Izvor: Studije kulture, zbornik, ur.

Jelena orevi, Beograd:

Slubeni glasnik, 2008, str.

Stjuart Hol
KODIRANJE, DEKODIRANJE

Stjuart Hol (Stuart Hall), roen na Jamajci, jedan je od najvanijih teoretiara i

istraivaa i direktor Birmingemskog centra za savremene studije kulture. Bio
je aktivan u pokretu britanske Nove levice, osniva ,,New left review"
(Revija nove levice") i saradnik u teoretskom asopisu britanske
komunistike partije ,,Marxism today" (Marksizam danas"). U svom radu
nastojao je da udrui politiki angaman sa osnovnim teorijskim tokovima
druge polovine XX veka. Najznaajnija dela: Kodiranje i dekodiranje u
televizijskom diskursu (Encoding and Decoding in the Television Discourse, 1973),
Nadgledanje krize (Policing the Crisis, 1978), Otpor kroz rituale (Resistance Through
Rituals, 1989), Pitanje kulturnog identiteta (Questions of Cultural Identity, 1996),
Kulturne reprezentacije i praksa oznaavanja (Cultural Representations and Signifying
Practices, 1997).

Ovaj esej predstavlja jedan od centralnih tekstova studija kulture, medijskih i

komunikolokih studija. Smatra se jednim od prelomnih trenutaka u studijama medija,
predstavljajui otklon od klasine kritike teorije i analiza Frankfurtske kole, s jedne
strane, i empirijskih analiza uticaja medijskih sadraja na publiku, s druge strane. On
odstupa od linearnog tumaenja odnosa izmeu poiljalaca i primalaca poruka, kao i
od tumaenja medija kao ogledala stvarnosti. Istovremeno, on predstavlja prekid sa
shvatanjem medija kao sreditem manipulativnih strategija kapitala i klase na vlasti na
osnovu kojeg se publika smatrala pasivnim primaocem poruka. Hol, oslanjajui se na
lingvistike i semioloke teorijske modele, nudi jedan nov model koji pretpostavlja da
mediji prenose ideoloke poruke dominantnih grupa, to znai da oni obrauju
stvarnost, da oni to ine prema formalnim zahtevima odreenog medija i da na taj
nain nude zeljena znaenja stvarnosti. Na osnovu sloenog procesa izgraivanja
znaenja na razliitim nivoima komunikacije, na kraju lanca se nalazi publika koja ta
znaenja dekodira ili interpretira na razliite naine. Publika moe prihvatiti
dominantan, hegemonijski kod, to
 276 Studije kulture

jest prihvatiti sliku stvarnosti koju mediji stvaraju, moe tu sliku preispitivati ili se
suprotstavljati znaenjima koja joj se nude.

Istraivanje masovnih medija tradicionalno konceptualizuje proces komu-

nikacije kao krunog ili upravljakog kola. Model je kritikovan zbog njegove
linearnosti - poiljalac/poruka/primalac - usredsreenosti na nivo razmene poruka i
odsustva strukturnog razumevanja razliitih momenata kao sloene strukture
odnosa. No, mogue je (i korisno) razmiljati o ovom procesu kao jednoj strukturi
koja nastaje i odrava se artikulacijom povezanih, ali odvojenih momenata -
proizvodnje, kruenja, distribucije, potronje, reprodukcije. To bi znailo shvatiti
proces kao sloenu strukturu dominacije", odravanu artikulacijom povezanih
praksi, od kojih svaka, ipak, zadrava svoju posebnost i vlastiti specifini modalitet,
vlastite forme i uslove postojanja.
Predmet" ovih praksi su znaenja i poruke u obliku nosilaca specifine vrste
znakova organizovanih, kao i svaki oblik komunikacije i jezika, delovanjem kodova
unutar lanca sintagmi nekog diskursa. Tako se, u odreenom momentu (momentu
proizvodnje/kruenja"), aparati, relacije i prakse javljaju u obliku simbolikih
nosilaca u okvirima jezikih" pravila. To je diskurzivna forma u kojoj se odvija
cirkulacija proizvoda". Na svom proizvodnom kraju proces, dakle, zahteva svoje
materijalne instrumente - svoja sredstva" - kao i sopstvene skupove drutvenih
(proizvodnih) odnosa - organizaciju i kombinaciju praksi unutar medijskih aparata.
No, cirkulacija proizvoda kao i njegovo distribuiranje razliitoj publici odvija se u
diskurzivnom obliku. Poto se ostvari, diskurs mora biti preveden - iznova
transformisan - u drutvene prakse kako bi se kolo zatvorilo i imalo efekta. Bez
znaenja", ne moe biti ni tronje". Ako znaenje nije artikulisano u praksi, ne
moe imati efekta. Vrednost ovog pristupa je u tome to, premda je svaki od
momenata artikulacije nuan za kruenje, nijedan momenat ne garantuje sledei
koji ga artikulie. Kako svaki ima svoj specifini modalitet i uslove postojanja,
svaki moe da provali ili prekine protok formi" od ijeg kontinuiteta zavisi tok
efektivne proizvodnje (odnosno reprodukcije").
Mada nikako ne elimo da ograniimo istraivanje na praenje samo onih
tragova koji proizlaze iz analize sadraja", moramo priznati da diskurzivna forma
poruke ima povlaeno mesto u komunikacijskoj razmeni (sa stanovita kruenja) i
da su momenti kodiranja" i dekodiranja", iako relativno autonomni" u odnosu
na proces komunikacije u celini, odreujui momenti. Sirove" istorijske dogaaje
ne mogu, u tom obliku, emitovati, recimo, televizijske vesti. Dogaaji se mogu
oznaiti jedino unutar audio-vizuelnih formi televizijskog diskursa. U momentu
kad neki istorijski dogaaj potpadne pod diskurzivni znak, podlee svim sloenim
formalnim pravilima" po kojima jezik oznaava. Paradoksalno, dogaaj mora da
postane pria" pre nego to postane komunikativni dogaaj.
Kodiranje, dekodiranje 277

