Srbi I Mongoli PDF

[Projekat Rastko] Zeljko Fajfric: Sveta loza Stefana Nemanje (2) Page 1 of 107
Zeljko Fajfri: Sveta loza Stefana Nemanje
11. Vukanova pobeda i poraz

12. Sveti Sava miri brau
13. Uspesi u spoljnoj politici
14. Srbija kao kraljevina
15. Crkvena nezavisnost
16. Smrt kralja Stefana Prvovenanog
17. Kralj Radoslav
18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save
19. Novi kralj Uro I "Veliki" (Hrapavi)
20. Restauracija Vizantije
11. Vukanova pobeda i poraz

Vukanove albe papi na jeres u Bosni nisu nikako
prestajale tako da konano 1200. godine Rim obavetava
ugarskoga kralja Emerika o jereticima u Bosni i trai od
njega da ih satre. Ipak, papa savetuje Emerika da prvo
pokua lepim putem, odnosno nareuje mu da se prvo
Kulin banu obrati lepim, pa ako ovaj jeretike ne otera iz
zemlje i ne popleni im imanja, onda da sam Emerik to
uini. Emerik je pozvao Kulina na odgovornost (1201.) a
on je uspeo da se odbrani time to je tvrdio da je on mislio
da se radi o pravoj veri. Da bi jo vie u to ubedio papu,
Kulin mu alje u Rim neke od jeretika (patareni) da bi
ovome objasnili svoja uenja. Na to papa kasnije poalje u
Bosnu svoje ljude, koji su trebali da na licu mesta ispitaju
o kakvoj se jeresi radi. Tokom 1202. i 1203. godine papini
izaslanici su boravili u Bosni, a Kulin ih je lepo doekao i
izlazio im u svemu u susret. U samo prolee 1203. godine
uz reku Bosnu na Bilinu polju sakupio se sabor svih
bosanskih zvaninika koji su tada priznali rimsku crkvu i
obeali da vie nee skretati u jeres. Sa toga skupa ostala
mhtml:file://C:\Documents%20and%20Settings\ZVuk\Desktop\[Projekat%20Rastko]%2... 1/8/2006
je sauvana jedna povelja u kojoj se nalazi pismeno

odricanje od bogumilstva, a radi upeatljivosti prenosimo
najinteresantnije delove ove povelje: "Najprije se
odriemo jeresi kojom smo ozloglaeni i priznajemo crkvu
rimsku za svoju majku, glavu svega hrianskoga
jedinstva", "Neemo se vie kao do sada, zvati hrianima
nego braa jer bi se time inila nepravda drugim
hrianima", "Kada umre stareina od sada e za sva
vremena ubudue, naelnici sa savetom bogoljubne brae
birati poglavara da ga jedini papa potvrdi". Ovde se
oigledno radilo o pismenoj zakletvi vodeih ljudi
bosanskih manastira, budui da se itava ova pismena
zakletva odnosi najveim delom na formu manastirskog
ivota i vrenja verskih obreda. Svega je u njoj bilo, poev
od toga da e se monasi meusobno nazivati braom, a ne
hrianima pa sve do postova, priesti, pojanja, odee,
obue, itd.
Sa ovim veoma vetim postupcima, na ovaj nain, Kulin je

uspeo da otkloni sve one neugodnosti koje mu je Vukan
priredio. Od samoga poetka ovih dogaaja mora da je on
bio svestan toga da iza svega ovoga stoji samo Vukan. S
druge strane, ovakvi Vukanovi postupci se mogu objasniti
jedino time da je on imao neke pretenzije na Bosnu, te da
je raunao da e na ovaj nain najlake skriti Kulina. Sva
njegova nada bila je u papi, a preko njega, raunao je on,
Ugari e intervenisati u Bosni, to bi opet njemu otvorilo
priliku da uradi i neto vie od onoga to bi po svojoj snazi
inae mogao.
Odnosi izmeu Vukana i pape Inoentija III bili su veoma

dobri, to se jasno vidi i iz papinog pisma (1199.)
"predragome u Hristu sinu Vukanu svetlome kralju
Dalmacije i Duklje", kako ga papa naziva, te da je iz
njegovih pisama razumeo "ar njegove pobonosti, naime
da e rimsku crkvu, majku njegovu, posle Boga nadasve
ljubiti i astiti". O tome koliko je papa bio i iskren moe
se diskutovati, ali upravo zahvaljujui ovakvim papinim
pismima on se i ohrabrio za kasniji napad na Stefana.
Nedugo nakon toga ugarske trupe su provalile u Srbiju
(prolee 1202. godine), a u ovoj akciji aktivno uee

uzeo je i sam Vukan. Stefan je veoma brzo bio slomljen i
uskoro je pobegao. Nakon pobede Emerik dozvoli
Vukanu da ovaj uzme naziv velikog upana Rake,
meutim ugarski kralj je sebi uzeo naziv kralja Srbije i on
je vekovima nadalje krasio ugarsku kraljevsku titulu.
Vukan je dobio Raku i niku oblast, ali morao je Emeriku
da prepusti oblast istono od Morave. Nadalje, Emerik je
bio veoma aktivan kod pape da ovaj Vukanu poalje
kraljevsku krunu i da Srbiju podvede pod uticaj rimske
kurije. Izgleda da je papa bio veoma oprezan i da njemu
ova Emerikova osvajanja nisu bila ba ubedljiva. Stoga je
uz dosta otezanja poslao nalog arhiepiskopu Kaloe u
Ugarskoj da obie Srbiju i da poseti Vukana, ali i srpsku
vlastelu i episkope te da mu o svemu ta je video javi.
Zapravo, papa nije urio jer nije bio siguran kako e
Vukan biti prihvaen na prestolu, dok je s druge strane
bilo veliko pitanje kako e vlastela i crkveni
velikodostojnici da prihvate ovako naglu promenu vere.
Ostaje nejasno da li se papsko poslanstvo ikada pojavilo i
obavilo sve ove zadatke koje mu je dao papa.
Najverovatnije da nije, jer su dogaaji krenuli tolikom
brzinom da verovatno nije ni bilo vremena da se sve to
uradi.
Ovaj sukob brae oko prestola naneo je ogromne tete

Srbiji i izazvao je veliku sablazan. "Hou ovde da
ispriam mrnju brae, a usteem se od
stida" (Teodosije). No, samome ugarskom kralju Emeriku
uskoro se pojave novi problemi, jer se bugarski kralj
Kalojan, koristei Emerikovu zauzetost ratom u ekoj,
osmeli i napadne i zauzme od Ugara Branievo.
Istovremeno, on je napao i Srbiju zauzimajui Ni te
odvodei masu ljudi u ropstvo (1203.)
Sada je istok Srbije bio u bugarskim rukama. Tu priliku je

tada iskoristio Stefan i zapoeo svoju borbu za povratak
upanskoga prestola. Gde je on bio do tada, da li u
bugarskoj ili moda u Bosni kod bana Kulina, ne zna se.
Isto tako ne zna se ni uz iju je on pomo zapoeo borbu
protiv Vukana. Nalet Bugara nije oborio Vukana, ali je
njegov poloaj sada bio i te kako ozbiljno uzdrman.
O ovome se periodu zna jako malo i u postojeim izvorima

ne postoji mnogo podataka o voenim borbama, ve se
iskljuivo spominje strano stradanje. Osim ratnih
strahota, dola je i glad. "U takvom neprijateljstvu i
preganjanju izmeu brae bila je srpska zemlja u velikoj
nevolji, kao u nekoj teskobi, opustevi od mnogo plenjenja
i prolivanja krvi, propadajui do kraja od gladi zbog
neoranja, tako da su se mnogi razili po tuoj
zemlji." (Teodosije). Razaranja su bila strana i izgleda da
su oba brata koristila mnogo stranih plaenika, mada
Stefan Prvovenani za tako neto optuuje iskljuivo
Vukana kao to ga optuuje i za to to nije posluao
Nemanjinu zapovest u vezi naslea prestola "Jer on ostavi
zapovedi gospodina i oca svojega, i bi prestupnik. Jer
izvede inoplemenike na otaastvo svoje, i oduze mi zemlje i
opustoi ih, ne posluav, svirepi, zapovedi Gospoda, koji
ree: Posluaj oca i mater, i ostalo.." (Stefan
Prvovenani). Dalje Stefan navodi kako je Vukan imao
dosta vojske "iako su s njime inoplemeni pukovi bili
mnogobrojni,..", i on je imao dosta vojske, to na posredan
nain priznaje "Jer, pobediv ih silom svojom, povrati me
opet u otaastvo svoje". Ovde se Stefan hvali da je presto
zadobio lomei Vukanovu silu svojom silom, to zapravo
znai da je on imao pomo sa strane, bugarsku verovatno.
Stefan je zapoeo svoju borbu negde tokom 1203. godine,

to se slae i sa bugarskim upadom, tako da odatle i idu
pretpostavke da su ga ovi pomagali. Meutim, on svoju
vlast nije povratio odjednom, to je ilo postepeno, tako da
je tek 1205. godine uspostavljeno staro stanje. Taj period
je bio pun krvavih sukoba to biografi jasno navode uz
stalne optube na raun Vukana. "Ali, iako je mnoge
narode skupio i mada se svim sredstvima trudio viereeni
veliki knez Vukan na grad neoborivi to na molitvi i na
blagoslovu oevu osnovan bee, na samodrca Stefana, u
stvari, navaljujui razbijae se, i nita od svojih zamisli
ostvariti ne mogade" (Teodosije). Borbe su bile stalne, a
Stefan je u njima imao dosta uspeha "Jer mnogo puta bivi
posramljen od njega, i odbijen dajui plea zajedno sa
inoplemenicima koji bejahu s njim, sa stidom se kui

vraahu, i strahom obuzeti u tesnacima puteve za sobom
od Stefana zaziivahu" (Teodosije).
Tek od 1205. godine uspostavilo se preanje stanje:

Stefan je opet veliki upan dok je Vukan veliki knez u
Zeti. U meuvremenu od 1202. godine, kada je Vukan
uspeo da osvoji vlast pa sve do 1205. (ili 1204.) godine,
kad ju je Stefan povratio, desilo se mnogo politikih
promena koje su ile uglavnom Stefanu u korist. Nekako
su svi dogaaji na politikoj sceni slabili Vukana i
omoguili Stefanu mnogo iri manevarski prostor za
njegova dejstva. Tokom 1202. godine otpoele su
pripreme za etvrti krstaki rat. Iako se kao duhovni
pokreta ovoga rata spominje uvek papa Inoentije III, u
pozadini celog poduhvata je bio mletaki dud Enriko
Dandolo. Ovaj dud je verovatno najinteresantnija figura
cele mletake istorije. U to doba on je imao skoro
devedeset godina, bio je slep i veoma teko pokretan, ali i
pored svega u diplomatskim i zakulisnim radnjama bio je
nenadmaan. Za interese Venecije bio je spreman sve da
rtvuje i sada mu se ukazala prilika za to.
Venecija je oduvek elela da osigura svoj nadmoan

poloaj na Istoku i u tome je imala dosta i uspeha. Ve
due vreme mletaki trgovci imali su najvee mogue
privilegije pri trgovini sa Vizantijom, meutim ove
privilegije nikada nisu bile sigurne poto su u Vizantiji
esto izbijale pobune u kojima bi mletaki trgovci bili u
veoma opasnoj situaciji. Nisu bili retki ni njihovi pokolji
od razularene svetine u Carigradu, stoga su i vojni sukobi
sa Vizantijom bili uobiajena stvar. S druge strane i drugi
italijanski gradovi, najvie Piza i enova, neprestano su
se trudili (ne bez uspeha) da istisnu Veneciju sa njenog
privilegovanog poloaja. Dodue, tu je i Vizantija esto
meetarila, dodeljujui Pizi i enovi sline privilegije
poput onih koje je imala i Venecija i time stvarala
konkurentsku netrpeljivost izmeu njih. Dud Dandolo je
mislio da je dolo vreme da se ova stalna nesigurnost
Venecije jednom konano rei i to tako da se srui
Vizantija. Sama Venecija nikada nije imala dovoljno
vojnih efektiva da bi bila u stanju da tako neto sprovede,

a isto tako nju nisu interesovala ni teritorijalna proirenja
ve samo trgovake privilegije. Vizantija je bila ranjiva sa
svih strana, a njena najslabija taka je bila svakako slabost
njene flote. S druge strane, Venecija je u odnosu na
Vizantiju bila neuporedivo jaa na moru i Dandolo je
reio da tu prednost iskoristi do kraja.
Krstai su se poeli okupljati u Mlecima (1202.), a u ovoj

vojsci bili su uglavnom Francuzi, pod vostvom
Bonifacija Monferatskog. Njihov plan je bio da se
napadne prvo na Egipat, ali put za Egipat je vodio samo
preko mora. Oni sami nisu imali brodova, kao to nisu
imali ni novac da bi platili prevoz. U prvo vreme su
krstai izgleda mislili da e uspeti da sakupe ogromnu
sumu od 85.000 maraka srebra koju je Dandolo traio za
njihov prevoz, pa su na tu cenu koju je ovaj traio i
pristali. No, kada je trebalo da se pone sa ukrcavanjem
ispostavilo se da oni to ne mogu da plate. Ba tada je
doao do izraaja i diplomatsko trgovaki genije
venecijanskog duda Dandola. On sam nije bio rad da
preveze krstae u Egipat, budui da su tada Venecijanci sa
ovima imali razvijenu trgovinu, te stoga dolazi na
genijalnu zamisao. On predloi krstaima da ih
venecijanski brodovi prevezu na eljeno mesto, ali kako
ovi nemaju novca da plate vozarinu, za uzvrat e obaviti
neke vojne usluge za Veneciju. Kao prvi cilj Dandolo im
odredi osvajanje grada Zadra koji su u to doba drali
Ugari. Dandola uopte nije smetalo to to je i ugarski kralj
bio pristalica krstakog pohoda i ak obeao da e mu se
pridruiti. Papa Inoentije III je pokuao da ove pregovore
sprei no u tome ne uspeva. Krajem novembra 1202.
godine krstai su ispunili deo svoje pogodbe sa Venecijom
i napali Zadar koji je veoma lako pao. Stanovnici Zadra su
pokuali da se odbrane tako to su po zidinama grada
istakli krstove, no nita nije pomoglo, krstai zauzmu grad
i predaju ga Venecijancima.
Ovo je bila tek predigra za ono to je tek trebalo da doe.

U to doba kod duda Dandola vizantijski princ Aleksije
Anel, sin cara Isaka II (sruen 1195 godine), zatrai
pomo ne bi li se vratio na presto. Ovaj princ je prethodno

imao dosta lutanja po Zapadnoj Evropi traei pomo, ali
niko ga nije ozbiljno shvatao pa ga je u okviru toga i papa
Inoentije III odbio. Jedini koji je stvarno eleo da mu
pomogne bio je njegov zet Filip vapski, no kako on sam
nije bio u stanju da Aleksiju obezbedi vojsku to ga uputi
na mletakog duda. Za vreme dok su krstai boravili u
osvojenom Zadru, poeli su pregovori izmeu Aleksija i
venecijanskoga duda. U ovim pregovorima Aleksije
krstaima obeava sve ne bi li ih izmolio za pomo.
Izmeu ostalog on im obeava veliku sumu novca (to
njih najvie i interesuje) kao i pomo pri daljnjem
krstakom pohodu. Kako je bio potreban i pristanak pape,
to Aleksije Inoentiju III obeava crkvenu uniju. U ovim
pregovorima svi su videli neki svoj interes. Krstai e
dobiti veliki novac, papa crkvenu uniju, a Aleksije postati
vizantijski car. Ipak, u pozadini stoji Enriko Dandolo sa
svojim vlastitim planovima koji se sastoje jedino u tome
da to vie oslabi vizantijsko carstvo, a po mogustvu i da
ga uniti. Voa krstaa Bonifacije Monferatski nije imao
teak zadatak da ubedi ostale krstae da napadnu na
Carigrad, obeana nagrada je bila dovoljno jak razlog.
Izgledalo je da ovo saveznitvo ima sve anse za uspeh.

Sporazum je sklopljen na Krfu (maj 1202.), a 24. juna
flota sa krstaima je stigla pod Carigrad. Na putu za
Carigrad osvojen je i Dubrovnik i Dra koji su odmah
priznali novoga cara. Galata je brzo pala, Zlatni rog
takoe i ceo Carigrad je konano 17. jula 1203 godine bio
zauzet. Car Aleksije III je pobegao, odnosei sa sobom
ogromnu koliinu dravnog novca, a krstai su se ulogorili
pred carigradskim zidinama, oekujui da im se isplati
nagrada.
Na vizantijski presto je ponovo vraen oslepljeni Isak II

dok je Aleksije IV (inicijator celoga poduhvata) proglaen
njegovim savladarom. Da dovoenje krstaa nije bio
pametan potez, uverio se Aleksije veoma brzo. Obeanu
nagradu krstaima on nikako nije mogao da sakupi jer je
stanovnitvo odbijalo da plati ovaj nenadani danak
mrskim Latinima. Ovo nezadovoljstvo se pretvorilo u
pobunu u kojoj je krajem januara 1204. godine sam

Aleksije poginuo, dok je car Isak II ponovo baen u
tamnicu, gde je uskoro i umro. Svetina tada na presto
dovede novoga cara koji se zvao Aleksije V Duka
Murzuful (zet Aleksija III, koji je oenio bivu enu
Stefana Prvovenanog, Jevdokiju).
Krstai, ulogoreni pod gradom, nisu mirno posmatrali sve

ove dogaaje. Budui da su znali da novi car nee hteti da
im isplati ono to im je poginuli Aleksije IV obeao, oni
napadnu i zauzmu Carigrad (13. april 1204. godine).
Osveta je bila strana, tri dana i tri noi trajala su krstaka
nasilja po zauzetom gradu. Ovaj napad krstaa je bio
detaljno isplaniran, kao to je bilo isplanirano i to kako e
se carstvo podeliti izmeu krstaa i Mleana. Samim time
i sudbina IV krstakog rata je bila zapeaena, niko vie
nije o njemu ni razmiljao.
U to doba i sama Ugarska je prolazila kroz velika

previranja. Ve je reeno da je kralj Emerik imao sukoba
sa svojim bratom Andrijom oko ugarskoga prestola. U
prvim sukobima Andrija nije mogao da se pohvali nekim
uspesima, ali ako nita drugo, bio je uporan. Tokom 1199.
godine Andrija se opet buni protiv Emerika, ali i ova
njegova pobuna se loe zavrila, tako da je morao ponovo
kod kralja da trai milost. Emerik mu opet oprosti, ali
1202. godine ponovo izbija Andrijina pobuna. Andrija je
bio veoma blizu krajnjeg uspeha i izgledalo je da Emerika
vie nita ne moe spasiti. Odluujui susret dveju armija
odigrao se kod Drave, nedaleko od Varadina. Obe
vojske, od kojih je Andrijina bila neuporedivo jaa, stajale
su na suprotnim stranama ove reke. U to vreme niti jedna
od njih nije bila spremna da prva zapone bitku. Videi da
nee imati snage da savlada Andriju, Emerik se odlui na
oajniki potez. Jednostavno pree reku na konju i ue u
logor Andrijine vojske i tako sam projai kroz njega
pitajui ko je od vojnika spreman da podigne ruku na
njega kao svoga zakonitoga kralja. Ovaj njegov postupak
je izazvao zaprepatenje, a zatim euforiju oduevljenja
meu Andrijinim vojnicima koji svi listom preu na
Emerikovu stranu. Andrija dugo nije znao ta se dogaa u
njegovom logoru, a kada je konano saznao bilo je kasno.

Uhapen je i zatvoren je u Varadin u kulu Kneginec, gde
je ostao sve do 1204. godine, kada je Emerik i umro. Svi
ovi dogaaji koji su se odvijali spreavali su stoga Ugare
da se aktivno meaju u poslove svojih suseda i to je
osnovni razlog zbog ega je i Vukan ostavljen bez
pomoi. Ba u to doba Stefan je lomio Vukanovu pobunu
uz verovatnu bugarsku pomo, a Ugari zauzeti svojim
problemima nisu imali vremena za Vukana.
Na tlu vizantijskog Carstva formirano je vie drava od

kojih je svakako najznaajnije latinsko Carstvo za ijeg je
cara proglaen grof Balduin Flandrijski. Ovaj izbor je bio
mimo svih oekivanja jer su mnogi na prestolu ve videli
vou krstaa Bonifacija Monferatskog. No, kako je
Dandolo smatrao da Bonifacije predstavlja suvie jaku
linost na koju on nee moi da utie, to je spletkarenjem
doveo svojim uticajima podlonijeg Balduina. Samo
latinsko Carstvo je obuhvatalo jednu etvrtinu teritorije
Vizantije, dok su Mleani od preostalog dobili jednu
polovinu. Oni su dobili pod svoju kontrolu ono to je njih
najvie i interesovalo, a to su bile luke i ostrva na putu od
Venecije do Carigrada (jonska ostrva, deo Kiklada i
Sporada, jugozapadni deo Peloponeza, Galipolje, deo
Albanije i Krit). Ostatak vizantijskog carstva je bio
podeljen kao carsko leno vitezovima iz krstake vojske.
Po sklopljenome dogovoru Venecijanci su drali i tri
osmine Carigrada dok je ostatak drao car Balduin.
Dok su trajale ove borbe oko Carigrada, optu zbrku

iskoriste Bugari i njihov vladar Kalojan zauzme skoro ceo
vizantijski zapad, izmeu ostalih i gradove Prizren,
Skoplje, Ohrid i Ber. Iz tog doba datira i njegov upad u
Srbiju i stvaranje uslova za povratak Stefanov na upanski
presto u Srbiji. Kalojan je kontaktirao sa papom
Inoentijem III pokuavajui da od njega dobije
kraljevsku krunu, to mu je na kraju i uspelo. Godine
1204. (8. novembra) kardinal Lav krunie Kalojana za
kralja Bugarske. To je znailo i proirenje papskog uticaja
i na Bugarsku. Papa je nekako u to vreme sa ugarskim
kraljem Emerikom i raspravljao pitanje oko Vukanovog
krunisanja. Vukan je tada jo uvek bio na vlasti, ali

njegova pozicija je izgleda bila toliko uzdrmana da papa
nije eleo nita da rizikuje kruniui nekoga ko moe
svakoga momenta da padne sa vlasti.
Osnaeni Kalojan je odmah nakon svoga krunisanja poeo

da napada na novoosnovano latinsko Carstvo. Vizantijsko
plemstvo mu je pruilo pri tome ogromnu pomo nudei
mu ak carsku krunu, samo da bi ih on oslobodio
omrznutih Latina. Kalojan je i bez toga bio voljan da
napadne Latine i njegov upad u Trakiju bio je uskoro
krunisan ogromnim uspehom. Kod Jedrena 14. aprila
1205. godine on razbije Latine, a samoga cara Balduina
zarobi. Sami Latini su ovde doiveli pravi masakr od
kojega se vie nisu ni oporavili. Katastrofu je uskoro
upotpunila i smrt Bonifacija Monferatskoga koji je takoe
poginuo, opet u borbi sa Bugarima (1207.). Kalojan je
dozvoljavao svojoj vojsci uasna divljatva i osim Latina
strano je stradalo i samo grko stanovnitvo tako da je
Kalojan dobio nadimak "romejoubica". Tada je na
carigradskom prestolu sedeo brat Balduinov, Henrih
Flandrijski.
Bugarska ekspanzija i aktivnost je naglo prekinuta onda

kada je pri opsadi Soluna na dan 8. oktobra 1207. godine
kralj Kalojan poginuo od ruke jednoga svoga vojvode.
Ovo nije predstavljalo neko posebno olakanje za latinsko
Carstvo, jer je ono sada bilo ugroavano od strane dve
grke drave koje su osnovane u Maloj Aziji nikejsko i
trapezuntsko carstvo.
Sama Bugarska je planula u graanskom ratu kada je

naslednik Kalojanov maloletni Jovan Asen (sin Asena I)
bio sruen od strane sestria Kalojanovog po imenu
Borilo. Ni Borilovo vladanje nije poelo sretno, jer mu
Maari otmu Beograd i Branievo i oduzmu i zemlje sve
do dananje uprije u Srbiji. Istovremeno podigne se
protiv Borila i neki Kalojanov srodnik po imenu Strez.
ta se deavalo u Srbiji za svo to doba? U vreme ovih

poslednjih dogaaja na prestolu u Srbiji ve je bio Stefan
koji je na neki nain uspeo da potisne Vukana.
Pretpostavlja se da je najkasnije do 1205. godine Stefan

bio ponovo veliki upan, a nije nemogue da se Stefanov
povratak desio i 1204. godine. Ostaje tajna uz iju pomo
je on potisnuo Vukana. Ne zna se isto tako i gde se Stefan
sklonio od Vukanovih napada, da li je to bila Bosna ili
verovatnije Bugarska. U ovim pretpostavkama prednost
dobija miljenje da je Stefanu utoite dala Bugarska i
njihov vladar Kalojan, budui da se upad Bugara u Srbiju
(1203. godine) ba poklapa sa vremenom borbe brae oko
prestola. Naime, negde tokom 1202. godine Stefan je pao,
a Vukan je zauzeo presto, da bi 1203. godine dolo do
bugarskog upada u Srbiju, a ve 1204. ili 1205. godine
Stefan je ponovo veliki upan. Da su Bugari bili ti koji su
verovatno pomogli Stefanu potvruje i kasnije ponaanje
Stefanovo prema Strezu, roaku bugarskoga kralja
Kalojana, koji je bio verovatni Stefanov saveznik.
Oseajui zahvalnost prema pokojnom Kalojanu, bez ije
pomoi ne bi mogao povratiti presto, Stefan je nesebino
pomagao Kalojanovog roaka Streza u njegovim kasnijim
pokuajima da se doepa bugarskog prestola. Ipak,
Stefanovu zahvalnost ne treba nikako preuveliavati,
pomo Strezu sigurno nije bila data bez neke koristi koju
je Stefan u tome video.
Oko 1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo vladar u

Srbiji i ini se u ba najkriznijem trenutku po Srbiju.
Vizantijsko carstvo je palo, pri tome ruei mit o svojoj
neunitivosti i istovremeno ostavljajui mnotvo dilema
iza sebe. Sve one drave koje su stvorene na teritoriji
Vizantije nisu bile u stanju da ovo carstvo zamene, a
razloga za to je bilo mnogo. Jedan od najveih je bio
svakako u veoma agresivnom nastupu rimske crkve koja
je pokuala da na prisilan naini pokatolii za kratko
vreme ono to je vekovima bilo pravoslavno. Tako je prvi
korak Latina nakon osvajanja Carigrada bilo prisilno
smenjivanje tadanjeg patrijarha i postavljanje
Venecijanca Tome Morozina, kao i postavljanje jo
trinaest mletakih kanonika. Ovo je moglo samo izazvati
otpor. Grci su se ipak bili odrali u Nikeji ("grko
carstvo") gde je vladao Teodor Laskaris, kao i u
Trapezuntu gde su se drali Komnini. Istovremeno u
Epiru je formirana despotija Arte kojom je vladala

porodica Anela. Svi oni su bili ljuti protivnici latinskoga
Carstva. Sam pad Vizantije doveo je i do naglog jaanja
Bugara, koji su doiveli ogroman napon snage pod
kraljem Kalojanom. Ovaj vladar je vodio veoma vetu
politiku saraujui sa svima onima od kojih je mogao da
ima bilo kakve koristi. Njegovo krunisanje (1204.) od
strane pape Inoentija III govori ba u prilog tome. Iako
krunisan katolikom krunom njega to nije uopte smetalo
da svu svoju energiju upravi ba na izrazito katolike
zemlje: latinsko Carstvo i Ugarsku. Isto tako, on je, po
svemu sudei, nesebino pomagao Stefanov povratak u
Srbiju protiv Vukana koji je bio ugarski i papin tienik. S
druge strane, na severu je stajao stalni srpski protivnik
Ugarska, koja je Srbiju smatrala delom svoje teritorije.
U takvim okolnostima Stefan je morao veoma paljivo da

meri svaki svoj potez. Graanski rat koji je besneo po
Srbiji u vremenu od 1202. do 1204. (1205?) strano je
opustoio Srbiju; Stefanova vlast nije bila ni malo sigurna.
Istina je da se Vukan morao povui u Zetu, ali opasnost
od njega jo uvek nije bila prestala. Uz sve spoljne
protivnike pretila je Stefanu i ova stalna unutranja
opasnost. Do tada Stefan je, uglavnom zahvaljujui tome
to je bio oenjen sa vizantijskom princezom Jevdokijom,
moda mogao raunati na vizantijsku pomo. No, kako je
vizantijsko Carstvo palo (Stefan je neto ranije oterao
Jevdokiju) bilo je potrebno pronai novoga saveznika.
Stefan je jedno vreme eleo da od pape dobije krunu i
time sebi osigura papsku podrku, to bi opet znailo i
obuzdavanje Ugarske koja je bila pod jakim papskim
uticajem. No, kako se to izjalovilo, izgledalo je da pomoi
nee biti niotkuda. Sama spoljna uznemiravanja u to
vreme i nisu bila toliko velika opasnost, ona su imala doi
tek posle, ali unutranja previranja su bila ono to je
moglo da uniti Srbiju. Stefan je moda i mogao da
spoljnu opasnost izbegne, ali ono to je najvie njega
ugroavalo bio je njegov brat Vukan, koji u to doba jeste
bio potisnut u Zetu, ali jo uvek nije bio i savladan. U
takvim sudbonosnim trenucima Stefan se setio svoga brata
Save koji je za to vreme boravio u manastiru Hilandaru.
12. Sveti Sava miri brau

U vreme Nemanjine smrti (1200.) u Hilandaru je boravilo
svega 14 monaha, ali ubrzo je njihov broj porastao na
devedeset. Sveti Sava navodi da ga je zbog tako malog
broja monaha uhvatio strah da se Hilandar ne bi u sluaju
napada razbojnika mogao odbraniti. "Obuze me velika
tuga i bojazan, jedno od pustoi, a drugo zbog straha od
bezbonih razbojnika". No veoma brzo pristigli su novi
monasi, tako da je manastir bio u relativnoj sigurnosti.
Sam Sava navodi da je pad Vizantije i Carigrada izazvao
veliki mete i u Svetoj gori, jer su katoliki svetenici
pokuali da i tu prodru. "I kada sam tu probavio osam
godina, nastadoe mnogi metei u tome kraju, jer proavi
Latini i zauzee Carigrad, bivu Grku zemlju, ak i do
nas i ulegoe i tu u sveto mesto, poto je nastao veliki
mete". Za sav ovaj period Sava je radio na uvrenju
svetakog kulta Nemanjinog to mu izgleda nije bilo ni
suvie teko, jer je Nemanja jo za ivota uivao veliki
ugled. Domentijan dosta detaljno opisuje stalne Savine
molitve upuene Bogu "I utei srce moje molitvama tvoga
ugodnika Simeona, i ispuni duu moju duhovnom radou,
i ovde poalji presvetoga Duha svoga, i obnovi kosti
usahle tebe radi, da svi razumeju tvoju neizmernu silu i
tvoju beskonanu milost". U ovim molitvama Sava moli
Boga da iz Nemanjinih kostiju potee miro, tenost koja
istie iz motiju svetaca. Miro e samo da posvedoi
Nemanjinu svetost budui da se njome saoptava sila
Svetoga Duha. Bog je usliio Savine molbe: "A ljubitelj
njegov Hristos neizmernom milou zapovedi i suhome
kamenu da istoi dobromirisno miro od noge svete slike
napisane na steni, da i veom slavom proslavi svoga
ugodnika,...". Zapravo iz groba je poelo da istie miro,
to je bio znak da je Nemanja postao svetac i da od sada
njegovi moti imaju udotvornu mo. "A koji se naoe
bolni i da imaju neiste duhove, doticanjem groba Svetoga
i pomazanjem mira Svetoga postadoe zdravi, od kakve
bolesti ko bolovae,..." (Domentijan).
Od tog momenta Nemanja je postao priznati crkveni

svetac. "Svi prepodobni i pravedni oci, sveti sabor
presvete Bogorodice Svetogorske, videvi slavu Boju i

udesa Svetoga, koja Bog satvori sa njime, napisae ga u
red svetih velikih prepodobnih otaca, jo i udotvoraca, i
poklonie mu se kao i svima svetima i Bogom
proslavljenome na nebu i na zemlji" (Domentijan). Ovo
mesto kod Domentijana izaziva i malu zabunu, budui da
kanoniziranje Nemanjino stavlja na dan 13. februar 1200.
godine, no to je malo verovatno. Bie pre da je Nemanja
kanoniziran tek nakon prenosa njegovih motiju u Srbiju.
Ukoliko bi se prihvatio kao datum smrti 13. februar 1199.
godina, onda bi Domentijanovo prianje imalo smisla, jer
bi 13. februar 1200. godine bila godinjica Nemanjine
smrti i po obiajima pravoslavne crkve tada se i vrila
kanonizacija. Sam dogaaj i Teodosije dosta detaljno
pria: "I kada je dola mnoina zvanih i nezvanih, tako da
je manastir postao tesan, sveti ukrasi crkvu svetu svakim
blagolepijem i grob prepodobnoga svetlo udesi. I kada je
dolo naveerje, otpojae kod groba svetoga oca za
spomen uzakonjeno od psalama". Sam dogaaj kada je
miro poelo da tee Teodosije ovako opisuje: "I gle, kao
da vetar umi vrenjem od groba svetoga, i oni koji su
blizu stojali i ili da vide ta se dogodilo odmah videe
kako se mramorni grob svetog, blagodau Svetoga Duha,
mirom kao vodom navodnio, i kako odasvud ispunjavan
kao potok otie i crkvu obagruje i oblagouhava, i udom
uasnuti odskoie da jave protu"
Ipak iz Domentijanovog prianja se vidi da je Sava odmah

nakon smrti Nemanjine poeo sve pripreme za njegovo
kanoniziranje. "I blagoslovie bogonosnoga oca naega
kir Savu da mu napie kanone i stihire i udotvorenja
njegova, on napisav koliko je mogue,..". Dakle, Sava je
ve oko 1200. godine poeo da priprema sva ona dela koja
su potrebna da bi se slavio Nemanjin kult (Slubu i jedan
hagiografsko-retorian spis), no nije uspeo da mnogo od
svega toga uradi. Tek oko 1208. godine zavrio je
Nemanjin ivot u Studenikom tipiku, a Slubu jo
kasnije. Neto slino potvruje i Teodosije: "opet svetoga
dozva prot sa svima igumanima i starcima i sa svima
pridolima, i blagoslovie ga da ostavi za spomen
pismeno itije prepodobnoga, i da se praznuje sa
svetima".
Iz ovih navoda vidi se da je Sava odmah nakon Nemanjine

smrti poeo da ga slavi kao sveca i da je poela izgradnja
njegovoga kulta. Da to ni Stefanu nije bilo nepoznato
potvruje Teodosije "Staklenicu pak mira od svetih
motiju prepodobnoga svoga oca, koju noae, posla
ljubaznome svome bratu samodrcu Stefanu, i napisavi
na hartiji sve to Bog uini sa prepodobnim, posla sa
svetim mirom". Dakle Stefan je za ovaj dogaaj saznao
odmah po njegovom deavanju, a kako ga Teodosije
naziva "samodrcem" to zapravo znai da je on tada jo
uvek bio na vlasti.
To to je Sava obavestio Stefana o ovome dogaaju moe

da znai samo jedno. Sava je obavio sve one poslove koji
su potrebni ne bi li se Nemanja po crkvenim pravilima
proglasio svecem, ali za irenje kulta po Srbiji, meu
narodom, bio je potreban Stefan. Bez pomoi njegove kao
velikog upana, irenje Nemanjinog kulta u Srbiji sigurno
nije bilo moguno. Sam Stefan je veoma brzo shvatio
koliko Nemanjin kult moe da bude znaajan. "A ovaj
hristoljubac ustavi s velikom radou, i klanjajui se ovo
uze i celivae, i proitavi pismo sve to se dogodilo
Bojim milosrem sa prepodobnim Simeonom ocem
njegovim razumede" (Teodosije). Sam dogaaj je mogao
njemu doneti velike koristi. Time to je Nemanja
proglaen udotvorcem i svecem, on je mogao svoje pravo
na presto da ubedljivije brani. Njega na presto nije vie
postavio bivi veliki upan Nemanja, nego sveti Simeon.
Stoga nije ni udo to se on toliko obradovao Savinom
pismu u kome ga ovaj o tome obavetava, poto je tada
ve verovatno bilo dosta sukoba sa Vukanom. Stefan nije
gubio vreme ve je odmah objavio Savino pismo "Plaem
radosnim zadugo bee obuzet, i blagodarivi Boga i
hvalei se velikim udivljenjem njegova milosra, prizva
svetitelja svojega i sve blagorodne koji su tada bili tamo, i
zapovedi da se pismo proita da ga svi uju" (Teodosije).
Stefan nije sazivao skup njegovih plemia, verovatno da je
situacija bila toliko ozbiljna da za to nije imao ni vremena,
ve je sazvao one koji su se tog momenta bili zatekli oko
njega i njima se ovo pismo proitalo odmah. Sama

