Strugacki Arkadije/Strugacki Boris

GOLA NA URVINI Prevod: oli Milan

Strugacki Arkadij/Strugacki Boris ULITKA NA SKLONE, 1968.
KENTAUR

1.

Sa ove visine uma je bila kao bogata, pegava pena; kao ogroman, upljikav suner to obuhvata ceo
svet; kao zver, koja se pritajila u iekivanju, a posle je zaspala i prekrila se grubom mahovinom. Kao maska
bez forme, koja prekriva lice, koje jo niko i nikada nije video.

Perec je zbacio sandale i seo, pustivi da mu noge vise u ambis. Uinilo mu se da su mu se pete
odmah ovlaile, kao da ih je odista spustio u toplu, ljubiastu izmaglicu, koja se skupila u senci pod
urvinom. Izvukao je iz depa kamike koje je skupio i pedantno ih poreao kraj sebe, a onda je odabrao
najmanji i lagano ga bacio nadole, u ivo i utljivo, u zaspalo, ravnoduno, to guta zanavek, i bela iskra se
ugasila, i nita se nije desilo - nisu se pomerile nikakve granice i nikakve se oi nisu otvorile da bi ga
pogledale.
Ako se baca po jedan kamiak svakih minut i po, i ako je tano ono, to je priala jedna kuvarica, po
nadimku Kazalunja, kao i ono ta je pretpostavljala madam Bardo, ef Grupe za pruanje pomoi lokalnom
stanovnitvu; i ako nije istina ono, o emu su se doaptavali ofer Kec sa Neznancem iz grupe Inenjerskog
prodiranja; i ako ita vredi ljudska intuicija; i ako se barem jednom u ivotu mogu ispuniti iekivanja; tada
e se posle sedmog kamika bunje buno razmai, i na poljanu, na izgaenu travu, posedelu od rose, izai
e direktor go do pojasa, u sivim gabardenskim pantalonama sa ljubiastom ivicom, buno daui,
presijavajui se, uto-ruiast, maljav, i otpoee, ne gledajui nita, ni umu ispod sebe, ni nebo iznad sebe,
da se savija, utapajui ogromne dlanove u travu, i da se izvija, diui vetar zamasima irokih dlanova, i svaki
put e se debela naslaga na njegovom stomaku namicati odozgo na pantalone, a vazduh, zasien dioksidom i
nikotinom, sa pitanjem i grgljanjem e izletati iz irom razjapljenih ustiju.
bunje se iza buno razmaklo. Perec se oprezno osvrnuo, ali to nije bio direktor, to je bio poznat mu
ve Klaudije-Oktavijan Kuegajen iz grupe Iskorenjivanja. Lagano mu se pribliio i zaustavio na dva koraka
od njega, posmatrajui Pereca odozgo nadole paljivim tamnim oima. On je neto ili znao, ili je neto
podozrevao, neto izuzetno vano, i to znanje ili podozrevanje je sputavalo njegovo izdueno lice,
skamenjeno lice oveka koji je doneo ovamo, do urvine, udnovatu uznemiravajuu novost; na svetu jo
niko nije znao za tu novost, ali je ve bilo jasno da se sve na najodluniji mogui nain promenilo, da sve
preanje od ovoga asa vie nema nikakvog znaaja i da e od svakoga, na kraju, biti zatraeno da prui
sve za ta je sposoban.
"A ije su ovo cipele?" upitao je i osvrnuo se.
"To nisu cipele", rekao je Perec. "To su sandale."
"Tako znai?" Kuegajeni se osmehnuo i poeo da izvlai iz depa ogroman notes. "Sandale?
Odlino, odista odlino. Ali, ije su to sandale?"
Primakao se urvini, oprezno bacio pogled nadole i odmah se povukao.
"ovek sedi kraj provalije", rekao je, "a pored njega su sandale. Neizbeno se postavlja pitanje: ije
su to sandale i gde im je vlasnik?"
"To su moje sandale", rekao je Perec.
"Vae?" Kuegajeni je sumnjiavo pogledao na veliki notes. "Znai da sedite bosi? Zato?"
"Bos - jer je drugaije nemogue", objasnio je Perec. "Jue mi je tamo pala desna cipela i zato sam
odluio da u ubudue uvek sedeti ovde bos." Nagao se i bacio pogled izmeu razmaknutih kolena. "Eno je,
lei. Sada u je kamenom..."
Kuegajeni mu je brzo ulovio ruku i oduzeo mu kamiak.
"Odista, obian kamen", rekao je. "Ali, to nita ne menja, u stvari. Ne mogu da shvatim, Perec, zato
me zavaravate. Jer, cipela se odavde ne moe videti - ak ako se ona odista i nalazi tamo, a da li je ona tamo,
to je posebno pitanje, kojim emo da se pozabavimo kasnije - a kada ve cipela ne moe da se vidi, onda to
znai da ne moete ni raunati sa tim da ete je pogoditi kamenom, ak i kada biste bili izuzetno precizni u
gaanju i kada biste odista to i eleli: pri tome mislim na pogodak... Ali sada emo sve to da razjasnimo."
Povukao je nogavice nagore i unuo.

1
 "Znai, vi ste jue takoe bili ovde, na ovom mestu", rekao je. "A zato? Zato ste po drugi put doli
na urvinu, gde ostali saradnici Uprave, a da i ne govorimo o honorarnim strunjacima, dolaze jedino zbog
toga da bi obavili nudu?"
Perec se skupio. To je jednostavno od neznanja, pomislio je. Ne, ne, to nije izazov, a nije ni zloba,
tome jednostavno ne treba pridavati nikakav znaaj. To je jednostavno neznanje. A neznanju ne treba
pridavati nikakav znaaj, jer niko i ne pridaje znaaj neznanju. Neznanje se prazni u umi. Neznanje se uvek
prazni na
neemu.
"Sigurno vam se dopada da sedite ovde", ulagivaki je nastavio Kuegajeni. "Vi sigurno jako volite
umu. Volite li je? Odgovarajte!"
"A vi?" upitao je Perec.
"A vi se ne zaboravljajte", rekao je ovaj uvreeno i otvorio notes. "Vi odlino znate gde ja radim, a ja
sam u grupi Iskorenjivanja, i zato je vae pitanje, ili tanije reeno kontrapitanje, u potpunosti lieno svakog
smisla. Vi odlino shvatate da se moj odnos prema umi opredeljuje mojim slubenim dugom, a ime se
opredeljuje va odnos prema umi - nije mi jasno. To nije dobro Perec, obavezno porazmislite o tome,
savetujem vam to vas radi, vae koristi radi, ne zbog sebe. Ne smete biti do te mere nerazumni. Sedi nad
urvinom, bos, baca kamenje... A zato, postavlja se pitanje? Da sam na vaem mestu, ja bih meni ispriao
potpuno otvoreno sve. I sve bih postavio na svoje mesto. Odakle vi znate, moda postoje i olakavajue
okolnosti i u tom sluaju vam moda nita i ne preti. A, Perec, ta velite?"
"Ne", rekao je Perec. "To jest, razume se, da."
"Eto, vidite. Jednostavnost odmah nestaje, i vie je jednostavno nema. ija je ruka? - pitamo mi. Gde
baca? Ili moda - kome? Ili moda - u koga cilja? A zato?... I kako to moete da sedite na ivici urvine? Da
li je to kod vas prirodno, ili ste se specijalno trenirali za to? Ja, na primer, ne mogu da sedim na ivici urvine.
I strano mi je i da pomislim, radi ega bih to mogao da ponem da treniram. Dobijam vrtoglavicu. I to je
sasvim prirodno. ovek nema zata da sedi na ivici urvine. Naroito ako nema propusnicu za odlazak u
umu. Pokaite mi, molim vas, vau propusnicu, Perec."
"Nemam propusnicu."
"Tako. Nemate je. A zato?"
"Ne znam... ne daju mi je, eto."
"Pravilno rade to vam je ne daju. Mi to dobro znamo. A zato vam je ne daju? Meni su je dali,
njemu su je dali, njima su ih dali i jo mnogima, a vama je zbog neega ne daju."
Perec je oprezno bacio pogled na njega. Izdueni debeli nos Kuegajenog se pomerao, oi su mu
uestalo treptale.
"Sigurno zbog toga to sam ovek sa strane", izrekao je svoju pretpostavku Perec. "Sigurno zbog
toga."
"I ne interesujem se samo ja za vas", nastavio je Kuegajeni u poverenju. "Kada bih to bio samo ja!
Za vas se interesuju i mnogo vaniji ljudi... Sluajte, Perec, kako bi bilo da se pomerite od urvine, da
moemo da nastavimo? Poinje da mi se vrti u glavi kada vas posmatram."
Perec je ustao, poeo da skakue na jednoj nozi, navlaei sandalu.
"Oh, pa udaljite se od ivice!" paeniki je povikao Kuegajeni, maui na Pereca notesom. "Ubiete
me jednom svojim ludorijama!"
"Sada je ve sve u redu", rekao je Perec, lupkajui nogom o zemlju. "Neu vie. Idemo?"
"Idemo", rekao je Kuegajeni. "Ali ja moram da konstatujem da mi niste odgovorili ni na jedno moje
pitanje. Odista me ogorujete, Perec. Zar je to na svome mestu?" Bacio je pogled u veliki notes i, slegavi
ramenima, strpao ga pod ruku. "Ovo je ak i strano. Apsolutno nikakvih utisaka, a da i ne govorim o
informaciji."
"Tako, a ta da odgovorim?" rekao je Perec. "Jednostavno mi je bilo potrebno da ovde porazgovaram
sa direktorom."
Kuegajeni je zamro, kao da se skamenio u bunju.
"Aj, tako se to znai kod vas radi", rekao je on promenjenim glasom.
"ta se to radi? Nita se ne radi..."
"Ne-ne", apatom je prozborio Kuegajeni, osvrui se oko sebe. "utite i jo jednom utite. Nisu mi
potrebne nikakve rei. Sve sam ve shvatio. Bili ste u pravu."
"ta ste to shvatili? U emu sam ja to bio u pravu?"

2
 "Ne, ne, nita ja nisam shvatio. Nisam shvatio i taka. Moete da budete u potpunosti mirni. Nisam
shvatio i - nisam shvatio. I sve u svemu ja ovde nisam bio i vas nisam ni video."
Proli su pored klupe, popeli se uz izlizane stepenice, skrenuli u aleju posutu sitnim crvenim peskom
i stupili na teritoriju Uprave.
"Potpuna jasnost moe da postoji samo na odreenom nivou", govorio je Kuegajeni. "I svako mora
da zna na ta moe da pretenduje. Ja sam pretendovao na jasnou na mom nivou, to je moje pravo, i ja sam
ga iscrpeo. A tamo, gde se zavravaju prava, tamo otpoinju obaveze..."
Proli su pored koteda sa po deset stanova sa zavesicama od tila na prozorima, proli pored garae,
presekli sportski teren i krenuli pored magacina, pored hotela u ijim je vratima stajao sa tanom boleljivo-
bledi komandant sa nepokretno izbuljenim oima, pored dugake tarabe, iza koje su kriputali motori. Ili su
sve bre, jer je vremena bilo jo jako malo, i zato su potrali, i ipak, kada su uleteli u trpezariju, bilo je ve
kasno, i sva su mesta bila zauzeta, samo su za deurnim stoiem u udaljenom uglu preostala jo dva mesta,
a tree je zauzimao ofer Kec, i ofer Kec im je, primetivi da oni neodluno trupu na pragu, poeo da mae
viljukom, pozivajui ih k sebi.
Svi su pili kefir, i Perec je takoe uzeo kefir, tako da se na njihovom stolu, na zamaenom aravu,
postrojilo est flaa, a kada je Perec poeo pod stolom da pomie nogama, smetajui se to je mogao
udobnije na seditu bez naslona, poelo je da zvekee staklo, i u prolaz izmeu stoia se iskotrljala flaa od
konjaka. ofer Kec ju je veto uhvatio i strpao nazad pod sto, i tamo je ponovo poelo da zvekee staklo.
"Opreznije malo nogama", rekao je.
"Sluajno sam", rekao je Perec. "Nisam znao."
"A zar sam ja znao?" pobunio se ofer Kec. "Tamo ih je etiri, dokazuj posle da ti nisi dizalica."
"No, a ja, na primer, uopte ne pijem", dostojanstveno je rekao Kuegajeni.
"Znamo mi kako vi ne pijete", rekao je Kec. "Na isti nain i mi ne pijemo."
"Ali jetra mi je obolela!" poeo je da se nervira Kuegajeni. "Evo i potvrde."
Odnekud je izvukao i strpao pod nos Perecu izguvani komad papira istrgnut iz sveske, sa
trouglastim peatom. To je odista bila potvrda, ispisana neitkim rukopisom lekara. Perec je uspeo da
proita jednu jedinu re: "Antabus."
"A imam ih i za prolu, pa i za pretprolu godinu, samo su u sefu."
ofer Kec potvrdu nije hteo ni da pogleda. Iscedio je punu au kefira, omirisao zglob kaiprsta i
pustivi suzu, rekao glasom koji je najednom postao monoton:
"Eto, na primer, ta se jo moe nai u umi? Drvee." Obrisao je rukavom oi. "Ali ono na mestu ne
stoji: skakue. Jesi li shvatio?"
"No-no?" sa nestrpljenjem je upitao Perec. "Kako to - skakue?"
"Eto, tako. Stoji drvee nepokretno. Drvo, jednom reju. Posle toga poinje da se gri, gri i kada
samo pone! Buka, tretanje, ovek jednostavno da ne shvati ta je. Deset metara. Kabinu mi je udesilo. I
ponovo stoji."
"Zato?" upitao je Perec.
"Zato to se naziva skaue drvo", objasnio je Kec, sipajui sebi jo kefira.
"Jue je stigla partija novih elektrinih testera", izvestio je Kuegajeni, oblizujui usne.
"Fenomenalna produktivnost. Rekao bih ak da to nisu testere, ve kombajni za testerisanje. Nai kombajni
za iskorenjivanje."
A unaokolo su svi pili kefir - iz kristalnih aa, iz metalnih lonia, iz oljica za crnu kafu, iz
papirnih fieia, pravo iz flaa. Svima su noge bile zavuene ispod stolica. I svi su, oigledno, mogli da
pokau potvrde o oboljenjima jetre, eluca, dvanaestopalanog creva. I za ovu, a i za prethodne godine.
"A onda me je pozvao menader", nastavio je Kec povienim tonom, "i pita me, zato mi je kabina
ulubljena. 'Ponovo si, strvino', kae, 'neto bez dozvole vozio?' Eto vi, pane Perec, igrate sa njim ah, mogli
biste da kaete za mene neku re, on vas potuje esto o vama govori... 'Perec je', kae, 'jedina figura! Ja',
kae on, 'za Pereca kola neu dati, nemojte ni da traite. Takvog oveka ne smemo da putamo. Shvatite',
kae on, 'budale, da e nam bez njega svima loe biti!' Hoete li prozboriti?"
"Do-dobro", progovorio je Perec preko volje. "Pokuau."
"Sa menaderom mogu ja da porazgovaram", rekao je Kuegajeni. "Zajedno smo sluili, ja sam bio
kapetan, a on je kod mene bio porunik. I sada me jo pozdravlja vojniki, prinoenjem desnog dlana
kaketu."

3
 "A onda postoje jo i rusalke", rekao je Kec, drei na vrhu prsta au sa kefirom. "U ogromnim,
istim jezerima. One tamo lee, jesi li me shvatio? Gole."
"To vam se, Kec, priinilo od vaeg kefira", rekao je Kuegajeni.
"Sam ih lino nisam video", usprotivio se Kec, prinosei au ustima. "Ali voda iz tih jezera se ne
sme piti."
"Niste ih videli, jer ih i nema", rekao je Kuegajeni. "Rusalke - to je mistika."
"Sam si ti mistika", rekao je Kec, briui oi rukavom.
"Stanite", rekao je Perec. "Stanite. Kec, vi kaete da one tamo lee... I ta jo? Nemogue je da samo
lee i nita vie."
Lako je mogue da one ive pod vodom i isplivavaju na povrinu, kao to mi izlazimo na balkon iz
zadimljene sobe za vreme meseeve noi i, zatvorivi oi, podmeemo lice hladnoj struji vazduha; i tada one
jednostavno lee. Mogu da lee. Jednostavno da lee i nita vie. Da se odmaraju. I lenjo meusobno
razgovaraju i smekaju se jedna drugoj...
"Ne diskutuj sa mnom", rekao je Kec, gledajui Kuegajenog u oi. "Da li si ikada bio u umi?
Nikada nisi bio u umi i blebee."
"I glupo je", rekao je Kuegajeni. "ta da radim u toj vaoj umi? Imam i propusnicu za tu vau
umu. A vi, Kec, nikakve propusnice i nemate: Pokaite mi, molim vas, vau propusnicu, Kec."
"Ja lino te rusalke nisam video", ponovio je Kec, obraajui se Perecu. "Ali u njih u potpunosti
verujem. Jer, momci priaju. Pa je ak i onaj Kandid priao. A Kandid je o umi znao sve. On je u umu
ulazio kao kad kod svoje ene ide, znao je u njoj sve, svaku bogazu. On je i poginuo tamo, u toj svojoj
umi."
"Eh, da je barem poginuo", rekao je Kuegajeni znaajno.
"ta to 'ah, kada bi'. Odleteo je ovek helikopterom, i tri godine ni traga ni glasa o njemu. U
novinama umrlica, opelo je odrano, ta bi jo hteo? Slupao se Kandid, to je jasno."
"Suvie malo znamo", rekao je Kuegajeni, "da bismo mogli bilo ta kategorino da tvrdimo."
Kec je otpljunuo i krenuo ka anku da uzme jo jednu flau kefira. Tada se Kuegajeni nagao ka
uvetu Pereca i nemirnih oiju proaptao:
"Imajte na umu, da je to se tie Kandida postojalo tajno nareenje... smatram da imam prava da vas
informiem, jer ste vi - ovek sa strane..."
"Kakvo nareenje?"
"Smatrati ga ivim", tupo je proaptao Kuegajeni i odmakao se. "Dobar je, sve kefir danas", rekao
je naglas.
U trpezariji je otpoela buka. Oni, koji su ve dorukovali, ustajali su, pomerajui stolice i kretali ka
izlazu, glasno razgovarajui i bacajui ibice na pod. Kuegajeni se besno osvrtao i svima, koji su prolazili
pokraj njega, govorio: "Nekako udno, gospodo, pa vi vidite da mi razgovaramo..."
Kada se Kec vratio sa flaom, Perec mu je rekao: "Zar je to menader ozbiljno govorio, da mi nee
dati kola? sigurno se jednostavno samo naalio?"
"A zato bi se alio? On vas, pane Perec mnogo voli, bez vas mu je dosadno, i njemu ne ide u raun
da vas odavde puta... No, pustie vas, i ta e on imati od toga? Eto, tako stoje stvari."
Perec se ugrizao za usnu.
"Kako onda da odem? Ja ovde nemam ta vie da radim. I viza jo malo pa e mi istei. A uz sve to,
ja jednostavno elim da otputujem."
"Sve u svemu", rekao je Kec, "ako dobijete tri stroga ukora, vas e odavde najuriti dok kaete britva.
Dae vam specijalni autobus, ofera e probuditi usred noi, stvari neete uspeti da skupite... Kako kod nas
rade momci? Prvi strogi - i dobija niu dunost. Drugi strogi - alju u umu, grehe ovek da moli. A trei -
pozdrav, do vienja. Ako ja recimo poelim da se svega ovoga otarasim, ja u ispiti pola flae i lupiti ovoga
ovde po njuci." Pokazao je Kuegajenog. "Odmah e mi ukinuti premiju i prebaciti me na teglja ubreta.
ta tada ja radim? Ispijam ponovo pola flae i lupam ovoga ovde po njuci po drugi put, shvata li to? Tada
me skidaju i sa tegljaa ubreta i alju u biostanicu da lovim razne tamo mikrobe. Ali, u biostanicu ja ne
odlazim, ve ispijam jo pola flae i lupam ga po njuci i po trei put. I - tada je kraj. Otputen zbog
nedolinog ponaanja i proteran u roku od dvadeset i etiri asa."
Kuegajeni je pripretio Kecu prstom.
"Dezinformacija, dezinformacija, Kec. Kao prvo, izmeu tih postupaka treba da proe najmanje
mesec dana, jer se inae svi ti postupci razmatraju kao jedan, i onaj ko je naruio pravila bie jednostavno

4
strpan u uzu, tako da nema nitaod pokretanja sluaja unutar same Uprave. Kao drugo, posle drugog
postupka krivca alju u umu momentalno u pratnji strae, tako da je on lien mogunosti da obavi trei
postupak onako kako bi to on eleo. Ne sluajte ga, Perec, on se u tim problemima nikako ne snalazi."
Kec je otpio malo kefira, namrtio se i podrignuo:
"To je tano", priznao je. "Tu sam ja, moe se rei, odista... malo. Izvinite, pan Perec."
"Ma ne, zar je vano..." tuno je rekao Perec.
"Svejedno ja nisam u stanju da ni zbog ega lupam oveka onako po fizionomiji."
"Pa nije ba obavezno po onoj... po njuci", rekao je Kec. "Moe se na primer i po onom... po
zadnjici. Ili jednostavno pocepati mu odelo."
"Ne, ja to ne umem", rekao je Perec.
"Tada stvari loe stoje", rekao je Kec. "Tada vam ne zavidim, pane Perec. U tom sluaju mi emo
neto drugo uiniti. Sutra u sedam izjutra doite u garau, sedite tamo u moja kola i ekajte me. Ja u vas
odvesti."
"Odista?" obradovao se Perec.
"Kako da ne. Ja ionako sutra moram na Kontinent staro gvoe da vuem. Zajedno emo i krenuti."
U uglu je neko najednom jezivo zaurlao: "ta si to uradio? Moju si supu prolio!"
"ovek mora da bude jednostavan i jasan", rekao je Kuegajeni. "Ne shvatam ja, Perec, zato hoete
da odete odavde. Niko ne eli da ode, a vi elite."
"Kod mene je to uvek tako", rekao je Perec. "Uvek sve radim naopake. I zato bi to ovek obavezno
morao da bude jednostavan i jasan?"
"ovek mora da bude antialkoholiar", izjavio je Kec, njuei zglob kaiprsta. "Hoe da kae da ne
mora?"
"Ja ne pijem", rekao je Kuegajeni. "I to ne pijem iz jednostavnog i svima jasnog razloga: bolesna mi
je jetra. Tako da me vi, Kec, ne moete na tome uloviti."
"ta mene u umi udi", rekao je Kec, "to su blatita. Ona su vrela, da li ti je to jasno? To nikako ne
mogu da podnesem. Nikako ne mogu da se naviknem. Uleti tako negde, snese te sa puta, i eto, sedim ja u
kabini i ne mogu da izaem napolje. Kao orba vrua. Para se die, i mirie na orbu, ak sam probao i da ga
kusam, samo je neukusno, soli u blatu nema, ta li... Ne-ne uma - to odista nije za oveka. I ta to tamo oni
nisu videli? A teraju i dovlae tehniku, kao u proseku, ona tamo propada, a oni stalno jo i jo poruuju, ona
tone, a oni jo..."
"Zeleno miriljavo izobilje. Izobilje boja, izobilje mirisa. Izobilje ivota. I sve je tue. Nekako je i
poznato, neim je i poznato, ali je u stvarnosti - tue. Sigurno je najtee od svega pomiriti se sa tim, da je
ono i tue i poznato istovremeno. Sa tim da je ono - deo naeg sveta, put puti nae, ali je pri tome prekinulo
svaku vezu i ne eli vie da nas poznaje. Sigurno bi tako i pitekantrop mogao da misli o nama, o svojim
potomcima - sa prekorom i sa strahom..."
"Kada stigne nareenje", izjavio je Kuegajeni, "mi emo tamo pokrenuti ne one vae nitavne
buldoere - guseniare, ve neto pravo, i za dva meseca emo pretvoriti sve u... ehe... u betoniran teren, suv
i ravan."
"Ti e to pretvoriti", rekao je Kec. "Ako te ovek na vreme ne tresne po njuci, ti e i roenog oca
u betonsku povrinu da pretvori. Da bi stvari bile jasnije."
Poela je da zavija sirena. U prozorima su poela da drhte stakla, i tog istog asa je nad vratima
grunulo zvono, poele su da trepu svetiljke na zidovima, a nad ankom se upalio krupni ispisani natpis:
"Dii se, izlazi!" Kuegajeni je brzo ustao, pomerio skazaljke na runom satu i, ne rekavi ni rei, potrao.
"No, idem", rekao je Perec. "Vreme je da ponem da radim."
"Vreme je", sloio se Kec. "Odista je vreme."
Smakao je jaknu, pedantno je savio i, sastavivi stolice, legao, stavivi jaknu pod glavu.
"Znai, sutra u sedam?" rekao je Perec.
"ta to?" upitao je Kec sanjivim glasom.
"Sutra u sedam u doi."
"Gde to?" upitao je Kec, okreui se na stolicama. "Razilaze se, podlaci", promrmljao je. "Koliko
sam im puta rekao: postavite otoman..."
"U garau", rekao je Perec. "U vaa kola."
"Aha... No, doite, doite, videemo ve. Teko je to sve srediti."

5
 Podvio je noge, strpao dlanove pod ruke i poeo da sope. Ruke su mu bile maljave, a ispod malja se
videla tetovaa. Tamo je bilo ispisano: 'ta nas unitava' i 'Samo napred'. Perec je krenuo prema izlazu.
Preao je preko daske postavljene preko ogromne bare u zadnjem dvoritu, obiao itavo brdo
praznih konzervi, provukao se kroz otvor na tarabi i kroz slubeni ulaz uao u zgradu Uprave. U hodnicima
je bilo hladno i mrano, zaudaralo je na nikotin, prainu, ustajali papir. Nigde nije bilo nikoga, kroz
tapacirana vrata se nita nije ulo. Uz usko stepenite bez ograde, pridravajui se za olupani zid, Perec se
popeo na prvi sprat i priao vratima, na kojima se palio i gasio natpis: 'Operi dobro ruke pre rada'. Na
vratima se nalazilo ogromno crno slovo 'M'. Perec je gurnuo vrata i osetio da je potresen konstatovavi da je
dospeo u svoj kabinet. To jest, to razume se nije bio njegov kabinet, to je bio kabinet Kima, naelnika grupe
Naune bezbednosti, ali su Perecu postavili sto upravo u tom kabinetu, i sada se taj sto nalazio po strani od
vrata, kraj zida prekrivenog keramikim ploicama, i pola stola je zauzimala, kao i uvek, prekrivena
navlakom pisaa maina 'Mercedes' a kraj ogromnog, opranog prozora nalazio se Kimov sto, a sam Kim je
ve radio: sedeo je povijen nad logaritmarom.
"Hteo sam ruke da operem...", rekao je Perec zbunjeno.
"Operi, operi", rekao je Kim, klimnuvi glavom. "Evo ti umivaonika. Sada e sve biti jako zgodno.
Sada e svi dolaziti kod nas."
Perec je priao umivaoniku i poeo da pere ruke. Prao je ruke hladnom i vrelom vodom, sa dve vrste
sapuna i specijalnom pastom za uklanjanje masnoe sa ruku, trljao ih sunerom i pomou nekoliko etkica
raznog stepena vrstine. Posle je ukljuio elektrini aparat za suenje i jedno vreme drao rozikaste vlane
ake pod mlazom toplog vazduha koji je urlao.
"U etiri sata su svima objavili da e nas prebaciti na prvi sprat", rekao je Kim. "Gde si tada bio?
Kod Alevtine?"
"Ne, bio sam na urvini", rekao je Perec, sedajui na svoj sto.
Vrata su se irom otvorila, i u prostoriju je brzo uleteo Prokonzul, poeo da mae prijateljski
pozdravljajui ih tanom i nestao iza kulisa. ulo se kako su zakripala vrata kabine i kako je kljocnula
reza. Perec je skinuo pokriva sa 'Mercedesa', posedeo malo nepokretno, a onda priao prozoru i otvorio ga.
uma se odavde nije videla, ali je uma postojala. Ona je uvek postojala, iako je mogla da se vidi
samo sa urvine. Na bilo kom drugom mestu Uprave, umu je inae uvek neto zaklanjalo. Zaklanjale su je
be boje zgrade radionica i etvorospratna garaa za line automobile saradnika. Zaklanjale su je staje
domainstva i ve okaen kraj perionice, gde je neprekidno bila u kvaru centrifuga. Zaklanjao ju je park sa
rondoima i paviljonima, sa ogromnim tokom i kupaicama od gipsa, prekrivenim natpisima ispisanim
olovkom. Zaklanjale su je vile sa verandama, uvijene lozicom, i sa krstovima televizijskih antena. A odavde,
sa prozora prvog sprata, uma se nije videla zbog visoke ograde od cigala, za sada jo nedovrene, ali ve
izuzetno visoke, koja je podizana oko pljosnate prizemne zgrade grupe Inenjerskog prodiranja. uma je
mogla da se vidi samo sa urvine.
Ali ak i ovek, koji nikada u ivotu nije video umu, nije razmiljao o njoj, nita nije uo o umi,
koji se nije bojao ume i nije matao o umi, ak je i takav ovek lako mogao da se doseti da uma postoji
ve jednostavno samo zbog toga, to je postojala Uprava. Eto, ja sam odista davno, davno razmiljao o umi,
diskutovao o umi, viao sam je u mojim snovima, ali nisam ak ni nagaao da ona postoji u stvarnosti. I
uverio sam se u njeno postojanje ne onda kada sam po prvi put stigao na urvinu, ve kada sam proitao
natpis kraj ulaza: 'Uprava za pitanja ume'. Stajao sam pred tom tablom sa koferom u ruci, pranjav i sasuen
posle dugog puta, itao sam i nanovo preitavao ta je pisalo na tabli i oseao slabost u kolenima, jer sam
sada znao da uma postoji a to znai da je sve, to sam dotle razmiljao o njoj - igra slabe uobrazilje, bleda,
nemona la. uma postoji, i ova ogromna, mrana zgrada bavi se njenom sudbinom...
"Kim", rekao je Perec, "zar je mogue da tako neu ni dospeti u umu? Jer, ja sutra odlazim."
"A ti odista eli da dospe tamo?" upitao je Kim rasejano.
Zeleno vrelo blatite, nervno, preplaeno drvee, rusalke koje se odmaraju na vodi pod mesecom od
svoje tajanstvene delatnosti u dubini, oprezni, nepojmljivi starosedeoci, naputena sela...
"Ne znam", rekao je Perec.
"Ti tamo ne sme, Perec moj", rekao je Kim. "Tamo mogu da idu samo ljudi koji nikada nisu
razmiljali o umi: oji su uvek jednostavno pljuckali na umu. A ti to sve previe prima k srcu. uma je za
tebe opasna, jer e te prevariti."
"Sigurno", rekao je Perec. "Ali ja sam doputovao ovamo jedino zbog toga da bih je video."

6
 "A ta e ti gorke istine?" rekao je Kim. "ta e da radi sa njima? I ta e ti uopte da radi u
umi? Da plae o mati koja se pretvorila u sudbinu? Da se moli da sve bude drugaije? Ili e jo, ne dao
bog, da pone da preureuje ono to postoji u ono to bi trebalo da bude?"
"A zato sam uopte dolazio ovamo?"
"Da bi se ubedio. Zar ne shvata kako je sve to vano: ubediti se. Drugi dolaze zbog neeg drugog.
Da otkriju u umi kubike drveta. Ili da pronau bakteriju ivota. Ili da napiu disertaciju. Ili da dobiju
propusnicu, ali ne zbog toga da bi ili u umu, ve jednostavno onako, za svaki sluaj: jednom moe dobro
da im doe, a i nemaju ba svi. A maksimalna granica mate je - izvui iz ume raskoni park, kao to
skulptor izvlai statuu iz komada mermera. Da bi kasnije taj park strigli. Iz godine u godinu. Da mu ne
dozvole da ponovo postane uma."
"Da odem ja odavde nekako", rekao je Perec. "Nemam ja ta ovde da radim. Neko treba da ode
odavde, ili ja, ili svi vi."
"Daj da mnoimo", rekao je Kim, i Perec je seo za svoj sto, naao na brzu ruku sklepanu utinicu i
ukljuio 'Mercedes'.
"Sedam stotina devedeset tri pet stotina dvadeset i dva puta dve stotine esdeset est nula
jedanaest..."
'Mercedes' je poeo da lupka i skakue. Perec je saekao da se on smiri, i zapinjujui pomalo,
proitao je odgovor.
"Tako. Ugasi", rekao je Kim. "A sada est stotina devedeset osam tri stotine dvanaest podeli sa deset
petnaest..."
Kim je diktirao cifre, a Perec ih je otkucavao, pritiskao dirke za mnoenje i deljenje, sabirao,
oduzimao, izvlaio korene, i sve je teklo kao i obino.
"Dvanaest puta deset", rekao je Kim. "Pomnoiti."
"Jedan nula nula sedam", mehaniki je izdiktirao Perec, a onda se trgao i rekao: "Sluaj, pa ona lae.
Treba da bude sto i dvadeset."
"Znam, znam", nestrpljivo je rekao Kim. "Jedan nula nula sedam", ponovio je on. "A sada mi izvuci
koren iz deset nula sedam..."
"Odmah", rekao je Perec.
Ponovo se zaulo kljocanje reze iza kulisa, i pojavio se Prokonzul, ruiast, sve i zadovoljan.
Poeo je da pere ruke, pevuei pri tome prijatnim glasom 'Ave Marija'. Posle toga je proglasio:
"Kakvo je to ipak udo - uma, gospodo moja! I kako mi samo prestupno malo govorimo i piemo o
njoj! A ona je izuzetno dostojna toga da se pie o njoj. Ona oblagoroduje, budi najvia mogua oseanja.
Ona pomae progresu. I ona je nalik na simbol tog progresa. A mi nikako ne moemo da preseemo irenje
nekvalifikovanih glasina, vajkanja, viceva. Propaganda ume se u stvari i ne vodi. O umi se govori i misli
avo e ga u stvari znati ta..."
"Sedam stotina osamdeset i pet pomnoiti sa etiri stotine trideset i dva", rekao je Kim.
Prokonzul je digao glas. Glas mu je bio jak i dobro moduliran - 'Mercedes' se vie nije uo.
"'ivimo kao u umi...', 'umska bia...', 'Od drvea se uma ne vidi...', 'Ko u umu, a ko po drva...'
Eto protiv ega se treba boriti! Eto ta moramo da iskorenjujemo. Recimo vi, m'sje Perec, zato se vi ne
borite? Jer, vi biste mogli da odrite u klubu detaljan i usmereni referat o umi, a vi ga ne drite. Odavno vas
posmatram i stalno ekam, i stalno uzalud. U emu je stvar?"
"Pa ja tamo nikada nisam ni bio", rekao je Perec.
"To nije ni vano. Ja tamo takoe nikada nisam bio, ali sam odrao predavanje, i sudei po odzivima,
to je bilo izuzetno korisno predavanje. Jer, stvar nije u tome da li si ti bio ili ne u umi, stvar je u tome da se
pomou injenica skine ljuska mistike i sujeverja, da se razgoliti supstanca, smakne sa nje odeu, koju su joj
nametnuli malograani i utilitaristi..."
"Dva puta osam podeliti sa etrdeset devet minus sedam puta sedam", rekao je Kim.
'Mercedes' je poeo da radi. Prokonzul je ponovo povisio glas.
"Radio sam to kao filosof po obrazovanju, a vi biste to mogli da uradite kao lingvista po
obrazovanju. Dau vam teze, a vi ete ih razviti u svetlosti poslednjih dostignua lingvistike... ili koja vam je
tema disertacije?"
"Moja tema je Osobenosti stila i ritmike enske proze poznog Hejana na materijalu Makura-no So-
Si", rekao je Perec. "Bojim se da..."