U tom momentu dominiraju" formalna potpravila, ali bez brisanja postojanja tako
oznaenog istorijskog dogaaja, drutvenih odnosa u kojima deluju pravila i
drutvenih i politikih posledica tako oznaenog dogaaja. Forma poruke" nuna
je pojavna forma" dogaaja na njegovom putu od izvora do primaoca.
Transponovanje u formu poruke" (ili nain simbolike razmene) i iz nje, nije
sluajan momenat koji moemo po volji uzeti ili ne uzeti u obzir. Forma poruke"
je odreujui momenat, iako se na drugom nivou sastoji samo od povrinskih
kretanja u sistemu komunikacije i, na sledeem, mora da bude integrisana u
drutvene odnose komunikacijskog sistema u celini, iji je samo deo.
Generalno posmatrano, ovako bismo grubo mogli opisati televizijski ko-
munikacijski proces. Institucionalne strukture emitera, s njihovom praksom i
mreama proizvodnje, organizovanim odnosima i tehnikom infrastrukturom,
neophodne su za proizvodnju programa.Ovde proizvodnja stvara poruku. U
izvesnom smislu, dakle, kolo poinje ovde. Proizvodni proces, razume se, nije bez
diskurzivnog" aspekta: i on je sasvim uokviren znaenjima i idejama - primenjeno
poznavanje proizvodne rutine, istorijski odredena tehnika umea, profesionalne
ideologije, institucionalno znanje, definicije i pretpostavke, pretpostavke o
gledalitu i tako dalje, uokviruju pravljanje programa preko ove proizvodne
strukture. Osim toga, iako proizvodne strukture televizije stvaraju televizijski
diskurs, one nisu neki zatvoren sistem. One izvlae teme, tretman, dnevni red,
dogaaje, osoblje, vienje gledalita, definicije situacije" iz drugih izvora i drugih
diskurzivnih formacija u okviru ire drutveno-kulturne i politike strukture iji su
samo poseban deo. Filip Eliot je to saeto izrazio u tradicionalnijem okviru
raspravh'ajui o nainu na koji je publika istovremeno izvor" i primalac"
televizijske poruke. Tako su, da se posluimo Marksovim pojmovima, kruenje i
recepcija, zaista momenti" proizvodnog procesa televizije i inkorporisani su,
posredstvom brojnih iskrivljenih i strukturisanih vratnih informacija" u sam taj
proizvodni proces. Potronja ili recepcija televizijske poruke je, dakle, i sama jedan
momenat" proizvodnog procesa u irem smislu, mada predominantan", jer je
odredite realizacije" poruke. Stoga proizvodnja i recepcija televizijske poruke
nisu identine, ali su povezane kao diferencirani momenti unutar celine drutvenih
odnosa procesa komunikacije.
U odreenom trenutku, emiterske strukture ipak moraju preneti kodirane
poruke u obliku smislenog diskursa. Da bi se njihov proizvod realizovao",
institucionalno-drutveni odnosi proizvodnje moraju podlei diskurzivnim
pravilima jezika. Tako nastaje novi momenat diferencijacije kojim dominiraju
formalna jezika i diskurzivna pravila. Da bi poruka imala dejstva" (kako god
definisanog), zadovoljila potrebu" ili bila upotrebljena", prethodno mora da bude
prisvojena kao smislen diskurs i mora da bude smisleno dekodirana. Upravo taj
skup dekodiranih znaenja koji deluje", utie, zabavlja, upuuje ili ubeuje, ima
veoma sloene opaajne, saznajne, emocionalne i ideoloke posledice na ponaanje.
Struktura u odluujuem" momentu primenjuje kod i odailje
 278 Studije kulture

