Nikolo Amaniti

NE BOJIM SE

bojana888
 Ova knjiga posveena je mojoj sestri
Luizi koja me je pratila na Neri sa svojom
srebrnom zvezdicom zakaenom za jaknu.
 Samo je to shvatio. Da je upao u tminu. I u trenutku u kome je to shvatio,
prestao je da shvata.
Dek London
 1

Taman sam se spremao da preteknem Salvatorea kada sam zauo moju

sestru kako se dere. Okrenuo sam se i ugledao kako nestaje progutana itom
koje je prekrivalo breuljak.
Nije trebalo da je vodim sa sobom, teko meni kad mama sazna.
Zaustavio sam se. Bio sam gola voda. Udahnuo sam i pozvao je. -
Marija? Marija?
Odazvao mi se tuan glasi. - Mikele!
- Jesi li se povredila?
- Jesam, doi.
- ta te boli?
- Noga.
Blefira, umorila se. Idem ja dalje, rekoh sebi. A ta ako se stvarno
povredila?
Gde su ostali?
Ostavili su tragove u itu. Polagano su napredovali ka vrhu brda, u
paralelnim nizovima, poput prstiju na ruci, za sobom ostavljajui ete oborenih
stabljika.

Te godine je ito visoko naraslo. Pred kraj prolea mnogo kie je palo, i
sredinom juna stabljike su bile raskonije nego ikad. Nikle su gusto, bremenite
klasjem, spremne za etvu.
ito je sve prekrilo. Bregovi - niski - valjali su se kao talasi zlaanog
okeana. Sve dokle pogled see - ito, nebo, zrikavci, sunce i ega.
Pojma nisam imao koliku je vrue, devetogodinjak se slabo razume u
stepene Celzijusa, ali sam znao da nije normalno.
 To prokleto leto 1978. ostalo je zapameno kao jedno od najtoplijih u
itavom veku. Vrelina se zavukla u kamen, izmrvila zemlju, prila je biljke i
tamanila ivotinje, palila kue. Paradajz iz bate bio je bez soka, tikvico male i
tvrde. Sunce ti je otimalo dah, snagu, elju da se igra, sve. A nou se jednako
skapavalo.
U Akvi Traverse odrasli nisu izbijali iz kue pre est popodne. Uvuku se
unutra i spuste roletne. Samo smo se mi drznuli u usijana i pusta polja.
Moja sestra Marija imala je pet godina i pratila me je s upornou malog
kera izvuenog iz tenare.
Hou da radim sve to i ti, stalno je ponavljala. Mama joj je davala za
pravo.
Jesi li ili nisi stariji brat? I, dabe, morao sam daje vodim sa sobom.
Niko se nije zaustavio da joj pomogne.
Normalno, trka je bila u toku.

- Pravo napred, uzbrdo. Bez skretanja. Zabranjeno je ii jedan iza drugog.

Zabranjeno je zaustavljati se. Ko stigne poslednji, eka ga kazna - odluio je
Lubanja, i dozvolio: - U redu, tvoja sestra se ne takmii. Mnogo je mala.
- Nisam mnogo mala! - pobunila se Marija. - Hou i ja da se trkam! - A
onda je pala.
teta, bio sam trei.
Prvi je bio Antonio. Kao i uvek.
Antonio Natale, zvani Lobanja. Zato smo ga zvali Lobanja, ne seam se.
Moda zato to je jednom zalepio sebi na ruku mrtvaku glavu sa jedne od onih
sliica to se kupuju u trafici i lepe vodom. Lobanja je bio najstariji u ekipi.
Dvanaestogodinjak. Bio je voa. Voleo je da komanduje, i kad ga ne poslua
znao je da bude opak. Nije bio neki grmalj, ali je bio krupan, snaan i hrabar. I
penjao se uz to brdo kao kakva prokleta maina.
Drugi je bio Salvatore.
 Salvatore Skardaone imao je devet godina, kao i ja. Ili smo u isti razred.
Bio mi je najbolji drug. Salvatore je bio vii od mene. Bio je usamljen deak.
Povremeno bi nam se pridruio, ali je esto ostajao po strani. Bio je bistriji od
Lobanje, oas posla je mogao da mu preuzme vlast, ali nije bio zainteresovan za
poziciju voe. Njegov otac, advokat Emilio Skardaone, bio je krupna zverka u
Rimu. I drao je silne pare u vajcarskoj. Tako se govorkalo.
I tu sam bio i ja, Mikele. Mikele Amitrano. I ovoga puta bio sam trei,
dobro sam se penjao, ali sam krivicom moje sestre sada zaostao.
Ba sam reavao da li da se vratim ili da je ostavim, kada sam spao na
etvrto mesto. S druge strane hrbata pretekao me je kilavi Remo Marcano. A
ako odmah ne nastavim da se penjem preiae me i Barbara Mura.
To bi bilo uasno. Da me ensko pretekne. I to neka debeljuca.
Barbara Mura se penjala etvoronoke kao razjarena krmaa. Sva znojava
i umazana zemljom.
- ta je, ne ide po sestricu? Zar je nisi uo? Povredila se, sirota -
zagroktala je, sva srena. Bar jednom e da izbegne kaznu.
- Idem, idem... I opet u da te pobedim. - Nisam tek tako mogao da joj
priutim to zadovoljstvo.
Okrenuo sam se i sjurio nizbrdo mlatarajui rukama i urlajui poput
sijuksa. Kone sandale su se klizale po itu. Par puta mi je dupe poljubilo patos.
Nisam je video. - Marija! Marija! Gde si?
- Mikele...
Eno je. Tamo. Mala i nesretna. Sedela je na obruu od prekinutih
stabljika. Jednom rukom je trljala gleanj a u drugoj je stezala naoare. Kosa joj
se slepila po elu a oi se caklile. Kada me je ugledala iskrivila je usta i nadula
se kao uran.
- Mikele...?
- Marija, zbog tebe sam izgubio trku! Lepo sam ti rekao da ne poe,
doavola...
 Seo sam. - ta ti se to dogodilo?
- Spotakla sam se. Povredila sam nogu i... irom je otvorila usta, stisnula
oi, zanjihala glavom i poela da cmizdri.
- Naoare! Naoare su se polomile!
Dolo mi je da joj opalim amarinu. Trei put je lomila naoare otkako
je poeo raspust. A koga je mama svaki put grdila?
Mora da uva sestru, ti si stariji brat.
Mama, ja...
Nema tu, ja mama. Tebi i dalje nije jasno da ja pare ne berem na drveu.
Sledei put kada polomite naoare takva te kazna eka da...
Prebile su se po sredini, gde su ve bile lepljene. Bile su za bacanje.
Moja sestra je i dalje plakala.
- Mama... Naljutie se... ta da radimo?
- Zalepiemo selotejpom. ta drugo da radimo? Hajde, dii se.
- Rune su sa selotejpom. Odvratne. Ne sviaju mi se.
Stavio sam naoare u dep. Bez njih Marija nita nije videla, bila je
razroka i lekar je rekao da e morati na operaciju pre nego to poraste. - Nema
veze. Dii se.
Prestala je da plae i poela da mrca. - Boli me noga.
- Gde? - Sve vreme sam razmiljao o ostalima, mora da su stigli na vrh
pre sat vremena. Poslednji sam. Samo sam se nadao da mi Lobanja nee smisliti
preteku kaznu. Jednom kada sam izgubio trku naterao me je da trim po
koprivama.
- Gde te boli?
- Ovde... Pokazala je na gleanj.
- Uganula si. Nije to nita. Brzo e da proe.
Odvezao sam joj patiku i veoma paljivo je skinuo. Ba kao to bi doktor
uradio. - Je li sad bolje?
- Malo. Hoemo kui? Strano sam edna. A mama...
 Bila je u pravu. Previe smo odmakli. I predugo se zadrali. Vreme ruka
prolo je odavno i mama se sto posto nije skidala s prozora.
Loe mi se pie kad stignem kui.
A ko je to mogao i da zamisli pre samo nekoliko sati.

Tog jutra smo krenuli biciklima.

Obino smo se vozikali naokolo, u blizini kua, stizali do kraja polja, do
isuenog potoka i trkajui se vraali nazad.
Moj bicikl je bio pravi kr, sedite je bilo krpljeno i toliko visoko da sam
morao skroz da se savijem da bih dodirnuo zemlju.
Svi su ga zvali Krntija. Salvatore je govorio da je to bicikl alpinaca. Ali ja
sam ga voleo, bio je to bicikl moga oca.
Kad nismo vozili bicikl na ulici smo igrali fudbal, otimanja zastavice,
crvene marije ili, pod nadstrenicom hangara, hvatanja zjala.
Mogli smo da radimo ta nam je volja. Kola tuda nisu prolazila.
Opasnosti nije bilo. A odrasli su se zavukli u kue kao krastae koje ekaju da
ega proe.
Vreme je sporo prolazilo. Pred kraj leta jedva smo ekali da pone kola.
Tog jutra smo zapodenuli priu o Meliketijevim svinjama.
esto se meu nama vodio razgovor o Meliketijevim svinjama.
Govorkalo se da ih matori Meliketi dresira da rastrgnu kokoke, pa ak i zeeve
i make kad ih nahvata po putu.
Lobanja je pljucnuo mlaz bele pljuvake. - Ovo vam jo nisam ispriao.
Nisam mogao. Ali, sad vam kaem - te svinje su pojele jazaviara Meliketijeve
erke.
Opti hor se nadigao. - Ne, nije istina!
- Istina je. Tako mi srca Bogorodice. ivog. ivog ivcatog.
- Nemogue!
Kakve li su to zveri, kad su mogle da pojedu i jednog rasnog psa?
 Lobanja je potvrdno klimnuo glavom. - Meliketi ga je ubacio u zabran.
Jazaviar je pokuao da pobegne, lukava je to ivotinja, ali su Meliketijeve
svinje jo lukavije. Nije mu bilo spasa. Preklan, dok si reko keks... Onda je
dodao: - Gore su od divljih svinja.
Barbara je zapitala: - A zato im ga je bacio?
Lobanja se zamislio. - Popiao se po kui. A ako ti zavri tamo, tako
debela, smazae te do koske.
Marija je ustala. - Je li Meliketi lud?
Lobanja je opet pljunuo na zemlju. - Lui od svojih svinja.
Zautali smo razmiljajui o Meliketijevoj erki i njenom zlom ocu. Niko
od nas nije znao kako joj je ime, ali se proula po tome to je oko noge nosila
neto poput gvozdenog oklopa.
- Da odemo da ih vidimo! - izletelo je iz mene.
- U ekspediciju! - odvrati Barbara.
- Strano je daleko Meliketijevo imanje. Mnogo nam vremena treba -
gunao je Salvatore.
- Nije nego je strano blizu, hajdemo... - Lobanja se popeo na bicikl.
Nikada nije proputao priliku da porazi Salvatorea.
Dobio sam ideju. - Zato ne uzmemo kokoku iz Removog kokoinjca,
kad stignemo moemo da je bacimo svinjama i gledamo kako je prodiru?
- Strava! - Lobanja je odobrio.
- Ubie me tata ako mu uzmemo kokoku - cmizdrio je Remo.
Nije imao kud, ideja je bila odlina.
Uli smo u kokoinjac, odabrali najmraviju i najraerupaniju kokoku i
strpali je u vreu.
I krenuli smo, nas estoro i kokoka, da vidimo famozne Meliketijeve
svinje, vozili smo kroz itna polja, i dok smo tako vozili, vozili, sunce je
odskoilo i sve zapalilo.
 Salvatore je bio u pravu, Meliketijevo imanje bilo je jako udaljeno. Kad
smo stigli, crkavali smo od ei, a u glavama nam je kljualo.
Meliketi je s naoarima za sunce sedeo u staroj stolici za ljuljanje, pod
iskrivljenim suncobranom.
Imanje se raspadalo, krov se jedva nekako drao uz pomo katrana i lima.
Po dvoritu su na sve strane bili razbacani najraznovrsniji predmeti - tokovi od
traktora, zarala bjankina,1 stolice bez sedita, sto bez noge. Na koevima
obraslim brljenom stajale su kravlje lobanje istrunule od kie i sunca. I jedna
manja lobanja, bez rogova. Ko zna od koje li je to ivotinje ostalo.
Neko goljavo pseto je lajalo na lancu.
U pozadini su se videle limene barake i zabrani za svinje, na ivici jedne
raseline.
Raseline su mali kanjoni, dugake pukotine koje je voda izdubila u
kamenu. Beli vrhovi, stene i zailjeni zupci izbijaju iz crvene zemlje. esto
unutra rastu pogrbljene masline, planike i imirika, a ima i peina u koje pastiri
ostavljaju ovce.
Meliketi je liio na mumiju. Naborana koa visila je sa njega, a bio je i
osav, ako se izuzme beli pramen koji mu je rastao na grudima. Oko vrata je
nosio ortopedsku kragnu zakopanu zelenom gumicom, a na sebi crne, kratke
pantalone i braon plastine papue.
Video je kako stiemo na biciklima, ali se nije pokrenuo. Mora da smo
mu izgledali kao fatamorgana. Tim putem niko nikada nije prolazio, u
najboljem sluaju pokoji kamion sa senom.
Smrdelo je na mokrau. I milione konjskih muva. Meliketiju nisu
smetale. Tiskale su mu se na glavi i oko oiju, kao kravama. Zafrktao bi samo
kada bi mu zalutale u usta.
Lobanja je iskoraio. - Gospodine, edni smo. Da nemate malo vode?
Zabrinuo sam se, jer neko poput Meliketija mogao je da te upuca, baci

1 Prastari model automobila italijanske proizvodnje.

svinjama ili ti da da popije zatrovanu vodu. Tata mi je ispriao da je neki ovek
u Americi imao jezerce u kom je drao krokodile, i kad bi se neko zaustavio da
neto pita ovaj bi ga pozvao u kuu, udario po glavi i bacio krokodilima. A kada
je dola policija, da ne bi iao u zatvor, pustio je da ga krokodili rastrgnu.
Meliketi je bez problema mogao da bude tako neko.
Starac je podigao naoare. - Otkud vi ovde, klinci? Da niste malo previe
odmakli od kue?
- Gospodine Meliketi, je li istina da ste dali svog jazaviara svinjama da
ga pojedu? - odvalila je Barbara.
Premro sam. Lobanja se okrenuo ka njoj i sevnuo pogledom punim
mrnje. Salvatore ju je utnuo u cevanicu.
Meliketi je prasnuo u smeh i dobio takav napad kalja da mu je malo
falilo da se zadavi. Kada je doao sebi, rekao je:
- Ko ti je rekao tu glupost, devojice?
Barbara je pokazala na Lobanju. - On!
Lobanja je pocrveneo, spustio glavu i zagledao se u cipele.
Ja sam znao zato je Barbara to rekla.
Nekoliko dana ranije takmiili smo se u bacanju kamena i Barbara je
izgubila. Za kaznu, Lobanja ju je naterao da otkopa koulju i pokae nam
grudi. Barbara je imala jedanaest godina. Imala je neto malo sisa, tanije
ispljuvak od sisa, ni izbliza onoliko koliko e dobiti kroz koju godinu. Odbila je.
- Ako nee, slobodno moe da zaboravi da postojimo - pripretio joj je
Lobanja. Meni je to teko palo, nije bila pravedna ta kazna. Barbara mi se nije
sviala, kad god bi joj se ukazala prilika pokuala bi da te zezne, ali da pokae
sise, ne, to mi se inilo previe.
Lobanja je prelomio: - Ili e da ih pokae ili ispada.
I Barbara je bez rei stala da otkopava kouljicu.
Nisam mogao da ih ne pogledam. Bile su to prve sise koje sam video u
ivotu, ako ne raunam mamine. Moda sam jednom, kad je ostala da spava kod
nas, video i sise moje roake Eveline, deset godina starije od mene. U svakom
sluaju, ve sam sebi stvorio neku predstavu o tome kakve mi se sise sviaju, a
Barbarine mi se nikako nisu sviale. Liile su na mekan sir, na puke nabore na
koi, nisu se mnogo razlikovale od valjuaka koje je gajila na stomaku.
Tu epizodu Barbara nije zaboravila, a sad je doekala trenutak obrauna
sa Lobanjom.
- I tako ti iri priu da sam ja svog jazaviara bacio svinjama... - Meliketi
se poeao po grudima. - Avgust, tako se zvao. Po rimskom imperatoru. Imao je
trinaest godina kada je izdahnuo. Zaglavila mu se pilea kost u grlu. Sahranjen
je ko ovek, sa sve grobnicom... - Uperio je prst u Lobanju. Ti, deko, kladim
se da si ti najstariji, je 1 da?
Lobanja nije odgovorio.
- Ne sme da lae. I ne treba da blati druge. Treba da govori istinu,
naroito mlaima od sebe. Samo istinu. Pred ljudima, pred gospodom Bogom i
pred samim sobom, jesi li razumeo? - Izgledao je kao svetenik dok dri
pridiku.
- I nije pikio po kui? - insistirala je Barbara.
Meliketi je pokuao da odmahne glavom ali mu kragna to nije dozvolila. -
Bio je to vaspitan pas. Straan lovac na mieve. Neka mu je laka zemlja. -
Pokazao je u pravcu esme. Ako ste edni, dole ima vode. Najbolja je u celom
kraju. Znam ta priam.
Tako smo se napiti da nam je malo falilo da prsnemo. Bila je svea i
dobra. Posle smo poeli da se prskamo i guramo glave pod esmu.
Lobanja je onda rekao daje Meliketi seronja. I da sasvim pouzdano zna da
je ta matora budala bacila jazaviara svinjama.
Uperio je pogled u Barbaru i rekao: - Platie mi za ovo... Udaljio se
gunajui i seo sam na drugu stranu ulice.
Salvatore, Remo i ja zapoeli smo lov na punoglavce. Moja sestra i
Barbara sele su na ivicu esme i umoile noge u vodu.
 Nakon nekoliko minuta Lobanja se vratio, sav uzbuen.
- Gledajte! Gledajte! Vidite kako je veliko!
Okrenuli smo se. - ta?
- Ono.
Bilo je to brdo.
Liilo je na kola. Ogroman kola koji je neki din spustio na ravnicu.
Uzdizalo se pred nama na koji kilometar razdaljine. Zlaano i ogromno. ito ga
je prekrivalo kao kakvo krzno. Nijedno drvo, vrh, nikakav nedostatak nije
naruavao profil. Nebo je okolo bilo teno i prljavo. Druga brda, u pozadini,
izgledala su kao patuljci u poreenju s tom ogromnom kupolom.
Ko zna zato ga do tog trenutka niko nije primetio. Gledali smo u njega a
da ga nismo stvarno primeivali. Moda zato to se stapalo s okolinom. Moda
jer smo svi, oiju usredsreenih na put, traili Meliketijevo imanje.
- Hajde da se popnemo. - Lobanja je pokazao na brdo. - Hajde da se
popnemo na planinu.
Rekao sam: - Ko zna ega sve ima gore.
Mora da se radi o neverovatnom mestu, moda tamo ivi neka neobina
ivotinja.
Tako visoko niko od nas nije se nikada popeo.
Salvatore je rukom zaklonio oi i stao da prouava vrh. - Kladim se da se
odozgo vidi more. Da, moramo da se popnemo.
Posmatrali smo ga u tiini.
To se zove avantura, a ne nekakve Meliketijeve svinje.
- I na vrh da postavimo nau zastavu. Pa ako se neko popne bie mu jasno
da smo mi prvi stigli - rekao sam ja.
- Kakvu zastavu? Nemamo zastavu - rekao je Salvatore.
- Postaviemo kokoku.
Lobanja je zgrabio dak u kom se nalazilo ivine i stao da ga vitla. -
Jasno!
 - Zavrnemo joj iju, zabijemo tap u dupe i posadimo u zemlju. Ostae
kostur. Ja u da postavim.
Kokoka na kocu mogla je da se protumai kao vetije znamenje.
Alije Lobanja izvukao glavni adut. - Pravo uzbrdo. Nema skretanja.
Zabranjeno je da se ide jedan iza drugog. Zabranjeno je da se zastaje. Ko stigne
poslednji plaa kaznu.
Ostali smo bez teksta.
Trka! Zato?
To je bar bilo jasno. Da se osveti Barbari. Stii e poslednja i platie.
Pomislio sam na moju sestru. Rekao sam da je suvie mala za takmienje
i da se ne vai, ona e da izgubi.
Barbara je odmahnula prstom. Prozrela je iznenaenje koje joj priprema
Lobanja.
- ta ima veze? Trka je trka. Ona je s nama. Ili neka nas eka dole.
To nikako nije moglo. Nisam mogao da ostavim Mariju. Pria o
krokodilima nije mi izlazila iz glave. Meliketi je bio ljubazan, ali mu nije
trebalo previe verovati. ta da kaem mami ako je ubije?
- Ako moja sestra ostaje, ostajem i ja.
Samo je jo Marija falila. - Nisam mala! Hou i ja da se trkam.
- Ti, uti!
Lobanja se postarao da nae reenje. Mogla je da poe, ali nije
uestvovala u trci.
Spustili smo bicikle iza esme i krenuli.

Eto otkud ja na brdu.

Nazuo sam Mariji cipelu.
- Moe li da hoda?
- Ne. Mnogo me boli.
- ekaj. - Dvaput sam joj dunuo u nogu. Onda sam zario ruke u zaarenu
zemlju. Zagrabio sam malo, pljunuo i razmazao po nozi. - Tako e da proe.
Znao sam da ne pali. Zemlja je dobra za ujed pele i koprivu, ne i za uganua,
ali moda e da nasedne. - Je li bolje?
- Rukom je obrisala nos. - Malo.
- Moe li da hoda?
- Mogu.
Uzeo sam je za ruku. - Hajde, onda, idemo, poslednji smo.
Zaputili smo se ka vrhu. Svakih pet minuta Marija je morala da sedne i
odmori nogu. Sreom, poeo je da duva povetarac koji je olakao stvari.
Pomerao je ito uz zvuk koji je liio na dah. Odjednom mi se uinilo da je neka
ivotinja prola kraj nas. Crna, hitra, neujna. Vuk? Nije bilo vukova u naim
krajevima. Moda lisica ili pas.
Uspon je bio strm i nije mu bilo kraja. Dokle god mi je pogled sezao bilo
je ito, ali kad sam konano ugledao pare neba shvatio sam da nema jo
mnogo, da je vrh tu, da toga nismo bili ni svesni, a ve smo se popeli.
Nije bilo ba nita naroito. ito ga je prekrivalo kao i sve ostalo. Pod
nogama nam je bila ista crvena, speena zemlja. Nad glavom, isto usijano
sunce.
Pogledao sam u daljinu. Beliasta izmaglica je sve obavijala. More se nije
videlo. Ali su se zato videla druga brda, nia, i Meliketijevo imanje sa
zabranima za svinje, i procep u stenama, a video se i beli put kroz polje, onaj
dugi put kojim smo proli na biciklima da bismo stigli dovde. I, sasvim sitno,
video se zaseok u kojem smo stanovali. Akva Traverse. Nekoliko kua i stara
seoska vila ratrkani po itu. Oblinje mesto, Luinjano, skrivala je magla.
Moja sestra je rekla: - Hou i ja da vidim. Daj da vidim.
Popeo sam je na krke, mada sam se od umora jedva drao na nogama. Ko
zna ta je mogla da vidi bez naoara.
- Gde su ostali?
Onuda kud su proli red klasja se izgubio, mnoge stabljike su se povile a
neke i prebile. Krenuli smo po tragovima koji su vodili ka drugom obronku
brda.
Marija mi je stegla ruku i zarila nokte u kou. - Odvratno!
Okrenuo sam se.
Uradili su to. Nabili su kokoku na kolac. Stajala je na tapu. Noge su joj
se klatile a krila bila rairena. Kao da se pre nego to je ispustila duu prepustila
krvnicima. Glava joj je visila na stranu, kao neki jezivi privezak natopljen
krvlju. Iz poluotvorenog kljuna curile su teke crvene kapi. A iz grudi je virio
vrh trske. Oblak muva metalnog sjaja zujao je naokolo i tiskao se u oima, u
krvi.
marci su mi proli niz kimu.
Produili smo, i kada smo preli hrbat brda poeli smo da se sputamo.
Gde su, kog avola, otili ostali? Zato su sili tuda?
Preli smo jo dvadesetak metara i otkrili zato.
Brdo nije bilo oblo. S druge strane gubilo je svoj besprekoran oblik.
Prelazilo se u neku vrstu grbe koja se blago sputala izvijajui se, da bi se na
kraju spojila sa ravnicom. Na sredini se nalazila tesna, zatvorena dolina,
potpuno neprimetna, izuzev odozgo ili iz aviona.
Glinom bi se to brdo izvajalo oas posla. Dovoljno bi bilo napraviti loptu,
Presei je na pola. Jednu polovinu poloiti na sto. Od druge polovine napraviti
kobasicu, neto poput demekastog crva, i prilepiti otpozadi, ostavljajui na
sredini mesto za malu kotlinu.
Najudnije od svega bilo je to to je po toj skrivenoj kotlini izraslo
drvee. Hrastov umarak zaklonjen od vetra i sunca. A neka naputena kua, s
potpuno razvaljenim krovom od mrkog crepa i tamnih greda, virila je iz zelenih
kronji.
Spustili smo se niz puteljak i sili u dolinicu.
Bilo je to poslednje to sam oekivao. Drvee. Hlad. Sveina.
Nisu se vie uli cvrci, ve cvrkut ptica. Bilo je ljubiastih ciklama.
Tepiha zelenog brljana. I neki miris. Padao si u iskuenje da nae mestace
kraj panja i odrema.
Salvatore se pojavio iznenada, kao duh. - Jesi li video? Haos!
- Strava! - odgovorio sam razgledajui naokolo. Moda ima neki potok da
se napijem vode.
- Zato ti je toliko trebalo? Mislio sam da si se vratio dole.
- Ma ne, moju sestru je zabolela noga, pa sam... edan sam. Moram da
pijem vode.
Salvatore je iz ranca izvukao flau. - Malo je ostalo... Marija i ja smo je
podelili kao pravi brat i sestra. Jedva je bilo dovoljno da pokvasimo usta.
- Ko je pobedio? - Kazna me je brinula. Bio sam mrtav umoran. Ponadao
sam se da bi Lobanja bar jednom mogao da mi oprosti ili kaznu odgodi za neki
drugi dan.
- Lobanja.
- A ti?
- Drugi. Pa onda Remo.
- A Barbara?
- Poslednja. Kao i obino.
- Kome sleduje kazna?
- Lobanja kae, Barbari. Ali, Barbara kae, tebi, jer si poslednji stigao.
- I ta sad?
- Ne znam, otiao sam da proetam. Smuile su mi se te kazne.
Zaputili smo se ka kui.
Pravim udom se drala uspravno. Uzdizala se u sreditu zaravni
prekrivene hrastovim granjem.
Duboke pukotine su je proarale od temelja do krova. Od ragastova su
ostali samo tragovi. Smokva, sva vornovata, izrasla je na stepenitu za balkon.
Korenje je razorilo kamene stepenike i sruilo ogradu. Gore su jo uvek stajala
stara vrata obojena u plavo, do sri trula i oljutena od sunca. U sreditu
graevine veliki luk natkrilio je sobu sa zasvoenom tavanicom. tala. Zarali
podupirai i drveni stubovi drali su tavan koji je na mnogim mestima popustio.
Na podu je bilo sasuenog smea, pepela, malih hrpa ploica i otpadaka sa zida.
Zidovi su izgubili veliki deo maltera i otkrili golo, naslagano kamenje.
Lobanja je sedeo na kanti vode. Kamenjem je gaao zaralo bure i
posmatrao nas.
- Uspeo si - i precizirao: - Ovo mesto je moje.
- Kako, tvoje?
- Moje je. Ja sam ga prvi ugledao. Stvari pripadaju onom ko ih prvi
pronae.
Neto me je gurnulo napred i malo je falilo da poljubim patos. Okrenuo
sam se.
Sva zajapurena, u prljavoj majici, raupana, Barbara je kidisala na mene
spremna da se pobije. - Na tebe je red. Stigao si poslednji. Izgubio si!
Digao sam pesnice. - Vratio sam se. Inae bih stigao trei. Zna i sama.
- ta ima veze? Izgubio si!
- Ko treba da bude kanjen? - upitao sam Lobanju. - Ja ili ona?
Nije urio s odgovorom, a onda je pokazao na Barbaru.
- Vidi? Vidi? - oboavao sam Lobanju.
Barbara je nogama stala da utira prainu. - Nije pravedno! Nije
pravedno! Uvek ja! to uvek ja?
Nisam znao odgovor. Ali sam znao da uvek postoji neko ko je baksuz.
Tih dana je Barbara Mura, debeljuca, bila rtveno jagnje.
Bilo mi je ao, ali sam bio srean to nisam na njenom mestu.
Barbara je kruila oko nas poput nosoroga.
- Hajde onda da glasamo! Ne moe on sve da odluuje.
I sada, nakon dvadeset dve godine, nije mi jasno kako nas je podnosila.
Sigurno iz straha da e ostati sama.
- U redu. Da glasamo - dopustio je Lobanja. - Ja kaem da je na tebe red.
 - I ja - rekao sam.
- I ja - ponovila je Marija kao papagaj.
Pogledali smo u Salvatorea. Nema uzdranih prilikom glasanja. Takva su
bila pravila.
- I ja - rekao je Salvatore, skoro apatom.
- Vidi? Pet prema jedan. Izgubila si. Tebi sleduje kazna - zakljuio je
Lobanja.
Barbara je stisnula usne i pesnice, video sam kako guta neto veliine
teniske lopte.
Pokunjila se, ali nije zaplakala.
Potovao sam je.
- ta... treba da radim? - promucala je.
Lobanja se trljao po vratu. Njegov pokvareni um krenuo je u pogon.
Kolebao se jedan trenutak. - Mora da... nam je pokae... Svima mora
da nam je pokae.
Barbara se zateturala. - ta moram da vam pokaem?
- Proli put si nam pokazala sise. - I, obraajui se nama: - Ovog puta e
da nam pokae ribu. Dlakavu piku. Skine gae i pokae... - Zacerekao se
oekujui da mu se pridruimo, ali to se nije dogodilo. Sledili smo se, kao da se
vetar sa Arktika iznenada uvukao u dolinu.
Bila je to preterana kazna. Nikom od nas nije se gledala Barbarina riba.
Bila je to kazna i za nas. eludac mi se zgrio. Poeleo sam da sam daleko. Bilo
je u tome neeg prljavog, neega... Ne znam. Runog, eto. I smetalo mi je to je
moja sestra prisutna.
- Nema anse - ree Barbara odmahujui glavom. - Ne zanima me ni da
me prebije.
Lobanja je ustao i priao joj s rukama u depovima. Meu zubima je
stiskao klas penice.
Stvorio se pred njom. Izduio vrat. Nije bio neto mnogo vii od Barbare.
A ni mnogo snaniji. Da se Lobanja i Barbara pobiju, nisam mogao da se
zakunem da bi Lobanja pobedio bez po muke. Da ga Barbara obori na zemlju i
skoi na njega, mogla bi i da ga ugui.
- Izgubila si. Sad skidaj gae. Tako e da naui da izigrava gaduru.
- Ne!
Lobanja ju je oamario.
Barbara je razjapila usta poput pastrmke i poela da trlja obraz. Jo se nije
rasplakala. Okrenula se ka nama.
- A vi, nita ne kaete? - zacvilela je. - Isti ste kao i on!
Mi - ni rei.
- U redu. Ali me nikada vie neete videti. Majke mi.
- Je 1 ti to plae? - Lobanja je bio van sebe od sree.
- Ne, ne plaem, uspela je da izusti kroz jecaj.
Na sebi je imala zelene, pamune pantalone sa smeim zakrpama, od
onih to su se kupovale na buvljoj pijaci. Bile su joj tesne i salo se prelivalo.
Poela je da ih raskopava.
Nazreo sam bele gae sa utim cvetiima. - Stani! Ja sam poslednji stigao
- zauo sam svoj glas.
Svi su se okrenuli.
- Jeste - progutao sam knedlu. - Hou ja.
- ta? - upitao me je Remo.
- Kaznu.
- Ne. Njoj sleduje - prostrelio me je Lobanja. - Ti s tim nema veze. uti.
- E, ba imam. Ja sam poslednji stigao. Meni sleduje.
- Ne. Ja odluujem... Lobanja je krenuo ka meni.
Kolena su mi klecala, ali sam se nadao da to niko nee da primeti. - Hajde
ponovo da glasamo.
Salvatore je stao izmeu mene i Lobanje. - Moe da se ponovi.
Meu nama su postojala izvesna pravila, a meu tim pravilima bilo je i to
da se glasanje moe ponoviti.
Podigao sam ruku. - Meni sleduje.
Salvatore je podigao ruku. - Mikeleu sleduje.
Barbara je zakopala pojas i zajecala. - Njemu sleduje. Tako je pravedno.
Lobanja je bio zateen, luakim pogledom je piljio u Rema. - A ti?
Remo je uzdahnuo. - Barbari sleduje.
- ta da radim? - upitala je Marija.
Potvrdno sam klimnuo glavom.
- Mom bratu sleduje.
A Salvatore je rekao: - etiri prema dva. Pobedio je Mikele. Njemu
sleduje.

Nije bilo jednostavno popeti se na sprat kue.