Stefanova reakcija gde on plae nad Savinim pismom,
govori da je on tada bio u velikom uzbuenju koje sigurno
nije izazvala vest da je Nemanja postao svetitelj,
verovatnije da je on bio u veoma tekoj situaciji izazvanoj
Vukanovim pobunama, i da je ovo moda bila njegova
poslednja nada. Mogue da je meu srpskim plemstvom
ve tada postojao rascep i da je njegova ovako brza
reakcija (javno itanje pisma) bila upravo plod svega toga.
No, sve to nije bilo dovoljno da se Vukan zaustavi. Stefan
verovatno nije imao dovoljno ni vremena da proiri
Nemanjin kult u onoj meri u kojoj bi to za njegov spas
bilo dovoljno. S druge strane, bilo je savreno jasno da u
ovom sukobu meu braom Sava moe biti samo na
Stefanovoj strani. Konano, Stefan je postao veliki upan
upravo po Nemanjinoj elji, a Sava je svoga oca
neizmerno potovao.
Nakon svog povratka na velikoupanski presto Stefan se

opet susreo sa mnogim nevoljama od kojih je Vukan bio
svakako najvea. Sa strane pomo nije mogao da oekuje
i stoga se on ponovo dosetio svoga brata Save koji je za to
vreme boravio u Hilandaru. Sigurno je da se Nemanjin
kult ve rairio po Srbiji, stoga se Stefan dosetio da bi
Savino prisustvo u zemlji kao i svete moti Nemanjine
mogle da uvrste njegov poloaj. Zato on alje pismo Savi
u Svetu Goru gde od njega trai da se vrati u Srbiju i da
donese Nemanjine moti. Da je poloaj Stefanov bio
krajnje ozbiljan svedoi i pismo koje je napisano i poslato
Savi sa mnogo urbe. "Posle toga, brao, oseajui
nemo u telu svojem od mnogih trudova i rana, sa eljom,
s mnogo urbe i uzbuene molbe javih se
reima:.." (Stefan Prvovenani). Stefan ne krije svoj teak
poloaj jer pismo, pie "sa eljom, s mnogo urbe i
uzbuene molbe..". U Teodosijevom tekstu jo je uoljiviji
taj Stefanov uzbueni ton: "O, mnogoljubazni srcu i dui
mojoj, gospodine i oe sveti, uslii glas plaa mojega i
posluaj uzdah moj, i ne prezri molbu ovu". Samo pismo
govori o nevolji onoga koji ga je pisao i ono je puno
podseanja na Nemanjinu elju da Stefan vlada, ali da se
to zbog Vukanove neposlunosti nije moglo sprovesti i da
je to razlog graanskoga rata koji besni po Srbiji. Stefan

govori da je rat uglavnom dobio, ali da Vukan jo uvek
nije savladan te da njegova vlast nikako nije sigurna.
"Zato te neprestano molim, o preasni oe na Savo,
posluaj glas koji ti aljem iz dubine srca, i ne prezri
moljenja mojega, i, skupivi moti Svetoga i Preasnoga,
uini nam milost, potrudi se i sam donesi prijatna mirisa
moti Svetoga, da se prosveti otaastvo njegovo donosom
motiju njegovih i dolaskom tvojih, jer se oskvrni zemlja
naa bezakonjima naim i bi ubijena krvima, i padosmo u
plen inoplemenika." (Stefan Prvovenani).
Iz pisma se dovoljno vidi koliki znaaj Stefan pridaje

prisustvu svetih Nemanjinih motiju, te samog Save u
Srbiji. Jasno je da Sava uiva ve veliki ugled, a i da je
Nemanjin ugled, kao osnivaa drave, jo uvek ogroman.
"Ne bi li kako vaim svetim molitvama i vaim dolaskom
svemilostivi Bog postao milosrdan prema nama, i
rasejanje nae sabrao ujedno, i protivnike nae
unitio" (Teodosije). Zapravo, Stefan oekuje da Savin
dolazak jasno pokae da je on na njegovoj strani, te da
samo Savino prisustvo sa Nemanjinim motima odvrati
Vukana od nasrtanja na upanski presto.
Sava se odluio veoma brzo na to da poslua Stefana i da

doe u Srbiju. itajui biografe dolazi se do utiska da je i
inae ve bila Savina namera da se vrati u Srbiju, te da se
on za tako neto ve pripremao due vreme. " I ne prezre
moljenja njegova, i pourivi se sveljubazno, i skupivi
moti svetoga, i uzevi sobom Hristoljubive mueve i
prepodobne, izvanredne svete rnce Svete Gore, na
pohvalu i na blagodarenje svetoga, i poavi na put,
poee putovati sa svetim u svoje
otaastvo" (Domentijan). Sava je u to doba bio veoma
mlad, tek je preao trideset godina, nosio je in
arhimandrita, a vidi se da je sa sobom poveo i nekoliko
uenika koji su mu bili potrebni za rad na terenu. Ovakav
njegov dolazak govori da je Sava doao u Srbiju iz vie
razloga. S jedne strane sigurno je da je on eleo da primiri
graanski rat koji je besneo u dravi, a u okviru toga on
nije mogao a da ne bude na Stefanovoj strani, jer je ovaj
bio nosilac legitimiteta u Srbiji, a bio je i veoma dareljiv

prema Hilandaru. Shodno tome Sava je morao znati da e
njegov pokuaj izmirenja zavaene brae u sutini biti
dravniki posao. Isto tako bio je svestan i toga da e
samo izmirenje brae biti sigurno samo onda ako on
izvesno vreme bude boravio u Srbiji i ako bude blizak
saradnik upana Stefana. S druge strane, njegova elja je
bila da se stvori autentina srpska pravoslavna crkva i
stoga je njegov dolazak trebalo da ima misionarsku svrhu,
zato je i poveo svoje uenike sa sobom. Isto tako,
donoenje svetih motiju Nemanjinih bilo je ispunjavanje
Nemanjine elje da poiva u Srbiji i Sava je sada imao
priliku da ispuni elju svoga pokojnoga oca.
Sreivanje prilika u Srbiji i njeno prosveivanje bila su

dva osnovna Savina cilja, tako da je pogreno razmiljanje
da je on napustio Svetu Goru i doao u Srbiju zbog toga
to su Latini zavladali i Svetom Gorom. Njemu samome
sigurno nije bilo lako da gleda njihovo vladanje, ali to
sigurno nije bio razlog njegovog dolaska u Srbiju.
Zapravo, njegov povratak je samo logian sled svih
dogaaja, poev od odlaska u Svetu Goru, njegovog
zamonaenja, dolaska Nemanjinog, podizanja Hilandara i
konano uzdizanja Nemanje u sveca i stvaranje njegovoga
kulta. Verovatno da je to bio sve deo briljivo
spremljenoga plana, jer kada je sve gornje postignuto,
sledei logini korak je bio prosveivanje same Srbije.
Savina veliina se upravo i ogledala ba u tim
aktivnostima, bio bi on veliki i da nije dolazio u Srbiju
ve da je ceo ivot proveo u Svetoj Gori. Meutim, tada
njegova rtva ne bi imala onoga smisla koji je kasnije
dobila. Veliina Savina je bila upravo u tome to je on
shvatao trenutak u kome je on, a i cela Srbija, kao to je
dobro znao da Srbiji nije potreban jo jedan asketa kojih
je bilo dovoljno i koji su bili posveeni samo sebi. On je
bio od samog poetka posveen Srbiji i itav njegov ivot
je bio samo priprema za ono to ga je sada povratkom u
Srbiju doekalo.
Sava dosta detaljno opisuje svoj povratak u Srbiju i po

njegovim spisima izlazi da on nije dobio poziv samo od
Stefana ve da je poziv za povratak u dravu stigao i od

Vukana: "doe mi poslanica od hristoljubivoga i
blagoastivoga, Bogom izabranoga i blagoslovenoga
blaenim ocem Simeonom, Stefana Nemanje, koji je
vladao njegovom dravom, i brata njegova, velikoga
kneza Vukana". Savin je stav veoma jasan, on Stefana
naziva "bogom izabranog" dok Vukana zove "velikim
knezom". Kod njega nije bilo nikakvih dilema kome
pruiti podrku i koga priznati za legitimnoga vladara. To
je mogao biti samo Stefan. Ipak navoenje da je poziv
stigao i od Stefana i Vukana moe da izazove zabunu jer
drugi biografi, a i sam Stefan, navode da je poziv uputio
samo Stefan. Sudei po Savi veliki okraji izmeu brae
su bili zavreni, ali sama situacija je bila jo uvek veoma
zamrena i nije nikome obeavala odluujuu nadmo.
Stoga je trebalo na neki nain reiti celu ovu situaciju jer
ovakvo stanje nije nikome odgovaralo. Mogue je da
Stefan i Vukan nikako nisu uspevali da razree
nesuglasice i da im je stoga bio potreban neki posrednik.
Tu posredniku ulogu niko nije mogao bolje da obavi od
Save. Sam Stefan nije mogao da rauna na neku pomo
spolja, Vukan takoe, jer je papa imao mnogo problema
sa latinskim Carstvom, dok su Ugari bili zauzeti
sopstvenim graanskim ratom. Jedini put za razreenje
celog spora mogli su biti samo pregovori, a tu im je zbog
meusobne netrpeljivosti mogao pomoi samo posrednik.
To je trebalo da bude Sava.
Sava, u svojoj plemenitoj tradiciji, nikoga ne optuuje da

je izaziva ovog sukoba i izbegava da bilo ta vie
spomene o ovome sukobu. Njegova misija se sastojala u
tome da brau izmiri, to je verovatno tada bilo i jedino
mogue, jer bi presuivanje samo u korist jednoga ili
drugoga moglo izazvati nove sukobe.
Za put do Srbije trebalo je i dosta hrabrosti, jer su putevi

bili nesigurni i po njima su krstarile razne vojske. Ipak,
ovaj put je sretno proao. "I mada je bio veliki mete u tim
zemljama, uz pomo Boju i presvete Vladiice
Bogorodice, i molitvama blaenoga i prepodobnoga i
asnoga gospodina nam i oca Simeona, prooh, to ree,
kroz oganj i vodu, ceo i sauvan, i niim povreen. I

dooh sa asnim motima u Hvosno" (Sveti Sava).
U Hvosnu je bio sveani doek Savin i svetih motiju

Nemanjinih, a na doeku su prema Savi bili i Stefan i
Vukan. "Kada je saznao vladalac sin njegov Stefan
Nemanja, i brat mu knez Vukan, skupie svetitelja i jereje
i igumane, sa mnogim monasima i sa boljarima svim, sa
radou radujui se i veseljem veselei se" (Sveti Sava).
Po drugim biografima (Domentijan i Teodosije) ovome
doeku je bio prisutan samo Stefan, a Vukan nije. Ako bi
Savini podaci bili tani to bi znailo da su se Stefan i
Vukan bili ve izmirili i to izgleda u meuvremenu od
Stefanovog poziva Savi pa do njegovog dolaska u Srbiju.
Mogue da je Sava eleo da ublai u svojim seanjima
ovaj bratski sukob time to je naveo da su ga braa
zajedno pozvala i da su ga zajedno doekala. Ako su
podaci drugih biografa tani, a to je ipak blie istini,
odnosno ukoliko je samo Stefan doekao Savu to je
znailo da je sukob jo uvek bio u toku. Zapravo,
gledajui u retrospektivi ovaj Savin dolazak nikako nije
mogao da obraduje Vukana, jer je to znailo potiskivanje
katolike crkve. Upravo zahvaljujui Rimu i katolikoj
Ugarskoj, Vukan je uspeo i da potisne Stefana. Zauzvrat
Vukan je priznao ugarsku vlast i uticaj rimske kurije u
Srbiji. Savin dolazak je sada sve to samo kvario, a on vie
nije mogao da rauna na uspeh u borbi za presto. Ukoliko
je Vukan zaista bio prisutan pri Savinom doeku to moe
znaiti samo to da ga je neka teka nevolja na to prisilila i
on je time priznao svoj apsolutni poraz. Tim vie to nije
moglo biti nikakve sumnje u to kakav e stav Sava
zauzeti, on je mogao samo da Stefana prizna za
legitimnog vladara. U crkvenim pitanjima bilo je jo
manje dileme. Sava je ceo svoj ivot posvetio pravoslavlju
i njemu nikako nije moglo biti pravo da vidi kakav uticaj
na Vukana ima Rim.
Za potvrdu ovome moe se navesti deo od Domentijana

gde on navodi da je Sava nakon to je primio od Stefana
poziv da se vrati u Srbiju otposlao ovome pismo u kome
navodi: "Zbog tvoje dobre vere i zbog tople ljubavi koju
ima ka njemu, evo ide k tebi sa pobedama nebesnih sila,

hotei pobediti silom Hristovom i krsnim orujem sve
tvoje neprijatelje i ratne protivnike od Boga danom mu
blagodau. Zato se, o ljubime, spremaj na njegovo
sretanje" (Domentijan). Po ovima navodima se vidi da je
Sava dolazio sa tano odreenim ciljem i odreenom
idejom, nije se on niti jednoga momenta dvoumio izmeu
Vukana i Stefana. To je jasno i navedeno u njegovom
pismu Stefanu, a za oekivati je da je Sava pismo sline
sadrine uputio i Vukanu tako da ovaj nije mogao biti u
nedoumici oko Savinoga stava. Prema tome, Vukan se
sigurno nije mnogo radovao tome to e videti brata Savu,
njegovim dolaskom padala je i celokupna Vukanova
politika oslonjenosti na Rim i Ugarsku.
Kada se desio sam dolazak Savin u Srbiju ne zna se tano,

ali sigurno je da je to bilo 1206. ili 1207. godine. Samo
mesto prvog sastanka Savinog sa Stefanom (i Vukanom?)
jeste Hvosno, oblast u severnom delu Metohije, na
severoistok od Pei. U to doba Hvosno je predstavljalo
pograninu oblast, a od 1220. godine ovde se nalazilo i
sedite nove svetosavske (hvostanske) episkopije.
Ubrzo nakon ovog dolaska Nemanjine moti su odnete u

Studenicu, gde ga je ekao pripremljen grob: "i ovi
bogoljubivi i blagoobrazni sinovi njegovi sa svom
dravom primie ga, radou radujui se i veseljem
veselei se, samo nosei preasno telo oca svoga, i sa
velikom poau poloie ga u ovoj svetoj crkvi u
odreeni mu grob, koji blaeni ranije sam sebi bee
nainio." (Sveti Sava).Datum ovoga polaganja
Nemanjinih motiju u Studenicu nije siguran: 19. februar
1206. ili 19. februar 1207. godine. Kasnije se udo sa
isticanjem mira dogodilo opet "Minu malo vremena do
dana predstavljanja njegova, i sabrasmo se svi, inei
praznik smrti njegove. I Bog premilostivi, koji ga je uvao
od mladosti njegove, i sad ga nije ostavio, pokaza
ovekoljublja svoja sam gospodinom svetim na nama,
slugama njegovim. I istoi raka njegova miro udna i
prijatna mirisa, isceljujui bolne i stradanja razlina, i,
prosto rei, progonei besne duhove." (Stefan
Prvovenani).
Sava je sahranio Nemanju u Studenicu i izgleda da su se

Stefan i Vukan, ba tu nad motima mrtvoga oca, konano
izmirili. Detalje ovoga pomirenja ne znamo, ali je sigurno
da je Vukan dobio od Stefana neke ustupke. Da je
ustupaka bilo vidi se i iz toga da je Vukan, nakon
pomirenja ostao da samostalno vlada u Zeti kao to su bili
samostalni i njegovi naslednici. Isto tako, Stefan i Sava su
se izuzetno mnogo zaloili da se barska arhiepiskopija
odri u ivotu tako da su je dosta pomagali, to isto tako
moe biti jedan od uslova pod kojima je Vukan pristao da
se izmiri sa Stefanom. Od tada Vukan nije vie pravio
Stefanu smetnje, a izgleda da je ubrzo nakon toga i umro,
mada nije nemogue da je na neki nain i uklonjen.
Njegovo poslednje spominjanje bilo je 12. aprila 1207.
godine u jednom ugovoru izmeu Dubrovnika i Kotora.
Vukana je nasledio njegov sin po imenu ore (imao ih
tri) koji od 1208. godine nosi i kraljevsku titulu. Da je
ore vodio sasvim nezavisnu politiku u odnosu na
Stefana vidi se iz toga to je on 3. jula 1208. godine dao
zakletvu vernosti Veneciji i postao njihov vazal. U
svakom sluaju Stefan od tada vie nema nikakvih pretnji
iz Zete.
Nakon ovog uspelog izmirenja situacija se u Srbiji sredila,

spoljni protivnici su ostali, ali unutranjih vie nije bilo.
Nekako od toga doba naglo jaa Nemanjin kult, a Stefan
za sve svoje kasnije uspehe zahvaljuje upravo svetim
moima Nemanjinim "Posle ovoga ja, nedostojni sluga
njegov, molitvama ovoga svetoga gospodina mojeg
olakavah se od svih tereta mojih, starajui se o
zapovedima njegovim, i, ivei u miru i tiini odasvud,
otresoh sa sebe, s pomou Preasnoga, sve neprijateljske
varvare koji su napadali na otaastvo njegovo" (Stefan
Prvovenani). Izgleda da je irenje Nemanjinog kulta ipak
bilo vie namera Savina i Stefanova nego to je to bilo
stvarno spontano. Kao mudri dravnici znali su da ovakav
kult moe da uvrsti dinastiju Nemanjia i da zahvaljujui
tome doprinese unutranjoj stabilnosti u dravi. Koliko je
taj kult narastao kasnije i koliko se verovalo u svetaku
mo Nemanjinu vidi se i kod Domentijana koji za sve

uspehe Stefanove zahvaljuje iskljuivo svetakim
Nemanjinim moima: "svi neprijatelji otaastva njihova,
vidljivi i nevidljivi, padahu pod njegove noge molitvama i
blagosiljanjem njihova prepodobnoga oca".
U vreme ovoga izmirenja Stefan je bolovao od neke
bolesti koja ga je dosta ograniavala. Od te bolesti je
bolovao jo u vreme njegovih ratovanja sa Vukanom i on
je prvi put spominje u momentu dok je pisao pismo Savi u
kojem ovoga poziva da se vrati u Srbiju. "Posle toga,
brao, oseajui nemo u telu svojem od mnogih trudova i
rana, sa eljom, s mnogo urbe..." (Stefan Prvovenani).
13. Uspesi u spoljnoj politici

Odmah nakon smirenja prilika u Srbiji, Stefan dobija
mogunost da se aktivnije okrene i spoljnjim poslovima.
Situacija u srpskom okruenju je bila zaista haotina, ali
upravo takva kakva je bila omoguila je Stefanu da za
vreme sreivanja unutranjih prilika ne bude uznemiravan
sa strane. Nekako u to vreme i bugarski kralj Kalojan je
poginuo pod Solunom (1207.) to je odmah izazvalo
nerede po celoj Bugarskoj. Graanski rat u Bugarskoj
veoma veto iskoriste Ugari i zauzmu Beograd i Branievo
irei granicu sve do uprije. Novi kralj Borilo (1207-
1218.) nije imao mirnog vladanja, jer se protiv njega
odmah dignu novi pretendenti od kojih se despot Slav
otcepi u Rodopima, a drugi po imenu Strez nije te snage,
pa je stoga morao da bei iz Bugarske. Zatitu je naao
upravo na dvoru srpskog upana Stefana, koji mu je pruio
utoite. "Jedan odmetnik od istoga plemena, Gota,
zvanog i bugarskog, po imenu Strez, odvoji se na zapad k
dravi mojoj, napadnut od ovog zlog zakonoprestupnika,
brata njegova. Njega primih kao dragog sina, othranih ga
i sauvah nepovreena od najezde pogibli i od ubistva
njegova" (Stefan Prvovenani).
Stefan je odmah uspostavio veoma prisne odnose sa

Strezom tako da su se ak i pobratimili, a Stefan je ovome
sa svojom vojskom pomogao da se doepa utvrenog
grada Proseka na Vardaru odakle je Strez kontrolisao
centralnu Makedoniju. "I najpre ga Stefan uvede u jedan

tvrdi grad, koji se zove Prosek, davi mu vojsku svoju u
pomo, i sam mu pomoe i utvrdi i ugospodi ga,
udostojivi ga da ga imao kao druga i brata" (Teodosije).
Bugarski kralj Borilo je bio svestan opasnosti ovoga

saveza pa je stoga nudio Stefanu dobre uslove za izruenje
Streza, no ovaj na to nikako nije pristajao."Jer svakoga
dana traae ga da ognjem saee telo njegovo ili da ga
rasee na etiri esti i da ih povea na putovima
gradskim" (Stefan Prvovenani). Stefan je bio veoma
uporan pri voenju ovakve politike, budui da je i na
svom dvoru imao jaku opoziciju protiv Streza. ta je
nagonilo Stefana na takve postupke ne zna se. Uspeh
ovoga saveza neizmerno je pomogla i injenica da je tada
Borilo bio zauzet na drugoj strani i to ratovanjem protiv
Latina. Ovaj rat za njega nije bio srean i zavrio se
stranim porazom kod Filipopolja (1208.), no tada je i on
imao sree, poto su Latini bili zauzeti stalnim borbama
protiv Grka, tako da nisu uspeli da iskoriste ovu veliku
pobedu. Doivevi ovakav neuspeh, Borilo odlui da se
udrui sa svojim protivnicima Latinima i Ugarima.
Stefanov savez sa Strezom je u poetku imao uspeha i

verovatno da je u samom poetku Strez u odnosu na
Stefana imao vazalski odnos. No, to nije dugo trajalo,
budui da je Strez imao drugih planova. On se okrenuo ka
jugoistoku Balkana, stupivi u vezu sa epirskim vladarom
Mihailom Anelom I (1205-1214.) sa kojim je ak
pokuao da napadne na latinski Solun. Ipak, ono to je
najvie uplailo Stefana bile su iznenadne veze Streza sa
bugarskim vladarem Borilom. Strez je i do tada pokazivao
znak bezumnosti ubijajui bez razloga, sve u svemu imao
je zaista nepredvidljive postupke. Zapravo radilo se o
izuzetno surovom oveku kome je ljudska smrt bila
zabava. Njegov grad Prosek se nalazio na visokoj steni,
ispod koje je tekao Vardar i tu na velikoj visini on je
sainio pozornicu sa koje je bacao ljude u dubinu na stene.
"Za malu, dakle krivicu prestupnika na smrt osuivae, i
niz onu stenu stranu visinom, sa one pozornice
zapovedae da se baci. A kada koga bacahu, on u veselju
k njemu klicae: Pazi da ne okvasi kouh" (Teodosije).

Odnosi izmeu Stefana i Streza su se veoma brzo pokvarili
iskljuivo zbog toga to Strez nije hteo da prizna svoju
zavisnost. Njemu ni malo nije smetalo da pone da sklapa
saveze sa Stefanovim neprijateljima Latinima i kasnije
Bugarima (od kojih ga je Stefan i spasio).
Stefan se pribojavao mogueg saveza Streza sa Bugarima

budui da bi tada jedina meta njihovog zajednikog
napada mogla biti Srbija. Stoga je on pokuavao da Streza
najpre nagovori da se njihovi raniji odnosi obnove. No to
nije vredelo i ini se da se Stefan ve spremao i da vojno
napadne na Streza. Tada se umeao Sava predlaui
Stefanu da se pokua jo jednom sa pregovorima i ponudi
se da ba on, Sava, bude taj koji e ii kod Streza pa
ukoliko ni njegova misija ne uspe da tada napadne sa
vojskom. "Idem pravo ja ka protivniku, govoriu mu, pa
ako ni mene koji uim o bogu, ne poslua kao mnoge, tada
vi preduzmite to je ljudsko"(Teodosije).
Savu je Strez lepo primio, meutim tokom pregovora on

nije odustajao od svojih namera i izgledalo je da je Savina
misija propala. Tu no Strez je iznenada poeo da
zapomae, a kada mu je dola pomo on je prostenjao
"Neki strani mladi po zapovesti Savinoj reena spavanju
je na mene napao, i izvadivi ma moj njime probode srce
moje" (Teodosije). Straa je Savu ve traila, no on je do
tada ve bio otiao. Smru Strezovom nestala je jedna
velika opasnost po Srbiju. Njegove oblasti tada su podelili
Latini koji su uzeli Prosek i Grci koji su uzeli ostalo.
Sama Strezova smrt je bila veoma udnovata. Umro je

"smru udnom, da su se svi udili tome" (Stefan
Prvovenani). Kasnije se ova smrt pripisivala udesima:
"jer Gospod koji je blizu pravedne molbe, da uslia
molitvu onih koji ga se boje, posla anela ljuta da ga
ubode posred ljutoga srca njegova" (Teodosije). No, tu
nema mnogo udnoga. Radi se o atentatu na Streza, a koji
je direktno povezan sa njegovim odbijanjem da prizna
Stefanovu vlast. Ovo je veoma veto izvedeno uz
verovatnu Savinu ulogu. Njegov odlazak Strezu je
verovatno i bio usmeren ka tome, budui da je sigurno

meu samim Strezovim ljudima bilo dosta onih koji su na
Stefanovoj strani. Sava je Strezu predoio da e Stefan
vojno intervenisati ukoliko se on ne urazumi, a kada je
ovaj odbio Savine predloge nezadovoljnici su ga ubili. Da
je Sava na neki nain povezan sa tim vidi se iz toga to su
ga odmah nakon atentata traili po tvravi, no on vie nije
bio tamo. ak i Savino ponaanje nakon povratka u Srbiju
moe ovo da potvrdi. Sava je znao ta se desilo Strezu, ali
zbog utuenosti nije bio u stanju da to lino saopti
Stefanu, pa je jedno vreme odbijao da o tome bilo ta
govori "Sveti, pak, nije hteo nita pohvaliti se ili govoriti o
onome to se desilo, nego je smernou, tavie, bio veoma
potiten i utuen. A, Stefan, saznavi od onih koji su bili sa
svetim za uzrok njegove potitenosti, nije ga smeo o tome
pitati, nego sve ispitavi od vojnika koji su doli i saznavi
za stranu smrt protivnika, uasom obuzet uae se i
proslavljae svesilnog Boga za ono to se
dogodilo" (Teodosije). Oigledno da su mu i ova misija i
njen rezultat teko pali, ali od Srbije je otklonjena velika
opasnost. Sama godina ovih dogaaja je dosta
diskutabilna: 1214. ili 1212? No, to ne menja bitno
situaciju, Strez je tada direktno ugroavao Srbiju i trebalo
ga je na neki nain neutralisati. Kako se sa njime nije
mogla u pregovorima obezbediti saradnja, to se njegovom
fizikom likvidacijom dolo do eljenoga cilja.
Da je Stefan tada bio vojno slab vidi se i iz toga to nakon

Strezove smrti njegove oblasti nije pripojila Srbija, ve
Latini i Grci. Svi planovi za proirenje Srbije bili su vezani
upravo za jug i u tom kontekstu treba i gledati saveznitvo
Stefanovo i Strezovo i ba proputanje Stefanovo da
zauzme Strezove zemlje izaziva uenje. Stefana nije
mogla iznenaditi Strezova smrt, konano on je za nju
saznao sigurno pre no Latini ili Grci. To to je on
propustio da ih prvi zauzme moe govoriti da u to vreme
nije imao za tako neto dovoljno snage.
U Bugarskoj je za to vreme Borilo postepeno sreivao

situaciju i tokom 1211. godine on uspeva da svoju domau
opoziciju slomi. Vrhunac ovog obrauna se desio na
dravnom saboru u Trnovu (11. februar 1211. godine)

kada je pod izgovorom da se obraunava sa bogumilima
Borilo zapravo skrio svoje protivnike. Saradnja sa
ugarskim kraljem je bila sve bolja, pa mu je ovaj ak i
slao vojne trupe da bi mu pomogle u guenju nekih
pobuna. Posredovanjem pape latinski car Henrik se ak
oenio sa Borilovom roakom. Imajui ovakve saveznike
Borilo se odjednom okree ka Srbiji i Stefanu, elei da ih
kazni zbog toga to su njegovom protivniku Strezu pruili
utoite. Zajednika vojska Bugara i Latina prodrla je do
Nia, meutim neki dogaaj je u noi izazvao paniku tako
da se ova vojska razbeala. "I najednom, u pono, bi vika.
I rasu nevidljivo Preasni neprijatelje nae, koji se behu
digli. I strahom velikim obuzeti, pojavom mojega
gospodina svetog i znamenjem jednim, pobeeni od njega
pobegoe, sekui sami sebe, jedni druge, i pobeda im bi
meu sobom, i do kraja se sruie. I otidoe posramljeni u
propasti i sramoti velikoj." (Stefan Prvovenani). Sam
Stefan ovde rasturanje neprijateljske vojske pripisuje
iskljuivo udima Nemanjinim, no sigurno je da to nije
bio jedini razlog. Veoma je lako mogue da su Srbi
izvrili neki noni napad kojim su napravili paniku meu
Bugarima i Grcima. Izgleda da su u toj zabuni Grci mislili
da su ih Bugari izdali i napali, kao i obrnuto, pa je stoga
dolo i do njihove meusobne borbe. Nije nikako
iskljueno ni to da je dolo do nekakve meusobne
rasprave izmeu Bugara i Grka, i da je ta svaa
kulminirala meusobnom tuom i kasnije borbom. Moda
zato i Stefan navodi da je u pono iznenada izbila vika u
neprijateljskom logoru. Srbi su moda bili u blizini i stoga
su mogli uti ta se deava kod ovih. Poznavajui
Stefanovu vetinu politike i snalaenja u tome, moda je
ba on i napravio ovu svau meu saveznicima.
Bilo kako bilo, pohod Bugara i Latina se zavrio sramno,

vojska se razbeala, a da nije imala nekih posebnih ratnih
dejstava. S druge strane, za Stefana je ovo znailo da
jedno vreme sa te strane nee biti napadan. Opasnost je
sada nailazila sa druge strane i to iz Epira gde je vladao
despot Mihailo I. On je od ranije vladao celom Albanijom.
Oko 1212 1214. godine od Venecije otima Dra i Krf, a
jedno vreme je imao i dodira sa samim Strezom. Padom

