Porodina biblioteka br.

11
 Ovo izdanje Porodine biblioteke prevashodno an Bodrijar
je namenjeno borbi protiv svih onih koji na ma koji
nain, s ma kojih pozicija, podravaju i reprodukuju
teror opsesivnog produkcionizma i politike ekono- OGLEDALO
mije (ekonomske ucene). Ima ivota, i to dobrog, i
bez svega toga. To ne znai povratak u peine ili PROIZVODNJE
optu evakuaciju u neki alternativni krpe: u odr-
avanje istog rasporeda, samo nekim drugim sred- ili Kritika iluzija
stvima. To samo znai oslobaanje od jedne opsesije istorijskog materijalizma
i njenih apsurdnih ciljeva.
Za kraj, kraj, kraj svega toga
A. G.

anarhija/ blok 45
Beograd 2011.
Jean Baudrillard, Le Miroir de la production ou lillusion
SADRAJ
critique du matrialisme historique. Collection Mutations-
Orientations, 27. Paris: Casterman, 1973. Predgovor autora 9
The Mirror of Production, by Jean Baudrillard, Telos Press,
St. Louis, MO, 1975. Translated with Introduction by I. KONCEPT RADA 13
Mark Poster Kritika upotrebne vrednosti i radne snage 14
Preveo i priredio: Aleksa Golijanin Konkretni aspekt rada: dijalektika kvaliteta
Korektura i sugestije: bata Nea i kvantiteta 17
Porodina biblioteka br. 11
ovekovo dvostruko generiko lice 21
Besplatno izdanje za linu i komunalnu upotrebu
Beograd, mart 2011. Etika rada: estetika igre 25
aleksa.golijanin@gmail.com Marks i hijeroglif vrednosti 33
http://anarhija-blok45.net1zen.com/ Epistemologija I: U senci marksistikih koncepata 38
Na koricama: Fernand Lger, naslov nepoznat, verovatno sre- Kritika politike ekonomije je u osnovi dovrena 41
dina 1950-ih. Ilustracija s naslovne strane Jean Baudrillard,
Le Miroir de la production, ditions Galile, Paris 1985. II. MARKSISTIKA ANTROPOLOGIJA I
DOMINACIJA NAD PRIRODOM 43
tampa: 3D+, Visoka 7, 11000 Beograd
Tira: 400 Moralna filozofija prosvetiteljstva 46
ISBN 978-86-84465-02-5 Likurg i kastracija 50
Judeohriansko osporavanje prirode 52
Epistemologija II: Strukturalna ogranienja
marksistike kritike 55
III. ISTORIJSKI MATERIJALIZAM
I PRIMITIVNA DRUTVA 57
Strukturalna uzronost i primitivna drutva 58
Viak i antiproizvodnja 62
 Magija i rad 68
Epistemologija III: Materijalizam i etnocentrizam 71
IV. ARHAINI I FEUDALNI OBLIK
Rob 78
Zanatlija 81
Epistemologija IV: Marksizam i zabluda 90
V. MARKSIZAM I SISTEM POLITIKE EKONOMIJE
Euklidovska geometrija istorije? 94
Trea faza politike ekonomije 101
Kontradikcija i subverzija: izmetanje politikog 111
Politika revolucija i kulturna revolucija 122
Ekonomija kao ideologija i simulacioni model 127
Marksistika teorija i radniki pokret: koncept klase 131
Revolucija kao svrha: istorija u iekivanju 139
Radikalnost utopije 142
Bibliografska napomena 146
an Bodrijar u ogledalu proizvodnje 148
Predgovor autora
Jedan bauk proganja revolucionarnu imaginaciju: fanta-
zam o proizvodnji. On svuda sa sobom nosi neobuzdani ro-
mantizam produktivnosti. Kritika teorija oblika proizvodnje
nigde ne dotie princip proizvodnje. Svi koncepti koje ta kriti-
ka artikulie opisuju samo dijalektiku i istorijsku genealogiju
sadraja proizvodnje, ostavljajui proizvodnju, kao formu, ne-
taknutom. Ta forma ponovo izranja, idealizovana, iza kritike
kapitalistikog oblika proizvodnje. Kao neka udna zaraza,
taj oblik proizvodnje samo osnauje revolucionarni diskurs
kao jezik produktivnosti. Od osloboenja proizvodnih sna-
ga u neogranienoj tekstualnoj produktivnosti asopisa Tel
Quel, do Delezove (Deleuze) fabrike-maine produktivnosti
nesvesnog (ukljuujui i rad nesvesnog), nijedna revolucija
se vie ne moe utemeljiti pod nekim drugim znamenjem.
Opta formula je ona proizvodnog erosa. Drutveno bogat-
stvo ili jezik, znaenje ili vrednost, znak ili fantazam sve je
proizvedeno, na osnovu rada. Ako je to istina kapitala i
politike ekonomije, onda je ona u celini ugraena u shvata-
nje revolucije i to samo u korist kapitala. Kapitalistiki sistem
proizvodnje trebalo bi zbaciti u ime autentine i radikalne
produktivnosti. Kapitalistiki zakon vrednosti trebalo bi
ukinuti u ime razotuene hiperproduktivnosti, proizvodnog
hiperprostora. Kapital razvija proizvodne snage, ali ih i ogra-
niava: zato se one moraju osloboditi. Razmena oznaenog
uvek je prikrivala rad oznaitelja: prema tome, oslobodimo
10
oznaitelja i tekstualnu proizvodnju znaenja! Nesvesno je
opkoljeno drutvenim, lingvistikim i edipovskim struktura-
ma: prema tome, povratimo njegovu sirovu energiju, obno-
vimo ga kao proizvodnu mainu! Produkcionistiki diskurs
vlada svuda. Bez obzira da li ta produktivnost ima objektivne
ciljeve ili se razvija zbog sebe same, sm taj diskurs se namee
kao oblik vrednosti. To je lajtmotiv kako sistema, tako i nje-
gove radikalne opozicije samo to takav konsenzus mora
biti sumnjiv. Ako je diskurs proizvodnje samo revolucio-
narna metafora obilazni povratak koncepta koji sutinski
izvire iz politike ekonomije i pokorava se njenom principu
realnosti onda je ta metafora opasna, sve dok pretenduje da
oznaava radikalnu alternativu. Ili, ako alternativa nije radi-
kalna i ako njena zaraenost produkcionistikim diskursom
oznaava neto vie od metaforike infekcije, onda je i ona
odreena vladajuim obrascem.
Ali, zar i taj vladajui obrazac, koji od svih azimuta pra-
vi metafore, nije i sam pka metafora? Zar princip realno-
sti ne namee samo kd, ifru, sistem tumaenja? Marks
je uzdrmao fikciju homo economicusa, mit koji saima ceo
proces naturalizacije sistema razmenske vrednosti, trita i
vika vrednosti, u svim njegovim oblicima. Ali, to je uradio
u ime aktiviranja radne snage, u ime ovekove sposobnosti
da stvori vrednost sopstvenim radom (pro-ducere). Zar to
nije slina fikcija, slina naturalizacija jo jedna potpuno

Marks je oigledno imao kljunu ulogu u ukorenjivanju te produk-
tivistike metafore. On je bio taj koji je konano radikalizovao i raci-
onalizovao koncept proizvodnje, koji ga je dijalektizovao i dodelio
mu plemiku revolucionarnu titulu. Svoju veliku karijeru taj koncept
uglavnom duguje bezuslovnim referencama na Marksa.
11
proizvoljna konvencija, simulacija modela koji bi trebalo
da kodira sav ljudski materijal i svaki mogui oblik strasti i
razmene u okviru vrednosti, konanosti i proizvodnje? Ako
je tako, proizvodnja je onda samo kd koji namee taj tip
deifrovanja, u kojem, zapravo, nema ni konanosti, ni i-
fre, niti vrednosti. S racionalnog stanovita, ta dinovska,
sekundarna elaboracija halucinira da je ovek predodreen
za objektivnu transformacija sveta (ili za proizvodnju
sebe, to je danas postala opta humanistika tema: nije vie
stvar u biti ve u proizvoditi sebe, kroz svesnu aktivnost
ili primitivnu proizvodnju elje).
ovek je svuda nauio da o sebi razmilja, da prihvata i
namee sebe u skladu s tom produkcionistikom emom, koja
mu je dodeljena kao konana dimenzija vrednosti i smisla.
Na nivou politike ekonomije, postoji neto je Lakan (Jacques
Lacan) opisao kao stadijum ogledala: kroz tu emu ili ogledalo
proizvodnje, ljudska vrsta dolazi do svesti, ali samo imaginar-
no. Proizvodnja, rad, vrednost, sve iz ega nastaje objektivni
svet i na osnovu ega ovek objektivno prepoznaje sebe sve
to je imaginarno. ovek se tu uplie u neprestano deifrovanje
sebe kroz svoja dela, dovrena vlastitom senkom (njegovim
ciljem), koju reflektuje to operativno ogledalo, kao neka vr-
sta idealnog produkcionistikog ega. Taj proces se uoava ne
samo u materijalizovanom obliku ekonomske opsednutosti
efikasnou, koju diktira sistem razmenske vrednosti, nego,
jo dublje, i u toj prekomernoj odreenosti kdom, tim ogleda-
lom politike ekonomije: u identitetu koji ovek poprima u
vlastitim oima kada o sebi misli samo kao o neemu to se
mora proizvoditi, preobraavati ili stvoriti kao vrednost. Taj
izuzetni fantazam se esto mea s predstavljanjem, u kojem
ovek postaje sopstveno oznaeno i uiva u sebi kao u sadraju
12

vrednosti i znaenja, u procesu samoizraavanja i samoaku- Glava I

mulacije, ija mu forma izmie.
Dalje je u tekstu je objanjeno (uprkos smelim kritikim Koncept rada
tumaenjima strukturalistikih marksista) kako je analiza
oblika predstavljanja (statusa znaka, jezika koji upravlja ce-
lom zapadnjakom milju) odnosno, kritika redukcija te
forme u koliziji s poretkom proizvodnje i politike ekonomije
promakla Marksu. Nema vie nikakve svrhe zapoinjati s
radikalnom kritikom reima predstavljanja u ime proizvod-
Da bismo doli do radikalne kritike politike ekono-
nje i njene revolucionarne formule. Ta dva poretka su neraski-
mije, nije dovoljno demaskirati ono to je skriveno iza
divo povezana. Ma koliko to izgledalo paradoksalno, Marks
koncepta potronje: antropologiju elja i upotrebnu vred-
je propustio da radikalno analizira ne samo oblik proizvodnje
nost. Moramo demaskirati i sve to se nalazi iza koncep-
ve i oblik predstavljanja. To su dve velike, neanalizirane forme
ta proizvodnje, oblika proizvodnje, proizvodnih snaga,
imaginarnog politike ekonomije, koje su Marksu nametnule
proizvodnih odnosa, itd. U pitanje se moraju dovesti svi
svoja ogranienja. Diskurs proizvodnje i diskurs predstavlja-
temeljni koncepti marksistike analize, poevi od pret-
nja ine ogledalo u kojem se sistem politike ekonomije re-
postavki njene radikalne kritike i prevazilaenja politi-
flektuje i reprodukuje kao odreujua instanca.
ke ekonomije. ta je to tako aksiomatsko u proizvodnim
snagama ili u dijalektikom razvoju oblika proizvodnja,
odakle izvire cela revolucionarna teorija? ta je aksiomat-
sko u generikom bogatstvu oveka kao radne snage, tom
pokretau istorije ili u smoj istoriji, koja je samo ljudska
proizvodnja njihovog materijalnog ivota? Prvi istorijski
in je, prema tome, proizvodnja sredstava za zadovoljava-
nje tih potreba, proizvodnja smog materijalnog ivota. I
to je zaista istorijski in, glavni preduslov celokupne isto-
rije, koja se danas, kao i hiljadama godina unazad, mora
svakodnevno i svakog asa ostvarivati samo zato da bi se
odralo ljudsko postojanje.


K. Marx i F. Engels, Die deutsche Ideologie (Nemaka ideologija), 1845.
14 15

Osloboenje proizvodnih snaga se mea sa osloboe- nastao u tom sistemu i razvijen kroz njega. Daleko od toga da
njem oveka: da li je to formula revolucije ili sme politi- oznaava oblast s one strane politike ekonomije, upotrebna
ke ekonomije? Skoro niko nije dovodio u pitanje te krajnje vrednost je samo horizont razmenske vrednosti. Radikalno
injenice, naroito ne Marks, za koga ljudi poinju da preispitivanje koncepta potronje poinje na nivou potreba i
razlikuju sebe od ivotinja im ponu s proizvodnjom sred- proizvoda. Ali, ta kritika poprima pune razmere tek kada se pro-
stava za zadovoljavanje osnovnih ivotnih potreba iri na onu drugu robu, radnu snagu. Tako pod udar radikalne
(Zato bi ovek uvek morao da tei razlikovanju od ivoti- kritike dolazi koncept proizvodnje.
nja? Humanizam je ide fixe, koja takoe dolazi iz politike Ne smemo zaboraviti da prema smom Marksu revo-
ekonomije ali, time se sada neemo baviti.) Ali, da li je lucionarna originalnost njegove teorije izvire iz oslobaa-
ljudsko postojanje cilj koji mora pronai svoja sredstva? nja koncepta radne snage od njenog statusa neobine robe,
Ta mala, nevina fraza ve predstavlja teorijski zakljuak: ije ukljuivanje u proizvodni ciklus pod imenom upotrebne
odvajanje ciljeva od sredstava je najnerealniji i najnaivniji vrednosti unosi element X, diferencijalnu dodatnu vrednost,
postulat o ljudskoj vrsti. ovek ima potrebe. Da li ih ima? koja generie viak vrednosti i ceo proces kapitala. (Buro-
Da li se zakleo na njihovo zadovoljavanje? Da li je on samo aska ekonomija bi raunala samo na prost rad, kao jedan
radna snaga, kojom odvaja sebe kao sredstvo od sebe kao od faktora ekonomskog procesa.)
cilja? Te velike metafore sistema koji dominira naim i- Istorija Marksovog koncepta upotrebne vrednosti rada je
votima ine bajku politike ekonomije, uvek iznova pripo- sloena. S tim konceptom, Adam Smit (Adam Smith) je napao
vedanu generacijama revolucionara, koji su, ak i u svom fiziokrate i merkantiliste. Marks je, sa svoje strane, razgradio
politikom radikalizmu, bili zaraeni konceptualnim vi- rad na dvostruki koncept radne snage kao robe: na apstraktni
rusima te iste politike ekonomije. drutveni rad (razmensku vrednost) i konkretni rad (upotreb-
nu vrednost). Insistirao je na tome da se ta dva aspekta zadr-
Kritika upotrebne vrednosti i radne snage e u njihovoj punoj snazi. Samo je njihova artikulacija mogla
U razlikovanju razmenske i upotrebne vrednosti, marksi- pomoi u objektivnom deifrovanju procesa kapitalistikog
zam je pokazao svoju snagu, ali i svoje slabosti. Pretpostavka rada. U osvrtu na A. Vagnera (A. Wagner), koji je negirao
upotrebne vrednosti hipoteza o konkretnoj vrednosti koja upotrebnu vrednost, Marks je pisao:
stoji iza apstrakcije razmenske vrednosti, odnosno ljudska taj vir obscurus previa injenicu da se ak i u anali-
svrha robe u trenutku njene direktne upotrebe u korist subjek- zi robe ne zadravam na dvostrukom nainu na koji se ona
ta samo je posledica sistema razmenske vrednosti, koncept ispoljava, ve odmah tvrdim da je u tom dvostrukom biu

Baudrillard, Pour une critique de lconomie politique du signe (Paris:
Gallimard, 1972).
 
Ibid. Vir obscurus: lat., mrani ovek, mranjak. Prim. prev.
16
robe predstavljen dvostruki karakter rada koji je proizvodi: ko-
risni rad, to jest, konkretni oblici rada koji stvaraju upotrebne
vrednosti i apstraktni rad, rad kao potronja radne snage, ne-
zavisno od ma kojeg korisnog naina na koji se ona troi
da je u razvoju robe kao oblika vrednosti, odnosno novane
forme i odatle novca, vrednost neke robe predstavljena upo-
trebnom vrednou ove druge, to jest, prirodnim oblikom te
druge robe; da se viak vrednosti izvlai iz specifine upotrebne
vrednosti radne snage, iz upotrebne vrednosti koja samo njoj
pripada, itd, itd.; i da zato upotrebna vrednost kod mene igra
mnogo vaniju ulogu nego kod ranijih ekonomista, ali samo
na osnovu analize datih ekonomskih konstelacija, a nikako na
osnovu mudrovanja o pojmovima ili znaenju rei upotrebna
vrednost i vrednost. (naglasio autor)
Na osnovu ovog odlomka jasno je da upotrebna vrednost,
izgubivi svoju prirodnost, upravo zato stie jo veu spe-
cifinu teinu u strukturalnom funkcionisanju razmenske
vrednosti. U pokuaju da odri dijalektiku ravnoteu izmeu
konkretnog, kvalitativnog rada i apstraktnog, kvantitativnog
rada, Marks daje logiku prednost razmenskoj vrednosti (data
ekonomska formacija). Ali, tako samo zadrava neto od pri-
vidnog kretanja politike ekonomije: konkretnu pozitivnost upo-
trebne vrednosti, neku vrstu konkretne prethodnice u okviru
strukture politike ekonomije. On ne radikalizuje emu do
take izokretanja tog privida u otkrie upotrebne vrednosti
kao proizvoda igre razmenske vrednosti. To smo pokazali na pri-
meru proizvoda za potronju; isto vai i za radnu snagu. Defi-
nicija proizvoda kao neeg korisnog, to odgovara potrebama,
jeste najdovreniji, najdublje usvojeni izraz apstraktne eko-

Marx, Randglossen zu Adolph Wagners Lehrbuch der politischen ko-
nomie (Beleke o Vagneru), Band I, 1879.
17
nomske razmene: to je njena subjektivna zavrnica. Definicija
radne snage kao izvora konkretnog drutvenog bogatstva
je potpuni izraz apstraktnog manipulisanja radnom snagom:
istina kapitala kulminira u toj potvrdi oveka kao proizvo-
aa vrednosti. To je obrt u kojem razmenska vrednost prvo
nastaje iz upotrebne vrednosti, da bi se onda logino okonala
u njoj. Drugim reima, oznaena upotrebna vrednost ovde
je i dalje posledica kda, konani talog zakona vrednosti. Zato
nije dovoljno analizirati operaciju kvantitativne apstrakcije
razmenske vrednosti poevi od one upotrebne, nego se mora-
ju rasvetliti i uslovi koji omoguavaju tu operaciju: proizvod-
nja koncepta upotrebne vrednosti sme radne snage, to jest
specifine racionalnosti proizvodnog oveka. Bez te generike
definicije nema politike ekonomije. Ta definicija je, u krajnjoj
liniji, njena osnova. Ali, ta generika definicija mora biti uz-
drmana demaskiranjem dijalektike kvantiteta i kvaliteta, iza
koje se krije konana strukturalna institucija polja vrednosti.
Konkretni aspekt rada: dijalektika kvaliteta
i kvantiteta
Kvantitativni aspekt rada nije mogao doi do izraaja sve
dok rad, tokom XVIII veka u Evropi, nije postao univerzalan
Do tada, razliiti oblici rada nisu se mogli u potpunosti poredi-
ti rad se zatim pojavio kao mnotvo razliitih kvaliteta.
Tokom istorijske epohe zanatskog oblika proizvodnje,
kvalitativni rad se prepoznavao po svom procesu, po svom
proizvodu i odreditu tog proizvoda. U potonjem kapita-
listikom obliku proizvodnje rad je analiziran u dvostru-
kom obliku: Dok je rad koji stvara razmensku vrednost

Pierre Naville, Le nouveau lviathan (Paris: Rivire, 1954), p. 371.
18
apstraktan, univerzalan i homogen, rad koji proizvodi upo-
trebnu vrednost je konkretan, jedinstven i sainjen od bez-
brojnih varijeteta rada, u skladu s nainom i materijalom
na koji se primenjivao.
Ovde ponovo otkrivamo momenat upotrebne vrednosti:
konkretne, prepoznatljive i neuporedive. Za razliku od kvan-
titativnog merila radne snage, rad upotrebne vrednosti ostaje
samo kvalitativni potencijal; nita manje ili vie od toga. On
je odreen sopstvenom svrhom, materijalom s kojim radi ili
prosto energijom odreenog subjekta utroenom u datom
trenutku. Upotrebna vrednost radne snage je trenutak njene
realizacije, ovekovog odnosa prema korisno uloenom na-
poru. To je, u osnovi, in (produktivne) potronje; u optem
procesu, taj trenutak zadrava svu svoju posebnost. Na tom
nivou radna snaga je neuporediva.
Ipak, kroz celu artikulaciju Marksove teorije provlai
se duboka misterija: kako nastaje viak vrednosti? Kako
radna snaga, po definiciji kvalitativna, proizvodi merljivu
aktualizaciju? Moglo bi se pretpostaviti da dijalektika
opozicija izmeu kvantiteta i kvaliteta izraava samo neko
prividno kretanje.
U stvari, efekti kvaliteta i neuporedivosti jo jednom uzi-
maju uea u prividnom kretanju politike ekonomije. Ono
to dovodi do univerzalizacije rada u XVIII veku i tako ga
reprodukuje, nije svoenje konkretnog, kvalitativnog rada na
apstraktni, kvantitativni rad ve, od samog poetka, struktu-
ralna artikulacija ta dva pojma. Rad je zaista univerzalizovan
u osnovi tako shvaenih ralji, ne samo kao trina ve kao
ljudska vrednost. Tako se ideologija uvek nastavlja kao binar-

Marx, Zur Kritik der politischen konomie (Prilog kritici politike
ekonomije), 1859.
19
ni, strukturalni rez, koji ovde deluje u pravcu univerzalizaci-
je rada. Tim deljenjem (ili stalnom podelom na kvalitativni,
strukturalni efekat, na efekat kda), kvantitativni rad poinje
da se iri poljem mogunosti. Zato od tada moe postojati
samo rad kvalitativni ili kvantitativni. Onaj kvantitativni i
dalje oznaava samo uporedivost svih oblika rada u apstrak-
tnoj vrednosti; onaj kvalitativni, s pretekstom neuporedivosti,
ide mnogo dalje. On oznaava uporedivost svih ljudskih praksi
u okvirima proizvodnje i rada. Ili, bolje: apstraktna i formalna
univerzalnost radne snage kao robe je ono to podrava kon-
kretnu univerzalnost kvalitativnog rada.
Ali, to konkretno ovde znai zloupotrebu rei. Naime,
stie se utisak da je ono suprotstavljeno apstrakciji koja lei
u osnovi ralji, ali sme ralje su ono to uspostavlja ap-
strakciju. Autonomizacija rada je zapeaena u igri ta dva
aktera od apstraktnog do konkretnog, od kvalitativnog do
kvantitativnog, od razmenske do upotrebne vrednosti rada.
U toj strukturalizovanoj igri oznaitelja, kristalizuje se feti-
izam rada i proizvodnje.
ta je taj konkretni aspekt rada? Marks kae: Indiferentan
odnos prema posebnoj vrsti rada podrazumeva postojanje vi-
soko razvijenog agregata razliitih vrsta konkretnog rada, od

Tu je i dodatno odvajanje kroz koje se artikulie kritika politike eko-
nomije: rascep izmeu tehnike i drutvene podele rada, koji je tema
iste analize. Time to tehniku podelu smeta na oba kraja drutvene
podele, taj rascep zadrava fikciju o idealnoj podeli rada, o konkretnoj
neotuenoj produktivnosti, i univerzalizuje tehniki oblik ili tehniki
razum. Odatle sledi dijalektika izmeu proizvodnih snaga i proizvodnih
odnosa: dijalektika kontradikcija se svuda zavrava kao Mebijusova tra-
ka (povrina u obliku savijene trake, sa samo jednom stranom i jednom
graninom komponentom; prim. prev.) Ali, ta kontradikcija je u meu-
vremenu obuhvatila i univerzalizovala oblast proizvodnje.
20
kojih vie nijedna nema vodeu ulogu. Najuoptenije apstrak-
cije obino nastaju samo tamo gde se odvija konkretan razvoj,
gde izgleda kako jednom crtom raspolau mnoge vrste, kao
neim zajednikim.10
Ali, ako vie nijedna vrsta rada ne dominira ostalima, to
je samo zato to sam rad dominira svim ostalim domenima
ivota. Rad je postao zamena za sve ostale oblike blagostanja
i razmene. Indiferentnost prema odreenom radu odgovara
mnogo potpunijoj odreenosti drutvenog bogatstva radom.
I koje se to shvatanje drutvenog bogatstva na taj nain u celi-
ni stavlja pod znak rada, ako ne upotrebna vrednost? Najbo-
gatiji konkretan razvoj je kvalitativno i kvantitativno umno-
avanje upotrebne vrednosti. to se vie istorijske potrebe
potrebe stvorene smom proizvodnjom, drutvene potrebe,
koje su i sme posledica drutvene proizvodnje i razmene
nameu kao nune, utoliko je vii nivo na kojem se razvija
stvarno bogatstvo. U materijalnom pogledu, bogatstvo se sa-
stoji samo od velikog broja raznolikih potreba.11 Zar to nije
program razvijenog kapitalistikog drutva? Poto nije mo-
gao da zamisli oblik drutvenog bogatstva koji ne bi poivao
na radu i proizvodnji, marksizam vie ne moe igrati ulogu
dugorone alternative kapitalizmu. Usvajanje generike eme
proizvodnje i potreba podrazumeva neverovatno pojedno-
stavljivanje drutvene razmene na osnovu zakona vrednosti.
Ispravno sagledana, ta fantastina propozicija je u isti mah
proizvoljna i zauujua u odnosu na ovekovom poloaj u
drutvu. Njoj protivrei analiza svih primitivnih ili arhainih
organizacija, kao i feudalni simboliki poredak, ak i poredak
naeg drutva, poto nas sve perspektive otvorene kontradik-
10
Marx, Zur Kritik der politischen konomie, op. cit.
11
Marx, Grundrisse der Kritik der politischen konomie, 1858.
21
cijama oblika proizvodnje beznadeno zatvaraju u okvir poli-
tike ekonomije.
Dijalektika proizvodnje samo pojaava apstraktnost i od-
vajanje politike ekonomije. To nas vodi ka radikalnom preis-
pitivanju marksistikog teoretskog diskursa. Kada u poslednjoj
analizi Marks definie dijalektiki odnos izmeu apstraktnog
i konkretnog kao odnos izmeu naunog predstavljanja i
stvarnog kretanja (to e Altiser [Althusser] kasnije analizi-
rati upravo kao proizvodnju teoretskog predmeta), ta teoretska
proizvodnja, i sma obuhvaena apstrakcijom predstavljanja,
oigledno samo iznova duplira svoj predmet (u ovom sluaju,
logiku i kretanje politike ekonomije). Izmeu teorije i pred-
meta to ne vai samo za marksizam zapravo postoji dija-
lektiki odnos, ali u loem smislu: oni ostaju zakljuani u spe-
kulativnom orsokaku.12 Postaje nemogue razmiljati izvan
forme proizvodnje ili forme predstavljanja.
ovekovo dvostruko generiko lice
Upotrebna vrednost radne snage zapravo ne postoji ni-
ta vie nego upotrebna vrednost proizvoda ili autonomija
oznaenog i referentnog. Ista fikcija vlada u tri poretka pro-
izvodnje, potronje i oznaavanja. Razmenska vrednost je ta
koja ini da se upotrebna vrednost proizvoda pojavi kao njen
antropoloki horizont. Razmenska vrednost radne snage ini
njenu upotrebnu vrednost, konkretno poreklo i cilj ina rada,
njegov generiki alibi. To je logika oznaitelja koja proizvo-
di dokaz realnosti oznaenog i referentnog. U svakom po-
12
Vratiemo se na ovu uzajamnu neutralizaciju teorije i njenog pred-
meta kada budemo razmatrali odnos izmeu marksistike teorije i
radnikog pokreta.
22
gledu, razmenska vrednost ini da se konkretna proizvodnja,
konkretna potronja i konkretno oznaavanje pojave samo u
izoblienim, apstraktnim formama. Ali, ona podstie kon-
kretno kao svoju ideoloku ektoplazmu, kao svoj fantazam o
poreklu i prevazilaenju (dpassement). U tom smislu, potre-
ba, upotrebna vrednost i referentno ne postoje.13 To su samo
proizvedeni koncepti, projektovani u generiku dimenziju ra-
zvojem smog sistema razmenske vrednosti.
Na isti nain, dvostruki potencijal oveka kao skupa po-
treba i radne snage, to dvostruko generiko lice univer-
zalnog oveka, zapravo je samo ovek kakvog je proizveo
sistem politike ekonomije. A produktivnost nije primarno
generika dimenzija, nekakvo ljudsko ili drutveno jezgro
svog bogatstva koje bi se moglo izvui iz ljuske kapitali-
stikih proizvodnih odnosa (veita empiristika iluzija).
Naprotiv, celu tu postavku treba izokrenuti da bi se videlo
kako je apstraktni i generalizovani razvoj produktivnosti
(razvijeni oblik politike ekonomije) ono to ini da se sam
pojam proizvodnje ukae kao ljudsko kretanje i generiki cilj
(ili bolje, kao ideja o oveku kao proizvoau).
Drugim reima, sistem politike ekonomije ne proizvo-
di pojedinca samo kao radnu snagu koja se prodaje i razme-
njuje: on proizvodi sam koncept radne snage kao temeljnog
ljudskog potencijala. Jo dublje nego u fikciju o pojedincu
koji slobodno prodaje svoju radnu snagu na tritu, sistem
je ukorenjen u poistoveivanje pojedinca s njegovom rad-
nom snagom i njegovu transformaciju prirode u skladu
s ljudskim potrebama. Kroz rad, sistem kapitalistike po-
litike ekonomije ne eksploatie oveka kao proizvodnu
13
To ne znai da nikada nisu ni postojali. Tu se sreemo s paradok-
som na koji se moramo vratiti kasnije.
23
silu samo kvantitativno, ve je on, pomou kda politike
ekonomije, i metafiziki prekomerno odreen kao proi-
zvoa.14 Na kraju, sistem tu racionalizuje svoju mo. To je
ono u emu marksizam prua podrku lukavstvu kapitala. On
ubeuje ljude kako su otueni time to prodaju svoju radnu sna-
gu i tako cenzurie mnogo radikalniju hipotezu, po kojoj bi ljudi
mogli biti otueni kao radna snaga, kao ona neotuiva snaga
koja svojim radom stvara vrednost.
S jedne strane, Marksa zanima kasnija sudbina radne
snage objektivizirane u proizvodnom procesu kao apstraktni
drutveni rad (rad kao njegova razmenska vrednost); s druge
strane, marksistika teorija nikada ne dovodi u pitanje ljud-
ski kapacitet proizvodnje (energetski, fiziki i intelektualni),
taj Arbeitsvermgen, odnosno, proizvodni kapacitet svakog
oveka iz svakog drutva da transformie svoje okruenje u
ciljeve korisne za pojedinca ili za drutvo. Kritika i istorija su
udno zaustavljene pred tim antropolokim postulatom: izne-
naujui ishod za jedan marksistiki koncept.
Ista sudbina zadesila je i koncept potrebe u njenom sa-
danjem delovanju (kao potronje upotrebne vrednosti). On
pokazuje sve karakteristike konkretnog aspekta rada: po-
sebnost, diferencijaciju i neuporedivost ukratko kvalitet.
Ako se rad moe definisati kao specifina vrsta akcije koja
proizvodi sopstveni proizvod, potreba se takoe definie kao
specifina vrsta tendencije (ili neka druga psiholoka moti-
vacija, poto je ovde re samo o looj psihologiji) koja stre-
mi sopstvenom zadovoljenju. Pored toga, potreba rastae
i materiju i formu u bezbroj razliitih tipova potronje.
14
Slino vai i za prirodu: ne samo da se priroda eksploatie kao
proizvodna snaga, ve je i prekomerno odreena kao referenca, kao
objektivna injenica, kdom politike ekonomije.
24
Kroz konkretan rad, ovek prirodi daje koristan i objektivan
cilj. Potrebe i rad su ovekov dvostruki potencijal ili njegov
dvostruki generiki kvalitet. To je ista ona antropoloka oblast
u kojoj je koncept proizvodnje skiciran kao fundamentalno
kretanje ljudske egzistencije, koji odreuje oblik racionalnosti
i drutvenosti primerenih oveku. Povrh toga, potrebe i rad su
logino povezani u neku vrstu krajnje perspektive: Na viem
stepenu drutvene zajednice rad nee biti samo sredstvo za
ivot nego e i sm postati osnovna, ivotna potreba.15
Radikalna u svojoj logikoj analizi kapitala, marksistika
teorija ipak podupire antropoloki konsenzus sa stanovitem
zapadnjakog racionalizma, u njegovoj definitivnoj formi,
koju je ovaj poprimio u okviru buroaske misli XVIII veka.
Nauka, tehnika, progres, istorija u tim idejama nalazimo
celu civilizaciju koja sebe shvata kao proizvodnju sopstvenog
razvoja i svoju dijalektiku silu usmerava ka dovravanju o-
veanstva u okviru totaliteta i sree. Koncepti geneze, razvoja
i konanosti takoe nisu Marksovi izumi. On nije promenio
nita temeljno: nije promenio nita u ideji o oveku koji pro-
izvodi sebe, u svom beskonanom samoodreivanju i samo-
prevazilaenju u kretanju ka sopstvenom cilju.
Marks je tu ideju preveo u logiku materijalne proizvod-
nje i istorijske dijalektike oblika proizvodnje. Ali razlikovanje
oblika proizvodnje ostavlja netaknutom injenicu sme pro-
izvodnje kao odreujue instance. Tako se ekonomski oblik
racionalnosti generalizuje na ceo raspon ljudske istorije, kao
generiki oblik ljudskog postajanja. On zaokruuje celokupnu
ljudsku istoriju kao dinovski simulacioni model. On poku-
ava da se suprotstavi poretku kapitala, tako to kao analitiki
15
Marx, konomisch-philosophische Manuskripte (Ekonomsko-filo-
zofski rukopisi), 1844.
25
instrument koristi najprefinjeniji ideoloki fantazam koji je
kapital ikada razvio. Da li je to dijalektiki obrt? Zar to nije
sm sistem koji sledi sopstvenu dijalektiku univerzalne proi-
zvodnje? Ako se poe od pretpostavke da nikada nije bilo, niti
e ikada biti, nieg drugog osim oblika proizvodnje pod vladavinom
kapitalistike politike ekonomije to kao ideja ima smisla samo
u odnosu na ekonomsku formaciju koja ju je proizvela (tani-
je, za teoriju koja analizira tu ekonomsku formaciju) onda je
ak i dijalektika generalizacija tog koncepta samo ideoloka
univerzalizacija postulata ovog sistema.
Etika rada: estetika igre
Logika materijalne proizvodnje, logika oblika proizvod-
nje, uvek se vraa iza istorije, ka generikoj definiciji oveka
kao dijalektikog bia; ta ideja se moe shvatiti samo kroz pro-
ces objektivizacije prirode. To stanovite je prepuno posledica,
do te mere da ak i kroz svu nestalnost istorije, ovek (ija je
istorija ujedno i njegov proizvod) ostaje u vlasti te jasne i
konane svrhe, te dijalektike eme koja deluje kao implicitna
filozofija. Marks je tu ideju razvio u Ekonomsko-filozofskim ru-
kopisima iz 1844; Markuze je oivljava u svojoj kritici ekonom-
skog koncepta rada. rad je ontoloki koncept ljudske egzi-
stencije kao takve. On citira Lorenca fon tajna (Lorenz von
Stein): Rad je u svakom pogledu, aktualizacija ovekovog
neprekidnog odreivanja kroz samopostavljanje individualne
personalnosti, (u kojoj sma ta personalnost) pretvara sadraj
spoljanjeg sveta u sopstveni, ime sile sveta postaju deo nje-
nog unutranjeg sveta.16 Marks: Rad je ovekovo postajanje za
16
Marcuse, Herbert. ber die philosophischen Grundlagen des
wirtschaftswissenschaftlichen Begriff der Arbeit, Archiv fr Sozialwissen-
schaften und Sozialpolitik 69, 25792, 1933. On the Philosophical Foun-
26
sebe unutar eksternalizacije ili kao eksternalizovanog oveka
(to jest) samostvaranje i samoobjektivizacija (oveka).17 Za-
tim ak i u Kapitalu: Prema tome, sve dok je rad tvorac upo-
trebne vrednosti, sve dok je to koristan rad, on je nuni uslov,
nezavisan od svih oblika drutva, za postojanje ljudske vrste;
on je spoljanja, od prirode nametnuta nunost, bez koje ne
bi bilo prirodne razmene izmeu oveka i prirode, samim
tim ni ivota.18 Rad je, pre svega, proces u kojem uestvuju
i ovek i priroda, i u kojem ovek, po sopstvenom nahoenju,
zapoinje, usmerava i kontrolie materijalnu reakciju izmeu
sebe i prirode. On se suprotstavlja prirodi kao jedna od njenih
sopstvenih sila, on stavlja u pokret svoje udove, svoju glavu
i ruke, prirodne snage svog tela, da bi prisvojio proizvod-
nju prirode u obliku prilagoenom njegovim potrebama.19
Dijalektika kulminacija svega ovoga je ideja o prirodi kao
ovekovom neorganskom telu: naturalizacija oveka i hu-
manizacija prirode.20
Na toj dijalektikoj osnovi, marksistika filozofija se razvija
u dva pravca: kao etika rada i estetika ne-rada. Prva proima
celu buroasku i socijalistiku ideologiju. Ona slavi rad kao
dations of the Concept of Labor in Economics (O filozofskim temeljima
kocepta rada u ekonomiji), Telos 16 (Summer, 1973), pp. 11-12. Takoe
u, H. Marcuse, eds. Richard Wolin and John Abromeit, Heideggerian
Marxism, p. 122151. University of Nebraska Press, 2005.
17
Marx, konomisch-philosophische Manuskripte (Ekonomsko-filo-
zofski rukopisi), 1844; deo Kritika Hegelove dijalektike i filozofije
uope, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1978.
18
Das Kapital, Buch I, 1867.
19
Ibid.
20
Engles, ubeeni naturalista, ide toliko daleko da uzdie ulogu rada
u razvoju vrste od majmuna do oveka.
27
vrednost, kao cilj po sebi, kao kategoriki imperativ. Rad gubi
svoj negativni aspekt i uzdie se u apsolutnu vrednost. Ali, da
li je materijalistika teza o ovekovoj generikoj produktiv-
nosti zaista toliko udaljena od ovog idealistikog osveenja
rada? U svakom sluaju, opasno je otvorena za takav napad.
U istom lanku, Markuze kae: sve dok za polaznu taku
uzimaju koncept potreba i njihovog zadovoljavanja u svetu
dobara, sve ekonomske teorije ne uspevaju da prepoznaju
puni, injenini sadraj rada Sutinski, injenini sadraj
rada ne poiva u oskudnosti dobara, niti u diskontinuitetu iz-
meu sveta raspoloivih i upotrebljivih dobara i ljudskih po-
treba, ve, naprotiv, u sutinskom viku ljudske egzistencije, s
one strane svake situacije u kojoj ona moe zatei sebe i svet.21
Na toj osnovi, on izdvaja igru kao sekundarnu aktivnost: U
strukturalnom pogledu, unutar totaliteta ljudske egzistencije,
rad je nuan i veito ispred igre: on je polazna taka, temelj i
princip igre, sve dok je igra upravo odvajanje od rada i opora-
vak za rad.22 Tako jedino rad uspostavlja svet kao cilj i oveka
kao neto istorijsko. Ukratko, jedino rad moe utemeljiti pra-
vu dijalektiku prevazilaenja i ostvarenja. ak i metafiziki,
to slui kao opravdanje za muni karakter rada: U krajnjoj
analizi, mukotrpni karakter rada ne izraava nita drugo nego
negativnost ukorenjenu u samoj sutini ljudske egzistencije:
ovek moe ostvariti svoje jastvo samo tako to e proi kroz
drugost, tako to e proi kroz eksternalizaciju i alijenaciju.23
Navodim ovaj podui odlomak samo da bih pokazao kako
marksistika dijalektika moe voditi ka najistijoj hrianskoj
etici. (Ili ka njenoj suprotnosti. Danas postoji iroka uzajamna
21
Marcuse, op. cit.
22
Ibid.
23
Ibid.
28
kontaminacija ta dva stanovita, na osnovu transcendencije
otuenja i svetovnog asketizma napora i prevazilaenja, to je
Veber [Max Weber] locirao kao radikalnu klicu kapitalisti-
kog duha.) A navodim ga i zato to je to perverzno osveenje
rada od samog poetka bilo tajni porok marksistike politi-
ke i ekonomske strategije. To je estoko napao i Benjamin
(Walter Benjamin):
Nita nije pogubnije uticalo na nemako radnitvo koliko
miljenje da pliva sa strujom. To stanovite je pogreno shva-
tilo tehnoloki razvoj kao tok, kao struju niz koju treba plivati.
Odatle je bio samo korak do iluzije da fabriki rad, kojem je
tehniki napredak iao na ruku, predstavlja politiki in. Stara
protestantska etika rada doivela je meu nemakim radni-
cima svoje vaskrsenje u sekularnom obliku. Gotski program
ve nosi u sebi tragove te zbrke. Rad je tu definisan kao izvor
svog bogatstva i kulture. Slutei zlo, Marks je na to odgovorio
da ovek nema nikakve druge sopstvenosti osim svoje rad-
ne snage, da mora biti rob drugih ljudi koji su zagospodarili
objektivnim uslovima rada. Ipak, konfuzija sve vie iri, a Jozef
Dajcgen (Joseph Dietzgen) izjavljuje: Rad se naziva mesijom
novog doba. U poboljanju rada sastoji se bogatstvo koje
sada moe postii neto to nijedan mesija nije mogao.24
Da li je to samo vulgarni marksizam, kao to je verovao
Benjamin? To nije nita manje vulgarno od udne zablu-
de koju je Lafarg napao u Pravo na lenjost: udna zabluda
opseda radniku klasu onih nacija u kojima je kapitalistika
civilizacija uspostavila svoju vladavinu.25 Oigledno, isti i
24
Walter Benjamin, Thesen ber den Begriff der Geschichte (XI), 1940.
Valter Benjamin, Eseji, Istorijsko-filozofske teze, XI, str. 8485; No-
lit, edicija Sazvea, Beograd, 1974. Prevod: Milan Tabakovi.
25
Paul Lafargue, Le droit la paresse (Pravo na lenjost), 1880.
29
beskompromisni marksizam i sam propoveda osloboenje
proizvodnih snaga pod okriljem negativnosti rada. Ali, kada
se suoi s vulgarnim idealizmom jevanelja rada, zar tako
ne dobijamo aristokratski idealizam? Prvi je pozitivistiki,
dok drugi sebe naziva dijalektikim. Ali oba polaze od pret-
postavke o ovekovoj produktivnoj vokaciji. Ako priznamo
da se tu iznova raa ista metafizika26, onda je jedina razlika
izmeu vulgarnog i onog drugog marksizma ona izmeu
religije masa i filozofske teorije to i nije tako velika razlika.
Suoen sa apsolutnim idealizmom rada, dijalektiki mate-
rijalizam je moda jedini dijalektiki idealizam proizvodnih
snaga. Na to emo se vratiti, da bismo videli da li dijalektika
sredstava i cilja, koja lei u srcu naela transformacije priro-
de, ve praktino podrazumeva autonomizaciju sredstava
(autonomizaciju nauke, tehnologije i rada; autonomizaciju
proizvodnje kao generike aktivnosti; autonomizaciju same
dijalektike, kao opte eme razvoja).27
Regresivni karakter te radne etike je oigledno povezan sa
onim to potiskuje: s Marksovim glavnim otkriem dvostruke
prirode rada (njegovo otkrie apstraktnog i merljivog drutve-
nog rada). U boljim trenucima marksistike misli, nasuprot
radne etike stoji estetika ne-rada ili igre, zasnovana na dija-
lektici kvantiteta i kvaliteta. S one strane kapitalistikog oblika
proizvodnje i kvantitativne mere rada, otvara se perspektiva
konane kvalitativne mutacije u komunistikom drutvu: kra-
26
Toliko je ubedljiva slika oveka kao spoja due i tela koja je pod-
stakla izuzetan dijalektiki procvat u hrianskom srednjem veku.
27
Ali ta autonomizacija je kljuna za okretanje marksizma ka so-
cijaldemokratiji, ka njegovom dananjem revizionizmu i totalnom
pozitivistikom truljenju (to obuhvata i birokratski staljinizam i so-
cijaldemokratski liberalizam).
30
ja otuenog rada i slobodne objektivizacije ovekovih moi.
U stvari, carstvo slobode poinje samo tamo gde prestaje rad
uslovljen nunou i svetovnim preokupacijama; tako, po sa-
moj prirodi stvari, sloboda poinje tek s one strane konkret-
ne materijalne proizvodnje Sloboda se u toj oblasti moe
sastojati samo u socijalizovanom oveku, u udruenim pro-
izvoaima, koji racionalno upravljaju svojom razmenom s
Prirodom i stavljaju je pod svoju zajedniku kontrolu, umesto
da ta razmena vlada njima, kao slepa sila Prirode; u tome us-
pevaju uz najmanji mogui utroak energije i u najpovoljnjim
moguim uslovima, dostojnim njihove ljudske prirode. Ali to
ipak ostaje carstvo nunosti. Posle njega, poinje razvoj ljud-
ske energije koji je sam sebi cilj, pravo carstvo slobode, koje,
ipak, moe cvetati samo s tim carstvom nunosti kao svojom
osnovom.28 ak i Markuze, koji se vraa manje puritanskim
(manje hegelovskim) shvatanjima, iako i dalje potpuno filo-
zofskim (ilerova filozofija estetike), kae kako Igra i rasko,
kao naela civilizacije, ne podrazumevaju transformaciju rada
ve njegovo potpuno podreivanje slobodnom razvoju po-
tencijala oveka i prirode. Ideje o igri i raskoi sada otkrivaju
svoju punu udaljenost od vrednosti produktivnosti i izvedbe.
Igra je neproduktivna i nekorisna upravo zato to odbacuje re-
presivne i eksploatatorske crte rada i dokolice29
Ta oblast s one strane politike ekonomije, zvana igra,
ne-rad ili neotueni rad, definisana je kao carstvo konanosti
bez cilja. Zato ona jeste i ostaje estetika, u ekstremno kantov-
skom smislu, sa svim njenim buroaskim ideolokim kono-
28
Das Kapital I (III), 1894.
29
Marcuse, Eros and Civilization (Boston. Beacon Press, 1955; New
York: Vintage, 1962), p. 178. Eros i civilizacija: filozofsko istraivanje
Freuda, str. 174. Naprijed, Zagreb, 1985. Preveo: Tomislav Ladan.
31
tacijama. Iako se Marksova misao obraunala s buroaskim
moralom, ostala je nemona pred njegovom estetikom, ija
je dvosmislenost mnogo suptilnija, ali ije je sauesnitvo sa
optim sistemom politike ekonomije jo dublje. Jo jednom,
u srcu svoje strategije, u svom analitikom razlikovanju kvan-
titeta i kvaliteta, marksistika misao je nasledila estetski i hu-
manistiki virus buroaske misli, poto je koncept kvaliteta
opteretila svim moguim konanostima bilo konkretnom
konanou upotrebne vrednosti, bilo onim beskonanim
idealnim i transcendentnim konanostima. Tu se otkriva
nedostatak svih ideja o igri, slobodi, transparentnosti ili ra-
zotuenju: nedostatak revolucionarne imaginacije, zato to se u
tim idealnim vidovima igre i slobodnog ispoljavanja ljudskih
sposobnosti jo uvek nalazimo u procesu represivne desubli-
macije.30 Posledica toga je da se oblast igre definie kao ostva-
renje ljudske racionalnosti, kao dijalektika kulminacija o-
vekove neumorne objektivizacije prirode i kontrole njegove
razmene s njom. To podrazumeva puni razvoj proizvodnih
snaga; ta ideja u korak prati naelo realnosti i transformaci-
je prirode. Marks jasno kae da igra moe cvetati samo kada
poiva na carstvu nunosti. Ona eli da ode s one strane rada,
ali s njegovim produavanjem, oblast igre ostaje samo estetska
sublimacija ogranienja koja namee rad. S takvim shvata-
njem ostajemo ukorenjeni u problem nunosti i slobode, u
30
Represivna sublimacija ili institucionalizovana desublimacija: slo-
bodno ispoljavanje i zadovoljanje nagona, u kontrolisanim uslovima,
bez autonomije u izboru naina i sredstava (na primer, na bilo koji na-
in u okviru ponude roba, seksa, zabave, kulture, modela ponaanja,
itd.). Termin potie od Markuzea, iz njegove knjige ovjek jedne dimen-
zije; poglavlje 3. Pokorenje nesretne svijesti: represivna desublimacija,
str. 80 ili 86, itd.; Veselin Maslea/ Svjetlost, Sarajevo, 1989, prevela:
Branka Bruji. Prim. prev.
32 33