poruku": u drugom odluujuem momentu poruka" dekodiranjem ulazi u

strukturu drutvene prakse. Sada nam je sasvim jasno da se taj ponovni ulazak u
praksu javne recepcije i upotrebe" ne moe shvatiti samo u bihevioristi-kim
kategorijama. Tipini procesi identifikovani pozitivistikim istraivanjima
izolovanih elemenata - dejstva, upotrebe, gratifikacije" - i sami su uokvireni
strukturama razumevanja i proizvedeni drutveno-ekonomskim odnosima koji
oblikuju njihovu realizaciju" na recepcijskom kraju lanca i omoguuju da se
znaenja oznaena diskursom transponuju u praksu ili svest (odnosno dobiju
drutvenu upotrebnu vrednost ili politiko dejstvo).

program
kao znaenjski diskurs
kodiranje dekodiranje
znaenjske znaenjske
strukture 1 strukture 2
okviri znanja okviri znanja

proizvodni odnosi proizvodni odnosi

tehnika infrastruktura tehnika infrastruktura

Oito je da ono to smo na dijagramu nazvali smislene strukture 1" i ,,smi-

slene strukture 2" ne moraju biti isto. Tu nema neposredne identinosti". Kodovi
kodiranja i dekodiranja ne moraju biti savreno simetrini. Stepeni simetrije -
odnosno stepeni razumevanja" i pogrenog razumevanja" u komunikacijskoj
razmeni - zavise od ustanovljenog stepena simetrije/asimetrije (odnosa
ekvivalencije) izmeu pozicija personifikacija" ifranta-poiljaoca i deifranta-
primaoca. A to opet zavisi od stepena identinosti ili neidentinosti izmeu kodova
koji savreno ili nesavreno prenose, prekidaju ili sistematski deformiu ono to se
prenosi. Nedostatak sklada izmeu kodova umnogome zavisi od strukturnih razlika
u odnosu i poloaju izmedu emitera i publike, ali unekoliko i od asimetrije izmeu
kodova izvora" i primaoca" u momentu transformacije u i iz diskurzivne forme.
Ono to se naziva deformisanjem" ili pogrenim razumevanjem" upravo nastaje
iz nepostojanja ekvivalencije izmedu dve strane u komunikacijskoj razmeni. I to,
opet, ne definie relativnu autonomiju", nego determinisanost" ulaska i izlaska
poruke u njenim diskurzivnim momentima.
Primena ove rudimentarne paradigme ve poinje da transformie nae
razumevanje starijeg termina - televizijskog sadraja". Tek poinjemo da shva-
tamo kako ona moe da transformie i nae razumevanje recepcije publike,
itanja" i reakcije. Poeci i krajevi ve su naglaavani u istraivanjima komu-
nikacije, pa moramo biti oprezni. Ipak, izgleda da ima osnova miljenje da je,
 Kodiranje, dekodiranje 279