Streza Epiru je pripojena severna Makedonija, a Mihailo
je uskoro zauzeo i Skadar. Time je on jasno iskazao svoju
elju da proiri svoj uticaj na zetsko primorje. Koji je bio
razlog za njegovu ekspanziju u tom pravcu ne zna se, ali
ova njegova osvajanja su uznemirila Stefana jer je on te
oblasti smatrao svojim. "I on podie rat na mene, slugu
njegova, koga ostavi na prestolu svom. I, uluiv vreme,
kada sam se bio daleko udaljio od te strane, uze jedan od
mojih gradova, po imenu Skadar, koji uistinu, Dalmaciji
pripada" (Stefan Prvovenani). Mihailo je oigledno
iskoristio Stefanovu zauzetost na drugoj strani i pripojio
Skadar svojoj dravi.
Sam Stefan nije eleo da zapoinje neprijateljstva ve je

pokuao da pregovorima postigne povratak svojih
zemalja. Svi njegovi pokuaji su bili uzaludni i stoga su se
primenila druga sredstva. Veoma slino Strezu i Mihailo
je ubijen (verovatno 1215. godine) i to od strane jednog
od svojih robova dok je bio u branoj postelji. "I odmah
jedan od robova njegovih, ustav, probode ga maem na
odru njegovu, i zlom smru predade duu svoju, na
sramotu gledaocima, a na radost svima koji se uzdaju u
Gospoda i u svete ugodnike njegove" (Stefan
Prvovenani). Da li je Stefan imao kakvog udela u ovoj
nasilnoj smrti Mihailovoj teko je rei, ali injenica je da
je sa njegovim naslednikom despotom Teodorom veoma
brzo uspostavio dobre odnose. Koliko su ti odnosi postali
dobri vidi se i iz branih ugovora koji su tada sklopljeni ili
su trebali biti sklopljeni. Tako je Manojlo (brat Mihailov)
oenio jednu od sestara Stefanovih (istoriji nepoznato
njeno ime, zna se da je umrla 1216). ak je i Stefan imao
nameru da oeni erku pokojnog Mihaila, no kako je
izmeu njih postojala srodnika veza crkva nije dozvolila
da se ovo i ostvari. Na ovaj nain je otklonjena jo jedna
opasnost po srpsku dravu, a Stefan itav dogaaj oko
Mihailove smrti prikazuje legendarno, stavljajui ga opet
u zaslugu udotvornim moima Nemanjinim.
Prava opasnost po Srbiju dolazila je od katolikih zemalja,

od Ugarske i latinskoga Carstva. U to vreme Ugarskom je
vladao Andrija II (1205-1235), slab i tat vladar koji je

obeavao svata, ali je malo toga bio spreman i da ispuni.
Osnovna njegova slabost je bila to to je on bio pod
ogromnim uticajem svoje ene Gertrude, koja ga je ustvari
i bunila protiv njegovoga brata kralja Emerika. itav
Andrijin ivot je i protekao u stalnim pokuajima da sa
ugarskog prestola srui Emerika, tako da je na kraju ovaj
morao Andriju i da zatoi u Varadinu, dok mu je enu
Gertrudu proterao. Oseajui da e uskoro umreti, Emerik
se smilovao i pustio Andriju iz zatvora pod uslovom da
ovaj bude staratelj njegovom maloletnom sinu Ladislavu.
Da bi se ova zakletva Andrijina uvrstila ona je bila
uinjena pred papom Inoentijem III. Sam Emerik je jo
za svoga ivota krunisao sina Ladislava i ubrzo nakon
toga je i umro (1204.). Odmah nakon njegove smrti
Andrija preuzima starateljstvo, ali u zemlju se vraa i
njegova ena Gertruda koja odmah poinje da se sveti za
sve ono to je morala da pretrpi u izgnanstvu. Na udaru se
odmah nala udovica Emerikova, kraljica Konstancija, a
sukob je uzeo tolikog maha da se Konstancija uplaila za
svoj ivot kao i za ivot svoga sina, kraljevia Ladislava
tako da oboje pobegnu u Austriju, kod vojvode Leopolda.
Andrija je odmah zatraio od vojvode da mu ovaj izrui i
Konstanciju i Ladislava, no ovaj to odbije i sa vojskom
krene na Ugarsku. Austrijanci su ve bili na granici
Ugarske kada Ladislav iznenada umre (1205.). Sada vie
niko nije Andriji stajao na putu tako da se on nesmetano
krunie za ugarskoga kralja (1205.). Od samog poetka
svoje vladavine Andrija je imao stalnih neprilika sa
pobunama nezadovoljnika, a tokom 1213. dolo je i do
najozbiljnijeg izliva nezadovoljstva. Dok je on boravio u
Haliu, zemljom je upravljala njegova ena Gertruda. Njoj
je u upravi pomagao njen brat Bertold, koji je bio
svetenik, ali kome to nije ni najmanje smetalo da uz
svesrdnu pomo svoje sestre namami i siluje enu palatina
Banka. Ovo je izazvalo pobunu u kojoj je Gertruda od
strane nezadovoljnika bila iseena na komade dok je njen
brat Bertold sa dravnom kasom uspeo da pobegne. Sama
pria o silovanju ene palatina Banka ide u red legendi i
teko da je istinita, ali dovoljno govori koliku je mrnju
Gertruda na sebe navukla. Andrija je pobunu uspeo da
smiri, ali situacija je i dalje bila veoma neizvesna. U takvoj

je situaciji bio Andrija kada je dobio poziv od latinskog
cara da doe u Ni na pregovore, a cilj je bio, u to nije bilo
nikakve sumnje, samo Srbija. Odnosi sa Bugarskom su bili
veoma dobri tako da je bilo sigurno da napad nije usmeren
na njih.
Savez izmeu ugarskoga kralja i latinskoga cara trebalo je

da se sklopi u Niu tokom 1215. (ili 1216?) godine i na
ovaj sastanak su trebala doi oba vladara sa svojim
armijama. U Ni je bio pozvan i Stefan, no njemu je ovaj
poziv bio veoma sumnjiv. On je pretpostavljao da bi to
mogla biti klopka za njega te da ga ele uhvatiti kako bi
lake slomili otpor u Srbiji. "I, kad se sastanu, da se obrnu
na zemlju svetoga Simeona i na otaastvo moje, zovui me
neprestano, na prevaru kao s ljubavlju, da doem na
vienje s njima." (Stefan Prvovenani). Stefanu je bilo
odmah jasno da Ugari i Latini zapravo nameravaju da
udare na Srbiju i da su ovi pregovori na koje ga pozivaju
samo nain da ga se lake doepaju. Cilj je rasparavanje
Srbije. "Sveae rav savet da me prognaju i da zemlju
otaastva mojega razdele i zadre sebi" (Stefan
Prvovenani).
Prihvatiti borbu sa udruenim armijama vodilo bi u

propast, stoga Stefan potee svoje najjae oruje:
diplomatiju u kojoj je bio izuzetno vet. Jedina mogua
prilika za njega je bila da nekako ne dozvoli da se
saveznici sastanu u Niu, jer tada bi bilo sve kasno. U ovoj
izuzetnoj diplomatskoj akciji Stefanu je glavnu pomo
pruio brat mu Sava od kojeg je izgleda i potekao savet da
se prvo pokua pregovarati sa ugarskim kraljem Andrijom.
Osnovni razlog za to je bio u tome to Stefan sa njim ve
due vreme nije imao nekih sukoba, kao i to to izmeu
njih nije bilo nikakvih protivnih interesa. U prolee te
godine (1216.), u gradu Ravnom dolo je do susreta dva
vladara. Ugarski kralj Andrija je prihvatio sastanak sa
Stefanom raunajui da ni on sada nema nekih posebnih
interesa na toj strani, budui da je bio i suvie zauzet
unutranjim razmiricama kod kue.
Sastanak je trajao 12 dana, uz sve sveanosti koje idu uz to

kao i uz izmenjivanje bogatih poklona. "I probavismo u
veselju asnom 12 dana. A velmoe njegove i boljari silni
poklanjahu mi se svakoga dana i donoahu mi vrlo mnogo
darova raznovrsnih" (Stefan Prvovenani). Stefan je u
ovim pregovorima postigao pun diplomatski uspeh i uspeo
je da odvrati Andriju od bilo kakvih vojnih akcija prema
Srbiji. Izgleda da se ugarski kralj prijatno iznenadio
Stefanovim odnosom prema njemu pa je i sam uzvratio
sve ljubaznosti kojima je bio obasut. "Vidite, brao moja,
preudnu i predivnu ljubav mua ovoga slavnog, kako za
ljubav moju divlje i besne zverove, ture i turice izveze, kao
to mi, izvezav, i pitomu stoku dade, i sracinsku
stoku,.." (Stefan Prvovenani). U takvom dobrom
raspoloenju oba vladara doekaju latinskog cara Henrika.
Stefan je moda mislio da e ovaj kada vidi potpuno
preobraene Ugare i sam popustiti, no to se nije desilo.
Car je bio razjaren videi kako se Andrija i Stefan paze,
to je u sutini bio njegov teki politiki poraz. Ovo je bila
velika sramota za cara i da ne bi izgledalo da je
nadmudren on je od Stefana traio barem komad srpske
zemlje. "Posle ovoga priblii nam se Grki car, gnevan i
jarou obuzet, nauen od onih koji mi zlo misle. I
sastasmo se u slavnom gradu Niu, i koji mnogo hoae,
pa ma i neki mali deo da uzme od mene, i ne dobi,
bezumni, nego zlim srcem ne mogade ni rata podii ni
ljubavi uiniti, molitvama Svetoga" (Stefan Prvovenani).
Na ovom izuzetnom diplomatskom uspehu Stefanovom

moramo se malo zadrati budui da on tako slikovito
prikazuje sve njegove kvalitete dobroga politiara. Savez
izmeu ugarskog kralja i latinskoga cara za Stefana je
mogao biti katastrofalan, jer on se nikako nije mogao
odbraniti od dve takve armije. Meutim, poziv ove dvojice
Stefanu da doe u Ni, na tobonje pregovore, u sebi krije
neto drugo. Verovatno da je Stefan ipak bio dovoljno jak,
prvenstveno vojniki, da su ova dva vladara bili pomalo
zabrinuti za uspeh svoje akcije. Moda su se seali ranijih
borbi kada su se Srbi povlaili u planine iz kojih su mogli
dugo vremena da pruaju otpor. To bi od njih trailo
dugotrajno ratovanje za koje treba i ljudi i novca, a isto
tako zahteva i stabilnu situaciju u njihovim zemljama. Od

svega toga oni nisu imali nita, naprotiv samim njima je
pretila stalna opasnost od unutranjih udara. Stoga su
oekivali da bi moda bilo bolje da se Stefan dovede u Ni
i tu stavi pred svren in. Igrali su na iznenaenje, a
moda i na pokuaj raskola meu srpskim plemstvom,
koji bi se moda pojavio kada bi se saznalo da je Stefan
uhvaen. S druge strane okupljanje njihovih armija u Niu
dovodilo ih je u situaciju da mogu odmah da dejstvuju, ne
dozvoljavajui Srbima da se pripreme. S druge strane i
same pregovore u Niu oni su verovatno Stefanu prikazali
krajnje bezazleno, elei da ga zavaraju da ne bi i on
poeo spremati svoju vojsku. inili su sve da bi Stefana
zavarali o svojim namerama. Sve su ovo kombinacije koje
su mogle biti za Srbiju pogubne, i sigurno je da je Ni za
Stefana trebao biti varka, gde bi on izgubio vreme koje
kasnije ne bi uspeo da nadoknadi.
No, Stefan se pokazao kao superiorniji u politikim

igrama. Prvo on nije ovoj dvojici poverovao, od samoga
poetka je znao o emu se radi. Za nekakve akcije poput
onih protiv Streza ili Mihaila, nije bilo vremena, a
verovatno ni mogunosti. Stoga se zaigrala diplomatska
igra. U pregovorima u Ravnom Stefan je sa Andrijom
pregovarao, ali i ovoga zabavljao prireujui mu razne
vesele igre dajui mu velike poklone. Andrija nije bio
posebno sposoban vladar, ali beskrajno astohlepan
(njegovi ratovi sa bratom Emerikom oko prestola
dovoljno govore) i Stefan mu je verovatno povlaivao da
bi na kraju od njega dobio ba ono to je hteo: obeanje da
nee napasti Srbiju.
Dolazak latinskog cara u Ni nije mogao vie nita da

izmeni u Stefanovom uspehu. Moe se zamisliti kakvo je
ogorenje bilo kod cara kada je video da se Andrija i
Stefan dobro slau i da od planiranog zajednikog pohoda
Latina i Ugara nema nita. Ovu ogromnu sramotu car je
pokuao da na bilo koji nain izbrie, bio je on zadovoljan
i sa malim komadom srpske zemlje. Tek toliko da ovaj
svoj dolazak u Ni moe nazvati svojim uspehom. No,
Stefan sada vie nije eleo ni da uje da bilo ta preputa
caru, verovatno se sada oseao nadmonijim i mogue je

da je ovoga pomalo i ismejavao. Car nije imao nikakve
anse da od Stefana dobije bilo kakav teritorijalni ustupak,
dok s druge strane nije imao ni vojne anse. Konano,
sedeo je u Niu gde su boravili srpski vladar sa svojom
armijom, ali i njegov dosadanji, a sada Stefanov saveznik
ugarski kralj Andrija sa svojom armijom. Moglo se lako
desiti da su se Stefan i Andrija dogovorili da udare na
cara.
Navod Stefanov da je car otiao posramljen dovoljno

govori. Nije on bio posramljen samo zato to mu je akcija
doivela neuspeh, bilo je tu sigurno i neto vie. To neto
vie, bilo je sigurno Stefanovo ponaanje, a moda i
Andrijino. Oseajui svoju nadmo nad carem, oni su se
prema njemu verovatno tako i odnosili, to ovome
svakako nije bilo lako trpeti. Ipak, car je imao dovoljno
ponosa da je tvrdoglavo ostao pri svojim zahtevima prema
Stefanu, to je ovaj iskoristio kao opravdanje da
zaposedne sve izlaze iz Srbije i time odsee caru povratak.
"Ali ne mogae izii iz otaastva mojeg, jer zatvorih sve
staze njegove pomou svetoga gospodina mojega" (Stefan
Prvovenani). Svi klanci su bili zatvoreni i sada su se
Latini odjednom nali odseeni i pretila je teka katastrofa
i mogue je da bi Stefan satro ovu armiju da ugarski kralj
Andrija nije posredovao kod Stefana, molei ga da pusti
cara "A kralj Andrija umoli me da izie u svoje carstvo. I
ja, posluav molbe njegove, ostavih ga. I otide s mirom,
veliko beae i hulu ponesav carstvu svojemu" (Stefan
Prvovenani).
Ovaj svoj poraz car Henrih nije dugo nadiveo i ve 11.

juna 1216. godine on umire. Odmah nakon njegove smrti
u latinskom Carstvu poela su nadmudrivanja oko toga ko
e preuzeti carski presto.
14. Srbija kao kraljevina

Sama akcija ugarskog kralja i latinskog cara nije Stefanu
nanela nikakve tete, naprotiv uspela je da ga priblii
ugarskom kralju. Ipak, ova opasnost navela je Stefana da
napravi krupan zaokret u svojoj politici. Bilo je jasno da
dotadanji nain voenja politike postaje sve tei i da je

zapravo neodriv. Oslanjanje na isto pravoslavne zemlje
nije vie bilo mogue jer Vizantija vie ne postoji.
Bugarska je imala pretenzija na srpske teritorije, dok su
pravoslavne zemlje koje su nastale na tlu Vizantije ili
suvie slabe da bi mogle pomoi Srbiji, ili su daleko, ili su
ak one same neprijatelji Srbije. Prema tome, tu vie nije
bilo mogueg naslona za Srbiju. Stefan je jasno video da
Srbiji najvea opasnost dolazi upravo od katolikih
zemalja, meutim bilo je isto tako oigledno da se sa
nekima od njih moe i veoma dobro saraivati. Sam
napad latinskoga cara odbijen je najvie zahvaljujui tome
to je ugarski kralj Andrija napustio savez sa njim i priao
Stefanu. Trebalo je saveznike traiti upravo na toj strani.
Stefan je bio veoma fleksibilan kada je politika bila u
pitanju i stoga njegov krupan politiki zaokret tokom
1217. godine i ne treba da mnogo iznenadi, budui da je
bio samo logian sled dotadanjih dogaaja.
Veoma je lako mogue da je upravo ugarski kralj Andrija

bio taj koji je ukazao Stefanu na mogunost pribliavanja
katolikim zemljama i da mu je u tome kasnije i pomogao.
Prvi korak Stefanov ka pribliavanju Zapadu bila je
njegova enidba sa unukom venecijanskoga duda Enrika
Dandola, koja se zvala Ana (erka Rinijera Dandola). Pri
sklapanju ovoga braka ulogu posrednika je po svemu
sudei odigrao dubrovaki knez ovani Dandolo. Ovo je
bio izgleda trei Stefanov brak, poto se pretpostavlja da
je Stefan imao tokom 1204-1207. enu za koju se ne zna
ko je bila niti kako je zavrila. Brak sa Anom Dandolom
je sklopljen verovatno izmeu 1207. i 1208. godine, a
motivi su mu bili isto politike prirode. Stefanu je
verovatno imponovalo da za enu dobije roaku monog
mletakog duda koji je uspeo da skrene krstaki pohod i
da obori Vizantiju. U vreme 1207. godine uticaj Venecije
je bio i najvei pa je stoga i verovatno u to doba i dolo do
ovog braka. Ako je brak sklopljen u to vreme onda je
oigledno da je Stefan o orijentaciji ka Zapadu razmiljao
jo i ranije i da njegov kasniji preokret u politici nije tako
iznenadan. Zapravo, Stefan nikada nije imao bilo kakvih
dubljih veza sa drugim pravoslavnim zemljama, izuzev sa
Vizantijom u samom poetku svoje vladavine. Videvi da

sa te strane nee imati pomoi, a oseajui stalnu pretnju
latinskog Carstva, Ugarske pa i Venecije, Stefan je morao
da pokua da sa njima sarauje. Tim vie to je kroz pad
Vizantije mogao na delu da vidi kolika je mo papske
kurije i njenih katolikih tienika. Njegovi kratkotrajni
pokuaji saradnje sa bugarskim otpadnikom Strezom
veoma su loe zavrili, a uspesi bugarskog vladara
Kalojana koji je od pape dobio kraljevski venac i njegovu
podrku dovoljno su govorili sami za sebe. Izmeu
verskih interesa i dravnih Stefan se opredelio za dravne.
U sutini, Stefan je bio samo realan politiar koji jasno

sagledava zbivanja oko Srbije. Najjae zemlje u srpskom
okruenju bile su katolike i od njih je pretila i najvea
opasnost, ali istovremeno od njih je mogao imati i najvee
koristi. Brak sa mletakom princezom bio je ba u funkciji
njegovog pribliavanja Zapadu. Ovaj brak Stefan je uspeo
da iskoristi i za ostvarenje svojih davnih elja: za
dobijanje kraljevske krune. Preko Venecije on je stupio u
vezu sa tadanjim papom Honorijem III i od njega
zatraio krunu. Papa je lepo primio Stefanove izaslanike i
uvaio mu molbu te preko svoga legata poslao Stefanu
krunu. Tokom 1217. godine krunisanje je i obavljeno. Po
svemu sudei krunisan je samo Stefan jer mu je ena Ana
Dandolo umrla pre ovoga ina. Dodue u navodima
Andrije Dandola koji je pisao istoriju svoje porodice stoji
da je Ana ipak doivela ovaj dogaaj te da je krunisana.
Ovaj potez Stefanov izazvao je mnogo polemika i osuda u
samoj Srbiji, a uglavnom zbog katolikog porekla ove
krune. Kakva je on obeanja dao papi zauzvrat, ne zna se,
ali je oigledno i iz kasnijih dogaaja da obeanja,
ukoliko su i data nisu ispunjena. Stefan je Srbiju sauvao
kao iskljuivo pravoslavnu zemlju, a pribliavanje papi se
moe objasniti iskljuivo politikim razlozima.
Dobijanjem krune Stefan je uspeo da preko pape svojoj
vlasti da legitimitet i time istovremeno uvrsti svoj
poloaj prema spoljnim dravama. Kruna je znaila da
papa priznaje Srbiju kao nezavisnu dravu to je
automatski dovodilo do toga da sve pretenzije drugih
vladara (prvenstveno ugarskog kralja) na srpske zemlje

gube smisao. U to doba, a i kasnije, ugarski kralj se u
svojoj tituli hvalio da je vladar i nad srpskim zemljama,
no Stefan sada to porie nazivajui se "samodrac", time
jasno naglasivi svoj apsolutno nezavisan poloaj prema
drugima. To je bio tada jedini vladar kome je Stefanova
titula mogla da smeta, no Ugarska je bila zauzeta sasvim
drugim stvarima, tako da za Srbiju nije bilo vremena.
Ugarski kralj Andrija II se tokom 1215. godine oenio po

drugi put i to sestrom latinskih careva Balduina i Henrika,
koja se zvala Jolanta. U vreme kada se Andrija sastao sa
Stefanom u Ravnom njegov brak je tek bio zapoeo, a
njegov odnos prema latinskom caru Henriku, koji je bio
roeni brat njegove ene, dovoljno govori o njemu
samome, ali i ljudima toga vremena koji su bili na vlasti
(mada se od onda i nisu mnogo izmenili). Iako oenjen
sestrom latinskoga cara Henrika to mu nije mnogo
smetalo da sa njime prekri dogovor i pree na Stefanovu
stranu. Nikakve roake veze nisu mogle njega da
pokolebaju onda kada je bio u pitanju lini interes. Ipak,
Andrija se kod Stefana zauzeo da ovaj pusti iz klopke cara
Henrika, to je ovaj do kraja i uinio. No, ubrzo nakon
ove sramote car Henrik je u Carigradu umro (1216.).
Kako je Henrik umro bez naslednika, to se Andrija
odjednom naao u najuem izboru za latinskoga cara.
Njegovoj tatini je ovo izuzetno prijalo, a Latini mu
poalju poslanike koji mu ponude krunu. Kako se ovo bez
papinog pristanja nije moglo obaviti, to Andrija od njega
zatrai odobrenje za prihvat latinske carske krune. U to
doba papa je bio Honorije III, koji nije bio ba rad da vidi
Andriju na latinskom prestolu, verovatno se plaei
njegove prevelike snage koju bi dobio kada bi ujedinio
ugarsku i latinsko carstvo. Papski odgovor je bio
verovatno vrhunac licemerstva, ali i politike vetine da se
sprei ono to papi ne odgovara, ali da se direktno ne
zabrani Andriji da prihvati latinski presto. Papa je Andriji
odgovorio kako se raduje to uje da mu je ponuena
carska kruna Latina, ali da on jo uvek nema o tome neko
odreeno miljenje te ga stoga jo ne moe i kazati.
Meutim, papa se sea na davno Andrijino obeanje da e
krenuti u krstaki rat i opominje ga da izvri svoje

obeanje u najkraem moguem vremenu, jer bi u
suprotnom uvredio Boga i papu. To je zapravo znailo da
papa ne eli Andriju da vidi kao latinskog cara, tako da je
za veoma kratko vreme Andrijin tast Petar od strane pape
bio okrunjen za latinskog cara. Ni Petru ova kruna nije
donela sree, jer ga je na putu za Carigrad u Epiru zarobio
Teodor Komnen i bacio u tamnicu gde je ovaj ubrzo i
umro. Tada je latinskim carem postao Petrov sin Robert
(1219.).
Videvi da mu je carska kruna izmakla, a da bi sa papom

mogao imati neprilika, Andrija napokon odlui da krene u
krstaki rat i pone se spremati. Krajem 1217. godine
stigao je on u Svetu zemlju gde je ostao samo tri meseca i
poetkom 1218. godine se vrati u Ugarsku. Ovaj njegov
pohod je bio jedna strahovita katastrofa gde on i nije imao
vojnih sudara sa nevernicima, ali je zato izgleda bio od
svojih plemia otrovan i to tako da se, iako se spasio od
smrti, nikada vie nije oporavio. Ba dok je on bio na
krstakom pohodu, Stefan Prvovenani je bio od strane
pape Honorija III krunisan za kralja. Ugarsku su ubrzo
nakon Andrijinog odlaska zahvatili nemiri, a kada je sve
to uo, Andriju nita vie nije moglo zadrati u Svetoj
zemlji. Bilo je mnogo uticaja na njega da ostane u Svetoj
zemlji, a naroito uporan je bio papin legat koji ga je
ubeivao, dok ga je jerusalimski patrijarh i prokleo. Sam
povratak Andrijin u Ugarsku takoe lii na roman prepun
svakakvih dogaaja, od ugovaranja sklapanja brakova sa
vladarima zemalja kroz koje je prolazio na putu kui, pa
sve do njegovog zarobljavanja od strane bugarskog cara
Ivana Asena II. Ipak, nekako se doepao Ugarske koja je
bila u pravom rasulu, a njegov autoritet je pao na najnie
grane. Sam pohod u Svetu zemlju, koji je poeo
spektakularno, zavrio se jadno, a Andrija se vratio bez
vojske, dok Jerusalim nije ni video. Vrhunac haosa u
Ugarskoj se desio 1220. godine, kada se protiv Andrije
pobunio njegov roeni sin Bela, inae herceg Hrvatske i
Dalmacije, a sukobi su uzeli tolikog maha da ni pretnje
pape Honorija III da e na njih sve baciti prokletstvo ako
ne prestanu sa svaama nisu pomogle. Epilog svega je
bila, na dravnom saboru 1222. godine doneta, Zlatna

bula, dokument na koji je Andrija pod pritiskom morao
pristati. Ovom bulom kraljevska vlast je znaajno
ograniena i on vie nije mogao doneti bilo kakvu
znaajniju odluku bez njihovog odobrenja. Time je za sva
vremena u Ugarskoj skrena kraljevska samovolja.
Andrija se izmirio sa sinom Belom no to je trajalo samo
za kratko i uskoro izbije novi sukob tako da je Bela morao
tokom 1223. godine da bei iz Ugarske. Godine 1224. oni
su se opet izmirili. Za sve ovo vreme trajali su i Andrijini
sukobi sa plemstvom, a prvenstveno zbog toga to ni
Andrija, a ni plemstvo nisu potovali odredbe Zlatne bule.
Ovaj podui pregled ugarske istorije zapravo jasno

pokazuje da Andrija, iako nije mogao biti zadovoljan time
to je Stefan dobio kraljevsku krunu, nita nije mogao
uiniti da to sprei. Iako je bilo nekih znakova da on ima
nameru da i vojno intervenie, do toga do kraja nije dolo.
Bilo je oigledno da za due vreme Srbiji od strane
Ugarske ne preti bilo kakva opasnost. Ako iz Ugarske nije
mogla doi reakcija na Stefanovo krunisanje, a druge
zemlje nisu bile posebno za to zainteresovane, u Srbiji ve
nije bilo tako. Pomalo paradoksalno zvui to da je Stefan
najveu opoziciju krunisanju imao ba u Srbiji, ali tako je
bilo. U samom plemstvu opozicija nije bila posebno jaka,
ali svetenstvo nije bilo rado da rimski papa krunie
Stefana. Radilo se oigledno o strahu da bi rimska kurija
mogla dobiti znaajnije privilegije. Ostao je nejasan i
Savin stav prema ovome pitanju. O tome postoji vie
miljenja i to od onih koji tvrde da se Sava opirao
Stefanovom prozapadnom politikom kursu, pa do onih
koji smatraju da je on Stefanovu politiku odobravao. On
je tada imao dosta uticaja na voenje srpske politike, a u
mnogim dravnim poslovima ak je i lino uestvovao.
Verovatno da Sava nije pruao otpor Stefanu onda kada se
ovaj obratio Rimu za krunu, budui da je on osim to je
bio duhovnik, bio i dravnik. Da je bio realan politiar i
sposoban dravnik videlo se i po tome to ga je Stefan
slao u veoma teke misije, poput one kod bugarskog
otpadnika Streza koju je Sava tako uspeno okonao.
Pregovori sa ugarskim kraljem Andrijom bili su takoe
Savina inicijativa. Stoga je i primanje katolike krune on

sigurno shvatao kao dravnu potrebu i teko je poverovati
da je Sava u takvoj situaciji mogao staviti interese crkve
ispred interesa drave. Dodue, gledajui sa izvesne
distance ovaj itav dogaaj oko krunisanja pokazalo se da
je bojazan od prevelikog uticaja katolike crkve bila
nepotrebna, te da je srpska crkva od Stefanovog
krunisanja imala kasnije koristi. Da bi se objasnio Savin
stav oko krunisanja potrebno je sagledati njegovu
delatnost u Srbiju od onog momenta kada je doao pa sve
do njegovog odlaska u Svetu Goru 1217. godine.
Savin boravak u Srbiji se i te kako osetio, mada on izgleda

nije imao namere da se u njoj i zadri nakon to je uspeo
da pomiri Vukana i Stefana. Njegov je prevashodni cilj
bio da brau izmiri, te da se nakon toga vrati u Hilandar.
Meutim na Stefanovu molbu on ipak ostaje u Srbiji. "A
sveti i oni koji su s njime doli spomenue samodrcu svoj
povratak u Svetu Goru. A ovaj uvi ovu re, koja je
prolazila kroz njegovo srce kao koplje, promeni se,
pripade, i sam s blagorodnima poe moliti Svetoga
govorei: Ne ostavi nas u ovaj as, o oe sveti i ne
oduzimaj pre vremena alou duu moju od
mene!" (Teodosije). Situacija u Srbiji nije bila povoljna i
Stefanu je i dalje bila potrebna Savina pomo te je stoga
to osnovno zato se Sava zadrao. Za centar svoga
delovanja on je uzeo manastir Studenicu, koja je postala
sredite srpskog duhovnog i crkvenog ivota. Tada je
Studenicu proglasio arhimandrijom, a uskoro je
zahvaljujui njegovom uticaju tokom 1208. do 1220.
godine sazidana i ia (zadubina Stefana Prvovenanog)
posveena Spasovdanu (Vaznesenje) "Jer vaistinu Bogom
bi nareena arhimandrija, od koje i ovaj bogoljubac
osnova veliku arhiepiskopiju, dom Spasov, zvanu itu,
koju poevi i savri sa blagovernim bratom svojim,
velikim upanom kir Stefanom" (Domentijan).Ovaj
manastir je podignut na severu kraj Zapadne Morave
pokrivajui teritorije prema Savi i Dunavu, a imao je
zadatak da suzbije ugarski uticaj koji se u tim krajevima
zbog bliskosti granice oseao.
Njegov rad se naroito osetio u narodu gde je on odlazio u

svojim misionarskim pohodima. U to doba on je i stekao
naziv narodnog uitelja, poto je bio neumoran u dranju
propovedi, ali ne samo u tome, uio je on narod i kako da
obavlja pojedine radove pa je odatle i potekla pria kako
je on nauio seljaka da ore, enu da prede itd. Njegov se
uticaj osetio i meu pravoslavnim svetenstvom koje je
bilo dosta zaputeno i neuko. Sava je sa sobom doveo iz
Hilandara i nekoliko uenika koji su ga pomagali u
njegovom radu. Istovremeno on je dosta uinio i kod
podizanja pravoslavnih crkava, naroito u onim krajevima
gde je bio jak uticaj katolike vere. "I druge svete crkve u
svima izabranim mestima poevi i svri, i stare utvrdi, a
nove sazda i sve postavi na svakom dobrom zakonu, i
prenese svaki uzor Svete Gore u svoje
otaastvo..." (Domentijan). Sam njegov ivot je izazivao
strahopotovanje budui da je bio pun odricanja, a on se
esto povlaio i u isposnicu u Studenici povrgavajui se
iscrpljujuim postovima.
Sve ovo to je Sava radio svedoi o njegovoj planskoj

delatnosti koja je ila ka tome da srpskoj pravoslavnoj
crkvi pribavi samostalnost. Njegova misionarska
aktivnost, kao i veliki trud oko pripremanja podmlatka
svetenikog izvrili su onu pripremu koja je bila
neophodna da bi srpska crkva mogla samostalno da
deluje. Ba u vreme kada je Stefan bio krunisan, Sava
odlui da se vrati u Svetu Goru. Ova njegova odluka
izazvala je polemike oko razloga njegovog odlaska iz
Srbije ba tada. Stoga i zakljuci da se Sava naljutio na
Stefana to ga je krunisao rimski papa i da to Sava kao
pravoslavac nije mogao otrpeti. Savin odlazak detaljno
opisuje Teodosije. "Doavi ka samodrcu bratu, hotei
mu dati pozdrav radi odlaska, ovaj smatrae njegov
odlazak kao izlazak due, i mnogo plakavi i sa svima
blagorodnima molivi htede ga zadrati. Poto nikako ne
mogade, veoma se raalosti". Sava videi koliko Stefan
ali njegov odlazak tei ga govorei "Ako dobri Bog
izvoli, opet u se vratiti k vama" (Teodosije). Da se ne
radi o svai, vidi se i po tome to Stefan daje Savi mnogo
zlata, a uz to ga i lino prati do granica Srbije. "A
samodrac Stefan dade veliko mnotvo zlata, njemu na

potrebu i radi razdavanja manastirima u Svetoj Gori, i
onima koji samotno ive i svima potrebnicima, i sam ga
isprati sa blagorodnima do granica Grke
zemlje" (Teodosije).
Iz ovoga je veoma jasno vidljivo da meu braom nije
bilo nekih posebnih nesuglasica, a kasnija Savina
delatnost koja je bila usmerena ka sticanju nezavisnosti
srpske pravoslavne crkve, govori da je ovo jo od ranije
bilo meu njima dogovoreno. Sva aktivnost Stefanova, od
dana kada je on doao na presto pa sve do kraja, bila je
samo sprovoenje osnovne Nemanjine ideje da Srbija
stekne nezavisnost. Savin dolazak u Srbiju i njegovo
izmirenje Stefana i Vukana, opet su bili deo te aktivnosti.
Dobijanjem kraljevske krune srpska nezavisnost je bila
konano utvrena, a dinastija Nemanjia je dobila
legitimnost. Savina uloga pri svemu ovome je bila
ogromna, a on sam je mnogo uinio na tome da se Srbija
ouva od spoljnjeg neprijatelja. Stoga nije jasno zato bi
on bio posebni protivnik Stefanovog krunisanja od strane
pape kada je time Srbija ogromno dobijala na spoljnom
planu, kao to je i sama dinastija Nemanjia krunisanjem
bila priznata kao legitimna. Zar nije sva dosadanja
delatnost (pa i kasnija) bila usmerena ba ka tome i ta bi
on mogao imati protiv jednog ovakvog Stefanovog poteza
koji samo uvruje njihove dotadanje uspehe. S druge
strane, Sava je imao veliki uticaj na Stefana koji je ovome
dugovao skoro sve; teko da bi se i Stefan usudio da doe
u sukob sa Savom pa ma to bilo i pitanje krunisanja.
Samo krunisanje izdiglo je Srbiju u rang kraljevine, dajui

joj mnogo na prestiu, ali ono to joj je jo nedostajalo pa
da bi stvarno bila van domaaja stranih uticaja jeste
nezavisna crkva. Pitanje crkve nije bilo ni malo naivno
pitanje, a to su znali, a i osetili i Stefan i Sava. Jo je
Nemanja shvatio koliku snagu ima crkva i stoga je veliki
deo njegove delatnosti bio usmeren ba ka njenom
jaanju. Pred kraj ivota Nemanja se i zamonaio, to nije
bio samo plod njegove velike religioznosti. To je bio
zavrni in njegovog dravnikog delovanja, budui da je
upravo time i osnivanjem Hilandara udaren temelj

nezavisnosti srpske pravoslavne crkve. Sava je imao da
nastavi tu Nemanjinu aktivnost, a kolika je snaga crkve on
je video veoma jasno u Svetoj Gori.
15. Crkvena nezavisnost