7
 "Od-li-no! To je upravo ono to je potrebno. I podvucite da to nisu blatita i tresetita, ve predivna
leilita blatom; da to nije drvee to skae, ve produkt visokorazvijene nauke; da nije re o
starosedeocima, o divljacima, ve o drevnoj civilizaciji ljudi ponositih, slobodnih, sa visokim zamislima,
skromnih i silnih. I da ne postoje nikakve rusalke! Ne postoji nikakva ljubiasta izmaglica, nikakvi
magloviti nagovetaji - izvinite, molim vas, zbog neuspelog kalambura... To e biti odista prevashodno,
minher Perec, to e biti predivno. I to je jako dobro, to vi poznajete umu, to ete moi da nam iznesete
svoje line utiske. Moje predavanje je takoe bilo dobro, ali se bojim da je bilo pomalo apstraktno. Kao
osnovni materijal koristio sam zapisnike sa sednica. A vi, kao istraiva ume..."
"Ja nisam nikakav istraiva ume", rekao je Perec ubedljivo. "Mene u umu ne putaju. Ja umu ne
poznajem."
Prokonzul je, rasejano klimajui glavom, neto brzo pisao na maneti od koulje.
"Da", govorio je. "Da, da. Na alost, to je odista gorka istina. Na alost, to se kod nas jo uvek
susree - formalizam, birokratizam, euristiki pristup linosti... O tome, uzgred budi reeno, takoe moete
da govorite. Moete, moete, o tome svi govore. A ja u pokuati da usaglasim va nastup sa direkcijom.
Vraki mi je drago, Perec, to ete konano uzeti uea u naem radu. Odavno vas ve i paljivo
posmatram... No eto, zapisao sam vas za sledeu nedelju."
Perec je iskljuio 'Mercedes'.
"Mene ovde vie nee biti sledee nedelje. Moja viza je istekla, i ja odlazim. Sutra."
"No, to emo ve nekako da sredimo. Idem kod direktora, on je lan kluba, on e to shvatiti.
Smatrajte da ostajete jo nedelju dana."
"Ne treba", rekao je Perec. "Ne treba!"
"Potrebno je!" rekao je Prokonzul, gledajui mu pravo u oi. "Vi odlino znate, Perec, potrebno je!
Do vienja."
Prineo je dva prsta slepoonici i udaljio se, maui tanom.
"Nekakva pauina", rekao je Perec. "Zar sam ja za njih - muva, ta li? Menader ne eli da odem,
Alevtina takoe ne eli, a sada i ovaj..."
"Ja takoe ne elim da ode", rekao je Kim.
"Ali ja ovde vie ne mogu!"
"Sedam stotina osamdeset i sedam pomnoiti sa etiri stotine trideset i dva..."
"Svejedno u otii", razmiljao je Perec, pritiskajui tipke. "Svejedno u otii. Vi ne elite, a ja u
otii. Neu da se igram sa vama ping-ponga, neu da igram ah, neu vie sa vama da spavam i pijem aj sa
slatkim, neu vie da vam pevam pesme, da vam raunam na 'Mercedesu', da analiziram vae diskusije, a
sada jo i da vam predavanja drim, koja svejedno ne biste bili u stanju da shvatite. I neu da mislim za vas,
mislite sami, jer u otii. Otii.. Otii. Svejedno, vi nikada neete shvatiti da misliti - nije zabava, ve
obaveza..."
Spolja, iza nedovrenog zida, teko je lupao malj, lupali su pneumatini ekii, buno su padale
cigle, a na zidu su jedan kraj drugog sedela etvorica radnika, gola do pojasa, sa kaketima na glavama i
puili. Posle toga je pod samim prozorom poeo da urla i tandre motocikl.
"Neko iz ume", rekao je Kim. "Bre mi pomnoi esnaest sa esnaest."
Vrata su se zatresla i u prostoriju je uleteo ovek. Bio je u kombinezonu, otkaena kapuljaa mu se
landarala na grudima na nuru radio-stanice. Od cipela do pojasa kombinezon je bio prekriven
bledoruiastim strelama mladih granica, a desna mu je noga bila obavijena narandastom lijanom
beskonane duine, koja se vukla po podu. Lijana se jo trzala, a Perecu se priinilo da je to pipak same
ume, da e se on sada napeti i povui oveka unazad - kroz hodnike Uprave, nadole niz stepenite, po
dvoritu pored zida, pored trpezarije i radionica i ponovo nadole, po pranjavoj ulici, kroz park, pored statua
i paviljona, ka ulazu na serpentine, ka vratima, ali ne u njih, ve pored, ka urvini, nadole...
Imao je na licu naoare motocikliste, lice mu je bilo gusto prekriveno prainom, i Perec nije odmah
shvatio da je to Stojan Stojanov sa biostanice. U rukama je drao papirni fiek. Nainio je nekoliko koraaja
po podu sa keramikim ploicama, po mozaiku koji je prikazivao enu pod tuem, i zaustavio se ispred
Kima, sakrivi papirni fiek iza lea, i pravei udnovate pokrete glavom, kao da ga je svrbeo vrat.
"Kim", rekao je, "to sam ja."
Kim nije odgovarao. ulo se kako mu pero cepa i grebe papir.
"Kim", moleivo je rekao Stojan. "Ali ja te molim."
"Gubi se napolje", rekao je Kim. "Manijae."

8
 "Poslednji put", rekao je Stojan. "Odista poslednji."
Ponovo je nainio pokret glavom, i Perec je ugledao na njegovom debelom, obrijanom vratu, u samoj
jamici ispod potiljka, kratku malu ruiastu mladicu, tanku, otru, koja se uvijala u spiralu, kako drhti kao od
nekakvog iekivanja.
"Samo predaj i reci da je to od Stojana i nita vie. Ako pone da te zove u bioskop, slai da ima
nekakav hitan posao. Ako te bude ponudila ajem, reci da si ga upravo pio. I vino odbij, ako ti ponudi. A?
Kime! Odista, poslednji put!"
"A zato se skuplja?" upitao je Kim besno. "No, okreni se, bre!"

"Ponovo sam dobio?" upitao je Stojan, okreui se. "No, to nije vano. Ti samo predaj, a ostalo nije
vano."
Kim je, previvi se preko stola, neto radio sa njegovim vratom, neto je pritiskao i masirao rairivi
laktove, gadljivo se kezei i mrmljajui psovke. Stojan se strpljivo premetao sa noge na nogu, nagnuvi
glavu i povivi vrat.
"Zdravo, Perec", rekao je. "Odavno te nisam video. Kako ti je? A ja sam ponovo doneo, ta da
radi... Odista poslednji put." Rairio je papir i pokazao Perecu buket otrovno-zelenog umskog cvea. "A
kako samo miriu! Kako miriu!"
"Ma ne trzaj se", podviknuo je Kim. "Stoj mirno! Manijak, obina krpetina!"
"Manijak", oduevljeno se slagao Stojan. "Krpa. Ali! Odista - poslednji put!"
Ruiaste mladice na njegovom kombinezonu su ve poinjale da venu, grei se i padajui na pod,
na lice ene pod tuem boje cigle.
"Gotovo je", rekao je Kim. "Gubi se."
Udaljio se od Stojana i bacio u korpu za otpatke neto poluivo, to se grilo, okrvavljeno.
"Gubim se", rekao je Stojan. "Ovoga asa se gubim. Jer zna li, kod nas je Rita ponovo uda nekakva
poinila, i sada se bojim da odlazim sa biostanice. Perec, ti bi mogao da doe kod nas, da porazgovara sa
njima, ta li..."
"Jo neto!" rekao je Kim. "Nema tamo ta Perec da trai."
"Kako to nema ta?" povikao je Stojan. "Kventin se jednostavno na oigled svih topi! Posluaj samo:
pre nedelju dana je Rita pobegla - no, dobro, ta tu da radi... a ove noi se vratila sva mokra, bela, ledena.
Straar je krenuo ka njoj golim rukama - neto je poinila sa njim, jo lei i ne dolazi k sebi. I ceo
eksperimentalan deo je zarastao u travu."
"Odista?" rekao je Kim.
"A Kventin je celo jutro cmizdrio..."
"Sve to dobro znam", prekinuo ga je Kim. "Ne shvatam kakve veze sa svim tim ima Perec."
"Kako to - kakve? No, ta to govori? A ko e, ako ne Perec. Neu valjda ja, zar ne? A nee ni ti...
Nee valjda Kuegajenog da pozove, Klaudija-Oktavijana!"
"Dosta!" rekao je Kim, lupivi dlanom po stolu. "Gubi se da radi i da te vie ovde nisam u radno
vreme video. Ne ljuti me."
"Gotovo", brzo je rekao Stojan. "Gotovo. Odlazim. Hoe li joj predati?"
Stavio je buket na sto i istrao napolje, povikavi sa vrata:
"A kloaka je ponovo poela da radi..."
Kim je uzeo metlu i poistio sve to se osulo sa Stojana u kut.
"Poludela budala", rekao je. "I ta Rita... Sada sve raunaj iznova. Neka idu sa tom njihovom ljubavlju
u..."
Pod prozorom je ponovo poeo razdraujue da urla motocikl, i ponovo se sve smirilo, samo je lupao
malj iza prozora. "Perec", rekao je Kim. "A ta si jutros traio na urvini?"
"Nadao sam se da u videti direktora. Rekli su mi da on ponekad nad urvinom obavlja jutarnju
gimnastiku. eleo sam da ga zamolim da me poalje odavde, ali on nije doao. Zna li, Kim, ini mi se da
ovde svi lau. Ponekad mi se ini da ak i ti lae."
"Direktor", zamiljeno je rekao Kim. "A to je odista dobra misao. Junaina si. To je odista smelo."
"Svejedno u sutra otii", rekao je Perec. "Kec e me odvesti, obeao mi je. Sutra me ovde vie nee
biti, znaj to."
"Nisam oekivao, nisam oekivao", nastavio je Kim, ne sluajui ga. "Odista smelo... A moda bi te
odista trebalo poslati tamo - da vidi u emu je stvar?..."

9
2.

Perec se probudio jer su ga ledeni prsti dotakli po golom ramenu. Otvorio je oi i ugledao nad sobom
oveka samo u donjem veu. Svetlosti u sobi nije bilo, ali je ovek bio osvetljen meseinom, i videlo se
njegovo belo lice sa izbuljenim oima.
"ta hoete?" upitao je apatom Perec.
"Treba oistiti", ovek je odgovorio takoe apatom.
Pa to je komandant, sa olakanjem je pomislio Perec.
"Zato oistiti?" upitao je glasno i oslonio se na lakat. "ta oistiti?"
"Hotel je prepun. Moraete da oistite mesto."
Perec se zbunjeno osvrnuo po sobi. U sobi je sve bilo kao i ranije, ostale tri postelje bile su i dalje
slobodne.
"A vi se ne osvrite", rekao je komandant. "Mi bolje znamo. I svejedno je potrebno posteinu sa
vaeg kreveta promeniti i dati je na pranje. Sami je neete prati, niste tako vaspitani..."
Perec je shvatio: komandant se bojao, i on je bio bezobrazan, da bi postao smeliji. On je sada bio u
stanju kada ovek poinje da urla, vriti, cima se, izbija prozor i poinje da zove u pomo, ako ga neko
takne.
"Hajde, hajde", rekao je komandant i nekako je nekavim jezivim nestrpljenjem izvukao jastuk ispod
Pereca. "Posteljina, kada ti se kae..."
"Pa ta je to sada", progovorio je Perec. "Zar to obavezno mora sada? Nou?"
"Hitno je."
"Gospode boe", rekao je Perec. "Pa vi niste pri istoj svesti. No, dobro... Uzmite posteljinu, nekako
u se snai i bez nje, preostala mi je jo samo ova no..."
Siao je sa postelje na hladan pod i poeo da skida sa jastuka navlaku. Komandant ga je pratio
pogledom, kao da se skamenio na mestu. Usne su mu se pomerale.
"Popravka", rekao je. "Moramo da popravljamo. Tapete su se pocepale, tavanica je ispucana, podove
treba takoe popraviti..." Glas mu je ojaao. "Tako da mesto svejedno morate da oistite. Sada emo poeti
da obavljamo popravke."
"Popravke?"
"Popravke. Vidite li kakve su tapete? Sada e radnici doi."
"Ovoga asa?"
"Upravo sada. Vie ne moemo da ekamo. Jer, tavanica je ispucala. Svaki as moe..."
Perec je poeo da drhti. Ostavio je navlaku i uzeo u ruke pantalone.
"Koliko je sati?" upitao je.
"Ve je jedan", rekao je komandant, ponovo poevi da apue i zbog neega se stalno osvrui oko
sebe.
"A gde da odem?" rekao je Perec, zaustavivi se sa jednom nogom u nogavici. "No, smestite me
negde. U neku drugu sobu..."
"Prepunjeno je sve. A gde nije prepunjeno - tamo se popravke vre."
"No, u deurnoj sobi."
"Prepunjeno je."
Perec je turobno pogledao mesec.
"No, ako nita drugo, a ono u magacinu", rekao je. "U magacinu, u skladitu, u izolatoru. Preostalo
mi je jo samo est sati da spavam. Ili ete me moda nekako kod sebe smestiti..."
Komandant je najednom poeo da jurca po sobi. Jurcao je izmeu kreveta, bos, beo, jeziv, kao
privienje. A onda se zaustavio i progovorio glasom koji je stenjao:
"Pa ta je to, a? Pa ja sam takoe civilizovan ovek, dva fakulteta sam zavrio, nisam tamo nekakav
domorodac... Sve mi je jasno! Ali nemogue je, shvatite to! Nikako nije mogue!" Pritrao je Perecu i
proaptao mu u uho: "Viza vam je istekla! Dvadeset i sedam minuta vam je ve istekla, a vi ste jo ovde. Ne
moete da budete ovde. Odista vas najlepe molim..." Pao je na kolena i izvukao ispod kreveta cipele i
arape Pereca. "U pet do dvanaest sam se probudio preznojen", mrmljao je, "No, razmiljam, gotovo je. Evo,

10
to je moj kraj. Kakav sam bio, takav sam i potrao. Niega se ne seam. Oblaci nekakvi na ulicama, ekseri
se hvataju za noge... A moja ena treba da se porodi! Oblaite se, oblaite, molim vas..."
Perec se brzo obukao. Loe je shvatao stvari. Komandant je stalno jurcao izmeu postelja,
ljapkajui nogama po meseinom obasjanim kvadratima, zagledajui se u hodnik, zagledajui kroz prozor i
aptao: "Boe moj, ta je sada ovo..."
"Mogu li kofer kod vas barem da ostavim?" upitao je Perec.
Komandant je kljocnuo zubima.
"Ni u kom sluaju! Pa vi ete me unititi... No odista zar ovek moe da bude tako nemilosrdan!
Boe moj, Boe moj..."
Perec je skupio knjige, jedva nekako uspeo da zatvori kofer, prebacio mantil preko ruke i upitao:
"Gde u sada?"
Komandant nije odgovorio. On je ekao, cupkajui na mestu od nestrpljenja. Perec je digao kofer i
niz mrano, tiho stepenite krenuo na ulicu. Zaustavio se u ulazu i, trudei se da ne drhti, jedno vreme sluao
kako komandant nareuje sanjivom portiru: "...traie da ue nazad. Ne putati! Kod njega... (nejasan,
zloslutni apat). Jesi li me shvatio? Ti mi odgovara..." Perec je seo na kofer a mantil stavio na kolena.
"Ne, izvinite", rekao je komandant iza njegovih lea. "Molim vas da napustite teritoriju hotela. Da je
u potpunosti oistite."
Morao je da sie sa trema i postavi kofer na trotoar. Komandant je poeo jo malo da tope,
mrmljajui pri tome: "Jako vas molim... ena... bez ikakvih ekscesa... Posledice... Nemogue..." i otiao je,
belei se svojim donjim veom, kradui se pored tarabe. Perec je bacio pogled na mrane prozore vila, na
mrane prozore Uprave, mrane prozore hotela. Nigde nije bilo svetlosti, ak ni uline svetiljke nisu gorele.
Postojao je samo mesec - okrugao, blistav i nekako zloban.
I najednom je otkrio da je sam. On nikoga nije imao. Unaokolo ljudi spavaju, i svi me oni vole, ja to
dobro znam, mnogo sam puta to video. I ipak sam sam, kao da su oni najednom pomrli ili postali moji
neprijatelji... I komandant - dobar, nakazan ovek, koji pati od bazedove bolesti, nesrenik, koji se prilepio
kao krpelj za mene jo prvog dana... Svirali smo zajedno, u etiri ruke na pijaninu i diskutovali, i ja sam bio
jedini, sa kim se on usuivao da diskutuje i pored koga se oseao punovrednim ovekom, a ne samo ocem
sedmoro dece. I Kim. On se vratio iz kancelarije i doneo ogromnu fasciklu sa dostavama. Devedeset i dve
dostave protiv mene, sve napisane istovetnim rukopisom i potpisane raznim prezimenima. Da kradem
dravni peatni vosak na poti i da sam u koferu doneo maloletnu ljubavnicu i da je krijem u podrumu
pekare, i da sam ja jo mnogo toga... I Kim je itao te dostave i jedne bacao u korpu, a druge je ostavljao po
strani, mrmljajui pri tome: "A o ovome bi trebalo porazmisliti." I to je bilo neoekivano i uasno,
besmisleno i odvratno... Kako je neodluno i nesmelo bacao pogled na mene i odmah ga skretao.
Perec je ustao, uzeo kofer i krenuo gde ga oi vode. A oi ga nigde nisu vodile. A nije imalo ta ni da
se gleda na tim pustim mranim ulicama. Spoticao se, kijao od praine i ini mu se da je samo jedan jedini
put pao. Kofer je bio neverovatno teak i nekako njim nije mogao da upravlja. On se teko trljao o nogu,
posle je teko odlazio nekuda u stranu i, vrativi se iz pomrine iz razmaha ga lupao po kolenu. U tamnoj
aleji parka, gde uopte nije bilo svetlosti, i gde su se drhtave, kao komandant statue nejasno belasale u
pomrini, kofer se najednom zakaio za nogavicu nekakvom bravicom, i Perec ga je u oajanju bacio.
Nastupio je trenutak oajanja. Plaui i nita ne videi od suza, Perec se probio kroz bodljikavu suvu
pranjavu ivicu skotrljao se niz stepenice, pa, bolno se udarivi leima i ve sasvim bez snage, gubei dah
od uvrede i samosaaljenja, spustio se na kolena kraj same urvine.
Ali uma je ostala ravnoduna. Ona je bila do te mere ravnoduna, da se ak nije ni videla. Pod
urvinom se nalazila pomrina, i samo se na samom horizontu neto iroko i slojevito, sivo i bez forme
nejasno osvetljavalo u svetlosti meseca.
"Probudi se", zamolio je Perec. "Pogledaj me barem sada, kada smo sami, ne uznemiravaj se, oni svi
spavaju. Zar ti niko od nas nije potreban? Ili ti moda ak i ne shvata ta to znai biti potreban? To je onda;
kada ovek ne moe da izade na kraj bez... To je kada stalno i neprekidno razmilja o... To je kada celog
ivota tei ka... Ja ne znam kakva si ti. To ne znaju ak ni oni, koji su u potpunosti ubeeni u to da to znaju.
Ti si onakva kakva si, ali ja mogu da se nadam da si ti onakva, kakvu sam celog ivota hteo da te vidim:
dobra i pametna, snishodljiva i razumna, paljiva i, moda ak i zahvalna. Mi smo istroili sve to, mi za to
nemamo ni snage, ni vremena, mi samo gradimo spomenike, sve vie, sve vie, sve jeftinije, a da se seamo
- to mi vie ne moemo. Ali ti si ipak drugaija, zato sam i doao kod tebe iz daljine, ne verujui u to da ti u
stvari i postoji uopte. Zar je mogue da ti nisam potreban? Ne, govoriu sutu istinu. Bojim se da ni ti

11
meni u stvari nisi potrebna. Videli smo jedno drugo, ali blii od toga nismo postali, a trebalo je sve da bude
sasvim drugaije. Moda to oni stoje izmeu nas? Njih je mnogo, ja sam sam, ali ja sam - jedan od njih, ti
sigurno ne moe da napravi razliku, ne moe da me raspozna u gomili, a moda me ne treba ni
razlikovati od ostalih. Moda sam ja sam izmislio te ljudske kvalitete, koji bi trebalo da ti se dopadaju, ali ne
tebi kakva si, ve tebi kakvu sam te ja zamislio..."
Iza horizonta su se najednom pojavili jarki komadi svetlosti, poeli su da vise, debljajui, i odmah su
se sa desne strane, ispod urvine, pod nadnetim stenama poludelo pojavili snopovi svetlosti reflektora, poeli
su da jurcaju po nebu, zaostajui u slojevima oblaka. Svetlosni komadi nad horizontom postajali su sve
deblji, rastezali su se, pretvorili su se u beliaste oblaie i ugasili se. Kroz jedan minut su se ugasili i
reflektori.
"Oni se boje", rekao je Perec. "Ja se takoe bojim. Ali ja se bojim ne samo tebe, ja se jo uz sve to
bojim i za tebe. Jer ti ih jo ne zna. Uostalom, ja ih takoe loe poznajem. Znam samo da su oni sposobni
na bilo kakve krajnosti, na najzadnji krajnji stepen gluposti i mudrosti, surovosti i nenosti, besa i
uzdravanja. Oni nemaju samo jedno: poimanje. Oni su uvek zamenjivali poimanje nekakvim surogatima -
verom, nevericom, ravnodunou, prenebregavanjem. Nekako je uvek ispadalo da je to najjednostavnije od
svega. Jednostavnije je poverovati nego shvatiti. Jednostavnije je razoarati se, nego pojmiti. Uzgred budi
reeno, ja sutra odlazim, ali to jo nita ne znai. Ovde ne mogu da ti pomognem, ovde se sve i suvie
stabilno ustajalo. Ovde sam i suvie primetno suvian, tuin. Ali taku u kojoj u moi da primenim svoju
snagu jo u pronai, ne uznemiravaj se. Istina, oni mogu nepovratno da te zagade, ali za to je takoe
potrebno vreme i to ga je potrebno dosta: oni jo moraju da pronau najefikasniji, najekonominiji i, to je
najvanije, najjednostavniji nain. Mi emo se jo boriti, samo da imamo za ta da se borimo... Do vienja."
Perec je ustao sa kolena i krenuo lagano nazad, kroz bunje u park, u aleju. Pokuao je da pronae
kofer, ali nije uspeo u tome. Tada se vratio na glavnu ulicu, pustu i osvetljenu samo mesecom: Bilo je ve
dva sata nou, kada se zaustavio pred gostoprimljivo otvorenim vratima biblioteke Uprave. Prozori
biblioteke bili su zastrti tekim zastorima, a iznutra je biblioteka bila jarko osvetljena, kao paviljon za
igranje. Parket se rasuio i oajno je kriputao, i unaokolo su svuda bile knjige. Police su se lomile od
knjiga, knjige su u gomilama leale na stolovima i po uglovima, i osim Pereca i knjiga u biblioteci nije bilo
ni ive due.
Perec se spustio u ogromnu staru fotelju, ispruio noge i, zavalivi se, mirno stavio ruke na naslone.
"No, ta stojite", obratio se knjigama. "Neradnici! Zar su vas zbog toga pisali? Izvestite, izvestite me kako
ide setva, koliko je toga zasejano? Koliko je zasejano: razumnog, dobrog, veitog?! I kakvi su izgledi za
etvu? I to je najvanije - kakvi su rezultati? utite... Eto ti na primer, kako te ono zovu... Da-da, ti,
dvotomnie! Koliko te je ljudi proitalo? A koliko shvatilo? Volim te, stari moj, ti si dobar i poten drug. Ti
nikada nisi urlao, nisi se hvalisao, nisi se busao u grudi. Dobar i poten. I oni, koji te itaju, takoe postaju
dobri i poteni. Barem privremeno. Iako bi i sami sa sobom... Ali ti zna, vlada miljenje da za
napredovanje, dobrota i potenje nisu ba tako obavezni. Za to su potrebne noge. I cipele. Mogu to biti ak i
neoprane noge i prljave cipele... Progres moe da bude u potpunosti ravnoduan prema pojmovima dobrote i
potenja, kao to je on bio ravnoduan prema tim pojmovima i do sada. Upravi na primer, da bi pravilno
funkcionisala, ni potenje ni dobrota nisu potrebni. Prijatno je, poeljno, ali nije i obavezno. Kao latinski
jezik za peraa ulica. Kao razvijeni bicepsi za blagajnika. Kao potovanje prema eni za Kuegajenog... Ali
sve zavisi od toga kako se poima progres. On se moe poimati tako, da se pojavljuju oni uveni 'zato':
alkoholiar, ali zato odlian strunjak; raspustan ovek, ali zato izuzetan propovednik; lopov, bitanga,
vucibatina, ali zato - kakav organizator! Ubica, ali je zato izuzetno disciplinovan i odan... A progres se isto
tako moe shvatati i kao pretvaranje svih u ljude dobre i potene. I tada emo doiveti jednom do doba, kada
e se govoriti: strunjak je on odista dobar, poznaje stvari, ali je tip prljav, treba ga odmah oterati...
Sluajte knjige, a znate li vi, da vas je vie nego ljudi? Kada bi svi ljudi nestali, vi biste mogle da
nastanite zemlju i bile biste u potpunosti iste kao i ljudi. Meu vama postoje dobre i potene, mudre, koje
mnogo znaju, a isto tako i lakomisleno prazne, skeptici, ludaci, ubice, zavodnici, deca, dosadni
propovednici, samozadovoljne budale i polupromukli vikai sa zapaljenim oima. I vi ne biste znali zato
postojite. I odista - zato postojite? Mnoge od vas daju znanja, ali emu to znanje u umi? Ono nema
apsolutno nikakve veze sa umom. To je isto kao kada bi budueg graditelja sunanih gradova uili
fortifikaciji, i posle toga, ma koliko se on kasnije trudio da sagradi stadion ili sanatorijum, kod njega bi
stalno ispadao nekakav dosadan, turoban bunker sa rovovima, eskarpama i kontraeskarpama. Ono to ste vi
dale ljudima, koji su doli u umu, to nije znanje - to su predrasude... Druge od vas useljavaju nevericu i

12
opadanje duha. I to ne zbog toga, to su mrane ili surove, ili to predlau i nude da se ostavi jednom za
navek nada, ve zbog toga to lau. Ponekad lau svetlucavo, iskriavo, sa bodrim pesmama i zviducima,
ponekad plaljivo, stenjui i pravdajui se, ali - lau. Zbog neega takve knjige nikada i niko ne spaljuje i
nikada ne uklanja iz biblioteka, nije jo u istoriji oveanstva bilo sluaja, da je la predavana ognju. Jedino
moda sluajno, ako nisu proanalizirali kako treba ili ako su poverovali. U umi one takoe nisu potrebne.
One nigde nisu potrebne. Sigurno ih je upravo zbog toga tako mnogo... to jest ne zbog toga, ve zato to ih
vole... Tama gorkih istina nam je draa... ta? Ko to tu razgovara? Ah, to ja razgovaram... No, eto ja i
govorim da postoje jo knjige... ta?..."
"Tie, neka spava..."
"Bolje da popije neto nego da spava."
"Pa ne kripi toliko... Joj, pa to je Perec!"
"A ta nas se tie Perec, pazi, ne padaj..."
"Nesreen je nekako, jadan..."
"Ja nisam jadan", promrmljao je Perec i probudio se namah.
Pred stalaom, tano preko puta njega, nalazile su se bilbioteke merdevine. Na vrhu merdevina
stajala je Alevtina iz fotolaboratorije, a dole je ofer Kec drao merdevine istetoviranim rukama i gledao
nagore.

"I uvek je on nekako tako nesreen", rekla je Alevtina, posmatrajui Pereca. "I nije sigurno ni
veerao. Trebalo bi ga probuditi, neka barem malo votke popije... Da li interesantne stvari vide takvi ljudi u
snu?"
"A ta ja tek vidim na javi!" rekao je Kec, gledajui uvis.
"Neto novo?" upitala je Alevtina. "Neto to ranije nikada nisi video?"
"Ma ne", rekao je Kec. "Ne bih ba mogao da kaem da je to neto posebno novo, ali to je kao i na
filmu - dvadeset puta gleda i uvek sa zadovoljstvom."
Na treoj stepenici merdevina leali su komadi mesa, na etvrtoj su bili poreani krastavci i oiene
pomorande, a na petoj stepenici stajala je poluprazna flaa i plastina aica za olovke.
"Gledaj ako ti se gleda, a merdevine dobro dri", rekla je Alevtina i poela da skida sa gornjih polica
stalae debele asopise i izbledele fascikle. Ona je smicala sa njih prainu, mrtila se, prelistavala stranice,
neke fascikle ostavljala na stranu, a druge opet vraala na njihovo mesto. ofer Kec je glasno soptao.
"A treba li ti i za pretprolu godinu?" upitala je Alevtina.
"Meni je sada samo jedno potrebno", zagonetno je rekao Kec. "Eto, sada u ja Pereca da probudim."
"Ne udaljuj se od merdevina", rekla je Alevtina.
"A ja ne spavam", rekao je Perec. "Odavno vas ve posmatram."
"Odavde se nita ne vidi", rekao je Kec. "Doite ovamo, molim vas, pan Perec, ovde je sve: i ene, i
vino, i voe..."
Perec je ustao, hramljui na utrnulu nogu, priao je merdevinama i nalio sebi iz flae.
"A ta ste videli u snu, Pereciu?" upitala ga je Alevtina odozgo.
Perec je mehaniki bacio pogled nagore i odmah spustio oi.
"ta sam video... nekakve gluposti... Razgovarao sam sa knjigama."

Ispio je i uzeo jednu kriku pomorande.

"Pridrite za trenutak, pan Perec", rekao je Kec, "Da nalijem i sebi."
"No, da li ti je potrebno za pretprolu godinu?" upitala je Alevtina.
"Nego kako?" rekao je Kec. Nasuo je sebi u au i poeo da bira krastavac. "I za pretprolu, i za
pretpret prolu... Uvek mi je potrebno... Kod mene je to uvek bilo, ja bez toga ne mogu da ivim. Pa bez
toga niko ne moe ni da ivi. Jednome je potrebno vie, drugome opet - manje... Uvek govorim: zato me
uite, takav sam ja ve ovek..." Kec je ispio sa velikim zadovoljstvom i mljaskajui zagrizao krastavac. "A
ovako, kako ja ivim ovde, nemogue je iveti. Jo malo u trpeti, a onda u oterati kola u umu i rusalku u
sebi uhvatiti..."

Perec je drao merdevine i pokuavao da misli na sutranji dan, a Kec je, sevi na najdonji stepenik,
poeo da pria kako je on u mladosti, zajedno sa svojim drutvom prijatelja, ulovio na periferiji grada jedan
par, udvaraa su pretukli i oterali, a damicu su pokuali da iskoriste. Bilo je hladno, vlano, zbog mladosti

13
nikome nita nije polazilo za rukom, damica je plakala, bojala se, i prijatelji su jedan za drugim odustajali od
nje, samo se on, Tuzik, dugo vucarao za njom po prljavim dvoritima, hvatao je, psovao i stalno mu se inilo
da e mu eto sada, upravo sada poi za rukom, ali mu nikako nije polazilo, sve dok je nije dopratio do njene
kue, i tamo je, u tamnom ulazu pritegao uz metalnu ogradu i dobio, konano svoje. U izlaganju Keca je
ovaj sluaj izgledao izuzetno zanosan i veseo.
"Tako da rusalke nee moi da mi umaknu", rekao je Kec, "Ja svoje ne isputam, i sada neu
ispustiti. Kod mene je uvek tako - to je u izlogu, to je i u radnji - bez prevare."
Imao je preplanulo lepo lice, guste vee, ive oi i usta puna predivnih zuba. Liio je na nekog
Italijana. Samo su mu noge, eto, zaudarale.
"Gospode boe, ta to rade, ta to rade", rekla je Alevtina. "Sve su fascikle izmeali. Na, pridri za
sada ove."
Nagla se i predala Kecu itav naramak fascikli i asopisa. Kec je digao hrpu, prelistao nekoliko
stranica, poeo da ita u sebi pomiui usnama, prebrojao je fascikle i rekao:
"Potrebna su jo dva komada."
Perec je drao merdevine i posmatrao svoje stegnute pesnice. Sutra, u ovo doba, mene vie ovde
nee biti, razmiljao je. Sedeu pored Keca u kabini, bie vruina, metal e tek poeti da se lagano hladi.
Kec e ukljuiti farove, smestie se to je mogue udobnije, izbacivi levi lakat kroz prozor i poee da
rasuuje o svetskoj politici. Neu mu dati ni o emu drugome da rasuuje. Neka se zaustavlja kraj svake
krme i bifea, neka uzima kakve god hoe saputnike, neka ak napravi i veliki zaokret, da bi nekome odneo
mlatilicu sa popravke. Ali dozvoliu mu da rasuuje samo o svetskoj politici. Ili u se raspitivati o raznim
automobilima. O normama potronje goriva, o nesrenim sluajevima, o ubistvima podmienih inspektora.
On je dobar pripoveda, i nikada ovek ne moe da shvati da li lae ili govori najistiju istinu...
Kec je popio jo jednu porciju, poeo da mljacka, pogledao Alevtinine noge i poeo da pria dalje,
rui, izraajno gestikulirajui i zalivajui sve smehom punim radosti. Skrupulozno se pridravaju
hronologije, on je priao istoriju svog polnog ivota, kako je ona proticala iz godine u godinu, iz meseca u
mesec. Kuvarica iz koncentracionog logora, u kome je sedeo zbog krae papira u doba gladi (kuvarica je
imala obiaj da kae: "Pazi da ne podbaci, Kec, pazi!"), erka politikog zatvorenika iz istog logora (njoj je
bilo svejedno ko e to biti ona je bila ubeena da e je svejedno spaliti), erka jednog mornara iz lukog
grada, koja je pokuavala da se na taj nain osveti svom nezasitom muu zbog njegovih neprekidnih
vrljanja. Jedna bogata udovica, od koje je Kec kasnije morao nou da bei samo u gaama, jer je htela da
jadnog Keca uzme za sebe i natera ga da trguje narkoticima i sramnim medicinskim preparatima. ene, koje
je vozio dok je radio kao taksi-ofer: one su mu plaale po jedan novi od gosta, a krajem noi - u naturi
("...a ja joj kaem: kako ti to, a ko e o meni pomisliti malo - ti si ve bila sa etvoricom, a ja ni sa
jednom..."). Posle toga ena, petnaestogodinja devojica, koju je uzeo za sebe sa specijalnom dozvolom
vlasti - ona mu je rodila blizance i, na kraju krajeva otila od njega, kada je pokuao da njome plaa
prijateljima za ljubavnice prijatelja. ene... devojke... kurve... enice... kuke...
"Tako da ja nisam u stvari nikakav razvratnik" , zakljuio je on. "Jednostavno sam temperamentni
mukarac, a ne neki tamo nemoan impotent."
Popio je ono to je imao u ai, uzeo fascikle i ne oprostivi se, otiao, rkipuui parketom i
zviduui, udnovato se pogrbivi, neoekivano nalik ili na pauka ili na prvobitnog oveka. Perec je
bespomono gledao za njim kako se udaljava, a tada je Alevtina rekla:
"Dajte mi ruku, Perec."
unula je na gornjem stepeniku, spustila mu ruke na ramena i, tiho zapitavi, skoila dole. Uhvatio
ju je pod miice i spustio na pod, i jedno vreme su stajali tako blisko jedno drugome lice prema licu. Ona je
drala ruke na njegovim ramenima, a on je nju drao ispod miica.
"Isterali su me iz hotela", rekao je.
"Znam", rekla je. "Hajdemo kod mene, hoete li?" Bila je dobra i topla i gledala mu je u oi mirno,
iako i ne ba sasvim sigurno. Posmatrajui je, ovek je mogao da zamisli mnotvo dobrih, toplih i slatkih
slika, i Perec je nazasito pregledao sve te slike jednu za drugom, i pokuao da zamisli samoga sebe pored
nje, ali je najednom osetio da mu to ne polazi za rukom: umesto sebe video je Keca, lepog, drskog, tanog u
pokretima i kome mu zaudaraju noge.
"Ne, hvala", rekao je i odvojio je od nje svoje ruke. "Nekako u se ve snai i ovako."
Ona se odmah okrenula i poela da skuplja ostatke hrane na list novina.