Stepenite nije postojalo. Od stepenika je ostala gomila kamenih ploa.
Polazilo mi je za rukom da se uspinjem tako to sam se hvatao za smokvino
granje. Kupinovo grmlje grebalo mi je ruke i noge. Trn mi je izgulio desni
obraz.
O tome da hodam po ogradi nije bilo ni govora. Da popusti upao bih u
umu kopriva i divljih rua.
Bila je to kazna koju sam zaradio jer sam izigravao heroja.
- Mora da se popne na prvi sprat. Da ue. Da proe kroz celu kuu i
sa prozora u dnu skoi na drvo i spusti se.
Plaio sam se da e Lobanja da me natera da pokaem kitu ili da uguram
sebi motku u dupe a on je reio da me primora da uradim neto opasno, neto
gde sam u najgorem sluaju mogao da se povredim.
Bolje tako.
Stisnuo sam zube i napredovao ne alei se.
Ostali su sedeli ispod hrasta i uivali u predstavi u kojoj Mikele Amitrano
lomi vrat.
 Povremeno je stizao poneki savet. - Proi onuda. - Mora pravo da ide.
Tamo je puno trnja. - Pojedi neku kupinu, prijae ti.
Nisam obraao panju na njih.
Stigao sam do male terase. Postojao je uzak prostor izmeu bunja i zida.
Uvukao sam se unutra i stigao do vrata. Bila su zatvorena lancem, ali je katanac
izjeden rom bio otkljuan. Gurnuo sam ih, i uz gvozdenu ciku vrata su se
irom otvorila.
Silno utanje krila. Perje. Jato golubova izletelo je kroz rupu na krovu.
- Kako je? Kako je unutra? - uo sam Lobanju kako pita.
Nisam se trudio da mu odgovorim. Uao sam pazei gde stajem.
Naao sam se u velikoj sobi. Mnogi crepovi su popadali a jedna greda se
klatila po sredini. U oku se nalazio kamin sa krovom u obliku piramide
pocrnelim od dima. U drugom oku bio je nagomilan nametaj. Stari tednjak,
prevrnuti zarao. Flae. Zemljano posue. Crepovi. Pocepana mrea. Sve je bilo
prekriveno golubjim izmetom. I jak miris, vonj memle, rezak, zabijao se u nos i
grlo. Po podu od tucanika izrasla je uma biljaka i travuljine. U dnu sobe
nalazila su se vrata obojena u crveno, zatvorena, koja su sigurno vodila u druge
prostorije kue.
Morao sam tuda da proem.
Stao sam jednom nogom, daske su zakripale pod onom a pod se jae
zanjihao. U to vreme bio sam teak oko trideset pet kila. Manje-vie kao
kanister vode. Pitao sam se da li bi kanister vode postavljen u centar sobe
probio pod. Bolje ne proveravati.
Do drugih vrata bilo je razumnije hodati tik uza zid. Na vrhovima prstiju,
poput balerine, iao sam po ivicama sobe bez daha. Da se pod srui zavrio bih
u tali, nakon leta od najmanje etiri metra. Kosti da polomi.
Ali se to nije dogodilo.
U susednoj sobi, velikoj otprilike koliko i kuhinja, poda nije ni bilo. Sa
strane je propao, i sada je samo neto poput mosta spajalo moja vrata sa vratima
preko puta. Od sedam greda koje su podupirale pod ostale su neoteene samo
dve u sredini. Ostale su bile trupci izjedeni crvima.
Nisam mogao da pratim zidove. Morao sam da preem most. Grede koje
su ga podupirale sigurno nisu bile u boljem stanju od ostalih.
Ispod dovratka sam se oduzeo. Nisam mogao nazad. Ne bi me ostavili na
miru do sudnjega dana. A da skoim? Odjednom mi se ta etiri metra koja su
me delila od tale nisu vie inila tako mnogo. Ostalima sam mogao da kaem
da je nemogue stii do prozora.
U pojedinim trenucima mozak moe gadno da se poigra sa tobom.
Otprilike deset godina kasnije desilo mi se da sam otiao na skijanje na
Gran Saso. Dan je bio pogrean, padao je sneg, bila je cia zima, duvala je
vetrutina koja je ledila ui, a pala je i magla. Imao sam devetnaest godina i na
skijanju sam bio samo jednom pre toga. Bio sam strano uzbuen i nije me
zanimalo to drugi govore da je opasno, ja sam hteo da skijam. Popeo sam se na
iaru umotan kao Eskim i krenuo ka stazama.
Vetar je bio tako jak da se motor iare automatski gasio i palio samo
kada bi naleti postali slabiji. Preao bi deset metara pa se blokirao na nekih
etvrt sata, onda jo etrdeset metara, pa dvadeset minuta ugaen. Stalno tako.
Da poludi. Koliko sam mogao da vidim - a to nije bilo mnogo - ski-lift je bio
prazan. Sve slabije i slabije sam oseao vrhove stopala, ui, prste na rukama.
Pokuao sam da oistim sneg sa sebe, ali je to bio uzaludan napor, tiho je padao,
lagano i neumoljivo. U jednom trenutku sam poeo da tonem u san, sporije da
razmiljam, smogao sam snage i rekao sebi da u, ako se uspavam, umreti.
Pozvao sam upomo. Odgovorio mi je vetar. Pogledao sam dole. Bio sam ba
iznad staze. Obeen na desetak metara od snega. Prisetio sam se prie o pilotu
koji se za vreme rata bacio iz aviona u plamenu, nije mu se otvorio padobran ali
nije poginuo, spasio ga je meki sneg. Deset metara nije mnogo. Ako se dobro
bacim, ako se ne ukrutim, nita mi se nee dogoditi, padobrancu nita nije bilo.
Jedan deo mozga mi je besomuno ponavljao: Baci se! Baci se! Baci se!
Podigao sam sigurnosnu reetku. I zaljuljao se. Sreom se u tom trenutku iara
pokrenula i doao sam sebi. Spustio sam ipku. Bilo je veoma visoko, u
najboljem sluaju bih prebio noge.
U toj kui oseao sam se isto tako. Hteo sam da se bacim dole. Onda sam
se setio da sam u nekoj Salvatoreovoj knjizi proitao da guteri mogu da se
penju uza zid zato to imaju savreno rasporeenu teinu. Prebace je na noge,
trbuh i rep, a ovek samo u noge, i to je razlog to propada u ivom pesku.
Eto ta je trebalo da uradim.
Kleknuo sam, ispruio se i poeo da puzim. Pri svakom mom pokretu
spadali su malter i ploice. Lagano, polagano poput gutera, ponavljao sam sebi.
Oseao sam kako se grede tresu. Trebalo mi je itavih pet minuta, ali sam iv i
zdrav stigao na drugu stranu.
Gurnuo sam vrata. Poslednja. U dnu se nalazio prozor koji je gledao u
dvorite. Duga grana se penjala u kuu. Gotov posao. I ovde je pod popustio, ali
samo sa jedne strane. Druga je drala. Upotrebio sam oprobanu tehniku,
hodanje tik uza zid. Ispod sebe sam gledao na sobu u polumraku. Bilo je
ostataka vatre, otvorenih konzervi pelata i praznih kutija testenine. Neko mora
da je tu nedavno boravio.
Stigao sam do prozora bez tekoa. Pogledao sam nadole.
Malo dvorite bilo je opasano kupinovim grmljem a iza je uma nadirala.
Na zemlji se nalazilo korito od ispucalog cementa, zarali krak dizalice, gomile
maltera prekrivenih brljanom, boca gasa i jedan duek.
Grana na koju je trebalo da se popnem bila je blizu, na manje od metra.
Ipak ne dovoljno da bih bez skoka mogao da je dosegnem. Bila je debela i
vijugava poput anakonde. Dugaka preko pet metara. Izdrala bi me. Da se
spustim do kraja naao bih nain da siem.
Uspravio sam se na simsu, prekrstio i bacio pruenih ruku, poput gibona
iz amazonske praume. Zavrio sam trbuhom na grani, pokuao da se za nju
vrsto uhvatim, ali je bila predebela. Propao sam nogama, ali nisam imao za ta
da se zakaim. Poeo sam da klizim. Pokuavao sam da zarijem nokte u koru.
Spas je bio preda mnom. Manja grana je stajala na svega nekoliko
decimetara od mene.
Zapeo sam iz petnih ila i oberuke je dohvatio.
Bila je suva. Prebila se.
Aterirao sam na lea. Ostao sam da leim, nepomino, zatvorenih oiju,
ubeen da sam slomio vrat. Nisam oseao bol. Leao sam opruen, skamenjen,
s granom u rukama, trudei se da shvatim zato ne oseam bol. Moda sam
paralisan, pa i da mi ugasi cigaretu na ruci ili zabode viljuku u butinu nita ne
mogu da osetim.
Otvorio sam oi. Ostao sam da buljim u beskrajni zeleni kiobran hrasta
koji se nadnosio nada mnom. Sunce je svetlucalo kroz lie. Morao sam da
pokuam da podignem glavu. Podigao sam je.
Odbacio sam tu glupu granu. Rukama sam dodirnuo tlo. I otkrio da se
nalazim na neemu mekanom. Na dueku.
Video sam sebe kako se strmoglavljujem, letim i stropotavam bez
povreda. Zauo se tup i slab zvuk ba u trenutku kada sam se prizemljio. uo
sam ga, mogao bih da se zakunem u to.
Pomerio sam noge i otkrio da se ispod lia, granica i zemlje nalazi
zelena reljefasta ploa, nadstrenica od prozirne plastike. Kao da je bila
pokrivena tako da se ne primeti. Stari duek bio je poloen preko.
Ta ploa me je spasla. Savila se i ublaila udarac.
Znai, ispod mora da je uplje.
Moglo je dole biti neko skrovite ili podzemni hodnik koji vodi u peinu
prepunu zlata i dragog kamenja.
Poeo sam etvoronoke da guram plou.
Bila je teka, ali mic po mic nekako sam je pomerio. Zapahnuo me je
uasan zadah govana.
Zaneo sam se, pokrio usta rukom i nastavio da guram.
 Propao sam kroz rupu.
Bilo je mrano. Ali to sam vie pomerao plou postajalo je sve svetlije.
Zidovi su bili od zemlje, iskopani aovom. Hrastovo korenje bilo je poseeno.
Polo mi je za rukom da je jo malo odmaknem. Rupa je bila iroka
nekoliko metara a duboka dva, dva i po metra.
Bila je prazna.
Ne, neega je bilo u njoj.
Hrpa smotanih prnja?
Ne...
ivotinja? Pas? Ne...
ta je to bilo?
Bilo je bez dlaka... belo... noga...
Noga!
Odskoio sam i malo je falilo da se sapletem.
Noga?
Udahnuo sam i na trenutak se ponovo nadneo.
Bila je to noga.
Ui su mi bridele, glava i ruke su oteale.
Gubio sam svest.
Seo sam, zamurio, naslonio elo na ruku, udahnuo. Pao sam u iskuenje
da pobegnem, da odjurim do ostalih. Ali nisam mogao. Morao sam prvo jo
jednom da pogledam.
Primakao sam se i nagnuo glavu.
Bila je to deja noga. I lakat je virio iz krpa.
U dnu rupe nalazilo se neko dete.
Isprueno na jednom kraju. Glavu je sakrilo izmeu nogu.
Nije se mrdalo.
Bilo je mrtvo.
Ne znam koliko dugo sam ga tako posmatrao. Bilo je tu i neko vedro. I
lone.
Moda je spavalo.
Dohvatio sam jo jedan kamen i bacio ga ka njemu. Pogodio sam ga u
butinu. Nije se pokrenulo. Bilo je mrtvo. Skroz mrtvo. Jeza mi je zagrizla teme.
Uzeo sam novi kamen i pogodio ga u vrat. Imao sam utisak da se pokrenulo.
Laganim pokretom ruke.
- Gde si? Gde si? Gde si se izgubio, pederu?
Ostali! Lobanja me je dozivao.
Dohvatio sam plou i navukao je tako da zapui rupu. Onda sam razbacao
lie i zemlju i vratio duek odozgo.
- Gde si, Mikele?
Udaljio sam se, ali prethodno sam se nekoliko puta okrenuo da proverim
da li je sve na svom mestu.
Vozio sam se na Krntiji.
Sunce iza mojih lea bilo je crvena, beskraj na lopta, a kada sam napokon
dospeo do ita, nestalo je ostavljajui za sobom neto narandaste i ljubiaste
boje.
Pitali su me kako je bilo u kui, je li bilo opasno, jesam li pao, je li bilo
udnih stvari, da li je bilo teko skoiti na drvo. Kletima su izvlaili rei iz
mene.
Na kraju nam je postalo dosadno, pa smo krenuli nazad. Staza je vodila
od doline kroz utocrvena polja sve do puta. Podigli smo bicikle i povezli se u
tiini. Rojevi muica zujali su oko nas.
Gledao sam Mariju koja me je pratila na svojoj gracijeli, ije je tokove
izgrizlo kamenje, Lobanju, na elu kolone, sa titonoom Remom kraj sebe,
Salvatorea koji je vozio u cik-cak, Barbaru na njenoj prevelikoj bjanki, i
mislio sam na dete u rupi.
Nita neu rei nikome.
- Stvari pripadaju onome ko ih prvi pronae - obznanio je Lobanja.
 Ako je tako, dete na dnu rupe je moje.
Da sam progovorio, Lobanja bi, kao i obino, prisvojio sve zasluge
otkria. Svima bi ispriao da ga je on pronaao, jer je on odluio da se popnemo
na brdo.
Ovoga puta ne. Ja sam platio kaznu, ja sam pao sa drveta i ja sam ga
pronaao.
Nije bilo Lobanjino. Niti Barbarino. Nije bilo Salvatoreovo. Bilo je moje.
Moje tajno otkrie.
Nisam znao da li sam pronaao mrtvaca ili ivo bie. Moda se ruka nije
pokrenula. Umislio sam. Ili su to bile kontrakcije lea. Kao kod pela, koje ne
prestaju da se kreu ni kad ih prepolovi makazama, ili pilia, koji i bez glave
udaraju krilima. A ta li je radilo tamo dole?
- ta da kaemo mami?
Nisam primetio da moja sestra vozi kraj mene. - ta?
- ta da kaemo mami?
- Ne znam.
- Hoe ti da joj kae za naoare?
- Hou, ali ne sme da pisne o tome gde smo bili. Ako sazna, rei e da
si slomila naoare zato to smo se penjali gore.
- U redu.
- Zakuni se.
- Kunem se... - sveano je poljubila kaiprste.

Danas je Akva Traverse predgrae Luinjana. Sredinom osamdesetih

neki geometar izgradio je dva duga niza malih, betonskih vila. Kocke s
prozorima, plavom ogradom i zaobljenim ipkama koje tre iz krova. Onda je
doao red na supermarket i trafiku. I asfaltiran put u dve trake, koji kao pista za
sletanje vodi pravo u Luinjano.
Godine 1978. Akva Traverse bio je, meutim, tako mali da nije bio nita.
Seoska varoica, nazvali bi ga danas u asopisu za putovanje i turizam.
Niko nije znao zato se mesto tako zove, ak ni matori Tronka. Vode bilo
nije,2 ako se izuzme ona koju su cisternom dovozili svake druge nedelje.
Bila je tu Salvatoreova vila koju smo zvali Palata. Dugaka i siva
graevina iz devetnaestog veka, s dugim, kamenom zasvoenim hodnikom i
dvoritem s palmom u sredini. I postojale su jo etiri kue. Bukvalno. Ukupno
etiri kue. etiri bedna kuerka od kamena i maltera s krovom od opeke i
malim prozorima. Naa. Kua Lobanjine porodice. Kua Remove porodice,
koja ju je delila sa matorim Tronkom. Tronka je bio gluv, ena mu je umrla, i
stanovao je u dve sobe koje su gledale na vrt. I bila je tu kua Pjetra Mure,
Barbarinog oca. Anela, njegova ena, u prizemlju je drala radnju u kojoj je
mogao da se kupi hleb, testenina i sapun. Moglo je i da se telefonira.
Dve kue s jedne strane i dve preko puta. I ulica, razrovana i puna rupa.
Nije bilo trga. Nije bilo sokaka. Ali bile su tu dve klupice ispod pergole od
groa i mala fontana s esmom pod kljuem, da se voda ne bi razbacivala.
Svuda naokolo - itna polja.
Jedino to je dobilo to mesto bogu iza nogu bila je lepa plava tabla na
kojoj je velikim slovima pisalo AKVA TRAVERSE.

- Stigao je tata! - uzviknula je moja sestra. Bacila je bicikl i u trku se

popela uz stepenice.
Pred naom kuom stajao je njegov kamion, lupeto fiat sa zelenom
ceradom.
U to vreme tata je vozio kamion i nedeljama nije dolazio kui. Tovario je
robu i vozio na sever.
Obeao je da e i mene jednom povesti na sever. Nije mi ba polazilo za
rukom da zamislim taj sever. Znao sam da je sever bogat a jug siromaan. I mi
smo bili siromani. Mama je govorila da ako tata bude i dalje toliko radio

2 Acqua Traverse (acqua - voda).

uskoro neemo vie biti siromani, nego emo da budemo dobrostojei. Zato
nije trebalo da se alimo to nema tate. On to radi zbog nas.
U kuu sam uao zadihan.
Tata je u gaama i potkoulji sedeo za stolom. Ispred njega je stajala flaa
crnog vina, u ustima je drao mutiklu s cigaretom a u krilu mu se sklupala
moja sestra.
Mama je kuvala, okrenuta leima. Mirisalo je na crni luk i paradajz sos.
Televizor, grundigova crno-bela kutija koju je nekoliko meseci ranije doneo
tata, bio je upaljen. Zujao je ventilator.
- Mikele, gde ste vi ceo dan? Izludeli ste majku. Zar ne mislite na tu
sirotu enu, ne samo to mora da eka mua nego sad jo i vas? ta se to
dogodilo sa naoarima tvoje sestre?
Nije bio ozbiljno ljut. Kada bi se ozbiljno naljutio iskolaio bi oi kao
krastaa. Bio je srean to je kod kue.
Moja sestra me je pogledala.
- Pravili smo kolibu na potoku - izvukao sam naoare iz depa. - I
polomile se.
Izbljunuo je oblak dima. - Doi ovamo. Daj da vidim.
Tata je bio sitan, mrav i nervozan ovek. Kad bi seo u kamion jedva se
video iza volana. Kosa mu je bila crna, zalizana briljantinom. Brada otra, bela.
Mirisao je na nacional3 i kolonjsku vodu.
Pruio sam mu ih.
- Za bacanje su... - Poloio ih je na sto i rekao: - Nema vie naoara.
Sestra i ja smo se zgledali.
- A ta u sad? - upitala je Marija zabrinuto.
- Nee da ih nosi. Tako ti i treba.
Moja sestra je ostala bez teksta.
- Ne moe. Ne vidi - umeao sam se ja.

3 Marka jeftinih cigareta.

 - ta ima veze.
- Ali...
- Nema ali - i rekao je mami: - Tereza, dodaj mi taj paket sa kredenca.
Mama ga je donela. Tata ga je raspakovao i izvukao plavu, tvrdu plianu
futrolu.
- Dri.
Marija je otvorila a unutra su se nalazile naoare s okvirom od braon
plastike.
- Probaj ih.
Marija ih je stavila, ali nije prestajala da gladi futrolu.
Mama ju je upitala: - Sviaju li ti se?
- Da. Mnogo. Kutija je prelepa - i otila je da se pogleda u ogledalu.
Tata je dolio sebi jo vina.
- Ako i ove polomi, sledei put e ostati bez naoara, je l jasno? - Onda
me je zgrabio za ruku. - Da vidim miie.
Savio sam ruku i stegao.
Stisnuo mi je biceps. - Ne vidim da si napredovao. Radi li ti sklekove?
- Radim.
Mrzeo sam sklekove. Tata je traio da ih radim jer je govorio da sam
rahitian.
- Nije istina - rekla je Marija - ne radi.
- Ponekad radim. Skoro uvek.
- Sedi ovde... Seo sam mu i ja u krilo i pokuao da ga poljubim. - Nemoj
da me ljubi, sav si prljav. Ako hoe da poljubi oca, mora prvo da se umije.
Tereza, ta da radimo, da ih poaljemo na spavanje bez veere?
Tata je imao lep osmeh, bele zube, savrene. Ni ja ni moja sestra nismo ih
nasledili.
Mama je odgovorila ne okreui se.
- Trebalo bi! Ja s to dvoje ne znam ta u... - Ona je ozbiljno bila ljuta.
 - Ovako emo. Ako hoe veeru i poklon koji sam doneo, Mikele mora
da mi obori ruku. U suprotnom ide u krevet bez veere.
Doneo nam je poklon!
- Samo se ti ali... - Mama je bila presrena to se tata vratio. Kad god je
odlazio, boleo ju je eludac, a to je vreme vie prolazilo sve je manje govorila.
Posle mesec dana utala bi kao zalivena.
- Mikele ne moe da te pobedi. Ne vai se - rekla je Marija.
- Mikele, pokai sestri ta zna. vrsto se podupri nogama. Ako stoji
tako iskrivljen odmah e da izgubi, a onda nita od poklona.
Namestio sam se. Stegnuo sam zube i tatinu ruku i poeo da guram.
Nita. Nije se pokrenula.
- Hajde! Jesu li to miii ili krem sir? Slabiji si od muice! Daj da vidim
tu snagu!
Poalio sam se: - Ne mogu.
Kao da savija gvozdenu ipku.
- Prava si Seka Persa, Mikele. Marija, hajde, pomozi mu!
Moja sestra se popela na sto i udvoje, steui zube i diui kroz nos,
uspeli smo da ga nateramo da spusti ruku.
- Poklon! Daj nam poklon! - Marija je skoila sa stola.
Tata je dohvatio kartonsku kutiju napunjenu loptama od novinske hartije.
Unutra se nalazio poklon.
- amac! - rekao sam.
- Nije amac, nego gondola - objasnio mi je tata.
- ta je to gondola?
- Gondole su venecijanski amci. Imaju samo jedno veslo.
- ta su to vesla? - zapitala je moja sestra.
- tapovi kojima se pokree amac.
Bila je veoma lepa. Sva od crne plastike. Sa srebrnastim delovima, a u
dnu se nalazila lutkica sa majicom na crveno-bele trafte i slamenim eirom.
 Ali saznali smo da ne moemo da je zadrimo. Sluila je da stoji na
televizoru. A izmeu televizora i gondole trebalo je da stoji ustikla od bele
ipke. Kao neko jezerce. To nije bila igraka. Bio je to ukras za nametaj.

- Na koga je red da ode po vodu? Uskoro e ruak - upitala nas je mama.

Tata je gledao vesti na televiziji.
Postavljao sam sto. - Na Mariju je red. Jue sam ja iao.
Marija je sedela u fotelji sa svojim lutkama. - Ne ide mi se, idi ti.
Ni ona ni ja nismo rado ili na esmu, pa smo zato ili naizmenino, svaki
drugi dan. Ali tata se vratio, a za moju sestru to je znailo da pravila vie ne
vae.
Odreno sam zavrteo prstom. - Na tebe je red.
Marija je prekrstila ruke. - Ja ne idem.
- Zato?
- Boli me glava.
Svaki put kada joj se neto nije radilo govorila je da je boli glava. To joj
je bio omiljeni izgovor.
- Nije istina, ne boli te, lae.
- Istina je! - I stala je da masira elo s bolnom grimasom.
Dolo mi je da je zadavim. - Na nju je red! Ona treba da ide!
Mami je dojadilo i tutnula mi je krag u ruku. - Hajde ti, Mikele, stariji si.
Nemoj da drami - rekla je to kao da se radi o sitnici, o neem beznaajnom.
Pobedniki osmeh razvukao se na usnama moje sestre. - Vidi!
- Nije pravedno. Ja sam jue bio. Neu da idem.
Mama je progovorila onim svojim promuklim glasom koji je najavljivao
nadolazei bes: - Posluaj, Mikele.
- Neu... - Otiao sam do tate da se poalim. - Tata, nije red na mene. Ja
sam jue bio.
Sklonio je pogled sa televizije i pogledao me kao da me prvi put vidi,
protrljao usta i rekao: - Jesi li uo ti za vojniki red?
- Ne. ta je to?
- Zna li ta su vojnici radili za vreme rata kada je trebalo da odlue ko
ide na zadatke opasne po ivot? - Iz depa je izvukao kutiju ibica i pokazao mi
je.
- Ne, ne znam.
- Uzme tri ibice - izvukao ih je iz kutije - jedna tebi, jedna meni i jedna
Mariji. Jednoj skine vrh.
Uhvatio je jednu i otkinuo vrh, onda je sve tri ibice stegao u aku i
izvukao palidrvca.
Ko izvue onu krnju ide po vodu. Hajde, izaberi.
Izvukao sam celu. Poskoio sam od sree.
- Marija, na tebe je red. Doi.
I moja sestra je izvukla itavu i zapljeskala rukama.
- Izgleda da je na mene red - tata je izvukao prebijenu.
Ja i Marija smo poeli da se smejemo i da viemo. - Na tebe je red! Na
tebe je red!
Izgubio si! Izgubio si! Idi po vodu!
Tata je ustao nekako utueno. - Kad se vratim hou da vas vidim
umivene. Jasno?
- Hoe li ja da odem? Ti si umoran - rekla je mama.
- Ne moe. To je zadatak opasan po ivot. I moram da uzmem cigarete iz
kamiona...
Izaao je iz kue s kragom u ruci.
Oprali smo se, pojeli testeninu s paradajz-sosom i kajganu, i poto smo
poljubili tatu i mamu otili smo u krevet a da nismo ni insistirali da gledamo
televiziju.

Probudio sam se usred noi. Od runog sna.

 Isus je Lazaru rekao: Lazare, izii napolje. Ali Lazar nije ustajao. Izai
napolje, ponavljao je Isus. Lazaru ni na pamet nije padalo da vaskrsne. Isus, koji
je liio na Severina, onog to vozi cisternu s vodom, bio je ljutit. Prava bruka.
Kad ti Isus kae ustani i hodaj, onda to mora da uradi, pogotovo ako si mrtav.
A Lazar je leao sav usukan. Onda je Isus poeo da ga drmusa kao krpenu kuku,
pa je Lazar na kraju ustao i ugrizao ga za vrat. Pusti mrtve, izgovorio je usnama
zamazanim krvlju.
Otvorio sam oi okupan u znoju.
Tih noi bilo je toliko vrue da, ako bi se kojim nesrenim sluajem
probudio, teko da bi ponovo zaspao. Sestrina i moja soba bila je uska i
dugaka. Bila je napravljena od dela hodnika. Dva kreveta bila su smetena po
duini, jedan za drugim, ispod prozora. S jedne strane je bio zid a sa druge
tridesetak centimetara prostora. Soba je inae bila bela i prazna.
Zimi je bilo hladno, a leti nisi mogao da die.
Toplota koju su zidovi i tavanica akumulirali u toku dana nou je izlazila.
Dobijao si utisak da su jastuk i vuneni duek upravo izvaeni iz rerne.
U pozadini svojih stopala gledao sam u tamnu Marijinu glavu. Spavala je
s nataknutim naoarima, na leima, potpuno oputena, rastavljenih nogu i ruku.
Govorila je da se uplai kad se probudi bez naoara. Mama joj ih je
obino skidala im bi zaspala, jer su joj ostavljale tragove na licu.
Na simsu je zapaljiva ipka protiv komaraca stvarala gust, otrovan dim,
koji je na mestu tamanio komarce, a ni nama nije ba dobra inio. Ali u to
vreme se niko nije bavio takvim stvarima.
Odmah uz nau sobu nalazila se soba naih roditelja. Do mene je dopiralo
tatino hrkanje. Duvanje ventilatora. Duboko disanje moje sestre. Jednolian zov
uka. Zujanje friidera. Smrad kanalizacije iz WC-a.
Kleknuo sam na krevet i nalaktio se na prozor da udahnem malo vazduha.
Mesec je bio pun. Visok i blistav. Videlo se nadaleko, kao po danu. Polja
su izgledala kao da su fluorescentna. Vazduh - nepomian. Kue mrane, neme.
 Moda sam jedino ja bio budan u celom Akva Traverse. To mi je
izgledalo kao sasvim fina stvar.
Dete je bilo u rupi.
Zamiljao sam kako mrtvo lei na zemlji. Buba-vabe, stenice i stonoge
hodaju mu po beskrvnoj koi, a crvi izlaze ispod modrih usana. Oi su liile na
kuvana jaja.
Ja mrtvaca nikada u ivotu nisam video. Samo baku ovanu. Na njenom
krevetu, prekrtenih ruku, u crnoj haljini i cipelama. Lice joj je izgledalo kao od
gume. uto poput voska. Tata mi je rekao da treba da je poljubim. Svi su
plakali. Tata me je gurao. Prislonio sam usne na njen hladni obraz. Mirisala je
na neto sladunjavo i odvratno to se mealo s mirisom votanica. Posle sam
usta oprao sapunom.
A ako je dete ivo?
Ako je htelo da izae, prstima grebalo zidove rupe i zvalo u pomo? Ako
ga je zarobilo udovite?
Nagnuo sam se napolje i u dnu doline ugledao brdo. Izgledalo je kao da
se ni iz ega stvorilo i ocrtalo, poput ostrva iz mora, visoko i crno, zajedno sa
tajnom koja me je ekala.
- Mikele, edna sam... - Marija se probudila. - Hoe da mi da au
vode?
Govorila je murei i jezikom prelazila preko suvih usana.
- ekaj... - Ustao sam.
Nisam eleo da otvorim vrata. ta ako moja baka ovana sedi za stolom,
sa detetom?
I kae mi doi, sedi ovde s nama, da jedemo? A na tanjiru - kokoka
nabijena na kolac?
Nikoga nije bilo. Meseev zrak legao je na stari cvetni kau, na kredenac
s belim tanjirima, na pod od crno-belog tucanika, provirio je u tatinu i maminu
sobu, popeo se na krevet. Video sam noge, ukrtene. Otvorio sam friider i
izvadio bokal hladne vode. Navalio sam, onda sam nalio au za sestru, a ona ju
je popila naiskap. - Hvala.
- Sad spavaj.
- Zato si platio kaznu umesto Barbare?
- Ne znam...
- Nisi eleo da skine gae?
- Nisam.
- A da sam ja morala?
- ta?
- Da skinem gae. I zbog mene bi to uradio?
- Da.
- Laku no, onda. Da skinem naoare - zatvorila ih je u futrolu i zagrlila
jastuk.
- Laku no.
Dugo sam piljio u plafon pre nego to sam zaspao.
Tata nee da putuje.
Vratio se da ostane. Rekao je mami da ne eli da vidi auto-put neko
vreme i da e da se brine o nama.
Moda e, pre ili kasnije, da nas vodi na more da se kupamo.
 2

Kada sam se probudio mama i tata su jo uvek spavali. Progutao sam

mleko, hleb i marmeladu, izaao i popeo se na bicikl.
- Gde e?
Na stepenicama kue stajala je Marija u gaama i posmatrala me.
- Da obrnem krug.
- Gde?
- Ne znam.
- Hou i ja s tobom.
- Ne.
- Ja znam gde e... Ide na planinu.
- Nije. Ne idem. Ako te tata i mama neto pitaju, reci im da sam otiao da
se provozam i da se odmah vraam.

Jo jedan plameni dan.

U osam ujutro sunce je jo bilo nisko, ali ve je prilo dolinu. Vozio sam
putem koji smo preli prethodno popodne i nisam mislio ni na ta, okretao sam
pedale kroz prainu i insekte i trudio se da to pre stignem. Skrenuo sam na put
to vodi kroz polja, kraj brda pa sve do doline. Povremeno su se iz ita dizale
svrake sa svojim crno-belim repovima. Trkale su se, svaale, vreale na svom
kretavom jeziku. Soko je nepokretan kruio, noen toplim strujama. A video
sam i crvenog zeca, dugih uiju, kad je mugnuo kraj mene. S tekom mukom
sam gurao gazei na pedale, tokovi su klizali po kamenju i suvom grumenju
zemlje. to sam bio blii kui uto brdo je sve vie raslo, a neki teret mi sve
snanije pritiskao grudi i oduzimao dah.
A ako stignem gore i zateknem vetice ili udovite?
 Znao sam da se vetice nou sastaju po naputenim kuama i slave, i ako
prisustvuje poludi, a udovita jedu decu.
Morao sam da budem oprezan. Da me udovite uhvati, i mene bi bacilo
u rupu i izgrizlo komad po komad. Prvo ruku, onda nogu i tako redom. I niko
nita ne bi uo. Moji roditelji bi plakali od oajanja. I svi bi govorili: Mikele je
bio tako dobar, ba nam je ao. Dola bi rodbina i moja roaka Evelina, u
plavoj ulijeti. Lobanja se ne bi rasplakao, nema anse, a ni Barbara. Moja
sestra i Salvatore - da.
Nisam eleo da umrem. Mada bih voleo da odem na svoju sahranu.
Ne smem da idem gore. Da nisam siao s uma?
Okrenuo sam bicikl i krenuo ka kui. Nakon stotinjak metara sam
zakoio.
ta bi Tajger uradio na mom mestu?
Ne bi se vratio ni da mu to naredi Manitu glavom i bradom.
Tajger Dek.
To je bila ozbiljna osoba. Tajger Dek, indijanski prijatelj Teksa Vilera.
Tajger Dek bi se na to brdo popeo makar tamo bio i meunarodni
kongres svih vetica, bandita i udovita cele planete, jer on je indijanac
Navaho, neustraiv, nevidljiv i neujan kao puma, ume da se vere, da zaskoi i
bodeom napadne neprijatelja.
Ja sam Tajger, tanije, ja sam Tajgerov italijanski sin, rekoh sebi.
teta to nemam bode, luk i vinesterku.
Sakrio sam bicikl, kao to bi Tajger sakrio svog konja, uvukao se u ito i
produio etvoronoke sve dok mi noge nisu otvrdnule kao panjevi a ruke
utrnule. Onda sam poeo da poskakujem kao fazan, i gledam levo-desno.
Kad sam stigao u dolinu naslonio sam se na neko stablo da se malo
nadiem vazduha. Pa sam krenuo od stabla do stabla, kao senka Sijuksa. Uiju
nauljenih na svaki sumnjiv glas ili zvuk. Ali sam oseao samo krv kako mi
pulsira u bubnim opnama.
 uuren iza buna osmatrao sam kuu.
Bila je tiha i mirna. Reklo bi se da se nita nije promenilo. Ako su vetice
i prole, sve su pospremile za sobom.
Provukao sam se kroz kupine i naao u dvoritu.
Skrivena ispod ploe i dueka stajala se rupa.
Nisam sanjao.
Nije mi polazilo za rukom da ga dobro vidim. Bio je mrak, bilo je rojeva
muva, i dizao se odvratan smrad.
Kleknuo sam na ivicu.
- Jesi li iv?
Nita.
- Jesi li iv? Je 1 me uje?
Saekao sam, onda sam uzeo kamen i bacio na njega. Pogodio sam ga u
stopalo. U mravo, usko stopalo pocrnelih prstiju. U stopalo koje se ni
milimetar nije pomerilo.
Mrtav je. I dii e se samo ako mu to Isus glavom i bradom naredi.
Najeio sam se.
Mrtvi psi i make nikada mi nisu ostavili toliko snaan utisak. Dlaka
skriva smrt. A taj le, tako beo, s rukom baenom u stranu, glave prislonjene
uza zid, bio je odvratan. Nije bilo krvi, niega. Samo beivotno telo u rupi usred
neke nedoije.
Nije zadralo nita ljudsko.
Morao sam da mu vidim lice. Lice je najvanija stvar. S lica se sve
razume.
Ali sam se plaio da se spustim. Mogao sam da ga prevrnem motkom.
Bila mi je potrebna neka dugaka motka. Uao sam u talu i tamo pronaao
lopatu, ali je bila kratka. Vratio sam se nazad. U dvoritu su bila neka
zakljuana vrataca. Pokuao sam da ih odgurnem, ali, mada u loem stanju,
odolevala su. Iznad vrata se nalazio prozori. Uzverao sam se odupirui se o
ragastove i zavukao glavu unutra. Samo koji kilogram vie, ili Barbarino dupe, i
ne bih se provukao.
Naao sam se u sobi koju sam video kada sam prelazio preko mosta. Bilo
je kutija testenine. Otvorenih konzervi pelata. Praznih pivskih flaa. Ostataka
vatre. Novina. Duek. Kanta puna vode. Korpa. Imao sam isti utisak od
prethodnog dana, da je tu neko dolazio. Ta soba nije bila naputena kao ostatak
kue.
Ispod sivog pokrivaa nalazila se neka velika kutija. Unutra sam pronaao
konopac sa gvozdenom kukom na jednom kraju.
Pomou ovoga mogu da siem, pomislio sam.
Dohvatio sam ga, prebacio kroz prozor i izaao.
Na zemlji je leao zarali krak dizalice. Za njega sam privezao konopac.
Ali sam se bojao da e da se odvee i da u da ostanem u rupi zajedno s
mrtvacem. Vezao sam tri vora, ista ona kojima tata privezuje ceradu za
kamion. Povukao sam iz sve snage, dralo je. Onda sam ga bacio u rupu.
- Ja se niega ne bojim - proaputao sam da bih se ohrabrio, ali me noge
nisu sluale, a glas u mozgu je vikao da ne idem.
Mrtvaci ti nee nita, rekao sam sebi, prekrstio se i siao.

Unutra je bilo hladno.

Mrtvaeva koa bila je prljava, skorena od blata i govana. Bio je go. Moje
visine, ali mraviji. Kost i koa. Rebra su mu se ocrtavala. Bio je tu negde mojih
godina.
Vrhom stopala sam mu dodirnuo ruku, ali je ostala beivotno da lei.
Podigao sam ebe koje mu je prekrivalo noge. Oko desnog glenja bio mu je
obmotan debeli lanac zakljuan katancem. Koa mu je bila oguljena i crvena.
Neka gusta, prozirna tenost ikljala je po zaralim karikama lanca
privrenog za ukopanu alku.
Hteo sam da mu vidim lice. Ali nisam eleo da mu dodirnem glavu.
Izgledala je zastraujue.
Na kraju sam, kolebajui se, ispruio ruku i s dva prsta zgrabio jedan kraj
ebeta, i dok sam pokuavao da mu otkrijem lice mrtvac je savio nogu.
Stisnuo sam ake i zinuo, a uas me je ledenom akom epao za jaja.
Onda je mrtvac podigao trup kao da je iv i zatvorenih oiju pruio ruke
ka meni.
Kosa mi se digla na glavi, vrisnuo sam, odskoio i sapleo se o vedro, a
govna su se rasula na sve strane. Pao sam leima na zemlju urlajui.
I mrtvac je poeo da vie.
Praakao sam se u govnima. Onda sam napokon oajnikim trzajem
zgrabio ue, i odmaglio iz rupe kao neka pomahnitala buva.

Okretao sam pedale, provlaio se izmeu rupa i ulegnua rizikujui da

slomim vrat ali nisam koio. Srce mi je eksplodiralo, plua su gorela. Propeo
sam se i poleteo kroz vazduh. Nezgodno sam se prizemljio, spustio stopalo na
zemlju i zakoio, ali, jo gore - prednji toak je zakoio i ja sam skliznuo u jarak
kraj puta. Pridigao sam se dok su mi kolena klecala i pogledao se. Jedno koleno
bilo mi je izguljeno do krvi, majica umazana govnima, koni kai na sandali se
prekinuo.
Dii, rekao sam sebi.
Disao sam i osetio kako mi se srce stiava a dah smiruje, i odjednom mi
se prispavalo. Opruio sam se. Zamurio. Ispod kapaka je sve bilo crveno. Strah
nije nestao, ali je od njega ostalo tek peckanje u dnu eluca. Sunce mi je grejalo
ledene ruke. Zrikavci su mi vritali u uima. Koleno je kljucalo.
Kada sam otvorio oi krupni crni mravi su mileli po meni.
Koliko dugo sam spavao? Moda pet minuta, moda dva sata.
Uzjahao sam Krntiju i produio put ka kui. Dok sam vozio nije me
naputala slika mrtvog deteta kako se die i prua ruke ka meni. To upalo lice,
sklopljene oi, razjapljena usta sevali su mi pred oima.
 Sada mi je sve izgledalo kao san. Nona mora koja je izgubila dejstvo.
iv je. Pravio se da je mrtav. Zato?
Moda je bolestan. Moda je udovite.
Vukodlak.
Nou se pretvara u vuka. Dre ga u lancima jer je opasan. Na televiziji
sam video film o oveku koji se u noima punog meseca pretvarao u vuka i
napadao svet. Seljaci su spremili klopku, vuk je upao u nju, lovac ga je ubio,
vuk je umro i postao ovek. Bio je to apotekar. A lovac je bio apotekarov sin.
To dete su drali u lancima ispod ploe prekrivene zemljom da ne bi bilo
izloeno meseevim zracima.
Vukodlaci su neizleivi. Da bi ih ubio mora da ima srebrni metak.
Ali vukodlaci ne postoje.
Dosta vie sa tim udovitima, Mikele. udovita ne postoje. Duhovi,
udovita i vetice su budalatine izmiljene da bi plaile naivne poput tebe.
Ljudi treba da se plai, a ne udovita, rekao mi je tata jednoga dana kada sam
ga upitao da li udovita mogu da diu pod vodom.
Ali, ako su ga tamo sakrili, neki razlog mora da postoji.
Tata e mi sve objasniti.

- Tata! Tata... - Gurnuo sam vrata i uleteo unutra. - Tata! Moram da ti

kaem...
Ostatak mi je zamro na usnama.
Sedeo je u fotelji s novinama u rukama i posmatrao me pogledom
krastae. Najgorim pogledom krastae koji sam video od dana kada sam popio
vodu iz Lurda4 mislei da je gazirana voda. Zgnjeio je pikavac u oljici za
kafu.
Mama je sedela na divanu i ila, podigla je glavu i ponovo je spustila.
Tata je udahnuo vazduh kroz nos i izgovorio: - Gde si bio ceo dan? -

4 Svetilite, mesto katolikih hodoasnika.

Odmerio me je od glave do pete. - Samo se pogledaj. Gde si se to valjao koju
piku materinu? - Napravio je grimasu. - U govnima? Smrdi kao svinja! I
sandale si poderao! - Pogledao je na sat. - Zna li ti koliko je sati?
Nisam progovarao.
- Ja u da ti kaem. Tri i dvadeset. Nisi se ni pojavio na ruku. Niko nije
znao gde si.
Do Luinjana sam iao da te traim. Jue si se izvukao, danas nee.
Kad god je bio tako ljutit tata nije vikao, govorio je tihim glasom. To me
je prestravljivalo. Ni dan danas ne podnosim osobe koje ne ispoljavaju svoj bes.
Pokazao mi je na vrata. - Ako namerava da i dalje tera po svome bolje ti
je da ode. Meni nisi potreban. Odlazi.
- Stani, moram neto da ti kaem.
- Nita ti meni ne mora da kae, mora da izae na ova vrata.
Preklinjao sam. - Tata, vano je...
- Ako ne izae za tri sekunde ustau i utirati te nogom u dupe sve do
table Akva Traverse... Onda je iznenada podigao glas. - Gubi se!
Klimnuo sam glavom. Plakalo mi se. Oi su mi se napunile suzama,
otvorio sam vrata i siao niz stepenice. Popeo sam se na Krntiju i odvezao do
potoka.

Potok je uvek bio isuen, osim preko zime, kada bi napadalo puno kie.
Vijugao je kroz uta polja kao neka dugaka, albino vodena zmija. Korito puno
iljatog, belog kamenja, zapaljenog stenja i busenja trave. Nakon jednog strmog
dela u brdima, potok se irio u movaru koja bi se leti isuila i pretvorila u crnu
baru.
Zvali smo je Jezero.
U njemu nije bilo ni riba ni punoglavaca, ve samo larvi komaraca i
insekata. Da kojim sluajem zamoi noge izvukao bi ih prekrivene tamnim,
smrdljivim blatom.
 Ili smo tamo zbog rogaa.
Bio je veliki, star i lak za uspon. Matali smo o tome da na njemu
sagradimo kuu. S vratima, krovom, stepenicama od konopca i svim ostalim.
Ali nikada nismo za to nali daske, eksere, volju. Jednom je Lobanja podigao
gore mreu od kreveta. Ali bila je strano neudobna. Grebala je. Cepala odeu.
A ako bi se previe mrdao na kraju bi i spao.
Ve neko vreme niko se nije penjao na roga. Ali se meni i dalje sviao.
Voleo sam da se tamo gore u senci skrivam u liu. Daleko se videlo, kao da si
na vrhu jarbola. Akva Traverse bio je samo mrlja, taka izgubljena u itu. I na
oku sam drao put za Luinjano. Otuda bih ugledao zelenu ceradu tatinog
kamiona pre ikog drugog.
Popeo sam se na uobiajeno mesto, opkoraio debelu granu koja se
ravala i odluio da se kui vie ne vraam.
Ako me tata nee, ako me mrzi, ba me briga, ostau tamo. Mogao sam
da ivim i bez porodice, kao siroe.
Meni nisi potreban. Odlazi!
U redu, rekao sam sebi. Ali ako se ne vratim bie ti strano krivo. I onda
e doi ovde dole da trai da se vratim ali se ja neu vratiti, ti e me moliti a
ja se neu vratiti pa e da shvati da si pogreio, i da ti se sin nee vratiti jer
ivi na rogau.
Skinuo sam majicu, prislonio lea uz drvo, glavu podboio rukama i
zagledao se u deakovo brdo. Bilo je daleko, na kraju ravnice, sunce je zalazilo
kraj njega. Narandasti disk prelazio je u roze, po oblacima i po nebu.