Srbija je krunisanjem Stefanovim dobila priznanje, ali za
njenu politiku nezavisnost bilo je veoma opasno da nema
i samostalnu crkvu. U to doba srpska crkva je bila
potinjena ohridskoj arhiepiskopiji, koja je bila grka i
preko koje su veliki uticaj dobili grki elementi. Preko
crkvene zavisnosti mogla je lako doi i politika. Srpska
crkva nije imala svoje vrhovne vlasti ve je ona bila u
Ohridu, to je dovodilo i do duhovnog rascepa u samoj
crkvi. Posredno, crkveno nejedinstvo je stvaralo i
nejedinstvo u dravi, a ba je crkva bila ta koja je trebalo
da prui dravno jedinstvo. Stoga je trebalo srpskoj crkvi
pribaviti nezavisnost, a trenutak za to je bio veoma dobar.
Raspadom Vizantije izgubljeno je ne samo dravniko ve

i crkveno jedinstvo ove drave. Latinsko Carstvo koje je
formirano na tlu Vizantije poputalo je pod udarima Grka
iz Nikeje i Epira. Meutim, izmeu ove dve grke drave
postojalo je rivalstvo oko toga pod ijim e se vostvom
Vizantija ponovo ujediniti. Slina je situacija bila i sa
crkvom. Pravoslavna crkva je sada imala dva sedita i to u
Nikeji, gde je boravio carigradski patrijarh Manojlo
Saranten, ali i u Epiru. Srpska crkva je bila pod ohridskom
arhiepiskopijom koja je pripadala Epiru. Sama drava
epirska je bila tada u naponu snage, a njen vladar Teodor
(1214-1230.) veoma ambiciozan i krajnje beskrupulozan.
Koliko je ovaj ovek bio opasan svedoi i zarobljavanje
latinskoga cara Petra koga je Teodor doekao u zasedi i
zarobio. Petrovo hvatanje, kao i odlazak ugarskog kralja
Andrije u krstaki rat stvorili su od Teodora najmonijeg
vladara na tom delu Balkana. To je i bilo ba ono to je
Stefana i Savu moglo najvie da zabrinjava. Srpska crkva
je bila pod ohridskom arhiepiskopijom, a njeno sedite je
bilo u Epiru ime se Teodor mogao lako okoristiti i preko
crkve napraviti rascep u Srbiji. Trebalo je dobiti
nezavisnost srpske crkve u odnosu na epirsku, a

nezavisnost se mogla dobiti samo iz Epira ili Nikeje.
Bilo je sigurno da Epir nee dozvoliti da srpska crkva

stekne nezavisnost, prema tome ostala je samo Nikeja. Za
srpsku crkvu je sretna okolnost to je izmeu Epira i
Nikeje bila velika surevnjivost i to se trebalo iskoristiti.
Mogue je da su i Sava i Stefan imali ovo u vidu onda
kada je Sava naputao Srbiju i odlazio u Svetu Goru.
Tokom 1219. godine Sava otputuje u Nikeju sa eljom da
poseti nikejskog cara Teodora Laskarisa i patrijarha
Manojla Sarantena koji su tamo boravili. "Posle ovoga
hteo je sveti zbog manastirskih potreba, ili jo bolje - hteo
je Bog zbog njega, a zbog poznatog uzroka, da ide u
carstvujui Konstantinov grad, u kome je tada carevao
Teodor Laskar" (Teodosije). Iako se kod Teodosija navodi
da je Sava u Nikeju iao prvenstveno zbog manastirskih
poslova, to nije bio krajnji cilj ovog putovanja, a to e i
on sam neto kasnije da potvrdi.
Car je Savu primio lepo, "jer ki cara Teodora Laskara

bee udata nevesta Radoslava, sina Stefanova, sinovca
svetog Save. Zbog toga car ga mnogoljubazno primi sa
sugubom au, jer je i sam eleo da ga vidi" (Teodosije).
Nakon to je obavio sve manastirske poslove Sava zatrai
od cara da ovaj zapovedi svome patrijarhu da ovaj posveti
nekog Srbina za arhiepiskopa srpske pravoslavne crkve
"Skrbno i pealno mi je, caru, jer moja zemlja nema svoga
arhiepiskopa; a jo i mnoge zemlje su okolo otaastva mi u
oblasti drave nae, no nisu napredne boanstvenim
ispravljenjem. Da, hteo bih da tvoje veliko carstvo
zapovedi patrijarhu da mi osveti kao arhiepiskopa jednoga
od brae moje koja je sa mnom, da ga zemlja otaastva mi
ima na osveenje svoje, i da se drava velikoga ti carstva
njime velia" (Domentijan). U samome poetku Sava
nikako nije pristajao na to da on bude taj koji e biti
posveen za arhiepiskopa, no kasnije pod carevim
ubeivanjem on na to pristane. Nakon toga Sava zatrai i
punu autokefalnost srpske crkve, to ve caru izgleda nije
bilo pravo. "Car uvi ovo izmeni lice svoje zbog krupne
molbe, jer se ni patrijarhu nikako ni svima blagorodnima
ne uini ugodna. Jer su hteli posveenjem i vlau

crkvenom da ove imaju pokorne sebi, poslune i
daronosne. Ali zbog velike ljubavi koju car imaae
prema svetome, sramljae ga se da ga neispunjenjem
molbe otpusti alosna, pa utiavi silom one koji su
negodovali, ispuni svetome molbu" (Teodosije). Dakle, sa
dobijanjem autokefalnosti je ilo mnogo tee i car nikejski
i patrijarh su oigledno imali opoziciju tome. Ipak, Sava je
sretno obavio posao i srpska crkva se odvojila od ohridske
u zasebnu arhiepiskopiju, dok je Sava postao njen prvi
arhiepiskop.
Mada se to kroz spise Teodosija i Domentijana ne vidi

itava Savina akcija u Nikeji nije bila ba tako iznenadna
za cara i patrijarha. Jo pre Savinog odlaska u Nikeju kralj
Stefan Prvovenani je poslao caru Teodoru pismo u kojem
mu najavljuje Savin dolazak, a istovremeno ga obavetava
o cilju ove misije i moli ga da Savine zahteve ispuni.
Prema tome, iako su pitanja koja je Sava u Nikeji reavao
prevashodno bila crkvena pitanja, ipak ona su dobila
neizbeni politiki karakter. Ba ti politiki momenti su i
uticali na to da Savina misija uspe u potpunosti. Stefan je
ba i zaigrao na netrpeljivost epirske despotovine i
nikejskog Carstva oko pitanja ko e od ove dve drave da
bude naslednik Vizantije. Nikejski car je raunao sa
Srbijom kao vanim saveznikom u borbi sa Epirom i to je
bio osnovni razlog zbog kojeg je on bio tako popustljiv.
U vezi Savinog puta u Nikeju potrebna je jo jedna

napomena. Srbija je u to vreme ve bila kraljevina i kao
takva imala je pravo na samostalnu crkvu, to je Sava
verovatno u Nikeji veto iskoristio. Vei je problem bio
oko njegovog posveenja za arhiepiskopa i to je bio ba
onaj momenat na koji se kasnije pozivao Dimitrije
Homatijan, ohridski arhiepiskop. Njegovi protesti nisu ili
u smeru da opovrgavaju pravo Kraljevine Srbije na
samostalnu crkvu, na to je ona kao kraljevina ve imala
pravo. On je smatrao da ne postoji pravni osnov za
osveivanje Savino. "A gde je danas carstvo, kome
pripadaju i ostala pa i ovo dostojanstvo, poto sada
mnogi vre vlast po oblastima, a niko nije sauvao
neokrnjeno carsko dostojanstvo? A poto ve nema

pravog carstva, to tvome rukopoloenju sasvim nedostaje
pravni osnov ". Homatijan nije smatrao Teodora Laskarisa
legitimnim carem, i tu je bio u pravu, meutim prisustvo
legitimnog carigradskog patrijarha davalo je Teodorovoj
tituli cara politiku teinu. Sam patrijarh je Nikeju
smatrao samo privremenim mestom gde boravi dok se
Carigrad ne oslobodi od Latina i on je iz Nikeje i obavljao
sve svoje poslove. Verovatno da je i Sava razmiljao o
tome kada se obratio u Nikeju, a ne u Epir. S jedne strane
niti je Epir imao patrijarha (on je bio u Nikeji) niti je on
bio carevina (samo despotovina). Autoritet ohridske
arhiepiskopije nije bio dovoljno jak, niti je konano
ohridski arhiepiskop imao nadlenost da srpskoj crkvi
daje autokefalnost. Sava kao dobar poznavalac kanonskog
prava nije eleo nita da rizikuje i stoga se obraao
prvenstveno carigradskom patrijarhu koji je smatran za
naslednika vizantijskog jerarha.
Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan uvi za Savin

uspeh u Nikeji reaguje piui mu pismo u kojem
protestuje zbog njegovog posveenja za arhiepiskopa, ali
ne buni se i zato to je srpska crkva dobila autokefalnost.
Istovremeno on na pomalo uvredljiv nain zamera Savi
zato to je napustio Svetu Goru i vratio se u Srbiju gde se
bavio ne samo crkvenim ve i dravnikim poslovima.
Tako ga optuuje da je pobonost, asketski ivot i inoko
utanje zamenio za svetski mete, ueem na gozbama,
jahanju na odabranim konjima prekrasnog izgleda,
okruen velikom svitom. Istovremeno, on Savu optuuje
da je stekao in arhijereja preskaui nie inove. "Ako si
to postao rukopoloenjem carigradskog patrijarha,
pitamo: ega radi? Od starine su, istina carevi imali
povlasticu da daju gradovima stepene, pa od manjeg
stepena, recimo episkopskog, diu na vii, na
arhiepiskopski ili mitropolitski. Ali je zato trebalo da ti
pre toga bude episkop, te da bi se tako mogao uzvisiti od
nieg u vii i poasniji in. A ti niti si bio episkop, niti
ima bilo kakav carski dokument kojim bi se proglaavalo
tvoje postavljenje. A i gde je danas carstvo kome
pripadaju ta prava i izdavanje privilegija kad vlast vri
negde ovaj, negde onaj, a nijedan nije sauvao

neokrnjeno carsko dostojanstvo. A poto nema pravog
carstva, to ni ti nisi mogao imati zavrni blagoslov i
odobrenje". Istovremeno on Savu savetuje da se odrekne
arhijerejske asti i kae "ako se vrati na put kojim su
sveti oci odiskona ili, moda e dobiti oprotaj radi
pokajanja". Na kraju Homatijan opominje: "Ako, pak
ostane nepokoran i drzak i ako ostane pri svome
prezrevi ovo nae pismo, uinie da ti se na glavu srui
kazna koja ti s razlogom preti silom autoriteta prava;
onda emo te mi odvojiti od svete i ivonaelne Trojice i
isterati iz zajednice vernih kao naruitelja svetenih
zapovesti i boanskih kanona i kao onoga koji je stvorio
sumnje i izmene u crkvenoj organizaciji koju su sveti oci
odavno utvrdili. Isto tako bie kanjeni i svi oni koji
ostanu uza te, bili oni duhovnog ina ili svetovnog zvanja
i bia".
Nakon uspeno obavljenog posla Sava se vratio u Svetu

Goru i tu boravio jedno vreme. Razlog zbog ega nije iao
odmah u Srbiju bio je u tome to je on morao da obavi
neke poslove u samom Hilandaru koji su se ticali njegove
uprave, ali i da odabere pogodna lica koja e postaviti za
episkope u Srbiji. On se zapravo odmah poeo pripremati
za rad na reorganizaciji Srpske pravoslavne crkve: "doe
opet u svoj manastir Hilandar, poi nasamo igumana da
onima koji su pod njime sam sobom pokazuje primer
svake dobrodetelji, a opet bratiju da igumana sa strahom
Bojim u svemu sluaju, svima mir i blagoslov i u
Gospodu celiv davi, izie iz manastira, uzevi sa sobom
one za koje je znao da su podobni da ih postavi za
episkope" (Teodosije). Po ovom biografu Sava je dosta
razmiljao i o svom dotadanjem ivotu i bio je izgleda
zabrinut za uspeh pri organizovanju Srpske pravoslavne
crkve "pomiljae kako nee nita moi uspeti u zemlji
svoga naroda, jer ranije oni nisu imali arhiepiskopa".
Oigledno da je Sava dosta vremena proveo u
razmiljanjima, zapravo skupljao je snagu za ono to ga
tek eka.
On nije krenuo odmah za Srbiju ve ja najpre svratio u
Solun gde je odseo u manastiru Filokal u kojem je on bio

jedan od ktitora. Tu se posavetovao sa solunskim
mitropolitom Konstantinom Mesopotamitom (Kostadije) i
snabdeo sa potrebnim knjigama. "Posle ovoga sveti sabra
sve dostojno to je potrebno velikoj crkvi, i uze sa sobom
knjige zakonske i svetlo ispraen od mitropolita, iparha i
prvaka gradskih, ode u zemlju naroda
svoga." (Teodosije). Sava je zapravo uzeo Nomokanon ili
Krmiju, koja predstavlja zbirku crkvenih zakona, a koji
su bili potrebni za novu arhiepiskopiju. Budui da se radi
o nizu vizantijskih crkvenih zakona i koji su kao takvi
najbolji predstavnici vizantijskog zakonodavnog rada, to
znai da se na pripremi radilo due vreme. Zapravo za
ovaj kratak period koji je Sava proveo u Solunu ovakav
obimni rad sigurno nije mogao biti dovren. Stoga je
najverovatnije da je rad na ovome trajao ve due vreme i
da je moda tek sada u Solunu bio zavren. To potvruje
tezu da se Sava za dobijanje autokefalnosti Srpske
pravoslavne crkve spremao ve due vreme, a on to
sigurno nije mogao raditi bez pomoi svoga brata Stefana.
To opet dalje znai da odnosi izmeu Stefana i Save
nikako nisu mogli biti zategnuti, u protivnom ovakav
jedan posao koji je Sava obavio ne bi mogao biti uspeno
zavren. Nakon svega ovoga on je krenuo za Srbiju
prethodno kralju Stefanu najavivi svoj dolazak. "A svoj
dolazak unapred pismeno javi bratu samodrcu
Stefanu" (Teodosije).
Sam Stefan nije bio u mogunosti da doeka Savu budui

da je bio bolestan i vezan za krevet, meutim umesto
njega doek su obavili njegovi dostojanstvenici "I kada se
tako on pribliio ka zemlji otaastva svoga, i posla brat
njegov mnoge u sretanje njegove svetinje, a sam bee
obuzet velikom telesnom slabou." (Domentijan). Kod
Teodosija se opet navodi da su Savu izmeu ostalih
doekali i Stefanovi sinovi "mesto sebe posla mu sinove
svoje u sretanje, koji mladou kao orlovi zlatokrili i sa
mnogim blagorodnima do grke granice asno stigoe. I
doekivahu svoga po telu strica a u Boga vladiku i
svetoga oca, i sa svakom ga poau ka samodrcu ocu
privoahu". Stefan je bio veoma bolestan, tako da je Savu
doekao u krevetu, a bio je tako slab da ak nije imao

snage da se bez pomoi drugih pridigne u krevetu. "A
kada sveti doe nad bolesniki odar samodrca brata,
ovaj mu podignut od drugih jedva mogae dati celovanje,
uz veliki pla obojice i sviju blagorodnih, jer bee jaka
bolest samodrca i nikako se ne nadae
ivotu" (Teodosije). Po biografima Sava je na udesan
nain izleio Stefana tako da se ovaj odmah pridigao i
poeo obavljati dravniki posao.
Nakon Savinog povratka u Srbiju trebalo je izvriti i

reorganizaciju crkvene uprave u Srbiji, a sve u skladu sa
upravo dobijenom autokefalnou. U ovom poslu morao
je velikog uea uzeti i Stefan jer ovaj posao bez njega
Sava sigurno ne bi mogao sam obaviti, budui da to vie
nije bilo ista crkvena stvar ve je dobrim delom bila i
politika, odnosno dravna. U okviru toga Sava je
osnovao ukupno osam episkopija ( humska. zetska,
hvostanska, budimljanska, dabarska, moravika, toplika,
lipljanska) uz ve postojee u Rakoj i Prizrenu i postavio
osam episkopa. "Davi im knjige zakonske, da po
predanju svetih apostola i svetih otaca ue narod kako da
se podiu u veri u Gospoda naega Isusa Hrista, i
zapovedivi im da ga pokajanjem obraaju kao
Bogu,.." (Teodosije). Episkopije su postavljene tako da je
ak pet episkopija bilo na granici prema katolicima i
bogumilima. Ove episkopije su s jedne strane trebale da
obavljaju misionarsku ulogu prema tim krajevima, dok su
s druge strane trebale da spreavaju da se ove vere ire po
Srbiji. Sedite novih eparhija bilo je po manastirima, a
ia je bila sedite arhiepiskopije. Ovakvim rasporedom
Sava je sve uinio ne bi li u Srbiji odrao jednu veru i to
pravoslavnu, ime bi uspeo da ujedini dravu i
istovremeno da ujedini narod u jednoj veri. To bi
iskljuilo bilo kakve verske sukobe, a seanje na
graanski rat, koji se dobrim delom do kraja pretvorio u
verski, sa Vukanom, bilo je veoma svee. Ovakvim
svojim radom Sava je crkvu iz religiozne i etike ustanove
dobrim delom pretvorio u ustanovu koja je imala mnogo
toga politikog. Ipak, ova politika snage crkve nikada
nije bila usmerena ka tome da se ona u odnosu na dravu
potpuno osamostali i odvoji pa da ak dobrim delom bude

i dravni tutor. Naprotiv, Sava je Srpsku pravoslavnu
crkvu podredio dravnoj ideji Srbije i crkva se potpuno
predala sluenju dravnim interesima.
Sava je veoma agresivno krenuo pri reorganizovanju

Srpske pravoslavne crkve, istiui pri tome nacionalni
momenat. Shodno tome raki i prizrenski episkopi, koji su
bili Grci bili su smesta uklonjeni i zamenjeni Srbima. Grci
su shvaeni kao tu element, a to nije bilo ni udo, poto
su Grci vrili veliki pritisak helenizujui jugoistonu
Srbiju. Sa katolikom crkvom Sava je veoma paljiv tako
da niti jedna njena dijeceza nije ukinuta niti je na onim
terenima gde se nalazio katoliki biskup bila ustanovljena
neka pravoslavna eparhija. Njegovi postupci sa grkim
episkopima izazvali su reagovanje ohridske arhiepiskopije
i njenog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana koji je
estoko protestovao. Koliki je mali znaaj ovim
protestima Sava davao vidi se iz toga to njegova pisma i
protesti nisu ni malo uticali na promenu srpske crkvene
politike.
16. Smrt kralja Stefana Prvovenanog

U to doba na Balkanu je i dalje trajala politika bura.
Epirski despot Teodor uspeva da tokom 1224. godine
uzme Solun i da se nakon toga krunie za cara. Sada je
Srbija na svojim granicama imala izuzetno monog
suseda, ali ovakav nagli uspon Epira nije bio nenadan za
Stefana. Jo tokom 1219-1220. godine Stefan se poeo
naglo pribliavati caru Teodoru (tada despotu) i to tako da
je svoga sina Radoslava oenio njegovom erkom Anom.
Kako je bilo znano da e Radoslav kao najstariji sin
naslediti Stefana to je ovakav potez bio primljen veoma
dobro u Srbiji. Podrka jednog takvog monog vladara
kao to je to bio car Teodor mogla je samo dobro doi. Do
tog momenta moe se rei da je Stefan vodio prozapadnu
politiku, to mu je i donelo kraljevsku krunu. Meutim
ba od tih godina, odnosno 1219-1220 njegov se politiki
kurs menja i on se ponovo okree prema pravoslavnim
zemljama. Ta njegova nova politika orijentacija se i
vezuje upravo za ovaj brak njegovog sina sa epirskom

princezom, ali i za dobijanje autokefalnosti Srpske
pravoslavne crkve od strane carstva u Nikeji. Tu je
izuzetno vidljiva vijugava politika linija Stefanova koji se
nikada nije tvrdoglavo drao jednog politikog kursa.
Shodno svojim i dravnim interesima on je menjao
saveznike, ali nikada na svoju tetu.
Nekako u to doba i ugarski kralj Andrija je pripretio Srbiji.

Razlog je bio to to on nikako nije mogao preboleti
Stefanovo krunisanje budui da su ugarski kraljevi Srbiju
smatrali svojom zemljom. Ugarsku su jo od njegovog
povratka iz Svete zemlje (1118) potresali stalni nemiri koji
su imali krajnji rezultat u Zlatnoj buli, jednom dokumentu
na koji je on morao pristati i po kojem se njemu znatno
smanjuje vlast. Opasnost iz Ugarske Stefan je ozbiljno
shvatio i oekivao je da bi Andrija mogao napasti Srbiju.
Sigurno je da u to doba Andrija nije mogao prema Srbiji
preduzeti skoro nita, jer jednostavno za to nije imao
snage. Izgleda da Stefan nije bio dovoljno upoznat sa
pravim stanjem svari u Ugarskoj i stoga je poslao Savu
kod Andrije na pregovore, ne bi li Sava ovog odgovorio od
napada. "I odma prizvavi svetog arhiepiskopa, ispria mu
o svim Ugrinovim pretnjama ratom, i velereivo hvalisanje
bez straha Bojega, i zamoli ga da ode do Ugrina sa
velikaima koji su od njega doli" (Teodosije). Ugarski
kralj je po svemu sudei poslao svoje poslanstvo Stefanu i
nakon to je bio upoznat sa njihovim zahtevima ovaj je
odmah poslao Savu u Ugarsku. Na ugarskom dvoru Sava
je bio lepo primljen i nakon pregovora uspeo da odgovori
Andriju od njegovih namera. Biografi detaljno opisuju
Savin boravak u Ugarskoj i spominju njegova uda koja je
izveo pred kraljem. To je navodno uplailo Andriju i on
odustane od pohoda na Srbiju. Istina je bila neto drugo.
Andrija je, to je verovatno, poslao Stefanu svoje
poslanstvo u kojem izraava svoje nezadovoljstvo
Stefanovim krunisanjem i sigurno mu je napomenuo i
neku mogunost da bi Ugarska mogla i vojno intervenisati.
Stefan se zabrinuo, mada nije imao nekog posebnog
razloga za to jer Andrija sve i da je hteo da ratuje, nije
mogao. Koliko se Stefan zabrinuo vidi se po tome to je u
Ugarsku odmah poslao Savu, ve provereno uspenog

diplomatu, da pokua da smiri situaciju. Andrija je
prividno popustio, zapravo nije imao drugog izbora, sa
Savom on moda ne bi ni razgovarao da je imao te snage
da napadne. Kasniji opisi ovog dogaaja strano
preuveliavaju Savinu ulogu, a koliko je to daleko otilo
vidi se i po tome to Teodosije ak navodi da je Sava
ugarskoga kralja iz katolike preveo u pravoslavnu veru,
to je naravno besmislica.
Srbija je u to doba imala dosta povoljan poloaj na

Balkanu i nekih posebnih opasnosti po nju nije bilo. S
jedne strane rodbinski odnosi sa epirskim carem
garantovali su joj sigurnost i podrku ove sada mone
drave. Stefan je istovremeno uspeo da slomi i
separatistike tenje u Zeti, ne dozvoljavajui ak ni
svome sinu Radoslavu da njome upravlja plaei se da bi i
on mogao postati zaraen ovim idejama. Celokupna
Stefanova politika i jeste vodila ka tome da se izbrie
svaki trag samostalnosti te oblasti u odnosu na centralnu
vlast. U okviru toga Stefan je uspeo i da oblast Hum, gde
je vladao Nemanjin brat Miroslav pripoji u potpunosti pod
Srbiju. Nakon Miroslavljeve smrti u Humu je dolo do
otimanja oko vlasti i u tu borbu se umeao Stefan koji je
imao i najvie uspeha. Oko 1216. godine je juni deo
Huma pripao pod Stefanovu vlast dok su neznatni delovi
pripali ostalim pretendentima.
Stefan je imao jedine bojazni od napada iz Bugarske gde

je car Jovan Asen (1218-1241.) pokuavao da ostvari
slovensko grko carstvo koje bi zamenilo vizantijsko. U
te njegove planove bili su ukljueni i delovi Srbije, ali
sretna je okolnost to se tim njegovim planovima ispreilo
mono epirsko Carstvo, tako da su Bugari u Grcima videli
glavne protivnike. To vreme je karakteristino po velikim
politikim i vojnim obraunima koji su reavali sudbinu
grkog sveta i u taj vrtlog bile su umeane mnoge drave.
Dok su neke pokuavale da naslede Vizantiju, druge su
opet pokuavale da za sebe zgrabe to vie. Srbija je imala
tokom Stefanove vladavine dosta iskuenja u kojima je
mogla da postrada jer ona nije predstavljala neku posebnu
silu koja bi izazivala respekt. Nju je bilo teko pokoriti, ali

ona sama je bila veoma slaba da bi bilo kome mogla tada
predstavljati neku posebnu pretnju. Opasnost je bila tim i
vea to su se u Srbiji prelamali razliiti verski interesi.
Na njenom terenu bili su prisutni i pravoslavci i katolici, a
jo uvek su bili dosta brojni i bogumili. Srpska
pravoslavna crkva je bila deo ohridske arhiepiskopije u
kojoj je upravljao Grk, a on je opet postavljao episkope u
Srbiji (Prizren i Ras). Srpski vladari stoga nisu imali neki
posebni uticaj na izbor svetenika, jer je ohridski
arhiepiskop, budui epirski podanik na prvom mestu
vodio rauna o interesima epirskog vladara. Stoga su Srbi
bili izloeni grciziranju koje je dolazilo preko tako
postavljenih svetenika, najee Grka. Sama sluba se
vrila prvenstveno na grkom jeziku to je dovodilo do
toga da veina ljudi koja je dolazila u crkvu nije zapravo
ni razumela ta svetenik govori. Takva crkva je mogla
veoma opasno da ugrozi dravu i bilo je jasno da u sukobu
grkih i srpskih interesa, ona nee titi srpski, ve grki
interes.
Sama Srbija nije bila imuna na verske sukobe. sudar

Stefana i Vukana umalo nije upropastio dravu. Stoga je
Stefan imao mnogo problema dok nije postigao
teritorijalno i duhovno jedinstvo srpske drave. itavo
Stefanovo delo moe se nazvati izuzetno uspenim,
budui da je Srbiju uspeo da odbrani od spoljnih napada,
kao to je uspeo da slomi i unutranje otpore.
Autokefalnou crkve srpska drava je dobila svoju
dravnu crkvu koja e biti u funkciji njene odbrane i koja
e da ostvari duhovno jedinstvo srpskog naroda.
Za Srbiju je srena okolnost to je u tim vremenima imala

jednog takvog vladara kao to je Stefan Prvovenani, ali
jo je vea srea to je na elu crkve bila jedna takva
linost kao to je sveti Sava. Oba brata su se izuzetno
dobro razumela kada su bile u pitanju dravne potrebe, a
nesuglasice meu njima nikada nisu prerasle u otvoreni
sukob koji bi mogao da ugrozi dravu. Sve njihove akcije
su bile uglavnom zajednike, mada bi se po sloenosti
njegovog zadatka uloga svetog Save ipak morala staviti na
prvo mesto. Njegovu ulogu oko stvaranja i organizovanja

Srpske pravoslavne crkve ne treba posebno naglaavati,
budui da ju je on i stvorio. Uloga prosvetitelja je takoe
dovoljno poznata, meutim njegova uloga kao dravnika i
politiara ostala je u senci prve dve. Najvei diplomatski
uspesi Stefanovi ostvareni su upravo onda kada je Sava
odlazio u diplomatske misije. Da je bio veoma vet vidi se
iz rezultata njegovih pregovora sa Strezom, zatim
epirskim despotom Mihailom i konano ugarskim kraljem
Andrijom. Odlazak u Nikeju, gde je dobijena
autokefalnost srpske crkve takoe se moe nazvati
Savinim diplomatskim uspehom. Koliko je on bio
savetnik Stefanov teko je i pretpostaviti, ali sigurno je da
Stefan nije donosio niti jednu vaniju odluka bez
dogovora sa Savom. Samo Stefanovo krunisanje od strane
pape, esto se navodi kao razlog zategnutih odnosa Save i
Stefana. Ova razmiljanja su preterana, jer iz itavog rada
Savinog vidljivo je da je on u svom itavom ivotu interes
srpske drave esto stavljao ispred verskog, znajui da e
ba zahvaljujui jakoj srpskoj dravi i pravoslavna crkva
dobiti na snazi. Nemogue je da on nije shvatao sve
prednosti koje je Stefan dobio krunisanjem i da je uski
religiozni interes stavio ispred dravnog. Konano, on je
crkvu i stvorio takvom da slui dravi i narodu i nikada
pravoslavna crkva nije pokuala da se nametne dravi.
Rimska kruna je tada bila dravna potreba, kao to je to
bila i samostalna crkva i verovatno je da Stefan ni
krunisanje nije traio a da se prethodno o tome nije
savetovao sa Savom.
Nakon postavljanja episkopa, Sava je najvei deo

vremena provodio organizujui crkvu, a to je radio ili
svojim pismima ili putujui po zemlji. U okviru toga
odran je tokom 1221. godine veliki sabor u ii, prvi
opte crkveno-dravni sabor nakon dobijanja
autokefalnosti i na njemu se raspravljalo o pravoslavlju.
Sava je propovedao protiv jeresi, verovatno protiv
bogumila, kojih je bilo dosta po Srbiji. "Zbog toga se i ja
bojim da meu vama ne bude to od neistoga i
kukoljnoga uenja takvih. Hou da meu vama izvrim
obnovljenje svete, istinite, boanstvene vere u Oca i Sina i
Svetoga duha..." (Teodosije). Sa bogumilima je

postupljeno veoma otro, tako da oni koji nisu eleli da se
odreknu ove jeresi, budu proterani. "A one koji su
propovedali jeres zadra sa sobom kod crkve i nasamo ih
tano ispita. Nekrtenima sa prethodnim proklinjanjem
jeresi koju imaahu zapovedi da dre dane oglaene u
uvanju istote, i tako zapovedae im da se krste."
Spominjanje nekrtenih govori da je bilo dosta Srba koji
nisu bili krteni ni od strane pravoslavne crkve, a ni od
katolike i koji su pripadali nekoj jeretikoj veri. Svi su
oni sada ponovo krteni. Kasnije je on ovaj rad nastavio u
narodu. "A i sam sveti prolaae i obilaae celu zemlju
svojega naroda, verom pravoslavlja utvrujui i uei, i
predajui im vrline i dobre obiaje, vodei sve
ispovedanjem ka pokajanju" (Teodosije). Naroita se
panja obraala na jeres meu svetenstvom i plemstvom
koja je bila dosta rairena i gde je pokuano najpre da se
ubeivanjem povrati u pravu veru, a ako to ne bi uspelo,
tada se pristupalo mnogo otrijim merama "A blagorodne
koji su bili u jeresima koje nalaae mnogo je molio i uio
da se vrate sabornoj apostolskoj crkvi, obeavajui im
poasti i darove velike, i koji bi ga posluao bio je priman
od njega s ljubavlju velikom, i primao bio od samodrca
kralja, brata njegova, mnoge darove. A ko se, ne
povinujui se, utvrivae u bogomrskim jeresima, ovoga
proklevi a velikim beaem iz cele svoje zemlje
izgonjahu, rasudivi da nije dostojno da budu kupine
zajedno sa vinovom lozom" (Teodosije).
Kralj Stefan je u to doba sve ee poboljevao, ne zna se

od koje bolesti, i postavilo se sigurno pitanje ko e ga
naslediti. Zna se da je Stefan imao tri ene. Prva je bila
vizantijska princeza, Jevdokija, koju je oterao tokom
1201. ili 1202. godine. Ova ena je imala dosta buran
ivot, a i ona sama pokazivala je neke nezgodne osobine u
karakteru. Poznate su njene svae sa Stefanom koga je
optuivala za preljubu, no i on je nju za to isto nabeivao.
Tokom 1204 1207. godine Stefan je po svemu sudei
bio oenjen i po drugi put, ali o ovoj drugoj eni istorija
nema nikakvih podataka. Njegova trea ena je bila unuka
venecijanskog duda Enrika Dandola i ovaj brak je
sklopljen verovatno izmeu 1207. i 1208. godine. Iz ova

tri braka Stefan je ima petoro dece, a od toga etiri sina i
jednu erku.
Najstariji sin se zvao Radoslav dok su mlai sinovi bili