14
 "A zato to - tako?" rekla je. "Mogu na otomanu da vam spremim da spavate. Do jutra ete se
ispavati, a onda emo vam pronai sobu. Ne moete svake noi da sedite u biblioteci..."
"Hvala", rekao je Perec. "Ali ja sutra odlazim."
Zapanjeno ga je pogledala.
"Odlazite? U umu?"
"Ne, kui..."
"Kui..." Lagano je umotavala hranu u novine. "Ali vi ste stalno eleli da dospete u umu, svojim
sam uima to ula."
"Da, vidite li, hteo sam... Ali mene tamo ne putaju. Ne znam ak ni zato. A u Upravi nemam ta da
radim. Eto, tako sam se i dogovorio... Kec e me sutra odvesti. Sada je ve tri sata. Otii u u garau uvui
se u Keev kamion i priekati tamo do jutra. Tako da nemate zata da se uznemiravate..."
"Znai, da se opratamo... A moda ete ipak krenuti sa mnom?"
"Hvala, bie ipak bolje u kolima... Bojim se da ne prespavam. Jer, Kec me nee ekati."
Izali su potom na ulicu i rame uz rame krenuli ka garai.
"Znai, nije vam se dopalo ono to je Kec priao?" upitala ga je.
"Ne", odgovorio je Perec. "Uopte mi se nije dopalo. Ne volim kada se o tome pria. emu? Sramota
je nekako... i za njega je sramota, i za vas je sramota, i za mene... Za sve. Suvie je sve to besmisleno. Kao
da to ovek radi iz dosade."
"Najee se to radi iz velike dosade", rekla je Alevtina. "A za mene se ne stidite, ja sam prema tome
ravnoduna. Ja sam na to u potpunosti ravnoduna... No, vi ete znai ovamo. Poljubite me na rastanku."
Perec ju je poljubio, oseajui pri tom nekakvo nejasno saaljenje.
"Hvala", rekla je ona, okrenula se i brzo krenula u suprotnom pravcu. Perec joj je zbog neega
mahnuo.
Posle toga je uao u garau, osvetljenu plavim sijalicama, prekoraio straara, koji je hrkao na
izvuenom iz nekih kola seditu, naao Keev kamion i uvukao se u kabinu. Tu je mirisalo na gumu, benzin,
prainu. Na prednjem staklu se, rairivi ruke, njihao Miki-Maus. Odlino, pomislio je Perec, udobno je.
Trebalo je odmah doi ovamo. Unaokolo su bila utljiva kola, mrana i prazna. Glasno je hrkao uvar. Kola
su spavala, spavao je uvar i spavala je cela uprava. I Alevtina se skidala pred ogledalom u svojoj sobi pored
razmetenog kreveta, ogromnog, branog, mekog, toplog... Ne, o tome ipak ne treba. Zato to preko dana
smeta brbljanje, lupnjava 'Mercedesa', sav taj poslovni besmisleni haos, a sada nema ni iskorenjivanja, ni
prodiranja, ni strae, ni ostalih zloslutnih gluposti, postoji samo sanjivi svet nad urvinom, avetinjski, kao svi
sanjivi svetovi, nevidljiv i neujan, i uopte nita realniji od ume. uma je sada ak jo moda i realnija: jer
uma nikada ne spava. A moda ona i spava, i vidi nas sve u snovima. Mi smo - san ume. Atavistiki san.
Grube aveti njene davno ohlaene seksualnosti...
Perec je legao, skupivi se i podvukao je pod glavu smotani mantil. Miki Maus se tiho njihao na niti.
Kada su videle tu igraku, devojke su uvek uzvikivale: "Ah, kako je divan!" a ofer Kec im je odgovarao:
"Ono to je u izlogu, to je i u radnji." Menja brzina se upirao Kecu u bok, i Perec nije znao kako da ga
skloni. I moe li uopte da ga skloni. Moglo bi se jo desiti da kola i krenu, ako ga skloni. Prvo lagano, posle
sve bre, pravo na uvara koji spava, a Perec e se izmuvati po kabini i pritiskati sve to mu dospe pod ruke
i pod noge, a uvar je sve blii i blii, ve se vide njegova irom otvorena usta to hru. Posle toga kola
poinju da poskakuju, naglo skreu, uleu u zid garae i u prorezu se pojavljuje modro nebo...
Perec se probudio i video da je ve jutro. U irom otvorenim vratima garae puili su mehaniari, i
video se trg ispred garae, ut od sunca. Bilo je sedam sati. Perec je seo, protrljao lice i ogledao se u
retrovizoru. "Trebalo bi da se obrijem", pomislio je, ali iz kola nije izaao. Keca jo nije bilo, i trebalo ga je
ekati ovde, na mestu, jer su svi oferi zaboravni i uvek odlaze bez njega. Postoje dva pravila optenja sa
oferima: kao prvo, nikada ne izlazi iz kola ako moe da trpi i eka; i kao drugo, nikada ne diskutuj sa
oferom, koji te vozi. Ako nita drugo, a ono se pretvaraj da spava...
Mehaniari u vratima su pobacali opuke, paljivo ih zgnjeili vrhovima cipela i uli u garau.
Jednoga od njih Perec nije poznavao, a drugi je bio, videlo se ne mehaniar, ve menader. Proli su pored
kamiona, pri emu se menader zbog neega zadrao pored kabine i stavivi ruku na krilo, bacio pogled
ispod kamiona. Posle je Perec uo kako je poeo da nareuje. "No, makni se, daj dizalicu ovamo", "A gde je
on?" upitao je nepoznati mehaniar. "...!" mirno je rekao menader. "Pogledaj pod seditem." "Odakle ja da
znam", razdraljivo je odgovorio mehaniar. "Ja sam vas upozoravao da sam ja kelner..." Jedno vreme je
vladala tiina, a onda su se vrata kabine otvorila i pojavilo se natmureno, zbunjeno lice mehaniara-kelnera.

15
Pogledao je Pereca, bacio pogled po kabini, zbog neega poeo da cima upravlja, a onda je spustio obe
ruke pod sedite i poeo tamo neto da pretura.
"Da li je ovo dizalica, ta li?" upitao je tiho.
"Ne, nije", rekao je Perec. "Po mome, ovo je samo klju."
Mehaniar je prineo klju oima, pogledao ga, stegavi usne, stavio ga na papuicu i ponovo
zavukao ruke pod sedite.
"Ovo?" upitao je.
"Ne", rekao je Perec. "To mogu potpuno precizno da vam kaem. Ovo je mehaniki raunar.
Dizalice nisu ovakve."
Mehaniar-kelner je, namrtivi nisko elo, razgledao mehaniki raunar.
"A kakve su?" upitao je.
"No... Metalna palica... Mogu razne da budu. Dizalice imaju jednu pokretnu ruku."
"Evo ovde postoji takva ruka. Kao kod kase."
"Ne, ovo je sasvim drugaija ruka."
"A ako ovu okrenem, ta e se onda desiti?"
Perec se sasvim zbunio. Mehaniar je malo saekao, sa uzdahom postavio raunar na papuicu i
ponovo se zavukao ispod sedita.
"A moda je ovo?" rekao je.
"Moda. Odista lii. I to jako. Samo, tamo bi trebalo da se nalazi i jedna metalna osovina. Debela."
Mehaniar je pronaao i osovinu. Stavio je na dlan, odmerio i rekao: "Dobro, odneu mu ovo za
poetak", i otiao, ostavivi vrata otvorena. Perec je zapalio cigaretu. Negde iza njega je zveketao metal i
ule su se psovke. Posle je kamion poeo da podriguje i da se cima.
Keca nije bilo, ali se Perec nije uznemiravao. On je zamiljao kako e krenuti glavnom ulicom
Uprave, i niko ih nee posmatrati. Posle e skrenuti na seoski put, povui e za sobom oblak ute praine, a
sunce e se dizati sve vie i vie, ono e biti sa njihove desne strane i uskoro e poeti da pee, a oni e
skrenuti sa seoskog puta na autostradu, i ona e biti dugaka; ravna blistava i dosadna, a na samom kraju
horizonta pojavljivae se fatamorgane, nalik na velike svetlucave bare...
Pored kabine je ponovo proao mehaniar, kotrljajui ispred sebe teak zadnji toak. Toak je dobio
inerciju na betonskom podu, i videlo se da mehaniar hoe da ga zaustavi i nasloni na zid, ali je toak jedva
malo skrenuo i teko se otkotrljao u dvorite, a mehaniar je nespretno potrao za njim, sve vie i vie
zaostajui. Posle su nestali sa vidika, i u dvoritu je mehaniar glasno i oajniki zavapio. Zauo se topot
mnogih nogu, i pored vrata su sa povicima: "Lovi ga! Zaobilazi sa desna!" potrali ljudi.
Perec je zapazio da kabina ne stoji vie onako ravno kao pre, i promolio je glavu iz kabine. Menader
se muvao kraj zadnjeg toka.
"Dobar dan", rekao je Perec. "ta to ra..."
"Ah, Perec, dragi moj!" radosno je povikao menader ne prekidajui rad. "Sedite, sedite, ne izlazite
napolje! Vi nam uopte ne smetate. Zaglavio se, ubre jedno prokleto... Jedan smo lako skinuli, a drugi se
zbog neega zaglavio..."
"Kako to zaglavio? Da se nije neto pokvarilo?"
"Ne bih rekao", rekao je menader, ispravljajui se i briui elo spoljnom stranom dlana, u kome je
drao klju. "Jednostavno je zarao, sigurno. No, sada u ga ja srediti, i to vrlo brzo. A onda emo ah da
postavimo. ta velite?"
"ah?" rekao je Perec. "A gde je Kec?"
"Upuen je u umu. Kec vie ne radi kod nas. A ta e vam on?"
"Eto, tako...", tiho je rekao Perec. "Jednostavno sam pretpostavio..." Otvorio je vrata i iskoio na
betonski pod.
"Badava se uznemiravate", rekao je menader. "Mogli ste mirno tamo da sedite, vi nikome ne
smetate."
"A zato bih sedeo", rekao je Perec. "Jer, ova kola nikuda nee krenuti?"
"Ne, nee krenuti. Bez tokova ona ne mogu, a tokove treba skinuti... Uh, kako se samo zaglavilo!
A da te... Dobro, mehaniari e ve skinuti. Hajdemote bolje ah da namestimo."
Uzeo je Pereca pod ruku i odveo ga u svoj kabinet. Tamo su seli za sto, menader je odmakao u
stranu gomilu papira, postavio ah i iskljuio telefon.
"Hoemo li sa satom da igramo?" upitao je.

16
 "Ne znam ta da kaem", rekao je Perec.
U kabinetu je bilo sumrano i prohladno, plaviasti duvanski dim plovio je izmeu ormana kao
ledena vodena trava, a menader - bradaviast, naduven, prekriven raznobojnim mrljama - kao gigantski
oktopod, sa dva maljava pipka, otvorio je lakiranu koljku ahovske table i poeo brzo da izvlai iz nje
drvenu utrobu. Njegove okrugle oi su se presijavale, i desno oko, vetako, bilo je sve vreme upereno u
tavanicu, a levo, ivo kao da je od ive, slobodno se okretalo u orbiti, posmatrajui as Pereca, as vrata, as
opet ahovsku tablu.
"Sa satom", odluio je, na kraju, menader. Izvukao je iz ormana sat, navio ga i, pritisnuvi dugme,
povukao prvi potez.
Sunce se dizalo. U dvoritu su vikali: "Zaobilazi sa desna!" U osam sati se menader, naavi se u
tekoj situaciji zamislio duboko i najednom zatraio doruak za dvoje. Iz garae su buno izletali
automobili. Menader je izgubio jednu partiju i ponudio je da igraju drugu. Dobro su dorukovali: popili su
po dve flae kefira i pojeli po komad mesa. Menader je izgubio i drugu partiju, odano i oduevljeno
pogledao Pereca ivim okom i predloio da odigraju treu. On je stalno igrao jedan te isti gambit sa lovcem,
ne skreui ni za potez od odabrane jednom zanavek varijante koja je gubila. On kao da je obraivao
gubitak, i Perec je pomerao figure potpuno automatski, oseajui se kao da je maina za trening: ni u njemu,
ni u svetu nije bilo niega osim ahovske table, dugmeta sata i precizno zadatog programa akcije.
U pet minuta do devet zvunik lokalne radio-veze dreknuo je i objavio biseksualnim glasom: "Svi
radnici Uprave da budu kraj telefona. Oekuje se obraanje Direktora saradnicima." Menader se najednom
jako uozbiljio, ukljuio je telefon, digao slualicu i prineo je uvetu. Sada su u tavanicu bila uperena oba
njegova oka. "Mogu li da idem?" upitao je Perec. Menader se strano natutio, prineo prst ustima, a onda je
poeo da mae rukom Perecu. U telefonskoj slualici zaulo se nekakvo odvratno kreketanje. Perec je na
vrhovima prstiju izaao napolje.
U garai se bilo skupilo mnogo ljudi. Lica su im svima bila stroga, znaajna, ak na neki nain i
sveana. Niko nije radio, svi su pritiskali na ui telefonske slualice. Samo je u jarko osvetljenom dvoritu
mehaniar-kelner, znojav, crven, izmuen, promuklo daui, jurio za tokom. Deavalo se neto izuzetno
vano. Nemogue je vie ovako, pomislio je Perec. Nemogue je, stalno sam nekako po strani, nikada nita
ne znam, moda je nesrea upravo u tome, moda je u stvari sve pravilno ali ja to ne znam, ne znam ta i
zato sam neprekidno suvian.
Uleteo je u telefonku kabinu najblieg telefona-automata, smakao slualicu, eljno poeo da
oslukuje, ali je u slualici uo samo ravnomerno guenje. Tada je osetio iznenadni strah, opasnost da
ponovo negde kasni, da se ponovo negde i neto deli, a on e, kao i uvek ostati bez tog neeg. Preskaui
kanale i jame, on je preao preko gradilita, trgao se od uvara koji mu je prepreio put sa pitoljem u ruci i
sa telefonskom slualicom u drugoj ruci i uz jedne merdevine se popeo na nedovreni zid. U svim prozorima
uspeo je da vidi usredsreeno skamenjene ljude sa telefonskim slualicama, a onda je nad njegovim uvetom
neto prodorno zafijukalo, i on je takorei odmah zatim zauo za svojim leima pucanj iz pitolja, skoio je
dole, u gomilu ubreta i pojurio ka slubenom ulazu. Vrata su bila zakljuana. Nekoliko je puta povukao
ruku, ruka se polomila. Odbacio ju je u stranu i jedan tren razmiljao ta dalje da radi. Pored vrata se
nalazio uzan irom otvoreni prozor i on se uvukao kroz njega, umazavi se prainom i pokidavi nokte na
prstima.
U sobi, u koju je dospeo, nalazila su se dva stola. Za jednim je sa telefonskom slualicom u ruci
sedeo Kuegajeni. Lice mu je bilo skamenjeno, oi zatvorene. On je stezao slualicu na uvo i neto brzo
beleio olovkom u ogroman notes. Drugi sto je bio prazan, i na njemu se nalazio telefon. Perec je dograbio
slualicu i poeo da slua.
Pucketanje. utanje. Onda se odjednom javi nepoznati, piskavi glas: "...Uprava realno moe da
raspolae samo sa nitavnim komadiem teritorije u okeanu ume, koja prekriva kontinent. Smisao ivota ne
postoji kao ni smisao postupaka. Mi moemo odista izuzetno mnogo, ali mi do sada tako nismo ni shvatili
ta nam je od onoga, to mi odista moemo, stvarno i potrebno. Ona se ak i ne suprotstavlja, ona
jednostavno ne zapaa. Ako nam je postupak doneo zadovoljstvo - dobro je, ako nije doneo - znai da je bio
besmislen..." Ponovo utanje i pucketanje: "...suprotstavljamo se milionima konjskih snaga, desetinama
amfibija, diriabala i helikoptera, medicinskom naukom i najboljom na svetu teorijom snabdevanja. U
Upravi se otkrivaju u najmanju ruku dva nedostatka. U nae doba akcije sline vrste mogu da imaju ifre
koje glase na ime Herostrata koje se odnose na veliko vremensko razdoblje, kako bi on ostao na
najomiljeniji prijatelj. Ona uopte nije u stanju da stvara, ne unitavajui autoritet i nezahvalnost..." Pitanje,

17
viduci, zvuci nalik na teak kaalj: "...ona voli, i to odista jako, takozvana jednostavna reenja, biblioteke,
unutranju vezu, geografske i druge mape. Puteve koje ona smatra za najkrae, da bi se razmiljalo o smislu
ivota odmah za sve ljude, a ljudi to ne vole. Saradnici sede, spustivi noge u ambis, svaki na svome mestu,
gurkaju se, ale i bacaju kamike, a svaki se trudi da baci to tei, a istovremeno rashodovanje, potronja
kefira ne pomae ni da se odneguje, ni da se iskoreni, ni na dolian nain zakonspirie uma. Bojim se da mi
takoe ne shvatimo ak ni, ta mi u stvari elimo, a nervi, na kraju krajeva takoe moraju da se treniraju, kao
to se trenira sposobnost za prihvatanje, i razum ne crveni, i ne mui se griom savesti, jer pitanje od
naunog, pravilnog postavljenog, postaje moralno. Ona je laljiva, ona je ljigava, ona je nepostojana i stalno
se pretvara. Ali neko mora da nadrauje, a ne da pria legende, i da se paljivo priprema za probni izlazak.
Sutra u vas primiti ponovo i videti kako ste se pripremili. Dvadeset dva nula-nula je - radioloka uzbuna i
zemljotres, osamnaest nula-nula - savetovanje slobodnog od deurstva personala kod mene, kako se to kae
na tepihu, dvadeset etiri nula-nula - opta evakuacija..."
U slualici se zauo zvuk kao od vode koja lije. Posle se sve utialo, i Perec je zapazio da ga
Kuegajeni posmatra strogim prekornim oima.
"ta to on govori?" upitao je tiho. "Nita ne shvatam."
"Nije ni udno", rekao je Kuegajeni ledenim glasom. "Niste uzeli svoju slualicu." Spustio je glavu,
zapisao neto u notes i nastavio: "To je, uzgred budi reeno, apsolutno nedopustivo remeenje pravila.
Insistiram na tome da spustite slualicu i odete. Jer u inae pozvati zvanine linosti."
"Dobro", rekao je Perec. "Otii u. Ali gde je moja slualica? Jer, ova nije moja. A gde je onda
moja?"
Kuegajeni nita nije odgovorio. Oi su mu se ponovo zatvorile, i on je ponovo stegao slualicu na
uvo. Perec je zauo kreketanje.
"Pitam, gde je moja slualica!" povikao je Perec. Sada on vie nita nije uo. Postojalo je utanje,
pucketanje, a onda su se zauli isti zvuci prekinute veze. Tada je bacio slualicu i istrao u hodnik. Otvarao
je vrata kabineta i svuda video poznate i nepoznate saradnike. Jedni su sedeli i stajali, skamenjeni u potpunoj
nepokretnosti, nalik na votane figure staklastih oiju; drugi su hodali iz ugla u ugao, prekoraujui icu od
telefona koja se vukla za njima; trei su grozniavo beleili u debele sveske, na komadima papira, na
marginama novina ono to su sluali. I svaki od njih je vrsto stezao na uvo slualicu, kao da se bojao da
sluajno ne propusti i jednu jedinu re. Slobodnih telefona nije bilo. Perec je pokuao da otme slualicu
jednom saradniku koji je zastao kao u transu, mladom momku u radnikom kombinezonu, ali je ovaj tog
istog asa ivnuo, poeo da vriti i da laje, a tada su svi ostali poeli da siku, mau rukama, i neko je
histerino povikao: "Bezobrazluk! Pozovite strau!"
"Gde je moja slualica?" urlao je Perec. "Ja sam ovek kao i svi vi, i imam pravo da znam! Dajte mi
da ujem! Dajte mi moju slualicu!"
Njega su gurali napolje i zatvarali vrata za njim. Stigao je do poslednjeg sprata, gde su kraj ulaza na
tavan, pored mehanikog odeljenja lifta koji nikada nije radio, sedela za stolom dva deurna mehaniara i
igrali iks oks. Perec se, sav zadihan, oslonio o zid. Mehaniari su ga pogledali, rasejano mu se osmehnuli i
ponovo nadneli nad kockasti papir.
"Vi takoe nemate svoju slualicu?" upitao je Perec.
"Imamo", rekao je jedan od mehaniara, "kako da je nemamo? Do toga jo nismo stigli."
"A zato ne sluate?"
"A nita se ne uje, zato bismo sluali."
"A Zato Se ne uje?"
"ice su preseene."
Perec je izguvanom maramicom obrisao lice i vrat, saekao da jedan mehaniar pobedi drugog i
onda se spustio dole. U hodnicima je postalo buno. Vrata su se otvarala, saradnici su izlazili da pue.
uborili su ivnuti, uzbueni, uznemireni glasovi. "Kaem vam sa sigurnou: eskimo su izumeli Eskimi.
ta? Na kraju krajeva, ja sam to jednostavno proitao u jednoj knjizi. A vi sami niste to u stanju da ujete?
Esi-mos. Es-ki-mo. ta?..." "Gledao sam u katalogu Ivera: sto pedeset hiljada franaka, i uz sve to jo -
pedeset i este godine. Moete li da zamislite koliko bi ona vredela onda danas?."
"udnovate nekakve cigarete. Kau da sada uopte niko ne stavlja duvan u cigarete, ve da uzimaju
specijalni papir, sitne ga i prelivaju nikotinom..."
"Od paradajza takoe moe da se dobije rak. Od paradajza; od lule, od jaja, od svilenih rukavica..."

18
 "Kako ste spavali? Zamislite, cele noi nisam mogao da zaspim: neprekidno lupa onaj malj. ujete
li? I eto tako cele noi... Dobar dan, Perec! A kau da ste otputovali... Junaina ste to ste ostali..."

"Nali su, konano lopova, seate se da su stvari nestajale? Ispostavilo se da je to bio baca diskosa
iz parka, znate, to je ona statua kraj fontane. Na nozi mu je ispisano neto dosta nepristojno..."

"Perec, budi drug, daj pet novia do plate, to jest do sutra..." "A on joj se nije uopte udvarao. Ona
se sama bacila na njega. I to pred muem. Moete i da mi ne verujete, a ja sam svojim oima video..."

Perec je siao u svoj kabinet, pozdravio se sa Kimom i umio se. Kim nije radio. On je sedeo, s
nepokretnim akama poloenim na sto i posmatrao zid od keramikih ploica. Perec je skinuo navlaku sa
'Mercedesa', ukljuio mainu u razvodnik i upitno pogledao Kima.
"Danas ne moe da se radi", rekao je Kim. "Nekakva budalina hoda i sve popravlja. Sedim i ne
znam ta da radim."
Tada je Perec primetio na svom stolu cedulju. "Perecu. Izvetavamo vas da se Va telefon nalazi u
kabinetu 771." Potpis neitak. Perec je uzdahnuo.
"Nema zata da uzdie", rekao je Kim. "Na posao treba dolaziti na vreme."
"A ja nisam ni znao", rekao je Perec. "Imao sam nameru danas da otputujem."
"Sam si kriv", suvo je rekao Kim.
"Svejedno sam malo sluao. A zna li, Kim, nita od svega nisam shvatio. Zato je to tako?"
"Malo si sluao! Ti si budala. Ti si idiot. Ti si propustio sluaj, i to takav sluaj, da jednostavno ne
elim vie s tobom ni da razgovaram. Morau sada da te upoznam sa direktorom. Jednostavno iz saaljenja."
"Upoznaj me", rekao je Perec. "Zna li", nastavio je on, "ponekad mi se inilo kao da neto poinjem
da shvatam, nekakve iskidane komadie misli, po meni veoma interesantne, ali ako sada pokuam da ih se
prisetim - nita od svega..."
"A iji je to bio telefon?"
"Ne znam. To je tamo, gde Kuegajeni sedi."
"Aha-a... Pravilno, ona se sada poraa. Nema sree Kuegajeni. Uzme novu saradnicu, poradi sa
njom jedno pola godine i ode ona na poroaj... Da, Perec, uzeo si ensku slualicu. Tako da ak i ne znam
kako i ime da ti pomognem... Svi redom, sve u svemu i ne sluaju, ene sigurno takoe. Jer, direktor se
obraa svima istovremeno, ali istovremeno i svakome ponaosob. Shvata li to?"
"Bojim se da..."
"Ja, na primer, preporuujem da se slua ovako. Proiri direktorov govor u jedan redak, izbegavajui
pri tome znakove interpunkcije, i odabiraj rei principom sluaja, u mislima bacajui kocku, ili igrajui
domine. I tada, ako se polovine domina podudaraju u potpunosti, re se prihvata i ispisuje na odvojenom
listu papira. Ako se ne podudara - re se odbacuje, ne ostaje u retku. Ima tamo jo nekih finesa, povezanih sa
uestalou suglasnika i samoglasnika, meutim, to ve spada u efekte drugog reda. Shvata li to sada?"
"Ne", rekao je Perec. "To jest - da. teta to nisam znao za taj metod. I ta je on rekao danas?"
"To nije jedini metod. Postoji na primer jo i metod spirale sa promenljivim hodom. Taj metod je
dosta grub, ali ako se govori samo o privredno-ekonomskim problemima, onda je taj metod veoma zgodan,
jer je jednostavan. Postoji i metod Stivenson-Zadea, ali za njega su potrebne jo i elektronske sprave... Tako
da je u stvari najbolji metod domina, a u pojedinim sluajevima, kada je renik specijalizovan i ogranien -
metod spirale."
"Hvala", rekao je Perec. "A o emu je danas govorio direktor?"
"ta znai - o emu?"
"Kako?... No... o emu? No, ta je on... rekao?"
"Kome?"
"Kome? No, na primer tebi."
"Na alost ne mogu to da ti ispriam. To je izuzetno tajni materijal, a ti si, Perec, izvini to, ipak
honorarni spoljni saradnik. Ne ljuti se."
"Ne, ja se ne ljutim", rekao je Perec. "Hteo bih samo da saznam... On je govorio neto o umi, o
slobodi volje... Ja sam jue bacao kamike u ambis, no, jednostavno tek onako, bez ikakvog cilja, a on je
upravo o tome neto govorio."

19
 "To mi ne priaj", rekao je Kim nervozno. "To me se ne tie. A ne tie se takoe ni tebe, poto to nije
bila tvoja slualica."
"Ali stari, da li je on govorio neto o umi?"
Kim je slegao ramenima.
"No, to je sasvim prirodno. On nikada ni o emu drugome i ne govori. I daj da prekinemo ovaj
razgovor. Ispriaj mi bolje kako si odlazio."
Perec je ispriao.
"A ne bi trebalo stalno da ga pobeuje", rekao je Kim zamiljeno.

"Ja tu nita ne mogu da uradim. Jer ja sam dosta jak ahista, a on je obian amater... I uz sve to, on
igra nekako udnovato..."
"To nije vano. Da sam na tvome mestu, ja bih dobro promozgao. I sve u svemu, neto mi se ne
dopada u poslednje doba... Piu razne dostave protiv tebe... Zna ta, sutra u ti organizovati sastanak sa
direktorom. Otidi kod njega i razjasni sve. Ja sam lino miljenja da e te on pustiti. Ti mu samo podvuci da
si ti lingvista, filolog, da si ovamo dospeo sasvim sluajno, spomeni mu onako, kao uzgred, da si jako eleo
da dospe u umu, a sada si se predomislio, jer smatra da nisi kompetentan za to."
"Dobro."
Poutali su malo. Perec je zamislio sebe kako stoji pred direktorom i uasnuo se. Metod domina,
pomislio je. Stivenson-Zadeov metod...
"I to je najvanije, ne stidi se da plae", rekao je Kim. "On to jako voli."
Perec je skoio i uznemireno poeo da hoda po prostoriji.
"Gospode boe", rekao je. "Kada bih barem znao kako on izgleda. Kakav je."
"Kakav? Onieg rasta, ri..."
"Kuegajeni mi je rekao da je on pravi velikan."
"Kuegajeni je budala. Hvalisavac i laljivac. Direktor je - ri ovek, debeljukast, na desnom
obrazu ima omanji oiljak. Kada ide - vidi se da je dustabana, ide nekako kao mornar. U stvari, on i jeste
bivi mornar."
"A Kec mi je govorio da je suvoparan i da ima dugu kosu, jer nema jedno uvo."
"Ko je sad pa taj Kec?"
"ofer, priao sam ti ve o njemu."
Kim se podsmeljivo nasmejao.
"Odakle bi ofer Kec mogao sve to da zna? Sluaj, Perec, ne treba biti do te mere poverljiv."
"Kec je rekao da mu je on bio ofer i da ga je nekoliko puta video."
"No, pa ta onda? Lae, verovatno. Ja sam bio njegov lini sekretar, a nisam ga video ni jedan jedini
put."
"Koga to?"
"Direktora. Dugo sam bio njegov sekretar, sve dok nisam odbranio disertaciju."
"I ni jednom ga nisi video?"
"Pa prirodna stvar! Da li moe da zamisli kako je to jednostavno?"
"Stani, stani, odakle ti onda zna da je on ri i sve ono ostalo?"

Kim je poeo da klima glavom.

"Pereiu moj", rekao je neno, "duice. Niko i nikada nije video atom vodonika, ali svi znaju da on
ima jedan elektronski omota odreenih karakteristika i jezgro koje se sastoji u najprostijem sluaju od
jednog protona."
"To je tano", rekao je Perec turobno. Oseao je da je premoren. "Znai, sutra u ga videti."
"E, ne, bolje me upitaj neto lake", rekao je Kim. "Ja u ti organizovati sastanak, to ti garantujem. A
ta e ti tamo videti i koga to - to ja ne znam. I ta e uti, ne znam ni to. Ti me ne pita da li e te pustiti
direktor ili nee, i pravilno radi to to ne pita. Jer ja to ne mogu da znam, zar ne?"
"Ali to su ipak sasvim razliite stvari", rekao je Perec.
"Istovetne, Pereiu", rekao je Kim. "Uveravam te, potpuno iste."
"Ja sigurno izgledam dosta blesavo", tuno je rekao Perec.
"Pomalo i jeste."
"Jednostavno sam danas loe spavao."

20
 "Ne, ti si jednostavno nepraktian. A zato si ti, u stvari, loe spavao?"
Perec je ispriao. I preplaio se. Dobroudno lice Kima se najednom ispunilo krvlju, pocrvenelo,
kosa mu se nakostreila. Zaurlao je, digao telefonsku slualicu, besno poruio jedan broj i dreknuo:
"Komandant? ta to znai, komandante? Kako ste se usudili, kako ste smeli da iselite Pereca? u-ta-
ti! Ne pitam vas ta mu je isteklo, ja vas pitam - kako ste smeli da iselite Pereca? ta? u-ta-ti! Nemate
prava! ta? Gluposti, idiotluci! u-ta-ti! Izgaziu vas! Zajedno sa vaim Klaudij-Oktavijanom! Vi ete mi
klozete istiti, u umu ete mi otii, i to u roku od dvadeset i etiri asa, za esdeset minuta! ta? Tako...
Tako... ta? Tako... Pravilno. To je druga stvar. I najbolju moguu posteljinu... to je ve vaa lina stvar.
Ako treba i na ulici... ta? Dobro. Dobro. Dobro. Zahvaljujem vam se. Izvinite to sam vas uznemirio... No,
prirodno... Velika vam hvala. Do vienja."
Spustio je slualicu.
"Sve je u redu", rekao je. "Ipak je on predivan ovek. Idi, odmori se. ivee u njegovom stanu, a on
e sa porodicom da se preseli u tvoju bivu sobu, jer drugaije on ne moe da postupi, na alost... I ne
diskutuj, molim te, ne diskutuj, to je stvar koja se ne tie ni tebe ni mene. On je sam tako odluio. Idi, idi, to
je nareenje. Telefonirau ti jo to se tie direktora..."
Perec je, zanosei se, izaao na ulicu, postojao malo, murei od sunca, a onda otiao u park da trai
svoj kofer. Nije ga odmah pronaao, jer je kofer vrsto drao u miiavoj gipsanoj ruci lopov-baca diska
kraj fontane sa nepristojnim natpisom na levoj natkolenici. Tamo je bilo hemijskom olovkom ispisano:
"Devojke, bojte se sifilisa."

3.

Perec je doao u kabinet direktora tano u deset sati izjutra. U ekaonici je ve bila guva. ekalo je
jedno dvadeset ljudi. Perec je bio etvrti po redu. Seo je u fotelju izmedu Beatrise Bah, saradnice grupe
Pomoi lokalnom stanovnitvu i sumranog saradnika grupe Inenjerskog prodiranja. Sumranog saradnika,
sudei po bedu za raspoznavanje na grudima i po natpisu na beloj kartonskoj masci trebalo je oslovljavati
sa Brandskugel. ekaonica je bila beloruiaste boje, sa jedne strane je na zidu visila tabla: 'Ne puiti, ne
praviti ubre, ne galamiti', a na drugom zidu se nalazila - velika slika koja je prikazivala podvig
prvoprohodnika ume Selivana. Selivan se sa dignutim rukama, pred oima potresenih drugova, pretvarao u
drvo to skae. Ruiaste alone na prozorima bile su vrsto navuene, pod tavanicom se sijao dinovski
luster. Pored ulaznih vrata, na kojima je pisalo 'Izlaz', u ekaonici su postojala jo jedna vrata, ogromna,
tapacirana koom ute boje, na kojima je pisalo: 'Zabranjen izlaz'. Te rei su bile ispisane svetleom bojom i
liile su na tuno upozorenje. Ispod natpisa nalazio se sto sekretarice sa etiri raznobojna telefona i
elektrinom pisaom mainom. Sekretarica, punaka starija ena sa cvikerima, nadmeno je prouavala
'Udbenik atomske fizike'. Posetioci su meusobno razgovarali uzdranim glasovima. Mnogi su bili
oigledno nervozni i grozniavo su prelistavali stare ilustrovane asopise. Sve je to uasno podsealo na red
kod zubara, i Perec je ak osetio neprijatnu hladnou, drhtanje u vilicama i elju da momentalno, tog istog
asa ode bilo gde odatle.
"Oni ak nisu ni lenji", rekla je Beatrisa Bah, jedva malo okrenuvi svoju prelepu glavu prema
Perecu. "Ali oni ne podnose sistematski rad. Kako biste vi, na primer, objasnili onu neobinu lakou sa
kojom oni naputaju ve naseljena mesta?"
"Vi to meni?" nesmelo je upitao Perec. On pojma nije imao kako da objasni neobinu lakou.
"Ne. Ja - moneru Brandskugelu."
Moner Brandskugel je popravio levi brk koji mu se stalno odlepljivao i promrmljao priguenim
glasom:
"Ne znam."
"Eto, mi takoe ne znamo", rekla je Beatrisa gorko. "im se nai odredi pojave u blizini sela, oni
odmah naputaju kue, svu imovinu i odlaze. Dobija se utisak da oni uopte nisu zainteresovani za nas.
Njima od nas nita nije potrebno. ta mislite, da li je to upravo tako?"
Jedno vreme je moner Brandskugel utao, kao da je razmiljao i posmatrao Beatrisu udnovatim,
krstastim otvorima svoje maske, a onda je progovorio preanjom intonacijom:
"Ne znam."

