Anna&zdls

1
 Anna&zdls

Herman Hese

LJUBAVNE PRIE

Prevod s nemakog
Slobodan orevi

Pogovor priredio
Volker Mihels

Beograd
2009
DERETA

2
 Anna&zdls

Copyright Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 2007

All rights reserved

Ovog izdanja dela Grafiki atelje DERETA
do 4. oktobra 2012. godine

Naslov originala
DIE LIEBESGESCHICHTEN
by Hermann Hesse

3
 Anna&zdls

MIRIS JASMINA

Iznad visokih kronji drvea noni oblaci su lako plovili dobroudnim nebom, a iznad
njih je visio tih, bletav i spokojan mesec.
U bati u mranom parku na blagom vetru lelujali su mnogobrojni mirisi i
sukobljavali se jedan s drugim. Plemeniti miris rue mesearke ljuljukao se lagano i
smerno u vazduhu, a odmah pored promicao je i leprao neukroen, strastan miris
karanfila, jak i teak miris dragoljuba, bogat i miran miris jorgovana.
Ali bogatiji, jai, blistaviji i strastveniji od svih ostalih isticao se miris jasmina, onaj
presladak i lepljiv miris koji spada u najmonije nadraaje noi ranog leta. Protee se u
irokim talasima skroz u dubinu starog parka, opijajui, topao i sanjarski kao plamtei
oblak ljubavne misli.
Iza osvetljenog prozora batenske kue dopirali su zvuci klavira. Muzika se razlivala
malo prigueno kroz crvene zavese na otvorenom prozoru i lebdela lako i radosno
zajedno s toplim sjajem svetiljke preko irokih kamenih stepenica na ulazu u park, preko
rua i jasminovog buna, dalje u dubinu parka. Potpuno lagana i neto tia, nena muzika
je konano kroz polutamu rondela i batenske staze doticala pomrinu bukovih stabala.
A tamo su se taktovi muzike rasprili i stopili sa poslednjim talasom mirisa cvea, tanano
se ljuljukali jedan uz drugog i gubili se u crnilu gustog lia, blagoj svetlosti meseca i
nebeskom plavetnilu, a onda tiho i nesmetano odlelujali u tiinu tople noi.
U rondelu kestenova koji su inili ulaz u park, mesec je otro i jasno na zemlji ocrtao
oval od bele svetlosti. U senci kestenova, tamo gde je bilo potpuno mrano, stajala je
klupa od peanog kamena.
Lepa mlada dama koja je u batenskoj kui svirala na klaviru znala je da na kamenoj
klupi sedi pesnik prepun tuge zbog neostvarene ljubavi, znala je da je on voli kao
deai, a njegova ljubav joj je bila novo i dobrodolo ogledalo sopstvene privlanosti.
Svake veeri je u batenskoj kui nalazila velike purpurne, mirisne rue, njegovom
rukom poloene na klavir izmeu nemih belih i crnih dirki. Morala je da ih pomeri,
morala je njegove rue da uzme u ruke i da pomisli na njega pre nego to bi poela da
svira. Svaki put je pri tome nalazila i stih na istom belom listu, ispisan laganim i tenim
rukopisom, i uvek s novim potpisom, koji je vazda imao novo znaenje za pesnika i
njegovu ljubav. Na samoj karti sa stihom uvek je pisalo neto o ruama i neka aluzija na
pojedinu od njih; crvene su bile simbol zanosa, a bele nenosti i tananosti.
Sve ovo se potpuno slagalo s nazorima mlade dame, jer su joj poetinost i romantika
bile veoma drage, naroito ako je to bilo prikladno i lako za razumevanje i laskalo njenoj
lepoti. I na same stihove je takoe vredelo obratiti panju, jer je pesnik ceo dan provodio
nad njima. Bili su veoma otmenog i tano odmerenog oblika i blistali od nesvakidanjih
rei i stihova, kao to blista zlatni nakit optoen dijamantima. Ovi stihovi su doiveli
zavidnu sudbinu da ih itaju lepe i zadovoljne enske oi i da ih tanki ruiasti enski
prsti slau u svilene korice.
Mlada dama je napravila duu pauzu. Prvo se pozabavila ruama, a onda novim
stihom, to joj je posebno laskalo i inilo joj veliko zadovoljstvo. Neko vreme je prebirala
po notnim sveskama, konano izvadila jednu i poloila je pred sebe na iskoeni notni
pult u obliku gitare. Izdvojila je mali, graciozni Mocartov komad. Nena muzika se
provlaila sigurnim i elegantnim koracima, povijajui se, ali bez naglih pokreta, uivajui

4
 Anna&zdls

u sopstvenoj milozvunosti. Naroito se isticao bas, za koji se inilo da esto zaboravlja

na pratnju varijacije i radosno svojim dubokim glasom ponavlja veselu glavnu temu kao
zadovoljan starac koji posmatra mlade igraice. Dok svira, mlada dama nagne ponekad
lepu zlatokosu glavu na stranu i pomisli s blagim oseajem opijenosti na svog pesnika.
Mogla je vrlo lako da ga zamisli kako sedi na polukrunoj kamenoj klupi ispod
kestenova, snenih oiju uprtih ka nebu, i kako s tihim uzdasima povremeno okree
tamnokosu glavu ka batenskoj kui i udno oslukuje muziku koja otuda dopire. Bio je
bled, a lice mu je izgledalo tako ponosno i postojano, prikriveno uzbueno, malo
bespomono, s neto deakih crta.
Odjednom je muzika prestala. Nona tiina je prekrila nezavrenu melodiju kao
tamno jezero utopljenika.
Lepa mlada dama je tiho, zaboravivi da ponese eir, napustila batensku kuu i
krenula nazad ka zamku. Ali, na sredini cvetnog vrta, tamo gde se etiri iroke staze
sastaju pred okruglom lejom s ruama, zastala je. Dobila je ideju, okrenula se i laganim
koracima pola stazom koja vodi ka batenskim stepenicama. Polako, uzdignute glave,
provlaila se izmeu bunja, lagano se popela uz etiri iroka kamena stepenika i stupila
u polumranu rondelu, gde je, sakriven u dubokoj kestenovoj senci, sedeo pesnik. Prela
je preko granice senke I ula nekoliko koraka u svetli oval, stavila obe ruke na potiljak,
zabacila glavu i stajala na svetlosti meseca uspravno i raskono kao neka batenska vila
koja svoju lepotu eli da okupa meseevim sjajem. Duboko je uzdahnula. Njena lepota je
razmetljivo blistala u mranom okruenju dostojanstvenih starih stabala. A odmah tu
pored, u pomrini, povuen u kutak, bez glasa, od uzbuenja je drhtao pesnik. To je bio
poseban trenutak.
Posle kratkog vremena, mlada dama se okrenula i brzim koracima se izgubila na
batenskoj stazi.
U dui pesnika koji je s vatrom u oima pratio njene pokrete nicala je pesma o
neuslienoj enji.
O toj istoj pesmi sanjala je i mlada dama u svojoj spavaoj sobi i radoznalo se
radovala sledeoj veeri i sledeim stihovima. U isto vreme je ponovo i potpuno
proivela slast svakog blistavog trenutka u rondeli. Zaspala je sa istim, nenim i
drhtavim devojakim osmehom na usnama.
(1900)

5
 Anna&zdls

PESNIK

Knjiga enje

6
Anna&zdls

Gde lei dolina?

Daleko, daleko ispod zlatne zvezde.
Traio sam dugo, umoran i iznemogao
Iao sam na sever i jug
Ali dolinu nisam mogao da naem.

Hans Betge

7
 Anna&zdls

USAMLJENIK

(Kao predgovor)

Postoje uenici jedne novije filozofije, koji se iz veeri u vee okupljaju u kuama za
sveanosti i po istim naelima se raduju svojoj spoznaji, oduevljeno se u grupama penju
na vrhove brda i s materinskom ljubavlju pozdravljaju izlazak sunca. Postoje zajednice u
kojima seljaci, obuari i nadniari zajedniki ive, i bojaljivo, stisnuti u bednom sobiku,
itaju Bibliju i produbljuju za duu okrepljujua jevrejska tumaenja proroanstava.
Postoje i lepo odgojene, rafinirane estete, koji dane i veeri provode zajedno na
kolenima pred lepotom, u sobama iji su zidovi ukraeni plemenitim i izabranim
tapiserijama, gde se uju stihovi umetnika ili zvuci probrane muzike.
Svi oni, filozofi novih saznanja, poboni i estete, izdigli su se iznad svakidanjeg,
neguju vezu s venim i znaju da je sudbina van ovog ivota velika ideja koju su prihvatili
kao sopstvenu.
Ali, pored njih i pored prostog naroda i onog svakodnevnog, postoji i veliki broj onih
koji ne pripadaju zajednicama, koji utei i skriveno ine zajednicu usamljenih, a tek
retko neki glasan krik obavetava o postojanju ovih neobinih dua. U osnovi njihovog
ivota lei nezadovoljstvo, tuga i rezignacija. Ta osetljiva i tamna osnova oduzima
njihovoj predstavi sveta sjaj i jasne konture, vatru snanih boja i stvarnu odlunost
delovanja. Umesto toga, poklanja im se arobnost neizvesnosti. Plava izmaglica, dah
daljine, priguena muzika sumraka i divan duboki ton setnog raspoloenja.
Mogu se pomenuti mnoga imena iji ivot i stvaranje poivaju na ovoj tekoj i tunoj
osnovi i ije je pravo postojanje zagonetno i puno tajni. Mogue je pozvati se na mnoge
umne ljude, pesnike, umetnike, osobe plemenitog porekla, ljude otrih crta,
velianstvenih glava s ozbiljnim elom i dubokim borama - ljude koji ceo svoj ivot ive
sami od sopstvenog srca i due i kojima je uskraen dar drueljublja i prijateljstva i beg
od sebe samog. Odbaeni prijatelji plau zbog njihove smrti koja ih pogaa potpuno
same, a kasnija pokoljenja ih vole sa stidom i uenjem.
Nebrojene su grupe usamljenih iji ivot prolazi bez sjaja i slave, oni su tuinci na
ulicama svoga grada. Oni se ne uklapaju u harmoniju spoljanjeg ivota i ne znaju da li su
isuvie dobri ili isuvie loi za taj ivot.
Na ovim stranicama elim da pozdravim ovu moju brau, sve one koji pripadaju
redu begunaca i redu ljudi bez domovine, onom bolom ulepanom plemstvu, kojima
poklanjam vitetvo tuge i usamljenosti, i znam da e me pojedini meu njima prihvatiti i
zavoleti.

Pesnik

S batenskog stola, lampa je bacala krug od svetlosti u potpuno tihu batu i tako one
koji su sedeli oko stola povezivala u prisnu zajednicu. Unaokolo je bio potpuni mrak,

8
 Anna&zdls

tako da je mala lampa u sredini zaslepljujue svetlela, pa se inilo, ako se pogled uputi
nagore, da je i samo nebo potpuno crno. Samo ako se pogled due dri ka nebu moglo se
osetiti duboko plavetnilo istog nebeskog svoda i mogle su se videti zvezde kao navirue
kapi svetlosti, kako izviru iz daleke kupole.
Nevidljivo je priala zidom okruena bata i obavetavala o svom prisustvu. Miris
ljubiice, mladih listova jasmina i jela strujao je u nenim talasima kroz mrak i meao se
s tihim utanjem lia i vrhova drvea, stvarajui pesmu iji su taktovi, posveeni
proleu, ljubiicama i posebnoj lepoti parka, neodoljivim arom ispunjavali due male
skupine za stolom.
Bili su potpuno svesni arolije veeri i rado su se otvarali lepoti prolea i udaljenosti
gradske vreve, o kojoj je ova zidom okruena, tiha, zavidno vedra bata priala. etiri
ljudska lika su iz veernjeg mraka stupila u osvetljeni krug. Glava domaina, gruba ali
dobroudna, glava naunika, ozbiljnog ela i prodornih oiju istraivaa. Pored njega,
svetio lice domaice, punih usana, brinog ela i ljubaznih oiju. Onda Elizabeta,
elegantna, umna i lepa glava, ivih pokreta, visokog ela, pametnih oiju, s tankim
usnama na kojima se bore putenost i skepsa i prerafaelitskom bradom. I na kraju, pesnik
Martin, na ijem su se elu senke kovrdave kose meale sa ivahnim borama.
Pesnik je proitao Ticijanovu smrt, a neni i lelujavi stihovi kao da su se polako i
harmonino gubili u blagom mirisu ljubiica.
Zvezde, iznenada ree Elizabeta. Pojavile su se za vreme itanja, a mi ih nismo
videli. Lampa je tako svetla! Pogledajte, morate se nagnuti potpuno unazad i neko vreme
gledati gore i tek tada ete ih ugledati...
Svi su pogledali u plavo, zvezdama ukraeno nebo. Samo se Martin ponovo vratio u
tamu i dopustio svom sjajnom pogledu da poiva na Elizabetinoj desnoj ruci, koja je
prstima lagano dodirivala okrugli sto. Prvi put je ugledao elegantnu lepotu te ruke i taj
prizor mu je omoguio novo razumevanje retke vetine lepe pijanistkinje. Za vreme dok
je tu sliku uobliavao, lepi prsti su se pokrenuli kao da udaraju po dirkama. Martin ih
dodirnu jednim cvetiem ljubiice, koji je meu mnogim ubranim leao na stolu.
Elizabeta ga upitno pogleda.
Vaa leva ruka eli da svira, Elizabeta. Jedan nokturno.
Ona se za trenutak zamislila, spustila pogled ne saginjui glavu. Bio je to gest koji
kod nje nije bio redak i koji ju je udesno ukraavao, pri emu se u tom trenutku
zaustavila samostalna igra crta lica, a njegova otmena uska forma poprimila je izgled
slike.
Dobro, ja u da sviram, ali u mraku, a vi morate ovde ostati.
Ustala je lagano i tiho. Klavir se nalazio u batenskoj kuici. Obuena u svetloplavu
haljinu, vitkog stasa, koraala je skoro neujno preko trave i nestala meu mranim
zidovima kue. Kretanje figure u svetlom donelo je iznenadnu slabanu svetlost u mrani
ugao bate, ali njenim nestankom crni talas se ponovo nadvio nad batom. Uskoro kroz
otvoreni prozor potee kao da klizi, jednostavna muzika. Veernja pesma koja nijednom
od slualaca nije bila poznata. Mogla je da bude Mocartova ili Hajdnova. Posle vrlo
kratke pauze, promenio se tonski rod i ista melodija s lakom i srenijom promenom
ponovila se u malo dubljem tonu, a pratnja se brzo uprostila, tako da su se poslednje
note bez naznaenog kraja gubile u mraku. Sve troje slualaca oseali su da ovaj
nokturno nije Hajdnov ve Elizabetin, i da je sva muzika ove veeri stvorena potpuno i
samo za njih, pune razumevanja. Tako je lepa dama bez ijednog pitanja, ve s nemom
zahvalnou, doekana kada se u tiini vratila u svetlost stola.

9
 Anna&zdls

Treba li da krenemo?, malo zatim upitala je domaina.

Ne jo, zamoli ovaj, elim da vam ispriam jo jednu malu priu, u stvari pesmu.
S osmehom su se pripremili da sasluaju. Mali leptir je poeo da krui oko lampe.
Doktor je zatvorio oi i poeo priu.
Jedne tople veeri ranog leta, radi odmora i uivanja u tiini bate okupili su se i
mladi i stari. Jedan pesnik je pod svetiljkom skladno itao stihove koji su slavili leto,
oputeno i bez nesuglasica vodili su se razgovori o stvarima spokojnim i prijateljskim.
Pesnik je skupio ubrane ljubiice, a prisutna muza je utke nauila prijatelje da preko
uskog kruga domae svetiljke gledaju navie u vedre zvezde. A kada se no mirisima i
tamnim glasom umeala u razgovor, muza je iz dubine svoje umetnosti odgovorila
divnom sestrinskom pesmom. Stariji su utali i pruili muzi ruke, a pesnik je zahvalio
poklonivi joj mirisne ljubiice.
Doktor je ustao i pruio Elizabeti ruku, pesnik joj je predao buket ljubiica, a
domaica je podigla lampu i ispratila oba gosta do vrata.
Martin je pratio muzu tihim ulicama staroga grada.
Elizabeta je zapoela razgovor.
ta mislite, koliko je ljudi u naem gradu koji shvataju i mogu da uivaju u ovakvoj
letnjoj noi kao nai domaini.
Pre svega nas dvoje, odgovorio je Martin. Da, a osim toga?
Dvoje, moda troje.
Dvoje, troje. Znam na koga mislite. Inae nam Ticijanovu smrt ne biste itali. Morate
mi pribaviti tu knjigu, hoete li? A vi? Ve mesecima od vas nisam ula nijedan stih...
Svakoga dana spalim po jedan list.
ega?
Stiha. Pesme. Piem, ali sam sobom nezadovoljan.
O emu piete?
Naslov je ensko ime. Sadraj, ena, mlada devojka.
Njena izuzetna lepota, njen glas, pokreti, njena neobina tanana duhovnost i neto
od njene neobine due, njena kosa, oi, nain na koji se smeje, hoda, govori, njeno
omiljeno cvee. Ali stihovi mi se slamaju u ruci, a kada bi lepa dama to znala, ismejala bi
me.
Sigurni ste u to?
Ona je hladna i nemilosrdna. Niko ne bi trebalo da je voli.
I vi ste u tu zagonetku zaljubljeni. Zato joj to ne kaete?
Ne volim ljubavne izjave.
Smeno. Da li se ta dama zove Helena?
Ne, vi ste na pogrenom putu. Uostalom, znajte da od mene neete izvui tajnu.
Nemojte se sada truditi.
Ulini fenjer im je na trenutak osvetlio lica.
Bledi ste, rekla je Elizabeta. Martin je utao.
Iznenada se Elizabeta tiho nasmejala i jo jednom zagledala pesniku u lice. To je
vaa tragina maska, rekla je. Sada je prepoznajem. Izgledate ponekad onako kako sam

10
 Anna&zdls

ja kao dete zamiljala velike pesnike: neuredna frizura, naborano elo, velike oi, usne
lagano stisnute, i veoma bled.
Martin se nije nasmejao. Zato mi se rugate, Elizabeta?, upitao je smireno.
Uopte se ne rugam. tavie, nalazim da vam to divno stoji. Zato to ne smem da
kaem?
Zbog vas, Elizabeta. Jer va lik i glas su bili moja veeranja muza, ija me je muzika
usreila i kojoj sam predao ljubiice. Zautali su nakratko i za to vreme su u uskoj ulici
odzvanjali samo njihovi koraci.
Moram da priznam, ponovo je poela vitka dama, da ja subjektu vae pesme ne
mogu ba da zavidim. Koliko bi me usreilo da prepoznam sebe u ogledalu vaih
otmenih i dobrozvueih stihova, tako bi me unesreilo da budem ljubavnica jednog tako
strogog, senzibilnog i umnog oveka.
Ali ako se ponaate prema meni kao to ona dama ini? Ona me ismeva. Zar vas ne
bi radovalo da kod svojih nogu vidite nekoga ije oi vae za probirljive, a ukus za
istanan?
Ah, da. A i saznanje da vas niko ne moe oraspoloiti, da vas ne moe izazvati da
piete tune stihove. Za nekoga dovoljno nemilosrdnog mora da je sjajno imati
ljubavnika za koga zna da njegovi fini nervi reaguju i na najmanje uzbuenje.
Jeste li bili dovoljno svirepi?
,,Oh, da, ili me poznajete drugaiju?
Ne.
Zato to kaete tako udno?
Zato to jo uvek alim za muzom ove veeri. Zar to stvarno ne razumete? Ili elite
da kaete da je ta muza bila samo maska.
Ne. Ali raspoloenje jednog posebnog trenutka ne moe se vetaki zadrati. Ne
izigravajte preosetljivu osobu.
Ta uloga je ve zavrena. Mi smo pred vaom kuom. Milostiva gospoice, smem li
da pozvonim?
Budite tako dobri. Vaoj pesmi i vama elim sve najbolje. Dovienja!
Martin nije eleo da se vrati kui, naprezao se da to vie utisne u seanje pojavu
lepe umetnice, koja je ove veeri kao utljiva muza u mranom parku razvila svoje
duhovne drai. Njegove misli su hvatale svaki, i najmanji pokret, najtii smeh, jer on je
voleo Elizabetu i znao je kako su retka tako ista i jasna kazivanja njenog bia. Voleo je
koliko je njegova nestalna dua, jednostrano usmerena ka umetnikom uivanju i
delovanju, bila sposobna da voli enu. Nikada mu nije bilo dosta tih retkih kratkih
trenutaka kada ju je gledao i u kojima je ona pronala svoj stil, kako se on izrazio.
Brino se uvao da oboavanje ostane tajno, nebrojeno puta je bez njenog htenja bio
povreen, a uprkos tome u njemu je i dalje gorela tiha vatra zagonetne naklonosti; i ne
priznajui samom sebi, uvek se nadao asu kada e jasno, lino i otvoreno da se otkrije i
da mu se prui prilika da na nju utie. Jer uprkos njenom kolebljivom i esto skoro
neljubaznom biu, bila je jedina ena u njegovoj okolini ije su telesna lepota i umnost
mogle da ga uzbude.
Martin je uskoro ostavio poslednje svetiljke iza sebe. Unutranji prsten gradskog
jezgra vrveo je od mnogobrojnih ljubavnih parova. Oborenog pogleda i s malo gnuanja
stupio je u ambijent sluavki i prodavaca i produio nie niz ulicu. S desne strane se

11
 Anna&zdls

protezala ivica parka negde nagore, a s leve se u blagom ritmu talasala povrina praznog
polja. Na uzviici prekrivenoj jovom pesnik je zastao i umorno se spustio na drvenu
klupu.
Neko vreme je mirno i rasejano gledao u daljinu, preko polja na kome je bez sjaja
leala svetlost zvezda, a onda ga je polako obuzela velika opora seta. Njegova utrnula
ula se trgoe pri pogledu na ravnicu, zvezde, proleno lie drvea, i po prvi put posle
vie godina ponovo ga dodirnu sve i tanan glas prirode, a zvuk vetra i grana mu ispuni
ui. S bolom se setio s kojom su silinom snage, enje, tuge, nade i ulnosti tada u
ovakvim majskim noima gorele kroz njegove vene i misli. Od te elementarne snage i
oseanja ostala je danas samo poneka skoro ugaena iskrica i vie nita, ba nita. Seta je
bila tako gorka, neplodna i hladna da od prijatne lepote prethodnog trenutka ne ostade
nita.
Za usamljenog i umornog koji se odmarao meu jovama nastupili su retki trenuci u
kojima je podsticaj spoljanjeg sklada, elementarni potisnuti nadraaj u njegovoj hladnoj
i nepristupanoj dui doveo do pobede. Do navale oseanja i unutranjeg potresa nije
dolo odmah. Napeto je s prekrtenim rukama stajao na ivici brda i razgledao okolinu.
Primorao je svoje oi umetnika da gledaju stvarnost i pokuao da pejza i raspodelu
svetlosti na travnatom polju jasno prihvati. Ali, s blagim prolenim mirisima iz tek
ozelenele zemlje pokuljala je ponovo i ona sveobuhvatajua seta, sve dok se nije
malaksalo i nemono ponovo vratio na klupu, blago se opirui munoj igri seanja i misli.
Pored alosti za izgubljenom ulnom sveinom prve mladosti, pesnika je preplavila i
svirepa gorina protiv svega to je godinama unazad ispunjavalo njegov ivot. Ono to
mu je posle kraeg raskono zapoetog lutanja ostalo od zanosa i mladosti od tada je s
upornom samodisciplinom stavio u slubu svojih umetnikih ambicija. Nikada nije teio
vulgarnoj slavi, ali je bolnom snagom u njemu gorela elja da u uskom krugu
poznavalaca i prijatelja sebi osigura neosporno zavidan poloaj nenadmanog umetnika.
Ne ulazei u formalnost, navikao je da svoj unutranji ivot skoro potpuno dri u aci i
svako nestalno duevno kretanje umetniki objektivizuje jo u njegovom zaetku. Mogao
je mnogo dana da provede da nekoj veeri poezije ili da nadmetanju da briljantni sjaj
koji mu je samo njegova suptilna i eksperimentalna tehnika mogla dati. Od velikog broja
njegovih ne tako obimnih pesama samo je na malom broju njih poneto dopisivano, i
upravo te pesme, od kojih je svaka linim posveenjem bila ukraena, razlikovale su se
esto jedna od druge u malim varijacijama kojima je pesnik pojedinim povlaenim
itaocima nudio nenu zakletvu na vernost. Njegovo viestrano i brino negovanje
poznavanja strane literature otkrilo mu je klju zagonetke uinka govora. To znanje ga
nije promenilo, ali mu je govorilo da te srdane, naivne i tople rei ne pripadaju njemu,
ili ne vie samo njemu. Samo mali broj njegovih stihova bio je dirljiv i poticao iz dubine i
u njima je on govorio s prikrivenom tugom o praznini i nezadovoljstvu svoje bezbone
due.
Ta praznina i zlovolja muile su ga danas i dovodile do beznaa. U ovom asu mu se
inilo da poseduje redak, ali neupotrebljen dar. inilo mu se i da je posedovao snagu i
veliinu, ivot zasien obiljem naivne strasti, a njegova dela ogromnu sveinu bezbrine
genijalnosti, ali kao da je tu snagu rasprodao i izdao. Bio je svestan da prolaznu i
nagrienu snagu njegova otupela sumnja vie ne tretira kao neku igraku ve da je to
zatrovano, nevoljno buenje oseanja i snova. Za trenutak, ukazala mu se slika njegove
mladosti, ona divlja priroda pokretana strepnjama i nadanjima, vrela pulsirajua
mladost od ijeg mu je neizmernog obilja jo pre par godina srce lupalo u ljubavnom
ritmu. Pojedini sati, etnje, ljubavne prie, pojedini poetski i folozofski sni ovoga asa

12
 Anna&zdls

prolazili su pred njim, a iza svih njih kao crveno osvetljen zamak od oblaka stajala je
eljno oekivana budunost. A sada je vreme kada je budunost tu i smatrao je da je
postala manja, bedna i hladnija. Pesnik je jasno oseao da ve stoji s one strane nabujale
vode s koje su jo mogue nove odluke i novi ideali. S takvim oseanjem, uobiajeno
hladno samoposmatranje je odnelo prevagu i on se die energinim pokretom i s jasnom
odlukom da tim sumornim talasima podraavajui spoznaje i raspoloenja ni po koju
cenu ne dozvoli da narastu do samopreziranja. Uprkos slabosti od umora, ubrzao je
korake skoro do trka i posle ponoi uao u svoj stan. Bled, besno stisnutih usnama,
premoren, ranjen i divlji izgledao je kao krupna divlja umakla hajci.
Dok je Martin na uzvienju s jovinim bunjem proivljavao tunih etvrt sata, a u
zidom okruenom parku ueni doktor jo uvek preivljavao neno raspoloenje one
divne veernje pesme, Elizabeta je posle kratkog odmora u kui sela za klavir, i dok su joj
prsti prebirali po nepovezanim akordima i nesvesno ih uklapali u melodinu fantaziju,
njene misli su se bavile pesnikom. Njegova tanka i neto neobina figura sa skoro uvek
lako napred nagnutom glavom, ozbiljnog izgleda i danas bolesno bledog lica, esto je
privlaila njene misli. Pokuala je da pronae sliku u kojoj bi on, od idejnog sveta i
postavki ivota u svojoj glavi, mogao da bude izuzetan
ovek, ali to joj nije uspelo. Sa izuzetkom skoro nasilnog slavoljublja, to njena
umetnika priroda razume, nije mogla da nade nijedan tipian znak njegovog duevnog
ivota. Veoma ju je zagolicalo da sazna ime ene o kojoj je Martin priao. Na sebe nije
nijednog trenutka pomislila, jer on nije ispoljio nijednu re intimne naklonosti prema
njoj, nije osetila neto takvo kod tog zatvorenog i pravolinijskog oveka. Za nju je bio
previe miran, premalo sposoban za trenutno uzbuenje i, da nije poznavala njegove
pesme, osporila bi mu sva duboka oseanja. Nasluivala je neto skriveno ispod povrine
njegovog bia, moda neku bolnu dubinu, ali nije osetila nikakvu bliskost Martinove i
svoje due.
Ipak, bliskost je postojala u tome to su oboje oseali neobino jak otpor prema
uobiajenom nainu ivota, protiv svega bez stila i duha. Bliskost se odnosila i na veito
nezadovoljstvo, neumorno nastojanje da izbegnu bezobzirnost drutvenog mnjenja i da
se izoluju u samostvoreni svet stila i harmonino iznijansirane okoline. Oboje su bili
nezadovoljni svojim ivotima, oboje su imali oseaj da su u pogreno vreme i u
pogrenoj zemlji roeni, smatrali su da je ivot muan i dosadan, a imali su tajnu i arku
potrebu da crvenilo umetnosti i crvenilo strasti naslikaju na bledom nebu.
To sve Elizabeta nije znala, i pesnik joj je bio tu kao i svi ostali. Pri tome je bila
jedna od onih ena koje nisu ulne, ali ni nevine, a nedostatak topline srca titio ju je od
ljubavi, ali je nije ostavio istu iznutra. I tako ona, koliko je Martin znao, nikada stvarno
nije volela, i odbijala je mnogobrojne, esto asne ponude, ali ipak je dobro poznavala
mukarce i imala u oima onaj hladni plamen koji ih je osvajao.
S prividnim nemarom, njeni tanki prsti klizili su po tastaturi klavira. Prekinula je
razmiljanje ivahnim pokretom lepe glave, a pametne i paljive oi usmerila na
klavijaturu i poela iznova da svira. Tog trenutka, kada su se zauli prvi akordi
Huberovog komada, iz njene tanane due se izgubilo sve to je neplemenito. U asovima
kada prebira po dirkama celo njeno ivotom nezadovoljno bie odlazi u zemlju ugodnih
zvukova i istih oblika. To nije bila ganutost ili opijenost nadahnuem ve ono spokojno,
samo po sebi razumljivo: ostati kod kue, u potpuno poznatom i naklonjenom okruenju.

13
 Anna&zdls

Martin je sedeo duboko zavaljen u jednoj od starih naslonjaa batenske kue.

Ispred prozora blistao je skoro olistao park na junskom suncu. Nagnut nad stolom, puio
je Burkard, Martinov prijatelj.
Ti mi ini posebno priznanje, izgovorio je lagano i u isto vreme dunuo da raspiri
ar cigarete, a desnu ruku naslonio na ivicu stolu. ,,U stvari, to su sentimentalnosti, koje
upravo kod tebe...
Da, da, prekinuo ga je Martin malo ljutito, peva mi ponovo onu staru pesmu,
umesto da pokua da me razume. Meki oblaci dima cigarete su u divnim talasastim
linijama blistali na suncu. Kroz irom otvorena vrata ulo se utanje vrhova drvea i
kucanje detlia. Martin se poeao po naboranom elu.
,,E pa, jo jednom, zapoeo je iznova, reci mi iskreno, zar nije tako kako sam rekao?
Ja sam jednostavno umetnik i arlatan koji godinama mlati u prazno i...
U ta ni ti sam ne veruje, uzvratio je Burkard naprasno. Ti si veiti glumac, a
danas ti se prohtelo da odigra sopstvenu tragediju izgubljene ljubavi. Ne dajem ni pet
para za to. To je najjadniji sport na koji si spao.
Muk. Batovan je proao pored prozora. Negde je pevuilo neko dete. U sobi s
mnogo prozora Burkart je isputao tanke dimove, etao tamo-amo i krenuo konano ka
vratima. Martin ga je lagano pratio, navukao beli letnji eir dublje na elo i dogegao s
prijateljem peanom stazom do klupe u senci. Seli su. Burkart je tiho zvidao.
Da li si ti ikada imao osamnaest ili dvadeset godina?, upitao ga je Martin tiho.
Naravno.
Dobro, seti se onda. Sve je bilo drugaije. Zar se nikada ne priseti tog izobilja, tog
neverovatnog izobilja! ene -bilo je kao italijanska nona svetkovina pod drveem
perivoja, kao na novoj slici Hierl-Deronka, sve tako opojno, mirisno, meko, raskono. I
one noi provedene nad ljubavnim knjigama. Bilo je pesnika od kojih mi je srce udaralo
samo na izgovaranje njihovog imena. Upravo takav pesnik sam hteo ja da postanem, onaj
od ijeg stiha ene gube san, a mladi studenti drhte od uzbuenja i zanosa. A onda one
duge, mirne etnje, as kroz duge drvorede, as preko brda, a onda, neto malo ranije,
prva ena koju prati oima i bezumnim stihovima.
Upravo kae da su tadanji stihovi bili bezumni.
Ali da, naravno da su bili bezumni. To je bilo ba to, arolija, to slatko bezumlje koje
se kao uzavreli talas iz srca penje u oi i misli. Zar ne osea bol u srcu kada na to
pomisli?
To stvarno ne moe da zahteva, ni ti godinama nisi oseao nikakav bol u srcu.
Burkarde!
,,E pa, izvini! Ali ti ponavljam, to su sentimentalnosti. Ti ima potrebu da sebe bilo
kako opije, onda uini to, ali mene izostavi.
Ima pravo. Bio sam pod uticajem mladalake romantike i u nekom trenutku mi se
uinilo da te naivne stvari moraju da postoje i danas, neto kao prijateljstvo. Pa, elim ti
lepo popodne!
Martin brzo krenu ka kui. Iznenaen, Burkard poe za njim. Stigao ga je kod
talskih zgrada, gde je ovaj upravo hteo da pozvoni i pozove koiju. Prijatelj ga prekinu u
toj nameri.