Vladislav, Predislav i Uro, erka se zvala Komnina.
Negde oko 1216. godine Stefan je pokuao da erku uda
za albanskog plemia Dimitrija koji je nosio vizantijsku
titulu panipersevasta, gospodario je oko Kroje i bio
najmoniji plemi u Albaniji. To je bilo vreme kada je
Stefan svoju politiku usmerio na te oblasti pokuavajui
da iz Zete prodre dublje u Albaniju. Nije on bio jedini koji
je bacio oko na te krajeve, bili su to jo tada veoma jaka
Venecija i epirska despotija. Stefanovi planovi do kraja
nisu uspeli budui da je nesueni mladoenja iznenada
umro (1216.), tako da do planiranog braka nije dolo
(mada postoje neke indicije da je brak ipak ostvaren).
Kasnije se Komnina udala za Dimitrijevog roaka sevasta
Grigorija Kamonu. Iz ovog braka roena je jedna erka za
ije ime se ne zna.
Stefanov najstariji sin je bio Radoslav koji je roen iz

braka sa vizantijskom princezom Jevdokijom. Njega je
Stefan 1119 1220. godine oenio za Anu Komninu koja
je bila erka Teodora I Anela, u doba venanja despota
epirskog, a od 1223. i epirskog cara. Ovo je bio tipino
politiki brak iz rauna, kojim je trebalo da se ostvari
bliska veza Srbije i tada najmonije balkanske drave,
despotije epirske (kasnije carstvo).
Drugi sin Stefanov je bio Vladislav i u doba Stefanove

smrti on jo nije oenjen, verovatno zbog mladosti. Trei
sin Stefanov je bio Predislav koji je bio usmeren
uglavnom ka verskim poslovima tako da je njegovo
prisustvo u politici bilo neznatno. I konano, etvrti sin po
imenu Uro, bio je u to doba takoe veoma mlad tako da
se ne spominje u dogaajima koji su tekli. Izuzev
Predislava svi Stefanovi sinovi su se kasnije izreali na
kraljevskom prestolu.
Ve je reeno da je Stefan Prvovenani poeo poboljevati,

odnosno njegova bolest (ne znamo koja) pratila ga je ve
due vreme, a oko 1228. godine poela se naglo

pogoravati. Izgleda da je Stefan predosetio kraj i stoga je
zamolio Savu da ga ovaj zamonai da bi u smrt otiao kao
monah. Sava je to odbijao. "Kada doe vreme za takvu
tvoju molbu - ree - ja u ti sam posluiti u ovim
stvarima" (Teodosije). Po biografima Stefanu je iznenada
tako pozlilo da su svi mislili da je umro i o tome su
obavestili Savu koji je izgleda bio na putu, ali je na tu vest
odmah odluio da se vrati. Vest o bratovoj smrti je veoma
pogodila Savu. "Kada on u ovaj gorki glas, u tom asu,
siavi sa konja, pade na zemlju, ispunivi oi svoje
suzama i ridanjem, i uzdigavi ruke svoje gore ka vinjemu
koji sedi na heruvivima, koji umrtvljava i oivljava, poe
se moliti,...." (Domentijan). Tada je Sava uspeo da Stefana
ponovo oivi, to opet spada u jedno od njegovih uda.
"Onaj koji je umro i bez due se ukoio i sasuio, i koji je
za pogreb spremljen, da se preda materi zemlji, molitvama
svetoga opet dobija duu i ubrzo oivljuje" (Teodosije).
Stefan je poiveo taman onoliko koliko je bilo potrebno da
bi ga Sava zamonaio davi mu ime Simon. "Posle toga
sveti arhiepiskop ga ukrasi svetim i anelskim obrazom
inoastva, nazvavi ga Simon monah, umesto
Stefan" (Teodosije). Ovo zamonaenje je verovatno
obavljeno radi toga da bi se nastavila Nemanjina tradicija
te da bi se i Stefan mogao proglasiti svecem. Time bi se
autoritet same dinastije jo vie uvrstio.
Na sledeim stranicama kod biografa se nalaze

protivrenosti koje su u vezi Stefanovog naslea. Ve je
reeno da je Radoslav bio najstariji sin Stefanov i
oekivalo se da jedino on moe biti naslednik kraljev, tim
vie to je izgleda on jedno vreme samostalno upravljao
Zetom i Trebinjem (to nije dokazano). Stoga iznenauju
pomalo navodi Teodosija koji kae da Stefan nije odredio
svoga naslednika ostavljajui to Savi. "A ni kraljevstvo ne
ostavi nikome od sinova svojih, rekavi: Kraljevstvo nije
moje nego Boje, i onoga koji se trudio za njega, svetoga
vladike i brata mojega. I kao to ga prvo dade meni
molitvama i blagoslovom, i sada e ga takoe dati kome
ga Bog naui". U Teodosijevom daljnjem tekstu se pitanje
naslea spominje jo jednom i to u onom momentu kada je
Stefan ve primio monaki in, a Sava mu privodi

najstarijeg sina Radoslava i nareuje Stefanu da njemu
preda presto. "Tada privede i najstarijega sina njegova
Radoslava u njegove ruke, i sveti zapovedi da ovome da
kraljevstvo. A on ree: Ja vlau skiptra, a ti molitvama
blagoslov". I pored neizmerno velikog Savinog uticaja na
srpskom dvoru, izgleda da je Teodosije ipak malo preterao
preuveliavi ovde njegovu ulogu. Teko je poverovati da
je kralj Stefan bio toliko zavisan od Savinog miljenja
onda kada se radilo o pitanju naslea. Zapravo, u tome to
je Radoslav nasledio Stefana nema niega neuobiajenoga
za Srbiju, najstariji sin nasleuje presto i teko da bi bilo
ko mogao imati neto protiv. Pogotovo Sava i Stefan
kojima je posebno stalo da se sauva red u kui te da se
zna kada ko koga nasleuje. Bez toga reda nastao bi
veoma brzo rat u Srbiji i svaka smena na prestolu vodila
bi u haos i bezakonje. Prema tome, ovde su i Sava i Stefan
imali zajedniki interes, tako da je svako preuveliavanje
uloge ili jednoga ili drugoga samo elja pisca da se jedan
od njih dvojice jae istakne. Da su se Stefan i Sava razili
po pitanju naslea, ili da su dali presto nekome drugome,
a ne Radoslavu kao najstarijem sinu, tada bi oni sve ono
to su do tada radili upropastili. Sav trud njihov da se
uspostavi red u Srbiji, kako svetovni tako i duhovni, time
bi bio doveden u pitanje, a iz njihovog dotadanjeg rada
vidi se da oni retko kada imaju prenagljenih poteza. U
ovakvo bitnoj stvari, kao to je naslee, pogotovo nije
smelo da se bilo ta eksperimentie.
Domentijan taj dogaaj prikazuje u drugome svetlu, a

njegov prikaz je blii istini. Po njemu Stefan je bio taj koji
je odredio naslednika, a Sava ga je samo podrao u tome.
"Blagoverni kralj kir Stefan, hotei se preseliti ka
nebesnim, i Bojim izvoljenjem i voljom Preosveenoga,
blagoslovi starijega sina Radoslava da on bude namesnik
posle njega". Ovakav opis dogaaja je mnogo blii onome
to se verovatno desilo. Sava je bio taj koji je moda
savetima pomagao Stefana, ali on nikako nije bio i taj koji
je odluivao. To je sasvim u skladu sa ulogom Srpske
pravoslavne crkve, ulogom koju je njoj ba Sava namenio.
Crkva je bila ta koja je pratila dravu, nikako ne obrnuto,
svaka svetovna odluka bila je preputena kralju a crkva je

bila ta koja bi pomogla realizaciju te odluke.
Nakon sahrane Stefanove u Studenici, Sava je u ii

krunisao Radoslava za kralja (1228). "Posle
predstavljenja blagoastivoga Stefana i prvoga kalja,
sveti arhiepiskop vena kraljevstvom najstarijeg sina
njegova Radoslava u velikoj crkvi, u pomenutoj ii,
utvrdivi ga molitvama i blagoslovom, predade mu da
samodravno upravlja otaaskim i srpskim
skiptrom" (Teodosije).
17. Kralj Radoslav

Kralj Radoslav (1228-1233.) bio je oenjen epirskom
princezom, erkom epirskog despota Teodora Anela koji
se od 1224, nakon krunisanja u Solunu, naziva epirskim
(vizantijskim) carem. Istovremeno, Radoslavljeva majka
je bila vizantijska princeza Jevdokija, to je dosta uticalo
na samo njegovo vaspitanje. Stoga jak uticaj koji su Grci
na njega imali ne treba uopte da udi. Njegove veze sa
carem Teodorom u prvom momentu su izgledale kao
njegova prednost, meutim vreme je donosilo velike
promene dok se sam Radoslav nije umeo prilagoavati
trenutnim politikim obrtima.
Od samog poetka svoje vladavine Radoslav se oslanjao
iskljuivo na svoga tasta, cara Teodora, to se opet
pripisuje velikom uticaju njegove ene Ane. Ovakva
Radoslavljeva politika inila je Srbiju podlonom grkom
uticaju, meutim s druge strane donosila joj je mir, budui
da zbog cara Teodora na Srbiju niko nije smeo da
napadne. Koliki je bio grki uticaj na Radoslava veliki,
vidi se i po tome to je on nerado isticao da je loze
Nemanjia preuzimajui carsko prezime svoje majke:
Duka. Isto tako on se grki potpisuje na poveljama, dok
novac koji kuje nosi grke natpise. Oigledno se vie
ponosio svojim grkim poreklom preko majke, nego
srpskim preko oca. Istorija i biografi za ovakav odnos
Radoslava u najveoj meri optuuju njegovu enu Grkinju
Anu, za koju kau da je na njega imala presudan uticaj.
Navodi se i njegov zategnut odnos sa Savom, a kao

rezultat toga to je Radoslav odravao odnose sa
ohridskim arhiepiskopom Homantijanom koji je bio
najvei protivnik osamostaljenju srpske crkve. Radoslav
jeste odravao odnose sa njim, ali nije poznato kakve je
prirode bila njihova veza. Postoje tzv. Odgovori, odnosno
pismo Homantijanovo koje je upueno Radoslavu i u
kojem ovaj Radoslavu objanjava izvesna liturgijska i
kanonina pitanja. Ovo pismo jeste odgovor na pitanja
koja je Radoslav postavio Homantijanu. Ukoliko je ovo
zaista uradio, odnosno ako je Radoslav stvarno
Homantijanu postavljao ova pitanja, tada je on nainio
krupnu greku. Za sva pitanja koja zadiru u veru on se
morao obratiti carigradskom patrijarhu u Nikeji ili
srpskom arhiepiskopu Savi, nikako ohridskom
arhiepiskopu. To zato to je za sva kanonika pitanja bio
nadlean srpski arhiepiskop, odnosno Sava. Isto tako,
Radoslav se mogao obratiti nikejskom (carigradskom)
patrijarhu, budui da je on bio taj koji je bio nadlean za
Srbiju. To je kod Save moglo da izazove samo
nezadovoljstvo, jer je znailo da Radoslav ne prihvata
Savin autoritet, odnosno autoritet nikejskog
(carigradskog) patrijarha, te da namerava da srpsku crkvu
ponovo potini ohridskoj arhiepiskopiji. Ipak, ova veza
Homantijana i Radoslavljeva je veliko pitanje i malo je
dokaza da je stvarno i postojala. Kasnija istoriografija je
dosta kritiki gledala na stvarnu mogunost te veze.
Vrene su analize onoga to je Radoslav navodno pitao
Homantijana i izraena je sumnja u verodostojnost itavog
spisa, budui da nije jasno zbog ega bi ta pitanja bila
predmet interesovanja srpskog kralja. Stoga se
pretpostavlja da je ovo moda i plod falsifikata ohridske
arhiepiskopije, koji je trebalo da poslui kao potvrda da je
srpska crkva ponovo pod njenom jurisdikcijom. S druge
strane, o ovome biografi (Teodosije i Domentijan) ne
govore ni rei, to oni sigurno ne bi propustili da se ovaj
dogaaj zaista i desio, jer o ovakvom krupnom dogaaju
oni su morali znati. Sama pretpostavka da su odnosi Save
i Radoslava bili zategnuti nema nigde potvrde, ve su to
uglavnom konstrukcije koje za sada nemaju vre
podloge. Stoga kada se govori o odnosima njih dvojice
mora se biti vrlo oprezan i ne bi trebalo prenagljivati.
Verovatno je da Radoslav nije bio omiljen vladar meu

plemstvom u Srbiji, zbog izuzetnog uticaja Grka, a
posebno kraljice Ane. Mogue da je u okviru toga dolo
do nekih pregovora izmeu cara Teodora i Radoslava o
tome da srpska crkva prizna jurisdikciju ohridske
arhiepiskopije, meutim u tome se verovatno nije otilo
dalje. Teko je i poverovati da bi tako neto uopte i
moglo proi pored Save te da bi on tako neto dopustio.
Savin iznenadan put u Svetu zemlju 1229. godine upravo
se povezuje sa ovim neslaganjem sa Radoslavom.
Poznavajui Savin rad do toga momenta nemogue je
poverovati da bi on tek tako dopustio ponovnu zavisnost
srpske crkve, a da jedini njegov otpor bude taj da u znak
protesta otputuje. Da je Radoslav zaista i hteo da podvede
srpsku crkvu pod ohridsku arhiepiskopiju on bi to tada
verovatno i uinio, tim vie to je Sava bio daleko, u
Svetoj zemlji. No, on to nije uradio. Kasniji odnos Savin
prema Radoslavu, kada je ovaj sruen sa prestola i kada ga
je Sava svesrdno pomagao govori da on na njega nije bio
ljut i njegovu pomo teko da bi Radoslav dobio da je
zaista radio na tome da podvede srpsku crkvu pod
ohridsku arhiepiskopiju.
Kada govore o Savinim motivima za put u Svetu zemlju,

istoriari istiu da je Sava bio nezadovoljan
Radoslavljevom politikom, te da je to razlog zato je tamo
otiao. Optepoznato je da je Sava bio iskreni vernik i
stoga zaista nije jasno zbog ega bi se njegov put u Svetu
zemlju ne bio mogao objasniti upravo tim, religioznim
motivima. Onoga momenta kada se to zaboravi dolazi se u
situaciju da se porie njegova religioznost, a Sava se
pretvara u politiara makijavelistikog tipa, a takav stav
nikako ne moe biti korektan prema njemu. Zapravo,
itava konstrukcija njegovih, navodno zategnutih odnosa
sa Radoslavom, jeste samo plod pekulacija nekih
istoriara bez ijednog pravog dokaza za to. Sava je u to
doba bio arhiepiskop jedne samostalne crkve i nita nije
normalnije od toga da on kao takav poseti Svetu zemlju i
da konano vidi mesta gde se Isus kretao.
Tokom 1229. godine Sava se odlui da otputuje u Svetu

zemlju ne bi li obiao sveta mesta i upoznao se sa
monakim ivotom u Palestini. Ba monaki ivot je bio
predmet njegovog interesovanja, a poznato je da ga je i
posebno privlaio te da je jedno vreme nameravao i da mu
se posveti. Trenutak je bio povoljan, jer je ba tada car
Fridrih II uspeo da oslobodi Jerusalim (VI krstaki rat). U
sutini, on ga nije oslobodio, ve ga je putem pregovora
dobio od egipatskog sultana, a uz Jerusalim i niz drugih
mesta po Palestini (Vitlejem, Nazaret). U trenutku odlaska
iz Srbije Sava je bio u dobrim odnosima sa Radoslavom:
"i sam kralj Radoslav molili su ga sa mnogim suzama da
ne odlazi od njih, ali ga nisu mogli zadrati. Ipak, poto je
nadom uteio srca njihova da e se opet vratiti k njima,
bio je od njih otputen" (Teodosije). Radoslav ga je dobro
snabdeo novcem za ovaj put. "Kralj Radoslav dade mu da
sa sobom ponese veliki tovar zlata i srebra, a dao bi i sav
dom svoj da je sveti hteo uzeti" (Teodosije). Savin put u
Svetu zemlju moe se gledati kao njegova elja koja je
bila i religiozna, ali je u pitanju bila i radoznalost, da vidi i
upozna sva ona mesta o kojima je znao samo iz biblijskih
knjiga. No, to je bila idealna prilika da se upozna i sa
crkvenim ivotom, ureenjem manastira i monakog
ivota. Stoga on nije samo obiao Jerusalim, Sion,
Galileju, Vitaniju i druga sveta mesta, ve je obiao i
jerusalimskog patrijarha Atanasija. Tu je bio veoma lepo
doekan. Ovaj dolazak u Svetu zemlju Sava iskoristi da od
patrijarha isposluje dozvolu za podizanje manastira, tako
da je u Akonu (gde se iskrcao kada je stigao) podigao
manastir sv. Georgija, koji je trebalo da bude prihvatilite
za vernike iz Srbije. Na Sinaju je podignut manastir sv.
Jovana Bogoslova. "I izmoli mesto na sazdanje manastira,
i bi mu dano mesto od igumana i od sve bratije, i od
asnoga patrijarha Atanasija, i blagoslov primivi posveti
crkvu svetoga i velikoga apostola i jevanelista Jovana
Bogoslova na Sionu,.." (Domentijan). Ovaj manastir je
nekoliko stotina godina bio pravo srpsko uporite u kojem
su odsedale hadije iz svih slovenskih krajeva. Nekada
veoma bogat i cenjen, danas je samo ruevina.
Oba ova manastira su bila pod kontrolom manastira sv.
Save Osveenog, koji se nalazio u Jerusalimu i kome je

Sava dao bogate poklone. Tokom XVI veka kontrolu nad
manastirom sv. Save Osveenog preuzeli su srpski
monasi. Ovaj manastir se nalazi na tri asa hoda od
Jerusalima i smeten je u kamenitoj judejskoj pustinji.
Manastir je osnovao sv. Sava Osveeni (439-531.),
osniva palestinskog monatva, a po njemu je Rastko (Sv.
Sava) i uzeo ime. Rauna se da je manastir osnovan 484.
godine. U ovom manastiru je i grob sv. Save Osveenog,
koji je smeten u jednu peinu, a nad grobom se nalazi
oslikana njegova ikona. Domentijan opisuje kako je Sava
obiao ovaj grob: "i slatko celovavi sliku svetoga
napisanu na asnom grobu njegovu". Sve manastire koje
je posetio Sava je bogato darivao, ali je od njih nakupovao
i dosta raznoraznih relikvija.
Daljnji put je Savu iz mesta Akr doveo do nikejskog cara

Jovana Vataca (1222-1254.), a "Car se obradova njegovu
dolasku i posla svoje blagousrdne sluge sa svojim
konjima, da sa svakom poau dovedu svetoga od mora.
Sa velikom ljubavlju car ga primi ..." (Teodosije). Od cara
je uspeo da dobije deo od krsta na kojem je Isus razapet "i
obdari svetoga asnim drvetom krsta i motima
svetih,..." (Teodosije), a osim toga nabavio je i niz drugih
relikvija. Deo krsta koji je Sava doneo danas predstavlja
jednu od najveih relikvija u Hilandaru. Nakon izvesnog
vremena provedenog kod cara, odlui Sava da se vrati u
Svetu Goru, a car mu za taj put obezbedi brod i oruanu
pratnju. U Svetoj Gori se Sava due vreme odmarao, a
onda krenuo ka Srbiji. Na tom putu svratio je u Solun kod
cara Teodora Anela, gde je takoe lepo primljen "I on
mu ukaza potovanje velikom ljubavlju i ugoenjem i
darovanjem" (Teodosije). Jasno je vidljivo da su odnosi
Save i cara Teodora veoma dobri, ali izgleda da nije bilo
tako i sa odnosima cara i Radoslava i stoga on ovome
poruuje: "Car i mitropolit mnogo izgovorie svetome da
blagoastivi kralj Radoslav u ljubavi i u miru sa njima
prebiva, i tako ga otpustie da poe svojoj
kui,...." (Teodosije). Ovakva careva poruka izaziva
sumnju u to kakav je zapravo bio odnos njegov sa
Radoslavom, jer da je njegov uticaj bio toliko jak, kao to
se tvrdi, on sigurno ne bi Radoslavu upuivao ovu dosta

neprijatnu poruku.
Na granici Srbije Radoslav nije doekao Savu, ve je to

uinilo njegovo poslanstvo. "I kada se pribliio ka zemlji
otaastva svoga, blagoverni kralj, sinovac njegov
Radoslav, uvi za dolazak Preosveenoga, posla u
sretenje njegovo. I radost i veselje obuze eda njegova
kad sretoe bogonosnoga uitelja svoga." (Domentijan).
Nema nikakvih dokaza da su odnosi izmeu njega i
Radoslava bili po bilo emu poremeeni. Istina, Radoslav
ga nije doekao na granici, ali mu je ipak odao dunu
panju "a i sam, kada se pribliio, daleko mu u susret
izie. Kao to prilii, uini mu poklon licem na zemlju i
radovae se neizmernim veseljem svome u Gospodu ocu.
A sveti arhiepiskop, videvi samodrca i njegove
blagorodne, i sva eda svojega otaastva, pohvali Boga i
dade svima mir i blagoslov i celiv u Gospodu, i tako posle
velikog ugoenja, svi odoe na poinak" (Teodosije).
Osim to ga nije doekao na samoj granici (uinio je to
neto dalje), Radoslav je Savi ukazao svu onu panju koju
je ovaj i ranije dobijao od Stefana Prvovenanog i stoga
nema nikakvog osnova da se tvrdi da je kod njih bilo
kakvih neslaganja.
Nekoliko narednih godina Sava je proveo u crkvenom i

pastirskom radu. U okviru toga izvrena je i kanonizacija
Stefana Prvovenanog (Simona), a njegove moti su
prenete iz Studenice u iu. "Dozvavi episkope i
igumana i sve crkvene i asne svetene linosti, svri sa
njima svetu i boastvenu slubu o spomenu brata svojega
prvovenanoga kralja Stefana". Dalje se opisuje prenos
Stefanovih motiju "i sa svakom dostojnom au iz
Studenice ove podigavi u Bojoj velikoj crkvi od Stefana
sazdanoj, u Arhiepiskopiji to se zove ia, sa psalmima i
pesmama i svakom au ove poloi" (Teodosije).
Srbija je u to vreme imala dosta dobre pozicije, a mir je

ve due vreme vladao u njenim granicama. Poslednjih
desetak godina Stefanove vladavine bilo je mirno i Srbiju
niko nije uznemiravao, kao to ni sam Stefan nije
preduzimao bilo kakve akcije. Slina je situacija bila i za

vreme Radoslava i mogue je da bi ova situacija mogla
potrajati i due vreme, da nije dolo do sloma epirskog
carstva. U to doba latinsko carstvo je bilo u potpunom
raspadu dok su dve grke drave, nikejsko i epirsko
carstvo, naglo jaale, postepeno odlamajui od Latina
komad po komad njihove teritorije. Istovremeno, ojaalo
je i bugarsko carstvo i to naroito otkada je presto preuzeo
Jovan II Asen (1218-1241.). Ovaj car je takoe odjednom
poeo da pokazuje neke ambicije ka tome da srui latinsko
carstvo te da stvori neko bugarsko grko carstvo koje bi
zamenilo Vizantiju. Sada je na teritoriji nekadanjeg
vizantijskog carstva postojalo etiri carstva: bugarsko,
latinsko, epirsko i nikejsko.
U samome poetku inicijativu je imalo nikejsko carstvo, a

naroito otkada je na presto seo Jovan III Duka Vatac
(1222-1254.). Upravo njega je posetio Sava na svome
putu u Svetu zemlju. Tokom 1225. godine nikejsko
carstvo je poslalo vojsku u Trakiju, a na poziv stanovnika
Jedrena. inilo se da ih nita ne moe zaustaviti. Jedrene
je palo, a vojska se pokrenula ka Carigradu. Latinsko
carstvo je bilo na izdisaju, meutim, iznenada se pojavila
vojska epirskog cara Teodora (Radoslavljevog tasta).
Nikejci su se morali povui, a Teodor je nastavio da ide
ka Carigradu. Mogue je da bi u tome i uspeo da se nije
pojavio novi protivnik: bugarsko carstvo. Bugarski car
Jovan II Asen je takoe eleo da stvori vizantijsko-
bugarsko carstvo, a za to mu se uskoro ukazala prilika.
Kada je latinski car Robert Kurtene, umro 1228. godine,
nasledio ga je sin Balduin II. Kako je on bio maloletan,
Latini dou na pomisao da regenstvo do njegovog
punoletstva ponude ba bugarskom caru Jovanu Asenu.
Ovo je naravno odmah suprotstavilo Bugare i Epirce, a
epilog svega je bila strana bitka izmeu njih na
Klokotnici, pritoci Marice (1230.). Bugari su strano
razbili vojsku cara Teodora, a njega samog zarobili i
uskoro oslepili. Presto u Epiru sada je preuzeo Teodorov
brat Manojlo. Sada vie epirsko carstvo nije postojalo kao
iole ozbiljna sila.
Upravo su bitka na Klokotnici i propast cara Teodora

odigrali veliku ulogu u sledeim dogaajima u Srbiji.
Kralj Radoslav se u potpunosti oslanjao na svoga tasta,
epirskog cara Teodora i zahvaljujui njemu odravao se
na vlasti. Propau Teodora i on se naao u opasnosti,
budui da je nestalo njegovog tako monog zatitnika. U
ovoj situaciji Radoslav se oigledno nije mogao snai;
itava njegova politika je leala samo na jednoj osnovi,
podrci epirskog carstva. On se nije mogao ili nije umeo
pribliiti Bugarima koji su opet smatrali sebe
naslednicima Epirskoga carstva, te su shodno tome gledali
na Srbiju kao na svoju vazalnu dravu. Oni su zapravo
hteli da u Srbiji ostvare onaj uticaj koji je do tada imao
Epir, no dok je Radoslav bio kralj to je bilo teko
izvodljivo. U poznatom natpisu u crkvi etrdeset
muenika u Trnovu, navodi se da je bugarski car Asen II
osvojio sve zemlje od Jedrena do Draa, a uz ove zemlje
nabrajaju se jo kao zemlje pod vlau Bugara i srpska
zemlja te Albanija.
I u samoj Srbiji je ve postojalo nezadovoljstvo

Radoslavljevom vladavinom, a naroitu mrnju je
izazivala njegova ena. "Jer blagoastivi Radoslav kralj u
svemu najpre blagopohvalan i izvanredan, postade
pokoran eni, od koje i bi povreen umom" (Teodosije).
Teko e biti da je njegova ena bila ta koja je izazvala
nezadovoljstvo vlastele; jednostavno radilo se o vladaru
koji nije bio dovoljno fleksibilan i koji je vodio
jednostranu politiku. Takvo vrsto vezivanje za Epir,
Radoslavljev otac, Stefan Prvovenani, sigurno ne bi sebi
dopustio. On je uvek bio spreman da se prikloni tamo gde
su mu interesi, to Radoslav nije znao. Stoga nije udo da
se vlastela uskoro pobunila i kao svoga kandidata
nasuprot Radoslavu isturila je njegovog brata Vladislava,
opravdavajui sve to njegovom neuraunljivou.
"Vlastela su negodovala zbog neuraunljivosti uma
njegova i odstupila od njega i pristupila mlaem bratu
njegovu Vladislavu, te meu braom nastade mrnja i
gonjenje zbog gorke slave kraljevstva" (Teodosije).
Mogue je da su i sami Bugari imali velikog udela u ovoj
pobuni te da su podravali Vladislava. U sutini, ovde se
radilo o sablanjivoj borbi dva brata Nemanjia oko vlasti,

toliko uobiajenoj meu pripadnicima ove dinastije.
Kralj Radoslav nije bio toliko nemoan koliko to esto eli

da se prikae, budui da je pruao otpor sve do jeseni
1233. godine, kada je konano slomljen njegov otpor.
Radoslav je nakon toga morao sa enom Anom da bei u
Dubrovnik, koji ga je ljubazno primio. Sava nije
odobravao ove sukobe, a nije ni mogao, jer se verovatno
dobro seao slinog sukoba izmeu Stefana i Vukana koje
je nekako uspeo da umiri. Na slian nain je pokuao da
umiri Radoslava i Vladislava, ali u tome nije uspeo. "Sveti
ih je mnogo molio i pretio im da budu u miru, i kada nije
mogao da ih umiri ree: Ako je od Boga ono to vi inite,
volja Gospodnja da bude" (Teodosije).
Sava je pokuao da primiri sukob i njegove simpatije su

sigurno bile na strani Radoslava, kao legitimnog vladara
Srbije, meutim u ovom sukobu Vladislav je bio mnogo
jai i videvi da e Radoslav uskoro biti slomljen, Sava je
pristao da ga krunie za kralja. U tom momentu iz Save je
progovorio praktini politiar. On nikako nije mogao biti
zadovoljan ovim prevratom, meutim sigurno se plaio da
bi sukob mogao uzeti dublje razmere i moda dovesti
samu dravu u opasnost. Stoga je za Srbiju bilo mnogo
praktinije i korisnije da se prizna faktiko stanje stvari,
odnosno da se ozakoni Vladislavljeva premo i da se on
krunie za kralja. Videvi da e Radoslav svakako
izgubiti, te da bi time to bi ga podrao samo produio i
rasplamsao ovaj sukob, Sava se odlui da krunie
Vladislava i ovome na taj nain da legitimnost: "i uze
presto oca svoga kir Stefana kralja, i bi blagosloven i
venan od Preosveenoga" (Domentijan). Da Sava nije
imao nimalo simpatija prema Vladislavu vidi se i kod
Teodosija: "A sveti arhiepiskop kraljevstvom i molitvama
vena svoga sinovca reenoga Vladislava, mada je
nezakonito i razbojniki ugrabio vlast, ali je sudio da je to
po bojoj volji". Teodosije se nimalo ne libi da navede da
smatra Vladislavljevu pobunu "razbojnikom" kao i to da
je njegova vlast bez ikakve sumnje nezakonita. Drugaije
nije mogao ni Sava da razmilja, no u pitanju je sada bio
opstanak drave. S druge strane, vlast je ipak ostajala u

dinastiji Nemanjia i to je moda mogla biti uteha.
18. Kralj Vladislav i smrt Svetog Save

Na Balkanu je tada bio najmoniji bugarski car Asen,
kome do kraja ipak nije uspelo da postane regent u
latinskom carstvu. ini se da je ba bitka na Klokotnici
njega udaljila od ovog cilja i stoga je ona za njega, iako
vojna pobeda, bila u sutini politiki poraz. Latini su
Asena traili za regenta u doba dok je epirski car Teodor
pretio, no njegovim padom nestalo je te opasnosti. Stoga
se Latini odlue da regenstvo ponude jerusalimskom
kralju Jovanu od Brijena. Ovo je naljutilo Asena kome
sada latinsko carstvo postaje glavni protivnik. Uskoro
sklapa savez sa nikejskim carem Jovanom i epirskim
vladarem Manojlom. Manojlovo uee je bilo
drugorazredno, budui da se on jedva odravao u Solunu,
Tesaliji i Epiru gde je upravljao. Ovakav nagli preokret
politike bugarskog cara, u kome on postaje protivnik
latina imao je svoj logini nastavak i u crkvenoj politici.
Jo od 1204. godine, od dana kada je bugarski vladar
Kalojan krunisan krunom iz Rima, bugarska crkva je bila
pod uticajem rimskoga pape. Sada, kada je poeo da ratuje
protiv Latina i to uz pomo pravoslavnih saveznika
(nikejsko carstvo i epirsko carstvo) ova situacija je postala
neizdriva. Stoga Asen raskine veze sa rimskom kurijom i
pokua da od nikejskog patrijarha dobije samostalnost.
Meutim, patrijarh postavi uslove koje su stavljale
bugarsku crkvu u potinjen poloaj, te car od svega toga
odustane za prvo vreme, no kasnije nakon duih
pregovora Nikeja je ipak dozvolila da se osnuje bugarska
patrijarija u Trnovu.
Za to vreme novi srpski kralj Vladislav se pribliio

bugarskom caru tako to se oenio bugarskom princezom
Beloslavom (erka cara Asena). Najvee zasluge za
ostvarenje ovog braka ima ba Sava, koji je oigledno
pokuavao da Srbiju vee za najjau silu na Balkanu. "I
dovede mu nevestu, ker cara zagorskoga zvanoga Asena,
i oboje blagoslovom utvrdi" (Teodosije). Nije poznato
koliko je veliki uticaj bugarski car imao na Vladislava, ali

da ga je imao nije bilo sumnje. Bilo je miljenja da je
Vladislav ak priznao i vrhovnu vlast bugarskog cara te na
neki nain doveo Srbiju u vazalni poloaj u odnosu na
Bugarsku, no to su uglavnom proizvoljne ocene. Iako se
bugarski car u natpisu u crkvi etrdeset muenika hvali da
pod vlau dri i srpsku zemlju, teko da je bilo tako.
Nema sumnje da je Asen uspeo da neke srpske zemlje
stavi pod kontrolu, ali u istorijskim izvorima nema niti
jednoga podatka koji bi govorio da je Vladislav priznavao
carevu vrhovnu vlast.
Bugarski car je verovatno imao najvei uticaj na politiku

kralja Vladislava, meutim koliki je on bio moe se samo
pretpostavljati. Savez pravoslavnih zemalja koji je car
Asen stvarao izgleda da je bio bez Vladislava. Mogue je
da se Vladislav plaio suvie velikog vezivanja za
Bugarsku, pouen primerom svoga brata Radoslava koji je
vezivanjem za epirsko carstvo izazvao nezadovoljstvo u
plemstvu, tako da je padom carstva propao i on. Iz ovoga
bi se mogao izvui zakljuak da Vladislav ipak nije bio
toliko zavisan od Bugara, im nije morao da ue u ovaj
savez, a to bi sigurno bio prisiljen da uradi da je
priznavao vrhovnu vlast bugarskog cara.
Sava je iznenada krajem 1233. godine abdicirao sa

arhiepiskopskog poloaja i to u korist svoga uenika
Arsenija. Ovaj njegov in je obavljen u manastiru ii na
saboru crkvenih i svetovnih velikaa. "Dozvavi u veliku
Arhiepiskopiju u pomenutu iu, blagoastivoga
Vladislava kralja i blagorodne njegove velikae, zapovedi
i da uvaju mnoge stvari koje se odnose na svete crkve.
Izabravi jednoga od uenika svojih, Arsenija
jeromonaha, koga tano poznavae da je vie od drugih
ukraen bezlobnou i pravdom..." i dalje: "Posadivi ga
mesto sebe kao arhiepiskopa na svojem blagodarovanom
prestolu, utvrdi ga sveti, dovoljno ugostivi u
Arhiepiskopiji samodrca i velikae
njegove..." (Teodosije). Ne postoji iole vidljiv razlog koji
bi mogao opravdati Savino abdiciranje nekim njegovim
eventualnim nezadovoljstvom Vladislavljevom
vladavinom. Iako nije odobravao nasilno smenjivanje