moda, na vidiku jedna nova i uzbudljiva, sasvim drugaija faza u istraivanju

publike. Primena semiotike paradigme na svakom kraju komunikacijskog lanca
obeava da e prognati biheviorizam koji ve dugo prati istraivanje medija,
posebno u pristupu njihovoj sadrini. Iako znamo da televizijski program nije
stimulacija, kao udar po aici kolena, tradicionalni istraivai gotovo da nisu bili u
stanju da konceptualizuju proces komunikacije bez upadanja u neku vrstu
biheviorizma. Znamo da, kako je primetio Gerbner, predstave nasilja na televi-
zijskom ekranu nisu nasilje ve poruke o nasilju", ali i dalje istraujemo problem
nasilja kao da nismo u stanju da shvatimo tu epistemoloku razliku.
Televizijski znak je sloen: sastoji se od spoja dva tipa diskursa - vizuelnog i
zvunog. On je, osim toga, i ikoniki znak, po Persu, poto poseduje neka od
svojstava stvari koju predstavlja". Upravo to je izazvalo veliku zbrku i obezbedilo
tlo za intenzivne kontroverze u istraivanjima vizuelnog jezika. Poto vizuelni
diskurs prevodi trodimenzionalni svet u dvodimenzionalne plohe on, naravno, ne
moe da bude referent ili pojam koji oznaava. Pas na filmu moe da laje, ali ne
moe da ujeda! Stvarnost postoji izvan jezika, ali je stalno posredovana jezikom i
kroz njega: ono to moemo da znamo i kaemo mora se proizvesti u diskursu i
kroz njega. Diskurzivno znanje" nije proizvod transparentnog predstavljanja
stvarnog" u jeziku, ve jezika artikulacija stvarnih odnosa i uslova. Stoga nema
razumljivog diskursa bez delovanja koda. Ikoniki znaci su otud i kodirani znaci -
ak i ako ovde kodovi deluju drugaije nego kod drugih znakova. U jeziku ne
postoji nulti stepen. Naturalizam i realizam" - navodna vernost predstave
predstavljenoj stvari ili pojmu - rezultat je, uinak, specifine jezike artikulacije
stvarnog". Ona je rezultat diskurzivne prakse.
Neki znaci, naravno, mogu biti tako rasprostranjeni u konkretnoj jezikoj
zajednici ili kulturi i tako rano naueni da izgleda kao da nisu konstruisani - rezultat
artikulacije izmeu znaka i oznaenog - ve kao prirodno" dati. Jednostavni
vizuelni znaci kao da su u tom smislu bezmalo dostigli univerzalnost": mada
ostaje injenica da su ak i naizgled prirodni" vizuelni kodovi kulturno specifini.
To, medutim, ne znai da nikakvi kodovi nisu umeani, ve pre da su kodovi
duboko naturalizovani. Delovanje naturalizovanih kodova ne otkriva
transparentnost i naturalnost" jezika, ve dubinu, uobiajenost i bezmalo
univerzalnost primenjenih kodova. Oni proizvode naizgled prirodna" prepo-
znavanja. Posledica (ideoloka) je prikrivanje postojee prakse kodiranja. No, ne
smemo biti zavarani prividima. Ono to naturalizovani kodovi, zapravo, pokazuju
jeste stepen sviknutosti koji se postie kada postoje temeljna poravnatost i
reciprocitet - ostvarena ekvivalencija - izmeu kodiranja i dekodiranja u razmeni
znaenja. Funkcionisanje kodova na strani dekodiranja esto poprima status
naturalizovanih percepcija. To nas navodi da pomislimo da vizuelni znak za
kravu" zaistajesre ivotinja, krava (pre no njena predstava). Ali ako razmislimo o
vizuelnoj predstavi krave u priruniku za ivotinjsku farmu - i jo vie, o
lingvistikom znaku krava" - videemo da su oba, na razliite naine,
 280 Studije kulture

arbitrarna u odnosu na pojam ivotinje koju predstavljaju. Artikulacija arbitrarnog

znaka - vizuelna ili verbalna - sa pojmom na koji se odnosi nije proizvod prirode
nego konvencije, a konvencionalnost diskursa zahteva umeanost, podrku kodova.
Tako je Eko tvrdio da ikoniki znaci izgledaju kao objekti u stvarnom svetu, jer
reprodukuju uslove (to jest, kodove) percepcije posmatraa". Ti uslovi percepcije"
su, meutim, rezultat visokokodiranog, makar i nesvesnog, skupa operacija -
dekodiranja. Ikoniki znaci su, ipak, posebno podloni tome da budu itani" kao
prirodni, poto su vizuelni kodovi percepcije iroko rasprostranjeni i poto je ovaj
tip znakova manje arbitraran od jezikog: jeziki znak krava" ne poseduje nijedno
svojstvo stvari koju predstavlja, dok vizuelni znak kao da ima neka od njih.
To nam moe pomoi da razjasnimo zbrku u savremenoj lingvistikoj teoriji i
da precizno definiemo kako se neki kljuni termini koriste u ovom tekstu.
Lingvistika teorija esto primenjuje razliku izmedu denotacije" i konotacije".
Termin denotacija" esto se izjednaava sa bukvalnim znaenjem znaka: poto je
to bukvalno znaenje gotovo univerzalno prepoznatljivo, naroito kad se koristi
vizuelni diskurs, denotacija" se esto brka sa bukvalnim transkribovanjem
stvarnosti" u jezik - otud i sa prirodnim znakom", onim koji je prozveden bez
intervencije koda. S druge strane, konotacija" se koristi jednostavno za manje
fiksirana i otud konvencionalnija i promenljivija asocijativna znaenja, koja oito
variraju od jednog do drugog sluaja i zato moraju da zavise od intervencije
kodova.
Mi na taj nain ne koristimo razliku denotacija/konotacija. Sa naeg sta-
novita, razlika je samo analitika. Korisno je kad se u analizi moe primeniti
grubo, jednostavno pravilo kojim razlikujemo one aspekte znaka koje izgleda svaka
jezika zajednica u ma kom vremenu uzima kao njegovo bukvalno" znaenje
(denotaciju) od asocijativnijih znaenja znaka koja on moe da pobudi (konotaciju).
Ali, analitike distinkcije ne smeju se brkati sa distinkcijama u realnom svetu. Tek u
retkim sluajevima znaci organizovani u diskurs oznaavaju jedino svoje
bukvalno" (odnosno, gotovo univerzalno prihvaeno) znaenje. U realnom
diskursu veina znakova kombinuje denotativne i konotativne aspekte (kako smo ih
napred redefinisali). Zato bi se moglo postaviti pitanje zbog ega uopte
zadravamo razliku meu njima. To je uglavnom stvar analitike vrednosti. Zbog
toga to se ini da znaci poprimaju svoju punu ideoloku vrednost - ine se
otvorenijim za artikulisanje sa irim ideolokim diskursima i znaenjima - na nivou
njihovih asocijativnih" znaenja (odnosno, na saznajnom nivou) - poto tu
znaenja" nisu vidno fiksirana u prirodnoj percepciji (odnosno nisu potpuno
naturalizovana), pa se fluidnost njihovog znaenja i asocijacije mogu potpunije
iskoristiti i transformisati. Dakle, situacione ideologije na spoznajnom nivou znaka
menjaju i transformiu oznaavanje. Na tom nivou jasnije moemo sagledati
aktivnu intervenciju ideologija u diskursu i na njemu: tu je znak otvoren za nove
naglaske i, po Voloinovu, tu u potpunosti ulazi u borbu
 Kodiranje, dekodiranje 281