tipino buroasku problematiku, iji je dvostruki ideoloki politike ekonomije, on nuno pada nazad u sferu politike
izraz uvek bila institucija naela realnosti (represije i subli- ekonomije kao znak i samo kao znak njenog ukidanja. On
macije, kao naela rada) i njeno formalno prevazilaenje kroz ve izmie revolucionarima na smom ulasku u programsko
neku idealnu transcendenciju. polje novog drutva.
Rad i ne-rad: eto revolucionarnog pitanja. To je nesum-
njivo najuzvieniji oblik one prethodno razmatrane binarne, Marks i hijeroglif vrednosti
strukturalne opozicije. Kraj kraja eksploatacije radom je samo
Julija Kristeva pie u Semiotici: Sa stanovita drutvene
izokrenuta fascinacija ne-radom, tom izokrenutom slikom
distribucije i potronje (komunikacije), rad je uvek upotrebna
slobodnog vremena (prinudno vreme slobodno vreme,
ili razmenska vrednost Rad je merljiv u skladu s vrednou,
ispunjeno vreme prazno vreme: jo jedna paradigma koja
to on i jeste, a ne obrnuto. Vrednost je merljiva na osnovu
uvruje hegemoniju temporalnog poretka, koji je uvek po-
kvantiteta vremena koje je s drutvenog stanovita neophod-
redak proizvodnje). Ne-rad je i dalje samo represivna desubli-
no za reprodukciju. Ali Marks je jasno naznaio drugu mo-
macija radne snage, antiteza koja se ponaa kao alternativa.
gunost: rad se moe pojmiti i izvan vrednosti, na strani robe
Takva je oblast ne-rada ak i ako nije neposredno stopljena s
koja se proizvodi i krui u lancu komunikacije. Rad tu vie ne
dokolicom i njenom sadanjom birokratskom organizacijom,
predstavlja bilo kakvu vrednost, znaenje ili oznaavanje. To
u kojoj su elja za smru i umrtvljivanjem i njeno upravljanje
je samo pitanje tela i pranjenja energije31
preko socijalnih institucija jednako moni kao i u oblasti rada.
Marks pie: Upotrebne vrednosti kaput, platno, itd., to
To vai ak i kada se oblast ne-rada posmatra na radikalan na-
jest, mase robe, jesu kombinacije dva elementa materije i
in, kada se predstavlja kao neto drugo u odnosu na totalnu
rada Prema tome, vidimo da rad nije jedini izvor materi-
raspoloivost ili slobodu pojedinca da proizvodi samog
jalnog bogatstva, odnosno upotrebnih vrednosti stvorenih
sebe kao vrednost, da se izrazi, da se oslobodi kao (svestan
radom; ili, kao to kae Vilijam Peti (William Petty), rad je
ili nesvestan) autentini sadraj; ukratko, kada se predstavlja
samom sebi otac, a zemlja mu je mati Proizvodna aktiv-
kao idealnost vremena i kao pojedinac shvaen kao prazna
nost ako ostavimo po strani njenu posebnu formu od-
forma, koja bi konano trebalo da se ispuni sopstvenom slo-
nosno korisni karakter rada, nije nita drugo nego utroak
bodom. Svrha vrednosti je uvek prisutna. Ona vie nije upisa-
ljudske radne snage.32
na u determinisane sadraje kao u sferi proizvodne aktivnosti;
zato je re o istoj formi, iako nita manje odreujuoj. Isto kao Ima li u ovom Marksovom shvatanju neeg drugaijeg
to isto institucionalna forma slikarstva, umetnosti i teatra od shvatanja rada kao proizvodnje korisnih ciljeva (od ka-
isijava iz antislikarstva, antiumetnosti i antiteatra, ispranje-
31
nih od vlastitog sadraja, ista forma rada isijava iz ne-rada. Julia Kristeva, La smiotique et la production, Semiotica 2, Edi-
Iako se o konceptu ne-rada moe fantazirati u okviru ukidanja tions du Seuil, Paris, 1969.
32
Das Kapital I, op. cit.
34
nonske definicije rada kao vrednosti u okviru politike eko-
nomije i antropoloke definicije rada kao ovekove krajnje
svrhe)? Kristeva pripisuje Marksu radikalno drugaiju vizi-
ju usmerenu na telo, pranjenje energije, igru, antivrednost,
nekorisnost, nesvrhovitost, itd. Ona bi volela da je Marks
itao Bataja (Georges Bataille) pre nego to je poeo da pie ju znaenje koje im ona pridaje. Nastanak bogatstva kroz
ali ga i zaboravlja kada joj to odgovara. Ako ima neto o
emu Marks nije razmiljao, onda su to pranjenje energije,
bacanje, rtvovanje, rasipnitvo, igra i simbolizam. Marks je
razmiljao o proizvodnji (nita loe, po njemu) i to u okvi-
rima vrednosti.
To se ne moe zatakati. Marksistiki rad je definisan
kao apsolutni poredak prirodne nunosti i njegovo dija-
lektiko prevazilaenje, u obliku racionalne aktivnosti koja
proizvodi vrednosti. Proizvedeno drutveno bogatstvo je
materijalno; ono nema nita zajedniko sa simbolikim bo-
gatstvom, koje se ruga prirodnoj nunosti i izvire iz de-
strukcije, dekonstrukcije i naruavanja vrednosti ili iz pra-
njenja energije. Ta dva shvatanja bogatstva su nepomirljiva
ili ak uzajamno iskljuiva; uzaludno je pokuavati da se oni
akrobatski premoste. Prema Bataju, rtvena ekonomija ili
simbolika razmena iskljuuje politiku ekonomiju (i njenu
kritiku, koja je samo njeno dovrenje). Ali to samo znai
dodeliti politikoj ekonomiji ono to joj pripada: koncept
rada je svojstven samo njoj i zato se ne moe primeniti na
ma koje analitiko polje. Iznad svega, on ne moe postati
predmet nauke koja pretenduje da prevazie politiku eko-
nomiju. Prema tome, rad znaka, produktivni intertek-
stualni prostor, itd., sve su to dvosmislene metafore. Treba
izabrati izmeu vrednosti i nevrednosti. Rad se nesumnjivo
nalazi u sferi vrednosti. To je razlog zato se Marksov kon-
35
cept rada (kao i proizvodnje, proizvodnih snaga, itd.), mora
podvrgnuti kritici kao ideoloki koncept. Zato se, i pored sve
svoje dvosmislenosti, on vie ne moe generalizovati kao re-
volucionarni koncept.
Odlomci iz Marksa koje navodi Kristeva uopte nema-
genitalno kombinovanje rada-oca i zemlje-majke oigledno
ponovo uvodi normalnu emu produkcije i reprodukcije
ljubav se vodi da bi se rodila deca, a ne zbog uivanja. To
je metafora genitalne, reproduktivne seksualnosti, a ne pra-
njenja telesne energije kroz uivanje! Ali, to je tek sitnica.
Pranjenje ljudske snage, o kojem govori Marks, nije isto
rasipnitvo, odnosno simbolino pranjenje o kojem govo-
ri Bataj (pulsirajue, libidinalno): to je i dalje ekonomsko,
produktivno, svrhovito pranjenje, upravo zato to, u svom
sparivanju s drugim, zainje proizvodnu silu zvanu zemlja
(ili materija). To je korisno pranjenje, investicija, a ne be-
splatno i radosno podsticanje telesnih sila, igra sa smru ili
ponaanje u skladu sa eljom. Povrh svega, to pranjenje
tela ne nailazi, kao u igri (seksualnoj ili nekoj drugoj), na
odgovor drugih tela, na odjek u prirodi, koja se, za uzvrat,
takoe igra i prazni. Ono to ovek od svog tela daje kroz
rad, priroda nikada ne daje, ne gubi i ne dodeljuje recipro-
no. Rad samo eli da od prirode dobije prinos. Zato je
takvo pranjenje neposredno ulaganje vrednosti, odnosno
ulaganje u vrednost, nasuprot svom simbolinom ulaganju u
igru, kao kod poklona ili pranjenja.
Kristeva postavlja problem redefinisanja rada s one stra-
ne vrednosti. Ali, kao to je pokazao Gu (Jean-Joseph Goux),
Marksova demarkaciona linija vrednosti otro razdvaja upo-
trebnu i razmensku vrednost. Ako poemo dalje i uporedi-
36
mo proces proizvodnje vrednosti i radni proces, u njegovom
istom i prostom izdanju, videemo da se ovaj drugi sastoji od
korisne delatnosti, od rada, koji stvara upotrebne vrednosti.
Tu podrazumevamo da rad proizvodi odreenu stvar; po-
smatramo samo njegovu kvalitativnu stranu, njegov cilj i svr-
hu. Ali, kada se posmatra kao kreativni proces, isti radni pro-
ces otkriva samo svoju kvantitativnu stranu. Sada je to samo
pitanje vremena koje je radniku potrebno za obavljanje nekog
posla; pitanje perioda u kojem je radna snaga korisno utroe-
na.33 Zato apstrahovanje vrednosti poinje tek u drugoj fazi
razmenske vrednosti. Upotrebna vrednost se tako odvaja od
sfere proizvodnje vrednosti: ili, oblast s one strane vrednosti
je pomraena sferom upotrebne vrednosti (to je Guovo tu-
maenje, u kojem on proiruje ovu propoziciju na upotrebnu
vrednost znaka).
Kao to smo videli, re o je o veoma ozbiljnoj idealizaci-
ji procesa konkretnog, kvalitativnog rada i, u krajnjoj liniji,
kompromisu sa politikom ekonomijom, do te mere da se
celokupno teorijsko ulaganje i strategija kristalizuju du de-
markacione linije unutar sfere vrednosti, tako da spoljanja
linija tog poseda politike ekonomije ostaje u senci. Time to
se upotrebna vrednost definie kao oblast izvan razmenske
vrednosti, sve mogunosti prevazilaenja ostaju zakljuane
u toj jednoj alternativi unutar polja vrednosti. Kvalitativna
proizvodnja je ve oblast racionalne, pozitivne svrhovitosti;
transformacija prirode je trenutak njene objektivizacije kao
proizvodne sile obeleene znakom korisnosti (to istovreme-
no vai i za ljudski rad). ak i pre faze apstraktnog drutve-
nog rada, rad i proizvodnja formiraju apstrakciju, redukciju,
ali zaista jedinstvenu racionalizaciju u odnosu na bogatstvo
33
Ibid.
37
simboline razmene. Taj konkretni rad nosi u sebi sve vred-
nosti represije, sublimacije, objektivne svrhe, podreenosti
cilju, kao i racionalno pripitomljavanje seksualnosti i prirode.
U odnosu na simbolinu razmenu, taj produktivni eros pred-
stavlja pravi raskid, koji Marks izmeta i postavlja izmeu
apstraktnog kvantitativnog rada i konkretnog kvalitativnog
rada. Proces valorizacije poinje s procesom korisne tran-
sformacije prirode, obnavljanjem rada kao generike svrhe
i stadijumom upotrebne vrednosti. Pravi prekid se ne javlja
izmeu apstraktnog i konkretnog rada ve izmeu sim-
boline razmene i rada (proizvodnje, ekonomije). Apstraktna
drutvena forma rada i razmene je jedina dovrena forma,
prekomerno odreena kapitalistikom politikom ekonomi-
jom, emom racionalne valorizacije i produkcije uvedenom
mnogo ranije, koja raskida sa svakom simbolinom organi-
zacijom razmene.34
34
Pogledajmo, na primer, ovaj odlomak iz Marksa o drutvenom hi-
jeroglifu: Prema tome, vrednost ne mae etiketom na kojoj se vidi
ta ona zapravo jeste. Pre e biti da je vrednost ta koja prevodi svaki
proizvod u drutveni hijeroglif. Kasnije emo pokuati da deifrujemo
taj hijeroglif, da zaemo iza tajne naeg vlastitog drutvenog proizvo-
da; naime, staviti ig vrednosti na neki korisni predmet jeste drutveni
proizvod isto koliko i jezik. (Das Kapital, op.cit., I, 4) Cela ta analiza
tajne vrednosti ostaje temeljna. Ali ona ne vai samo za proizvod rada
u distribuciji i razmeni, ve ak i za proizvod rada (i sam rad) shvaen
kao koristan predmet. Korisnost (ukljuujui i korisnost rada) je ve
drutveno proizvedena i odreena hijeroglifskom apstrakcijom. Cela
antropologija primitivne razmene primorava nas da raskinemo s
prirodnim dokazivanjem korisnosti i ponovo razmotrimo drutveni i
istorijski nastanak upotrebne vrednosti, kao to je Marks uradio s raz-
menskom vrednou. Tek tada e hijeroglif biti potpuno deifrovan, a
magija vrednosti radikalno uklonjena.
38
Kristeva bi se rado otarasila vrednosti, ali ne i rada, niti
Marksa. Ali, mora se izabrati. Rad je definisan (antropolo-
ki i istorijski) kao neto to telo i drutvenu razmenu liava
svih ambivalentnih i simbolikih kvaliteta i tako ih svodi na
racionalnu, pozitivnu, jednostranu investiciju. Produktivni
eros potiskuje sve alternativne kvalitete znaenja i razmene u
simbolinom pranjenju, u korist procesa proizvodnje, aku-
mulacije i prisvajanja. Da bismo doveli u pitanje proces koji
nas podreuje sudbini politike ekonomije i teroru vrednosti,
i da bismo iznova sagledali pranjenje energije i simboliku
razmenu, koncepti proizvodnje i rada koje je razvio Marks (da
ne govorimo o politikoj ekonomiji) moraju se tumaiti i ana-
lizirati kao ideoloki koncepti utkani u opti sistem vrednosti.
A ako elimo da pronaemo oblast s one strane ekonomske
vrednosti (to je zapravo jedina revolucionarna perspektiva),
onda se ogledalo proizvodnje, u kojem se odraava celokupna
zapadna metafizika, mora konano razbiti.
Epistemologija I
U senci marksistikih koncepata
Istorijski materijalizam, dijalektika, oblici proizvodnje,
radna snaga to su koncepti s kojima je marksistika te-
orija nastojala da uzdrma apstraktnu univerzalnost kon-
cepata buroaske misli (priroda i progres, ovek i razum,
formalna logika, rad, razmena, itd.). Ali, marksizam ih je
sa svoje strane univerzalizovao, s jednako brutalnim kri-
tikim imperijalizmom.
Propozicija da neki koncept nije samo interpretativna hi-
poteza ve prevod univerzalnog kretanja, poiva na istoj me-
tafizici. Marksistiki koncepti ne izmiu toj omaki. Da bi bio
logian, sm koncept istorije mora se sagledati istorijski, okre-
39
nuti ka sebi, da bi onda osvetlio kontekst koji ga je proizveo i
tako ukinuo samog sebe. Umesto toga, u marksistikoj istoriji,
taj koncept postaje transistorijski: on se udvostruuje i tako
univerzalizuje. Da bi bila striktna, dijalektika mora prevazii
i ukinuti samu sebe. Time to je radikalizovao koncepte pro-
izvodnje i oblika proizvodnje u datom trenutku, Marks je ra-
zotkrio drutvenu tajnu razmenske vrednosti. Svu svoju stra-
teku prednost taj koncept stie zahvaljujui tom upadu, koji
politiku ekonomiju liava njene imaginarne univerzalnosti.
Ali, od Marksovog vremena, on je izgubio tu prednost kada
se uzima kao naelo objanjenja. On je ukinuo sopstvenu ra-
zliitost time to se univerzalizovao i tako povukao na domi-
nantnu formu kda (univerzalnost) i strategiju politike eko-
nomije. Nije tautologija rei da je koncept istorije istorijski, da
je koncept dijalektike dijalektiki i da je koncept proizvodnje
i sam proizveden (to jest, da o njemu treba suditi na osnovu
neke vrste samoanalize). Pre e biti da to samo ukazuje na ek-
splozivnu, smrtnu i aktuelnu formu kritikih pojmova. Onog
asa kada se uspostave kao univerzalni, oni prestaju da budu
analitiki, ime zapoinje religija znaenja. Oni postaju ka-
nonski i ulaze u opti sistem oblika teoretskog predstavljanja.
Nimalo sluajno, oni tada preuzimaju i svoju naunu ulogu
(kao u naunoj kanonizaciji pojmova, od Engelsa do Altisera).
Oni se nameu kao izraz objektivne stvarnosti. Oni postaju
znaci: oznaitelji pravog oznaenog. I mada su se, u najbo-
ljim trenucima, ti pojmovi koristili tako da se ne uzimaju za
stvarnost, oni su vremenom ipak upali u imaginarno znaka ili
u sferu istine. Oni se vie ne nalaze u sferi tumaenja ve ulaze
u sferu represivne simulacije.
Od te take, oni samo evociraju sebe u neodreenom
metonimijskom procesu, koji se odvija na sledei nain:
40
ovek je istorijski; istorija je dijalektika; dijalektika je pro-
ces (materijalne) proizvodnje; proizvodnja je smo kretanje
ovekove egzistencije; istorija je istorija oblika proizvodnje,
itd. Taj nauni i univerzalistiki pristup (kd) odmah posta-
je imperijalistiki. Od svih moguih drutava oekuje se da
odgovore tome. To jest, da konsultuju marksistiku misao
da bi se videlo da li su drutva bez istorije neto drugo u
odnosu na ona praistorijska, neto vie od aure ili larve.
Dijalektika sveta proizvodnje jo nije dovoljno razvijena, ali
nita nije izgubljeno u ekanju marksistiko jaje se moe
izlei svakog asa. tavie, psihoanalitiko jaje se nalazi u
slinom stanju. Ono to smo rekli za marksistike pojmove
vai i za nesvesno, potiskivanje, Edipov kompleks, itd. Ipak,
stvari ovde stoje jo bolje: Bororo su blii primitivnim pro-
cesima nego mi.35
Oni predstavljaju najskandaloznije teoretsko odstupanje
ali i najreakcionarnije. U primitivnim drutvima nema ni
oblika proizvodnje, niti proizvodnje. U primitivnim drutvima
nema ni dijalektike, niti nesvesnog. Ti pojmovi se mogu prime-
niti samo u analizi naih drutava, kojima upravlja politika
ekonomija. Zato oni na neki nain imaju dejstvo bumeranga.
Ako psihoanaliza govori o nesvesnom u primitivnim drutvi-
ma, onda treba da se upitamo ta potiskuje psihoanalizu ili
da se zamislimo nad potiskivanjem koje je proizvelo smu
psihoanalizu. Kada marksizam govori o obliku proizvodnje u
primitivnim drutvima, pitamo se u kojoj meri taj koncept ne
uspeva da objasni ak ni naa istorijska drutva (to je razlog
zato se izvozi). A kada sve nae ideologije nastoje da dovr-
35
Bororo su narod iz Brazila, o kojem je Klod Levi-Stros pisao u svo-
joj knjizi Tuni tropi (Claude, Lvi-Strauss, Tristes Tropiques, 1955).
Prim. prev.
41
e i racionalizuju primitivna drutva u skladu sa sopstvenim
konceptima da kodiraju primitivne pitamo se kakva ih to
opsesija nagoni da im ta svrha, ta racionalnost i taj kd toliko
bodu oi. Umesto da izvozimo marksizam ili psihoanalizu (da
ne spominjem buroasku ideologiju, iako na tom nivou nema
razlike), bolje proverimo njihov puni uticaj i da li se o primi-
tivnim drutvima uopte moe govoriti na osnovu marksiz-
ma i psihoanalize. Moda bismo onda odbacili tu fascinaciju
zapadnom milju, njenu autofetiizaciju. Moda bismo onda
zavrili s marksizmom, koji je pre postao specijalista za orso-
kake kapitalizma nego za put ka revoluciji. Moda bismo tako
zavrili i sa psihoanalizom, koja je pre postala specijalista za
krize libidinalne ekonomije nego za puteve elje.
Kritika politike ekonomije je u osnovi dovrena
Time to je sebe shvatilo kao oblik proizvodne racionalno-
sti superironiji od buroaske politike ekonomije, oruje koje
je Marks stvorio okrenulo se protiv njega i izokrenulo njegovu
teoriju u dijalektiku apoteozu politike ekonomije. Na mno-
go viem nivou, njegova teorija se saplie o sopstvenu kriti-
ku Fojerbaha, koji radikalno kritikovao sadraj religije, ali u
potpuno religioznom obliku. Marks je razvio radikalnu kritiku
politike ekonomije, ali i dalje u obliku politike ekonomije.
To su lukavstva dijalektike, nesumnjivo granice svake kriti-
ke. Koncept kritike se na Zapadu pojavio kada i politika eko-
nomija i to je, kao sama sutina prosvetiteljske racionalnosti,
moda samo savreniji, dugotrajniji izraz proirene reproduk-
cije sistema. Dijalektika ne moe umai sudbini svake kritike.
Moda je izokretanje idealistike dijalektike u materijalistiku
bio samo preobraaj; moda je sma logika politike ekono-
mije, kapitala i robe dijalektika; i moda je, pod maskom
42
proizvodnje svoje fatalne unutranje kontradikcije, Marks u
osnovi razvio samo jednu deskriptivnu teoriju. Logika pred-
stavljanja udvajanja sopstvenog predmeta proganja sve
racionalne pristupe. Svaka kritika teorija je progonjena
tom potajnom religijom, tom eljom vezanom za konstrui-
sanje svog predmeta, tom negacijom suptilno opsednutom
smom formom koju negira.
To je razlog zato je Marks rekao da je posle Fojerbaha kri-
tika religije u osnovu dovrena (Kritika Hegelove filozofije pra-
va) i da je, da bi se prevazila dvosmislena granica posle koje
se ne moe ii dalje (povratak religiozne forme ispod njene
kritike), neophodan odluan pomak na drugi nivo: na kriti-
ku politike ekonomije, koja je jedina radikalna i koja moe
konano razreiti problem religije tako to e razotkriti prave
kontradikcije. Danas se nalazimo u potpuno istoj taki u odnosu
na Marksa. Za nas je kritika politike ekonomije u osnovi dovre-
na. Materijalistika dijalektika je iscrpela svoj sadraj tako to
je reprodukovala njegovu formu. Na tom nivou, situacija vie
nije samo stvar kritike: ona je ona je nereiva. I ako sledimo
isti revolucionarni tok kao i Marks, moramo se prebaciti na
radikalno drugaiji nivo koji, s one strane njene kritike, omo-
guava konano ukidanje politike ekonomije. To je nivo sim-
bolike razmene i njene teorije. I kao to je Marks mislio da
se put za kritiku politike ekonomije mora raistiti kritikom
filozofije prava, tako i uvod u tu radikalnu promenu terena
mora biti kritika metafizike oznaitelja i kda, u njenom pu-
nom sadanjem rasponu. U nedostatku boljeg izraza, to nazi-
vamo kritikom politike ekonomije znaka.
Glava II
Marksistika antropologija
i dominacija nad prirodom
U XVIII veku, istovremena pojava rada kao izvora bo-
gatstva i potreba kao svrhe proizvedenog bogatstva bila je,
u samom zenitu filozofije prosvetiteljstva, prikazana u kon-
ceptu prirode, oko kojeg gravitira cela racionalnost sistema
politike ekonomije.
Sve do kraja XVII veka, priroda je oznaavala samo uku-
pnost zakona na kojoj se temeljila mogunost spoznaje sveta:
to je bila garancija poretka u kojem su ljudi i stvari mogli raz-
menjivati svoja znaenja. U krajnjoj liniji, to je Bog (Spinozin
Deus sive natura; Bog ili Priroda). Subjekt i svet su ve
zauzeli svoja mesta (jo od velikog judeohrianskog prekida,
na ta u se vratiti), ali ne u smislu ovladavanja prirodom ili,
obrnuto, uzdizanja prvobitnog mita. Pravilo koje je vailo za
subjekta suoenog s prirodom bilo je razvijanje prakse koja za
cilj imala ravnoteu znaenja.
Sve to se uzdrmalo u XVIII veku, sa usponom i otkriem
prirode kao potencijala za mo (ne vie kao ukupnosti zakona);
kao primordijalnog izvora ivota i izgubljene, a zatim ponovo
pronaene, potisnute i osloboene stvarnosti; i kao kreacije
projektovane u atemporalnu prolost i idealnu budunost. Taj
uspon je samo nalije drugog dogaaja: ulaska prirode u doba
44
tehnike dominacije. To je konani rascep izmeu subjekta i
prirode-objekta i njihovo istovremeno potinjavanje operativ-
noj svrsi. Priroda se, u svoj svojoj velianstvenosti, ukazala kao
prava sutina, ali samo pod znakom principa proizvodnje. To
razdvajanje ukljuuje i princip oznaavanja. Pod objektivnim
peatom Nauke, Tehnologije i Proizvodnje, priroda je posta-
la veliko Oznaeno, veliki Referent. Ona je idealno nabijena
stvarnou; ona postaje Stvarnost, koja se moe izraziti kroz
proces koji je uvek, nekako, radni proces, u isti mah transfor-
macija i transkripcija. Njeno naelo stvarnosti je taj operativ-
ni princip industrijskog razvoja i oznaiteljskog obrasca.36
Taj proces je od poetka poivao na dva odvojena poj-
ma, ije je razdvajanje ipak bilo sauesniko: suoen s priro-
dom osloboenom kao proizvodnom snagom, pojedinac
zatie sebe osloboenog kao radnu snagu. Proizvodnja
istovremeno potinjava prirodu i pojedinca kao ekonomske
faktore proizvodnje i kao odgovarajue pojmove iste racio-
nalnosti transparentnosti u kojoj je proizvodnja ogledalo,
koje upravlja artikulacijom i izrazom u obliku kda.
36
To je razlog zato e svaki proizvod rada uvek biti i roba i znak
prirode na koju se moe delovati i njenog delovanja. U okviru po-
litike ekonomije, svaki proizvod, pored toga to ima upotrebnu i
razmensku vrednost, oznaava i potvruje operativnost prirode i
prirodnost procesa proizvodnje. To je razlog zato roba uvek ima
vrednost-znak, kodirani element vrednosti. (Ovde se ne postavlja
pitanje konotacije znaenja dodeljenog u stadijumu potronje. Roba
je oznaitelj na nivou proizvodnje; tu ona predstavlja princip proi-
zvodnje i operacionalizaciju prirode.) Opet, u razmeni proizvoda, ne
cirkuliu samo ekonomske vrednosti ve i kd, taj temeljni kd, koji
tu krui i reprodukuje se. Slino tome, u instituciji radne snage, ovek
nije samo ekonomski operativan ve postaje i delotvorna referenca
tog znaka operativnosti.
45
Dugo vremena, ak i u mitu, na produkciju se gledalo
kao na oblik ljudske reprodukcije. I Marks je govorio o radu
kao ocu i zemlji kao majci proizvedenog bogatstva. To je
pogreno. U proizvodnom radu ovek ne pravi decu s pri-
rodom. Rad je objektivna transformacija zasnovana na ise-
canju subjekta i objekta, na njihovom oblikovanju i tehni-
kom apstrahovanju. Oni su pojmovno ekvivalentni samo
kao dva vida proizvodnih snaga. Ono to ih dijalektiki
povezuje je ista apstraktna forma.
Tako priroda stie snagu kao idealna referenca u okviru
stvarnosti sopstvene eksploatacije. Nauka predstavlja sebe
kao projekat napredovanja ka cilju unapred odreenom
prirodom. Nauka i Tehnologija se predstavljaju kao otkri-
venje onoga to je upisano u prirodu: ne samo njenih tajni
ve njihove duboke svrhe. Zato se koncept prirode ukazuje
u svoj svojoj dvosmislenosti:
On izraava samo svrhu dominacije nad prirodom,
upisanu u politiku ekonomiju. Priroda je koncept potinjene
sutine i nita drugo. U tom smislu, Nauka i Tehnologija su
te koje ostvaruju tu sutinu tako to je beskonano reprodu-
kuju kao odvojenu.
Ali, one to ine u ime iste svrhe, koja je navodno sma
priroda.
Zato isti koncept deluje u oba sluaja: kao faktor proizvod-
nje i model svrhovitosti; kao servilna, metaforika instanca
slobode; kao odvojena, metaforika instanca totaliteta. Priro-
da postaje metafora slobode i totaliteta. Sve to govori u okviru
totaliteta (i/ ili otuenja) pod znakom prirode ili obnovljene
sutine govori u okvirima represije i odvajanja. Sve to priziva
prirodu, priziva dominaciju nad prirodom.
46
Moralna filozofija prosvetiteljstva
Svi glavni koncepti (oni dostojni velikog slova) zavise
od istog zahvata. Na primer, Ljudi, ija se idealna referen-
ca pojavljuje s kolapsom tradicionalne zajednice i urbanom
koncentracijom razbijenih masa. Marksistika analiza je sru-
ila mit o Ljudima i otkrila ta on idealno sakriva: najamne
radnike i klasnu borbu. S druge strane, marksizam je samo
delimino osporio mit o prirodi i idealistiku antropologiju
koju podupire. Marks je zaista denaturalizovao privatno vla-
snitvo, kao i procese rada i kapitala; ali propustio je da dovede
u pitanje sledee naturalistike propozicije:
korisnu svrhu proizvoda kao funkcije potreba;
korisnu svrhu prirode kao funkcije njene transfor-
macije radom.
Funkcionalnost prirode struktuirane radom i odgova-
rajua funkcionalnost subjekta struktuiranog oko potreba,
pripadaju antropolokoj sferi upotrebne vrednosti opisanoj
prosvetiteljskom racionalnou i zadatoj za celu civilizaciju
(nametnutu drugima) preko odreene vrste apstraktne, li-
nerane i nepovratne svrhe. To je model koji se zatim proi-
rio na sve sektore individualne i drutvene prakse.
Operativna svrha je proizvoljna, u smislu da se koncept
prirode koji falsifikuje opire integraciji u njene okvire. On de-
luje prisilno racionalizovan. Priroda se ukazuje svuda u ira-
cionalnom obliku. Ne prestajui da bude ideoloki, koncept
klizi u dobru prirodu, koja je potinjena i racionalizovana
(to deluje kao idealna kulturna referenca), odnosno, u lou
prirodu, koja je neprijateljska, pretea, pogibeljna ili zagaena.
Sve buroaske ideologije dele se izmeu te dve krajnosti.
47
Isti rascep se istovremeno javlja na nivou oveka, kroz
njegovo ideoloko pojednostavljivanje kao elementa eko-
nomskog sistema. Poevi od XVIII veka, ideja o oveku
deli se na prirodno dobrog oveka (projekcija oveka subli-
misanog u proizvodnu silu) i nagonski loeg oveka, ispu-
njenog zlim silama. Cela filozofska debata odvija se oko tih
lanih alternativa, koje za ishod imaju samo uzdizanje o-
veka u ekonomsku apstrakciju. Marksizam i sve revolucio-
narne perspektive postrojene su uz optimistiku viziju. One
podravaju ideju i uroenoj ljudskoj racionalnosti, o pozi-
tivnom potencijalu koji se mora osloboditi, ak i u najnovijoj
frojdovsko-marksistikoj verziji, koja nesvesno tumai kao
prirodno bogatstvo, kao skrivenu pozitivnost koja e izbiti
na povrinu u trenutku revolucije.
Ta podvojenost se javlja i na nivou radne snage. Kada je
eksploatisana, radna snaga je dobra: ona je u okviru priro-
de i to je normalno. Ali, osloboena, ona postaje pretnja u
obliku proletarijata. Ta kontradikcija se maskira poistovei-
vanjem proletarijata s demonskom, izopaenom, destruk-
tivnom prirodom. Tako se podvojenost ideje o prirodi, koja
izraava duboku podelu unutar ekonomskog poretka, na
zadivljujui nain oporavlja na ideolokom nivou, kao na-
elo moralnog poretka i socijalna diskriminacija.
Fetiizirano u dobrom ili loem smislu, tako izgleda pra-
vo otuenje prirode i odgovarajue ideje o oveku. Kada
i prirodi i sebi istovremeno dodeljuje ig proizvodnje, o-
vek osujeuje svaki odnos simbolike razmene izmeu sebe
i prirode. Upravo ta osujeena ambivalentnost ponovo se
javlja kao dvosmislenost prirode i moralna kontradikcija
smog oveka.
48
Marksizam se nije otarasio moralne filozofije prosveti-
teljstva. Odbacio je njegovu naivnu i sentimentalnu stranu
(Rousseau i Bernardin de Saint-Pierre), njegovu zaeerenu
i fantastinu religioznost (od plemenitog divljaka i zlatnog
doba do arobnjakovog egrta), ali je zadrao njegovu re-
ligiju: moralizujui fantazam o prirodi koju treba osvojiti.
Time to ju je sekularizovao u ekonomski koncept oskudice,
marksizam zadrava ideju o Nunosti, a da je nije transfor-
misao. Ideja o prirodnoj nunosti je samo moralna ideja
koju diktira politika ekonomija; to je etika i filozofska ver-
zija one loe prirode sistematski povezane s proizvoljnim
postulatom ekonomije. U ogledalu ekonomije, priroda nas
posmatra oima nunosti.
Marks kae: Kao to divljak mora da se bori s prirodom
da bi zadovoljio svoje potrebe, da bi odrao i reprodukovao
ivot, to mora da radi i civilizovani ovek i to u svim drutve-
nim formacijama i pod svim moguim oblicima proizvodnje.
S njegovim razvojem, ta oblast fizike nunosti proiruje se
kao posledica njegovih potreba: ali, u isto vreme, uveavaju se
i proizvodne sile koje zadovoljavaju te potrebe.37
Ono to tu nije prepoznato i to povezuje Marksa s te-
meljima politike ekonomije jeste da u svojim simboli-
kim razmenama ovek ne meri sebe u odnosu na prirodu. On
nije svestan Nunosti, zakona koji ima smisla samo u kon-
tekstu objektivizacije prirode. Zakon poprima svoj konani
oblik u kapitalistikoj politikoj ekonomiji; pored toga, on
je samo filozofski izraz Oskudice. A Oskudica, koja se jav-
lja u trinoj ekonomiji, nije data dimenzija ekonomije. Ona
je pre ono to proizvodi i reprodukuje ekonomsku razmenu.
U tom smislu ona je drugaija od primitivne razmene, koja
37
Das Kapital I (III), op. cit.
49
ne zna nita o Prirodnom Zakonu, koji pretenduje na sta-
tus ovekove ontoloke dimenzije.38 Prema tome, krajnje
je ozbiljan problem to to marksistika misao zadrava te
kljune koncepte koji zavise od trine ekonomije generalno
i od moderne kapitalistike ideologije posebno. Ako se ne
analiziraju i ne demaskiraju (nego samo izvezu u primitivno
drutvo, u kojem se ne mogu primeniti), ti koncepti optere-
uju svaku dalju analizu. Koncept proizvodnje se nikada ne
dovodi u pitanje; on nikada nee radikalno prevazii uticaj
politike ekonomije. ak e i marksistika perspektiva pre-
vazilaenja uvek biti optereena tom zavisnou od politike
ekonomije. Nasuprot Nunosti ona stavlja ovladavanje pri-
rodom; ona Oskudici suprotstavlja Obilje (svakome prema
njegovim potrebama), a da nikada ne dovodi u pitanje ni
proizvoljnost tih koncepata, niti njihovu prekomernu ideali-
stiku odreenost politikom ekonomijom.
Ulog je politiki poredak. Da li kvantitativni razvoj proi-
zvodnih snaga moe voditi ka revoluciji drutvenih odnosa?
Revolucionarna nada objektivno i beznadeno poiva na
tom zahtevu. ak je i za Markuzea, u Kraju utopije (Das Ende
der Utopie, 1967), pravi revolucionarni trenutak ve nastupio,
ako se ima u vidu tehnoloki potencijal: kvantitativna prome-
na je mogua ve sada. Iako situacija jasno i drastino odu-
dara od revolucionarne, pri emu upravo vladajui drutveni
odnosi razvijaju proizvodne snage u beskonanoj spirali, taj
dijalektiki voluntarizam, za koji je Nunost neto to postoji
i to se mora savladati, nije ni najmanje uzdrman. Oskudica
postoji i mora se ukinuti; Proizvodne Snage postoje i moraju
38
Cf. Marshall Sahlins, The Original Affluent Society, 1968 (esej obja-
vljen i u M. Sahlins, Stone Age Economics, 1972); La premire socit
dabondance, Les Temps Modernes (October, 1968), pp. 641680.
50
se osloboditi; Cilj postoji i samo treba pronai sredstva. Tako
je sva revolucionarna nada vezana za prometejski mit o proi-
zvodnim snagama, ali taj mit je samo prostor-vreme politike
ekonomije. I tenja da se upravlja sudbinom kroz razvoj pro-
izvodnih snaga uronjena je u prostor-vreme politike ekono-
mije. elja da se ukine oskudica nije podrana obnavljanjem
integrisane proizvodnje. Smi koncepti Oskudice, Nunosti i
Proizvodnje moraju se odbaciti, zato to oni zabijaju klin po-
litike ekonomije. Nikakva dijalektika ne vodi izvan politike
ekonomije, zato to ona nije nita drugo nego kretanje politi-
ke ekonomije, koje je i smo dijalektiko.
Likurg i kastracija
Kao paralelni konceptima Nunosti, Oskudice i Potrebe,
u (vulgarnom ili dijalektikom) kodu, psihoanalitiki kon-
cepti Zakona, Zabrane i Potiskivanja takoe su ukorenjeni
u objektivizaciji prirode.
Vernan (Vernant) navodi priu o Likurgu.39 Likurg ubija
svog sina Drijanta ili, u drugoj verziji, odseca mu nogu, uve-
ren da see vinovu lozu. U drugoj prii, Filak ini svog sina
impotentnim dok potkresa drvo ili kolje stoku. Tako se nasilje
nad prirodom (naruavanje razmene s njom ili simbolikih
obaveza prema njoj) odmah iskupljuje. Odatle izviru svi mi-
tovi o osvetnikoj, looj i kastrirajuoj prirodi. I to nije samo
metafora, kao to pria jasno ukazuje. Naruavanje odmah
postaje osnov za kastraciju, za Edipov kompleks (u ovom slu-
aju oinski, jer je otac taj koji kastrira sina) i Zakon. Naime,
priroda se tek tada ukazuje kao neumoljiva nunost, kao o-
39
Jean-Pierre Vernant, Mythe et pense chez les Grecs (Paris: Maspero,
1966), p. 205.
51
vekovo otuenje od sopstvenog tela. Marks je usvojio taj Za-
kon Nunosti, zajedno s prometejevskom i faustovskom vizi-
jom njegovog stalnog prevazilaenja, kao to je i psihoanaliza
usvojila princip kastracije i potiskivanja, zabrane i zakona (u
lakanovskoj verziji, tako to se upisala u poredak Oznaitelja).
Ali to nikako ne moe biti temeljna struktura. Ni Zakon, niti
Nunost ne postoje na nivou uzajamnosti i simbolike razme-
ne, gde jo nije dolo do raskida s prirodom, koji vodi ka ne-
povratnoj kastraciji i, samim tim, ka nastanku istorije (ope-
rativnog nasilja oveka nad prirodom) i nesvesnog (otplata
simbolikog duga napravljenog tim operativnim nasiljem).
U tom smislu, zakon, koji se smatra temeljom simbolikog
poretka i razmene, zapravo nastaje iz naruavanja razmene
i gubitka simbolikog. To je razlog zato prava Nunosti ili
Oskudica, kao i pravo Potiskivanje ili Nesvesno, ne postoje u
primitivnom poretku, ija celokupna simbolika strategija tei
proterivanju utvare Zakona.40
Pod znakom Nunosti i Zakona, ista sudbina sublima-
cija eka i marksizam i psihoanalizu. Videli smo kako refe-
renca na objektivnu Nunost vodi materijalizam, u njegovoj
revolucionarnoj perspektivi, u fantazije o obrnutim emama
Slobode i Obilja (univerzalnost potreba i kapaciteta), koje su
samo sublimirane kopije Zakona i Nunosti. Slino tome, ana-
litika referenca na Nesvesno, proizvod potiskivanja i zabrane,
vodi ka istom postupku (dananja psihoanaliza se zaobilazi u
irokom luku i to okretanje se ne moe smatrati sluajnim): ka
idealnoj referenci na osloboenje Nesvesnog i njegovu uni-
40
A tabu incesta? Taj svemoni koncept je ve izgubio svoju legitimnost.
Videti Deleuze et Guattari, Capitalisme et schizophrnie: LAnti-Oedipe
(Paris: Minuit, 1972); Edmond et Marie Ccile Ortigues, LOedipe Afric-
ain (Paris: Plon, 1966).
52
verzalizaciju kroz uklanjanje represije.41 I u tom sluaju, ideal-
no-revolucionarna sublimacija sadraja nastaje iz prihvatanja
sutinskog oblika smatranog za neto nesvodivo. Ali taj oblik
je samo posebna apstrakcija poretka koji je otkazao simboliki
odnos u korist operativnog nasilja, a simboliku razmenu u
korist Zakona kastracije i vrednosti ili, bolje, koji je otkazao
aktualizaciju nagona smrti i ambivalentnost razmene u korist
izdvajanja proizvodnog erosa u simboliko nasilje nesvesnog.
Judeohriansko osporavanje prirode
To odvajanje od prirode pod znakom principa proi-
zvodnje potpuno je ostvareno u kapitalistikom sistemu
politike ekonomije, ali se oigledno ne pojavljuje s poli-
tikom ekonomijom. Odvajanje je ukorenjeno u velikom
judeohrianskom kidanju veza izmeu due i prirode. Bog
je stvorio oveka po svojoj slici i stvorio je prirodu, za ove-
kovu upotrebu. Dua je onaj duhovni zglob koji oveka ini
bojom slikom i radikalno drugaijim od ostatka prirode
(kao i od sopstvenog tela): U svom jedinstvenom zapad-
nom obliku, hrianstvo je najekstremnija antropocentri-
41
Drugim reima, ka univerzalizaciji pozitivnog libida i erosa, oslobo-
enih kao vrednosti, ime se revolucionari pridruuju svim kulturnja-
kim neofrojdistima u optimistikoj i moralizatorskoj viziji. Ali druga,
striktno frojdovska perspektiva (koja obino znai pesimizam) poiva
na ekonomskom tumaenju (princip nirvane i ukidanje tenzija). Iako to
tumaenje ima u vidu pitanje smrti, ono protivrei svim tradicionalnim
humanizmima (idealistikim ili revolucionarnim), utoliko to se oslanja
na shvatanje oveka u okviru nagona. Ta materijalistika vizija je tako-
e moralistika i potajno rukovoena Zakonom, instancom sublimacije
i represije. Odatle sledi svrha razreenja tih nagona ili kroz krenje Za-
kona (princip zadovoljstva) ili kroz represiju (princip nirvane). U oba
sluaja nemogue je sagledati ukidanje Zakona.
53
na religija koju je svet ikada video. U potpunom kontrastu s
drevnim paganizmom i istonim religijama, hrianstvo ne
samo da pravi instituciju od podvojenosti oveka i Prirode
ve i afirmie, kao znak Boje volje, ovekovo iskoriavanje
prirode u skladu s njegovim ciljevima.42
Tu poinje racionalnost. To je kraj paganizma, animiz-
ma i magijskog stapanja oveka i prirode. Sve to je sada
sujeverje. (Racionalni marksizam pravi istu greku kada
to reinterpretira kao rudimentarni razvoj proizvodnih
snaga.) I zato, iako nauka, tehnologija i materijalna proi-
zvodnja jedna za drugom dolaze u kontradikciju s hrian-
skim kulturnim poretkom i dogmama, njihov uslov posto-
janja ipak ostaje hrianski postulat o ovekovom prevazila-
enju prirode. To je razlog zato se razvoj nauke ne javlja u
Grkoj. Grka racionalnost ostaje zasnovana na saglasnosti
s prirodom, radikalno drugaija od hrianske racionalno-
sti i slobode, utemeljenih na razdvajanju oveka i prirode,
odnosno na dominaciji nad prirodom.
To razdvajanje odmah uspostavlja ne etiku rada (materi-
jalne dominacije i proizvodnje) ve etiku asketizma, patnje
i samoumrtvljivanja: onostranu etiku sublimacije, kako je
to govorio Veber. Nije iscrtan neki proizvodni moral, ve
kruti poredak u kojem se blagostanje mora zaraditi. I to je
individualistiki poduhvat. Prelaz sa asketskog na proizvodni
oblik, sa umrtvljivanja na rad i sa svrhe blagostanja na se-
kularizovanu svrhu potreba (s puritanskim prelazom u na-
stanku kapitalizma, gde rad i racionalna kalkulacija jo uvek
imaju asketski, introvertni karakter i usmerenje ka blago-
stanju) ne menja nita u principu razdvajanja i sublimacije,
odnosno represije i operativnog nasilja. I blagostanje i rad
42
Science (Paris), mart 1967.
54
se nalaze duboko u oblasti ciljeva i sredstava. Tako u prelazu
sa asketske na proizvodnu praksu (i ove druge na potro-
aku) dolazi do desublimacije; ali to je samo metamorfoza
represivne sublimacije. Etika dimenzija je sekularizovana
pod znakom materijalne dominacije nad prirodom.
Hrianstvo se zato nalazi na arkama naruavanja
simbolike razmene. Ideoloki oblik koji najbolje podra-
va intenzivnu racionalnu eksploataciju prirode razvija se
unutar hrianstva u dugom prelaznom periodu: od XIII
do XIV veka, kada rad poinje da se namee kao vrednost,
do XVI veka, kada se rad organizuje oko svoje racionalne i
kontinuirane eme vrednosti kapitalistikog proizvodnog
preduzea i sistema politike ekonomije, te sekularne gene-
ralizacije hrianskog aksioma o prirodi.43 Ali ta revolucija
racionalnog rauna proizvodnje, koju je uoio Veber, nije
poetak; ona je ve bila nagovetena prekidom koji je do-
43
Ipak, taj proces je esto bio presecan suprotnim, jeretikim tokovima,
iji se prostest uvek vezivao za naturizam: za rehabilitaciju prirode,
prema kojoj je hrianstvo najee izraavalo samo nostalgiju za svo- marksizmu zato to se on kree samo unutar strukturalnog
jim poecima. Od sv. Franje Asikog i njegovog hristolikog angelizma
(sva bia slave Boga, itd.) ali, sv. Franja je bio neka vrsta vatrogasca za
katoliku crkvu, koji je suzbijao plamen katarskih i panteistikih jeresi,
koji je pretio celom zapadnom svetu do Spinoze i njegovog uzvienog
i bezbonikog ateizma (Bog se nalazi svuda u prirodi i zato se ne nalazi
nigde) i svih adamitskih sekti koje su propovedale odbijanje rada i izbav-
ljenje tela i sanjale o ukidanju same svrhe hrianskog poretka (njegovog
principa transcendencije i sublimacije), u svom neposrednom zahtevu
za krajem celog sveta i Raj sada protiv svih tih naturalistikih, pante-
istikih, mistinih, liberterskih i milenaristikih jeresi, crkva je uvek, po-
red prvobitnog raskida s prirodom, branila moralnost napora i zasluge,
rada i dela, uvek u sprezi sa evolucijom poretka proizvodnje i politike
dimenzije vlasti.
55
nelo hrianstvo. Politika ekonomija je samo jedna vrsta
aktualizacije tog prekida.
Epistemologija II
Strukturalna ogranienja marksistike kritike
Prethodna rasprava postavlja ozbiljno metodoloko pitanje
(koje e se ponovo javiti u razmatranju marksistikog tuma-
enja ranijih drutava). Time to je razumevanje kontradikcija
politike ekonomije utemeljila na strukturalnim injenicama
dovrenog sistema (kapital), marksistika analiza ne moe
sagledati te temeljne kontradikcije ekonomske racionalnosti
zato to sistem politike ekonomije tei da se retrospektivno
projektuje kao model i da sve drugo podredi genealogiji tog
modela. Kada marksizam primenjuje svoju kritiku on ne do-
vodi u pitanje tu retrospektivnu svrhu. Zato, u strogom smislu,
on analizira samo uslove reprodukcije modela, njegove proi-
zvodnje kao takve: tog odvajanja koje ga uspostavlja.44 Analiza
proizvodnje ekonomije kao svrhe i kao univerzalnog naela stvar-
nosti, analiza proizvodnje samog principa proizvodnje, izmie
polja proizvodnje. Time to pretpostavlja aksiom ekonomije,
marksistika kritika moda moe da deifruje funkcionisanje
sistema politike ekonomije, ali ona ga u isto vreme reprodu-
44
Slino tome, strukturalna lingvistika ne moe govoriti o pojavi jezika
kao sredstva komunikacije: ona moe analizirati samo njegovo funkci-
onisanje i, samim tim, njegovu reprodukciju. Ali taj sudbinski karakter
jezika, koji lingvistika uzima kao aksiom, jeste samo izuzetna redukcija
jezika (i zato i nauke koja ga analizira). Ono to se deava u toj nauci,
u krajnjoj liniji, jeste reprodukcija tog proizvoljnog modela jezika. Slino
tome, strukturalna analiza kapitala samo vodi nazad ka svom principu
logine stvarnosti (u emu uestvuje i sma nauka).
56