Radoslava, on se sa uzurpatorom Vladislavom dobro
slagao. "Blagoastivi Vladislav bio je blagoposluan
svetome arhiepiskopu u svemu to se tie svetih crkava, i
vie od drugih, i ostade s njim u miru i ljubavi koliko se
izvoli Gospodu." (Teodosije). Prema tome, kralj Vladislav
nije mogao biti taj zbog koga je Sava odluio da se
povue. Verovatniji razlog jeste da je Sava hteo da jo za
ivota sebi odredi naslednika te da ga svojim autoritetom
pomae. U sluaju da se to radi nakon njegove smrti, bile
su mogue nesuglasice koje bi verovatno iskoristila
ohridska arhiepiskopija da ponovo stavi pod kontrolu
srpsku crkvu. Do tog momenta sudbina srpske crkve je u
mnogome zavisila samo od snane linosti njenog
arhiepiskopa, a bilo je verovatno da e tako biti i dalje.
Stoga je trebalo od novog arhiepiskopa stvoriti takvu
linost, a to je Sava eleo da uini jo za svog ivota i tu
bi trebalo traiti razlog za ovo iznenadno njegovo
povlaenje. Da je to tako, potvruje i injenica da je Sava
izvesno vreme nakon abdiciranja proveo u Srbiji,
pomaui novom arhiepiskopu Arseniju u obavljanju
poslova i u utvrivanju njegove vlasti. Arhiepiskop
Arsenije I je u godinama 1234 1263. bio na elu srpske
crkve, a nakon smrti (1266.) proglaen je svecem.
Nekako u vreme ovih dogaaja razreila se i sudbina

nesretnoga kralja Radoslava. On je od Vladislava pobegao
u Dubrovnik (1233.), a pratila ga je i ena Ana. Postoje
indicije da je on iz Dubrovnika rukovodio nekim akcijama
protiv Vladislava i da je oekivao da e uspeti da se vrati
na presto. Koliko je on bio siguran u svoj povrat u Srbiju,
vidi se i iz toga to je poetkom 1234. godine izdao
trgovaku povelju Dubrovniku u kojoj obeava
Dubrovakim trgovcima da e im po povratku u Srbiju
dati neke trgovake privilegije. Zbog svega toga Vladislav
je poeo da ugroava Dubrovnik koji se morao stoga
obratiti za pomo bosanskom banu Ninoslavu. Kako
akcija protiv Vladislava nije uspela, to je Radoslav nakon
toga otputovao u Dra u elji da se obrati tadanjem
epirskom vladaru Manojlu, ne bi li ga ovaj pomogao.
Upravo u Drau doiveo je Radoslav jednu izuzetno teku

epizodu u svom ivotu, a kao krivac navodi se njegova
ena Ana. Prema navodima Teodosija, ona se u Drau
spetljala sa komandantom grada, nekim Frankom, i
pobegla sa njim. Kada ju je Radoslav pokuao povratiti,
Frank ga umalo nije ubio i stoga je nesretni Radoslav
morao da bei iz Draa. "I odmah kralj Radoslav izgnan
bi, i pobee u grad Dra. Ali mu zbog lepote ene njegove
stadoe zavideti, i posle kratkog vremena bi lien te
zlonaravne ene, jer bee druga Dalida kao prva
Samsonu, i ova se nae kriva svome krasnome gospodinu,
jer po njenoj volji ote je od njega veliki Frug koji je
vladao gradom i ustremi se da ga konano
ubije." (Teodosije). Nakon ovoga Radoslav je pobegao u
Srbiju, gde ga je primio Sava i uskoro zamonaio pod
imenom Jovan. "Pomenuti Radoslav pobegavi od
smrtonosnog maa, izagnan iz kraljevstva i lien ene i
odasvud u nedoumici o sebi, odmah pribee svetome
arhiepiskopu kao svojemu ocu, a sveti ga primi radosne
due i dovoljno ga utei slatkim reima od skrbi, koja mu
se dogodi od brata i lukave ene." (Teodosije). Sam in
zamonaenja je po Teodosiju uraen zbog toga to je Sava
eleo da na neki nain zatiti Radoslava od osvete
njegovog brata Vladislava. "A hotei zaustaviti
bratovljevo neprijateljstvo protiv njega, ukrasi ga
anelskim i inokim obrazom, nazvavi ga Jovan monah
umesto Radoslav" (Teodosije). Radoslav je poiveo jo
nekoliko godina i umro (godina se ne zna, ali je bila
nakon 1235.), a sahranjen je u Studenici.
Sama epizoda sa neverstvom Radoslavljeve ene Ane je

veoma sumnjiva, budui da je spominje samo Teodosije.
Po nekim izvorima izgleda da do svega ovoga nije dolo i
da je Radoslav sa enom doao u Srbiju. Tako se u nekim
spomenicima uz monaha Jovana (Radoslav) spominje i
monahinja Ana, to moe da znai da su oboje zajedno
doli i Srbiju, a nakon toga oboje se i zamonaili.
O kasnijim odnosima izmeu Vladislava i Radoslava

(nakon Radoslavljevog povratka i zamonaenja) ne zna se
mnogo, ali je verovatno da Vladislav nije uznemiravao
brata. Postoji ak i pretpostavka da je Radoslav dobio i

jedan deo srpske zemlje na upravu. U svakom sluaju,
ostatak ivota Radoslav je proveo u miru, a njegova
nesretna sudbina izgleda nije mnogo dotakla kasnija
pokolenja. Iako nije bio vladar onoga kova kojeg je bio
njegov otac Stefan Prvovenani, Radoslav nikako nije
zasluio da se tako odnose prema njemu, ni kasnija
istorija tako njegovi savremenici. On moda nije bio
sjajan vladar i osvaja, no injenica je da Srbija tokom
njegove vladavine nema posebnih potresa, a njegova
naslonjenost na Epir, to mu je kasnije uzeto kao najvei
greh, jeste tada bila jedina mogua politika. Ko je tada
mogao pretpostaviti da bi se jedna takva jaka drava
mogla samo tokom jedne bitke sruiti. S druge strane da
epirski car Teodor nije bio zarobljen od strane Bugara,
mogue ja da bi epirska snaga bila obnovljena i tada bi se
Radoslavljeva politika do kraja pokazala kao ispravna.
Slinu politiku je vodio i Vladislav, s tom razlikom to se
on isto tako bezrezervno povezao sa Bugarima. Ono to se
Radoslavu najvie moe zameriti jeste nedostatak
prevrtljivosti koja obavezno ide uz politiku i to nije umeo
odmah nakon poraza Epira da se priblii Bugarima kao
pobednicima. Ta prevrtljivost, zvana "fleksibilnost" bila je
svojstvena Stefanu Prvovenanom, ali i svim kasnijim
velikim vladarima, i ne samo Srbiji.
Veze Radoslava sa ohridskim arhiepiskopom su kasnije

strano naduvane i Radoslavu su pripisivane namere da
ponovo potini srpsku crkvu, a da za tako neto ne postoje
jai dokazi izuzev Homantijanovih "Odgovora" o ijoj
autentinosti se moe raspravljati. O Radoslavu, kao
vladaru, stvarala se slika tipina za istoriju koju piu
pobednici, u kojoj se o gubitnicima govori sve najgore. U
sutini, Radoslav nije bio dorastao spletkama i oigledno
se nije nadao da e udar doi ba od strane njegovoga
brata, no to jo uvek ne znai da je on bio i lo vladar.
Sam Teodosije ga navodi kao dobrog kralja: "Jer
blagoastivi Radoslav kralj u svemu najpre
blagopohvalan i izvanredan, ostade pokoran eni, od koje
bi povreen umom". Krivica za njegovu zlu sudbinu se
baca na njegovu enu, Grkinju Anu, a verovatno zbog
dosta jakog uticaja Grka to se smatralo da je njeno delo.

Teko da je Ana toliko mogla uticati na Radoslava, uticaj
Grka je bio plod tadanje politike situacije. Uostalom, za
vreme kraljevanja Vladislava isti takav uticaj, ako ne i
vei, imali su Bugari. Iako je Vladislav bio oenjen
bugarskom princezom nigde se ne navodi da je uticaj
Bugara toliki zahvaljujui njoj. Zapravo, Teodosije je
traio opravdanje za Radoslavljev pad i naao ga u
njegovoj eni, a to to je Radoslav bio naslonjen na Epir
bio je samo plod tadanje politike situacije. Tada je Epir
bio najjai i bilo je sasvim za oekivati da i ima najvie
uticaja u Srbiji. Konano, tvorac te politike i nije bio
Radoslav, naslanjanje na Epir zapoeo je Stefan
Prvovenani onda kada je oenio Radoslava sa epirskom
princezom. Greka Radoslavljeva je samo u tome to nije
uspeo da se obrauna sa razularenom vlastelom u Srbiji,
koja je svoje nezadovoljstvo izraavala menjajui kralja.
Kasniji period (ali i raniji) je ba pokazivao to da srpska
vlastela nije imala mnogo sluha za dravne interese;
podreujui ih uvek svojim linim. Konano ta je
dobijeno ruenjem Radoslava i dovoenjem Vladislava?
Ako je razlog za pobunu bio suvie veliki uticaj jedne sile,
sa novim kraljem je uticaj ostao, ali on vie nije bio iz
Epira ve iz Bugarske. Tanije reeno, promenjen je samo
gospodar.
Oko uticaja iz Epira i Bugarske isto tako ima malo

preterivanja. Niti je uticaj Epira bio tako veliki za vreme
Radoslava, niti su Bugari mogli da utiu mnogo na srpske
poslove, za vreme Vladislava. Da epirski car Teodor nije
imao ba tako skladne odnose sa Radoslavom govori
Teodosije kada opisuje Savinu posetu epirskom caru.
"Car i mitropolit mnogo izgovorie svetome da
blagoastivi kralj Radoslav u ljubavi i miru sa njima
prebiva". Odnosi izmeu Epira i Srbije oigledno nisu bili
ba tako skladni, a da je Radoslav bio takva igraka u
rukama cara Teodora i svoje ene Ane, sigurno je da mu
car ne bi slao ovakvu poruku. To bi trebalo da znai da
Radoslav nije pao zbog epirskog cara i zbog svoje ene
Ane, ve je to bila tipina borba za vlast izmeu
pripadnika loze Nemanjia oko kraljevske krune. Oni su
to radili i ranije, a kasnije e toga da bude jo i vie. To je

bila njihova porodina osobina, a da ni Vladislavu
uzurpatorstvo nee doneti sreu videe se onda kada ga sa
prestola srui njegov brat Uro.
Nakon to je pomogao novom arhiepiskopu Arseniju,

odlui Sava da ponovo krene za Svetu zemlju i da poseti
Egipat i Malu Aziju. U prolee (ili jesen) 1234. godine on
je krenuo na put. O tome je obavestio kralja Vladislava.
"Nasamo ree kralju Vladislavu svoju
pomisao" (Teodosije), a iako se ovaj odupirao tome Sava
otputuje. O ovome Savinom putovanju bilo je brojnih
kombinacija, postavljalo se pitanje zato je on u tako
poznim godinama (preko 60), a bio je i bolestan, krenuo
na ovaj put. Najsmelija je svakako ona kombinacija koja
nalazi u ovom putu politike motive. Po ovoj verziji
bugarski car Asen (tast kralja Vladislava) je zamolio Savu
da kod jerusalimskog, antiohijskog i aleksandrijskog
patrijarha izradi da bugarska crkva dobije autokefalnost,
da postane patrijarija. Teza veoma interesantna i mogua,
ali u nedostatku istorijskih dokaza potpuno svojevoljna.
Mnogo su blia istini razmiljanja da je Sava na ovaj put
krenuo iskljuivo iz religioznih motiva, tim vie to u to
doba on vie nije bio arhiepiskop, ve ovek koji vie
nema zemaljskih briga, ve je potpuno posveen bogu. Jo
su neosnovanija razmiljanja da je Savino putovanje
izvedeno zbog toga to se on nije slagao sa srpskim
kraljem Vladislavom. Iako nije odobravao njegovu
pobunu, Sava je ipak krunisao Vladislava i pomagao mu.
Nikada on nita nije uinio to bi moglo da narui
sigurnost srpske drave i Srpske pravoslavne crkve, a sva
njegova aktivnost je uvek bila usmerena na to da se i
drava i crkva to vie uvrste. Njegova ljutnja na
Vladislava i ovakav protestni odlazak mogli bi pokrenuti
lavinu nezadovoljstva i izazvati haos u Srbiji, a sav Savin
dotadanji rad je upravo bio usmeren ka smirivanju
situaciju i jaanju jedinstva u dravi. Takav Savin
postupak bi bio zapravo ponitenje itavog njegovog
ivotnog dela, stoga je jasno da ovakva razmiljanja
nemaju nikakvih osnova.
Sava je na putovanju obiao Jerusalim, zatim patrijariju u

Aleksandriji, u Egiptu je obiao pustinjake i Sinaj. Nakon
toga vratio se u Jerusalim, odakle je otiao u antiohijsku
patrijariju i konano nakon Carigrada stigao je u
Bugarsku, u Trnovo, kod Bugarskog cara Jovana Asena.
Pri dolasku u Svetu zemlju u gradu Akr, Sava je boravio u
manastiru svetog Georgija, isti onaj koji je on otkupio na
svom prvom putovanju i koji je sluio kao prihvatilite
srpskim hodoasnicima.
Bugarski car je Savu primio veoma lepo. "I primi ga car

sa velikom au i ljubazno slavlje satvori zbog njega
blagoverni car Jovan" (Domentijan). Ve tada je Sava bio
i umoran i bolestan, tako da je nedugo potom i umro.
Datum smrti ostaje nejasan:12, 13, 14. ili 15. januar (u
crkvi je preovladao datum 14. januar kada se i praznuje).
Godina je takoe diskutabilna: 1235. ili 1236.? Samu
njegovu smrt opisuje Teodosije: "A u pono kada je svitao
vaskrsni dan nedelje, sveti priestivi se svetim i
ivotvornim Hristovim tajnama, kao to i uvek
govorae:Slava Bogu za sve! I odmah, kao da su ga
posetili neki iz davnine mili drugovi, bio je veseo duhom, a
ovim veseljem potvrivae se dolazak anela Bojih k
njemu i pokaza se neiskazano svetao u licu, ime
dokazivae istotu due svoje. I tako, do kraja svojega
blagodarei Boga, u ruke njegove predade duu svoju".
Neto pre smrti svoje Sava je uputio pismo i kralju

Vladislavu i srpskom arhiepiskopu Arseniju gde se on
verovatno od njih oprata i koja treba da predstavljaju na
neki nain njegovu oporuku. Da je sa Vladislavom bio u
dobrim odnosima vidi se i iz toga to on u pismu daje
ovome blagoslov. "U pismu darova mir i blagoslov
Vladislavu kralju i svojega prestola namesniku, blaenom
Arseniju arhiepiskopu, i svoj zemlji naroda svoga, i tako
otpusti svoje uenike u srpsku zemlju, a sam ostade sa
malo njih" (Domentijan). Nakon smrti Sava je sahranjen u
crkvi etrdeset muenika u Trnovu.
U meuvremenu, godine 1235. na maloazijskoj granici u

mestu Galipolju je potpisan grko bugarski savez, a
nedugo potom je u Lampsaku obavljena i svadba izmeu

vizantijskog prestolonaslednika Teodora II Laskarisa i
erke bugarskog cara, Jelene. Istovremeno je objavljeno i
da je bugarska pravoslavna crkva dobila rang patrijarije,
a odobrenje su dala sva etiri patrijarha. Odmah nakon
toga dve ujedinjene armije udare na Carigrad. Opsada se
otegla do prolea 1236. godine, a Carigrad se dobro drao,
najvie zahvaljujui tome to ga je pomagala mletaka
flota sa mora. Sve to nije spreilo latinskoga cara
Balduina II da u panici pobegne iz Carigrada. Verovatno
da bi se i grad ubrzo predao da meu Bugarima i Grcima
nije dolo do sukoba. Bugarski car Asen II se dosetio da
bi pad Carigrada doneo stvarne koristi samo Grcima, a da
on od toga ne bi imao nita. U sutini, stvorio bi sebi samo
jakog protivnika, a mnogo je bolje odrati na ivotu slabo
latinsko carstvo nego dobiti jako grko. Stoga on raskine
savez sa carem Jovanom Vatacem i sklopi novi sa
Latinima, pa onda zajedno udare na Grke. No ba tada u
Trnovu pone da besni neka zaraza u kojoj caru Asenu
umru ena i sin, a i trnovski patrijarh. Stoga na brzinu
sklopi mir sa nikejskim carem (1237. godine) i pouri u
Trnovo. Latini su nastavili operacije protiv Grka, ali oni
sada viu nisu predstavljali nikakvu opasnost. Po povratku
u Bugarsku car Asen je zbog stalnih spletaka koje je
pravio dao da se oslepi bivi epirski car Teodor, no
kasnije ga je pustio iz zarobljenitva, pa je ovaj ak uz
pomo Bugara uspeo da svoga sina Jovana (1240-1244.)
krunie za cara u Solunu, prethodno odatle proteravi
brata Manojla. Meutim, car Jovan se nije uspeo dugo
odrati i kada ga je nikejski car Jovan Vatac napao, on se
godine 1242. odrekne carske krune, a zauzvrat mu car
Jovan Vatac ostavi da vlada Solunom, sa titulom despota.
Sada vie nije bilo nikakve prepreke da car Jovan Vatac
obnovi vizantijsko carstvo, tim vie to je tokom godine
1241. umro i bugarski car Asen.
Nakon Savine smrti i njegove sahrane u Trnovu, srpski

kralj Vladislav je pokuavao da od bugarskog cara izmoli
Savine moti ne bi li ih doneo u Srbiju. Bugarski car nije
bio voljan da ispuni Vladislavljevu elju, tako da je do
kraja ovaj morao lino da ode u Bugarsku. "A car bee u
nedoumici ta da ini, jer miljae da e se liiti carstva

ako se lii svetoga, a uz to jer bee poloen u njegovu
manastiru. Pozvavi patrijarha i svoje savetnike, pitae da
li da ga preda. A oni mu rekoe da to nikako ne ini, jer,
ree, velmoe i ceo grad veoma negoduju zbog
ovoga" (Teodosije). Situacija u Srbiji nije bila ni malo
povoljna po Vladislava, pa je bio ak optuivan da je on
kriv to je Sava umro i sahranjen u Bugarskoj. elei
nekako da suzbije ove glasine on je morao po svaku cenu
doneti Savine moti i sahraniti ga u nekom od kraljevskih
manastira. "A kralj Vladislav, videi da je car neumoljiv,
bee u nedoumici ta da ini. Jer smatrae na sebi ukor i
prezir od naroda i gnev od Boga, dogod bude sveti leao u
tuini i van svoga naroda. Naumi, zato, da sam ode do
cara i dobije svoju prozbu" (Teodosije). U Trnovu su
pregovori izmeu Vladislava i cara ili veoma teko "I bila
je velika raspra i mnogo uzbuna zbog
ovoga,..." (Domentijan). No, na kraju car ipak popusti i
Vladislav uzme Savine moti i donese ih u Srbiju. Po
biografima car nije imao namere da Vladislavu izae u
susret, meutim nou mu se prikazivao aneo boji koji
mu je nareivao da Vladislavu ipak dopusti da odnese
Savine moti. Uplaen, ali ipak nerad, car na kraju popusti.
Pri otvaranju groba nali su Savino telo neoteeno pa se
inilo kao da spava, "i telom svega cela i nerazruena, i
vlasi glave i brade sve svetle i cele da ima, i kao da lei i
spava" (Teodosije).
Nakon dolaska u Srbiju Savine moti Vladislav sahrani u

manastir Mileevo. "I sva eda njegova sa strahom i
verom celovavi Preosveenoga i pojui bogohvalne
pesme za njegov pokoj, asno ga prevedoe u veliku Lavru
vaznesenja Spasova, u mesto zvano Mileevu, u
rukotvoreni manastir toga samoga bogoljupca i
svetoljupca, velikoga kralja Vladislava" (Domentijan).
Ovaj manastir predstavlja zadubinu Vladislavljevu, a
podignut je 1234. godine na desnoj pritoci Lima, reci
Mileevskoj. U Mileevu su Savine moti bile sve do 27.
aprila (10. maja) 1595. godine, kada su ih Turci na
Vraaru u Beogradu spalili.
Nakon to je preneo moti svetog Save, Vladislav se imao

pozabaviti sa unutranjim problemima. Raniji sukobi su
Dubrovnikom zbog toga to je ovaj grad pomagao
njegovog brata Radoslava vremenom je izbledeo, pa je u
vremenu 1234/1235. izmeu njih sklopljen ugovor kojim
su Dubrovani dobili trgovake povlastice, ali su zauzvrat
morali da se obaveu da nee vie dozvoliti dase na
njihovoj teritoriji pripremaju akcije protiv Srbije. No,
netrpeljivosti ipak nije nestalo i ona je stalno bila prisutna.
Mnogo je vei problem predstavljala Bosna, gde je od

godine 1232. banovao Matej Ninoslav. Za njega se
smatralo da je zatitnik jeretika (bogumila, verovatno), a
papa Grgur IX odlui da jednom za svagda raskrsti sa
Bosnom koja je u to doba bila strano ozloglaena zbog
jeresi. Tadanji bosanski biskup je bio trn u oku papi i
stoga ga u pismu naziva pukim neznalicom, besramnim
braniteljem jeretika, zatim ga optuuje da u crkvi ne vri
nikakve slube boije, ne zna ak ni forme krtenja, a sa
jereticima boravi u nekom selu, dok je njegov roeni brat
ak poglavica tih jeretika. Stoga su kaloki nadbiskup,
zagrebaki biskup i prepozit sv. Lovre kaloke
nadbiskupije trebali da ispitaju njegov rad. Da je izvetaj
ove trojice bio porazan vidi se iz toga to je papa poslao
svoga legata Jakova u Bosnu da na licu mesta vidi o emu
se zapravo radi. Legat je imao ovlatenja da bosanskoga
biskupa i zameni, meutim on svu krivicu za jeres u Bosni
baci na nadbiskupa dubrovakog. Stoga je bosansku
biskupiju oduzeo iz jurisdikcije dubrovakog nadbiskupa i
dao je kalokom nadbiskupu. Tokom samog postupka
bosanski biskup nije niti jednog momenta poricao to da je
bogumil ve mu je jedino opravdanje bilo "da je iz
prostodunosti pogreio" mislei da su bogumili
pravoverni. Koliko je on pri toj svojoj izjavi bio iskren
danas je teko rei, ali ako jeste onda bi se moglo postaviti
pitanje njegovog obrazovanja, jer ako on nije bio u stanju,
kao biskup, da razlikuje pravoverje od krivoverja, ta se
onda moglo oekivati od obinih vernika. Ako je bosanski
biskup mislio da e mu ovakva odbrana pomoi da se
opravda kod pape, onda se ljuto prevario, jer ga ovaj
odmah smeni uz opravdanje da "u tom grehu nema velike
razlike izmeu onih koji varaju i onih koji su prevareni;

tim vie kad se oni, koji bi kao kedri Libana imali stajati,
upletu u mreu razliitih zabluda, i koji postanu povodom
propasti, a trebali bi biti uzrokom spasenja".
U svakom sluaju papski legat nije naiao na bilo kakav

otpor. Bilo kako bilo, odluka pape je bila veliki udarac za
Bosnu jer su Ugari preko kalokog nadbiskupa imali punu
mogunost za delovanje. Ban Ninoslav se jedno vreme
tome opirao, ali poto je postojala opasnost da kaloki
nadbiskup uz pomo Kolomana, hercega Hrvatske, inae
roenog brata ugarskog kralja Bele IV (1235-1270.),
pokrene krstaki rat, na kraju popusti i prividno prihvati
katoliku veru. To su uinili i drugi bosanski velikai
meu kojima je svakako najistaknutiji bio Ninoslavov
roak, po imenu Prijezda koji je izjavio svoju "istu i
iskrenu odanost prema svetoj crkvi ne samo u reima
nego i inom verno progonei jeretike".
Izgledalo je da je papa konano ostvario ono to je eleo,

te stoga on banu Ninoslavu pie: "Grlei te iskrenom
ljubavi, tvoju osobu i tvoju zemlju Bosnu primamo pod
zatitu sv. Petra i nau sa svima posedima..." No, papa
posebno podvlai to da njegova zatita vredi samo dok
Ninoslav bude u katolikoj veri.
Ninoslav nije bio ni u kom sluaju iskren, eleo je

jednostavno da dobije u vremenu. Istovremeno, on papinu
trenutnu milost iskoristi da se ali na hercega Kolomana
kako mu ovaj otima pojedine delove Bosne. Nije
Ninoslavu toliko smetao Koloman, koliko usorski knez
Sibislav koji je bio katolik i kojeg je Koloman znatno
pomagao. Knez Sibislav nije priznavao Ninoslava, te je
stoga pokuavao da se doepa banske stolice. Upravo
albom na Kolomana, ban Ninoslav je postigao to da papa
zaustavi Kolomana, a ovaj kneza Sibislava.
Iako se ban Ninoslav prividno priklonio papi, a bosanski

biskup je zamenjen sa dominikancem Ivanom, inae
Nemcem, papa se uskoro uverio da u sutini nita nije
uradio. Da li se biskup Ivan uopte i pojavio u Bosni,
veliko je pitanje, ako jeste brzo je odatle pobegao plaei
se za ivot. U Bosni je planula buna, kako protiv pape,

tako i protiv ugarskog uticaja. Stoga tokom 1234. godine
papa pokree krstaki rat protiv jeretika u Bosni, a voe su
trebali da budu herceg hrvatski Koloman i biskup
bosanski Ivan. Uskoro su pozvani svi belosvetski
probisveti da uzmu uea u ovom ratu, a zauzvrat su
dobijali od pape oprost svih grehova i isti onaj status koji
su krstai imali kada su ili u Svetu zemlju, a sve u skladu
sa papinim pismom biskupu Ivanu: "koji bi na njegov
poziv krst uzeli za unitenje jeretika, onaj oprost i one
povlastice podeli koje se daju onim krstaima koji idu u
Svetu zemlju". U okviru toga Bosna je ak od strane
ugarskog kralja Andrije (jo je tada bio na vlasti) data u
potpuno vlasnitvo Kolomanu, a papa je to potvrdio
(1235.). To je trebalo da znai da je ban Ninoslav zbaen
sa vlasti, ali postignut je sasvim suprotan efekat. Bosna se
tek od sada branila kao jedan ovek. Koliko je ovaj rat bio
naporan, vidi se iz toga to je nesueni biskup bosanski
Ivan zatraio od pape da ga ovaj razrei od daljnjeg
uea u ovom ratu, no papa to odbije. Rat je za krstae i
inae iao veoma loe. Neto zahvaljujui neprohodnom
terenu, ali vie zato to su izuzev kneza Sibislava i majke
mu Anke, svi bosanski velikai preli na stranu bana
Ninoslava. U to je umro i ugarski kralj Andrija, a nasledio
ga je njegov sin Bela IV (1235-1270.) koji je nastavio da
pomae Kolomana u ovom ratu. Tokom 1237. Bosanci
ponu da poputaju. tako da je izgleda do kraja te godine
Koloman uspeo da doe ak do Rame, pregazivi celu
Bosnu.
Upravo te godine (1237.) Koloman odjednom svoju akciju

proiruje i na Hum, to je zabrinulo srpskoga kralja
Vladislava, budui da je on drao pod svojom vlau
delove ove oblasti. Severni deo Zahumlja koji je drao
knez Toljen (potomak Nemanjinog brata Miroslava) pao
je veoma brzo, a Vladislav je morao da pokrene vojsku ne
bi li zatitio svoje oblasti. Krstarei sa svojim odredima
du granice, Vladislav je doao ak do reke Cetine, ali
nekih ozbiljnijih okraja sa Kolomanom nije imao.
Krstaki rat u Bosni nije doneo posebno velikih rezultata,
budui da Koloman nikada nije uspeo da ovlada i

centralnom Bosnom, a ban Ninoslav nije bio mnogo
zabrinut za svoju vlast, tako da tokom 1240. godine njega
i njegove velikae prima Dubrovnik. U povelji koju je
izdao Dubrovniku on gradu ak obeava da e mu pruiti
zatitu ukoliko kralj Vladislav napadne. Tada su srpske
ete krstarile u okolini Dubrovnika, a i sam kralj
Vladislav je bio sa njima. Dubrovani su se moda seali
ranijih razmirica sa Vladislavom pa su ga se pribojavali,
ili je moda on zaista uznemiravao Dubrovnik, uglavnom
on je predstavljao opasnost. Razvoj dogaaja na tom
terenu bi bio zaista neizvesan da godina 1241. nije donela
nekoliko neoekivanih dogaaja koji su u potpunosti
poremetili dotadanji tok dogaaja.
19. Novi kralj Uro I "Veliki" (Hrapavi)

Prvi dogaaj je bio znaajan samo za Balkan, pogotovo za
Srbiju. Bila je to smrt bugarskog cara Jovana II Asena
(jun 1241.) koja je naroitog traga ostavila u Srbiji. Ba
zahvaljujui monoj podrci koju je dobijao iz Bugarske,
Vladislav je i uspeo da sa vlasti srui svoga brata
Radoslava. U dobroj meri zahvaljujui daljnjoj bugarskoj
podrci on se i dalje odravao na vlasti. Iako veze izmeu
njih nisu bile ba tako skladne, bugarska pomo je i te
kako bila znaajna, tako da je nakon careve smrti
Vladislav imao unutranje nemire. Mogue je da bi
Vladislav te nemire i smirio, budui da je on bio vladar sa
ipak znaajnim sposobnostima, da se nije pojavila jo
jedna opasnost koja je bila za celu Evropu nalik na
najstraniju nonu moru.
Negde iz dubina Azije pojave se Mongoli; koje je ujedinio

Temudin zvani Dingis-kan, koji u periodu od 1206. do
1227. godine uspeva da osvoji teritoriju koju do tada niko
pre njega nije uspeo. Pala je Mandurija, severna Kina,
Turkestan i cela Azija sve do Krima, kraljevina Tangutska
i Velika Buharija. Mongoli su izazvali straan strah po
Evropi, niko nije znao odakle oni dolaze. "Te godine
(1223) izbili su pogani a da niko nije tano znao ni ko su,
ni odakle su doli, kojim jezikom govore, kom plemenu
pripadaju i koje su vere. Zvali su ih Tatarima... Neki su

govorili da si izali iz pustinje Jatreb: bog zna ko
su.." (Nestor). Ovde se ve vidi zabuna oko imena
napadaa: Mongoli ili Tatari. Ova nejasnost oko imena je
u Evropi dugo vladala. Nestor spominje Tatare koji su
zapravo predstavljali samo jedno od pet plemena koja su
prevlaivala u Mongoliji. Do zabune je dolo zbog
ogromnog straha koji su Mongoli izazvali, pa se smatralo
da dolaze iz podzemnog sveta Tartara i koji se nalazi ispod
samoga pakla. Nakon bitke na Kalki (maj 1223.) gde su
Mongoli strano potukli Ruskog kneza Mstislava, oni su se
odmah povukli i sledeih trinaest godina se zanimali
osvajajui Kinu.
Nakon osvajanja Kine oni ponovo kreu na Evropu pod

vostvom novoga kana Ogataja. Ovaj alje Dingis
kanova unuka Batua sa vojskom za koju procene
(preterane verovatno) tvrde da je brojala oko pola miliona
ljudi. Do kraja 1240. godine sva Rusija je bila zauzeta, da
bi dalje kao plen Mongola pale Poljska, Ugarska, delovi
Hrvatske pa ak i delovi Bosne i Srbije. Ugarska vojska
koju je tekom mukom uspeo da sakupi kralj Bela IV na
reci aj bude satrta (poginuo je i herceg Koloman), a Bela
IV pobegne u Austriju, a zatim pree u Zagreb, odakle je
pokuao da organizuje otpor. Savremenik ovih dogaaja,
arhiakon Toma ovako opisuje Mongole: "Ti su ljudi
maleni, ali prsa su im iroka. Spodoba njihova je grozna;
golobrado lice i plosnato, nos tup, a male oi razdaleko
jedno od drugoga. Odijelo im je neprodirno, a sastavljeno
je sloene koe te nalikuje ljuskama. Kacige su im od koe
ili od eljeza. Oruje im je zavinuta sablja, tulac, luk i
strelica s otricom od eljeza ili kosti koja je za etiri prsta
dua od nae. Na svoje crno-bijele zastave meu na vrh
vunenu kitu. Njihovi konji, koje jau bez sedla, maleni su
ali jaki, vikli naporu i gladu; premda nisu potkovani, penju
se i veru po peinama kao divokoze, a poslije trodnevnoga
trka zadovoljavaju se s malo odmora i hrane. A ni ljudi ne
brinu se mnogo za svoju hranu, kao da ive od same
okrutnosti; ne jedu kruha, hrana im je meso, a pie
konjsko mlijeko i krv. Sa sobom vuku velik broj
zarobljenika, osobito oruanih Kumana. Silom ih gone u
bitku i ubijaju im vide da slijepo ne sru u boj. Mongoli

sami ne idu rado u boj. Ako pak koji od njih pogine,
odmah ga pokopaju na onom mjestu, tako da mu se grob
ne pozna izvana. Gotovo nema rijeke preko koje ne bi sa
svim konjima preplivali. Preko velikih rijeka ipak se
prevoze na svojim mjehovima ili amcima. atori su im od
kostrijeti ili od koe. Premda ih ima golema mnoina, ipak
nema u njihovu taboru tropota, niti halabuke, ve mukom
muei hodaju i mukom mue kada se bore".
U zimu te godine (1241.) Mongoli preko leda preu