21
 "Odista je jako nezgodno", nastavila je Beatrisa, "to se naa grupa kompletira iskljuivo od ena.
Shvatam da u tome postoji duboki smisao, ali esto, jako esto nedostaje muka vrstina, surovost, rekla bih
ak - usmerenost. Na alost, ene su sklone tome da se razbacuju, to ste sigurno ve zapazili."
"Ne znam", rekao je Brandskugel i brkovi su mu najednom otpali i meko se prizemljili na pod. On ih
je digao, paljivo pregledao, pridigavi ivicu maske i, poslovno pljunuvi na njih, zalepio ih na njihovo
mesto.
Na stolu sekretarice melodino je zazvonilo zvono. Ona je odloila udbenik, pogledala spisak,
elegantno pridravajui cvikere i objavila:

"Profesor Kakadu, izvolite."

Profesor Kakadu je ispustio ilustrovani asopis, skoio, ponovo seo, osvrnuo se, bledei oigledno, a
onda se, ugrizavi se za usnu, sa potpuno iskeenim licem odbacio sa fotelje na kojoj je sedeo i nestao iza
vrata na kojima je pisalo 'Zabranjen izlaz'. Nekoliko sekundi je u ekaonici vladala prosto bolesna tiina.
Posle su ponovo poeli da gude glasovi i poele da ute stranice.
"Mi nikako ne moemo da pronaemo", rekla je Beatrisa, "ime da ih zainteresujemo, zanesemo.
Gradili smo im udobne, suve zgrade na direcima, sojenice. Oni ih ispunjavaju tresetom i nastanjuju
nekakvim insektima. Pokuavamo da im ponudimo ukusnu hranu umesto one kisele gadosti koju oni jedu.
Uzaludno. Pokuavamo da ih obuemo ljudski. Jedan je umro, dvojica su se razbolela. Ali mi nastavljamo
nae eksperimente. Jue smo im po umi razbacali pun kamion ogledalaca i pozlaenih metalnih dugmia...
Film ih ne interesuje, muzika takoe. Besmrtna dela izazivaju u njima neto nalik na kikotanje... Ne, treba
poeti od dece. Ja na primer, predlaem da lovimo njihovu decu i organizujemo specijalne kole. Na alost,
to je povezano sa tehnikim potekoama: ljudskim rukama ih nee uloviti, ovde su potrebne specijalne
maine... Uostalom, vi to znate mnogo bolje od mene."
"Ne znam", rekao je moner Brandskugel.
Ponovo je zazvonilo zvono, i sekretarica je rekla:
"Beatrisa, sada ste vi. Izvolite."
Beatrisa se uzmuvala. Pojurila je ka vratima, ali se zaustavila, zbunjeno se osvrui. Vratila se,
zavirila ispod fotelje, apui: "Ma gde li je samo? Gde?" ogromnim oima je prola preko ekaonice,
povukla se za kosu, glasno povikala: "Gde li je samo?!" a onda je najednom uhvatila Pereca za sako i
izbacila ga iz fotelje na pod. Ispod Pereca se nala mrka fascikla, i Beatrisa ju je dograbila i bezmerno
srenog lica, pritiskajui fasciklu na grudi lagano krenula ka vratima, presvuenim utom koom i nestala
iza njih. U mrtvoj tiini Perec je ustao i, trudei se da nikoga ne gleda, oistio svoje pantalone. Uostalom, na
njega niko nije obraao panju, svi su gledali uta vrata.

"ta li u mu rei?" pomislio je Perec. Rei u mu da sam filolog i da ne mogu koristiti Upravi,
pustite me, otii u i vie se nikada neu vratiti, na asnu re. A zato ste doli ovamo? Uvek sam se
interesovao za umu, ali me u umu ne putaju. I, sve u svemu, ja sam dospeo ovamo sasvim sluajno, jer, ja
sam filolog. Filolozi, pisci, filosofi nemaju ta da rade u Upravi. Tako da je pravilno to me ne putaju,
svestan sam toga, slaem se sa time... Ne mogu da budem ni u Upravi, odakle se prazne na umu, a ni u
umi, gde love decu mainama. Trebalo bi da odem odavde i ponem da se bavim neim jednostavnijim.
Znam da me ovde vole, ali me vole onako, kao to dete voli svoje igrake. Ja sam ovde zabave radi, ja ovde
ne mogu nikoga da nauim onome to ja znam... Ne, to, razume se, ne treba govoriti. Treba pustiti suzu, a
gde u ja nju, tu suzu pronai? Ali - sve u mu unititi, samo ako pokua da me ne pusti. Sve u razlupati i
otii peice. Perec je zamislio kako koraa po pranjavom putu pod suncem koje pali kilometar po kilometar,
a kofer se ponaa sve samostalnije i samostalnije. I sa svakim korakom on se sve vie i vie udaljava od
ume, od svoje mate, od svoje uznemirenosti, koja je ve odavno postala smisao njegovog ivota.
Neto dugo nikoga ne pozivaju, pomislio je. Sigurno se direktor jako zainteresovao za projekat lova
na decu. I zato to iz kabineta niko ne izlazi? Sigurno postoji drugi izlaz.
"lzvinite, molim vas", rekao je, obrativi se moneru Brandskugelu. "Koliko je sati?"
Moner Brandskugel je pogledao na svoj runi sat, razmislio i rekao:
"Ne znam."
Tada se Perec nagao do njegovog uveta i proaptao:
"Nikome neu rei. Ni-ko-me."

22
 Moner Brandskugel se kolebao. Neodluno je opipao prstima plastini bed sa svojim imenom,
kriom se osvrnuo, nervozno zevnuo, ponovo se osvrnuo i navukavi jo vre masku na lice, odgovorio
apatom:
"Ne znam."
Posle toga je ustao i brzo se udaljio u drugi kut ekaonice.
Sekretarica je rekla: "Perec, vi ste na redu."
"Kako to ja?" zaudio se Perec. "Pa ja sam etvrti."
"Honorarni saradnie Perec", povisivi glas, rekla je sekretarica, "vi ste na redu."
"Razmilja...", progunao je neko.
"Takve treba terati...", glasno su rekli sa leve strane. "Usijanom metlom!"
Perec je ustao. Noge kao da su mu bile od vate. Besmisleno je poeo da prelazi dlanovima po
nogama. Sekretarica ga je paljivo pogledala.
"Osea maka", rekli su u ekaonici.
"Ma koliko da se konac uvrtao..."
"I takvog smo ovde podnosili!"
"Izvinite, ali vi ste bili taj koji ga je trpeo. Ja ga vidim po prvi put."
"I ja ga, uzgred budi reeno, ne vidim po dvanaesti put."
"Ti-e", rekla je sekretarica, povisivi glas. "Pridravajte se tiine! I ne prljajte pod. No, saradnie
Perec, hoete li ii ili ne? Ili da pozovem strau?"
"Da", rekao je Perec. "Da, idem."
Poslednji, koga je video u ekaonici, bio je Brandskugel, koji se zagradio u kutu foteljom, iskeen, sa
rukom u zadnjem depu pantalona. A posle je ugledao direktora.
Direktor je bio lepo graen simpatian ovek trideset i pet godina star otprilike, u skupom odelu koje
mu je odlino stajalo. Stajao je kraj irom otvorenog prozora i sipao mrve od hleba golubovima, koji su se
okupili na simsu. Kabinet je bio potpuno prazan, nije bilo nijednog stola, nijedne stolice takoe, i samo je na
zidu preko puta prozora visila smanjena kopija slike 'Podvig Selivana'.
"Honorarni saradnik Uprave Perec?" istim i zvonkim glasom upitao je direktor, okreui prema
Perecu svee lice sportiste.
"Da, da... Ja sam", promrmljao je Perec.
"Drago mi je, odista mi je drago. Konano smo se upoznali. Dobar dan. Ja se prezivam Ahti. Mnogo
sam o vama sluao. Sada smo se i upoznali."
Perec je, poklonivi se od straha, stegao ispruenu ruku. Ruka je bila suva i jaka.
"A ja, vidite li, golubove hranim. Interesantne su to ptice. Ogromni se u njima oseaju potencijali. A
kako se vi, m'sje Perec, odnosite prema golubovima?"
Perec se zbunio, jer nije mogao da smisli golubove. Ali lice direktora je zrailo takvu radost, takvo
ivo interesovanje, takvo nestrpljivo iekivanje odgovara, da je Perec uspeo da se savlada i slagao je:
"Mnogo ih volim, m'sje Ahti."
"Da li ih volite peene? Ili dinstane? Ja ih, na primer, volim u testu. Testo sa golubovima i aa
dobrog polu suvog vina - zar moe postojati neto bolje od toga? ta mislite?"
I ponovo se na licu m'sje Ahtija pojavio izraz najivljeg interesovanja i nestrpljivog iekivanja.
"Fantastino", rekao je Perec. Odluio je da se okane svega i da se slae sa svim.
"A Golubica Pikasoa!" rekao je m'sje Ahti. "Odmah se setim: 'Ni pojesti, ni popiti, ni poljubiti,
trenuci teku nezadrivo...' Kako je tano izraena ta ideja nae nesposobnosti da ulovimo i materijalizujemo
predivno!"
"Odista, odlini stihovi", tupo je rekao Perec.
"Kada sam prvi put video Golubicu, ja sam, kao i mnogi verovatno, pomislio da je crte netaan ili
barem neprirodan. Ali posle sam, po slubenoj dunosti, morao da se obratim golubovima, i ja sam
najednom shvatio da je Pikaso, taj arobnjak, uhvatio, ulovio onaj trenutak, kada golub slae krila pre nego
to e da se spusti na zemlju. Njegove kande ve dotiu zemlju, ali on sam jo je u vazduhu, on jo leti.
Momenat pretvaranja pokreta u nepokretnost, leta u stanje mirovanja."
"Pikaso ima udnovate slike, koje ja ne shvatam", rekao je Perec, ispoljavajui nezavisnost suda.
"Oh, vi jednostavno niste dovoljno dugo posmatrali te slike. Da biste shvatili pravo slikarstvo, nije
dovoljno dva ili tri puta godinje proetati se po muzeju. Slike je potrebno posmatrati satima. to je mogue
ee. I to samo originale. Nikakve reprodukcije. Nikakve kopije... Evo, pogledajte ovu sliku. Po vaem licu

23
vidim ta mislite o njoj. I, vi ste u pravu: to je loa kopija. Ali kada biste imali priliku da se upoznate sa
originalom, onda biste shvatili ideju slikara."
"U emu se ona sastoji?"
"Pokuau da vam to objasnim", spremno je predloio direktor. "ta vidite na ovoj slici? Formalno -
poluoveka-poludrvo. Slika je statina. Ne vidi se, ne moe se uloviti prelaz od jedne sutine ka drugoj. U
slici odsustvu je ono najglavnije - usmerenost vremena, a kada biste imali mogunost da prouite original,
onda biste shvatili da je umetniku polo za rukom da unese u sliku najdublji simbolini smisao, da je on
uspeo da prikae, ulovi oveka-drvo, i ak ne pretvaranje oveka u drvo, ve upravo pretvaranje i samo
pretvaranje drveta u oveka. Umetnik je iskoristio ideju stare legende za to, da bi prikazao nastanak nove
linosti. Novo iz starog. ivo iz mrtvog. Razumno iz obine materije. Kopija je apsolutno statina, i sve to
je prikazano na njoj, postoji van potoka, van toka vremena. A original sadri u sebi vreme-kretanje! Vektor!
Kazaljku vremena, kako bi to rekao Edington..."
"A gde se nalazi original?" upitao je Perec utivo.
Direktor se osmehnuo.
"Original je, razume se, uniten kao predmet umetnosti, koji ne doputa dvojako tumaenje. Prva i
druga kopija su takoe iz odreene predostronosti unitene..."
M'sje Ahti se vratio ka prozoru i laktom odgurnuo golubove sa simsa.
"Tako. O golubovima smo se ispriali", rekao je novim, nekako zvaninim glasom. "Kako se
zovete?"
"ta?"
"Ime. Vae ime."
"Pe... Perec."
"Godina roenja?"
"Trideseta..."
"Preciznije!"
"Hiljadu devet stotina trideseta. Petog marta."
"ta ovde radite?"
"Honorarni saradnik. Dodeljen grupi Naune bezbednosti."
"Pitam vas jasno: ta ovde radite?" rekao je direktor, okrenuvi prema Perecu slepe oi.
"Ja... Ne znam. elim da odem odavde."
"Vae miljenje o umi. Kratko."
"uma - to je... Ja sam oduvek... Ja je se... bojim... I volim je."
"Vae miljenje o Upravi?"
"Tu ima dosta dobrih ljudi, ali..."
"Dosta."
Direktor je priao Perecu, obgrlio ga oko ramena i, zagledavi mu se u oi, rekao:
"Sluaj drugarino! Da uzmemo flau na trojicu? Sekretaricu emo pozvati, jesi li video kakva je to
ena? To nije ena, to su trideset i etiri zadovoljstva. Otvorimo, momci, zavetnu flau!..." zapevao je
skovanim glasom. "Ah? Da otvorimo? Okani se, ne volim. Jesi li me shvatio? ta veli?"
Najednom je zamirisalo na alkohol i kobasicu sa belim lukom, oi su mu se pribliile prekonosnici.
"Inenjera da pozovemo. Brandskugela, monera moga", nastavio je, pritiskajui Pereca na grudi.
"On takve prie pria, da zakuska nikakva nije potrebna... Hoemo li?"
"U stvari, moda bismo i mogli", rekao je strpljivo Perec. "Ali ja sam..."
"No, ta ti to tamo hoe?"
"Ja, m'sje Ahti..."
"Okani se toga! Kakva sam ti ja m'sje? Kamarad - jesi li me shvatio? Genacvali! Drug!"
"Ja sam, kamarad Ahti, doao da vas zamolim..."
"Molllli! Nita neu poaliti! Ako ti je novac potreban - evo ti novac! Ako ti se neko ne dopada -
samo kai odmah emo videti ta je po sredi! No?"
"Ne, jednostavno elim da odem odavde. Nikako ne mogu da odem, ovamo sam dospeo sasvim
sluajno, kamarad Ahti, i ja ovde jednostavno nemam ta da radim. Dozvolite mi da otputujem. Niko ne eli
da mi pomogne, i ja vas molim kao direktora..."
Ahti je pustio Pereca, popravio kravatu i suvoparno se osmehnuo.

24
 "U zabludi ste, Perec", rekao je. "Ja nisam direktor. Ja sam referent direktora po pitanju kadrova.
Izvinite to sam vas malo zadrao. Izvolite na ova vrata. Direktor e vas primiti."
Otvorio je irom pred Perecom niska vrata u dubini svog potpuno golog kabineta i nainio pokret
rukom kao da ga poziva da ue. Perec se nakaljao, uzdrano mu klimnuo glavom i, povivi se, uvukao se u
sledeu prostoriju. Pri tome mu se uinilo da ga je neko ili neto lako lupilo po zadnjem delu tela. Uostalom,
to mu se verovatno samo priinilo, ili je, moda, m'sje Ahti jednostavno malo pourio da zalupi vrata.
Prostorija, u koju je dospeo, bila je precizna kopija ekaonice, pa je ak i sekretarica bila precizna
kopija prve sekretarice, ali je itala knjigu 'Sublimacija genijalnosti'. U foteljama su sedeli u potpunosti
istovetni bledi posetioci sa asopisima i novinama. Bio je tu i profesor Kakadu, koji je teko patio od
nervnog svraba, i Beatrisa Bah sa mrkom fasciklom na kolenima. Istina, svi ostali posetioci su mu bili
nepoznati, a ispod kopije 'Podvig prvoprohodnika ume Selivana' ravnomerno se palio i gasio natpis:
'Tiina!' I zato ovde niko nije razgovarao. Perec se oprezno spustio na ivicu fotelje. Beatrisa Bah mu
se osmehnula - malo oprezno, ali sve u svemu prijateljski.
Kroz nekoliko minuta, ispunjenih nervnih utanjem, zazvonilo je zvono, i sekretarica je, odloivi
knjigu, rekla:
"Prepodobni Luka, izvolite."
Bilo je strano posmatrati prepodobnog Luku, i Perec se okrenuo. Nita, pomislio je, zatvorivi oi.
Izdrau ve nekako. Setio se kako su kine jesenje veeri u stan doneli Esfir, koju je preklao u ulazu u kuu
pijani mangup, i suseda koji su bukvalno visili na njemu, setio se i komadia stakla u ustima - pregrizao je
au, kada su mu doneli vode. Da, pomislio je on, najtee je ipak ostalo za njim...
Njegovu panju privukli su brzi zvuci grebanja. Otvorio je oi i osvrnuo se. Na fotelji - na drugoj
fotelji pored njega, profesor Kakadu se besno eao obema rukama ispod mike. Kao majmun.
"ta mislite, da li je potrebno odvojiti deake od devojica?" drhtavim apatom upitala je Beatrisa.
"Ne znam", uno je odgovorio Perec.
"Kompleksno vaspitanje ima, razume se, svoje prednosti", nastavila je da mrmlja Beatrisa, "ali to je
ipak poseban sluaj... Gospode!" rekla je najednom plaljivo. "Zar je mogue da e me oterati? Gde u onda
da odem? Odasvud su me oterali, nije mi ostao nijedan par pristojnih cipela! Sve su mi se arape pocepale,
puder se zgrudvao..."
Sekretarica je odloila 'Sublimaciju genijalnosti' i strogo rekla:

"Ne zanosite se."

Beatrisa Bah je preplaeno zamrla. Tada su se niska vrata otvorila, i u ekaonicu je promolio glavu
ovek obrijan do glave.
"Da li je ovde nekakav Perec?" upitao je zvunim glasom.
"Ja sam", rekao je Perec, skoovi sa mesta.
"Napolje sa stvarima! Kola kreu kroz deset minuta, pouri!"
"Kakva kola? Gde to? Zato?"
"Vi ste Perec?"
"Da..."
"Vi ste hteli da odete ili niste?"
"Hteo sam, ali..."
"No, kako hoete", ljutito je dreknuo obrijan do glave ovek. "Moja je stvar da kaem."
Nestao je i vrata su se zalupila. Perec je poleteo za njim.
"Nazad", povikala je sekretarica i nekoliko ruku ga je uhvatilo za odelo. Perec se oajniki trgao,
sako je poeo da pucketa.
"Pa tamo su kola!" prostenjao je.
"Jeste li poludeli " rekla, je besno sekretarica. "Gde ste to krenuli? Evo vrata, pie lepo 'Izlaz', a vi -
gde ste to vi krenuli?"
vrste ruke su uputile Pereca ka natpisu 'Izlaz'. Iza vrata se nalazila ogromna, vieugaona sala, u
koju je vodilo mnotvo vrata, i Perec se zbunio, otvarajui jedna za drugima.
Jarko sunce, sterilno-beli zidovi, ljudi u belim mantilima. Gola lea, premazana jodom. Miris
apoteke. To nije ono to mu je potrebno.

25
 Pomrina, zujanje filmskog projektora. Na ekranu neko vue nekoga za ui u raznim pravcima. Bele
mrlje nezadovoljnih lica koja su se okrenula. Glas: "Vrata! Vrata zatvorite!" Ni to nije bilo ono to je bilo
potrebno.
Miris poslastiarnice. Omanji red sa zembilima. Iza staklene pregrade presijavaju se flae sa kefirom,
cvetaju torte i kolai.
"Gospodo!" povikao je Perec. "Gde je ovde izlaz?"
"A gde biste eleli da izaete?" upitao je debeli prodavac sa kuvarskom kapom na glavi.
"Odavde..."
"Pa vi stojite u vratima."
"Ne sluajte ga", rekao je prodavcu mravi, zlobni starac iz reda. "To je samo jedan aljivdija, koji
zadrava red... Radite, ne obraajte panju na njega."
"Pa ja se ne alim", rekao je Perec. "Kola e mi otii..."
"Da, to nije on", rekao je pravini starac. "Onaj stalno pita gde je nunik. Gde su vam, kako vi to
kaete, kola, milostivi gospodine?"
"Na ulici..."
"Na kojoj ulici?" upitao je prodavac. "Ulica ima mnogo."
"Svejedno mi je na koju, vano mi je samo da izaem odavde!"
"Ne", rekao je pronicljivi starac, "to je ipak jedan te isti. On je jednostavno program promenio. Ne
obraajte panju na njega."
Perec se u oajanju poeo da osvre oko sebe, izleteo je nazad u salu i gurnuo susedna vrata. Vrata
su bila zakljuana. Nezadovoljan glas je upitao:
"Ko je?"
"Moram da izaem!" povikao je Perec. "Gde je ovde izlaz?"
"Saekajte, odmah u vam otvoriti."
Iza vrata se zaulo nekakvo mekoljenje, pljuskanje vode, lupa fioka koje se zatvaraju. Glas je
upitao:
"ta hoete?"
"Da izaem! Moram da izadem!"
"Odmah."
Zakripao je klju i vrata su se otvorila. U sobi je bilo mrano.
"Uite", rekao je glas.
Mirisalo je na razvija. Perec je, ispruivi ruke, nainio nekoliko nesigurnih koraaja.
"Nita ne vidim", rekao je.
"Brzo ete se privii", obeao mu je glas. "No, idite, ta ste stali?"
Pereca su uzeli za rukav i poveli.
"Potpiite se ovde", rekao je glas.
U Perecovim prstima se nala olovka. Sada je video u pomrini list papira koji se nejasno belasao.
"Jeste li se potpisali?"
"Nisam. A ta treba da potpiem?"
"Ne bojte se, to nije smrtna presuda. Potpiite da nita niste videli."
Perec se potpisao ne gledajui. Ponovo su ga vrsto uzeli za rukav, proveli izmeu nekakvih zavesa,
a onda je glas upitao:
"Da li vas se mnogo skupilo?"
"etvorica", zaulo se, kao sa druge strane vrata. "Da li je red ve formiran? Imajte na umu da u
sada otvoriti vrata i pustiti oveka. Prolazite po jedan, ne gurajte se i bez ala. Jasno?"
"Jasno. Nije prvi put."
"Odelo niko nije zaboravio?"
"Nismo zaboravili, nismo. Putajte."
Ponovo se zaulo kripanje kljua. Perec umalo nije oslepeo od jarke svetlosti, i tada su ga izgurali.
Jo ne otvarajui oi, on se skotrljao niz nekakve stepenice i tek tada je shvatio da se nalazi u unutranjem
dvoritu Uprave. Nezadovoljni glasovi su povikali:
"No, ta je to, Perec? Pourite! Koliko emo dugo da vas ekamo?!"

26
 Na sredini dvorita nalazio se kamion, pun saradnika grupe Naune bezbednosti. Iz kabine je virio
Kim i ljutito mahao rukom. Perec je pritrao kamionu i brzo se uspentrao na njega, neko ga je povukao,
prihvatio i bacili su ga na dno kamiona. Kamion je tog istog asa poeo da urla, trgao se, neko je nagazio
Perecu na ruku, neko je pao, seo na njega, svi su poeli da larmaju, smeju se i tako su krenuli.
"Perec, evo tvoga kofera", rekao je neko.
"Perec, da li je istina da odlazite?"
"Pan Perec, hoete li cigaretu?"
Perec je zapalio, seo na kofer i digao okovratnik sakoa. Pruili su mu mantil, i on se, zahvalno se
osmehnuvi, umotao u njega. Kamion je jurio sve bre i bre, i mada je dan bio vreo, vetar je bio prodoran.
Perec je puio, krijui cigaretu u pesnici i osvrtao se oko sebe. Putujem, mislio je. Putujem. Poslednji put te
vidim, zide. Poslednji put vas vidim, vile. Do vienja ubrite, tu sam negde ostavio svoje kaljae. Do
vienja baro, do vienja ahu, do vienja kefire. Kako je divno, kako mi je lako na dui! Nikada vie u
ivotu neu piti kefir. Nikada u ivotu vie neu sesti da igram ah...
Saradnici su, sabivi se u kabini, drei se jedan za drugoga i krijui se jedan za drugim od vetra,
razgovarali o apstraktnim temama.
"To je izraunato, sam sam to proraunao. Ako tako bude ilo dalje, onda e kroz sto godina na svaki
kvadratni metar teritorije dolaziti po deset saradnika, a opta masa e biti takva, da e se urvina obruiti.
Transportnih sredstava za dopremanje hrane i vode bie potrebno toliko da e morati da se konstruie
autokonvejer izmeu Uprave i Kontinenta, kola e se kretati brzinom od etrdeset kilometara na as i
interval e izmeu njih iznositi jedan metar, a kola e se istovarivati dok se budu kretala... Ne, potpuno sam
siguran da direkcija ve sada razmilja o regulisanju pritoka novih saradnika. No, razmislite i sami:
komandant hotela - pa to je nemogue, sedmorica, a evo ve i osmog. I svi su zdravi. Kuegajeni smatra da
sa tim treba konano ve neto uraditi. Ne, ne obavezno sterilizacija, ali on smatra..."
"Nek govori neko drugi, a ne Kuegajeni..."
"Zato i govori, da nije obavezna sterilizacija..."
"Pria se da su godinji odmori poveani do est meseci."
Proli su park, i Perec je najednom shvatio da kamion ide u pogrenom pravcu. Sada e proi kroz
vrata i krenuti serpentinama nadole, pod urvinu.
"Sluajte, a gde smo to krenuli?" upitao je uznemireno.
"Kako to - gde? Platu da dobijemo."
"A zar nismo na Kontinent krenuli?"
"A zato bismo na Kontinent? Blagajnik je doao na biostanicu."
"Znai da ste krenuli u biostanicu? U umu?"
"Pa dabogme. Mi smo Nauna bezbednost i plate dobijamo na biostanici."
"A ja?" zbunjeno je upitao Perec.
"I ti e dobiti. Tebi je premija dodeljena... Uzgred budi reeno, da li su svi upisani?"
Saradnici su poeli da se mekolje, izvlaei iz depova i paljivo razgledajui raznovrsne,
raznobojne i raznog oblika papire sa igovima.
"Perec, a da li ste popunili anketu?"
"Kakvu sad pa anketu?"
"To jest, dozvolite molim vas, ta to znai - kakvu? Formular broj osamdeset i etiri."
"Ja nita nisam popunjavao", rekao je Perec.
"Gospodo draga! Pa ta je to sada? Pa Perec papire nema!"
"No, to nije vano. On sigurno ima propusnicu..."
"Nemam ja nikakvu propusnicu", rekao je Perec. "Nita ja nemam. Samo kofer i ovaj mantil... Jer, ja
se nisam spremao uopte u umu, hteo sam da otputujem..."
"A lekarski pregled? A vakcina?"
Perec je odmahnuo glavom. Kamion se ve kotrljao niz serpentine, i Perec je odsutno posmatrao
umu, njene naslage na samom horizontu, njeno jezivo kiptenje, lepljivu pauinu izmaglice u senci urvine.
"Tako neto se skupo plaa", rekao je neko.
"A Kuegajeni?"
"No, ta je sa Kuegajenim, ako objekata nema?"
"To ti, da tako kaemo, i ne zna. I niko to ne zna. A prole godine je Kandid odleteo bez ikakvih
dokumenata, momak bez straha i mane, i gde je sada Kandid?"

27
 "Kao prvo ne prole godine, ve mnogo ranije. A kao drugo, on je jednostawo poginuo. Na svom
borbenom poloaju."
"Odista? A da li si video nareenje?"
"To je tano, nareenja nije bilo."
"To jest, nema ak ni o emu da se diskutuje. Kako su ga strpali u bunker na kontrolnom punktu,
tako on tamo do dana dananjeg i sedi. Ankete popunjava..."
"Kako ti to, Perec, ankete nisi popunio? Moda kod tebe nije sve isto?"
"Trenutak, gospodo! To je ozbiljno pitanje. Predlaem da za svaki sluaj proverimo saradnika
Pereca, da tako kaemo, na demokratski nain. Ko e da bude sekretar?"
"Kuegajenog za sekretara!"
"Odlian predlog. Kao poasnog sekretara biramo mnogopotovanog Kuegajenog. Po licima vidim
da su svi jednoglasni. A ko e da bude pomonik sekretara?"
"Vanderbilda za pomonika sekretara!"
"Vanderbilda?... No pa ta... Postoji predlog da se za pomonika sekretara izabere Vanderbild. Ima li
jo nekih predloga? Ko je za? A ko protiv? Ko se uzdrava? Hm... Dvojica se uzdravaju. Zato se
uzdravate?"
"Ja?"
"Da, da, upravo vi."
"Ne vidim nikakvog smisla. Zato iz oveka duu izvlaiti? I onako mu je loe..."
"Jasno. A vi?"
"Ne tie te se."
"Kako hoete... Pomonie sekretara, zapiite: dvojica se uzdravaju. Da ponemo. Ko je prvi? Niko
se sam ne prijavljuje? Onda dozvolite da to budem ja. Saradnie Perec, odgovorite na sledee pitanje. Kakve
razdaljine smo savladali izmeu dvadeset pete i tridesete godine: a - na nogama, be - transportom po zemlji,
c - vazdunim transportom? Ne urite, promislite. Evo vam papir i olovka."
Perec je posluno uzeo papir i olovku i poeo da se prisea. Kamion se truckao. Prvo su svi gledali u
njega a posle im je dojadilo da posmatraju, i neko je poeo da bubnja:
"Selidbe se ne bojim. Da li ste videli koliko tehnike samo stoji? Na ledini iza radionica - da li ste to
videli? A znate li kakva je to tehnika? Pravilno, ona je u sanducima, zatvorena je. I vremena nema niko da te
sanduke otvori i pogleda ta je u njima. A znate li ta sam pre dve veeri video? Okreem se i vidim - zid
jednog sanduka, ogromnog, kao kua, najednom izlee sa svog mesta i otvara se kao vrata. I iz sanduka
izlazi maina. Neu vam je opisivati, i sami shvatate zbog ega. Ali taj prizor... Postojala je nekoliko
sekundi, izbacila iz sebe uvis ogromnu cev sa jednom stvaricom na kraju koja se okretala, kao da se osvre,
i ponovo se u sanduk uvukla i poklopcem zatvorila. Ja sam se tada loe oseao i jednostavno ak nisam
sopstvenim oima mogao da poverujem. A jutros sam posmislio: daj da jo jednom, za svaki sluaj
pogledam. Otiao sam i - koa mi se najeila. Sanduk je u najboljem moguem redu, ali je taj zid sanduka
iznutra ekserima zakucan! A spolja vire vrhovi, presijavaju se, po prst dugaki. I evo ja sada razmiljam:
zato se samo izvlaila napolje? I da li je samo ona takva? Moda one sve svake noi upravo tako...
razgledaju. I dok je tamo negde prenaseljenost, one e nam jednom prirediti Vartolomejsku no i poletee
nae koice sa urvine... A moda ak nee ni koice, ve praak od kostiju... ta? Ne, hvala ti najlepa,
dragi moj, inenjercima to sam saopti, ako ba eli. Jer, ja sam tu mainu video, a odakle mogu da znam
da li sam mogao ili ne da je vidim? Na sanducima nita nije pisalo..."
"No, Perec, da li ste gotovi?"
"Ne", rekao je Perec. "Niega ne mogu da se setim. Odavno je to bilo."
"udnovato. Eto, ja se, na primer, odlino priseam. est hiljada sedam stotina i jedan kilometar
eleznicom, sedamnaest hiljada sto pedeset i tri kilometra vazduhom (od toga tri hiljade dve stotine i
petnaest kilometara po linim potrebama) i petnaest hiljada sedam kilometara - peice. A ja sam stariji od
vas. udnovato, odista udnovato, Perec... No, dobro. Da pokuamo sa sledeim pitanjem. Kakve ste
igrake najvie voleli u predkolskom uzrastu?"
"Tenkove na oprugu", rekao je Perec i obrisao znoj sa ela. "I oklopna vozila."
"Aha! Seate se! A to je bilo predkolsko doba, doba, moe se rei, mnogo udaljenije. Iako i manje
odgovorno, zar ne, Perec? Tako. Znai, tenkove i oklopna vozila... Sledea taka. U kom ste uzrastu osetili
da vas privlae ene, u zagradi - mukarci? Izraz u zagradi se odnosi, po pravilu, na ene. Moete da
odgovarate."

28
 "Odavno", rekao je Perec. "To je bilo odista jako davno!"
"Preciznije?"
"A vi?" rekao je Perec. "Recite prvo vi, a onda u za vama ja."
"Ja nemam ta da krijem. Prvi put mi se to desilo kada sam imao devet godina, kada su me kupali
zajedno sa sestrom od tetke... A sada, molim vas, vi."
"Ne mogu", rekao je Perec. "Ne elim da odgovaram na takva pitanja."
"Budalo", proaptao mu je neko nad samim uvetom. "Slai neto sa najozbiljnijim izrazom lica i
taka. Zato se mui? Ko e te proveravati?"
"Dobro", pokorno je rekao Perec. "Kada sam imao deset godina. Kada su me kupali zajedno sa psom
Murkom."
"Predivno!" uzviknuo je predsedavajui. "A sada nabrojte oboljenja nogu od kojih ste bolovali."
"Reumatizam."
"Jo?"
"Hromost koja prolazi", rekao je Perec.
"Odista odlino. Jo?"
"Kijavica", rekao je Perec.
"To nije oboljenje nogu."
"Ne znam. To kod vas moda i nije oboljenje nogu. A kod mene je - upravo oboljenje nogu.
Navlaio sam noge i dobio kijavicu."
"No, da pretpostavimo. I jo?"
"Zar to nije dovoljno?"
"Kako hoete. Ali upozoravam vas: to vie, tim bolje."
"Spontana gangrena", rekao je Perec. "Sa amputacijom koja sledi. To je bilo poslednje oboljenje
mojih nogu."
"Sada e, ini mi se, biti dosta. Poslednje pitanje. Va pogled na svet, ukratko."
"Materijalista", rekao je Perec.
"Kakav materijalista, preciznije?"
"Emocionalni."
"Ja vie nemam pitanja. A vi, gospodo?"
Pitanja vie nije bilo. Saradnici su delimino dremali, delimino razgovarali, okrenuvi
predsedavajuem lea. Kamion se sada kretao sporo. Postajalo je sve toplije, zaudaralo je na vlagu i miris
ume, neprijatan i otar miris, koji obinih dana nije stizao do Uprave. Kamion se kretao sa iskljuenim
motorom i ulo se kako iz daljine, iz odista velike udaljenosti dopire slab grohot groma.
"Sve sam zapanjeniji dok vas posmatram", govorio je pomonik sekretara, takoe okrenuvi lea
predsedavajuem, "nezdravi nekakav pesimizam. ovek je po svojoj prirodi optimista, to kao prvo. A kao
drugo, i kao najglavnije - zar mislite da direktor manje od vas misli o svim tim stvarima? ak je i smeno
pomisliti tako neto. U poslednjem svom istupanju, obraajui se meni, direktor je prikazao velianstvene
perspektive. Izgubila sam dah od oduevljenja, ne stidim se da to priznam. Uvek sam bio optimista, ali ta
slika... Ako hoete da znate, sve e biti porueno, svi ti magacini, vile... Izrae zaslepljujue lepote zgrade
od prozranih i poluprozranih materijala, stadioni, bazeni, vazduni parkovi, kristalne pivnice i bifei!
Merdevine koje vode u nebo! Vitke, elastine ene sa preplanulom elastinom koom! Biblioteke! Miii!
Laboratorije! Ispunjene suncem i svetlou! Slobodan red vonje! Automobili, glajderi, diriabli...
Diskusije, obuavanje u snu, stereofilm... Saradnici e posle slubenog vremena sedeti po bibliotekama,
razmiljae, komponovati melodije, svirati gitare i druge muzike instrumente, praviti duborez, itati jedan
drugome stihove!"
"A ta e ti da radi?"
"Ja u se baviti duborezom."
"I ime jo?"
"I jo u stvarati stihove. Nauie me da piem stihove, imam dobar rukopis."
"A ta u ja da radim?"
"ta bude hteo!" velikoduno je rekao pomonik sekretara. "Da se bavi duborezom; da stvara
stihove... ta bude hteo."
"A ja neu da se bavim duborezom. Ja sam matematiar."
"Izvol'te samo! I bavite se matematikom dokle god vam je volja!"