kuje kao model. Time to navodno objanjava ranija drutva Glava III
u svetlu sadanje strukture kapitalistike ekonomije, ona ne
uvia da ukidanjem razliitosti tih drutava na njih samo pro- Istorijski materijalizam i
jektuje sablasno svetlo politike ekonomije. primitivna drutva
Marks je tvrdio da na osnovu kritikog povratka vlastitim
kontradikcijama (naa) kultura moe postati sposobna da
shvati ranija drutva. Tako moemo zakljuiti i onda shvatiti
relativnost marksistike analize da u Marksovo vreme poli-
tika ekonomija jo nije razvila sve svoje kontradikcije, tako da
ak ni Marksova radikalna kritika jo nije mogla da na pravi
Poto smo analizirali novo pisanje prirode u skladu s k-
nain shvati ranija drutva. Sm Marks nije mogao da sagleda
dom proizvodnje, neophodno je analizirati i novo pisanje istori-
ukupnu logiku sistema. Samo na odreenom stepenu razvoja
je kroz oblik proizvodnje. Tanije, ta dva projekta se prepliu, po-
i zasienja sistema, kritika moe ii do njegovih korena. Kon-
to materijalistiko deifrovanje za svoj glavni predmet ima
kretno, temeljne determinante ekonomije (oblik proizvodnje
drutva bez istorije. Pored toga, nije re o novom pisanju,
i oblik predstavljanja), raskid sa simbolinom razmenom koji
ve samo o pisanju. ema proizvodnje ne reinterpretira neku
izazivaju i nain na koji se, na takvoj osnovi, skicira radikal-
prirodu koja se nalazi izvan njega; ema oblika proizvodnje
na revolucija drutvenih odnosa, mogu se sagledati tek kada
ne reinterpretira istoriju koja tamo ve postoji. Umesto toga,
politika ekonomija prodre u sve oblasti drutvene i indivi-
smi koncepti proizvodnje i oblika proizvodnje proizvode
dualne prakse, daleko izvan oblasti materijalne proizvodnje.
i reprodukuju koncepte Prirode i Istorije kao svoj prostor-
Beskorisno je kritikovati Marksa u tim pitanjima. Marksisti-
vreme. Model proizvodi taj dvostruki horizont opsega i vre-
ka kritika ne moe ii dalje od analize jedne i samo jedne faze
mena: priroda je samo njegov opseg, a vreme njegova putanja.
opteg procesa i moe se ekstrapolirati samo s tim podsetni-
Oni kao da ne moraju imati vlastite nazive, zato to su samo
kom na umu. Marksizam je projekcija klasne borbe i oblika
emanacije kda, referencijalne simulacije koje poprimaju
proizvodnje na celokupnu prethodnu istoriju; to je vizija bu-
snagu stvarnosti, iza kojih kd donosi zakone. To su zakoni
due slobode na osnovu svesne dominacije nad prirodom.
Prirode i zakoni Istorije. Trea instanca obnavlja ostale dve:
Takve ekstrapolacije su ekonomske. U stepenu u kojem nije
njihovo prividno kretanje treba itati kao Dijalektiku, koja
bila radikalna, marksistika kritika je, uprkos sebi, vodila ka
takoe poprima snagu zakona. To su zakoni Dijalektike,
reprodukciji smih korena sistema politike ekonomije.
koji upravljaju Istorijom (ak i Prirodom, po Engelsu). Svi ti
koncepti su artikulisani pod znakom materijalizma u kritikoj
perspektivi, u skladu s kritikom iluzijom. To nije perspektiva u
nieanskom smislu, koja razgrauje imaginarne univerzalno-
58
sti najvrih konceptualnih zdanja (subjekta, racionalnosti,
znanja, istorije, dijalektike) i zatim ih obnavlja u njihovoj re-
lativnosti i simptomatici, probadajui efekat istine, s kojim se
svaki sistem tumaenja udvostruuje u imaginarnom ukrat-
ko, to nije perspektiva koja demaskira ideologiju; u ovom slu-
aju, ideologiju pod materijalistikim i dijalektikim znakom
proizvodnje. Logos i patos proizvodnje moraju se sagledati u
skladu s tim radikalnim perspektivizmom.
Strukturalna uzronost i primitivna drutva
Ekonomska antropologija direktno svedoi o nemogu-
nosti sagledavanja drutava bez istorije, pisma ili proizvod-
nih odnosa (neko bi uasnut mogao pitati kako su uopte
mogli da ive bez toga). Za referencu emo uzeti marksi-
stiku antropoloku misao, posebno Godelijeove (Mauri-
ce Godelier) tekstove O prekapitalistikim drutvima i
Ekonomska antropologija, iz zbornika Antropologija, na-
uka o primitivnim drutvima?.45
Sa svim svojim konceptima, ta misao se usmerava na
opasan predmet i rizikuje da zauzvrat i sma bude anali-
zirana, ako njime brzo ne ovlada (svaka kritika analiza
mora teiti tome ali, u ta se onda pretvara nauka?). Zato
se predmetu mora prii dogmatski. Ekonomska uzronost
ne moe se predstaviti kao izvor drutvenih superstruktura
izvan okrilja (!) ekonomske infrastrukture. Teko je videti
45
Maurice Godelier, Sur les socits prcapitalistes, Textes choisis de
Marx, Engels, Lnine, prface de Maurice Godelier, ditions sociales,
Paris, 1973; Lanthropologie conomique, iz Jean Copans, Maurice
Godelier, Serge Tornay et Catherine Backes-Clement, LAnthropologie,
science des socits primitives?, 1971, Denol; Paris, 1971. (U daljem tekstu
se podrazumeva da su svi citati iz ta dva eseja; prim. prev.)
59
kakva to tajna alhemija ini da ekonomija postane srodstvo
ili iz kog tajanstvenog razloga ekonomija moe biti (slabo)
skrivena iza srodstva. (Ali ko tera Godelijea da je trai
tamo? Moda nema nieg skrivenog, a on samo uiva u igri
murke.) Da li ta doktrinarna agilnost nagovetava bolnu
reviziju koncepata? Teko. Odmah u nastavku itamo: Na
taj nain, srodniki odnosi istovremeno funkcioniu i kao
elementi infrastrukture i kao elementi superstrukture. ta
bi to uopte trebalo da znai? Tajanstveni razlog je oi-
gledno samo tenja da se zadri razlika izmeu baze i nad-
gradnje; bez toga, istorijski materijalizam se rui. Sve ostalo
su samo reformistike skrupule.
Prilagoavanjem koncepta oblika proizvodnje, marksi-
stika antropologija tako od poetka do kraja nastoji da sa-
uva materijalistiku ortodoksiju nasuprot jeresi primitivnih
drutava. Ekonomisti lako razlikuju proizvodne snage tih
drutava koje poivaju na lovu, ribolovu, itd. Nasuprot tome,
proizvodni odnosi kao da nisu odvojeni od drutvenih, poli-
tikih, religioznih ili srodnikih odnosa. Logino, ako nema
odnosa proizvodnje (poto se oni ne mogu utvrditi kao takvi),
nema vie ni bilo kakvog oblika proizvodnje. I kako uopte
moemo rei da se bavimo proizvodnim snagama pre nego
to su se zaeli neki proizvodni odnosi? To teko da je marksi-
stiko stanovite. Ako su proizvodne snage samo emanacija ili
ispoljavanje prethodno uspostavljenih odnosa46, onda nema
smisla uvoditi taj koncept kao takav. Pored toga, koncept
mora proizvoditi, ta god; razdvajanje proizvodnih snaga i
proizvodnih odnosa mora se sauvati, to je olakano dra-
njem proizvodnih odnosa na ledu, ako se ini da se jo nisu
izdvojili. Ta leerna pamet uva dijalektiku mreu, koja
46
Cf. Sahlins, op. cit.
60
uspostavlja ekonomiju kao odreujuu instancu. Ali jedina
dijalektika ovde je reprodukcija teorije, kroz formalnu simu-
laciju njenog predmeta.
Ta teorija ima za ishod savreni sofizam rekuperacije, ne-
sumnjivo remek delo strukturalistikog materijalizma s nau-
nim pretenzijama! Temeljni zadatak ekonomske antropolo-
gije je da analizira ulogu ekonomije kao determinante posled-
nje instance i, kada je re o oblicima proizvodnje i istorijskim
epohama, dominantnu ulogu drutvenih struktura, koje u
isto vreme odreuju neekonomske funkcije.47 Dominantno?
Determinanta? ta to moe da znai ako ne preoblikovanje
deterministike kauzalnosti baze i nadgradnje u fleksibilniju
kauzalnost koja omoguava zadravanje ekonomskog deter-
minizma? Pored toga, u pokuaju da to razjasni, Marks pie:
Ali, makar je jasno da srednji vek nije mogao iveti od kato-
licizma, niti drevni svet od politike. Naprotiv, upravo nain na
koji su (ljudi) obezbeivali sredstva za ivot objanjava zato
je ovde politika, a tamo katolicizam imao glavu ulogu.48 Naj-
zad (tvrdi Godelije), nijedno drutvo ne moe postojati bez
ekonomije. Prema tome, ekonomija je odreujua instanca
(ako je tako, onda mnogo toga moe preuzeti ulogu odreu-
jue instance: na primer, jezik). U svakom sluaju, tu vidimo
krajnju granicu teoretskog prilagoavanja kojim Godelije ri-
zikuje da pokae kako se nita sutinsko nije promenilo: Pod
odreenim uslovima, srodstvo jeste ekonomija, a religija moe
funkcionisati direktno kao odnos proizvodnje.49 To je isto
kao da kae kako ne moe zamisliti prvenstvo bilo ega osim
prvenstva ekonomije. A to je svakako povezano s prvenstvom
47
Godelier, op. cit.
48
Marx, Das Kapital I, op. cit.
49
Godelier, op.cit.
61
istorije: im oveanstvo pone da postoji (!), funkcije eko-
nomije, srodstva i ideologije poinju da postoje sa odreenim
sadrajem i formom. Taj sadraj i ta forma transformiu se
kroz istoriju i pod njenim uticajem Sve u svemu, antropolo-
gija i istorija pokazuju se kao dva komplementarna fragmen-
ta jedne istorijske nauke. Godelije pokazuje pravu teoretsku
maniju za fragmentiranjem predmeta u funkcije, da bi ih onda
istorijski dijalektizovao tanije, da bi ih strukturalizovao
pod hegemonijom jednog od njih i zatim izmirio celinu pod
znakom nauke! Sve to je pogreno. To je paranoidna ideali-
stika projekcija racionalizujue maine, u kojoj svi koncepti
uzajamno stvaraju jedni druge, u skladu s naizgled dijalekti-
kim kretanjem (proizvodnja, ekonomija, nauka, istorija), ali se
zapravo zavravaju naukom, koja vidi samo odvajanje i koja,
da bi se ostvarila, projektuje imaginarnu antropologiju odvo-
jenih funkcija. Produktivizam, scijentizam i istoricizam obli-
kuju predmet antropologije po sopstvenoj slici, tako izmeten
da odgovara njihovim vlastitim teoretskim manipulacijama.
U tom pogledu Godelije neduno potvruje: Iz razloga
svojstvenih naunoj praksi, antropolog mora dovesti u pitanje
ideologiju koja opkoljava unutranjost njegove naune prak-
se. Ali ta ako je ta nauna praksa i sma ideologija? Onda
nema potrebe za ispitivanjem. Ali specifinost antropolokog
objekta je upravo nemogunost definisanja ekonomije i oblika
proizvodnje kao odvojene instance. Prema tome, poslednji za-
htev bi bio da se cela stvar preispita poevi od tog neodvajanja.
To je nemogue za nauku, koja moe samo da dijalektiki
(u hijerarhijsku prednost jedne instance) sintetizuje svoj pred-
met nakon to ga je paljivo demontirala. Nijedna ideologija
nije dublja od ove, tako duboke da izmie ak i marksistiko-
naunoj dobroj volji. U antropologiji jo nije dolo do koper-
62 63

