Pre svega, elim istai vanost onoga emu u se posvetiti kroz par narednih strana.

Muzika kao relevantan i neizbean deo u opsegu delovanja jednog oveka, mora se konstantno
negovati i razvijati ka sloenijem nivou svoje postojanosti. Neophodno je navesti injenicu da to
je muzika sloenija, ona samim tim prua daleko vee mogunosti u vidu stvaranja razliitog
razumevanja, kako njenog istinskog poznavaoca, tako i naizgled laika. Stoga, moje lino
miljenje jeste da neiscrpan izvor muzike i njenih komponenti nije nita drugo do jedna velika
riznica sveopte prihvaene materije.

Uvaavati odreeni muziki pravac pravo je svakog oveka, koji utoliko razume ili osea
tenju tog pravca da unapredi svoje korene. Ka odabiru nas vodi neobjanjiva bliskost ka onome
to kroz sebe predstavljaju same note. Bilo iz hobija ili pratei instikt, odbacujemo i prihvatamo.
Razotkrivanju toga i uveliko kompleksnijih pitanja posvetili su se mnogi teoretiari i skladatelji
klasine muzike. Rameau, veliki francuski skladatelj i ujedno teoretiar, jasno je iskazivao svoje
miljenje i stavove. Pratei njegovu muziku mnogi su zakljuivali da takva drskost ne moe
proistei iz neega lepog kao to je klasika. Dok se sa jedne strane sukobljavao sa svojim
neistomiljenicima, drugi su ga oboavali. Iako se na samom poetku svoje karijere nije
preterano isticao iz ondanje mase velikana muzike istorije, danas je irom poznat po svom
inovativnom stvaranju dela. Vodei se takozvanim entuzijastikim stvaranjem, unosio je ivot
neprikosnovenog stvaralatva. Teko je suoiti se sa nedostinim, izbei nesklad i pruiti masi
neoekivanu istrajnost. Priroda njegovog instrumenta lei u elji da sama muzika dosegne i do
najdublje svesti, ne bi li probudila ono to stoji dalje, iza tog kulisa praktinog. Potrebno je
saiveti se sa onim to samo ujemo. Navika ne zapoveda instiktu, naprotiv, na instiktu je da
formira naviku. Zato se prepustiti monotonosti? Zatekli smo sami sebe kao potinjene tuim
sumnjama. Ako tehnika kao takva trai to od nas, zato je ne bismo menjali? Istina je da se
osnova svakog poetka nadovezuje na znanje iskusnih i odve sluanih, u njihovim podsticajima,
principima. A on je jednostavan daj mi ono sa im se znam izboriti. Ali ta kada to znanje
preraste u klasno plagijatstvo, zar neemo onda aliti za neim to bi nas uzbudilo i vinulo van
tog sveta jednolinosti? Priroda oveku ne dozvoljava da ignorie pobudu za novim, sjajnim,
izazovnim. A priroda je ono to Rameau izdvaja kao postojano. Nita ne moe nastati izvan nje,
ona je sve oko nas, ono to nas ini ovim to jesmo. Uzeti udela u stvaranju zadovoljstva
zasluuje visoko vrednovanje. Stvoriti jednu takvu linost muzike i bezuslovno je dati na
skrnavljenje prostom oveku moemo smatrati najveim poklonom. Jesmo li dostojni tog velikog
prostranstva tada? Svesti zakone nesavladivog u nekoliko minuta moe samo hrabar i prkostan
ovek. Nezahvalni e i tada dizati glas, sveano e se boriti za prevlast nad ulogom upamenog.
Rameau je uporno aludirao na to da muzika postaje dosadna, da veina nastoji ignorisati one koji
pokuavaju impresionirati ve vienim. Pojedini kritiari su pisali o njemu kao o jedinom
kompozitoru ija dela mogu zainteresovati i filozofe. Meutim, razlika izmeu entuzijastiki
nadahnutog kompozitora i kompozitora koji se oslanja na svoju tehniku nije nuno dokazana.
Ono to dolazi do nas i ispunjava prostore u naim glavama, ivlje je i postojanije od otkucaja
srca ili, pak, zapovesti sviranja na samom instrumentu.
 ta to dri kimu jednog kompozitora? Jesu li to samo granitni ideali njegovih
prethodnika ili i vizija ene u beloj postelji, iskreno prijateljstvo? ta ako je to samo jedan mali
impuls, onaj to ga mi zovemo jasnim, nedostinim, kristalnim tonom. Ton svih predaka i ton
svih potomaka. Sitan, nedeljiv, nelomljiv, nedostian trag ivota.