14
 Anna&zdls

Kakva scena!, proaputao je. Svi znaju da si ti danas ovde, uvee dolaze gosti iz
grada - a osim toga, nisam mislio nita loe!
Martin je oslobodio ruku i odgurnuo prijatelja uz neprijatno Molim te. Zazvonio je.
Onda se okrenuo Burkardu: Preporui me dobrim ljudima, zamolio je hladno, a ja
odlazim kui.
Ali, dobri moj! ao mi je, da sam ti...
ao je i meni to sam ti ispriao tako dosadne stvari. Drugi put e biti neto
drugaije!
Pojavio se koija. U grad, naredi mu Martin. Dok je ovaj uprezao konje, Martin je s
Burkardom etao gore-dole po dvoritu. Posle mune pauze, Burkard zastade pored zida
prostranog dvorita. Moda u ovom momentu ne zna, rekao je tiho, da si me
uvredio.
Martin mu je odgovorio samo hladnim pogledom.
Moda e se pokajati, nastavio je Burkard. Izviniu te kod mojih gostiju, a ovo
neu smatrati za uvredu, jer uvrede ne primam. Uzrujan si i drugaiji nego obino.
Moda i bolestan. Prekosutra u biti u gradu i posetiu te. Da li je to u redu?
Martin se smirivao nekoliko trenutaka, a onda rekao: Da, brzo mu pruio ruku i
popeo se u koiju.
Tokom cele vonje preko tople i svetle livade, opsedala ga je slika jedre mladosti.
Prijatelja i ljutnju na njega je odmah zaboravio. inilo mu se da ne postoji nita o emu bi
moglo da se razmilja, nita vredno pomena, privlanije i ivotvornije od tugovanja za
izgubljenom mladou, od tog zagonetno lepog, kao zvezda blistavog tamnozelenog
nabujalog rastinja, u kome vreli mladalaki stihovi sanjaju o pobedama i lovorovom
vencu, pa se zato hladnokrvni autor, pisac srebrnih pesama i kamenih bogova,
zavalio zatvorenih oiju duboko u sedite koije i poeo da pevui prvi stih stare
Rikertove pesme.
O mladosti, o mladosti... Posle veeri provedene na brdu s jovom, unutranji nemir
i neka vrsta tuge za zaviajem nisu ga naputali. Ono iznenadno oseanje prezasienosti
ivotom dosade, bola i enje za mladou nije doiveo samo mali broj ljudi. Ali, dok
veina ljudi veoma brzo savlada to osetljivo i bolno raspoloenje koje im u nekom
trenutku obuzima misli, ostaju pojedini usamljeni, naviknuti na neprijatno razmatranje
svojih oseanja, danima predani tome na milost i nemilost.
Unaokolo su se nizale iste livade, puzavicama obrasli zidovi, staromodna velika
ulazna vrata gospodskih kua. Kukuruzna polja i breuljci s crveno goruim ostrvcima
divljeg maka, mala seljaka imanja, u kojima su batice eboja, georgina i rezeda tesno i
raskono stajale jedna do druge. Martin ih nije video, kao ni decu koja su skakala ispred
kuica, ni seljake koji su radili u polju, niti teniske kostime devojaka koje su okolo
tumarale. Sada se ponovo setio Burkarda. Ismejao ga je, pravio viceve, Potedi me tvojih
nevolja, rekao je. A to mu je bio prijatelj, jedini koga je tako mogao da nazove. I sada,
kada ga je ovaj ostavio na cedilu, nije bilo nikoga kod koga bi mogao da ode. Nekoliko
veoma finih, lepo vaspitanih ljudi, grupa lakovernih zadivljenih guica, manja grupa
srameljivih mladih potovalaca - to je bilo njegovo drutvo. Najbolji ga je izneverio, bio
je isuvie samostalan da bi ga pratio u njegovom sebinom i jednostranom nainu ivota.
Druge je jednog po jednog namerno udaljio od sebe kada je posle studija njegovo
slavoljublje poraslo, a otpor prema svemu diletantskom i neestetskom inio ga sve
usamljenijim i netolerantnijim. Sada su bili nepovratno izgubljeni. Sve ove godine, ovde,
nije imao potrebu za prijateljem, a sada je shvatio da ih i nema.

15
 Anna&zdls

Martin je u glavi preao celu listu svojih poznanika. Meu njima nije bilo nikoga ko
bi mogao da popravi njegovo dananje raspoloenje. Ali, odjednom, u mislima se pojavi
Elizabeta.
Elizabeta! Ona ima to to drugima nedostaje. Samo ona mu je duhom i odnosom
prema svetu bliska i samo ona moe da razume duu umetnika, stvaraoca. Imala je
dovoljno dubine da razume i njegova najsumornija oseanja, bila je dovoljno
nepoverljiva i iskvarena da se gorkim osmehom smeka njegovoj zloupotrebljenoj i
rainjenoj dui. Pesnik je dugo vagao i posle dueg oklevanja odluio da joj pokloni
poverenje i da tu lepu enu, za koju priaju da nikoga nikad nije volela, osvoji. Dok su
koije prolazile jednom poploanom ulicom, udarci konjskih kopita su mu prekinuli
misli i primetio je da su ve u gradu. Posle par minuta se naao u svom stanu. Oprao je
lice i ruke, promenio kaput i uao u radnu sobu, koja je jednim jedinim ali velikim
prozorom gledala na mirnu batu. Blagi miris mladog kestenovog lia ispunio je malu,
visoku i hladnu sobu. Na pisaem stolu leala je knjiga Drvo kleke od Bruna Vile, iji su
mnogobrojni listovi bili kao posebni naznaeni. Martin je uzeo drugu knjigu, okretao ve
proitane strane i nastavio da ita. Ponovo se smejao, taj klasiar i fanatik forme, tom
sveem naivnom govoru filozofskog romana. Knjiga kojoj bi se Novalis radovao,
pomislio je. A onda se potpuno udubio, pokuavajui da isprati nepotpunu dijalektiku i
ispita logiku posmatranja stvarnosti u knjizi. Uinilo mu se da uenje o smrti nije
odgovorilo na najvanija pitanja ili da ih je samo modifikovalo. Smatrao je da je veliki
broj primera dijaloga postavljen na
Sokratov nain, a u nameri da se prikau unapred zakljueni rezultati. U osnovi je
ovo prvo pesniko preobraenje monistikog gledanja na svet veoma malo doiveo kao
upoznavanje s nekom drugom filozofijom. Martinu je bila bliska komplikovanija
psihologija modernog oveka, bio je isuvie nepostojan, isuvie promenljivog
raspoloenja i nimalo naivan da bi verovao u velika utena dejstva filozofije na ivot
pojedinca. Njemu je odgovarao svaki filozofski pravac l'art pour l'art i nikada nije bio
daleko od njega, ali mu on takoe nije znaio vie od radosne vebe umetnike duhovne
sposobnosti.
U pauzi, dok je nemarno listao stranice, pogled mu je pao na zabeleku s unutranje
strane, kojom je autor ispod svoje berlinske adrese pozivao sve zainteresovane itaoce
na lina pismena objanjenja. Martin nije mogao da se uzdri da uz sarkastini osmeh ne
pomisli na ta pisma puna gluposti, nesporazuma i molbi za objanjenja. Onda je uporedio
rad tog pesnika sa svojim. Dok se on zbog istote svoje vizije i zatite svoje kristalno
izbruene umetnosti povukao u najui krug i zazirao od objavljivanja svojih radova, ovaj
drugi je s oiglednim zadovoljstvom radio za mnoge i bez dvoumljenja pruio
nepoznatoj masi mogunost da razgovara s njim o njegovom radu. Sa uasom je pesnik
sebi predstavljao posete studenata, uitelja, svetenika i drugih nepoznatih ljudi ili
itanje loe stilizovanih pisama. Uprkos tome, oseao je da svaki pisac, odvaan i pun
ljubavi, mora na neki nain da nade zadovoljstvo koje mu sopstveni rad ne prua. U
svakom pismu je mogao biti izliv strasti nekog genijalnog mladog oveka, zahvalnost
nekog usamljenika ili priznanje dotadanjeg protivnika. Martin je time uporedio i
priznanja koja su njemu odavali. Pisma pohvale puna duha, probrane elje za sreu,
cvee i umetniki pokloni puni smisla. To je bilo prefinjeno, otmeno, neno i dopadljivo,
ali jedno jedino pismo je moglo beskonano srenijim da ga uini nego sve ovo zajedno.
Pisac je poeo sastavljau knjige Drvo kleke da zavidi na ovoj mogunosti.
Neto pre veeri, na Burkardovom imanju su se pojavili gosti. Da je Martin znao da
e meu njima biti i Elizabeta, bez dvoumljenja bi ostao.

16
 Anna&zdls

Burkard, lep, okretan bonvivan od jedva trideset godina, primio je svoje goste u onoj
istoj batenskoj kui u kojoj je s Martinom proveo popodnevne sate. Kao neenja koji je
esto putovao, retko je primao goste, ali to malo muzikih veeri koje je na imanju
prireivao uivalo je izvrstan glas. Ove veeri je prva uloga bila namenjena Elizabeti.
Obedovae se na otvorenom, u velianstvenoj rondeli starih brestova, do koje je
vodila vrsta i iroka aleja. Za vreme veere, kada se spustio sumrak, svetlele su na
svakom drvetu, kroz olistale grane, elektrine svetiljke. U isto vreme upaljene su i
bronzane uljane lampe, koje su na crnim postoljima rasporeene preko stola. Bilo je
pozvano tridesetak gostiju. Veina je prikrila razoarenje zbog Martinovog izostanka.
Poto je domain izrekao rei dobrodolice, stari akademik se setio odsutnog pesnika i
odlueno je da mu se uputi pozdrav. Buket prvih letnjih rua s kartama gostiju predat je
glasniku. Obed nije trajao dugo. Posluga je svetiljkama ispratila goste kroz park, a
ponovo su se okupili u sali na spratu, gde ih je ekao vencem okien klavir. Poto je u
susednoj porostoriji posluena kafa, na molbu skupa, Burkard je zapoeo koncert
Krojcerovom sonatom.Virtuozno je svirao na violini, a klavirsku pratnju je svirao
direktor konzervatorijuma. Za vreme treeg dela sonate, svi pogledi se usmerie ka
Elizabeti. Pojavila se na vratima malog salona pored sale i laganim i tihim koracima se
uputila ka klaviru, koji je stajao odmah pored prozora. Tamo se naslonila i ostala
nepokretna, bledog lica i sputenog pogleda. Po njenom dranju i napregnutosti
plemenitog lica moglo je da se primeti da je umetnica pod snanom vlau muzike misli.
U tom momentu, preko njenog zategnutog i nepokretnog lica preletela je umetnika
inspiracija jednim magliastim vizionarskim svetlom, preplavila je celu plemenitu
pojavu i udaljila je od sadanjosti.
Kada je sonata bila gotova, Burkard se zahvali pratiocu na klaviru i uputi Elizabeti
upitan pogled. Ona podie pogled i nasmeja se. Ne okrenuvi se nestrpljivim sluaocima,
sela je za klavir. Burkard se nae ka njoj s namerom da joj uputi nekoliko laskavih rei.
Elizabeta rastrojeno odmahnu.
Jedna molba, maestro, aputala je. Vi me ne smete gledati dok sviram. Klavir je
ipak jedan straan instrument. Zatvorite oi i pomislite da je ovo na emu sviram harfa.
Harfa. Uutala je iznenada i prepustila se najdraim mislima o izmamljivanju punoe
klavirskih tonova iz stojee harfe ukraene velikom zmajevom glavom. U meuvremenu
su pristigli i poslednji sluaoci, seli ili stajali pored stubova ili vrata. Elizabeta je povukla
stolicu i spustila bledo elo. Pre nego to je poela da svira, skinula je buket ljubiica
privren na rame i zaronila lice u hladno, mirisno cvee. Odloila je trausa na stranu,
poloila obe ruke na dirke i poela tihim, umirujuim akordima. To to je svirala od
mnogih je primljeno kao stara italijanska muzika, vrsta, skoro oporo voena melodija, s
takoe oporom, skoro okamenjenom pratnjom. Meki i tanki prsti umetnice, ali odsenim
udarcima, stvarali su aroliju i izvlaili neto udesno iz instrumenta. Kako je sanjala o
harfi, prsti su joj tako neno i veoma prisno milovali dirke kao da su se umiljavali
strunama klavira, tako oprezno i sestrinski poverljivo da su te strune davale svoje
najistije i najblaenije zvuke kao da odaju najdublje tajne. Svaki ton jednostavne,
staromodne melodije prostirao se salom kao da dolazi pravo iz grudi neke vrsne
pevaice. Tok melodije se pretvarao u srebrnu nit. Poslednji ton se gubio prigueno
odsviranim taktom, aputavim delirijumom u septima akordu, kojih kod umana moda
ima i previe. Taj talas tonova, neodreen i bez konture, narasta polako do neto
prikrivenog i nemirnog penuanja, koje sluaoca stavlja na slatke muke i deluje kao
milovanje enske ruke. To je uzbuenim gostima oduzelo dah. Iz sale pune tonova,
iznenada kao u guvi kakvog nonog festivala, izletee rakete, bletavo svetle figure se

17
 Anna&zdls

digoe uvis viestruko upletene, u neravnomernim intervalima koji oduzimaju dah.

Briljantne figure su se gasile kao neki s velike visine baeni sjajni snop, malo u neskladu,
i s bezbrojnim, sasvim malim treperavim prskalicama padale nazad u pomrinu,
poluprikrivene, ljuljukave i nabujale.
Elizabeta je napravila pauzu. Salom se prolomio glasan aplauz. Nije mu poklonila
nikakvu panju. Ponovo je prinela buket ljubiica licu, ispruila levu ruku, za trenutak
pogledala kroz prozor u crno-belu no parka, lagano i elegantno odmahnula glavom i
odsvirala jedan snaan ton. Sala se utiala. Ali Elizabeta nije jo poela ponovo da svira.
Neko vreme se smirivala, a onda je iznenada ponovo pokazala ono elementarno
vatrometom prekinuto raspoloenje. Zabacila je glavu unazad, lagano se nasmejala i
zasvirala fortisimo u besnom tempu frenetine divlje igre. Grozniavo brza muzika u
drhtavom, neujednaenom ritmu prodirala je kao munja kroz sveani hram muzike i
ispunila salu vrelim, iscrpljujuim ulnim mirisom i smehom.
Ovoga puta se Elizabeta nije odrekla aplauza. Potpuno se prepustila komplimentima
i ulagivanjima i edno ispijala iz penuavog pehara trijumfa, jer njena lepota i njena
umetnost su zajedno slavile. Velianstveni venac joj je poloen kraj nogu, a ona s njega
otkide granicu sa cvetiem i zakai je za pojas. Okruena oduevljenom gospodom,
otila je do malog salona ukraenog u njenu ast, gde je uz tiho zveckanje posuda za led i
ampanjskih aa provela ostatak veeri u duhom bogatim alama u granicama
pristojnosti. U Elizabetim oima tinjao je ponovo onaj hladni sjaj; njena duhovna,
renesansna lepota, koja je do pre jednog asa nosila ozarenost nadahnutog svetitelja,
sada je bila drska i zamamna kao glava kurtizane visokog roda, s crtama kao iz
Rosetijevog sna. Iz njenog tela je izvirao tanani izluujui miris rafinirane ene, a na
njenim bledocrvenim usnama leao je neodreeni osmeh, koji je od trenutka do trenutka
izraavao zavoenje, ironiju ili prezir.
Martin je istog popodneva primio rue i pozdrave s Burkardove zabave. Meu
ostalim kartama pronaao je i Elizabetinu. Pored imena, na njoj je olovkom bilo ispisano
pozdravljam bledog pesnika. Martin je lagano iscepao pare papira i pustio ga da
padne na pod. Zgrabio je jednu od rua, besno je okretao meu prstima, doticao meke
cvetie pune latica i zdrobio ih tako da su se u komadiima rasuli po tepihu. A onda
drugu, pa jo jednu, i jo jednu, sve dok potpuno obeshrabren nije otiao do radnog stola
i upalio svee. Izvukao je jednu od niih fioka i izvadio mapu s naslovom Dante Gabrijel
Roseti. Odmah mu se pred oima ukazala gravira velikog formata, reprodukcija slike
Danteov san. Beatrie je na toj slici imala lice neverovatno slino lepoj Elizabeti.
Mune misli opsedale su pesnika dok je pogledom dodirivao obrise ove lepe glave.
Verovao je da tano zna da ga pobeda nad nepristupanom umetnicom nee dugo initi
srenim. Dva bia, od kojih nijedno ne mari za naivna ivotna zadovoljstva i sve snage
svoje nemirne i nesreene due podreuje neizmernom umetnikom egoizmu, ne mogu
ostati u vezi koja dugo traje. Ipak, oseao je i neminovnost takve veze, kao to se osea
neminovnost poslednje ljubavi. Elizabeta je, kao i on, stajala na onoj granici umetnike
zrelosti koja nuno ili spokojno vodi ka miru i oekivanoj srei ili je prvi korak ka
samounitenju i propasti. Sada je doao taj trenutak, verovao je Martin, da svoj ivot
krunie odmerenom i priguenom strau, svejedno da li e mu ona znaiti novu snagu
ili propast. Jer je tano znao da posle Elizabete ne postoji nijedna ena koja moe neto
da mu daruje.
Ponovo je posmatrao sliku svog ivota kojoj je godinama snano, astoljubivo i
nepopustljivo pridavao formu stroge, nezavisne i spokojne umetnike slike! Ponovo se
pitao da li je mudro toliko mnogo presei i odbaciti, ali je bio svestan da ovo razmiljanje

18
 Anna&zdls

dolazi kasno i da je za njega jedini put onaj koji vodi napred, put nepokolebljivog
samovostva, put osamljivanja, preziranja sveta i munog nezadovoljstva koje mu truje
dane. Da ga je u asovima bolesti i besanim noima esto muila neodoljiva enja za
utehom, religijom, sujeverjem, ljubavlju i bogopotovanjem, drao je ak i od sebe samog
u tajnosti. Ako popusti, ako stvarno za svoj ivot upotrebi oslonac koji se nalazi van
njega samog i to sebi prizna, pada sve to je vredno godinama gradio, rui se njegova
jedina uzdanica, njegov slomljen i izgubljen ivot, njegova jedina uteha, neogranieno
samopotovanje.

Pesma Elizabeta bila je potpuno zavrena. Njena forma je podseala na pesme

vernosti koje su se pevale na dvorovima vladara u vreme renesanse. U stihovima koji su
pevali o usamljenosti, nezadovoljstvu, okrutnoj dami i o tome da nikada nije volela - u
tim stihovima je Martin koristio veoma vrednu umetnost svog savreno istog jezika.
Stihovi su govorili o neizmernoj pometnji, bolnom raspoloenju u usamljenim noima
bez sna, u kojima vrela ruka pritiska slepoonicu, a svaki pokret i svaka misao se prema
vrelim kricima nezadovoljstva, ljubavne enje i samomuenju odnosi isto. Drhtavi
nemir velike ali izgubljene i neutoljene enje umetnikog ivota munjevito prolazi kroz
misli.
Tog dana je Martin posetio umetnicu u njenom salonu. Pesmu je napisao majunim
slovima na veoma malom formatu i gizdavu sveicu udenuo u buket cvea. Buket je
predao Elizabeti.
Srdano se zahvalila i poela da pria o svojim planovima za leto. Ona ve godinama
obiava da u letnjim mesecima nestane bez traga, putuje bez cilja i tamo gde je ni najvea
rastojanja ne ograniavaju. Neko je moe sasvim neoekivano sresti u Engadinu, a onda
je izgubiti iz vida i nekoliko dana iza toga dobiti od nje pozdrav iz Norveke ili s nekog od
severnih ostrva.
,,A vi?, upitala je iznenada. Hoete li ponovo posetiti va dosadni Lucern ili va
dragi Cermat?
Ne, Elizabeta.
Nije mogue! Moda Sent Moric? Martin je oklevao trenutak.
Da li se seate, upitao je onda, bajke koju sam vam prole godine kod Burkarda
proitao?
Ah, ljubavni zamak u Severnom moru, gde vikinki gospodari organizuju mahnite
pljakake i razbojnike sveanosti. Da, dobro se seam svega, kule koja plamti do
najviih otvora i crvenih brodova sa adajama. Ali niste objasnili kako je neto nemogue
i bestidno u isti mah tako opojno. I kako ste doli do toga?
Imam nameru da potraim taj zamak u Severnom moru i sutra ujutru u enu koju
volim pozvati da putuje sa mnom.
Na pesnikove bistre oi navukla se koprena, a njegov mutni pogled je pao na
plemenitu devojku. Samo upola ga je razumela. Ipak, bila je zateena i nije mogla dugo
da izdri taj pogled.
Vi spisatelju bajki!, uzviknula je uz zbunjeni osmeh. A onda je poela da je golica
nemilosrdna radoznalost.

19
 Anna&zdls

Hoe li dama poi s vama?

To ne znam.
,,A ako ona to ne eli?
Martin je prebledeo i ubrzao disanje.
Ipak hoe, uzviknuo je uzbueno, hoe i ako odgovori 'ne'. Verovatno e to i
odgovoriti. Ali onda u je primorati, apnuu joj maginu formulu starih vikinga, od koje
se enama krv opija te postaju pohlepne na smrt i ljubav.
Pesnik je drhtao i naporno se borio sa iznenadnim plamteim besom, od koga mu sa
usana izviru neoekivane strane rei i koji mu zbunjuje misli besmislenim, bunim
kovitlacima. Elizabeta je posmatrala to otro i uzbueno lice, koje nikada nije drugaije
videla nego otvoreno, nasmejano i utljivo. Sva ukroena strast i sav skriven jad finih
crta leali su sada neskriveno u njegovim okrutnim borama.
Uzrujanost je polako naputala Martina. Ponovo je vratio potpunu kontrolu nad
svojim glasom i ponovo se oglasio uobiajenim prijateljskim hladnim tonom.
Kao to vidite, lepa muzo, ja sam kao kralj Saul, opsednut demonima. Vi dodue ne
poznajete lica iz Starog zaveta, moda samo poneka, iz poznatih slika. Ceo Stari zavet
ima malo tako dragih i blagih lica kao pria o deaku Davidu i o njegovom umilnom
sviranju na harfi, ija je muzika u munim asovima skidala teke bore s kraljevog ela.
elim da vas danas zamolim da mi uinite Davidovu uslugu. Pod vaim rukama
nezgrapni klavir postaje harfa i ini mi se da jedan od Boga pomilovan Jevrejin ne moe
tako da vlada strunama kao vi svojim lepim, udesnim prstima. Znate li da sam
prouavao vae ruke? Nedavno, u bati naeg sveznajueg istoriara, dok nam je priao o
zvezdama. Padale su mi na um sve lepe enske ruke za koje prie i kazivanja znaju.
Posebno Beatriine, proslavljene ruke ene iju su plemenitost i lepotu hiljade
pesnika i slikara s vatrenom enjom opisivale. O takvim rukama sanjali su oni vitki,
neni Florentinci iz vremena Filipa Lipija, kao i eterini engleski primitivci koje je ona
tako volela. Smem li ove ruke da zamolim da mi prue utehu i priine radost?
Elizabeta je taj nagli povratak na laskavi i priljivi ton iznenaeno primila.
Vi znate, odgovorila je, da je dotini Saul gaao kopljem svog uteitelja? To je
upravo muki nain da se igraju lepotom i umetnou dok ih ne uhvati deako
raspoloenje za unitavanje.
Na to neu nita odgovoriti, Elizabeta. Vi ste kao dete kada govorite o mukarcima.
Ali ja ponavljam moju molbu vaim lepim arobnim rukama.
Elizabeta je izala molbi u susret. Mahnula je pesniku da ostane da sedi i zamiljeno
odetala do susedne sobe, gde je stajao klavir, i zasvirala rondo jedne Betovenove
sonate.
Kada se vratila a Martin eleo da se oprosti, jo jednom je uzela u ruke njegov cvetni
buket. Kada ga je primakla licu, meu cvetovima je ugledala ukraenu sveicu. Dok je
pokuavala da odvee traku kojom su bili vezani cvetovi i oslobodi sveicu, Martin joj je
poljubio ruku i napustio stan.
Obradovana i radoznala, otvorila je sveicu i kao naslov ugledala svoje ime.
Preplavilo ju je drhtavo uzbuenje i odjednom je shvatila sve. Spustila se u fotelju i bez
ijedne dalje proitane rei dugo gledala u to kitnjasto ispisano ime. Kao munjom
pogoenu iznenadila ju je vanost ove knjiice i ovoga asa. Taj dan je ipak tu, dan o
kome je tako esto sanjala i u koji vie nije verovala, u kome je po prvi put ula govor
strasti od oveka koga nije prezirala i koji joj je izgleda bio ravan. Veliki teki crni talas

20
 Anna&zdls

preplavi joj svetle misli od malopre. Vrtlog pitanja, sumnji, nepoznanica, ponosa,
straha, radosti i bola u srcu je potpuno obora Kleknula je na jastue, pritisnula elo i
grudi silovito uza zid, bez reenja; oseala je potrebu da glasno jeca, ali nije mogla da
pronae suze. A onda se iznenada pojavila slika one nemilosrdne raspusne ljubavne
bajke od malopre, crveni zamak na Severnom moru, u kome se krici neutoljivog
ljubavnog bezumlja prodorno i oajniki meaju s grmljavinom i venim plamenom, i
inilo joj se kao da e protiv svoje volje, uz cerekanje nekog razbojnika, biti odvedena u
neku raskonu salu, gde e se njenom strahu i suzama grohotom smejati.
Prolo je vie od jednog sata kada se uspravila i bila sposobna da ita Martinove
stihove. Povukla se u niu okruenu mirisnim cveem i lovorovim bobicama i itala.
Ispunio ju je novi strah dok je poluglasno izgovarala te gipke slatke stihove. Pesnik je
govorio o stvarima ija je pozornica bila potajni spokoj njenih noi, poznavao je njena
najtananija oseanja i opisivao njeno telo kao da ga je video nago. Za vreme itanja joj se
inilo kao da se tom oveku ve predala, kao da u njoj i njenoj umetnosti nema vie
niega to on ve nije prozreo ili okusio. Uprkos tome, Elizabeta nije mogla da se odupre
toj aroliji nenog laskanja, jer kao da je iz svakog stiha izvirao lagani ali neizbeno
primamljiv miris. Pesnik je govorio o njenim snovima, tihom jeanju u snu, kao da je noi
provodio leei na njenom srcu, oslukujui ritam krvi i disanja. Govorio je o njoj kao o
kneginji, razumeo i delio njeno skriveno nezadovoljstvo, tugu za zaviajem i poglede na
svet, uivao u magiji njene i svoje umetnosti. Jednim potezom obuhvatio je i svoje
sopstvene enje, u kojima joj objanjava zato je samo ona dostojna njegove poezije i
strasti. Uvidela je da u doskora skrivenoj unutranjosti jo plamte njene sopstvene, a
drugima nerazumljive elje, patnje i odricanja. Takoe joj je veoma laskalo to je upravo
taj neobian, nepristupaan i sa svojim savrenstvom krt pesnik stvorio samo za nju
jedan tako savren i neprocenjiv poklon, kao za jedinog vlasnika i itaoca.
Martin je proveo dan u strahovitoj groznici iekivanja. Strahujui da Elizabeta
moe iznenada da otputuje, satima je tumarao pred njenom kuom. Sumnja u dejstvo
poklona nesnosno ga je muila. Bio je potpuno siguran da bi teko bilo ko mogao da pie
u tako do sitnice tanoj savrenoj formi tako bezobzirnu i nesmotrenu intimu. Ipak je na
neki nain nalazio zadovoljstvo u tome to je donoenje odluke postalo neophodno, a
njegova samovolja zaustavljena. Pokuao je sebi da predstavi kakve bi posledice po
njega imalo odbijanje ponude. To nije isto kao neko jednostavno neprihvatanje ljubavne
izjave; ako Elizabeta odgovori sa ne, svaki susret s njom bi bio zauvek zabranjen, a
time dotadanji Martinov ivot prekinut kao kakva nit i krug u kome su Elizabeta i on bili
prva imena, za njega zatvoren. A ta onda? Ponovo je razmotrio sve ranije odbaene
planove: povratak sredini od koje se godinama nepokolebljivo i hladno otuio, ili krajnje
ograniavanje sopstvenog drutva. Bilo gde, moda u Firenci, iznajmiti stan ili izgraditi
kuu, putovati, svoja dela drati skrivena, ili ih predati nekom izdavau. Trea
mogunost je pitolj ili pukotina u gleeru na planini, ali Martin je misli o samoubistvu
uvek strogo drao daleko od sebe, moda u instinktivnom saznanju da u njegovom
ionako oskudnom ivotu takve zadnje misli kradu i poslednji sjaj nesalomivom ponosu.
ak i sada takve misli nisu mogle da ga nadvladaju.
Tek predvee se malo smirio. Od Elizabete nije dobio nikakve vesti, nije bila
spremna za odluku, tako da mu je jo ostala mogunost da je pridobije u poslednjem
razgovoru. Zakljuio je da mora tu mogunost koliko god je mogue obazrivo da
upotrebi, pa je odmah uzeo jako sredstvo za spavanje i sledeeg dana se probudio
prilino kasno.

21
 Anna&zdls

Elizabeta je takoe odluila da sve prepusti poslednjoj Martinovoj poseti. Probudila

se rano posle nemirnog sna i svim snagama se trudila da ostane hladnokrvna i savlada
napetost.
U istom satu kao i prethodnog dana, stigao je pesnik. Primila ga je oputeno i
nasmejano, u muzikoj sobi. Razmenili su svakodnevna pitanja i odgovore. Borbu je prvi
zapoeo pesnik.
Smem li da vas upitam, Elizabeta, da li ste moje delo ve proitali?
Traite da vam na njemu zahvalim?
To nisam rekao. Ali ja sam napisao malu pesmu, s nesigurnom nadom da ete je
razumeti. Seate li se da sam vam jedne veeri priao o tome?
Da, znam, i razmiljala sam o tome dok sam itala vae stihove. Takoe vam sa
zadovoljstvom kaem da bolje jo nisam itala. Vi se ophodite prema reima i rimama
kao to se juvelir ophodi sa svojim dragocenim metalom.
Veoma ljubazno...
Da sam sadrajem vaih stihova zaprepaena, mogli ste ve da zakljuite?
Da, shvatio sam, mada...
Bez mada! Nisam znala da je dozvoljeno vie od samog razmiljanja o stvarima koje
ste vi napisali.
,,A razmiljanje o njima je dozvoljeno?
Vi ste sofista! Ali to se mene tie, da, dozvoljeno je razmiljati o svemu.
A onda je nastala pauza. Elizabeta je nervozno preturala po gomili notnih listova,
Martin je polako ali uzbueno koraao po sobi tamo-amo, i na kraju se zaustavio kod
prozora. Glas mu je zvuao bojaljivo i napeto.
Elizabeta, hoete li mi dozvoliti jedno pitanje?
Pitajte!
Da li su stihovi istiniti?
Umetnica je onda ustala s mesta i bez cilja koraala po velikoj sobi. Opet se zauo
Martinov glas.
Niste mi odgovorili.
Ne, na to vam neu odgovoriti.
Onda - znate da mi nee biti mogue ponovo da vas vidim ukoliko ne dobijem
odgovor?
Da, to znam.
,,I neete mi odgovoriti?
Ona je utala.
Elizabeta!
Poela je ponovo da eta tamo-amo. On ju je pratio, pogledom primorao da stane, i
ostao u njenoj blizini.
Mislim da mi neete pretiti u mojoj kui, gospodine Martine.
Ne znam. Vi me tako divlje privlaite i neete moi da se odbranite ako vas sada
zgrabim, pritisnem uz sebe i poljupcem...
Stanite! Treba da se stidite to mi pretite.

22
 Anna&zdls

Nisam eleo da vam pretim, prekinuli ste me. eleo sam da vam uputim jo jedno
pitanje. Znate li da u ovom momentu pred vama stoji jedini, jedini ovek koji moe da
vas razume?
Da, u to verujem.
Pa, time ste odgovorili na moje prvo pitanje, a sada poslednje: igrate li sa mnom
kominu predstavu, ili je to ozbiljno, da jedinog oveka koji je kadar da razume vau
umetnost i na svaki osmeh vae due odgovori, da takvog oveka odbacujete od sebe?
Onoga koji se jedini usudio da vas podseti na bratsko zajednitvo retkih dua. A osim
toga: hoete li takvog koji kroz slinost i doraslost poznaje svaku vau tajnu i razume je,
doiveti kao prijatelja ili neprijatelja?
Martin se zaprepastio kada se u tom momentu Elizabeti oteo jedan kratak ali glasan
smeh. U isto vreme, sreo je u njenim oima onaj pogled kojem se mesecima nadao.
Pruio je ruke ka njoj, ali mu ona hitro uzmae i odgurnu ga obema rukama:
Prestani, prestani!, aputala je daui. Plaim te se. Prestani, nareujem ti!
Igra se sa mnom Elizabeta!
Ne, ne, za ime boga, ne! Sada me ostavi samu! Pisau ti sutra-danas...

Jo istog dana napisala je kartu. Putujem sutra i do ponedeljka nisam nikome na

raspolaganju. Od ponedeljka, ako do tada ne umrem, popodne u etati po keju u
Lucernu.
Martina je obradovalo to je odabrala Lucern. Rei ako do tada ne umrem su mu
delovale tipino enski i smeno. Odluio je da ve sledeeg dana otputuje i poeo da
odvaja garderobu i knjige koje e poneti sa sobom.
Dok je time bio zauzet, najavili su Burkarda, i ovaj je uao odmah iza sluge.
Dobar dan, dolazim neto kasnije nego to sam obeao.
Martin je pozdravio prijatelja i seo s njim za sto za puenje.
Izgleda veoma dobro, pohvali ga Burkard, i putuje, kako se ini? Sam?
Sam. U vajcarsku.
Lucern?
Jo nisam siguran.
teta je to nisi bio one veeri kod mene. Vaa poluboginja je bila prisutna, ona
Elizabeta. Pitala je za tebe.
Da li je svirala?
Basnoslovno. Ja sam svaki put nanovo zapanjen. Stvarno basnoslovno. U ovom
momentu u Evropi ne postoji niko ko na klaviru tako divno svira. I tako je lepa. To ranije
nisam znao.
Znai da te je privukla.
I da i ne. Pria se da je ledeno hladna. Ali odsvirala je jedan valcer, divlja i vrela
muzika. Samo da si to mogao da uje! To je bio plamen, krik zadovoljstva kao da je naga
plesala kroz salu. Ja je stvarno ne razumem. Mora da joj je sva enstvenost u vrhovima
prstiju.