nikanske revolucije; u svom geocentrinom i egocentrinom proizvodi. Ako primitivni ljudi proizvode, onda je neshvat-
diskursu, buroaska i marksistika zapadna misao nastavljaju ljivo da ne proizvode vie (proizvodnja podrazumeva proi-
da opisuju prividno kretanje primitivnih razmena. rivanje reprodukcije proizvodnih snaga; istina proizvodnje je
produktivnost, funkcija kvantitativnog rasta). Odgovor mora
Viak i antiproizvodnja biti da oni proizvode samo za svoje potrebe. Ali to znai
pasti sa Harbide na Scilu, poto su same potrebe nedefinisana
Godelijeova pozicija je svuda puna naglih postulacija i
funkcija, tako da se one samo proizvoljno mogu zaustaviti na
dvosmislenih ekstrapolacija. Na primer: Uopteno se moe
pragu osnovnog minimuma preivljavanja, to nema striktno
rei da u primitivnom drutvu proizvoai kontroliu svo-
ekonomsko opravdanje i potie direktno iz moralne filozofije:
ja sredstva za proizvodnju i svoj rad; da je proizvodnja vie
iz jedne jasne opozicije, koju smo iznova izmislili, poevi od
usmerena na zadovoljavanje potreba nego na potragu za pro-
moralne koncepcije suvinog i vetakog (i funkcionalisti-
fitom; da se razmena, ako postoji, odvija u skladu s kulturno
ke vizije nagona za samoodranjem). Divljaci su priroda.
determinisanim principima ekvivalentnosti izmeu dobara i
Kada imaju dovoljno, oni prestaju sa proizvodnjom. Ta
usluga koji cirkuliu izmeu partnera u toj razmeni. Nema
formula sadri i zbunjeno divljenje i rasistiko saaljenje. Ali,
proizvoaa; nema sredstava za proizvodnju i nema objek-
povrh svega, ona je pogrena. Divljaci rasipaju svoje resurse
tivnog rada, kontrolisanog ili nekontrolisanog. Nema potreba
u gozbama i rizikuju da ive ispod osnovnog minimuma.
i nema njihovog zadovoljavanja. Sve to su samo stare iluzije o
I mada pokazuje da vrlo dobro zna kako u svojim veselim
ekonomiji preivljavanja! A razmena se ne odvija u skladu sa
razmenama Siane (Nova Gvineja) presipaju nazad viak koji
principima ekvivalentnosti, ak i kulturno determinisanim.
dolazi iz kontakta s belom civilizacijom, Godelije istrajava u
Razmena poklona, da budemo precizni, ne odvija se u skladu
tvrdnji da u skoro svakom sluaju, primitivna drutva mogu
s vrednovanjem ili ekvivalentnou razmenjenih dobara ve
da proizvedu viak, ali to ne ine. Ili jo bolje: Viak ostaje u
u skladu sa antagonistikim reciprocitetom osoba. Sve to je,
potencijalnom stanju! ini se kao da nemaju razloga da ga
manje ili vie podmuklo, izvezeno iz nae politike ekonomi-
proizvode. Taj koncept za njih zapravo nema nikakvog smi-
je. ak i ako je namera da se iznijansiraju strukture i modali-
sla. Kako bi uopte mogli pronai razlog da proizvode viak?
teti primitivne ekonomije, ishod je njeno ispisivanje u istom
Samo antropolozi imaju dobre razloge za njegovu proizvod-
diskursu koji vai i za nas: u istom kdu. To znai gledati na
nju, tako da ga mogu diskretno pripisati divljacima i onda
primitivno drutvo s pogrenog kraja.
tuno svedoiti o njihovoj zapanjujuoj ravnodunosti u
Pogledajmo proizvodnju vika. Tu se uvek iznova nailazi tom pogledu. Preivljavanje plus viak: samo pretpostavka o
na uenje nad injenicom da primitivni ne proizvode viak proizvodnji doputa tu kvantitativnu redukciju na dopunske
iako to mogu! Nemogue je pojmiti taj ne-rast, tu nepro- funkcije, od kojih nijedna nema nikakvog smisla u primitiv-
duktivnu elju. Zapad, sasvim logino u odnosu na sopstvene noj razmeni.
pretpostavke, to uvek vidi kao anomaliju, kao odbijanje da se
64
Preivljavanje, osnovni minimum, potrebe to su samo
magijski koncepti na koje se antropolozi oslanjaju u reava-
nju nemogue ekonomske jednaine primitivnih drutava.
Druge varijable pomau u korekciji infrastrukturne jedna-
ine: drutveno, kulturalno, istorijsko (isti oajniki
krpe kao i u naoj modernistikoj neoekonomiji). Pro-
sta uzajamna veza, koja se nekada podrazumevala, izmeu
postojanja vika, slobodnog vremena, izuma kulture (!) i
progresa civilizacije, danas izgleda vie ne poiva na inje-
nicama i zahtevima reinterpretacije uslova evolucije dru-
tvenog ivota i istorije.50 Ali ta uzajamna veza uopte ne
zahteva bilo ta, posebno ne da se neto pobolja i koriguje
na osnovu kategorija izvuenih iz istog diskursa. Ta potpu-
no vetaka konstrukcija samo trai da bude dekonstruisa-
na u vlastitim okvirima. Zakljuak bi onda bio obrnut. In-
frastruktura nije odgovarajua. Ona se moe kombinovati
s drutveno-kulturnim ali to je jednako apstraktno, zato
to, strogo govorei, ono to je precizirano kao drutveno-
kulturno, oznaava samo ono to je preostalo od infrastruk-
ture. Godelijeova greka je u tome to eli da se iz bureta
izvue kao baron Minhauzen, tako to e samog sebe povui
za kosu: Produktivnost rada se ne meri samo tehnikim
kriterijumima ona u jo veoj meri zavisi od drutvenih
uslova.51 Znai, u primitivnim drutvima ipak ima neeg
drutvenog, to spreava razvoj tehnologije i proizvodnju
vika. Ta akrobatika, koja redukuje faktore i iznova ih mea
50
Marks kae: Time to tako deluje u spoljanjem svetu i menja ga,
on u isto vreme menja i vlastitu prirodu. On razvija svoje uspavane
moi i primorava ih na poslunost. (Das Kapital I, op. cit.).
51
Godelier, op. cit.
65
u dominantu, samo je konceptualno nasilje. Znamo da je
to bilo jo destruktivnije od misionara i polnih bolesti.52
Poto je doveo u pitanje uzajamnu vezu izmeu vika i
kulture, Godelije joj se brzo vraa da bi je iskoristio za izla-
ganje u drugaijem obliku: Te ekonomije se ne ograniavaju
na proizvodnju dobara za preivljavanje; one proizvode viak
namenjen funkcionisanju drutvenih struktura (srodstva,
religije, itd.).53 Na ta drutva se gleda u skladu sa istinom
modernih ekonomskih prirunika: ona slede iste racionalne
52
Beskorisno je insistirati na politikim posledicama tog zastranjivanja.
Sve neoimperijalistike politike su nadahnute njime. Prema tome, te
drutvene i kulturne prepreke moraju se ukloniti da bi se poploao put
modernom tehnolokom rastu.
53
Ni simboliko ne moe izbei tu strukturalnu rekonstrukciju. Godelije
kae: Zato to srodstvo tu funkcionie direktno, iznutra, kao ekonom-
ski, politiki i ideoloki odnos, ono funkcionie i kao simbolika forma, u
kojoj se sadraj drutvenog ivota izraava kao opti jezik izmeu smih
ljudi, kao i izmeu ljudi i prirode. Simboliko se tako shvata kao oblik
izraavanja sadraja (kao jezik, ali u skladu s tradicionalnom lingvisti-
kom vizijom). To omoguava Godelijeu da dopusti prvenstvo simbo-
likog (drutva s prevagom simbolikog prema Teraju [Emmanuel
Terray]), a da se ipak ne odrekne sadraja i odvojenih funkcija koje,
pod simbolikim izrazom, ostaju prava referentna instanca (pre svega
ekonomska), spremna da se pojavi u pravom trenutku pod pritiskom
proizvodnih snaga. Nije srodstvo to koje se misteriozno preobraava u
politike odnose. Politika funkcija prisutna u starim odnosima srodstva
je ta koja se razvija na osnovu novih problema. Tu se sreemo s novom
verzijom, misterioznom kao i ostale, ali koja problem reava pozivanjem
na princip. Tako shvaen, simboliki oblik, povezan sa ostalima u poret-
ku instanci, vie uopte nije suprotstavljen ekonomskom obliku (moglo
bi se rei kako primitivna drutva proizvode simboliko kao to naa
proizvode ekonomsko). Simbolikom su dodeljeni funkcionalna slu-
ba i izolovana kategorija. Dodeljena mu je strukturalna pozicija satelita
ekonomskog okvira: ukratko, ono je ispranjeno od svog znaenja.
66
izbore, raunice, alokaciju resursa, itd. (Predstave koje, povrh
svega, ne vae ni za nae drutvo, kao ni za ona primitivna.)
Prema tome, ako se nalaze na elementarnom nivou, to je zato
to njihovo drutveno postojanje tek poinje. Tu se opet sre-
emo sa apsurdnim pokuajem da se od drutvenog napravi
odvojena funkcija. Primitivno drutvo ne postoji kao instan-
ca odvojena od simbolike razmene; a ta razmena nikada ne
nastaje iz neke prekomerne proizvodnje. Vai suprotno: u
meri u kojoj se ti pojmovi ovde mogu upotrebiti, opstanak
i ekonomska razmena su talog simbolike razmene, njen
ostatak. Simbolika cirkulacija je primordijalna. Funkcional-
no korisne stvari su uzete iz te sfere (to oduzimanje u krajnjoj
liniji tei nuli; sve e biti simboliki konzumirano). Nita ne
ostaje, zato to opstanak nije princip. Mi smo ti koji su od pre-
ivljavanja napravili princip. Za primitivne, jesti, piti i iveti su
pre svega inovi koji se razmenjuju: ako se ne razmenjuju, ne
deavaju se.
Ali ostatak i dalje zvui suvie aritmetiki. Tanije, po-
stoji odreen tip razmene, simbolike razmene ili odnosa (ne
i drutvenog) u kojem razmena iskljuuje svaki viak: sve to
se ne moe razmeniti ili simboliki podeliti ukinue recipro-
nost i uspostaviti vlast. Ili bolje, ta razmena iskljuuje svaku
proizvodnju. Razmenjena dobra su podeljena i ograniena,
esto uvezena iz daleka, u skladu sa strogim pravilima. Zato?
Zato to, u odnosu na individualnu i grupnu proizvodnju, ona
nose rizik od irenja i, samim tim, od razbijanja osetljivog me-
hanizma reciprociteta. Godelije kae kako se sve deava kao
da su primitivna drutva od oskudice napravila instituciju.54
Ali ta oskudica nije kvantitativna, restriktivna oskudica tr-
ine ekonomije: ona nije ni liavajua, niti je u suprotnosti sa
54
Godelier, op. cit.
67
obiljem. Ona je uslov simbolike razmene i cirkulacije. To
nije drutveno-kulturni domen, koji ograniava potencijal-
nu proizvodnju; umesto toga, sma razmena poiva na ne-
proizvodnji, na kasnijem unitavanju dobara i procesu nepre-
kidnog, neogranienog reciprociteta izmeu osoba; i obrnuto,
na strogom ograniavanju razmenjenih dobara. To je potpuno
suprotno naoj ekonomiji zasnovanoj na neogranienoj pro-
izvodnji i isprekidanom apstrahovanju ugovorne razmene. U
primitivnoj razmeni, proizvodnja se nigde ne pojavljuje kao
cilj ili sredstvo: znaenje se javlja drugde. Proizvodnja tu ne
postoji kao potencijal. Naprotiv, u svojoj akumulativnoj svrsi i
svojoj racionalnoj autonomiji (proizvodnja je uvek cilj i sred-
stvo), ona se stalno negira i isparava u recipronoj razmeni,
koja konzumira sebe u svom beskonanom odvijanju.
Godelije sve to ignorie i boji predmete razmene svojom
emom: U poetku oni funkcioniu (primetite tu opsed-
nutost funkcionalnou!) kao robe; zatim, na unutranjem
planu, kao predmeti darivanja i prestia Na taj nain isti
predmet menja funkciju, pri emu je druga od te dve funk-
cije dominantna. (Implikacija: prva funkcija je determinan-
ta!) Tako je kd marksistike antropologije sauvan pomou
multifunkcionalnog slaganja! Odatle moemo lako krenuti u
razjanjavanje pomou prostog izdvajanja sopstvenog istorij-
skog stadijuma (nikada ga nismo napustili), u kojem politika
ekonomija (sa svojom materijalistikom kritikom) konano
moe da prepozna ono to joj pripada. Na taj nain moemo
bolje razumeti zato se, od drevnog do naeg doba, ti pred-
meti sve vie ogoljavaju u svojoj dominantnoj crti, kao pred-
meti darivanja, da bi se specijalizovali u dominantnom modu
predmeta trgovine, zadravajui pri tom tradicionalni aspekt.
Izraz ogoljavaju ukazuje na duboki teoretski rasizam takvih
68
kategorizacija, koje samo nastoje da u okviru istorijskog kre-
tanja od tih predmeta naprave ono to su oni ve bili u matrici
arhaine trgovine, a da nisu bili poznati kao takvi ono to od
njih pravi istorijski materijalizam: predmete proizvodnje. To
je baptizam proizvodnje, za sve te predmete i ljude izgubljene u
njihovom primitivnom limbu; baptizam rada i vrednosti, za
prirodu i dobra izgubljene u velikodunosti svog bogatstva;
baptizam ekonomije, oblika proizvodnje i odreujue instan-
ce, za sve te razmene koje ne znaju ni za instancu, ni za de-
terminaciju, niti za ekonomsku racionalnost. Materijalistiki
misionari su stigli.
Magija i rad
Isti slepi determinizam, ogranien na nekoliko instanci,
vodi ka istoj vrsti nerazumevanja magije: Primitivni ovek
doivljava i shvata rad kao unutranje i nedeljivo jedinstvo ma-
gije i tehnikog znanja. Drugim reima, Trobrijanani zna-
ju da moraju raditi u svojim vrtovima, ali misle da taj rad nije
dovoljan i da je magija nuna za obezbeivanje dobrog pri-
nosa. Magija je u osnovi samo osiguranje protiv proizvodnih
snaga prirode! ovek misli da se pomou svojih magijskih
praksi moe ukljuiti u lanac nune kauzalnosti prirodnog
poretka. On u prirodi vidi sile kojima spontano dodeljuje
ljudske atribute. O tome razmilja po analogiji s drutvom,
kao mreom sraunatih odnosa, u kojem obredi i magijske
prakse postoje kao sredstva za potajno delovanje na te sile, itd.
Tim vulgarnim shvatanjem magije uvek je dominirala pre-
drasuda o razdvojenosti prirode i oveka, odnosno prirode i
drutva, koji se zatim iznova sagledavaju po analogiji i slici
primitivnog oveka (naivnog-obesnog, racionalnog-iracio-
nalnog), koji prisiljava prirodu da proizvodi tako to je pre-
69
obraava svojim radom ili manipulie njome preko znakova.
Ono to se tu projektuje je najgora zapadnjaka psihologija,
na sopstveni bukuri od racionalnog pragmatizma i pra-
znoverne opsesivnosti. Teko je zamisliti iz kog tajanstvenog
razloga, kao to kae Godelije, kontrola nad prirodnim sila-
ma moe postojati uporedo s racionalnim delovanjem, osim
ako to nije njegova sopstvena magija unutranjeg i nedeljivog
jedinstva magije i tehnikog znanja. To ne vai ni za drevnu
poljoprivredu, kao to je pokazao Vernan u lanku Rad i priro-
da kod drevnih Grka55; a posebno ne vai za primitivnog lovca
ili poljoprivrednika. Kao i grki seljak, onaj primitivni mno-
go manje utie na prinos svojim mukotrpnim radom nego
periodinim ponavljanjem obreda i svetkovina.56 Ni zemlja,
niti napor nisu faktori proizvodnje. Napor nije investirana
radna snaga, viestruko nadoknaena u vrednosti na kraju
proizvodnog procesa. To je drugaiji oblik, ispunjen obredi-
ma isto koliko i gubitkom i davanjem u razmeni poklona, koja
se odvija bez ekonomske kalkulacije povraaja i nadoknade.
Pri tom, plodovi etve nisu ekvivalentni. Oni odravaju raz-
menu (simboliko jedinstvo grupe s bogovima i prirodom),
kao da stalno raspolau nekim vikom. Pored toga, deo pri-
nosa bie odmah vraen kroz proces rtvovanja i potronje
prvih plodova, s ciljem da se odri to simboliko kretanje.
Ono se, iznad svega, ne sme prekinuti, zato to se nikada ne
moe desiti da se od prirode neto uzme, a da joj se neto ne
55
Jean-Pierre Vernant, Travail et nature dans la Grce ancienne, Journal
de psychologie 52, Paris, 1955. Esej je kasnije ukljuen i u Mythe et
pense chez les Grecs: Etudes de psychologie historique, Paris, 1965; eng.,
Myth and Thought among the Greeks, Routledge & Kegan Paul, 1983;
Zone Books, 2006..
56
Vernant, op. cit.
70
vrati. Primitivni ovek nikada ne see drvo ili ore brazdu, a da
ne ugodi duhovima nekim uzdarjem ili rtvenim darom. To
uzimanje i vraanje, davanje i primanje, jeste ono sutinsko. To
je uvek aktualizacija simbolike razmene kroz bogove. Krajnji
proizvod nikada nije cilj. Nema ni aktivnosti koja stremi pro-
izvodnji vrednosti korisnih za grupu pomou tehnikih sred-
stava, niti aktivnosti usmerene na isti cilj pomou magijskih
sredstava. (To je pravi razlog zato nema oskudice. Oskudica
postoji samo u naoj linearnoj perspektivi akumulacije dobara.
Ovde je dovoljno da se ciklus darivanja i uzdarja ne prekine.)
Najzad, prosto je apsurdno definisati primitivnu aktivnost
kao apstraktnu subjektivnost (korisnost) ili objektivnu tran-
sformaciju (rad ili dopunska magija). Magija, u smislu kako je
mi shvatamo, kao direktno, objektivno prisvajanje prirodnih
sila, jeste koncept koji je u naem racionalnom shvatanju rada
odreen samo negativno. Artikulacija magije i rada u okviru
unutranjeg i nedeljivog jedinstva samo zapeauje njihovo tnosti, i sme proizvod istorijskih odnosa i da u potpunosti
razdvajanje. Tako se primitivne simbolike prakse samo dis-
kvalifikuju kao iracionalne u odnosu na racionalni rad.
Kao i sluaju predmeta, prosto opaanje iz ugla istorijskog
izdvajanja proizvodi materijalistiki stadijum prave domi-
nacije nad prirodom. Marks kae: Sva mitologija ovladava
prirodnim silama, gospodari njima i oblikuje ih, u mati i po-
mou mate, i zato nestaje im ovek stekne kontrolu nad tim
silama : da li se Ahil moe meriti s barutom i olovom? Ili, da
li se Ilijada uopte moe porediti sa tamparskom presom ili
parnom mainom?57 Taj kljuni argument maskira celu pro-
blematiku simbolikog iza funkcionalistikog, finalistikog
retrospektivnog shvatanja mitologije (i magije), u kojem ona
57
Marx, Zur Kritik der politischen konomie, op. cit.
71
samo eka na pojavu ovekove racionalne i tehnike domina-
cije da bi nestala.58
Epistemologija III
Materijalizam i etnocentrizam
Sada moramo jo jednom postaviti pitanje opte epi-
stemologije istorijskog materijalizma.
1. Marks je naznaio njenu formulu, upravo u odnosu na
rad, u Grundrisse: Koncept rada u toj optoj formi rada kao
takvog takoe je neizmerno star. Ipak, kada se shvati eko-
nomski u toj jednostavnosti, rad je kao kategorija moderan
isto koliko i odnosi koji stvaraju tu prostu apstrakciju Pri-
mer rada odlino pokazuje kako su ak i najapstraktnije kate-
gorije, uprkos tome to vae upravo zbog svoje apstraktnosti
za sve epohe, ipak, zbog specifinog karaktera svoje apstrak-
vae samo za te odnose i unutar njih.59 ta znai to, vae za
sve epohe, ali da u potpunosti vae za samo jednu? To je ista
misterija kao i istovremeno podreivanje baze i nadgradnje,
odnosno dijalektika koegzistencija dominante i determinan-
te poslednje instance. Ako je uspostavljanje pojedinca kao
radnika, u svojoj ogoljenosti, i smo istorijski proizvod (Mar-
ks) i ako rad nije prava kategorija plemenske ekonomije60,
58
Pored injenice da mitologija ovde prosto svodi na iluzornu i pri-
vremenu nadgradnju, potpuno je netano da prava dominacija nad
prirodom ini da imaginarno nestane, zato to ona pokree temelj-
nu kontradikciju izmeu svoje apstraktnosti i sme svoje racionalno-
sti, koju primitivna simbolika razmena, mnogo konkretnija u tom
pogledu, ne poseduje.
59
Marx, Grundrisse, op. cit.
60
M. Sahlins, op. cit.
72
kako se onda koncept rada tu moe primeniti upravo zbog
svoje apstraktnosti? Ta apstrakcija je upravo ono to i stvara
problem. Uporedo s proizvodnjom apstraktne univerzalnosti
rada (radne snage), naa epoha proizvodi i univerzalnu ap-
strakciju koncepta rada, kao i retrospektivnu iluziju o vaenju
tog koncepta u svim drutvima. Konkretna, injenina, ogra-
niena validnost je samo ona analitikog koncepta; njegova ap-
straktna i neograniena validnost je ona ideolokog koncepta.
Ta distinkcija ne vai samo za rad ve i za celo konceptualno
zdanje istorijskog materijalizma: proizvodnju, proizvodne
snage, oblik proizvodnje, bazu (da ne spominjem dijalektiku
i istoriju). Svi ti koncepti su zapravo istorijski proizvodi. Izvan
oblasti koja ih je proizvela (naroito ako ele da budu nau-
ni), oni su samo metajezik zapadne kulture (konkretno, mar-
ksistike) koja govori s visina svoje apstraktnosti.
2. Ipak, to nije samo stvar izvoenja ili ekstrapolacije
koncepata. Marks pojanjava svoj pristup u istom pasusu:
Buroasko drutvo je najrazvijenija i najsloenija istorijska
organizacija proizvodnje. Zato nam kategorije koje izraa-
vaju njene proizvodne odnose, odnosno razumevanje njene
strukture, moe doneti uvid u strukture i proizvodne od-
nose svih nestalih drutvenih formacija, iz ijih je ruevina
i elemenata ona nastala, ije jo nesavladane ostatke nosi
sa sobom, ije su nijanse razvile posebno znaenje unutar
nje, itd. Ljudska anatomija sadri klju za razumevanje
anatomije majmuna. Ipak, nagovetaji vieg razvoja meu
podreenim vrstama mogu se shvatiti samo na osnovu ve
poznatog oblika takvog razvoja.61
Altiser je u ovom odlomku video teoretsku revoluciju
u odnosu na naivni genetski evolucionizam. To je sigurno
61
Marx, Grundrisse, op. cit.
73
tano, a evolucionizam je mrtav. Ali zar i taj retroaktivni
strukturalizam nije ideoloki proces, ovog puta u smislu
strukturalne rekonstrukcije pomou simulacionog modela ume-
sto na osnovu empiristikog, finalistikog evolucionizma?
Pre svega, uopte nije izvesno da je poreenje sa anatomi-
jom majmuna neto vie od obine metafore. ta garantuje
nepromenljivost iste eme razumevanja kada se s bioana-
tomske pree na ljudsku sferu simbolizma i istorijska dru-
tva? Nita nije manje pouzdano: to je pouzdano isto kao
kada odrasla osoba objanjava dete iskljuivo u okvirima
odrasle osobe. U svakom sluaju, u pretpostavci tog konti-
nuiteta prisutno je (pozitivistiko) postrojavanje svih anali-
tikih pristupa po uzoru na takozvane egzaktne nauke. Ako
se ta hipoteza ne usvoji i zadri specifinost znaenja i sim-
bolikog, otkriva se da marksizam sadri pogreno shvatanje
prekida, mnogo dubljeg od onog koji primeuje Altiser.
Ali vratimo se na glavni argument. Da li kapitalistika
ekonomija retrospektivno osvetljava srednjovekovna, drev-
na i primitivna drutva? Ne: polazei od ekonomije i proi-
zvodnje kao odreujue instance, drugi tipovi organizacije
se osvetljavaju samo u okvirima tog modela, a ne u svojoj
specifinosti, niti ak, kao to smo videli u sluaju primitiv-
nih drutava, u svojoj nesvodivosti na proizvodnju. Magijsko,
religiozno i simboliko su proterani na margine ekonomi-
je. A ak i kada simbolike formacije, kao u simbolikoj
razmeni, izriito tee da spree rast ekonomskih struktu-
ra i pojavu drutvene vlasti koja bi mogla izmai grupnoj
kontroli, stvari se ipak rasporeuju tako da se u poslednjoj
instanci opet vidi odreenost ekonomskim. Modeli nikada
ne idu dalje od svojih senki. Makar bio i beskrajno razraen
i sloen, neki model politike ekonomije nikada nam ne
74
doputa da odemo dalje od politike ekonomije ili da vidi-
mo ta se nalazi s njegove druge strane (ili negde drugde).62
Marksova fraza, koja poinje sa Buroasko drutvo, itd.,
vrlo je simptomatina. Ona pretpostavlja produktivnost u
svim drutvima ili makar njenu klicu, iz koje bi mogao da
zrai model politike ekonomije. Kada bi to bilo tano, poli-
tika ekonomija bi bila potpuno ispravna. Ako to nije tano,
ta strukturalno ugradnja oblika proizvodnje moe postii
samo da se specifina stvarnost datog tipa drutva raspu-
kne u satelitske, razjedinjene kategorije (to se onda moe
preformulisati kao relativna autonomija i mo). Nauka e biti
potvrena, ali po koju cenu? Stari finalizam nije mrtav. On se
samo pomerio od konanosti sadraja (tradicionalni evoluci-
onizam) ka strukturalnoj konanosti modela i sme analize.
3. Tu je jo jedan prigovor: nije sm model politike eko-
nomije taj koji omoguava osvetljavanje ranijih drutava; to
je analiza njihovih kontradikcija (to je za Marksa isto to i
analiza njihovih struktura). (Primetimo uzgred da je meta-
fora o majmunu beskorisna anatomska struktura majmu-
na se sigurno ne moe osvetliti ako poemo od kontradik-
cija ljudske anatomije.) U istom odlomku Marks kae:
Prema tome, iako je tano da kategorije buroaske eko-
nomije poseduju istinu o svim drugim drutvenim oblicima,
to ipak treba uzeti sa zrncem soli. One ih mogu nositi u sebi
u razvijenom, sputanom ili karikaturalnom obliku, itd., ali
62
Nemogunost istorijskog materijalizma da ide dalje od politike eko-
nomije ka prolosti, dokazana njegovom nesposobnou da deifruje
primitivna drutva, vai, na osnovu iste logike, i za budunost. On se
pokazuje sve nesposobnijim da naznai revolucionarnu perspektivu
koja bi zaista bila izvan politike ekonomije. On se koprca u orsokaci-
ma kapitala, isto kao i u svojoj zabludi o simbolikom.
75
uvek s jednom sutinskom razlikom. Takozvani istorijski
prikaz razvoja, po pravilu, poiva na injenici da poslednja
forma gleda na prethodne kao na stepenike koji vode ka njoj;
a poto je samo retko i u vrlo specifinim uslovima u stanju
da kritikuje sebe ona ih uvek vidi jednostrano. Hrianska
religija je mogla da bude od neke pomoi u sticanju objektiv-
nog razumevanja ranijih mitologija tek kada je njena sposob-
nost za samokritiku dostigla odreeni nivo Slino tome,
buroaska ekonomija je dola do razumevanja feudalne,
drevne i orijentalne ekonomije tek s poetkom samokritike
buroaskog drutva.63
Odatle sledi da su kriza i analize krize ono to omogu-
ava razumevanje ranijih drutava u njihovoj razliitosti i
originalnosti. Iako deluje nesporno, to ipak i dalje uestvuje
u kritikoj i dijalektikoj iluziji.
Zapadna kultura bila je prva koja je kritiki sagledavala
sebe (poevi od XVIII veka). Ali posledica te krize bila je
refleksija o sebi kao o kulturi u univerzalnom smislu, tako
da su sve ostale kulture prele u muzej kao ostaci njene
sopstvene slike. Ona ih je estetizovala, reinterpretirala po
sopstvenom modelu i tako onemoguila radikalno ispitiva-
nje tih drugaijih kultura koje je obuhvatala. Ogranienja
takve kulturne kritike su jasna: njena refleksija o sebi vodi
samo ka univerzalizaciji njenih principa. Kao i u prethod-
nom sluaju, njene kontradikcije vode ka ekonomskom i
politikom imperijalizmu svih modernih kapitalistikih i
socijalistikih zapadnih drutava, u svetskim razmerama.
Ogranienja materijalistikog tumaenja ranijih drutava
su ista. Oni koji su otkrili primitivne kulture i umetnost
divljaka dokazali su svoju dobru volju i pokazali svu lucid-
63
Marx, Grundrisse, op. cit.
76
nost koja bi se mogla oekivati od originalnosti i sloenosti
umetnosti. Oni su, bez predrasuda, pokuali da vrate te
radove u njihov magijski i religiozni kontekst. Na najlju-
bazniji, a opet najradikalniji nain koji je svet ikada video,
oni su te predmete stavili u muzej, kao posebnu estetsku
kategoriju. Ali ti predmeti uopte nisu umetnost. I upravo je
njihov neestetski karakter mogao posluiti kao polazna ta-
ka za radikalno sagledavanje zapadne kulture (ne i za internu
kritiku perspektivu, koja vodi samo ka proirivanju njene
reprodukcije). Zato u materijalistikoj interpretaciji postoji
samo zamena umetnosti ekonomijom, estetskog vi-
rusa virusom proizvodnje i oblika proizvodnje. Ono to
je reeno o jednom, u istoj meri vai i za drugo. Analiza
kontradikcija zapadnog drutva nije vodila ka razumevanju
ranijih drutava (ili Treeg sveta). Ona je samo uspela da
te kontradikcije tamo izveze.64 Slaemo se s Marksom kada
kae da postoji uzajamna veza izmeu analize kontradik-
cije naeg drutva i razumevanja ranijih drutava, ali samo
ako uoimo meru u kojoj oboje delimino ostaju u okviru
istorijskog materijalizma. Slepilo za primitivna drutva je
nuno povezano sa slabou od koje pati radikalna kritika
politike ekonomije. To objanjava zato, posle neuspeha u
podrivanju temelja politike ekonomije, istorijski materija-
lizam ima za ishod samo reaktiviranje svog modela na svet-
skom nivou (ak i ako je taj model dijalektiki i ispunjen
kontradikcijama). Preko svojih najambicioznijih naunih
pristupa, istorijski materijalizam naturalizuje ranija dru-
64
Ponekad nisu ni bile izvoene kontradikcije ve prosto reenje, to
jest, produkcionistiki model. Ali, zar kontradikcije nisu deo definici-
je i funkcionisanja tog modela?
77
tva pod znakom oblika proizvodnje.65 Tu se opet sreemo sa
antropolokim izgonom tih drutava u muzej, s procesom
zapoetim u buroaskom drutvu i koji se nastavlja pod
znakom njegove kritike.
65
Najnaprednija buroaska misao takoe izvozi svoje modele (svoje
viruse) pod maskom najobjektivnije kritike epistemologije. Nai-
me, ako je krajnji cilj antropologije da doprinese boljem razumevanju
objektivne misli i njenih mehanizama, sasvim je svejedno da li se mi-
sao junoamerikih domorodaca oblikuje pod uticajem moje misli ili
se moja misao oblikuje pod dejstvom njihove. Bitno je da ljudski duh,
bez obaziranja na identitet njegovih sluajnih glasnika, ispolji u vidu sve
razgovetnije strukture tokom dvostruko refleksivnog razvoja dveju misli
koje deluju jedna na drugu i gde as jedna, as druga, moe da bude
bilo fitilj, bilo iskra, iz kojih e kada se spoje, bljesnuti svetlost. Ukoliko
taj bljesak osvetli kakvo blago, nee nam biti potreban arbitar za njego-
vu deobu, jer, kao to je ve reeno, to je nasledstvo neotuivo i mora
se sauvati nepodeljeno. (Clade Lvi-Strauss, Mythologiques I, Le cru
et le ciut, Libraire, Plon, 1964; Mitologike I, Presno i peeno, str. 29; IK
Kia, Novi Sad, 2008. Prevod: Danilo Udoviki.) Ovo je ekstreman pri-
mer liberalne misli i najlepi nain da se sauvaju inicijativa i prvenstvo
zapadne misli unutar dijaloga i pod znakom univerzalnosti ljudskog
duha (kao i uvek u prosvetiteljskoj antropologiji). Evo plemenite due!
Da li se moe biti jo nepristrasniji u senzitivnoj i intelektualnoj spo-
znaji drugog? Ta harmonina vizija dva misaona procesa ini njihovu
konfrontaciju savreno bezopasnom, time to osporava razliitost pri-
mitivnih kao elementa naruavanja i subverzije (nae) objektivne misli
i njenih mehanizama.