oko znaenja - klasnu borbu u jeziku. To ne znai da je denotativno ili bukval-no"

znaenje izvan ideologije. Zapravo, mogli bismo da kaemo da je njegova ideoloka
vrednost snano fiksirana - poto je postao toliko univerzalan i prirodan". Termini
denotacija" i konotacija" su, dakle, samo korisna analitika sredstva za
razlikovanje, u konkretnim kontekstima, ne prisustva ili odsustva ideologije u jeziku,
ve razliitih nivoa na kojima se ideologije i diskursi preklapaju.
Nivo konotacije vizuelnog znaka, njegove kontekstualne referentnosti i po-
zicioniranja u razliitim diskurzivnim poljima znaenja i asocijacije je taka u kojoj
se, ve kodirani, znaci presecaju sa dubokim semantikim kodovima neke kulture i
dobijaju dodatne, aktivnije ideoloke dimenzije. Ovde moemo uzeti primer iz
reklamnog diskursa. I tu, takoe, nema isto denotativne", a sigurno ne prirodne"
reprezentacije. Svaki vizuelni znak u reklami konotira neki kvalitet, situaciju,
vrednost ili zakljuak, koji je prisutan kao implikacija ili implicitno znaenje,
zavisno od konotacijskog pozicioniranja. U Bartovom primeru, demper uvek
oznaava toplu odeu" (denotacija), pa time aktivnost ili vrednost da vam bude
toplo". Ali, moe, na konotativnijim nivoima, da oznaava i dolazak zime" ili
hladan dan". U specijalizovanim modnim potkodovima demper moe da konotira
modni stil haute couture ili, alternativno, neformalni stil odevanja. Ali, postavljen u
odgovorajuu vizuelnu pozadinu i pozicioniran romantinim potkodom, moe da
konotira dugu jesenju etnju umom". Kodovi ovog nivoa jasno saimaju relacije
znaka sa irim univerzumom ideologija u nekom drutvu. Ti kodovi su sredstva
kojima se, u konkretnim kontekstima, mo i ideologija slue za oznaavanje. Oni
povezuju znake sa mapama znaenja" koje klasifikuju svaku kulturu; a te mape
drutvene stvarnosti" imaju itav niz drutvenih znaenja, praksi i upotreba, a mo i
interes su ,,upisani" u njih. Konotativni nivoi oznaivaa, primeuje Bart, tesno
komuniciraju s kulturom, znanjem, istorijom i upravo kroz njih, da tako kaem,
ivotni svet plavi lingvistiki i semantiki sistem. Oni su, ako hoete, fragmenti
ideologije".
Takozvani denotativni nivo televizijskog znaka fiksiran je odreenim, vrlo
sloenim (ali ogranienim ili zatvorenim") kodovima. Ali, njegov konotativni
nivoje, iako i sam zatvoren, otvoreniji, podloniji aktivnijim transformacijama koje
eksploatiu njegove polisemike vrednosti. Svaki tako stvoreni znak moe se
transformisati u vie od jedne konotativne konfiguracije. Polisemija se, meutim, ne
sme brkati sa pluralizmom. Konotativni kodovi nisu meusobno jednaki. Svako
drutvo ili kultura tee, sa razliitim stepenima zatvorenosti, da nametnu svoje
klasifikacije drutvenog, kulturnog i politikog sveta. Te klasifikacije ine
dominantni kulturni poredak, koji ipak nije ni jednoglasan ni neosporavan. Ovo
pitanje strukture vladajuih diskursa" je kljuno. Razliite oblasti drutvenog ivota
javljaju se kao unete u diskurzivne domene, hijerarhijski organizovane u vladajua ili
poeljna znaenja. Novi, problematini ili uznemirujui dogaaji, koji izneveravaju
naa oekivanja i protive se naim zdravorazumskim konstrukcijama", naem
,,zdravo-za-gotovo" poznavanju drutvenih
 282 Studije kulture