29
 "Matematikom se i sada bavim koliko god elim."
"Sada za to dobija platu. A to je glupo. Skakae sa trambuline."

"Zato?"
"No, kako to - zato? Interesantno je to..."
"Nije interesantno."
"ta time hoe da kae? Da te nita drugo, izuzev matematike ne interesuje?"
"Pa u stvari i nita drugo, moglo bi se rei... Radi celi dan i toliko se premori, da te vie nita i ne
interesuje."
"Ti si jednostavno ogranien ovek. Nita, pokuaemo da te razvijemo. Pronai e kod tebe nekakve
sposobnosti, komponovae muziku, baviti se nekakvim duborezom, ta li..."
"Komponovati muziku - to nije nikakav problem. Ali - gde pronai sluaoce?"
"No, ja u te sluati sa zadovoljstvom... I Perec, eto..."
"To ti se samo priinjava. Nee ti mene da slua. I stihove nee stvarati. Malo e neto da
eprka po drvetu, a onda e kod ena da ode. Ili e se nalokati. Poznajem te ja dobro. I sve vas takoe
poznajem. Vucaraete se od jedne kristalne pivnice do dijamantskog bifea. Naroito ako bude slobodan red
vonje. ak se bojim i da pomislim, ta e se sve desiti, ako bismo vam ovde dali slobodu to se tie radnog
vremena."
"Svaki ovek je u neemu genije", pobunio se pomonik sekretara. "Samo treba pronai u njemu to
genijalno... Mi ak i ne podozrevamo, a ja sam, moda, genije kulinarstva, a ti, ti si moda genije
farmaceutike, a bavimo se sasvim drugim stvarima i otkrivamo sebe izuzetno malo. Direktor ree da e se u
budunosti time baviti strunjaci, da e oni otkrivati nae skrivene potencijale..."
"No, zna li, potencijali - to je mrana, neispitana stvar. Ja sve u svemu ne elim da diskutujem s
tobom, moda i odista u svakom od nas sedi po genije, ali ta da se radi, ako data genijalnost moe da nae
sebi primenu ili samo u dalekoj prolosti, ili u dalekoj budunosti, a u sadanjosti - ak se to i ne smatra za
genijalnost, ispoljio je ti ili ne. Dobro je, razume se, ako bude genije kulinarstva. A ta ako se ispostavi da
si ti genije koijaenja, a Perec - genijalni radnik za pravljenje kamenih vrhova za strele i koplja, a ja -
genijalni lovac nekakvog iks-polja, o kome jo niko nita ne zna, a saznae tek kroz desetak godina... No,
tada e nam se, kako je to rekao neki pesnik, i okrenuti crno lice slobodnog vremena, dokolice..."
"Momci", rekao je neko, "a mi nita nismo poneli sa sobom za dranje. Dok stignemo, dok nam
novac daju..."
"Stojan e nas nahraniti."
"Stojan e te nahraniti, pazi da nee. Kod njih je tamo sistem obroka."
"A ena mi je nudila sendvie!"
"Nita, nita, strpeemo se, evo ve i rampe..."
Perec je istegao vrat. Ispred uto-zelenog zida nalazila se uma, i put je odlazio u nju, kao to nit
ulazi u areni tepih. Kamion je proao pored table od per-ploe: "PANJA SMANJITI BRZINU!
PRIPREMITI ISPRAVE." Ve se videla traftasta rampa, kuica pored nje, a neto vie desno - bodljikava
ica, izolatori, reetkaste kule sa reflektorima. Kamion se zaustavio. Svi su poeli da gledaju straara koji je,
prekrstivi noge, dremao ispod nadstrenice sa karabinom pod mikom. Na usnici mu se nalazila ugaena
cigareta, a teren ispod nadstrenice bio je zasut opucima. Pored rampe nalazio se tit sa zakucanim
upozorenjima: "PANJA UMA!" "PROPUSNICU POKAZUJ RAIRENU!" "NE UNOSI ZARAZU!"
ofer je diskretno zatrubio. Straar je otvorio oi, pogledao mutnim pogledom ispred sebe, posle se odvojio
od nadstrenice i obiao automobil.
"Neto vas je mnogo", rekao je promuklo. "Po novac ste krenuli?"
"Upravo tako", pokorno je rekao bivi predsedavajui.
"Dobro je to, dobro", rekao je straar. Obiao je kamion, stao na papuicu i zavirio u unutranjost.
"Oh, koliko vas je samo", rekao je prekorno. "A ruke? Kako je sa rukama, da li su vam iste?"
"iste!" u horu su odgovorili saradnici. Neki su ak i ispruili dlanove. "Svima su iste?"
"Svima!"
"Dobro", rekao je straar i do pojasa se prevalio kroz prozor u kabinu. Iz kabine se zaulo: "Ko je
ovde najstariji? Vi ste ovde najstariji? Koliko ih vozi? Aha... Ne lae? Kako se preziva? Kim? No, pazite,
Kim, tvoje u prezime zapisati... Zdravo Voldemare?! Jo vozi?... A ja, eto, stalno straarim. Pokai mi
dozvolu... No-no, ne laj, pokai je bolje... Isprave su u redu, jer inae bih te... Zato ti to na ispravama

30
brojeve telefona zapisuje? Stani, stani... Koja ti je to arlota? Ah, seam se. Daj, da i ja prepiem... No,
hvala ti. Putujte. Moete da idete dalje."
Skoio je sa papuice, podigavi izmama prainu, priao rampi i pritisnuo kontrateg. Rampa se
lagano digla, gae koje su visile na njoj lagano su se sruile u prainu. Kamion je krenuo.
U kamionu su poeli da galame, ali Perec nita od svega toga nije uo. On je ulazio u umu. uma se
pribliavala, postajala sve vea i vea, kao okeanski talas, i najednom ga je progutala. Vie nisu postojali ni
sunce ni nebo, prostor i vreme, uma je zauzela njihovo mesto. Postojalo je samo promicanje boja sumraka,
vlaan ukus u ustima. Samo se sluha uma uopte nije doticala: zvuci ume bili su zagluivani bukom
motora i brbljanjem saradnika. Evo i ume, ponavljao je Perec, evo, u umi sam, nisam posmatra, ve
uesnik. U umi sam. Neto hladno i vlano mu je dodirnulo lice, poelo da ga golica, odvojilo se i lagano
mu se spustilo na kolena. Pogledao je: tanko, izdueno vlakno nekakve biljke, a moda i ivotinja, a moda
je to bio samo dodir ume, prijateljski pozdrav ili sumnjiavo opipavanje; on nije ni dirnuo to vlakno.
A kamion je jurio po putu slavnog nastupanja, uto, zeleno, mrko je pokorno odlazilo unazad, a du
ivica puta su se vukle neuklonjene i zaboravljene kolone veterana armije koja je nastupala, podignuti uvis
crni buldoeri sa besno dignutim uvis zaralim korpama, traktori koji su se zaglibili do kabine u mulj, a iza
njih su se nalazile rairene gusenice, kamioni bez tokova i stakala - sve mrtvo, baeno zanavek, ali je sve to
i nadalje neustraivo gledalo napred, u dubinu ume okrenutim radijatorima i razlupanim farovima. A
unaokolo se pokretala uma, treperila i grila, menjala boju, prelivajui se i plamtei, varajui vid,
napadajui i odstupajui, podsmevala se, plaila i glumila uma, i ona je bila neobina, i nemogue je bilo
opisati je i od nje se oveku mutilo pred oima.

4.

Perec je, otvorivi vrata amfibije, gledao u bunje. On nije znao ta treba tu da vidi. Neto nalik na
voni ele. Neto neobino, to je nemogue opisati. Ali najneobiniji, najnezamisliviji, najnemoguniji u
tom gustiu bili su ljudi, zato je Perec video samo njih. Oni su se kretali ka amfibiji, mravi i veti,
samouvereni i raskoni, oni su koraali lako, ne povlaei se, momentalno i precizno odabirajui mesto na
koje e zakoraiti, i oni su se pravili da ne zapaaju umu, da su u umi kao kod kue, da uma ve pripada
njima, oni se ak, prema svemu, nisu ni pravili, oni su odista i mislili tako, a uma se nadnosila nad njih,
neujno se smejui i pokazujui se mirijadama glumljivih prstiju, veto se prikazujui i poznatom, i
pokornom i jednostavnom - sasvim svojom. Za sada. Do odreenog vremena...
"Oh, dobra je ta ena - Rita", rekao je ofer Kec Perecu. Stajao je pored amfibije, iroko se
raskoraivi svojim krivim nogama, pridravajui listovima motocikl koji je drhtao i preo. "Svakako bih
stigao do nje, ali eto, onaj Kventin... Paljiv je to mu."
Kventin i Rita su im prili sasvim blizu, i Stojan im je krenuo u susret, ustavi od upravljaa.
"No, kako je ovde, kod vas?" upitao je Stojan.
"Die", rekao je Kventin, paljivo razgledajui Pereca. "ta, jeste li novac doneli?"
"Ovo je Perec", rekao je Stojan. "Priao sam vam ve." Rita i Kventin su se osmehnuli Perecu. Nije
imao vremena da ih razgleda, i Perec je samo kao usput pomislio, da nikada ranije nije video tako udnovatu
enu kao to je Rita, i tako duboko nesrenog mukarca, kao to je Kventin.
"Dobar dan, Perec", rekao je Kventin, nastavivi da se i nadalje jadno smeka. "Doli ste da vidite?
Nikada ranije niste videli?"
"I sada jo ne vidim", rekao je Perec. Nije bilo sumnje da su ta nesrea i ta udnovatost bili
neulovljivo, ali veoma vrsto meusobno povezani.
Rita je, okrenuvi im lea, zapalila cigaretu.
"Ne gledate tamo gde bi trebalo", rekao je Kventin. "Gledajte pravo, pravo! Zar ne vidite?"
I tada je Perec ugledao i odmah je zaboravio na ljude. To se pojavilo, kao prikriveni lik na
fotografskom papiru, kao figura na deijoj zagonetnoj slici 'Gde se skrio zeka?' - i kada bi ovek jednom
otkrio figuru, vie je bilo nemogue sakriti je od njega. Ona je bila sasvim tu, otpoinjala je desetak koraaji
od tokova amfibije i od staze. Perec je grozniavo udahnuo vazduh.
ivi stub se dizao ka kronjama drvea, snop najtanjih zamislivih prozranih niti, lepljivih, blistavih,
koje su se izvijale i bile napete, snop, koji je prodirao kroz vrsto i gusto lie i koji je odlazio jo vie, u
oblake. I on je nastajao, raao se u kloaci, u masnoj kloaci koja je klokotala, koja je bila ispunjena
protoplazmom, ivom, aktivnom, koja se nadimala mehurima primitivne puti, koja je brino organizovala i

31
odmah raspadala samu sebe, koja je izlivala produkte svog raspadanja na niske obale lepljivom penom... I
odmah se, kao da su se ukljuili nevidljivi filteri za zvuk, iz tretanja motocikla izdvojio glas kloake:
kloktanje, pljuskanje, uzdisanje, bukanje, otegnuto stenjanje blata; i nadneo se teak zid mirisa: sveeg,
sonog mesa, sukrvice, svee ui, surutke, vrelog tutkala - i tek je tada Perec zapazio da Rita i Kventin na
grudima imaju maske za kiseonik, i ugledao je kako Stojan, gadljivo se kezei, podie ka licu masku
respiratora, ali on sam respirator nije poeo da stavlja, on kao da se nadao da e mu barem mirisi ispriati
ono to nisu mogle da mu ispriaju ni oi ni ui...
"Kako smrdi ovde kod vas", govorio je Kec gadei se. "Kao u mrtvanici..."
A Kventin je govorio Stojanu:
"Mogao bi da zamoli Kima, da se pobrine malo to se tie hrane. Kod nas je ovde ipak opasno
odeljenje. Pripadaju nam po pravu mleko, okolada..."
A Rita je zamiljeno puila, isputajui dim iz tankih, pokretnih nozdrva...
Oko kloake, brino se nadnosei nad nju, treperilo je drvee, granje je bilo okrenuto u jednu stranu i
sputalo se ka masi koja je klokotala, i po granama su strujale i padale u kloaku debele maljave lijane, i
kloaka ih je primala u sebe, i protoplazma ih je glodala i pretvarala u sebe, kao to je mogla da rastvori i
naini svojom puti sve to se nalazilo oko nje...
"Pereiu", rekao je Stojan. "Ne bulji toliko, jo e ti oi ispasti."
Perec se osmehnuo, ali je znao da mu je osmejak bio laan.
"A zasto si uzeo motocikl?" upitao je Kventin.
"Za svaki sluaj, ako se zaglavimo. Oni puze po stazi, a ja u jednim tokom stati na stazu, a drugim
u po travi, a motocikl e ii pozadi. Ako se zaglibimo, Kec e pojuriti motociklom i dozvati teglja."
"Svakako ete se zaglibiti", rekao je Kventin.
"Razume se da emo se zaglibiti", rekao je Kec. "Ovo je sve u svemu glupava ideja, to sam vam
odmah rekao."
"Mogao bi da umukne", rekao mu je Stojan. "Tvoja stvar je mala... Hoemo li skoro?" upitao je
Kventina.
Kventin je pogledao na sat.
"Tako...", rekao je. "Ona se teni sada svakih osamdeset i sedam minuta. Znai, preostalo je...
preostalo je... ma nita vam nije ni preostalo, eno je, ve je poela."
Kloaka se tenila. Na njene niske obale nestrpljivim grozniavim trzajima jedan za drugim su poeli
da izleu komadi beliastog, drhtavog testa koje se treslo kao pihtije; ti komadi su se bespomono i slepo
kotrljali po zemlji, a onda su zamirali, postajali pljosnati, pruali oprezne lane noice i najednom poinjali
da se kreu osmiljeno - jo nesreeno, sudarajui se, ali ve u jednom odreenom pravcu, stalno u jednom
odreenom pravcu, razilazei se i sudarajui se, neprestano u jednom te istom pravcu, po jednom preniku
od materice, u bunje, u gusti, to dalje, jednom tekuom belasastom kolonom, kao ogromni, torbarski
mravi...
"Ovde je unaokolo tresetite", govorio je Kec. "Tako emo se zaglibiti, da nas nikakav teglja nee
moi da izvue - sve sajle pucaju."
"A moda e sa nama da krene?" rekao je Stojan Kventinu.
"Rita je premorena."
"No, neka onda Rita ide kui, a mi emo krenuti..."
Kventin je poeo da se koleba.
"ta ti misli, Rita?" upitao je.
"Da, ja u otii kui", rekla je Rita.
"Odlino", rekao je Kventin. "A mi emo otii da vidimo, vai? Uskoro emo se, prema svemu,
vratiti. Jer, mi ne idemo na dugo, a Stojane?"
Rita je bacila opuak i ne oprostivi se, krenula stazom ka biostanici. Kventin je poeo da tope u
mestu neodluno, a onda je tiho rekao Perecu:
"Dozvolite mi... da uem..."
Uvukao se na zadnje sedite, u tom trenutku motocikl je uasno zaurlao, istrgao se ispod Keca i,
visoko poskoivi, poleteo pravo u kloaku. "Stoj!" povikao je Kec, unuvi. "Gde e?" Svi su zamrli.
Motocikl je naleteo na panj, divlje zaurlao, uspeo se na zadnji toak i pao u kloaku. Svi su se istegli napred.
Perecu se priinilo da se protoplazma ugnula pod motociklom kao da je umekavala udarac, lako i neujno
ga je propustila u sebe i zatvorila se nad njim. Motocikl je uutao.

32
 "ubre nespretno", rekao je Stojan Kecu. "ta si to poinio?"
Kloaka se pretvorila u eljusti koje sisaju, probaju, uivaju. Ona je okretala u sebi motocikl, kao to
ovek valja po ustima jezikom, od obraza do obraza, veliku bombonu. Motocikl se okretao u masi koja se
penila, nestajao je, ponovo se pojavljivao bespomono okreui rogove upravljaa, i sa svakom njegovom
pojavom bilo ga je sve manje i manje, metalni omota je postajao sve tanji, postajao prozraan kao tanak
papir, i ve su se nejasno nazirala kroz njega unutranjost motora, a onda se metalni omota istopio, gume su
nestale, motocikl je zagnjurio poslednji put i vie se nije pojavio.
"Oglodala ga je", rekao je Kec sa idiotskim oduevljenjem.
"Gade nespretni", rekao je Stojan. "Platie mi ti to. Celog ivota e mi ovo otplaivati."
"No, i neka", rekao je Kec. "No, platiu. A ta sam to uinio? No, gas sam okrenuo u pogrenom
pravcu", rekao je Perecu. "Tako mi se i istrgao. Shvatate li, pan Perec, hteo sam gas da smanjim, da ne
tandre toliko, ali sam ga u pogrenom pravcu okrenuo. Nisam ja prvi, a nisam ni poslednji. A i motocikl je
bio star... No, da krenem", rekao je Stojanu. "ta sada ovde da radim? Idem kui."
"Gde to gleda?" upitao je najednom Kventin sa takvim izrazom, da se Perec i nehotice odmakao.
"A zato?" rekao je Kec. "Gde hou, tamo i gledam."
Gledao je nazad, na stazu, tamo, gde se pod debelom, uto-zelenom strehom grana nazirala,
udaljavajui se, narandasta Ritina pelerina.
"No, pusti me", rekao je Kventin Perecu. "Sada u sa njim da porazgovaram."
"Ma gde e to, gde?" poeo je da mrmlja Stojan. "Kventine, osvesti se..."
"Ma ne, kakvo tamo - osvesti se, odavno ja ve vidim ta on eli da postigne!"
"Sluaj, ne budi dete... No, prekini! No, osvesti se!... Pusti, kada ti se kae, pusti mi ruku!"
Oni su se buno rvali pored Pereca, gurkajui ga sa dve strane. Stojan je vrsto drao Kventina za
rukav i pe jakne, a Kventin, koji je najednom postao sav crven i znojav, nije skidao pogled sa Keca, jednom
rukom je gurao od sebe Stojana, a drugom je iz sve snage savijao Pereca napola, trudei se da ga nekako
prekorai. Kretao se trzajima i sa svakim trzajem se sve vie i vie izvlaio iz jakne. Perec je iskoristio
trenutak i izleteo je iz amfibije. Kec je gledao za Ritom, usta su mu bila poluotvorena, oi kao na ulju,
nene.
"I zato li je ona samo stalno u pantalonama", rekao je on Perecu. "Moda im se sada takva pojavila -
da su stalno u pantalonama..."
"Ne brani ga!" zaurlao je u kolima Kventin. "Nije on nikakav tamo polni neurasteniar, ve
jednostavno gad! Pusti me, jer u i tebe inae odalamiti!"
"A ranije su bile suknje", rekao je Kec matalaki. "Komad nekakvog materijala obavije oko sebe i
zakai ga pribadaom. A ja, znai, uzmem pa je otkaim... Kada bi to bilo u parku..."
Kada bi to bilo u hotelu ili u biblioteci, ili u nekakvoj sali... To se i deavalo - i u parku, i u
biblioteci, pa ak i u sali za konferencije za vreme Kimovog referata "ta je neophodno da zna svaki
saradnik Uprave o metodama matematike statistike'." A sada je uma videla sve to i ula sve to - pohotljivo
salce, koje je obavijalo Keeve oi, pocrvenelu fizionomiju Kventinovu koja se pomaljala u vratima
amfibije, nekako tupu, kao u bika, i muno mrmljanje Stojana o nekakvom radu, o odgovornosti, o gluposti,
i pucketanje dugmadi koja su odletala sa jakne i lupala o prednje staklo... I ne zna se ta je mislila o svemu
tome, da li se uasavala, podsmevala ili gadljivo mrtila.
"..." rekao je Kec sa uivanjem.
I Perec ga je lupio. Lupio ga je, ini mu se po obrazu, sa pucketanjem, i iaio je prst. Svi su odmah
uutali. Kec se uhvatio za lice i sa velikim uenjem pogledao Pereca.
"Tako se ne sme", rekao je Perec vrstim glasom. "To se tako ovde ne moe. Ne moe."
"Pa ja nemam nita protiv", rekao je Kec, sleui ramenima. "Ja jednostavno o tome, da ovde nemam
ta da radim, motocikla nema, to i sami vidite... ta ovde ja sada da radim?"
Kventin je glasno upitao: "Po njuci?"
"Pa da", kivno je rekao Kec. "Po obrazu, po samoj kosti... Dobro je da nije po oku."
"Ne, zar odista po njuci?"
"Da", rekao je Perec sigurnim glasom. "Jer, ovde se to tako ne moe."
"No, onda da krenemo", rekao je Kventin, zavalivi se na seditu.
"Kec", rekao je Stojan, "ulazi u kola. Ako se zaglibimo, pomagae da se izvuemo."
"Pantalone su mi nove", pobunio se Kec. "Bolje e biti onda da za upravlja sednem."

33
 Niko mu nita nije odgovorio, i on je poeo da se uvlai na zadnje sedite i seo je pored Kventina
koji se pomerio. Perec je seo pored Stojana, i tako su i krenuli.
tenad je otila ve dosta daleko, ali ih je Stojan, kreui se veoma pedantno, desnim tokovima po
stazi, a levim - po raskonoj mahovini, ubrzo sustigao i lagano krenuo za njima, oprezno reguliui brzinu
kvailom. "Kvailo ete unititi", rekao je Kec, a posle se obratio Kventinu i poeo da mu objanjava da on
u stvari nije nita loe mislio, da motocikl svejedno vie nije imao, a mukarac je ipak - mukarac i ako je
kod njega sve normalno, onda on i ostaje mukarac, svejedno da li se oko njega uma nalazila ili neto
drugo, to je u stvari svejedno... "Dali su ti ve po njuci?" pitao je Kventin. "Ne, reci mi samo, a da ne
slae, da li si ve dobijao po njuci ili nisi?" pitao je on povremeno, prekidajui Keca. "Ne", odgovarao je
Kec, "ne, saekaj malo, prvo me sasluaj..."
Perec je milovao svoj prst koji je oticao i posmatrao tenad. Decu ume. A moda i sluge ume. A
moda i eksperimente ume... Oni su lagano i neumorno ili, kretali se u koloni jedan za drugim, kao da su
tekli po zemlji, prelivajui se preko debala poluistrulelog drvea, preko jaraka; po barama ustajale vode,
kroz visoku travu, kroz bodljikavo bunje. Staza je nestajala, propadala u smrdljivo blato, krila se ispod
slojeva vrstih gljiva koje su se sa pucketanjem lomile pod tokovima, i ponovo se pojavljivala, i tenii su
je se pridravali i ostajali su beli, isti, glatki, nijedna trunka praine se nije lepila za njih, nijedna bodlja nije
mogla da ih rani, i nije ih prljalo lepljivo blato. Oni su tekli sa tupom, bezumnom samouverenou, kao da
su se kretali po odavno poznatom putu, na koji su se ve navikli. Bilo ih je etrdeset i tri. Borio sam se da
doem ovamo, i evo, sada sam ovde, i ja konano vidim umu iznutra, i nita ne vidim. Mogao sam sve to da
izmislim, ostavi u hotelu, u svojoj goloj sobi sa tri postelje na kojima niko ne spava, pozno nou kada mi se
ne spava, kada je tiina i kada najednom u pono poinje da larma malj, koji zabija koeve na gradilitu.
Sigurno bih sve to to postoji ovde, u umi, mogao da izmislim: i rusalke, i lutajue drvee, i ovu tenad,
kako se ona pretvaraju u prvoprohodnika ume Selivana - sve najrunije, najsvetije. I sve to postoji u
Upravi, mogu da izmislim i zamislim, mogao sam da ostanem kod kue i smislim sve to, leei na otomanu
pored radioprijemnika, sluajui simfonijski dez i glasove koji govore na nepoznatim mi jezicima. Ali to
nita ne znai. Videti i ne shvatiti - to je isto to i izmisliti. Ja ivim, vidim i ne shvatam, ja ivim u svetu
koji je neko izmislio, ne potrudivi se da mi ga objasni, a moda ak ni sebi. Tugovanje za poimanjem, -
najednom je pomislio Perec. - Eto ime sam bolestan - tugovanjem za poimanjem.
Promolio je glavu kroz prozor i prislonio prst koji ga je titao na hladnu povrinu amfibije. tenad
nije obraala panju na amfibiju. Sigurno ak nisu ni podozrevali da ona postoji. Ona su resko i neprijatno
zaudarala, njihova opna je sada izgledala prozrana, pod njom kao da su se u talasima kretale senke.
"Daj da ulovimo jednog", predloio je Kventin. "To je jako jednostavno, umotaemo ga u moju
jaknu i odneti u laboratoriju." "Ne vredi", rekao je Stojan. "A zato?" rekao je Kventin, "svejedno emo
jednom morati da ih lovimo." "Strano je nekako", rekao je Stojan. "Kao prvo, ne daj boe da crkne, morali
bismo da piemo objanjenje Kuegajenom..." "Mi smo ih kuvali", rekao je najednom Kec. "Meni se nisu
dopali, a momci su govorili da moe da se jede. Nalik je na zeca, a ja zeca ne mogu da jedem, po mome
maka ili zeetina je - jedno te isto. Gadim se..." "Primetio sam jednu stvar", rekao je Kventin. "Broj tenia
je uvek - prost broj: trinaest, etrdeset i tri, etrdeset i sedam..." "Gluposti", pobunio se Stojan. "Ja sam u
umi susretao grupe od po est, po dvanaest..." "Da, ali to je u umi", rekao je Kventin, "a oni se onda
razilaze u raznim pravcima po grupama. A teni se kloaka uvek u prostim brojevima, moe da proveri po
knjizi, uvek sam zapisivao koliko ih je bilo iz kog legla..." "A jednom", rekao je Kec, "smo momci i ja
zajedno mesnu devojicu uhvatili, ala je to bilo smeno!..." "No pa ta, pii lanak", rekao je Stojan. "Ve
sam ga napisao", rekao je Kventin. "To e mi ve biti petnaesti..." "A ja ih imam sedamnaest", rekao je
Stojan, "a jedan se nalazi u tampi. A koga si uzeo za koautora?" "Jo ne znam", odgovorio je Kventin.
"Kim mi preporuuje menadera, kae da je sada - transport najvaniji, a Rita mi savetuje da uzmem
komandanta..." "Samo ne komandanta", rekao je Stojan. "A zato?" upitao je Kventin. "Ne uzimaj
komandanta", ponovio je Stojan. "Neu ti nita rei, ali imaj to na umu." "Komandant je kefir uljem za
konice razblaivao", rekao je Kec. "To je bilo jo kada je bio ef brijanice. Onda smo mu momci i ja u
stan pregrt stenica ubacili." "Kau da se priprema nareenje", rekao je Stojan. "Ko ima manje od petnaest
lanaka, svi e morati da prou kroz obradu..." "Ma ne", rekao je Kventin, "to su sve gluposti, znam ja te
specijalne obrade, od njih kosa prestaje da raste i usta zaudaraju itavih godinu dana..."
"Kui", pomislio je Perec. "Treba se to pre vratiti kui. Sada ve ovde uopte nemam ta da radim."
Posle je ugledao kako se stroj tenia poremetio. Perec je izbrojao: trideset i dva teneta su krenula pravo, a
jedanaest ih je, postrojivi se u istu takvu kolonu, skrenulo ulevo i nadole, gde se izmeu drvea najednom

34
pojavilo jezero - nepokretna mrana voda, sasvim u blizini amfibije. Perec je ugledao nisko naoblaeno nebo
i nejasne obrise stene Uprave na horizontu. Jedanaest tenadi je samouvereno ilo ka vodi. Stojan je ugasio
motor, svi su izali i posmatrali, kako tenii prelaze preko iskrivljenog panja na samoj obali i jedan za
drugim teko pljuskaju u jezero. Na tamnoj vodi su se pojavili masni krugovi.
"Tonu", rekao je Kventin sa uenjem. "Dave se."
Stojan je izvukao kartu i rairio je na haubi.
"Tako je", rekao je. "Ovo jezero nije ubeleeno kod nas. Selo je ovde ubeleeno, a ne jezero... Evo,
napisano je: selo Aborigena. Sedamnaest zarez jedanaest."
"Pa to je uvek tako", rekao je Kec. "Ko se u ovoj umi vozi po karti? Kao prvo, sve karte lau, a kao
drugo, one ovde uopte nisu ni potrebne. Ovde je danas recimo put, a sutra je na tom istom mestu reka,
danas je blatite, a sutra e ovde bodljikavu icu postaviti i kulu-osmatranicu postaviti. Ili se najednom na
tom mestu stvori skladite."
"Ne ide mi se neto dalje", rekao je Stojan, proteui se. "Moda e biti dosta za danas?"
"Razume se da je dosta", rekao je Kventin. "Perec jo platu treba da dobije. Hajdemote u kola."
"Kada bih dogled imao", rekao je Kec, gledajui ispod dlana prema jezeru. "Po mome, tamo se
nekakva ena kupa."
Kventin se zaustavio.
"Gde?"
"Gola", rekao je Kec. "Tako mi boga, gola je. Nema nita na sebi."

Kventin je najednom pobledeo i kao bez due pojurio u kola.

"Ma gde je samo vidi?" upitao je Stojan. "Eno tamo, na drugoj obali..."
"Niega tamo nema", rekao je Kventin promuklo.
Stajao je na papuici i razgledao kroz dogled suprotnu obalu. Ruke su mu drhtale. "Laljive
prokleti... Ponovo si po njuci poeleo da dobije... Nema tamo niega!" ponovio je, predavi dogled
Stojanu.
"Kako da nema", rekao je Kec. "Pa nisam vam ja nekakav tamo naoarac, moje oi su kao
teleskop..."
"Priekaj, priekaj, ne otimaj", rekao mu je Stojan.
"Kakva ti je to navika - da iz ruku otima..."
"Niega tamo nema", mrmljao je Kventin. "La je sve to. Zar se malo toga toroe..."
"To je znam - ta", rekao je Kec. "To je rusalka. Sa sigurnou vam to govorim."
Perec se trgao.
"Dajte mi dogled", rekao je brzo.
"Nita se ne vidi", rekao je Stojan, pruajui mu dogled.
"Nali ste kome da verujete", mrmljao je Kventin, lagano se smirujui.
"Tako mi boga, bila je", rekao je Kec. "Verovatno se zagnjurila. Sada e se pojaviti na povrini..."
Perec je doterao okulare prema svojim oima. On nije oekivao da e ita videti: to bi bilo i suvie
prosto. I on nita nije ni video. Povrina jezera, daleka, obrasla umom obala, i silueta stene iznad izubljene
ivice drvea.
"A kakva je bila?" upitao je.
Kec je poeo detaljno, pokazujui rukama da opisuje kakva je bila. Priao je odista sa apetitom i sa
velikim hazardom, ali to uopte nije bilo ono to je eleo Perec.
"Da, razume se...", rekao je. "Da... Da..."
Moda je izala da doeka tenie, razmiljao je, truckajui se na zadnjem seditu pored natutenog
Kventina, posmatrajui kako se lagano pokreu Keeve ui. Kec je neto vakao. Izala je iz umskog
estara, bela, ledena, samouverena i zakoraila u vodu, u poznatu joj vodu, ula u jezero, kao to ja ulazim u
biblioteku, zagnjurila se u nejasan zeleni sumrak i zaplivala u susret teniima, a sada ih je ve doekala na
sredini jezera, na dnu, i povela ih nekuda, zbog neega, za nekoga, i uvezae se jo jedan vor dogaaja u
umi, i moda e mnogo milja odavde doi do neega ili e se neto desiti: pojavie se izmeu drvea oblaci
ljubiaste izmaglice, koja uopte nije izmaglica, ili e na mirnoj poljani da se pojavi jo jedna kloaka, ili
areni starosedeoci, koji su do maloas mirno sedeli i gledali kolske filmove i strpljivo sluali objanjenja
od promukle od usrdnosti Beatrise Bah, najednom e ustati i krenuti u umu, da se vie nikada ne vrate... I
sve e biti puno najdubljeg smisla, kao to je puno osmiljenosti svako kretanje sloenog mehanizma, i sve

35
e biti udnovato, a to znai i besmisleno za nas, u svakom sluaju za one od nas, koji jo nikako ne mogu
da se priviknu na besmislenost i prihvate je za normu. I osetio je znaaj svakog dogaaja, svake pojave oko
sebe: i to, da tenia u leglu nije moglo da bude etrdeset i dva ili etrdeset i pet, i to da je stablo ovog ovde
drveta obraslo upravo crvenom mahovinom, i to, da se nad stazom ne vidi nebo od nadnetih grana.
Amfibija se tresla, Stojan je vozio veoma sporo, i Perec je jo iz daljine kroz prednje staklo ugledao
ispred kola iskoeni stub sa daskom, na kojoj je bilo neto ispisano. Natpis je bio izmazan kiama i bio je
izbledeo, ali je to bio odista jako star natpis na staroj, prljavoj dasci, prikucanoj za stub sa dva ogromna
zarala eksera: 'Ovde je pre dve godine tragino potonuo redov umoprohodnik Gustav. Ovde e mu biti
dignut spomenik'. Amfibija je, zanosei se sa boka na bok, prola kraj stuba.
No, ta ti je, Gustave, pomislio je Perec. Kako to nisi imao sree pa si se utopio upravo ovde. Dobra
si ti sigurno bila momina, Gustave, imao si obrijanu glavu, kvadratne eljusti, zlatan zub, a tetovaom si
bio prekriven od nogu do glave, i ruke su ti visile do ispod kolena, a na desnoj ruci nisi imao jedan prst, koji
ti je neko odgrizao u pijanoj tui. I umoprohodnik si postao, razume se, ne po elji srca svoga, ve su
jednostavno takve bile okolnosti, da si sedeo na steni, gde se sada nalazi Uprava, da si sedeo svoj rok, i nisi
imao gde da pobegne, nigde nisi imao, osim u umu. I lanke o umi ti nisi pisao, pa ak nisi o tome ni
razmiljao, ve si razmiljao o drugim lancima koji su bili napisani pre tebe i protiv tebe. I gradio si ovde
strategijski put, postavljao betonske ploe i daleko po strani od puta sekao umu, da bi, ako to bude bilo
potrebno, na put mogli da sleu osmomotorni bombarderi. Pa zar e uma to sve istrpeti? Eto, i utopila te je
ona na suvom mestu. Ali zato e ti kroz deset godina postaviti spomenik i, moda, nazvati tvojim imenom
nekakav kafe. Kafe e se zvati 'Kod Gustava', a ofer Kec e tamo piti kefir i milovati raupane devojice iz
mesnog hora...
Kec je, ini mi se, dva puta bio suen, i zbog neega uopte ne zbog onoga zbog ega bi trebalo. Prvi
put je dospeo u koloniju zbog krae potanskog pribora odgovarajue institucije, a drugi put - zbog
naruavanja reima prijavljivanja. A Stojan je zato - ist. On ne pije ni kefir, i nita uopte ne pije. On neno
i isto voli Alevtinu, koju niko i nikada nije voleo neno i isto. Kada izae iz tampe njegov dvadeseti
lanak, on e ponuditi Alevtini ruku i srce, i bie odbijen, bez obzira na svoje lanke, bez obzira na svoja
iroka ramena i lep rimski nos, i to zbog toga to Alevtina ne podnosi istunce, sumnjiei ih (ne bez
osnova) da su do nerazumnosti prefinjeni razvratnici. Stojan ivi u umi, gde je on, ne kao Gustav, otiao
dobrovoljno, i nikada se i ni na ta ne ali, iako je uma za njega - samo ogromno stovarite nedirnutih jo
materijala za lanke, koji ga stoprocentno obezbeuju od obrade... ovek moe bezgranino da se udi, da
se nalaze ljudi, koji su u stanju da se naviknu na umu, a takvih ljudi je ogromna veina. Prvo ih uma
privlai, kao mesto romantino ili kao mesto koje donosi prihode, ili kao mesto gde je mnogo to-ta
dozvoljeno, ili kao mesto gde ovek moe da se prikrije. Posle ih uma pomalo poinje da plai, a posle toga
ti ljudi najednom otkrivaju za same sebe da je 'ovde isti bordel kao i na svakom drugom mestu', i to ih
pomiruje sa neobinou ume, ali niko od njih nema nameru da ovde doeka starost... Evo Kventin, po
nekim priama, ivi ovde samo zbog toga, to se boji da ostavi bez prismotre svoju Ritu, a Rita ni za ta ne
eli da se odseli odavde i nikada i nikome ne govori zbog ega... Eto, i ja sam do Rite stigao... Rita moe da
ode u umu i da se ne vrati iz nje nedeljama. Rita se kupa u umskim jezerima. Rita naruava sve propise, i
niko se ne usuuje da joj za to ita kae. Rita ne pie lanke, Rita uopte nita i ne pie, ak ni pisma. I dobro
je poznato da Kventin nou plae i odlazi da spava kod krmarice, kada krmarica nije zauzeta sa nekim
drugim... Na biostanici se sve zna... Boe moj, uvee oni pale svetlost u klubu, ukljuuju radio ili gramofon,
piju kefir, piju bezumno velike koliine kefira i nou, za meseine, bacaju flae u jezera - ko e dalje. Oni
igraju, oni se igraju fote i u flau, igraju karte i bilijar, oni menjaju ene, a danju, u svojim laboratorijama,
oni prelivaju umu iz epruvete u epruvetu, razgledaju umu ispod mikroskopa, prebrojavaju umu na
raunarima, a uma je unaokolo, nadnosi se nad njih, prorasta kroz njihove spavae sobe, za vreme
zaguljivih sati pred nepogodu ka njihovim prozorima prilaze gomile lutajuih drveta i takoe, lako je
mogue, ne mogu da shvate ta su oni u stvari i ta e oni ovde, i zato uopte i postoje...
Dobro je to odlazim odavde, pomislio je. Bio sam ovde, nita nisam shvatio, nita od onoga to sam
eleo da pronaem nisam pronaao, ali sada barem znam da nikada nita neu shvatiti i da nikada i nita
neu pronai, da sve ima svoje vreme. Izmeu mene i ume nema nieg zajednikog, uma mi nije nita
blia od Uprave. Ali ja, ako nita drugo, neu ovde da se posramim. Otii u, radiu i ekati. I nadau se da
e nastupiti doba...
U dvoritu biostanice bilo je pusto. Nije bilo kamiona, i nije bilo reda ispred okanceta blagajne.
Samo je na tremu, prepreujui put, stajao kofer Pereca, a na ogradi verande je visio njegov sivi mantil.