Glava IV
Arhaini i feudalni oblik
Rob
Marksistika teorija je retrospektivno analizirala status
roba, poevi od statusa nadniarskog radnika. Ovaj drugi ne
raspolae svojim radom, niti proizvodom svog rada; ali, ras-
polae svojom radnom snagom, koju moe otuiti (iako ne
i svoju osobu, koja je njegovo vlasnitvo). Sa svoje strane, rob
ne raspolae ni jednim, niti drugim. Tako je mogao biti defi-
nisan kao funkcija razlike izmeu rada i radne snage (koja e
se razviti kasnije), kao zbir ta dva elementa otuen u korist gos-
podara. Specifinost roba se zadrava, na osnovu dedukcije,
u gospodarevom vlasnitvu nad njegovom radnom snagom.
Ali to je samo analitika konstrukcija. Poto se na taj nain
sjedinjuju dva elementa koja se kasnije razdvajaju, iz toga ne
sledi da njihov zbir razjanjava prethodno stanje. Radikalna
razlika se sastoji u tome to oni nisu razdvojeni i da ono to tu
prolazi kao razdvajanje nije itljivo na osnovu anticipacije,
osim u sluaju zloupotrebe analitike moi. Ponovo se suoa-
vamo s pretpostavkom ekonomskog, preko mree rad-radna
snaga. Simboliki odnos gospodar-rob shvaen je kao neka
vrsta mahune, ije e se pravo jezgro odmotati u nit istorije
(tanije, u nit teoretskog modela koji e nametnuti to naelo
stvarnosti). Ono to je u tom procesu izgubljeno je sve to je
79
razmenjeno u odnosu gospodar-rob i sve to se ne moe redu-
kovati na otuenje-eksploataciju radne snage.
injenica da rob nije odvojen od gospodara kao slobodni
radnik podrazumeva da ni gospodar nije odvojen od roba kao
slobodni vlasnik (ili poslodavac). Ni jedan ni drugi nemaju
odgovarajue statuse individue i individualne slobode. Zato
se i ne sukobljavaju kao takvi to i jeste definicija otuenja.
Izmeu njih postoji odnos reciprociteta ne u modernom i
psiholokom smislu odnosa jedan-prema-jedan dva individu-
alizovana subjekta, to jest, u kontekstu individualizam-altrui-
zam koji zaokruuje na moral ve u smislu obaveze ili struk-
ture razmene i obaveze, gde precizni uslovi razmene izmeu
autonomnih subjekata (ekonomski ili psiholoki), odnosno ta
podela (kakvu znamo) jo ne postoji. To je nivo simbolikog,
a ne nivo autonomnih subjekata ili objekata razmene (radna
snaga, izdravanje, zatita), koji se mogu autonomizovati kao
roba.66 Umesto toga, prisutna je dvostruka struktura, u kojoj
ni apstrakcija vrednosti, niti imaginarni identitet subjekata ne
dolaze do izraaja.
Slobodni radnik nalazi svoj identitet u ogledalu svoje
radne snage. Njegovo vlasnitvo, njegovo osloboenje
kao radnika, oznaava njegov pristup privatizovanoj indivi-
dualnosti, to jest, otuenju. On nije otuen zato to prodaje
svoju radnu snagu ve zato to je vlasnik, zato to njome
raspolae, kao da je re o njegovom dobru. Najzad, ta je
to to mi doputa da raspolaem sobom, ako ne liava-
66
Isti problem se javlja kod kunog rada ena u patrijarhalnom dru-
tvu. Tu nema ni pravne individualnosti, niti ugovora; nema ni eventual-
ne autonomizacije rada i njegovog proizvoda kao vrednosti odvojene od
linih odnosa i uzajamne obaveze. elja da se te obaveze utope u praksu
ili eksploataciju radne snage uzdie se na nivo politike apstrakcije.
80
nje (pravo privatne individue izolovane od ostalih)? To je
preskupa privilegija, gde gospodar nikada ne vlada robom,
poto tek s trgovinom robljem, to jest, kada se robovlasni-
tvo ukljui u trinu ekonomiju, gospodar poinje da ras-
polae robom do take u kojoj konano moe da ga otui
kao svaku drugu robu. Kada se analizira taj stadijum, tu ve
poinje analiza trine ekonomije, a ne nekog stadijuma
specifinog za robovlasnitvo. U prvobitnom odnosu, rob
je ili pre, odnos gospodar-rob neotuiv, u smislu da ni
gospodar, niti rob nisu otueni jedan od drugog, niti se rob
moe otuiti od sebe kao slobodni radnik u privatnom ras-
polaganju svojom radnom snagom.
U svakom pogledu, osloboenje tako postaje proces in-
teriorizacije odvajanja, poistoveivanje sa subjektivnom, ap-
straktnom sutinom (u ovom sluaju, radnom snagom), oko
koje subjekt poinje da uvruje svoj identitet. Status roba je
drugaiji. On je vezan, a suverenitet gospodara nije transcen-
dentni autoritet kakav poznajemo; to je lina dominacija koju
ne treba meati sa emom u kojoj je gospodar subjekt, a rob
objekat (to je na oblik racionalne i ugovorne razmene, u
kojem je svaki subjekt za drugu stranu objekat). Dominacija,
kao neto posebno u odnosu na otuenje i eksploataciju, ne
podrazumeva objektivizaciju dominiranog ve obavezu, koja
sa sobom uvek nosi element reciprociteta.
Skloni smo da reinterpretiramo odnos ropstva (ili slue-
nja) kao krajnju granicu eksploatacije i otuenja, u poree-
nju s naom ekonomskom konfiguracijom i naom psiho-
logijom subjekta i objekta. Na prelaz ka nadniarskom radu
gledamo kao na osloboenje i objektivan istorijski proces.
Ipak, to vienje uestvuje u iluziji zapadne humanistike ra-
cionalnosti, inkarnirane tokom istorije u obliku apstraktne,
81
politike drave, koja, kada se jednom uspostavi, sve ranije
forme dominacije opisuje kao iracionalne. Ali nije tano da
je dominacija samo arhaini i varvarski oblik vlasti. Koncept
vlasti, sa svime to podrazumeva u pogledu apstrahovanja i
otuenja drutvenih odnosa, odnosa izmeu eksploatatora i
eksploatisanog, itd., strogo govorei, moe se primeniti samo
na nau drutvenu organizaciju. Nasumino projektovati taj
koncept na ranije forme dominacije, objanjavati razlike kao
nekakvu istorijsku nerazvijenost, znai ne razumeti sve ono
to nam ranije formacije mogu rei o simbolikom delovanju
drutvenih odnosa.
Zanatlija
Status zanatlije odreen je ne samo time to je on vla-
snik svoje radne snage (za razliku od roba) ve i time to
je, za razliku od nadniara, vlasnik sopstvenih sredstava za
proizvodnju. On kontrolie svoja sredstva za proizvodnju
i proces svog rada. Izmiu mu samo distribucija i komer-
cijalizacija proizvoda iako ne sasvim; naime, kada se pro-
ces proizvodnje razvija u okviru neke integrisane zajednice
(korporacija), procesi distribucije i potronje uvek se odvijaju
u okviru integrisanih personalnih odnosa (samodovoljnost,
porodica, pleme, selo, susedstvo). To odreenje je vano ma-
kar isto koliko i striktno zakonsko vlasnitvo nad sredstvima
za proizvodnju.67 Na stadijumu zanatske razmene i dalje po-
67
Na neki nain, trenutak potronje zanatskog tipa opstaje ak i naem
sistemu politike ekonomije. Korisnik koji neto troi stupa u lini od-
nos s proizvodom i direktno obnavlja njegovu upotrebnu vrednost,
kao to proces zanatskog rada zadrava upotrebnu vrednost radne snage
zanatlije. Ali ta lina razmena u potronji je kod nas ograniena na nivo
privatizovanog pojedinca. To je moda i jedini preostali trenutak koji iz-
82
stoji kolektivni oblik personalnih odnosa, u kojem cirkulaci-
ja proizvoda, iako posredovana novcem, jo uvek nema opti
ekvivalent za robu, kao to ni ljudi koji uestvuju u razmeni
jo uvek nemaju svojstvo ekvivalentnosti u odnosu na trite.
To je osnovna definicija zanatlijske klase: to je oblik drutve-
nih odnosa u kojem ne samo da proizvoa kontrolie proces
proizvodnje ve i kolektivni proces ostaje u domenu grupe i u ko-
jem su proizvoai i potroai isti ljudi, pre svega odreeni
odnosom reciprociteta koji vlada u grupi. Ta situacija se moe
ilustrovati primerom jezika. Jezik nije proizvod koji jedni lju-
di proizvode, a neki drugi ljudi troe; svako je u isto vreme
proizvoa i potroa. Tanije, nema ni proizvoaa, niti po-
troaa, zato to ono to se tu uspostavlja nije opti ekvivalent
za individue naspram jezika ve neposredna recipronost raz-
mene kroz jezik.68
Status dobara koja cirkuliu u primitivnoj razmeni poklo-
na je slian jeziku. Dobra se ne proizvode i ne troe kao vred-
nosti. Njihova uloga je stalno odvijanje razmene. U zanatskoj
razmeni situacija nije potpuno ista, zato to dobra ve imaju
svrhu upotrebe i vrednost. Ali i tu ostaje neto od linog kva-
liteta razmene, to ne doputa razlikovanje proizvodnje i po-
tronje kao dve odvojene funkcije. Kao to se o odnosu kovaa
prema njegovom ekiu ili seljaka prema njegovom plugu ne
moe govoriti kao o odnosu prema sredstvu za proizvodnju,
begava razmensku vrednost, zbog ega je danas ispunjen vema snanim
psiholokim i drutvenim sadrajem.
68
Jezik zato nije sredstvo komunikacije (kao to ni alat nije sred-
stvo za proizvodnje za zanatliju ili primitivnog oveka). Niti se
pojedinci mogu zamisliti kao neki odvojeni elementi, izvan jezike
razmene. Na tom nivou, jezik je simbolika forma i to ne zbog svoje
kodirane funkcije oznaavanja, niti zbog svog strukturalnog dejstva,
kao to se obino misli.
83
tako se ni o odnosu zanatlije prema njegovom radu ne moe
govoriti kao o odnosu u kojem se proizvodne snage prime-
njuju na neka odvojena sredstva za proizvodnju. Pored toga,
jasno je da se proizvod, sredstvo i smo delovanje ne mogu
odvojiti od linih odnosa u kojima se pojavljuju. Sve te kate-
gorije slue samo za razumevanje situacije.
ak je pogreno rei kako je u zanatskom radu zanatlija
gospodar svog rada i proizvoda svog rada. Naime, on se
ne nalazi u poloaju autonomnog pojedinca, u situaciji da
kontrolie, to jest, nema ulogu neeg spoljanjeg u odnosu
na proizvodnju. Definisati takav rad kao konkretan rad,
za razliku od onog industrijskog, nije dovoljno. To je neto
drugo, a ne rad. Kao to nema razdvajanja izmeu sfere pro-
izvoaa i sfere potroaa, tako nema ni pravog razdvajanja
izmeu radne snage i proizvoda, izmeu poloaja subjekta i
objekta. Zanatlija ivi svoj rad kao odnos simbolike razme-
ne, tako to ukida definiciju sebe kao radnika i predmeta
kao proizvoda svog rada. Neto u materijalu s kojim radi
stalno odgovara na njegovo delovanje, izmiui svakoj pro-
izvodnoj svrsi (koja, isto i prosto, transformie materijale
u upotrebnu ili razmensku vrednost). Tu ima neeg to za-
obilazi zakon vrednosti i direktno svedoi o odreenoj vrsti
uzajamnog rasipnitva. U radu zanatlije, ono to on daje
moe biti izgubljeno, dato, izraeno, potroeno, razreeno
ili ukinuto, ali ne i investirano.
Sve to postaje jasnije kada se sagleda kroz problem
umetnikog rada, o kojem je istorijski materijalizam, fik-
siran za emu proizvodnje, mogao da govori samo u od-
nosu na oblik njegovog drutveno-istorijskog odreenja,
mehanicistiki ili strukturalni, a da nikada nije bio u sta-
nju da ga sagleda u trenutku njegovog delovanja i njegovoj
84
radikalnoj razliitosti. Ali to u neto manjoj meri vai i za
zanatski rad (u skladu sa etimologijom: demijurg, tvorac,
stvaralac), koji povlai otru crtu izmeu rada i posla. Rad
je proces unitavanja isto koliko i proizvodnje i u tom smislu
rad je simboliki. Smrt, gubitak i odsustvo su upisani u nje-
ga kroz to liavanje subjekta, taj gubitak subjekta i objekta
u ritmu razmene. Ako poemo od koncepta proizvodnje i
rada (posla), nikada neemo moi da shvatimo ta se tu de-
ava u negaciji rada (kao posla), negaciji zakona vrednosti,
u unitavanju vrednosti. U umetniki i, u odreenoj meri,
zanatski rad, upisani su gubitak svrhe subjekta i objekta, ra-
dikalna kompatibilnost ivota i smrti, igra ambivalentnosti,
sve ono to proizvod rada (posla) kao takvog ne sadri, jer u
sebi ima upisanu samo svrhu vrednosti.
Svet proizvodnje, na svet, uklonio je tu ambivalentnost.
Projektovati ga svuda okolo je teoretska prevara, ali i greka,
zato to na taj nain takva teorija ponitava svoj objekat da
bi izbegla svoju radikalnu protivrenost. Svi materijalisti-
ki spisi nose sa sobom ig rigidnosti i utanja koje nameu
svom predmetu.
Kada je re o grkom gradu, Vernan ukazuje na veoma
vaan niz elemenata povezanih sa statusom demijurga i rada.
Jedinstvo polisa ne poiva na distribuciji zadataka, podeli
rada i funkcionalnoj diferencijaciji, ve na prijateljstvu (phi-
lia), na politikoj zajednici graana koji se smatraju jednakim.
Nema ljudske ili drutvene funkcije rada. Drutvena veza se
uspostavlja izvan umea, na planu gde graani jednako vole
jedni druge.69 Izraz podela rada je tu ve anahronizam.
On pretpostavlja izdvajanje umea naspram proizvodnje
69
Vernant, Le travail et la pense technique, Mythe et pense chez
les Grecs, op. cit.
85
uopte, predstavljanje funkcionalne diferencijacije u obliku
apstraktnih, racionalnih elemenata, to se u stvarnosti ne de-
ava. Postoji samo distribucija zadataka kao funkcija potreba
i kapaciteta; svaki rad zadrava svoju posebnu destinaciju i
svoje znaenje ne dobija u odnosu na neki drugi rad, ve je
jedinstven po svom cilju i potrebi korisnika. Aktivnost rada
se vidi iskljuivo kao funkcija upotrebne vrednosti proizve-
denog dobra. Proizvoa i korisnik dolaze u manje ili vie
direktan odnos. Izmeu njih se izgleda uspostavlja lina
zavisnost, usluni odnos. Sa stanovita upotrebne vredno-
sti, proizvod se ne vidi kao funkcija ljudskog rada koji ga je
stvorio, to jest, kao kristalizovani rad. Naprotiv, rad je taj koji
se vidi kao funkcija proizvoda, kao prikladnog za zadovolja-
vanje date potrebe korisnika.70 Demijurki rad ne proizvodi
vrednost. To je odgovor na potranju (potrebu korisnika) i
iscrpljuje se u tom odgovoru. Artikulisan potranjom drugog
i artikuliu tu potranju, predmet ne poprima status vredno-
sti (sume akumuliranog rada) koja bi mogla cirkulisati izvan
odnosa i ui kao takva u druge ekvivalencije. Uopteno go-
vorei, tu se javlja problem najbolje upotrebe stvari, a ne nji-
hove transformacije radom. (Praxis, kao plemenita aktivnost,
uvek je ona koja se odnosi na upotrebu, za razliku od poesis
koja oznaava fabrikaciju. Samo je ona prva, koja deluje i
igra se, plemenita.) Posledica je da se ne pojavljuje bilo kakva
proizvodnja. Podela zadataka se nikada ne posmatra kao
sredstvo za organizaciju proizvodnje radi postizanja maksi-
malne produktivnosti na osnovu date koliine rada. Slino
tome, nema tehnike autonomizacije sredstava za rad. Ona
nemaju tehniki status kao naa sredstva za proizvodnju; nji-
70
Ibid.
86
hove techne (umea) su povezane. Iza njih ne stoji tehnika
misao, niti misao usmerena na beskonani progres.
Sve te injenice stiu se u jednoj taki: neadekvatnosti
koncepata rada, proizvodnje, proizvodnih snaga i proizvod-
nih odnosa u sagledavanju, recimo, preindustrijske organi-
zacije (isto vai i za feudalnu ili tradicionalnu organizaciju).
Ipak, Vernanu se moe uputiti jedan prigovor. Poto je raski-
nuo s prvenstvom proizvodnje i kritikovao tendenciju njenog
nametanja kontekstu u kojem se ne moe primeniti, Vernan
pomera naglasak na potrebe i svrhu line upotrebe. To su ele-
menti koji definiu bogatstvo i u njima su lini odnosi (na
koji poivaju oni drutveni) skoncentrisani (a ne u proizvod-
nji, koja nema znaaj). U polisu, dve osobe su sjedinjene pod
znakom upotrebne vrednosti, za razliku od nae ekonomije
gde se taj odnosi nalazi pod znakom razmenske vrednosti.
To je zapravo ono to kod nas definie usluni odnos.71 Ali
mora se uoiti da je pojam usluge i dalje snano natopljen
naim kategorijama: onim ekonomskim, prosto zato to po-
stie prelaz razmenske vrednosti u upotrebnu; psiholokim,
zato to zadrava razdvajanje proizvoaa i korisnika i sme-
ta ih prosto u odnos izmeu subjekata. Lina razmena je,
u tom sluaju, samo psiholoka dimenzija koja tei da izrazi
ili prekomerno odredi pravu ekonomsku razmenu. (To vidi-
mo po dananjoj personalizaciji razmene, po psiholokom
oznaavanju odnosa kao da je re o dva ekvivalentna eko-
nomska subjekta.) A usluga je samo moralizovana, altru-
71
Pored toga, taj pojam usluge se svuda koristi kao izgovor za
oivljavanje sadanjeg sistema razmenske vrednosti, to jest, fikcije
(za nas to moe biti samo fikcija) o linoj razmeni posredovanoj
samo upotrebnom vrednou.
87
istika ema koja zadrava odgovarajue poloaje subjekata,
dok nastoji da ide dalje od njih.
Simboliki reciprocitet je potpuno drugaija forma. Sim-
boliko se nikada ne sme meati sa psiholokim. Simboliko us-
postavlja odnos razmene u kojem odgovarajue pozicije ne
mogu postati autonomne. To vai za
proizvoaa i njegov proizvod,
proizvoaa i korisnika;
proizvoaa i njegovu konkretnu sutinu, njegovu
radnu snagu;
korisnika i njegovu konkretnu sutinu, njegove potrebe;
proizvod i njegovu konkretnu svrhu, njegovu korisnost.
Sve te distinkcije, koje su u psihologiji i politikoj eko-
nomiji oigledne, iskljuene su iz simbolikih odnosa.
Apstraktni drutveni rad, koji stvara razmensku vrednost
kroz posredovanje celog sistema kapitala, jeste formula nae
politike ekonomije. Upotrebna vrednost rada, koja stvara
razmensku vrednost proizvoda u direktnom odnosu proizvo-
aa i korisnika jeste, po Vernanu, formula zanatskog oblika.
To je i dalje ekonomska formula. U naoj savremenoj ideolo-
giji usluge ona u prvoj instanci, isto i prosto, deluje kao doda-
tak i izgovor, kao to upotrebna vrednost generalno slui kao
izgovor za razmensku vrednost. Simboliki odnosi dovode u
pitanje obe te formule. U meri u kojoj Vernan ograniava ori-
ginalnost zanatskog oblika, kao u drugoj formuli, on doputa
sebi da zaobie njegov specifini simboliki karakter, njegovu
nesvodivu, neekonomsku prirodu.
Materijalistika reinterpretacija poloaja roba i zanatlije
(robovlasnikog i feudalno-zanatskog oblika) ima ozbiljne
posledice, zato to se eme osloboenja i prevazilaenja,
88
koje su u stvarnosti represivne eme, izvlae iz nje. Videli smo
kako je reinterpretacija robovlasnitva u okvirima prisvajanja
radne snage vodila ka tome da se njeno prisvajanje od strane
slobodnog radnika shvata kao apsolutni napredak u ljud-
skom poretku. Sluenje se tako proteruje na stadijum apso-
lutnog varvarstva, sreno prevazienog zahvaljujui razvoju
proizvodnih snaga. Takva ideologija slobode ostaje slaba ta-
ka nae zapadne racionalnosti, ukljuujui i marksizam.
Slino tome, shvatanje zanatlije kao gospodara svog rada
i svoje proizvodnje, kao subjekta u sistemu rada72 odmah
podrazumeva utopiju Zlatnog doba proizvodnog rada. Ali, tu
nema rada; postoje samo podela rada i prodaja radne snage.
Istina rada je njegova kapitalistika definicija. S tom definici-
jom kao polaznom takom, uspostavlja se iluzija o radu koji
nee biti nita drugo osim rada, koji se moe ponovo prisvojiti
u svom ukupnom procesu, kao zanatska alternativa kapita-
listikom sistemu. Ali, ta alternativa ostaje imaginarna. Ona
nema nikakve veze sa simbolikim iz zanatskog oblika ve
samo sa zanatlijom revidiranim i korigovanim u okvirima
ovladavanja radom i autonomije proizvoaa. Ali takvo vla-
danje je apsurdno, poto njegova definicija sadri u sebi rad
i upotrebnu vrednost. Pojedinac koji kontrolie svoj rad je
idealizacija tog osnovnog ogranienja. To je prosto rob koji
je postao sopstveni gospodar, poto je par gospodar-rob ugra-
en u istog pojedinca, a da nije prestao da deluje kao otuena
struktura. On raspolae sobom; on je samom sebi imovina.
To je samoupravljanje na nivou individualnog proizvoaa,
ali samoupravljanje kakvo poznajemo je samo metamorfoza
upravljanja proizvodnjom. U svojoj kolektivnoj formi, ono
72
Pierre Rolle, Introduction la sociologie du travail (Paris: Larousse,
1970), p. 148.
89
danas oslikava Zlatno doba drutvenog produkcionizma. Sa-
moupravljanje zanatlije je samo Zlatno doba malog, individu-
alnog proizvoaa, apoteoza radnikog instinkta.
Ali taj nostalgini pogled na zanatliju nije delo nekoli-
cine esteta ili intelektualca. Svi radniki zahtevi, koji ma-
kar malo nadilaze zahteve za veim nadnicama, tee, u
tom smislu, ponovnom prisvajanju radnog procesa, ako
ne i proizvoda rada. Zahtevi za boljim radnim uslovima,
oplemenjivanje posla, kritika rada na pokretnoj traci,
kontrola radnih normi i investicija, itd., sve to uvek stremi
tome da se ponovo postane subjekt sistema rada. Prudon
(Proudhon)je sagledao polivalentnost s kojom bi radnik,
zaokruivi ceo proizvodni ciklus, ponovo mogao postati
gospodar kompletnog procesa. Bez obzira da li je taj za-
htev danas individualan (nasukan u grnarstvu ili neoza-
natstvu), komunalni ili kolektivan, uvek je re o idealu pri-
svajanja rada, idealu koji zavisi od sublimacije. On, u ime
autonomije radnika, od principa sublimacije rada pravi
neto veno. On je, u senci industrijskog sistema i njegovih
stega, savremenik manipulisanog iskupljenja tela i seksual-
nosti, u kojoj svako opet postaje gospodar sopstvenog tela i
slobodni inilac svog zadovoljstva, tako to trenutno usvaja
seksualnu funkciju i reinvestira telo kao sredstvo za proizvod-
nju zadovoljstva. Tu se ponovo sreemo sa obrisom Zlatnog
doba funkcionalnog i produktivnog erosa. U oba sluaja,
imamo represivnu desublimaciju.73
73
Fantazam o dokolici kao autonomnoj aktivnosti i fantazam o isto
tehnikoj podeli rada, kao drutvenom idealu transparentnosti, oigled-
no zavise od iste eme. ak se moemo upitati da li je perspektiva koju
je Marks naznaio izvan oblasti podele rada samo polivalentno proire-
nje autonomnog statusa individualnog zanatlije: ... u komunistikom
90
Da li sloboda seksualnog funkcionisanja znai revoluci-
ju? Da li ovladavanje procesom proizvodnje znai revoluciju?
Jedno je sigurno: autonoman ili ne, sam svoj gospodar ili ne
(individualno ili kolektivno), rad u proizvodnju moe uneti
samo sublimirani eros ili, kao u sluaju fantazma o samou-
pravljanju, represivno desubilimirani eros.
Epistemologija IV
Marksizam i zabluda
Ideja da u svim drutvima proizvodni odnosi, pa tako
i politika, pravo, religija, itd., pretpostavljaju iste artikulacije
ljudskih aktivnosti, da su tehnologija, pravo, politika i religija
uvek nuno razdvojeni i razdvojivi, samo je ekstrapolacija ce-
lokupne istorije formiranja naeg drutva, koja je izvan njega
nuno besmislena.74 Tu je saeta naa kritika, u smislu da ne
tei toliko sadraju analize koliko obliku, da nije toliko usme-
rena na neki poseban zakljuak, koliko na smu naunu
tendenciju. Dijalektika izgradnja kategorija koje ostaju u la-
drutvu drutvo upravlja optom proizvodnjom i tako mi omoguava
da jednog dana radim jedno, a sutradan neto drugo, da lovim izjutra,
pecam popodne, negujem stoku uvee, kritikujem posle veere, sve po
elji, a da nikada ne postanem lovac, ribar, stoar ili kritiar. (Nemaka
ideologija) To je ideal slobode i raspolaganja sobom, ideal subjektivnog
dostignua, humanistiki projekat koji nikada nee protivreiti buroa-
skoj, liberalnoj misli, u njenim boljim trenucima. I ko e upravljati tom
optom proizvodnjom?
74
Paul Cardan (Cornlius Castoriadis), LInstitution imaginaire de la
socit, Seuil, 1975. Originalno objavljeno u asopisu Socialisme ou
Barbarie, 19641965. The Imaginary Institution of Society, trans. Kath-
leen Blamey, MIT Press, Cambridge 1998; str. 24, poglavlje Marxist
Theory of History. Ovo izdanje je dostupno preko weba (gigapedia.
com i sl.). Prim. prev.
91
tentnom stanju, kao zasebne kontradikcije regulisane kdom,
tradicionalnim ili marksistikim, u okviru latentne hijerarhije
koja odreujuu instancu smeta u samo srce procesa razvoja,
nosi u sebi neizleivi etnocentrizam kda. Kao da samo po tu
cenu materijalistika analiza moe postati nauna, razumlji-
va; ali, to je samo razumljivost njenog sopstvenog kda. Od sa-
mog poetka ona nastoji da ga reprodukuje, dok u isto vreme
saima svoj predmet i zaslepljuje ga, naoruavajui se protiv
njega celim sistemom odbrana i zabluda. Ona radi u imaginar-
nom, kao ovek koji je izgubio kljueve u mranoj ulici, ali ih
trai u osvetljenom prostoru, zato to je to, kako kae, jedino
mesto gde bi ih mogao pronai. Zato istorijski materijalizam
ne zna kako da sagleda ranija drutva u njihovoj simbolikoj
artikulaciji. On u njima nalazi samo ono to moe pronai u
sopstvenom svetlu, to jest, svoj vetaki oblik proizvodnje.
Ta zabluda nije samo periferna ili sekundarna slabost.
(Znak je najdubljeg rasizma misliti kako je greka u razume-
vanju ranijih drutava politiki ili teoretski manje ozbiljna
nego greka u razumevanju naeg sveta. Kao to ljudi koji
tlae jedni drugi ne mogu biti slobodni, tako i kultura koja
pogreno shvata drugu mora pogreno razumeti i sebe. To
je samo drugi nain da se formulie Marksova jednaina iz-
meu nivoa analize kontradikcija i razumevanja specifino-
sti drugih drutava.) Ta zabluda, u kretanju od drutava bez
istorije ka arhainim ili feudalnim formacijama, zapravo
podstie teoretsku, politiku i strateku zabludu o samoj kapita-
listikoj formaciji. To je preica kojom istorijski materijalizam
pokuava da doe do razumevanja stratekih konfiguracija
modernih drutava, koja odjekuje svojom nesposobnou
da sagleda simboliku organizaciju ranijih formacija. Tu ne
vredi rei kako se moe ispei druga riba. Drugim reima,
92 93

to bi trebalo da znai kako istorijski materijalizam za svoj reprodukcije kontradikcija i smog sistema. Dijalektika
predmet ima kritiku kapitalistike ekonomije i njegove obli- revolucija u poretku oblika proizvodnje je moda samo
ke proizvodnje, dok primitivna drutva, srodstvo, jezik i sim- simptomatini diskurs odvajanja. Istorijski materijalizam
boliko prosto nisu njegov domen. Istorijski materijalizam se zabranjuje sebi da to vidi. On je nesposoban za promiljanje
mora smatrati odgovornim, prema sopstvenim standardima, za procesa ideologije, kulture, jezika i simbolikog uopte. On
nesmotrenosti i greke koje ponavlja u svim tim domenima, promauje bitno, ne samo kada je re o primitivnim dru-
zato to mu zbog tih zabluda, kojima je sauesnik, izmie tvima ve ne uspeva ni da radikalno preispita odvajanje u
njegov sopstveni predmet. Upravo su kontradikcije tog pro- naem drutvu i, samim tim, radikalnost subverzije koja u
blema, potisnutog i mistifikovanog, te koje postaju osnova za njemu sazreva.
analizu smog istorijskog materijalizma, umesto za analizu
kojom se on bavi. Prema tome, nije re o nekom sluajnom
nedostatku ili zastranjivanju: potiskivanje simbolikog pod-
stie sve racionalistike politike iluzije, sve snove politikog
voluntarizma roene na terenu istorijskog materijalizma.
Uporedo s Kardanom, moemo ponuditi jo radikalniju
hipotezu: ne samo da kategorije istorijskog materijalizma
nemaju smisla izvan naeg drutva, nego upravo to moe
biti glavni razlog zato one vie nemaju nikakvog smisla ni za
nas. U meri u kojoj deluju unutar naeg naela stvarnosti,
koje je naelo razdvajanja (tu lei analitika i zapravo na-
una efikasnost istorijskog materijalizma), te kategorije
nas zaslepljuju du linije smog razdvajanja, du te napu-
kline simbolikog, du mesta (ili nemesta: utopije) ispod (ili
s one strane) ekonomije i unutranjih kontradikcija oblika
proizvodnje. Poto vidi samo kontradikcije dostupne dija-
lektikim ili strukturalnim emama, materijalistika logika
unutar sistema moda vidi samo simptome onog prekida
na kojem taj sistem poiva. Politiki znaaj takve kritike je
da borba na nivou kontradikcija-simptoma nikada ne do-
tie njihov temelj, koji je odvajanje. Ta borba je samo pri-
lagoavanje, koje pokree dobro poznati ciklus proirene