- Mikele, sii!
Probudio sam se i otvorio oi.
Gde sam se to nalazio?
Trebalo mi je malo vremena dok nisam shvatio da uim na rogau.
- Mikele!
 Ispod drveta je na gracijeli sedela Marija. Zevnuo sam.
- ta hoe? - Protegnuo sam se. Bolela su me lea.
Sila je s bicikla. - Mama je rekla da mora da se vrati kui.
Navukao sam majicu. Zahladnelo je. - Reci joj da se vie ne vraam.
Ostajem ovde!
- Mama je rekla da je veera spremna.
Bilo je kasno. Jo je bilo svetla ali kroz pola sata e da se smrkne. To mi
se nije previe dopadalo.
- Reci joj da ja vie nisam njihovo dete i da si samo ti njihovo dete.
Moja sestra se namrtila. - Nisi vie ni moj brat?
- Nisam.
- Onda je soba samo moja i mogu da uzmem stripove?
- Ne, to nema veze.
- Mama je rekla da ako ti ne doe doi e ona i prebie te od batina...
Rukom me je pozvala da siem.
- Ba me briga. Ionako ne moe da se popne na drvo.
- E ba moe. Mama se penje.
- Onda u da je gaam kamenicama.
Popela se na sedite. - Samo da zna da e da se naljuti.
- Gde je tata?
- Nije tu.
- Gde je?
- Izaao je. Kasno se vraa.
- Gde je otiao?
- Ne znam. Silazi?
Bio sam uasno gladan. - ta ima za jelo?
- Pire i jaje - rekla je udaljavajui se.
Pire i jaje. I jedno i drugo sam strano voleo. Naroito kad ih pomeam i
napravim odlinu kau.
 Skoio sam sa rogaa. - Dobro, dolazim, ali samo za veeras.

Za veerom niko nije progovarao.

Kao da je neko umro. Sestra i ja smo sedeli za stolom i jeli.
Mama je prala sue. - Kad zavrite, pravac u krevet.
Marija je pitala: - A televizija?
- Nema televizije. Uskoro vam se vraa otac i ako vas zatekne budne
teko vama.
Upitao sam: - Je li jo mnogo ljut?
- Jeste.
- ta je rekao?
- Rekao je da ako tako nastavi, dogodine te vodi kod fratara.
im bih neto pogreio tata je hteo da me vodi kod fratara.
Salvatore je s majkom povremeno odlazio u manastir San Bijao jer mu
je ujak bio stareina manastira.
Jednom sam pitao Salvatorea kako je kod fratara.
- Odvratno - odgovorio mi je. - Ceo dan se moli a uvee te zatvore u
sobu i ne moe ni da piki, ako ti se piki - ne moe, jo mora da ide u
sandalama i kad je hladno.
Ja sam fratre mrzeo, ali sam znao da nikad neu tamo otii jer ih je tata
mrzeo jo vie, govorio je da su svinje.
Stavio sam tanjir u sudoper. - Je 1 tatu nikad nee proi?
Mama je rekla: - Ako te zatekne da spava moda e ga proi.

Mama nikada nije sedala s nama za trpezu.

Posluila bi nas i jela stojei. Iz tanjira prislonjenog na friider. Malo je
priala i stalno je stajala. Uvek je stajala. Dok kuva. Dok pere. Dok pegla. Kada
nije stajala, spavala je. Televizija joj je bila dosadna. Kada bi se umorila, bacala
se u krevet i umirala.
 U vreme ove prie mama je imala trideset tri godine. Jo je bila lepa.
Imala je dugu crnu kosu koja joj je padala preko lea, drala ju je rasutu. Imala
je tamne oi, krupne kao bademe, iroka usta, jake, bele zube i iljatu bradu.
Liila je na Arapkinju. Bila je visoka, bujna, imala je velike grudi, uzan struk,
zadnjicu koja te je mamila da je dodirne i iroke bokove.
Kada god smo ili u Luinjano na pijacu primeivao sam kako se muki
pogledi lepe za nju. Video sam piljara kako laktom gura onog za susednom
tezgom, gledali su zadnjicu a onda dizali glave ka nebu. Ja sam je drao za ruku,
kaio joj se za suknju.
Ona je moja, ostavite je na miru, poeleo sam da uzviknem.
- Tereza, ti budi grene misli - govorio joj je Severino, koji je vozio
cisternu.
Mamu takve stvari nisu zanimale. Nije ih primeivala. Ti pohlepni
pogledi skliznuli bi s nje. Ta virkanja u izrez na haljini nisu je doticali.
Nije bila namigua.
Od omorine nije moglo da se die. Leali smo u krevetu. U mraku.
- Da li zna ivotinju koja poinje sa nekim plodom? - pitala me je
Marija.
- ta?
- ivotinju koja poinje sa nekom biljkom.
Zamislio sam se. - A ti, je 1 zna?
- Znam.
- Ko ti je rekao?
- Barbara.
Nita mi nije padalo na pamet. - Ne postoje.
- Postoje, postoje.
Pokuao sam. Makro.
- To nije ivotinja. Ne vai se.
Kroz glavu mi je duvala promaja. Reao sam sve plodove koje sam
poznavao i nastavljao sam na njih delove ivotinja ali nita nije ispadalo.
- Jabuar?
- Nije.
- Nare?
- Nije.
- Ne znam. Predajem se. Koja je?
- Neu da ti kaem.
- Sad mora da mi kae.
- Dobro, rei u ti. irafa.
Lupio sam se po elu. - Tano! ir afa! Ba je bilo lako. to sam glup...
- Laku no - rekla mi je Marija.
- Laku no - odgovorio sam.
Pokuao sam da zaspim ali mi se nije spavalo, vrteo sam se u krevetu.
Nalaktio sam se na prozor. Mesec nije vie bio savrena lopta, a zvezde
su se ratrkale na sve strane. Te noi deak nije mogao da se pretvori u vuka.
Pogledao sam ka brdu. Na momenat mi se uinilo da je neko svetlace sevnulo
na vrhu.
Ko zna ta se dogaa u naputenoj kui.
Moda su se vetice, onako gole i stare, okupile oko rupe i bezubo
smejale, moda su izvukle deaka iz rupe, naterale ga da igra i vukle ga za kitu.
Moda je tamo udovite a Cigani ga peku na uarenom ugljevlju.
Ne bih se popeo po noi gore ni za ivu glavu. Poeleo sam da se
pretvorim u imia i preletim iznad kue. Ili da navuem stari oklop koji je
Salvatoreov tata drao na ulazu u kuu i popnem se na brdo. Sa njim mi vetice
nita ne bi mogle.
 3

Ujutro sam se probudio bezbrian, nisam runo sanjao. Malo sam lekario
u krevetu zatvorenih oiju i sluao ptice. Onda mi se ponovo javila slika deaka
kako ustaje i prua ruke.
- Upomo! - rekao sam.
Kako sam glup! Zato je ustao. Zvao je upomo a ja sam pobegao.
U gaama sam izaao iz sobe. Tata je spremao kafu. Barbarin otac je
sedeo za stolom.
- Dobro jutro - rekao je tata. Nije vie bio ljut.
- ao, Mikele - rekao je Barbarin otac. - Kako si?
- Dobro.
Pjetro Mura bio je nizak i nabijen ovek, crni brkovi su mu prekrivali usta
i imao je etvrtastu glavudu. Nosio je crno odelo na bele prugice i ispod njega
potkoulju. Dugo godina je radio kao brica u Luinjanu, ali mu posao nikad nije
krenuo, i kada je otvoren novi salon sa manikirom i modernim frizurama
zatvorio je radnju i postao zemljoradnik. Ali u Akva Traverseu su ga i dalje
zvali brica.
Kome je trebalo ianje odlazio je kod njega kui. Stavio bi te da sedi u
kuhinji, na suncu, kraj kaveza sa tiglicima, otvorio fioku i izvadio umotanu
krpu u kojoj je drao eljeve i dobro nauljene makaze.
Pjetro Mura imao je prste debele i kratke kao cigare ,,toskane, 5 jedva ih
je uvlaio u makaze, a pre nego to bi poeo da ia rastavio bi seiva i
provukao ih iznad tvoje glave, napred i nazad, kao da je raljar. Govorio je da
na taj nain moe da oseti da li su ti misli dobre ili rave.
A ja sam, kada bi on to radio, pokuavao da mislim samo na lepe stvari,

5 Poznata vrsta jake cigare.

kao na primer sladoled, zvezde padalice ili da mnogo volim mamu.
Pogledao me je i rekao: - Da ne namerava ti moda da se pretvori u
upavca?
Odmahnuo sam glavom.
Tata je sipao kafu u oljice za goste.
- Jue me je ba naljutio. Ako tako nastavi, aljem ga kod fratara.
Brica me je upitao: - Zna li ti kako se iaju fratri?
- S rupom na sredini.
- Tako je. Bolje ti je da slua.
- Hajde, oblai se i na doruak - rekao mi je tata. - Mama ti je ostavila
hleb i mleko.
- Gde je otila?
- U Luinjano. Na pijacu.
- Tata, moram neto da ti kaem. Vano je.
Obukao je jaknu. - Veeras e mi rei. Sada izlazim. Probudi sestru i
podgrej mleko... Ispio je kafu u jednom gutljaju.
Brica je popio svoju i obojica su izali iz kue.
im sam spremio Mariji doruak izaao sam napolje.
Lobanja i ostali igrali su fudbal po suncu.
Crno-beli meanac Togo jurio je za loptom i svima smetao.
Togo se u Akva Traverseu pojavio poetkom leta i celo selo ga je
usvojilo. Namestio je sebi kuicu u hangaru Lobanjinog oca. Svi su mu davali
ostatke hrane pa je postao debeljuca, trbuh mu se zategao poput doboa. Bila je
to dobra kuca, kad bi ga milovao ili uveo u kuu razneio bi se, uurio i
upikio.
- Idi na gol - povikao mi je Salvatore.
Stao sam. Niko nije voleo da bude golman. Ja jesam. Moda zato to sam
rukama bio vetiji nego nogama. Voleo sam da skaem, da se bacam, da se
valjam u praini. Da branim penale.
 A drugi su samo voleli da daju golove.
Tog jutra sam mnogo golova primio. Lopta mi se migoljila ili sam stizao
kasno. Bio sam rasejan.
Salvatore mi je priao. - Mikele, ta ti je?
- ta mi je?
- Oajno igra.
Pljunuo sam u ake, rastavio ruke i noge i zakiljio kao Zof. - Sad u da
odbranim. Sve u da odbranim.
Lobanja se oslobodio Rema i napucao pravo u centar. Snanu loptu, ali
laku, jednu od onih koje moe da odbaci pesnicom ili da zadri stomakom.
Pokuao sam da je epam ali mi se izmigoljila iz ruku.
- Gol! - povikao je Lobanja i podigao pesnicu u vazduh kao da igra protiv
Juventusa.
Brdo me je dozivalo. Mogao sam da poem. Tate i mame nije bilo.
Trebalo je samo da se vratim pre ruka.
- Ne igra mi se - rekao sam i otiao.
Salvatore mi je pritrao. - Gde e?
- Nigde.
- Hoe da procunjamo?
- Kasnije. Sad moram neto da uradim.

Pobegao sam i sve tako ostavio.

Plou baenu u stranu zajedno sa duekom, otkrivenu rupu i konopac koji
je visio unutra.
Da su uvari rupe doli, videli bi da je njihova tajna otkrivena i to mi ne
bi oprostili.
A ako ga vie nema?
Morao sam da stisnem petlju i pogledam.
Nadneo sam se.
 Bio je umotan u ebe.
Proistio sam glas. - ao... ao... ao... Ja sam onaj od jue. Siao sam,
sea se?
Nije bilo odgovora,
- uje li me? Jesi li gluv? - Bilo je to glupo pitanje. - Jesi li bolestan?
Jesi li iv?
Savio je ruku, podigao aku i proaptao neto.
- Molim? Nisam razumeo.
- Vode.
- Vode. edan si?
Podigao je ruku.
- Saekaj.
Gde da naem vodu? Bilo je tu nekoliko posuda za lak, ali su bile prazne.
U koritu kraj esme bilo je malo vode, ali je bila zelena i vrvela je od larvi
komaraca.
Setio sam se da sam, kada sam uao unutra da uzmem konopac, video
kantu punu vode.
- Odmah se vraam - rekao sam mu i provukao se kroz otvor iznad vrata.
Kofa je bila poluprazna, ali je voda bila bistra i bez mirisa. Reklo bi se da
je pitka.
U mranom oku, na dasci, video sam konzerve, parie svee, erpu i
prazne flae. Uzeo sam jednu, zakoraio i zaustavio se. Vratio sam se nazad i
uzeo erpu.
Bila je to plitka, emajlirana posuda bele boje, s ivicom i rukama
obojenim u plavo, a okolo su bile nacrtane crvene jabuke - istu takvu smo imali
u kui. Nau smo kupili s mamom na pijaci u Luinjanu, izabrala ju je Marija iz
gomile na tezgi jer su joj se dopale jabuke.
Ova kao da je bila starija. Bila je loe oprana, na dnu je bilo prilepljenih
ostataka. Provukao sam kaiprst i pomirisao.
 Paradajz sos.
Vratio sam je na mesto, napunio flau vode i zatvorio pampurom, uzeo
korpu i izaao napolje.
Zgrabio sam konopac, vezao korpu i spustio flau.
- Sputam - rekao sam. - Hvataj.
Ne skidajui ebe s glave napipao je flau u korpi, otvorio i sipao u lone
ne prosuvi ni kap, onda ju je vratio u korpu i cimnuo konopac.
Kao da to radi uvek, svaki dan. Kako je nisam uzimao, povukao je jo
jednom i ljutito neto promumlao.
im sam je povukao spustio je glavu i ne podiui lone stao da pije
etvoronoke, kao pas. Kad je zavrio sklupao se u oku i vie se nije
pomerao.
Bilo je kasno.
- Onda... ao... - Prekrio sam rupu i otiao.

Dok sam vozio bicikl u pravcu Akva Traversea mislio sam na erpu koju
sam naao u kui.
Bilo mi je udno to je ista kao naa. Ne znam, moda zato to je Marija
izvukla jednu iz gomile. Kao da je posebna, lepa, s tim crvenim jabukama.
Kui sam stigao ba na vreme za ruak.
- Brzo, idi operi ruke - rekao mi je tata. Sedeo je za stolom kraj moje
sestre. ekali su da mama procedi pastautu.
Otrao sam u kupatilo i istrljao ruke sapunom, napravio razdeljak
nadesno i vratio se ba kad je mama sipala testeninu u tanjire.
Nije koristila erpu s jabukama. Pogledao sam posue koje se suilo na
sudoperi ali je ni tamo nisam ugledao. Mora da je u kredencu.
- Kroz nekoliko dana doi e ovde jedna osoba - rekao je tata preko
zalogaja. - Morate da budete dobri. Da ne viete i ne plaete. Nemojte da me
brukate.
 Upitao sam: - Ko je ta osoba?
Nalio je sebi au vina. - Jedan moj prijatelj.
- Kako se zove? - pitala je moja sestra.
- Sero.
- Sero - ponovila je Marija. - Smeno ime.
Bio je to prvi put da neko doe da bude kod nas. Za Boi su dolazili
roaci, ali gotovo nikad ne bi prespavali. Nije bilo mesta. Upitao sam: - Koliko
e da ostane?
Tata je ponovo napunio tanjir. - Neko vreme.
Mama je pred nas stavila niclu.
Bila je sreda. A sreda je bila dan za niclu.
nicla koja je hranljiva, i koja je meni i sestri bila odvratna. Uz ogroman
napor, ja sam taj tvrdi i bljutavi on nekako gutao, ali ne i moja sestra. Marija je
satima mogla da vae sve dok ne napravi belu, ilavu loptu koja joj je bubrila u
ustima. Kada vie ne bi mogla da izdri zalepila bi je ispod stola. Tamo bi se
meso ukiselilo. Mama je bila u udu. - Otkud sad ovaj smrad? ta bi to moglo
da bude? - Sve dok, jednoga dana, nije izvukla fioku sa priborom za jelo i videla
sve te odvratne lopte zalepljene za dasku kao konice.
Ali je sada trik provaljen.
Marija je poela da se buni. - Neu! Ne svia mi se!
Mama je planula. - Marija, jedi to meso!
- Ne mogu. Od njega me boli glava - rekla je moja sestra kao da joj nude
otrov.
Mama joj je prilepilla uku i Marija je poela da cmizdri.
Sad ide u krevet, pomislio sam.
Ali je tata uzeo tanjir i pogledao mamu u oi. - Pusti je, Tereza. Ne mora
da jede. ta da se radi. Skloni je.

Posle veere su moji roditelji otili da se odmore. Kua je bila kao rerna,
ali oni su ipak uspevali da zaspu.
Bio je to pravi trenutak da potraim erpu. Otvorio sam kredenac i poeo
da preturam po posudu. Pogledao sam u komodi gde smo ostavljali stvari koje
vie ne koristimo. Izaao sam i otiao iza kue gde se nalazila esma, vrt i
konopac sa prostrtim veom. Ponekad je mama tamo prala posue i suila ga na
suncu.
Nita. erpa sa jabukama je nestala.

Bili smo pod pergolom, igrali se pljuvanja u dalj i ekali da sunce malo
zae pa da zaigramo fudbal, kad sam ugledao tatu kako silazi niz stepenice u
sveanim pantalonama i istoj koulji. U ruci je stezao plavu torbu koju nikada
do tada nisam video.
Marija i ja smo ustali i prili mu dok se penjao u kamion.
- Tata, tata, gde e? Ide na put? - pitao sam ga kaei se na zavesu
ispred vrata vozila.
- Moemo i mi s tobom? - preklinjala je moja sestra.
Ba bi nam prijala vonja kamionom. Oboje smo se jo seali kako nas je
vodio na sendvie i princes-krofne.
Upalio je motor. - ao mi je, deco. Ne danas.
Pokuao sam da se uvuem u kabinu. - Ali rekao si mi da nee vie da
odlazi, da e da ostane kod kue...
- Brzo se vraam. Sutra ili prekosutra. Hajde, siite... urio je. Nije mu
bilo do raspravljanja.
Moja sestra je jo malo insistirala. Ja nisam, ionako nije bilo svrhe.
Gledali smo kako se gubi u praini, za volanom svoje velike zelene kutije.
Probudio sam se usred noi.
I to ne zbog nekog sna. Zbog zvuka.
Leao sam zatvorenih oiju i sluao.
Kao da sam na moru. uo sam ga. Samo to je to bilo neko gvozdeno
more, lenji okean od zavrtanja, eksera i rafova zapljuskivao je obalu neke
plae. Spori talasi gvourije pokrivali su pa ponovo otkrivali ivice.
Tom zvuku se pridruilo oajniko zavijanje i cviljenje opora pasa,
turoban i neskladan hor koji nije ublaavao tutnjavu gvoa nego ju je
pojaavao.
Pogledao sam kroz prozor. Kombajn je tandrui napredovao ka vrhu
brda okupanog meseinom. Liio je na dinovski metalni skakavac, sa dva
mala, okrugla i blistava oka i irokim ustima od seiva i iljaka. Mehaniki
insekt koji prodire penicu i kaki slamu. Radio je nou jer je danju bilo previe
vrue. On je proizvodio zvuk mora.
Znao sam odakle dolazi zavijanje.
Iz tenare Lobanjinog oca. Italo Natale je iza kue sagradio baraku od
lima i u njoj drao lovake pse. Stalno su bili tamo zatvoreni, iza metalne
mree. Kada im je ujutro Lobanjin otac donosio hranu, lajali su.
Te noi, ko zna zbog ega, poeli su svi u isto vreme da zavijaju.
Pogledao sam u pravcu brda.
Tata je bio tamo. Odneo je sestrinu niclu deaku, zato se pravio da
putuje i zato je poneo torbu, da bi je unutra sakrio.
Pre veere sam otvorio friider i mesa vie nije bilo.
- Mama, gde je nicla?
Iznenaeno me je pogledala. - Zavoleo si meso?
- Da.
- Nema vie. Pojeo ga je tvoj otac.
Nije bilo istina. Uzeo ga je za deaka.
Jer je deak bio moj brat.
Kao Nuncio Skardaone, stariji Salvatoreov brat. Nuncio nije bio zao
ludak, ali ja nisam mogao da ga gledam. Bojao sam se da mi ne prenese svoje
ludilo. Nuncio je rukama upao i jeo kosu. Glava mu je sva bila u rupama i
krastama, i balio je. Njegova mama mu je navlaila kapu i rukavice da ne bi
upao kosu ali on je onda poeo da grize ruke do krvi. Na kraju su ga odveli u
ludnicu. Meni je bilo drago.
Mogue je da je deak u rupi moj brat i da je roen lud kao Nuncio pa ga
je tata tamo sakrio, da ne plai mene i moju sestru. Da ne plai decu u Akva
Traverseu.
Moda smo on i ja blizanci. Bili smo jednake visine i inilo se da smo
vrnjaci.
Kada smo se rodili, mama nas je obojicu podigla iz kolevke, sela je na
stolicu i stavila nam dojke u usta da nas podoji. Ja sam poeo da sisam a on ju je
ugrizao za bradavicu, pokuao da je odgrize, krv i mleko su pocurili iz sise i
mama je povikala kroz kuu: - Lud je! Lud je! Pino, vodi ga! Vodi ga! Ubij ga,
lud je.
Tata ga je stavio u dak i odneo na brdo da ga ubije, poloio ga na
zemlju, u ito, trebalo je da ga probode noem ali nije mogao, ipak je to njegov
sin, pa je onda iskopao rupu, vezao ga lancima i othranio.
Mama nije znala da je iv.
Ja sam znao.
 4

Rano sam se probudio. Leao sam u krevetu dok se sunce polako palilo.
Nisam vie mogao da izdrim da leim i ekam. Mama i Marija su jo spavale.
Ustao sam, oprao zube, napunio torbu sirom i hlebom i izaao.
Odluio sam da po danu na brdu nije opasno, da se samo nou dogaaju
rune stvari.
Tog jutra su se pojavili oblaci. U urbi su proticali preko ubledelog neba,
projektujui tamne mrlje na itna polja, i vrsto steui svoju kiu odnosili je ko
zna gde.
Protutnjao sam kroz pusto polje na Krntiji, pravo ka kui.
Ako u rupi budem pronaao makar mali komadi nicle, to e znaiti da
je deak moj brat.
Bio sam sasvim blizu kada se na horizontu pojavio crveni oblak praine.
Nisko. Brzo. Oblak koji je prolazio kroz ito. Oblak praine kakav moe da
podigne auto na zemljanom putu speenom od sunca. Bio je daleko ali mu nije
mnogo trebalo da me sustigne. Ve se uo zvuk motora.
Stizao je iz pravca naputene kue. Taj put je samo tamo vodio.
Automobil je polako skrenuo i poao prema meni.
Nisam znao ta da radim. Ako se vratim, stii e me, ako produim,
videe me. Morao sam brzo da odluim, pribliavao se. Moda me je ve
spazio. Ako me nije spazio bilo je to samo zahvaljujui crvenom oblaku koji je
podizao.
Okrenuo sam bicikl i stao da vrtim pedale, trudei se da se to pre
udaljim. Uzalud. to sam bre vozio, bicikl se vie jogunio, zanosio i odbijao da
produi. Okretao sam se a iza mojih lea praina je rasla.
Sakrij se, rekoh sebi.
 Skrenuo sam, bicikl je naleteo na kamen i ja sam odleteo kao raspee u
ito. Auto je bio na manje od dvesto metara.
Krntija je bila na ivici puta. Zgrabio sam je za prednji toak i povukao ka
sebi. Prilepio sam se za zemlju. Nisam disao. Nisam pomerio nijedan mii.
Molio sam Isusa sina da me ne primete.
Isus sin mi je uinio.
Leao sam ispruen meu biljkama, dok su se obadi gostili na mojoj koi,
ruke sam uronio u raspaljene grude zemlje, a na moje oi je proao braon fiat
127.
Fiat 127 Felie Natalea.

Felie Natale bio je stariji Lobanjin brat. Ako je Lobanja bio zao, onda je
Felie to bio hiljadu puta vie.
Felie je imao dvadeset godina. Kada je boravio u Akva Traverseu ivot
je za mene i ostalu decu postajao pakao. Tukao nas je, buio nam loptu i otimao
stvari.
Bio je, jadan, nikakav. Bez prijatelja, bez ene. Jedan od onih koji se
istresaju na najmlaima, muenik. To je bilo jasno. Niko u dvadesetoj ne moe
da ivi u Akva Traverseu, osim ako ne zavri kao Nuncio Skardaone,
kosoupa. Felie je u Akva Traverseu bio kao tigar u kavezu. Tumarao je
izmeu te etiri kue besan, nervozan, uvek spreman da nekog kinji. Sreom je
povremeno odlazio u Luinjano. Ali ni tamo se ni sa kim nije sprijateljio. Kada
sam izlazio iz kole viao sam ga kako sedi sam na klupi na trgu.
Te godine u modi su bile zvoncare, tesne, arene majice, meklaud
jakne, duga kosa. A Felie, on se iao na kratko i zalizivao kosu briljantinom,
besprekorno se brijao i oblaio maskirne vojnike jakne i pantalone. I vezivao je
maramicu oko vrata. Vozikao se u tom svom fiatu 127, palio se na oruje,
priao da je bio padobranac u Pizi i da je skakao iz aviona. 6 Ali to nije bilo

6 U Pizi se nalazi uvena vojna kola padobranstva.

istina. Svi su znali da je vojsku sluio u Brindiziju. Lice mu je bilo iljato kao
barakudino, a zubi sitni i razmaknuti kao kod novoroeneta krokodila.
Svojevremeno nam je rekao da su mu takvi zato to su to jo uvek mleni.
Nikada mu nisu ispali. Dok ne otvori usta bio je gotovo lep momak, ali kada bi
otvorio usta, kada bi se nasmejao, nema toga ko ne bi ustuknuo. A ako te uhvati
da gleda u zube, teko tebi.
A onda je, jednog prelepog dana, ne rekavi nikome nita, otiao.
Kad bi Lobanju upitao gde mu je otiao brat, rekao bi: - Na sever. Da
radi.
To je bilo sve to nas je interesovalo.
Ali se sada pojavio kao korov. U svom fiatu 127 boje proliva. I sputao
se iz pravca naputene kue.
On je deaka stavio u rupu. Eto ko ga je stavio.
Skriven iza drvea saekao sam da se uverim da nikoga nema u dolini.
Kada sam bio siguran da sam sam, izaao sam iz ume i uao u kuu
prolazei kroz ve poznati otvor. Osim kutija testenine, flaa piva, erpe sa
jabukama, na zemlji se nalazilo i nekoliko otvorenih konzervi tunjevine. A sa
strane, skupljena, vojnika vrea za spavanje.
Felie. Njegova je. Mogao sam da ga zamislim kako upakovan u svojoj
vrei, sav srean, jede tunjevinu.
Napunio sam flau vodom, uzeo konopac iz kutije i izneo napolje, vezao
za krak dizalice, pomakao plou i duek i pogledao dole.
Bio je sklupan ispod braon ebeta kao neko bodljikavo prase.
Nije mi se silazilo, ali sam morao da otkrijem da li je dole bilo ostataka
sestrine nicle. Mada sam video Feliea kako silazi s brda nije mi izlazilo iz
glave da bi taj deak mogao da mi bude brat.
Izvadio sam sir i upitao ga: - Mogu li da siem? Ja sam onaj s vodom.
Sea se? Doneo sam ti da jede. Kaotu. 7 Dobra je kaota. Bolja, sto puta bolja

7 Mladi sir u obliku pogaice.

od nicle. Ako me ne napadne, dau ti je.
Nije mi odgovorio.
- I, mogu li da siem?
Moda ga je Felie zaklao.
- Baciu ti kaotu. Hvataj... - Bacio sam mu.
Pala je blizu njega.
Hitro kao tarantula crna ruka je izmilela ispod ebeta i stala da pipa po
zemlji sve dok nije nala sir, zgrabila ga i uvukla. Dok je jeo noge su mu drhtale
kao kod avlijanera koji se posle viednevnog gladovanja naao pred ostacima
bifteka.
- Imam i vode... Da ti donesem?
Rukom mi je dao znak.
Spustio sam se.
im je osetio da sam u njegovoj blizini pribio se uza zid.
Pogledao sam naokolo, nije bilo ni traga od nicle.
- Neu ti nita. Jesi li edan? - Pruio sam mu flau. - Pij, dobra je.
Seo je ne otresajui sa sebe ebe. Izgledao je kao neki mali duh odrpanac.
Virile su mu mrave noge, nalik na bele, krljave granice. Jedna je bila
privezana lancem. Izvukao je ruku i istrgnuo mi flau koja je, kao i sir, nestala
ispod pokrivaa.
Duh je dobio dugi nos mravojeda. Pio je.
Sve je slistio u roku od dvadeset sekundi. Jo je na kraju i podrignuo.
- Kako se zove? - upitao sam ga.
Ponovo se uurio ne udostojivi me odgovora.
- Kako se zove tvoj otac?
Uzalud sam ekao.
- Moj otac se zove Pino, a tvoj? Je 1 se i tvoj zove Pino?
Kao da je zaspao.
Piljio sam u njega, a onda sam rekao: - Felie! Poznaje ga? Video sam
ga. Silazio je kolima... - Nisam znao ta jo da kaem. - Hoe li da odem? Ako
hoe, idem ja... Nita. - U redu, idem... Zgrabio sam konopac. - Onda, ao...
uo sam apat, dah, neto je izalo ispod pokrivaa.
Pribliio sam se. - Jesi li rekao neto?
Opet je proaptao neto.
- Ne razumem. Govori glasnije.
- Medvedii...! - povikao je.
Poskoio sam. - Medvedii? Kakvi medvedii?
Stiao je glas. - Medvedii perai...
- Medvedii perai?
- Medvedii perai, rakuni. Ako ostavi otvoren kuhinjski prozor
medvedii perai uu i pokradu torte ili biskvite, zavisno od toga ta se jede tog
dana - rekao je sasvim ozbiljno. - Ako, na primer, ostavi ubre ispred kue,
medvedii perai dou preko noi i pojedu ga.
Kao da je pokvareni radio iznenada nastavio prenos.
- Veoma je vano da se dobro zatvori kanta, inae e sve da ispreturaju.
O emu on to govori? Pokuao sam da ga prekinem. Nema ovde
medveda. Ni vukova. Lisica ima... A onda sam ga upitao: - Da nisi, moda, jue
pojeo neku niclu?
- Medvedii perai hoe da ujedu jer se boje oveka.
Ko su mu ti medvedii perai? I ta to peru? Ve? Osim toga, medvedi
priaju samo u crtaima. Nije mi se sviala ta pria sa medvediima peraima.
Bio sam uporan. - Da li bi mogao da mi kae, molim te, da li si jue jeo
niclu? Mnogo je vano.
A on mi je odgovorio: - Medvedii su mi rekli da se ti ne boji gospodara
crva.
Neki glasi u glavi govorio mi je da ne treba da ga sluam, da treba da
pobegnem.
Uhvatio sam se za ue, ali nisam mogao da skinem pogled s njega, kao da
sam omaijan.
Nije odustajao. - Ti se ne boji gospodara crva.
- Gospodara crva? Ko je to?
- Gospodar crva kae: ej, krele! Sad u da ti spustim stvari. Uzmi ih i
vrati mi vedro. Inae u da siem i zgnjeim te ko bubu. Ti si aneo uvar?
- Molim?
- Ti si aneo uvar?
Promucao sam. - Ja... Ja, ne... Nisam aneo...
- Ti si aneo. Ima isti glas.
- Kakav aneo?
- Onaj to pria, to govori stvari.
- Zar ne priaju medvedii perai? - Nisam uspevao da pronaem smisao
tom bulanjenju.
- Ti si mi to rekao...
- Medvedii perai priaju, ali ponekad lau. Aneo uvek govori istinu.
Ti si aneo uvar... Podigao je glas. - Meni moe da kae.
Osetio sam malaksalost. Smrad govana mi je zapuio usta, nos, mozak.-Ja
nisam aneo... Ja sam Mikele, Mikele Amitrano. Nisam... - promrmljao sam,
naslonio se na zid i spustio do poda a on je ustao, pruio ruke prema meni kao
da je leprozan i da trai milostinju, ostao je uspravljen nekoliko trenutaka, onda
je zakoraio i pao, na kolena, sa sve ebetom, meni pod noge.
Dotakao mi je prst apuui.
Vrisnuo sam. Kao da me je dodirnula neka odvratna meduza, zaraeni
pauk. Tom koatom ruicom, crnim noktima, dugim i krivim.
Govorio je suvie tiho. - ta, ta si rekao?
- ta si rekao? Mrtav sam! - odgovorio je.
- ta?
- ta? Jesam li mrtav? Jesam li mrtav? Mrtav sam. ta?
- Govori glasnije. Glasnije... Molim te...
 Poeo je da vie, muklo, bezglasno, kripei kao nokat po tabli. - Jesam li
umro?
Jesam li umro? Umro sam.
Potraio sam konopac i izvukao se gore, ritajui se i zasipajui ga
zemljom odozgo.
A on nije prestajao da vriti. - Mrtav sam? Mrtav sam. Mrtav sam?

Vozio sam a obadi su jurili za mnom.

I zaklinjao sam se da nikada, nikada vie neu da se vratim na brdo.
Nikada vie, ni mrtav neu da razgovaram s tim ludakom.
Kako on to misli da je mrtav?
Niko iv ne moe da misli da je mrtav. Kad je neko mrtav onda je mrtav.
I ode u raj. Ili u gorem sluaju u pakao.
A ako je ipak u pravu?
Ako je stvarno mrtav? Ako su ga digli iz mrtvih? Ko? Samo Isus Hrist
moe da te digne iz mrtvih. I niko drugi. A kad se probudi da li zna da si bio
mrtav? Sea li se ta si bio ranije? Poludi, jer ti mozak istrune i pone da
pria o medvediima peraima.
Nije moj brat blizanac, uopte mi nije brat. A tata sa njim nema nikakve
veze. nicle nema. erpa nije naa. Nau je mama bacila.
im se tata vrati sve u da mu ispriam. Kako me je on nauio. On e
neto da preduzme.
Ve sam bio stigao do puta kad sam se setio ploe. Opet sam pobegao i
ostavio otvorenu rupu.
Ako se Felie vrati odmah e mu biti jasno da je neko gurao nos gde ne
treba. Nisam mogao da dozvolim da me uhvate samo zato to sam se bojao
ludaka u lancima iz rupe. Ako Felie otkrije da sam to bio ja, iupae mi ui.
Jednom smo Lobanja i ja uli u Felieov auto. Fiat 127 bio nam je
kobajagi svemirski brod. On je vozio a ja sam pucao u Marsovce. Felie nas je
uhvatio i izvukao na ulicu za ui, kao zeeve. Oajniki smo plakali ali nas on
nije putao. Sreom je izala mama i isprebijala ga.
Najvie bih voleo da sam sve mogao da ostavim, da odjurim kui,
zatvorim se u svoju sobu i itam zabavnike, ali sam se vratio, proklinjui sebe.
Oblaci su se udaljili i vruina je bila nepodnoljiva. Skinuo sam majicu i vezao
je u vor oko glave, kao Indijanac. Dohvatio sam neku motku. Ako sretnem
Feliea, braniu se.

Trudio sam da se rupi pribliim to je manje mogue, ali nisam odoleo da

ne pogledam.
Kleao je ispod ebeta s pruenom rukom, u istoj pozi u kojoj sam ga
ostavio.
Dobio sam elju da skoim na tu prokletu plou i razbijem je u
paramparad, ali sam je umesto toga gurnuo i prekrio rupu.

Kada sam stigao mama je prala sue. Bacila je tiganj u sudoperu. - Vidi,
vidi ko se vratio!
Toliko je bila besna da joj je vilica podrhtavala. - Moe li da se zna gde
ide? Premrla sam od straha... Tvoj otac te pre neki dan nije istukao, ali ti ovoga
puta batine ne ginu.
Nisam imao vremena ni da naem izgovor a ona me je ve jurila. Skakao
sam kao koza s kraja na kraj kuhinje dok je moja sestra sedela za stolom,
gledala i vrtela glavom.
- Gde bei? Doi ovamo!
Preskoio sam kau, provukao se ispod stola, preskoio fotelju, otklizao
se po podu do svoje sobe i zavukao ispod kreveta.
- Izlazi napolje!
- Neu. Tui e me!
- Dabome da u da te tuem. Ako sam izae manje u te tui.
 - Ne, neu a izaem!
- U redu.
Snaan stisak mi je obuhvatio lanak. Obema rukama sam se zakaio za
nogu od kreveta, ali mi nije bilo pomoi.
Mama je bila snanija od Maistea 8 a ta prokleta gvozdena noga klizala
mi se u rukama. Pustio sam se i naao joj se meu nogama. Pokuao sam da se
ponovo zavuem ispod kreveta, ali mi nije dala ansu, izvukla me je za
pantalone i strpala pod miku kao da sam kofer.
Vritao sam. - Pusti me! Molim te! Pusti me!
Sela je na krevet, prebacila me preko kolena, spustila mi pantalone i gae
dok sam blejao kao jagnje, zabacila kosu i stala da me deveta.
Mama je oduvek imala teku ruku. Njeno ispraivanje po turu uvek je
bilo sporo i precizno, i izazivalo je tup zvuk, zvuk prahera po tepihu.
- Svuda sam te traila... - I jedan. - Niko nita nije znao da mi kae... - I
dva. - U grob e me oterati. Gde se to smuca po ceo dan? - I tri. - Mora da su
pomislili kakva sam ja to majka... - I etiri. Kad nisam umela da vaspitam decu.
- Dosta! - urlao sam ja. - Dosta! Molim te, molim te, mama!
Neki glas je pevao na radiju. Krst. Krst i milina. Milina u srcu.
Seam se kao da je bilo jue. Ceo ivot, kad god sluam Travijatu,
ponovo vidim sebe gologuzog, preko kolena moje majke koja spokojno sedi na
kauu i ubija me od batina.

- ta da radimo? - pitao me je Salvatore.