Dunav i upadnu u zapadnu Ugarsku, a da Bela IV nije
uspeo da organizuje bilo kakav otpor. Cela je Hrvatska
sada gorela, a kan Batu je uputio posebnu poteru koja je
traila Belu koji je sada bio u Splitu ali uskoro ode u
Trogir budui da mu se Split nije uinio dovoljno
sigurnim. Pred Splitom nisu Mongoli mnogo toga
pokuavali ve ga ostave i udare na Klis gde su mislili da
je Bela. Opsada im nije uspela i morali su da se povuku, a
u meuvremenu i Batu douje da je umro kan Ogataj
(decembra 1241.). Ipak odlui da pokua napad na Trogir
jer je nauo da je Bela u njemu. Napad nije uspeo, a i Bela
je ve bio pobegao iz Trogira na ostrvo Rab. Mongoli su
ak imali pokuaj da osvoje ovo ostrvo, ali nevini borbi
na moru nastradaju. Daljnjih pokuaja vie nisu imali
budui da su urili da se vrate kui poto je nakon smrti
Ogataja trebalo izabrati novoga kana.
U svom povlaenju Mongoli preu preko Srbije, Bosne i

Bugarske na putu ka donjem Dunavu, usput ih pustoei.
Iako je stradala, Srbija ipak nije tako jako osetila ovaj
mongolski udar budui da se stanovnitvo sklanjalo u
neprohodne ume a Mongoli nisu pokazivali volju da ih
tamo trae. Od srpskih gradova stradali su Kotor, Drivast i
Sva. itav ovaj pohod bio je u sutini pljakaki i mogao
bi se uporediti sa plimom koja sve rui pred sobom, ali se i
isto tako brzo i povlai. Ovaj upad Mongola je u Srbiji
izazvao uzbunu, izvesne potrese, ali ne i neke dublje
promene. Pravi potres je izazvala ve pomenuta smrt
bugarskog cara Asena (1241.) ostavljajui kralja
Vladislava bez znaajne podrke.
Pobunjena vlastela je kao svoga kandidata istakla treeg

sina Stefana Prvovenanoga koji se zvao Uro (1243-
1276.), a od 1242 godine pa do prolea 1243. godine
trajala je borba oko vlasti. Napokon u prolee 1243.
godine Vladislav je bio prisiljen da odstupi i da se
odrekne krune u Uroevu korist. Izgleda da je Uro veoma
brzo uspeo da uhvati Vladislava i da ga negde dri
zatvorenog, tako da se kao glavni nosilac otpora Urou
spominje ba Vladisavljeva ena Beloslava. Ona je jedno
vreme kao izgnanica boravila u Dubrovniku, a da je zaista
ona bila ta koja je iz Dubrovnika upravljala otporom
protiv Uroa vidi se iz jedne Dubrovake povelje iz leta
1243. godine. U toj povelji Dubrovani se obavezuju
prema kralju Urou da kraljica Vladislavljeva nee ni na
koji nain preduzimati bilo koju radnju koja bi bila protiv
njega. To to se samo ona spominje navodi na pomisao da
je otpor postojao i da je kraljica Beloslava upravljala
njime, a kako se nigde ne pominje i Vladislav to bi moglo
znaiti da je on bio negde zatvoren.
Ipak na svu sreu ovo stanje nije dugo trajalo, braa su se

veoma brzo izmirila. Uro se pokazao kao veoma
predusretljiv prema Vladislavu, dajui mu na upravu Zetu
i ostavljajui mu kraljevsku titulu. U sutini o ovoj borbi
izmeu brae se veoma malo zna, kao to se ne zna ni
pravi razlog nezadovoljstva vladavinom Vladislava. Kao i
uvek, kada se ne zna pravi razlog neke pojave, potee se
za pretpostavkama, a kako je ba neposredno pred
Vladislavljev pad umro i bugarski car i desila se
mongolska provala, to se ti dogaaji automatski povezuju
sa ovom pobunom. Koliko je to tano ostaje stvar
procene. Ako se donekle i moe povezati smrt bugarskog
cara i Vladislavljeva slabost zbog izgubljene bugarske
podrke, zaista nije jasno zato bi mongolska provala bila
onaj momenat koji je nakodio Vladislavu, a pomogao
Urou?
Kasniji izvori veoma malo pominju kralja Vladislava, a i

kada to ine napominju se njegovi prijateljski odnosi sa
Uroem, to znai da je on u potpunosti izgubio vladarske
ambicije, te da vie nita nije pokuavao ne bi li povratio
presto. Vladislav je imao dva sina (Stefan i Desa) i jednu

erku za koju se ne zna kako se zvala, a bila je udata za
omikog kneza uru Kaia (1239-1274). Vladislavljeva
deca kao i njihovi potomci u kasnijem politikom ivotu
Srbije od tada vie nemaju nikakve uloge i ne pominju se
vie.
Od 1243. na srpskom prestolu sedi kralj Stefan Uro I

(1243-1276), etvrti i najmlai sin kralja Stefana
Prvovenanog. U periodu od 1228. kada je umro Stefan
Prvovenani pa do 1243. godine, na srpskom prestolu
izreala su se trojica njegovih sinova. Ono to je
karakteristino jeste da je smena na prestolu (Vladislav
mesto Radoslava i Uro mesto Vladislava) izvrena
nasilnim putem. Time su sinovi Stefanovi nastavili
neslavnu tradiciju u kui Nemanjia. Ono to jedino
moda moe da utei jeste da se jo jedino nisu ubijali
izmeu sebe. Sama srpska vlastela je i dalje pokazivala
znake velike nepokornosti koja je ila dotle da je
svrgavanje kralja postala obina stvar. Takvu vlastelu
mogao je u zaptu da dri samo izuzetan ovek kome nisu
bile strane ni politike smicalice, ali ni najobinija
likvidiranja neposlunih. Radoslav i Vladislav oigledno
nisu imali one kvalitete koje je imao Nemanja i Stefan
Prvovenani i stoga su morali pasti. Njihov sunovrat ne
treba tumaiti time da su oni bili loi vladari, vie je to bio
splet okolnosti u kojima se Srbija nala u datom momentu,
a u kojima se oni nisu uspeli dovoljno brzo snai.
Radoslav sigurno nije bio takav slabi kakvim se kroz
radove biografa prikazuje, a to se pogotovo odnosi na
Vladislava koji je imao i vojnih sudara sa Ugarima. Samo
vreme u kojem su oni vladali trailo je vladara drugoga
tipa, trailo je nekoga ko je mogao da bude do krajnosti
prevrtljiv, ali i ratoboran. Greka Radoslava i Vladislava
je bila u tome to su se oni oslanjali iskljuivo na jednu
stranu (na Epir ili Bugarsku) to ih je inilo veoma
ranjivim u sluaju slabosti njihovog zatitnika. Ni jedan
od njih nije imao onaj prefinjen dar politiara koji osea
sa koje mu strane ide opasnost i koji zna tu opasnost da
preduhitri. Ta osobina je bila svojstvena njihovom ocu
Stefanu, dovoljno je setiti se njegovih poteza sa Strezom,

ugarskim kraljem Andrijom itd. Stefanu Prvovenanom je
bila svojstvena vijugava politika linija, on se jedno
vreme oslanjao na Vizantiju, zatim na papu, opet posle na
Vizantiju (Epir) itd., uvek nalazei svoj interes. On je
pored svog politikog dara bio i u potpunosti spreman
ratnik, ali to je ipak bilo drugostepene vanosti. Najvei
njegovi uspesi su postignuti ba na politikom planu.
Istorija je uglavnom nepravedna kada govori o rezultatima

vladavine Radoslava i Vladislava, nazivajui ih slabim
vladarima. Oni moda nisu imali spektakularnih vojnih
pobeda ili odgovarajuih politikih rezultata, ali oni su
ipak uspeli da sauvaju Srbiju od svih onih ratova koji su
tada potresali Balkan. Drava je bila sauvana od upada
spolja to je kasnije i te kako dolo do izraaja i to je
toliko pomoglo kralju Urou. To to ni jedan od njih nije
imao ratnih poduhvata sasvim je razumljivo ako se
pogleda okruenje u kojem je tada bila Srbija. Na koju je
stranu ona mogla da se iri? Sa severa je bila Ugarska, sa
druge strane bili su moni Epir i veoma jaka Bugarska i u
poetku jako, a kasnije sve slabije latinsko carstvo. Sa
takvim protivnicima Srbija se nije mogla nositi, konano,
ni sam Stefan Prvovenani nije na njih udarao. Bilo je
bitno samo sauvati svoju nezavisnost i spreavati
unutranje sukobe. Ba na unutranjem planu Radoslav i
Vladislav su izgubili kontrolu i to ih je stajalo vlasti.
Sam Radoslav nije bio tvorac politike oslanjanja na Epir,

to je bio Stefan Prvovenani koji ga je oenio epirskom
princezom. Potez sasvim razuman, ali iznenadan pad
epirskog cara Teodora bio je za Radoslava tragian. Tu
priliku je iskoristio Vladislav i verovatno uz bugarsku
pomo, preoteo vlast. Politiku naslanjanja na Bugare
podravao je i sam sveti Sava koji je, ako je verovati
biografima, bio taj koji je oenio Vladislava erkom
bugarskog cara Asena II. Time je udaren temelj
naslanjanju na Bugarsku, to je opet bilo za Vladislava
tragino nakon to je bugarski car umro. Sudei po ovome
Radoslav i Vladislav nisu bili ti koji su odredili pravac
spoljne politike Srbije, oni su bili ti kojima je upravljano.
Moda je tu njihova greka, a moda se i nije moglo

drugaije.
Bilo kako bilo, jedan period za Srbiju je bio zavren.

Veliki upan Stefan Nemanja je uspeo da Srbiji pribavi
nezavisnost i koliko toliko jedinstvo, kao to je uspeo i
da crkvi stvori sve preduslove da ojaa. Njegov sin kralj
Stefan Prvovenani je Srbiju digao na rang kraljevine i uz
pomo svetog Save omoguio srpskoj crkvi samostalnost.
Istovremeno, slomio je unutranje separatistike tenje
koje su dolazile iz Zete, a ono to je ovde posebno bitno
jeste da je uvrena dinastija Nemanjia. Naslednici
Stefanovi, Radoslav i Vladislav, nisu imali tako
spektakularne rezultate kao njihovi prethodnici, ali nisu ni
rasuli ono to je pre njih stvoreno. Presto je izgubio i
jedan i drugi, ali drava i njeno jedinstvo su sauvani. Da
to nije malo videe se onda kada Stefan Uro I (1243-
1276) zapone sa svojim poduhvatima. Ovaj kralj je
svojevremeno nazivan "velikim" zbog rezultata koje je
postigao, a kojih sigurno ne bi bilo da nije imao dravu
koja je bila u stanju da prati i ostvari njegove zamisli. Ba
takva netaknuta drava sposobna za velika dela jeste
zasluga Radoslava i Vladislava. Oni nju nisu osnaili, ali
je nisu ni oslabili.
Nain na koji je Uro uspeo da se doepa vlasti ostao je

nepoznat, pa stoga i pretpostavka da je on uspeo da
iskoristi komeanje u Srbiji koje je nastalo nakon smrti
Bugarskog cara. Sam Uro I, zvani "veliki", nije omiljena
figura u srpskoj istoriografiji. Ovaj vladar se nije suvie
isticao u ratnim dejstvima, i to je bilo toliko upadljivo da
su ga u okolnim zemljama smatrali miroljubivim. No, tu
ocenu ne bi trebalo shvatiti kao i konanu. Uro je imao
ratnih dejstava, meutim to nisu nikako bile onako
spektakularne bitke koje je imao Nemanja. Njegova
politika je bila dosta smotrena i oprezna sa verovatno
najvie prevrtljivosti koje su Nemanjii kroz svoju istoriju
pokazali. Stefan Prvovenani je pokazivao veliku gipkost
pri odabiru politikog pravca, meutim Uro nije bio
samo "gibak", on je zaista bio prevrtljiv. Ipak,
savremenici su ga cenili dajui mu nadimak "veliki",
mada nije jasno zato. Osim ovog nadimka Uro je nosio i

jedan drugi mnogo neprijatniji. Da li zbog boje glasa ili
zbog hrapavog lica, tek zvan je i "hrapavi".
Gledajui sumarno dolazak Uroa na vlast, njegovo

vladanje kao i kasniji odlazak sa kraljevskog trona, moe
se slobodno rei da je sve to bilo u okviru i dotadanjeg
ponaanja Nemanjia. To zapravo znai da je Uro silom
doao na vlast, da se sa dosta muke odravao na vlasti
imajui najvie problema ba sa sinovima, te da je do
kraja mimo svoje volje morao da ustupi kraljevsku krunu
svome sinu.
Nemanjika strast za vlau i pobune da bi se do nje dolo

bile su izraene meu sinovima kralja Stefana
Prvovenanog. Od etiri sina koje je on imao, samo jedan
od njih, Predislav nije pokazivao nekih ambicija prema
kruni i on je jedini od njih koji nije sedeo na kraljevskom
prestolu. Mogue je da bi se i on umeao u borbu za
naslee da se nije bavio duhovnim pozivom, tako da je
jedno vreme bio episkop zahumski, a kasnije i srpski
arhiepiskop Sava II (1263-1270.). Ipak, ono to je za
utehu, jeste to da Stefanovi sinovi ipak nisu potezali sva
sredstva koja su moda mogli. Niti jedan od trojice
Stefanovih sinova (Radoslav, Vladislav, Uro) u ovim
borbama oko vlasti nisu dovodili strane sile, niti su njih
upletali u ove borbe. Neku pomo iz inostranstva oni su
sigurno dobijali, no to nikada nije bila pomo toga obima
koji bi mogao kasnije Srbiju da dovede u vazalni poloaj.
Dovoljno je setiti se Vukanovih poteza koji je kao cenu za
ugarsku pomo u borbi protiv Stefana Prvovenanog,
priznao ak vrhovnu vlast ugarskog kralja.
Radoslav je beei od Vladislava nalazio utoite u

Dubrovniku, meutim moglo bi se zapitati ta bi se desilo
da je on kojim sluajem otiao u Ugarsku. Ovi bi ga
verovatno pomogli i tada bi Srbija ula u strane borbe
oko prevlasti, koje bi se ko zna kako zavrile. Slino je
postupila i Vladislavljeva ena Boleslava (Vladislava je
tada verovatno Uro negde drao zatvorenog) koja je iz
Dubrovnika upravljala otporom. Izgleda da niti jednome
od njih nije padalo na pamet da bi se pomo mogla traiti

u nekoj od katolikih zemalja (Ugarska na prvom mestu),
to bi moda moglo zemlju da dovede u opasnost. Ovi
dinastiki okraji nisu mnogo otetili zemlju i deavali su
se u odreenom krugu ljudi, tako da sama drava nije
mnogo trpela. Borba izmeu brae bila je u svakom
sluaju do krajnosti sablanjiva no to je ipak bilo u duhu
toga vremena i nije bilo nita neuobiajeno. Na kraju
braa bi se uglavnom izmirila, a ako se posle toga i nisu
mnogo trpela, ipak nisu potezala vie oruje jedan na
drugog. Isto tako jo uvek se nisu i ubijali izmeu sebe.
Samo okruenje u kojem je bila davalo je Srbiji dosta

mogunosti da se mirno razvija. Talas Mongola koji je
proao kroz Istonu Evropu naroito je naneo tete
Bugarskoj. Ona je ve samim time to je car Asen II
iznenada umro (1241.) bila dovoljno uzdrmana. Najezda
Mongola je to stanje samo jo vie produbila. Cara Asena
je nasledio njegov maloletni sin Kaliman I (1241-1246.)
ali on nije dugo vladao. Ve 1246. ponovo dolazi do
smene na Bugarskom prestolu, a car je sada jo jedan
Asenov sin, Mihailo Asen (1246-1256.). Sada je Bugarska
bila u vrlo loem stanju, a bila je i mongolski vazal. Te
neprestane zaevice u Bugarskoj iskoristio je najbolje
nikejski car Jovan Vatac, koji nakon prolaska mongolskog
talasa na Balkanu nema nijednog ravnopravnog
protivnika. On je najpre oteo Bugarima sve provincije
juno od Adrijanopolja koje idu do Vardara. Kasnije je
neutralisao najveeg takmaca u borbi za obnovu
vizantijskog carstva: epirsko carstvo. Sam Epir nakon
poraza kod Klokotnice (1230) ne predstavlja vie neku
posebnu silu tako da prodoru Nikejaca u Epir nije ni bio
pruen neki poseban otpor. Tada bi se ta carevina (Epir)
verovatno i raspala da Nikejci nisu morali da prekinu svoj
prodor zbog navale Mongola u njihove malo azijske
krajeve. No, to je bilo sasvim dovoljno da tadanji epirski
vladar, Jovan (1240-1244.) uvidi sav besmisao otpora, te
se stoga odrie carske titule i priznaje vrhovnu vlast
nikejskog cara Jovana Vataca. Za uzvrat ovaj mu ostavlja
da upravlja Epirom, ali ne vie sa titulom cara, ve sa
nazivom despota. Upad Mongola u maloazijske posede
nikejskog carstva odvratio je panju cara Jovana Vataca,

tako da sve do 1246. godine on nema vremena za
dogaaje na Balkanu. Nakon prolaska mongolske
opasnosti on se vratio u Evropu i godine 1246. je konano
uao u Solun.
Latinsko carstvo je bilo ogranieno samo na teritoriju oko

Carigrada i od njega je ak i papa bio digao ruke. Bilo je
sasvim oigledno da na Balkanu postoji samo jedna prava
sila: nikejsko carstvo. Jedina drava koja im je mogla
konkurisati bila je Ugarska. U prvo vreme nakon
mongolske najezde ugarski kralj Bela IV je morao da se
posveti obnavljanju strano opustoene drave. Ba
nekako u to vreme poeli su sukobi Splita i Trogira oko
nekih povlastica (1242.). Jedno vreme se ovaj sukob
primirio, da bi tokom 1244. godine ponovo planuo, i
kasnije se pretvorio u opti rat u Hrvatskoj i Bosni.
Tokom 1242. godine Bela je ratovao sa austrijskim
hercegom Fridrihom Babenbergom, a odmah potom i sa
Venecijom zbog Zadra. Rat sa Venecijom do kraja ne
ispadne sretan i Bela bude primoran da se odrekne Zadra.
Nakon ovoga Bela ponovo ratuje sa Fridrihom
Babenbergom, a u tom ratu Fridrih gine. Iza sebe nije
ostavio naslednika, tako da se oko njegovog naslea
ponu otimati Bela, nemaki car Fridrih II i eki kralj
Veeslav I. Ba dok se pripremao za ovaj rat doe Beli
vest da Mongoli ponovo spremaju napad na Ugarsku,
stoga on 1247. i 1248. godinu provodi u osiguranju
dravne granice. Beskrajni rat oko Babenbergova naslea
se konano zavrio 1254. godine mirom u Pounu. Bela je
takoe uspeo da iskoristi nestabilnost Bugara nakon smrti
njihovog cara Kalimana, te da tokom 1246. godine uzme
sebi titulu "kralja Bugarske". U Bosni je takoe bio
aktivan, pa je najpre uspeo da ubedi papu da ovaj
bosansku crkvu podloi pod vlast kaloke nadbiskupije,
to je konano tokom 1247. godine i uraeno. Time je
papa iz nadlenosti dubrovake arhiepiskopije oduzeo
bosansku crkvu, a Dubrovnik da bi to nekako nadoknadio
pokuao je da pod svoju nadlenost stavi barsku
arhiepiskopiju to e opet kasnije izazvati dosta sukoba sa
Srbijom na ijoj je teritoriji bio Bar. Tokom 1250. godine
u Bosni je umro i ban Ninoslav, a Ugari iskoriste

unutranje smutnje i tokom 1254. stave Bosnu pod svoju
kontrolu. Bosna nakon toga bude izdeljena na manje
delove koje je kao svoj posed delio kralj Bela. Ipak, u uoj
Bosni odrao se ban Prijezda, po predanju rodonaelnik
kasnije dinastije Kotromania.
itava ova situacija je ila u korist srpskom kralju Urou,

budui da ga se okolna dogaanja nisu neposredno ticala,
dok s druge strane na Srbiju tada niko nije obraao
posebnu panju. Sam Uro je bio u dosta dobrim
odnosima samo sa nikejskim carstvom, no i ti odnosi nisu
od njega traili posebne obaveze. Ono to je Urou
naroito pogodovalo bilo je izraeno slabljenje epirske i
bugarske drave. Ove dve sile su u poslednjih nekoliko
godina imale preovlaujui uticaj u Srbiji i njihovo
slabljenje je bilo uzrokom pada dvojice srpskih kraljeva.
Moda je ba to i opredelilo Uroa da se ni na jednu
dravu ne naslanja suvie, tako da njegovo vladanje nema
spoljnih podrki. On se na vlasti odravao iskljuivo
svojom snagom. Sama njegova politika prvih godina je
veoma smotrena i on se dri podalje od svih gore opisanih
dogaaja. Balkanska karta se tada veoma brzo menjala, a
on sam u to doba ili nije imao nekih aspiracija na susedne
teritorije ili se, to je verovatnije, tek pripremao za budue
akcije. Tada je bilo veoma bitno odrediti pravac kojim e
kretati dravna politika i sa kojim dravama e se
saraivati. Odabir saveznika je bio veoma osetljivo
pitanje, jer pogrena procena vodila je u sigurnu propast.
Primer Radoslava i Vladislava je bio dovoljno pouan.
Prvo ozbiljnije pitanje na koje je Uro naiao bili su

odnosi sa Dubrovnikom. Iako je odmah nakon njegovog
dolaska na vlast sa Dubrovnikom sklopljen ugovor u
kome su se obe strane meusobno zaklinjale na
prijateljstvo i kojim su utvrena obostrana prava i
obaveze, odnosi su se veoma brzo pokvarili. Ono to je
sukobilo Uroa sa Dubrovnikom bilo je crkveno pitanje,
odnosno postavilo se pitanje odnosa crkvene hijerarhije u
katolikoj crkvi izmeu dubrovake i barske
arhiepiskopije. Jo od davnih vremena Bar je bio sedite
arhiepiskopije (godine 1089. papa je to potvrdio),

meutim Dubrovnik se sa time nikada nije pomirio,
smatrajui da Bar treba da bude samo episkopija i
saglasno tome da spada pod nadlenost dubrovake
arhiepiskopije. Kako je Bar bio u okviru srpske drave to
je Uro od samog poetka zastupao njegove interese.
Uopte, srpski kraljevi su od samog poetka uloili mnogo
truda ne bi li Baru sauvali njegov arhiepiskopski status.
To je bilo i te kako vano budui da je veina stanovnitva
u Zeti bila katolike vere i stoga srpski kraljevi nisu eleli
da sedite arhiepiskopije bude van srpske drave.
Katoliki element u Srbiji (Zeta) bio je faktor koji je
mogao veoma lako da izazove nestabilnost, a seanja na
sukob Stefana Prvovenanog i njegovog brata Vukana je
bio dovoljno pouan primer. Sami Nemanjii tokom celog
svoga vladanja su bili veoma tolerantni po verskom
pitanju, ne pokuavajui nikada da katolike nasilno
pokrste, a ouvanje nezavisnosti barske arhiepiskopije je
bio jedan od preduslova njihove takve politike. S druge
strane, sa bogumilima je ve bila druga situacija, prema
njima nije bilo nikakvih obzira i oni su bili nemilosrdno
gonjeni.
Sukob je naglo poeo onda kada je tokom 1242. godine, a

bez nekog vidljivog razloga, ulcinjski episkop priznao
vrhovnu vlast dubrovakog arhiepiskopa. Time je Ulcinj
izaao iz nadlenosti barskog arhiepiskopa, pod kojom je
do tog momenta bio. Pomaui se time, Dubrovnik je kod
pape poeo sa jo veom upornou traiti Bar pod svoju
nadlenost. Situacija je naglo dobila novi obrt kada je
tokom 1247. godine Bar ostao bez arhiepiskopa i kada je
trebalo izabrati novoga. Tada se pojavila jedna masa
raznoraznih povelja koja je trebalo da potvrdi prvenstvo
Dubrovake arhiepiskopije i koje su bile uglavnom plod
dubrovakih falsifikata. Istini za volju, ni Barani se nisu
libili da sa svoje strane falsifikuju neke povelje i
darovnice koje opet potvruju njihovo pravo. Nije udo
to se i sam papa zbunio tako da mu ovaj spor nikako nije
bilo lako reiti. No, izgledalo je da su Dubrovani bili u
samome poetku mnogo ubedljiviji no to su to bili
Barani. Sudei po tom prvom utisku papa odlui u korist
Dubrovnika i donese reenje kojim barska arhiepiskopija

dolazi pod nadlenost Dubrovake. Problem se pojavio
onda kada je papsko reenje trebalo sprovesti u delo.
Tako dubrovaki kanonik Matej umalo nije poginuo u

Baru kada je doao tamo da izvri papsko reenje po kome
je Bar potpao pod Dubrovnik. Njega su graani Bara
napali na ulici i samo je intervencija sina barskog kneza
spasila dubrovako izaslanstvo koje se vratilo neobavljena
posla. Reakcija Barana je bila pomalo udna budui da su
Dubrovakim izaslanicima govorili da oni ne priznaju
papu, te da je za njih papa kralj Uro. To je za to vreme (a
i kasnije) bilo neoubiajeno, jer su Barani, iako katolici,
veoma ustro branili svoga pravoslavnog kralja. Ovakav
postupak katolikog ivlja je bila samo potvrda verske
tolerancije Nemanjia. uvi to, papa je odluio da
konano ispita celu stvar jednom za svagda. Tada je
imenovan za barskog arhiepiskopa poznati franjevac
Karpini koji je trebalo da vidi o emu se tu zapravo radi.
On je trebao da sakupi sve mogue povelje koje govore o
tom problemu, kao i da sakupi sav ostali materijal na
osnovu koga papa u Rimu treba da odlui ko je u pravu:
Bar ili Dubrovnik? Sam Karpini je bio lini papin prijatelj
i po tome se moe videti kakav je znaaj papa dao ovome
sporu. Stie se utisak da je Rim zaista hteo da na
najpravedniji mogui nain presudi ovaj sluaj.
Nakon dugog otezanja konano godine 1252. poela je i

parnica u Rimu oko toga pitanja. Odnosi izmeu kralja
Uroa i Dubrovnika su se u to vreme strano pokvarili.
Uro nikako nije eleo da izgubi barsku arhiepiskopiju,
dok je s druge strane on sa Dubrovnikom imao
neraienih rauna jo od kada je ovaj grad pruio
utoite Vladislavljevoj eni Beloslavi, koja je ba iz
Dubrovnika upravljala otporom protiv Uroa. Da su se
Dubrovani dobro uplaili videlo se onda kada su tokom
1249. godine poeli traiti saveznika koji bi im pomogao
protiv eventualnog srpskog napada. Kao saveznika nau
bosanskog bana Ninoslava, koji im obea pomo u sluaju
srpskog napada reima "ako se razratite s kraljem rakim,
da vas ne dam ni va dobitak...". No ve sledee 1250.
godine Ninoslav umire i Dubrovnik ostane bez zatitnika.

Istovremeno, kada su dobili od bana Ninoslava obeanje
vojne pomoi oni su uspeli da i od velikog kneza Andrije,
koji je upravljao susednim Humom dobiju obeanje da on
u eventualnom ratu nee imati uee, odnosno da e biti
neutralan. Isto tako veliki knez im je obeao da e lepo
primiti i sve one Dubrovane koji budu pobegli u Hum u
sluaju eventualnog rata sa Srbijom. U to vreme veliki
knez Andrija je priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja (u
sutini bio mu vazal) i udno je bilo da on uzima takve
obaveze koje su u suprotnosti sa interesima Srbije. ini se
da je on jo u to doba pripremao odmetanje od Srbije, a
to e uiniti konano njegov sin Radoslav koji se godine
1254. naziva ugarskim vazalom.
Nakon smrti bana Ninoslava, Dubrovnik je ostao bez

zatite i to se kralju Urou uinilo zgodnom prilikom da
ga napadne. Tokom 1252. godine on se zaista i pojavio sa
dobro opremljenom vojskom pod Dubrovakim zidinama.
Kao i toliko puta do sada, pokazalo se da srpska vojska ne
ume da zauzima dobro utvrene gradove, stoga se
aktivnost Uroeva svela na pustoenje i pljakanje okoline
Dubrovnika. Okolni vinogradi i vonjaci su poseeni dok
su kue opljakane i popaljene. Kada je i to bilo gotovo,
Uro se verovatno zapitao ta dalje da radi. Jake zidine
branile su u tolikoj meri Dubrovnik da mu nije mogao
nita i bilo je jasno da se grad ne moe osvojiti. Ukoliko
bi se povukao ispalo bi da je pohod bio uzaludan, to
njegovoj sujeti sigurno ne bi prijalo, a ko zna kako bi to
prihvatila i njegova uvek buntovna okolina. Jedini spas su
bili pregovori koji odgovaraju i Urou, ali i Dubrovniku.
Srpskom kralju da bi izaao pod prividom pobednika, a
Dubrovniku da skine opsadu koja je jako smetala trgovini.
Grad je ostao neoteen, a u nastalim pregovorima Uro
se zadovoljio sa ne ba tako velikom odtetom. Sami
pregovori koji su tekli bili su jako napeti. Urou je jako
smetalo otezanje parnice izmeu Dubrovnika i Bara, a
dubrovakim poslanicima je posebno naglasio da u Srbiji
nije vlast ni papa, a ni rimska crkva. Brat mu, kralj
Vladislav (svrgnuti) bio je jo direktniji, psujui papu i
kardinale i usput ih nazivajui psima. Osim toga, Uro je
uporno odbijao da prui zatitu dubrovakim izaslanicima

koji su trebali doi u Bar, a sve u okviru parnice.
Dubrovakom arhiepiskopu Uro je ak obeao da e ga
ivog odrati, ako mu padne aka. U takvim uslovima bilo
je zaista teko voditi pregovore, a Uro je bio oigledno
izuzetno neprijatan sagovornik. Ipak, mirovni ugovor je
nekako sastavljen i potpisan.
Ovaj mir je bio samo prividan i nijedna od strana nije bila

iskrena. Dubrovani su eleli da skinu opsadu, dok je
Uro video da Dubrovniku ne moe nita pa je stoga hteo
da dobije bilo kakvu odtetu na osnovu koje bi imao
opravdanje da povue vojsku. Zapravo, pokazao se
cinizam i jednih i drugih, ali i obostrana nemo. Niti jedna
strana nije imala snage da prevlada, ali niko nije eleo ni
da popusti.
Ne elei da odustanu od jurisdikcije nad barskom

arhiepiskopijom, Dubrovani su se uskoro upustili u
zamanije poduhvate. U toku juna 1253. godine oni sa
Bugarima sklapaju savez koji je bio usmeren direktno
protiv kralja Uroa, a elja saveznika je bila da i njega i
sav njegov porod isteraju iz Srbije jednom za svagda. Da
im se za sve ovo vreme toliko zamerio pomalo
iznenauje, kao to moe da zaudi i ovolika upornost
Dubrovana. U to doba oni nisu imali finansijska sredstva
za rat protiv Srbije, a i ovakve aktivne ratne igre
odudaraju od njihovog dotadanjeg veoma smotrenog
voenja politikih poslova. Sada su Dubrovani poeli
odjednom da vode aktivnu politiku ne elei vie da
pasivno iekuju srpski napad. Sa Bugarskim carem
Asenom je sklopljen savez po kojem Dubrovani ovome
osiguravaju pomo na kopnu i moru, a isto tako obeavaju
da sve one gradove koje budu eventualno zauzeli imaju
predati Bugarima. Zauzvrat Dubrovani dobijaju pravo
slobodne trgovine po Bugarskoj, zadravaju stare
povlastice u Srbiji, dobijaju neznatno proirenje zemljita,
ali i vrhovno pravo svoje crkve nad katolicima u Srbiji.
Izgleda da Dubrovani ipak nisu bili inicijatori ovog inae
veoma detaljnog ugovora i po svemu sudei poetni
impuls je ipak doao iz Bugarske. Ovome savezu se
naredne godine (1254.) pridruio i humski upan

Radoslav, inae potomak Nemanjinog brata Miroslava. U
to vreme upan Radoslav za sebe govori "ja upan
Radoslav jesam verni vazal gospodinu kralju Ugarskom".
Nedugo nakon sklapanja saveza Bugari sa vojskom koja

je bila sastavljena uglavnom od Kumana, udare na Srbiju i
prodru veoma duboko. Pretpostavlja se da su uspeli da
dou sve do Lima i da opljakaju manastir svetog Petra.
Da li su otili jo dalje na sever, do ie, ostaje da se
nagaa, a u prilog tome da jesu govori injenica da je
srpski arhiepiskop uskoro nakon ovog bugarskog prodora
premestio sedite arhiepiskopije iz ie u Pe. Verovatno
da ovaj prodor nije Bugarima doneo oekivane rezultate, a
ni Dubrovani nisu pokazivali mnogo volje, tako da su
neprijateljstva uskoro obustavljena. Stoji i pretpostavka da
je bilo i posrednika izmeu bugarskog cara i srpskog
kralja, mada se ne zna ko bi to mogao biti: car Vatac ili
ugarski kralj? Bilo kako bilo, srpsko bugarski sukobi su
prestali, tako da je i Dubrovnik konano morao da
popusti. Godine 1254. obnovljen je ugovor izmeu Srbije
i Dubrovnika, ali ovaj put Dubrovani se nisu tako jeftino
izvukli. Osim velike ratne odtete koju su morali da
isplate Srbiji, Dubrovani su morali da odustanu od
parnice sa barskom crkvom i da priznaju nadlenost Bara
nad katolikim ivljem u Srbiji. Tako je ova jogunasta i
nepromiljena politika Dubrovnika doivela potpuni krah.
Nakon ovoga rata odnosi izmeu Uroa i Dubrovnika
nikada se viu nisu popravili.
Posle ovih uspeha kralj Uro odlui da raisti i sa svojim

nepouzdanim vazalom humskim upanom Radoslavom.
Kako se kralj sa upanom obraunao ne zna se, ali od tada
se upanu gubi svaki trag, to zapravo znai da ga je kralj
Uro na neki nain uspeo da skloni. Da li je to bilo
spletkom ili snagom oruja ne zna se.
U ovim dogaajima primetljiva je Uroeva urba i stie se

utisak da je on naredne dogaaje na neki nain oekivao.
ini se da je ba u tim godinama (1254-1256.) dolo do
naglog zbliavanja Srbije sa Ugarskom, to nije bilo
odmah vidljivo, ali kasnije dolazi naroito do izraaja.