23
 Anna&zdls

,,I sada, crven u licu, prati njene tragove. Naalost, isuvie kasno, dobri moj. Kako
mi je rekla, danas putuje, a, kao to zna, onda je nema mesecima.
Prokletstvo! I danas mi to kae?
Danas. Ljuti li te to?
Jo ne. Napraviu jedan pokuaj.
Mnogo zadovoljstva ti elim.
Treba li neto o tebi da joj kaem?
Martin se nasmejao. to se mene tie, moe joj rei da sam ti dao parolu: Bis dat
qui cito dat.
Burkard se odvezao do Elizabetine kue. Sve je bilo u vrtlogu priprema za put. Ipak
je bio primljen.
Vi ve putujete, milostiva gospoice? I to ostavljajui nas u neznanju o tome.
Gospodine Burkarde, elite li da mi izjavite ljubav ili da me angaujete za neki
koncert?
Oboje, i jo mnogo vie. Ja sam stvarno smeten vaim brzim zakljucima.
Mogu da ih ponovim ako se to isplati. Onda, prvo ljubavna izjava.
Ja vas, u stvari, jo nisam prouio. Za tako neto je potrebno vreme. Mislio sam da
vas od sada ee viam kod mene.
Vi ste draesni. I to treba da bude jedan Don uan. Ali ja nisam svirepa. U
ponedeljak popodne moemo jedan sat razgovarati u Lucernu, na terasi vajcarskog
hotela.
Dovienja.
etvrt sata kasnije, Burkard je ponovo bio kod svog prijatelja.
udesno, ta ena je potpuno aava. Kod druge rei me je ve upitala hou li joj
izjaviti ljubav. Potpuno poslovno. Za dva minuta sam izgubio svoj stav, a ve se oprostila
od mene i predloila mi randevu u Lucernu.
U Lucernu?
U ponedeljak popodne. Drala me je u ruci kao depnu maramicu.
Naravno, ti ide tamo?
Naravno.
Martin je ustao i otiao u susednu sobu. Posle nekoliko minuta se vratio. Bio je bled
kao zid. Stajao je nekoliko trenutaka i razmiljao. Zatresao je ljutito glavom i stavio dva
pitolja na sto pored Burkarda.
Pa, onda...?, zapoe Burkard
Martin nije odgovorio nita; nije bio siguran u svoj glas.
Inae, ovo je krasno oruje, rekao je Burkard. Martin se ponaao nasilno.
Zar ne?, rekao je. Moe da bira. Pucaemo u ovoj sobi jedan na drugoga ukoliko
mi ne da asnu re da u ponedeljak nee biti u Lucernu.
Do avola!, plaho uzvrati Burkard. Martin se gorko nasmejao: Bilo bi mi prijatnije
da si se popustljivije i jasnije izrazio.
Mnogo zahteva, slee ramenima Burkard, ali razmotrimo ovu situaciju! Uvek ima
vremena da isprljamo tapete, to bi bilo teta. U mojoj zemlji postoje odgovarajua

24
 Anna&zdls

mesta za ovakve ale. Moda moe, dobri moj, da mi objasni kao e se ova stvar
odvijati nadalje.
Naravno: polako i temeljno. to se mene tie, predlaem da se bez tvog
prijateljskog izvetaja u ponedeljak u isto vreme obojica pojavimo u vajcarskoj. Ja, u
svakom sluaju, sa starijim i dalekosenijim pravom.
Stvarno komina konkurencija. A ti nisi raspoloen da me velikoduno usrei?
Razume se da ne. Za te sate u Lucernu sam vezao svu svoju budunost.
Ma nije mogue! enidba?
Ne. Vanije, ali ti to ne bi razumeo.
Hvala.
Vrlo sam ozbiljan.
Burkard je ustao, prevrtao u ruci mali ukrasni ma i razmiljao. Nije mogao da
donese odluku.
Ti sutra putuje, rekao je konano.
Imamo dovoljno vremena. Pucanje moe da se obavi ovde napolju. Za veeras ima
moj poziv na oruje ili pristanak na drugi predlog.
Burkard bez pozdrava napusti stan.
Sledeeg jutra se Martin popeo u voz. Jo jednom je proitao Burkardovu kartu:
Srean put! Recite muziarki: Bis dat qui cito dat. Pisma od vae ruke ubudue neu biti
u obavezi da otvaram. Krah poslednjeg prijateljstva Martina nije mnogo pogodio.
U rastuem uzbuenju gledao je predele kroz koje je putovao, dok posle beskrajno
tekih sati nije u daljini ugledao magloviti vrh Pilatusa. Posluitelj ga je saekao na
eleznikoj stanici. Da li je sve nabavljeno?
Do kraja dana e sve biti obavljeno. Motorni amac mora da se popravi.
Odlino. Izvestite me sutra u jedanaest.
Pesnik se lagano peice uputio ka hotelu. Dokovi i mostovi su vrveli od stranaca.
Vee je bilo jasno i toplo i video se kitnjasti svetli grad, sa etalitima pored jezera koje
su krasile raznobojne svetiljke. Po tamnozelenoj povrini jezera klizili su amci razliitih
boja i beli otmeni parobrodi, iza kupole eleznike stanice uspravio se crni Pilatus, a s
druge strane zelena Rigi. Na mnogobrojnim gradskim tornjevima presijavalo se kasno
popodnevno sunce. Martin se zagledao u daljinu preko jezera. U Vicnau je iznajmio
bungalov za Elizabetu i sebe, i dok je gledao na zelenu povrinu koja se u daljini
pretvarala u srebrnu, pred njegovim oima se stvarala bezazlena obojena slika. S
opipljivom jasnoom video je more pred sobom, Severno more iz svoje bajke i
purpurno-plave talase koji su se razbijali o visoke stene.

Sledeeg dana se Martin s agentom odvezao do Vicnaua. Bungalov koji je iznajmio

nalazio se iznad sela tik uz more, daleko od saobraajnica. Sa izuzetkom parobroda koji
su plovili pored njega, ovde nije bilo niega od bune vaarske guve i letnjih dogaanja.
Levo, preko puta, nalazio se rt Buozer, desno Burgentok, a izmeu njih, u pozadini,
tanzerhorn, dok se pozadi, skriven iza gustog lia, uz strmu belu liticu protezao put
pored obale. Mala bata u uglu je i sada, usred sezone, zadrala neto od opore lepote i

25
 Anna&zdls

sveine koje u prolee i poznu jesen krase jezero i njegovu obalu. U tom jednostavnom,
skoro idilinom okruenju, uz bistru vodu i svetlozelene vonjake, probirljive oi
pesnika pronale su zadovoljstvo koje je u visokim brdima i na jugu uzaludno traio. Dok
su oblak i planina, vrsta i boje vegetacije ak i ovde pokazivali nedefinisanu alpsku snagu
i istom, okolno zemljite je jo uvek posedovalo neto od idile niih brda, jo uma,
drvea s voem i jednostavne ljupkosti u odgajanju biljaka. Martin je za to imao otro
oko; voleo je ovu okolinu jer ga je podseala na njegov zaviaj i ono vreme kada su
priroda i slike predela imali mo nad njim. Nedelje u kojima se u ovakvu zelenu tiinu
povlaio pruale su mu svaki put onaj tihi, prijatan oseaj blagotvorne tuge, slian
onome koji ovek posle dueg odsustvovanja oseti kad ponovo stupi na mesto gde se
igrao kao dete. U zelenoj tiini se potpuno preputao snovima i osvrtu na sopstveni ivot,
ispunjavao je svoje fantazije prefinjenim, bajkovitim inspiracijama, koje je kasnije,
okrutnim radom tokom godina, vrednoom i svojim izbirljivim ukusom, pokuavao da
utvrdi i dovede do srene forme. U tom povlaenju je uobiavao da ga prate omiljeni
pesnici, mali skup uglavnom starijih izdanja grkih pesnika idile, Longus, Ariosto i
nekoliko svezaka italijanskih soneta. Sa osobitim zadovoljstvom stupio je danas u ovaj
predeo i razmiljao o vremenu koje dolazi, a koje mu ovoga puta umesto sanjalake,
primamljive tiine samotnog mesta nudi nezasitu strast.
S jezera je stari kapetan mahanjem eira pozdravio Martina. Adieu, gospodine
Cimermane, uzviknuo je Martin i klimnuo glavom.
Ponovo veslamo, smejao se stari.
Kakav amac elite ove godine?
Trenutno, nijedan, zahvalio je Martin. Mislim da u imati posetu. Moda kasnije,
gospodine Cimermane.
Razoaran, kapetan je produio dalje. Predvee je Martin u motornom amcu plovio
lagano preko jezera koje je svetlucalo zlatnim iskricama, nazad ka Lucernu, s
oseanjem da danas poslednji put uiva u ovom komadiu zemlje koji mu je postao
veoma drag i u dotadanjem spokoju i istoti. U Lucernu ga je doekala ivost, puna
etalita i buni banjski promenadni orkestri na parobrodu koji je upravo isplovljavao.
Zapazio je lik mladog oveka sa eirom irokog oboda, u kratkom kaputu, na ijem licu
se videlo da je prvi put na jezeru. Moda neki nemaki student ili slikar, koji putuje na
jug. Nepomino je gledao u sada potpuno mat zlatnu povrinu jezera, a dranjem i licem
iskazivao je nepokolebljivu radoznalost prve mladosti i elju za putovanjem. Pesnik je
dugo gledao za parobrodom i putnikom, kome je u dubini due zavideo.
Kratko zatim, doekao ga je hotelski portir; tu se tiskalo i nekoliko poznanika i on je
konano odvratio pogled s vode i seo za sto na terasi.
Neto ste zamiljeni, upitao ga je neko od njih. O emu razmiljate?
Upravo sam video oi jednog oveka kome veoma zavidim, odgovorio je Martin.
Do kasno uvee jo uvek je sam stajao ispred hotela i gledao preko jezera prema
Pilatusu. Upitao se kako je protokom godina dolo do toga da mu se ivotna zadovoljstva
jedno za drugim gase i potonu u sivo more ravnodunosti i interesa bez ljubavi. Sam sebi
je objanjavao da mu na raspolaganju u budunosti stoji jo ta poslednja dra, u kojoj,
kako mu se ini, moe da uiva. Kao kraj - gubitak jedinog enskog stvora ija ga je
umetnost i lepota zanela - iza toga nema niega, tada je krug zatvoren, a jedini put ka
srei izgubljen. Martin se udio sam sebi to ga ni ove crne misli ne potresaju ve ga
prekrivaju kao kakva ledena senka. O njima razmilja s mirnom radoznalou, kao o
tuoj sudbini. Odmeravao je strogi sopstveni put, svoje samosavlaivanje i otmenost

26
 Anna&zdls

svoje neobine egzistencije s njenim odsustvom radosti, i smatrao da bi bilo nerazumno

da ga eli drugaijeg. To je bila nuna posledica njegovog ukupnog shvatanja stvari, da
mu se u osnovi svaka naivna radost inila kao in diletantizma. Naao je poredenje da on
prema ivotu stoji kao to ispred umetnike slike stoji neki poznavalac koji je
zadovoljstvo prema materijalnom i neoekivanom odavno izgubio i koji u posmatranju
dela vie uivanja nalazi u svom umeu gledanja kroz delo nego u njegovom oitom
ispoljavanju. Suvereno postavljanje sebe samog nasuprot ostalom, staloeno
samopotovanje - moralo je da mu nadoknadi zadovoljstvo koje su drugi, moda sreniji,
nalazili na arenoj povrini ivota. U najmanju ruku je ostvario cilj: ljudi i dogaanja
nasuprot samom po sebi razumljivom oseanju nadmoi.
I dok su se misli nezadovoljstva i usamljenosti kao senka nadvile nad pesnikovu
duu, poela je da se javlja neka tajanstvena snaga, koja je trenutne mrane slike, ovu
osetljivu konturu i pozadinu, prebacila u sferu umetnikog prikazivanja. U trenutku kada
se sumorno raspoloenje te veeri preobratilo u raspoloenje nekih buduih stihova,
izgubilo je teinu i nespokojne misli okrenulo na drugu stranu. Martin je znao da samo
malo ljudi moe da razume tu nadmonu prevagu umetnike dimenzije u njegovoj dui.
Znao je takoe da malo pesnika ovoga doba, osobito njegovih zemljaka, poseduju tu
ponitavajuu umetniku sposobnost. I ponovo se setio one jedine za koju je znao da mu
je po tome dorasla. Elizabeta je sledeeg dana pre podne stigla u Lucern. Martin ju je
susreo na stepenicama hotela.
Seli su za sto, jedno pored drugoga.
Nekolicini poznanika je klimnula glavom, jednoj arolikoj grupi, uglavnom Engleza,
uputila osmeh, a Martinu proaputala: Znam ta sada misli.
ta?
Da mi pripadamo ovom drutvu kao dve rajske ptice kokoinjcu.
Dobro pogoeno! Neko bi mogao da pomisli da je ova masa novca i tupoglavosti
stvarno jedan deo 'krem drutva'. Moda je meu njima samo troje-etvoro istaknutih
ljudi, ali i oni sami su jo uvek tako prosti. I zamisli da mora danas da svira pred tim
ljudima!
Oekujem jo nekoga, rekla je Elizabeta kada je posle podnevnog odmora srela
pesnika.
Znam, odgovorio je Martin. Burkard nee doi.
Kako ti to zna?
Sam mi je to rekao. Nee doi.
Kako je dolo do toga?
Ne pitaj. Odustao je.
Tek tako? To ne lii na njega.
Dodue nije to uinio rado.
Martin je prekinuo ovaj razgovor i predloio Elizabeti vonju amcem. Ukrcali su se
u veoma lep mali amac i Martin ga je lagano vozio po jezeru. Posle due vonje, kada su
bele vile Lucerna skoro nestale s vidika, Elizabeta je upitala: Zato tako daleko? Mislila
sam da emo ii u muzej.
Neki drugi put, nasmejao se Martin i okrenuo amac ka sredini jezera, izmeu
Burgentoga i Vegisa. U isto vreme je podesio da motor pone bre da radi, i amac je
kao tanka strelica klizio preko sunane povrine jezera.

27
 Anna&zdls

Ali kuda idemo?, pitala je Elizabeta.

Pravo u sredite bajke, odgovorio je pesnik apatom. Njegov lako prigueni glas
treperio je toplo i ivahno. Pravo u sredite bajke, ponovio je i rairenim rukama
pokazao na svetlozeleni zaliv pored Vicnaua. Vidi li tamo onu crvenu kuu?
Da, ta je to?
To je onaj crveni ljubavni zamak u koji ja vodim enu koju volim. Elizabeta je
prebledela. utei je nagnula na stranu svoju lepu glavu i spustila bele kapke preko
velikih oiju. um talasa i pogled oveka koji je oseala na sebi ispunio ju je ponovo onim
nepojmljivim oseanjem straha, kao da je otima gusarski brod i vodi na divlje ostrvo
zadovoljstva i oajanja, gde se krici straha i krici zadovoljstva meaju s hukom veite
vatre. Prepala se kad joj je Martin dodirnuo elo i kosu, a u njenoj neukrotivoj dui borila
se elja za nasladom s gnuanjem prema potinjavanju. amac se brzo kretao preko
svetlog i blistavog jezera skroz do Hametvanda, u velikom luku izbegao blizinu sela,
hitro presekao irinu uvale i tiho se uputio ka zidanom mestu za pristajanje. Prozori
crvenog bungalova su blistali na svetlom suncu, a senovita bata je mirisala na jasmin i
potoarku. Polako, oslonjena na pesnikovu ruku, pela se Elizabeta uz stepenice pred
kuom. Pred vratima se, pre nego to je ula, okrenula ka bledom pesnikovom licu i
gledala ga dugo potpuno izmenjenim i prodornim pogledom.
A onda je s Martinom ula u za ovu priliku ukraenu sobu u prizemlju i osmehnula
se i zajecala u prvom, divljem zagrljaju voljenog oveka.

Posle neobuzdane strasti prvih dana, pesnik je u svojoj ljubavi uivao s oigledno
nenim obzirom. On, a takoe i Elizabeta, znali su od prvog dana da je trajanje njihovog
sladostraa pod senkom zavisnosti od jednog trenutka, jedne rei, osmeha, i oboje su
imali elju da ovim danima daju sav sjaj svesne umetniki doivljene sree i nizali su sate
kao stihove dragocene pesme.
Rano sutradan, dok je Elizabeta jo spavala, Martin, koji se odvikao od dugog
jutranjeg sna, izvezao se na jezero do jedne divlje uvale, ubrao pune ruke umskog cvea
i poloio ga svojoj ljubljenoj na krevet. Pre podne provedeno u bati Martin je upotrebio
iskljuivo za itanje knjiga. U tim svetlim, sveim asovima, u istoj, od sveta odvojenoj
tihoj bati, o ije su zidove udarali mali jezerski talasi, itao je uglavnom zbog Elizabete,
omiljene pesnike. Pojedine stihove Orlanda fon Ariosta ili jedno delo novolatinaca koje je
on preveo. Snana elegancija ovih pesama zlatne ere prizivala je asove u kojima su obe
umetnike due, kojima je stil njihovog vremena u dubini due bio mrzak, osetile sjaj i
velianstvenu slobodu jedne neuporedive kulture. Veliko zadovoljstvo zbog tih asova
davalo je njihovim razgovorima slobodu i plemenito dostojanstvo koje se u prostoti
temelja naeg ivota ini nemoguim, a zadrane uspomene iz doba renesanse zvue kao
izgubljene besmrtne pesme.
Po prvi put je pesnik doiveo potpunu sreu da svojim mislima i govoru dopusti
onaj sveani zanos koji je inae u prisustvu drugih ljudi priguivao u sebi. Elizabeta je
tada priala malo, zavaljena u fotelju, dokona i tiha, odgovarala samo svojim prisustvom
ili igrom svojih velikih sveznajuih oiju. Ona se uzdizala u tim blistavim, mirnim
asovima do vrhunca svoje neobine linosti i dodavala velelepnoj tiini zrelost raskone

28
 Anna&zdls

punoe postojanja. Istovremeno sazrela i produhovljena bila je obavljena kraljevskim

mirisom svoje rascvetale lepote. Martin joj je jednom govorio o tome.
Kako si lepa danas!, rekao je jednog dana. Jue sam verovao da te nikada lepu
nisam video i skoro strepeo da e se preko noi promeniti. Ali danas si ponovo
prevazila lepotu od jue. To je, ini mi se, kao s poslednjim danima kasnog leta, kada je
svakoga dana vazduh sve zlatniji, sunce bistrije, horizont meki, plavlji i dublji, i kada
ovek svakodnevno veruje da je doao poslednji preobraaj, a svaki dan bude ponovo
dar, dok se jednog dana prvi bolni zvuk jeseni ne javi u vazduhu i na liu.
Ne elimo o tome da priamo, rekla je Elizabeta, pribliila mu lice i nasmejala se.
Poljubi me i itaj mi jo jednom sonet od jue.
Oko veeri, Elizabeta je obiavala da svira. Martin bi tada seo na prozor kroz koji su
provirivali listovi jasmina i sluao to ispoljavanje njene osobene umetnosti, kao to e
ona sutra sluati njegovu, predano, zahvalno, razumejui svaki i najmanji preokret.
Uglavnom je svirala svoje nezapisane kompozicije i ponekad improvizovala. Otuda je
meu Martinovim prijateljima i potekla pria da ona misli samo na muziku i samo nju
razume, i da moe u tri akorda da prikae raspoloenje znaajnih sati ili duh nekog
razgovora. U toj veernjoj muzici iskazivalo se ponekad njeno unutranje bie, tako
zanimljivo i tako isto, kao da njena otkrivena dua lei na dlanu ljubavnika. Jedne takve
veeri se dogodilo da se nekoliko brodia za zabavu tiho okupilo oko batenskog zida
koji se uzdizao direktno iz jezera, i da je na ulazu u batu poloeno nekoliko buketa
sveeg cvea.
Podnevne sate su provodili u razgovoru i milovanju. Ponekad su se zajedno kupali
pod svodom velike stene, ili sanjarili utei u senci smokve, ponekad odmarali meu
gustim liem na toplom suncu, nagi na tepihu, a Martin nikad nije proputao da kosu i
blistavo, raskono Elizabetino telo ukrasi vencima od lia i cveem. Nou, kada se sve
na vodi potpuno umiri, ponekad su tiho plovili amcem kroz plavu lepotu jezera, utei
ili sasvim tiho apuui, oboje udnovato dirnuti utljivom arolijom mone prirode.
Kao ovu no, rekao je prilikom jedne takve vonje pesnik, kao ovu no sam u
mladosti zamiljao sreu. To je bio moj omiljeni san: ploviti kroz tamnoplavu lepotu
sanjalaki blage letnje noi, posmatrati svetlost na vrhovima brda i zvezde na crnom
nebeskom svodu, s neosporno plemenitom lepom damom na srcu, jedna ruka u ruci
prijateljice, a drugom dodirivati tamnu vodu. Pri tom, sanjao sam o sreom krunisanim
ambicijama, kako sam pisac kome se najvie zavidi i kako moja glava poiva na grudima
otmene ene kojoj svi zavide, na vrhuncu ivota i moje umetnosti. Do sada nisam
verovao da u ostvariti mladalaki san; ali ipak sam osetio te velianstvene i zavidne sate
- kasno, Elizabeta! Zato smo morali godinama da prolazimo jedno pored drugog, svako
edan onoga to drugi moe da mu prui i to smo sada moda isuvie kasno dobili?
Ne govori tako!, zamolila je Elizabeta. Nije prekasno. Zato bi bilo prekasno?
Zato to je za mene, prijateljice moja, ve dolo vreme u kome se zavidi izgubljenoj
mladalakoj enji i ona se vie ceni nego najlepa sadanjost. Ah, zato nisam mogao
tada da te sretnem, u vreme tadanjih snova i udnje; noi su bile drugaije od ovih,
plavetnilo tako zanosno, a vatra potpuno tajanstvena, cvee jae obojeno, a oblaci puniji,
meki i svetliji - i jo neto, Elizabeta, kad bi mi se sva moja mladost ponovo vratila, ali
bez tebe, ja je ne bih hteo.
Rastuim se kad tako govori.
Ne elim to, prijateljice moja. Pozvaemo bogove da zatite nau sreu. U kog boga
veruje, Elizabeta?

29
 Anna&zdls

Ne rugaj se Martine! Ti zna da sam bezbona isto kao i ti.

A ja verujem u tebe i mene. I naa vera je neko drugo vreme, u kome e uivati oni
kasnije roeni. Nai savremenici e propasti sa svojim bogovima! Na ponos i naa
usamljenost lee u tome to pronosimo lepotu kroz pusto i varvarsko vreme. U nama
jo ivi stari svet i ideali te bive lepote. Umetnost blie budunosti ve raste u Berlinu i
Rusiji, uz skut varvarstva i ognjita ikonoboraca. Ako proita neko Tolstojevo delo ili
pogleda neku modernu predstavu, znae kako izgledaju nai smrtni neprijatelji, loe
odgojeni, loe obueni, prljavi i pre svega ukaljani gnusobnim obiajima varvarstva. Oh,
kada bi samo znala koliko me umara da ivim u tom vremenu! Piem dela za dvadesetak
ljudi i ti za skoro isto tako malo ljudi stvara svoju muziku, zbog koje e te slaviti u
nekom drugom veku.
Mislim da nisi potpuno u pravu, Martine. Nae doba je neizmerno siromano, a
provalija izmeu umetnosti i ivota, kao izmeu velikog i malog, uvek je ista. Sokrat, ije
si mi bie tako boanstveno opisao, bio je u najsjajnijem vremenu Atine verovatno tako
usamljen u dui kao to nijedna dananja veliina to nije. Ko ideale besmrtne lepote nosi
u dui, toga ne zadovoljava ni vreme ni ivot. Seti se Mikelanela, ija je veliina u doba
neuporedivog vrhunca ostala u bezgraninoj usamljenosti.
Zahvaljujem ti, Elizabeta! Ako sluajno moje ime bude ostalo drugom vremenu,
sigurno e ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naa prisno vezana slava bie
ovenana oreolom bajkovite i raskone ljubavi.
Lepa ena podie pogled ka pesniku i upita ga: Reci mi, ta vie voli na meni, moju
lepotu ili moju umetnost?
Da li bez tvoje umetnosti tvoja lepota moe da ostane ista? Ipak, ako eli da ih
rastavi, ovako ti odgovaram: volim tvoju lepotu strau zaljubljenog, onom estinom
koja sve snage trenutka okuplja u sebi, ali koja ipak, kao i sve strasti, mora da bude plen
godina. Tvoju umetnost volim isto kao i moju sopstvenu, uroenom ljubavlju dostojnom
potovanja, bez koje ne bih mogao da ivim. Ali ponavljam, to se ne moe odvojiti. Tvoja
lepota je upravo u sopstvenoj i obmanjujuoj formi tvoje umetnosti. Na tvom elu se vidi
da su ti misli iste i devianske, u tvojim oima se vidi da su naviknute da ispod
sputenih kapaka ugledaju viziju, a na tvojim rukama se vidi da su sposobne da izazovu
najblae treperenje ica i u najtananijim nijansama.

Leto je ve bilo poodmaklo. Meu velikim listovima, smokve su se bojile u mrko, a

toplih kinih dana je bilo sve vie. Preko Vicnava i Rigi tekla je bujica turista. Jezero je
blistalo u vrelim satima, a boje su se prelivale kao da ulje pliva na njegovoj povrini.
Godinje doba se bliilo velianstvenim danima izobilja, kada se uivanje ve mea s
blagom tugom zbog bliskog kraja. Kasne veeri na jezeru odisale su mlakom nekom
lepotom i ovenale udaljene bregove somotnim mirisnim plavetnilom, koje moe da
proizvede samo avgust, tako sazreo i nenametljiv.
To je Bilo vreme u kome je Martin bio neprekidno i obilno inspirisan. Za njegova
svakako potpuno stasala, definisana, raskona i paljiva ula ovo je bilo vreme kratkog i
blagog uitka. Oi su mu se kupale u dubokim, zasienim i bujnim postojeim bojama, a
celim biem se prepustio laganom, slatkom umoru od jezerskog vazduha zasienog
suncem. U tim danima je njegov odnos s Elizabetom bio jo neniji, lepi i mirniji, i dok
njena mladost ovakvu tihu, blagu i prefinjenu formu ljubavi nije razumela, u njenom
zrelom telu je rasla elja za neizmernim uivanjem. Poela je iznenadnim milovanjem da
iznenauje svog prijatelja. Traila ga je kroz mala izazivanja, mamila stavom i odeom, a

30
 Anna&zdls

njena muzika je umesto stroge klasine forme sada esto odavala blagu enju ili
izazivala vragolaste podsticaje na zavoenje. inilo se da Martin uopte ne primeuje taj
preobraaj njenog skoro okrutnog, strogog bia, ali je ipak esto podigao njenim arima.
Elizabetu je razjedala nezajaljivost koju sebi nije mogla da objasni. Kasno
probuena i lagano podsticana putenost buktala je kao dugo potiskivana vatra u njenoj
krvi; esto je s tako estokom snagom saletala voljenog da ga je to skoro plailo. Spokojni
asovi itanja plemenitih klasinih dela postajali su sve krai i izgubili su onaj blagi mir,
razgovori su lutali uprkos Martinovom ponovnom usmeravanju, uvek ogranieni kao
plamenom opinjeni leptir oko uske oblasti ljubavnog zadovoljstva. Nekoliko puta su pri
voenju takvih razgovora oboje u isto vreme odbacivali veo otmene konverzacije i
iznenada uutali pred nekom bestidnom rei. Tada bi ena prsnula u smeh, dok bi je
pesnik uasnut gledao sa oseanjem bola, kao neko ko na velelepnoj kui ugleda prve
znake propadanja. Jasno je oseao da je taj divni vrhunac njegove ljubavi prekoraen.
Nekada taj raskalani smeh nije prihvatao lepo, ve kao prostaki, ali ga je njena
pomahnitala strasnost zanela, i on se polusvesno prepustio mutnim talasima strasti, da
tu zapenuanu ljubav iskusi do poslednjeg krika poude i oaja.

Skoro svakodnevno su se nad brdima sputale estoke nepogode. Jezero je bilo tako
toplo da kupanje u njemu nije donosilo osveenje.
Nedelje u Victznau su Elizabetu promenile. Vitka forma njenih arobnih udova
postala je punija, zrelija i uzbudljivija, vrat tamniji, a grudi isturenije. Neobina vatra
vidno se irila providnim ilicama preko cele koe, od ega joj je boja od hladnobele
postala zlatnobela i prozrana, a kraljevski stas raskoan, bujan i poudan. Velike
produhovljene oi su postale tople, sanjalake, vine ljubavi, i blistale su novim, vlanim
i malo prikrivenim sjajem. Crte lica i neni, tanki obrazi postali su prirodniji i sladi,
skloni grehu ve kroz promenjeni izraz i pojavu plaviastih podonjaka. Celo lice, a
posebno vatrena poudna usta, izgledali su kao zapaljeni bahovskim pijanstvom.
Elizabeta je u svoju dotadanju mo nad pesnikom bila sigurna. Nije ni pomiljala na
mogunost da se blii kraj i naslaivala se opijena neprestanim zanosom svoje lepote i
uspeha. Neumorno, kao da mora sav gubitak vremena u prethodnim godinama da
nadoknadi, crpela je uz smeh i drhtei od uzbuernja sva zadovoljstva svakom porom, i
opet bila jo vie edna strasnih poljubaca, snanih zagrljaja i pohotnih igara. Dok je
pesnik patio zbog opadanja energije i sposobnosti za naslaivanje, dotle je ona,
podsticana neizrecivom potrebom, ispunjavala svoju fantaziju snovima o uivanju bez
granica.
Jednog dana zamolila je pesnika da joj proita ljubavnu bajku. Dugo se nekao i ipak
pristao. itao je jedne sparne veeri, dok je na potpuno oblanom nebu neprekidno
sevalo. Vodena para, miris cvea i umorno grgotanje vode u zalivu ispunili su vazduh.
itao je, a slika zamka ljubavi im se ponovo ukazala: crveni zamak, u kome se
jeanje nezasite ljubavne poude vrelo i oajniki probija kroz venu vatru i gde rtva
iscrpljujui ljubavne arolije gui svoju ubilaku poudu na vlanom skerletnocrvenom
jastuku.
Ko moe da kae ta se prilikom itanja dogaalo u pesnikovoj dui? Dok je itao,
priljubljen uz njega drhtao je i dahtao vreli enski stvor, ije su tamne uarene oi s

31
 Anna&zdls

njegovih usana itale vrele bestidne rei poude. A kada je stigao do kraja, njoj se oteo
krik zapaljenog iscrpljenog tela, koje je grozniavo drhtalo u strasti mone poezije. S
bolom u glavi i divljim sjajem u oima, i on je nju stisnuo uz sebe, a u crnoj, sparnoj
avgustovskoj noi, s otegnutim jecanjem vetra i isprekidanim grgotanjem vode mealo
se roptavo dahtanje oba bia, iznad ijih tela se nesagledivo uzburkana strast obruavala
kao mutni talasi nekog krvavo obojenog mora.
Od te veeri, tonula je ljubav ene neutoljivo rasplamsale strasti kao i od ideala
ozarenog pesnika brzo i sve dublje u divlju i prostu poudu. Vreme uivanja je prolo,
umesto njega i dalje je buktala osramoena strast, mutnim nesrenim divljim drhtajima.
A onda se u Elizabeti zaelo oseanje kajanja i oaja posle zanosnog sladostraa.
One arolijom umetnosti obasjane veeri muzike odavno su bile zavrene. Umesto toga,
esto i dugo svirala je opena. Znala je da Martin u osnovi voli tu muziku, dok se on iz
straha prema njenom uticaju drao po strani. Ipak je groznica te divlje, podsticajne,
zlosreno genijalne muzike koja oduzima dah danima remetila spokoj kue. Martin, koji
je tu rafiniranu, samotnu umetnost i njen tuni uinak razumeo u njenoj potpunoj lepoti,
patio je neizmerno, ali ipak nije mogao da odoli njenoj aroliji. Ti devianski besni
taktovi, kombinacije raspleta, pune smisla, nestalne i bogate tonovima, one na sve strane
neumorne disonante koje dodiruju i najtananiji nerv, grozniava slabana ljuljukanja,
bezimeni setni taktovi, bili su i jedina muzika koja je u drhtavom i sparnom vazduhu
crvenog zamka ljubavi jo bila mogua.
Jedanput, poto je odsvirala jedan Berliozov vilinski nean, prozraan, a ipak
tajnovito uzbudljiv komad, Elizabeta je iznenada prsnula u estok smeh, a sledeeg
trenutka je bolno i potresno jecala. Bled, pesnik je stajao pored nje ugaenih oiju i
gledao kako ista nevolja koja mu je stezala grlo mui u dugim trzajima i skrhanu enu
pored njega.
Kada se Elizabeta ponovo ispravila, obrisala je lice maramicom, uhvatila pesnika
pod ruku i izala s njim u batu.
Blesava muzika, izletelo joj je. Mislim da sam stvarno plakala. Uplela je rue u
kosu, precvetale, ute rue mesearke, iji su se listii odvajali i padali preko njene kose i
ramena na nabore haljine. Uzela je punu aku rua i bacila ih na pesnika. Tako su pod
tremom sedeli ena i mukarac, a sto i pod su bili prekriveni uvelim ruinim laticama,
iji je miris ve bio opor.
Zapara je, rekao je pesnik.
Stvarno, nasmejala se glasno. Martin je otiao i doneo svetiljku, voe i vino.
Ne moe se spavati, rekao je. Ostaemo ovde u bati.
Dobro, proslaviemo jednu letnju no! To je ono divno lirsko vee kakvo ti voli.
Da, Elizabeta. A sutra ili prekosutra, ili nekolio dana kasnije, stie jesen.
To kae tako tragino.
Smatra li i ti tako? I jeste tuno kada rue venu. Elizabeta se nasmejala. Ah, jadne
rue! Izrae druge.
I ti e nai drugog ljubavnika.
Martine!
Izvini, Elizabeta. Nisam hteo to da kaem.
Nisam sigurna.