Sedeli smo na klupi i kamenjem gaali bojler ostavljen u itu. Ko pogodi,
dobija poen.
Ostali su na drugom kraju ulice igrali murke.
Dan je bio vetrovit, ali je sada, u sumrak, vetar utihnuo, bilo je sparno, a
za polja se zakaila traka modrih, umornih oblaka.

8 Ime protagoniste niza u Italiji popularnih filmova.

 Bacio sam predaleko. - Ne znam. Ne mogu da vozim bicikl, boli me
dupe. Mama me je istukla.
- Zato?
- Zato to se kasno vraam kui. Je 1 bije tebe tvoja?
Salvatore je bacio i pogodio pravo u bojler. - Poen! Tri - jedan... - Onda
je odmahnuo glavom. - Ne. Ne moe. Suvie je debela.
- Blago tebi. A moja majka je opasno jaka i tri bre od bicikla.
Nasmejao se. - Nemogue.
Podigao sam omanji kamen i bacio. Ovog puta zamalo da pogodim. -
Kunem ti se. Jednom je u Luinjanu trebalo da uhvatimo autobus. Kad smo
stigli taman je bio krenuo. Mama je tako brzo pojurila da ga je stigla i poela da
udara pesnicama u vrata. Zaustavili su se.
- Da moja majka potri, umrla bi.
- Sluaj - rekao sam. - Sea se kad nam je nastavnica Destani ispriala
onu priu o Lazarovom udu?
- Seam.
- ta ti misli, kada je vaskrsao, da li je Lazar znao da je bio mrtav?
Salvatore se malo zamislio. - Ne. Po meni, mislio je da je bio bolestan.
- A kako je onda hodao? Telo mrtvaca je skroz tvrdo. Sea se one make
koju smo nali, kako je bila tvrda.
- Kakve make? - gaao je i opet udario u bojler. Ciljao je bez greke.
- Crne make, kraj potoka... Sea se?
- Da, seam se. Lobanja ju je prepolovio.
- Kad neko umre i probudi se, ne hoda ba sasvim normalno, i poludi, jer
mu mozak istrune pa govori udne stvari, zar ne?
- Valjda je tako.
- ta misli, da li moe da se oivi neko ko je umro, ili samo Isus Hrist
lino moe to da izvede?
Salvatore se poeao po glavi. - Ne znam. Tetka mi je ispriala jednu
istinitu priu.
Jednom su neijeg sina pregazila kola pa je preminuo sav smrskan. Otac
vie nije mogao da ivi, patio je, po ceo dan je plakao, otiao je kod nekog vraa
i sve pare mu dao da mu ovaj oivi sina. Vra je rekao: Idi kui i ekaj. Tvoj
sin e se noas vratiti. Otac je ekao, ali se ovaj nije vraao, pa je na kraju
otiao da spava. Taman je tonuo u san, kada je zauo korake u kuhinji. Sav
srean je ustao i ugledao sina, sav je bio smrskan, nije imao ruku i glava mu je
bila razbijena, curio mu je mozak, a rekao mu je da ga mrzi jer ga je ostavio na
ulici da bi iao u valeraciju, i da je on kriv za njegovu smrt.
- I onda?
- Onda je otac uzeo benzin i zapalio ga.
- Dobro je uradio... - Zamahnuo sam i konano pogodio. - Poen! etri -
dva.
Salvatore se sagnuo da potrai kamen. - Naravno da je dobro uradio.
- ta misli, je li to istinita pria?
- Nije.
- I ja tako mislim.

Probudio sam se jer mi se pikilo. Moj otac se vratio. uo se njegov glas

iz kuhinje.
Bilo je sveta. Razgovarali su, upadali jedni drugima u re, vreali se. Tata
je bio veoma ljut.
Te veeri smo otili da spavamo odmah posle veere.
Zujao sam oko mame kao noni leptir, da se pomirimo. ak sam poeo i
krompire da Ijutim, ali se ona durila itavo popodne. Za veerom nam je
unula tanjire i jeli smo utke, dok se ona vrzmala po kuhinji i gledala na ulicu.
Moja sestra je spavala. Kleknuo sam na krevet i pogledao kroz prozor.
Kamion je bio smeten kraj velikog, tamnog automobila sa srebrnastim
prednjim delom. Bogataka kola.
 Pikilo mi se, ali da bih doao do kupatila trebalo je da proem kroz
kuhinju. Bilo me je sramota od svih tih ljudi, ali malo je falilo da se upikim.
Ustao sam i priao vratima. Uhvatio sam se za kvaku. Odbrojao. - Jedan,
dva, tri... etiri, pet i est... I otvorio.

Sedeli su za stolom.
Italo Natale, Lobanjin otac. Pjetro Mura, berberin. Anela Mura. Felie.
Tata. I neki starac koga nikada ranije nisam video. Mora da je to taj Sero, tatin
prijatelj.
Puili su. Lica su im bila crvena i umorna a oi strano sitne.
Sto je bio prekriven praznim flaama, prepunim pikslama, paklicama
nacionala i milde sorte, mrvicama hleba. Ventilator je radio, ali nita nije
vredelo. Skapavalo se od vruine. Televizor je bio ukljuen bez tona. Oseao se
miris paradajza, znoja i sredstva protiv komaraca.
Mama je kuvala kafu.
Gledao sam u starca koji je vadio cigaretu iz paklice ,,danhil.
Posle sam saznao da se zove Sero Materija. U to doba imao je ezdeset
sedam godina, bio je iz Rima, gde se pre dvadeset godina prouo zbog pljake
krznarske radnje na Monte Mariju9 i prepada na centralu Poljoprivredne banke.
Sedam dana nakon pljake kupio je peenjaru - gostionicu na trgu Bolonja.
Nameravao je da pere novac, ali su ga karabinijeri ulovili na sam dan otvaranja.
Puten je zbog dobrog vladanja nakon ega je emigrirao u Junu Ameriku.
Sero Materija bio je mrav. elav. Iznad uiju mu je raslo neto malo
retke, ukaste kose koju je drao skupljenu u rep. Nos mu je bio dug, oi upale
a bela brada, u najmanju ruku dvodnevna, prekrivala mu je upale obraze. Duge,
plaviaste obrve pre su liile na uperke dlaka zalepljene na elo. Vrat mu je bio
izboran, pun velikih, belih mrlja, kao od varikine. Na sebi je imao plavo odelo i
koulju od smee svile. Zlatne naoare bile su mu nataknute na sjajnu elu.

9 Deo Rima.
Zlatni lanac sa suncem virio je ispod malja na grudima. Na nadlanici je nosio
masivan zlatni sat.
Bio je van sebe. - Od poetka ste srljali iz greke u greku... - udno je
govorio. - A ovaj ovde je budala... - Pokazao je na Feliea. Gledao ga je s
izrazom nekog ko gleda kuee govno. Dohvatio je akalicu i stao da isti
poutele zube.
Felie je leao savijen preko stola i viljukom arao po stolnjaku. Isti
njegov brat kada ga grdi majka.
Matori je proistio grlo. - Rekao sam ja onima tamo da ne treba da se
uzdamo u vas. Niste ni za ta. Bila je to idiotska ideja. Pravite sranje za sranjem.
Vi se igrate vatrom...
Bacio je akalicu u tanjir. - Ja sam budala! Gubim vreme ovde... Da je
sve ilo kako valja ve bih bio u Brazilu umesto u ovoj vukojebini.
Tata je pokuao da odgovori. - Sero, sluaj... Ne brini... Nije jo sve...
Ali ga je matori uutkao. - ta sve, koji kurac? Ti uti, gori si od njih. A
zna zato? Jer ne kapira. Nisi u stanju da shvati. Sav tako oputen i
samopouzdan, izredao si govnariju za govnarijom. Ti si kreten.
Tata je krenuo da uzvrati, ali je samo progutao knedlu i oborio pogled.
Nazvao ga je kretenom.
Kao da mi je neko zabio no u lea. Niko nikada nije tako razgovarao sa
tatom. Tata je bio glavni u Akva Traverseu. A taj odvratni starac pojavio se
niotkuda da ga vrea pred svima.
Zato ga tata ne izbaci napolje?
Odjednom niko vie nije govorio. utali su, a starac je ponovo poeo da
isti zube i gleda u luster.
Matori je bio kao neki car. Kad je car smrknut svi moraju da ute.
Ukljuujui i tatu.
- Dnevnik! Evo dnevnika - rekao je Barbarin otac i uzvrpoljio se na
stolici.
 Poinje!
- Pojaaj! Tereza, pojaaj! I ugasi svetlo - rekao je tata mami.
U mojoj kui se uvek gasilo svetlo kada se gledala televizija. To je bilo
obavezno.
Mama je otrala da utia, a onda i da ugasi svetlo.
U sobu se spustio polumrak. Svi su gledali u televizor. Kao kad igra
Italija.
Sakriven iza vrata gledao sam kako se pretvaraju u mrane siluete
obojene u plavo svetlo ekrana.
Novinar je govorio o sudaru dva voza u blizini Firence, bilo je mrtvih ali
nikog nije bilo briga.
Mama je sipala eer u kafu. A svi su govorili: - Meni jednu, meni dve,
meni bez.
Barbarina majka je rekla: - Moda nee da pominju. Jue nisu pominjali.
Moda je prestalo interesovanje.
- Ti, uti! - prasnuo je matori.
Bio je pravi trenutak da odem da pikim. Trebalo je samo da stignem do
sobe mojih roditelja. Odande u da uem u kupatilo i pikim u mraku.
Zamislio sam da sam crni panter. Izaao sam iz sobe etvoronoke. Jo
koji metar i bio bih na sigurnom, ali se Lobanjin otac digao s kaua i krenuo
prema meni.
Zalepio sam se za pod. Italo Natale je uzeo cigarete sa stola i vratio se na
kau. Odahnuo sam i produio. Vrata su bila tamo, gotovo je, uspeo sam.
Taman sam se opustio, kada su svi u glas povikali. - Evo! Evo! - Tiina! -
utite!
Izvio sam vrat preko kaua i samo to me nije strefio slog.
Iza novinara se videla fotografija deaka.
Deaka iz rupe.
Bio je plav. Sav ist, oeljan, lep, s kouljom na kockice, smejao se i u
rukama stezao lokomotivu elektrinog vozia.
Novinar je nastavio. - Ne prestaje potraga za malim Filipom Karduijem,
sinom lombardijskog industrijalca ovanija Karduija otetog pre dva meseca u
Paviji. Karabinijeri i istrani organi na novom su tragu koji izgleda vodi...
Nita vie nisam uo.
Vikali su. Tata i starac su ustali.
Deak se zvao Filipo. Filipo Kardui.
- Sada emo preneti apel gospoe Luize Kardui otmiarima, snimljen
ovoga jutra.
- ta sad hoe ta kuka koji kurac? - rekao je tata.
- Kurva! Kurvetina! - reao je iz pozadine Felie.
Otac mu je opalio amar. - Umukni!
Pridruila se i Barbarina majka. - Kretenu!
- Jebem vam boga, dosta vie! - prodrao se matori. - Hou da ujem!
Pojavila se neka gospoa. Elegantna. Plava. Ni stara ni mlada, ali je bila
lepa.
Sedela je u velikoj konoj fotelji u sobi punoj knjiga. Oi su joj bile
suzne. Stezala je ruke kao da su htele da pobegnu. Smrknula je i rekla gledajui
nas u oi: - Ja sam majka Filipa Karduija. Obraam se otmiarima mog sina.
Preklinjem vas, nemojte ga povrediti. On je dobar deak, vaspitan i veoma
stidljiv. Preklinjem vas da budete dobri prema njemu. Sigurna sam da znate za
ljubav i razumevanje. I ako nemate decu ubeena sam da moete da zamislite
ta znai kada vam ih odvedu. Otkup koji ste traili veoma je visok, ali smo moj
mu i ja spremni da vam damo sve to imamo samo da nam se Filipo vrati.
Pretili ste da ete mu odsei uvo. Molim vas, preklinjem vas da to ne inite... -
Obrisala je oi, uzdahnula i nastavila. - inimo sve to je u naoj moi. Molim
vas. Bog e vas nagraditi ako budete oslunuli milosre u vaim srcima. Recite
Filipu da ga njegovi mama i tata nisu zaboravili i da ga vole.
Tata je rukama pokazao znak za makaze. - Oba uva emo da mu
odseemo. Oba.
Stari je dodao: - Tako e, kurvo, da naui da pria na televiziji!
I svi su ponovo udarili u dreku.

Uvukao sam se u sobu, zatvorio vrata, popeo na prozor i pikio odozgo.

Tata i ostali su deaka uzeli od one gospoe sa televizije.
Pikio sam po ceradi kamiona, uo se zvuk a kapi su blistale na svetlosti
uline svetiljke.
Pazi, Mikele, ne sme nou da izlazi, uvek mi je govorila mama. Po
mraku izlazi crni ovek koji lovi decu i prodaje ciganima.
Tata je bio crni ovek.
Po danu dobar, ali je nou bio zao.
Ostali su bili cigani. Cigani preobueni u osobe.Taj starac bio je kralj
cigana a tata njegov sluga. Ali ne i mama.
Zamiljao sam cigane kao neku vrstu strano brzih patuljia, s lisijim
uima i kokojim nogama. A u stvari su bili normalne osobe.
Zato mu ga ne vrate? ta e im ludi deak? Filipova mama je patila,
videlo se. im ga je traila preko televizije mora da joj je mnogo stalo do sina.
A tata je jo hteo i ui da mu odsee.
- ta to radi? - Trgnuo sam se, okrenuo i malo je falilo da popikim
krevet.
Marija se razbudila.
Vratio sam kitu u gae.
- Nita.
- Pikio si, videla sam.
- Nisam mogao da izdrim.
- ta je to tamo?
Ako kaem Mariji da je tata crni ovek moe jo i da poludi. Slegnuo sam
ramenima.
 - Nita.
- A to se onda svaaju?
- Onako.
- Kako, onako?
Odvalio sam. - Igraju tombolu.
- Tombolu?
- Jeste. Prepiru se ko e da izvlai brojeve.
- Ko pobeuje?
- Sero, tatin prijatelj.
- Stigao je?
- Jeste.
- Kakav je?
- Mator. Spavaj sad.
- Ne mogu. Mnogo je vrue. I buno. Kad e da odu?
A tamo su i dalje vikali.
Siao sam s prozora. - Ne znam.
- Mikele, hoe da mi ispria neku priu pa da zaspem?
Tata nam je priao prie o Anjolotu u Africi. Anjoloto je bio gradska
kuca koja se sakrila u kofer i grekom dospela u Afriku, meu lavove i slonove.
Mnogo nam se sviala ta pria. Anjoloto je bio u stanju da izae na kraj sa
akalima. A prijatelj mu je bio jedan mrmot. Kada bi se tata vratio s puta obino
bi nam ispriao neku novu epizodu.
Prvi put mi je Marija traila da joj priam priu, bio sam veoma polaskan.
Problem je bio u tome to ja nisam znao prie. - Pa... Ja ih ne znam - morao sam
da priznam.
- Nije istina. Zna.
- A koju znam?
- Sea se prie koju nam je ispriala Barbarina mama? Ona o Perici
Periu?
 - Ah, da!
- Hoe da mi ispria?
- U redu, ali se ne seam ba.
- Hoe da mi je ispria u atoru?
- Hou... Tako bar neemo uti galamu iz kuhinje. Seo sam u sestrin
krevet, i navukli smo arav preko glave.
- Poni - apnula mi je na uvo.
- Dakle, Perica Peri se stalno verao po drveu i jeo voe. Jednoga dana
bio je tamo gore kada je stigla zla vetica i rekla mu: Perice Periu, daj mi
kruku, strano sam gladna. I Perica Peri joj je bacio kruku.
Prekinula me je. - Nisi rekao kako izgleda zla vetica.
- Ima pravo. Grozna je. Nema kosu. Ima konjski rep i dugaak nos.
Visoka je i jede decu. A njen mu je crni ovek...
Dok sam priao pred oima mi je bio tata kako see ui Filipu i stavlja ih
u dep. I kai ih na ogledalce u kamionu umesto krznenog repa.
- Nije istina. Nije udata. Priaj pravilno. Ja znam priu.
- Perica Peri joj je bacio kruku a ona je upala u kravlju balegu.
Marija je poela da se smeje. Stvari sa govancima su joj se strano
sviale.
- Zla vetica je onda rekla: Perice Periu, daj mi kraku, strano sam
gladna.
Evo ti! I bacio joj je kruku pravo u kravinu piaku. I skroz je isprljao.
Opet smeh.
- Vetica mu je ponovo traila. A on je bacio jo jednu kruku, u kravinu
povraku.
Udarila me je laktom. - Toga nema. Ne vai se. Ne pravi se blesav.
Mojoj sestri nisi ni malo mogao da promeni priu. - Onda...
ta li su tamo radili? Mora da su polomili tanjir. Podigao sam glas. -
Onda je Perica Peri siao s drveta i dao joj kruku. Zla vetica ga je zgrabila,
svezala u dak i stavila na rame. Poto je Perica Peri jeo paprike, a zna se da su
one teke, vetica nije mogla da ga nosi i morala je svakih pet minuta da se
zaustavlja, a onda je morala da piki pa je spustila dak i sakrila se iza drveta.
Perica Peri je zubima presekao ue i izaao napolje a unutra ubacio rakuna.
- Rakuna?
Namerno sam to rekao, da vidim da li Marija zna za njih.
- Jeste, rakuna.
- Ko su rakuni?
- To su medvedii koji kad ostavi ve kraj reke dou i operu ga.
- A gde ive?
-Na severu.
- I onda? - Marija je znala da je Perica Peri u dak strpao kamen, ali
nita nije rekla.
- Zla vetica je podigla dak i prebacila ga preko ramena, a kada je stigla
kui rekla je erki: Margareta Margareti, sii i otvori kljui i spremi loni
da skuvamo Pericu Perica. Margareta Margareti je stavila lonac na vatru, zla
vetica ispraznila je unutra dak, rakun je iskoio i obe izgrizao, pa je onda
siao u dvorite i poeo da jede kokoke, sve ubre je pobacao u vazduh.
Vetica se silno naljutila i opet je izala da trai Pericu Peria. Nala ga je i
strpala u dak i nigde ce nije zaustavljala. Kada je stigla kui rekla je Margareti
Margareti: Zatvori ga u podrum, sutra emo da ga pojedemo...
Stao sam.
Marija je zaspala, a to je bila runa jedna pria.
 5

Starca sam zatekao u kupatilu narednog jutra.

Otvorio sam vrata a on se brijao, sav pognut nad lavaboom, glave
priljubljene uz ogledalo, dok mu je cigareta visila sa usana. Na sebi je imao
pohabanu potkoulju i poutele gae iz kojih su izlazile dve suve, osave tule.
Na nogama je nosio raskopane crne izmice.
Otar miris koji je irio oko sebe prikrio je talkom i losionom.
Okrenuo se prema meni i odmerio me odozgo podbulim oima. Obraz mu
je prekrivala pena a u ruci je drao brija.
- A ko si ti?
Prstom sam dodirnuo grudi. - Ja?
- Da, ti.
- Mikele... Mikele Amitrnao.
- Ja sam Sero. Dobro jutro.
Pruio sam ruku. - Drago mi je... - Tako su me u koli nauili da
odgovorim.
Starac je oprao brija. - Zar ne zna da se kuca pre nego to se ue u WC?
Zar te nisu tome nauili tvoji roditelji?
- Izvinite. - eleo sam da izaem ali sam stajao kao ukopan. Otprilike kao
kad vidi nekog bogalja i trudi se da ga ne gleda ali je to jae od tebe.
Nastavio je da brije vrat. - Ti si Pinov sin?
- Da.
Odmerio me je u ogledalu. - Ti si neki utljiv tip?
- Da.
- Volim utljivu decu. Bravo. Znai da nisi na oca. A jesi li posluan?
- Jesam.
 - Onda izai i zatvori vrata.

Odjurio sam do mame. Bila je u mojoj sobi, skidala je arave s

Marijinog kreveta.
Povukao sam je za haljinu. - Mama! Mama, ko je onaj starac u kupatilu?
- Pusti me, Mikele, imam posta. To je Sero, prijatelj tvog oca. Rekao ti
je da e da doe. Ostae nekoliko dana kod nas.
- Zato?
Podigla je duek i prevrnula ga. - Jer je tako odluio tvoj otac.
- A gde e da spava?
- U krevetu svoje sestre.
- A ona?
- S nama.
- A ja?
- U svom krevetu.
- Starac e sa mnom u sobi da spava?
Mama je uzdahnula. - Da.
- Nou?
- Jesi li pobenavio? Nee valjda po danu?
- Zar ne moe Marija da bude sa njim? A ja s tobom.
- Ne bulazni... Poela je da nameta istu posteljinu. - Izai, imam posla.
Bacio sam se na zemlju i zgrabio je za lanke. - Mama, molim te, neu sa
njim da spavam. Molim te, hou da budem s tobom. S tobom u krevetu.
Huktala je. - Nema mesta. Suvie si veliki.
- Mama, molim te. Sklupau se u oku. Biu ovolicki.
- Rekla sam ti da ne moe.
- Molim te - preklinjao sam je. - Molim te. Biu dobar. Videe.
- Prestani... - Podigla me je i pogledala u oi. - Mikele, ne znam ta u s
tobom. Zato me ne slua? Ja vie ne mogu ovako. Imamo toliko problema, pa
jo i ti. Ti to ne razume. Molim te...
Odmahnuo sam glavom. - Neu. Neu s njim da spavam. Neu ja.
Izvukla je jastunicu. - Tako stoje stvari. Ako ti nije po volji obrati se
ocu.
- Ali taj e da me odvede...
Mama je prestala da nameta krevet i okrenula se. - ta si rekao? Ponovi.
Proaputao sam. - Odvee me...
Ispitivaki me je gledala svojim crnim oima. - ta hoe time da kae?
- Vi hoete da me on odvede... Ti me mrzi. Zla si. Ti i tata me mrzite. Ja
to znam.
- Otkud ti to? - epala me je za ruku ali sam se ja izvukao i pobegao.
Dok sam silazio niz stepenice uo sam kako me doziva.
- Mikele! Mikele, vraaj se ovamo!
- Ja s njim ne spavam. Ne, ja s njim ne spavam.

Pobegao sam na potok i uspentrao se na roga.

Ja s tim starcem neu da spavam. Oteo je Filipa. A im bih zaspao i mene
bi odveo.
Strpao bi me u dak i gotovo.
A onda bi mi odsekao ui.
Moe li da se ivi bez uiju? Zar se ne umre? Meni je do mojih uiju
stalo. Filipove su tata i starac sigurno ve odsekli. Dok ja sedim na svom drvetu
on u svojoj rupi sedi bez uiju.
Ko zna jesu li mu previli glavu?
Morao sam da odem. I morao sam da mu ispriam za njegovu majku, da
ga jo uvek voli i da je to rekla na televiziji, da svi uju.
Ali sam se plaio, ta ako u kui zateknem tatu i starca?
Pogledao sam ka horizontu. Nebo je nad poljima ita bilo ravno, sivo i
teko. Brdo je stajalo dole, ogromno, u maglici toplote.
 Ako budem pazio nee me videti, rekoh sebi.
- U partizane ja elim poi o bela ao bela ao bela ao ao ao... Pevao
je neki glas.
Spustio sam pogled. Barbara Mura je vukla Togoa, vezala mu je ue oko
vrata i povlaila ga ka vodi. - Sad e mama lepo da te okupa. Sav e da bude
ist. Je li ti drago? Naravno da ti je drago. - Ali Togo nije izgledao kao da mu je
drago. Tur mu se vukao po zemlji, odupirao se o ape i vrteo glavom
pokuavajui da se oslobodi ome. - Bie prekrasan. Vodiu te u Luinjano. Ii
emo na sladoled i kupiu ti povodac... Zgrabila ga je, poljubila, izula je
sandale, krenula kroz barutinu i potopila ga u smrdljivi glib.
Togo je poeo da se koprca, ali ga je Barbara vrsto drala ga za rep i za
vrat. Gurnula ga je pod vodu. Gledao sam kako nestaje u blatu.
Ponovo je poela da pevui. - Kad jednog jutra ja se probudih. O bela
ao! Bela ao! Bela ao ao ao!
Nije ga izvlaila.
Htela je da ga ubije.
Povikao sam. - ta to radi? Pusti ga!
Barbara je tako odskoila da samo to nije upala u vodu. Pustila je psa, on
je isplivao i otkoprcao se do obale.
Skoio sam s drveta.
- ta ti radi ovde? - upitala me je Barbara iznervirano.
- ta si mu to radila?
- Nita. Prala sam ga.
- Nije istina. Htela si da ga ubije.
- Nisam!
- Zakuni se!
- Kunem ti se u Boga i sve svece! - Stavila je ruku na grudi. - Pojee ga
buve i krpelji. Zato sam ga kupala.
Nisam znao da li da joj verujem.
 Zgrabila je Togoa koji je sa stene zadovoljno mahao repom. Ve je
zaboravio na neprijatno iskustvo. - Vidi sam da li govorim istinu... - Podigla
mu je uvo.
- O boe, kakav uas!
U usnoj koljki i oko nje vrvelo je od krpelja. Da ti se eludac prevrne. S
onim njihovim glavicama zarivenim u kou, crnim noicama i tamnobraon
stomakom, naduvenim i okruglim kao okoladno jaje.
- Vidi? Sisaju mu krv.
Namrtio sam se. - A blatom e da se skinu?
- Na televiziji je Tarzan rekao da se slonovi kupaju u blatu da bi skinuli
sa sebe ivotinjice.
- Ali Togo nije slon.
- ta ima veze? ivotinja je.
- Ja mislim da ih treba izvui - rekao sam. - Nee ih blato skinuti.
- A kako?
- Rukama.
- Ko to da uradi? Meni se gadi.
- Ja u da probam. - S dva prsta sam dohvatio jednog pozamanog,
zamurio i snano povukao. Togo je zakevtao ali je udovite spalo. Poloio
sam ga na stenu i stali smo da ga prouavamo. Mrdao je noicama ali nije mu
polazilo za rukom da se pokrene, toliko se naduo od krvi.
- Umri, vampiru! Umri! - Barbara ga je zgnjeila kamenom i pretvorila u
crvenu kau.
Najmanje dvadesetak krpelja sam skinuo. Barbara je drala kue da se ne
pomera. Posle nekog vremena mi je dodijalo. Ni Togo vie nije mogao da
izdri. Cvileo je im bih ga dotakao. - Ostale emo da skinemo drugi put. Je l
vai?
- Vai... - Barbara je pogledala naokolo. - Idem ja. A ti?
- Jo malo u da ostanem - im se bude udaljila seu na bicikl i pravac
do Filipa.
Opet je namakla ue psu oko vrata.
- Onda se vidimo kasnije? - rekla je na polasku.
- Da.
Zaustavila se. - Neko je kod tebe kui. Ima siva kola. Je li ti roak?
- Nije.
- Danas je dolazio i kod mene kui.
- ta je hteo?
- Ne znam. Priao je s tatom. Posle su otili. Mislim da je i tvoj otac
krenuo s njima.
Kolima.
Jasno. Ili su da Filipu iseku ui.
Napravila je grimasu i upitala me: - Je l ti se svia taj tip?
- Ne.
- Ni meni.
utala je. Kao da je odustala od namere da ode. Okrenula se i proaputala
hvala.
- Zbog ega?
- Zbog onog od pre neki dan... Kad si umesto mene izdrao kaznu.
Slegnuo sam ramenima. - Nita.
- uj... - Sva je pocrvenela. Pogledala me je na sekundu i izustila: - Hoe
da mi bude verenik?
Lice mi je buknulo. - ta?
Sagnula se da pomiluje Togoa. - Da se verimo.
- Ja i ti?
- Da.
Pognuo sam glavu i zagledao se u prste na nogama. - Pa... Ne ba.
Ispustila je dah koji je zadravala. - Nema veze. Nismo ak ni vrnjaci...
Prola je rukom kroz kosu. - Onda, zdravo.
 - Zdravo.
Otila je vukui Togoa za sobom.

Uhvatio me je strah od poskoka, onako, odjednom.

Do tog dana nikada nisam razmiljao o poskocima dok sam se penjao na
brdo.
Pred oima mi je jo uvek bila slika lovakog psa koga je u aprilu poskok
ujeo za njuku. Sirota ivotinja je leala u hangaru i dahtala, ukoenog pogleda,
obeenog jezika i s belom penom na desnima.
- Nema tu vie pomoi... - rekao je Lobanjin otac. - Otrov mu je stigao do
srca.
Svi smo se okupili oko njega i posmatrali.
- Hajde da ga vodimo u Luinjano. Kod doktora za ivotinje - predloio
sam.
- isto bacanje paia. Taj je lopua, dae mu injekciju vode i vratie
mrtvog psa.
Hajde, odlazite, pustite ga da umre na miru... Izgurao nas je napolje.
Marija se rasplakala.
Prolazio sam kroz ito i inilo mi se da na svakom koraku vidim zmije
kako puze. Poskakivao sam kao prepelica i motkom iz sve snage udarao po
zemlji, skakavci i zrikavci su se razbeali na sve strane. Sunce me je peklo po
glavi i vratu, nije bilo ni daka vetra a u daljini je ravnica izgledala sva
zamagljena.
Kad sam stigao do ruba doline bio sam iznuren. Dobro bi mi dolo malo
hladovine i da se napijem vode; krenuo sam kroz umicu.
Ali je neto bilo drukije nego obino. Zaustavio sam se.
Kroz zvuke ptica, zrikavaca i cvraka dopirala je i neka muzika.
U tren oka sam se naao iza stabla.
S tog poloaja nita nisam mogao da vidim, ali kao da je muzika dolazila
iz kue.
Hitno je trebalo da odem odatle, ali me je znatielja gonila da bacim
pogled. Ako budem oprezan i ostanem meu drveem nee me videti.
Skrivajui se iza hrastova pribliavao sam se poljani.
Muzika je postala glasnija. Bila je to neka poznata pesma. uo sam je
bezbroj puta. Pevala ju je jedna plava ena s nekim finim gospodinom. Video
sam ih na televiziji. Dopadala mi se ta pesma.
Na samoj ivici proplanka stajala je stena prekrivena mahovinom - dobar
zaklon, dopuzao sam do nje.
Provirio sam i ostao da posmatram.
Ispred kue je bio parkiran Felieov fiat, otvorenih vrata i gepeka.
Muzika je dolazila s radija u kolima. Zvuk je bio lo, krao je.
Felie je izaao iz tale. Bio je u gaama. Na nogama je imao cokule a
oko vrata, kao i uvek, crnu maramu. Plesao je rairenih ruku i mrdao kukovima
kao trbuna plesaica.
- Uvek isti, uvek isti, uvek isti... - Kretao je, kao i radio.
Onda je zastao i produio ozbiljnim glasom.
- Ti si moje jue, moje danas. Moje uvek. Nemir.
A onda kao ena. - Sada, ve moe da proba. Hajde, nazovi me napast.
Nema veze.
Pokazao je na nekoga. - Ti si kao vetar to nosi violine i rue.
- Rei, rei, rei...
- Sluaj me.
- Rei, rei, rei...
- Molim te.
Bio je odlian. Sve je sam radio. Bio je i muko i ensko. A kad je bio
mukarac postajao je opasan. S napola sputenim kapcima i poluotvoreniim
ustima.
- Rei, rei, rei...
 - Kunem ti se.
Onda se bacio na zemlju, u prainu, i poeo da radi sklekove. S obe ruke,
sa jednom, s amarom, i dalje je povao grei se.
- Rei, rei, rei, rei, rei, samo rei, rei izmeu nas.
Otiao sam.

U Akva Traverseu u toku je bila igra crvene marije.

Lobanja, Barbara i Remo stajali su nepomino, pod suncem, u udnim
pozama.
Glave okrenute prema zidu, Salvatore je uzviknuo. - Crvena Marija jen,
dva, tri! - Okrenuo se i ugledao Lobanju.
Lobanja je uvek preterivao, umesto da napravi tri koraka pravio je
petnaest i bivao uhvaen. A onda ne bi mogao da se pomiri s tim. Ti mu kae
da si ga video, a on ni da uje. Po njemu, ceo svet vara. On ne, on je svetac. A
ako bi mu neto rekao poeo bi da te gura. Na ovaj ili na onaj nain uvek je
pobeivao. I s lutkama da igra, taj bi pobedio.
Izmeu kua sam proao polako na biciklu. Bio sam umoran i ljut. Nisam
Filipu uspeo da kaem za njegovu mamu.
Tatin kamion stajao je parkiran pred kuom, kraj velikih, sivih starevih
kola.
Bio sam gladan. Pobegao sam bez doruka. Ali nije mi se ba mnogo
penjalo gore.
Lobanja mi je priao. - Gde si se izgubio?
- Iao sam da se provozam.
- Uvek si neto sam. Gde to ide? - Nije me ostavljao na miru.
- Na potok.
Sumnjiavo me je odmerio. - ta radi tamo?
Slegnuo sam ramenima. - Nita. Na drvetu.
Sloio je zgaen izraz lica kao da je upravo progutao trulu jabuku.
 Togo je priao i poeo da grize toak od bicikla.
Lobanja ga je utnuo. - Gubi se, pseto. Bui gume tim tvojim posranim
zubima.
Togo je odjurio do Barbare koja je sedela na zidiu i uskoio joj u krilo.
Barbara me je pozdravila.
Mahnuo sam joj rukom umesto odgovora.
Lobanja je posmatrao prizor. - ta je, sprijateljio si se s debelom?
- Ne...
Odmerio me je da proceni govorim li istinu.
- Nisam, kunem ti se!
Opustio se. - Aha. Hoe da igramo fudbal?
Nije mi se igralo, ali je bilo opasno odbiti ga. - Zar nije suvie vrue?
Zgrabio mi je upravlja. - Ti malo previe izigrava govnara, zna?
Uplaio sam se. - Kako? - Lobanja je iznenada mogao da se izvije, rei da
te skine s bicikla i prebije.
- Tako.
Sreom se pojavio Salvatore. Udarao je glavom loptu. Onda ju je smirio
nogom i stavio pod miku.
- ao, Mikele.
- ao.
Lobanja ga je upitao. - Hoe da se igramo?
- Ne.
Lobanja se iznervirao. - Vas dvojica ste govnari. Znate ta u sad da
uradim? Idem u Luinjano... I ljutito se udaljio.
Nasmejali smo se, a onda je Salvatore rekao: - Idem kui. Hoe sa
mnom, da igramo stoni fudbal?
- Neto mi se ne igra.
Potapao me je po ramenu. - Dobro. Onda se vidimo kasnije. ao...
Otiao je utirajui loptu.
 Salvatore mi se sviao. Dopadalo mi se kako uvek ostane smiren i ne
vrea se svakih pet minuta. S Lobanjom si morao triput da razmisli pre nego
to mu neto kae.
Odvezao sam se do esme.
Marija je u emajliranom lavoru napravila bazen za Barbiku.
Imala je dve Barbike - jednu normalnu i jednu skroz crnu, elavu, s
rastopljenom rukom.
Ja sam je tako upropastio. Jedne veeri sam na televiziji gledao film o
Jovanki Orleanki, pa sam uzeo Barbiku i bacio je u vatru viui: - Izgori!
Vetice! Izgori! - Kad sam primetio da stvarno gori, zgrabio sam je za nogu i
ubacio u lonac sa orbom.
Mama mi je oduzela bicikl na nedelju dana i naterala me da celu orbu
sam pojedem. Marija je preklinjala da joj se kupi druga. - Za roendan. Za sada
se igraj s ovom. Onaj idiot od tvog brata ti je kriv... - I Marija se prilagodila.
Lepa Barbi se zvala Paola, a ona izgorela Sirotica.
- ao, Marija - rekao sam joj silazei s bicikla.
Prislonila je ruku na elo da bi se zatitila od sunca. - Tata te je traio...
Mama je ljuta.
- Znam.
Uzela je Siroticu i stavila je u bazen. - Stalno je ljuti.
- Idem ja gore.
- Tata je rekao da mora da pria sa Serom i ne eli da se motamo oko
njega.
- Ali, gladan sam.
Izvadila je kajsiju iz depa od pantalona. - Hoe?
- Hou... Bila je topla i gnjecava, ali sam je smazao i pljunuo koticu u
dalj.
Tata se pojavio na terasi, ugledao me i pozvao. - Mikele, doi ovamo. -
Na sebi je imao koulju i kratke pantalone.
 Nisam hteo da razgovaram s njim. - Ne mogu, imam posla!
Rukom me je pozvao da se popnem. - Doi ovamo.
Prislonio sam bicikl uza zid i popeo se uz stepenice oborene glave,
rezignirano.
Tata je seo na poslednji stepenik. - Sedi ovde, kraj mene... Izvukao je
paklu nacionala iz depa od koulje, uzeo cigaretu, stavio je u mutiklu i
zapalio.
- Moramo da razgovaramo ti i ja.
Nije mi izgledao mnogo ljut.
Gutali smo. I gledali preko krovova u uta polja.
- Vrue, ha? - pitao me je.
- Mnogo.
Ispustio je oblak dima. - Gde se ti to smuca po ceo dan, je 1 moe da se
zna?
- Nigde.
- Nije istina. Nekuda ipak ide.
- Vozikam se naokolo.
- Sam?
- Da.
- ta je? Nije ti lepo sa tvojim drugarima?
- Ne, lepo mi je. Ali mi je lepo i kad sam sam.
Klimnuo je glavom, oiju zagledanih u prazno. Pogledao sam ga.
Izgledao je starije, iz crne kose virila je pokoja seda vlas, obrazi su mu upali i
ovek bi pomislio da nedelju dana nita nije jeo.
- Majku si naljutio.
Istrgao sam granicu ruzmarina iz saksije i poeo da je vrtim u ruci. -
Nisam namerno.
- Rekla mi je da ne eli da spava sa Serom.
- Ne spava mi se...
 - A zato?
- Zato to hou s vama da spavam. U vaem krevetu. Svi zajedno. Ako se
stisnemo, bie mesta.
- ta e Sero da pomisli ako ne bude spavao s njim?
- Ba me briga.
- Ne moe tako s gostima. Zamisli da ode kod nekoga i da niko nee da
spava s tobom. ta bi pomislio?
- Ba bi me bilo briga, ja bih hteo sobu samo za sebe. Kao u hotelu.
Nasmeio se i s dva prsta hitnuo pikavac na ulicu.
Pitao sam ga: - Je li Sero tvoj ef? Je 1 zato mora da bude s nama?
Iznenaeno me je pogledao. - Kako to misli, moj ef?
- Jeste, on odluuje.
- Ne, nita on ne odluuje. On je moj prijatelj.
Nije bilo istina. Starac nije bio njegov prijatelj, nego njegov ef. Ja sam to
znao. ak je mogao i da ga vrea.
- Tata, gde ti spava kad ide na sever?
- Zato?
- Onako.
- U hotelu, gde stignem, ponekad u kamionu.
- A nou, ta se deava na severu?
Pogledao me je, udahnuo kroz nos i upitao: - ta je bilo? Zar ti nije drago
to sam se vratio?
- Jeste.
- Kai iskreno.
- Jeste, drago mi je.
Stegnuo me je u zagrljaj, snano. Oseao sam njegov znoj. Proaputao mi
je na uvo:
- Stegni me, Mikele, stegni! Da vidim koliko si jak. Zagrlio sam ga to
sam snanije mogao, plakalo mi se.
 Suze su mi navirale a grlo mi se steglo.
- ta je bilo, plae?
Zaridao sam. - Ne, ne plaem.