struktura, moraju se uneti u diskurzivne domene da bi se uopte moglo rei da imaju

smisla". Najei nain mapiranja" je unoenje novog u neki od domena postojeih
mapa problematine drutvene stvarnosti". Kaemo dominantan, a ne
determinisan" poto se neki dogaaj uvek moe svrstati, klasifikovati, pripisati i
dekodirati u vie od jednog mapiranja". Ali kaemo dominantan", jer postoji jedan
obrazac preferiranih itanja". Ta itanja imaju institucionalni/politiki/ideoloki
poredak upisan u njih, koji je i sam institucionalizovan. Domeni preferiranih
znaenja" imaju u sebe ugraen itav drutveni poredak kao skup znaenja, praksi i
verovanja: svakodnevno poznavanje drutvenih struktura, toga stvari
funkcioniu za sve praktine svrhe u ovoj kulturi", hijerarhijski poredak moi i
interesa i struktura legitimacija, ogranienja i sankcija. Zato da bismo razjasnili
nesporazum" na konotativnom nivou moramo da se pozovemo, preko kodova, na
poretke drutvenog ivota, ekonomske i politike moi i ideologije.
Pored toga, poto su ova mapiranja strukturisana po dominaciji", ali nisu
zatvorena, komunikacijski proces ne sastoji se od neproblematinih smetanja
svakog vizuelnog delia na datu poziciju u okviru skupa prethodno araniranih
kodova, ve od performativnih pravila - pravila kompetentnosti i upotrebe,
primenjene logike - koja aktivno tee da ojaaju ili daju prednost jednom
semantikom domenu u odnosu na drugi i smetaju i vade delove iz odgovarajuih
skupova znaenja. Formalna semiologija je isuvie esto zanemarivala ovu praksu
interpretativnog rada, mada on predstavlja, zapravo, realne relacije televizijskog
emitovanja.
Kad govorimo o dominantnim znaenjima, ne govorimo o jednostranom
procesu koji odreuje kako e svi dogaaji biti oznaeni. On se sastoji od rada"
potrebnog da se osnai, uini verodostojnim i upravlja legitimnim dekodiranjem
dogaaja unutar vladajuih definicija u kojima je dogaaj konotativno oznaen.
Terni primeuje:
Pod itanjem ne podrazumevamo samo sposobnost identifikovanja i de-
kodiranja odreenog broja znakova, ve i subjektivnu sposobnost da se s njima i sa
drugim znacima stupa u kreativni odnos - sposobnost koja je, po sebi, uslov potpune
svesti o neijem totalnom okruenju".
Ovde je za nas sporan pojam subjektivne sposobnosti", jer kao da je referent
televizijskog diskursa objektivna injenica, a interpretativni nivo individualizovana i
privatna stvar. ini se da je ba obratno sluaj. Televizijska praksa preuzima
objektivnu" (to jest, sistemsku) odgovornost za odnose koji remete saglasje meu
znacima u svakom diskurzivnom sluaju, te tako stalno rearanira, delimitira i
propisuje u koju svest o neijem totalnom okruenju" se te stvari uklapaju.
To nas dovodi do problema pogrenog razumevanja. Televizijski proizvoai
koji nalaze da njihova poruka n uspeva da se probije" esto su zaokupljeni
jaanjem spojeva u komunikacijskom lancu kako bi poboljali efikasnost"
 Kodiranje, dekodiranje 283