32
 Anna&zdls

Stvarno nisam hteo, veruj mi! O, Elizabeta, kad bih mogao da razgovaram s tobom
kao na poetku leta!
Ovo je ipak bilo divno leto.
Da, ba divno leto. Martin je priguio uzdah i promenio ton.
open je genijalan. ta ti misli?
Meu pesnicima postoji jedan ravan njemu.
Na koga misli?
Na tebe i tvoju ljubavnu bajku. Ti ume tako nadareno, tako dobro kao i open da
dotakne najosetljiviji nerv.
Da li je to pohvala?
Naravno. Ali ekaj samo, vi erotiari i melanholiari, vi me ne moete tako lako
preobratiti! Ubudue u praviti muziku u kojoj e Don uan liiti na zavedenu seosku
devojku.
ekam na to.
Tako i treba, dragi moj. Pre dva meseca sam vrsto verovala da sam potpuna
sotona, a sada uviam da sam bila puko jagnje. Snenobelo jagnje, s plavom ogrlicom i
zvoncem na njoj.
Izuzetno komino! A sada?
Sada se sve okrenulo. Tada je muzika bila moj gospod bog, a ja njena smerna
sluavka. Sada sam ja gospod bog, a moja umetnost treba da igra... Ali ovo treba da bude
nona sveanost?! Mi sedimo kao dva uvara lea.
ijeg lea?
Glupost! Prii da stavim glavu u tvoje krilo i daj mi da popijem vino. Treba neto i
da otpevamo.
Kao to su u bati po lejama leali pouteli listii rua, tako se gasila i venula ljubav
pesnika i umetnice. Dole su veeri kada su se vraali posle odvojenih, samotnih etnji,
satima s prikrivenom gorinom sedeli jedan nasuprot drugom, Elizabeta ravnoduna i
nezadovoljna, a pesnik ogoren i povreen do dubine svoje malaksale i oskrnavljene
due.
Ti bi u stvari mogao da napie priu o ovom veselom letu, rekla je ona jednoga
dana.
Ako si vet, to e biti knjiga koju e ljudi gutati. Dozvoljavam ti da upotrebi moje
ime, to e delovati. O, boe, ovek ipak eli da jednom postane slavan, a ivot je kratak.
Tada e ljudi na mene pokazivati i jedan drugom o meni priati: to je uvena ljubavnica
tog i tog pesnika, koju je golu kitio vencima crvene potoarke. A o njenom vratu ispevao
pesmu. itavih mesec dana ju je svojim rukama svlaio i oblaio.
Moda u to i uiniti. Ve sam dovoljno nisko pao za tako neto, a i ti takoe.
Da ba tako! Inae, uskoro u odrati koncert u Baden-Badenu. Zvali su me ovih
dana. Ide li sa mnom?
Nipoto! Kada je koncert?
Kroz osam dana.
,,I ti e stvarno tamo da ide?
Danas sam potvrdila. Istina, ove dane u morati da upotrebim za vebanje. Jedan
dan do tamo, drugog dana sviram, a treeg se vraam, Preko Lucerna - Bazela...

33
 Anna&zdls

Martin je znao da se nee vratiti. Dan pred njen odlazak ponovo ga je svladala
demonska lepota njenog tela, ljubio ju je i grlio. Jo jedanput se razbuktala nekadanja
vatra zanosa u njegovom izmuenom srcu, pa je kroz uivanje u njenom velianstvenom
telu zaboravio na sve patnje. A onda je otputovala.
U novinama je itao o koncertu: Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su
sve poznavaoce muzike. Poevi od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova
pijanstkinja ve ranije oduevljavala, dogodio se potpuno iznenaujui obrt u programu
i izvoenju. Dama je svirala drugi openov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je
u oba komada jedan potpuno izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali
smo ivo uzburkan i zavodljiv nastup. estitamo i elimo sreu velikoj umetnici na
poetku nove, blistave epohe njenog umea.
Tako je svet pozdarvio beg velike umetnice od njenih ideala.
Martin je ekao etiri, pet dana. Elizabeta se nije vratila. estog i sedmog dana se
pesnik zatvorio u radnu sobu. U stalnoj borbi s nadiruim slikama svoje obolele mate i
silnom potrebom za jecanjem, provodio je unutra sate, satirui se i oajavajui. Srce
puno emera primoravao je starim okrutnim mislima na red i traio je reenje i
prikljuak na budue vreme. S mukom je uspevao da odagna oseaj gaenja.
Nije nalazio nita u svom ivotu, na svom telu i u svojim mislima to bi mu izgledalo
neoskrnavljeno, neokaljano i dostojno, a ukupna atmosfera mu je izgledala neista od
dahtanja i znoja izopaenog ljubavnog uitka.
Ipak je doao dan od koga je mesecima strepeo. Jedina ena, dragulj njegovih
najnenijih snova, oduzeta mu je, a plemeniti, prozrani, otmeni izgled i arm gracije
ukradeni. Njena, a takoe i njegova sopstvena umetnost uprljane su i poniene. Nikada
vie nee moi da, uivajui u njenoj muzici, sanja san o idealu lepote, i nikada nee vie
moi da uiva u svojim stihovima i opornoj, utljivoj, ponosom beskrajno oplemenjenoj
umetnosti.
Jo muniji su mu izgledali budui susreti s Elizabetom. Mesecima e prolaziti jedno
pored drugog, uvek s bledim, izvetaenim osmehom. Ponovo e se sresti i s
bezgraninom tugom i gorinom podsetiti na prolost. U neko doba e podlei telesnoj
ari prizvanoj seanjem, i jo jednom tu celu igru dostojnu aljenja odigrati do ponovnog
oaja i opet e se razii jo ponieniji, jo ogoreniji i zatrovaniji nego prvi put.
Kada je Martin posle dana provedenih u oajnoj borbi ponovo napustio sobu,
prestravio je slugu koji ga je doekao. I on sam se uplaio kada je ugledao svoj lik u
ogledalu, lice skrhanog i od demona obeleenog oveka.
Sada je bio siguran u svoju odluku. Njegov oboavalac i obrazovani istoriar, u ijoj
je kui i bati esto viao Elizabetu, primio je tih dana pismo od njega. Pet mojih velikih
i potpisanih pesama, naznaeno je u pismu, skoro sve u pojedinanim ispravljenim
primercima, kao to znate, podeljene su u rukopisu. Uiniete mi veliku uslugu ako
uspete da ih pribavite. Prepustie ih pre vama nego meni. Imena i adrese onih koji ih
poseduju nai ete u priloenoj listi. Traite, ukoliko je mogue, sve da ih dobijete, a
priloite i svoje primerke: od ogromne je vanosti da ih imam sve na broju.
Naunik se drage volje prihvatio ovog posla. Pretpostavio je da Martin jednostavno
eli da ih preda izdavau da bi ih javno objavio. Danima su Martinu isporuivani pojedini
primerci, gizdavo ukraeni perom koje je za tu priliku napravio, do sitnice isto ispisane
sveske od posebnog papira, privrene irokom crnom trakom, i sve njegovim parafom
oznaene. Konano, nedostajale su jo tri sveske; dve od njih su vlasnici odluno odbili
da predaju, a trea je izgleda bila nepovratno izgubljena. Veliki broj rukopisa je bio

34
 Anna&zdls

priloen u elegantnim konim ili somotskim mapama. Mali skup ukraenih svezaka leao
je rasprostrt pred pesnikom. To je bilo njegovo ivotno delo, dane i noi svojih najboljih
godina je njima posvetio, da tim besprekorno lepim stihovima podari briljantnu osnovu i
visprenu povezanost. Potovaoci su ih godinama uvali u skupocenim omotima i u
prigodnim prilikama itali paljivim, fino obrazovanim uivaocima.
Strogog lica i vrsto stisnutih usana, pesnik je razgledao i prebrojavao rukopise. Nije
otvorio nijednu svesku, jer je dugo procenjivane, esto ispitivane, bezbroj puta proitane
i nanovo preraivane stihove skoro sve sauvao u svom pamenju.
Kada je primio i poslednji, Martin je sve zajedno uvezao. Uvee, kod prvog sumraka,
doneo je teak paket na amac i izvezao se na tamnu vodu. Na sredini jezera se zaustavio
i itav sat malo pognut i nepomian sedeo, s desnom rukom poloenom na beli sveanj
koji je sadrao njegov ivotni rad. Neizdrivo otar bol mu je u ovom mranom i nemom
asu razdirao duu.
A onda se polako uspravio, podigao sveanj na ivicu nagnutog amca, jo jednom
preao preko njega milujui ga rukom, i spustio ga lagano i tiho u vodu. Uz mali vrtlog i
tiho grgotanje, nad svenjem se povrina vode ponovo zatvorila.
Dan posle toga, u svoj primerak Ariosta, koga je jednog posebno srenog jutra itao
s Elizabetom, poloio je crvenu traku i nekoliko ruinih latica i to dragoceno izdanje
poslao umetnici na poklon.
Istoriar je primio zagonetnu kartu: Zahvaljujem vam se na trudu! Pri pogledu na
mnotvo listova, ponovo dobijam snane, stare bolove umetnika - ars longa vita brevis.
Ukoliko umrem pre vas, zavetavam vam moju biblioteku, pod uslovom da moja
Aldinenova zbirka radova zauvek ostane sa mnom.
Martin je otputovao za Grindenvald i bez traga nestao u planinama.
(1900/01)

35
 Anna&zdls

KAVALJER NA LEDU

Tada mi je svet izgledao sasvim drugaiji. Imao sam dvanaest i po godina i jo uvek sam
bio obuzet arenilom i bogatstvom sveta, deakim uivanjima i zanosom. Ali, prvi put se
u mojoj dui bojaljivo pojavilo poudno, daleko plavetnilo blage, iskrene mladosti. Bila
je to duga i estoka zima i naa divna reka u varcvaldu je nedeljama bila okovana
ledom. Nisam mogao da zaboravim taj udnovati, prekrasan oseaj uzbuenja kada sam
prvog jutra te ljute zime stupio na reku. Led je bio tako proziran da se kao kroz neku
tanku staklenu plou videla zelena voda, peano dno s kamenjem, fantastino izuvijane
vodene biljke, a na asak i tamna lea jedne ribe.
Pola dana sam s drugovima tumarao unaokolo po ledu, hladnih obraza i poplavelih
ruku, sa srcem koje je ubrzano lupalo od ritmikih pokreta na klizaljkama, pun udesnog
bezbrinog potpunog uitka deakog doba. Takmiili smo se u tranju, skoku udalj i
uvis, skrivali se, igrali uge, a oni od nas koji su imali staromodne klizaljke od kosti,
kanapom privrene za izme, nisu bili i najloiji trkai. Ali jedan meu nama,
fabrikantov sin, imao je par halifaks klizaljki, koje su se privrivale bez vrpce ili
kaia, i za tren su se mogle navui ili skinuti. Re halifaks je od tada godinama stajala
na mojoj boinoj ceduljici elja, ali bezuspeno; a kada sam, dvanaest godina kasnije,
hteo da kupim par lepih i dobrih klizaljki i u radnji zatraio halifaks, tada je, na moju
alost, jedan san, deo deije iluzije, izgubljen, kada mi je kroz smeh reeno da je
halifaks zastareo sistem i da ve dugo ne spada u najbolje.
Najradije sam trao sam, esto sve do sumraka. Zujao sam tamo-amo, uio da u
najbrem trku na svakom proizvoljno odabranom mestu prikoim, ili da pravim okrete u
punoj brzini, da balansiram i irim ruke imitirajui avion. Mnogi od mojih drugova su
provodili vreme na ledu, klizajui s devojicama i udvarajui se. Za mene devojice nisu
postojale. Dok su im se drugi viteki stavljali na raspolaganje, enjivo i bojaljivo kruili
oko njih, ili su se smelo i veselo vozili u paru, ja sam potpuno sam uivao u slobodi.
Prema etaima devojica oseao sam saaljenje ili podsmeh. Prema ispovestima nekih
od njih, zakljuio sam da su im ljubavni uspesi prilino neuverljivi.
Tu negde, na izmaku zime, doprla mi je do uiju aka novost da je grmalj sa severa
nekoliko puta, prilikom skidanja klizaljki, poljubio Emu Majer. Od ove vesti mi je
iznenada pojurila krv u glavu. Poljubio! Svakako da je ovo bilo ve neto drugaije od
dosadnih razgovora, bojaljivog stiska ruke, to su inae etai devojica doivljavali kao
najvee uivanje. Poljubiti! To je bila re iz nekog stranog, zatvorenog, bojaljivo
nasluivanog sveta, re koja je imala slatkasti ukus zabranjenog voa i neto tajanstveno,
poetino, neimenovano, to pripada onoj slatkoj tmini, zavodljivo primamljivom
podruju, od svih nas preutkivanom, ali na tajanstven nain poznatom i delimino
obelodanjenom iz pria 6 ljubavnim avanturama devojakih heroja izbaenih iz kole.
Grmalj sa severa je bio etrnaestogodinjak, a bogzna kako dospeo meu nas, uenik iz
Hamburga koga sam veoma uvaavao i zbog ije slave, koja se proula i van kole, esto
nisam mogao da spavam. A Ema Majer je bila neprevazideno najlepa devojica u koli,
plavokosa, ivahna, ponosna, i istih godina kao i ja.
Od tog dana, planovi i brige su se kovitlali u mom umu. Poljubiti neku devojicu
prevazilazilo je sve moje dotadanje ideale, ne samo zbog mene ve i zato to je to bez
sumnje i kolskim pravilima bilo strogo zabranjeno. Brzo mi je postalo jasno da za
budui ljubavni dogaaj moe da poslui jedino klizalite. Kao prvo, pokuavao sam da

36
 Anna&zdls

svoju spoljanost doteram kao za prijem na dvoru. Posvetio sam vreme i brigu frizuri, do
sitnice sam brinuo o istoi odee, navukao sam krznenu kapu eretski do pola ela i
izmolio sam od sestre crvenoruiasti svileni al. U isto vreme sam poeo utivo da
pozdravljam one devojice koje dolaze u obzir, i verovao sam da primeujem da je ovo
neoekivano iskazivanje potovanja prihvaeno, dodue sa zaprepaenjem, ali ne i bez
dopadanja.
Mnogo tei mi je bio taj prvi kontakt, jer u svom ivotu jo nikada nisam priao
nekoj devojici. Vrebao sam ponaanje mojih prijatelja prilikom takvih susreta. Poneki
su inili samo naklon i pruali ruku, drugi su nerazumljivo mrmljali, a ostali su se
uglavnom sluili elegantnom frazom: Da li biste mi uinili ast? Ovaj obrazac mi je vrlo
imponovao, uvebavao sam ga i kod kue u mojoj sobi i klanjao sam se ispred pei,
izgovarajui sveane rei.
Dan za teak prvi korak je doao. Jo jue sam imao spreman plan za osvajanje, ali
sam se kukaviki vratio kui ne usudivi se da bilo ta pokuam. A danas sam odluio da
bezuslovno uradim to ega sam se veoma plaio, ali i eljno iekivao. Uz lupanje srca i
guei se kao kakav prestupnik otiao sam na klizalite i verujem da su mi ruke drhtale
dok sam vezivao klizaljke. A onda sam se u velikom luku sjurio u masu i potrudio se da
svom licu obezbedim uobiajenu sigurnost i leernost. Dva puta sam klizao du celog
dugakog klizalita u urnom tempu, a otar vazduh i estoki pokreti su mi veoma prijali.
Iznenada, tano ispod mosta, svom silinom sam utrao u nekoga i unezveren pao u
stranu. A na ledu je sedela lepa Ema, usnica stisnutih od bola, i gledala me s mnogo
prekora. Preda mnom se okretao svet.
Pa pomozi mi da ustanem, rekla je svojoj prijateljici. Tada sam, krvavocrven u licu,
skinuo kapu, spustio se na kolena i pomogao joj da ustane.
Stajali smo jedno prema drugom zaprepaeni, zbunjeni, i niko nije izustio ni re.
Ova blizina, bunda, lice i kosa lepe devojice su me oamutili. Uzaludno samo se
primoravao na neko izvinjenje, drei jo uvek kapu u stisnutoj pesnici. I iznenada,
gledajui kao kroz maglu, mehaniki sam uinio duboki naklon i promucao: Da li biste
mi uinili ast?
Nije odgovorila, ali je moje ruke prihvatila svojim tananim prstima, iju sam toplinu
osetio i kroz rukavice, i povela me odatle. Oseao sam se lagodno kao u nekom
udnovatom snu. Oseaji sree, stida, topline, veselja i smetenosti oduzimali su mi dah.
Punih etvrt sata klizali smo zajedno. Onda je na jednom odmoritu neno oslobodila
svoje male ruke, rekla: Mnogo vam hvala, i otila, a ja sam dosta kasnije skinuo svoju
krznenu kapu i jo dugo ostao da stojim na istom mestu. Tek kasnije sam primetio da za
sve ono vreme nismo progovorili ni jednu jedinu re.
Led se otopio i ovakav poduhvat vie nisam mogao da ponovim. To je bila moja prva
ljubavna avantura. Ali prolo je jo mnogo godina pre nego to mi se ostvario san da
poloim svoje usne na jedne rumene, devojake.

37
 Anna&zdls

DVA POLJUPCA

Pjerova pria:
Te veeri smo vie puta priali o poljupcima i raspravljali koji nain ljubljenja moe
najvie da usrei. Odgovor na to je stvar za mlade; mi stari ljudi nismo vie za pokuaje i
probe, i o toj vanoj stvari moemo samo da se pozovemo na mutna seanja. Iz mog
skromnog seanja, elim da vam ispriam priu o dva poljupca, od kojih mi je svaki bio
najslai i najgori u ivotu.
Kada sam imao izmeu esnaest i sedamnaest godina, moj otac je jo uvek
posedovao letnjikovac na bolonjskoj strani Apenina, u kome sam proveo najvei deo
deakih godina, pre svega vreme izmeu deakog i mladalakog doba, koje mi se danas
ini - mogli vi to da razumete ili ne - kao najlepe u celom ivotu. Odavno bih tu kuu
posetio ili kupio kad odem u penziju, da nije putem nesrenog naslea pripala jednom
mom roaku s kojim se od detinjstva nisam podnosio, a on uostalom i ima glavnu ulogu
u mojoj prii.
To je bilo lepo, ne suvie vrelo leto, i moj otac, ja i na roak, koji je pozvan u goste,
stanovali smo u malom letnjikovcu. U to doba, moja majka odavno ve nije bila iva. Otac
je bio jo u dobrim godinama, plemenit ovek koji je nama mladima u jahanju i lovu,
maevanju i igrama u artibus vivendi et amandi sluio kao uzor. Jo uvek se lako kretao,
skoro kao mladi, bio je lep, snano graen i kroz neko vreme je trebalo da se oeni po
drugi put.
Roak se zvao Alvis, tada je imao dvadeset tri godine i, moram priznati, bio je veoma
lep mladi ovek. Ne samo to je bio vitak i dobro graen, imao lepe dugake uvojke,
svee lice s rumenim obrazima, ve se kretao elegantno i uglaeno, bio veoma sposoban
za askanje, lepo pevao i izvrsno igrao, i ve tada je uivao zavidan glas ljubimca dama u
naoj okolini. Postojao je dobar razlog zbog koga jedan drugog nismo podnosili. Prema
meni se ophodio nadmeno ili nepodnoljivo ironino i, poto je moj razum bio iznad
mojih godina, vreao me je taj potcenjivaki nain ophoenja. S druge strane, ja sam, kao
paljivi posmatra, otkrio nekoliko njegovih spletki i tajni, to, naravno, njemu nije bilo
drago. Nekoliko puta je pokuao da me pridobije licemerno prijateljskim pristupom, ali
ja na to nisam naseo. Da sam bio neto stariji i mudriji, mogao sam ga pridobiti s vie
ljubaznosti i, kada se prui prilika, uhvatiti u zamku - uspene i uobraene je tako lako
prevariti. Dodue, bio sam dovoljno odrastao da ga mrzim, ali jo uvek detinjast da znam
i za neko drugo oruje osim ljutnje i inata, i umesto da mu vraam njegove umilno
otrovne strelice, svojom nemonom srdbom sam ih jo dublje zabadao u sopstveno
meso. Moj otac, kome naa meusobna odbojnost, naravno, nije bila nepoznata,
zadirkivao nas je zbog toga. Njemu je lepi i elegantni Alvis bio veoma drag i moj
neprijateljski odnos ga nije spreavao da ga srdano poziva u goste.
I tako smo zajedno provodili leto. Na letnjikovac je leao na brdu, a pogled se
pruao preko breuljaka s vinogradima skroz do daleke ravnice. Sagradio ga je, koliko ja
znam, u vreme vladavine Albicija, neki prognani Firentinac. Naokolo se nalazila lepa
bata koju je moj otac ogradio novim zidom, a njegov grb je na sveanom ulazu bio
urezan u kamen, dok je na kunim vratima jo uvek visio grb prethodnog vlasnika,
uraen od sipkavog kamena i skoro neprepoznatljiv. Neto dalje u brdima, nalazilo se
veoma lepo lovite; tamo sam iao ili jahao svakoga dana i lutao unaokolo sam ili s
mojim ocem, koji me je poduavao lovu sa sokolovima.

38
 Anna&zdls

Kao to rekoh, tada sam bio skoro momi, tek na sredini tog kratkog posebnog
doba izmeu izgubljene veselosti deteta i jo neostvarene zrelosti mladia, kao kretanje
ulicom po vrelom danu izmeu dva zatvorena parka, razdragan bez razloga, tuan bez
razloga. Naravno, pisao sam veliki broj pesmica od tri stiha, ali nikada nisam bio
zaljubljen u neto drugo osim u poetske slike, iako sam mislio da u umreti od udnje za
pravom ljubavi. I tako sam u stalnoj groznici lutao naokolo, voleo samou i bio
neizmerno tuan. Moju patnju je poveavalo to to sam morao briljivo da krijem ovo
stanje. Tano sam znao da me moj otac, a pogotovo omraeni Alvis, ne bi potedeli
podsmeha. Svoje lepe stihove sam takoe brino krio, kao kakva tvrdica dukate, a kada
mi se krinja uinila nesigurnom, odneo sam kutijicu s papirima u umu i zakopao je.
Svakog da.na sam proveravao da li je jo tamo.
Prilikom jednog takvog obilaska blaga, ugledao sam sasvim sluajno svog roaka
kako stoji na ivici ume. Odmah sam krenuo drugim pravcem dok me jo nije ugledao, ali
sam ga ipak drao na oku, jer sam navikao da ga, i iz radoznalosti i iz neprijateljstva,
stalno posmatram. Posle nekog vremena, ugledao sam kako iz polja dolazi mlada
sluavka iz naeg domainstva i pribliava se Alvisu. On ju je rukom obuhvatio oko
struka, privukao sebi i s njom nestao u umi.
Tada me je obuzela nekakva groznica, a u isto vreme se rasplamsala zavist prema
starijem roaku, koga sam video da bere voe koje je za mene bilo jo suvie visoko. Za
vreme veere gledao sam ga otro u oi, jer sam verovao da se u njegovim oima ili na
usnama mora primetiti da je ljubio i ljubav okusio. Ali on je izgledao kao i uvek i bio kao i
obino vedar i priljiv. Od tada ni na sluavki ni na Alvisu nisam mogao da otkrijem neki
znak poude, to me je u isto vreme i bolelo i prijalo mi. U to vreme - a radilo se o sredini
leta -do oca je stigla vest da smo dobili susede. Bogati gospodin iz Bolonje i njegova lepa
i mlada supruga, koje je Alvis ve dugo poznavao, uselili su se u letnjikovac koji je bio
nepunih pola sata udaljen od naeg, a leao je neto dublje u brdima. Taj gospodin je
poznavao mog oca, a ja sam verovao da je on ak dalji roak moje pokojne majke, koja je
bila poreklom iz porodice Pepoli; ali to nisam tano znao. Njegova kua u Bolonji nalazila
se u blizini panskog koleda. Letnjikovac je bio svojina njegove supruge. I ona i on, kao i
njihovo troje dece, od kojih tada nijedno nije bilo roeno, mrtvi su, a osim mene, od svih
tadanjih na okupu, jo je samo moj roak Alvis iv i samo smo mi postali starci, ali to
naravno nije bilo dovoljno da postanemo i prisniji.
Ve jednog od sledeih dana, dok smo jahali, sreli smo gospodina iz Bolonje.
Pozdravili smo ga, a moj otac ga je zamolio da nas sa svojom suprugom to pre poseti.
inilo mi se da gospodin nije nita stariji od mog oca; ali ova dva oveka nisu mogla da se
porede: moj otac je bio visok, plemenitog izgleda, a ovaj nizak i bezoblian. Prema ocu se
ponaao vrlo ljubazno, nekoliko rei uputio i meni, i obeao da e nas sledeih dana
svakako posetiti, pri emu ga je moj otac odmah najprijateljskije pozvao na obed. Sused
se zahvalio, pa smo se rastali uz mnogo komplimenata i veoma zadovoljni.
Dan pre posete, otac je naruio dobar obed i nepoznatoj dami u ast venac od cvea
na stolu. Veoma radosni i uzbueni oekivali smo nae goste, a kada su stigli, otac im je
poao u susret sve do ulaznih vrata i lino pomogao dami da sie s konja. Radosno smo
seli oko stola i za vreme obeda sam se Alvisu divio vie nego mom ocu. Znao je da
gostima, a pre svega dami, ispria toliko aljivih, laskavih i zabavnih stvari, da smeh i
razgovor nisu ni za trenutak prestajali. Tim povodom sam sebi zadao da nauim i ovu
veoma vrednu vetinu.
Ali pre svega sam se bavio izgledom plemenite mlade dame. Bila je izuzetno lepa,
visoka i vitka, ukusno obuena, a pokreti su joj bili prirodni i ljupki. Tano se seam da je

39
 Anna&zdls

na levoj ruci imala tri zlatna prstena s velikim kamenovima, a oko vrata trostruki lani s
ploom firentinske izrade. Kako se obed bliio kraju, a ja dovoljno osmotrio damu da
sam ve bio smrtno u nju zaljubljen, po prvi put sam uistinu osetio tu slatku i razarajuu
vatru o kojoj sam tako mnogo sanjao i pisao pesme.
Po zavretku obeda svi smo se neko vreme odmarali. Posle toga smo se okupili u
bati, seli u hladovinu i zabavljali se razliitim temama, pri emu sam ja izgovorio jednu
latinsku odu i zato bio pohvaljen. Uvee smo obedovali u loi, a kada je poelo da postaje
tamnije, gosti su se spremili za povratak. Odmah sam se ponudio da ih ispratim, ali je
Alvis ve doveo svog konja. Oprostili smo se, tri konja su lagano krenula, a ja sam ih
pratio pogledom.
Te veeri i te noi prvi put sam imao mogunost da iskusim neto od prave prirode
ljubavi. Celoga dana sam bio veoma srean pri pogledu na lepu damu, a tako tuan i
neutean kada je napustila nau kuu. S bolom i zavidan, uo sam posle nekog vremena
da se roak vratio, zakljuao kapiju i uao u svoju sobu. Cele noi nisam mogao da
zaspim; leao sam budan, uznemiren i uzdiui. Do najmanje sitnice sam se seao
daminog izgleda, njenih oiju, kose i usana, njenih ruku i prstiju, svake rei koju je
izgovorila. aputao sam njeno ime, Izabela, vie od stotinu puta, neno i tuno, a bilo je
pravo udo to sledeih dana niko nije primetio moj unezvereni izgled. itavog dana
nisam nita drugo radio osim to sam smiljao lukavstvo i traio nain da ponovo vidim
lepu damu i po mogustvu zadobijem njeno prijateljstvo. Naravno da sam sebe uzalud
muio, jer nisam imao iskustva i nisam znao da svaka ljubav, pa i ona najsrenija,
neizostavno poinje porazom. Jednoga dana sam odluio da tajno odem do njihovog
letnjikovca. To nije bilo uopte teko, jer se nalazio u blizini ume. Na ivici ume sam
proveo vie sati, obazrivo i vrebajui, ali nisam nita drugo video osim jednog lenjog
ugojenog pauna, raspevane sluavke i kruenja belih golubova. I tako sam svakog boijeg
dana odlazio tamo, a samo dva ili tri puta sam imao zadovoljstvo da ugledam Izabelu u
etnji po bati ili kako stoji na prozoru. Postepeno sam postao sve odvaniji i dolazio ak
do ispred bate, ija su vrata skoro uvek bila otvorena i opkoljena visokim grmljem. U
njemu sakriven, imao sam pregled na batenske staze i bio u blizini malog paviljona, u
kome se Izabela pre podne esto zadravala. Pola dana sam tako provodio, ne oseajui
glad ili umor, i drhtao svaki put nanovo od radosti i straha kada bih ugledao lepu damu.
Jednoga dana sam u umi sreo gospodina iz Bolonje i jo radosniji sam otrao do
mog skrovita, jer sam znao da on sada nije u kui. Iz tog razloga odvaio sam se da jo
dublje nego obino zaem u batu i smestio sam se u lovorovo grmlje, odmah do
paviljona. Iznutra su se uli nekakvi zvuci, pa sam zakljuio da je Izabela ve tamo.
Uinilo mi se da ujem i njen glas, dodue tako tiho, da u to nisam bio siguran. Strpljivo
sam ekao da joj ugledam lice, u mojoj s mnogo muke postavljenoj zasedi, u stalnom
strahu da e se njen suprug svakoga asa vratiti i sluajno me otkriti. Prozor od
paviljona, okrenut meni, imao je, na moju veliku alost i bes, navuene plave svilene
zavese, tako da unutra nisam mogao da vidim nita. Malo me je umirivalo to to na ovom
mestu iz vile nisu mogli da me primete. Posle jednog sata ekanja uinilo mi se da se
plava zavesa pomie, kao da neko stoji iza nje i pokuava kroz razmak da potajno
osmatra unutranjost bate. ekao sam dobro sakriven i veoma uzbuen ta e da se
dogodi, jer sam bio samo tri koraka udaljen od prozora. Znoj mi se slivao s ela, a srce mi
je lupalo tako jako da sam se plaio da to moe neko da uje.
Ono to se tada dogodilo pogodilo me je gore nego da je neko zabio strelu u moje
neiskusno srce. Jednim estokim pokretom, zavesa je odletela na stranu, i brzinom
munje, ali sasvim tiho, jedan ovek je iskoio kroz prozor. Jo se nisam oporavio od

40
 Anna&zdls

neopisive zaprepaenosti, a ve mi se dogodila nova; ve sledeeg trenutka sam u tom

drskom oveku prepoznao mog neprijatelja i roaka. Kao udaren munjom, izgubio sam
razum. Drhtao sam od besa i ljubomore i bio vrlo blizu da iskoim iz skrovita i nasrnem
na njega.
Alvis se uspravio, nasmejao i obazrivo osvrnuo oko sebe. Neto iza toga se pojavila
Izabela, koja je paviljon napustila spreda, kroz vrata, i oko ugla se uputila ka njemu.
Smejala se i proaputala tiho i umilno: Idi sada, Alvise, idi! Adio!
On joj je priao, zagrlio je i pritisnuo svoje usne na njene. Poljubili su se jedan jedini
put, ali tako dugo, poudno i vatreno da je moje srce u tom minutu napravilo hiljadu
otkucaja. Nikada nisam iz ove blizine video takvu usplamtelu strast, koju sam dodue
poznavao samo iz stihova i pria, a pogled na moju damu, ije su usne edno i udno
upijale usne mog roaka, doveo me je do ivice razuma.
Taj poljubac, moja gospodo, bio je u isto vreme najslai i najgori od svih koje sam ja
lino dao ili primio, uz izuzetak koji u vam odmah ispriati.
Jo istoga dana, dok mi je dua drhtala kao ranjena ptica, pozvani smo da sutradan
budemo gosti gospodina iz Bolonje. Ja nisam hteo da idem, ali mi je otac naredio.
Proveo sam jo jednu no bez sna i u mukama. Popeli smo se na konje i komotno dojahali
do njih, pa kroz kapiju i batu, koju sam toliko puta tajno poseivao. Dok sam ja bio pun
strepnje i muke, Alvis je pored paviljona i lovorovog grmlja proao sa osmehom, to me
je dovelo do besa.
Dodue, za stolom se i ovoga puta moje oi nisu odvajale od lepe Izabele, ali svaki
pogled mi je nanosio paklene muke, jer je preko puta nje sedeo mrski Alvis i lepu damu
nisam mogao da gledam, a da potpuno jasno ne vidim i scenu od jue. Pa ipak,
neprestano sam gledao u njene draesne usne. Sto je bio prepun jela i vina, razgovor se
vodio ivahno i vedro; ali meni nije prijao nijedan zalogaj, i u razonodi nisam uestvovao
ni jednom jedinom reju.
To popodne mi se, za razliku od svih ostalih koja su bila tako vesela, inilo dugo i
ravo kao sluba pokore.
Za vreme veere, sluga je javio da u dvoritu stoji glasnik koji eli da razgovara s
domainom. Ovaj se izvinio, obeao da se uskoro vraa, i otiao. Moj otac je nadalje
odravao razgovor. Kako sam verovao, on je prozreo Izabelu i Alvisa i inilo mu je
zadovoljstvo da ih zadirkuje aluzijama i neobinim pitanjima. Izmeu ostalog, aljivo je
upitao damu: Recite mi, gospoo, kojem od nas trojice biste najradije poklonili
poljubac?
Lepa dama se glasno nasmejala i ustro odgovorila: Najradije ovom divnom
dekiu! Onda je ustala sa stolice, privukla me sebi i poljubila me - ali to nije bio onaj
jueranji dugaak i vatren poljubac, ve povran i hladan.
I verujem da je to bio poljubac koji je meni doneo vie radosti i patnje nego bilo koji
drugi, jer sam ga dobio od voljene ene.
(1902)

41
 Anna&zdls

HANS AMTAJN

U redu, mladii, ne muite me. Ispriau vam neto iz mojih studentskih godina, o lepoj
Salome i mom dragom Hansu Amtajnu. Moram da vas zamolim da ostanete mirni i ne
smete u sve da verujete, ipak se radi o studentskom ljubakanju. Ali nije ni za ismevanje. I
donesite mi jo jednu au vina! Ne, au belog. Da zatvorite prozor? Nikako, potovani,
neka samo grmi, to se slae s mojom priom. Nevreme, gromovi, sparna no, to je pravi
timung. Vi, moderna gospoda, morate da vidite da smo mi, iz moga doba, takoe mnogo
toga doiveli, dobrog i loeg, kako se ve deavalo, i toga nije bilo tako malo. Imate li i vi
dovoljno pia?
Vrlo rano sam ostao bez oba roditelja i skoro sve raspuste provodio sam kod ujaka
Ota, tamo gore u njegovom kamenom varcvaldskom gnezdu, jedui voe, priajui o
razbojnicima, pecajui pastrmke, uestvujui u svemu tome kao zahvalan neak i
propisno uivajui. Dolazio sam u leto, u jesen, i za Boi, s malim rancem i praznom
torbom, jeo sam kao ala, tovio se, postajao crven u licu i svaki put se pomalo zaljubljivao
u draesne roake. I svaki put potpuno zaboravljao na kolu. Puio sam s ujakom za
opkladu njegove italijanske cigare, iao s njim na pecanje, itao mu njegove kriminalne
romane i odlazio s njim neki put na pivo. To nije bilo loe i inilo mi se dostojno hvale i
ljudski, iako je plavokosa roaka ponekad upuivala poglede moleive ili pune
prebacivanja; a bila je ba blage prirode i bez smisla za svau.
Poslednjeg letnjeg raspusta pre poetka studija bio sam ponovo kod ujaka,
razmetljiv, ohol, ponosit i kao iz trave idigljao, ba kako maturant i mora da izgleda.
Jednoga dana je stigao novi umski nadzornik. Bio je to dobar, tih ovek, ne mlad, ne
sasvim zdrav, koji je ovde pronaao svoje poslednje utoite.
Odmah se videlo da nee mnogo priati o sebi. Sa sobom je doneo veoma lepo
pokustvo, jer je bio bogat; osim toga, i udesnog psa, dugorepo gizdavo konje, sve
skupa ljupka pratnja, jednu divnu puku i najmoderniju englesku opremu za pecanje, sve
to vrlo odgovarajue isto i veoma vredno. Sve to je bilo i lepo i prijatno. Ali ono to je jo
doveo sa sobom bila je usvojena erka. Zvala se Salome i ona je, dakako, zasenila sve
ostalo. Sam bog zna kako je to divlje dete dolo ba do tog ozbiljnog i mirnog oveka. Bila
je potpuno egzotina biljka, poreklom, preko nekog udaljenog roaka, negde iz Brazila ili
iz Ognjene zemlje, lepa, udnovatog izgleda i neobinih manira. Naravno, elite da znate
kako je izgledala. To nije tako jednostavno opisati - izgledala je pre svega neobino i
egzotino. Prilino visoka, dvadesetih godina, besprekorne grae, tako da od glave do
pete sve izgleda zdravo i jedro. Naroito su joj vrat, ramena, miice i ruke bili jaki,
popunjeni, a pri tom pokretljivi i otmeni. Kosa bujna, gusta, dugaka, nekako
tamnoplava, oko ela pomalo kovrdava, a pozadi skupljena u veliku punu probodenu
iglom. O licu neu mnogo da vam kaem, bilo je moda isuvie zaobljeno, a usta moda
malo vea, ali se pogled uvek zadravao na njenim oima. One su bile prevelike,
zlatnobraon i malo buljave. Kad je, kao i obino, ukoeno gledala pred sebe i osmehivala
se irom otvorenih oiju, izgledala je kao slika. Ali ono to je zbunjivalo bio je njen
pogled. Gledala je tako bezbrino, as ispitivaki, as nezainteresovano, bez ijednog
znaka ustruavanja ili devojakog stida. Ali nikako besramno, vie kao neka lepa
ivotinja, bez licemerja i tajni.