Iz depa je izvadio zguvanu maramicu. - Obrisi te suze, ako te neko vidi

pomislie da si Seka Persa. Mikele, ovih dana imam mnogo posla tako da mora
da bude posluan. Majka je umorna. Prestani s tim tvojim hirovima. Ako bude
dobar, im zavrim vodim te na more. Voziemo pedalinu.
Promucao sam. - ta je to pedalina?
- To ti je amac koji umesto vesala ima pedale kao bicikl.
Obrisao sam suze. - Moe li da stigne do Afrike?
- Mora da okree pedale da bi stigao u Afriku.
- Ja hou da odem iz Akva Traversea.
- ta je sad, ne svia ti se vie?
Vratio sam mu maramicu. - Hajdemo na sever.
- Zato hoe da ode?
- Ne znam... Ne svia mi se vie ovde.
Pogledao je u daljinu. - Otii emo.
Pokidao sam jo jednu granicu ruzmarina. Lepo je mirisala. - Zna li ti
ko su rakuni?
Namrtio se. - Rakuni?
- Da.
- Ne, ta je to?
- Nita, to su medvedi koji peru ve... Ali moda ne postoje.
Tata je ustao i protegao lea. - Aahh! Sluaj, ja se vraam unutra, moram
da razgovaram sa Serom. Zato ne ode da se igra, uskoro e ruak? - Otvorio
je vrata i spremao se da ue, ali je zastao. - Mama je spremila taljatele. 10 Posle
joj se izvini.

10 Oblik testenine.
 U tom trenutku je stigao Felie. Zakoio je svoj fiat u oblaku praine i
izleteo kao da je unutra roj osa.
- Felie! - povikao je tata. - Popni se na trenutak. Felie je klimnuo
glavom i kad je proao kraj mene lupio me je po temenu i rekao: - ta ima,
krele?
Sada kod Filipa nije bilo nikoga.
Vedro s govnima bilo je prepuno. Lone s vodom prazno.
Filipova glava bila je umotana u ebe. Nije ak ni primetio da sam siao u
rupu.
Gleanj je bio u jo gorem stanju, modriji i naduveniji. Muve su se
obruavale na njega.
Pribliio sam se. - Hej? - Nije pokazao da me je uo. - Hej? uje li me? -
Jo vie sam se pribliio. - uje li me?
Uzdahnuo je. - Da.
Znai, tata mu nije odsekao ui.
- Ti se zove Filip, je 1 da?
- Da.
Pripremio sam se usput. - Doao sam da ti kaem neto veoma vano.
Dakle...Tvoja majka kae da te voli. I kae da joj nedostaje. Jue je to rekla na
televiziji. U dnevniku. Rekla je da ne treba da brine... I da ne eli samo tvoje
ui, nego te hoe celog.
Nita.
- Jesi li me uo?
Nita.
Ponovio sam. - Dakle... Tvoja majka kae da te voli. I kae da joj
nedostaje. Jue je to rekla na televiziji. Rekla je da ne treba da brine...! da ne
eli samo tvoje ui.
- Moja mama je umrla.
- Kako, umrla?
 Ispod ebeta je odgovorio. - Moja mama je umrla.
- ta pria? iva je. Ja sam je video, na televiziji...
- Nije, umrla je.
Stavio sam ruku na grudi. - Kunem ti se u moju sestru Mariju da je iva.
Video sam je sino, bila je na televiziji. Bila je zdrava. Plava je. Mrava. Malo
je stara... Ali je lepa. Sedela je u nekoj visokoj, braon fotelji. Velikoj. Kao da je
kraljevska. A iza nje je bila neka slika sa brodom. Je li istina ili nije?
- Jeste. Slika sa brodom... - Tiho je govorio, tkanina je priguivala rei.
- I ima elektrini voz. I lokomotivu na dimnjak. Video sam.
- Nemam vie. Polomio se. Dadilja ga je bacila.
- Dadilja? Ko je to dadilja?
- Lilijana. I ona je umrla. I Pepino je mrtav. I tata je mrtav. I baka Arijana
je mrtva. I moj brat je mrtav. Svi su umrli. Svi su umrli i ive u rupama kao to
je ova. A u jednoj sam i ja. Ba svi. Svet je mesto puno rupa u kojima su mrtvi.
I mesec je lopta prepuna rupa i unutra ima jo mrtvih.
- Nije istina... - Poloio sam mu ruku na lea. - Nita se ne vidi. Mesec je
normalan. A tvoja majka nije mrtva. Ja sam je video. Mora da me slua.
Malo je utao, a onda me upitao: - A zato onda ne doe ovde?
Zavrteo sam glavom. - Ne znam.
- Zato ne doe po mene?
- Ne znam.
- A zato sam ja ovde?
- Ne znam... - Onda sam rekao, tako tiho da nije mogao da me uje: - Moj
tata te je ovde stavio.
utnuo me je. - Ti nita ne zna. Ostavi me na miru. Ti nisi aneo uvar.
Ti si zao.
Odlazi... - i rasplakao se.
Nisam znao ta da radim. - Ja nisam zao. Ja nemam veze s tim. Nemoj da
plae, molim te.
 I dalje se ritao. - Idi. Odlazi.
- Sluaj me...
- Odlazi!
Poskoio sam. - Ja sam ak dovde doao zbog tebe, ceo taj put sam
preao, dvaput, a ti me tera. U redu, ja idem, ali ako odem neu vie da se
vratim. Nikada vie. Ostae ovde, sam, zauvek i odsei e ti oba uva... -
Zgrabio sam ue i poeo da se penjem. uo sam ga kako plae. Kao da se gui.
Izaao sam iz rupe i rekao mu: - I nisam tvoj aneo uvar!
- ekaj...
- ta hoe?
- Ostani...
- Neu. Rekao si da treba da idem i sad odlazim.
- Molim te. Ostani.
- Neu!
- Molim te. Samo pet minuta.
- U redu. Pet minuta. Ali ako se pravi lud odlazim.
- Neu.
Siao sam. Dodirnuo mi je stopalo.
- Zato ne izae ispod tog pokrivaa? - pitao sam ga i sklupao se blizu
njega.
- Ne mogu, slep sam...
- Kako si slep?
- Oi mi se ne otvaraju. Hou da ih otvorim, ali one su i dalje zatvorene.
U mraku vidim. Po mraku nisam slep...
Malo je oklevao. - Zna, rekli su mi da e da se vrati.
- Ko?
- Medvedii perai.
- Dosta s tim medvediima peraima! Tata mi je rekao da ne postoje. Jesi
li edan?
 - Jesam.
Otvorio sam torbu i izvadio flau. - Evo.
- Doi... - Podigao je ebe.
Napravio sam grimasu. - Tu ispod? - Malo mi se gadilo. Ali tako sam
mogao da proverim da li su mu ui na svom mestu.
Poeo je da me dodiruje. - Koliko ima godina? - Prstima mi je prelazio
preko nosa, preko usta, preko oiju. Nisam se pomerao. - Devet. A ti?
- Devet.
- Kada si roen?
- Dvanaestog septembra. A ti?
- Dvadesetog novembra.
- Kako se zove?
- Mikele. Mikele Amitrano. U koji razred ide?
- etvrti. A ti?
- etvrti.
- Isto.
- Isto.
- edan sam.
Dao sam mu flau.
Pio je. - Dobra je. Hoe?
I ja sam nagnuo. - Mogu li malo da podignem ebe? - Crkavao sam od
toplote i smrada.
- Malo.
Podigao sam taman toliko da uzmem vazduh i vidim mu lice.
Bilo je crno. Prljavo. Plava, tanka kosa pomeala se sa zemljom i
pretvorila u tvrdo i suvo klupko.
Zgruana krv mu je potpuno slepila kapke. Usne su mu bile crne i
ispucale. Nozdrve zapuene slinom i krastama.
- Mogu li da te umijem? - upitao sam.
 Izduio je vrat, podigao glavu i izmuene usne su mu se razvukle u
osmeh. Svi zubi su mu bili crni.
Skinuo sam majicu, pokvasio je vodom i stao da ga umivam.
Gde sam proao koa je postajala bela, tako bela kao da je prozirna, kao
meso kuvane ribe. Prvo preko ela, onda po obrazima.
Kada sam mu nakvasio oi, rekao je: - Polako, boli.
- Polako u.
Nije mi polazilo za rukom da otopim kraste. Bile su tvrde i zbijene. Ali
znao sam da su iste kao psee. Kada ih otkine, psi progledaju. Nastavio sam da
ih kvasim, da ih razmekavam sve dok se jedan kapak nije podigao i istog
trenutka spustio. Samo trenutak, dovoljan da mu zrak svetla pogodi oko.
- Aaaahhhaaaa! - uzviknuo je i uvukao glavu ispod pokrivaa kao neki
noj.
Potapao sam ga. - Vidi? Vidi? Nisi slep! Uopte nisi slep!
- Ne mogu da ih drim otvorene.
- To je zato to si uvek u mraku. Ali vidi, je 1 da?
- Da! Mali si.
- Nisam mali. Imam devet godina.
- Ima crnu kosu.
- Da.
Bilo je veoma kasno. Trebalo je da se vratim kui. - Sad stvarno moram
da idem.
Vratiu se sutra.
S glavom ispod pokrivaa, rekao je: - Obeava?
- Obeavam.

U trenutku kada je starac uao u moju sobu ba sam se spremao da

zeznem udovita.
Kao mali sam stalno sanjao udovita. Pa i sad, kad sam porastao, desi mi
se povremeno, ali mi vie ne polazi za rukom da ih zeznem.
Sve dok jedne noi nisam smislio sistem da izbegnem rune snove.
Smislio sam gde da zakljuam te strane nakaze da mogu mirno da
spavam.
Opustio bih se, saekao da mi kapci oteaju, a pre nego to bih se
uspavao, ba u tom trenutku, zamislio bih kako se penju, svi zajedno, uzbrdo.
Kao za vreme procesije Gospe iz Luinjana.
Zla vetica - grbava i izborana. Vukodlak - etvoronoke, u poderanoj
odei, belih onjaka. Fantom - senka koja poput zmije klizi po stenama. Lazar-
dera leeva izglodan insektima i obavijen oblakom muva. udovite - din
sitnih oiju i guav, u ogromnim cipelama i s dakom punim dece prebaenim
preko lea. Cigani - otprilike lisice s kokojim noicama. ovek s obruem -
neki tip u plavom kombinezonu elektriara i obruem svetla koji je mogao
veoma daleko da dobaci. ovek-riba, koji je iveo u morskim dubinama i nosio
majku na leima. Deak-polip, roen s pipcima umesto ruku.
Svi su zajedno ili. Ka nekom mestu. Bili su strani. Toliko da se niko
nije zaustavljao da ih pogleda.
Odjednom bi se pojavio autobus, sav pozlaen, sa zvoncima i obojenim
svetlima. Na krovu je megafon tretao. Dame i gospodo, popnite se u autobus
elja! Popnite se u ovaj velianstveni autobus koji e vas sve odvesti u cirkus a
da ne platite ni jednu jedinu liru! Danas cirkus dabe! Penjite se! Penjite se!
Oduevljena tom nenadanom prilikom, udovita su se penjala u autobus.
Tada bih zamislio da mi se stomak otvara, irok rez bi se razjapio, i oni bi
sasvim mirno uli unutra.
Oni su, blesavi, mislili da idu u cirkus. Ja bih zatvorio ranu i tako ih
zeznuo. Sada je samo trebalo da zaspim s rukama na stomaku i ne bih loe
sanjao.
Samo to sam ih zarobio kada je uao starac, ja sam se dekoncentrisao,
sklonio ruke i oni su pobegli. Zamurio sam i napravio se da spavam.
 Matori je pravio stranu buku. Preturao je po koferu Kaljao. mrkao.
Rukom sam zaklonio glavu i posmatrao ta radi.
Snop svetla osvetljavao je pare sobe. Starac je sedeo na Marijinom
krevetu. Suv, grbav i smrknut. Puio je. A kada bi udahnuo, onaj njegov kukasti
nos i upale oi bi se zacrveneli. Oseao sam miris duvana i kolonjske vode.
Povremeno je odmahivao glavom. Onda bi huktao kao da se svaa s nekim.
Poeo je da se skida. Skinuo je izmice, arape, pantalone, koulju. Ostao
je u gaama. Koa mu je bila mlohava, visila je sa dugih kostiju kao da je
priivena. Bacio je cigaretu kroz prozor. Pikavac je nestao u noi kao zaareni
lapil. Razvezao je kosu i podsetio me na starog, bolesnog Tarzana. Ispruio se
na krevetu.
Sada ga vie nisam video, ali je bio blizu. Na manje od pola metra od
mojih nogu. Da prui ruku mogao bi da me zgrabio za gleanj. Skupio sam se
poput jea.
Nisam smeo da zaspim. Ako zaspim, mogao bi da me otme. Morao sam
neto da smislim. Da prospem eksere po krevetu. Tako neu da zaspim.
Proistio je grlo. - Ovde se crkava od vruine. Kako izdrava?
Zadrao sam dah.
- Znam da ne spava.
Hteo je da me prevari.
- Ti si mali lukavac... Ne dopadam ti se, je li?
Ne, ne dopada mi se! Hteo sam da mu odgovorim. Ali nisam mogao.
Spavao sam. A ni budan nikada ne bih imao hrabrosti da mu to kaem.
- Ni mojoj deci se nisam dopadao... - Sa poda je podigao flau koju je
mama tu ostavila za njega i otpio nekoliko gutljaja. - Mlaka je kao piaka -
poalio se. - Dvoje sam imao. Jedno je ivo, ali kao da je mrtvo. Drugo je
mrtvo, ali kao da je ivo. Ono ivo zove se ulijano. Stariji je od tebe. Ne ivi
vie u Italiji. Otiao je. U Indiju... Pre pet godina. U nekoj je religioznoj
zajednici. Napunili su mu glavu glupostima. Izbrijao se. Oblai se u narandasto
i misli da je i on Hindus. I da se ivi vie puta. Drogira se kao pseto i umree
kao pseto. Ja sigurno neu tamo po njega...
Dobio je napad kalja. Suvog. Razdirueg. Izborio se za vazduh i
nastavio. - Franesko je umro pre pet godina. U oktobru bi imao trideset dve.
On je bio stvarno dobar, njega sam voleo... - Zapalio je novu cigaretu. - Jednoga
dana je upoznao neku. Odmah mi se nije dopala. Rekla je da predaje fiziko.
Kurvica... Mruljava plavua... polujugoslovenka. Jugosloveni su ti najgori.
Obrlatila ga je naisto. Bila je neka jadnica, videla je Franeska i zalepila se, jer
Franesko je dobar momak, velikoduan, na kraju bi ga svi zajebali. Ko zna
kako je uspela da ga tako zablesavi. Posle su mi priali da je ta kurva mutila
neto s nekom vrstom vraa. Nekim govnarom koji je sigurno bacio ini na
njega. Njih dvoje su ga sjebali. Oslabili su mi ga. Osuio se. Oduvek je bio
delija, a tad se usukao, jedva se drao na nogama. Jednog dana doe i kae mi
da se eni. I, ta e. Ja sam pokuao da mu kaem da ga ona upropatava, ali
njegov ivot, njegova stvar. Venaju se. Krenu na medeni mesec kolima. U
Pozitano i Amalfi, na more. Prou dva dana, on ne zove. Normalno, kaem sebi,
na medenom su mesecu. Zvae. Kad ono, zna ko zove? Komesarijat iz Salerna.
Kau da odmah moram da doem. Pitam zato. Ne mogu telefonom da mi kau.
Moram da doem ako elim da saznam. Kau mi da je zbog mog sina. Kako da
odem, koji kurac? Nisam mogao da odem. Dovoljno je bilo da provere, i padam.
Traili su me, jer se nisam pojavio na uslovnoj. Ponovo bi me zatvorili. Rekao
sam jednom svom oveku da pozove. On je krupna zverka. I od njega ujem da
mi je sin mrtav. Kako mrtav? A on mi kae da se ubio, da se bacio sa provalije.
Leteo dvesta metara i razbio se o stene. Moj sin? Franesko da se ubije? Oni to
mene zajebavaju? Nisam mogao da odem. Onda sam poslao onu idiotkinju od
njegove majke da vidi ta se dogodilo.
- ta se dogodilo? - omaklo mi se.
- Oni kau da je Franesko usput stao da pogleda panoramu, ona je ostala
u kolima, on ju je fotografisao, onda je preskoio zidi i bacio se. Neko slika
enu a onda se baci niz liticu? Kae da su ga nali smrskanog, s foto-aparatom
oko vrata, i da mu je kita virila iz pantalona. Po tebi, neko ko hoe da se ubije
fotografie, onda izvue kitu i skoi? Kakva je to budalatina? Ja znam ta se
dogodilo... Malo sutra, panorama. Franesko je stao jer mu se pialo. Nije hteo
nasred puta. On je lepo vaspitan mladi. Preskoio je zidi i olakao se, a kurva
ga je gurnula. Ali niko mi ne veruje. Gurne i gotovo. Mrtav.
- A zato?
- Tano. Zato? Ne znam. Bio je bez kinte. Ba ne znam. Noima ne
spavam. Ali je gadura platila... Ja sam joj... Dobro, pustimo sad to, kasno je.
Laku no.
Bacio je cigaretu kroz prozor i legao da spava, nakon dva minuta je
spavao, a nakon tri hrkao.
 6

Kada sam se probudio starca nije bilo. Ostavio je nesreen krevet,

zguvanu paklicu danhila kraj uzglavlja, gae na podu i polupraznu flau
vode.
Bilo je vrue. uli su se cvrci.
Ustao sam i bacio pogled u kuhinju. Mama je peglala i sluala radio.
Moja sestra se igrala na podu. Zatvorio sam vrata.
Starev kofer je bio ispod kreveta. Otvorio sam ga i pogledao unutra.
Odea. Flaica parfema. Flaa stoka. Boks cigareta. Torba s hrpicom
fotografija. Na prvoj je bio neki visoki, mravi momak obuen u mehaniarski
plavi kombinezon. Smeio se. Liio je na starca. Franesko, onaj to je izvadio
kitu i bacio se u provaliju.
U torbi su se nalazili i iseci iz novina. Govorili su o Franeskovoj smrti.
Bila je tu i fotografija njegove ene. Liila je na igraice s televizije. Naao sam
i kolsku svesku na linije sa plastinim koricama u boji. Otvorio sam je. Na
prvoj strani je pisalo: ova sveska pripada Filipu Karduiju. etvrti C.
Prve stranice su bile iscepane. Prelistao sam. Bilo je tu diktata,
prepriavanja i jedan sastav.

Ispriaj ta si radio u nedelju.

U nedelju se vratio moj tata. Moj tata ivi u Americi veoma esto i vraa
se ponekad. Ima vilu sa bazenom i trambulinom a tu su i medvedii perai. ive
u bati. Ja treba da idem tamo. U Americi je zbog posla a kada se vrati uvek mi
donese poklone. Ovoga puta mi je doneo neku vrstu reketa za tenis koji se stave
ispod nogu i tako moe da se hoda po snegu. A da ne propadne pa moe ak i
da umre. Kada budem iao na planinu morau da ih koristim dok hodam po
snegu. Tata mi je rekao da te rekete koriste Eskimi. Eskimi ive na ledu na
Severnom polu i kue su im od leda. Unutra nemaju friidere jer im uopte nisu
potrebni. Jedu mnogo foka i ponekad pingvine. Rekao je da e me jednom voditi
tamo. Ja sam ga pitao da li moe i Pepino sa nama. Pepino je na batovan i
mora da see sve biljke a zimi mora da skloni sve lie sa travnjaka. Pepino
ima najmanje sto godina i im vidi neku biljku on je isee. Mnogo se umara i
uvee mora da stavi noge u toplu vodu. Ako poe s nama na Severni pol nita
nece morati da radi, tamo nema biljaka samo sneg pa moe da se odmori. Tata
je rekao da mora da razmisli da li Pepino moe s nama. Sa aerodroma smo
otili u restoran na ruak, ja, moj tata i moja mama. Razgovarali su o tome gde
ja treba da nastavim kolovanje. Da li u Paviji ili u Americi. Ja nisam nita
rekao ali vie volim u Paviji gde su svi moji drugari. U Americi mogu da se
igram sa medvediima peraima. Posle ruka smo se vratili kui, ponovo sam
jeo i otiao u krevet. To sam radio u nedelju. Domai sam ve bio uradio u
subotu.

Zaklopio sam Filipovu svesku i vratio je u torbu.

U dnu kofera nalazio se umotan pekir. Otvorio sam ga, unutra je bio
pitolj. Dugo sam ga gledao. Bio je veliki, crn, s drvenom drkom. Podigao sam
ga. Mnogo je bio teak. Moda je napunjen. Vratio sam ga na mesto.
Dok sam pratio vilinog konjica po livadi, onoga dana kada sam raskinuo
s prolou, svirao je radio.
Mama je igrala, peglala i pevala u isto vreme. - Kada sam ve pomislio da
sam uspeo pao sam.
Bila je dobre volje. Ve nedelju dana bila je besna kao ris a sada je sva
zadovoljna pevala onim svojim promuklim, mukim glasom. - Glupa reenica,
vulgarna dvosmislenost me je uzbunila...
Izaao sam iz sobe zakopavajui kratke pantalone. Nasmeila mi se. -
Evo ga! Onaj to nije hteo da spava sa gostima... Dobro jutro! Doi da me
poljubi. Veliki poljubac hou. Hou da vidim koliko veliki moe da da.
- Hoe da me uhvati?
- Hou. Uhvatiu te.
Zaleteo sam se i skoio joj u naruje a ona me je epala u letu i utisnula
mi poljubac u obraz. Onda me je vrsto zagrlila i zavrtela. Ja sam je svu
izljubio.
- I ja! I ja! - povikala je Marija. Bacila je lutke u vazduh i obgrlila nas.
- Na mene je red. Na mene je red. Skloni se - rekao sam joj.
- Mikele, nemoj tako... Mama je uzela i Mariju. - Oboje! - Zavrtela se po
sobi i zapevala iz sveg glasa. - Magacin u kome su stvari silne, neke crne, neke
ute, neke crvene...
Sa kraja na kraj. S kraja na kraj. Dok se nismo sruili na kau.
- Sluajte... Srce. Sluajte srce... vae... majke... umire...
Zadihala se. Stavili smo joj ruke na grudi, ispod je bubnjalo.
Ostali smo da leimo jedno kraj drugog, zavaljeni u jastuke. Onda je
mama popravila frizuru i upitala me: - Dobro, je li te Sero pojeo noas?
- Nije.
- Pustio te je da spava?
- Jeste.
- Je li hrkao?
- Jeste.
- Kako je hrkao? Da ujem.
Pokuao sam da ga imitiram.
- Ma to je svinja! Tako rade svinje. Marija, da ujemo kako hre tata.
Onda je Marija imitirala tatu.
- Ne umete. Sad u ja da vam pokaem kako tata.
Bilo je identino. Sa zvidukom.
Silno smo se ismejali.
Ustala je i spustila haljinu. - Podgrejau ti mleko.
 Upitao sam je: - A gde je tata?
- Izaao je sa Serom... Rekao je da e nas idue nedelje voditi na more.
Ii emo i u restoran, na dagnje.
Marija i ja smo poeli da skaemo po kauu. - Na more! Na more! Da
jedemo dagnje!
Mama je bacila pogled ka poljima a onda zatvorila alone. - Nadajmo se.
Dorukovao sam. Patipanj. Pojeo sam dve krike s mlekom. Kriom sam
odsekao jo jednu, umotao je u salvetu i strpao u dep.
Filipo e biti presrean.
Mama je pospremila sto. - im bude gotov odnesi kola u Salvatoreovu
kuu. Obuci istu majicu.
Mama je dobro kuvala. Kada bi spremala tortu, makarone u rerni ili hleb,
uvek je pravila vie i prodavala Salvatoreovoj mami.
Oprao sam zube, obukao majicu Olimpijade i izaao s tepsijom u rukama.

Nije bilo vetra. Sunce je odozgo prilo kue.

Marija je sedela sa svojim Barbikama u komadiu hlada na stepenitu. -
Ume li ti da napravi kuu za lutke?
- Naravno... Nisam to nikada radio, ali sigurno nije teko. U tatinom
kamionu ima jedna kutija. Moemo da je iseemo i napravimo kuu. A onda da
je obojimo. Ali sad nemam vremena. Moram kod Salvatorea... Siao sam na
ulicu.
Nikoga nije bilo. Samo su kokoke kljucale po praini i lastavice se
zavlaile ispod krovova.
Iz hangara se ula neka buka. Priao sam. Hauba Felieovog fiata bila
je podignuta, a kola su bila potpuno savijena na jednu stranu. Ispod je virio par
glomaznih crnih krampona.
Kad god je Felie boravio u Akva Traverseu neto je petljao oko kola.
Prao ih. Podmazivao. istio. ak je na njima nacrtao i iroku crnu traftu, kao
na kolima amerikih policajaca. Rastavio bi motor a onda ne bi znao da ga
sastavi ili bi zagubio neki raf, pa nas je terao da idemo u Luinjano da mu
kupimo.
- Mikele! Mikele, doi ovamo! - povikao je Felie ispod kola.
Stao sam. - ta hoe?
- Pomozi mi.
- Ne mogu. Moram neto majku da posluam... Nameravao sam da
predam tortu Salvatoreovoj mami, da se popnem na Krntiju i odjurim do Filipa.
- Doi ovamo.
- Ne mogu... Nemam vremena.
Zareao je. - Ako ne doe ovamo, ubiu te...
- ta hoe?
- Zaglavio sam se. Ne mogu da se pokrenem. Otkaio se toak kad sam
siao, u kurac. Ve pola sata sam ovde!
Zavirio sam pod haubu i ispod motora ugledao lice crno od ulja i crvene
oi oajnika. - Da zovem tvog oca?
Felieov otac je u mladosti bio mehaniar. Strano se ljutio kada bi Felie
akao oko kola.
- Jesi normalan? Poee da sere... Pomozi mi.
Mogao sam da odem i ostavim ga. Pogledao sam oko sebe.
- Da se nisi usudio... Ja u odavde izai kad-tad, a kada izaem prebiu te
ko grisinu. Od tebe e ostati samo grob na koji e tvoji roditelji donositi cvee -
rekao je Felie.
- ta treba da radim?
- Uzmi dizalicu iz kola i stavi je kraj toka.
Stavio sam i pokrenuo ruku. Kola su se polako podigla.
Felie je mumlao od radosti. - Tako, tako, izlazim. Bravo!
Izvukao se napolje. Koulja mu je bila umazana crnim uljem. Proao je
rukom kroz kosu. - Mislio sam da u da umrem dole. Sjebao sam kimu. Za sve
je kriv onaj serator iz Rima! - Poeo je da radi sklekove i da psuje.
- Matori?
- Jeste, mrzim ga... - Ustao je i poeo da utira dakove s kukuruzom. -
Rekao sam mu da do gore ne mogu kolima. Sjebu mi se amortizeri po onom
putu, ali njega boli dupe. to on ne ide sa svojim posranim mercedesom? to
on ne dedi tamo? Ja vie ne mogu. Pa nemoj ovo, pa nemoj ono. Popeo mi se
na glavu to sam par puta otiao na more. Mnogo je bolje bilo dok nije doao taj
govnar. Ali ja odlazim... - Udario je pesnicom u traktor i naao oduka u
razbijanju drvenih gajbi. - Samo neka mi jo jednom kae da sam idiot, tako u
da ga opalim akom u glavu da e da se zalepi za zid. Kako u sad gore, koji
kurac... Ukipio se i dosetio da sam i ja prisutan. epao me je za majicu,
podigao i priljubio svoj nos uz moje lice. - Da nisi nikome pisnuo o ovom to si
uo, je 1 jasno? Ako saznam da si otkucao i jednu jedinu re odsei u ti kitu i
pojesti je s prokeljom... - Iz depa je izvadio no. Seivo je iskoilo na dva
centimetra od vrha mog nosa. - Jasno?
Promucao sam. - Jasno.
Bacio me je na zemlju. - Nikome! A sad, tutanj - i poeo je da parta po
hangaru.
Uzeo sam tortu i odmaglio.
Porodica Skardaone bila je najbogatija u Akva Traverseu.
Salvatoreov otac, advokat Emilio Skardaone, imao je mnogo zemlje.
Mnogo je ljudi, naroito u vreme etve, radilo za njega. Pristizali su sa svih
strana. Iz daleka. Na kamionima. Peke.
I tata je dugi niz godina pre nego to je postao kamiondija radio kao
sezonski radnik kod advokata Skardaonea.
Na ulazu u Salvatoreovu kuu prolazilo se kroz kapiju od kovanog
gvoa, onda kroz dvorite s etvrtastim bunjem, visokom palmom i kamenom
fontanom sa zlatnim ribicama, onda si morao da se popne uz visoke mermerne
stepenice i to je znailo da si stigao.
 Na samom ulazu bi se naao u mranom hodniku bez prozora, tako
dugakom da si bicikl mogao da vozi po njemu. S jedne strane nalazio se niz
uvek zatvorenih spavaih soba a sa druge salon. Salon je bio ogromna soba s
anelima naslikanim na tavanici i velikim, sjajnim stolom i stolicama. Izmeu
dve slike u zlatnim okvirima stajala je vitrina, a u njoj dragocene olje, ae i
fotografije mukaraca u uniformama. Nedaleko od ulaznih vrata nalazio se
srednjovekovni oklop koji je u ruci drao toljagu s loptom punom eksera na
vrhu. Advokat ju je kupio u gradu Gubiju. Nije smela da se dira jer bi pala.
Preko dana se aloni nisu podizali. Ni zimi. Mirisalo je na ustajao vazduh,
na staro drvo. Kao u crkvi.
Gospoa Skardaone, Salvatoreova majka, bila je debela ena visoka
metar i po i nosila je mreu preko kose. Noge su joj bile nabrekle kao kobasice i
veito su je bolele, i izlazila je samo za Boi i na Uskrs, i to do frizera u
Luinjano. ivot je provodila u kuhinji, jedinoj svetloj prostoriji u kui, zajedno
sa sestrom, tetka Luilom, u oblaku pare i mirisa ragua.
Podseale su na dve foke. Zajedno su savijale glavu, zajedno se smejale,
zajedno pljeskale. Dve debele dresirane foke s trajnom. Po ceo dan su sedele u
foteljama i energiju troile budno motrei da Antonija, sluavka, neto ne
pogrei, da se ne odmori previe.
Sve je moralo da bude tip-top pre neko to se vrati advokat Skardaone iz
grada. Ali se advokat nikada nije vraao. A kada bi se vratio poeleo bi da ode.

- Luila! Luila, vidi ko je doao! - rekla je Leticija Skardaone kada me

je ugledala na kuhinjskom pragu.
Tetka Luila je podigla pogled sa ivae maine i nasmeila se. Na nosu
je imala tegle od kojih su joj oi izgledale sitne kao iode. - Mikele! Lepi moj!
ta si to doneo, tortu?
- Da, gospoo. Evo je... - Pruio sam joj.
- Daj je Antoniji.
 Antonija je sedela za stolom i punila paprike.
Antonija Amirati imala je osamnaest godina i bila je mrava, mada ne
previe. Imala je riu kosu i tamnoplave oi, a kada je bila mala roditelji su joj
nastradali u saobraajnoj nesrei.
Priao sam Antoniji i dao joj tortu. Ona me je nadlanicom pomilovala po
glavi.
Antonija mi se mnogo sviala, bila je lepa i rado bih se verio s njom ali je
bila mnogo starija i a Luinjanu je imala deka koji montira TV antene.
- Ba ti je mama dobra! - rekla je Leticija Skardaone.
- A tek to je lepa! - dodala je Luila.
- A i ti si ba lep deak. Je 1 tako, Luila?
- Ba je lep.
- Antonija, zar nije lep Mikele? Da je veliki, zar se ne bi udala za njega?
Antonija se nasmejala. - Odmah bih se udala za njega.
Tetka Luila me je utinula za obraz i skoro mi ga otkinula. - A ti, da li bi
uzeo Antoniju?
Pocrveneo sam kao rak i odreno odmahnuo glavom.
A sestre su, prezadovoljne, prsnule u smeh i nikako da stanu.
Onda je Leticija Skardaone uzela jednu kesu. - Ovde je odea koja je
Salvatoreu mala.
Uzmi. Ako su pantalone predugake skratiu ti. Uzmi, uini mi to.
Pogledaj se kakav izlazi na ulicu.
Rado bih to uinio. Bile su kao nove. Ali je mama govorila da mi ne
primamo milostinju ni od koga. A naroito ne od te dve. Govorila je da je moja
odea sasvim u redu. I da ona odluuje o tome kada je treba menjati. - Hvala,
gospoo. Ali, ne mogu.
Tetka Luila je otvorila limenu kutiju i pljesnula rukama.
- Vidi ta imam ovde. Bombone s medom! Voli li ti bombone s medom?
- Mnogo, gospoo.
 - Samo izvoli.
Njih sam mogao da uzmem. Nije bilo anse da mama sazna jer sam
nameravao sve da pojedem. Dobro sam se natovario. Napunio sam depove do
vrha.
A Leticija Skardaone je dodala: - Ponesi i sestri. Sledei put kad bude
dolazio povedi i nju.
Ponavljao sam kao papagaj. - Hvala, hvala, hvala...
- Pre nego to izae, idi, pozdravi Salvatorea. U svojoj je sobi. Ali, pazi,
nemoj previe da ga zadrava, mora da svira. Danas ima as.

Izaao sam iz kuhinje i proao kroz taj turobni hodnik, kraj crnog i tunog
nametaja. Proao sam pored Nunciove sobe. Vrata su bila zakljuana.
Jednom sam zatekao vrata otvorena pa sam uao.
Nita nisam naao osim visokog kreveta s gvozdenom ogradom i konim
kaievima. U sredini su podne ploice bile sasvim izbrazdane i upropaene. Da
je neko prolazio kraj zgrade mogao je da vidi Nuncija kako ide gore-dole, od
vrata do prozora.
Advokat je sve probao da ga izlei, jednom ga je ak vodio i kod oca
Pija11 ali je ovaj zapeo za jednu Bogorodicu i sruio je pa su ga fratri izbacili iz
crkve. Otkako je otiao u ludnicu nije dolazio u Akva Traverse.
Morao sam da odem do Filipa, obeao sam mu. Trebalo je da mu
odnesem tortu i bombone. Ali je bila vruina. To je moglo da saeka. Ionako je
bilo svejedno. A i ba mi se malo igralo sa Salvatoreom.
Zauo sam klavir iza vrata njegove sobe. Pokucao sam.
- Ko je?
- Mikele.
- Mikele? - Otvorio mi je, pogledao oko sebe kao da se krije, ugurao me
unutra i zakljuao vrata.