Glava V
Marksizam i sistem politike
ekonomije
Euklidovska geometrija istorije?
Istorijski materijalizam se javlja u drutvu koji vlada ka-
pitalistiki oblik stadijum aktualizacije ogoljen kontradikci-
jama koje prate taj oblik proizvodnje i konani rasplet klasne
borbe. On pokuava da deifruje poslednju fazu politike eko-
nomije i tei njenom ukidanju. Teoretska svest i univerzalna
praksa, dijalektika proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa,
neprekidna logika kontradikcija, homogeni prostor pozitiv-
nog i negativnog sve to, kao i sm koncept istorije, orga-
nizovano je u skladu sa idejom da s kapitalistikim oblikom
proizvodnje opti proces ide u susret istini i svom kraju. Raniji
oblici proizvodnje se nikada ne vide kao autonomni i konani;
nepojmljivo je da se istorija s njima mogla zaustaviti. Dijalekti-
ka ih ograniava tako da mogu posluiti samo kao prethodne
faze u procesu revolucije, koji je u isti mah i kumulativni pro-
ces proizvodnje. Kapitalistiki oblik ne izmie toj neumoljivoj
logici, ali ipak stie apsolutno prvenstvo, u smislu da su drugi
oblici proizvodnje samo oslobodili put za temeljnu kontradik-
ciju izmeu proizvodnje drutvenog bogatstva i proizvodnje
drutvenih odnosa, kao i za mogunost da ljudi konano ra-
zree svoju drutvenu egzistenciju u njenim pravim okvirima. U
95
ranijim formacijama, ljudi su slepo proizvodili svoje drutve-
ne odnose, istovremeno sa svojim materijalnim bogatstvom.
Kapitalistiki oblik je trenutak u kojem oni postaju svesni te
dvostruke i istovremene proizvodnje, kada poinju da tee da
je stave pod racionalnu kontrolu. Nijedno ranije drutvo nije
postavilo to pitanje u takvim okvirima; prema tome, nijedno
ga nije moglo reiti. Ona nisu mogla imati svest o kraju istorije,
zato to nisu ivela ni istorijski, niti unutar oblika proizvodnje.
To je razlog zato su mogla biti samo pretee; njihova istina je
ve bila iza njih, u buduem konceptu istorije, a sadrajno, u
odreenosti drutvenih odnosa materijalnom proizvodnjom.
Taj koncept se javlja samo u poslednjem stadijumu kapita-
lizma i u njegovoj kritici, jednim potezom osvetljavajui ceo
proces. Kapital tako postaje ishodite, a cela istorija se stie u
konanom inu njegovog ukidanja. Ili bolje, samo kritika tog
oblik proizvodnja postaje mogua u pravim okvirima; to je ra-
zlog zato revolucija koja ga ukida mora biti konana.
Iza svega toga stoje dva postulata:
Proces istorijskog razvoja je ve prisutan u svim ranijim
drutvima (oblik proizvodnje, kontradikcije, dijalektika), ali
ona ne proizvode svest o njemu i zato ga ne mogu prevazii.
Trenutak u kojem se raa svest o procesu (proizvodnja
kritikog koncepta na osnovu kontradikcija kapitalistike for-
macije) takoe je odluujui stadijum njegove revolucije.
Sve to je postavljeno savreno hegelovski i moe se posta-
viti pitanje kakva to nunost ini da osnovne kontradikcije
ekonomije, kao odreujue instance, koje ve objektivno
deluju u ranijim drutvima, postaju oigledne u isto vreme
kada i diskurs sposoban da ih teoretski zasnuje (istorijski ma-
terijalizam). Kao nekim sluajem, injenica oblika proizvodnje
stupa na scenu u istom asu kada se otkriva i neko ko smilja
96
teoriju o njoj. Kao nekim sluajem, u istom asu kada klasna
borba ulazi u svoju otvorenu i odluujuu fazu, ona otkriva
teoriju koja o njoj moe da govori nauno i objektivno (dok
su slepe i latentne klasne borbe iz ranijih drutava proizvodi-
le samo ideologije). Ta podudarnost je nekako suvie zgodna
i neodoljivo podsea na Hegelovu putanju, u kojoj se saga o
Duhu rasvetljava retrospektivno, da bi zatim kulminirala u
diskursu smog Hegela.
To podudaranje analize i objektivne stvarnosti (Ko-
munizam je kretanje same stvarnosti), samo je materijali-
stika verzija pretenzije nae kulture na privilegiju da bude
blie univerzalnom nego bilo koja druga kultura, blie kra-
ju istorije ili istini. Ta racionalistika eshatologija, koja svoj
kurs zauzima na osnovu linearne temporalnosti akumulaci-
je i spoznaje, zapravo je ona nauna, u najistijem izdanju.
Fantazam nauke je dvostruk: s jedne strane, postoji epi-
stemoloki prekid koji svu ostalu misao svodi na besvesnu
praistoriju znanja; s druge strane, u isti mah, postoji linear-
na akumulacija, na osnovu koje se javlja ideja o istini kao
konanoj totalizaciji. Ta procedura doputa naem drutvu
da sebe vidi i da nastupa kao nadmono u odnosu na ostala.
Ono nije samo relativno naprednije, utoliko to dolazi po-
sle njih, ve i apsolutno, zato to kao posednik teorije o toj
objektivnoj svrsi nauke ili istorije, o sebi razmilja u okvi-
rima univerzalnog, uzimajui sebe za cilj, a retrospektivno,
kao naelo za tumaenje ranijih formacija.
Materijalistika teorija istorije ne moe umai ideologi-
ji. Doli smo do take objektivnosti, do istine istorije, do
revolucionarnog raspleta. Ali ta daje nauci za pravo da s
prezirom gleda, na primer, na magiju i alhemiju, da izdvaja
nastupajuu istinu, tu sudbinu objektivnog znanja, skrivenu
97
infantilnim zabludama ranijih drutava? I na osnovu ega
istorijska nauka polae pravo na tu istoriju koja dolazi, na
tu objektivnu svrhu, koja sva ranija drutva liava odree-
nja po kojima su ivela, njihove magije, razliitosti, znae-
nja koje su dodeljivala sama sebi, zato da bi ih objasnila u
okviru infrastrukture istine oblika proizvodnje za koji samo
mi imamo klju? Kulminacija proizvedena marksistikom
analizom, u kojoj se rasvetljava smrt svih kontradikcija, pro-
sto je pojava istorije, kao procesa u kojem se za sve tvrdi da e
se razreiti u nekom kasnijem trenutku, na osnovu akumu-
lirane istine, odreujue instance, nepovratne istorije. Tako
istorija, u osnovi, moe biti ekvivalent idealne referentne
take, koja, kao u klasinoj i racionalnoj perspektivi rene-
sanse, omoguava prostorno nametanje neke proizvoljne,
unitarne strukture. Istorijski materijalizam moe biti samo
euklidovska geometrija takve istorije.
Samo u ogledalu proizvodnje i istorije, pod dvostrukim
principom neograniene akumulacije (proizvodnje) i dijalek-
tikog kontinuiteta (istorije), samo na osnovu proizvoljnosti
kda, naa zapadna kultura moe razmiljati o sebi u okvirima
univerzalnog, kao o privilegovanom trenutku istine (nauka)
ili revolucije (istorijski materijalizam). Bez te simulacije, bez te
ogromne refleksivnosti konkavnog (ili konveksnog) koncep-
ta istorije ili proizvodnje, naa epoha gubi sve privilegije. Bez
toga, ona se ne bi mogla smatrati bliom bilo kojem obliku
znanja ili drutvene istine u odnosu na druge epohe.
Ovde nije re o zauzimanju nekog nadmonog stano-
vita u odnosu na istorijski materijalizam. Treba zapravo
videti da li sm istorijski materijalizam (istorija koja je po-
stala dijalektika na osnovu oblika proizvodnje) predstavlja
takvo nadmono stanovite, to jest taku s koje se posmatra
98
svodiva idealnost svih drutvenih formacija, ukljuujui i
nau. Zato je vano zapoeti s tom etnolokom redukcijom i
oduzeti naoj kulturi, kao i njenoj materijalistikoj kritici,
apsolutno privilegovan poloaj koji je sebi dodelila name-
tanjem univerzalnog kda (iji je strateki element bila po-
dudarnost, pod znakom istine, teorije i stvarnosti, odnosno
kritike teorije i pravih kontradikcija).
Vrativi se Marksu, Altiser razvija tu teoriju o (naem) isto-
rijskom trenutku kada nauka postaje neposredni oblik svesti,
kada se istina moe itati kao otvorena knjiga fenomena. Za
razliku od svih prethodnih oblika, kae Altiser, kapitalistiki
oblik predstavlja izuzetnu, specifinu sadanjost, u kojoj na-
une apstrakcije prelaze u stanje empirijskih injenica. Istorijska
epoha osnivanja nauke Politike Ekonomije je izgleda stupi-
la u odnos sa smim iskustvom (Erfahrung), to jest, postala
direktno itanje sutine fenomena. Ili, ako hoete, postepeno
itanje sutine iz fragmenata sadanjosti spojilo se sa suti-
nom odreene epohe ljudske istorije, u kojoj se generalizaci-
ja robne proizvodnje, odnosno kategorija robe istovremeno
pojavljuje kao apsolutni uslov mogueg i neposredna datost
tog direktnog itanja iskustva.75 U pozivanju na anatomiju
majmuna i u analizi Aristotelovog shvatanja vrednosti, Marks
potvruje tu poziciju: Potrebna je potpuno razvijena robna
proizvodnja da bi se, samo na osnovu iskustva, mogla razvi-
ti nauna istina76 Ako je to epistemoloki prekid u kojem
75
Louis Althusser, Etienne Balibar, Lire le Capital (itanje Kapi-
tala), 1965. Maspero, coll. Thorie, 2 volumes, 1965; rditions
coll. PCM, 4 volumes, 1968, 1973. Reading Capital, trans. B. Brews-
ter (London: New Left Books, 1972), str. 124. Online: http://www.
marx2mao.com/Other/RC68NB.html
76
Marx, Das Kapital I, navedeno kod Altisera, op. cit., str. 124.
99
marksistiki diskurs postaje nauka, onda je taj prekid mogu
samo u drutvu u kojem je roba postala opti oblik proizvoda
rada.77 Na osnovu toga Altiser kae: Ako je sadanji oblik
kapitalistike proizvodnje stvorio smu naunu istinu kao
svoju vidljivu realnost (Wirklichkeit, Erscheinung, Erfahrung)
i samosvest, onda je sma pojava te samosvesti njegova sop-
stvena samokritika na delu. Na osnovu toga je savreno jasno
zato sadanja retrospekcija prolosti nije vie ideologija ve
pravo znanje, tako da moemo priznati legitimno epistemoloko
prvenstvo sadanjosti nad prolou.78
Tom marksistikom/ naunom stanovitu moe se pri-
govoriti na dva naina:
1. Moglo bi se rei da epistemoloki prekid, omoguen
odreenim istorijskim procesom i koji, sa svoje strane, omo-
guava naunu analizu tog procesa, ne oznaava kritiki
prekid ve produavanje zaaranog kruga. Pomou genera-
lizovanog robnog oblika, istorijski materijalizam objanjava
sva oznaavanja unutar naeg drutva kao odreena tom
generalizovanom robnom formom (bilo kroz oblik proi-
zvodnje, bilo dijalektikom istorije; nije vano na osnovu kog
koncepta se uspostavlja taj krug; u svim sluajevima, nauka,
poevi od prekida u kojem nastaje, samo opisuje podudar-
nost izmeu stanja stvari iji je proizvod i naunog modela
koji razvija.) Da li je to dijalektika? Ni sluajno. To je samo-
potvrivanje modela koji se uspostavlja na osnovu podudar-
nosti izmeu (sopstvene) racionalnosti i stvarnosti. Tanije,
taj prekid na koji se marksizam poziva je ekvivalent principa
racionalnosti, koji nije nita drugo nego racionalizacija sop-
stvenog procesa.
77
Marx, Das Kapital I, navedeno kod Altisera, op. cit., str. 125.
78
Althusser, op. cit., 125.
100
2. Umesto da istorijski materijalizam napadamo zbog
naina na koji objanjava sebe (zbog pretenzije da bude na-
uni diskurs zasnovan na odreenom istorijskom razvoju),
s njim se moemo sloiti. Ali, uz napomenu da, strogo go-
vorei, u Marksovo vreme robni oblik uopte nije dostigao
svoj generalizovani oblik i da je imao dugu istoriju i posle
Marksa. Prema tome, Marks nije bio u istorijskoj poziciji da
govori nauno, da govori istinu. U tom sluaju, namee se
drugi prekid, koji preti da od marksizma napravi teoriju
prevazienog stadijuma robne proizvodnje, to jest, ideolo-
giju. Ako ve hoemo da budemo nauni!
U prvom sluaju, potpuno se dovodi u pitanje validnost
marksistikih koncepata (istorije, dijalektike, oblika proizvod-
nje, itd.), kao proizvoljnog modela koji potvruje samog sebe,
kao i svaki model koji dri do sebe, na osnovu sopstvene cirku-
larnosti. U pitanje se dovodi istorijski materijalizam kao forma
i zatim sputa na nivo ideologije. U drugom sluaju, zadrava
se temeljna forma marksistike kritike politike ekonomije, ali
se njen sadraj izbacuje iz oblasti materijalne proizvodnje, na
koju je bio iskljuivo ogranien. Prema toj hipotezi, moglo bi
se rei da je posle Marksa dolo do takvog proirivanja sfere
proizvodnih snaga ili bolje, sfere politike ekonomije (u koju
je direktno integrisana potronja proizvedenih znakova, po-
treba, znanja i seksualnosti ili su oni na putu integracije, kao
proizvodne snage). Ukratko, toliko toga je provalilo u infra-
strukturu da se razlika izmeu baze i nadgradnje sruila, tako
da se kontradikcije danas javljaju na svim nivoima. Neto u
kapitalistikoj sferi se radikalno promenilo, neto na ta mar-
ksistika analiza vie ne moe da odgovori. Prema tome, da bi
preivela, ona se mora revolucionisati, to se od Marksovog
vremena na ovamo sigurno nije desilo.
101
Ta hipoteza se razlikuje od prve po tome to polazi od toga
da se sve jo uvek moe objasniti kritikom politike ekonomi-
je (samo one generalizovane) i u perspektivi istorijskog mate-
rijalizma (instanca proizvodnje) ali, samo ako se ta kritika
proiri na sve domene i radikalno odvoji od svoje ekonomi-
stike tendencije. Ta hipoteza, koja Marksa gura do krajnjih
granica, moda ipak nije odriva. Mogue je da je proirivanje
sfere proizvodnih snaga, koje vodi ka radikalizaciji koncep-
ta, takvih razmera da se i sm koncept mora odbaciti. ta se
deava s kljunim konceptima istorijskog materijalizma ba-
zom i nadgradnjom, ideologijom, dijalektikom proizvodnih
odnosa, vikom vrednosti, klasom i klasnom borbom kada
se suoe s tom generalizovanom politikom ekonomijom? Da
li oni vae samo izmeu sebe i za istorijsku epohu u kojoj su na-
stali, tako da su za nas postali beskorisni ili ak zbunjujui?
Moda se politika ekonomija ne moe razdvojiti od teorije o
odreujuoj instanci materijalne proizvodnje, to znai da se
marksistika kritika politike ekonomije ne moe proiriti u
optu teoriju.
Trea faza politike ekonomije
U Bedi filozofije Marks je iscrtao neku vrstu genealogije
sistema razmenske vrednosti:
1. Razmenjuje se samo viak materijalne proizvodnje (na
primer, u arhainoj i feudalnoj proizvodnji). Veliki sektori
ostaju izvan sfere razmene i robe.
2. Celokupan obim industrijske materijalne proizvodnje
je otuen kroz razmenu (kapitalistika politika ekonomija).
3. ak i kada se smatraju neotuivim (podeljenim, ali ne i
razmenjenim), vrlina, ljubav, znanje, svest, takoe upadaju u
102
sferu razmenske vrednosti. To je doba opte korumpirano-
sti, opte pokvarenosti, vreme kada se svaki objekat, fiziki
ili moralni, iznosi na trite kao roba koju treba vrednovati po
njenoj tanoj ceni.
ema je jasna, izvan onoga to je Marks delimino sagle-
dao. Izmeu faze 1 i faze 2 raa se kapital; odluujua prome-
na, ne samo zbog proirivanja sfere razmene ve i zbog njenih
posledica na nivou drutvenih odnosa. Za razliku od toga,
izmeu faze 2 i faze 3, Marks i marksizam vide samo neku
vrstu proirenog efekta. Infrastrukturalna mutacija, koji do-
vodi sadanji oblik proizvodnje i drutvene odnose na njihova
mesta, dostie se u fazi 2 faza 3 je samo superstruktural-
na posledica u domenu nematerijalnih vrednosti. Zajedno
s Marksom, i na neki nain uprkos njemu, smatramo da toj
genealogiji treba dati svu njenu analitiku snagu.
Izmeu faze 2 i 3 dolazi do odluujue mutacije. Faza 3 je
revolucionarna u odnosu na fazu 2, kao to je i ona u odno-
su na fazu 1. Treoj sili sistema politike ekonomije odgovara
novi tip drutvenih odnosa, drugaiji od kontradikcija faze
2, kao pravih kontradikcija kapitala (i Kapitala). U Markso-
voj projekciji ta nova faza politike ekonomije, koja u njegovo
vreme nije bila potpuno razvijena, odmah se neutralizuje i
kao posledica faze 2, u okvirima trita i merkantilne pokva-
renosti. ak se i danas samo marksistika kritika kulture,
potronje, informacija, ideologije, seksualnosti, itd., izraava u
okvirima kapitalistike prostitucije, to jest, u okvirima robe,
eksploatacije, profita, novca i vika vrednosti. Drugim reima,
u pojmovima karakteristinim za fazu 2. Iako tu poprimaju
svoju pravu vrednost, kada se prenesu kao analitiki princip
u fazu 3, ti pojmovi postaju samo metaforike reference. ak
se i situacionisti, bez sumnje jedini koji su pokuali da izvu-
103
ku tu novu radikalnost politike ekonomije u svom konceptu
drutva spektakla, jo uvek pozivaju na infrastrukturalnu
logiku robe. Odatle potie njihova odanost proletarijatu, to je
logino ako je, iza organizacije spektakla, eksploatacija radne
snage jo uvek odreujua instanca spektakl je u tom sluaju
samo ogromna konotacija robe. Ali, to je nelogino, ako se
koncept spektakla shvata kao to je u svoje vreme Marks shvatao
robu, u svoj njegovoj radikalnosti, kao generalizovani proces
drutvenog odvajanja, u kojem je materijalna eksploatacija
samo jedna posebna faza. U toj hipotezi, odreujua instanca
je forma spektakla, poto polazimo od najrazvijenije struktu-
ralne faze.79 Taj korak zaista izokree perspektivu, kada je re
o politici, revoluciji, proletarijatu i drutvenim klasama. Ali
to znai prihvatiti ili dopustiti da se u kapitalistikom svetu
revolucija ve desila, a da nai marksisti nisu ni pokuali da je
shvate. Primedba da naim drutvom i dalje, u najveoj meri,
vlada logika robe je irelevantna. Kada je Marks poeo da ana-
lizira kapital, kapitalistika industrijska proizvodnja jo uvek
je uglavnom bila manjinski fenomen. Kada je politiku eko-
nomiju definisao kao odreujuu sferu, religija je jo uvek bila
dominantna. Teoretske odluke se nikada ne donose na kvanti-
tativnom nivou ve na nivou strukturalne kritike.
Ta mutacija se deava u prelazu sa oblika robe na oblik
znaka, od apstrahovanja razmene materijalnih proizvoda pod
zakonom opte ekvivalentnosti na operacionalizaciju svih
razmena pod zakonom kda. U tom prelazu na politiku eko-
nomiju znaka, vie nije re samo o prostoj komercijalnoj pro-
stituciji svih vrednosti (to je potpuno romantiarska vizija
iz uvenog dela Komunistikog manifesta: kapitalizam gazi sve
79
Sa svojim konceptom postvarenja Luka (Lukcs) je nesumnjivo bio
jedina kritika linija teoretskog razvoja od Marksa do situacionista.
104
ljudske vrednosti umetnost, kulturu, rad, itd. da bi napra-
vio novac; to je romantiarska kritika profita). Re je o prelazu
svih vrednosti na razmensku vrednost znaka, pod hegemo-
nijom kda. To jest, o strukturi kontrole i vlasti mnogo sup-
tilnijoj i mnogo totalitarnijoj nego to je sistem eksploatacije.
Naime, znak je mnogo vie od konotacije robe, od semiolokog
dodatka razmenske vrednosti. To je operativna struktura koja
se stavlja u slubu strukturalne manipulaciju, u poreenju s
kojom kvantitativna misterija vika vrednosti deluje beza-
zleno. Nadideologija znaka i opta operacionalizacija ozna-
itelja koji su danas svuda sankcionisani novim, vodeim
disciplinama, kao to su strukturalna lingvistika, semiologija,
informatika teorija i kibernetika zamenili su dobru staru
politiku ekonomiju kao teoretsku osnovu sistema. Ta nova
ideoloka struktura, koja barata hijeroglifima kda, mnogo je
nerazgovetnija od one koja se oslanjala na energiju proizvod-
nje. Ta manipulacija, koja barata sposobnou za proizvodnju
znaenja i razlike, mnogo je radikalnija od one koja je rauna-
la na radnu snagu.
Oblik-znak ne treba meati sa funkcijom drutvene diferen-
cijacije na osnovu znakova, koja je savremenik drame buro-
aske klase, klase imunih, koju mui nostalgija za kastinskim
vrednostima. Jo od francuskih moralista iz XVII veka, nie se
dugaka edicija literature o socijalnoj psihologiji istaknutosti
i prestia, povezane s konsolidacijom buroazije kao klase i
koja je danas obuhvatila celu srednju klasu i sitnu buroaziju.
(Ta literatura nalazi svoj filozofski odjek u dijalektici bitka i
pojavnosti.) Ali, nije to ono bitno. Bitna je ta simbolika raz-
gradnja svih drutvenih odnosa, ne toliko zbog uspostavljanja
vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju ve zbog ovladava-
nja kdom. U kapitalistikom sistemu tu dolazi do revoluci-
105
je koja se po znaaju moe meriti sa onom industrijskom. I
bilo bi apsurdno rei da ta logika znaka vai samo za vladajui
klasu ili za srednju klasu, koja uvek udi za istaknutim po-
loajem, dok je proletarijat toga poteen zahvaljujui mate-
rijalnosti svoje prakse. To je kao da kaemo kako je teorija o
robnom obliku vaila za industrijske i urbane klase, ali ne i
za seljake i zanatlije (koji su u Marksovo vreme bili ogromna
veina). Oblik-znak vai za ceo drutveni proces i uglavnom
deluje nesvesno. Ne treba ga meati sa svesnom psihologijom
prestia i razlikovanja, kao to ni robni oblik, kao apstraktnu
i optu strukturu razmenske vrednosti, ne treba meati sa sve-
snom psihologijom profita i ekonomske raunice (gde i dalje
vai klasina politika ekonomija).
Nasuprot onima koji, utvreni iza svog legendarnog ma-
terijalizma, grme zbog idealizma im neko govori o znaku
ili bilo emu izvan manuelnog, produktivnog rada, nasuprot
onima koji gaje miiavu i energinu viziju eksploatacije, tvr-
dimo da ako pojam materijalizam jo ima neko znaenje
(kritiko, a ne religiozno) onda smo upravo mi materijalisti.
Ali, to nije vano: sreni su oni koji enjivo gledaju ka Mar-
ksu, kao da je on stalno tu da bi im uzvratio odobravanjem.
Ono to pokuavamo da utvrdimo jeste do koje se take mar-
ksistika logika moe osloboditi od ogranienog konteksta
politike ekonomije u kojem se razvila, da bi se mogla prime-
niti na nae kontradikcije. To znai da njenoj teoretskoj krivulji
dodeljujemo fleksibilnost koju je ona odavno izgubila u korist
instrumentalizma, u korist krute linearnosti. Pokuavamo da
je spasimo iz ograniene dimenzije euklidovske geometrije
istorije, da bismo isprobali njenu sposobnost da postane ono
to moda jeste, istinski opta teorija. Jo jednom, to je samo
radna hipoteza. Ona podrazumeva dijalektiki kontinuitet iz-
106
meu politike ekonomije robe i politike ekonomije znaka
(odatle kritika i jednog i drugog). Garancija tog kontinuiteta,
strogo govorei, nije marksistiki postulat o obliku proizvod-
nje. Radikalna hipoteza vie ne prihvata taj temeljni koncept,
zato to u njemu vidi proizvoljni aspekt odreenog modela. U
osnovi, pitanje se postavlja na sledei nain:
Da li se jo uvek nalazimo u kapitalistikom obliku pro-
izvodnje? Ako je tako, onda rado prihvatamo klasinu mar-
ksistiku analizu.
Da li se nalazimo u nekom kasnijem obliku, toliko dru-
gaijem po njegovoj strukturi, kontradikcijama i obliku re-
volucije, da ga moramo radikalno razlikovati od kapitalizma
(pri emu i dalje tvrdimo da je oblik proizvodnje uvek odre-
ujua instanca)?
Da li se, prosto reeno, uopte nalazimo u nekom obliku
proizvodnje i da li smo u njemu ikada bili?
Kada je re o sadanjoj fazi politike ekonomije, marksi-
stika misao nudi nam samo analizu usmerenu na monopoli-
stiki kapitalizam. Tanije, to je jedina taka u kojoj se namee
nunost teoretskog sagledavanja neega to je Marks jedva
nagovestio. Ali, razni teoretiari (Lenjin, Roza Luksemburg,
itd.) su taj problem analizirali du linije najmanjeg teoretskog
otpora, drei se to je mogue blie klasinih koncepata i
ograniavajui problem na njegove infrastrukturalne i politi-
ke datosti (kraj konkurencije, kontrola trita, imperijalizam).
Ali, monopolistiki stadijum oznaava neto mnogo vie od
proirenja konkurentske faze kapitalizma. On oznaava kom-
pletno restruktuiranje i potpuno drugaiju logiku.
ta se deava kada sistem postane monopolistiki? U svom
objanjenju iz Bede filozofije, Marks se vraa na citat iz Rikar-
da: Robe koje su monopolizovane, od strane nekog pojedinca
107
ili kompanije, variraju u skladu sa zakonom koji je postavio
lord Loderdejl (Lauderdale): one srazmerno opadaju dok pro-
davac uveava njihovu koliinu i rastu srazmerno spremno-
sti kupca da ih porui; njihova cena nije nuno povezana s
njihovom prirodnom cenom; ali cena robe, koja je predmet
konkurencije i ija se koliina moe uveavati u ma kojem
umerenom stepenu, na kraju nee zavisiti od odnosa ponude
i potranje ve od njihove smanjene ili poveane proizvodne
cene.80 (Prema tome, i od cene radnog vremena.) To znai
da kada sistem postane monopolistiki, radno vreme i cena
proizvodnje prestaju da budu odluujui kriterijumi (i postaju
viak vrednosti?). Ali, ne moramo ii toliko daleko kada je re
o zakonu ponude i potranje, koji je u liberalnoj misli bio defi-
nisan kao prirodna ravnotea tih pojmova. Njihova uzajamna
veza nije slobodna ili nije nita slobodnija od smog trita.
Kontrola potranje (Galbraith) postaje strateka artikulacija.
Dok je sistem konkurencije jo delovao na kontradiktornom
i opasnom nivou eksploatacije radne snage, monopolistiki
sistem pomera svoju strategiju na nivo gde dijalektika vie
ne deluje. U monopolistikom sistemu vie nema dijalektike
ponude i potranje; ta dijalektika je izmanevrisana kalkulaci-
jom predvidljive ravnotee. Monopolistiki sistem (kao teh-
nostruktura, prema Galbrajtu) u celini je podran mitom o
konkurenciji81; hegemonija proizvodnje je u celini podrana
fikcijom o dijalektici ponude i potranje. Ali, tu ima jo ne-
80
Marx, Das Elend der Philosophie (Beda filozofije), 1847.
81
Odatle potie vetaki oligopol (trina dominacija nekolicine proi-
zvoaa ili trgovaca; prim. prev.), na kojem se stabilizuje pravi monopol.
Kao to je dvopartijski sitem optimalna politika forma za funkcionisa-
nje monopolske vlasti jedne klase, tako je i miroljubiva koegzistencija
dve sile (uskoro tri) stabilizovana forma svetskog imperijalizma.
108
eg. U planiranom ciklusu potroake potranje, nove strate-
ke sile, novi strukturalni elementi potrebe, znanje, kultura,
informacije, seksualnost gube svu svoju eksplozivnu snagu.
Suprotno sistemu konkurencije, monopolistiki sistem dode-
ljuje potronji funkciju kontrole, sredstva za ukidanje sluajno-
sti potranje, za planiranu socijalizaciju pomou kda (iji su
reklama, modni stilovi, itd., samo najspektakularniji aspekti).
Kontradikcije se tu ne ukidaju, ali se zato funkcionalno inte-
griu i neutralizuju, kroz procese diferencijacije i redistribuci-
je (procese kojima sistem konkurencije, u oblasti radne snage,
nije raspolagao). Na taj nain, potronja, kao karakteristika
monopolistikog sistema, podrazumeva neto sasvim druga-
ije od fenomenologije obilja: ona, preko svojih kontradikcija,
oznaava prelaz ka posebnom obliku strateke kontrole, ka
sraunatoj anticipaciji, ka apsorbovanju dijalektike i ka optoj
homeopatiji sistema.
Potranja i potreba sve vie odgovaraju obliku simulacije.
Te nove proizvodne snage vie nisu problem za sistem: one su
predvieni odgovor, kontrolisane od asa svog pojavljivanja.
Sistem moe sebi dopustiti luksuz kontradikcija i dijalektike
kroz igru znakova. On moe sebi priutiti sve znake revoluci-
je. Poto proizvodi sve odgovore, on istim udarcem ponitava
i sva pitanja. To postaje mogue tek s nametanjem i monopo-
lom kda. ta god neko radio, on moe reagovati na sistem
samo u njegovim okvirima, u skladu s njegovim pravilima,
moe odgovoriti samo njegovim znacima. Prema tome, prelaz
na taj stadijum je neto vie od kraja konkurencije. To zna-
i prelaz sa sistema proizvodnih snaga, eksploatacije i profita
iz vremena konkurentskog sistema, kojim je vladala logika
drutvenog radnog vremena na dinovsku kombinatoriku u
kojoj sve vrednosti zamenjuju i razmenjuju u skladu sa svojim
109
operativnim znakom. Monopolistiki stadijum ne oznaava
toliko monopol nad sredstvima za proizvodnju (koji nikada
nije potpun) koliko monopol nad kdom.
Taj stadijum je praen radikalnom promenom funkcioni-
sanja znaka, kroz oblik oznaavanja. Ciljevi kao to su presti i
istaknutost jo uvek odgovaraju tradicionalnom statusu znaka,
u kojem se oznaitelj osvrtao na oznaeno, u kojem se formal-
na razlika, posebna opozicija (kroj nekog dela odee, stil nekog
predmeta) jo uvek osvrtala na ono to bismo mogli nazvati
upotrebnom vrednou znaka, na vidljivu korist, na ivu razli-
itost (oznaenu vrednost). To je jo uvek klasino doba znaka,
s njegovom referencijalnom psihologijom (i filozofijom). To je
i doba konkurencije u manipulaciji znacima. Oblik-znak opisu-
je potpuno drugaiju organizaciju: oznaeno i referent se uki-
daju u korist igre oznaitelja, generalizovane formacije u kojoj
se kd vie ne osvre na bilo koju subjektivnu ili objektivnu
injenicu ve sledi samo sopstvenu logiku. Oznaitelj postaje
sopstveni referent, a upotrebna vrednost znaka potpuno ie-
zava u korist njegove zamenske i razmenske vrednosti. Znak
vie uopte ne oznaava. On se pribliava svojoj pravoj struk-
turalnoj granici, to znai da se osvre samo na druge znakove.
Cela stvarnost postaje mesto semiurke82 manipulacije, struk-
turalne simulacije. I dok je tradicionalni znak (ukljuujui i
lingvistike razmene) predmet svesnog ulaganja, racionalne
kalkulacije oznaenog, ovde je kd taj koji postaje instanca ap-
solutne reference i, u isto vreme, predmet perverzne elje.83
82
Semiurgija (smiurgie): neologizam koji se obino pripisuje Bodrijaru,
iako po nekima ima neto sloenije poreklo; proizvodnja i umnoavanje
znakova; po uzoru na demijurg, tvorac. Prim. prev.
83
Baudrillard, Ftishisme et idologie, Nouvelle revue de psychanal-
yse 2 (jesen, 1970).
110
Podudaranje sa sferom robe je potpuno. Tradicionalna
roba je u isti mah upotrebna i razmenska vrednost (zaklju-
no sa epohom konkurentskog kapitalizma). Pravi i konani
odnos subjekta prema proizvedenom objektu, potrona svr-
ha proizvoda, i dalje postoji, kao i upotrebna vrednost ozna-
enog u klasinoj organizaciji znaka. Tu je ve prisutna opta
ekvivalencija proizvoda (apstrakcija razmenske vrednosti), ali
ne i opta ekvivalencija potronje, zato to proizvodi zadra-
vaju konkretnu svrhu. S monopolistikim kapitalizmom, ista
mutacija se deava u sferi znaka; krajnja referenca proizvoda,
njihova upotrebna vrednost, potpuno nestaje. Potrebe gube
svu svoju autonomiju; one su sada kodirane. Potronja vie
nema vrednost uivanja sama po sebi; ona se stavlja u okvir
apsolutne svrhe, one proizvodne. Nasuprot tome, proizvodnja
vie nema nijedan drugi cilj osim sebe same. Ta totalna re-
dukcija procesa na samo jedan njegov uslov, pri emu su svi
drugi samo izgovori (upotrebna vrednost je samo izgovor za
razmensku vrednost; referent je izgovor za kd), znai neto
vie od evolucije kapitalistikog oblika: re je o mutaciji. Uzdi-
zanjem proizvodnje u potpunu apstrakciju (proizvodnja radi
nje same), time to joj dodeljuje mo kda, koji vie ak i ne rizi-
kuje da doe u pitanje ukidanjem referenta, sistem uspeva da ne-
utralizuje ne samo potronju ve i smu proizvodnju kao oblast
kontradikcija. Proizvodne snage u ulozi referenta (objektivna
supstanca procesa proizvodnje) i, samim tim, revolucionarnog
referenta (motor kontradikcija tog oblika proizvodnje) gube
svoj specifini uticaj, a dijalektika izmeu proizvodnih snaga
i proizvodnih odnosa prestaje da deluje, kao to vie nema ni
dijalektike izmeu supstance znakova i samih znakova.84
84
Ekonomski, taj proces kulminira u virtualnoj internacionalnoj au-
tonomiji finansijskog kapitala, u nekontrolisanoj igri tekueg kapitala.
111
Kontradikcija i subverzija: izmetanje politikog
Sa generalizacijom politike ekonomije, postaje sve jasni-
je da njen prvi princip nije eksploatacija rada kao proizvodne
snage, koju je istraivala marksistika analiza, ve nametanje
forme, opteg kda racionalne apstrakcije, u kojem je kapi-
talistika racionalizacija materijalne proizvodnje samo jedan
poseban sluaj. Pripitomljavanje jezika u kdu oznaavanja,
pripitomljavanje svih drutvenih i simbolikih odnosa u emi
predstavljanja, nisu savremenici politike ekonomije ve sm
njen proces. I upravo tu, u tim superstrukturalnim sferama,
ona danas otkriva svoju formu i radikalizuje se. Kapitalistiki
sistem, vezan za profit i eksploataciju, samo je poetni mo-
dalitet, infantilna faza sistema politike ekonomije. ema
vrednosti (razmenske i upotrebne) i opte ekvivalentnosti
nije vie ograniena na oblast proizvodnje: ona je prodrla u
sfere jezika, seksualnosti, itd. Oblik se nije promenio (zato se
moe govoriti o politikoj ekonomiji znaka, o politikoj eko-
nomiji tela, a da to ne bude metafora). Ali sredite gravitacije je
izmeteno; epicentar dananjeg sistema vie nije proces ma-
terijalne proizvodnje.
To ne znai da politika ekonomija jezika, znaka i pred-
stavljanja nije zapoela mnogo pre materijalne proizvodnje.
Ako je kvantitativna operacionalizacija proizvodnih snaga
mogla da skoro dva veka slui kao osnovna referenca, onda
je moda re samo o prividnom kretanju. Operacionalizaci-
ja kda bila je temeljna referenca u mnogo duem periodu
(podela, apstrakcija, funkcionalna sistematizacija i struktu-
Kada se valute jednom oslobode od svih proizvodnih obzira, ak i re-
ference na zlatni standard, opta ekvivalentnost postaje strateko mesto
manipulacije. Prava proizvodnja joj je svuda potinjena. To uzdizanje
sistema odgovara trijumfu kda.
112
ralni raspored). To je ono to se danas razvija, sa svim svo-
jim konsekvencama. Ali to nije stvar promene odreujue
instance ili izokretanja prioriteta: to bi bila regresija na naiv-
ni idealizam, koji prednost daje sadraju predstavljanja, dok
naivni materijalizam prednost daje sadraju proizvodnje.
Nema nieg to bi se izmeu tih alternativa moglo izabrati.
Sm sistem nema tih tekoa: on se ne sastoji ni od mate-
rijalizma, niti od idealizma, ni od baze, niti od nadgradnje.
On se kree u skladu sa sopstvenom formom, koja sve to u
isti mah nosi sa sobom: proizvodnju i predstavljanje, znak
i robu, jezik i radnu snagu. On je sam sebi determinanta
poslednje instance. To je forma u kojoj su danas, na svim
nivoima, upisani teror i drutvena apstrakcija.
Prava kapitalistika faza prinudne socijalizacije kroz rad
i intenzivnu mobilizaciju proizvodnih snaga sada se preo-
krenula. Danas se suoavamo sa desublimacijom proizvodnih
snaga, ne na osnovu smanjivanja kontradikcija izmeu logi-
ke sistema i sveta ve, naprotiv, na osnovu njegovog logi-
nog procesa proirene reprodukcije. Sve se deava kao da
su industrijska prinuda, disciplinovana koncentracija, sve
vea integracija masa u proizvodni aparat od XIX veka na
ovamo i planirana kristalizacija svih energija u materijalnu
proizvodnju bili samo provizorno reenje, dinovsko, ali
privremeno, za projekat racionalizacije i drutvene kontrole
iji obim daleko premauje sadanju fazu. Viak vrednosti,
profit, eksploatacija sve te objektivne injenice kapitala,
koje su nesumnjivo nastojale da maskiraju ogromno dru-
tveno pripitomljavanje, ogromnu kontrolisanu sublimaciju
procesa proizvodnje, ukazuju se samo kao taktika strana
procesa. Sistem se danas reprodukuje na osnovu obrnute
taktike: ne vie na osnovu opte mobilizacije ve na osno-
113
vu tehniko-strukturalne racionalizacije, koja za posledicu
ima korupciju svih kategorija ili pre, sve vee razbijanje
proizvodnog drutvenog vremena svih kategorija. Kontra-
dikcije se danas ne javljaju u sferi proizvodne eksploatacije,
ve u sferi demobilisanoj ili represivno desublimiranoj
u odnosu na proizvodnju.
Posle prinudne industrijalizacije i direktne eksploatacije,
usledili su produeno obrazovanje, studiranje stipendirano na
dvadeset godina, beskonano lino usavravanje i recikliranje:
kao da je svemu sueno da uestvuje u umnoavanju i dife-
rencijaciji drutvene produktivnosti. Tanije, sistemu su po-
trebni sofistikacija, svestranost, stalno lino usavravanje, ali
samo u okviru statistiki ograniene grupe na veoma visokom
drutvenom nivou. Njega moe dostii samo veoma mobilna
grupa svestranih tehnokrata, koji preuzimaju sve funkcije od-
luivanja, kao i masa diskvalifikovanih osoba, zanemarenih,
bez ikakve drutvene odgovornosti, ali sa iluzijom o partici-
paciji i linom usavravanju.85 Sve institucije razvijene de-
mokratije, sve drutvene pobede u pogledu rasta, kulture,
line i kolektivne kreativnosti, sve to je, kao to je oduvek i
bilo, samo pravo na linu svojinu, pravo nekolicine. Za sve
ostale, tu su obdanita, jaslice, institucije drutvene kontrole u
kojima se proizvodne snage svesno neutralizuju. Sistem vie
nema potrebu za optom produktivnou; on samo zahteva
da svako uestvuje u igri.
To stvara paradoks drutvenih grupa koje su prisiljene da
se bore za mesto u krugu rada i produktivnosti, do paradoksa
generacija zanemarenih ili odbaenih smim razvojem proi-
85
Ta podela ve deluje na nivou grandes coles (u Francuskoj, viso-
kokolske ustanove izvan sistema dravnih univerziteta; prim. prev.)
i univerziteta.
114
zvodnih snaga. Situacija potpuno obrnuta od poetaka kapi-
talizma.86 U takvim okolnostima raaju se nove kontradikcije.
Naime, ako su eksploatisane klase sa sobom nosile nasilne
kontradikcije, to je i dalje vodilo ka integraciji, ka socijalizaciji,
brutalnoj i prinudnoj, ali ipak socijalizaciji, u korist sistema
opte produktivnosti. Revolt se javljao zbog integracija radne
snage kao faktora proizvodnje. Suprotno tome, nove socijalne
grupe, praktino otpadnici, dokazale su nesposobnost sistema
da socijalizuje drutvo na svom tradicionalnom stratekom
nivou, da te grupe dinamino integrie, ak i pomou nasilnih
kontradikcija na nivou proizvodnje. Te marginalne generaci-
je bune se upravo na osnovu svoje totalne neodgovornosti. Ta
pobuna moe ostati dvosmislena, ako se doivljava kao pore-
meaj ili poraz, ako po automatizmu zauzima mesto koje joj
je dodelio sistem ili ako se institucionalizuje kao marginalna.
Ali dovoljno je radikalno uvaiti tu prisilnu izdvojenost iz si-
stema da bi se on, ovog puta ne na osnovu delovanja iznutra
ve spolja, doveo u pitanje kao temeljna drutvena struktura,
kao kd, kultura, u bie ugraeni drutveni prostor. Ceo si-
stem proizvodnje tako bi se mogao isprazniti; on bi poeo da
se ljulja na toj drutvenoj praznini koju je sam proizveo. Sva
njegova pozitivnost bi se uruila u to ne-mesto, u tu prezrenu
zonu, a oni koji su bili preputeni sami sebi vratili bi svoj to-
86
Na primer, uspostavljanje neograniene zaposlenosti koja cele grupe
neutralizuje kao proizvoae, ali ih zadrava kao potroae. To nije vie
pitanje strategije rezervne radne armije ve stavljanja svakog na pro-
bu i, kao u koli (ovo drutvo svakog alje u kolu), stvaranja spremne i
raspoloive grupe (po cenu ogromnih finansijskih rtava, ali ko ih ne
podnosi zbog reprodukcije sistema?), koja tako postaje dokoni i para-
zitski klijent sistema. To vie nije divljaka eksploatacija ve starateljstvo
i progonstvo.
115
talni prezir u sistem. Tu se raa subverzija, u tom drugde, dok
kontradikcije deluju u unutranjosti sistema.87
Odatle glavna uloga studenata, mladih diskvalifikovanih
unapred, dobrovoljno ili ne, kao i najrazliitijih drutvenih
grupa, regionalnih zajednica, etnikih ili jezikih, koje su u
procesu centralizacije i tehnokratske piramidalizacije sistema
pale na marginu, na periferiju, u zonu prezira i neodgovorno-
sti. Poto su iskljueni iz igre, njihova pobuna cilja na pravila
igre. Kao desocijalizovani, oni poraavaju naelo stvarnosti ka-
pitalistikog drutva, a ne samo svoju eksploataciju sistemom.
Izdvojeni, diskriminisani, podreeni oni se postepeno, u
procesu izgradnje sistema kao kda, guraju u poziciju neobe-
leenih pojmova. Zato njihova pobuna tei ukidanju tog kda,
te strategije sastavljene od razlika, odvajanja, diskriminacija,
struktuiranih i hijerarhizovanih opozicija.
Pobuna crnaca cilja na rasu kao kd, na nivou mnogo ra-
dikalnijem od ekonomske eksploatacije. Pobuna ena cilja na
kd koji od enskog pravi neobeleeni pojam. Pobuna mladih
cilja na proces ekstremne rasistike diskriminacije u kojem
nemaju pravo na re. Isto vai za sve one drutvene grupe koje
dospevaju iza strukturalnih reetaka represije, koje se potisku-
ju na mesto na kojem gube svoje znaenje. To vie nije pobuna
ekonomski eksploatisanih; ona nije toliko uperena protiv oti-
manja vika vrednosti koliko na nametanje kda, koji obele-
ava sadanju strategiju drutvene dominacije.
87
Ali, uvek se moemo upitati da li ta demobilizacija, to doslovno
iskljuivanje, zaista odgovara skrivenoj raunici produktivnosti, od-
nosno zahtevima reprodukcije samog sistema (poti ide dotle da fi-
nansira neproduktivnu marginalnost) ili u tom deinvestiranju i sve
veem naputanju treba videti model subverzije.
116
Kako se sistem sve vie koncentrie, tako sve vie isklju-
uje cele drutvene grupe. Kako postaje sve hijerarhizovaniji,
u skladu sa zakonom vrednosti (znaka ili robe), tako sve vie
iskljuuje one koji se opiru tom zakonu. Tako je na samom
poetku zapadne racionalnosti bilo utamnieno ludilo (Fou-
cault). Danas to vai za celo graansko drutvo, koje je postalo
tamnica u kojoj se vetaki smireni ovek pomno nadzire. Iza
fabrike ili kole, predgraa ili kancelarije, muzeja ili bolnice,
svuda se ire ludnice i geta, kao najistiji oblici istinski racio-
nalizovanog drutva.
Ta teroristika racionalnost je tokom vekova proizvela
radikalnu razliku izmeu mukog i enskog, s rasistikim
potcenjivanjem i seksualnom objektivizacijom enskog. Ni-
jedna kultura osim nae nije proizvela tako sistematinu ap-
strakciju, u kojoj su svi elementi simbolike razmene izmeu
polova likvidirani u korist binarne funkcionalnosti. A to od-
vajanje, koje je svoju punu snagu poprimilo s kapitalistikom
politikom ekonomijom, danas nije prigueno. Seksualna
hiperaktivnost, izjednaavanje polova, oslobaanje elje,
ukratko, seksualna revolucija, nude samo iluziju simboli-
ke razgradnje pod znakom pola, kao karakteristine oznake,
kao indeksa statusa i funkcije uivanja. To je obeleje pobune
ena (ili homoseksualaca): nije re o demokratskom i racio-
nalistikom zahtevu za politikom ili seksualnom jednako-
u (ekvivalent radnikog zahteva za veim nadnicama), niti
o tome da ene zahtevaju pristup vlasti, to jest, da preokrenu
kd u svoju korist one tee ukidanju kda. Marksizam je
ili ignorisao tu subverziju politike ekonomije pola, to jest,
pobunu protiv nametanja zakona vrednosti u seksualnom
domenu, protiv nametanja falusa, odnosno mukog, kao op-
teg seksualnog ekvivalenta ili je tu subverziju dijalektiki
117
podreivao ekonomskim kontradikcijama i tako prevideo
svu njenu radikalnost.
Ista zapaanja vae i za rasnu diskriminaciju. Nijedna kul-
tura osim nae nije proizvela tako sistematino razdvajanje na
crno i belo. I to ne kao dodatnu posledicu ve kao strukturalni
element, koji se danas, pod prividom nesigurnog liberalnog
univerzalizma, reprodukuje jo dinaminije. A objektivizacija
crnog kao takvog ne sprovodi se kroz eksploataciju radne sna-
ge ve kao objektivizacija kdom. To se moe lako proveriti ako
se pogleda ceo arsenal oznaavanja nesvodivih na ekonomska
ili politika odreenja. Emancipovani crnac ili crnac koji je
postao buruj, ostaje crnac, kao to proletarizovani imigrant
ostaje pre svega imigrant, kao to Jevrej ostaje Jevrej. Kd se
ponovo javlja i namee jo silovitije svemu za to se ini da ga
osporava. Izraeno marksistikim jezikom, nadgradnja se na-
mee s jo vie nasilja kako se kontradikcije u bazi razreavaju
to je, najblae reeno, paradoksalno. I tu se opet, sa autono-
mizacijom crnog kao revolucionarnog principa, kao i sluaju
autonomizacije ena kao pola ili proletarijata kao klase, samo
obnavlja rasistiki ili seksualni kd, igra politike ekonomije,
prostim izmetanjem obeleenog pojma.
Drugi oblik diskriminacije, onaj uperen protiv mladih,
uopte nije sekundarna posledica klasne dominacije ili eko-
nomske eksploatacije ve najeksplozivnija konsekvenca sa-
danjeg sistema. Hijerarhijski monopol na odluivanje sve
vie potiskuje njihov drutveni znaaj na nulti nivo. Mladi
zauzimaju najkritinije ne-mesto kda, ali ne kao starosna
grupa. Ako se njihova pobuna osea svuda, to je zato to to
ne-mesto prolazi kroz sve drutvene kategorije. U ekonomiji,
politici, nauci i kulturi, neodgovornost je ta koja ima kljuni
znaaj. To je pobuna onih koji su gurnuti u stranu, koji ni-
118
kada nisu mogli da progovore ili iji se glasovi nikada nisu
mogli uti.
Sm govor se definie kao neprekidni odgovor (odgovor-
nost), koji rastvara svu drutvenu transcendenciju. Nasuprot
izgovorenoj rei, politika ekonomija je tokom istorije podr-
avala diskurs, u kojem se sve to je razmenjeno stavlja pod
instancu kda. Pored svih diskriminacija, obeleavanja i ogra-
niavanja onoga to smo izgovorili, sistem je proizveo temelj-
no odvajanje, koje proima sva ostala: ono izmeu oznaitelja
i oznaenog. Pomou tog odvajanja i cele logike komunikacije
koju uspostavlja, sistem je, postepeno, ali neumoljivo, uspeo
da neutralizuje simboliku snagu rei. Binarno struktuiranje,
apstrahovanje diskursa predstavljanja, opti ekvivalent kda,
prisvajanje rei to su elementi logike sistema.88 Buntovna
praksa iz proteklih nekoliko godina dala je novi glas izgovore-
noj rei i prevazilaenju tradicionalnih kontradikcija.
Te pobune nemaju profil klasne borbe. Ali kapitalizam i
njegove slabosti se razvijaju. Pritajene ispod odreujue in-
stance oblika proizvodnje, one izbijaju na povrinu u skladu
s logikom proirene reprodukcije sistema. Etnike i jezike
manjine, potisnute i porobljene tokom istorije birokratske
centralizacije; tlaenje ena, dece, mladih, ali i starih; ceo ci-
klus represije i prilagoavanja organizovan unutar nuklearne
porodice, kao strukture reprodukcije u funkciji produkcije;
polimorfna, negenitalna, perverzna seksualnost, likvidi-
rana ili sputana genitalnim principom seksualne stvarnosti;
priroda kao proizvodna snaga potinjena totalnom iskoria-
88
Lingvistika i semiologija, na osnovu naune analize, upravljaju
tim drutvenim iskljuivanjem ive rei. One brane kd, zato to se
kroz njega ivot i smrt sistema odvijaju ne na neki senzacionalistiki
nain, ve pre svega na politiki.
119
vanju u tim i drugim sluajevima, kapitalizam preseca celu
mreu prirodnih, drutvenih, seksualnih i kulturnih snaga,
sve jezike i kdove. Da bi funkcionisao, kapitalizam mora
da dominira prirodom, da pripitomi seksualnost, da racio-
nalizuje jezik kao sredstvo komunikacije, da potiskuje etnike
grupe, ene, decu i mlade, da sprovodi genocid, etnocid i ra-
snu diskriminaciju. U tome ne smemo videti, kao to to ini
rigidni marksizam, prosto ispade ili ak pokuaje skretanja
od osnovne teme, koja je uvek bila i moe biti samo klasna
borba. U toj doktrinarnoj konfuziji prisutna je mistifikacija
marksistike misli, koja time to ekonomiju zaokruuje kao
temeljno odreenje omoguava neometano funkcionisanje
mentalnih, seksualnih i kulturnih struktura. Ali, ako se ka-
pitalizam tokom vekova oslanjao na sve ideologije nadgrad-
nje da bi oslabio pritisak ekonomskih kontradikcija, on da-
nas primenjuje obrnutu strategiju. Sistem se sada oslanja na
ekonomske reference (blagostanje, potronja, ali i radni uslo-
vi, plate, produktivnost, rast) kao alibi protiv mnogo ozbiljni-
je subverzije koja ugroava njegov simboliki poredak. Eko-
nomska sfera, sa svojim deliminim kontradikcijama, danas
je ta koja deluje kao ideoloki faktor integracije. Time to od
sebe pravi sauesnika u tom skretanju, marksizam doputa
da ga kapitalizam lako iskoristi kao ideoloku radnu snagu
(spontanu i dobronamernu). Sve to danas daje prioritet eko-
nomskoj sferi, kroz zahteve za veim platama ili teoretisanje
o ekonomiji kao poslednjoj instanci Segi (Sguy) ili Altiser
objektivno je idealistiko i reakcionarno.
Radikalna subverzija je transverzalna, zato to prolazi kroz
kontradikcije povezane sa oblikom proizvodnje, i nedijalekti-
ka, utoliko to ne predstavlja dijalektiku negaciju u odnosu
izmeu potlaenog, neobeleenog pojma i onog obeleenog.
120
Za nju u obzir dolaze samo prelazak preko crte i razgradnja
kda.89 Ta subverzija gazi preko svih tradicionalnih kontra-
dikcija. Ali, te kontradikcije se ne sreu, zato to su odvojene
stratekom mutacijom sistema. Savez radnike klase i stude-
nata (ili besposlene omladine i radnika), na osnovu pobonog
pozivanja na zajedniku eksploatisanost, nemogu je. Njihovi
zahtevi se razilaze i to sve vie, uprkos oajnikim pokuaji-
ma studentskih i leviarskih pokreta da politizuju svoju
subverziju spajanjem s radnikom klasom. S jedne strane, tu
su radnici koji uporno, na osnovu sistema nadnica i svoje in-
tegrisanosti u industrijski sistem, brane svoje pravo na rad
i prednosti koje im sistem donosi.90 S druge strane, tu su le-
viari i drutvene grupe (formirane na osnovu pola, uzrasta,
rase, etnike pripadnosti, jezika, kulture, znanja na osnovu
svih kriterijuma nadgradnje koji su istorijski prevazieni u
skladu s racionalistikom perspektivom klasne borbe), koje
su demobilisane, neobeleene, iskljuene i iji se etiki sistem
uruava. Jaz izmeu te dve sile se samo poveava i ne moe
se premostiti. Radnika klasa vie nije zlatni standard pobuna
i kontradikcija. Nema vie referentnog revolucionarnog su-
bjekta. Nada da se subverzivno kretanje koje sistem dovodi u
pitanje kao kd, kao totalni jezik represije i odvajanja, moe
dijalektiki povezati s klasnim kontradikcijama, koje sistem
dovode u pitanje kao oblik proizvodnje i eksploatacije, samo
je deo sanjarija politikog voluntarizma.
89
Ali neko moe teiti i prelasku na drugu stranu, da bi postao obe-
leen pojam, da bi promenio poloaj, bez naruavanja kda: beli
crnac, itd.
90
Sve do sada oni su delovali arhaino naspram tehnokratskog reformiz-
ma: izbor radnog rasporeda, oplemenjivanje posla, ukidanje pokretne
trake. Sindikati se moda opravdano opiru inovacijama, ali iz konzer-
vativnih razloga.
121
Ipak, neto drugo se pojavljuje upravo na nivou proi-
zvodnog procesa. I tu dolazi do potajnog naputanja, koje se
iri kao iva rana na telu kapitalizma. Radna etika, sekularni
radniki instinkt, etika individualne i kolektivne sublima-
cije radnog procesa (koju danas, paradoksalno, reaktiviraju
sindikati i radnike partije), svuda se povlae. Tu vidimo
pojavu praksi koje ne osporavaju samo eksploataciju ve i
sm rad, kao princip stvarnosti i racionalnosti, kao neto ak-
siomatsko (kao u paroli Nikada ne radi iz 1968, ali i u traj-
kovima u Fiatu i Usinoru, gde se trajkovalo trajka radi, bez
ikakvih zahteva). To vie nije pitanje neke interne, dijalekti-
ke negacije unutar oblika proizvodnje, ve odbijanje, isto i
prosto, sme proizvodnje kao opteg aksioma drutvenih
odnosa. Nema nikakve sumnje da se to radikalno odbijanje
prikriva i izmeta iza borbe oko nadnica i korporativnih zah-
teva, da se briljivo gui i kanalie uz pomo partija i sindika-
ta, za koje su, ba kao i za sistem, ekonomski zahtevi idealno
sredstvo kontrole i manipulacije.91 To je ono to novoj levici
ili pokretu hipija daje njihovo znaenje. Nije re o otvorenom
otporu nekolicine, ve o ogromnom, latentnom naputanju,
o endemskom, maskiranom otporu tihe veine, ali nostalgi-
nom za ivom reju i nasiljem. Neto se u svakom oveku du-
boko raduje kada vidi kola u plamenu. (Omladina je, u tom
smislu, samo eksponencijalna kategorija latentnog procesa
koji zahvata najiri drutveni prostor, bez obzira na uzrast
ili objektivne uslove.) S druge strane, nova levica ini sa-
moubistvo ako veruje da ima statistiki znaaj, da je postala
masovna politika sila. Ona se tu nepovratno gubi na nivou
91
To bi trebalo da znai da tradicionalne kontradikcije vie nemaju
nikakvo jasno znaenje. Ali, moda ga nikada nisu ni imale?
122 123