42
 Anna&zdls

A tako se i ponaala. ta joj se dopada ili ne svia nije sakrivala; ako joj je neki
razgovor bio dosadan, tvrdoglavo je utala i razgledala unaokolo ili nekoga gledala s
tolikom dosadom da bi se taj postideo.
Posledice su jasne. ene su zakljuile da je nemogua, a mukarci su se raspalili. Da
sam se odmah u nju zaljubio, podrazumeva se eo ipso. Zaljubio se takoe i umarev
pomonik, apotekar, mlai uenici, zamenik upravnika, sinovi bogatog trgovca drvetom,
fabrikant i doktor. Lepa Salome se ovde kretala potpuno slobodno, ila sama u etnje,
odlazila u brojne posete i u svojoj kitnjastoj koiji provezla se kroz itavu oblast uzdu i
popreko, a poto joj zbliavanje nije padalo teko, u veoma kratkom vremenu je sakupila
lep broj ljubavnih izjava.
Jednom je dola da nas poseti. Ujak i njegova erka nisu bili kod kue, pa smo seli na
batensku klupu. Divlje trenje su ve bile crvene, bobiasto voe zrelo, i Salome je
udobno zavukla ruku u ribizle iza sebe. Usput smo i razgovarali, i otili tako daleko da
sam joj vatrenocrvenog lica izjavio da sam se u nju mahnito zaljubio.
O, to je veoma lepo, odgovorila je. Vi mi se ba dopadate.
Poznajete li starijeg Gribela?
Karla? Da, dobro ga poznajem. To je takoe drag mladi ovek i ima tako lepe oi. I
on je zaljubljen u mene.
Da li vam je on to rekao?
Svakako, prekjue. Ba je bilo smeno.
Smejala se glasno, i pri tome zabacila glavu unazad tako da sam na njenom
okruglom i belom vratu video kako se pomeraju ile. Hteo sam da joj dodirnem ruke, ali
se nisam usudio ve sam joj samo upitno ispruio svoje. Poloila mi je par ogrozda u
aku, rekla adieu i otila. Postepeno sam uvideo kako ona sa svim oboavaocima igra
svoju igru i koristi nas da se lepo zabavlja, pa sam od tada svoju zaljubljenost podnosio
kao groznicu ili morsku bolest koju delim s mnogo ostalih, a nadam se da e jednom
prestati i da u ostati u ivotu. Pa ipak sam provodio mune noi i dane... Ima li jo vina?
Hvala. I tako su se odvijale stvari ne samo tog leta ve tokom itave godine. Tu i
tamo je poneki od zaljubljenih odustajao, dodue ne rado, ali su se s vremena na vreme
pojavljivali i neki novi, a pri tome je Salome ostajala nepromenjena, as nestana, as
mirna, pa onda podrugljiva, i izgledalo je da je istinski zadovoljna i da se divno zabavlja. I
ja sam se navikao da se svakog raspusta ponovo vratim u stanje silne zaljubljenosti, kao
da dobijam sopstvenu groznicu, koju moram da izdrim. Jedan sapatnik mi je rekao u
poverenju da smo magarci to joj se udvaramo, jer je ona neskriveno ispoljavala elju da
svi mukarci budu u nju zaljubljeni, i zato je ono malo istrajnih s najveim oprezom
izbegavala.

Izmeu ostalog, u Tibingenu sam pristupio studentskom udruenju, pa sam u piu,

tuama i skitnji proveo dva vesela semestra. U to doba je Hans Amtajn postao moj
prisni prijatelj. Bili smo istih godina, obojica oduevljeni udruenjem studenata, a manje
studijama medicine, voleli smo da sluamo muziku i postepeno postali nerazdvojni,
uprkos povremenom trvenju.
Ve za Boi Hans je, kao i ja, postao ujakov gost. I on je takoe ve odavno izgubio
roditelje. Uprkos mom sigurnom oekivanju, njega nije privukla lepa Salome ve ga je
zainteresovala moja plavokosa roaka. Znao je nain da se prikae u prijatnom svetlu.
Bio je vaspitan i lep mladi, dobro je svirao, i nije bio brbljivac. S velikim zadovoljstvom

43
 Anna&zdls

sam primeivao kako se brine o mojoj roaki i kako ona rado poputa i sprema se da
prestane s nestanom borbom, a ja sam, kao i pre, trao tamo gde sam se nadao da u
sresti Salome.
Za Uskrs smo ponovo doli, i dok sam se ja drao ujaka i pecanja, moj prijatelj je
brzo napredovao kod moje roake. Ovoga puta je Salome esto svraala kod nas,
pokuavala i uspevala da me zaludi i posmatrala igru izmeu Hansa i Berte veoma
paljivo i s prividnom naklonou. etali smo po umi, pecali, traili anemone, i dok je
Salome meni potpuno pomutila glavu, ono drugo dvoje nikako nije isputala iz vida:
posmatrala ih je nadmono i podrugljivo, a meni iznosila primedbe o nepotovanju
ljubavi i brane sree. Jednom sam je zgrabio za ruku i brzo poljubio. To ju je razbesnelo
i elela je da se osveti.
Zbog ovoga u vas ujesti za prst. Dajte mi ga!
Ispruio sam prst i osetio njene velike, pravilne zube u mesu.
Treba li da ugrizem jo jae?
Klimnuo sam potvrdno. Krv mi je potekla po ruci, a ona ju je, smejui se, pustila.
Grozno me je bolelo, a rana se jo dugo videla.
Kad smo se vratili u Tibingen, Hans mi je poverio da se dogovorio s Bertom i da se
na leto nada veridbi. Tog semestra sam im omoguio da razmene par pisama, i u avgustu
smo ponovo obojica odseli kod mog ujaka. S ujakom Hans o tome jo nije razgovarao, ali
se inilo da je on celu stvar ve namirisao i nije bilo straha da e praviti tekoe.
A onda je jednog dana Salome ponovo svratila kod nas, otro pogledala sve
unaokolo i dola do avolske zamisli da napakosti blaenoj Berti. Bilo je runo kako je
laskala bezazlenom Amtajnu, primoravala ga da bude u njenoj blizini i terala ga da se
zaljubi na silu. On je veoma hrabro preao preko toga i bilo je udo da mu takvi pogledi,
to umiljavanje i sigurne namere nisu potpalili strast. Ostao je vrst i ve je odredio
nedelju kao dan kada e iznenaditi ujaka i objaviti veridbu. Plavokosa roaka je ve
stidljivo blistala sreom neveste, onoliko koliko je to bilo mogue.
Hans i ja smo spavali jedan do drugog u prizemlju, u dva sobika s niskim
prozorima, kroz koje se lako ujutru moglo iskoiti u batu.
Jednog popodneva je lepa Salome ponovo satima bila kod nas; Berta je pospremala
po kui, tako da je ona imala potpuno na raspolaganju mog prijatelja, a mene je na drzak
ali ipak osobito lukav nain dovela skoro do pucanja, te sam na kraju izleteo i glupo je
ostavio samu s njim. Kada sam se uvee vratio, ona vie nije bila tu, ali je moj jadni
prijatelj imao naborano elo, mutne oi i govorio je o bolu u glavi.
Da, boli te glava, pomislio sam i odveo ga na stranu.
ta je s tobom?, upitao sam ga ozbiljno. Moram da znam.
Nita, to je zbog vruine, procedio je.
Preuo sam tu la i upitao ga direktno da li mu je umareva erka zavrtela mozak.
Glupost, ostavi me, rekao je i udaljio se od mene, a izgledao je uasno jadno.
Otprilike sam znao kako se osea i bilo mi ga je veoma ao; njegovo lice se iskrivilo,
opustilo, a cela pojava mu je bila puna jada, razdraena i bolesna. I ja sam od Salominog
koketiranja nosio rane i bolove i rado sam hteo tu bolesnu zaljubljenost da iupam iz
due skupa s njenim krvavim korenjem. Moje uvaavanje Salome je
odavno nestalo, svaku sluavku sam vie potovao od nje, ali to nije pomoglo, uvukla mi
se pod kou, bila je isuvie lepa, isuvie izazovna da bih mogao da oslobodim misli.

44
 Anna&zdls

Oh, napolju ponovo grmi. Tada je bilo jedno slino vee, vrelo i olujno, a nas dvojica
smo sedeli sami pod tremom, ispijali vino i nita nismo govorili.
Bio sam veoma edan i neraspoloen i ispijao sam hladno belo vino, au za aom.
Hans je bio alostan, tuno i zabrinuto je zurio u vino, sasueno lie bunja je irilo jak
miris, a topao i estok vetar ga je buno drmusao. Bilo je devet, pa deset sati, a razgovor
nismo poinjali. uali smo tu sa istim izrazima lica, punim briga, zahvatali vino iz
velikog staklenog bokala, a kada je u bati postalo mrano, tiho smo se rastali, on ka
kunim vratima, a ja kroz prozor u moj sobiak. Unutra je bilo vrelo. Seo sam samo u
koulji na stolicu, zapalio lulu i uzrujan i melanholian bludeo u daljinu. Trebalo je da
bude meseine, ali je nebo bilo prekriveno oblacima, a u daljini su dve munje zasvetlele
jedna za drugom.
Ulazi tako sparan vazduh - ta pomae lepota opisa? Moram sada ipak da se vratim
na priu.
Ispuio sam lulu i legao u krevet, glave prepune neprijatnih misli. Odjednom sam
zauo nekakav um na prozoru. Jedna prilika je stajala ispred i paljivo gledala u
unutranjost sobe. Ni sam ne znam zato sam ostao mirno da leim i zato nita nisam
rekao. Prilika je nestala, otila tri koraka dalje, do prozora Hansovog sobika. Razmakla
je zavesu, koja je malo zautala. A onda ponovo tiina.
Zaulo se tiho: Hanse Amtajne! A meni se podigla kosa na glavi kada sam
prepoznao Salomin glas. Vie nisam mogao da se pomerim, samo sam kao lovac napeto
oslukivao. Boe moj, boe moj, ta e se dogoditi! A onda ponovo glas: Hanse
Amtajne! Tie, otrije i prodornije. Niz elo mi se slivao znoj.
U sobiku mog prijatelja se ulo tiho utanje. On je ustao, obukao se na brzinu i
doao do prozora. aputalo se estoko i vatreno, ali neverovatno tiho. Gospode boe,
gospode boe! Bolelo me je celo telo, hteo sam da ustanem ili da urlam, ali nastavio sam
mirno da leim i bio zaprepaen. e i gorak ukus u ustima posle popijenog vina skoro
su me oborili.
Zauo sam jo tihih umova, a odmah iza toga ugledao u bati Hansa Amtajna pored
devojke. Razdvojeni u poetku, a onda stisnuti jedno uz drugo, tiho i preplaeno kao da
su istim konopcem vezani. I tako stisnuti, da skoro nisu mogli noge da pomeraju, krenuli
su polako kroz batu, pored trema i bunara, kroz kapiju, u pravcu ume. Gledao sam ih
napreui oi, a dva puta mi je pomoglo sevanje munje... Zar vi niste edni? Popijte
neto! Da, to je ta pria. Ali sluajte dalje. Ona ga je pridobila, izvukla nou iz kreveta, i ja
sam znao da vie nikada nee od nje otii i da e ga zarobiti slatkim recima i drskim
ljubavnim milovanjem, ali takoe sam znao da je Hans ovek od morala mnogo vie od
mene i da tamo u umi nijedan poljubac ne prima ili ne daje a da nije svestan da time
vara Bertu. Odmah sam pomislio i na to da imam ozbiljnu obavezu da se ujutru molim za
njega. Pri svemu tome, nekako mi je prijalo da znam da je moja oboavana s drugim
mukarcem u umi. Skoio sam iz kreveta, popio gutljaj vode i leao na hladnom podu
itav sat, sve dok se moj prijatelj nije tiho vratio i uao kroz prozor. Sve dok nisam
zaspao, uo sam njegovo teko disanje i hodanje tamo-amo po sobiku.
Ujutru sam se probudio rano, pre pet sati, obukao se i otiao do Hansovog prozora.
Spavao je dubokim snom na izguvanom krevetu, oznojenog ela i jadnog izgleda. Otiao
sam na livadu i u miru posmatrao gizdavu umsku kuicu, livade, vonjake, oranice,
umu. Glava mi je buala vie nego posle povratka iz krme i za to kratko vreme dok sam
hodao bez cilja ono to se dogodilo nestalo je kao da nieg nije bilo.

45
 Anna&zdls

Kada sam se vratio u batu, moj prijatelj je stajao na prozoru svog sobika, ali se
povukao im me je ugledao. Taj kukaviki gest, dokaz grie savesti, neopisivo me je
zaboleo. Meutim, saaljevanje nije moglo da pomogne. Uao sam u njegovu sobu. Kada
se okrenuo prema meni, iznenadio sam se. Lice mu je bilo sivo i preplaeno i s mukom se
odravao na nogama, kao predugo jahano kljuse.
ta je sa tobom, Hanse?, upitao sam ga.
Ma nita. Nisam dobro spavao. Ubija me ova vruina.
Izbegavao je da me gleda u oi, pa sam ponovo osetio onaj isti strani bol od
malopre, kada je pobegao s prozora. Seo sam na okvir prozora i gledao ga.
Hanse, rekao sam, znam ko je bio kod tebe. ta to Salome zapoinje s tobom?
Pogledao me je bespomono i bolno kao ranjena divlja.
Bie u redu, rekao je. Sve e biti u redu. Pusti to, samo pusti, i tako nita ne
pomae.
Ne, morao sam da mu kaem, duan si da mi odgovori. Ne elim da priam o
Berti i njenom ocu, u ijoj kui smo gosti. To nije glavna stvar. Ali ta e biti s nama, s
tobom, sa mnom i sa Salome? Hoe li i sledeu no provesti s njom u umi?
Zajeao je. Ne znam. Ne mogu ni re da ti kaem. Kasnije, kasnije. Nisam vie
zapitkivao. Uao sam u kuu, popio kafu i rekao da Hans jo uvek spava. Uzeo sam svoje
tapove i nameravao da pecam u hladovini klisure. Ali nesvesno sam se naao pred
umarevom kuom. Skrenuo sam s puta u lenikov umarak i ekao a da uopte nisam
oseao vrelinu i vlagu jutra. Malo sam odspavao, a razbudili su me topot konjskih kopita
i razgovor. Lepa Salome se vozila svojim malim kolima sa umarevim pomonikom kroz
umu, nosila je pribor za pecanje i korpu za ribe i smejala se kao kad u rano jutro
cvrkue eva. Mladi umar je iznad nje drao rairen suncobran dok je ona koijaila, i
takoe se, mada malo smeteno, smejao. Bila je lagano obuena, u svetloj odei, s
ogromnim tankim slamnatim eirom, i izgledala je tako svea, vesela i uredna, kao dete
prvog dana kole. Pomislio sam na Hansa i njegovo sivo mrtvako lice. Bio sam pometen
i zaprepaen i mnogo vie bih voleo da sam je video neraspoloenu. Kola su se ilim
kaskanjem konja spustila niz dolinu i nestala s vidika.
Moda bi bilo bolje da sam se vratio kui i proverio kako je Hans. Ali ja sam krenuo
za kolima, dole ka klisuri. Verovao sam da to inim iz saoseanja s prijateljem i potrebe
za hladovinom i tiinom ume, ali je verovatnije da me je vie privukla lepa i posebna
ena. Neto dalje, blie potoku, mimoiao sam se s njenim malim kolima koje je
pomonik umara polako vozio nazad, i znao sam da u je nai na potoku. Tada sam
osetio veliku zaparu iako sam dugo bio u senci ume, usporio sam korak i poeo da
briem znoj s lica. Kada sam stigao do potoka, jo nisam ugledao devojku, zastao sam da
se odmorim i zagnjurio glavu u brzu i hladnu vodu sve dok nisam poeo da drhtim. Tada
sam obazrivo krenuo preko kamenja uz potok. Voda je svuda penuala i huala, a ja sam
se klizao na vlanom kamenju, jer sam gledao daleko unapred ne bih li ugledao Salome.
A onda se iza jedne povee stene obrasle mahovinom ona odjednom pojavila,
iznenaena, s podignutom haljinom i do kolena golim nogama. Zastao sam kao ukopan i
izgubio dah od zadovoljstva to je tako lepu, jedru i samu vidim pred sobom. Jedna noga
joj je bila u vodi i nestala u peni, a drugom belom i lepo oblikovanom stajala je na
mahovini.
Dobro jutro, gospoice.

46
 Anna&zdls

Klimnula je glavom umesto pozdrava, a ja sam priao sasvim blizu, odmotao uzice sa
tapa i poeo da pecam. Nisam mogao da govorim, do pecanja mi nije bilo stalo, bio sam
potpuno iznuren i potpuno prazne glave. I zato to sam pomislio da Salome pravi
grimase i da se zabavlja na moj raun, sklonio sam tap za pecanje i seo na stenu obraslu
mahovinom. Posmatrao sam je iz hladovine kako posluje i gaca po vodi. Nije potrajalo
dugo, a ona je prestala da se trudi, poprskala me vodom i upitala: Mogu li i ja da
doem?
Poela je da navlai arape i cipele, i kada je zavrila s jednom nogom, upitala me je:
Zato mi niste pomogli?
To mi se ini nepristojnim, odgovorio sam.
Naivno me je upitala: Zato? Ali na to nisam znao odgovor. Za mene je ovo bilo
posebno, ali ne i prijatno vreme. Koliko god mi se devojka vie sviala i postajala sve
prisnija, utoliko sam vie morao da mislim na mog prijatelja Hansa Amtajna i Bertu, i
oseao sam da u meni raste neki gnev protiv Salome, koja se sa svima nama igra i koja
zbog svoje zabave nas troje ini nesrenim. Uinilo mi se da je sada vreme da se izborim
protiv svoje alosne zaljubljenosti i da zavrim s ovom igrarijom.
Upitao sam je: Smem li da vas otpratim do kue?
Ja ostajem jo ovde, odgovorila je. Zar vi neete?
Ne, odlazim.
O, zar hoete da me ostavite potpuno samu? Bilo bi tako prijatno jo malo ovako
sedeti i askati. Vi esto avrljate tako veselo.
Ustao sam. Gospoice Salome, to je veoma ljubazno od vas, ali sada moram da idem.
Vi raspolaete sa dovoljno ljudi kojima moete da se igrate.
Zvonko se nasmejala: Pa onda zbogom! Uzviknula je raspoloeno, a ja sam se
udaljio kao prebijen. Od te devojke se nije mogla izvui nijedna ozbiljna re. Usput mi je
pala na um pomisao da prihvatim sve kako je nekada bilo, da se vratim i iskoristim ovo
vreme. Ali njen nain da sebe takorei omalovaava bio je takav da sam se sttdeo da to
iskoristim. I kako bih onda mogao da razgovaram s Hansom?
Kada sam stigao kui, Hans me je oekivao i odmah me je odvukao u svoj sobiak. To
to mi je ispriao bilo je prilino jasno i razumljivo, ali me je ipak poremetilo. On je toliko
bio opsednut Salomom da o sirotoj Berti uopte nije bilo pomena. Pa ipak je shvatio da
vie ne moe da bude gost u kui i najavio je za popodne svoj odlazak. To je bilo jasno i
shvatljivo, protiv toga nisam mogao nita da kaem; samo sam mu iznudio obeanje da
e pre puta ozbiljno razgovarati s Bertom. A onda je sledila glavna stvar. Budui da je
Hans po prirodi oseao odvratnost prema nejasnim i dvosmislenim odnosima, eleo je u
isto vreme da ima Salome samo za sebe, ali mu je za to bila potrebna njena re ili re
njenog hranitelja, inae bi bez toga teko dobio dozvolu da poseti nau kuu.
Uzalud sam mu savetovao da prieka. Bio je bolesno uzbuen i tek kasnije je doprlo
do mene da iza toga verovatno stoji njegovo osetljivo shvatanje asti, koje mora da
opravda pred sobom i pred ljudima.
Uloio sam sav trud da ga urazumim. Iako sam i ja bio zaljubljen u Salome, tvrdio
sam da je loa osoba, nagovetavao sam mu da njena strast za njim nije istinska, da je to
samo njena sujeta i da se moda svemu tome sada smeje.
Bilo je uzaludno, uopte nije sluao. Onda me je preklinjui zamolio da s njim odem
do umskog nadzornika. Ve je obukao redengot. Bilo mi je dovoljno teko to je trebalo

47
 Anna&zdls

da mu pomognem da doe do devojke u koju sam toliko semestara, dodue beznadeno,

bio zaljubljen.
To nije bila laka odluka. Ali konano sam popustio jer je Hans bio u neobinom i
plahovitom raspoloenju, kao da ga je obuzeo demon koga ne moe da obuzda.
Obukao sam svoj crni kaput i krenuo s Hansom Amtajnom ka kui umskog
nadzornika. Put je za obojicu bio muenje. Bilo je pakleno vrelo negde oko podneva i ja u
zakopanom sveanom kaputu nisam dolazio do vazduha. Moj zadatak je bio da pre
svega drim po strani umara i omoguim Hansu razgovor sa Salomom.
Sluavka nas je uvela u lepu primau sobu; nadzornik i njegova erka su
istovremeno uli i uskoro sam se ja s njim odvojio u susednu prostoriju da mi pokae
nekoliko lovakih puaka. Ono dvoje je ostalo u primaoj sobi.
umski nadzornik je na svoj fini i mirni nain bio prijateljski raspoloen prema
meni, a ja sam svaku puku razgledao detaljno koliko je to bilo mogue. Pri tome se
nisam silno zabavljao, jer sam stalno oslukivao, a dogaanja u susednoj sobi nisu mogla
da me umire.
U poetku je to bio poluglasan razgovor, koji se uskoro pretvorio u aputanje, i to je
trajalo neko vreme. Zatim su se pojedini uzvici glasno uli, a onda se iznenada, posle
ega sam par minuta s paninim strahom oslukivao i igrao komediju, veoma razgovetno
uo uzbueni glas Hansa Amtajna, preglasan, skoro urlajui, ali uo ga je i umski
nadzornik.
ta se dogaa?, povikao je i naglo otvorio vrata. Salome je ustala i mirnim glasom
rekla: Gospodin Amtajn me je poastvovao jednim predlogom, tata. Mislim da u
morati da ga odbijem...
Hans je bio van sebe.
Zar te nije stid!, vikao je ljutito. Prvo si me skoro na silu odvojila od druge, a
sada...
umski nadzornik ga je prekinuo. Vrlo hladno i malo nadmeno, zamolio ga je da
objasni preanju scenu. Posle dueg utanja, s naporom priguujui od besa i
uzbuenja drhtavi glas, Hans je poeo da objanjava, zbunio se, zastajao. Pomislio sam
da moram da se umeam, i verovatno sam time celu stvar na kraju pokvario.
Zamolio sam umskog nadzornika za kratak razgovor i ispriao mu sve to sam
znao. Nisam preutao nijedan od malih poljubaca kojima je Salome pridobila mog
prijatelja. Nisam preutao ni onu no. Stari gospodin nije izustio ni re, paljivo je sluao,
zatvorio oi, a na licu mu se videla tuga.
Posle pet minuta smo ponovo bili u primaoj sobi, gde smo zatekli samo Hansa.
uo sam udnovate stvari, rekao je nadzornik izvetaeno vrstog glasa. ini se
da vam je moja erka neto uinila, ali zaboravili ste da je Salome jo dete.
Dete, rekao je Hans. Dete.
Ja u razgovarati s devojkom i oekujem vas sutra u isto vreme za dalja
objanjenja. Krutim pokretom nas je otpustio i mi smo tiho i obeshrabreno krenuli ka
kui. Iznenada smo bili primorani da pourimo. Poela je snana oluja i uprkos svim
brigama koje smo nosili u dui trali smo kao divlji psi da bismo spasli svoju sveanu
odeu.
Za vreme ruka, moj ujak je bio izrazito dobro raspoloen; a nas troje mladih nismo
imali volju ni za jelom ni za priom. Berta je za sada samo nasluivala da se Hans nekako

48
 Anna&zdls

otuio i zagledala je tuno i sa strahom as mene, as Amtajna, a taj pogled nam se

uvlaio u samu sr.
Posle jela smo sa cigarama u ruci izali na drveni trem i sluali grmljavinu. Poela je
da pada kia, usijana zemlja je zaguljivo isparavala, livade i bate je ispunila magla, a
vazduh je postao vlaan i ispunjen mirisom trave. Nisam eleo da razgovaram s Hansom,
oseao sam neki bes i gorinu prema njemu i kad god bih ga pogledao, pojavila bi mi se
ponovo slika od jue, kako on i Salome nemi i vrsto stisnuti jedno uz drugo naputaju
batu. Veoma sam sebi prebacivao zato to sam umaru odao tajnu none avanture i
iskusio sam koliko moe da se ali za enom koje si se odrekao i nikada vie ne moe da
je ima. A onda su se vrata trema odjednom orvorila i neka visoka, tamna i pokisla
prilika je stupila na trem. Tek kada je skinula dugaki mantil, prepoznao sam lepu
Salome i pre nego to je izgovorila ijednu re progurao sam se pored nje kroz vrata i
odmah ih zatvorio. U dnevnoj sobi je s runim radom sedela zabrinuta Berta. Tog
trenutka mi je saoseanje s naputenom devojkom nadvladalo sve ostale misli.
Berta, na tremu je Salome, s Hansom Amtajnom, rekao sam joj.
Ustala je, odloila u stranu runi rad i potpuno prebledela. Video sam kako drhti i
pomislio da e joj istog trenutka provaliti suze. Ali ugrizla se za usne i ostala nepomina.
Moram tamo da odem, rekla je iznenada i otila. Gledao sam za njom kako se
ukoeno i pravo dri, kako otvara vrata trema i zatvara ih za sobom. Neko vreme sam
gledao u ta vrata i pokuao da pretpostavim ta se sada tamo napolju deava. Ali ja tu
nisam imao ta da traim. Spustio sam se do svog sobika, puio i oslukivao kiu.
Ponovo sam pokuao da zamislim ta se dogaa izmeu ono troje, ali ovoga puta mi je
uglavnom bilo ao samo Berte.
Kia je odavno prestala da pada, a topla zemlja je skoro svuda bila ponovo suva.
Popeo sam se do dnevne sobe i zatekao Bertu kako posluje oko stola.
Da li je Salome otila?, upitao sam
Odavno. A gde si ti bio?
Spavao sam. Gde je Hans?
Izaao je.
ta ste vas troje uradili?
Ah, ostavi me!
Ne, nisam je ostavio na miru; morala je da mi ispria. Uinila je to tiho i mirno,
gledajui me vrsto i odluno. Ta blaga devojka je bila hrabrija nego to sam verovao,
moda hrabrija od nas dvojice.
Kada je Berta izala na trem, Hans je kleao pred nadmenom Salome. Berta je s
mukom ostala mirna. Primorala je Amtajna da ustane i da joj sve kae. Ispriao joj je
sve, a Salome je stajala pored njih, sluala, i ponekad se smejala. Kada je zavrio, svi su
dugo utali, sve dok Salome nije uzela svoj mantil i htela da ode. Tada je Berta rekla: Ti
ostaje ovde! A onda se obratila Hansu: Ona te je zarobila i sada mora i da te ima; a
izmeu mene i tebe je sve zavreno!
ta je Salome tano na to odgovorila, ne mogu tano da kaem. Ali to mora da je bilo
neto zlo - Ona nema srce u telu, nastavila je Berta. - Kada je krenula ka vratima, niko je
nije zaustavljao, i bez pratnje je sila niz stepenice. Hans je moju jadnu roaku molio za
oprotaj. Jo danas e otii, moe da ga zaboravi, nije bio vredan nje i tome slino. I
otiao je.