Kompozicija bez emocija jeste dosadna. Moemo je sluati, prividno je razumeti, imaginarno je
proiriti, razdeliti. Ali je ne moemo osetiti, i ipak ostaje jo samo jedna od mnogobrojnih trzaja
neprihvaenog. Stoga se realnost ovoga puta ostavlja po strani, dok se njeno prisustvo moe
samo materijalno nagovestiti. Pred zatvorenim oima otvara se put koji ne dozvoljava imitaciju
magije samog dela. Ui je odbacuju, dok se preplaena ehom hora koji odzvanja itavim naim
biem povlai, zajedno sa svim to naruava savrenost atmosfere nadahnute emocijama.
Osnovni cilj muzike jeste da nas poistoveti sa nestvarnim, prui nam oseaj nadmoi, snage sa
kojom se i sama realnost boji sukobiti. I za velike mislioce i romantiare, poput La Mottea i Le
Cerfa ne postoji nijedan pozitivan udeo neeg stranog i suprotnog oseanjima. Ukoliko su
podstaknuta i samom filozofijom muzikog manifestovanja, ostaju urezana i traju sve do samog
svretka i kulminacije uzavrelosti samog posmatraa. Osuen je na subjektivni doivljaj
kompozicije sve do poslednjeg takta.

Kada bi to pokuali objasniti kroz pisanu re, naili bismo na veliki broj sumnjivih i
teko objanjivih pojmova. Muzika, kao takva, moe biti ispraena reima, ali jesu li one
dovoljno ubedljive ili, pak, stvaramo melodiju koja e ih neminovno utemeljiti, ili moda
obrnuto? I u jednom i u drugom sluaju, nijedno od to dvoje ne bi trebalo ostati u senci onog
drugog. Ako ve postoji potreba za pojaanom melodinosti ili razliitim performansama, onda
je to zasigurno sa odreenim razlogom. Stilizovati sav taj haos daleko je zahtevnije. Umetnost je
postii istou zvuka uz esto glasovnu nesavrenost. Ukoliko se dva najbitnija instrumenta u
potpunosti usaglase, greh je kritikovati umetnikov talenat. Dostignuta harmonija koja uokviruje
jainu rei prua takav utisak koji od samog izvoaa iziskuje da se konstantno kree kroz
stvoreni prostor, da ga oslikava, da uvek tei onom dubljem i prodornijem. Da bi nastala dobra i
jaka, skoro bolna sila jednog dela, prua se sva strast, visina, usaglaenost upravo umetnikovog
bia. Jean-Philippe Rameau u svojoj knjizi Traktat o harmoniji (Traite de l'harmonie)
usmerava ka takvom izvoenju koje e razoruati i najveeg neprijatelja. Smeno je govoriti o
bilo kakvom suprotstavljanju jednoj takvoj misli i tvrdnji. to su ui naviknutije senzibilitetu
istaknute velianstvenosti, to je um sve vie radoznao spoznati njena istinska naela. Nije
dovoljno samo ispratiti tok kompozicije, sa distance uivati u njenoj milozvunosti. Koliko e
ovek imati prilika prepustiti se udarcima svake note, svakom dodiru i okrzaju te prostranosti?
Neophodno je saiveti se sa strahom od spoznaje, prekoraiti razdaljinu izmeu pasivnosti i
stvarnog ivota. Rameau je znao kako prodreti u ovekovo bie, srce i um. Sluajui ga, mogu i
sam nedvojbeno tvrditi da takvu istananost tonova retko ko zna upotpuniti svojim ja poput
njega. Osvajati put od muzike do psihologije i proimati ga ritmino usklaenim usponima i
padovima, istovetno je zabranjenoj zabavi sa ogromnim posledicama. Igrao se sa svakom
privuenom panjom, znao je da je poeljan i uputao se u slatki flert sa publikom. Vibracije
koje je proizvodio nije mogue zaobii. Svojom muzikom on mami, prezire svakoga ko odbija tu
ljutu upornost. Smatrao je da ako su moderni muziari nalazili potrebu za pravdanjem svoje
prakse, onda mora da su i odbacivali svaku predrasudu za njih nepovoljnu, ime su samo
smanjivali mogunost za boljim razjanjavanjem sopstvenih potreba. Svoje umee su pohlepno
uvali samo za sebe i gubili su na snazi komunikacije sa onim to umetnika ini velikim.
Izbegavao je one koji su uporno krili prirodu harmonije i njenu celovitost.