Kakvi su bili Uroevi planovi u to vreme teko je
zakljuiti budui da on, izuzev ratobornosti, nije
pokazivao neke znakove po kojima bi se mogao odrediti
pravac njegove budue politike. Srbija ni sa jednom
dravom, izuzev donekle sa nikejskim carstvom, nije
imala nekih dubljih kontakata koji bi upuivali na mogue
saveznitvo. S druge strane ni saradnja sa Nikejcima nije
bila iskrena, tako da ni oni nisu bili sigurni kako da
gledaju na Uroa: kao na prijatelja ili na neprijatelja. U
svim tim dogaajima (do sada opisanim) Uro nije imao
prilike da do kraja iskae svoje politike mogunosti i
njegova politika bila je krajnje oprezna, to se moda
njegovim savremenicima nije dopadalo, ali Uro je bio do
krajnosti pragmatian.
U to vreme na Balkanu je svakako bila najjaa nikejska

carevina, kojom je vrstom rukom vladao car Jovan Vatac
i koji je uspeo da teritoriju carevine za vreme svoje
vladavine skoro udvostrui. Car je uspeo da sa svih strana
okrui latinsko carstvo (u sutini da ga ogranii na
Carigrad sa okolinom), a Bugarska, isto kao ni epirska
despotovina nisu bile iole ozbiljniji protivnik. Ba takva
situacija je najvie i zabrinjavala Uroa. Nikejsko carstvo
je toliko duboko prodrlo u Balkan da se ve graniilo sa
Srbijom i bilo je sasvim za oekivati da e Nikejci uskoro
zauzeti i Carigrad i da e doi do restauracije vizantijskog
carstva. Samim time postavie se pitanje onih teritorija
koje su sada pod Srbijom, a pripadale su nekada Vizantiji.
To automatski znai sukob u kojem Srbija ima jako malih
ansi. Za Srbiju je bila srea to je car Vatac vei deo
svoje vladavine bio zauzet na drugim mestima, tako da za
ova pitanja nije imao vremena. Za carevog ivota kralj
Uro je odravao neke veze sa Nikejcima i stvarao
prividnu sliku dobrih odnosa, to je opet vie rezultat
Uroevog pribojavanja no to su ti odnosi bili i iskreni.
Ipak, naslanjanje na nikejsko carstvo imalo je i za rezultat
da su Bugarski apetiti na srpske krajeve bili ipak
suzbijeni, a da su Bugari tog momenta bili mnogo opasniji
za Srbiju videlo se jasno.
20. Restauracija Vizantije

Nikejski car Jovan Vatac je za celo vreme svoje vladavine
imao jasno postavljeni cilj koji se sastojao od restauracije
nekadanje Vizantije. Upravo kada je preostalo veoma
malo prepreka da svoj dotadanji rad i zavri, on pone
naglo poboljevati od neke bolesti koja je imala kasniji
rezultat u tome da je on mentalno oboleo. Poslednjih
nekoliko godina njegove vladavine car zbog te bolesti nije
imao nekih posebnih poteza i oekivala se njegova smrt.
Sasvim je sigurno da Urou to nije moglo ostati nepoznato
i time se moe objasniti zato se on nije tenje vezivao za
nikejsko carstvo. S jedne strane Uro je oekivao skoru
smrt cara i nemire u carstvu koji e se ko zna kako zavriti
i posle kojih je veliko pitanje da li e carstvo imati onu
snagu koju ima za cara Vataca. Stoga nije bilo
preporuljivo suvie se vezivati za nikejsko carstvo. S
druge strane, sam car nije pokazivao neke aktivnosti koje
bi ile ka Srbiji i Uro jednostavno nije imao posebnih
razloga da se pribojava opasnosti sa te strane, pa prema
tome nije morao prema caru da pokazuje vie udvornosti
od one koju je inae ispoljavao. Ovakva rezervisana
politika se uskoro pokazala kao dobra i jedino mogua u
to vreme. Uro je uspeo tako da stekne status
"nesigurnog" prijatelja nikejskog carstva, to mu je
osiguravalo i prilian manevarski prostor pri kasnijem
odabiru saveznika. U sutini on je sebi drao otvorenim
sve opcije za kasnije svoje nastupe.
Sa maarske strane situacija takoe nije bila jasna. Jo

uvek pod utiskom nedavne provale Mongola ugarski kralj
Bela IV osiguravao je sa svih strana svoju dravu. U tu
svrhu organizovan je sistem banovina, tako da je jo od
godine 1233. na istonoj ugarskoj granici stajala
severinska banovina koja je predstavljala odbranu od
Bugara i Tatara. Od godine 1247. kralj ovu banovinu
predaje vitezovima Ivanovcima. Izmeu ove, severinske
banovine i Bosne godine 1247. osnovana je i mavanska
banovina koja je obuhvatala izmeu ostalog i poreje
Kolubare, a ponekad su joj pripadali i oblasti Branievo,
Kuevo i Srem. Tom banovinom vladao je kraljev zet
Rastislav, jedno vreme ban hrvatski. Sve banovine su

imale svoju posebnu vojsku kojom su njeni komandanti
dosta slobodno raspolagali, tako da formiranje mavanske
banovine na granicama Srbije sigurno nije moglo
odgovarati Urou. Stoga je i njegova politika morala biti
oprezna, no kralj Bela tog momenta nije imao veih
pretenzija prema srpskoj zemlji pa tako ni nekih aktivnosti
na toj strani nije imao.
Nakon smrti cara Jovana Vataca (3. novembra 1254.)

Bugari poinju sa napadima na Nikejsko carstvo
verovatno raunajui da e uspeti da iskoriste trenutnu
zabunu. Pod vostvom mladog cara Mihaila Asena Bugari
uspevaju da u jednom naletu zauzmu oblasti u Trakiji i
Makedoniji. Na ove oblasti Bugari su polagali pravo
budui da ih je od njih oteo preminuli car Vatac. Novi
nikejski car Teodor II Laskaris (1254-1258.) se pokazao
kao veoma odluan, tako da je sa dva pohoda uspeo da
povrati sve ono to je izgubljeno te da primora Bugare na
za njih veoma nepovoljan mir (1256.). Interesantno je da
je pri sklapanju ovog mira posredovao herceg Rastislav
(zet ugarskog kralja Bele, inae upravljao mavanskom
banovinom). Imajui na raspolaganju vojsku, Rastislav je
vodio politiku pomalo i na svoju ruku, tako da se odmah
aktivno umeao u graanski rat koji je buknuo u
Bugarskoj nakon neuspeha u ratu sa Nikejcima. Vojne
poraze protiv Nikejaca, bugarski car Mihailo II Asen je
platio glavom u meteima, a na njegovo mesto je stupio
njegov roak Kaliman II. Poloaj Kalimanov je od
poetka bio veoma nesiguran, tako da je Rastislav morao
da mu alje vojnu pomo koja je kasno stigla, pa
Kalimana ubijaju. Sada Rastislav pokuava da postane
Bugarski car, ali ni on ne uspeva. Konano, posle silnih
peripetija na presto dolazi Konstantin Tih (1257-1277.),
"jedan veoma istaknut i plemenit ovek po imenu
Konstantin Tih, ovek veoma pametan, a snagom tela je
daleko pred ostalima" (Mavro Orbin), za koga se
pretpostavlja da je po enskoj liniji srpskog porekla, unuk
Nemanjin. Koliko je ova pekulacija oko Konstantinovog
porekla tana, ostaje stvar procene, no nesumnjivo je da
on meu svoje pretke nabraja i Stefana Nemanju. Sam
svoj uspeh car Konstantin svakako duguje velikoj pomoi

koju je dobio iz Srbije i od nikejskog cara. Sigurno je da
Kaliman bez Uroeve pomoi ne bi uspeo da pridobije
carsku krunu. Sa ovim svojim potezom Uro je uspeo da
obezbedi srpske granice sa bugarske strane, pa mu
opasnost sa te strane nije vie pretila.
Konano godine 1257. dolazi do velikog preokreta na

balkanskoj politikoj sceni i do prvog potpuno otvorenog
politikog, ali i vojnog istupa srpskog kralja Uroa. Te
godine epirski despot Mihailo poinje otvorena
neprijateljstva sa nikejskom carevinom. Kao saveznik uz
Epirce nastupa i kralj Uro. Krivac za ovaj sukob je
nesumnjivo nikejski car Teodor, II koji je odmah nakon
enidbe svoje erke Marije za sina epirskog despota
Mihaila, Niifora, jednostavno zauzeo epirski grad Dra i
tvravu Serviju. Nekih posebnih potreba za ovim
gradovima on nije imao i ovaj njegov istup moe se
tumaiti njegovom osionou, a moda i boleu
(epilepsija) koju je nasledio od svoga oca, cara Vataca,
koja je kod njega poprimila mnogo tei oblik. Pod teretom
bolesti car Teodor se sa velikom brutalnou obraunavao
sa svojom okolinom koju je optuivao za sve neuspehe, a
kazne koje su odmeravane bile su izuzetno svirepe. Ovo
nasilno oduzimanje gradova od epirskog despota izazvalo
je njegovu vojnu akciju protiv Nikejaca. Budui da je sam
Epir bio suvie slab da se nosi sa nikejskom carevinom
bilo je potrebno nai saveznike. Jedan od saveznika je bio
i srpski kralj Uro.
Danas je veoma teko rei ta je bio razlog Uroevog

prilaska ovom savezu protiv nikejskog carstva. Nekog
direktnog povoda on nije imao. Izgledalo je u to vreme da
je on nikejski prijatelj, a i njegova saradnja sa carem oko
dovoenja Konstantina Tiha na bugarski presto je samo
potvrivala tu injenicu. Njegova nagla promena je
iznenadila ak i poslovino prevrtljive Grke tako da se oni
sa gorkim reima osvru na taj njegov potez. Mogue je
da se on plaio velikog nikejskog carstva raunajui da e
njegovim slabljenjem i Srbija imati sigurniji poloaj.
Moda ga je na takav potez navelo i to to su mu od
saveznika obeana teritorijalna proirenja, no i ona su bila

potpuno beznaajna u odnosu na rizik koji je Uro
preuzimao suprotstavljajui se Nikejcima. Sam tok
Uroeve politike je dosta teko pratiti i razumeti, no
krajnji rezultat se najee pokazivao izuzetno povoljnim
za njega. Stoga je veoma esto teko dati logian odgovor
na neke Uroeve poteze, tako da je on meu Nemanjiima
moda i najtajnovitiji vladar. Njegovi savremenici su ga
izuzetno cenili tako da je nakon smrti dugo nosio ime
"veliki", no kasnija pokolenja nisu odrala ovaj sud. Iako
je danas neke njegove poteze teko objasniti, ostaje
injenica da je u svojoj politici ipak retko kada
promaivao.
Savez epirskog despota i srpskog kralja bio je ojaan sa

jo nekoliko znaajnih saveznika: franakim knezom
Vilhelmom Vildaurenom koji je upravljao Ahajom i sa
kraljem Sicilije, Manfredom. Saveznici su uskoro napali
na Albaniju i Makedoniju, a u ovim akcijama uestvovala
je i srpska vojska. Dodue, i ovde se Uro pokazivao u
prilinoj meri rezervisan, budui da mu vojska i nije bila
tako brojna, tek oko hiljadu vojnika. Meutim, iako
prilino malobrojan, ovaj odred je imao sve same uspehe.
Nakon opsade Skoplja, ovaj odred se preko Kieva
provukao sve do Prilepa. Pod ovim gradom uspevaju
strano da potuku nikejsku vojsku, no tvravu nisu uspeli
da osvoje. Po ko zna koji put se pokazalo da srpska vojska
ne ume da osvaja utvrene gradove, a sam Prilep je bio
jaka tvrava, koja se uzdizala na jednom strmom bregu
iznad grada. Nakon neuspele opsade srpska vojska se
vratila do Skoplja i zauzela ga. to se tie Prilepa, on je
ipak na kraju pao, poto su Epirci koristei izdaju uspeli
da u njega uu. U ovom osvajanju Prilepa izgleda da
srpska vojska vie nije uestvovala. Nikejski car je veoma
brzo odgovorio na sve ove napade tako da je njegova
vojska pod vostvom Manojla Paleologa uskoro zapoela
sa dosta uspenim akcijama.
Tokom avgusta 1258. godine iznenada umre nikejski car

Teodor, a nasledi ga sedmogodinji sin Jovan IV. Kako on
nije mogao da vlada, regenstvo je preuzeo Georgije
Muzalon, ali ve deveti dan nakon careve smrti regenta

Muzalona i njegovog brata u crkvi napadnu i ubiju. Sada
regent postaje Mihailo Paleolog, veoma moni plemi i
sposoban vojnik. On je odlunije nastavio akciju protiv
Epiraca i njihovih saveznika, a njegov poloaj u
nikejskom carstvu je posebno ojaan kada je krajem 1258.
(ili poetkom 1259.) on proglaen za savladara
maloletnog cara Jovana IV Laskarisa. Ve u to vreme sva
srpska osvajanja su po svemu sudei bila propala, a
nikejska vojska pod vostvom Jovana Paleologa (roeni
brat Manojla) ubrzano je osvajala ono to je dotada bilo
izgubljeno. Sada su i vojne akcije bile mnogo opasnije za
saveznike, to je kulminiralo bitkom kod Bitolja
(Pelagonija) tokom avgusta 1259. Vojska nikejske
carevine pod vostvom carevog brata Jovana Paleologa
strano je razbila Epirce i njihove saveznike. Koliko je
poraz bio straan vidi se iz toga to je franaki knez
Vilhelm bio zarobljen dok je preko etiri stotine konjanika
koje je poslao sicilijanski kralj Manfred izginulo.
Sigurno je da u ovoj bitki Srbi nisu pomagali Epirce, a

stoji pretpostavka, i to dosta realna, da je Uro ak dao
jedan pomoni odred od oko 600 Srba nikejskom caru.
Naime, ve poetkom 1259 godine sve ono to su Srbi
osvojili u Makedoniji pripalo je ponovo nikejskom
carstvu, tako da u vreme pelagonijske bitke Srbi vie
nemaju nita od prolih osvajanja. To bi trebalo da znai
da je Uro napustio svoje saveznike Epirce i ponovo se
vratio Nikejcima. Ova pretpostavka nije bez osnova, a
potkrepljuju je podaci iz Morejske hronike gde se navodi
da je jedan odred od oko 600 Srba pomagao u
pelagonijskoj bitki Mihailu Paleologu. Mogue je da je
Uro, nakon preuzimanja vlasti od strane Mihaila
Paleologa, uvideo da je stvar Epiraca izgubljena. Shodno
tome on je svoju vojsku povukao iz Makedonije, pa je bez
nekih posebnih sukoba vratio Nikejcima ono to je im pre
par meseci zauzeo. Verovatno zato i nema nekih podataka
koji bi govorili da su Nikejci sa Srbima imali sukoba oko
Skoplja i drugih zauzetih teritorija. Kasnije i Nikejci nisu
upali u Srbiju onako kako su to uinili u Epiru svetei se,
a razlog za takav njihov postupak je verovatno u ponovnoj
saradnji sa Uroem. Ako je ova pretpostavka tana, onda

ona sasvim jasno govori o Uroevoj politici i njegovim
postupcima. Njemu nije bio problem da menja saveznike i
u tome nema nekih posebnih principa, izuzev trenutne
koristi. O njegovoj moralnosti bi se moda moglo
raspravljati, ali mora mu se odati priznanje da je umeo u
svakoj situaciji da se veto izvue. Njegovi pomalo
napamet potezi mogli su dovesti Srbiju do propasti, no to
se ipak nije desilo. Kako je pogreio, tako je Uro umeo
odmah svoju greku i da minimizira, tako da drava ne
trpi posledice. S druge strane, Uro nije bio tvrdoglav
ovek koji uporno brani svoju stvar bez obzira na
posledice, a to se jasno vidi i iz toga to je on osvajanja po
Makedoniji napustio bez ikakvih razmiljanja onda kada
je uvideo da ih verovatno nee moi odrati. Isto tako, za
divljenje je njegova politika dalekovidost, a to se
najjasnije vidi onda kada je on napustio Epirce, iako su
ovi bili na vrhuncu snage. Uro je jasno predvideo njihov
poraz i otresao se ovog nezgodnog saveznika. Poraz
Epiraca na Pelagoniji je potvrdio ispravnost njegovih
postupaka.
Nakon pobede na Pelagoniji (1259.) nikejska vojska

upada u Epir i uskoro je ula i u Artu, tako da je jedno
vreme izgledalo da je epirski despot Mihailo izgubljen.
Ipak, pomou odreda koje mu je poslao sicilijanski kralj
Manfred, uspeo je da se odri. U ovim osvetnikim
akcijama nikejska vojska, kako je ve reeno, nije ulazila
u Srbiju to na posredan nain govori da je kralj Uro
uspeo da se izmiri sa njihovim carem Mihailom
Paleologom. Tako je Srbija jo jednom uspela da izbegne
upad strane vojske, a to se zamalo nije dogodilo zbog
prilino neopreznog meanja u ratove Epira i Nikejaca.
Glavni dogaaj za celokupno to doba desio se 25. jula

1261 godine. Nikejski vojskovoa Aleksije Stratigopul je
sa malim odredom bio upuen na bugarsku granicu i u
Trakiji je sasvim sluajno saznao da je Carigrad napustila
mletaka flota i da krstari negde po Crnom moru. Sa
Mleanima je otila i veina onih vitezova koji su inili
posadu Carigrada. To je znailo da je ovaj grad ostao bez
zatite i Aleksije bez predomiljanja okree svoj mali

odred vojske i napadne Carigrad. Sam napad je
potpomognut od seljaka koji su svaki dan ulazili u
Carigrad i koji su nekoliko Aleksijevih vojnika uveli kroz
tajni prolaz. Nakon to su pobili latinsku strau,
Aleksijevi vojnici otvore i glavne kapije kroz koje nagrne
ostala vojska. Napad je bio u samu zoru 25. jula 1261.
Latinski car Balduin II je bio primoran da na poniavajui
nain u malenom amcu sa svojom porodicom, bez
carskih oznaka koje je u panici ostavio, pobegne. Kasnije
su latini pokuali da povrate grad, ali se njihov juri
pokazao neuspenim. Time je latinsko carstvo,
uspostavljeno 1204. godine, konano i palo, a Mihailu
VIII Paleologu je zapala ast da on bude taj koji e
obnoviti vizantijsko carstvo. Na dan 15. avgusta 1261.
godine Mihailo sveano ulazi u Carigrad. On je peice
proao kroz Carigrad gde ga je oduevljeno graanstvo
pozdravilo. U Aja Sofiji Mihailo je zajedno sa svojom
enom Teodorom krunisan starom carskom krunom, dok
mu je trogodinji sin proglaen za vasilevsa. Nesreni
maloletni car Jovan IV Laskaris bio je potpuno
zaboravljen, a da ne bi kada odraste zatraio svoje
legitimno pravo na krunu, car Mihailo naredi da ovome
detetu iskopaju oi. Time je i poslednji Laskaris uklonjen,
a Paleolozi su zasnovali svoju vladavinu koja nee biti
prekidana sve do propasti Carigrada.
Srpski kralj Uro je sve ove dogaaje pratio mirno i

njegov stav je, kao i do tada, uglavnom neutralan. Car
Mihailo ga nije smatrao nekim velikim prijateljem, ali u
njemu nije video ni neprijatelja, tako da njegove vojne
aktivnosti na Balkanu mimoilaze Srbiju i ograniavaju se
na Epir i Bugarsku. Srpski kralj Uro je u to vreme imao
sasvim drugih aktivnosti. Njegovi vojni odredi tada su
pomagali ugarskog kralja Belu IV u ratu sa ekim
kraljem Otakarom. Sukobi ova dva kralja su bili vezani za
oblast tajerske oko koje su se otimali. Sukob je datirao
jo od ranije, ali je jedno vreme bio primiren da bi opet
1258. godine buknuo otvoreni rat. Godine 1260. sukob je
dostigao vrhunac kada su se obe vojske nale na austrijsko
ugarskoj granici. Rauna se da svaka od ovih armija
imala oko 100.000 ljudi. U ugarskoj vojsci su se nalazili

tada i srpski odredi, a ovo njihovo vojevanje se zavrilo
neslavno. itava ugarska vojska je naterana u strano
bekstvo, a kralj Bela je prednjaio, ostavivi itav svoj
logor sa brojnim blagom. Bela je beao sve do Pouna,
gde ga je konano pronaao palatin Roland i ponudio mu
mir pod dosta nepovoljnim uslovima. Nemajui drugog
izbora Bela pristane na ovu ponudu. U ovom ratu srpski
kralj Uro je uestvovao sa svojom vojskom, ali ne zna se
da li je i lino on uzimao uee u borbama, kao
ispunjenje svoje vazalne obaveze prema ugarskom kralju.
Kada je 1261. godine dolo do sveanog potpisivanja mira
u Beu izmeu ugarskog i ekog kralja u pratnji
ugarskog kralja Bele IV nalazio se i kralj Uro sa svojim
sinovima Dragutinom i Milutinom.
Oko uea srpskih odreda u ovom ratu na strani Ugarske

postoje razliita miljenja. Nesumnjivo je da je kralj Uro
poslao svoje odrede ugarskom kralju kao deo svoje
vazalne obaveze, to zapravo znai da je Srbija u to doba
u odnosu na Ugarsku bila u vazalnom odnosu. Postavlja
se pitanje kada je do uspostavljanja ovih odnosa dolo i
konano zbog ega je Uro pristao da Ugarima bude
vazal?
Postoji pretpostavka da je do ovih vazalnih odnosa dolo

nakon srpsko bugarskog rata 1253-1254. godine. Da se
podsetimo, tada su Bugari u savezu sa Dubrovnikom i
humskim upanom Radoslavom napali Srbiju i uspeli da
prodru sve do manastira sv. Petra na Limu. Iako su im
akcije bile uspene, Bugari se iznenada povlae iz Srbije
ostavljajui svoje saveznike da se sami spaavaju od
Uroevog gneva. Ba to povlaenje Bugara ostaje pomalo
misteriozno, budui da je jasno da oni nisu potisnuti
srpskom vojnom silom, ve da je do toga dolo
zahvaljujui nekom drugom. Upravo taj neko "drugi" su
izgleda bili ba Maari. Za uzvrat, Uro je morao da
prihvati vazalne obaveze prema Maarima. Ako bi to bilo
tano, onda to znai da se Srbija tada nala u zaista
oajnom poloaju i da je Uro ovakav potez morao
povui. U sutini, Uro je verovatno spaavao samog sebe
i vlast dinastije Nemanjia, budui da je savez

Dubrovnika i Bugara bio usmeren ba na njega i krajnji
cilj njihovog udruivanja je bio, ne unitavanje Srbije, ve
isterivanje Uroa i njegovih potomaka iz Srbije. U to doba
Uro je iza sebe ve imao jednu opsadu Dubrovnika, a
istovremeno je i podravao barsku arhiepiskopiju u
poznatom sporu sa Dubrovnikom oko jurisdikcije nad
srpskim katolicima. Prema svemu tome, on se oigledno
ljuto zamerio Dubrovanima i nije bilo udno to to su oni
i te kako prieljkivali njegov pad. Ostaje tajna zato su
Bugari pristali na savez sa Dubrovnikom i zato je Srbija
postala njihov cilj, poto su njihovi pravi ciljevi bili pod
vlau nikejske carevine. Oni su dodue u to vreme vodili
energinu politiku, a njihov vladar Mihailo Asen je bio u
rukama njegove ambiciozne majke Irine i voe ratoborne
stranke, sevastokratora Petra. Bie da im se Srbija uinila
lakim plenom te su stoga pokuali da bez vee muke
dobiju teritorijalna proirenja.
S druge strane, ugarski kralj Bela IV je ba tih godina

(1254.) bio na vrhuncu moi. Drao je Dalmaciju i
Hrvatsku, Bosnu od 1254 godine, humski upan Radoslav
mu je vazal, a prema Srbiji je organizovana i mavanska
banovina u ravnici oko donjeg toka Save kao zatita
ugarske granice. Ba ova banovina koja je obuhvatala
veoma veliki prostor zapadno od Beograda izmeu Save,
Drine i planine Cer, zatim pokrajine Usoru i Soli u Bosni,
Branievo, Beograd i Srem, bila je velika pretnja Srbiji.
Njom je u prvo vreme upravljao Belin zet Rastislav, a
kako je imao samostalnu vojsku to je on vodio isto tako i
dobrim delom nezavisnu politiku. Ve smo videli da se
aktivno meao u bugarske zaevice, pa je ak pokuao i
sebe proglasiti bugarskim vladarem, mada do kraja ipak
neuspeno.
Dakle, vidljivo je da se Srbija velikim delom graniila sa

Ugarskom ili sa zemljama koje su joj bile vazali. Ugarska
je mogla Srbiji biti najopasniji protivnik, ali i najvei
saveznik. Na Nikejce se Uro nije mogao osloniti, jer su
oni tada bili zaposleni oko svojih imanja u Maloj Aziji, a
bili su srazmerno dalje. U nastaloj opasnosti od napada
udruenih Bugara i Dubrovana jedini pravi saveznik

mogla je biti Ugarska iz vie razloga. Prvo, bila je najblie
i nije joj moglo biti svejedno da posmatra jaanje
Bugarske. Drugo, u savezu protiv Srbije bio je i njihov
vazal upan humski Radoslav, na koga je ona mogla da
utie. Tree, tih godina ugarski kralj Bela IV je operisao
po Bosni, a istovremeno je formirao i mavansku
banovinu koja je bila na samoj srpskoj granici, to znai
da je na tom terenu bio i te kako vojno prisutan i nije mu
trebalo mnogo vremena da sakupi potrebnu vojsku.
Nikejcima bi za tako neto bilo potrebno vie vremena, a
onda bi ve moda bilo i kasno. To zapravo znai da su
Ugari bili mnogo blie no bilo ko drugi, mogli su napasti
Srbiju iz vie pravaca, ali isto tako mogli su joj i znaajno
pomoi. Isto tako ne sme se zaboraviti da Uro do tog
momenta nije imao posebnih problema sa Ugarima i
izgledalo je da ne bi trebalo da ih ima ni u budunosti.
Ova pretpostavka ne mora biti tana, ali jedina je koja

prua iole logino objanjenje Uroevih vazalnih obaveza
prema Ugarima kao to, isto tako, daje jedini mogui
odgovor zato su se Bugari nakon velikih poetnih uspeha
tako naglo povukli. Njihovo odustajanje od rata sa
Srbijom je bilo tako iznenadno da su najvee posledice od
toga pretrpeli ba njihovi saveznici u Dubrovniku koji su
o bugarskom povlaenju saznali poslednji.
Sama Uroeva dotadanja a i kasnija politika je puna

opreza i nedoslednosti i uopte nije laka za objasniti. On
se ni za koga ne vezuje za due vreme i njegovo
prijateljstvo je krajnje nesigurno i neiskreno. Sada se
odjednom vezuje za Ugarsku i to ni manje ni vie ve sa
vazalnim obavezama. Uro ni prema kome nije bio
posebno zahvalan niti od rei, meutim, svoje vazalne
obaveze prema Ugarima vri uredno dui niz godina.
Zapravo tek od 1267. godine, kada u Ugarskoj poinju
borbe oko prestola izmeu kralja Bele IV i njegovog sina
Stevana primeuje se Uroevo kolebanje. Na ovakvu
vernost mora da je Uroa naterala neka posebna opasnost,
a osim opasnosti od Bugara on nije imao nekih drugih
koje bi joj bile sline. Mogue je da je ugarska
intervencija tada spasila itavu dinastiju Nemanjia u

Srbiji i to bi moda bio razlog tolike Uroeve vernosti.
Srpsko ugarske veze su posle bile sve vre tako da je
kasnije dolo i do enidbe najstarijeg Uroevog sina,
Dragutina, sa unukom ugarskog kralja Bele koja se zvala
Katarina (erka Belinog sina, Stevana). U pogledu datuma
ovog venanja vlada prava zbrka i ne zna se ak ni
priblino kada je dolo do njega, izuzev da je do njega
dolo za vreme trajanja vazalnih obaveza kralja Uroa
prema Ugarskoj. No, o tome kasnije.
Strana 3 >>
// Projekat Rastko / Istorija / Sveta loza Stefana

Nemanje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomo ]

Srbi I Mongoli PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Srbi I Mongoli PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

[Projekat Rastko] Zeljko Fajfric: Sveta loza Stefana Nemanje (2) Page 1 of 107

Zeljko Fajfri: Sveta loza Stefana Nemanje

11. Vukanova pobeda i poraz

11. Vukanova pobeda i poraz

je sauvana jedna povelja u kojoj se nalazi pismeno

Sa ovim veoma vetim postupcima, na ovaj nain, Kulin je

Odnosi izmeu Vukana i pape Inoentija III bili su veoma

Nedugo nakon toga ugarske trupe su provalile u Srbiju

(prolee 1202. godine), a u ovoj akciji aktivno uee

Ovaj sukob brae oko prestola naneo je ogromne tete

Sada je istok Srbije bio u bugarskim rukama. Tu priliku je

njegov poloaj sada bio i te kako ozbiljno uzdrman.

O ovome se periodu zna jako malo i u postojeim izvorima

Stefan je zapoeo svoju borbu negde tokom 1203. godine,

inoplemenicima koji bejahu s njim, sa stidom se kui

Tek od 1205. godine uspostavilo se preanje stanje:

Venecija je oduvek elela da osigura svoj nadmoan

vojnih efektiva da bi bila u stanju da tako neto sprovede,

Krstai su se poeli okupljati u Mlecima (1202.), a u ovoj

Ovo je bila tek predigra za ono to je tek trebalo da doe.

pomo ne bi li se vratio na presto. Ovaj princ je prethodno

Izgledalo je da ovo saveznitvo ima sve anse za uspeh.

Na vizantijski presto je ponovo vraen oslepljeni Isak II

pobunu u kojoj je krajem januara 1204. godine sam

Krstai, ulogoreni pod gradom, nisu mirno posmatrali sve

U to doba i sama Ugarska je prolazila kroz velika

njegovom logoru, a kada je konano saznao bilo je kasno.

Na tlu vizantijskog Carstva formirano je vie drava od

Dok su trajale ove borbe oko Carigrada, optu zbrku

krunisanja. Vukan je tada jo uvek bio na vlasti, ali

Osnaeni Kalojan je odmah nakon svoga krunisanja poeo

Bugarska ekspanzija i aktivnost je naglo prekinuta onda

Sama Bugarska je planula u graanskom ratu kada je

ta se deavalo u Srbiji za svo to doba? U vreme ovih

Pretpostavlja se da je najkasnije do 1205. godine Stefan

Oko 1204. ili 1205. godine Stefan je ponovo vladar u

Epiru je formirana despotija Arte kojom je vladala

U takvim okolnostima Stefan je morao veoma paljivo da

12. Sveti Sava miri brau

Od tog momenta Nemanja je postao priznati crkveni

presvete Bogorodice Svetogorske, videvi slavu Boju i

Ipak iz Domentijanovog prianja se vidi da je Sava odmah

Iz ovih navoda vidi se da je Sava odmah nakon Nemanjine

To to je Sava obavestio Stefana o ovome dogaaju moe

njega i njima se ovo pismo proitalo odmah. Sama

Nakon svog povratka na velikoupanski presto Stefan se

je to razlog graanskoga rata koji besni po Srbiji. Stefan

Iz pisma se dovoljno vidi koliki znaaj Stefan pridaje

Sava se odluio veoma brzo na to da poslua Stefana i da

bio nosilac legitimiteta u Srbiji, a bio je i veoma dareljiv

Sreivanje prilika u Srbiji i njeno prosveivanje bila su

Sava dosta detaljno opisuje svoj povratak u Srbiju i po

Stefana ve da je poziv za povratak u dravu stigao i od

Sava, u svojoj plemenitoj tradiciji, nikoga ne optuuje da

Za put do Srbije trebalo je i dosta hrabrosti, jer su putevi

kroz oganj i vodu, ceo i sauvan, i niim povreen. I

U Hvosnu je bio sveani doek Savin i svetih motiju

Za potvrdu ovome moe se navesti deo od Domentijana

ima ka njemu, evo ide k tebi sa pobedama nebesnih sila,

Kada se desio sam dolazak Savin u Srbiju ne zna se tano,

Ubrzo nakon ovog dolaska Nemanjine moti su odnete u

Sava je sahranio Nemanju u Studenicu i izgleda da su se

Nakon ovog uspelog izmirenja situacija se u Srbiji sredila,