49
 Anna&zdls

Kada mi je Berta to ispriala, eleo sam da joj kaem neto uteno. Ali pre nego to
sam uspeo ijednu re da izustim, bacila se preko stola, strano zajecala i zadrhtala. Nije
elela ni dodir ni rei, i ja sam mogao samo da stojim pored nje i da ekam da ponovo
doe sebi.
Idi, idi, molim te!, rekla je konano i ja sam otiao.
Iako se Hans nije vratio do veere, a ni preko noi ga nije bilo, nisam bio mnogo
iznenaen. Verovatno je otputovao. Dodue njegov mali kofer je jo uvek bio tu, ali to ve
moe kasnije da mu se poalje. Njegov beg nije bio tako otmen, ali nipoto neshvatljiv.
Neugodno je bilo samo to to sam sada ja bio obavezan da ovaj alosni dogaaj objasnim
ujaku. Poelo je snano nevreme, pa sam se veoma rano povukao u svoj sobiak.
Sledeeg jutra probudio me je razgovor i buka pred kuom. Zazvonila su zvona na
vratima. Nije bilo jo ni pet sati. Uskoio sam u pantalone i izaao napolje.
Na par omorikinih grana leao je Hans Amtajn u svom sivom vunenom kaputu.
Doneli su ga uvar ume i trojica drvodelja. Naravno, tu je bilo jo posmatraa.
Dalje? Ne, dobri moji. Pria je gotova. U dananje vreme, samoubistva studenata
nisu vie retkost, ali tada su se potovali i ivot i smrt, a o mom Hansu se jo dugo
prialo. Ni ja takoe lakoumnoj Salome do dana dananjeg nisam oprostio.
Ona se dobrim delom zbog toga pokajala. Tada to nije primila tako teko, ali i za nju
je dolo vreme da ivot mora ozbiljnije da shvati. Ni ona nije ila mirno svojim putem,
niti je doivela starost. Ali to bi bila jo jedna pria, i ne za danas. Hoemo li da otvorimo
jo jednu flau?
(1903)

50
 Anna&zdls

RADIONICA ZA OBRADU MERMERA

To je bilo tako velelepno leto da je ovek mogao ne danima ve nedeljama da rauna s

lepim vremenom, a jo je bio juni i upravo se unosilo seno.
Za neke ljude nije postojalo nita lepe od takvog leta, gde se i u najvlanijem ritu
osui trska i kada vrelina dopire do kostiju. Takvi ljudi, im doe njihovo vreme, upijaju
mnogo toplote i u tome uivaju. I najee su u nemarnosti svog bitisanja toliko lenjo
zadovoljni kako se retko drugim ljudima deava. Takvoj vrsti ljudi pripadam i ja; zato mi
je svakog poetka leta bilo tako silno dobro, istina s pojedinim prekidima, o kojima u
kasnije da priam.
To je bio moda najraskoniji juni koji sam doiveo, a i bilo je vreme da takav jedan
doe. Mala bata pred kuom mog oca u ulici Dorf neobuzdano je mirisala i cvetala, a
georgine, sakrivene iza polomljene ograde, stajale su masivne i visoke i razvile su debele
i okrugle pupoljke, iz kojih su izvirivali uti, crveni i ljubiasti listii. uti eboj je
ushieno plamteo i mirisao tako raskalano i enjivo kao da je znao da se blii vreme
kada e precvetati i kada e morati da ustupi mesto rezedi, koja je rasla odmah pored
njega. Mirno i zamiljeno stajao je lepi ovek privren za debele staklene ipke, tanka
i sanjiva perunika, radosni svetlocrveni bun podivljale rue. Nije se video vie nijedan
pedalj zemlje, kao da je cela bata veliki, areni, veseli buket, smeten u uzanu vazu, po
ijem se obodu dragoljub i rue skoro gue, a u sredini se razmetljivo razbuktao petrov
cvet sa svojim velikim zavodljivim cvetovima i iri se drsko i mono.
Posebno mi se svialo to ova lepota ne dodiruje ni moje roake ni ostale seljake.
Bata im donosi tek malo zadovoljstva poetkom jeseni i onda kada u lejama ostanu
poslednje pozne rue, smilje i lepa kata. Sada u polju imaju pune ruke posla od ranog
jutra, pa uvee padaju u krevet umorni i teki kao olovni vojnici. Pa ipak, svake jeseni i
prolea bate se ponovo brino i revnosno ureuju, iako ne donose nikakav prinos niti
iko obraa panju na njihovu rasko.
Ve dve nedelje nad zemljom stoji plavo vrelo nebo, ujutru isto i nasmejano, a
popodne uvek opkoljeno niskim balonima oblaka koji lagano rastu. Preko noi su blie ili
dalje prolazile oluje, ali svakoga jutra - dok je grmljavina jo tutnjala u uima -
pojavljivalo se blistavo visoko sunano plavetnilo i ponovo je sve bilo proimano
svetlom i vrelinom. I tada sam na svoj nain zapoinjao letnji ivot, radosno i bez urbe:
kratke etnje po usijanim, ednim i ispucalim stazama, kroz topla uta visoka polja
klasja, iz kojih su se smeili mak i razliak, grahorica, bele rade i ladole, a zatim duga,
satima duga odmaranja u visokoj travi na ivici ume, a iznad mene treperenje zlatnih
buba, pesma pela, bez vetra, mirno granje, a onda predvee ugodno tromo vraanje
kui, kroz sunanu prainu i crvenkastozlatne njive, kroz vazduh pun vreline i umora i
enjivo mukanje krava. A na kraju dugi, mlaki, strastveni asovi do ponoi, pod javorom
i lipom, uz belo vino, zadovoljno oputeno askanje do duboko u toplu no, dok u daljini
ne pone grmljavina i uz zastraujue huanje jezivog vetra prve kapi polako i razbludno
padnu iz vazduha, teko i meko, u debelu prainu.
Ne, ne znam neto tako lenjo kao to si ti!, govorio je moj dobri roak i
bespomono odmahivao glavom. Samo da ti ne otpadnu ruke!

51
 Anna&zdls

Nita ne brini, umirivao sam ga. A radovalo me je kako je on bio umoran, znojav i
ukoen. Znao sam da sam u pravu. Iza mene su leali jedan ispit i dugi niz gorkih meseci
tokom kojih sam se dosta teko odricao svoje dnevne udobnosti i rtvovao je.
Roak Kilijan nije bio ovek koji bi mi uskratio zadovoljstvo. Moju uenost je
duboko potovao. Ona me je u njegovim oima odavala borama na licu, koje sam u
njegovom prisustvu esto nabirao.
Bilo mi je lepo kao nikada do tada. Mirno i polako tumarao sam poljima, livadama,
kroz kukuruze, preko sena i visokih ubrita, leao nepokretno kao zmija na prijatnoj
toploti i uivao u tim mirnim asovima.
A tek ti letnji zvuci, zvuci od kojih se osea sreno i setno, a koji su mi bili tako
dragi: to neprekidno oglaavanje zrikavaca koje traje do ponoi, od koga se potpuno
izgubi kao kad ugleda more - taj puni um talasanja klasja - lstrajna daleka i tiha
grmljavina - a uvee zujanje komaraca i dovikivanje u daljini, topao vetar i iznenadni
plahoviti pljusak.
Kako u tim kratkim, gordim nedeljama sve plahovito cveta i die, intenzivnije ivi i
mirie, udno i prisnije plamti! kako prebogati miris lipe ispunjava celu dolinu i kako
pored umornog sazrelog klasja lakomo ivi i razmee se raznobojno cvee, kako sve
duplo vie blista i grozniavo uri, sve dok nad njim ne zazuji srp!
Imao sam dvadeset etiri godine i bio zadovoljan svetom i samim sobom, a ivot
sam koristio kao ugodnu umetnost ljubavi, u kojoj je prevagu imala njegova estetska
strana. Zaljubljivanje je dolo i prolo bez mog uticaja, po starinskim i uobiajenim
pravilima. Tada to niko nije smeo da mi kae. U nunim nedoumicama i kolebanjima
pridravao sam se potvrene ivotne filozofije, koju sam stekao posle vie teih
iskustava. Osim toga, poloio sam ispit, imao sasvim pristojan deparac u depu i dva
meseca raspusta pred sobom.
Verovatno u svaijem ivotu postoji takvo doba; nadaleko od tebe se prua prav put,
nema prepreka, nema oblaka na nebu, nikakve barice na putu. I onda se tako divno
Ljuljuka u oblacima i veruje da sve vie prepoznaje da ne postoji srea i sluaj ve da
sve to stvarno zasluuje i da si ga stekao, jednostavno si stvoren za to. Onda se raduje i
potpuno prepusti tom saznanju, jer te preplavi srea i srean si kao princ iz bajke, ba
kao to je srean vrabac na ubritu; ali to nikada ne traje dugo.
Od dva divna meseca raspusta, prvih nekoliko dana su mi prosto proleteli. Ugodno i
bez napora, kao raspoloeni mudrac, krstario sam dolinom tamo-amo, s cigarom u
ustima, kopom na eiru, pola kilograma vianja i dobrom knjiicom u depu.
Razmenjivao sam mudre rei s vlasnicima poseda, prijateljski razgovarao tu i tamo s
ljudima u polju, prisustvovao svim malim i velikim proslavama, okupljanjima i gozbama,
bio pozivan na krtenja i veernja ispijanja piva, zgodnom prilikom u kasno popodne
gucnuo aicu sa upnikom, odlazio s fabrikim radnicima i zakupcima na pecanje,
krstario potpuno srean, pucao od zadovoljstva kada bi se neki odrastao, iskusan ovek
prema meni ophodio kao prema sebi ravnom, bez aluzija na moju mladost. Jer stvarno, ja
sam samo spolja izgledao tako smeno mlad. Pre izvesnog vremena sam otkrio da sam
odrastao i postao ovek, s mirnim uivanjem radovao se svakog asa svojoj zrelosti i
rado koristio frazu da je ivot konj, okretan i snaan, a jaha mora s njim da postupa
odvano, ali i oprezno.
A tu je leala zemlja u svojoj letnjoj lepoti, polja kukuruza su utela, u vazduhu se jo
oseao miris sena, a lie je jo imalo svetlu i punu boju. Deca su nosila hleb i vono vino
u polje, seljaci su bili uurbani i radosni, a uvee su mlade devojke etale u parovima

52
 Anna&zdls

sokacima, bez razloga se iznenadno kikotale, i bez ikakvog dogovora iznenada

zapoinjale svoje setne pesme. Na vrhuncu mog stasavanja u zrelog oveka na to sam
prijateljski gledao, od sveg srca se radovao takvom raspoloenju dece, devojaka i seljaka,
i verovao da sve to potpuno razumem.
U hladnoj umovitoj klisuri nabujalog potoka, gde je na svakih stotinu koraka mogla
da se okree vodenica, leala je upadljiva i ista radionica za obradu mermera: upe,
prostorija s mainskom testerom, kua za stanovanje i bata, sve jednostavno, kvalitetno
i prijatnog izgleda, skoro sve novo. Tu su blokovi mermera polako i besprekorno isecani
u ploe i kolutove, ispirani i glaani; bio je to spokojan i doteran pogon, koji svakom
posmatrau priinjava zadovoljstvo. udnovato, ali bilo je prijatno i podnoljivo videti,
usred uzanog i vijugavog klanca, izmeu jela i bukvi, uzanih tragova livada, dvorite
radionice prepuno velikih mermernih blokova, belih, plavosivih i proaranih raznim
bojama, s gotovim ploama razliitih veliina, mermernim otpacima i blistavom
mermernom prainom. Prvi put sam ovo dvorite posetio iz puke radoznalosti i tada
sam poneo sa sobom mali komad belog mermera izglaanog samo s jedne strane; imao
sam ga godinama, a koristio sam ga kao pritiskiva hartije na pisaem stolu.
Vlasnik radionice za obradu mermera zvao se Lampart. Rano je ostao udovac i
delom zbog svog usamljenikog ivota, a delom i zbog neobinog zanimanja, s okolinom i
ljudima u njoj nije imao kontakta, pa je imao i poseban tretman. Vaio je za veoma
imunog, ali to niko nije tano znao, jer u daljoj okolini niko nije imao slinu radionicu,
pa ni znanja o tom poslu i zaradi. Odatle je poticala njegova posebnost, iako je on nije
isticao. Bio je tu i bilo je nuno s gospodinom Lampartom se ophoditi drugaije nego s
drugim ljudima. Ko je doao k njemu bio je dobrodoao i nailazio je na prijateljski
prijem, ali da brusaa mermera neko ponovo poseti nije se nikada dogodilo. Pojavljivao
se ponekad - dogaalo se retko - kod zajednikih seoskih sveanosti, za vreme lova ili
prilikom neke porudbine, i uvek su se prema njemu ophodili veoma utivo. Posle prvog
pozdrava, uklanjali su se s puta, jer je on to tako mirno inio i gledao ih tako ravnoduno
i ozbiljno u lice kao kakav isposnik koji je upravo stigao iz ume u koju e se uskoro
vratiti.
Pitali su ga kako idu poslovi. Hvala, radi se, odgovorio bi, ali nikada nije uzvratio
pitanjem. Pitali su da li mu je poslednja poplava ili sua nakodila. Hvala, nita
posebno, odgovorio bi, ali ne bi nastavio: ,,A vama?
Osim takve spoljanjosti, bio je ovek koji je imao ili jo uvek ima mnogo problema,
ali koji je naviknut da ih ni sa kim ne deli.
Tog leta sam stekao naviku da vrlo esto svraam kod majstora za mermer. esto
sam u prolazu ulazio u dvorite i u hladni i tamni lajferaj, samo na petnaest minuta. I
gledao kako se eline trake u ritmu kreu gore-dole, zrnca peska kripe i otpadaju, a
utljivi ljudi u radionici ih pljuskaju vodom. Posmatrao sam par tokova i kaieva, seo na
kameni blok, okretao nogom tamo-amo drvenu rolnu na podu i sluao kako se zrnca i
komadii mermera ispod nje drobe, oslukivao vodu, izvadio cigaretu, malo uivao u tom
miru i sveini i otiao dalje. Gospodina Lamparta nisam skoro nijednom sreo. Kada sam
eleo do njega, a eleo sam to esto, odlazio sam u malu, uvek tihu i sanjivu kuu, brisao
izme na ulazu i pri tome se uvek nakaljavao, dok ne sie ili gospodin ili njegova erka,
otvore mi vrata dnevne sobe i prinesu mi stolicu i au vina.
Tada bih seo za veliki sto, srknuo iz ae, malo vrteo prstima dok ne otpone
razgovor, koji su zapoinjali ili gospodin ili njegova erka, a oboje su retko bili prisutni u
isto vreme i meni se inilo da za ove ljude u ovoj kui ne postoji nijedna tema za
razgovor. Posle dobrih pola sata, kada se razgovor bliio kraju i pored sve moje

53
 Anna&zdls

obazrivosti, vinska aa bi mi bila prazna. Drugom nisam bio nuen, da zamolim nisam
eleo, a da sedim ispred prazne bilo mi je muno, pa sam ustajao, pruao ruku i stavljao
eir na glavu.
to se erke tie, u poetku nisam nita osobito primeivao, osim da tako udnovato
lii na oca. Bila je visoka, uspravna i tamnokosa kao i on, imala je crne oi bez sjaja,
njegov mali i otro izvijen nos i lepa pravilna usta. I hodala je kao on, onoliko koliko ena
moe da ima hod mukarca, i imala isti prijatan i ozbiljan glas. Stezala je ruku i opratala
se kao i otac, ekala je, isto kao i on, da ovek neto kae, a na utiva pitanja odgovarala
je ozbiljno, kratko i pomalo zaueno.
Imala je lepotu koja se u alemanskim graninim oblastima esto sree, a koja se u
svojoj sutini zasniva i prikazuje na srazmerno rasporeenoj snazi i grai, ali
nerazdvojnoj od krupnog i visokog stasa i smee boje lica. U poetku sam se prema njoj
ophodio kao prema prijatnoj sagovornici, a onda je sigurnost i zrelost lepe devojke
poela sve vie da me privlai. Tako je poela moja zaljubljenost, koja je uskoro prerasla
u vatrenu strast kakvu ja do tada nisam poznavao. To je uskoro postalo potpuno
primetno, jer sam od odmerenog ponaanja devojke i mirne, svee atmosfere cele kue,
kad god sam tamo bio oseao blagu oduzetost i pitomost.
Kad god sam sedeo s njom ili njenim ocem, sva moja vatra se istog trenutka
pretvarala u plaljivi plamiak, koji sam briljivo sakrivao. Sobu nisam posmatrao kao
pozornicu na kojoj se mladi zaljubljeni vitez s uspehom baca na kolena, ve vie kao
mesto umerenosti i odanosti, gde deluju miroljubive sile i gde e se znaajan deo ivota
tek doiveti i trpeti. Uprkos svemu, iza mirne spoljanjosti devojke oseao sam tragove
mladalake sveine i uzbuenja, koji su se dodue retko ispoljavali, a i tada samo nekim
brzim gestom ili iznenadno blistavim pogledom kada se vodio ivlji razgovor.
esto sam razmiljao o tome kakvo je stvarno bie lepe i ozbiljne devojke. Mogla je u
osnovi da bude strasna ili melaholina, ili stvarno ravnoduna prema svemu. U svakom
sluaju, to to se od nje dobijalo gledajui je, nije bila njena prava priroda. Nad njom, za
koju se inilo da porpuno samostalno i slobodno rasuuje, njen otac je imao apsolutnu
mo, i ja sam oseao da njena istinska priroda nije potisnuta samo roditeljskim uticajem
i ljubavlju ve i drugim metodama prisile. Kada su oboje bili pored mene, to se zaista
vrlo retko dogaalo, verovao sam da i mene obuzima taj neeljeni despotski uticaj i imao
sam nejasan oseaj da su nekada vodili ilavu i smrtonosnu borbu. A kada bi mi padalo
na um da se sada moda borba vodi zbog mene, srce bi poelo jae da mi lupa, a lagani
uas nisam mogao da savladam.
Moje prijateljstvo s gospodinom Lampartom nije napredovalo, ali se uspeno i
prijateljski razvijao moj odnos s Gustavom Bekerom, upravnikom imanja Ripaher. Ubrzo,
posle viesatnih razgovora, ispili smo pie i pobratimili se, a ja sam na to bio veoma
ponosan uprkos sumnjiavosti mojih roaka. Beker je bio obrazovan ovek, star
otprilike trideset dve godine, veoma vet i lukav tip. Nisam smatrao uvredom to to je on
moje umne reenice sluao uglavnom s ironinim osmehom, jer sam video da isti osmeh
upuuje i mnogo starijim i cenjenijim ljudima. To je sebi mogao da dozvoli, jer on nije bio
samo samostalni upravitelj i moda budui kupac najveeg imanja u okolini ve je i
svojim unutranjim vrednostima bio nadmoniji od veine ljudi u okruenju. Odavali su
mu priznanje kao veoma visprenom oveku, ali ga nisu mnogo voleli. Po tome sam
zakljuio da on osea da ga ljudi izbegavaju i zato se tako mnogo bavi mnome.
Dodue, esto me je dovodio u nedoumicu. Moja naela o ivotu i ljudima primao je
esto bez komentara, samo sa izrazito runim kliberenjem, to mi je bilo sumnjivo, a
ponekad je svaku filozofiju direktno proglaavao smenom.

54
 Anna&zdls

Jedne veeri sam sedeo s Gustavom Bekerom u bati kod Orla i ispijao pivo. Sedeli
smo za stolom nasuprot livadi, neometani i potpuno sami. Bilo je to suvo, vrelo vee,
kada je sve prepuno zlatne praine i kada miris lipe skoro opija, a svetlost nestaje, ali je
jo ima.
Poznaje li onog obradivaa mermera tamo preko potoka?, upitao sam svog
prijatelja.
Punio je lulu i samo klimnuo glavom.
Pa reci mi, onda, kakav je to ovek?
Beker se nasmejao i gurnuo kami lule u dep na prsluku.
To je razborit ovek, rekao je konano. Zato i ne pria tako mnogo. A zato te on
zanima?
Nita, tek onako. Ostavlja poseban utisak.
Pametni ljudi uvek ostavljaju poseban utisak; nema ih tako mnogo.
,,I nita vie? Zna li jo neto o njemu?
Ima veoma lepu curicu.
Da. Ne mislim na to. Zato nikada ne doe meu ljude? ,,A ta e on tamo?
Ah, opet isto. Mislim, moda je doiveo neto posebno ili tako neto.
Aha, neto romantino? Mlin u tihoj uvali? Mermer? utljivi pustinjak? Izgubljena
ljubavna srea?
Kako to zna?
On je prefrigan, ovek pravi novac.
A onda je morao da ode. Imao je posla. Platio je svoje pivo i krenuo direktno preko
pokvaene livade i, ak i izvesno vreme nakon to je nestao iza prvog breuljka, jo uvek
se za njim vio dugaki trag dima iz lule, jer se kretao u susret vetru. U talama su site
krave poele da muu, na seoskoj ulici su ve poeli veernji izlasci, i dok sam malo
razgledao oko sebe, brda su ve postala plavocrna, a nebo nije vie bilo crveno ve
zelenoplavo i inilo se da e u svakom trenutku da se pojave i zvezde.
Kratak razgovor s upraviteljem zadao je mom ponosu mislioca udarac, a poto je
bilo tako lepo vee, iznenada sam se setio svoje ljubavi prema Lampardovoj erki i osetio
strast s kojom se ne bi smelo igrati. Popio sam jo nekoliko piva i kada su se stvarno
pojavile zvezde, a iz uliice se zaula narodna pesma koja u srce dira, ostavio sam svoju
mudrost i svoj eir da lee na klupi, odetao lagano do tamnog polja i u hodu pustio
suze da teku koliko god hoe.
Dok su mi suze lile, gledao sam pred sebe u letnju no: moni niz obraene zemlje,
nabrekle na horizontu kao ogroman mekani talas na nebu, sa strane die i spava u
daljinu ispruena uma, iza mene lei selo skoro nestalo s vidika, sa slabim svetiljicama
i malo tihih udaljenih zvukova. Nebo, obraena polja, uma i selo, zajedno s razliitim
mirisom livada, pojedinanom pesmom cvraka koja se jo uvek ula, sve se to preplie
jedno preko drugog i blago me osvaja i razgovara sa mnom kao da stvara neku lepu,
radosnu i setnu melodiju. Samo su zvezde poivale, jasne i nepokretne, u polutamnim
visinama.
Bojaljiva ali ipak plamtea elja i jedna enja borile su se u meni; nisam znao da li
je to tenja ka novom, nepoznatom uivanju i bolu ili prieljkivanje povratka u
detinjstvo, da se jo jednom oslonim na oevu batensku ogradu, ujem glasove mrtvih
roditelja i lajanje naeg psa, i da se tiho isplaem.

55
 Anna&zdls

Protiv svoje volje uao sam u umu i probijao se kroz sasueno granje i teku tamu,
dok iznenada ispred mene nije postalo svetio i prostrano, a onda sam dugo stajao
izmeu visokih jela nad uzanim potokom i gledao dole na Lampardov posed s bledom
gomilom mermera i tamnom, uzanom radionicom. Sve dok, stidei se, nisam preicom
preko polja krenuo kui.
Ve sledeeg dana, Gustav Beker je bio upoznat s mojom tajnom.
Mani se objanjenja, rekao je. Ti si jednostavno zacopan u Lampardovu. Ali to nije
nikakva nesrea. Ti si u godinama kada e ti se sline stvari bez sumnje jo esto
dogaati.
Moj ponos se ponovo snano usprotivio.
Ne, dragi moj, rekao sam, ti si me potcenio. S deakim ljubavisanjem sam
zavrio. O svemu sam dobro razmislio i nalazim da ne mogu bolje da se oenim.
Oeniti?, smejao se Beker. Mladiu, pa ti si sladak.
To me je stvarno naljutilo, ali ga nisam napustio ve sam se potrudio da mu ispriam
sva svoja razmiljanja i dalje planove u toj stvari.
Ti zaboravlja na glavnu stvar, rekao je on ozbiljno i vano. Lampardovi nisu za
tebe, to su ljudi veeg kalibra. Zaljubiti se moe svako kad god mu je volja, ali oeniti se
sme samo onom s kojom kasnije moe da izae na kraj i da prati tempo.
Kada sam se namrtio i poeleo da ga odluno prekinem, iznenada se ponovo
nasmejao i rekao: Pa onda pohitaj, sine moj, i elim ti mnogo sree!
Od tada sam satima priao s njim o tome. Retko je mogao da se odvoji od letnjih
radova, pa smo razgovore esto vodili usput na polju, u tali i ambaru. I to sam vie
priao o tome, cela stvar mi je postajala jasnija i odreenija.
Jedino kada bih sedeo u radionici za mermer oseao sam se potiteno i ponovo
zapaao da sam jo uvek daleko od cilja. Devojka je i dalje imala miran i prijateljski
pristup, uz dodatak zrelosti, to mi se veoma svialo, ali od ega sam ipak zazirao.
Ponekad mi se inilo da sam joj veoma drag i da me potajno voli. Umela je tako zaneseno
i ispitivaki da me gleda, kao nekoga kome se ovek raduje. Sasvim ozbiljno je prihvatala
moja razmiljanja, ali mi se inilo da iza toga ipak stoji neosporno drugaije miljenje.
Jednom mi je rekla: Za ene, ili makar za mene, ivot je sasvim drugaiji. Mi
moramo mnogo toga da radimo i da istrpimo to mukarci ne moraju. Mi nismo tako
slobodne...
Ja sam govorio o tome da svako raspolae svojom sudbinom i da mora da stvori
ivot koji e biti njegovo delo i samo njemu pripadati.
Mukarac to moda i moe, razmiljala je ona, to ne znam. Ali kod nas je
drugaije. I mi moemo neto uraditi od sopstvenog ivota, ali je to ovde vie traganje za
racionalnim nego pruanje sopstvenih koraka.
Kada sam joj se ponovo usprotivio i odrao jednu prikladnu i mudru besedu,
obuzela ju je vatra i skoro jarosno mi je odgovorila:
Drite se svog uverenja, a meni ostavite moje! Potraiti najlepe u ivotu kada
postoji izbor, nije velika vetina. Ali ko moe da bira? Ako danas ili sutra padnete pod
tokove kola i izgubite ruke i noge, ta moete da uradite s vaim kulama u vazduhu?
Biete sreni ako uspete da izaete na kraj i s onim to je od vas preostalo.
Nikada nije ispoljila toliko ivosti. A onda se umirila, udno se nasmejala i nije me
zadravala kada sam ustao i oprostio se za taj dan. Njene rei su mi esto obuzimale

56
 Anna&zdls

misli i uglavnom su mi prolazile kroz glavu u nezgodnim trenucima. Imao sam na umu
da o tome razgovaram sa svojim prijateljem; ali, kada bih ugledao Bekerove hladne oi i
drhtave usne spremne na ismevanje, prola bi me volja. Uglavnom se svaki put dogaalo
tako da sam, to su moji razgovori s gospoicom Lampard bili intimniji i neobiniji,
manje o njima razgovarao s Bekerom. Izgledalo je da mu ova stvar nije vie vana. U
najboljem sluaju upitao bi s vremena na vreme da li i dalje redovno odlazim u radionicu
mermera, malo me zadirkivao i ponovo bio dobar prema meni koliko je to njemu bilo
mogue.
Jednom sam ga, na moje veliko iznenaenje, zatekao u Lampardovom boravitu.
Kada sam uao, sedeo je u dnevnoj sobi s gospodinom i uobiajenom aom vina pred
sobom. Poto ju je ispraznio, osetio sam neku vrstu zadovoljstva kada sam video da ni
njemu nee biti ponuena druga. Uskoro je zavrio s posetom, Lampard je imao posla, a
erka mu nije bila tu, pa sam krenuo i ja.
ta te dovodi ovamo?, upitao sam ga kada smo bili na drumu. Izgleda da
Lamparda poznaje veoma dobro.
Da, izgleda tako.
Imate zajednike poslove?
Poslove oko novca, da. Jagnjece danas nije prisutno? Tvoja poseta je bila veoma
kratka.
Ostavi se toga.
Ja sam s devojkom ostvario poverljiv prijateljski odnos, u kome ona nije znala o
mojoj stalno rastuoj ljubavi, i sada je protiv svih mojih oekivanja iznenada postala
drugo bie, to mi je u poetku oduzelo svaku nadu. U stvari nije bila plaljiva, ali je
izgledalo da trai put do onog ranijeg, drugaijeg odnosa, i trudila se da nae razgovore
svede na spoljne i uoptene stvari, a da zapoeti srdaan odnos sa mnom ne prepusti
daljem napredovanju.
Mozgao sam o tome, lutao po umi, dolazio do hiljadu glupih pretpostavki, postajao
jo nesigurniji u svom odnosu prema njoj i upao u emernu brigu i sumnju da je sve to
podsmevanje mojoj ukupnoj filozofiji sree. Utom je prola i polovina mog raspusta, pa
sam poeo da brojim uzaludno potroene dane i za svakim protraenim gledao sam sa
zaviu i oajanjem kao da je svaki od njih bio beskrajno vaan i nepovratan.
U meuvremenu je doao dan u kome sam bez daha i zaprepaen poverovao da
sam sve dobio i da u jednom trenutku stojim pred otvorenim vratima vrta sree.
Prolazio sam pored radionice i u batici izmeu visokih dalija ugledao Helenu. Uao sam,
pozdravio je i pomogao joj da jedan polegli bokor privee za pritku. Tu sam proveo
najvie etvrt sata. Moj dolazak ju je iznenadio, bila je zbunjena i plaljivija nego obino,
a u njenom zaziranju je bilo neega to sam verovao da mogu da proitam kao otvorenu
knjigu. Ona me voli; to oseanje me je duboko potreslo. Iznenada sam postao siguran i
srean; gledao sam tu visoku, velianstvenu devojku neno, skoro boleivo, hteo da je
potedim pometenosti i inio se kao da to ne primeujem; sam sam sebi izgledao kao
junak kada sam joj posle kraeg vremena pruio ruku i otiao bez osvrtanja. Ona me voli,
primao sam svim ulima, a od sutra e sve krenuti na dobro.
Ponovo je osvanuo divan dan. Od briga i uzbuenja sam neko vreme skoro izgubio
oseaj za lepotu leta i lutao unaokolo ne gledajui oko sebe. A sada je uma ponovo
podrhtavala od sunevih zraka, potok je bio crn, sme i srebrn, a horizont svetao i
gizdav, dok su se na poljskim stazama smeile crvene i plave suknje seljanki. Bio sam

57
 Anna&zdls

tako pobono radostan da ne bih mogao ni leptira da oteram. Na gornjoj ivici ume,
posle napornog uspinjanja, legao sam na tlo.
Bilo je dobro da sam tog dana svim ulima uivao, sanjario i pevuio. ak sam uvee
u bati kod Orla popio pola litra najboljeg starog crnog vina.
Kada sam dan posle toga doao do radionice, osetio sam ponovo onaj stari hladni
stav. Pogled na dnevnu sobu, nametaj i mirnu - ozbiljnu Helenu pretvorio je u prah
moju sigurnost i pobedniko oseanje; sedeo sam tu kao to siromani putnik sedi na
stepenicama, i kasnije otiao kao pokisao pas, razoaran i prepun jada. Nita se nije
dogodilo. Helena se ak prijateljski drala. Ali od onog jueranjeg ponaanja vie nije
bilo ni traga.
Od tog dana je za mene zapoela gorka stvarnost. Razjedala me je udnja kao glad
prodrljivca, izgubio sam san i duevni mir. Svet mi se preokrenuo, povukao sam se u
sebe i tiinu i nita drugo nisam uo osim tihih i jasnih krika moje strasti. Sanjao sam
kako mi ta visoka, lepa, ozbiljna devojka prilazi i naslanja glavu na moje grudi; pruao
sam ruke u prazno, uplakan i proklinjui, i prikradao se i danju i nou radionici
mermera, u koju se nisam vie usuivao da uem.
Nije pomoglo ni to to me je Valter uveravao bez sukobljavanja i sarkastinih
pridika. Nije pomoglo ni to to sam satima po brutalnoj vrelini trao poljem ili leao u
hladnom potoku sve dok zubi ne bi poeli da mi cvokou. Nije vredelo ni to sam u
subotu uvee uestvovao u seoskoj tui i zaradio modrice po elom telu.
A vreme je isticalo kao voda. Jo etrnaest dana raspusta! Jo dvanaest dana! Jo
deset! Dva puta sam za to vreme otiao do radionice. Prvi put sam sreo samo oca, otiao
s njim do strugare i nemo posmatrao kako se privruje novi blok mermera. Gospodin
Lampard je otiao u stovarite preko puta da neto donese i poto se nije odmah vratio,
istrao sam napolje i imao na umu da se vie nikada ne vratim.
Ipak, posle dva dana sam bio opet tu. Helena me je primila kao i uvek, a ja nisam
mogao da skrenem pogled s nje. U svom nemirnom i nepostojanom raspoloenju
nepromiljeno sam petljao i izbacivao gomilu viceva, izreka i anegdota, to je nju vidno
ljutilo.
Zato ste danas takvi?, konano me je upitala i gledala me tako umilno i otvoreno
da je srce poelo jae da mi lupa.
,,A kakav sam to?, upitao sam, a avo je hteo da sam pri tome pokuao i da se
nasmejem.
Taj neuspeli smeh joj se nije dopao, slegla je ramenima i izgledala tuna. U momentu
mi se uinilo da sam joj ipak drag, da eli da izae u susret mojim eljama i da je samo
zato ucveljena. Samo jedan minut sam teko disao i utao, a onda se ponovo javio avo,
vratio sam se u prethodno budalasto raspoloenje i nastavio s blebetanjem od koga je i
mene svaka re bolela, a devojku veoma ljutila. Ali bio sam dovoljno mlad i glup da u boli
i svojoj besmislenoj budalatini uivam kao kakav glumac i da deakim prkosom
pukotinu izmeu mene i nje znaajno poveam, umesto da sam se ugrizao za jezik ili
zamolio Helenu za oprotaj.
U urbi sam iskapio vino, zakaljao se i napustio sobu i kuu bedniji nego ikad. Od
mog raspusta je preostalo jo osam dana.
To je bilo tako lepo leto, koje je poelo tako obeavajue i veselo. Sve moje uivanje
je prolo - ta jo mogu da uradim s preostalih osam dana? Odluio sam da ve sutradan
otputujem.