svoje komunikacije. Mnoga istraivanja koja tvrde da su objektivna analiza

usmerena na politiku [kue]" reprodukuju taj administrativni cilj nastojei da otkriju
koliko se poruke publika sea i da unaprede stepen razumevanja. Pogreno
razumevanje u bukvalnom smislu, bez sumnje, postoji. Gledalac ne poznaje
koriene termine, ne moe da sledi sloenu logiku argumentacije ili izlaganja, ne
zna dobro jezik, nalazi da su mu pojmovi isuvie strani ili teki, biva obmanut
uvodnim narativom. Emitere, meutim, ee brine da li je publika uspela da primi
poruku kako su oni - emiteri - nameravali. Ono to, u stvari, hoe da kau je da
gledaoci nisu delali u okvirima dominantnog" ili preferiranog" koda. Njihov ideal
je savreno transparentna komunikacija". Umesto nje, ono s im moraju da se
suoavaju je sistematski deformisana komunikacija".
Odskora se protivrenosti ove vrste obino objanjavaju pozivanjem na
selektivnu percepciju". Kroz ta vrata preostali pluralizam izbegava prisile visoko
strukturisanog, asimetrinog i nejednakog procesa. Uvek e, naravno, biti privatnih,
individualnih, varijantnih itanja. Ali, selektivna percepcija" gotovo nikad nije tako
selektivna, nasumina i privatizovana kako to pojam sugerie. Iznad individualnih
varijanti, obrasci pokazuju znaajnu bliskost. Stoga e svaki novi pristup istraivanju
publike morati da pone kritikom teorije selektivne percepcije".
Ve je reeno da, poto nema nune korespondencije izmeu kodiranja i de-
kodiranja, prvo moe da pokua da preferira" ali ne moe da propie ili jemi drugo,
jer ono ima vlastite uslove postojanja. Ako nisu u potpunom raskoraku, rezultat
kodiranja je uspostavljanje nekih od granica i parametara u kojima e se odvijati
dekodiranje. Da nema granica, publika bi mogla u svaku poruku prosto da uitava ta
god hoe. Neka potpuno pogrena razumevanja ove vrste, bez sumnje, postoje. Ali,
iroki raspon mora sadrati neki stepen reciprociteta izmeu momenata kodiranja i
dekodiranja, inae uopte ne bismo mogli da govorimo o efektivnoj komunikacijskoj
razmeni. Meutim, ova korespondencija" nije data - konstruisana je. Ona nije
prirodna", nego je proizvod artikulacije izmeu dva odvojena momenta. Kodiranje
ne moe da determinie ili garantuje koji e kodovi dekodiranja biti primenjeni, inae
bi komunikacija bila savreno ekvivalentan tok i svaka bi poruka bila sluaj
savreno transparentne komunikacije". Zbog toga moramo misliti o razliitim
artikulacijama u kojima se kodiranje i dekodiranje mogu kombinovati. Da bismo to
razvili, ponudiemo jednu hipotetiku analizu nekih moguih pozicija dekodiranja i
ojaati argument u prilog ,,ne-nune korespondencije".
Identifikovali smo tri hipotetike pozicije s kojih se moe graditi dekodiranje
televizijskog diskursa. One se moraju empirijski proveriti i preistiti. Ali, argument
da dekodiranja ne slede nuno iz kodiranja, da ona nisu identina, podupire argument
o ,,ne-nunoj korespondenciji". On, isto tako, pomae da dekonstruiemo
zdravorazumsko znaenje pogrenog razumevanja" u okviru teorije sistematski
deformisane komunikacije".
 284 Studije kulture

Prva hipotetika pozicija je dominantno-hegemonistika pozicija. Kad gledalac

uzima konotirano znaenje iz, recimo, televizijskih vesti ili nekog aktuelnog
programa, u celini i izravno, i dekodira poruku u okvirima referentnog koda u kome
je ona kodirana, moglo bi se rei da gledalac deluje unutar dominantnog koda. To je
ideal - tipski sluaj savreno transparentne komunikacije" - ili bar najblie to joj se
moemo primai ,,za sve praktine svrhe". U istim okvirima moemo razlikovati
pozicije koje su proizvod profesionalnog koda. To je pozicija (stvorena onim to bi
moda trebalo identifikovati kao metakod"), koju profesionalni emiteri uzimaju kad
kodiraju poruku koja je ve bila oznaena na hegemonistiki nain. Profesionalni kod
je relativno nezavisan" od dominantnog koda, utoliko to primenjuje vlastite
kriterijume i transformacione operacije, naroito one tehnoloke prirode.
Profesionalni kod, ipak, deluje unutar hegemonije" dominantnog koda. On, zapravo,
slui reprodukovanju dominantnih definicija upravo stavljanjem u zagrade njihovog
hegemonistikog karaktera i radom sa izmetenim profesionalnim kodiranjima koja u
prvi plan izbacuju naizgled neutralno-tehnika pitanja kakva su vizuelni kvalitet,
prezentacione vrednosti, televizuelni kvalitet, profesionalizam" i slino. Hegemoni-
stike interpretacije, recimo, politike Severne Irske ili ileanskog pua, ili Zakona o
industrijskim odnosima naelno potiu od politikih i vojnih elita: konkretni izbor
prilike za prikazivanje, izbor personala, izbor slika, postavljanje debata biraju se i
kombinuju delovanjem profesionalnog koda. Pitanje kako su profesionalni emiteri u
stanju da rade i sa vlastitim, relativno autonomnim kodovima, i da deluju tako da
reprodukuju (ne bez protivrenosti) hegemonistiko oznaavanje dogaaja, suvie je
sloeno da bi se ovde njime bavili. Bie dovoljno da kaemo da profesionalci nisu
vezani s elitama samo institucionalnim poloajem emitera kao ideolokog aparata",
ve i strukturom pristupa (odnosno, sistematskim otvorenim pristupom" za
selektivni elitni personal i njegove ,,definicije situacije" na televiziji). ak bi se
moglo rei da profesionalni kodovi slue reprodukovanju hegemonistikih defmicija
naroito prikrivenim usmeravanjem svojih operacija u dominantnom pravcu:
ideoloka reprodukcija se ovde, stoga, odvija tiho, nesvesno, ,,iza leda". Sukobi,
protivrenosti, ak i nesporazumi, naravno, redovno izbijaju izmedu dominantnih i
profesionalnih oznaavanja i njihovih oznaivaa.
Drugu poziciju identifikovali bismo kao poziciju dogovornog koda. Veina
publike verovatno sasvim dobro razume dominantno definisano i profesional-no
oznaeno. Meutim, dominantne definicije su hegemonistike upravo stoga to su
defmicne situacija i dogaaja koje (globalno) vladaju". Dominantne definicije,
implicitno ili eksplicitno, dogaaje vezuju za velike totalizacije, velike sintagmatske
poglede na svet: njihovo vienje problema je iroko", one dovode dogaaje u vezu
sa nacionalnim interesom" ili geopolitikom, makar se te veze uspostavh'ale na
oskudan, invertovan ili mistifikovan nain. Definicija hegemonistikog stanovita je
da, prvo, na svoj nain defmie mentalni horizont,
 Kodiranje, dekodiranje 285