36
Perec se izvukao iz amfibije i zbunjeno osvrnuo oko sebe. Kec i Kventin su rame uz rame ili ka trpezariji,
odakle se ulo zveckanje posua i odakle se irio miris ai. Stojan je rekao: "Pereiu, hajdemo da
veeramo", i poterao je kola u garau. Perec je najednom sa uasom shvatio ta sve to znai: radio koji
zavija, besmisleno brbljanje, kefir, i jo moda po koju aicu? I tako svako vee, mnogo, mnogo veeri...
Lupilo je okance blagajne, pomolio je glavu ljutiti blagajnik i povikao:
"ta je to, Perec? Dokle u da vas ekam? Doite ovamo, potpiite se."
Perec je na nogama koje se nisu savijale u kolenima priao okancetu.
"Evo, ovde, novani iznos slovima", rekao je blagajnik. "Ne ovde, ve ovde. Zato vam se ruke
tresu? Primite..."
Poeo je da mu broji papirie.
"A gde su ostali?" upitao je Perec.
"Ne istravajte... Ostali su ovde, u kancelariji."
"Ne, ja sam mislio..."
"To se nikoga ne tie ta ste vi mislili. Ja ne mogu zbog vas da menjam postojei i utvreni poredak.
Evo vae plate. Jeste li je dobili?"
"Hteo sam da saznam..."
"Pitam vas, da li ste dobili vau platu? Da ili ne?"
"Da."
"Hvala neka ti je boe. A sada evo vam i premije. Da li ste dobili premiju?"
"Da."
"I to je sve. Dozvolite da vam stegnem ruku, urim se. Moram do sedam da stignem u Upravu."
"Hteo sam samo da upitam", brzo je upitao Perec, "gde su ostali ljudi... Kim, kamion... Jer, meni su
obeali da e me odvesti na Kontinent..."
"Na Kontinent ne mogu, moram da budem u Upravi. Dozvolite, da zatvorim okance."
"Neu zauzeti mnogo mesta", rekao je Perec.
"To nije vano. Vi ste odrastao ovek, morate da shvatate stvari. Ja sam - blagajnik. Sa mnom su
novani dokumenti. A ako se najednom neto desi? Sklonite lakat."
Perec je sklonio lakat i okance se zalupilo. Kroz mutno, prljavo staklo, Perec je posmatrao kako
blagajnik skuplja dokumenta, kako ih guva bilo kako, kako ih gura u tanu, a onda su se na blagajni
otvorila vrata, ula su dva ogromna straara, vezala blagajniku ruke, nabacili mu na vrat omu, i jedan je
poveo blagajnika na konopcu, a drugi je uzeo tanu, i onda najednom primetio Pereca. Jedno vreme su se
posmatrali kroz prljavo staklo, a onda je straar veoma, veoma sporo i oprezno, kao da se boji da nekog ne
uplai, stavio tanu na sto i isto tako sporo i oprezno, kao da se boji da nekoga ne preplai, ne skidajui pri
tome pogleda sa Pereca, pruio ruku ka puci naslonjenoj na zid. Perec je ekao, gladei se i ne verujui, a
straar je dograbio puku, krenuo unazad i izaao, zatvorivi vrata za sobom. Svetlo se ugasilo.
Tada je Perec odskoio od okanceta, na prstima pritrao svom koferu, dograbio ga i pojurio to dalje
odatle. Sakrio se iza garae i video je kako je straar izaao na trem, drei puku na ruci, pogledao levo,
desno, pod noge, uzeo sa ograde Perecov mantil, odmerio ga na ruci, pretresao depove i jo se jednom
osvrnuvi, otiao u kuu. Perec je seo na kofer.
Bilo je prohladno, poelo je da se smrkava. Perec je sedeo, besmisleno posmatrajui osvetljene
prozore, zamazane do polovine kreom. Iza prozora su se kretale senke, neujno se okretala reetkasta lopata
lokatora na krovu. Zveckalo je posue, u umi su urlale none zveri. Posle se negde upalio reflektor, koji je
krenuo svojim plaviastim zrakom, i u taj zrak se iza ugla kue ubacio kiper, lupio, podskoivi na neravnini
i, praen zrakom svetlosti, krenuo ka vratima. U kiperu je sedeo vojnik-straar sa pukom. Palio je cigaretu,
zaklonivi se od vetra, i video se debeli konopac, obmotan oko njegovog levog zapea a koji je nestajao u
pritvorenom prozoru kabine.
Kiper je otiao, i reflektor se ugasio. Kroz dvorite je, larmajui ogromnim izmama, kao mrana
senka proao drugi straar sa pukom ispod mike. Povremeno se naginjao i pipkao zemlju, oigledno je
traio tragove. Perec se priljubio oznojenim leima uz zid, i zamrevi, ispratio ga pogledom.
U umi je neto uasno i otegnuto vikalo. Negde su lupala vrata. Pojavila se svetlost na prvom
spratu, neko je glasno rekao: "Ala je zaguijivo kod tebe." U travu je palo neto okruglo i blistavo i
dokotrljalo se do Perecovih nogu. Perec je ponovo zamro, ali je onda shvatio da je to flaa od kefira. Peice,
pomislio je Perec, treba krenuti peice. Dvadeset kilometara kroz umu. Loe je to treba ii kroz umu.
Sada e uma ugledati jadnog oveka, koji drhti od straha, koji je preznojen od straha i zamora, koji crkava

37
vukui kofer i zbog neega taj isti kofer ne baca nikako. Ja u se vui, a uma e gukati i urlati na mene sa
dve strane...
U dvoritu se ponovo pojavio straar. On nije bio sam, pored njega je iao jo neko, teko daui i
frkui, ogroman, na etiri noge. Zaustavili su se na sred dvorita, i Perec je zauo, kako je straar mrmljao:
"Evo ti, evo... Pa ne jedi, budalo ve onjui... Pa to ti nije kobasica, to je mantil, treba ga dobro omirisati...
No? ere, kada ti se kae..." Onaj, to je bio na etiri noge, skiao je i pitao. "Ehe!" rekao je straar
prekorno. "Ti jedino buve moe da trai... Gubi se!" Nestali su u pomrini. Poele su da lupkaju potpetice
na tremu, zalupila su se vrata. Posle toga je neto hladno i mokro dotaklo Pereca u obraz. On se trgao i
umalo nije pao. To je bio ogroman vujak. Jedva je ujno zaskiao, teko uzdahnuo i spustio teku glavu
Perecu na kolena. Perec ga je poeao iza uveta. Vujak je zevnuo i poeo da se okree, smetajui se, ali je
u tom trenutku negde na prvom spratu poeo da urla radio. Vujak se utke trgao i odjurio.
Radio je urlao, na vie kilometara unaokolo nije vie postojalo nita drugo osim tog radija. I tada,
kao u nekom avanturistikom filmu, najednom su se ozarila plaviastom svetlou i irom se otvorila vrata, i
u dvorite je, kao ogroman brod, uplovio dinovski kamion, sav obasjan sazveima signalnih svetlosti,
zaustavio se i ugasio farove, koji su se lagano gasili, kao da je umsko udovite isputalo duh. Iz kabine se
pomolio ofer Voldemar i poeo, iroko otvarajui usta neto da vie, i vikao je dugo, pokuavajui da
nadjaa samoga sebe, besnei naoigled, a onda je pljunuo, uao nazad u kabinu, ponovo se pomolio i
napisao na vratima kredom, naopako: "Perec!" Tada je Perec -shvatio da su kola dola po njega, dograbio je
kofer i potrao kroz dvorite, bojei se da se osvrne, bojei se da ne zauje za svojim leima pucnje. Jedva je
uspeo da se uspentra uz dvoje merdevine u kabinu, prostranu kao soba, i dok je on smetao svoj kofer, dok
se sam smetao i traio cigarete, Voldemar je neto neprestano govorio, crvenei u licu, gestikulirajui i
gurajui Pereca dlanom u rame, ali tek kada je radio uutao, Perec je na kraju zauo njegov glas: nita
posebno Voldemar nije govorio: on je jednostavno psovao najgorim moguim psovkama.
Kamion jo nije uspeo da proe kroz vrata, a Perec je ve zaspao, kao da su mu na lice pritisnuli
masku sa eterom.

5.

Perec se probudio jer mu je bilo neudobno, od tuge, od nepodnoljivog, kako mu se u prvi mah
uinilo, optereenja na svest i sve organe ula. Bilo mu je neudobno do bola, i on je i nehotice poeo da
stenje, lagano dolazei sebi.
Ispostavilo se da je optereenje svesti predstavljalo oajanje i neraspoloenje, jer kola nisu ila na
Kontinent, ona ponovo nisu ila na Kontinent i sve u svemu nikuda nisu ni ila. Ona su stajala sa iskljuenim
motorom, mrtva i ledena, sa otvorenim vratima. Prednje staklo bilo je prekriveno kapljicama koje su drhtale,
koje su se slivale i tekle ledenim mlazevima. No iza stakla se osvetljavala zaslepljujuim bleskovima
reflektora i farova, i nita se nije videlo, osim tih neprekidnih bleskova, od kojih oi kao da su pucale. I nita
se nije ulo, i Perec je ak u jednom trenutku pomislio da je ogluveo, i tek je posle toga shvatio, da ui
ravnomerno pritiska gust, vieglasni urlik sirena. Uzmuvao se po kabini, bolno se udarajui o poluge i
ispupenja i o prokleti kofer, pokuao je da obrie staklo, promolio se napolje kroz jedna vrata, promolio se i
kroz druga: nikako nije mogao da shvati gde se nalazi, kakvo je to mesto, i ta to sve znai. Rat, pomislio je,
Boe moj, to je rat!... Reflektori su sa zlobnim uivanjem lupali po njegovim oima, i on nita nije video,
osim neko ogromno nepoznato zdanje, u kome su se ravnomerno palili i gasili svi prozori najednom na svim
spratovima. I jo je video ogromnu koliinu irokih ljubiastih mrlja.
udovian glas je najednom izgovorio mirno, kao da se nalazio u potpunoj tiini: "Panja, panja.
Svi saradnici da ostanu na svojim mestima po postavci broj est stotina sedamdeset i pet zarez Pegaz
omikron tri stotine dva direktiva osam stotina i trinaest, na sveani doek padiaha bez specijalne svite, broj
obue pedeset i pet. Ponavljam. Panja, panja. Svi saradnici..." Reflektori su prestali da araju, i Perec je
konano ugledao poznat mu svod sa natpisom 'Dobro doli' i glavnu ulicu Uprave, i tamne vile du nje, i
nekakve ljude u spavaicama i pidamama sa petrolejkama, koji su stajali oko vila, a posle toga u
neposrednoj blizini lanac ljudi koji su jurili u crnim platevima to su se vijorili. Ti ljudi su beali,
zauzimajui celu irinu ulice, rastegnuvi neto udnovato, sveto i, zagledavi se, Perec je shvatio da to oni
vuku ili ribarsku mreu, ili odbojkaku mreu, i odmah mu je nekakav promukao glas zazvidao iznad
uveta: "Zato kola? A ti zato si ovde?" I trgavi se, ugledao je pored sebe inenjera sa belom kartonskom
maskom na ijem je elu bilo ispisano mastiljavom olovkom 'Libidovi', i taj inenjer je gazio prljavim

38
izmama pravo po njemu, gurajui ga laktom u lice, hrapui i zaudarajui na znoj, sruio se na mesto
vozaa, poeo da trai klju za paljenje motora, nije ga pronaao, histerino je zapitao i izleteo iz kabine na
suprotnu stranu. Na ulici su se upalile svetiljke, postalo je svetlo kao usred dana, a ljudi u pidamama su i
dalje stajali sa petrolejkama kraj vrata vila, i u rukama svakoga nalazila se mrea za lovljenje leptirova, i oni
su odmereno razmahivali tim mreama, kao da su terali neto nevidljivo od svojih vrata. Ulicom su, njima u
susret, projurila etvora mrana crna kola, nalik na autobuse bez prozora, a posle toga je iz uliice za njima
krenuo udnovati blindirani auto. Njegova zarala kula se jedva provukla pored kamiona, otvor na kuli se
otvorio i ovek koji se promolio u njemu, u platnenoj nonoj koulji sa trakama koje su landarale oko njega,
nezadovoljno je povikao Perecu: "Pa ta ti je, golupiu? Treba prolaziti, a ti stoji!" Tada je Perec spustio
glavu na ruke i zatvorio oi.
Nikada ja neu otii odavde, tupo je pomislio. Ovde nikome nisam potreban, potpuno sam
nekoristan, ali me oni nee pustiti, pa makar zbog toga morali rat da otponu ili da prirede poplavu...
"Vae ispravice, molim vas", rekao je otegnuti staraki glas, i Pereca je neko potapao po ramenu.
"Molim?" rekao je Perec.
"Ispravice. Da li ste ih pripremili?"
To je bio starac u pelerini od mueme, sa krateom koji mu je visio preko grudi na izlizanom
metalnom lancu.
"Kakve isprave? Kakve? I zato?"
"Ah, gospodine Perec!" rekao je starac. "Pa zato se propisa ne pridravate? Sve isprave vam se
moraju nalaziti u ruci otvorene, kao u muzeju..."
Perec mu je predao svoje isprave. Starac je, oslonivi laktove na krate, paljivo prouio igove,
uporedio fotografiju sa licem Pereca i rekao:
"Neto kao da ste smrali, her Perec. Lice vam je oronulo. Radite mnogo..." Vratio mu je isprave.
"ta se deava?" upitao je Perec.
"Ono to treba, to se i deava", rekao je starac, najednom postavi surov. "Odigrava se situacija pod
brojem est stotina sedamdeset zarez Pegaz, To jest, bekstvo."
"Kakvo sad bekstvo? Odakle?"
"Kakvo odgovara po situaciji, takvo je i bilo bekstvo", rekao je starac, poevi da se sputa niz
stepenice. "Svakog asa mogu da tresnu, tako da e biti najbolje ui da uvate, bie najbolje da sedite sa
otvorenim ustima."
"Dobro", rekao je Perec. "Hvala vam."
"ta se ti ovde, stari vetac, muva?" zauo se odozdo besan glas ofera Voldemara. "Pokazau ti ja -
ispravice! Evo ti, pomirii ovo? Jesi li me shvatio? No, kidaj odavde, ako si shvatio..."
Pored njih su sa bukom i povicima provukli, vukui rukama, mealicu za beton. ofer Voldemar,
razbaruen, zarastao u bradu, besan, uvukao se u kabinu vozaa. Mrmljajui najcrnje psovke, upalio je motor
i buno zalupio vrata. Kamion je poleteo sa mesta i pojurio niz ulicu pored ljudi u donjem veu, koji su
mahali mreama za hvatanje leptirova. U garau, pomislio je Perec. Ah, svejedno je. Ali kofer vie neu ni
dotai. Ne elim vie da ga vuem, neka se gubi. Sa mrnjom je lupio kofer nogom. Kola su naglo skrenula
sa glavne ulice, uletela u barikadu od praznih buria i taljiga, unitila je i krenula dalje. Jedno vreme se na
radijatoru kamiona njihao uniteni prednji deo nekakvih koija, posle je pao i polomio se pod tokovima
kamiona. Voldemar je, natuten, sa ugaenim opukom na donjoj usni, savijajui se i razgibavajui celim
telom, sa obe ruke okretao ogroman volan. Ne, nee u garau, pomislio je Perec. A nee ni u radionicu. Isto
tako nee ni na Kontinent. Uliice su bile mrane i puste. Samo su se jednom u snopu svetlosti farova
pojavila neija kartonska lica sa natpisima, rairene ruke i sve je to ubrzo nestalo.
"avo me je nadario", rekao je Voldemar. "Hteo sam pravo na Kontinent da krenem, a tada vidim -
vi spavate, pa sam odluio prvo u garau da svratim, jednu partiju aha da odigramo... Samo to sam naao
Ahila-bravara, otrali smo po kefir, figure postavili... Ja predlaem da odigramo gambit skakaima, on
prihvata, sve je kako treba... Ja igram - e-4, a on mi odgovara sa - c-6... Kaem mu: no, pomoli se sada. I
tada je sve poelo... Imate li cigaretu, pan Perec?"
Perec mu je dao cigaretu.
"A o kakvom je to bekstvu re?" upitao je. "I gde to mi sada idemo?"
"Bekstvo kao bekstvo, najobinije", rekao je Voldemar, palei cigaretu. "Svake godine imamo takva
bekstva. Od inenjera je jedna maina pobegla. I sada je izdato nareenje - svi da je love. I eno, love je..."

39
 Zaselak se zavrio. Po ledini, osvetljenoj meseinom, lutali su ljudi. Oni kao da su se igrali murke -
kretali su se na polusavijenim nogama, iroko rairenih ruku. Oi su svima bile zavezane. Jedan je iz zaleta
naleteo na banderu i najverovatnije uzviknuo od bola, jer su se ostali u jednom trenutku zaustavili i poeli
oprezno da okreu glave u svim pravcima.
"Svake godine ista guva", govorio je Voldemar. "Oni tamo imaju i fotoelemente, i raznu akustiku, i
kibernetiku, i straare-dabelebaroe postavili su na svakom uglu - a ipak, i pored svega toga svake godine
kod njih po neka maine kidne. I tada ti govore: ostavljaj sve, idi i trai je. A ko eli da je trai? Ko to voli,
pitam ja, da se sa njom vezuje? Jer, ako je barem krajikom oka spazi - gotovo, to je kraj. Ili e te u
inenjere strpati, ili e te oterati negde u umu, na udaljenu bazu, peurke da sortira, da ne bi, ne dao Bog,
razglasio ono to si video. Eto, tako se narod i snalazi, kako ko ume. Ko oi vee da ne bi video, a neki opet
rade neto drugo... A ko je pametniji, taj jednostavno tri i vie to jae moe. Od jednoga isprave trai,
drugoga pretrese, ili se jednostavno uspentra na krov i urla. Kao da i radi neto, a rizika nema nikakvog..."
"A mi sada, da li i mi sada lovimo?" upitao je Perec.
"Nego kako, lovimo. Narod lovi, i svi mi tako. est sati emo loviti, po satu. Postoji takvo nareenje:
ako se za est sati mehanizam koji je u bekstvu ne pronae, on se die, posebnim ureajem daljinski u
vazduh. Da bi sve bilo u najboljem moguem redu. Jer, jo se moe desiti i da dospe u tue ruke. Jeste li
videli kakva je guva u Upravi? To je jo rajska tiina, da vidite ta e se tamo kroz est sati raditi. Jer niko
ne zna gde se ta maina zavukla. Moda je i kod tebe u depu. A eksploziva u njoj ima dosta, da bi sve bilo
sigurno... No, prole godine se ta maina nala u kupatilu, a u kupatilo javno se nabilo mnogo ljudi - da se
spasavaju. Kupatilo javno, misle oni, mesto vlano, neprimetno... No, i ja sam tamo bio. Kupatilo je to,
mislim ja... Kroz prozor me je jednostavno izbacilo, elegantno, kao da sam na talasu nekakvom bio. Nisam
uspeo ni da trepnem, a naao sam se u smetu, a iznad mene grede zapaljene lete..."
Sada je oko njih bila ravnica, prekrivena nekakvom jadnom travom, iznad njih je bila nejasna
svetlost meseca, razrovani beli put. Sa leve strane, tamo gde je ostala Uprava, ponovo su uznemireno, suludo
jurcale svetlosti.
"Samo, nikako ne shvatam", rekao je Perec. "Kako emo to da je lovimo. Jer, mi ak i ne znamo
kakva je to maina... Da li je mala ili velika, tamna ili svetla..."
"Ah, to ete uskoro videti", obeao mu je Voldemar. "To u vam kroz pet minuta pokazati. Kako
pametni ljudi love. avo ga odneo, gde je to mesto... Izgubio sam ga. Ulevo sam oigledno skrenuo. Aha,
ulevo... Eno skladita tehnike, a mi znai moramo malo vie udesno..."
Kola su skrenula sa puta i poela da se zanose na neravninama. Skladite je ostalo sa leve strane -
nizovi ogromnih svetlih kontejnera, kao mrtav grad u ravnici.
...Sigurno nije izdrala. Tresli su je na vibropostolju, smiljeno su je muili, prekopavali su po njenoj
unutranjosti, spaljivali su joj tanke nerve lemilicama, ona je gubila dah od mirisa kamfora, terali su je da
pravi gluposti, stvorili su je da bi ona pravila gluposti, usavravali su je da bi radila sve gluplje gluposti; a
uvee su je ostavljali, izmuenu, onemoalu, u suvoj, pretoploj prostoriji. Na kraju je odluila da ode, iako je
znala sve - i besmislenost bekstva, i svoj usud. I ona je otila, nosei u sebi samoubistveno punjenje, i sada
stoji negde u senci, meko se premetajui sa svoje jedne na drugu zglobnu nogu, i posmatra, i slua, i eka...
I sada joj je sigurno ve sasvim jasno sve ono, ta je ona ranije samo nagaala: da nema nikakve slobode,
svejedno da li su pred tobom vrata otvorena ili zatvorena, da je sve glupost i haos, i da postoji samo
usamljenost i nita vie...
"Ah!..." rekao je Voldemar sa zadovoljstvom. "Evo je, moje drage. Evo je, roene..."
Perec je otvorio oi, ali je ispred sebe uspeo da ugleda samo crnu baru, ogromnu crnu baru, ak ne ni
baru, ve jednostavno blatite, kal, i zauo je kako je zaurlao motor, a posle toga se talas blatita digao i
sruio na prednje staklo. Motor je ponovo divlje zaurlao i uutao. Zavladala je jaka tiina.
"Eto, to je ono naki", rekao je Voldemar. "Svih est tokova klize u mestu. Kao sapun u loncu.
Jasno?" Strpao je opuak u pepeljaru i otvorio svoja vrata. "Ovde jo nekoga ima", rekao je i zaurlao: "Ehej,
prijatelju! Kako stoje stvari?"
"Sve je u redu!" zaulo se spolja.
"Jesi li je ulovio?"
"Kijavicu sam ulovio!" zaulo se spolja. "Und pet glavonja."
Voldemar je vrsto zalupio vrata, upalio u kabini svetlost, pogledao Pereca, namignuo mu, izvukao
ispod sedita mandolinu i, savivi glavu ka desnom ramenu, poeo da cima strune.

40
 "Smestite se samo, smestite to udobnije", gostoljubivo je rekao. "Dok nastupi jutro, dok stigne
teglja..."
"Hvala", pokorno je rekao Perec.
"Ne smetam vam?" utivo je upitao Voldemar.
"Ne, ne, ta vam je", rekao je Perec. "Izvol'te samo..."
Voldemar je zabacio glavu, zatvorio oi i poeo da peva tunim glasom:

"Tugi svojoj kraja ne vidim,

Lutam sam bez kraja i konca,
Reci, zato si se ohladila,
Ljubav zato si izgazila?"

Blato je lagano klizilo sa prednjeg stakla, i pojavilo se u vidokrugu blatite koje se presijavalo pod
meseinom, i udnovatog oblika automobil, koji je stajao nasred tog blatita. Perec je ukljuio brisa stakla i
posle izvesnog vremena sa uenjem konstatovao da u tresetitu, zaglibivi se bespomono u njemu do same
kule, stoji onaj blindirani auto.

"Sada se sa drugim ivotu raduje,

A ja sam sam, bezuman i umoran."

Voldemar je iz sve snage lupio po strunama, odsvirao pogrean ton i zakaljao se.
"Ehej, prijatelju!" zaulo se spolja. "Ima li ta da se pregrize?"
"A zato?" povikao je Voldemar.
"Imamo kefir!"
"Nisam sam!"
"Doite svi! Za sve ga ima! Snabdeli smo se - znali smo gde smo krenuli!"
ofer Voldemar se okrenuo prema Perecu.
"A zato da ne?" rekao je sa oduevljenjem. "Da poemo? Kefira emo malo da popijemo; moda
emo i tenis da igramo... ta velite?"
"Ja tenis ne igram", rekao je Perec.
Voldemar je povikao:
"Sada emo krenuti! Samo amac da naduvamo!"
On se brzo, kao majmun izvukao iz kabine i poeo neto da muva u kamionu, lupkajui tamo
nekakvim gvoem, isputajui neto i veselo zviduui. Posle se zauo pljesak, grebanje nogama po
bokovima kamiona, i glas Voldemara je odnekud odozdo pozvao: "Gotovo je, gospodine Perec! Skaite
ovamo, samo mandolinu ponesite!" Dole, na blistavoj povrini gustog blata, leao je amac na naduvavanje,
a u njemu je, kao gondolijer, iroko rastavivi noge, sa velikom inenjerskom lopatom u ruci, stajao
Voldemar i, radosno se smekajui, posmatrao odozdo Pereca.
...U starom, zaralom blindiranom automobilu iz doba Verdena, bilo je tako vrelo da je oveku
mogla da pripadne muka, zaudaralo je na vrelo ulje i benzin, gorela je nejasna lampica nad metalnim
komandirskim stoiem izrezbarenim nepristojnim izrazima, pod nogama je pljuskalo blato, noge su bile
ledene, plehani orman za municiju bio je pun flaa sa kefirom, svi su bili u pidamama i ekali su akama
svoje maljave grudi, svi su bili pijani, i zujala je mandolina, i strelac iz kule je u koulji od platna, za koga
nije bilo mesta dole, bacao odozgo pepeo od cigareta i ponekad padao dole, i svaki put je govorio: "Pardon,
izgubio sam svest..." i njega su buno vraali nazad, na njegovo sedite.
"Ne", rekao je Perec, "hvala, Voldemare, ja u ovde ostati. Treba neto da properem... a i
gimnastikom se nikada nisam bavio."
"Ah", rekao je Voldemar sa potovanjem, "onda je to ve neto sasvim drugo. Onda u ja otplivati, a
vi, kada propiranje zavrite, pozovite me, doi emo po vas... Mandolina mi samo treba."
Otplovio je sa mandolinom, a Perec je ostao da sedi i posmatra kako je on pokuavao u prvi mah da
vesla lopatom, ali se od toga amac samo okretao na mestu, i tada je poeo da se odbija lopatom kao
motkom, i stvar je krenula. Mesec ga je obasjavao mrtvom svetlou, i on je liio na poslednjeg oveka
posle poslednjeg Velikog Potopa, koji plovi izmeu vrhova najviih zgrada, izuzetno usamljen, kako trai
spas od usamljenosti i jo je pun nade. Doplovio je do blindiranog automobila, poeo da lupa pesnicom po

41
oklopu, iz kule se neko pomolio, veselo su poeli da ru i uvukli ga unutra, glavom nadole. I Perec je tako
ostao sam.
Bio je sam, kao jedini putnik nonog voza, koji se zanosi sa svoja tri izlupana vagona po pruzi koja
odumire, u vagonu sve kripi i zanosi se, i iz zauvek iskoenih razlupanih prozora dopire vetar i donosi gar
od lokomotive, poskakuju na podu opuci i izguvani papirii i klati se na vealici neiji zaboravljeni
slamnati eir, a kada kompozicija stigne do konane stanice, jedini putnik e izai na istrulelu platformu, i
njega niko nee doekati, jer on tano zna da ga niko nee ekati, i krenue kui, a kod kue e ispei sebi
na plotni kajganu od dva jajeta sa ve pozelenelom od stajanja kobasicom...
Blindirani automobil je najednom poeo da se trese, lupka i ozario se grozniavim bleskovima.
Stotine svetlih raznobojnih niti poletelo je od njega preko ravnice, i u svetlosti meseca i blesku eksplozija
videlo se kako su od blindiranog automobila po glatkom ogledalu blatita krenuli iroki krugovi. Iz kule se
pomolio neko u belom i, derui se iz petnih ila, proglasio: "Milostiva gospodo! Dame, gospodo! Pozdrav
naciji! Plotun! Sa najdubljim potovanjem, vaa svetlosti, imam ast da ostanem, dubokopotovana kneginjo
Dikobela, va najpokorniji sluga, tehniar-straar, potpis neitak!" Blindirani automobil se ponovo zatresao,
ozario bleskovima i ponovo smirio.
Pustiu ja na vas neunitive loze, pomislio je Perec, i rod va prokleti dungle e unititi, krovovi e
se sruiti, grede e pasti, i karelskom brezom, gorkom karelskom brezom e kue vae obrasti.
uma je nadirala, penjala se serpentinama, uspinjala uz urvinu, ispred nje su se kretali talasi
ljubiaste izmaglice, iz njih, iz tih talasa su izlazili, oputavajui i steui, mirijade zelenih pipaka, a na
ulicama su se otvarale kloake, i kue su nestajale u jezerima bez dna, i drvee to skae se postavljalo na
betonskim pistama za uzletanje pred prepunjenim avionima, u kojima su ljudi leali kao brvna naslagani,
izmeani sa flaama kefira, sa sivim fasciklama sa oznakama i tekim sefovima, i zemlja se pod urvinom
otvorila i usisala ga u sebe. To je bilo tako zakonito, normalno, da niko ne bi bio zauen, svi bi se samo
preplaili i prihvatili bi unitavanje kao odmazdu, koju su svi sa strahovanjem ve odavno iekivali. A ofer
Kec bi kao pauk trao izmeu vila koje se njiu i traio bi Ritu, da bi na kraju dobio svoje, ali tako ne bi ni
stigao da to uradi...
Iz blindiranog automobila su izletele tri rakete, vojniki glas je zaurlao: "Tenkovi sa desna, zaklon sa
leva! Posada, u zaklon!" i odmah je neko prihvatio: "ene sleva, postelje sdesna! Posada, po posteljama!" I
zaulo se rzanje i topot nogu, potpuno neljudski, kao da se krdo plemenitih drebaca otimalo i bacakalo u toj
metalnoj kutiji traei izlaz na prostor, ka kobilama. Perec je otvorio vrata i izvirio napolje. Pod nogama mu
je bilo blatite, duboko blatite, jer su udovino ogromni tokovi kamiona vie od polovine nestali u mulju.
Istina, obala je bila blizu.
Perec se prebacio u kutiju kamiona i dugo je iao do zadnje ivice, buno i larmajui koraajui po
dnu tog neobuhvatnog elinog korita u gustoj senci meseine, onda se uspentrao na ivicu i po jednom od
beskonanih stepenita spustio se do same vode. Jedno vreme je, prikupljajui hrabrost, visio nad ledenim
blatitem, a onda, kada su iz blindiranog automobila ponovo poeli da sipaju mitraljeski rafali, onda je
zamurio i skoio. Blatite se dugo razilazilo pod njim i razilazilo se dugo, dugo, i tome nije bilo kraja i
konca, i kada je osetio pod nogama vrsto tlo, blato mu je dolazilo do grudi. On se navalio na blato svim
grudima, celim svojim telom, gurao ga je kolenima i odbacivao od sebe dlanovima i u prvo vreme se nije
pomicao sa mesta, a onda se prilagodio i, na svoje najvee uenje, veoma brzo je izaao na suvo mesto.
Bilo bi dobro da negde pronaem ljude, pomislio je. Za poetak jednostavno ljude - iste, obrijane,
paljive, gostoljubive. Nije potreban let visokih misli, nije potreban ni nekakav izuzetan talenat. Nisu
potrebni potresni ciljevi ni samopregor. Dovoljno je da oni samo pljesnu dlanom o dlan kada me ugledaju, i
da neko potri da napuni vodom kadu, i neka neko potri da donese ist ve i postavi ajnik, i da niko ne
trai isprave i ne zahteva autobiografiju u tri primerka sa prilogom - dvadeset dupliranih otisaka prstiju i da
niko ne tri na telefon da izvetava znaajnim apatom da se pojavio neznanac, sav u blatu, koji se
predstavlja kao Perec, ali teko da je on Perec, jer je Perec otiao na Kontinent, i nareenje o tome je ve
izdato i sutra e biti okaeno... Nije potrebno isto tako ni da oni budu principijelne pristalice ili protivnici
bilo ega. Nije potrebno da oni budu principijelni protivnici pijanstva, samo da ne budu i sami pijanice. Nije
potrebno da oni budu pristalice i to principijelne istine-majice, samo da ne lau i ne govore gadosti u lice, a
ni iza lea. I da ne trae od oveka potpunu saglasnost sa bilo kakvim idealom, ve da ga prihvataju i
poimaju onakvim kakav on i jeste... Boe moj, pomislio je Perec, zar ja traim tako mnogo?
Iziao je na put i dugo se kretao prema svetlostima Uprave. Tamo su se neumorno palili reflektori,
jurcale su senke, dizao se raznobojni dim. Perec je koraao, u njegovim cipelama je ljiskala i pljuskala