58
 Anna&zdls

Ali pre toga sam morao jo jednom da odem u njenu kuu. Da odem jo jednom, da
vidim njenu monu plemenitu lepotu i da joj kaem: Ja sam te voleo, zato si se igrala sa
mnom?
Prvo sam otiao na Bekerovo gazdinstvo, jer sam ga odnedavno skoro zanemario.
Stajao je u svojoj velikoj, skoro praznoj sobi, za smeno malim pultom, i pisao pisma.
elim da ti kaem, zbogom, rekao sam. Verovatno u ve sutra otputovati. Zna,
sada me ponovo eka naporan rad.
Na moje uenje, nije pravio viceve od toga. Lupio me je po ramenu, nasmejao se
skoro saaljivo i rekao: Znai tako. Da, idi onda uz boiju pomo, mladiu!
Kada sam bio skoro kod vrata, pozvao me je natrag u sobu i rekao: Sluaj, ao mi je.
Ali da od toga s devojkom nita nee biti, znao sam odmah. I ovako i onako si sve tvoje
mudre izreke raskrmio - dri se dobro, ostani u sedlu iako ti u glavi sve bruji.
To je bilo u podne.
Po podne sam sedeo na mahovini na obronku, gledajui niz potok na radionicu, ali i
na Lampardovu kuu. Ostavio sam sebi vreme da se oprostim, sanjarim i razmislim,
naroito o onome to mi je Beker rekao. S bolom sam gledao u klanac i par krovova koji
su dole leali; potok je blistao, a s belog druma vetar je raznosio prainu: zakljuio sam
da e proi mnogo vremena pre nego to se ovde vratim, a ljudi, potok i radionica e
produiti svojim neprekidnim tokom. Moda e Helena da odbaci rezignaciju i mirenje sa
sudbinom i svojim unutranjim eljama, moda e snano zgrabiti sreu ili tugu i time se
zadovoljiti? Moda, ko zna, moda e se moj sopstveni put jo jednom probiti iz klanca i
zamrenih dolina i dovesti me u neku istu, daleku zemlju mira. Ko zna?
U to nisam poverovao. Prvi put me je obuhvatila prava strast i znao sam da u meni
ne postoji mo dovoljno jaka i plemenita da je pobedi.
Palo mi je na um da je bolje da otputujem ne razgovarajui jo jednom s Helenom.
Tako je bilo najbolje. Klimnuo sam glavom njenoj kui i vrtu, odluio da je vie ne vidim i
tako opratajui se do veeri leao na uzvienju.
Kao u snu krenuo sam dalje, uz umu, esto se spoticao po vrletima i povratio se iz
oduzetosti u stranom oku tek kada sam pod nogama osetio parad mermera i ugledao
ulazna vrata radionice, koju nisam hteo ni da vidim niti da dodirnem. Ali bilo je kasno.
Ne znajui kako sam ovde dospeo, uao sam i sedeo za stolom u polumraku. Helena,
nasuprot mene, leima okrenuta prozoru, utala je i gledala ispred sebe. Uinilo mi se da
veoma dugo tako sedim i da satima utim. Trgnuo sam se od straha, a onda postao
svestan da sam ovde poslednji put.
Pa, rekao sam, ovde sam samo da vam kaem zbogom. Moj raspust je proao.
Ah?
I ponovo se sve umirilo. uli su se radnici kako posluju u upama, putem su polako
prolazila natovarena kola, oslukivao sam ih dok se nisu izgubila iza krivine. eleo sam
da ih sluam jo dugo, dugo. Ustao sam sa stolice i hteo da odem.
Priao sam prozoru. I ona je ustala i gledala me. Pogled joj je bio vrst i ozbiljan i
dugo ga nije skrenula s mene. Zar se ne seate, upitao sam, onda u vrtu?
Da, seam se.
Helena, tada sam mislio da me volite. A sada moram da idem.
Uzela je moju ispruenu ruku i povukla me ka prozoru.

59
 Anna&zdls

Dopustite da vas jo jednom pogledam, rekla je i podigla mi lice uvis. Pribliila se i

gledala me neobino sveano i hladno kao kamen. Lice joj je bilo tako blizu moga da
nisam mogao nita drugo nego da pritisnem usne na njene. Zatvorila je oi, uzvratila mi
poljubac, a ja sam je obgrlio, snano privukao uz sebe i tiho upitao: Duo moja, zato tek
danas?
Ne govori nita!, rekla je. Idi sada i vrati se kroz jedan sat. Moram u radionicu, da
se pobrinem za ljude. Otac danas nije tu.
Otiao sam i koraao dolinom kroz nepoznatu i udnovatu okolinu, kao u snu sluao
uborenje potoka i mislio na potpuno odvojene, nebitne stvari - na male smene ili
spokojne scene iz doba mog detinjstva i sline prie, koje su nejasno nastajale iz oblaka i
nestajale pre nego to bi ih potpuno prepoznao. U hodu sam i pevao neku obinu ulinu
pesmicu. Tako sam lutao po tom nepoznatom prostoru dok me ne obuze udnovato
slatka toplina i velika, snana Helenina prilika zauze moje misli. Tada sam doao sebi;
daleko dole u dolini poinjao je sumrak i ja sam urno i veselo krenuo nazad.
ekala me je, uao sam u sobu, a onda smo seli na ivicu stola, drali se za ruke i
nismo izgovorili ni re. Bilo je prijatno toplo i mrano, jedan prozor je bio otvoren, a u
visini nad umom u brdu kao tanka traka svetlucao je bledunjavi oblak, ispresecan crnim
vrhovima jela. Milovali smo jedno drugom prste, a kod svakog laganog stiska kroz mene
su prolazili marci od sree.
Helena!
Da?
,,Oh, duo!
Nai prsti su se dodirivali dok se nisu umirili, upleteni. Posmatrao sam bledo nebo, a
kada sam se osvrnuo, primetio sam da i ona tamo gleda i onda sam u mraku ugledao
slabano svetio iz njenih oiju i dve velike nepokretne suze kako joj blistaju na kapcima.
Polako sam ih ljubio i udio se kako su tako hladne i slane. Tada me je privukla, ljubila
dugo i snano, a onda ustala!
Vreme je. Sada mora da ide.
Kada smo bili kod vrata, poljubila me je jo jednom naglo i strasno, drhtala tako da
je i mene tresla i onda jedva ujnim glasom, guei se rekla:
Idi, idi! uje li, idi sada! A kada sam napolju zastao, dodala je: Zbogom, ne dolazi
vie, ne dolazi nikada vie! Zbogom!
Pre nego to sam neto uspeo da kaem, zatvorila je vrata. Osetio sam zebnju i
hladnou oko srca, ali je prevagnuo oseaj ogromne sree, pa sam na putu do kue
leprao kao na krilima, skinuo odeu i samo u koulji sedeo na prozoru.
Jednu takvu no bih eleo ponovo da doivim. Blagi vetri me je milovao kao
majina ruka; pred visoko postavljenim prozorom aputala su ohola, velika, okrugla
stabla kestenova, lagani miris polja provlaio se kroz no, a u daljini je sevalo, zlatno i
drhtavo, kao da plovi preko tekog neba. Tiha udaljena grmljavina se povremeno
oglaavala, slabana i udnovatih tonova, kao da se daleko u umi i brdu trza u snu i
muca umorne sanjive rei. Sve to sam gledao kao kralj iz svog visokog i srenog zamka, i
kao da sve pripada meni i da postoji samo zato da mi priini veliko zadovoljstvo i ulepa
mesto za odmor. Moje bie je odahnulo u zanosu i izgubilo se kao strujanje ljubavnih
stihova, neiscrpno, u nonu daljinu, iznad usnule zemlje, dodirujui tamo svetle oblake.
To nije nita kada se kae reima, ali lei i dalje sauvano u meni i mogao sam, kada bi za
to postojali izrazi, da opiem svaki drhtaj mrane tavanske prostorije, svaku u tami

60
 Anna&zdls

zalutalu neravninu na tlu, svaki um vrhova drvea, svaki trag udaljene munje i tajni
ritam grmljavine.
Ali ne, ja to ne mogu da opiem. Ono najlepe i najprisnije i najvrednije se ne moe
rei. Ali bih voleo da mi se ta no ponovo vrati.
Poto se od Bekera nisam valjano oprostio, odluio sam da sledeeg jutra odem do
njega. Umesto toga, lunjao sam unaokolo po selu, a onda napisao Heleni jedno dugako
pismo. Najavio sam joj dolazak za uvee i ponudio veliki broj predloga. Izneo sam joj
tano i ozbiljno moje stanje i poglede jedan za drugim i upitao sam je da li smatra
pametnim da odmah razgovaram s njenim ocem ili eli da s time jo priekamo dok ne
pronaem pristojno nametenje i time osiguram nau budunost. Uvee sam otiao do
nje. Otac joj ni ovoga puta nije bio kod kue; nekoliko dana je ve bio kod svojih
dobavljaa, koji su to od njega zahtevali.
Poljubio sam moju lepu draganu, uao s njom u sobu i upitao je za pismo. Da, primila
ga je. A ta o tome misli? Gutala je i gledala me moleivo, a kada sam insistirao, pokrila
mi je rukom usta, poljubila me u elo i zajeala tako tuno da nisam znao kako da joj
pomognem. Na moja nena pitanja samo je odmahivala glavom, a onda se i pored
ogromnog bola nasmejala udno, blago i milo, obavila ruke oko mene i opet smo sedeli
kao i jue, utei i gledajui u daljinu. vrsto se privila uz mene, stavila mi glavu na grudi,
a ja sam joj bez ikakvih misli lagano ljubio kosu, elo, obraze i potiljak, dok mi se nije
zavrtelo u glavi. Ustao sam.
Dakle, treba li sutra da razgovaram s tvojim ocem ili ne?
Ne, rekla je, molim te, ne.
Ali zato? Plai se?
Odmahnula je glavom.
Pa zato onda?
Pusti to, pusti to! Ne priaj o tome. Imamo jo etvrt sata.
Sedeli smo zagrljeni i mirni, i dok je privijena uz mene kod svakog milovanja
zaustavljala dah i podrhtavala, njena potitenost i seta je prela i na mene. Hteo sam da
se odbranim i govorio sam joj da veruje u mene i nau sreu. .
Da, da, klimala je potvrdno glavom, ali ne priaj o tome! Mi smo sada sreni.
Poljubila me vie puta snano, vatreno, a onda malaksalo i umorno pala na moje
ruke. Kada sam morao da krenem, dok me je na vratima milovala po kosi, jedva ujnim
glasom je rekla: Zbogom, zlato moje. Nemoj sutra da doe, nemoj nikada vie da doe,
molim te! Zar ne vidi da me to ini nesrenom?
S mukom i bolom u srcu sam se vratio kui i razmiljao do pola noi zato ne veruje i
ne eli da bude srena? Setio sam se onoga to mi je pre nekoliko nedelja rekla: Mi ene
nismo tako slobodne kao vi; ovek mora da naui da podnosi to to mu je sudbina
dodelila. Ali ta je to njoj sudbina dodelila?
To sam morao u svakom sluaju da saznam i zato sam joj pre podne poslao pisamce
i ekao je uvee kad je radionica prestala s radom, a svi radnici otili kuama, iza upe
kod mermernih blokova. Stigla je sa zakanjenjem i oklevajui.
Zato si doao? Ovo mora da se prekine. Otac je unutra.
Ne, odgovorio sam. Sada mora da mi kae sve to ti lei na srcu, od poetka do
kraja, pre toga ne odlazim odavde.
Helena me je gledala mirno i pobledela kao kamene ploe ispred kojih smo stajali.

61
 Anna&zdls

Ne mui me, aputala je s naporom, ne mogu da ti kaem, ne elim. Mogu samo da

ti kaem - otputuj, jo danas ili sutra, zaboravi sve. Ja ne mogu da ti pripadnem.
Izgledalo je da joj je hladno ove mlake julske veeri, toliko je drhtala. Teko da sam
ikada osetio slinu patnju kao tog trenutka. Ali bez objanjenja nisam mogao da odem.
Sada mi ispriaj sve, ponovio sam. Moram da znam. Gledala me je tako da me je
sve bolelo. Ali nisam mogao nita drugo.
Govori, rekao sam skoro ljutito, inae u ovog trenutka otii preko do tvog oca.
Nevoljno se uspravila i tako bleda i tuna u rani sumrak izgledala velianstveno
lepo. Govorila je bez strasti, ali glasnije nego pre.
Pa evo. Ja nisam slobodna i ti ne moe da me ima, jedan drugi je ve tu. Da li ti je
to dovoljno?
Ne, rekao sam, to nije dovoljno. Da li ti je taj drugi drag? Drai nego ja?
Ah!, plaho je uzviknula. Ne, ne, ja ga ne volim. Ali njemu sam obeana i to ne moe
da se promeni.
Zato da ne? Ako ti ne mari za njega!
Tada te jo nisam poznavala. Sviao mi se; nisam ga volela, ali je bio pravi
mukarac, a ja nijednog drugog nisam upoznala. Tada sam dala svoj pristanak i sada je to
tako i tako mora i ostati.
Ne mora, Helena. Tako neto se moe opozvati.
Da, naravno. Ali ne radi se o njemu, ve o mom ocu. Njega ne smem da izneverim.
Ja u razgovarati s njim.
,,Oh, ti dete ne razume nita?
Gledao sam je. Skoro da se smejala.
Ja sam prodata, moj otac me je uz moj pristanak prodao, za novac. Na zimu je
venanje.
Okrenula se, udaljila nekoliko koraka i ponovo se vratila.
Onda je rekla: Zlato moje, budi hrabar! Vie ne sme da doe, ne sme vie.
,,I samo zbog novca? Morao sam da upitam. Slegla je ramenima.
Moj otac ne moe nikako da odustane, ima vrstu obavezu kao i ja. Ti ga ne
poznaje! Ako ga izneverim, dogodie se nesrea. Zato budi razuman i hrabar.
A onda je iznenada provalilo iz nje: Razumi me i ne ubijaj me! Za sada se jo drim.
Ali ako me jo jednom dodirne
- to neu moi da podnesem. Ne mogu vie ni da te poljubim, jer emo svi biti
izgubljeni.
U jednom trenutku sve je postalo mirno, tako mirno da su se u kui preko puta uli
koraci njenog oca.
Ne mogu danas da odluim, bio je moj odgovor. Jo uvek ne eli da mi kae - ko
je on?
Taj drugi? Ne, bolje je da to ne zna. Oh, od sada ne dolazi vie meni za ljubav!
Ula je kuu, a ja sam gledao za njom. eleo sam da odem, ali sam to zaboravio, i
sedeo sam na belom hladnom kamenu, oslukivao um vode i njeno proricanje. inilo mi
se kao da ovde ispred mene prolazi moj ivot, Helenin, i druge bezbrojne sudbine, uz
klanac u mrak, ravnoduno i bez rei kao voda. Kao voda...

62
 Anna&zdls

Dockan i mrtav umoran stigao sam kui, zaspao, probudio se ujutru i odluio da
pakujem kofer, ponovo na to zaboravio, i posle doruka tumarao po umi. Nisam mogao
da zadrim nijednu misao, nadolazile su kao mehurii iz mirne vode, rasprivale se i iza
njih nije ostajalo nita.
Znai sve je gotovo, pomislio bih s vremena na vreme, ali to nije bila slika i
predstava o tome; to je bila samo jedna re, i ja bih samo uzdahnuo, klimnuo glavom, ali
pametniji nego pre nisam postao.
Tek u toku popodneva u meni su se razbudili ljubav i ponos, koji su pretili da
nadvladaju. I ovo stanje nije bilo vrsta osnova za jasne i dobre misli i umesto da me
primoraju da izvesno razumno vreme saekam, odloio sam put i u blizini radionice
motrio u zasedi sve dok nisam video gospodina Lamparda kako napura kuu, preko
polja izlazi na put prema selu i nestaje u daljini.
Onda sam preao do kue.
Kada sam uao u kuu, Helena je vrisnula i pogledala me vrlo povreena.
Zato?, zajeala je. Zato ponovo? Bio sam bespomoan i posramljen i nikada se
nisam oseao tako jadno kao tada. Jedva sam pustio vrata i lagano krenuo ka njoj, a ona
me je gledala preplaeno i alosno.
Oprosti mi, Helena, izustio sam najzad. Odmahivala je glavom, gledala u pod i
podigla pogled, ali je stalno ponavljala: Zato? Zato? Njeno lice i dranje je postalo
starije, zrelije i monije, pa sam sam sebi pored nje izgledao kao deki.
,,E pa onda, rekla je konano i pokuala da se nasmei.
Reci mi jo neto, zamolio sam je, jedva dolazei do daha, ,,a onda mogu da odem.
Lice joj se zgrilo, verovao sam da e da zaplae. Ali ona se neoekivano nasmejala, a
ja ne mogu da opiem s koliko nenosti i bola je krenula ka meni i kroz apat mi rekla:
Hajde ui, ta si se tu ukoio! Napravio sam jedan korak i uzeo je u naruje. Stajali smo
vrsto zagrljeni i dok se u meni zadovoljstvo mealo sa zebnjom, uasom i jecajima, ona
je izgledala vedro, milovala me kao dete, iz milote me zvala udesnim imenima, grizla
me za ruku i bila veoma domiljata u ljubavnim ludorijama. U meni se borio duboki
oseaj straha protiv pokrenute strasti, nisam pronalazio rei i Helenu sam drao vrsto
uz sebe dok me je ona raskalano, s osmehom, milovala i zadirkivala.
Budi malo vedriji, ti santo leda, govorila je i vukla me za brkove.
Plaljivo sam upitao: Veruje li sada da e ipak sve biti dobro? Iako ne moe da mi
pripadne.
Uhvatila mi je glavu obema rukama, unela mi se u lice i rekla: Da, ipak e sve biti
dobro.
Onda smem da ostanem ovde i da sutra opet doem i razgovaram s tvojim ocem?
Da, blesavi deko, ti sme sve. Sme ak da doe i u redengotu ako ga ima. Sutra
je ionako nedelja.
Naravno da ga imam, nasmejao sam se i odjednom posrao radostan kao dete, pa
sam je privukao i nekoliko puta odigrao valcerske okrete po sobi. Onda smo seli na
ugaoni sto, popeo sam je na krilo, elo je prislonila na moj obraz, a ja sam se igrao
njenom dugom i tekom kosom sve dok nije poskoila, povukla se unazad, ponovo
skupila kosu, pripretila mi prstom i rekla: Svakog trenutka otac moe da doe.
Ponaamo se kao deca.

63
 Anna&zdls

Dobio sam jedan poljubac, i jo jedan, a iz buketa na prozorskom simsu jednu

rezedu za eir. Bilo je ve vee, i to subotnje vee, kod Orla sam naiao na aroliko
drutvo, popio pola litra vina, bacio par kugli s njima i na vreme otiao kui. Izvadio sam
redengot iz ormana, okaio ga na naslon stolice i posmatrao ga s uivanjem. Izgledao je
veoma lepo, kao nov, svojevremeno kupljen za izlazak na ispit i od tada skoro nikada
nenoen. Crna blistava oja je u meni probudila snane sveane i plemenite misli.
Umesto da odem u krevet, seo sam i razmiljao ta sutra treba da kaem Heleninom ocu.
Tano i jasno sam predstavio sebi kako u izai pred njega, smerno ali dostojanstveno,
pretpostavio njegove primedbe, moje odgovore, takoe njegove i moje misli i ponaanje.
Govorio sam zato glasno, kao ueni propovednik, i pri tome inio odgovarajue pokrete i
kada sam ve leao u krevetu i bio blizu toga da zaspim, izgovarao sam pojedine reenice
iz pretpostavljenog sutranjeg razgovora.
A onda je dolo nedeljno jutro. Ostao sam da leim u krevetu i da jo jednom u miru
razmislim, sve dok se nisu ula crkvena zvona. Dok je trajala sluba, oblaio sam svoje
sveano odelo tako podrobno i precizno kao onda za ispit, obrijao se, popio jutarnju au
mleka, a srce je poelo jako da mi lupa. Uznemiren, ekao sam da se zavri bogosluenje i
krenuo pre nego to su zavrne rei utihnule, polako, ozbiljnog dranja, izbegavajui
pranjava mesta na putu, kroz ve vrelo i sparno pre podne, preko livade, do potoka,
prema mom cilju. Uprkos opreznosti, malo sam se oznojio u sveanom odelu s visokom
kragnom.
Kada sam stigao do radionice, na moje iznenaenje i nelagodnost, na putu i u
dvoritu ljudi iz sela stajali su u grupama kao da neto ekaju i tiho razgovarali kao na
nekoj javnoj prodaji.
Ipak nisam eleo nikoga da pitam ta se dogaa, proao sam pored njih ka ulazu u
kuu, zauen i stegnutog srca kao u nekom udnovatom, nespokojnom snu. U hodniku
sam zatekao prijatelja Bekera, koga sam kratko i zbunjeno pozdravio. Bilo mi je
neprijatno to sam ga tu zatekao, jer je on sigurno verovao da sam odavno otputovao.
Ipak, izgleda da o tome nije ni razmiljao. Izgledao je napet, umoran i bled.
Tako, i ti si doao?, rekao je klimnuvi glavom i prilino zajedljivim glasom. Bojim
se, dragi moj, da si ti danas ovde nepotreban.
Da li je gospodin Lampard ovde?, uzvratio sam mu pitanjem.
Naravno, a gde bi trebalo da bude? ,,A gospoica?
Oima mi je pokazao na sobna vrata. Tu, unutra?
Beker mi je klimnuo glavom. Hteo sam da pokucam, ali su se vrata otvorila i neko je
izaao. A onda sam ugledao vei broj posetilaca kako stoje unaokolo, a deo nametaja je
bio drugaije razmeten.
Tada sam se prepao.
Bekeru, ta se ovde dogaa? ta trae ovde svi ovi ljudi? A ti, zato si ti ovde?
Beker se okrenuo i ispitivaki me gledao.
Ti o ovome ne zna nita?, upitao me je izmenjenim glasom.
,,A ta to? Ne.
Postavio se ispred mene i uneo mi se u lice.
Onda se vrati kui, mladiu, rekao mi je tiho, skoro neno, i stavio mi ruku na
rame. Steglo me je u grlu, inilo mi se da u se uguiti, a nedefinisani strah mi je obuzeo
celo telo. Beker me je jo jednom pogledao udnovato i ispitivaki. Tiho me je upitao:

64
 Anna&zdls

Jesi li jue razgovarao s devojkom? Kada sam pocrveneo, zakaljao se na silu, ali je to
zvualo kao stenjanje.
ta je s Helenom? Gde je ona?, povikao sam prestravljen.
Beker je koraao gore-dole i kao da je zaboravio na mene. Naslonio sam se na
stepenini stub i oseao se pritenjen nekim tuim, stranim, beskrvnim pojavama. Onda
je Beker proao pored mene, rekao mi: Doi! i popeo se uz stepenice. Seo je na jedan
stepenik, mene povukao pored sebe i bezobzirno izguvao moju sveanu odeu. U
jednom trenutku je u celoj kui zavladala mrtvaka tiina, a onda je Beker poeo da
pria.
Stegni srce i stisni zube, mali. Helena Lampard je mrtva, jutros smo je nali kod
donjeg slapa, izvukli smo je iz potoka, ispod pokretnog dela brane. Budi miran, ne govori
nita! I dri se! Nisi ti jedini koji se ne osea dobro. Saberi se sada i budi mukarac. Ona
lei tamo u sobi i izgleda dovoljno dobro, ali kada smo je odande izvukli, bilo je grozno,
uasno je bilo... Zastao je i zatresao glavom.
uti, ne govori nita! Kasnije emo imati dovoljno vremena za razgovor. Ovo mene
vie pogaa nego tebe. - Ili ne, ostavimo to; sutra u ti sve objasniti.
Ne, zamolio sam ga. Bekeru, reci mi! Moram sve da znam.
Pa dobro. Za komentare i ostalo stojim ti u svako vreme na raspolaganju. Sada
mogu samo da ti kaem da sam imao najbolje namere kad sam ti dopustio da dolazi
ovamo. Ali nikad se ne zna. Pa eto, Helena je bila moja verenica. Jo ne zvanino, ali
ipak...
U trenutku sam pomislio da moram da ustanem i da ga svom snagom tresnem u lice.
Izgleda da je on to primetio.
Ne ini to!, rekao je i mirno me gledao. Kao to sam obeao, objanjenja u neko
drugo vreme.
Sedeli smo utei. Kao utvara proletela mi je kroz glavu cela pria izmeu Helene,
Bekera i mene, veoma jasno i brzo. Zato to nisam ranije saznao, zato nisam to sam
otkrio? Koliko mogunosti bi tada postojalo! Samo jedna re, jedna slutnja i ja bih mirno
otiao svojim putem, a ona ne bi tamo leala.
Moj gnev se stiao. Bio sam potpuno siguran da Beker nasluuje istinu i shvatio sam
koliki teret lei na njemu, jer je tako sigurno dopustio moje meanje u njihov odnos i
zbog toga veliki deo krivice lei na njegovoj dui. Morao sam da postavim jo jedno
pitanje.
Ti, Bekeru - da li si je voleo? Ali zaista voleo?
Hteo je neto da mi kae, ali ga je izdao glas. Samo je klimnuo glavom, i drugi put, i
trei. Kada sam ga video pognute glave i uo kako tom ilavom i vrstom oveku
otkazuje glas, kako na njegovom neispavanom licu miii jasno i izraajno podrhtavaju,
tek tada sam osetio stranu nesreu. Kada sam posle dueg vremena pogledao kroz
osuene suze, on je stajao ispred mene, ispruene ruke. Prihvatio sam je i stisnuo, a on je
krenuo ispred mene nadole, strmim stepenicama, a zatim tiho otvorio vrata dnevne
sobe, u kojoj je leala Helena i u koju sam ja tog jutra s dubokim uasom poslednji put
uao.
(1903)

65
 Anna&zdls

UENIK LATINSKOG

U sredini stenjenog starog gradia lei fantastino velika kua, s mnogo malih prozora,
tronih stepenica koje vode na sprat, upola dostojanstvene, a upola smene. Istog takvog
raspoloenja bio je i mladi Karl Bauer, esnaestogodinji uenik koji je svako jutro i
podne tamo odlazio sa svojom vreom za knjige. Tu je uivao u latinskom jeziku, lepom,
jasnom i punom vrlina, i u staronemakim pesnicima, a muio se s tekim grkim i
algebrom, koja mu ni u treoj godini nije bila draga kao ni u prvoj, i radovao se nekolicini
sedobradih uitelja, a imao problema s nekoliko mladih.
Nedaleko od kolske zgrade nalazila se prastara prodavnica, u koju je preko tamnih
i vlanih stepenica kroz uvek otvorena vrata ulazio i izlazio svet, a u mrklom mranom
hodniku mirisalo na piritus, petrolej i sir. Karl se dobro snalazio u mraku, jer je skroz
gore u istoj kui imao svoju sobu, a tamo je odlazio na hranu i spavanje kod majke
vlasnika radnje. Tako turobno je bilo dole, a tako svetio i otvoreno tamo gore; tamo je
imao sunce, svetlost i pogled preko pola grada; skoro sve krovove je raspoznavao, a
pojedinima je ak i imena davao.
Od svih raznovrsnih lepih stvari kojih je u radnji bilo mnogo, mali broj je uzanim
stepenicama dolazio gore, a do Karla Bauera dospevalo je jo manje, jer je sto za
obedovanje stare gospoe Kusterer uvek bio oskudno postavljen i nikad , ga nije zasitio.
Ako to zanemarimo, ona i on su imali potpuno prijateljske odnose, a svoju sobu je
posedovao kao knez svoj zamak. Niko mu nije smetao, mogao je da se bavi ime god je
hteo, i bavio se svim i svaim. Dve senice u kavezu bile su samo deo toga, ali on je na neki
nain opremio i stolarsku radionicu, u pei je topio i lio olovo i cink, hvatao slepie i
gutere i uvao ih u kutiji - oni su posle kraeg vremena stalno izlazili kroz uvek nove
rupe u ianoj ogradi. Osim toga, imao je i violinu, i kada nita nije itao ili se bavio
stolarijom, savesno je gudio u bilo koje vreme dana ili noi.
Tako je mladi ovek uivao u svakom danu i nije dozvoljavao da mu vreme sporo
prolazi, naroito zato to mu nisu nedostajale knjige, koje je pozajmljivao kad god bi
neku video. itao je mnogo, ali mu, naravno, nisu sve bile podjednako drage ve je
prednost davao bajkama, priama, tragedijama i stihovima.
Sve to, iako je bilo veoma lepo, nije moglo da ga zasiti. Zato je, kada bi glad postala
mona i nepodnoljiva, tiho kao lasica silazio crnim uzanim stepenicama do kamenog
hodnika, koji je osvetljavala samo slabana svetlost iz radnje. Tamo se dogaalo, i to
neretko, da na visoko poreanim praznim kutijama lee ostaci ukusnog sira, ili da pored
vrata stoji polupuno burence haringi, a u dobrom danu ili kada Karl pod izgovorom da je
voljan da pomogne hrabro ue u radnju, u njegovim depovima nala bi se puna aka
suvih ljiva, kruaka ili neeg slinog.
Te raznovrsne navike, uposlenost i sklonosti iz ljubavi su pored svemone kole bile
sasvim dovoljne da ispune njegovo vreme i misli. Ali Karl Bauer time jo nije bio
potpuno zadovoljan. Delom po ugledu na pojedine kolske drugove, delom kao rezultat
mnogobrojne lepe literature, ali i zaslugom potreba sopstvenog srca, stupio je u jednom
trenutku po prvi put u divni tajanstveni svet ljubavi prema enama. Iako je tano znao
da njegova tenja za pridobijanjem nema realnu podlogu i ne moe da se ostvari, nije
odustao i svoje oboavanje je posvetio najlepoj devojci u gradu, koja je poticala iz
bogate kue i ve u raskoi svoje odee daleko prevazila sve ostale devojke.
Karl je svakodnevno prolazio pored njene kue i kada bi je sreo, napravio bi dubok

66
 Anna&zdls

naklon eirom, kakav ni pred rektorom nije izvodio. Time je prilino bio obuzet sve dok
zahvaljujui nepredvienom sluaju njegovo postojanje nije dobilo potpuno drugaiji
izgled i otvorilo mu novu mogunost u ivotu.
Jedne veeri pred kraj jeseni, posle olje tanke bele kafe koja nije mogla da ga zasiti,
glad ga je kidala. Skliznuo je neujno niz stepenice i pretraivao po hodniku, gde je posle
kraeg traganja ugledao zemljani tanjir, a na njemu dve kruke zimnjae, krasne veliine
i boje, naslonjene na kotur holandskog sira oivienog crvenom trakom.
I tako gladan, lako je mogao da nasluti da je ova kolekcija namenjena stolu domaina
i da ju je posluga samo na trenutak stavila na stranu; ali ushienom iznenadnom
lepotom, blia mu je bila pomisao da je to povoljna sudbinska prilika, te je primio dar s
oseanjem zahvalnosti i strpao ga u depove.
Pre nego to je uspeo da nestane, kroz podrumska vrata je u mekim papuama, tiho
i sa sveom u ruci, ula sluavka Babet i otkrila prestravljenog prestupnika. Mladi lopov
je jo uvek drao sir u ruci, stojei nepomian, pogleda uprtog u pod, potpuno van sebe, i
propadao u provaliju od stida. Oboje su stajali osvetljeni sveom, a ivot je odvanom
mladiu do tada poklanjao mnogo bolnih trenuraka, ali sasvim sigurno nikada ovako
muan.
Ne, tako neto!, rekla je konano Babet, gledajui u slomljenog prestupnika kao da
se dogodilo ubistvo. Ovaj nije govorio nita. Zar takva stvar!, nasravljala je Babet. Zna
li ti da je to kraa?
,,Oh, ne.
Gospode boe, kako si doao do toga?
To je ovde stajalo, Babet, i ja sam mislio...
ta si ti mislio?
Pa poto sam bio tako mnogo gladan...
Kod ovog odgovora Babet je irom otvorila oi i pogledala sirotana s beskrajnim
razumevanjem, zaprepaeno i saaljivo.
Ti si gladan? Pa zar ne dobija nita da jede tamo gore?
Malo, Babet, vrlo malo.
Bie dobro, bie dobro. Zadri to to ima u depovima, zadri i sir, samo zadri,
ima ga jo dosta u kui. Ali sada brzo izai, inae moe jo neko da doe.
Prilino zauen, Karl se vratio u svoju sobu i posle kraeg premiljanja pojeo prvo
holandski sir, a zatim kruke. Onda je osetio olakanje, duboko uzdahnuo, i zbog toga
odsvirao na violini psalm zahvalnosti. Jo ga nije priveo kraju kada se zaulo tiho
kucanje, a kada je otvorio, pred vratima je stajala Babet i pruala mu ogroman, puterom
bogato namazan komad hleba.
To ga je veoma obradovalo, ali je hteo da ga dostojanstveno odbije, to Babet nije
dozvolila, pa je rado popustio.
Veoma lepo svira na violini, rekla je zadivljeno, ja te esto sluam. A to se tie
jela, ve u ti neto nabaviti. Svako vee mogu neto dobro da ti donesem, ali to ne treba
niko da zna. Zato da ti ne bude bolje kada tvoj otac stvarno dosta plaa za tvoju
ishranu?
Jo jednom je mladi pokuao bojaljivo i zahvalno da odbije, ali ona to nije htela ni
da uje, i on se zadovoljno povukao.