predstavljanja i tradicionalnih politikih kontradikcija (isto samo na privatno vlasnitvo nad sredstvima za proizvodnju.
vai i za ameriku kontrakulturu). Vrsta, rasa, pol, uzrast, jezik, kultura, znaci antropolokog ili
kulturnog tipa sve su to kriterijumi razlikovanja, oznaava-
Politika revolucija i kulturna revolucija nja i kda. Hipoteza po kojoj su to, u krajnjoj instanci, samo
potomci ekonomske eksploatacije, krajnje je pojednostav-
U poslednjih sto godina, kapitalizam je uspevao da sprei
ljujua. Naprotiv, ispravnije je rei da je i ta hipoteza samo ra-
ozbiljne drutvene i politike promene tako to je apsorbovao
cionalizacija poretka koji se kroz nju reprodukuje dominaci-
kontradikcije koje su se postavljale samo na nivou materijal-
ja koja ekonomsko koristi kao taktiku, obilaznicu i alibi. Profit
ne proizvodnje. Kontradikcije postaju radikalne tek kada, kao
i eksploatacija danas vie nisu sutinske injenice. Moda to
to je to danas sluaj, dostignu nivo ukupnih drutvenih od-
nisu bili ni u Zlatno i Gvozdeno doba kapitalizma.
nosa. Tek s proirivanjem polja drutvene apstrakcije na nivo
Upravo na nivou proizvodnje drutvenih odnosa kapitali-
potronje, oznaavanja, informacija i znanja, s proirivanjem
zam se pokazuje ranjivim i sklonim propasti. Njegova fatalna
juridiskcije i kontrole na celo polje kulture i svakodnevnog i-
bolest nije nesposobnost da se reprodukuje ekonomski i po-
vota, ak i na nesvesno, sistem moe razreiti delimine kon-
litiki ve nesposobnost da se reprodukuje simboliki. Simbo-
tradikcije povezane sa ekonomskim odnosima u proizvodnji.
liki drutveni odnosi su neprekidni krug davanja i primanja,
Kroz obnovu dovrenu tek posle sto godina, kapitalizam je,
koji, kao u primitivnoj razmeni, ukljuuje potronju vika i
radikalizujui sopstvenu logiku, uspeo i da radikalno izmeni
svesni antiprodukcionizam svaki put kada akumulacija (stva-
marksistike definicije kontradikcija i revolucije.
ri koje jo nisu razmenjene; koje su uzete, a jo nisu vraene;
Kulturna revolucija, koja odgovara radikalizovanoj logi-
koje su steene, a jo nisu odbaene; koje su proizvedene, ali
ci kapitala, sveobuhvatnom imperijalizmu92, nije razvijeni
jo nisu unitene) zapreti da ukine recipronost i pone da ge-
oblik ekonomsko-politike revolucije. Ona deluje na osnovu
nerie mo. Taj simboliki odnos je ono to model politike
izokretanja materijalistike logike. Suprotno materijalisti-
ekonomije (model kapitala) koji zna samo za proces zakona
kom postulatu, po kojem je oblik proizvodnje i reprodukci-
vrednosti, odakle potiu prisvajanje i beskonana akumulaci-
je drutvenih odnosa podreen odnosima materijalne proi-
ja vie ne moe da proizvede. On je radikalna negacija simbo-
zvodnje, moemo se upitati da li je proizvodnja drutvenih
likog odnosa. Ono to je proizvedeno vie se ne razmenjuje
odnosa ta koja odreuje oblik materijalne reprodukcije (razvoj
simboliki, a ono to nije simboliki razmenjeno (roba) hrani
proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa). Genealogija dru-
drutvene odnose moi i eksploatacije.
tvenih odnosa ukazuje na mnoge kriterijume dominacije, a ne
Toj fatalnosti simbolike dezintegracije, pod znakom
92
Ekonomsko i politiko irenje kapitalizma na planetarnom nivou ekonomske racionalnosti, kapitalizam ne moe umai. Mo-
samo je ekstenzivni modalitet tog produbljivanja kapitala. Pored emo rei, zajedno s Kardanom, da osnovna kontradikcija
toga, upravo na tom nivou analiza imperijalizma se generalno po- kapitalizma vie nije ona izmeu razvoja proizvodnih snaga
kazuje ogranienom
124 125

i proizvodnih odnosa ve nemogunost da ljude navede na konzumaciju, svetkovinu, razbacivanje. Potroiti znai ponovo
participaciju. Ipak, pojam participacija ima konotaciju poeti s proizvodnjom. Sve to je potroeno je zapravo inve-
koja je suvie ugovorna i racionalistika da bi dobro izrazila stirano; nita nije zaista izgubljeno. ak i kada se zapale zalihe
prirodu simbolikog. Recimo zato da je sistem strukturalno kafe, kada se ogromno bogatstvo uniti u ratu, sistem ne moe
nesposoban da oslobodi ljudske potencijale, osim kao proi- spreiti da to dovede do proirenja reprodukcije. On je vezan
zvodne snage, to jest, u skladu sa operativnom svrhom koja ne nunou proizvodnje, akumulacije, stvaranja profita. Nje-
ostavlja prostora za nadoknaivanje gubitka, poklon, rtveni gova pomo nerazvijenim zemljama vraa se kao viestruka
dar ukratko, za mogunost simbolike razmene. zarada. I pored svih osuda katastrofe koja neminovno sledi
Primer potronje je veoma znaajan. Feudalni sistem je na kraju tog procesa, koje su liberalni eksperati upuivali u
propao zato to nije naao put koji vodi ka racionalnoj pro- proteklih dvadeset godina, bogate nacije ne mogu smanjiti
duktivnosti. Buroazija je znala kako da natera ljude da rade, (ak i ako to zaista ele), osim po cenu pravih rtava, jaz koji
ali je jedva izbegla propast 1929, zato to nije znala kako da ih razdvaja od Treeg sveta. To znai i da je svaki pojedinac,
ih natera da troe. Do tada se zadovoljavala time da ljude pri- svaki potroa, zatoenik profitabilne manipulacije dobrima
silno socijalizuje i eksploatie kroz rad. Ali kriza iz 1929. je i znacima u svom najboljem interesu. On vie ne moe gubiti
oznaila taku zaguenja: problem vie nije bio produkcija ve svoje vreme u dokolici.93 On neminovno, na sopstvenom nivou,
cirkulacija. Potronja je postala strateki element; ljudi se od reprodukuje ceo sistem politike ekonomije: logiku prisvaja-
tada mobiliu kao potroai; njihove potrebe postaju sutin- nja, nemogunost bacanja, darivanja i gubitka, neumoljivost
ski vane, isto koliko i njihova radna snaga. Tom operacijom zakona vrednosti.
sistem je obezbedio svoj ekonomski opstanak na fantastino Ista sprega postoji i na politikom nivou. Vlast se sastoji
proirenom nivou. Ali u strategiji potronje ima jo neeg. iz monopola nad izgovorenom reju; izgovorena re (odluka,
Time to je dopustio mogunost irenja i potronje, organizo- odgovornost) vie se ne razmenjuje. Ali, ta situacija je eksplo-
vao drutvenu redistribuciju (socijalnu sigurnost, subvencije, zivna; oni na vlasti to znaju. I vidimo ih kako oajniki poku-
plate koje vie nisu striktno definisane reprodukcijom radne avaju da se odreknu dela izgovorene rei, da redistribuiraju
snage), pokrenuo reklamu, poeo da se bavi ljudskim od- deo odgovornosti, da bi izbeglu bumerang koji ih im se vratio
nosima, itd., sistem je stvorio iluziju simbolike participacije maja 1968. Ali oni to ne mogu postii. Voleli bi da imaju par-
(iluziju da je ono to je oduzeto i osvojeno ipak redistribui- ticipaciju, ali participacija se svaki put otkriva samo kao bolja
rano, dato, rtvovano). Cela ta simbolika simulacija zapra- taktika za iru reprodukciju sistema. to se vie autonomije
vo otvoreno cilja na jo vei profit i mo. Uprkos svoj dobroj dodeli svakome, odluivanje se sve vie koncentrie na vrhu.94
volji (makar meu onim kapitalistima koji su svesni nunosti
93
ublaavanja logike sistema da bi se izbegla eksplozija u bliskoj Baudrillard, La socit de consommation (Paris: Denol, 1970).
budunosti), sistem ne moe od potronje napraviti pravu 94
Autonomija fakulteta, kakvu znamo, je najbolje sredstvo za nji-
hovo usklaivanje sa kapitalistikom produktivnou, kao to je i
126
Kao i 1929, kada je sistem skoro propao zbog nesposobnosti
da produkciju ubaci u cirkulaciju, tako i danas on strada zbog
nesposobnosti da omogui cirkulaciju izgovorene rei. Poto
je samo sistem proizvodnje, on moe reprodukovati samo
sebe. On vie ne moe postii bilo kakvu simboliku integra-
ciju (povratnost procesa akumulacije kroz festivale i bacanje,
povratnost proizvodnog procesa kroz unitavanje, povratnost
procesa vlasti kroz razmenu i smrt).
Na svim mestima, sistem je oboleo od desublimacije, li-
beralizacije, tolerancije, dok pokuava da prevazie sebe ne
bi li preiveo. Potronja, zadovoljavanje potreba, seksualno
osloboenje, prava ena, itd. spreman je da dopusti sve da
bi smanjio drutvenu apstrakciju, samo da bi ljudi nastavili da
igraju igru. Ali, jo jednom, on to ne moe postii, zato to
je ta liberalizacija suvie represivna. Potrebe koje su nekada
bile sluajne i heterogene, sada se homogenizuju i konano
racionalizuju, u skladu s modelima smog sistema. Seksual-
nost, nekada potisnuta, osloboena je kao igra znakova. Tako
se seksualnost objektivizuje kao funkcionalnost tela i profita-
bilnost principa zadovoljstva. Informacije su osloboenje, ali
samo radi boljeg upravljanja i oblikovanja preko medija. Pri-
tisak sistema politika ekonomije svuda samo raste. Poslednji
znaci su borba protiv zagaenja i za oplemenjivanje radnog
mesta. I tu sistem nastoji da ublai svoja ogranienja i povrati
dostojanstvo prirode i rada: to je samo desublimacija proi-
zvodnih snaga u odnosu na tradicionalnu eksploataciju. Ali,
dobro znamo da se simboliki odnos oveka prema prirodi
ili sopstvenom radu tu nee pojaviti. Tu moe doi samo do
fleksibilnije i pojaane operativnost sistema.
nezavisnost kolonizovanih naroda bila najbolje sredstvo za nastavak
i modernizaciju njihove eksploatacije.
127
Suoavamo se s kodiranjem, superkodiranjem, univerza-
lizacijom kda, s prodorom aksiomatizacije kapitalistikog
sistema (Delez). Ali naspram te pobednike apstrakcije, na-
spram te nepovratne monopolizacije, javlja se potreba za sim-
bolikim oseanje da se nita ne moe dati, a da ne bude
vraeno, da se nita ne moe osvojiti, a da se neto ne izgubi,
da se nita ne moe proizvesti, a da se neto ne uniti, da se
nita ne moe izgovoriti, a da se na to ne odgovori.
Ekonomija kao ideologija i simulacioni model
Kapitalistiki sistem ima sve razloge da tu subverziju sim-
bolikog, koja se do nekog stepena javlja pod etiketom kul-
turna revolucija, skrene kroz odlaganje kontradikcija u
ekonomski domen. Autonomizacija ekonomskog je ideolo-
ka strategija. Burdije (Bourdieu) opisuje istu pojavu u sluaju
sistema obrazovanja i kulture.95 Tim sistemima je doputena
formalna autonomija (o kojoj se teoretie kao o transcenden-
ciji i koja se predstavlja kao demokratska i univerzalna istina
kao jednako pravo na obrazovanje i kulturu za sve dok se
klasna struktura izokree u korist poretka proizvodnje). Preko
tog efekta autonomije i iza tog simulakruma prevazilaenja, si-
stem bolje sprovodi svoju ideoloku funkciju i na najefikasniji
nain obnavlja vladajue drutvene donose. Moemo se upita-
ti da li on slui samo njihovoj reprodukciji ili moda specifinoj
proizvodnji klasne dominacije. Naime, to onda podrazumeva
izokretanje analitikog okvira: ekonomsko se u naem dru-
tvu moe ukazati kao najvanije mesto izjednaavanja ansi,
kao najmanje konzervativan meu drutvenim odnosima,
95
Pierre Bourdieu et Jean-Claude Passeron, La rproduction: Elments
pour une thorie du systme denseignement (Paris: Minuit, 1970).
128
itd. (Istorijski, od pojave buroazije, ekonomija je igrala ulogu
odskone daske za emancipaciju, u poreenju s mnogo ko-
zervativnijim pravnim, religioznim i kulturnim strukturama.)
I moda su upravo akademski i kulturni sistemi ti koji imaju
odluujuu ulogu u proizvodnji drutvenih odnosa, dok se
ekonomsko samo oslanja na njihovu reprodukciju.
U svakom sluaju, ideoloki proces, onako kako se pojav-
ljuje u Burdijeovoj analizi, nije se promenio i moe se genera-
lizovati na sledei nain: ideologija se uvek produava autono-
mizacijom deliminog totaliteta; svi autonomizovani delimi-
ni totaliteti odmah dobijaju ideoloku vrednost. Tako Burdije
tretira obrazovni sistem. Ali, sva delimina polja, a posebno
ekonomsko, mogu, iz istog razloga, delovati kao ideoloka po-
lja, kada se jednom uspostave kao autonomna instanca (i ak
determinanta). Ali, autonomizacija ekonomske sfere je neto
zajedniko i kapitalizmu i marksizmu.
1. Sva autonomizovana delimina drutvena polja posta-
ju, u isto vreme, mesta univerzalistikog i egalitarnog mita:
nekada je to bila religija; danas su to obrazovni i kulturni
sistemi; potronja, kao funkcija izolovana od proizvodnje,
ubrzano postaje takva. Ali, ekonomska sfera afirmie samu
sebe u svojoj autonomiji kada se suoi s religioznom, kultur-
nom, itd., kao sfera drutvene racionalnosti, kao univerzalna
instanca produktivnosti (tu se marksistiki ekonomisti opet
ne mogu razlikovati od buroaskih) i, samim tim, kao ega-
litarni mit. Svi ljudi imaju jednaka prava pred objektivnim
razumom produktivnosti.
2. Ekonomsku sferu podrava nauka. Naime, sva ta uda-
ljena polja lue mit o strogosti, objektivnosti, istini. Objektiv-
nost i istina su samo efekti parcelizacije oblasti znanja, njegove
autonomizacije pod odreenim pravilima. Egzaktne nauke
129
ive u imaginarnom svetu, zatvorenom za sve drugo svojim
savrenim i fragmentiranim znanjem, a nauna strast nije
nita drugo nego fascinacija zabludom. Politika ekonomija,
kao posebna nauka, istinski je ideoloka, a kritika politika
ekonomije, kada i sma eli da bude nauna (materijali-
stika) samo osnauje svoj predmet kao udaljenu apstrakciju.
Nema ekonomske istine, ili bolje, mi smo samo oblikovali tu
istinu kao proizvoljnu instancu.
3. Sva delimina polja, ukljuujui i ekonomsko, jesu obla-
sti kontradikcija, takoe deliminih. Mesto osnovnih kontra-
dikcija mesto dananje politike jeste linija koja razdvaja
delimina polja. A revolucija nije razreavanje deliminih
kontradikcija ve ukidanje te linije. Unutranje kontradikcije
unutar deliminih polja su odjek odvajanja koje ih proganja.
To je njihovo rodno mesto. One su zato dvosmislene: u isto
vreme kada pokazuju opsednutost neodvajanjem, samo po-
jaavaju odvajanja tako to ih autonomizuju kao unutranje
kontradikcije. Njihovo razreenje nikada ne moe ii dalje od
odvajanja, koje zato nikada nije konano. One se razreava-
ju bekstvom iz deliminog sistema opsednutog odvajanjem
(drugi bi rekli kastracijom). Takav je proces politike ekono-
mije; takvo je imaginarno politike ekonomije (Kardan).
Cela materijalistika kritika ideologije, osuda autonomiza-
cije vrednosti svesti, kulture, simulacije naela stvarnosti ideja,
cela ta kritika se u potpunosti okree protiv materijalizma, to jest,
protiv autonomizacije ekonomskog, sve dok se ono tretira kao
(odreujua) instanca.
Ekonomsko se svuda javlja kao teorijska interpretacija
raskida sa simbolikom razmenom, kao institucija odvoje-
nog polja, koje zatim postaje vektor totalne reorganizacije
drutvenog ivota. To je simulacija univerzalne konane ra-
130
unice i produktivne racionalnosti, simulacija odreenja, dok
simbolika razmena ne zna ni za odreenje, niti za cilj. To je
simulacija realnosti te instance, ekonomskog naela stvarnosti
koje poinje da se univerzalizuje na osnovu smog principa
odvajanja. Danas se taj model moe nai u svojoj dovrenoj
formi, zajedno sa ostalim operativnim modelima, sa simu-
lacijama situacija koje za cilj imaju predvianje i kontrolu, sa
operativnim sredstvima koja zamenjuju stvarnost i kd na-
ela stvarnosti.96
Kardan kae: Racionalnost modernog drutva nalazi se
samo u njegovoj formi: to je silogizam rasta, kamufliran kao
istorijska dijalektika razvoja proizvodnih snaga. Ali, u tom
silogizmu hipoteze svoj sadraj pozajmljuju od imaginar-
nog. A prevaga silogizma kao takvog, opsednutost racional-
nou odvojenom do svega ostalog, ini imaginarno drugog
stepena. Moderna pseudoracionalnost je oblik imaginarnog
unutar istorije. Ona je proizvoljna u svojim krajnjim cilje-
vima, sve dok ti ciljevi ne pokazuju nikakvu racionalnost. I
ona je proizvoljna kada se sama namee kao cilj (to vai i za
logiki i za dijalektiki razum). U tom pogledu, moder-
ni svet je rtva sistematinog delirijuma, a autonomizacija
nesputane tehnologije (i birokratije) je samo njegova najne-
posrednija, najvidljivija i najopasnija forma Ekonomija,
na najupadljiviji nain, pokazuje dominaciju imaginarnog
na svim nivoima.97
96
Tako se idealistika i materijalistika simulacija udruuju. Njiho-
va zajednika ema je odvajanje instanci pod jurisdikcijom jedne od
njih (ista ema kao u semiolokoj redukciji). Cf. Baudrillard, Ftis-
hisme et idologie, Nouvelle revue de psychanalyse, op. cit.
97
Paul Cardan (Cornlius Castoriadis), LInstitution imaginaire de la
socit, Seuil, 1975. Originalno objavljeno u asopisu Socialisme ou
131
Simboliko je ukidanje imaginarnog politike ekonomi-
je (i svih drugih odvojenih polja). U tom smislu, kulturna
revolucija vie nije vezana za ekonomsko-politiku revolu-
ciju. Ona preseca ekonomsko-politiko kao delimian revo-
lucionarni diskurs, ali koji se, u izvesnom smislu, pokazao
i kao racionalizujui i mistifikatorski. Revolucija koja tei
celini ivota i drutvenih odnosa vodie se pre svega pro-
tiv autonomizacije ekonomskog, iji je poslednji znamen
(revolucionarni i materijalistiki) autonomizacija oblika
proizvodnje kao odreujue instance. Poto sistem danas
ne raspolae boljom strategijom od dijalektike politike
ekonomije, kulturna revolucija se mora postaviti protiv
ekonomsko-politike revolucije.
Marksistika teorija i radniki pokret:
koncept klase
Na taj revolucionarni potencijal, na tu subverziju upere-
nu protiv aksiomatskog karaktera produktivne racionalnosti
(ukljuujui i njene unutranje kontradikcije) vie se ne moe
primeniti marksistika analiza klase i oblika proizvodnje.
Marksizam je nesposoban da teoretski sagleda ukupnu dru-
tvenu praksu (ukljuujui i najradikalnije forme marksizma);
on moe da je vidi samo kao odraz u ogledalu oblika proi-
zvodnje. On ne vodi ka dimenziji revolucionarne politike. U
naoj sadanjoj poziciji, marksistika analiza, sa svojom revo-
lucionarnom racionalnou, vie ne moe osvetliti ni moder-
na, niti primitivna drutva.
Barbarie, 19641965. The Imaginary Institution of Society,VII: Imagi-
nary in the Modern World, op. cit., str. 156.
132
Pored toga, retrospektivno gledano, moramo se upitati
da li je moda oduvek bilo tako, da li je jo u Marksovo vre-
me teorija oblika proizvodnje za ishod imala krajnje pojed-
nostavljivanje drutvene prakse. Ako ne moe da govori o
sadanjem obliku revolucije, da li je onda, makar u nekom
istorijskom trenutku (u klasinoj fazi kapitalizma), mogla
da govori o temeljnim kontradikcijama? Da li je oblik pro-
izvodnje (zajedno s klasom i klasnom bornom) imao svoj
trenutak istine?
Ovde se namee bogohulna hipoteza da sprega marksi-
stike teorije i radnikog pokreta iz XIX veka moda nije bila
udo istorije najvei dogaaj u istoriji, kae Altiser ve okvirima oblika proizvodnje, proizvodnih i klasnih odnosa.
proces reciprone redukcije i neutralizacije. Objektivni istorijski
rezultat bilo je guenje i jednog i drugog, prvo u lenjinistikoj
politikoj meavini, zatim u staljinistikoj birokratiji, a danas
u najvulgarnijem reformistikom empirizmu. To su stadiju-
mi dugog opadanja, koje bi bilo suvie pojednostavljeno pri-
pisati nekim uzgrednim poremeajima. Duboka logika tog
opadanja primorava nas da se vratimo iza Staljina, iza Lenji-
na, itd., sve do kljunih taaka misli smog Marksa, na prvo-
bitni dogaaj, koji se uvek zamiljao kao neosporno revolu-
cionaran, na dijalektiku spregu njegove teorije i objektivne
drutvene prakse klase zvane proletarijat. Toliko dugo smo
iveli u senci tog udesnog dogaaja da ideja kako ta sprega
nije bila nuna, niti nuno najbolja, nikada nije bila istinski
formulisana. Drutvena pobuna i kretanje teorije, koji pro-
veravaju sebe u onom drugom, koji se uzajamno potvruju u
odnosu na tok istorije, bili su univerzalizovani kao istorijski
razum, pod znakom dijalektike revolucije. Ali oni su bili iz-
gubljeni kao radikalna drutvena razliitost.
133
Tanije, nije dolo do spajanja radikalne pobune i radi-
kalne teorije, pri emu su oboje bili u primitivnoj fazi i ne-
odreeni (kao u sluaju pobunjenikih pokreta iz XIX veka,
sve do Komune 1871. i zatim ponovo u maju 1968), ve iz-
meu dva pojma koja su ve bila formirana i naginjala jedan
drugom. Ako hoete, to jeste dijalektiki, ali treba videti da
je ono to je tu bilo dijalektizovano i na emu se dri cela
marksistika teorija, jedna drutvena injenica precizirana
kao klasa, kao objektivna i svesna organizacija, kao proleta-
rijat. Ono to je teorija definisala kao proletersku organiza-
ciju jeste jasno odreena drutvena kritika koja se odvija u
S jedne strane imamo objektivnu i organizovanu klasu, a s
druge racionalnu i izgraenu teoriju (kako u njenom mate-
rijalistikom sadraju, tako i u njenom dijalektikom obliku)
izmeu ta dva pojma, od kojih je svaki bio racionalizovan
u slici drugog, kruila je dijalektika revolucije. Teko je pro-
ceniti da li je ba sve bilo potisnuto i eliminisano u toj ope-
raciji koja je jednom za svagda pod znakom materijalizma,
istorije i dijalektike uspostavila revolucionarno naelo stvar-
nosti. Recimo zato sledee: sve to su princip zadovoljstva i
radikalni revolt otkrili i to se jo uvek moe itati u pobuna-
ma iz XIX veka, u unitavanju maina, u premarksistikim
utopijama i liberterskom diskursu, u ukletim pesnicima ili
seksualnoj pobuni i to je, daleko izvan okvira materijalne
proizvodnje, teilo simbolikoj konfiguraciji ivota i dru-
tvenih odnosa, uniteno je apstraktnom konfiguracijom po-
litike ekonomije naime, u svojoj udesnoj sprezi, marksi-
stika teorija i socijalistika organizacija su ceo taj primitivni
i radikalni pokret dijalektizovale tako to su ga, pod znakom
klasnog statusa i istorijskog sadraja, posmatrale kao ra-
134
zvoj proizvodnih snaga. One su ga racionalizovale u odnos
antagonistikih snaga unutar samo jednog drutvenog polja,
magnetizovanog politikom ekonomijom.
Ali taj revolt je ukljuivao neto drugaije od dijalektike
snaga. On je znaio provalu radikalne razliitosti, neto sasvim
drugaije od vika vrednosti i eksploatacije radne snage, koji
deformiu sve drutvene odnose jednostranom racionalno-
u proizvodnje i univerzalne socijalizacije pod zakonom
vrednosti. I ako pogledamo paljivije, zahvat se sastojao u di-
jalektikoj rehabilitaciji statusa proizvoaa, ka emu je bio zakonskom) i budue prisvajanje sredstava za proizvodnju,
usmeren revolt i u emu je marksistika teorija od sebe na-
pravila polaznu taku drutvene revolucije. Marksizam izvodi
revolucionarni manevar i obeava osloboenje izvan procesa
razgradnje i represije. (Nie je u pravu: radnici su uzdigli u vr-
hunsku vrednost sm znamen svog ropstva, isto kao i hriani
patnju.) To vie nije revolucija za ovde i sada: ona postaje isto-
rijska svrha. Definisana pozitivistiki, pod znakom progresa
buroazije ili dijalektiki, pod marksistikim znakom revolu-
cije, ona je uvek bila nametanje znaenja, racionalna projek-
cija objektivne svrhe suprotstavljene radikalnosti elje, koja, u
svom ne-znaenju, preseca sve konane ciljeve.
U odnosu na situaciju iz XIX veka, stvorenu masivnom
industrijalizacijom, disciplinom koncentracionog logora,
strogom obukom generacija zanatlija i seljaka, u odnosu na
tu situaciju razgradnje i revolta, marksistika teorija i radni-
ka organizacija uspele su da artikuliu neto to bi se moglo
nazvati optom istorijskom racionalizacijom, nekom vrstom
sekundarne elaboracije: valorizaciju rada kao izvora drutvenog
bogatstva, valorizaciju procesa racionalnog razvoja proizvod-
nih snaga, tog procesa koji se poistovetio sa revolucionarnim
projektom (svakako kroz dijalektiku negaciju, ali iza kojeg je
135
neumitno bilo skriveno meanje radnike klase s radom kao
drutvenom etikom te iste klase).
Etika racionalnog rada, koja je buroaskog porekla i koja
je tokom istorije sluila za definisanje buroazije kao klase,
sada se obnavlja, u fantastinom obimu, na nivou radnike
klase i opet slui za njeno definisanje kao klase, to jest njenom
svoenju na status koji podlee istorijskom predstavljanju.
Potovanje prema maini, uvanje instrumenata rada, to
nagovetava vlasnitvo (neku vrstu ljudskog prava nasuprot
uspostavljaju radniku klasu kao produktivistiki poziv, koji
zauzima mesto istorijskog poziva buroazije. injenica da se
u revolucionarnom projektu sredstva za proizvodnju stavljaju
na raspolaganje onima koji proizvode, pod znakom drutve-
nog prisvajanja i samoupravljanja, samo pridaje svojstvo ve-
nog procesu proizvodnje, s one strane svih promena u obliku
proizvodnje. Klasa pregalaca se tako potvruje u svom ide-
alizovanom statusu kao proizvodna snaga, ak i u svom revo-
lucionarnom idealu. Ona je odraz najdragocenijeg ljudskog
kapitala, u skladu s mitom o poreklu drutvenog bogatstva.
Pod maskom istorijskog materijalizma, idealizam pro-
izvodnje na kraju raa pozitivnu definiciju revolucionarne
klase. Klasa se zatim definie na nivou univerzalnog, na osno-
vu univerzalnosti radne snage. Ona se tako vraa na sutinu
koju joj je zapravo dodelila buroaska klasa i koja ju je defi-
nisala, u njenom istorijskom biu, na osnovu univerzalnosti
kapitala. Kapital i radna snaga se onda sreu kao odgovara-
jue vrednosti, jednako zasnovane u univerzalnom.98 U tom
98
Ta konfizija se ponovo javlja zbog injenice da pored razmenske
vrednosti radne snage to predstavlja nivo eksploatacije i dijalektike
kontradikcije Marksistika teorija zadrava i nivo upotrebne vrednosti
136
susretu klasa od kojih svaka ima svoj cilj, odnosno istorijsku
referencu, buroaska klasa uvek odnosi prevagu. Naime, kon-
cept klase je njeno vlasnitvo i kada uspe da u njega uhvati
proletarijat ve je dobila igru. Klasa je univerzalistiki i raci-
onalistiki koncept, roen u drutvu racionalne produkcije i
kalkulacije proizvodnih snaga. U izvesnom smislu, oduvek je
postojala i postojae samo jedna klasa, ona buroaska. Kapi-
talistika buroaska klasa je definisana ne samo vlasnitvom
nas sredstvima za proizvodnju ve i racionalnom svrhom
proizvodnje. Napraviti od proletarijata klasu znai zatvoriti ga
u poredak definicije (sa svojstvima kao to su klasna svest
i istorijski subjekt) iji model ostaje buroaski.99 Uzdiza-
rada, nivo nesvodiv na pozitivnost vrednosti, to jest, zadrava ogledalo
ljudske pozitivnosti rada u kojem proleterska klasa, u prelazu iz nega-
tivnog u pozitivno, poinje da prepoznaje sebe. Jo jednom, upotrebna
vrednost se podmuklo poigrava s marksistikom teorijom.
99
U tom pogledu, veoma lepa dijalektika koju Luka razvija u Istoriji i
klasnoj svesti poprima potpuno dvosmisleno znaenje. Racionalni poziv
klase kao istorijskog subjekta, artikulacija tog procesa kroz svest koju
klasa ima o sebi to su pojmovi kojima se utire put hipostaziranju bia
klase, trijumfu naela stvarnosti i predstavljanja klase, to zapravo znai
trijumfu Partije. Na jednom niovu, ta dijalektika i sponatna kolektivna
klasna svest kao da protivree birokratskom procesu (to je razlog zato
je Staljin, uvek povran, napao tu knjigu). Ali na dubljem nivou, postoji
kolizija izmeu racionalistike teorije klasne svesti i formalne racional-
nosti birokratije. Nije sluajno to to se Lukaeva teorija, dijalektika i
spontanistika, javlja u trenutku kada je birokratski monopol Partije
bio istorijski ojaan. Ona nije sutinski napadala taj proces zato to je,
fiksirajui reflektiranu sutinu, klasnu racionalnost, to za sebe istorij-
skog subjekta, nuno zastupala logiku predstavljanja i poistoveivanja
uporedo sa idealnom instancom (na neki nain, ego ideal klase). Ta
instanca je mogla biti samo organizacija Partije. Imaginarnom istorij-
skom subjektu odgovara duboko paranoina maina birokratije. (Na isti
nain, idealizacija svesnog subjekta je tokom cele zapadne istorije bila
137
nje na status klase je ekvivalentno racionalizaciji radnikog
pokreta i njegovog revolta, ekvivalentno uklapanju u optu
racionalnost industrijskog poretka. Tako izraz klasa protiv
klase moe dobro oznaavati antagonizam na nivou odnosa
prema sredstvima za proizvodnju, ali ni na koji nain ne raski-
da sa svrhom sme produktivnosti. Naprotiv, time to je uvlai
u svoju dijalektiku, ta ema slui samo proirivanju procesa
politike ekonomije u beskraj.
Ako klasna borba ima neko znaenje, onda se ono ne
nalazi u susretu jedne klase s drugom. (Kada se struktura
preokrene i proleterska klasa pobedi, kao na Istoku, nita se
sutinski ne menja u drutvenim odnosima.) To znaenje
moe biti samo u radikalnom odbijanju da se bude zatvo-
ren u bie i svest klase. Naime, na proletarijatu je da negira
buroaziju zato to mu ona dodeljuje klasni status. On ne
savremenik proirivanja racionalne kontrole drave. Ista operacija se
pojavljuje na nivou klase kod Lukaa.) On se vratio staljinizmu kada je
napisao Unitenje razuma, gde je osudio iracionalnost faizma. Ali fai-
zam je iracionalan samo za buroasku demokratiju. On zapravo inkar-
nira ekstremno paranoini razum, ekstrem koji dijalektiki razum ne
moe da ospori kada zapadne u imaginarnu transcendenciju subjekta,
proleterske klase. Na toj apstrakciji se moe izgraditi (i sa Staljinom e,
logino, biti izgraen) totalitarizam, to jest totalno preuzimanje nadle-
nosti, totalna kontrola klase preko organizacione instance pod znakom
razuma. Klasna svest, ta idealistika vizija, raa samo jedan oblik objek-
tivnog postojanja: Partiju. Nije sama klasna svest, u svom sopstvenom
kretanju, ta koja donosi Partiju ili organizaciju kao dijalektikog posred-
nika svoje prakse. To je birokratija, koja, u skladu sa proirivanjem svo-
je moi, lui klasnu svest kao svoju ideologiju. Dok pie Istoriju i klasnu
svest, Luka nije antistaljinista, on je deo istog pokreta kao i Staljin. On
daje birokratiji njenu filozofiju istorije, refleksivnu filozofiju klase kao
subjekta s kojim pobednika birokratija moe da nastavi sa istorijskom
idealizacijom svoje totalitarne prakse.
138 139