42
voda, odelo koje se sasuilo bilo je kao utirkano i utalo je kao karton, povremeno su sa pantalona otpadali
komadi blata i padali na put, i svaki put se Perecu inilo da je on ispustio novanik sa ispravama, a kada je
ve prilazio skladitu tehnike, najednom ga je ourila jeziva misao, da su mu se isprave ovlaile, i da su se
svi peati i potpisi na ispravama rasplinuli i postali nejasni i nepopravljivo sumnjivi. Zaustavio se, ledenim
rukama izvukao novanik, otvorio ga i izvukao sve isprave, sve propusnice, sva svedoanstva, sve potvrde i
poeo da ih razgleda na meseini. I ispostavilo se da se nita strano nije desilo, da je voda pokvasila samo
jednu potvrdu na papiru sa grbom, koja je potvrivala da je vlasnik te potvrde vakcinisan i da mu je
doputeno da radi na raunskim mainama. Tada je ponovo strpao isprave u novanik, stavivi izmeu njih
pedantno novanice i krenuo dalje, ali je odmah zamislio kako izlazi na glavnu ulicu, a ljudi sa kartonskim
maskama i nakoso prilepljenim bradama ga hvataju za ruke, vezuju mu oi, daju mu neto da omirie i
nareuju: "Trai! Trai!" I govore: "Da li ste zapamtili miris, saradnie Perec?" i zahtevaju: "ere, ere!" I
zamislivi sve to, on je, ne zaustavljajui se, skrenuo sa puta i potrao, povivi se, ka skladitu tehnike,
uleteo je u senku svetlih sanduka, zapteljao se nogama u neto meko i iz zaleta pao na gomilu krpa i kuine.
Ispostavilo se da je tu toplo i suvo. Neravni zidovi sanduka su bili topli na dodir, i to ga je prvo
obradovalo, a onda zaudilo. U sanducima je vladala tiina, i on se setio pria o mainama koje samostalno
izlaze iz kontejnera, i shvatio je da se u sanducima odvija svoj ivot, i nije se preplaio, ve se, naprotiv,
osetio bezbednim. Seo je udobnije, smestio se, skinuo mokre cipele, smakao mokre arape i obrisao noge
kuinom. Ovde je bilo tako toplo, tako udobno, tako prijatno, da je pomislio: Odista udnovato, zar sam
ovde sam? Zar niko nije shvatio, da je mnogo bolje sedeti ovde, nego puziti po ledinama sa zavezanim
oima, ili stajati u smrdljivom blatitu? Naslonio se leima o vrele daske i oslonio bose noge o tople daske
preko puta i osetio da eli da mjaue. Nad glavom mu se nalazila uska pukotina, i on je ugledao traku
beliastog od meseine neba i na njemu nekoliko zvezdica. Odnekud su dopirali galama, pucketanje, urlanje
motora, ali ga se to uopte nije ticalo.
Dobro bi bilo ostati ovde zauvek, pomislio je. Kada ve ne mogu da odem na Kontinent, ostau ovde
zanavek. Pomisli, maine, i to mi je neto! Svi smo mi maine. Samo smo mi - pokvarene maine ili loe
doterane maine.
"...Postoji miljenje, gospodo, da ovek nikada nee moi da se dogovori sa mainom. I neemo,
graani, da diskutujemo o tome. Direktor je istog miljenja. Pa i Klaudije-Oktavijan Kuegajeni se pridrava
istog miljenja. Jer, ta je to u stvari maina? Neoduhotvoreni mehanizam, koji je lien punoe oseanja i
koji ne moe da bude pametniji od oveka. On je isto tako i struktura nebelanevinasta, a isto tako se ivot
ne moe svesti ni na fizike i hemijske procese, a to znai i razum..." Tada se na govornicu uspeo
intelektualac-liriar sa tri podvaljka i leptir-manom, povukao je samoga sebe nemilosrdno za utirkanu
kragnu i ridajui progovorio: "Ja ne mogu... Ja to ne elim... Ruiasto dete, koje se igra sa zvekom...
uplakane vrbe, koje se saginju kraj ribnjaka... devojke sa belim keceljama... Oni itaju stihove... oni plau...
plau!... Nad predivnim retkom pesnika... Ja ne elim da elektronski metal ugasi te oi... te usne... te mlade,
nesmele persi... Ne, nee postati maina pametnija od oveka! Jer ja... jer mi... Mi to ne elimo! I to se
nikada nee ni desiti! Nikada! Nikada!" Ka njemu su krenuli sa aama vode u rukama, a etiri stotine
kilometara nad njegovim snenim kudrama neujno, mrtvo, otrog vida proleteo je, nepodnoljivo se
presijavajui na suncu, automatski sputnjik-lovac, ispunjen strahotnim nuklearnim eksplozivom...
Ja takoe to ne elim, pomislio je Perec, ali ovek ne sme da bude tako glupa budala. Moe se,
razume se, proglasiti kampanja za onemoguavanje zime, moe se vraati, lupati u bubnjeve, uzvikivati
zaklinjanja, ali je ipak najbolje od svega iti bunde i kupovati valjenke... Uostalom, taj sedokosi duebrinik
nesmelih prstiju povikae - zaurlae sa govornice, a posle toga e ukrasti od ljubavnice pumpicu sa uljem za
podmazivanje iz futrole u ivaoj maini, prikrae se nekakvoj elektronskoj gromadi i poeti da joj
podmazuje zupanike, traei neto po brojanicima i sa potovanjem se kikoui, kada ga lupi struja. Boe,
spasi nas od sedokosih glupih budalina. I ne zaboravi pri tome, Boe, da nas spase od pametnih budalina
u kartonskim maskama...
"Ja bih rekao da ti to sve sanja", progovorio je odnekud odozgo dobroudni bas. "Po sebi znam, da
od snova ponekad ostaje neprijatan talog. Ponekad ak kao da nastupa i paraliza. ovek ne moe da se
kree, ne moe da radi. A posle sve to prolazi. Trebalo bi da radi. Zato ne bi radio malo? I svi talozi
nestaju u zadovoljstvu."
"Ah, ne mogu ja da radim", usprotivio se kapriciozni tanak glasi. "Sve mi je dojadilo. Stalno jedno
te isto: gvoe, plastika, beton, ljudi. Dozlogrdilo mi je. Za mene u svemu tome nije ostalo nikakvo
zadovoljstvo. Svet je tako divan i tako raznovrstan, a ja sedim na jednom mestu i umirem od dosade."

43
 "Onda bi barem mogla da promeni mesto", prokripao je nekakav svaalica-starac.
"Lako je to rei - promeniti mesto! Eto, ja sada nisam na svome mestu, i ipak mi je turobno na dui.
A kako je samo bilo teko otii!"
"No, dobro", rekao je jedan bas. "A ta ti hoe? To je ak nemogue i shvatiti. ta hoe, ako nee
da radi?"
"Ah, kako vam to nije jasno! elim da ivim punim ivotom! elim da vidim nova mesta, da
dobijem, steknem nove utiske, jer, ovde je stalno i uvek jedno te isto..."
"Ostav!" dreknuo je olovni glas. "Brbljanje! Jedno te isto - to je odlino. Stalni cilj i meta. Jasno?
Ponoviti!"
"Ah, idite vi do vraga sa vaim komandama..."
U svemu tome bilo je mnogo tupe samouverenosti. To je bio, sudei prema svemu, ogroman tenk na
oprugu. Sa istom takvom tupom samouverenou on je okretao gumene gusenice, penjui se uz podmetnutu
cipelu.
"Ne znam na ta mislite", rekla je lutka ana. "Ali ako sam dotrala do vas, ovamo, kao jedinim mi
bliskim stvorenjima, to jo, po mome barem, ne oznaava da imam nameru da zbog bilo kakvog
zadovoljstva trim ka horizontu pod nekakvim uglovima. I sve u svemu, molim da se obrati panja, da ja ne
razgovaram sa vama... A ako je ve re o radu, onda ja nisam bolesna, ja sam bie potpuno normalno, i meni
su zadovoljstva potrebna kao i svima vama. Ali to nije pravi rad, to je nekakvo lano zadovoljstvo. Ja stalno,
neprestano ekam svoje, pravo, a njega nema, nema i nema. I ja ne znam u emu je stvar, a kada ponem da
mislim, onda mogu da smislim samo nekakve gluposti..." zacmizdrila je.
"No-no..." javio se iz basa Vini Pu. "Sve u svemu da... Razume se... Samo... Hm..."
"Sve je pravilno!" primetio je novi glas, veoma zvonak i veseo. "Devojica je u pravu. Pravog rada
nema..."
"Pravi rad, pravi rad!" sarkastino je zakripao starac. "Unaokolo su pravi rudnici pravog rada.
Eldorado! Kopovi cara Solomona! Eno, oni koraaju oko mene sa svojom bolesnom iznutricom, sa svojim
sarkomima, sa predivnim fistulama, sa izuzetno divnim adenoidima i apendicitisima, sa obinim, ali tako
zanosnim karijesom na kraju! Dajte da govorimo otvoreno. Oni smetaju, ne dozvoljavaju da se radi. Ne
znam u emu je stvar, moda oni isputaju nekakav poseban zadah ili lue nekakvo nepoznato polje, ali kada
se oni nalaze pored mene, ja dobijem shizofreniju. Svlaim se. Jedna moja polovina oekuje i eli naslade,
eli da uhvati i naini neophodno slasno, eljeno, a druga polovina upada u prostraciju i poinje da se bavi
stalno jednim te istim veitim pitanjima: vredi li, zato i da li je moralno sve to... Eto vi, ja o vama govorim,
ta vi radite?"
"Ja?" upitao je Vini Pu. "Razume se... Nego kako?... udnovato je to sve uti od vas, nisam
oekivao, moram da priznam... Ja zavravam projektovanje helikoptera, a onda... Jer, ja sam ve priao da
sam stvorio odlian teglja, to je bilo pravo uivanje... Po mome, vi nemate nikakve osnove da sumnjate da
li ja radim ili ne."
"Pa ja ne sumnjam, uopte ne sumnjam", prokripao je starac. (Odvratan, pravi iica, ili astrolog, ili
alhemiar, u crnoj mantiji od plia sa zlatnim dugmadima). "Samo mi recite jedno, gde je taj teglja?"
"No... Ne mogu da se setim... Odakle ja to mogu da znam? I ta me se to sve tie? Sada me interesuje
helikopter..."
"O tome je i re!" rekao je Astrolog. "Vas se nita ne tie. Vi ste zadovoljni sa svime. Niko vam ne
smeta. Vama ak i pomau! Eto, vi ste se zadovoljili sa tegljaem zagrcnuvi se od zadovoljstva, i ljudi su
ga odmah uzeli od vas, oduzeli su vam ga, da se ne biste troili na sitnice, ve da uivate samo u velikim
stvarima. A upitajte ga sada, pomau li mu ljudi ili ne..."
"Meni?" zaurlao je Tenk. "ubre! Ostav! Kada neko doe na poligon i odlui da se malo razmrda,
produi zadovoljstvo, poigra se, uzme cilj u azimutni ili, recimo u vertikalni nian, oni diu larmu i dreku,
oni poinju da urlaju, od svega toga postaje oveku odvratno i bilo ko moe da se rastroji. Ali zar sam ja
rekao da je taj bilo ko - ja? Nisam! To od mene neete doekati. Jasno? Ponovite!"
"I ja, i ja!" povikala je lutka ana. "Koliko sam ve puta razmiljala, a zato oni uopte postoje? Jer
sve na ovom svetu ima svoj smisao, zar ne? A oni, po mome, nemaju taj smisao. Sigurno ih i nema, to je
jednostavno halucinacija. Kada pokua da ih proanalizira, uzme probu iz donjeg dela, iz gornjeg, iz
sredine, onda obavezno naleti na zid ili proe pored, ili najednom utone u san..."
"Oni nesumnjivo postoje, vi ste obina glupava histerija!" zakriputao je Astrolog. "Oni imaju i
gornji deo i donji i srednji i svi ti delovi ispunjeni su bolestima. Ne znam nita fantastinije, nijedno drugo

44
bie ne nosi u sebi toliko objekata uivanja, kao to je to sluaj sa ljudima. Koliko se vi razumete u smisao
njihovog postojanja?"
"Okanite se komplikovanja!" rekao je zvonak, veseo glas. "Oni su jednostavno lepi. Pravo je
zadovoljstvo posmatrati ih. Ne uvek, razume se, ali eto zamislite vrt. Neka to bude koliko elite predivan vrt,
ali bez ljudi on nee biti savren, nee biti uoblien. Barem jedna vrsta ljudi mora obavezno da ga ini
ivim. Neka to budu mali ljudi golih ekstremiteta, koji nikada ne koraaju, ve samo tre i bacaju kamenje...
ili srednji ljudi koji kidaju cvee... svejedno. Neka su to ak i maljavi ljudi, koji tre na etiri noge. Vrt bez
njih - jednostavno nije vrt..."
"Nekakva tuga me obuzima kada sluam celu tu besmislicu", izjavio je Tenk. "Gluposti! Vrtovi
pogoravaju vidljivost, a to se tie ljudi, oni su po nekome smetali neprekidno, i bilo ta dobro rei o njima
jednostavno je nemogue. U svakom sluaju, im se opali dobar plotun po nekoj graevini u kojoj se iz bilo
kog razloga nalaze ljudi, nestane svaka elja da se radi, oveka vue da spava i bilo ko, ko je to uradio, pada
u san. Prirodno, ne govorim o sebi, ali ako bi neko to rekao i o meni, zar bi poeli da se bunite zbog toga?"
"Neto u poslednje vreme jako mnogo govorite o ljudima", rekao je Vini Pu. "Ma od ega da poeo
razgovor, vi obavezno sve okreete na ljude."
"A zato i ne bismo?" odmah je pobeseno Astrolog. "ta vas se u stvari sve to tie? Vi ste
oportunista! A ako mi elimo da govorimo, onda emo i govoriti. Ne pitajui i ne traei od vas dozvolu."
"Izvolite, samo izvolite", turobno je rekao Vini Pu. "Jednostavno smo ranije govorili uglavnom o
ivim biima, o uivanju, o zamislima, a sada, ja zapaam, ljudi poinju sve vie da zauzimaju mesto u
naim razgovorima, a to znai i u mislima."
Nastupila je tiina. Perec je pokuao da se pokree neujno, promenio je pozu - legao je na stranu i
privukao kolena stomaku. Vini Pu nije u pravu. Neka oni govore o ljudima, neka to je mogue vie govore
o ljudima. Oni, prema svemu, iako loe poznaju ljude, i zbog toga je posebno interesantno uti ta e oni
rei. Ustima mladih govori istina. Kada ljudi sami govore o sebi, oni se ili hvale, ili kaju. Dojadilo je to
ve...
"Svi ste vi dosta glupi u svojim rasuivanjima", rekao je Astrolog. "Eto, na primer, vrtlar. Nadam se
da shvatate da sam dosta objektivan da bih preivljavao zadovoljstva mojih drugova. Vi volite da sadite
vrtove i gradite parkove. Predivno. Uivam zajedno sa vama. Ali, recite mi, molim vas, emu e tu i ta e tu
uopte ljudi? ta e tu ljudi, koji e dii nogu kraj drvea, ili oni koji to rade na neki drugi nain? Oseam tu
nekakav bolestan estetizam. To je isto kada bih ja, operiui krajnike, zahtevao - da bi zadovoljstvo bilo to
potpunije - da pacijent pri tome bude umotan u obojenu krpu..."
"Jednostavno ste suvoparni po svojoj prirodi", primetio je vrtlar, ali ga Astrolog nije sluao.
"Ili recimo vi", nastavio je on, "vi stalno maete svojim bombama i raketama, proraunavate
prepreke i igrate se sa metolovcima. Zar vam nije svejedno, da li u graevinama postoje ljudi ili ne? inilo
bi se da bi suprotno, morali da pomislite o svojim drugovima, o meni, na primer. Zaivati rane!" izgovorio je
matalaki. "Da li moete da zamislite sebi - ali vi to ne moete - ta je to, ta to znai - zaivati dobru ranu
od metka na stomaku..."
"Ponovo o ljudima, ponovo o ljudima", prekorno je rekao Vini Pu. "Ve sedmo vee govorimo samo
o ljudima. udnovato mi je da govorim o tome, ali prema svemu, izmeu vas i ljudi je nastala nekakva, za
sada jo neodreena, ali dosta vrsta veza. Priroda te veze mi nije uopte jasna, ako ne raunamo vas,
doktore, za koga su ljudi neophodan izvor zadovoljstava... Sve u svemu ini mi se sve to oajno glupim, i po
mome miljenju nastupilo je vreme..."
"Ostavi!" dreknuo je Tenk. "Vreme jo nije nastupilo."
"taaa?" upitao je Vini Pu zbunjeno.
"Vreme jo nije nastupilo, kaem", ponovio je Tenk. "Neki, razume se, nisu u stanju da shvate da li
je vreme nastupilo ili nije, neki - ne navodim njihova imena - ne znaju ak ni to kakvo to vreme treba da
nastupi, ali poneko ipak zna potpuno tano, da e neizbeno nastupiti doba, kada po ljudima, koji se nalaze u
graevinama, ne samo da moe, ve i mora da se otvori paljba! A ko ne puca - taj je neprijatelj! Zloinac!
Treba ga unititi! Jasno? Ponoviti!"
"Nagaao sam neto nalik na to", neoekivano mekim glasom progovorio je Astrolog. "Rane od
vatrenog oruja... Gasna gangrena... Radioaktivne opekotine treeg stepena..."
"Sve su to aveti", uzdahnula je lutka ana. "Kakva tuga! Kakva dosada!"
"Kada ve nikako ne moete da prestanete da govorite o ljudima", rekao je Vini Pu, "onda dajte
barem da razjasnimo prirodu te veze. Pokuajmo da rasuujemo logino..."

45
 "Jedna od dve stvari", rekao je novi glas, odmeren i monoton. "Ako spomenuta veza postoji, onda su
dominantni ili oni, ili mi."
"Glupo", rekao je Astrolog. "ta e tu ono 'ili'? Razume se, mi."
"A ta je tu ono 'dominantni'?" upitala je lutka ana nesrenim glasom.
"Dominantan u datom kontekstu znai prevalirajui", objasnio je dosadan glas. "A to se tie samog
postavljanja pitanja, onda ono nije glupo, ve jedino mogue, ako se spremamo da rasuujemo logino."
Nastupila je pauza. Svi su oigledno ekali nastavak. Na kraju Vini Pu nije izdrao i upitao je: "No?"
"Ja nisam shvatio, da li se vi spremate logino da diskutujete, odnosno rasuujete?" rekao je dosadan
glas.
"Da, da, spremamo se", poele su da larmaju maine.
"U tom sluaju, uzimajui u obzir postojanje veze kao aksioma, ili oni postoje za vas, ili vi postojite
radi njih. Ako oni postoje radi vas i ako vam oni smetaju da delujete u saglasnosti sa zakonima vae prirode,
oni moraju biti uklonjeni, kao to se uklanja bilo kakva smetnja. Ako vi postojite radi njih, ali vas ne
zadovoljava takav poloaj stvari, oni takoe moraju biti uklonjeni, kao to se uklanja svaki izvor
nezadovoljavajueg poloaja stvari. To je sve, to bih mogao da kaem o sutini naeg razgovora."
Niko vie nije progovorio ni rei, u kontejnerima se zaulo nekakvo muvanje, kriputanje,
kljocanje, kao da su se ogromne igrake spremale da pou na poinak, zamorivi se razgovorom, i jo se
oseala zbunjenost koja je visila u vazduhu, kao u drutvu ljudi, koji su dugo brbljali, ne tedei ni rei, ni
majku, ni oca, i najednom su osetili da su u brbljanju otili suvie daleko. "Vlaga neto postaje sve jaa",
prokripao je poluglasno Astrolog. "Ja sam to ve odavno primetila", propitala je lutka ana. "Tako je
prijatno: nove cifre..." "I neto kod mene sa strujom nije u redu", progunao je Vini Pu. "Vrtlaru, imate li
moda rezervni akumulator od dvadeset i dva volta?" "Nita ja nemam", odgovorio je Vrtlar. Posle se zauo
tresak, kao da se odvaljuje daska, mehaniki zviduk, i Perec je ugledao u uskoj pukotini nad sobom neto
sjajno, to se pokretalo, kako mu se uinilo, neto to je zavirivalo odozgo kod njega u senku izmeu
sanduka. Oblio se ledenim znojem od uasa, pridigao, izaao na vrhovima prstiju u meseevu svetlost i
pojurio ka putu. Trao je zapinjui iz petnih ila, i inilo mu se stalno da ga desetine udnovatih, odvratnih
oiju prate i vide kakav je on mali, jadan, nezatien na otvorenoj svim vetrovima ravnici, i smeju se, da mu
je senka mnogo dua od njega samoga i da je on od straha zaboravio da navue cipele i sada se boji da se
vrati po njih.
Proao je most preko suvog jarka i ve je pred sobom video na periferiji kuice Uprave, i ve je
osetio da se zadihao i da bosi prsti oseaju nepodnoljivi bol, i hteo je da se zaustavi, kada je kroz um
sopstvenog disanja zauo iza sebe sitan topot mnotva nogu. I tada je, ponovo izgubivi glavu od straha,
pojurio poslednjom snagom, ne oseajui zemlju pod sobom, ne oseajui sopstveno telo, ispljuvavajui iz
ustiju lepljivu pljuvaku, nita vie ne shvatajui. Mesec je jurio pored njega nad ravnicom, a topot se
pribliavao i pribliavao i on je pomislio: sve, ovo je kraj i topot ga je prestigao, i neko ogroman, beo, vreo,
kao ugrejani konj pojavio se pokraj njega, zaklonivi mesec, istrao je napred i poeo lagano da se udaljava,
u ludakom ritmu izbacujui dugake gole noge, i Perec je video da je to ovek u fudbalskom dresu sa
brojem '14', i Perecu je od toga postalo jo stranije. Topot mnotva za njegovim leima nije prestajao, ulo
su se stenjanje i povici bola. Tre, pomislio je histerino. Svi tre! Poelo je! I oni tre, samo kasno, kasno
je, kasno!...
Nejasno je video vile sa obe strane glavne ulice, i neija zamrla lica, i stalno se trudio da ne zaostane
za dugonogim ovekom broj 14, jer nije znao gde treba beati i gde se nalazi spas, a moda ve negde dele
oruje, a ja ne znam gde to, i ponovo u se nai po strani, ali ja ne elim, ne mogu da budem sada po strani,
jer su oni tamo u sanducima, moda na svoj nain i u pravu, ali oni su takoe moji neprijatelji...
Uleteo je u gomilu, i gomila se razdvojila pred njim, i pred njegovim oima je proletela kvadratna
zastavica sa ahovskim poljima, i zauli su se povici odobravanja, i neko poznati je potrao pored njega,
ponavljajui: "Ne zaustavljajte se, ne zaustavljajte se..." Tada se on zaustavio, i tog istog asa su ga opkolili i
prebacili mu preko ramena atlasni haljetak. Jak zvunik je izgovorio: "Kao drugi je stigao Perec iz odeljenja
Naunog obezbeenja sa vremenom sedam minuta, dvanaest i tri deseta dela sekunde... Panja, pribliava se
trei!"
Poznati ovek, ispostavilo se da je to Prokonzul, govorio je: "Vi ste odista junaina, Perec, nikako
nisam mogao tako neto da oekujem. Kada su vas najavili na startu, ja sam se kikotao, a sada vidim da vas
moramo ukljuiti u osnovnu grupu. Sada idite i odmorite se, a sutra u dvanaest izvolite na stadion. Moraete
da savladate jurinu traku. Pustiu vas iza bravarskih radionica... Ne diskutujte, sa Kimom u se ve

46
dogovoriti." Perec se osvrnuo. Unaokolo je bilo mnogo poznatih ljudi i nepoznatih sa kartonskim maskama.
U blizini su bacali u vazduh i lovili dugonogog mukarca koji je prvi stigao. On se dizao do ispod samog
meseca, prav kao brvno, steui na grudi veliki metalni pehar. Popreno preko ulice visio je transparent na
kome je pisalo 'Fini', a ispod transparenta je stajao, gledajui u topericu, Klaudije-Oktavijan Kuegajeni, u
strogom crnom kaputu i sa trakom oko rukava: "Glavni sudija" ... "...I da ste trali u sportskoj formi",
bubnjao je Prokonzul, "mogli bismo da vam ovo vreme raunamo i zvanino." Perec ga je odmakao laktom i
na nogama koje su ga jedva drale krenuo kroz gomilu.
"...Bolje nego znojiti se od straha, sedei kod kue", govorili su u gomili, "jeste baviti se sportom."
"To isto sam upravo govorio Kuegajenom. Ali stvar nije u strahu, varate se. Trebalo je srediti
jurcanje grupa za traganje. Poto svi i onako tre, neka barem tre i imaju koristi od toga..."
"A ija je ideja? Kuegajenog! Taj svoje nee ispustiti! Talenat!"

"Ali nepotrebno svi tre u gaama. Jedna stvar - izvravati svoj dug u gaama, to je poast. Ali
takmiiti se u gaama - to je po meni tipini organizacioni promaaj. Pisau o tome..."
Perec se izvukao iz gomile, i zanosei se, krenuo pustom ulicom. Bila mu je muka, bolele su ga
grudi, i on je zamiljao kako oni tamo, u sanducima, ispruivi metalne vratove, sa uenjem gledaju na put,
gomilu u gaama i zavezanih oiju, i uzaludno pokuavaju da shvate, kakva to postoji veza izmeu njih i
delatnosti te gomile, i shvatiti to, razume se, ne mogu, i ono, to kod njih slui kao izvor strpljenja, ve moe
da presui.
U Kimovoj vili je bilo mrano, plakala je beba.
Vrata hotela su bila zatarabljena daskama, i prozori su takoe bili mrani, a iznutra se neko kretao sa
slepim fenjerom, i Perec je zapazio u prozorima prvog sprata neija bleda lica, koja su oprezno izvirivala
napolje.
Kroz vrata biblioteke virila je beskonano dugaka topovska cev sa ogromnim i debelim proirenjem
na kraju, a na suprotnoj strani ulice dogorevala je upa, i po poaritu lutali su ozareni plamenom ljudi sa
kartonskim maskama i tragaima mina.
Perec je krenuo u park. Ali u mranoj uliici mu je prila ena, uzela ga za ruku i, ne progovorivi ni
jednu jedinu re, povela ga nekuda. Bila je sva u crnom, ruka joj je bila topla i meka, a belo lice joj se sijalo
u pomrini. Alevtina, pomislio je Perec. Eto, ona je i doekala svoj trenutak, mislio je sa otvorenom
bestidnou. A ta je u tome strano? Jer, ona ga je ekala. Nije jasno zato, nije jasno zato je mene
dograbila, ali je ekala upravo mene...
Uli su u kuu, Alevtina je upalila svetlo i rekla:
"Odavno te ovde ekam."
"Znam", rekao je.
"A zato si prolazio mimo mene?"
I odista, zato? pomislio je. Sigurno zbog toga to mi je bilo svejedno.
"Bilo mi je svejedno", rekao je.
"Dobro, to nije vano", rekla je ona. "Sedi, odmah u sve pripremiti."
Seo je na ivicu stolice, stavivi ruke na kolena i gledao kako ona smie sa vrata crni al i vea ga na
ekser - bela, puna, topla. Posle je otila u dubinu kue, i tamo je poeo da bruji gas u bojleru i poela je da
pljuska voda. Osetio je jaki bol u stopalima, digao je nogu i pogledao taban. Jastuii prstiju su bili krvavi, i
krv se pomeala sa prainom i sasuila se u tankoj kori. Zamislio je kako sputa noge u vrelu vodu, i kako je
to u prvi mah bolno, a posle toga bol prolazi i nastupa smirenje. Danas u da spavam u kadi, pomislio je. A
ona neka dolazi i dodaje vrelu vodu.
"Doi ovamo", pozvala ga je Alevtina.
Jedva je nekako ustao, uinilo mu se da su mu tog istog trena bolno zakripale sve kosti i, hramljui,
krenuo po rio-crvenom tepihu ka vratima koja su vodila u hodnik, a u hodniku - po crno-belom ilimetu u
orsokak, gde su vrata koja su vodila u kupatilo ve bila irom otvorena, i gde je zaposleno gudio plaviasti
plamiak u plinskom bojleru, i blistale se keramike ploice, i Alevtina je, nagavi se nad kadom, sipala u
vodu nekakav praak. Dok se on skidao, smiui sa sebe zakoreo od blata donji ve, ona je poela da mea
vodu, i nad vodom se pojavio prekriva od pene, iznad ivica kade podigla se belosnena pena, i on se
zagnjurio u tu penu, zatvorivi oi od uivanja i bola u nogama, a Alevtina je sela na ivicu kade i, neno se
smekajui, posmatrala ga, tako dobra, tako gostoprimljiva, i nijednom reju nisu bile spomenute isprave...

47
 Ona mu je prala kosu, a on je pljuckao i frktao, i mislio o tome kako su joj jake i vete ruke, sasvim
kao mamine, i kuva ona, sigurno, isto tako ukusno kao i mama, a posle toga ga je ona upitala: "Da ti istrljam
lea?" Lupio je sebe dlanom po uvetu da bi iz uveta isterao vodu i sapunicu, i rekao: "Pa nego ta, razume
se!" Ona mu je istrljala lea grubim sunerom i ukljuila tu.
"Priekaj", rekao je. "elim da jo malo poleim u vodi prosto onako. Sada u ispustiti ovu vodu,
nasuu istu i leau jednostavno onako, a ti za to vreme posedi ovde. Molim te."
Iskljuila je tu, izala iz kupatila na kratko, i vratila se nosei stoliicu.
"Dobro!" rekao je on. "Zna li, jo mi nikada do sada nije bilo tako lepo."
"No, eto", osmehnula se. "A ti nikako nisi hteo."
"Kako sam mogao da znam?"
"A zato bi obavezno morao unapred da zna? Mogao si jednostavno da proba. ta bi time izgubio?
Da li si oenjen?"
"Ne znam", rekao je. "Sada, ini mi se, nisam."
"Tako sam i mislila. Ti si je, sigurno, jako mnogo voleo. Kakva je bila?"
"Kakva je bila... Niega se nije bojala. I bila je jako dobra. Sa njom sam matao o umi."
"O kakvoj umi?"
"Kako to - o kakvoj? uma postoji samo jedna."
"Naoj, ta li?"
"Ona nije vaa. Ona je svoja. Uostalom, ona je i odista moda naa. Samo je to teko zamisliti."
"Ja nikada nisam bila u umi", rekla je Alevtina. "Tamo je, kau, strano."
"Nerazumljivo je uvek strano. Dobro bi bilo da nauimo da se ne bojimo nerazumljivog, tada bi sve
bilo jednostavno."
"A po mome jednostavno ne treba izmiljati", rekla je ona. "Ako bismo manje izmiljali, onda na
svetu ne bi bilo nieg nerazumljivog. A ti, Perec, stalno izmilja."
"A uma?" podsetio ju je on.
"ta sa umom? Ja tamo nisam bila, ali kada bih dospela u nju, ne mislim da bih se mnogo zbunila.
Gde je uma, tamo su i staze, tamo su ljudi, a sa ljudima uvek moe da se dogovori."
"A ako ljudi nema?"
"Ako ljudi nema, onda tamo nema ta ni da se radi. Treba se pridravati ljudi, sa ljudima nee
propasti."
"Ne", rekao je Perec. "To sve nije ba tako jednostavno. Ja sa ljudima jednostavno propadam. Sa
ljudima mi nita nije jasno."
"Gospode boe, pa ta ti to, na primer, nije jasno?"
"Nita ne shvatam. Izmeu ostalog, zbog toga sam i poeo da matam o umi. Ali sada vidim, da u
umi nije nita lake."
Odmahnula je glavom.
"Kakvo si ti jo dete", rekla je. "Kako to jo nikako ne moe da shvati, da nita ne postoji na svetu,
izuzev ljubavi, jela i ponosa. Razume se, sve je to zapetljano u jedan vor, ali za bilo koju nit da povue,
obavezno e stii ili do ljubavi, ili do vlasti, ili do jela.."
"Ne", rekao je Perec. "Ja to ne elim tako."
"Dragi moj", rekla je ona tiho. "A ko e te to pitati eli li ti to ili ne... Jedino u te ja upitati: i zato
se ti to otima, Pereiu moj, ta to trai?"
"Meni se ini da mi sada nita nije ni potrebno", rekao je Perec. "Da kidnem samo odavde i postanem
arhivar... ili restaurator. Eto, to su sve moje elje."
Ponovo je odmahnula glavom.
"Teko. Neto kod tebe sve to komplikovano ispada. Tebi bi trebalo neto to jednostavnije."
On nije hteo da diskutuje, i ona je ustala.
"Evo ti pekir", rekla je. "Ovde sam ti ve stavila. Izii da aj popijemo. Napie se aja sa slatkim
od malina i lei da spava."
Perec je ve ispustio vodu i, stojei u kadi, brisao se ogromnim upavim pekirom, kada su zazveala
stakla i zauo se udaljeni tup udarac. I tada se setio skladita tehnike i glupave histerine lutke ane i
povikao je:
"ta je to? Gde?"
"To su mainu aktivirali", odazvala se Alevtina. "Ne boj se."

48
 "Gde? Gde su je to aktivirali? Na skladitu?"
Jedno vreme je Alevtina utala, oigledno je gledala kroz prozor.
"Ne", rekla je konano. "Zato na skladitu? U parku... Eno, i dim se die... A potrali su svi, svi su
poeli da tre..."