11 Italijanski svetenik, nedavno proglaen za sveca katolike crkve.

 Salvatoreova soba bila je velika, prazna, s visokim plafonom. Uz jedan
zid nalazio se klavir. Uz drugi je bio prislonjen tako visok krevet da si morao
merdevinama da se popne. I dugaka biblioteka sa mnogo knjiga rasporeenih
po boji korica. Igrake su stajale u jednoj komodi. Bela, teka zavesa proputala
je snop svetla u kojem je plesala praina.
U centru prostorije, na podu, bila je postavljena zelena oja stonog
fudbala. Po njemu su bili rasporeeni Juventus i Torino.
Upitao me je: - ta ti radi ovde?
- Nita. Doneo sam tortu. Mogu li da ostanem? Tvoja majka je rekla da
ima as...
- Ostani - spustio je glas - ali ako primete da ne sviram, gotov sam...
Uzeo je neku plou i stavio na gramofon. - Tako e da misle da sviram... I
dodao je sav ozbiljan. - To je open.
- Ko je Sopen?
- Jedan, dobar.
Salvatore i ja bili smo vrnjaci, ali mi je on izgledao starije. Delom zato
to je bio vii od mene, a pomalo i zato to je uvek nosio iste, bele koulje i
duge pantalone s faltom. Neto i zbog smirenog tona kojim je govorio. Terali su
ga da svira, nastavnik je dolazio jednom nedeljno iz Luinjana da mu dri
asove, a on se, mada je mrzeo muziku, nije alio i uvek je govorio: - Kad
porastem, prestau.
- Hoe da odigramo partiju? - upitao sam ga.
Stoni fudbal bio je moja omiljena igra. Nisam bio naroito uspean, ali mi
se strano dopadala. Zimi smo Salvatore i ja igrali bezbroj turnira, itava
popodneva smo provodili zadajui glavobolje tim malim plastinim
fudbalerima. Salvatore se igrao i sam. Pomerao se s kraja na kraj. Kada nije
igrao stoni fudbal reao je na hiljade vojnika po sobi i prekrivao tako ceo pod,
na kraju ne bi moglo ni da se zakorai u sobu. A kada bi napokon bili poreani
u geometrijske nizove poeo bi da pomera jednog po jednog. Sate je provodio u
tiini slaui vojske a onda, kada bi dola Antonija da mu kae da je veera
postavljena, sve bi vratio u kutije od obue.
- Vidi - rekao mi je i iz fioke izvadio osam kutijica od zelenog kartona. U
svakoj se nalazio po jedan fudbalski tim.
- Vidi ta mi je tata poklonio. Doneo mi je iz Rima.
- Sve ovo? - Uzeo sam ih u ruke. Mora da je advokat ba bogat, im je
potroio sve te pare.
Svake bogovetne godine za roendan i za Boi traio sam od tate i od
Boi Bate na poklon stoni fudbal ali nita, nijedan ni drugi me nisu sluali.
Jedan tim bi mi bio dovoljan. Bez terena i bez golova. Makar i B liga. udeo
sam za tim da kod Salvatorea doem sa mojim timom jer, bio sam ubeen u to,
sa mojom bih bolje igrao, ne bih tako mnogo gubio. Voleo bih te igrae, pazio
ih i pobedio bih Salvatorea.
On je ve imao etiri. A sad mu je otac kupio novih osam.
Zato meni nita?
Jer je mog tatu ba briga za mene, govori da me voli ali nije istina.
Poklonio mi je glupi amac iz Venecije koji se stavlja na televizor. Nisam ak
mogao ni da ga pipnem.
Hteo sam jednu. Da mu je otac poklonio etiri, nita ne bih rekao, ali
osam. Sad ukupno ima dvanaest.
Jedna manje, ta je to za njega?
Proistio sam grlo i proaputao. - Hoe da mi pokloni jedan?
Salvatore se namrtio i stao da hoda po sobi. Onda je rekao: - ao mi je,
ja bih ti dao, ali ne mogu. Ako tata uje da sam ti dao naljutie se.
Nije bilo istina. Ba njegov otac proverava timove!? Salvatore je bio
cicija.
- Shvatam.
- ta ima veze? Moe da doe da se igra kad hoe.
Da sam imao s neim da se menjam moda bi mi dao. Ali ja nita nisam
imao.
Ne, neto sam ipak imao.
- Ako ti odam jednu tajnu, hoe li da mi da?
Salvatore me je popreko pogledao. - Kakvu tajnu?
- Neverovatnu tajnu.
- Ne postoji tajna koja vredi kao jedan tim.
- Moja vredi. - Poljubio sam kaiprste. - Kunem ti se.
- A ta ako je bezveze?
- Nije. Ali ako kae da je bezveze, vratiu ti tim.
- Ne zanimaju me tajne.
- Znam. Ali ova je lepa. Nikome je nisam rekao. Da Lobanja sazna,
skakao bi od sree...
- Reci je Lobanji.
Ali ve sam bio spreman na sve. - Uzeo bih i Lanerosi Viencu.
Salvatore je iskolaio oi. - ak i Lanerosi Viencu?
- Da.
Mrzeli smo Lanerosi Viencu. Bili su baksuzi. Kad s njima igra uvek
gubi. Nijedan od nas dvojice nikada nije pobedio s tim timom. Jo jedan igra
nije imao glavu, drugi je bio lepljen, a golman sav kriv.
Salvatore je malo razmislio i konano pristao: - U redu. Ali ako je neto
bezveze ne dam ti.
I tako sam mu sve ispriao. Kako sam pao s drveta. O rupi. O Filipu. O
tome kako je lud. O njegovoj bolesnoj nozi. O smradu. O tome da ga Felie
uva. O tati i starcu koji su hteli ui da mu odseku. O Franesku koji se bacio s
izvuenom kitom. O njegovoj majci sa televizije.
Sve. Oseao sam se divno. Kao jednom kad sam pojeo celu teglu breskvi
u sirupu. Posle mi je pozlilo, mislio sam da u da se raspuknem, stomak mi se
uskomeao, dobio sam i temperaturu a mama me je prvo iamarala a onda mi
gurnula glavu u olju i strpala dva prsta u usta. Iz mene je izala neverovatna
koliina ute, kisele kae. I vratio sam se u ivot.
Dok sam govorio Salvatore je utao, nedokuiv.
Na kraju sam rekao. - I uvek pria o nekim rakunima. Medvediima koji
peru ve. Rekao sam mu da ne postoje, ali on nee da me slua.
- Postoje rakuni.
Zinuo sam. - Kako postoje? Moj tata kae da ne postoje.
- ive u Americi... Uzeo je Veliku enciklopediju o ivotinjama i poeo da
lista.
- Evo. Vidi... - Pruio mi je knjigu.
Na fotografiji u boji bilo je neto to je liilo na lisicu. Bele njukice i s
crnom maskom, kao Zoroovom, preko oiju. Ali je bilo dlakavije od lisice,
imalo je sitnije ape i moglo je da hvata stvari. U rukama je dralo jabuku.
Mnogo slatka ivotinja. - Znai, postoji...
- Da... Salvatore je poeo da ita. - Vrsta mesodera malo nabijenog tela,
iljate njuke i krupne glave, velikih oiju uokvirenih mrko-crnim mrljama. Sive
dlake i kraeg repa. ivi u Kanadi i Sjedinjenim Dravama. Poznat kao
medvedi pera zbog neobine navike da opere hranu pre nego to je pojede.
- Ne pere ve nego hranu... Eto... Bio sam pometen. - A ja sam mu rekao
da ne postoje...
Salvatore me je upitao: - A zato ga dre dole?
- Jer ne ele da ga vrate njegovoj majci... Zgrabio sam ga za nadlanicu. -
Hoe sa mnom da ga vidi? Moemo odmah da odemo. Hoe? Znam
preicu... Brzo emo.
Nije mi odgovorio. Vratio je fudbalere u kutije i umotao teren stonog
fudbala.
- I? Hoe?
Okrenuo je klju i otvorio vrata. - Ne mogu. ekam uitelja. Ako ne
uradim domai saznae one dve, a ko e onda s njima da izae na kraj.
- ta? Nee da ga vidi? Ne dopada ti se moja tajna?
 - Ne mnogo. Nisam zainteresovan za ludake po rupama.
- Hoe da mi da Viencu?
- Uzmi. Ionako ih ne podnosim... Tutnuo mi je kutiju u ruke i izgurao me
iz sobe. I zatvorio vrata.

Vozio sam ka brdu i neto mi nije bilo jasno.

Kako je mogue da ga je ba briga za deaka svezanog lancima u rupi?
Salvatore je rekao da je moja tajna nikakva.
Nije trebalo da mu je odam. Proerdao sam svoju tajnu. A ta sam dobio
zauzvrat? Lanerosi Viencu, koji je jo i baksuz.
Gori sam od Jude koji je Isusa trampio za trideset srebrnjaka. S trideset
srebrnjaka ko zna koliko timova moe da se kupi.
Kutija mi je bila u pantalonicama. Smetala mi je. Ivice su mi se zabadale
u kou. Rado bih je bacio, ali nisam imao hrabrosti.
Poeleo sam da mogu da se vratim u prolost. Dao bih tortu gospoi
Skardaone i otiao, ne bih ak ni navratio do Salvatorea.

Tako sam se brzo popeo da mi se povraalo kada sam stigao na vrh.

Ostavio sam bicikl malo pre uzbrdice i poslednji deo puta preao sam
trei kroz ito. inilo mi se da e srce da mi iskoi iz grudi. Hteo sam odmah
da odem do Filipa, ali sam morao da se sklupam pod drvo i saekam da
povratim dah.
Kada sam doao sebi pogledao sam da li je Felie u blizini. Nikoga nije
bilo. Uao sam u kuu, dohvatio ue.
Pomerio sam plou i pozvao ga. - Filipo!
- Mikele! - Sav se uzmuvao. Oekivao me je.
- Doao sam, vidi? Vidi da sam doao?
- Znao sam.
- Rekli ti medvedii perai?
 - Nisu. Znao sam. Obeao si mi.
- Bio si u pravu, medvedii perai postoje. Proitao sam u knjizi. Video
sam i sliku.
- Lepi su Je 1 da?
- Mnogo. Jesi li ih ti ikada video?
- Jesam. uje? uje kako zvide?
Nikakav zviduk nisam uo. Nije bilo pomoi. Lud je.
- Dolazi? - Mahnuo mi je rukom da siem.
Uhvatio sam se za ue. - Stiem... - Spustio sam se.
Poistili su. Vedro je bilo prazno. Lone napunjeno vodom. Filipo je bio
umotan u svoje odvratno ebe, ali su ga oprali. Previli su mu gleanj zavojem.
A oko noge vie nije imao lanac.
- Oprali su te!
Nasmeio se. Zube mu nisu oprali.
- Ko je to bio?
Rukom je pokrio oi. - Gospodar crva i njegove sluge patuljci. Sili su i
celog me oprali. Ja sam rekao da mogu da me peru koliko hoe ali e ih ti
svejedno uhvatiti i mogu oni da bee koliko hoe ali ti moe da ih juri mnogo
kilometara i da se ne umori.
epao sam ga za nadlanicu. - Nisi im valjda rekao moje ime?
- Kakvo ime?
- Moje.
- A kako ti je ime?
- Mikele...
- Mikele? Ne!
- Upravo si me nazvao....
- Ti se ne zove Mikele.
- A kako se zovem?
- Dolores.
 - Ne zovem se Dolores. Ja sam Mikele Amitranc.
- Kako ti kae... - Imao sam utisak da me zeza.
- I ta si rekao gospodaru crva?
- Rekao sam mu da e ih aneo uvar uhvatiti.
Odahnuo sam od olakanja. Ah, bravo! Rekao si im da sam aneo uvar. -
Izvadio sam tortu iz depa. - Vidi ta sam ti doneo. Izmrvila se... - Nisam stigao
ni da zavrim reenicu a on se ve bacio na mene.
Istrgao je od mene ono to je ostalo od torte i sve strpao u usta, a onda je,
murei, poeo da trai mrvice.
Svuda mi je zavlaio ruke. - Jo! Jo! Daj mi jo! - Grebao me je
noktima.
- Nemam vie. Kunem ti se. ekaj... - U zadnjem depu sam imao
bombone. - Dri.
Uzmi.
Otvarao ih je, vakao i gutao neverovatnom brzinom.
- Jo! Jo!
- Sve sam ti dao.
Nije mi verovao da nemam vie nita. I dalje je traio mrvice.
- Sutra u ti opet doneti. ta eli?
Poeao se po glavi. - Hou... hou... hleba. Hleb premazan maslacem.
Maslacem i marmeladom. S prutom. I sirom. I okoladom. Veoma veliki
sendvi.
- Videu ta imam kod kue.
Seo sam. Filipo nije prestajao da mi dodiruje stopala i otkopava sandale.
Odjednom sam dobio ideju. Odlinu ideja.
Nije imao lanac. Bio je slobodan. Mogao sam da ga izvedem napolje.
Upitao sam ga: - Hoe da izae?
- Gde da izaem?
- Da izae napolje.
 - Napolje?
- Da, napolje. Napolje iz rupe.
utao je a onda upitao: - Iz rupe? Iz kakve rupe?
- Ove ovde rupe. Ovde unutra. Gde smo mi.
Odmahnuo je glavom. - Nema rupe.
- Ovo nije rupa?
- Nije.
- Ama jeste rupa, i sam si rekao.
- Kada sam rekao?
- Rekao si da je svet pun rupa u kojima su mrtvaci. I da je i mesec pun
rupa.
- Vara se. Nisam to ja rekao.
Bio sam na ivici strpljenja. - A gde smo mi onda?
- Na mestu na kome se eka.
- ta se eka?
- Da se ide u raj.
Bio je delimino u pravu. Ako ostane tu unutra ceo ivot, umre, pa ti
dua odleti u raj. Kad god pone diskusiju s Filipom misli ti se zamrse.
- Hajde da te izvedem. Doi... - Uhvatio sam ga, ali se on sav ukrutio i
zadrhtao. - U redu. U redu. Neemo da izaemo. Ali budi dobar. Neu ti nita.
Zavukao je glavu pod ebe. - Napolju nema vazduha. Napolju u da se
uguim. Neu napolje.
- Nije istina. Napolju ima gomila vazduha. Ja sam uvek napolju pa se
nisam uguio. Kako to?
- Ti si aneo.
Morao sam da ga dozovem pameti. - Dobro me sluaj. Jue sam ti se
zakleo da u se vratiti i vratio sam se. Sad ti se kunem da ti se nee nita
dogoditi ako izae. Mora da mi veruje.
- Zato moram napolje? Meni je ovde dobro.
 Morao sam da ga slaem. - Zato to je napolju raj. A ja moram da te
odvedem u raj. Ja sam aneo, ti si umro i ja treba da te vodim u raj.
Malo se zamislio. - Stvarno?
- Ozbiljno.
- Idemo, onda... - Poeo je da isputa piskav zvuk.
Pokuao sam da ga postavim na noge, ali su mu bile savijene. Nije se
drao na njima.
Da ga nisam podupirao pao bi. Na kraju sam mu svezao ue oko struka. I
umotao mu glavu u ebe, da bude miran. Popeo sam se i poeo da ga izvlaim.
Bio je preteak. Visio je tako na dvadeset centimetara od zemlje, sav drven i
kriv a ja gore, s uetom na leima, skroz povijen i nedovoljno snaan da ga
izvuem.
- Pomozi mi, Filipo. Ne mogu sam.
A on - teak kao tu, ue mi je klizilo iz ruku. Koraknuo sam unazad i
ue je popustilo.
Dodirnuo je zemlju.
Nagnuo sam se da pogledam. Prevrnuo se na lea, s ebetom na glavi.
- Filipo, je li sve u redu?
- Da li sam stigao? - pitao je.
- ekaj... Otrao sam da oko kue potraim sto, kolac, neto to bi moglo
da mi pomogne. U tali sam naao stara izguljena vrata, skoro polomljena.
Odvukao sam ih u dvorite. Nameravao sam da ih spustim u rupu i kaem Filipu
da se popne na njih. Postavio sam ih uspravno na rubu, ali su pala na zemlju i
prepolovila se na dva dela puna otrog iverja. Drvo je bilo izjedeno crvima. Nije
valjalo.
- Mikele? - Filipo me je pozvao.
- Trenutak! Saekaj trenutak! - povikao sam, uzeo komad tih prokletih
vrata, podigao ih iznad glave i bacio na merdevine.
Merdevine?
 Tu su stajale, na dva metra od rupe. Prelepe, drvene merdevine obojene u
zeleno bile su poloene na brljan koji je pokrivao gomila maltera i zemlje. Sve
vreme su tu stajale a ja ih nisam primetio. Eto kako su silazili.
- Naao sam merdevine! - rekao sam Filipu. Uzeo sam ih i spustio u rupu.

Odvukao sam ga u umicu, pod drvo. Bilo je ptica. Cvraka. Hladovine.

Oseao se prijatan miris vlane zemlje, mahovine.
Upitao sam ga: - Mogu li da ti sklonim ebe s lica?
- Ima li sunca?
- Nema.
Nije hteo da skloni ebe, na kraju sam uspeo da ga ubedim da oi povee
mojom majicom. Bio je zadovoljan, bilo je to jasno po nainu na koji se smejao.
Povetarac mu je milovao kou a on je uivao.
Pitao sam ga: - Zato su te ostavili dole?
- Ne znam. Ne seam se.
- Ba nieg?
- Naao sam se ovde.
- ega se sea?
- Da sam bio u koli... Klatio je glavom. - Toga se seam. Na asu
gimnastike. A onda sam izaao. Bela kola su se zaustavila. I naao sam se ovde.
- A gde stanuje?
- U Ulici Modiljani 36. Na uglu s Ulicom Kavalier DArpino.
- Gde je to?
- U Paviji.
- U Italiji?
- Jeste.
- I ovde je Italija.
Zautao je. Pomislio sam da je zaspao, ali me je onda upitao:
- Koje su ovo ptice?
 Pogledao sam oko sebe. - Vrapci.
- Jesi li siguran da nisu imii?
- Nisu. Oni danju spavaju i isputaju drukiji zvuk.
- Letee lisice lete i po danu i cvrkuu kao ptice. A teke su preko
kilogram. Ako se uhvate za tanku granu, padnu na zemlju. Ovo su, ja bih rekao,
letee lisice.
Nakon prie o medvediima peraima nita vie nisam mogao da kaem,
moda u Americi ima i leteih lisica. Pitao sam ga: - Jesi li ti ikada bio u
Americi?
- Jue sam video mamu. Rekla mi je da ne moe da doe po mene poto
je umrla. Umrla je ona i cela moja porodica. Inae, rekla je, odmah bi dola.
Zapuio sam ui.
- Filipo, kasno je. Moram da te vratim dole.

- Stvarno mogu da se vratim?

- Da.
- Dobro. Hajdemo.
Pola sata je proveo nem, s majicom vezanom preko oiju. Povremeno su
mu se vrat i usta koili, a prsti na rukama i nogama grili kao od nekog tika.
Ostao je tako zanet, nepokretan, i sluao letee lisice.
- Uhvati me oko vrata. - Uhvatio se a ja sam ga odvukao do rupe. - Sad
emo da siemo niz merdevine, vrsto se dri. Nemoj da me puta.
Bilo je naporno. Filipo me je tako snano stiskao da nisam mogao da
diem, i nisam video preke na merdevinama, morao sam nogama da ih
napipavam.
Kada smo se spustili bio sam beo kao kre i jedva sam disao. Smestio
sam ga u oak. Pokrio sam ga i dao mu da pije a onda mu rekao: - Strano je
kasno. Moram da idem. Ubie me tata.
- Ja u da budem ovde. Ali mora da mi donese sendvie. I peeno pile.
 - Pile jedemo nedeljom. Danas mama sprema ufte. Voli ufte?
- Sa paradajzom?
- Da.
- Oboavam.
Bilo mi je ao da ga ostavim. - Idem ja, onda... - Ba sam krenuo da se
uhvatim za preku, kad su merdevine otile gore.
Podigao sam pogled.
Na ivici je stajao neko sa braon kapuljaom na glavi. Obuen od glave do
pete kao vojnik. - Uja? Kuku? Maj je uhvatio april za ruku - zapevao je a onda
stao da izvodi piruete.
- Vratio se maj na zvuk kukavice! Pogodi ko sam?
- Felie!
- Bravo! - rekao je, a onda je malo utao. - Kako si, koji kurac, ukapirao?
Stani! Stani malo.
Otiao je, a kada se ponovo pojavio na ramenu je drao puku.

- To si bio ti! - Felie je pljeskao rukama. - To si ti bio, jebem li ti! Uvek

sam stvari nalazio drukije ostavljene. Prvo sam mislio da sam poludeo. Onda
sam pomislio da se radi o nekom duhu. A to si bio ti. Mikelino. Bogu hvala, ve
sam poeo da odlepljujem.
Osetio sam stisak oko glenja. Filipo mi se zakaio za noge i proaputao.
- Gospodar crva doe i ode. Gospodar crva doe i ode. Gospodar crva doe i
ode. Gospodar crva doe i ode.
Eto ko je gospodar crva!
Felie me je gledao kroz proreze na kapuljai. - Sprijateljio si se sa
princom? Jesi li video kako sam ga lepo oprao? Jogunio se ali sam na kraju ja
pobedio. Ali ebe nije hteo da mi da.
Bio sam u klopci. Nisam mogao da ga vidim. Sunce koje je prodiralo
kroz lie udaralo mi je pravo u oi.
 - Hvataj!
No se zabio u zemlju. Deset centimetara od moje sandale i dvadeset od
Filipove glave.
- Jesi video kakvo oko? Mogao sam da ti oas posla otkinem palac na
nozi. I ta bi ti onda?
Nisam mogao da govorim. Grlo mi se steglo.
- ta bi bez prsta? - ponovio je. - Reci mi? Reci mi, molim te?
- Iskrvario bih i umro.
- Tako je. A ako te ovim upucam - pokazao mi je puku - ta e da ti
bude?
- Umreu.
- Vidi da zna. Penji se, hajde! - Felie je uzeo merdevine i spustio ih.
Nisam hteo, ali nisam imao izbora. Pucao bi u mene. Nisam bio siguran
da u uspeti da se popnem, klecala su mi kolena.
- ekaj, ekaj - rekao je Felie. Hoe li, molim te, da mi ponese no?
Sagnuo sam se, a Filipo mi je doapnuo: - Nee vie da se vrati?
Izvukao sam no iz zemlje i kriom mu odgovorio ispod glasa: - Vratiu
se.
- Obeava?
Felie mi je naredio: - Zatvori ga i stavi u dep.
- Obeavam.
- Hajde, hajde! Penji se, krele. ta eka?
Poeo sam da se penjem. Filipo je i dalje aputao. - Gospodar crva doe i
ode.
Gospodar crva doe i ode. Gospodar crva doe i ode.
Ve sam skoro bio napolju kad me je Felie zgrabio za pantalone i s obe
ruke me zavitlao ka kui kao neku vreu. Razbio sam se o zid i iscedio se na
zemlju. Pokuao sam da ustanem. Kuk mi je bio povreen. Otar bol mi je
paralisao nogu i ruku. Okrenuo sam se. Felie je skinuo kapuljau i juriao na
mene nianei pukom. Na moje oi su gusenice njegovih krampona sve vie
rasle.
Sad e da puca, pomislio sam.
Poeo sam da puzim, sav ugruvan, ka umi.
- Hteo si da mu pomogne da pobegne, je li? Ali si pogreio. Pravio si
raun bez krmara... - utnuo me je u zadnjicu.
- Dii se, krele. ta e na zemlji? Ustaj! Da se nisi moda povredio? -
Podigao me je za uvo. - Bogu zahvali to ti znam oca. Inae bi sad ve... - Sad
te vodim kuici. Tvoj otac neka odlui kako da te kazni. Ja sam svoju dunost
obavio. Straario sam. I trebalo je da pucam... - Odvukao me je u umarak.
Tako sam se uplaio da nisam mogao ni da zaplaem. Saplitao sam se, padao a
on me je dizao za uvo. - Mrdaj, hajde, hajde!
Drvee je ostalo iza nas.
Pred nama se uto i uareno prostranstvo ita dizalo do neba. Da uronim
unutra, nikada me ne bi pronaao.
Puanom cevi Felie me je odgurao do svog fiata i rekao: - Ah, da,
vrati mi no!
Pokuao sam da mu ga vratim ali nije mi polazilo za rukom da gurnem
ruku u dep.
- Sam u! - Uzeo mi ga je. Otvorio je vrata od kola, podigao sedite i
rekao: - Penji se!
Uao sam a napred je sedeo Salvatore.
- Salvatore, ta ti...? - Ostatak reenice mi je zamro na usnama.
Bio je to Salvatore. Otkucao me je Felieu.
Salvatore me je pogledao i okrenuo se na drugu stranu.
Seo sam pozadi bez rei.
Felie se smestio za volanom. - Dragi Salvatore, bio si odlian. Daj ruku.
- Felie ju je prihvatio. - Bio si u pravu, njukalo je bilo tamo. A ja ti nisam
verovao. - Siao je. - Obeanje je obeanje. A kada Felie Natale obea neto,
on to i ispuni. Vozi. Ali polako.
- Sada? - upitao je Salvatore.
- A kad bi ti? Sedi na moje mesto.
Felie je uao na vrata suvozaa a Salvatore je preao za volan. - Ovde je
duu dalo za uenje. Samo treba da prati nizbrdicu i povremeno koi.
Salvatore Skardaone me je prodao za as vonje.

- Sjebae mi kola! - Felie se derao i glave prilepljene za oferajbnu

drao na oku razrovanu povrinu puta. - Koi! Koi!
Salvatore je jedva neto malo bio vii od volana i stezao ga je kao da hoe
da ga polomi.
Kada se Felie obruio na mene s uperenom pukom upikio sam se od
straha. Tek sad sam to primetio. Pantalonice su mi bile skroz mokre.
Kola su bila prepuna razjarenih muva. Poskakivali smo po ispupenjima,
upadali u ulegnua. Morao sam da se uhvatim za ruicu.
Salvatore mi nije rekao da bi voleo da vozi kola. Mogao je od oca da trai
da ga naui da vozi. Advokat mu nikada ne bi neto odbio. Zato je to traio od
Feliea?
Sve me je bolelo, oderana kolena, rebra, ruka i nadlanica. A naroito srce.
Salvatore mi ga je slomio.
Bio je moj najbolji prijatelj. Jednom, na rogau, ak smo se zakleli na
veno prijateljstvo. Zajedno smo se vraali iz kole. Kad jedan izae ranije,
eka drugog.
Salvatore me je izdao.
U pravu je bila mama kada je govorila da porodica Skardaone misli da je
bogzna ta samo zato to ima pare. I jo je govorila da se ne bi osvrnuli ni da se
davi. A ja sam bezbroj puta zamiljao sestre Skardaone kako iju na ivici
ivog peska, dok ja propadam i pruam ruku, traim pomo, a one mi bacaju
bombone od meda i govore kako ne mogu da ustanu zbog nateenih nogu. Ali
Salvatore je bio moj prijatelj.
Prevario sam se.
Strano mi se plakalo, ali sam se zarekao da u, ukoliko pustim i jednu
jedinu suzu, uzeti starev pitolj i ubiti se. Izvadio sam iz pantalonica kutiju s
Lanerosi Viencom. Sva je bila razmekana od piake.
Poloio sam je na sedite.
Felie je povikao: - Dosta, stani! Ne mogu vie.
Salvatore je naglo zakoio, motor se ugasio, kola su se zakucala i da
Felie nije ispruio ruke razbio bi glavu o oferajbnu.
Otvorio je vrata i izaao. - Makni se!
Salvatore se bez rei premestio.
Felie je dohvatio volan i rekao: - Dragi moj Salvatore, moram neto da ti
kaem, nema ti blage veze s vonjom. Okani se toga. Biciklizam je tvoja
budunost.
Kada smo uli u Akva Traverse moja sestra, Barbara, Remo i Lobanja
igrali su se oduzimanja zemlje u praini.
Videli su nas i prekinuli igru.
Tatinog kamiona nije bilo. Niti starevih kola.
Felie je parkirao svoj fiat 127 u hangaru.
Salvatore se izvukao iz kola, uzeo bicikl i udaljio ne pogledavi me.
Felie je podigao sedite. - Izlazi!
Nisam eleo da izaem.
Jednom, u koli, polomio sam staklo u dvoritu jednom od onih motki
koje slue za gimnastiku. Hteo sam da dokaem mom drugu iz razreda, Anelu
Kantiniju, da je to staklo neunitivo. A pretvorilo se u milijardu kockica.
Direktor kole je pozvao mamu na razgovor.
Kada je stigla pogledala me je i apnula: - Nas dvoje emo posle da
razgovaramo... - I ula je kod direktora, a ja sam ostao da ekam u hodniku.
Tada sam se uplaio, ali to nije bilo nita u poreenju s ovim sada. Felie
e sve da ispria mami a ona tati. A tata e strano da se naljuti. I starac e da
me odvede.
- Izlazi! - ponovio mi je Felie.
Stisnuo sam petlju i siao.
Bilo me je stid. Pantalone su mi bile mokre.
Barbara je stavila ruku preko usta. Remo je otrao do Lobanje. Marija je
skinula naoare i obrisala ih majicom.
Svetlo je bilo zaslepljujue, nisam mogao da drim oi otvorene. Iza sebe
sam uo teke Felieove korake. Na prozoru je stajala Barbarina mama. Na
drugom prozoru Lobanjina mama. Belo su me gledale. Tiina bi bila potpuna da
se nije zauo Togov kripavi lave. Lobanja ga je utnuo i Togo je cvilei
otrao.
Popeo sam se uz stepenice i otvorio vrata.
aloni su bili navueni pa je bilo malo svetla. Radio je bio upaljen.
Ventilator se okretao. Mama je u kombinezonu sedela za stolom i gulila
krompir. Videla me je kako ulazim u pratnji Feliea. Ispustila je no. Pao je na
sto, a odatle na pod. - ta se dogodilo?
Felie je zavukao ruke u maskirno odelo, pognuo glavu i rekao: - Bio je
gore. S deakom.
Mama je ustala sa stolice, ugasila radio, koraknula, onda jo jednom,
stala, stavila ruke preko lica i sklupala se na podu gledajui u mene.
Briznuo sam u pla.
Pritrala je da me zagrli. vrsto me je privila na grudi i primetila da sam
skroz mokar. Stavila me je na stolicu i pregledala oguljene noge i ruke,
zgruanu krv na kolenima. Podigla mi je majicu.
- ta ti se to dogodilo? - upitala me je.
- On! On... me je... izudarao! - Pokazao sam na Feliea.
Mama se okrenula, odmerila Feliea i zareala: - ta si mu to uradio,
nesrenie?
 Felie je podigao ruke. - Nita. ta sam mu uradio? Doveo sam ga kui.
Mama je zakiljila. - Ti! Kako se usuuje? - Vratne ile su joj nabrekle a
glas joj je drhtao. - Kako se usuuje, a? Pretukao si mi sina, ubre jedno! - I
bacila se na Feliea.
On je poeo da se izmie. - utnuo sam ga u dupe. ta sam mu uradio?
Mama je pokuala da ga iamara. Felie joj je stegao nadlanice da bi je
zadrao na odstojanju, ali ona je bila prava lavica. - ubre! Iskopau ti oi!
- Zatekao sam ga u jami... Hteo je da oslobodi deaka. Nita mu nisam
uradio. Dosta, prestani!
Mama je bila bosa, ali ga je ipak utnula u jaja.
Siroti Felie je ispustio udan zvuk, neto izmeu grgljanja i usisavanja
lavaboa, rukama je pokrio genitalije i pao na kolena. Napravio je bolnu grimasu
i pokuao da zaurla ali nije mu polo za rukom, ostao je bez vazduha.
Ja sam, stojei na stolici, prestao da cmizdrim. Znao sam kako boli
udarac u muda. A to je bio veoma ozbiljan udarac u muda.
Mama je bila nemilosrdna. Uzela je tiganj iz sudopere i udarila Feliea
preko lica. On je zaurlao a onda se sruio na pod.
Mama je ponovo podigla tiganj, htela je da ga ubije, ali ju je Felie
dohvatio za gleanj i povukao. Mama je pala. Tiganj je odleteo na pod. Felie se
bacio na nju celom teinom.
Ja sam oajniki cvileo. - Pusti je! Pusti je! - Felie ju je zgrabio za ruke,
seo na stomak i drao je da ne mrda.
Mama je grizla i grebala kao maka. Podigao joj se kombinezon. Videla
se zadnjica i crni pramen meu nogama, jedna naramenica se pocepala i dojka
je ispala, bela i velika, sa tamnom bradavicom.
Felie je zastao i pogledao je.
Video sam kako ju je pogledao.
Siao sam sa stolice i pokuao da ga ubijem. Skoio sam na njega i
probao da ga zadavim.
 U tom trenutku uli su tata i starac.

Tata se bacio na Feliea, epao ga za ruku i odvukao od mame.

Felie se otkotrljao po podu a i ja s njim.
Jako sam se udario u slepoonicu. ajnik mi je zazvidao u glavi, a u
nozdrvama sam osetio miris dezinfekcionog sredstva koje su koristili za kolski
WC. ute munje su mi sevnule pred oima.
Tata je poeo da utira Feliea i ovaj je otpuzao pod sto, starac je
pokuavao da zadri tatu koji je otvarao usta, pruao ruke i nogama utirao
stolice.
Pisak u glavi bio je tako jak da ak ni sopstveni pla nisam uo.
Mama me je podigla i odnela u svoju sobu, laktom je zatvorila vrata i
poloila me na krevet. Nikako nisam mogao da prestanem da plaem. Tresao
sam se celim telom, sav modar.
Grlila me je i ponavljala: - Nita to nije. Nita nije. Proi e. Sve e da
proe.
Dok sam plakao nisam odvajao pogled od fotografije oca Pija koja je
visila na ormanu. Fratar me je gledao i kao da se zadovoljno smekao.
U kuhinji su tata, starac i Felie urlali.
Onda su sva trojica izala iz kue zalupivi vratima.
Ponovo je zavladao mir.
Golubovi su gukali pod nadstrenicom. Zvuk friidera. Cvrci. Ventilator.
To je bila ta tiina.
Mama se naduvenih oiju obukla, dezinfikovala ogrebotinu na ramenu,
oprala me, obrisala i stavila u krevet. Dala mi je jednu breskvu u sirupu i
opruila se kraj mene. Uhvatila me je za ruku. Nije progovarala.
Nisam imao snage ni prst da savijem. Naslonio sam elo na njen stomak i
sklopio oi.
Vrata su se otvorila.
 - Kako mu je?
Tatin glas. Tiho je govorio, kao da mu je lekar saoptio da mi se blii
kraj.
Mama me je pomilovala po kosi. - Udario se u glavu. Ali sad spava.
- Kako si ti?
- Dobro.
- Sigurno?
- Da. Ali taj vie ne sme da ue u nau kuu. Ako opet pipne Mikelea,
ubiu ga, a onda u i tebe da ubijem.
- Za to sam se ve pobrinuo. Moram da idem.
Vrata su se zatvorila.
Mama se sklupala kraj mene i proaputala mi na uvo: - Kad poraste
mora da ode odavde i nikada vie da se ne vrati.

Bila je no.
Mame nije bilo. Marija je kraj mene spavala. Sat je otkucavao na nonom
ormariu. Kazaljke su sijale utim sjajem. Jastuk je mirisao na tatu. Bela
svetlost iz kuhinje dopirala je ispod vrata.
Tamo su se svaali.
Stigao je i advokat Skardaone iz Rima. Prvi put je bio u naoj kui.
Tog popodneva su se dogodile strane stvari. Tako strane, tako ogromne,
da nije bilo vremena za ljutnju. Ostavili su me na miru.
Nisam bio uznemiren. Oseao sam se na sigurnom. Mama nas je zatvorila
u svoju sobu i nikome ne bi dozvolila da ue.
Na glavi sam imao vorugu koja me je bolela na dodir, ali je ostalo sve
bilo u redu. Malo mi je zbog toga bilo i ao. im saznaju da nisam bolestan
vratie me u sobu sa starcem. A ja sam zauvek eleo da ostanem u njihovom
krevetu. Da vie ne izlazim, da ne vidim vie Salvatorea, Feliea, Filipa, nikoga.
Nita se nee promeniti.
 Iz kuhinje su dopirali glasovi. Starac, advokat, brica, Lobanjin otac, tata.
Svaali su se jer je trebalo nekog da zovu telefonom, oko toga ta da kau.
Zavukao sam glavu pod jastuk.
Ugledao sam gvozdeni okean u oluji, ogromni talasi eksera su se podizali,
a mlazevi rafova udarali su u beli autobus koji je u tiini tonuo zadnjim delom,
dok su uznemirena udovita prestravljeno udarala pesnicama.
Nije bilo pomoi.
Staklo je bilo neprobojno.
Otvorio sam oi.
- Mikele, budi se... - Tata je sedeo na ivici kreveta i drmusao me za rame.
- Moramo da razgovaramo.
Bio je mrak. Ali je mrlja svetla kvasila tavanicu. Nisam mu video oi i
nije mi bilo jasno da li je ljut.
U kuhinji su i dalje razgovarali.
- Mikele, ta si danas radio?
- Nita.
- Ne trabunjaj. - Ljut je.
- Nita loe nisam uradio. Kunem ti se.
- Felie te je tamo zatekao. Rekao je da si hteo da oslobodi deaka.
Pridigao sam se. - Nisam! Nije istina! Kunem ti se! Izvukao sam ga
odande, ali sam ga odmah i vratio. Nisam hteo da ga oslobodim. On lae.
- Tie, sestra ti spava. - Marija je spavala potrbuke, grlei jastuk.
Proaputao sam. - Ne veruje mi?
Pogledao me je. Oi su mu u mraku sjaktale kao psee.
- Koliko puta si ga video?
- Triput.
- Koliko?
- etiri puta.
- Moe li da te prepozna?
 - ta?
- Da te vidi, da li bi te prepoznao?
Zamislio sam se. - Ne. Ne vidi. Glava mu je uvek ispod ebeta.
- Jesi li mu rekao kako se zove?
- Nisam.
- Jesi li razgovarao sa njim?
- Ne... Malo.
- ta ti je rekao?
- Nita. udno pria. Nita ne razume.
- A ta si mu ti rekao?
- Nita.
Ustao je. Kao da je hteo da ode, a onda se vratio na krevet. - Dobro me
sluaj. Ne alim se. Ako se vrati tamo ubiu te od batina. Ako jo jednom ode
tamo, oni e mu pucati u glavu... Grubo me je povukao. - Ti e biti kriv.
Promucao sam. - Neu vie da idem tamo. Kunem se.
- Zakuni se u mene.
- Kunem se.
- Kai, kunem se u tebe da se neu tamo vraati.
Rekao sam: - Kunem se u tebe da se neu tamo vraati.
- Zakleo si se u svog oca. - Ostao je da sedi kraj mene, utke.
U kuhinji je Barbarin otac vikao na Feliea.
Tata je pogledao kroz prozor. - Zaboravi na njega. On vie ne postoji. I
nikome ne sme da pria o tome. Nikada vie.
- Razumem. Neu vie da idem tamo.
Zapalio je cigaretu.
Upitao sam ga: - Jesi li jo ljut na mene?
- Nisam. Lezi da spava. - Snano je povukao dim i rukom se oslonio na
sims. Sjajna kosa mu je blistala na svetlosti uline svetiljke. - Ama, boe sveti,
zato drugi deaci sede s mirom a ti cunja naokolo i pravi gluposti?
 - Znai, ljuti se na mene?
- Ne, ne ljutim se. Prestani. - Obuhvatio je rukama glavu i proaputao. -
Kakva zbrka.
Vrteo je glavom.
- Postoje stvari koje izgledaju pogrene kada neko... Glas mu je bio
slomljen i nije nalazio rei. - Svet je pogrean, Mikele.
Ustao je i protegao lea, spremao se da izae. - Spavaj. Moram da se
vratim tamo.
- Tata, reci mi neto?
Bacio je cigaretu kroz prozor. - ta je?
- Zato ste ga stavili u rupu? Nije mi ba jasno.
Uhvatio se za kvaku, pomislio sam da nee da mi odgovori, a onda je
rekao - Zar nisi hteo da ode iz Akva Traversea?
- Jesam.
- Uskoro emo da idemo u grad.
- Gde idemo?
- Na sever. Je l ti drago?
Klimnuo sam glavom.
Ponovo mi je priao i pogledao me u oi. Oseao se na vino. - Mikele,
sad ti se obraam kao odraslom oveku. Paljivo me sasluaj. Ako opet ode
tamo ubie ga. Zakleli su se. Ne sme tamo vie da ide ako ne eli da pucaju u
njega, i ako eli da se preselimo u grad. I nikada ne sme da pria o ovome.
Jesi li razumeo?
- Jesam.
Poljubio me je u glavu. - Sad spavaj i ne misli na to. Voli svog oca?
- Volim.
- Hoe da mi pomogne?
- Hou.
- Onda sve zaboravi.
 - U redu.
- Spavaj sada... Poljubio je Mariju koja nije ni osetila i izaao iz sobe
paljivo zatvorivi vrata.
 7

Sve je bilo ispreturano.

Sto zatrpan flaama, oljicama i prljavim tanjirima. Zunzare su obletale
oko ostataka hrane. Pepeljare prepune cigareta, stolice i fotelje ispremetane.
Smrdelo je na cigare.
Vrata moje sobe bila su poluotvorena. Starac je obuen spavao na krevetu
moje sestre. Ruka mu je spala s kreveta. Usta razjapljena. Povremeno je terao
muvu koja mu se etala po licu. Tata je leao na mom krevetu glave okrenute
prema zidu. Mama je spavala sklupana na kauu. Pokrila se belim jorganom.
Virila joj je crna kosa, deli ela i bosa noga.
Ulazna vrata bila su irom otvorena. Od lakog strujanja vazduha utale
su novine na komodi.
Petao je zakukurikao.
Otvorio sam friider. Uzeo sam mleko, napunio au i izaao na balkon.
Seo sam na stepenite i zagledao se u zoru.
Bila je otvoreno-narandaste boje, isprljana ljubiastom elatinoznom
masom koja se poput vate rastezala po horizontu, ali je gore nebo bilo isto i
crno, a pokoja zvezda i dalje je gorela.
Popio sam mleko, spustio au na stepenik i siao na ulicu.
Lobanjina lopta stajala je kraj klupe, utnuo sam je. Otkotrljala se ispod
starevih kola.
Iz hangara se pojavio Togo. Cvileo je i zevao u isto vreme. Protegnuo se
vukui noge i poao mi u susret maui repom.
Kleknuo sam. - Togo, kako si?
Uzeo mi je ruku u usta i povukao me. Nije jako stezao ali su mu zubi bili
otri.
 - Gde to hoe da me odvede, a? Gde me vodi? - Pratio sam ga do
hangara.
Golubovi koji su sedeli na gvozdenim krovnim gredama odleteli su.
U jednom oku se nalazio njegov smetaj - staro, sivo, izbueno ebe.
- Hoe da mi pokae tvoju kuu?
Togo se ispruio i raskreio kao piletina u rerni.
Znao sam ta hoe. Poeao sam ga po stomaku a on se ukoio, sav
razbakaren, samo je repom mrdao levo-desno.
ebe je bilo isto kao i Filipovo.
Pomirisao sam ga. Nije smrdelo kao njegovo.
Mirisalo je na psa.

itao sam Teksa opruen na krevetu.