Muzici se ipak moe suditi, i to kroz medijum sluanja i prema sopstvenom subjektivnom
doivljaju, dok je razlog opravdan iskljuivo ukoliko je proizvod naih ula. Objektivne stavove
je uzaludno zauzimati kada je ona u pitanju. Dok je talenat, kao temelj, mogue sagledati iz
razliitih perspektivnih uglova. Meutim, pravila ni ovde ne postoje. Talenat je, kao takvog,
zaista nemogue stei. Mogue je zasluiti pohvalu, slavu, iskupljenje, ali neto na emu se
zasniva sav taj sjaj moramo posedovati, moramo da znamo baratati njime. Pokloniti ga svakome
ko uiva u njegovoj raskonosti. I razvijati ga, neumorno. Sutina nae zahvalnosti jeste da
uvamo ono bezuslovno. Ali sve je zanemarljivo ukoliko nemamo ukusa za odistinsku lepotu.
Ukus je takoe pokreta svakog stvaralatva. Onaj bez uroenog oseaja za harmoniju nikada
nee biti pravi skladatelj. Na silu se ne postie nita, jer ono to ne nastane najveim udelom
same prirode talenta nikada se nee izdignuti. Znanjem potpomaemo talenat. Nauka je, kada
govorimo o muzici, usko vezana sa pojmom njene objektivne realnosti. A kako ona sve vie tei
preoblikovati svoju sutinu u istu suprotnost, odnosno nadomestiti stamenost bukvalnog
posmatranja, nauka se mora prilagoditi svim njenim figurama. Neko bi to prihvatio kao
dvolinost kompozicije. Kako objasniti ton kao psihologiju i nauku odredjene emocije ili misli?
Pojedinano e nam pribliiti svaki detalj vene sukobljenosti, dok zajedno stvaraju svet koji e
nas progutati ve u prvim trenutcima kada polako poputa opreznost sa kojom smo spremno
ekali na njega.

Ispitivajui sebe kroz najrazliitiju formu i tehniku, mnogi skladatelji su se obavezali na

meusobnu borbu za prevlast one odlike koja krasi njihovu muziku. Naravno, daleko od toga da
muzika treba predstavljati rat, iz kog e naoigled kao pobednik izai iskljuivo ona. Gnusno je
koristiti se muzikom radi zadovoljavanja sopstvene sujete. Bojim se i poverovati da umetnici
uspevaju pokoriti takvu grandioznost i radi slinih namera. Umetnik se raa da bi nam prikazao
upravo besmislenost svakog iskuavanja nedostinog. Posvetiti ivot i dati ga na milost i
nemilost ujedno ljupkom i razarajuem inu kao to je oblikovanje toka muzike istorije, moe
biti samo plod ogromne elje za ogoljavanjem svih njenih naela. I ne skrivati svoju prostotu
pred jednim od najkrasnijih darova prirode. U potpunosti se elim prepustiti poudi koja vodi
Rameaua. elim znati, osetiti, stvarati, kombinovati, unitavati, udim za sposobnou da
nadjaam prkosan um.

Ipak je ljubav jaa od igre.