6.

uma se nije videla. Umesto ume pod stenom su i sve do samog horizonta leali gusti oblaci. To je
bilo nalik na zasneeno ledeno polje: smetovi, sneni bregovi, pustinje i pukotine koje prekrivaju dubinu bez
dna - i ako se skoi sa stene nadole, onda te nee zemlja, ni toplo blatite, ni raireno granje zaustaviti, ve
tvrd, iskriav na jutarnjem suncu led, pripraen suvim snegom, i ti e ostati da lei pod suncem na ledu,
pljosnat, nepokretan, crn. I jo je, ako se porazmisli sve to liilo na stari, dobro ispran beli prekriva, koji je
prebaen preko vrhova drvea.
Perec je poeo da trai oko sebe, naao je kamiak, prebacio ga sa dlana na dlan i pomislio o tome
kako je to ipak divno mestace ispod urvine: i kamiaka ovde ima, i Uprava se ovde ne osea, unaokolo je
divlje, bodljikavo bunje, neizgaena, izbledela od sunca trava, pa ak i nekakva ptica dozvoljava sebi da
cvrkue, samo ne treba gledati udesno, gde drsko svetluca na suncu svee ofarban, okaen nad urvinom
raskoan pisoar. Istina, on je dosta dalek, i ako ovek eli, moe da natera samoga sebe da zamisli da je to
paviljon u vrtu ili nekakav nauni ceh, ali bi ipak bilo najbolje kada ga ne bi ni bilo.
Moda se upravo zbog tog novog, dignutog protekle, nemirne noi, pisoara, uma i prekrila
oblacima. Uostalom, teko da je tako. Nee uma da se zamotava i umotava sve do horizonta zbog takve
malenkosti, ona je i gore stvari videla i doivela od ljudi.
U svakom sluaju, pomislio je Perec, svako jutro mogu da dolazim ovamo. Radiu ta mi narede,
raunau na pokvarenom 'Mercedesu' savladavau jurinu traku, igrau ah sa menaderom i pokuau ak i
da zavolim kefir: to sigurno i nije ba tako teko, ako je veini ljudi to polo za rukom. A uvee (i preko
noi) u odlaziti kod Alevtine, tamo ima slatka od malina i leau u direktorskoj kadi. U tome ak neeg i
ima, pomislio je: brisati se direktorskim pekirom, umotavati se u direktorski bade mantil i grejati noge u
direktorskim vunenim arapama. Dva puta meseno u odlaziti u biostanicu da dobijem platu i premije, ne u
umu, ve upravo na biostanicu, pa ak ne ni u biostanicu, ve u blagajnu, ne na sastanak sa umom niti u rat
sa umom, ve u odlaziti po platu i premiju. A izjutra, rano izjutra, dolaziu ovamo i posmatrati umu iz
daljine, i bacati u nju kamike.
bunje iza njega se buno razdvojilo. Perec se oprezno osvrnuo, ali to nije bio direktor, ve stalno
jedan te isti Kuegajeni. U rukama je drao debelu fasciklu, i zaustavio se malo dalje, posmatrajui Pereca
odozgo nadole vlanim oima. On je oigledno znao neto izuzetno vano, i doneo je ovamo, do urvine, tu
udnovatu uznemiravajuu novost, koju nije znao niko na svetu osim njega, i bilo je jasno da ono preanje
vie nema nikakvog znaaja i da e od svakoga biti potrebno sve na ta je ko sposoban.
"Dobar dan", rekao je i poklonio se, prinosei fasciklu natkolenici. "Dobro jutro. Kako ste se
odmorili?"
"Dobro jutro", rekao je Perec. "Hvala, dobro."
"Vlanost je danas sedamdeset i est procenata", izvestio je Kuegajeni. "Temperatura - sedamnaest
stepeni. Vetra nema. Oblanost - nula." Neujno se pribliio, drei ruke po avovima i, nagavi se prema
Perecu celim telom, nastavio: "Dubl-ve danas iznosi esnaest..."
"Kakav dubl-ve?" upitao je Perec, ustajui.
"Broj mrlja", brzo je rekao Kuegajeni. Oi su poele da mu se pokreu. "Na suncu", rekao je. "Na s-
s-s..." Uutao je, zagledavi se Perecu u lice.
"A zato mi to govorite?" upitao je Perec strogo.
"Izvinite, molim vas", brzo je rekao Kuegajeni. "Vie se nee ponoviti. Znai, samo vlanost,
oblanost... hm... vetar i... O kontrastima takoe izvolite narediti da ne izvetavam?"
"Sluajte", rekao je Perec mrano. "ta vi, u stvari, hoete od mene?"
Kuegajeni se udaljio na dva koraka i pognuo glavu.
"Izvinite molim vas", rekao je. "Lako je mogue da vam smetam, ali ima nekoliko papira koji
zahtevaju... da tako kaem momentalno... vae lino..." Pruio je Perecu fasciklu kao prazan posluavnik.
"Smem li da vas izvestim?"
"Znate li ta..." rekao je Perec pretei.

49
 "Da-da?" rekao je odmah Kuegajeni. Ne isputajui fasciklu, on je poeo brzo da neto trai po
depovima, kao da trai notes. Lice mu je pomodrelo, kao od napora.
Budala i budala, pomislio je Perec, trudei se da uzme samoga sebe u ruke. Od ega da pone?
"Glupo", rekao je to je mogao uzdranije. "Shvatate li? Glupo i uopte nije otroumno."
"Da-da", rekao je Kuegajeni. Savivi se, pridravajui fasciklu laktom i bedrom, on je besno pisao
po notesu. "Samo jedan trenutak... Da-da?"
"ta vi to tamo piete?" upitao je Perec.
Kuegajeni ga je preplaeno pogledao i proitao: "Petnaestog juna... vreme: sedam, etrdeset i pet...
mesto: nad urvinom..."
"Sluajte, Kuegajeni", rekao je Perec besno. "ta vi uopte, i kog vraga hoete od mene? Zato se
stalno vuete za mnom? Dosta mi je toga, dojadili ste mi! (Kuegajeni je pisao.) I ala vam je to glupa, i
nemate ta da pijunirate oko mene. Trebalo bi da se postidite, odrastao ste ovek... Pa prestanite ve jednom
da piete, idiote! Glupo je sve to! Bolje bi bilo da se jutarnjom gimnastikom bavite ili da se umijete,
pogledajte samo na ta liite! Fuj!"
Prstima koji su mu se tresli od besa, on je poeo da zakopava kaieve na sandalama.
"Istinu, oigledno, o vama priaju", dahtao je on, "da se svuda muvate i da sve razgovore beleite. Ja
sam mislio da su vam to takve idiotske ale... Nisam hteo da verujem, ja uopte takve stvari ne podnosim, ali
vi ste se, oigledno, izbezobrazili..."
Ispravio se i video da Kuegajeni stoji u stavu mirno, i da mu niz obraze teku suze.
"Ma ta je to danas sa vama?" preplaivi se, upitao ga je Perec.
"Ja ne mogu...", promrmljao je Kuegajeni, ridajui.
"A ta to ne moete?"
"Jutarnju gimnastiku... Jetra mi je... potvrda... i da se umivam..."
"Pa Gospode Boe moj", rekao je Perec. "No, ako ne moete, onda i nemojte, rekao sam to tek
onako... No, ta vam je, zato stalno idete za mnom? Shvatite me ve jednom, Boga radi, neprijatno je sve
to... Nemam nita protiv vas lino, ali pokuajte da shvatite..."
"Nee se ponoviti!" oduevljeno je povikao Kuegajeni. Suze na obrazima su mu se odmah sasuile.
"Nikada vie!"
"Idite do vraga", rekao je Perec premoreno i krenuo kroz bunje. Kuegajeni je iao za njim. Stari
pajac, pomislio je Perec. Jurodivi...

"Veoma hitno", mrmljao je Kuegajeni, teko daui. "Samo u sluaju krajnje neophodnosti i...
Vaa lina panja bie..."
Perec se osvrnuo.
"Kog vraga?" uzviknuo je. "Pa to je moj kofer, dajte ga ovamo, gde ste ga pronali?"
Kuegajeni je stavio kofer na zemlju i otvorio, iskrivljena od guenja, usta, ali Perec nije hteo da ga
slua, i dohvatio je odmah ruku kofera. Tada je Kuegajeni, tako i ne rekavi nita, legao na kofer
stomakom.
"Dajte kofer!" rekao je Perec, sledivi se od besa.
"Ni po koju cenu!" prodahtao je Kuegajeni, bacakajui se kolenima po ljunku. Fascikla mu je
smetala, on ju je uzeo u zube i zagrlio kofer sa obe ruke. Perec je povukao to je jae mogao i odlomio je
ruku.
"Prekinite sa tim bezobrazlukom!" rekao je. "Ovog istog asa!"
Kuegajeni je poeo da odmahuje glavom i neto je promrmljao. Perec je otkopao okovratnik i
zbunjeno se osvrnuo. U senci hrasta u blizini su zbog neega stajala dva inenjera sa kartonskim maskama
na licu. Uhvativi njegov pogled, oni su se uspravili i lupili potpeticama. Tada je Perec, besno se osvrui,
brzo krenuo stazom napolje iz parka. Svata se ve, ini mi se, deavalo, grozniavo je razmiljao, ali ovo je
ve sasvim... To su oni skovali zaveru... beati, treba to pre beati odavde! Samo kako pobei? Izaao je iz
parka i krenuo prema trpezariji, ali se na njegovom putu ponovo naao Kuegajeni, prljav i straan. Stajao je
sa koferom na ramenu; njegovo modro lice je bilo obliveno ili suzama, ili vodom, ili znojem; oi, prekrivene
belom mrenom su lutale, a fasciklu sa tragovima zuba je stezao na grudima.
"Ne, izvolite ovamo...", prodahtao je, "molim vas... u kabinet... nepodnoljivo hitno... uz sve to,
interesi subordinacije..."

50
 Perec se trgao od njega i potrao glavnom ulicom. Ljudi na trotoarima su stajali kao stubovi,
zabacivi glave i iskolaivi oi. Kamion koji mu je jurio u susret, ukoio je sa divljom kripom, uleteo u
kiosk sa novinama, a iz kamiona su izleteli ljudi sa lopatama i poeli da se postrojavaju u dve vrste. Neki
straar je proao pored njega vrstim strojevim korakom, drei svoju puku na gotov's...
Dva puta je Perec pokuavao da skrene u uliicu, i svaki put se pred njim ispreio Kuegajeni.
Kuegajeni vie nije mogao da govori, on je samo mukao i urlao, moleivo kolaei oi. Tada je Perec
potrao ka zgradi Uprave. Kim, mislio je on grozniavo, Kim nee dozvoliti... zar e Kim takoe?...
zakljuau se u nuniku... neka pokuaju samo... nogama u se braniti... sada mi je ve svejedno...
Uleteo je u hol, i tog istog asa sa bakarnim zveketom orkestar je zasvirao mar doeka. Promakla su
napeta lica, izbuljene oi, isprene grudi. Kuegajeni ga je sustigao i poterao uz paradno stepenite, po
ljubiastim stazama tepiha po kojima nikada niko nije smeo da koraa, kroz nekakve tamo nepoznate mu
dvosvodne sale, pored straara u paradnoj uniformi sa odlikovanjima, po navotenom klizavom parketu
gore, na trei sprat, i dalje, po galeriji sa portretima, i ponovo gore, na etvrti sprat, pored doteranih
devojaka, zamrlih kao lutke, u nekakav raskoan, ozaren sijalicama dnevne svetlosti orsokak, sa
dinovskim konim vratima sa tablom 'Direktor'. Dalje vie nije imao gde da bei.
Kuegajeni ga je sustigao, provukao se ispod njegovog lakta, jezivo je kao epileptiar poeo da
hripe i otvorio je pred njim kona vrata. Perec je uao, utonuo stopalima u udovinu kou od tigra, utonuo
celim svojim biem u strogi sumrak polusputenih zavesa, u blagorodni miris skupog duvana, u vatastu
tiinu, u odmerenost i mir tueg postojanja.
"Dobar dan", rekao je u prostranstvo. Ali za dinovskim stolom nije bilo nikoga. I niko nije sedeo u
ogromnim foteljama. I niko ga nije doekao pogledom, osim muenika Selivana na ogromnoj slici, koja je
zauzimala ceo boni zid.
Iza njega je Kuegajeni buno spustio kofer. Perec se trgao i osvrnuo. Kuegajeni je stajao, zanosei
se i pruao mu fasciklu, kao prazan posluavnik. Oi su mu bile kao mrtve, staklaste. Sada e umreti ovek,
pomislio je Perec. Ali Kuegajeni nije umro.
"Izuzetno hitno..." prodahtao je. "Bez parafa direktora je nemogue... linog... nikada se ne bih ni
usudio..."
"Kakvog direktora?" proaptao je Perec. Jeziva misao je poela nejasno da se formira u njegovom
mozgu. "Vas..." prosiktao je Kuegajeni: "Bez vaeg parafa... ni u kom sluaju..."
Perec se oslonio o sto i, pridravajui se za njegovu poliranu povrinu, krenuo je da ga obie ka
fotelji, koja mu se uinila najbliom. Sruio se u prohladan koni zagrljaj i konstatovao da se sa leve strane
nalaze nizovi raznobojnih telefona, a sa desne strane knjige u konom povezu sa zlatotiskom, a pravo ispred
njega - ogromna mastionica, koja je prikazivala Tanhojzera i Veneru, a nad njom su se nalazile - bele,
moleive oi Kuegajenog i ispruena fascikla. On je, stegavi naslone za ruke pomislio: ah, tako znai?
Stoke ste vi, gadovi jedni, kreteni... Tako, znai? No-no, stoke, ulizice, kartonske njuke... No, dobro neka
onda bude tako...
"Ne tresite tom fasciklom nad stolom", rekao je surovo. "Dajte je ovamo."
U kabinetu je poelo nekakvo kretanje, pomerile su se senke, uzleteo je uvis laki vihor, i Kuegajeni
se naao tu, pored njega, iza desnog ramena, i fascikla se nala na stolu, i otvorila se, kao sama od sebe,
pojavili su se listovi najboljeg mogueg papira, i on je proitao re, ispisanu krupnim slovima:
'PROJEKAT'.
"Zahvaljujem vam se", rekao je surovo. "Moete da idete."
I ponovo se pojavio vihor, pojavio se i nestao lak miris znoja, i Kuegajeni je ve bio kraj vrata i
povlaio se unazad, presamitivi se i drei ruke na avovima - jeziv, jadan i spreman na sve.
"Samo trenutak", rekao je Perec. Kuegajeni je zamro na mestu. "Moete li da ubijete oveka?"
upitao je Perec.
Kuegajeni se nije kolebao. Izvukao je odmah mali notes i progovorio:
"Sluam vas!"
"A da izvrite samoubistvo?" upitao je Perec.
"ta?" rekao je Kuegajeni.
"Idite", rekao je Perec. "Pozvau vas kasnije."
Kuegajeni je nestao. Perec se nakaljao i preao rukom preko lica.
"Da pretpostavimo", rekao je naglas. "A ta onda?" Ugledao je na stolu stoni kalendar, prevrnuo
stranicu i proitao ono to je bilo zapisano za taj dan. Rukopis biveg direktora ga je razoarao. Direktor je

51
pisao krupnim i razgovetnim slovima, kao uitelj lepog pisanja. "efovi grupa 9.30. Pregled noge 10.30. Ale
puder. Kefir-Zefir prob. Mainizacija. Kalem: ko ga je ukrao? etiri buldoera!"
Do avola i buldoeri, pomislio je Perec. Sve: nikakvih buldoera, nikakvih eskavatora, nikakvih
kombajna za testerisanje, iskorenjivanje... Dobro bi bilo istovremeno kastrirati i Keca - ali bolje ne, teta je...
i jo to skladite maina. Dii u ga u vazduh! - reio je. Zamislio je Upravu - izgled odozgo - i shvatio da
mnogo to-ta treba dii u vazduh. Suvie mnogo toga... I budala ume da die u vazduh, pomislio je.
Izvukao je srednju, veliku fioku stola i ugledao tamo gomile papira, i tupe olovke, i dva filatelistika
zupcomera, a preko svega toga - generalsku epoletu sa kikama. Jednu epoletu. Poeo je da trai rukom
drugu, pod papirima, naboo se na jedan ekser i pronaao sveanj kljueva od sefa. Sam sef nalazio se u
suprotnom, udaljenom uglu; veoma udnovati sef, maskiran kao bife. Perec je ustao i krenuo kroz kabinet
prema sefu, osvrui se oko sebe i zapaajui jako mnogo udnovatih stvari, koje ranije nije zapazio.
Pod prozorom se nalazila palica za igranje hokeja, pored nje - taka i proteza jedne noge u cipeli sa
zaralom hokejkom. U dubini kabineta su se nalazila jo jedna vrata, preko kojih je bio zategnut konopac, a
na konopcu su visile crne kupae gaice i nekoliko arapa, izmeu ostalog jo i izbuene. Na vratima se
nalazila potamnela mesingana tablica sa urezanim natpisom 'STOKA'. Na ragastovu prozora nalazio se
polusakriven zavesom omanji akvarijum, a u istoj prozranoj vodi, izmeu raznobojne vodene trave,
ravnomerno je pomerao svoje razgranate krge masan, crni askolotl. A iza slike, koja je prikazivala
Selivana, virilo je raskono dirigentsko ezlo vojne muzike, sa konjskim repovima.
Perec se dugo muio kraj sefa, traei odgovarajui klju. Na kraju mu je polo za rukom da otvori
teka oklopljena vrata. Unutranjost vrata bila je izlepljena nepristojnim slikama iz raznih ilustrovanih
asopisa samo za mukarce, a u sefu gotovo da niega nije ni bilo. Perec je tamo pronaao cvikere sa
razlupanim levim staklom, izguvani kaket sa nerazumljivom kokardom i fotografiju nepoznate mu
porodice (iskeeni otac, majka - usne kao mana i dvoje dece u kadetskim uniformama). Bio je tamo i
parabelum, dobro oien i ouvan, sa jedinim metkom u cevi, jo jedna generalska epoleta i gvozdeni krst
sa hrastovim liem. U sefu se nalazio jo jedan sveanj fascikli, ali su sve bile prazne, i samo je u donjoj
bio nacrt projekta nareenja o kanjavanju ofera Keca zbog naruavanja, odnosno sistematskog
neposeivanja Muzeja istorije Uprave. Tako ga, tako ga i treba, nevaljalca, promrmljao je Perec. Pomisli
samo, muzej ne poseuje... Tu stvar treba raistiti...
Stalno taj Kec, ta to treba da znai? Da li se svet na njemu zavrava, ta li? To jest, na izvestan
nain i da... Kefiroman, enskaro odvratan, kradljivac guma... uostalom, svi oferi su kradljivci guma... ne-
ne, to jednom zauvek treba prekinuti: kefir, ah u radno vreme. Uzgred budi reeno, sve to izraunava Kim
na pokvarenom 'Mercedesu'? IIi to tako i treba - nekakvi tamo stohastiki procesi... Sluaj, Perec, ti to sve
neto jako malo zna. Jer, svi rade, niko ne badavadie. Nou svi rade. Svi su zaposleni, niko nema uopte
nimalo vremena. Nareenja se izvravaju, to znam, to sam i sam video. Kao da je sve u najboljem redu:
straari uvaju, oferi voze, inenjeri grade, naunici piu lanke, blagajnici izdaju novac... Sluaj, Perec,
pomislio je, a moda cela ta vrteka upravo samo zbog toga i postoji, da bi svi radili? U sutini dobar
mehaniar moe da popravi mainu za dva sata. A onda? A preostala dvadeset i dva asa? A ako uz sve to na
mainama rade iskusni radnici, koji uopte i ne kvare maine? Samo se po sebi namee: dobrog mehaniara
prevesti u kuvare, a dobrog kuvara u - mehaniare. I na taj nain se ne dvadeset i dva asa, ve dvadeset i
dve godine mogu popuniti. Ne, u tome postoji nekakva logika. Svi rade, obavljaju svoj ljudski dug, ne kao
tamo neki majmuni... i dopunske specijalnosti stiu... Sve u svemu, u tome nema u stvari nikakve logike, to
je pravi bordel, a ne logika... Boe moj, ja ovde stojim kao nekakav stub, a umu zagauju, umu
iskorenjuju, umu pretvaraju u park. Treba to hitnije neto uraditi, sada ja odgovaram za svaki hektar, za
svako tene, za svaku rusalku, ja sada odgovaram za sve...
Uzmuvao se, nadvoje-natroje zatvorio sef, pojurio ka stolu, odmakao fasciklu i izvukao ist list
papira iz fioke... Ali ovde se nalaze hiljade ljudi, pomislio je. Uhodane ve tradicije, uhodani odnosi, oni e
mi se podsmevati... Setio se oznojenog i jadnog Kuegajenog i samog sebe u ekaonici direktora. Ne, nee
se smejati. Plakae, alie se... onome... m'sje Ahtiju... unitavae jedan drugoga. Nee se podsmevati. Eto
to je ono najuasnije, pomislio je. Ne umeju ni da se smeju, ne znaju oni ta je to i emu je to. Ljudi... Ljudi
i ljudii, oveii. Demokratija je potrebna sloboda miljenja, sloboda psovanja, sakupiu sve i rei: psujte!
Psujte i smejte se... Da, oni e psovati. Psovae dugo, sa zanosom i matom, poto je tako nareeno, psovae
za loe snabdevanje kefirom, za lou hranu u menai, kuepazitelje e psovati sa posebnim zanosom: ulice
ve koliko godina nisu pometene, ofera Keca e psovati zbog nesistematinog poseivanja kupatila, i u

52
pauzama e trati u pisoar nad urvinom... Ne, tako u se samo zapetljati, pomislio je. Potreban je nekakav
poredak. A ta ja sada imam?
Poeo je brzo i neitko da pie na listu papira: "Grupa iskorenjivanja ume, grupa Prouavanja ume,
grupa Oruanog uvanja ume grupa Pruanja pomoi lokalnom stanovnitvu ume..." ta jo? Ah, da!
"Grupa Inenjerskog prodiranja u ." I jo... "Grupa Naune bezbednosti ." To je sve, ini mi se. Tako. A
ime se one, te grupe bave? udnovato nikada mi nije palo na pamet da se upitam ime se one bave. ak i
vie od toga, nikada mi nije palo na pamet ni da saznam ime se bavi Uprava uopte. Kako to moe da se
usklauje iskorenjivanje ume sa uvanjem ume, a da se pri tome jo pomae lokalno stanovnitvo... No,
evo ta, pomislio je. Kao prvo, nikakvo iskorenjivanje. Iskorenjivanje iskoreniti. Inenjersko prodiranje,
oigledno, takoe. Ili neka rade tamo gore, dole ionako nemaju ta da rade. Neka svoje maine analiziraju,
neka dobre puteve prave, neka blatite ono smrdljivo zaspu... ta e onda ostati? Naoruana straa e ostati.
Sa vujacima. No, sve u svemu... sve u svemu, umu treba uvati. Samo, eto... Setio se lica poznatih mu
straara i sumnjiavo je poeo da pomera usnicama. N-da... No, dobro, no, da pretpostavimo. A Uprava,
emu Uprava? emu ja? Raspustiti Upravu, ta li? Najednom je osetio veselost i jezu. No, to je ve neto,
pomislio je. Mogu! Raspustiu i taka. Ko moe da mi bude sudija? Ja sam ovde - direktor, glava. Nareenje
je nareenje, i - taka!
U tom asu je zauo teke korake. Negde sasvim u blizini. Zazveckala su stakla u lusteru, na
konopcu su poele da se njiu arape to su se suile. Perec je ustao i na vrhovima prstiju priao vratacima.
Tamo, iza vrata neko je koraao, neujednaeno, kao da se spoticao, ali se vie nita nije ulo, a u vratima
nije postojala kljuaonica, da bi se kroz nju moglo proviriti. Perec je grozniavo poeo da cima kvaku, ali se
vrata nisu predavala. "Ko je to tamo?" upitao je on naglas pribliivi usta pukotini. Niko nije odgovorio, ali
se koraci nisu smirivali - kao da je neko pijan tamo lutao, spotiui se neprestano, Perec je ponovo poeo da
snano cima kvaku, a onda je slegao ramenima i vratio se na svoje mesto.
Sve u svemu, vlast ima svoje prednosti, pomislio je. Upravu ja, razume se, neu da rasputam, glupo
je, zato rasputati gotovu, dobro formiranu organizaciju? Nju treba jednostavno preokrenuti, usmeriti na
pravi posao. Prekinuti sa prodiranjem u umu, pojaati oprezno prouavanje ume, pokuati uspostaviti
kontakte, uiti od ume... Jer oni ak i ne shvataju ta je to uma. Pomisli samo, uma! Drvee i drvo...
Treba nauiti ljude da vole umu, da je potuju, da ive njenim ivotom. Ne, tu ima odista jako mnogo posla.
Pravog, vanog posla. I ljudi e se pronai - Kim, Stojan... Rita... Gospode boe, a zato bi pa menader bio
lo?... Alevtina... Na kraju krajeva onaj Ahti je takoe, sigurno, figura, pametan ovek, samo se glupostima
eto bavi... Pokazaemo im mi, pomislio je veselo. Mi emo im jo pokazati, avo ga odneo! Dobro. A u
kakvom se stanju sada nalaze tekui poslovi?
Primakao je fasciklu. Na prvom listu je bilo napisano sledee:

PROJEKAT DIREKTIVE O UVOENJU PORETKA

1) Tokom cele protekle godine Uprava ume je sutastveno poboljala svoj rad i dostigla visoke
pokazatelje u svim oblastima svoje delatnosti. Osvojene su, prouene, iskorenjene i uzete pod oruanu i
naunu strau mnoge stotine hektara teritorije ume. Neprekidno raste majstorstvo strunjaka i saradnika.
Usavrava se organizacija, smanjuju se neproduktivni rashodi, uklanjaju birokratske i druge vanproizvodne
prepone.
2) Ali uporedo sa postignutim dostignuima, tetno delovanje Drugog zakona termodinamike, a i
zakona velikih brojeva jo je oigledno, to na izvestan nain smanjuje opte visoke pokazatelje. Najblii
zadatak je uklanjanje sluajnosti, koje imaju za posledicu haos, koji naruava jedinstveni ritam i smanjuje
tempo.
3) U vezi sa vieizloenim, predlae se da se ubudue smatraju sve pojave bilo kakvih sluajnosti za
nezakonite i da se proglasi da one protivuree idealu organizovanosti, a udeo u sluajnostima (probabilnost)
se ima kvalifikovati kao - zloinako delo, jer, ako uestvovanje u sluajnosti (probabilitnost) nema za
posledicu teke posledice - onda ga treba kvalifikovati kao izuzetno ozbiljno naruavanje slubene i radne
discipline.
4) Krivica lica, koje uestvuje u sluajnosti (probabilitika), odreuje se i meri lanovima Krivinog
Priloga br. 62, 64, 65 (isklju. pp.S i O), 113 i 192 p.K. ili paragrafe Administrativnog Kodeksa 12, 15 i 97.
PRIMEDBA: Smrtni ishod uestvovanja u sluajnosti (probabilnosti) ne predstavlja opravdanje, ili
olakanje. Osuivanje, ili kanjavanje se u tom sluaju obavlja posmrtno.
5) Ova Direktiva dana... mesec... dana... godine, povratnu vrednosta nema.

53
 POTPIS: DIREKTOR UPRAVE (...)

Perec je olizao sasuene usne i okrenuo stranicu. Na sledeoj stranici nalazilo se nareenje o
predavanju sudu saradnika grupe Naune bezbednosti X. Tojte u saglasnosti sa Direktivom 'O uvoenju
poretka', a 'za zlobnu saglasnost zakonu velikih brojeva, koji se izraavao u okliznuu na ledu sa
odgovarajuom ozledom glenja noge, a koja se zloinaka aktivnost uestvovanja u sluajnosti
(probabilnost) odigrala 11. marta o.g.' Predlagano je da se saradnik X. Tojti od sada pa ubudue u svim
dokumentima zove 'probabilitiar X. Tojti...'
Perec je kljocnuo zubima i pregledao sledei list. To je takoe bilo nareenje: o administrativnom
kanjavanju - novanom kaznom u visini etvoromesene plate posmrtnog vodia psa oruane strae G. de
Monmoransi "koji je nemarno dopustio sebi da ga uniti atmosfersko pranjenje (munja)." Dalje su sledile
izjave o godinjim odmorima, molbe za pruanje pomoi zbog gubitka hranitelja i objanjenje izvesnog .
Lumbaga o nestanku nekakvog kalema...
"Kog vraga!" rekao je Perec naglas i ponovo proitao projekat Direktive. Oznojio se. Projekat je bio
otkucan na specijalnom kreda-papiru sa zlatnim rubom. Trebalo bi posavetovati se sa nekim, tuno je
pomislio Perec, ovako u sasvim propasti...
U tom asu su se vrata od kabineta otvorila, i u kabinet je, gurajui pred sobom stoi na tokovima,
ula Alevtina, odevena veoma prefinjeno i moderno, sa strogim i ozbiljnim izrazom na veto doteranom i
naminkanom licu.
"Va doruak", rekla je delikatnim glasom.
"Zatvorite vrata i priite", rekao je Perec.
Zatvorila je vrata, gurnula stoi nogom i, popravivi kosu, prila Perecu.
"No, ta je zlato moje?" rekla je, smekajui se. "Jesi li sada zadovoljan?"
"Sluaj", rekao je Perec. "Nekakve gluposti... Evo ti, proitaj."
Sela je na naslon za ruku; levom razgolienom rukom obgrlila Pereca oko vrata, a desnom
razgolienom rukom uzela Direktivu.
"No, znam", rekla je. "Sve je to pravilno. U emu je stvar? Moda bi trebalo da ti Krivini Prilog
donesem? Preanji direktor takoe nije mogao da se seti ni jednog jedinog lana."
"Ma ne, priekaj", nestrpljivo je rekao Perec. "emu taj prilog... emu Prilog! Da li si itala?"
"Ne samo da sam itala, ve sam to i kucala. I stil sam doterivala. Jer, Kuegajeni ne ume da pie, on
je ovde nauio i da ita... Uzgred budi reeno, zlato moje", rekla je zabrinuto, "Kuegajeni tamo eka, u
ekaonici, primi ga za vreme doruka, on to voli. On e ti sendvie da pravi..."
"Ma pljujem ja i na Kuegajenog!" rekao je Perec. "Bolje mi objasni, ta ja..."
"Na Kuegajenog ne sme da pljucka", pobunila se Alevtina. "Ti si moje zlato, ti jo nita ne
razume..." Pritisnula je Perecu nos, kao dugme. "Kuegajeni ima dva notesa. U jedan notes on belei ta je
ko rekao - za direktora, a u drugi belei ta je rekao direktor. I ti, zlato moje, imaj to na umu i nikada to ne
zaboravljaj."
"Priekaj malo", rekao je Perec. "Hteo bih da se sa tobom posavetujem. Evo ovu Direktivu... to
buncanje, to lupetanje ja neu da potpisujem."
"Kako to - nee?"
"Jednostavno. Ruka mi se nee podii da tako neto potpiem."
Alevtinino lice je postalo strogo.
"Zlato moje", rekla je ona. "Ti se mnogo ne buni. Potpii. To je izuzetno hitno. Posle u ti sve to
objasniti, a sada..."
"Ma ta tu ima da se objanjava?" rekao je Perec.
"No, kada ne shvata, onda znai da ti treba objasniti. Zato u ti to sve kasnije objasniti."
"Ne, objasni mi to sada", rekao je Perec. "Ako moe", dodao je. "A u to sumnjam, da budem
otvoren."
"Uh, mali moj", rekla je Alevtina i poljubila ga u slepoonicu. "No, dobro, no, neka ti bude."
Sela je na sto, stavila ruke pod sebe i poela, posmatrajui prikiljenim oima negde iznad Perecove
glave:
"Postoji administrativni rad, na kome sve poiva. Taj rad nije nastao danas, a ni jue, vektor odlazi
svojom osnovicom daleko u dubinu vremena. Do dananjeg dana on je materijalizovan u odgovarajuim
nareenjima i direktivama. Ali on odlazi i daleko u budunost, i tamo on za sada samo oekuje svoju

54
materijalizaciju. To je nalik na izgradnju puta po trasiranom terenu. Tamo, gde se zavrava asfalt, leima
okrenut ve gotovom delu stoji strunjak sa nivelir-aparatom i posmatra kroz teodolit. Taj ovek si - ti.
Zamiljena linija, koja se kree du optike osovine teodolita predstavlja nematerijalizovani administrativni
vektor, koji od svih ljudi vidi samo ti i koji upravo i samo ti i treba da materijalizuje. Da li ti je to jasno?"
"Nije", rekao je Perec vrstim glasom.
"To nije vano. Sluaj dalje... Poto put ne moe da skrene ni levo ni desno, ve mora da se pridrava
optike osovine teodolita, tako isto i svaka sledea direktiva mora da slui kao kontinuirani nastavak svih
prethodnih... Zlato moje, dragi moj, ti ne ulazi isuvie u sve to, ja sama od svega toga nita ne shvatam, to
ak nije ni dobro, jer unoenje ima za posledicu nastanak sumnje, a sumnja ima za posledicu toptanje u
mestu, a toptanje u mestu - to je pogibija celokupne administrativne delatnosti, a to znai i tvoja, moja i sve
u svemu... to je azbuka. Nijednog dana bez Direktive; i sve e biti u najboljem moguem redu. Evo, ova
Direktiva o uvoenju poretka - ona nije nastala na pustom mestu, ona je ve povezana sa prethodnom
Direktivom o neubijanju, a ona je opet povezana sa Nareenjem o zabrani bremenitosti, a to Naredenje
logiki proistie iz Propisa o prekomernoj pobunjenosti, a on..."
"Kog vraga!" rekao je Perec. "Pokai mi te propise i nareenja... Ne, bolje e biti da mi pokae prvo
nareenje, ono to se nalazi u dubini vremena."
"A ta e ti ono?"
"Kako to - ta e mi? Ti govori da ona logino proistiu jedno iz drugoga. Ne verujem u to!"
"Zlato moje", rekla je Alevtina. "Sve e to videti. Sve u ti to pokazati. Sve e to proitati svojim
kratkovidim oima. Ali shvati jedno: prekjue nije bilo Direktive jue nije bilo Direktive - ako ne raunamo
sitno nareenje o hvatanju maine, a i to nareenje je bilo usmeno... ta ti misli, koliko dugo moe da
postoji Uprava bez Direktive? Od jutros ve vlada zbrka: neki ljudi hodaju svuda i menjaju pregorele
sijalice, moe li to da zamisli? Ne, zlato moje, kako god hoe, ali Direktivu mora da potpie. Jer, ja ti
dobro elim. Samo je brzo potpii, odri savetovanje sa efovima grupa i reci im neto bodro, a ja u ti posle
doneti sve to hoe. itae, prouavati unositi se... iako je, razume se bolje da se ne unosi isuvie."
Perec se uhvatio za obraze i zatresao glavom. Alevtina je ivo skoila sa stola, umoila pero u
lobanju Venere i pruila dralju Perecu.
"No, potpii, dragi moj, to pre..."
Perec je uzeo pero.
"Ali mogu li kasnije da je povuem?" upitao je alosno?
"Moe, zlato, moe", rekla je Alevtina, i Perec je shvatio da ona lae. Odgurnuo je pero.
"Ne", rekao je. "Ne i ne. Neu to da potpiem. Kog vraga da potpisujem to buncanje, ako postoje,
sigurno, desetine razumnih i pametnih nareenja, direktiva, potpuno neophodnih, odista neophodnih u ovom
bordelu..."
"Na primer?" ivo je rekla Alevtina.
"Pa Gospode boe moj. Sve to hoe... Do vraga... No, ako nita drugo, a ono..."
Alevtina je izvukla notes.
"No, ako nita drugo... No, barem nareenje..." sa neobinim sarkazmom u glasu rekao je Perec,
"saradnicima grupe Iskorenjenja da se iskorene u najkraem moguem roku. Izvolite! Neka svi skoe sa
urvine... ili neka se ubiju iz pitolja... Jo danas! Odgovoran za izvrenje je - Kuegajeni... Tako mi boga, od
toga bi bilo mnogo vie koristi..."
"Samo trenutak", rekla je Alevtina. "Znai, izvriti samoubistvo pomou vatrenog oruja danas do
dvadeset i etiri nula-nula. Odgovoran za izvrenje - Kuegajeni..." Zatvorila je notes i zamislila se. Perec ju
je posmatrao zapanjeno. "Nego ta!" rekla je. "Pravilno! To je ak i progresivnije... Dragi moj! Shvati: ako ti
se ne dopada Direktiva - ne treba. Ali - daj onda drugu. Eto, dao si je, i ja vie nemam nikakve pretenzije na
tebe..."
Skoila je na pod i uzmuvala se, rasporeujui tanjirie ispred Pereca.
"Evo, tu su palainke, a ovde je slatko... Kafa je u termosu, vrua je, pazi da se ne ispee... Jedi, a ja
u brzo otkucati projekat i doneu ti ga."
"Priekaj", rekao je zapanjeni Perec. "Priekaj..."
"Ti si odista moje pametno", rekla je Alevtina neno. "Ti si mi junaina. Samo sa Kuegajenim budi
to je mogue neniji."
"Priekaj", rekao je Perec. "ta je to, ti mi se podsmeva?"

55
 Alevtina je potrala ka vratima, Perec je poleteo za njom sa povikom: "Ne budi luda!" ali nije uspeo
da je uhvati. Alevtina je nestala, i na njenom mestu, kao avet, pojavio se iz niega Kuegajeni. Ve zalizan,
ve oien, ve normalne boje i kao i uvek spreman na sve.
"To je genijalno", tiho je prozborio, gurajui Pereca prema stolu, "to je odista sjajno. To e, u to
nema sumnje, ui u istoriju..."
Perec se povlaio od njega, kao od dinovske skolopendre, naleteo je na sto i oborio Tanhojzera na
Veneru.

56