Ceo dan sam ostao u sobi. Kao kad imam temperaturu pa ne idem u
kolu. U jednom trenutku se pojavio Remo da me pita hou li da odigram
utakmicu, ali sam mu rekao da neu, da sam bolestan.
Mama je kuu istila sve dok nije ponovo zablistala, a onda je otila kod
Barbarine majke. Tata i starac su se probudili i izali.
Moja sestra je trei ula u sobu i skoila na krevet sva srena. Drala je
neto iza lea.
- Pogodi ta mi je Barbara pozajmila?
Spustio sam strip. - Ne znam.
- Hajde, pogaaj!
- Ne znam... Nije mi bilo do igre.
Izvadila je Kena. Barbikinog mua, onog dugonju naduvenka. - Sad
moemo da se igramo. Ja s Paolom a ti s njim. Skinemo ih i stavimo u friider...
Tako e da se zagrle, kapira?
- Ne igra mi se.
Odmerila me je. - ta ti je?
 - Nita. Ostavi me na miru, itam.
- Ba si dosadan! - Uzdahnula je i otila.
Nastavio sam da itam. Bio je to novi broj, pozajmio sam od Rema. Ali
mi nije polazilo za rukom da se koncentriem. Bacio sam ga na pod.
Mislio sam na Filipa.
ta sad da radim? Obeao sam mu da u ponovo da doem, ali nisam
mogao, tati sam se zakleo da neu.
Ako odem, ubie ga.
Ali zato? Ne bih ga oslobodio, samo bih priao s njim. Nita loe nisam
radio.
Filipo me je oekivao. Tamo, u rupi, pitao se kada u da doem, kad u
da mu donesem ufte.
- Ne mogu da doem - rekao sam glasno.
Poslednji put kada sam bio kod njega rekao sam mu: Vidi da sam
doao? A on mi je odgovorio da je znao. Nisu mu rekli medvedii perai.
Obeao si mi.
Samo pet minuta da popriam s njim. Filipo, ne mogu vie da dolazim.
Ako doem opet ubie te. Izvini, nisam ja kriv. Tako e bar da se pomiri s tim.
A ovako e da pomisli da ne elim vie da ga vidim i da ne drim re. A to nije
istina. To me je muilo.
Ako ja ne mogu da idem, tata je mogao da mu kae. ao mi je, Mikele
ne moe da doe, zato nije ispunio obeanje. Ako doe, ubie te. Rekao je da te
pozdravim.
- Dosta, moram da ga zaboravim! - obratio sam se sobi. Uzeo sam strip,
otiao u kupatilo i nastavio da itam na olji, ali sam odmah morao da
prestanem.
Tata me je s ulice dozivao.
ta sad hoe od mene? Bio sam dobar, nisam mrdnuo iz kue. Navukao
sam pantalone i izaao na terasu.
 - Doi ovamo! Doi! - Mahao mi je da siem. Stajao je kraj kamiona. Tu
su bili i mama, Marija, Lobanja i Barbara.
- ta je?
Mama je rekla: - Sii, iznenaenje.
Filipo. Tata je oslobodio Filipa. I doveo mi ga.
Srce mi je stalo. Stutio sam se niz stepenice. - Gde je?
- Stoj tu... Tata se popeo na kamion i izvukao iznenaenje.
- ta kae? - pitao je tata.
Mama je ponovila: - ta kae?

Bio je to bicikl, sav crven, upravlja je liio na volovske rogove. Mali

prednji toak. Tri brzine. Dugo sedite, dvoje je moglo da se vozi.
Mama je opet pitala: - ta je? Ne svia ti se?
Klimnuo sam glavom.
Pre nekoliko meseci video sam jedan skoro isti u prodavnici bicikala u
Luinjanu. Ali runiji, bez srebrnastog fara, a ni prednji toak nije bio mali.
Uao sam da ga pogledam a prodavac, visok ovek s brkovima i sivom
keceljom, je rekao: - Lep je, je 1 da?
- Veoma.
- To mi je poslednji. Odlina prilika. Zato ne pita roditelje da ti ga
poklone?
- Voleo bih...
- Pa?
- Imam ve.
- Ovaj? - Prodavac je nabrao nos pokazujui na Krntiju prislonjenu uz
bandcru.
Izvinio sam se. - Bio je tatin.
- Vreme je da ga promeni. Reci tvojima. Sasvim bi drugi utisak ostavio s
ovakvom stvaricom.
 Otiao sam. Ni na kraj pameti mi nije padalo da pitam koliko kota.
Ovaj je bio mnogo lepi.
Na njemu je zlatnim slovima pisalo Red Dragon.
- ta znai Red Dragon? - pitao sam tatu.
Slegnuo je ramenima i rekao: - Pitaj majku.
Mama je rukom pokrila usta i nasmejala se. - Ba si blesav, otkud ja
znam engleski?
Tata me je pogledao. - ta ti je sad? Nee da ga proba?
- Sada?
- Jok, sutra!
Nije mi se probalo pred svima. - Mogu li da ga unesem u kuu?
Lobanja se popeo. - Ako nee ti, ja u.
Mama ga je unula. - Odmah da si siao s tog bicikla! Mikeleov je.
- Stvarno hoe da ga unese gore? - pitao me je tata.
- Da.
- Moe li?
- Mogu.
- U redu, ali samo danas...
Mama je rekla: - Jesi li poludeo, Pino? Bicikl u kui? Napravie trafte.
- Pazie.
Moja sestra je zgrabila naoare, bacila ih na zemlju i briznula u pla.
- Marija, odmah da si podigla naoare - razbesneo se tata.
Ona je prekrstila ruke. - Ne! Neu da ih podignem, nije fer. Mikeleu sve a
meni nita!
- ekaj da doe red na tebe... Tata je iz kamiona izneo paket umotan u
plavu hartiju, s manicom. - Ovo je za tebe.
Marija je ponovo stavila naoare, pokuala je da razvee vor ali nije
uspela, pa ga je prekinula zubima.
- ekaj! Papir je dobar, sauvaemo ga. - Mama je razvezala manicu i
skinula papir.
Unutra se nalazila Barbika s krunom na glavi i haljinom od belog satena,
sasvim pripijenom i bez rukava.
Marija samo to se nije onesvestila - Barbi balerina!... Sruila se na mene.
- Divna je.
Tata je spustio ceradu na kamionu. - Sad ste namireni poklonima za
narednih deset godina.
Marija i ja smo se popeli u kuu. Ja s biciklom na leima, ona sa svojom
Barbi balerinom u ruci.
- Ba je lepa, zar ne? - rekla je Marija posmatrajui lutku.
- Jeste. Kako e da je nazove?
- Barbara.
- Zato Barbara?
- Zato to je Barbara rekla da e kad poraste da postane kao Barbika. A
Barbi je Barbara na engleskom.
- ta e sa Siroticom, bacie je?
- Neu. Bie slukinja. - Onda me je pogledala i upitala:
- Tebi se poklon nije svideo?
- Jeste. Samo sam mislio da je neto drugo.

Te noi sam spavao sa starcem.

Samo to sam legao i poeo da itam Teksa kad je uao u sobu. Izgledao
je kao da su mu iznenada natovarili jo dvadeset godina. Lice, i inae mravo,
sada je liilo na lobanju.
- Spava? - zevnuo je.
Sklopio sam strip i okrenuo se prema zidu. - Ne.
- Ahhh! Gotov sam. - Upalio je lampu kraj kreveta i poeo da se svlai. -
Pitaj boga koliko kilometara sam preao dok sam otiao i vratio se. Moram da
spavam. - Podigao je pantalone u vazduh, pregledao ih i namrtio se. - Moram
da obnovim garderobu... Skinuo je izmice i arape i poloio na sims.
Smrdele su mu noge.
Petljao je neto po torbi, izvadio flau toka i potegnuo. Namrtio se i
rukom obrisao usne. - Kakav uas, bokte mazo. - Uzeo je torbu, otvorio i
upitao me: - Hoe li da vidi mog sina? - Pruio mi je fotografiju.
Bila je to fotografija koju sam video onog jutra kad sam mu preturao po
stvarima. Franesko u mehaniarskom odelu.
- Lep momak, zar ne?
- Jeste.
- Ovde je jo dobro izgledao, posle je smrao.
Noni leptir je uleteo kroz prozor i poeo da udara u lampu. Svaki put
kada bi udario u vrelo staklo uo se tup zvuk.
Starac je uzeo novine i prignjeio ga uza zid. - Jebeni leptiri. - Pruio mi
je drugu fotografiju. - Moja kua.
Niska vila s prozorima ofarbanim u crveno. U pozadini krova od slame
virili su vrhovi etiri palme. Na pragu je sedela neka devojka, crnkinja u utom
bikiniju. Imala je dugu kosu a u rukama je drala prut, kao nekakav trofej. Kraj
kue se nalazili mala kockata garaa a pred njom ogromna kola, bela, bez krova
i s crnim prozorima.
- Koja su ovo kola? - pitao sam.
- Kadilak. Kupio sam polovni. Odlian je. Samo sam gume morao da
menjam.
Skinuo je koulju. - Dobar pazar.
- A ko je ova crnkinja?
Opruio se na krevetu. - Moja ena.
- ena ti je crnkinja?
- Da. Staru sam ostavio. Ova imi dvadeset etiri godine. Pravo lue. Zove
se Sonja.
A ako misli da je ovo prut, vara se, to ti je pek. Pravi, iz Veneta.
Doneo sam joj iz Italije. U Brazilu ne postoji, to je specijalitet. Dobro sam se
namuio da ga prenesem. I na carini su me zaustavljali. Hteli su da ga otvore,
mislili su da je droga unutra... Dobro, da ugasim svetlo, umoran sam.
U sobu se spustio mrak. Sluao sam kako die i proizvodi udne zvuke
ustima.
Onda je odjednom rekao: - Nema pojma kako je tamo. ivot nita ne
kota. Svi te slue. Ne radi nita po ceo dan. A ne kao ova jebena zemlja. Ja
sam s ovom zemljom raskrstio.
Pitao sam: - Gde je Brazil?
- Daleko. Predaleko. Laku no i lepo spavaj.
- Laku no.
 8

Sve je stalo. Neka vila je zaarala Akva Traverse. Dani su se smenjivali,

uzavreli, isti i beskrajni.
Odrasli vie ni uvee nisu izlazili. Ranije su posle veere iznosili stolove i
igrali karte. Sad su se zavukli u kue. Felie se vie nije pojavljivao. Tata je
dane provodio u krevetu priajui nasamo sa starcem. Mama je kuvala.
Salvatore se zatvorio u kuu.
Vozio sam svoj novi bicikl. Svi su hteli da ga isprobaju. Lobanja je ceo
Akva Traverse prelazio na jednom toku. A ja ni dva metra.
esto sam se osamljivao. Odvezao bih se preko isuenog potoka, du
pranjavih puteva i polja koja su me vodila daleko, gde niega vie nije bilo
osim oborene motke i bodljikave ice izjedene rom. U daljini su crveni
kombajni drhturali u talasima toplote koja se dizala sa polja.
Kao da je Bog oiao svet na nulu. Katkad bi kamioni s dakovima ita
prolazili kroz Akva Traverse ostavljajui za sobom brazde crnog dima.
Kad god bih izaao na ulicu imao sam utisak da svi motre na mene.
inilo mi se da me Barbarina majka kriom posmatra s prozora, da Lobanja
pokazuje na mene i doaptava se sa Remom, da mi se Barbara udno smei. Pa i
kada sam bio sam, na grani rogaa ili na biciklu, nije me naputao taj oseaj. I
kada bih prokrio put kroz to more klasja osuenog da bude nabijeno u bale i
oko mene ne bi bilo niega do neba, inilo mi se da me hiljade oiju posmatra.
Neu da idem, ne brinite. Zakleo sam se.
Ali je brdo stajalo i ekalo me.
Poeo sam da se vozim putem za Meliketijevu farmu. Svakoga dana sam,
nesvesno, prelazio po pare puta vie.
Filipo me je zaboravio. Oseao sam to.
 Pokuavao sam da ga dozovem u mislima.
Filipo? Filipo, uje li me?
Ne mogu da doem. Ne mogu.
Nije mislio na mene.
Moda je mrtav. Moda vie ne postoji.
Jednog popodneva, posle ruka, legao sam na krevet da itam. Svetlo je
pritiskalo alone i prodiralo u prokljualu sobu. U uima mi je zujalo. Zaspao
sam sa stripom u rukama.
Sanjao sam da je no, ali da ja sve vidim. Breuljci su se kretali kroz
mrak. Pomerali su se polako poput kornjaa pod nekim tepihom. Onda bi sve u
isti mah irom otvorile oi, sve te crvene rupe koje su se irile u itu, i pridizale
se, uverene da ih niko ne vidi, pretvarale se u dinove iz zemlje prekrivene
klasjem koji su onda teturajui se prolazili kroz polja, nasrtali na mene i
sahranjivali me.
Probudio sam se u znoju. Otiao sam do friidera po vodu. Pred oima su
mi i dalje bili dinovi.

Izaao sam i popeo se na Krntiju.

Bio sam na putu koji vodi ka naputenoj kui.
Brdo je bilo naspram mene. Mrano, zamagljeno od toplote. inilo mi se
da nazirem par crnih oiju u itu, pod samim vrhom, ali su to bile samo mrlje
svetlosti, nabori na tlu. Sunce je poinjalo da se sputa i da se gasi. Senka brda
je polako pokrivala dolinu.
Mogao sam da se popnem.
Alt, oev glas me je zadravao. Dobro me sluaj. Ako opet ode tamo,
ubie ga. Zarekli su se.
Ko? Ko se zarekao? Ko e da ga ubije?
Starac? Ne. Ne on. On nije dovoljno moan.
Oni, dinovi iz zemlje. Gospodari brda. Sad su leali u polju, nevidljivi,
ali su se nou budili i hodali naokolo. Ako sada budem otiao do Filipa, nema
veze to je dan, podigli bi se kao talasi okeana, otili tamo, svoju zemlju
istovarili u rupu i tako ga zatrpali.
Vrati se nazad, Mikele. Vrati se, rekao mi je sestrin glasi.
Okrenuo sam bicikl i vinuo se kroz ito, meu rupe, vozio sam
besomuno i nadao se da u uspeti da preem preko lea tih prokletih udovita.

Sakrio sam se pod stenom suvog potoka.

Znojio sam se. Muve mi nisu davale mira.
Lobanja je sve pronaao. Samo sam ja ostao. Sad je bilo tee. Trebalo je
trei da izaem, da ne stajem, da preseem kroz polje strnjike, stignem do
rogaa i poviem: - Puj spas za sve nas!
Ali je Lobanja stajao kraj drveta, na oprezu kao pas traga, i kada bude
video da trim i on e da se zaleti i s etiri duga koraka me zezne.
Treba samo da trim, i ako uspem, dobro, a ako ne uspem, nema veze.
Taman sam se spremao da krenem kada se na mene spustila crna senka.
Lobanja!
Bio je to Salvatore. - Makni se, da me ne vidi. Blizu je.
Napravio sam mu mesto pa se i on zavukao pod stenu.
Iz mene je i protiv volje izletelo: - A ostali?
- Sve ih je pohvatao. Samo smo ti i ja ostali.
Prvi put smo sad razgovarali posle onog dana sa Felieom.
Lobanja me je pitao zato smo se posvaali.
Nismo se posvaali. Salvatore mi je antipatian, to je sve, odgovorio
sam.
Lobanja mi je poloio ruku na rame. U pravu si. On je govno.
Salvatore je obrisao znoj sa ela.
- Ko e do kuice?
- Idi ti.
 - Zato?
- Ti si bri.
- Ja sam bri kad je daleko, ali do rogaa si bri ti. utao sam.
- Imam ideju - nastavio je. - Da izaemo zajedno, obojica. Kad Lobanja
stigne ja u da mu prepreim put a ti tri do rogaa. Tako emo da ga zeznemo.
ta kae?
- Dobra ideja. Samo to u onda ja da se zapljunem a ti gubi.
- Nema veze. Samo tako moemo da ispalimo tu budalu. Nasmeio
sam se.
Pogledao me je i pruio ruku.
- Da se pomirimo?
- U redu. - Stisnuo sam je.
- Zna da nam nastavnica Destani nije vie razredna? Ove godine dolazi
nova.
Poupao sam malo trave. - Meni je ionako svejedno.
- Zato?
- Zato to odlazimo iz Akva Traversea.
Salvatore me je iznenaeno pogledao. - A kuda idete?
- Na sever.
- Gde?
Odvalio sam. - U Paviju.
- Gde je Pavija?
Slegnuo sam ramenima. - Ne znam. Ali emo da ivimo u zgradi, na
poslednjem spratu. Tata e da kupi mirafiori 131. Tamo u da idem u kolu.
Salvatore je uzeo kamen i premestio ga iz ruke u ruku. - Nikada se nee
vratiti?
- Ne.
- Nee ni da vidi nastavnicu?
Spustio sam pogled. - Ne.
 Proaputao je. - ao mi je. - Pogledao me je. - Jesi spreman?
- Jesam.
- Hajdemo onda. I bez zaustavljanja. Na tri.
- Jedan, dva i tri - i iskoili smo.
- Eno ih! Eno ih! - povikao je Remo s rogaa.
Ali Lobanja nita nije mogao da uradi, bili smo suvie brzi. Zajedno smo
se zalepili za drvo i zavritali. - Puj spas za sve nas!
 9

Probudili smo se a sve je bilo obavijeno sivim. Bilo je toplo, vlano, a

iznenadni dahovi vazduha pomicali su omorinu. Tokom noi su se krupni,
nervozni oblaci nagomilali na horizontu i sad su krenuli na Akva Traverse.
Gledali smo ih kao omaijani. Potpuno smo zaboravili da sa neba moe
da padne kia.
Sad smo bili u hangaru. Ja sam se ispruio preko dakova sa itom, glavu
sam podboio rukama i bezbrino posmatrao ose kako prave konicu. Ostali su
seli u krug kraj pluga. Salvatore se razbakario na gvozdenom seditu traktora,
nogama naslonjen na volan.
Oboavao sam ose. Remo im je kamenicama sruio kuu barem deset
puta, ali su je one, tvrdoglavice, uvek ponovo gradile na istom mestu, na uglu
izmeu dve stuba dalekovoda i oluka. Pljuvakom su lepile slamu i drvo i
gradile konicu koja je izgledala kao da je od kartona.
Ostali su askali, ali ih ja nisam sluao. Lobanja je po obiaju galamio a
Salvatore je bez rei sluao.
Poeleo sam da padne kia, niko vie nije mogao da podnese suu.
uo sam Barbaru kada je rekla: - Zato ne odemo do Luinjana na
sladoled? Imam pare.
- I za nas ima pare?
- Ne. Nemam dovoljno. Moda za dve kugle.
- ta, onda, mi da traimo u Luinjanu? Da te gledamo kako guta
sladoled i postaje jo deblja?
Zato su ose pravile konicu? Ko ih je nauio da to rade?
Znaju. To im je u prirodi, odgovorio mi je tata jednom kada sam ga
pitao.
 Sestra mi je prila i rekla: - Ja idem kui. ta e ti da radi?
- Ostau ovde.
- Dobro. Idem ja da pojedem hleb, maslac i eer. ao. - Otila je u
pragnji Togoa.
A kakva je moja priroda? ta ja umem?
- I? - upitao je Remo. - Hoe da juriamo na zastavicu?
Umeo sam da se popnem na roga. To sam dobro radio a niko me nije
nauio.
Lobanja je ustao i utnuo loptu preko ulice.
- Momci, imam sjajnu ideju. Zato ne odemo na ono mesto?
Moda sam mogao da stignem Mariju pa i ja da pojedem kriku hleba sa
maslacom i eerom, ali nisam bio gladan.
- Gde?
- Na planinu.
- Kakvu planinu?
- Do naputene kue. Preko puta Meliketijeve farme.
Okrenuo sam se. Telo se iznenada prenulo, srce poelo da dobuje u
grudima a eludac se stegao.
Barbara nije bila naroito zainteresovana. - ta emo tamo? Daleko je. A
ako padne kia?
Lobanja je poeo da joj se ruga. - A ako padne kia? Pokvasiemo se!
Tebe ionako niko nije zvao.
Ni Remo nije bio oduevljen. - ta emo tamo?
- Da istraimo kuu. Proli put je samo Mikele uao.
Remo mi je neto rekao.
Pogledao sam ga. - ta? Nisam te razumeo?
- ta ima u kui? - pitao je.
- Molim?
- ta ima u kui?
 Nisam mogao da govorim, grlo mi se osuilo. Promucao sam - Nita... Ne
znam... - Oseao sam da mi se neka ledena tenost sputa od glave po vratu pa
niz bokove. - Neki stari nametaj, kuhinja, takve stvari.
Lobanja se obratio Salvatoreu: - Idemo?
- Ne, ne ide mi se - Salvatore je odmahnuo glavom. - Barbara je u pravu,
daleko je.
- Ja idem. Moemo tamo da napravimo tajnu bazu.... Lobanja je dohvatio
bicikl prislonjen na traktor. - Ko hoe, neka poe. Ko nee, ne mora... Upitao je
Rema: - ta e ti?
- Idem... Remo je ustao i upitao Barbaru: - Je 1 ide ti?
- Ako ne bude trkanja.
- Nema trkanja - uveravao je Lobanja i ponovo upitao Salvatorea. - Ti,
znai, nee s nama?
Ja sam iekivao, bez rei.
- Ja u isto to i Mikele - odvratio je Salvatore i gledajui me u oi
upitao: - ta e ti, ide?
Ustao sam i rekao: - Da, idem.
Salvatore je iskoio iz traktora. - Dobro, hajdemo.

Ponovo smo, svi zajedno, kao i prvi put, ili prema brdu.
Vozili smo bicikle jedan iza drugog. Samo je moja sestra nedostajala.
Vazduh je bio teak a boja neba neprirodna, grimizna. Oblaci, prethodno
nagomilani na horizontu, sada su se tiskali iznad nas zbijeni kao horde Huna
pred bitku. Veliki i mrani. Sunce je izgubilo sjaj i bilo je mutno kao da ga je
neki filter zaklonio. Nije bilo ni toplo ni hladno, ali je duvao vetar. S obe strane
puta i po poljima slama je leala u balama rasporeenim poput ahovskih polja.
Tamo gde kombajn nije proao pravili su se dugaki talasi koji su mrsili ito.
Remo je zabrinuto gledao ka horizontu. - Sad e da pljusne.
to sam bio blii brdu sve sam se loije oseao. Neto je me pritiskalo u
elucu. Ostaci doruka tumbali su mi se po stomaku. Nisam mogao da diem, a
znoj mi je kao mokar arav kvasio lea i vrat.
ta to radim? Svaki obrtaj pedala bio je novi komad zakletve koji se
krunio.
Sluaj, Mikele, ne sme vie da ide tamo. Ako se opet vrati ubie ga.
Tvojem krivicom.
Neu vie da idem.
Zakuni se u mene.
Kunem ti se.
Reci, kunem se u tebe da se neu vie tamo vraati.
Kunem se u tebe da se neu vie tamo vraati.
Upravo sam krio zakletvu, iao sam kod Filipa, i ako me zateknu ubie
ga.
Hteo sam da se vratim, ali su noge okretale pedale, a neka neodoljiva
snaga vukla me je ka brdu.
U daljini je grmljavina rasparala tiinu.
- Hajde da se vratimo - rekla je Barbara kao da mi je proitala misli.
- Da, hajde da se vratimo.
Lobanja je proao kraj nas cerei se. - Ako ste se usrali zbog nekoliko
kapljica, onda je bolje da se vratite.
Barbara i ja smo se pogledali i nastavili da vozimo.
Vetar je sve snanije strujao poljima. Teko je bilo odrati pravac na
biciklu, naleti vetra su nas gurali s puta.
- Evo nas. Je 1 bilo daleko, a? - rekao je Lobanja koei naglo po
tucaniku.
Staza koja je vodila do kue nalazila se pred nama.
Salvatore me je pogledao i upitao: - Idemo?
- Da, idemo.
Poli smo uzbrdo. S tekom mukom sam uspevao da odrim korak s
ostalima. Red Dragon je bio ista prevara. Nisam to hteo da priznam ali je tako
bilo. Na usponu mi se upravlja zabijao u usta, a kad sam menjao brzinu
ispadao je lanac. Da ne bih zaostao bio sam primoran da koristim najteu
brzinu.
Iz polja sa nae desne strane podiglo se jato gavranova. Graktali su i
kruili rairenih krila, noeni vazdunim strujama.
Sivilo je progutalo sunce i odjednom je izgledalo kao da je vee.
Grmljavina. Opet.
Bacio sam pogled na oblake koji su se kotrljali i umotavali jedan u drugi.
Poneki bi zasijao kao da mu u utrobi eksplodira vatromet.
Stizalo je nevreme.
A ako je Filipo mrtav?
Beli, sklupani le na dnu rupe. Prekriven muvama i naduven od larvi i
crva, isuenih ruku i tvrdih, sivih usana.
Ne, nije mrtav.
A ako me ne prepozna? Ako ne bude hteo sa pria sa mnom?
Filipo, ja sam, Mikele. Vratio sam se. Zakleo sam ti se i vratio sam se.
Ti nisi Mikele. Mikele je mrtav. U nekoj rupi kao i ja. Odlazi.
Pred nama se otvorila dolinica. Mrana i tiha. Ptice i zrikavci su utali.
Kad smo proli izmeu hrastova velika, teka kap pogodila me je u elo,
jo jedna u ruku i jo jedna u rame, i nevreme se sruilo na nas. Pljusnulo je
gusto i napeto. Pljusak je ibao vrhove kronji a vetar je duvao kroz granje,
zvidao kroz lie, dok je zemlja upijala vodu kao suv suner, kapljice su se
odbijale o suvu zemlju i nestajale a gromovi su tukli po poljima.
- U zaklon! - povikao je Lobanja. - Brzo.
Pojurili smo mada smo ve bili mokri do gole koe. Usporio sam - ako
budem primetio fiat 127 ili bilo ta udno, kidam.
Nije bilo kola i nita udno nisam primetio.
Sklonili su se u talu. Rupa je bila tamo, iza bunja, poeleo sam da
otrim, otvorim i vidim Filipa ali sam primorao sebe da ih pratim.
Ostali su skakali, uzbueni zbog nevremena. Skinuli smo majice i iscedili
ih. Barbara je morala da odlepi koulju od tela, da joj se ne bi videle sise.
Svi su se nervozno smejali i masirali promrzle ruke, gledajui napolje.
Kao da se nebo izbuilo. Uz huku grmljavine, munje su sastavljale oblake sa
zemljom. Poljana je u tren oka prekrivena barutinama, a po rubovima doline
curile su reice prljave od crvene zemlje.
Filipo mora da je premro od straha. Sva ta voda ulazila je u rupu, a ako
uskoro ne prestane mogla je i da ga potopi. Zvuk kie po ploi ga je sigurno
zagluivao.
Morao sam da odem do njega.
- Gore je neki motor - uo sam sopstveni glas.
Svi su se okrenuli i pogledali u mene.
- Jeste, ima neki motor...
Lobanja je poskoio kao da je seo na mravinjak. - Motocikl?
- Da.
- Gde je?
- Na spratu... U poslednjoj sobi.
- Otkud tamo?
Slegnuo sam ramenima. - Ne znam.
- ta misli, radi li?
- Mogue.
Svatore me je pogledao, na usnama mu je bio podrugljiv smeh. - Zato
nam to ranije nisi rekao?
Lobanja je iskrivio glavu. - Tano! Zato nam nisi rekao, a?
Progutao sam knedlu. - Zato. Bio sam kanjen.
Blesak razumevanja zasijao mu je u oima. - Hajde da vidimo. Zamisli
ako radi...
Lobanja, Salvatore i Remo izjurili su iz tale zaklanjajui glavu rukama i
gurajui jedan drugog u bare.
Barbara je pola ali je zastala pod kiom. - Ti nee?
- Sad u. Idi ti.
Voda joj je ispravila kosu koja je padala poput prljavih pageta. - Nee
da te saekam?
- Ne, idi. Odmah dolazim.
- U redu... - Potrala je.
Obiao sam oko kue i proao kroz grmlje. Srce mi je udaralo u bubnim
opnama a noge su klecale, izbio sam na istinu. Pretvorila se u movaru po
kojoj je ibala kia.
Rupa je bila otvorena.
Nije vie bilo zelene ploe a ni dueka.
Voda se slivala sa mene, ulazila mi u pantalone i gae, kosa mi se lepila
za elo a rupa je stajala na svom mestu, drelo u tamnoj zemlji, i ja sam prilazio
skoro bez daha, stiskao sam pesnice dok je oko mene nebo propadalo a talasi
usijanog bola mi pritiskali grlo.
Zatvorio sam oi, pa ih otvorio, u nadi da e se neto promeniti.
Rupa je i dalje bila tu. Crna kao otvor na sudoperi.
Priao sam teturajui se. Gazio sam kroz blato. Preao sam rukom preko
lica da ga obriem. Samo to se nisam sruio ali sam i dalje prilazio.
Nije tu. Ne gledaj. Odlazi.
Zaustavio sam se.
Idi. Idi da vidi.
Ne mogu.
Pogledao sam u svoje sandale prekrivene blatom. Korakni, rekao sam
sebi. Uradio sam tako. Jo jednom. Uradio sam tako. Bravo. Jo jednom i jo
jednom. I ugledao sam ivicu rupe pod nogama.
Tu si.
Sad je trebalo pogledati unutra.
 Bio sam ubeen da unutra nema nikoga.
Pogledao sam.
Tako je i bilo. Nije vie niega bilo. Ni vedra i loneta. Samo prljava
voda i ebe natopljeno vodom.
Odveli su ga. A nita mi nisu rekli. Nisu me obavestili.
Otiao je a ja ga nisam ni pozdravio.
Gde je? Nisam to znao, ali sam znao da je moj i da su mi ga odveli.
- Gde si? - povikao sam u kiu.
Sruio sam se na kolena. Zario sam prste u blato i stegao ake.
- Motor ne postoji.
Okrenuo sam se.
Salvatore.
Stajao je na nekoliko metara od mene, u mokroj koulji i pantalonama
prljavim od blata. - Motor ne postoji, zar ne?
Zakrkljao sam jedno ne.
Pokazao je na rupu. - Tu je bio?
Klimnuo sam glavom i promucao. - Odveli su ga.
Salvatore je priao, pogledao unutra i zagledao se u mene. - Ja znam gde
je.
Polako sam podigao glavu. - Gde je?
- Kod Meliketija. Dole u raselini.
- Otkud zna?
- Jue sam uo. Tata je razgovarao sa tvojim ocem i s onim iz Rima.
Stajao sam iza vrata radne sobe i uo. Premestili su ga. Razmena nije uspela,
rekli su... Podigao je mokre ike. - Rekli su da ovo mesto vie nije bezbedno.
Oluja se stiala.
Brzo, kako je i dola.
Ve je bila daleko. Tamna masa koja je nadirala preko polja, natopila ih
pa produila svojim putem.
 Sputali smo se niz puteljak.
Vazduh je bio tako ist da se u daljini, iza oker ravnice, nazirala zelena
trakica. More. Tada sam ga prvi put ugledao iz Akva Traversea.
Pljusak je iza sebe ostavio miris trave i mokre zemlje i neto sveine.
Oblaci koji su se zadrali na nebu bili su beli i iskrzani, a seiva zaslepljujueg
sunca rezala su dolinu. Ptice su nastavile s pesmom, kao da je u toku nekakvo
muziko nadmetanje.
Lobanji sam rekao da sam se naalio s njim.
- Dobra ti ala - odgovorio je.
Imao sam predoseaj da niko vie nee da se popne na to brdo, suvie je
daleko, a u staroj ruevini niega lepog nije bilo. Skrivena dolinica donosila je
nesreu.
Filipo je zavrio kod Meliketija meu svinjama, jer razmena nije uspela i
rupa vie nije sigurna, tako su rekli. Nikakve veze to nije imalo sa gospodarima
brda i udovitima koje sam ja sebi izmiljao.
Dosta ve jednom s tim udovitima, Mikele. udovita ne postoje.
Ljudi treba da se plai, a ne udovita. Tako mi je tata rekao.
On je kriv. Nije ga pustio i nikada ga nee pustiti.
Kada make ulove gutera igraju se i igraju, ak i kada je guter ve sav
rasporen, s izbaenim crevima i bez repa. Prate ga mirno, sede, udaraj i
zabavljaju se sve dok guter ne umre, a kada umre jedva ga dotaknu apom, kao
da im je odvratan, on se ne mrdne, pa ga samo pogledaju i odu.
Zagluujua tutnjava, metalna buka prekinula je mir i sve natkrilila.
Barbara je povikala pokazujui u nebo. - Gledajte! Gledajte!
Iza brda su se pojavila dva helikoptera. Dva gvozdena vilina konjica, dva
velika plava vilina konjica na ijim je bokovima pisalo Karabinijeri.
Spustili su se iznad nas a mi smo irili ruke i vikali, stali su jedan drugom
uz bok, okrenuli se istovremeno kao da hoe da nas impresioniraju, a onda su
odlebdeli preko polja, preleteli Akva Traverse i nestali na horizontu.
 Odraslih vie nije bilo.
Kola su bila tu, ali njih nije bilo.
Prazne kue, otvorena vrata.
Svi smo se uzmuvali od kue do kue.
Barbara se uznemirila. - Ima li koga kod tebe?
- Ne. A kod tebe?
- Ni kod mene.
- Gde su? - Remo se zadihao. - I u bati sam gledao.
- ta da radimo? - pitala je Barbara.
Odgovorio sam: - Ne znam.
Lobanja je hodao sredinom puta, s rukama u depovima, mranog
pogleda, kao revolvera u gradu duhova. - Koga je briga. Bolje ovako. Otkad
ekam da svi odu doavola. - I pljunuo je.
- Mikele!
Okrenuo sam se.
Moja sestra je stajala ispred hangara, u gaama i potkoulji, u rukama je
stezala svoje Barbike, a Togo ju je pratio poput senke.
Otrao sam do nje. - Marija! Marija! Gde su odrasli?
Mirno mi je odgovorila. - U Salvatoreovoj kui.
- Zato?
Pokazala je na nebo. - Helikopteri.
- ta?
- Jeste, proli su helikopteri, a onda su svi izali na ulicu i otili u
Salvatoreovu kuu.
- Zato?
- Ne znam.
Osvrnuo sam se oko sebe. Salvatorea vie nije bilo.
- A ta ti radi ovde?
 - Mama je rekla da moram ovde da ekam. Pitala me je gde si otiao.
- A ta si joj ti rekla?
- Da si otiao u planinu.

Odrasli su se u Salvatoreovoj kui zadrali celo vee.

Mi smo sedeli u dvoritu kraj esme i ekali.
- Kada e da zavre? - pitala me je Marija po stoti put.
A ja sam po stoti put odgovarao: - Ne znam.
Rekli su nam da ekamo, da razgovaraju.
Barbara se penjala uz stepenice i kucala na vrata svakih pet minuta, ali
niko nije otvarao. Bila je zabrinuta. - O emu to priaju tako dugo?
- Ne znam.
Lobanja je otiao sa Remom. Salvatore je bio unutra, sigurno se zavukao
u svoju sobu.
Barbara je sela kraj mene. - ta se to deava?
Slegnuo sam ramenima.
Pogledala je u mene. - ta ti je?
- Nita. Umoran sam.
- Barbara! - Anela Mura se pojavila na prozoru. - Barbara, idi kui.
Barbara je upitala: - Kad e da doe?
- Uskoro. Pouri.
Barbara nas je pozdravila i otila kao da su joj sve lae potonule.
- Kada e moja mama da izae? - upitala je Marija Anelu Muru.
Pogledala nas je i rekla: - Idite kui i sami veerajte, brzo e da doe...
Zatvorila je prozor.
Marija je odmahnula glavom. - Ja neu da idem, ovde u da ekam.
Ustao sam. - Bolje da krenemo.
- Neu!
- Hajde. Daj mi ruku.
Prekrstila je ruke. - Neu! Ja u ovde da ostanem celu no, ba me briga.
- Daj mi ruku, hajde.
Namestila je naoare i ustala. - Ali neu da spavam.
- Nemoj da spava.
I vratili smo se kui drei se za ruke.
 10

Toliko su se derali da su nas probudili.