univerzum moguih znaenja, itav sektor odnosa u drutvu ili kulturi; i, drugo, da sa
sobom nosi peat legitimnosti - izgleda u skladu sa onim to je normalno",
neminovno", ,,zdravo-za-gotovo" u vezi s drutvenim poretkom. Dekodiranje u
dogovornoj verzijije meavina adaptivnih i opozicionih elemenata: ono priznaje
legitimnost hegemonistikih definicija da prave velika pojednostavlje-nja
(apstraktno), ali na ogranienijem situacionom nivou pravi vlastita pravila -
funkcionie na osnovu izuzetaka od pravila. Ono je saglasno s privilegovanim
poloajem dominantnih definicija dogaaja, ali zadrava sebi pravo na njihovu
dogovornu primenu na lokalne uslove", vlastite korporativnije pozicije. Otud je
dogovorna verzija dominantne ideologije razdirana protivrenostima, mada su one
tek u izvesnim prilikama potpuno vidljive. Dogovorni kodovi funkcioniu po onome
to bismo mogli nazvati partikularnom ili situacionom logikom, koju odrava njihov
diferencijalni i nejednaki odnos prema diskursima i logikama moi. Najprostiji
primer dogovornog koda je reakcija radnika na odredbe Zakona o industrijskim
odnosima kojima se ograniava pravo na trajk ili na argumentaciju o zamrzavanju
plata. Na nivou nacionalnog interesa" deifrant moe da prihvati hegemonistiku
definiciju i saglasi se da ,,svi moramo da budemo manje plaeni da bismo se izborili
sa inflacijom". To, pak, ne mora da ima nikakve veze s njenom/njegovom
spremnou da stupi u trajk za vee plate ili bolje uslove, ili da se protivi Zakonu o
industrijskim odnosima na nivou fabrike ili sindikalne organizacije. Sumnjamo da
veina takozvanih nesporazuma" proistie iz protivrenosti i disjunkcija izmedu
hegemonistiko-dominantnih kodiranja i dogovorno-korporativnih dekodiranja.
Upravo ta nepoklapanja u nivoima najee navode definiue elite i profesionalce
da govore o neuspehu u komunikaciji".
Najzad, mogue je da gledalac savreno razume i bukvalne i konotativne
naznake diskursa, ali da deifruje poruku na globalno suprotan nain. On deto-
talizuje poruku u poeljnom kodu da bi je retotalizovao u nekom alternativnom
referentnom okviru. To je sluaj gledaoca koji slua raspravu o potrebi ograni-
avanja plata, ali svaki pomen nacionalnog interesa" ita kao klasni interes". On
postupa u okviru neeg to moramo nazvati opozicionim kodom. Jedan od najvanijih
politikih momenata (to se, iz oiglednih razloga, podudara i sa kritinim takama u
samim medijskim organizacijama) je taka u kojoj dogaaji normalno oznaeni i
kodirani na dogovoran nain ponu da dobijaju opoziciono itanje. Tada nastupa
politika oznaavanja" - borba u diskursu.

Prevela Vera Vukeli

S. Hall, Encoding - decoding", Culture Media Language, ed. S. Hall, D.
Hobson, A. Lowe i P. Willis, Hutchinson, London, 1980, u Media and
Cultural Studies, ed. M. G. Durham i D. Kellner, Blackwell publishing,
2001, pp. 166-177.