sme negirati sebe sve dok je lien sredstava za proizvodnju mim tim, da se uzajamno neutralizuju. A projekat preobraaja
(to je, naalost, objektivna marksistika definicija klase); ivota, koji je bio i Marksov zahtev, kao i dananjeg revolta,
on negira sebe sve dok je definisan u okvirima proizvodnje i polako je zamenjen drugim ciljem, pobedom proletarijata.
politike ekonomije. Da li proletarijat moe imati neko zna-
enje ako sam sebe definie u okvirima proizvodnih snaga, Revolucija kao svrha: istorija u iekivanju
rada, istorijske racionalnosti, itd.? U tom okviru, proletarijat
Zajedno sa oblikom proizvodnje, koncept istorije formi-
(ili bilo koja druga mogua klasa) se obavezuje da stupi u
ra drugo krilo te dijalektike racionalizacije. On je odgovara
racionalnu dijalektiku forme i sadraja (s jedne strane, kla-
konceptu razvijenom u drutvenoj strukturi u vreme teoret-
sna struktura, s druge, njegove sopstvene klasne vrednosti,
ske artikulacije oblika proizvodnje (jo jednom, uvoenje
osim kada to nije klasni interes!). On prihvata svrhu kla-
predstavljanja u perspektivi, kao naela stvarnosti prostora,
se, koja ga savreno zatvara u dijalektiku igru kapitalisti-
tokom renesanse).
kog drutva.
Moe se govoriti i o milenaristikom elementu prisutnom
Tanije, time to pojaava sebe u svom biu, srazmerno
kod Marksa100: o komunizmu kao bliskoj budunosti, o
razvoju klasne borbe, proletarijat uveava mo vladajue kla-
predstojeoj revoluciji. Taj utopijski impuls potie iz Uvoda u
se, a njegova degradirana opozicija slui reformistikm im-
kritiku Hegelove filozofije prava, Ekonomsko-filozofskih rukopisa
pulsu kapitalistikog sistema, osim kada se pokae jo kon-
iz 1844, Teza o Fojerbahu i Manifesta. Posle neuspeha iz 1848,
zervativnijim u odnosu na vladajue vrednosti. To je situacija
dolo je do povratka na poetne pozicije. Komunizam vie
koju imamo danas.
nije bio neposredna mogunost sadanje situacije; on je mo-
Kome moemo pripisati odgovornost za istorijsku zablu-
gao postati prava mogunost samo mnogo kasnije, na kraju
du dvostruke revolucionarne negacije (proletarijat kojeg je
perioda u kojem e se formirati neophodni istorijski uslovi.101 S
sreno porodila buroazija, ali koji se nije rodio za sebe kao
Kapitalom, prelazimo put od revolucionarne utopije do prave
klasa)? Lenjin ili ak Staljin, odumiranje samog proletarijata
istorijske dijalektike, od neposrednog i radikalnog revolta do
da li su to samo dijalektike nezgode? Sasvim prosto, problem
objektivnog razmatranja situacije. Neophodno je da kapitali-
je sprega revolucionarne teorije usmerene na ukidanje klasa,
zam sazri, da iznutra postane drutveni sistem, kroz vlastitu
koju je naznaio Marks i revolucionarnog subjekta (prava i
negaciju. Odatle sledi logika i istorijska nunost, dijalektiki
istorijska klasa plaenih radnika). Ne moe se ak rei ni kako
Dugi mar, u kojem negativnost proletarijata nema nepo-
se proletarijat postepeno okrenuo protiv sebe. On je logino
proizveo supstancijalizaciju drutvenog revolta u klasi koja se
100
teoretski ne moe prevazii i koju je organizacija ubrzo samo Oslanjam Kalivodin rad (Robert Kalivoda), Marx et Freud (Paris:
uvrstila u njenom biu. Od tog trenutka, proleterska klasa i Editions anthropos, 1971).
101
marksistika teorija poinju da opravdavaju jedna drugu i, sa- Isto vai i za hriansku istoriju; hrianski koncept istorije je nastao
iz neuspeha Drugog dolaska.
140
sredne posledice po sebe kao klasu ve dugorono utie na
proces kapitala. Ukljuen u tu dugu objektivnu obilaznicu,
proletarijat poinje da razmilja o sebi kao o negaciji i istorij-
skom subjektu.102
Marksizam zatim odstupa od svog radikalnog impulsa i
svoje napore usmerava na istraivanje istorijskih zakona. Pro-
letarijat vie ne iskorauje iz sopstvene senke; on se uveava
u senci kapitala. Revolucija se smeta u neumoljivi proces
evolucije, na ijem kraju istorijski zakoni nalau oveku da
se oslobodi kao drutveno bie. Marksistika perspektiva ne
naputa svoju radikalnu potrebu ali on postaje krajnja svrha,.
Dolazi do prelaska iz ovde i sada u asimptotu103, u obustav-
ljeno do daljeg, u neodreeno odlaganje, koje, pod znakom
istorijskog naela stvarnosti (objektivna socijalizacija drutva
na osnovu dinamike kapitala; dijalektiki proces sazrevanja
objektivnih uslova revolucije), potvruje transcendentni ka-
rakter asketskog komunizma, komunizma sublimacije i nade.
U ime stalno obnavljane budunosti onoga to dolazi posle
istorije, posle diktature proletarijata, posle kapitalizma i soci-
jalizma on zahteva sve vee rtvovanje neposredne i nepre-
kidne revolucije. Kao asketski u odnosu na sopstvenu revolu-
ciju, komunizam zapravo duboko pati od toga to ne uzima
102
Socijalizam u jednoj zemlji bio bi ostvarenje te kvalifikacije u koju se
smeta proletarijat, te supstancijalizacije negativnosti u kojoj istorija, kao
konana dimenzija, postaje objektivna dimenzija. Prvobitno negativni
subjekt istorijske dijalektike postaje subjekt pozitivistike istorije revolu-
cije. To veliko skliznue je mogue i moe se objasniti samo prelaskom
od utopije na istorijsku epohu.
103
Asimptota: prava koja ide uporedo s nekom krivom i sve vie joj se
pribliava, ali je nikada ne dodiruje. Prim. prev.
141
svoje elje kao stvarnost.104 (Ta transcendentna dimenzija,
sublimacija, ista je kao i kod ortodoksnog hrianstva, koje se
borilo protiv milenaristikih sekti zbog njihovog insistiranja
na neposrednom ostvarenju, ovde na zemlji. Kao to znamo,
sublimacija je represivna. Na njoj poiva mo Crkve.)
Revolucija postaje krajnji cilj, ali ne u smislu radikalne po-
trebe koja, umesto da rauna na konanu totalizaciju, polazi
od toga da je ovek ve potpuno prisutan u svom revoltu. To
je znaenje utopije, ako je odvojimo od sanjalakog idealiz-
ma, na koji onaj nauni uiva da je svede samo zato da bi je
sahranio. Ona odbacuje emu, razreivanje kontradikcija. Ta
idealna konstrukcija koja pravi mesta za razum istorije, za
svesnu i loginu organizaciju odloene revolucije ta dijalek-
tika vrlo brzo postaje ista i prosta ema ciljeva i sredstava.
Revolucija kao cilj zapravo je ekvivalentna autonomizaciji sred-
stava. Posledice su jasne: to vodi u guenje sadanjosti, u pro-
terivanje neposredne subverzije, u razreivanje (u hemijskom
smislu) eksplozivnih reakcija u dugorono reavanje.
ovek bi trebalo da se zadovolji perspektivom svog
osloboenja. To je razlog zato e revolucionarni romanti-
zam, pobuna hic et nunc (ovde i sada), nastaviti da cveta,
sve dok marksistika perspektiva ne bude vie samo per-
spektiva. (Kalivoda) Ali, od trenutka kada marksizam stu-
pa u igru objektivnosti istorije, kada se sam potini zako-
nima istorije i dijalektike, da li uopte moe biti neto vie
od perspektive? U vreme kada je Marks poeo da pie,
radnici su razbijali maine. Marks nije pisao za njih. U nje-
govim oima, oni nisu bili u pravu; revolucionarna je bila
industrijska buroazija. To se uopte ne moe objasniti teo-
retskim zaostajanjem. Ta neposredna pobuna radnika koji
104
Poznata parola iz maja 1968. Prim. prev.
142
unitavaju maine ostala je neobjanjena. Sa svojom dija-
lektikom, Marks se zadovoljio time da u njima vidi decu
izgubljenu u umi. Ali, ceo radniki pokret, sve do Komune,
iveo je u utopijskoj hitnosti neposrednog socijalizma (De-
ak [Djacque], Kurderoa [Courderoy]). Takav je bio ak i
u svojim porazima. Naime, utopija nikada nije stvar budu-
nosti, ona je uvek ve prisutna. Sam Marks, kada je govorio
o budunosti, uvek je govorio o njoj kao o transcendentnoj
fazi. Ali s kakvih se visina o tome moe ispravno suditi una-
pred? Neuspeh tih pokreta (za razliku od marksistikih
revolucija iz XX veka) nije validan argument. To bi prosto
znailo pozivanje na razum istorije, na objektivni cilj, koji
se ne moe primeniti na posebnost drutvenog govora koji
nije dovren nekom buduom dimenzijom. U toj istorijskoj
presudi dananji internacionalni komunizam nalazi jedinu
potvrdu svoje istine, koja se, ak i vie nego ranije, oslanja
na dijalektiki razum, ali i na injenino stanje. Na tom ni-
vou istorija vie nije ak ni proces, nego prosto suenje. A
pred zakonom, pobuna se uvek osuuje.
Radikalnost utopije
U stvari, Marks je u pravu, objektivno u pravu, ali ta
ispravnost i objektivnost, kao i u svim naukama, steeni su
po cenu zablude, konkretno, zablude o radikalnim utopijama
iz vremena Manifesta i Kapitala. Rei kako je Marks razvijao
objektivnu teoriju o kapitalistikim drutvenim odnosima,
klasnoj borbi, istorijskom kretanju, itd., znai rei previe.
Marks je zapravo objektivizirao potrese drutvenog poretka,
njegovu tadanju subverziju, govor ivota i smrti, oslobodioca
smog kretanja, u dugoronu dijalektiku revoluciju, u spiral-
143
nu svrhovitost, koja je bila samo beskonano okretanje svrdla
politike ekonomije.105
Ukleti pesnici, nezvanina umetnost i utopijski spisi uop-
te, zbog toga to su davali tok i neposredni sadraj oveko-
vom osloboenju, trebalo bi da budu sm govor komunizma,
njegovo direktno proroanstvo. Ali oni su samo neista sa-
vest komunizma, upravo zato to se u njima neto od oveka
ostvaruje neposredno, zato to bez milosti odbacuju politiku
dimenziju revolucije, koja je samo njeno konano odlaganje.
Oni, na nivou diskursa, odgovaraju divljim drutvenim po-
kretima nastalim iz situacije simbolikog prekida (simboliko
neuniverzalno, nedijalektiko, neracionalizovano u ogledalu
imaginarnog objektivne istorije). To je razlog zato je poezija
(ne i Umetnost) bila sutinski povezana samo sa utopijskim
socijalistikim pokretima, s revolucionarnim romantiz-
mom, a nikada s marksizmom kao takvim. To je zato to je
sadraj osloboenog oveka, u krajnjoj liniji, manje vaan od
ukidanja odvajanja izmeu sadanjosti i budunosti. Ukida-
nje tog oblika vremena, te dimenzije sublimacije, prosto ne
pomilja da se izvinjava dijalektikim idealistima, koji su u isti
mah politiki realisti. Po njima, revolucija mora proi kroz de-
stileriju istorije: ona mora doi na vreme; ona mora dozreti na
suncu kontradikcija. Da bi to moglo biti odmah, nepojmljivo
je i nepodnoljivo. Poezija i utopijski revolt dele tu radikalnu
105
Nije tano da je Marks dijalektiki prevaziao utopiju time to je
sauvao njen projekat u naunom modelu revolucije. Marks je pisao
o Revoluciji u skladu sa Zakonom. On nije pravio dijalektiku sintezu
od datuma njenog nunog sazrevanja i strastvene, hitne utopijske po-
trebe za transfuzijom drutvenih odnosa, zato to je uzaludno insistirati
na dijalektici izmeu te dve antagonistike pozicije. Ono to je istorijski
materijalizam u svom prevazilaenju zaista sauvao bila je prosto poli-
tika ekonomija.
144
prisutnost, to negiranje konanih ciljeva; stvar je u ostvarenju
elje koje se vie ne pomera u budunost, u osloboenju koje
se zahteva ovde i sada, ak i u agoniji, u najekstremnijim situ-
acijama ivota i smrti. Takva je srea; takva je revolucija. Ona
nema nikakve veze s politikom satnicom Revolucije.
Suprotno marksistikoj analizi, koja oveka vidi lienog
svega, kao otuenog, u poreenju s totalnim ovekom, s total-
nim Drugim, koji je Razum i koji je bie budunosti (utopij-
ske, ali u loem znaenju te rei), koja oveku dodeljuje proje-
kat totalizacije, utopija, sa svoje strane, nema nita s konceptom
otuenja. Ona na svakog oveka i sva drutva gleda kao na
potpuno prisutne, u svakom drutvenom trenutku, u njiho-
voj simbolikoj potrebi. Marksizam nikada ne analizira revolt,
ak ni kretanje drutva, osim kao ivopisni ukras revolucije, kao
injenicu koja tek treba da sazri. To je rasizam savrenstva,
stadijuma dovrenog razuma. On sve ostalo baca u nitavilo
prevazienih stvari.106 Marksizam je jo uvek, duboko u sebi,
filozofija, ak i u svom naunom stadijumu, zbog svega to
se njemu zadralo od vizije otuenja. U okvirima otuenja,
druga strana kritike misli je uvek totalna sutina koja pro-
ganja podeljenu egzistenciju. Ali, ta metafizika totaliteta uop-
te nije suprotstavljena dananjoj stvarnosti te podele. Ona
je dopunjuje. Sa stanovita subjekta, perspektiva obnavljanja
njegove transparentnosti ili njegove totalne upotrebne vred-
nosti na kraju istorije, jeste religiozna vizija, isto kao i ona o
reintegraciji sutina. Otuenje se zadrava kao imaginar-
no subjekta, ak i istorijskog subjekta. Subjekt nee ponovo
postati totalni ovek; on nee ponovo otkriti sebe; danas je
106
Potrebno je mnogo vremena da bi se napravila skica dela koje bi se,
jednom dovreno, vratilo u zaborav i nitavilo. Ali, to je potpuno pogre-
no, zato to skica ve sadri celo delo i samo ona zapravo jeste delo.
145
izgubljen. Totalizacija subjekta je i dalje kraj kraja politike
ekonomije svesti, zapeaen identitetom subjekta, kao to
se i politika ekonomija potvruje naelom ekvivalentnosti.
Umesto da se ljudi i dalje obmanjuju fantazmom o njihovom
izgubljenom identitetu, o njihovoj buduoj autonomiji, smu
tu ideju treba odbaciti.
Kakav je apsurd pretvarati se da su ljudi drugi, ubeivati
ih kako je njihova najdublja elja da ponovo postanu svoji!
Svaki ovek je potpuno prisutan, u svakom trenutku. Drutvo
je takoe potpuno prisutno, u svakom trenutku. Kurderoa, lu-
diti, Rembo, komunari, ljudi iz divljih trajkova, onih iz maja
1968 u svakom od tih sluajeva revolucija se ne obraa po-
sredno; oni su revolucija, a ne neki koncepti koji prolaze uli-
com. Njihov govor je simboliki i ne stremi nekoj sutini. To
je govor koji prethodi istoriji, politici, istini, govor koji pretho-
di odvajanju i buduem totalitetu. Istinski je revolucionaran
samo onaj ko o svetu govori kao o nepodeljenom.
Nema mogueg ili nemogueg. Utopija je ovde, sa svim
svojim energijama koje se diu protiv politike ekonomije. Ali
to utopijsko nasilje se ne akumulira, ono se gubi. Ono i ne po-
kuava da se akumulira, kao to to ini ekonomska vrednost,
ne bi li nekako ukinula smrt. Ono ne tei vlasti. Zatvaranje
eksploatisanih unutar samo jedne istorijske mogunosti
preuzimanja vlasti bilo je najvea sabotaa revolucije koja se
ikada dogodila. Tu moemo videti koliko su duboko aksiomi
politike ekonomije okupirali i iskrivili revolucionarnu per-
spektivu. Utopija eli govor protiv vlasti, protiv naela stvar-
nosti, koje je samo fantazam sistema i njegova beskonana
reprodukcija. Ona eli samo ivu re i da se u njoj izgubi.
1973.
 147

BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA Forms and functions of exchange in archaic societies, translated by

Ian Cunnison, with an introduction by E. E. Evans-Pritchard.
London: Cohen & West, 1954.
or Bataj, Prokleti deo: Ogled iz opte ekonomije Po-
tronja. Novi Sad, Svetovi, 1995. S francuskog preveo Pavle Se-
keru. Georges Bataille, La Part maudite (I). Paris, Gallimard,
Les ditions de Minuit, 1949. Eng., The Accursed Share (I),
U originalnom i svim kasnijim francuskim izdanjima ove
New York: Zone Books, 1988.
knjige, kao i u njenom jedinom engleskom prevodu, nije pri-
MARAL SALINS, Marshall Sahlins, Stone Age Economi-
loena nikakva bibliografija, osim one navedene u fusnota-
cs. Chicago: Aldine, 1972. Ova knjiga poinje esejem iz 1968,
ma, uglavnom uzgredno i bez preciznijih podataka. Ovde su
Prvobitno drutvo blagostanja (The Original Affluent Society; Po-
te napomene dopunjene ili su ubaene nove, koliko je to bilo
rodina biblioteka br. 2, 2002), a nastavlja se jednako vanim
mogue, a sada prilaem samo pregled najvanijih pozitivnih
i povezanim esejima iji naslovi dosta dobro ilustruju opseg i
referenci na kojima je Bodrijar izgradio svoju poziciju.
usmerenje Salinsove knjige, kao i vezu s Bodrijarovom argu-
Svoja razmatranja o daru i uzdarju Bodrijar je uglavnom
mentacijom: 2) The Domestic Mode of Production I: The Struc-
temeljio na radovima Marsela Mosa i ora Bataja. Oni su
ture of Underproduction, 3) The Domestic Mode of Production
posluili kao glavni oslonci i u Bodrijarovoj narednoj knjizi,
II: Intensification of Production, 4) The Spirit of the Gift, 5) On
Simbolika razmena i smrt (1976). Ali, u Ogledalu nisu bili re-
the Sociology of Primitive Exchange i 6) Exchange Value and the
gistrovani bibliografski ak ni uzgredno. Neto vie urednike
Dimplomacy of Primitive Trade. Ipak, mogue je da je Bodrijar,
panje, makar na nivou fusnota, posveeno je samo jednom,
tokom rada na Ogledalu, imao u vidu samo uvodni esej, pre-
u to vreme, sasvim novom izvoru: Maralu Salinsu i njego-
veden na francuski 1968.
vom eseju Prvobitno drutvo blagostanja. Tanije, budui da
je Maral Salins jo sredinom 1960-ih postao znaajno ime u A. G.
antropologiji, bilo je to prvo eksplicitno pozivanje na njegov
rad u nekoj ire postavljenoj sociolokoj kritici.
Marsel Mos, Ogled o daru: Oblik i smisao razmene u ar-
hainim drutvima; u Marsel Mos, Sociologija i antropologija I-II
(na poetku II toma). Prosveta, XX vek, Beograd 1982. S fran-
cuskog prevela Ana Morali. Marcel Mauss, Essai sur le don.
Forme et raison de lchange dans les socits archaques. Paris,
lAnne Sociologique, seconde srie, 19231924. Eng., The Gift.

AN BODRIJAR
U OGLEDALU PROIZVODNJE
1.
Ogledalo proizvodnje se pojavilo 1973. godine, u vreme
kada je an Bodrijar (19292007) jo bio niko i nita u Pa- gije, uz jedno vano metodoloko proirenje: poseban i podui
rizu. Ipak, iako u Francuskoj nije privukla skoro nikakvu pa-
nju, knjiga je ve 1975. bila objavljena na engleskom jeziku,
u izdanju Telos Press iz Sent Luisa, gde je imala velikog odjeka
meu aicom kritiara koji e kasnije presudno uticati na pro- uobiajeno bez osvrta na tako brojna i radikalno drugaija
irivanje kritike kapitalizma na kritiku njegove dublje pozadi-
ne, samog masovnog drutva, odnosno civilizacije (rani Fifth
Estate, asopis iz Detroita, Don Zerzan, Fredi Perlman).
Za ovu priliku, masovno drutvo ili civilizaciju moemo
definisati i kao svet opsednut proizvodnjom uz jo neke bit-
ne fiksacije, naravno a ne samo potronjom, to je do pojave
te nove generacije kritiara bio krajnji domet (kao kod situa-
cionista ili samog Bodrijara, iz njegove prve tri knjige). Sama
proizvodnja je, manje ili vie preutno, ostala predmet strogog
tabua. U pitanje se moglo dovesti sve odnosi u proizvod-
nji, uslovi proizvodnje, odluivanje o proizvodnji, distribucija
njenih proizvoda ali ne i sam taj koncept. Podrazumevalo se,
sasvim ispravno, i da proizvodnja, u datom kontekstu, uvek
znai masovnu proizvodnju, odnosno masivni proizvodno-
tehnoloki kompleks, samo to je u tom njenom karakteru
malo ko video faktor koji, sam po sebi, unapred odreuje ivo-
te ljudi i mnoge drutvene ishode. Taj tabu je u meuvreme-
149
nu samo ojaao. Svako ko dirne u proizvodnju dobija svoje.
Kapitalizam i oni koji mu se suprotstavljaju sede zajedno na
leu proizvoaa, ali proizvodnja mora da tee. (Alfredo Bo-
nanno, Oruana radost, La gioia armata, 1977) Onda je nekim
ljudima to ipak dozlogrdilo.
Razloge za takav prijem Ogledala meu nekolicinom ratr-
kanih pretplatnika Telosovih izdanja nije teko uoiti. Ogledalo
je donelo prvu povezanu, temeljno promiljenu i nemilosrdnu
kritiku celokupnog logosa i patosa produkcionistike ideolo-
osvrt na kulture koje nisu patile od tog virusa. Odakle uopte
ideja da se o ljudskom stanju moe rei ita pouzdano a po-
sebno tako izriito i konano, kao to je u zapadnoj misli bilo
ljudska iskustva i uvaavanja njihove obiajne i konceptualne
posebnosti? Kako pomiriti sve te spekulacije o ljudskoj slobo-
di, autonomiji i dostojanstvu s tim nadideolokim konsenzu-
som oko imperativa proizvodnje i gomilanja, tog jednosmer-
nog grabea materije i energije bez poverenja, bez darivanja i
uzdarja koje za sobom, spolja i iznutra, ostavlja samo pusto?
Kakvo je to obilje koje za ishod ima najradikalnije mogue
osiromaenje? Ovde je o tome, u onom antropolokom delu
knjige, ispisano nekoliko zaista monih stranica.
Posebno jasno se uoava slinost s kritikom koju su ne-
to kasnije razvili Fredi Perlman i Don Zerzan, pri emu je
ovaj drugi Ogledalo esto navodio kao pozitivnu referencu
(Perlman je imao neto drugaiji ukus za Bodrijarove rane
radove1), iako je Bodrijara, kada je njegova estradna zvezda
ve bila visoko na neonskim nebesima, redovno izlagao bes-
potednoj kritici.
150
Glavna spona bio je Maral Salins, odnosno njegov esej
Prvobitno drutvo blagostanja, koji se u nacrtu pojavio
1966, a u proirenom i konanom obliku 1968, kada je bio
preveden i na francuski. Salins je zapravo bio posredna refe-
renca: njegov esej je doneo pregled istraivanja i zakljuaka do
kojih su doli antropolozi okupljeni na uvenom Simpoziju-
mu o oveku-lovcu (Man the Hunter), odranom 1966, u i-
kagu, na inicijativu Riarda B. Lija i Irvena DeVorea (Richard
B. Lee; Irven DeVore). Hobsijanski mit o bednom, evolutivno
sapetom i frustrirajuem ivotu primitivnih ljudi sada je
bio ubedljivo osporen brojnim nalazima sa terena i njihovim
novim tumaenjima. Salinsov doprinos se sastojao u origi-
nalnim zapaanjima i jo smelijim zakljucima, izraenim na
vrlo jasan i ubedljiv nain, tako da se njegovo ime najee
vezuje za taj kopernikanski obrt u dobrom delu akademske
antropologije iako to nikako ne umanjuje znaaj ostalih ue-
snika tog poduhvata.2
Ipak, nekom mitu koji odgovara zvaninoj ideologiji ili
njenoj radikalnoj opoziciji, koja je u tom pogledu bila na
praktino istim pozicijama to uopte ne mora smetati da
i dalje deluje. Posebno je meu ortodoksnim marksistikim
antropolozima (dobar deo uesnika Simpozijuma iz 1966.
takoe su bili marksisti, ali neto drugaijeg kova) harala ta
sklonost da se na sve kulture, ma koliko one bile specifine
ili sutinski drugaije, primenjuje konceptualni aparat svoj-
stven samo ovoj naoj. Neto kasnije, u predgovoru za prvo
francusko izdanje Salinsove knjige Stone Age Economis, u
tekstu koji jasno svedoi o naknadnim odjecima Ogledala i
na domaem terenu, Pjer Klastr je odlino opisao tu upornu,
ideoloki motivisanu metodoloku greku:
151
Formalistiki ekonomisti i marksistiki antropolozi imaju
sledeu zajedniku crtu: oni su nesposobni da sagledaju ove-
ka iz primitivnog drutva izvan etikih i konceptualnih okvira
izvuenih iz kapitalizma ili iz kritike kapitalizma. Njihovi pate-
tini pokuaji imaju isto polazite i dolaze do istog rezultata: do
etnologije bede. Salinsova zasluga je u tome to nam je pomo-
gao da shvatimo svu bedu njihove etnologije.3
Ovaj pasus se mogao nai i u Ogledalu. Kao jedan od naj-
uticajnijih primera takve antropologije, u ovoj knjizi kao i
u nekim kasnijim Klastrovim polemikama sa marksistikim
antropolozima4 izdvojen je Moris Godelije.
Ako se vratimo na glavnu varnicu, izgleda da je i Maral
Salins naao neko nadahnue kod Bodrijara i da svoj esej iz
1976, La Pense Bougeoise (Buroaska misao): zapadnjako
drutvo kao kultura, nije zapoeo opsenim citatom iz jo jed-
nog ranog Bodrijarovog teksta samo zato da bi mu nekako
uzvratio na ljubaznost iz Ogledala.5
Sve u svemu, udan ishod. Bodrijar... ludita, primitivi-
sta? Ali, tako je to bilo, jednom davno.
2.
Neki najvaniji motivi iz Ogledala posluili su i kao glavna
tema sledee Bodrijarove knjige, Simbolika razmena i smrt
(1976), koja se rutinski navodi kao pravi uvod u Bodrijara ili
s kojom obino poinje spisak njegovih najvanijih dela. Ali
tu, od prve do poslednje stranice, uprkos nekim sjajnim uvidi-
ma6, moemo pratiti kako se dramatina, ivotna pitanja, koja
su u Ogledalu navodila na tako nedvosmislene zakljuke, pre-
tvaraju u stilske vebe. S takvom praksom se onda moe na-
staviti u nedogled, uz progresivnu mistifikaciju najbrutalnijih
injenica naeg stanja, pre svega ekonomske ucene i gubitka
152
kapaciteta za autonomiju, to se zamagljuje spekulacijama o
navodnim hipersuptilnim preobraajima sistema ka sve vi-
im stadijumima apstrakcije i privida (simulakrum, kd, maenim. Ali, sve je jo uvek bilo u pokretu. Tu i tamo, neki izo-
znak), koji na kraju izmiu svaijoj svesti osim moda lovani glasovi su dovikivali u emu je bila klopka: ak Kamat8,
Bodrijarovoj i njegovih najdarovitijih poklonika. Ali, ak i
njima izmie ono najvanije: smisao i mogunost intervencije
pojedinca u takvom svetu. Preko svega toga, pala je teka za-
vesa od rei i fantazama, koje je Bodrijar nastavio da nanosi,
kao bager, sve dok od smisla, znaenja i samog ljudskog bia,
makar onog od krvi i mesa, nije ostalo nita. Onima koji su
imali tu privilegiju da odrastu na nekoj srenijoj planeti, teko
je doarati kakve su posledice imale takve spekulacije na ovoj,
u dobrom delu akademski procesirane populacije.
Taj konformistiki manevar bio je nagoveten ve u Ogle-
dalu. Ono zaista nije bilo kristalno isto; one najvee mrlje po-
ticale su od Bodrijarovog insistiranja na ekskluzivnom, semi-
otikom argonu7, to ga je na str. 42 navelo da najavi sledee:
I kao to je Marks mislio da se put za kritiku politike
ekonomije mora raistiti kritikom filozofije prava, tako i
uvod u tu radikalnu promenu terena mora biti kritika metafi-
zike oznaitelja i kda, u njenom punom sadanjem rasponu.
U nedostatku boljeg izraza, to nazivamo kritikom politike
ekonomije znaka.
Ali, tu ne poinje nikakva kritika; tu poinje karijera
veitog majstora mislioca. Sreom, u Ogledalu toga nije
bilo previe.
Moda je to i do trenutka u kojem knjiga pisana, koji je za-
ista bio poseban. Godine 1973, sve je jo uvek podrhtavalo od
potresa iz 1968. Front se raspadao po svim avovima; stara oe-
kivanja, da e socijalno nezadovoljstvo, ali opet u kontinuitetu
s produkcionistikom paradigmom tim glavnim, pogonskim
153
motorom vladajueg naela stvarnosti nuno dovesti do su-
tinski drugaije ljudske situacije, pokazala su se potpuno pro-
u kontinuitetu, i potpuno nezavisno od njega, Bodrijar, makar
na trenutak, uhvaen na stranicama Ogledala i dok se i sam jo
oseao delom tog dinovskog previranja.
U tom smislu, Ogledalo je znaajno i kao dokument, po-
sebno u finalu, u kojem Bodrijar jo uvek polae nade u neke
nedovoljno procesirane segmente drutva, u zonu prezrenih
i iskljuenih na svetu (mladi, ene, manjine, nekonformisti).
Kontrast u odnosu na ono to je usledilo je doslovno zastra-
ujui. Ko bi danas, u tim istim segmentima, mogao naslutiti
bilo kakav subverzivni potencijal? Da li ga je na tom nivou, na
nivou drutvenih grupa i funkcija (radikalno redukovanih ljud-
skih jedinica), na kojem je levica stalno tragala za nekim novim
revolucionarnim iniocem ikada i bilo? Setimo ta su o stu-
dentima ili o alternativcima svog vremena pisali situacioni-
sti jo od kraja 1950-ih ili, neto kasnije, ak Kamat, o funkciji
radnik, odnosno proleter.9 Ali i ovaj snimak stanja s poetka
1970-ih ima svoju teinu. Dobro moemo videti koliko je toga
u meuvremenu izgubljeno, pod tokovima progresa i opteg
tehnikog uslovljavanja, u koje se cela marksistiki edukovana
levica, jo od 1848, toliko uzdala. Bodrijar se u Ogledalu ogra-
niio na jedan aspekt tog rvnja, na proizvodnju, pre svega kao
oblik ideologije, ali taj aspekt je zaista vaan tanije, nemogue
je preterati u naglaavanju njegovog znaaja. U to vreme, nigde
se nije moglo uti nita slino. Kritika je bila izloena sa skoro
onostranom lucidnou i koncentracijom, ali i s nadahnuem
u iju istotu ne treba sumnjati i koje za ovih nekoliko decenija
nije izgubilo nita na snazi i sveini. Zaista redak cvetak.
154
Uglavnom, neke teme i motivi iz Ogledala preneli su se i u
kasnija Bodrijarova dela, ali ne i namere s kojima je ova knjiga
pisana. Konfuzija i razoaranje koji su usledili posle gaenja i
poslednje iskre iz 1968, upravo u periodu 197677, kada se
ova pria zavrava i na scenu stupa an Bodrijar Superstar,
odneli su jo jednu rtvu (slom evrokomunistikog mane-
vra tradicionalnih evropskih komunistikih partija, debakl
laburista i velikih industrijskih sindikata u Britaniji, poetak
kanalisanja divljih drutvenih pokreta u nevladin sektor i
druge institucionalne okvire ali i vreme kada izlaze dela koja
su presudno uticala na Bodrijarovu popularnost, Zaboravite
Fukoa i Simbolika razmena i smrt). Neki su to podneli bolje,
ali sa Bodrijarom je bilo tako.
Tim ishodom se ovde neemo vie baviti. Zahvalni smo
Bodrijaru na ovoj knjizi, ali nemamo vie nita da kaemo o
osobi koja je pod istim imenom kasnije izgradila znaajnu
akademsku i knjievnu karijeru. Biografiju te osobe i spisak
dela moete pronai bilo gde. to se nas tie, neemo ii da-
lje od Ogledala proizvodnje i njegove sre. Pozivamo vas na
dijalog o svemu tome.
A. G. , mart 2011.
NAPOMENE
1. Fredi Perlman, Teze o prodiranju egokrata, Reprodukcija sva-
kodnevnog ivota i drugi eseji, anarhija/ blok 45, Porodina bibli-
oteka br. 5, 2003; citati su iz Jean Baudrillard, Pour une critique de
leconomie politique du signe. Paris: Gallimard, 1972.
2. Kada se govori o tom prevratu u antropologiji, po pravilu se
zanemaruje doprinos Stenlija Dajmonda (Stanley Diamond, 1922
1991), koji je jo poetkom 1960-ih jasno odbacio hobsijansku do-
gmu, pri tom, uz daleko eksplicitnije politike zakljuke nego bilo
koji uesnik Simpozijuma iz 1966, ukljuujui i Salinsa i neto mi-
155
litantnijeg Riarda B. Lija. Videti, Stanley Diamond (kao urednik i
jedan od autora), Introduction: The Uses of Primitive i Plato and
the Definition of the Primitive, Culture in Practice: Essays in Honor
of Paul Radin, Columbia University Press, 1960; izbor eseja iz ove
zbirke je ponovljen i u Primitive Views of the World, ed. by Stanley
Diamond, Columbia University Press, 1964, 1969. Dajmond je svoje
eseje, u manje ili vie izmenjenom i dopunjenom obliku, objavio u
svojoj najpoznatijoj zbirci, In Search of the Primitive: A Critique of
Civilization, Transaction Books, New Brunswick, 1974 (sedmo i za
sada poslednje izdanje, 2004).
3. ge de Pierre, ge dabondance: Lconomie des socits primi-
tives (Marshall Sahlins, Stone Age Economics), Prface de Pierre
Clastres, Paris: Galimard, 1976; objavljeno i u Pierre Clastres, Re-
chereches danthropologie politique, Paris: Seuil, 1980.
4. Clastres, Pierre, Les marxistes et leur anthropologie (1978), Reche-
reches danthropologie politique, Paris: Seuil, 1980.
5. Jean Baudrillard, Pour une critique de leconomie politique du signe.
Paris: Gallimard, 1972, str. 130; navedeno u Sahlins, Marshall, La
Pense Bougeoise: Western Society as Culture, Culture and Practi-
cal Reason. Chicago: University of Chicago Press, 1976.
6. Poglavlje Kraj proizvodnje: Pre svega, strogo govorei, nita se
ne produkuje ve samo dedukuje od milosti (Boga) ili od blago-
tvornog inioca (prirode) koji oslobaa ili uva svoja bogatstva.
(odatle, grubo reeno, potreba za uzdarjem; prim. A. G.) an
Bodrijar, Simbolika razmena i smrt, Deje novine, Gornji Milano-
vac 1991. S francuskog preveo Miodrag Markovi. Jean Baudrillrad,
Lchange symbolique et la mort. Paris, Gallimard, 1976. Symbolic
Exchange and Death. London: Sage, 1993.
7. Njegova potreba da savreno jasne i prodorne izjave povreme-
no pojanjava semiotikim formulama zaista je upadljiva, ali i
simptomatina. Ona ukazuje na skoro kompulzivnu potrebu da kao
glavnog sagovornika izdvoji kolege semiotiare i akademski milje
uopte odakle je, najzad, i potekao umesto nas, itaoce, ljudska
bia, koja se jo opiru svoenju (kodiranju) na funkcije, makar i na
tako uzvienom nivou specijalizacije. Upravo toj tenji Bodrijar je
posvetio neke od najboljih stranica ove knjige. Tu linu dilemu Bo-
156 Porodina biblioteka
drijar je kasnije razreio jasno se opredelivi za udobnost akadem-
skih i javnih konvencija. Bob Blek Gi Debor
Proleteri svih zemalja Urlici u slavu de Sada
8. Jacques Camatte, Protiv pripitomljvanja/ Lutanje oveanstva,
OPUSTITE SE! Filmovi, 2006.
anarhija/ blok 45, Porodina biblioteka br. 6, 2003.
Ukidanje rada i drugi eseji, ak Elil
9. Videti pamflet Mustafe Kajatija (lan Situacionistike internacio-
2002. Tehnika ili Ulog veka
nale) Beda studentskog ivota: Spektakularno postvarenje moder-
nog kapitalizma svakome dodeljuje posebnu ulogu u sistemu opte Pjer Klastr anarhija/ blok 45 i Bratstvo iz
pasivnosti. Student nije izuzetak od tog pravila. Njegova uloga je Drutvo protiv drave Erevona, 2010.
privremena: to je samo glavna proba za preuzimanje njegove kraj- Eseji iz politike antropologije, an Bodrijar
nje uloge kao konzervativnog elementa u okviru robnog sistema. 2002. Ogledalo proizvodnje, 2011.
Biti student je oblik inicijacije Student je ve sada samo lo vic. Maral Salins
(1966) Ili Gi Debor, Drutvo spektakla, teza 59: Samozadovoljno Prvobitno drutvo blagostanja, anarhija-blok45.net1zen.com
pristajanje na status quo moe koegzistirati i s isto spektakularnim 2002. aleksa.golijanin@gmail.com
oblicima pobune: samo nezadovoljstvo postaje roba im ekonomija
Gi Debor Na web stranici i u arhivi liste-blok
obilja razvije kapacitete za preradu te naroite sirovine. (1967) Za
Drutvo spektakla, 2003. 45 nalazi se jo neutvren broj kra-
razliku od situacionista, ak Kamat nije potedeo kritike ni funkciju
ih i duih prevoda, reprinta, osvrta
radnik, odnosno celu mitologiju koju su leviarski aktivisti razvi- Fredi Perlman
i drugih tekstova. Neki od naslova
li oko tog motiva. Videti posebno esej Mitologija proletarijata, iz Reprodukcija svakodnevnog
koji su se za sada pojavili samo u
zbirke Protiv pripitomljavanja/ Lutanje oveanstva: Proletarijat, na ivota
elektronskom obliku mogu se poja-
koji se nekada gledalo s uvaavanjem, postao je glavni oslonac ka- Izabrani eseji, 2003.
viti i kao tampana izdanja.
pitalistikog oblika proizvodnje. ta proletarijat eli? ta zaista ele ak Kamat
oni koji govore u njegovo ime i uzdiu ga u nebesa? Ako su to puna Sve knjige su se pojavile zahvalju-
Protiv pripitomljavanja/ Lutanje jui prilozima i podrci svih zna-
zaposlenost i samoupravljanje, to e samo obezbediti kontinuitet oveanstva
kapitalistikog oblika proizvodnje, jer je on sada humanizovan. Cela nih i neznanih prijatelja Porodine
Izabrani eseji, 2003. biblioteke. Iza ovog pokuaja stoje
levica veruje u proizvodnju kao olienje delotvorne racionalnosti i
da je samo treba usmeriti ka ljudskim ciljevima. Ali, ta racionalnost Situacionistika samo pojedinci. Nema nikakve ko-
nije nita drugo do kapital. (1973) U istom tekstu Kamat govori o internacionala munikacije s bilo kojom legalnom
poetku lutanja oveanstva, posle njegovog izbacivanja iz ljud- Beda studentskog ivota, pamflet, institucijom ili organizacijom, zva-
skog konteksta i osuivanja na ulogu veitog roba proizvodnje. 2004. ninom ili alternativnom.
Korespondencija sa Bodrijarom je upadljiva, samo to je Kamat svo- Knjiga uivo: Don Zerzan Svi prevodi i pratei tekstovi su
ju kritiku razvio nezavisno, s drugaijim naglascima i u njoj ostao Dvonedeljna turneja Dona slobodni, a sve knjige besplatne.
mnogo dosledniji. Sva izdanja, anarhija/ blok 45, Porodina biblio- Zerzana po Hrvatskoj i Srbiji, AG, 2011.
teka br. 8 (Beda studentskog ivota, 2004), br. 4 (Debor, 2003) i br. 6 2005.
(Kamat, 2003). anarhija/ blok 45 i Agencija
za rjeavanje nerjeivih
drutvenih problema (Zagreb)
 CIP -
,
141.7:316.344.2
330.85:316
141.82
, , 1929-2007
Ogledalo proizvodnje ili Kritika iluzija
istorijskog materijalizma / an Bodrijar;
preveo i priredio Aleksa Golijanin. -
Beograd: A. Golijanin, 2011 (Beograd : 3D+).
- 158 str. ; 18 cm. - (Porodina biblioteka;
#br. #11)
Prevod dela: Le Miroir de la production
ou Lillusion critique du matrialisme
historique / Jean Baudrillard. - Tira 400.
- Str. 148-156: an Bodrijar u ogledalu
proizvodnje / A. [Aleksa] G. [Golijanin]. -
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
- Bibliografska napomena: str. 146-147.
ISBN 978-86-84465-02-5
a) b)
c)
COBISS.SR-ID 182824204
Ludikom (ludus = igra) nainu proizvodnje odgovara sistem distri-
bucije zasnovan na poklonu. emu vie kupovina i prodaja? Previe
papirologije. Previe posla. Bob Blek, Nema budunosti za radno
mesto, 1992.
Svoj Drutveni Ugovor primitivno drutvo ne ostvaruje kroz dravu,
ve kroz instituciju Poklona. Poklon je nain na koji primitivno drutvo
postie mir, koji u graanskom drutvu moe da obezbedi samo drava.
Maral Salins, Stone Age Economics, The Spirit of Gift, p. 169, 1972.
Trguje se samo sa strancima i sa neprijateljima. Jedno od optih
naela egalitarnih kultura (divljaka).
Ekonomija je najistrajnija la ovih desetak hiljada godina koje smo ola-
ko prihvatili za istoriju. Iz nje izviru sve vene istine i sveti ciljevi, koji
su upravljali gospodarima i robovima podjednako, istine i ciljevi kojima
su generacije ljudskih bia, roene da bi prosto ivele, bile nemilosrdno
rtvovane. Raoul Vaneigem, Pokret Slobodnog Duha, 1986.
Operacija Dabalesku
Operacija Dabalesku nije samo stvar besplatnih knjiga, niti samo
knjiga. To je na predlog za izlazak iz permanentne ekonomske ago-
nije na jedini racionalan i odgovoran nain: ukidanjem ekonomije i
proterivanjem odnosa robe i prinude u sferu najizritiijih komunal-
nih tabua. Sve knjige koje smo izabrali, na ovaj ili onaj nain, prizivaju
isto: smrt sveta-robe, napad na svet-robu, svim sredstvima i na svim
nivoima stvarnosti. Najmanje to smo mogli da uradimo bilo je da te
knjige oslobodimo statusa robe.
Sami odredite oblik svoje podrke ili se ukljuite u Operaciju, uko-
liko se ispostavi da vam ove knjige, izbor koji nagovetavaju ili sama
ova namera neto znae.
Operacija Dabalesku (u uem smislu, kao ekonomija poklona)
nije neki alternativni ekonomski model. Drugim reima, to nije nikakva
ekonomija, pa ni ekonomija poklona. To je ista neekonomska logika
primenjena u nemoguim, trinim uslovima. Jo prostije, to je, gledano
po svim ekonomskim parametrima, ista propast. Ali, tu su i drugi pa-
rametri: ljudi kojima je stalo da se Operacija nastavi. Drugih sponzora
nema, niti e ih biti. Imajte u vidu da je Klub Dabalesku potpuno
otvoren i da radi non-stop.
Uputstvo za upotrebu
Ne moete da date toliko malo, koliko malo mi moemo da trai-
mo. (Ne traimo nita.) Lepi Sra, 2004.
Priloge ili poklone moete dati 1) odmah, tamo gde ste preuzeli
knjigu ili onome od koga ste je dobili, 2) da ih date kasnije, na isti
nain ili nama direktno ili 3) da ih ne date uopte. Sve tri opcije su
podjednako ispravne. Niko nije duan da se prepozna u ovome to
radimo. Samo je poeljno da se sve ovo nastavi. Odatle ove sugesti-
je, do kojih smo doli zajedno sa onima koji su do sada pruili svu
moguu podrku.
Ne oslanjajte se samo na line resurse. Pustite mati na volju. Vidite
koga biste jo mogli da ojadite.
Tu je i etvrta opcija: da knjigu vratite tamo gde ste je preuzeli ili da
je odmah date dalje uz istu poruku.
Ovo poslednje se podrazumeva. Tirai su mali; zato treba postii to
veu cirkulaciju. Ne zadravajte knjigu nepotrebno kod sebe. Imajte
u vidu staro tibetansko verovanje o Gladnim avetima: ljudi opsed-
nuti posedovanjem u sledeem ivotu postaju gladne aveti, bia
kojima svaki put kada poele da neto zgrabe i zadre samo za sebe,
na glavi izraste po jedan rog. To nije nikakav tibetanski specijalitet.
Sindrom Gladne aveti hara svuda.
Ekonomija poklona: osnovna naela
Prvo i osnovno naelo ekonomije poklona glasi da od ekonomije
poklona nema nita ako samo jedan poklanja.
Drugo naelo ekonomije poklona glasi da od ekonomije poklona nema
nita ako se prvo naelo namee kao uslov. Nema nikakvog uslovljava-
nja, cene, vrednosti, mere, ucene. Slobodni smo da uzimamo, dajemo i
ne dajemo, po sopstvenom nahoenju. Pa kako nam bude.
I to bi, uglavnom, bilo sve.
Sve patke su ute, a ima i plavih.