Na sve smo se ve bili navikli. Na none sastanke, na buku, na povien
glas, na razbijanje tanjira, ali su sada ba previe vikali.
- Zato se toliko deru? - pitala me je Marija sa svog kreveta.
- Ne znam.
- Koliko je sati?
- Kasno je.
Bio je mrkli mrak, soba je bila tamna a mi smo bili sasvim razbueni.
- Kai im da prestanu - alila se Marija. - Smetaju mi. Reci im da se tie
deru.
- Ne mogu.
Trudio sam se da razaberem ta kau, ali su se glasovi meali.
Marija se pruila kraj mene. - Bojim se.
- Oni se boje.
- Zato?
- Zato to viu.
To vikanje bilo je kao duvanje zelembaa.
Kad zelemba ne moe da pobegne, trenutak pre nego to ga uhvati on
razjapi eljust, naduje se i pone da duva pokuavajui da te uplai jer se on
tebe boji, ti si din, i jedino to mu preostaje jeste da pokua da te uplai. A ako
ti ne zna da su oni dobri, da ti nee nita, da je to blef, ne dira ih.
Vrata su se otvorila.
Za trenutak se soba osvetlila. Video sam crnu maminu siluetu a iza nje
starca.
Mama je zatvorila vrata. - Jeste li budni?
 - Jesmo - odgovorili smo.
Upalila je lampu na nonom ormariu. U ruci je stezala tanjir sa hlebom i
sirom. Sela je na ivicu kreveta.
- Donela sam vam da jedete... Govorila je tiho, umornim glasom. Imala je
podonjake, bila je raupana i ispijena. - Jedite, pa na spavanje.
- Mama...? - rekla je Marija.
Mama je spustila tanjir u krilo. - ta je?
- ta se to deava?
- Nita... Mama je pokuavala da isee sir ali joj je ruka drhtala. Nije bila
dobra glumica. - Sada jedite a onda... - Savila se, spustila tanjir na pod, pokrila
rukom lice i poela bez glasa da plae.
- Mama... Mama... - Zato plae? - Marija je briznula u pla.
I meni se grlo steglo. Rekao sam: - Mama? Mama?
Podigla je glavu i pogledala me crvenim, zacakljenim oima. - ta je
bilo?
- Mrtav je, zar ne?
Oamarila me je i poela da me trese kao da sam od krpe. - Niko nije
mrtav! Niko nije mrtav! Je li ti jasno? - Napravila je bolnu grimasu i proaptala.
- Suvie si mali... - Otvorila je usta i privila me na grudi.
Rasplakao sam se.
Sad smo svi plakali.
Starac je povikao sa drugog kraja kue.
Mama ga je ula i odmakla se od mene. - Dosta sad! - obrisala je suze.
Pruila nam je dve krike hleba. - Jedite.
Marija je zagrizla hleb ali nije mogla da proguta, toliko se tresla od
jecaja. Mama joj je otrgla kriku iz ruke.
- Niste gladni? Nema veze... Uzela je tanjir. - Leite... Namestila je
jastuke i ugasila svetlo. - Ako vam zasmeta buka zavucite glavu ovde ispod.
Hajde! - Poloila nam ih je preko glave.
 Pokuao sam da se oslobodim. - Mama, molim te. Nemam vazduha.
- Posluajte! - zareala je i vrsto pritisnula.
Marija je bila van sebe, kao da je neko dere.
- Prekini! - Mama je tako glasno povikala da sam na trenutak i ja prestao
da se svaam. Uplaio sam se da e da je istue.
Marija je zautala.
im bismo se pokrenuli, im bismo zaustili da neto kaemo, mama je
kao pokvareni gramofon ponavljala: - Pssst! Spavajte.
Ja sam se napravio da spavam i nadao sam se da e i Marija to da uini.
Ubrzo se i ona smirila.
Mama je dugo tako ostala, bio sam ubeen da e celu no da provede s
nama, ali je na kraju ustala. Mislila je da spavamo. Zatvorila je vrata i izala.
Sklonili smo jastuke. Bio je mrak, ali je bledo svetlo uline svetiljke
obasjavalo sobu. Ustao sam.
Marija je sela, natakla naoare i mrcajui upitala: - ta to radi?
Stavio sam prst na usta. - uti.
Prislonio sam uvo na vrata.
I dalje su se raspravljali, ovoga puta tie. uo sam Felieov i starev glas,
ali nita nisam razumeo. Pokuao sam da pogledam kroz kljuaonicu ali se
video samo zid preko puta.
Uhvatio sam se za kvaku.
Marija je od uzbuenja zagrizla aku. - ta to radi, jesi li poludeo?
- uti! - malo sam odkrinuo.
Felie je stajao kraj poreta. Na sebi je imao zelenu trenerku, rajsferlus
sputen do ispod rebara otkrivao je napumpane miie na grudima. Pogled mu
je bio ukoen, a usta poluzatvorena preko mlenih zubia. Obrijao se na nulu.
- Ja? - izgovorio je stavljajui ruku na grudi.
- Jeste, ti - odvratio mu je starac. Sedeo je za stolom, prebacio nogu preko
kolena, u rukama je drao cigaretu i opako se smekao.
 - Ja sam, dakle, peder? Derpe? - pitao je Felie.
Starac je potvrdio. - Ba tako.
Felie je iskrivio vrat. - A... A kako si ti to kao otkrio?
- Po svemu se vidi. Peder si. Nema tu ta. A... - Starac je povukao dim. -
Zna li ta je najgore od svega?
Felie je zainteresovano nabrao obrve. - Ne, ta?
Izgledali su kao dva prijatelja u poverljivom razgovoru.
Starac je ugasio cigaretu u tanjiru. - To to ti to ne zna. U tome je tvoj
problem. Roen si kao peder, a to ne zna. U izvesnim si godinama, nisi vie
balavac. Dozovi se pameti. Bolje bi ti bilo. Radio bi ono to rade pederi,
odnosno klao bi se u bulju. A ti izigrava opasnog tipa, mukarinu, pun si
pria, ali sve to uradi i kae zvui lano, zvui pederski.
Tata je stajao i gledao kao da prati razgovor, ali je bio odsutan. Brica se
naslonio na vrata kao da e kua svakog trenutka da se srui, a mama je sedela
na kauu i bezizraajnim pogledom gledala televiziju bez tona. Luster je bio
obavijen oblakom muica koje su, onako crne i mrtve, padale po belim
tanjirima.
- Sluajte, ujte me, da ga vratimo. Da ga vratimo - iznenada je izustio
tata.
Starac ga je pogledao, zavrteo glavom i nasmeio se. - Ti uti, bolje ti je.
Felie je pogledao u tatu a onda priao starcu. - Ja moda jesam peder, ali
e ti, rimljansko govno, da popije ovo. Podigao je ruku i odalamio ga preko
usta.
Starac se sruio na zemlju.
Ustuknuo sam dva koraka i uhvatio se za glavu. Felie je udario starca.
Poeo sam da se tresem i povraalo mi se, ali nisam mogao da se ne vratim i ne
pogledam.
U kuhinji je tata vikao. - ta to radi koji kurac? Jesi li poludeo? -
Zgrabio je Feliea za ruku trudei se da ga odvue.
 - Rekao mi je da sam peder, ubre jedno... - Felie je bio na ivici suza. -
Ubiu ga...
Starac je leao na zemlji. Bilo mi ga je ao. Poeleo sam da mu
pomognem ali nisam mogao. Pokuavao je da se pridigne, ali su mu se noge
klizale po podu a ruke ga nisu drale. Iz usta su mu curili krv i pljuvaka.
Naoare koje je drao na glavi sada su leale ispod stola. Nisam mogao da
odvojim pogled od njegovih belih listova, mravih i bez dlaka, koji su virili
ispod pantalona od plavog platna. Rukama se uhvatio za ivicu stola, polako se
pridigao i uspravio. Uzeo je salvetu i pritisnuo je na usta.
Mama je na kauu plakala. Brica se pribio uz vrata kao da je ugledao
neastivog.
Felie je koraknuo prema starcu, mada je tata pokuao da ga zadri. - ta
kae? Po tebi je ovo pederska pesnica, a? Samo mi jo jednom reci da sam
peder i kunem ti se da se vie nee podii.
Starac je seo na stolicu i salvetom zaepio ogromnu poderotinu na usni.
Onda je podigao glavu, pogledao pravo u Feliea i rekao otrim glasom: - Ako
si muko, onda to dokai... Opaki sjaj bljesnuo mu je u pogledu. Rekao si da e
ti to da uradi, i sve si porekao. Kako si ono govorio? Rasporiu ga kao jagnje,
nema problema, ja se ne bojim. Ja sam padobranac. Ja ovo, ja ono. Brbljive
jedan, samo baljezga. Gori si od psa, nisi u stanju ni dete da sauva...
Ispljunuo je bujicu krvi na sto.
- Govnaru jedan! - cmizdrio je Felie vukui za sobom tatu. - Neu ja to
da uradim! Zato ja, zato? - Suze su mu lile niz osave obraze.
- Pomozi! Pomozi mi! - povikao je tata Barbarinom ocu. I brica je
nasrnuo na Feliea. Njih dvojica su jedva uspeli da ga zaustave.
- Ja to neu da uradim, govnaru! - ponovio je Felie. - Neu u zatvor da
idem zbog tebe. Zaboravi!
Sad e da ga ubije, rekao sam sebi.
Starac se uspravio. - Onda u ja to da uradim. Samo bez brige, jer ako ja
padnem, pada i ti. Povlaim te za sobom, nitarijo. U to moe biti siguran.
- Gde me ti vodi, govno rimljansko? - Felie je oborio glavu i zaleteo se.
Tata i brica su pokuali da ga zadre ali ih je on stresao sa sebe kao perut i opet
nasrnuo na starca.
Starac je iz pantalona izvukao pitolj i prislonio mu ga na elo. - Pokuaj
jo jednom da me udari. Probaj. Hajde, uradi to. Molim te, uradi...
Felie se ukoio kao da se igra crvene marije.
Tata je stao izmeu njih. - Smirite se, dosta! Obojica ste dokurili. -
Razdvojio ih je.
- Probaj! Starac je pitolj zavukao za pojas. Na Felieovom elu ostao je
crveni krui.
Mama je sedela u oku, plakala, grizla ruke i ponavljala: - Tie! Tie!
Tie! Tie!
- Zato hoe da puca u njega?
Okrenuo sam se.
Marija je ustala, stajala mi je iza lea.
- Vrati se u krevet - povikao sam na nju ispod glasa.
Odmahnula je glavom.
- Marija, vrati se u krevet!
Moja sestra je skupila usnice i odreno odmahnula.
Podigao sam ruku, spremio sam se da joj opalim amar ali sam se
uzdrao. - Vrati se, i da se nisi usudila da zaplae.
Posluala je.
Tata je u meuvremenu uspeo da ih ubedi da sednu. On je i dalje hodao,
oi su mu se caklile, ludako svetlo mu je gorelo u pogledu.
- Dosta. Izvlaiemo ibicu. Koliko nas je? etvorica. Od svih koliko nas
je bilo, na kraju je ostalo nas etvorica. Najvee budale. Bolje tako. Ko izgubi,
ubie ga. Tako je lake.
- I dobija doivotnu - rekao je brica i lupio se rukom po elu.
 - Bravo! - Starac je pljeskao rukama. - Vidim da poinjemo da koristimo
mozak.
Tata je uzeo kutiju ibica i svima je pokazao. - Evo. Da igramo. Jeste li
uli za vojniki red?
Zatvorio sam vrata.
Poznavao sam tu igru.

U mraku sam pronaao majicu i pantalone i navukao ih. Gde li su se

izgubile sandale?
Marija me je gledala sa kreveta. - ta to radi?
- Nita. - Bile su u oku.
- Gde e?
Nazuo sam ih. - Na jedno mesto.
- Zna ta, ti si lo, strano si lo.
Popeo sam se na krevet a odatle na prozorsku dasku.
- ta to radi?
Pogledao sam dole. - Idem kod Filipa... Sreom, tata je parkirao Lupetto
pod naim prozorom.
- Ko je Filipo?
- Jedan moj prijatelj.
Bilo je visoko a cerada je bila trula. Tata je uvek govorio da mora da kupi
novu. Ako se doekam na noge pocepae se i razbiu se o pod kamiona.
- Ako to uradi rei u te mami.
Pogledao sam je. - Ne brini. Dole je kamion. Ti spavaj. Ako doe mama...
- ta da joj kaem?
- Reci joj... Reci joj ta hoe.
- Naljutie se.
- Nema veze... - Prekrstio sam se, zadrao dah, zakoraio i pustio se
rairenih ruku.
 Udario sam leima posred cerade i proao bez ogrebotine. Izdrala je.
Marija se pojavila na prozoru. - Brzo se vrati, molim te.
- Odmah se vraam. Ne brini. - Popeo sam se u kabinu i iz nje se spustio
na zemlju.
Ulica je bila sumorna kao ta no bez zvezda. Kue su bile tamne i tihe.
Jedino su na mojoj kui prozori bili osvetljeni. Svetiljku kraj esme obavilo je
klupko muica.
Nebo se ponovo smrklo i Akva Traverse je utonulo u crni, gusti plat
tame. Morao sam da uem u njega ako sam hteo da stignem do Meliketijeve
farme.
Morao sam da skupim hrabrost.
Tajger Dek. Misli na Tajger Deka.
Indijanac e mi pomoi. Pre nego to neto uinim treba da razmislim ta
bi Indijanac uradio na mom mestu. U tome je bila tajna.
Otrao sam iza kue po bicikl. Srce mi je ve dobovalo u grudima.
Red Dragon je, onako nadmen i obojen, bio naslonjen na Krntiju.
Krenuo sam da ga uzmem, ali, rekao sam sebi, da nisi poludeo? Gde e s
tom blesavom klopocijom?

Leteo sam na staroj Krntiji.

Bodrio sam sebe. - Hajde, Tajger, hajde.
Ronio sam kroz mastilo. Jedva sam nazirao put, a kada ga nisam video,
zamiljao sam ga. Povremeno bi slabi meseev sjaj uspeo da se prostre po
jorganu oblaka koji je pokrivao nebo i tada bih na koji trenutak ugledao polja i
crne obrise brda kraj puta.
Stisnuo sam zube i brojao obrtaje pedala.
Jen, dva, tri, dii...
Jen, dva, tri, dii...
Gume su kripale po tucaniku. Vetar mi se lepio za lice kao topla krpa.
 Kretavi zov uka, lave psa u daljini. Tiina. Ali sam svejedno uo apat
u tami.
Zamiljao sam da su na ivici puta, ta mala bia lisijih uiju i crvenih
oiju, da me gledaju i razgovaraju meu sobom.
Vidi! Vidi, neki deak!
ta radi po noi ovde?
Da ga uhvatimo!
Da, da, da, dobar je... na njega!
A iza su bili gospodari brda, dinovi iz zemlje i klasje, pratili su me i
ekali moj pogrean korak, da skrenem s puta pa da me pregaze i sahrane. uo
sam kako diu. Isputali su isti zvuk kao i vetar u itu.
Tajna je bila u tome da se drim sredine puta, ali sam morao biti spreman
na sve.
Lazar se niega nije bojao.
Videe ga, rekoh u sebi.
Po noi je Lazar svetleo. Palio se i gasio kao reklama bara Perla u
Luinjanu. A kada bi se upalio lepo se videlo kako mu mravi hodaju kroz vene.
Nije brzo iao, u to sam bio siguran, da potri raspao bi se. Vano je bilo proi
kraj njega bez zaustavljanja, bez usporavanja.
- Filipo... stiem... Filipo... dolazim... - ponavljao sam u sebi jedva diui
od napora.
Dok sam prilazio farmi novi uas, koji me je jo vie guio, narastao je u
meni. Kosa mi se na temenu nakostreila kao uma igala.
Meliketijeve svinje.
Gospodara brda i kompanije na smrt sam se plaio, ali sam znao da ne
postoje, da ih ja izmiljam, da o tome ni sa kim ne mogu da razgovaram jer bi
me zavitlavali, ali sam o svinjama slobodno mogao da priam, jer su stvarno
postojale i bile su gladne.
Sveeg mesa.
 Jazaviar je pokuao da pobegne, ali mu nije bilo spasa. Rastrgle su ga u
roku od dve sekunde. Tako je rekao Lobanja.
Moda ih Meliketi nou puta. Pa tumaraju po farmi, ogromne, zle,
iljatih onjaka i podignute njuke.
to dalje od tih zveri to bolje po mene.
U daljini se slabo svetlo pojavilo na farmi.
Farma.
Samo to nisam stigao.
Zakoio sam. Vetar je stao. Vazduh je bio ustajao i topao. Iz oblinje
raseline dopirali su zvuci zrikavaca. Siao sam s bicikla i bacio ga u ikaru kraj
puta.
Nita se nije videlo.
Brzo sam koraao jedva diui i neprestano se osvrtao. Plaio sam se da
mi se otre kande nekog udovita ne zariju u vrat. Sada kad sam koraao ula
se gomila umova, amora, tupih udaraca, udnih zvukova. Oko mene je crna,
kompaktna masa pritiskala put. Ovlaio sam suve usne, u ustima sam oseao
gorak ukus. Srce mi je dobovalo u grlu.
Spustio sam on sandale na neto ljigavo, poskoio, ispustio prigueni
krik i naao se na zemlji poderanog kolena.
- Ko je to? Ko je? - promucao sam i uurio se, iekujui da me obaviju
pihtijasti, peckavi pipci meduze.
Dva tupa udarca i jedno Bua bua bua.
aba! Nagazio sam na abu u itu. Budala, namestila se na sred puta.
Pridigao sam se i epajui produio u pravcu slabog svetla.
Ni baterijsku lampu nisam poneo. Mogao sam da je uzmem iz tatinog
kamiona.
Kad sam stigao do dvorita sakrio sam se iza drveta.
Kua je bila na nekih stotinak metara od mene. Prozori zamraeni. Samo
je jedna sijalica visila kraj vrata osvetljavajui deo izguljenog zida i zaralu
stolicu za ljuljanje.
Malo dalje, u tami, nalazili su se zabrani sa svinjama. Ve sa te razdaljine
osetio sam odvratan smrad njihovog izmeta.
Gde je Filipo mogao da bude?
Dole u raselini, rekao je Salvatore. U tom dugom i prostranom kanalu ve
sam vie puta zimi s tatom traio peurke. Svuda samo stenje, rupe i kameni
zidovi.
Ako budem proao kroz polja stii u na ivicu gravina, odatle sam mogao
da siem na dno a da ne priem previe kui.
Bio je to dobar plan.
Pretrao sam preko polja. Pokosili su ito. Po danu, bez klasja bi me
spazili, ali sada sam u odsustvu meseca bio bezbedan.
Zaustavio sam se na ivici provalije. Dole je bilo tako crno da nisam
mogao da procenim koliko je stena strma, da li je glatka ili je bilo uporita.
Nisam prestajao da proklinjem sebe to sam zaboravio lampu. Nisam tuda
mogao da siem. Mogao sam da se povredim.
Ostalo je jo samo da se pribliim kui, tamo je raselina nia, a i jedan
puteljak se sputa u stenama. Ali tamo su i svinje.
Oblio me je znoj.
Svinje imaju najbolje razvijeno ulo mirisa na svetu, kakvi lovaki psi,
govorio je Lobanjin otac, koji je bio lovac.
Nisam tuda mogao da proem. ule bi me.
ta bi Tajger Dek uradio na mom mestu?
Suoio bi se s njima. Potamanio bi ih svojom vinesterkom, pretvorio u
kobasice i ispekao na vatri sa Teksom i Srebrnom kosom.
Ne. Nije to njegov stil.
ta bi uradio?
Razmisli, rekao sam sebi. Ukljui mozak.
Pokuao bi da ukloni svoj, ljudski miris, eto ta bi uradio.
 Kada su Indijanci ili u lov na bizone, mazali su se mau i ogrtali krzna.
Eto ta je trebalo da uradim - da se premaem zemljom. Ne zemljom, govnima.
Bolje tako. Ako budem smrdeo na govna nee me ni primetiti.
Priao sam kui to sam vie mogao, skriven u mraku.
Smrad je postajao sve nesnosniji.
Osim zrikavaca ulo se jo neto. Neka muzika. Zvuk klavira i promukao
glas koji je pevao: Kakva ledena voda, niko me vie spasiti nee. Pao sam sa
broda, pao, dok se na brodu plesalo. Talas po talas...
Je ii to Meliketi peva?
Neko je sedeo na ljuljaci. Na zemlji, u njegovoj blizini, nalazio se radio.
Ili je Meliketi ili njegova hroma erka.
Malo sam ga kriom posmatrao, uuren iza starih traktorskih guma.
Izgledao je kao da je mrtav.
Priao sam blie.
Bio je to Meliketi.
Isuena glava bila mu je zavaljena u prljavi jastuk, usta otvorena, a
dvocevka mu je leala u krilu. Tako je jako hrkao da sam i sa te razdaljine
uspevao da ga ujem.
Slobodan prolaz.
Izaao sam na istinu i preao nekoliko koraka kada je otar lave psa
iskidao tiinu. Na trenutak su i zrikavci zautali.
Pas! Zaboravio sam na psa.
Crvene oi su juriale kroz tamu. Vukao je lanac za sobom i tako
pridavljen lajao.
Naglavake sam se bacio u strnjiku.

- ta je bilo? ta ti je? ta se deava s tobom? - skoio je Meliketi. Leao

je na ljuljaci i vrteo glavom kao uk. - Tiberije! Miran! Smiri se, Tiberije!
Ali je ivotinja i dalje lajala, pa se Meliketi protegnuo, namestio
ortopedsku kragnu, ustao, ugasio radio i upalio baterijsku lampu.
- Ko ide? Ko ide? Ima li koga? - povikao je u mrak i nekoliko puta
bezvoljno obiao dvorite drei dvocevku pod mikom, arajui snopom
svetlosti naokolo. Vratio se nazad gunajui. - Prestani da pravi dumbus.
Nikoga nema.
ivotinja se priljubila uz zemlju i zareala kroz zube.
Meliketi je uao u kuu i zalupio vratima.
Drao sam se to sam dalje mogao od psa i prikradao se svinjcu. U mraku
sam nazirao etvrtaste obrise ograde. Rezak smrad je rastao i grebao mi grlo.
Morao sam da se kamufliram. Skinuo sam majicu i pantalone. Tako u
gaama uronio sam ruke u zemlju natopljenu piakom i mrtei se prekrio
gornji deo tela, ruke, noge i lice tom odvratnom meavinom.
- Hajde, Tajger. Kreni i ne zaustavljaj se - proaputao sam i poao
etvoronoke.
Jedva nekako. Rukama i nogama sam propadao u blato.
Pas je ponovo zalajao.
Naao sam se izmeu dva zabrana. Preda mnom se nalazio prolaz ui od
metra koji se gubio u tami.
Oseao sam ih. Bile su tu. Proizvodile su dubok, dubok zvuk koji je liio
na lavlju riku. Oseao sam njihovu snagu u mraku, kretale su se u stadu
udarajui kopitama, reetke su se tresle od udaraca.
Produi i ne osvri se, naredio sam sebi.
Molio sam se da moj govnjivi tit upali. Da jedna od tih zveri provue
njuku kroz preku, jednim ujedom bi mi otkinuta nogu.

Ve sam nazirao kraj zabrana kada je iznenada poelo komeanje i

groktanje, kao da se svaaju.
Nisam mogao da ne pogledam.
Na metar od mene posmatrala su me dva uta, zla oka. Iza tih malih
farova mora da se nalazilo stotinak kila miia i mesa i ekinja i noktiju i
onjaka i gladi.
Fiksirali smo se tokom jednog beskrajnog trenutka, onda se stvor trgnuo i
bio sam uveren da e da obori ogradu.
Zaurlao sam i skoio na noge, potrao, okliznuo se u ubritu i pridigao
se, nastavio da trim kroz mastilo razjapljenih usta, stiui pesnice do krvi, kad
sam se naao u vazduhu, poleteo sam, srce mi se propelo do usta, a creva se
zgrila u aku bola.
Promaio sam rub raseline.
Strmoglavio sam se u prazno.
Zaustavio sam se na metar nie, u granju maslinovog drveta koje je krivo
raslo u strmom stenju kronjom nadvisujui strmine.
vrsto sam se uhvatio za granu. Da mi to blagosloveno drvo nije
zaustavilo pad razbio bih se o stene. Poput Franeska.
Meseev srp je odkrinuo sebi prolaz kroz modre oblake i mogao sam
ispod sebe da vidim tu dugaku ranu u polju.
Pokuao sam da se okrenem ali se deblo zalelujalo kao preaga na
jarbolu. Sad e da se prebije, rekoh sam sebi. Pau dole zajedno sa drvetom.
Ruke su mi se tresle, i noge, pri svakom pokretu imao sam utisak da
klizim dole. Kada sam konano meu prstima osetio stenu odahnuo sam.
Ponovo sam se popeo na ivicu raseline.
Bila je duboka i ravala se udesno i ulevo stotinama metara. Unutra je sve
bilo puno rupa, klanaca i drvea.
Filipo je mogao da bude bilo gde.
Sa moje desne strane polazio je put koji se strmo provlaio kroz bele
stene. U zemlju je bio zaboden kolac i na njega privezano dotrajalo ue pomou
koga se sigurno Meliketi sputao. Uhvatio sam se za njega i krenuo niz stazu.
Nakon nekoliko metara stigao sam do nasipa prekrivenog izmetom. Bio je
opasan ogradom od isprepletenog granja. O iljastu izboinu na steni bila je
okaena odea, konopci i srpovi. Malo dalje bila je naslagana hrpa drvenih
koeva. Tri male koze i jedna vea bile su privezane za korenje koje je izbijalo
iz zemlje. Gledale su u mene.
Rekao sam im: - Bolje mi recite gde je Filipo, umesto to me gledate kao
kretenke.
Crna, utljiva senka spustila se s neba, prela preko mene, glavu sam
zaklonio rukama.
uk.
Ponovo se popela, rasprivi se u crnilu, onda se opet spustila do
zemljanog zida i vratila gore.
udno, to su dobre ptice.
Zato me napada?
- Odlazim, odlazim - proaputao sam.
Stazica se sputala i ja sam nastavio da silazim drei se za ue. Morao
sam pogrbljen da hodam i rukama napipavam prepreke, kao to ine slepci. Kad
sam stigao do dna klanca, zinuo sam. Grmovi imirike, strika, planike,
mahovina i stene bili su prekriveni sjajnim takicama koje su poput malih
farova pulsirale u noi. Svici.
Oblaci su se proredili a polumesec je u uto bojio raselinu. Zrikavci su
pevali. Meliketijev pas nije vie lajao. Mir.
Ispred mene se uzdizao umarak maslina a iza njega na drugom kraju
klanca otvarao se uzan procep u kamenu.
Iz tog pravca dopirao je rezak vonj, vonj izmeta. im sam malo uao
zauo sam komeanje i blejanje. Tepih od ovaca. Zatvorili su ih u peinu
metalnom mreom. Nabijene kao sardine. Nije bilo mesta za Filipa.
Vratio sam se na drugu stranu ali nisam mogao da pronaem nikakvu
rupu, nikakvu jazbinu u koju bi mogao da sakrije dete.
Kada sam skoio kroz prozor, nije mi ni prolo kroz glavu da moda neu
uspeti da ga pronaem. Mislio sam da je dovoljno da proem kroz mrak a da me
ne pojedu svinje, i on e biti tu.
Nije bilo tako.
Raselina je bila strano dugaka, a Filipa su mogli da smeste i na drugoj
strani.
Obeshrabrio sam se. - Filipo, gde si? - povikao sam. Ali jako tiho. Da me
ne uje Meliketi. - Odgovori mi! Gde si? Javi se.
Nita.
Samo mi je uk odgovorao. Isputao je udan zvuk, kao da kae Samo
moj, samo moj, samo moj. Moda je to isti onaj koji me je maloas napao.
Nije fer. Ceo taj put sam prevalio, ivot sam rizikovao zbog njega, a on se
ne pojavljuje. Poeo sam da jurcam nasumice napred-nazad kroz stene i
masline, polako me je obuzimalo oajanje.
Besno sam dohvatio granu sa zemlje i poeo da udaram po steni, sve dok
ruke nisam izgulio. Onda sam seo. Tresao sam glavom i pokuavao da odagnam
misao da je sve bilo uzalud.
Pobegao sam od kue kao budala.
Tata mora da je van sebe od besa. Ubie me od batina.
Mora da su primetili da nisam u sobi. A i da nisu primetili, uskoro e doi
da ubiju Filipa.
Tata i starac napred, Felie i brica iza njih. U punoj brzini, u mraku, u
sivim kolima sa nianom na gepeku, tokovima gazei abe.
ta eka, Mikele? Vrati se kui, naredio mi je Marijin glas.
- Stiem - rekao sam.
Uradio sam sve to sam mogao a on se nije pojavio. Nisam ja kriv.
Morao sam da pourim, mogli su svakog trenutka da naiu.
Ako budem trao bez zaustavljanja moda u stii kui pre nego to
izau. Niko nita ne bi primetio. To bi bilo lepo.
Hitro sam se uspentrao izmeu stena putem kojim sam doao. Sad kad se
pojavilo malo svetla bilo je lake.
 uk. Kruio je iznad nasipa, a kada je prolazio ispred meseca ugledao bih
crnu siluetu, irokih i kratkih krila.
- ta ti hoe? - Protrao sam preko nasipa, kraj kozica, a ptica me je
ponovo udarila. Udaljio sam se i okrenuo da pogledam tog ludog uka.
Nije prestajao da krui nad nasipom. Okrznuo bi hrpu koeva naslonjenu
na stenu, napravio krug i i trvdoglavo se vraao nazad.
Zato li to radi? Da nije neki mi? Nije. ta je onda?
Gnezdo!
Naravno. Gnezdo. Mladunci.
I laste kad baci iz gnezda ne prestaju da lete ukrug sve dok ne malaksaju.
Tom uku su pokrili gnezdo. A ukovi gnezdo prave u rupama.
Rupe!
Vratio sam se nazad i poeo da sklanjam motke s gomile a uk bi me
povremeno okrznuo. - Stani, stani - rekao sam mu.
U steni je ovla bio sakriven otvor. Ovalni otvor irok kao toak kamiona.
uk se uvukao unutra.
Oko mene crno kao smola. Oseao se miris sagorelog drveta i pepela.
Nisam mogao da procenim koliko je duboko.
Uvukao sam glavu i pozvao. - Filipo?
Odgovorio mi je eho.
- Filipo? - Dublje sam se nagnuo. - Filipo?
Saekao sam. Nita se nije ulo.
- Filipo, da li me uje?
Nije ga bilo.
Nema ga. Tri kui, ponovio mi je sestrin glas.
Preao sam tri koraka kada mi se uinilo da ujem jauk, prigueno
stenjanje.
Uobrazio sam?
Vratio sam se i zavukao glavu u rupu.
 - Filipo? Filipo, jesi li tu?
Iz rupe je izalo Mmmm! Mmmm!
- Filipo, ti si?
- Mmmm!
Tu je!
Osetio sam kako mi se neki teret otapa u grudima, prislonio sam se uz
stenu i skliznuo dole. Sedeo sam, opruen na nasipu prekrivenom kozjim
brabonjcima, s osmehom na usnama.
Pronaao sam ga.
Plakalo mi se. Obrisao sam oi rukama.
Mmmm!
Ustao sam. - Stiem. Odmah dolazim. Jesi li video? Doao sam, odrao
sam obeanje.
Jesi li video?
Konopac. Naao sam neki umotan kraj srpova. Vezao sam ga za koren
kraj koga su stajale koze i ubacio u rupu. - Evo me.
Spustio sam se. Srce mi je tako snano lupalo da su mi se tresle grudi i
ruke. Od tame mi se zavrtelo u glavi. Nisam imao vazduha. Kao da sam u nafti i
da je hladno.
Ni dva metra nisam preao kada sam dodirnuo tlo. Bilo je zatrpano
motkama, cepanicama, gajbama paradajza. etvoronoke sam pipao po mraku.
Bio sam go i drhtao sam od hladnoe.
- Filipo, gde si?
- Mmmm!
Zapuili su mu usta.
- Ovd... - Noga mi je zapela za granje, skliznuo sam ispruenih ruku na
snop bodljikavog prua. Otar bol me je ugrizao za gleanj. Zaurlao sam, a
topao, kiseo izliv ui propeo se u meni. Ledeni talas mi je zagrebao lea i
osetio sam da mi ui gore.
 Ruke su mi se tresle dok sam izvlaio zaglavljenu nogu. Bol mi je
pritiskao gleanj. - Izgleda da sam uganuo nogu - zakrkljao sam. - Gde si?
- Mmmm!
Stisnuo sam zube, odvukao se u pravcu iz kojeg je dolazilo stenjanje i
naao ga. Ispod prua. Skinuo sam ga sa njega i napipao ga. Leao je na zemlji.
Go. Ruke i noge bile su mu svezane irokom selotejp trakom za pakete.
- Mmmm!
Rukama sam mu napipao lice. I preko usta je imao traku.
- Ne moe da pria. ekaj, da skinem. Moda e da zaboli.
Otkinuo sam je. Nije vikao, ali je poeo da dahe.
- Kako si?
Nita nije rekao.
- Filipo, kako si, odgovori?
Dahtao je kao lovaki pas koga je ujela otrovnica.
- Nije ti dobro?
Dodirnuo sam mu grudi. Suvie su se brzo nadimale i praznile.
- Idemo sada. Hajdemo. ekaj... - Pokuao sam da mu odveem ruke i
noge. Bilo je vrsto stegnuto. Na kraju sam u oajanju zubima poeo da reem
traku. Prvo sam mu oslobodio ruke a onda i noge.
- Evo, gotovo. Hajdemo... - Uhvatio sam ga za ruku. Ali ruka je
beivotno pala.
- Uspravi se, molim te. Moramo da idemo, oni dolaze...
- Pokuavao sam da ga podignem ali je on padao kao krpena lutka. Ni
trunke energije nije bilo u tom iznurenom telacu. Nije bio mrtav samo zato to
je i dalje disao. - Ja ne mogu da te iznesem. Boli me noga! Molim te, Filipo,
pomozi mi... - Uhvatio sam ga za ruku. - Hajde! Hajde! - Postavio sam ga da
sedi, ali im sam ga pustio skljokao se na zemlju.
- ta da radim! Zar ne shvata da e da te ubiju ako ostane ovde? - Grlo
mi se steglo. - Umree tako, budalo, budaletino! Ja sam ovde doao zbog tebe,
ak dovde, ja sam obeanje odrao a ti... a ti... - Briznuo sam u pla. Tresao sam
se od jecaja. - Ti... mora... da ustane... budalo.... budalo... jedna... Opet sam
pokuao, i ponovo, uporno, ali se on spustio u pepeo, sasvim savijene glave, kao
mrtva kokoka. - Ustani! Ustani! - povikao sam i poeo da ga udaram
pesnicama.
Nisam znao ta da radim. Sklupao sam se sa glavom na kolenima. - Jo
nisi mrtav, shvata li? - Sedeo sam i plakao.
- Ovo nije raj.
Na trenutak je prestao da dahe i proaptao neto.
Prislonio sam uvo na njegova usta. - ta si rekao?
Proaputao je. - Ne mogu.
Prodrmao sam ga. - Kako ne moe?
- Ne mogu, izvini.
- Naravno da moe. Naravno...
Nije vie progovarao. Zagrlio sam ga. Drhtali smo prekriveni blatom.
Nije nita vie moglo da se uradi. Ni ja nisam mogao. Oseao sam strahovit
umor, bio sam na izmaku snaga, gleanj je i dalje kljucao. Sklopio sam oi, srce
je poelo da se oputa i ne hotei sam se uspavao.
Otvorio sam oi.
Bio je mrak. Na sekund sam poverovao da sam kod kue, u svom krevetu.
Tada sam zauo lave Meliketijevog psa. I glasove.
Stigli su.
Prodrmao sam ga. - Filipo! Filipo, ovde su! Hoe da te ubiju. Dii se.
S mukom je udahnuo. - Ne mogu.
- Moe. Da se kladimo? - Kleknuo sam i rukama ga pogurao kroz granje,
ne obraajui panju na bol. Moj, njegov. Morao sam da ga izvedem iz te rupe.
Prue me je ibalo, ali sam i dalje gurao, stisnutih zuba, sve do podnoja otvora.
Glasovi su bili blizu. Neko svetlo je sevalo po kronjama drvea.
Zgrabio sam ga za ruke. - Sad mora da stane na noge. Mora. I taka...
 Povukao sam ga, uhvatio me je za vrat. Uspravio se. - Jesi li video,
budalice?! Vidi da si stao na noge? Ali sad mora da se popne. Ja u da te
guram odozdo, ali ti mora da se uhvati za rupu.
Zakaljao se. Kao da mu u grudima iklja kamenje. Kada je napokon
prestao zavrteo je glavom i rekao: - Neu da idem bez tebe.
- ta?
- Neu bez tebe.
Grlio sam ga kao da je lutka. - Nemoj da si lud. Odmah dolazim.
Kao da su ve stigli. Pas mi je lajao nad glavom.
- Neu.
- Hoe, jo kako, jesi li razumeo? - Da sam ga pustio sruio bi se na
zemlju.
Podigao sam ga i pogurao na gore. - Hvataj ue, hajde.
Osetio sam da je laki. Uhvatio se! Taj kukin sin je na kraju dohvatio
ue! Bio je iznad mene. Noge je oslanjao na moja ramena.
- Sad u da te gurnem, a ti se i dalje izvlai rukama, jesi uo? Ne putaj.
Video sam njegovu sitnu glavu obavijenu bledim svetlom rupe.
- Stigao si. Sad izai.
Pokuao je. Oseao sam da se uzaludno trudi. - ekaj. Pomoi u ti -
rekao sam i uhvatio ga za glenjeve. - Pogurau te. Ti se odbaci... Snano sam
se odupro nogama, stegnutih zuba ga izbacio, i video kako nestaje progutan
otvorom, u istom trenutku osetio sam kao da mi se dugi zailjeni ekser zabija u
kost glenja sve do sri, rezak bol mi je kao strujni udar proao kroz nogu sve
do prepona i ja sam se sruio.
- Mikele! Mikele, uspeo sam! Doi.
Podrignuo sam kiseo vazduh. - Stiem. Odmah dolazim.
Probao sam da se podignem ali me noga nije sluala. Sa zemlje sam
pokuao da dohvatim ue, bezuspeno.
Glasovi su se pribliavali. Bat koraka.
 - Mikele, je 1 dolazi?
- Dolazim.
Vrtelo mi se u glavi, ali sam kleknuo. Nisam mogao da se popnem.
Rekao sam: - Filipo, bei!
Nadneo se nad rupu. - Penji se!
- Ne mogu. Noga. Bei ti!
Odmahnuo je glavom. - Ne, neu... Svetlo iza njega je postalo jae.
- Bei. Ovde su. Bei.
- Ne.
- Mora da ide. Molim te! Odlazi!
- Ne.
Vikao sam i preklinjao. - Odlazi! Odlazi! Ako ne ode ubie te, shvata?
Rasplakao se.
- Odlazi. Odlazi. Molim te, preklinjem te. Odlazi odavde... I ne
zaustavljaj se. Nikako se ne osvri. Nipoto... Sakrij se! - Sruio sam se na
zemlju.
- Ne mogu - rekao je. - Bojim se.
- Ne, ti se ne boji. Ne boji se. Nema razloga za strah. Sakrij se.
Klimnuo je glavom i nestao.
Sa zemlje sam pokuao da pronaem ue u mraku, dotakao sam ga ali
sam ga i ispustio.
Probao sam, ali bilo je previsoko.
Kroz rupu sam ugledao tatu. U jednoj ruci je drao pitolj a u drugoj
baterijsku lampu.
Izgubio je.
Kao i obino.
Zaslepela me je svetlost. Zamurio sam.
- Tata, ja sam, Mike...
A onda je sve bilo belo.
 Otvorio sam oi.
Noga me je bolela. Nije bila ista noga od ranije. Druga. Bol je bio biljka
puzavica.
Bodljikava ica koja se uvija oko creva. Neto silovito. Crveno. Poruena
brana.
Nita ne moe da obuzda branu kada provali.
Tutnjava je rasla. Metalna tutnjava je narasla i sve prekrila. Udarala mi je
u uima.
Bio sam mokar. Dodirnuo sam nogu. Neto gusto i toplo me je celog
izmazalo.
Neu da umrem. Neu.
Otvorio sam oi.
Nalazio sam se u kovitlacu slame i svetla.
Bio je tu helikopter.
I bio je tu tata. Drao me je u naruju. Govorio mi je neto ali ga nisam
uo. Kosa mu je svetlucala noena vetrom.
Svetla su me zaslepela. Iz tame su izlazile crne prilike i psi. Prilazili su
nam.
Gospodari brda.
Tata, stiu. Bei. Bei.
Srce mi je mariralo u grudima, kroz tutnjavu.
Povraao sam.
Ponovo sam otvorio oi.
Tata je plakao. Milovao me. Crvene ruke.
Tamna prilika se pribliila. Tata ju je pogledao.
Tata, mora da bei.
Tata je kroz tutnjavu rekao: - Nisam ga prepoznao. Pomozite mi, molim
vas, to mi je sin. Ranjen je. Nisam ga... Sada je ponovo bio mrak.
I bio je tu tata.
I ja sam bio tu.