67
 Anna&zdls

Na kraju su dogovorili da Karl u danu kada je veoma gladan na stepenicama odsvira

pesmu Zlatno veernje sunce. Tada e ona doi i doneti mu jelo. Ako svira neto drugo ili
ne svira nita, znai da nema preku potrebu. Skrueno i zahvalno stavio je ruku u njenu
iroku desnicu i jakim stiskom su potvrdili dogovor.
Od tog asa, gimnazijalac je osetio lagodnost i sa uivanjem prihvatio brigu ove
dobronamerne ene. esto se seao godina provedenih kod kue, jer ga je Babet pazila i
mazila potpuno isto kao majka, a bila je i slinih godina kao ona. Imala je oko etrdeset i
u osnovi bila gvozdene, krute i energine prirode; ali prilika ju je naterala da krade za
njega, a to to je tako neoekivano u mladiu nala zahvalnog prijatelja, tienika i
ptiicu za hranjenje doprinelo je da sve vie iz njene dremljive osnove i ovrsle ali dobre
due na svetio dana skoro bojaljivo izae sklonost ka poputanju i nesebinom
dobroinstvu.
Ova promena je ila u prilog Karlu Baueru i brzo ga je razmazila, pa je prihvatao sve
to mu se nudi kao da na to ima pravo. Dolo je do toga da je ve posle nekoliko dana
sramni prvi susret kod podrumskih vrata potpuno zaboravio i svake veeri je
stepenicama odjekivala pesma Zlatno veernje sunce. Kao da se nita nije dogodilo.
Uprkos svoj zahvalnosti, moda Karlovo seanje na Babet ne bi ostalo tako
postojano da se njeno dobroinstvo trajno ograniilo samo na poklone u hrani. Mladi je
bio gladan, ali u isto vreme i sanjar, a dobar odnos prema mladom oveku se sirom i
unkama, voem i vinom iz podruma ne moe na due odrati.
Babet nije samo u kui Kustererovih bila veoma cenjena i preko potrebna, ve je u
celom komiluku uivala glas besprekorne estitosti. Tamo gde je ona bila prisutna uvek
je bilo pristojno, mudro i veselo. To su znale sve kominice i veoma blagonaklono su
gledale kada bi se njihova posluga, posebno ona mlada, nala u njenom drutvu. Onaj
koga bi ona preporuila i ko je uivao u srdanom odnosu s njom imao je bolje
preporuke nego iz servisa za poslugu ili udruenja mladih ena.
Petkom uvee i nedeljom po podne Babet je retko bila sama, ve uvek okruena
vencem mladih slukinja, kojima je pomagala da provedu slobodno vreme i nalazila im
se pri ruci savetima svih vrsta. U tom prilikama su se igrale igre, pevale pesme,
postavljala aljiva pitanja i zagonetke, a ako je neka imala verenika ili brata, mogla je
slobodno i da ga dovede. Uistinu, to se rede dogaalo, i verenici bi ubrzo naputali
ovakvo drutvo, jer mlade kalfe i sluge s Babet nisu bili u tako prijateljskim odnosima
kao devojke. Raspusne ljubavne prie nije trpela; kada bi neka od njenih tienica
naginjala ka tome i posle ozbiljne opomene se ne bi popravila, bila bi iskljuena iz
drutva.
U to ivahno drutvo mladih devojaka je uenik latinskog pozvan kao gost. I moda
je tamo nauio vie nego u gimnaziji. Vee kada se prvi put pojavio u drutvu nije nikada
zaboravio. Bilo je to u zadnjem dvoritvu, devojke su sedele na stepenitu i praznim
kutijama, bilo je tamno, a gore je etvrtasti iseak veernjeg neba svetleo blagim plavim
svetlom. Babet je sedela na burencetu ispred ulaza u podrum i Karl je srameljivo stao
pored nje, naslonjen na stub kraj vrata, nije nita govorio i paljivo je kroz tminu
zagledao lica devojaka. Odmah je malo plaljivo pomislio na to ta e njegovi drugovi u
koli rei za ovaj veernji skup kada ih o tome bude izvestio.
Ah, ta devojaka lica! Skoro sve ih je ve poznavao iz vienja, ali sada su ru,
okupljene u polutami, potpuno drugaije, izgledale veoma zagonetno. Ve je znao skoro
sva imena, likove, a o mnogima i njihove ivotne prie. I to kakve prie! Koliko sudbina,
dostojanstva, snage i ljupkosti u nekoliko malih ivota slukinja.

68
 Anna&zdls

Tu je bila Ana iz Zelenog drveta; ona je kao veoma mlada u svojoj prvoj slubi neto
ukrala i bila mesec dana u zatvoru. Ali sada je godinama bila verna i ozbiljna i vaila je za
pravo blago. Imala je velike smee oi i vrsta usta, sedela je utei i posmatrala mladia
hladno i radoznalo. Njen dragi, koji ju je tada kod te policijske prie izneverio, oenio se
u meuvremenu, ali ubrzo i obudoveo. Ponovo je pokuao da joj se priblii, ali je ona
ostala vrsta i odgovorila da ne eli nita vie o njemu da zna, iako ga je potajno volela
isto kao i pre.
Margareta iz bavarske radnje je bila uvek vesela, huna i buna, i kao da je imala
sunce u rioj kovrdavoj kosi. Neprekidno je bila u istoj odei i uvek je imala neto lepo
i vedro na sebi, neku plavu traku, par cverova, a novac uopte nije troila ve je svaki
pfenig slala svom ouhu, koji bi to propio i nikada joj ni hvala nije rekao. Ona je kasnije
imala teak ivot, nesreno se udala i doivela vie nevolja i muka, ali i tada je bila
leprava i slatka kao pre, ista, nosila nakit i smejala se, dodue ree, ali zato mnogo
lepe.
I tako su skoro sve imale malo radosti i novca, ali mnogo prijateljskog ophoenja, uz
mnogo posla, briga i bola, pa ipak su se probile i ostale tu, s malim izuzecima, hrabre i
neunitive ratnice. I kako su se samo smejale u tih par slobodnih sati i znale da sebe
obraduju bez ieg posebnog, jednim vicem, jednom pesmom, punom akom oraha i
ostacima crvene trake. Kako su samo drhtale od uzbuenja kada neka ispria svirepu
priu o stradanju i kako su tune pesme zajedno pevuile, uzdisale i jecale, s krupnim
suzama u tim dobrim oima.
Nekoliko njih bile su neprijatne i svaalice, uvek spremne na zanovetanje i
ogovaranje, ali su kada je to bilo potrebno dobijale svoje od Babet preko gubice. I one su
nosile svoj teret i nije im bilo lako. Naroito je bila nesrena Greta iz Biskupije. Teko je
podnosila ivot u velikoj vrlini, ak joj ni udruenje mladih ena nije bilo dovoljno
pobono i dovoljno strogo, a na svaku grublju re koja bi joj bila upuena, duboko bi
uzdahnula i tiho rekla: Pravednici moraju mnogo da pate. Trpela je iz godine u godinu,
ali je uspevala da ostane tu, a kada bi se njena arapa puna uparanih talira prepunila,
uznemirila bi se i poela da plae. Dva puta je mogla da se uda za neke majstore, ali oba
puta je odustala; jedan je bio vetropir, a drugi je i sam bio tako pravian i ponosan da bi
morala da se odrekne uzdisanja.
Sedele su u uglovima tamnog dvorita, jedna drugoj priale zgode i ekale ta e
dobro i veselo da im donese to vee. Njihove prie i ponaanje se uenom mladiu u
poetku nisu uinili naroito pametni i dopadljivi, ali uskoro je njegova zbunjenost
popustila, oslobodio se, postalo mu je ugodno, pa je na devojke uurene u mraku
gledao kao na neobinu, posebno lepu sliku.
Da, ovo vam je gospodin uenik latinskog, rekla je Babet i odmah je htela da ispria
priu o njegovoj alosnoj patnji i gladovanju, ali ju je on preklinjui povukao za rukav i
ona ga je dobroudno potedela.
Mora da strano mnogo uite?, upitala je rida Margareta iz bavarske radnje i
odmah nastavila dalje: ,,A ta elite posle da studirate?
Pa, to jo nije sasvim sigurno. Moda za doktora. To je probudilo interesovanje i
sve su ga paljivo pogledale.
Ali pre toga morate da pustite brkove, dobacila je Lena iz apoteke, a onda su se
smejale, neke tihim kikotom, neke naglas, zadirkivale ga stotinama ala i teko da bi bez
Babetine pomoi to ubrzo prestalo. Na kraju su zatraile da im ispria neku priu. Iako je
tako mnogo itao, nita mu drugo nije palo na pamet osim bajke koja e ih prestraiti,

69
 Anna&zdls

kako je on mislio; ali nije estito ni zapoeo, a one su poele da se smeju i dovikuju: Tu
znamo ve odavno. Greta iz Biskupije je dodala podsmeljivo: To je samo za decu.
Kada je to uo, postideo se, a Babet je umesto njega obeala: Sledeeg puta ispriae
nam neto drugo, on ima toliko mnogo knjiga kod kue! To ga je umirilo, pa je odluio
da sledei put zablista.
U meuvremenu je nebo izgubilo i poslednji plavi traak svetlosti, a na neprozirnom
crnilu se pojavila prva zvezda.
A sada morate kui, opomenula ih je Babet, a one su ustale, protresle i ispravile
kike i kecelje, pozdravile jedna drugu i neke krenule kroz zadnja mala dvorina vrata, a
druge kroz hodnik do ulaznih vrata.
I Karl Bauer je poeleo laku no, popeo se do svoje sobe, zadovoljan, ali nejasnih
oseanja. Iako je bio duboko u mladikoj oholosti i ludosti uenika, ipak je primetio da
njegove nove poznanice vode neki drugi ivot i da su skoro sve te devojke vezane nekim
vrim vezama, ilavo, za miran svakodnevni ivot, a da u sebi nose snagu i znaju stvari
koje su njemu bile strane. Meutim, on u tome nije video opasnost, a veernja okupljanja
posluge su bivala sve rea, jer se ve duboko ulo u zimu i svi su se trudili da iskoriste
svaki lep dan pre nego to ih uhvati prvi sneg. Pa ipak, Karl je naao priliku da ispria
svoje prie. To su bile prie o Zundelfrideru i Zundelhajmeru, od pripovedaa Hobela,
koje je on naao u svojoj riznici i time privukao veliku panju slualaca. Pouku je na
kraju preskoio, ali ju je Babet izvlaila po sopstvenoj potrebi i mogunostima. Devojke
su, osim Grete, hvalile zasluge pripovedaa, naizmenino ponavljale glavni dogaaj i
usrdno ga molile da i sledea pria bude tako vredna. On im je to obeao, ali ve sledeeg
dana je bilo tako hladno da okupljanje u dvoritu vie nije bilo mogue, a onda, kako se
bliio Boi, on se okrenuo drugim mislima i radostima.
Svake veeri je na kutiji za duvan za svog oca urezivao jedan stih na latinskom. Stih
nije trebalo da sadri neko klasino dostojanstvo, a kako je bez toga latinski stih
neodriv, na kraju je urezao samo: Nazdravlje, velikim izuvijanim ukrasnim slovima na
poklopcu, izglaao kutiju kamenom plovucem i premazao je voskom. Tek tada je
potpuno zadovoljan otputovao na raspust.

Januar je bio hladan i vedar i Karl je, kad god je imao slobodnog vremena, odlazio na
klizalite. Tako je jednoga dana i zaboravio svoju malo umiljenu ljubav prema lepoj
gradskoj devojci. Njegovi drugovi su je obasipali stotinama malih kavaljerskih usluga, a
on je primetio da se ona sa svima ophodi hladno, zajedljivo, uglaeno i s koketiranjem.
Jednom se odvaio i pozvao je na vonju, ne crvenei i ne zamuckujui, ali ipak s jakim
lupanjem srca. Poloila je svoju malu levu ruku u mekim konim rukavicama na njegovu
od mraza crvenu desnu, klizala s njim unaokolo i nije prikrivala podsmeh njegovim
bespomonim pokuajima da zapone otmenu konverzaciju. Na kraju ga je napustila uz
naklon glave i kratko hvala. Odmah zatim je uo kako razgovara s prijateljicama, od
kojih su ga mnoge podsmeljivo gledale i tako vidno i zlobno se smejale, kako samo
mogu lepe i razmaene devojke.
To mu je bilo previe, pa je odluio da se odrekne dotadanje ionako ne prave
zanesenosti, i ve je sebi nainio zadovoljstvo od toga da se ubudue tom deritu, kako ju
je sada nazivao, ne javlja ni na klizalitu, a ni na ulici.
Svoju radost to se oslobodio tih nedostojnih okova i dosadne utivosti pokuao je
da izrazi i da je po mogustvu povea time to je esto u veernjim asovima s nekim
obesnim drugovima kretao u avanture. egaili su se sa andarmom, kucali na osvetljene

70
 Anna&zdls

prozore u prizemlju, povlaili konopce zvona, zaglavljivali drvca u elektrine prekidae,

draili vezane pse, prepadali devojice i ene u zabaenim uliicama predgraa
zvidanjem, praskavim bombicama i malim zapaljivim spravama.
Karl Bauer se u tim poduhvatima u zimskim tamnim veerima due vreme oseao
veoma, veoma dobro; radosna razuzdanost i u isto vreme groznica doivljaja od koje se
stee grlo inila ga je divljim i odvanim i izazivala osobite otkucaje srca koje nikada
ranije nije upoznao, a u kojima je opijeno uivao. Docnije je kod kue i dalje svirao
violinu ili itao uzbudljive knjige, a pri tome je sebi izgledao kao istroeni razbojnik koji
se vratio kui, obrisao sablju, obesio je na zid i spokojno zapalio borovu lu.
Kako su se sva ta dogaanja u sumrak uglavnom svodila na iste putanje i zabave i
nikada se nita od tajno oekivane prave avanture nije dogodilo, na njegovu veliku alost
zadovoljstvo je poelo da mu opada, i on se od razuzdanih drugova razoarano sve vie
udaljavao. I upravo te veeri kada je poslednji put uestvovao i samo sa pola srca bio
prisutan, ipak se neto dogodilo.
etvorica deaka su trkarala ulicama tamo-amo, igrala se malim tapovima za
etnju i smiljala sramna dela. Jedan je imao limene naoare na nosu, a sva etvorica su
nosili eire i kape, raskalano, lagano zabaene na potiljak. Posle nekog vremena, urno
ih je pretekla slukinja s velikom korpom na ruci. Iz korpe je visila dugaka crna traka i
svojim ve zaprljanim krajem dodirivala plonik.
Bez ikakvog razmiljanja, Karl Bauer je bezobrazno podigao traku. Drao ju je
vrsto. Dok se devojka bezazleno udaljavala, traka se izvlaila iz korpe, postajala sve
dua, a deaci su prsnuli u radostan smeh. Devojka se okrenula i prila im brzo kao
munja, lepa, mlada i plavokosa, opalila Karlu amar, brzo pokupila traku i u urbi otila.
Mladii su zbijali ale s kanjenim i ismevali ga, a on se uutao i na sledeoj raskrsnici se
oprostio od njih.
Oseao se udno. Lice devojke koje je samo na trenutak video u polutamnoj ulici bilo
mu je lepo i drago, a udarac od njene ruke, koga se dodue stideo, pruio mu je vie
zadovoljstva nego bola. Ali kada bi pomislio na to da se s jednim dragim biem ponaao
tako deaki budalasto, da je ljuta na njega i da ga smatra za nedotupavu ludu, obuzeo bi
ga stid i kajanje.
Stigao je do kue, a uz strme stepenice ovoga puta nije zvidukao ve se peo lagano i
potiteno. Oko pola sata je sedeo u mraku hladne sobice, ela oslonjenog na prozorsko
staklo. A onda je uzeo violinu i svirao zvonke i nene melodije iz svog detinjstva, koje je
ve etiri-pet godina neprekidno pevao ili svirao. Mislio je na svoju sestru i batu kod
kue, na kestenovo drvo i crvene cvetove dragoljuba na verandi, i na svoju majku.
Umoran i pometen legao je u krevet, ali nije mogao odmah da zaspi, pa se avanturisti i
ulinom heroju dogodilo da sasvim tiho i tuno pone da plae i da nastavi da proliva
suze sve dok nije zadremao.
Karl je kod svojih dotadanjih drugova u veernjem krstarenju doao na glas
kukavice i dezertera, jer se vie nikad nije pojavio u tom drutvu. Umesto toga, itao je
Don Karlosa, pesme Emanuela Gaj besa i Halika fon Birnakog, poeo da vodi dnevnik i
vie nije protivureio mudrim savetima dobre Babet.
Meutim, ona je usled ovakvog ponaanja stekla utisak da s mladiem neto nije u
redu, i poto je preuzela brigu o njemu, pojavila se pred vratima sobe da se lino uveri.
Nije dola praznih ruku ve je donela veliki komad lionske kobasice i zahtevala da je Karl
pojede odmah, pred njenim oima.
Ali, Babet, branio se on, sada ba i nisam gladan.

71
 Anna&zdls

Ona je smatrala da mladi mogu da jedu bilo kada i nije poputala dok njena volja nije
bila ispunjena. Nekom prilikom je ula da su gimnazijalci preoptereeni i nije imala
pojma koliko se njen tienik dri daleko od svakog naprezanja. U opadanju njegovog
raspoloenja za hranu ona je videla poetak nekakve bolesti, savetovala ga ozbiljno po
svojoj savesti, raspitivala se o pojedinostima njegovog zdravstvenog stanja i na kraju mu
ponudila narodno preventivno sredstvo za proiavanje. Karl je morao da se nasmeje,
ali joj je objasnio da neto manji apetit ima samo zbog loeg raspoloenja i zlovolje. To je
odmah shvatila.
Odavno te nismo uli da zvidue, rekla je ivahno, ,,a niko ti nije umro. Reci mi,
da se ti nisi moda zaljubio?
Malo crvenila na licu nije mogao da izbegne, ali je odbio tu sumnju s negodovanjem i
zakljukom da mu ne fali nita, da je malo rastrojen i da mu je dosadno.
Pa, onda u ti odmah predloiti neto, uzviknula je radosno Babet. Sutra se udaje
mala Lisa s donjeg oka. Ona je dovoljno dugo bila verena s jednim radnikom. Svi misle
da je mogla da nade i bolju priliku, ali ovaj ovek nije lo, a samo novac ba ne moe da te
usrei. A na venanje mora da doe, i svi e se obradovati kada te vide i kada pokae
da nisi uobraen. Doi e Ana iz Zelenog drveta, Greta iz Biskupije, ja i jo malo ljudi. Bie
to mala, mirna svadba, u kui, bez velike gozbe, plesa i slinog. Ali i bez toga se moe lepo
provesti.
Ali ja nisam pozvan, rekao je Karl u nedoumici, jer mu se itava stvar ba i nije
dopala. Ali Babet se samo nasmejala.
Ah, kojeta, za to u se ve pobrinuti, a radi se samo o sat-dva uvee. A sada mi je,
dragi moj, palo neto na pamet. Ponesi i violinu. Zato da ne? To e biti fina zabava i na
tome e ti biti zahvalni. Nije prolo mnogo vremena, a mladi gospodin je pristao.
Sledeeg dana svratio je uvee po Babet: nosila je potpuno ouvanu raskonu
haljinu iz mladih dana, koja je bila prilino uzana, i bila je potpuno uzrujana, crvena, i
radovala se sveanosti. Nije dozvolila da se Karl presvue ve mu je rekla da samo
promeni kragnu, a izme mu je oetkala na nogama uprkos sveanoj odei. Onda su
zajedno krenuli do siromane kue u predgrau, gde je mladi par iznajmio sobiak pored
kuhinje i ostave. Karl je nosio violinu.
Ili su polako i oprezno, jer je prethodnog bila jugovina, a oni su eleli da uu istih
izama. Babet je nosila udovino veliki i teak kiobran pod rukom, a svoju
crvenobraon suknju drala podignutu obema rukama, to se Karlu nije dopalo, ak se
pomalo i stideo da ga s njom vide.
U vrlo skromnoj, belo svee okreenoj prostoriji, oko isto prekrivenog stola od
jelovog drveta sedelo je sedam-osam ljudi, pored branog para, dva mladoenjina druga
i dve mladine roake ili prijateljice. Poslueno je svinjsko peenje sa salatom, na stolu je
stajao i kola, a pored stola, na podu, dva velika pivska bokala. Kada su Babet i Karl stigli,
svi su ustali, domain se dva puta srameljivo naklonio, a sretna mlada se primila
pozdravljanja i upoznavanja i svako od gostiju im je pruio ruku.
Uzmite kolae, rekla je domaica, a ovek je utei stavio dve nove ae i usuo
pivo.
Dok se nisu upalile lampe, prilikom pozdravljanja Karl nije nikoga poznao osim
Grete iz Biskupije. Na Babetin znak, novac uvijen u papir, koji mu je za tu priliku unapred
dala, Karl je predao domaici, poelevi im sreu. Onda mu je doneta stolica, pa je seo
ispred svoje ae piva.

72
 Anna&zdls

U tom momentu je uasnut pored sebe ugledao mladu slukinju koja mu je nedavno
prilepila amar. Izgledalo je da ga ona ne prepoznaje. U svakom sluaju, gledala ga je
nezainteresovano, a kada je domain nazdravio, prijateljski je prema njemu pruila au.
Ovo ga je malo umirilo i Karl se odvaio da je otvorenije pogleda. Poslednjih dana je
veoma esto mislio na to lice koje je tada samo na trenutak ugledao i od tada ga nikada
vie nije video. I udio se kako sasvim drugaije izgleda. Bila je blaa i nenija, neto
tanja i laka od slike koju je nosio u sebi. Ali nije bila manje lepa ve jo zanosnija, i inilo
mu se da nije starija od njega.
Dok su ostali, posebno Babet i Ana, ivahno askali, Karl nije govorio nita, sasvim
mirno je sedeo, au piva vrteo u ruci, a mladu plavuu nije isputao iz vida. Na pomisao
koliko arko eli da poljubi njena usta skoro se uasnuo, jer mu se inilo da je to, to je
due gleda, utoliko vie teko, drsko i nemogue.
Sedeo je obeshrabren, utljiv i neraspoloen. U tom momentu ga je pozvala Babet da
uzme violinu i odsvira neto. Malo se branio i prenemagao, dohvatio kutiju, malo
natimovao ice, i poeo da svira jednu popularnu pesmu, koju je celo drutvo odmah
poelo da peva.
Led je bio probijen i za stolom je postalo buno i veselo. Doneta je potpuno nova
lampa, pre toga napunjena uljem i upaljena, pesma za pesmom je odjekivala u sobiku,
donet je i novi bokal piva, a kada je Karl zasvirao muziku za ples, istog momenta su tri
para poela da se okreu po slobodnom delu uzane sobe.
Oko devet sati su se gosti razili. Plavua je dobar deo puta ila u istom pravcu kao
Babet i Karl, i on se ohrabrio da s devojkom zapone razgovor.
Kod koga ste u slubi?, upitao je snebivajui se.
Kod trgovca Kolderera, u ulici nedaleko odavde, na uglu.
Ah, tako.
Da.
Naravno, tako...
Onda je nastala pauza. Reskirao je i poeo jo jednom.
Jeste li ve dugo ovde?
Oko pola godine.
Ja sam vas ve jednom video.
Ja vas nisam.
Jedne veeri, u ulici Bril, zar ne?
Ne znam za to. ovek ne moe na ulici svakog paljivo da zagleda.
Odahnuo je srean to ga nije prepoznala kao poinioca onog nedela, a ve je bio
spreman da je zamoli za oprotaj.
Stigli su do ugla njene ulice i zastali da se oproste. Pruila je Babeti ruku a Karlu
rekla: Pa zbogom, gospodine studente. I hvala vam lepo!
Na emu?
Na divnoj muzici. Laku vam no elim.
Karl je pruio ruku ba kada se okretala i ona ga je za trenutak ovla dodirnula
svojom. Onda je otila.
Kada je malo zatim na stepenitu Babet poeleo laku no, upitala ga je: Onda, da li
je bilo lepo ili ne?

73
 Anna&zdls

Bilo je lepo, prelepo, naravno, rekao je srean i radovalo ga je to je tako mrano,

jer je osetio da je potpuno crven u licu.
Dani su prolazili. Bilo je sve toplije i vedrije, u najzabaenijem jarku i uglu dvorita
topili su se stari sivi komadi leda, a u svetlim popodnevima se u vazduhu nazirao
dolazak ranog prolea.
Babetin dvorini kruok je ponovo otvoren i ona je ponovo sedela, koliko je to
vreme doputalo, ispred ulaza u podrum, s prijateljicama i tienicama. Karl se od toga
drao po strani i zaljubljen je lebdeo u oblacima. ivotinjice u svom sobiku je oslobodio,
urezivanje i stolarija ga nisu vie zanimali. Nabavio je par gvozdenih tegova, velikih i
tekih, i vebao s njima, kada violina nije mogla da pomogne, do potpune iznemoglosti.
Tri ili etiri puta je lepu plavokosu slukinju sreo na ulici i svaki put je
dostojanstveno i pristojno pozdravio. Ali s njom nije vodio nikakav razgovor i nije
nalazio nain da ga zapone.
Desilo se to jednog nedeljnog popodneva, prve nedelje u martu. Dok je izlazio iz
kue, uo je amor slukinja okupljenih u malom dvoritu i iznenada ga je obuzela
radoznalost. Pribliio se vratima i kroz prorez pogledao unutra. Ugledao je Gretu i uvek
veselu Margaretu kako sede, a iza njih svetloplavu glavu koja se tog momenta podigla.
Karl je prepoznao svoju devojku, plavokosu Tinu; hteo je da pukne od radosti, pa je prvo
uzdahnuo; povratio se pre nego to je otvorio vrata i krenuo ka okupljenima.
Mi smo ve pomislili da je gospodin moda postao suvie gord, dobacila je
Margareta smejui se i prva mu pruila ruku. Babet mu je pripretila prstom, a u isto
vreme mu je napravila mesto i pozvala ga da sedne. Devojke su nastavile zapoete
razgovore. Karl je brzo koliko je to bilo mogue napustio svoje mesto, koraao neko
vreme uokolo i zaustavio se pored Tine.
Vi ste takoe tu?, upitao je tiho.
Naravno, a zato da ne? Ja sam se uvek nadala da ete i vi jedanput doi, ali izgleda
da ste morali sve vreme da uite.
Nije ba tako loe s uenjem, to se moe izdrati. Da sam samo znao da ste vi ovde,
sigurno bih stalno dolazio.
Ah, to je veliki kompliment!
Ali to je prava istina, sasvim sigurno. Znate, tamo na svadbi je bilo veoma lepo.
Da, veoma prijatno.
Zato to ste vi bili tamo, samo zato.
Nemojte govoriti takve stvari, vi se samo alite.
Ne, ne. Ali se nemojte ljutiti na mene.
Zato bi se ljutila?
Uplaio sam se da vas vie nikada neu videti.
Tako, pa ta onda?
Onda - onda ne znam ta sam hteo da uradim. Moda bih skoio u vodu.
,,Oh, bilo bi teta za vau kou, mogla bi da se nakvasi.
Vi biste se, naravno, tome samo smejali.
Naravno da ne. Ali vi priate o stvarima koje stvaraju mete u glavi. Pripazite,
mogla bih odjednom i da vam poverujem.
To slobodno moete da uinite, ne pomiljam nita drugo.

74
 Anna&zdls

Onda ga je opori Gretin glas nadjaao. Govorila je piskavo i plaljivo, dugaku

stranu priu o zlom gospodaru koji je svoju slukinju nemilosrdno iskoriavao i
poniavao, a kada se razbolela, jednostavno je otpustio. Skoro da i nije zavrila priu, a
itav hor ostalih je ljutito galamio sve dok ih Babet nije pozvala na red. U aru rasprave,
devojka do nje je Tinu obuhvatila oko struka i Karl je zakljuio da za neko vreme mora
da se odrekne nastavka razgovora udvoje.
Do novog razgovora nije dolo. ekao je i dalje, sve dok Babet nije dala znak za
razlaz. Bilo je ve mrano i postalo je hladno. Kratko se oprostio i hitro ih napustio.
Kada se posle etvrt sata Tina u blizini svoje kue oprostila s drugaricom i ostatak
puta hodala potpuno sama, ispred nje se iza javorovog drveta pojavio uenik latinskog i
pozdravio je srameljivo i utivo.
To ste vi, ta hoete?
Onda je primetila da je mladi potpuno uplaen i bled, te ga je pogledala blaim
pogledom i s vie obzira. ta je to s vama?
Toliko je zamuckivao da je vrlo malo toga bilo jasno. Na kraju je ipak razumela ta
misli, a razumela je da on to i ozbiljno misli, osetila je da je potpuno u njenim rukama i
saalila se na njega, ne ponosei se i ne radujui se tom trijumfu.
Ne budite budalasti, blago je rekla. Ali kada mu je u glasu ula da se gui u suzama,
nastavila je: Razgovaraemo neki drugi put, sada moram kui. Ne smete toliko da se
uzbuujete, zar ne? Zato dovienja.
Oprostila se pokretom glave, a on je krenuo polako, sasvim polako, dok je sumrak
prelazio u tamu i naginjao ka noi. Koraao je du ulica, preko trgova, pored kua,
zidova, bata i blago umeih esmi do polja ispred grada, a onda nazad do grada, proao
je ispod lukova optinske zgrade i preko pijace, ali sve je bilo izmenjeno i pretvoreno u
nepoznatu zemlju bajki. Zaljubio se i to rekao devojci, ona je to blagonaklono primila i
rekla mu: Dovienja!
Jo dugo je bez cilja hodao unaokolo, postalo je hladno, pa je ruke stavio u depove
od pantalona, a kada je skrenuo u svoju ulicu prepoznao je to mesto, probudio se iz sna i
poeo je, ne obazirui se na kasne sate, glasno da zvidi. Orilo se i odjekivalo ulicama
kroz no, a zvuci su se izgubili tek pred hladnim ulazom u kuu udovice Kusterer.
Tina je mnogo razmiljala o tome ta e od svega ispasti, u svakom sluaju mnogo
vie od zaljubljenog, koji od groznice oekivanja i slatkog uzbuenja nije ni stigao da
razmilja. to je due razmatrala dogaaj i razmiljala o njemu, devojka je imala sve
manje zamerki za slatkog mladia; i njoj je bio nov i dragocen oseaj da se jedan fini,
obrazovani, a pri tom neiskvareni mladi u nju zaljubio. Pri tome ni na jedan trenutak
nije pomislila na ljubavni odnos koji bi joj samo priinjavao tekoe, a moda i tetio, a u
svakom sluaju nije vodio ka nekom pouzdanom cilju. Ali bilo joj je mrsko da
sirotom deku nanese bol okrutnim ili nikakvim odgovorom. Najradije bi ga
polusestrinski a polumajinski dobroudno i aljivo ukorila. Devojke su u tim godinama
zrelije i sigurnije od deaka; a pogotovu je jedna slukinja koja sama zarauje svoj hleb
daleko nadmonija u stvarima ivotne mudrosti od uenika ili studenta, naroito ako je
on zaljubljen i preputen njenom slobodnom nahoenju.
Misli i odluke zbunjene devojke su se dva dana neprekidno menjale. Koliko god da je
esto dolazila do zakljuka da je strogo i jasno odbijanje ispravna stvar, toliko esto mu
se i odupirala u srcu, znajui da, iako u mladia dodue nije zaljubljena, ipak mu je
samilosno, dobroudno naklonjena.

75
 Anna&zdls

Na kraju je uradila ono to veina ljudi u njenoj situaciji radi: suprotstavljala je

reenja jedno drugom toliko puta da su se u neku ruku istroila, pa onda ponovo,
zajedno postavljala iste nedoumice kao i na poetku. A kada je dolo vreme za delovanje,
nije uradila nita, niti rekla ijednu re o prethodno smiljenom i odluenom, ve se
potpuno prepustila trenutku, ba kao i Karl Bauer.
Sreli su se tree veeri, kada je on prilino kasno etao u blizini njene kue, a ona
nekud krenula poslom. Smerno ju je pozdravio i izgledao prilino obeshrabren. Stajali su
jedno pored drugog i nisu znali ta treba da kau. Tina se uplaila da e je neko videti i
hitro ula u tamnu senku otvorenih kolskih vrata, a Karl bojaljivo za njom. U tali pored
njih konj je udarao kopitama, a u susednom dvoritu ili bati isprobavao je svoje
poetnike zahvate neki neiskusan diletant na flauti.
Kakvo je to sviranje!, rekla je Tina tiho i usiljeno se nasmejala. Tina!
Da, ta elite?
Ah, Tina...
Bojaljivi mladi nije znao kakvu presudu da oekuje, ali mu se inilo da plavuina
ljutnja nije nepromenjiva.
Ti si tako mila, rekao je tiho i odmah se uplaio to ju je bez pitanja oslovio sa ti.
Malo je oklevala s odgovorom. On je uzeo njenu ruku dok mu se mutilo u glavi, a to
je uinio tako srameljivo i drao je bez straha ali moleivo, da joj je bilo nemogue da ga
za uinjeno delo prekori; naprotiv, nasmejala se i sirotog ljubavnika levom rukom lagano
pomilovala po kosi.
Nisi ljuta na mene?, upitao je zapanjen i blaen.
Ne, mome, nasmejala se Tina prijateljski, ali sada moram da idem, kod kue
ekaju na mene. Moram jo kobasice da donesem.
Smem li s tobom?
Ne, ta zamilja! Idi ispred, idi kui, ne elim da nas neko vidi zajedno.
Dobro, onda laku no, Tina.
Idi sada! Laku no.
Hteo je da postavi mnoga pitanja i ponude, ali sada nije ni pomiljao na to ve je
otiao srean, laganim mirnim korakom kao da je poploana gradska ulica meki travnjak,
i poluzatvorenih oiju, kao da izlazi iz nekog zaslepljujueg, svetlog mesta. Skoro da nije
ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu, drao je njenu ruku, a ona ga
je pomilovala po kosi. To mu se inilo vie nego dovoljno, i posle mnogo godina, kad god
bi pomislio na ovo vee, oseao je sreu i blagorodan mir bi mu kao svetlucanje ispunio
duu.
Kada je Tina kasnije razmiljala o ovom dogaaju, nije mogla nikako da razume
kako je do toga dolo. Sreu koju je Karl doiveo te veeri i njegovu zahvalnost za to nije
zaboravila, kao ni njegovu deaku posramljenost, i konano, u tom dogaanju nije nala
nikakvu veliku nedau. Pametna devojka je ipak znala da je od sada odgovorna za
zanesenog mladia i obavezala se da ga blago i koliko je to mogue bez posledica izvue
iz ove paukove mree. Jer prva zaljubljenost oveka, iako je sveta i dragocena, ipak je
samo ispomo i stranputica, to je ona, ne pre dugog vremena, i sama bolno iskusila.
Sledei susret se dogodio u nedelju, kod Babet. Gimnazijalac je prijateljski pozdravio
Tinu. Otpozdravila mu je sa svog mesta i jednom ili dva puta se osmehnula, vie puta

76
 Anna&zdls

zapoela razgovor i radila sve ono to je inila i ranije. Ali za njega je svaki osmeh bio
neprocenjiv poklon, a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i estinom.
Nekoliko dana kasnije je Tina konano reila da s mladiem otvoreno razgovara.
Bilo je popodne posle kole i Karl je ponovo vrebao u okolini njene kue, to se njoj nije
dopadalo. Povela ga je kroz malu batu u spremite za drva iza kue, gde je mirisalo na
paljevinu i bukovinu. Postavila se ispred njega, pre svega mu zabranila da je prati i
uhodi, i stavila mu jasno do znanja ta jednom zaljubljenom mladiu njegovog soja
pripada.
Viae me svaki put kod Babet i odande svaki put kad to eli moe da me
isprati, ali ne do kue ve samo dotle dok je s nama i neko drugi. Sam ne sme sa mnom
da ide i ukoliko ne bude pazio na ostale i bude neoprezan, nee se dobro zavriti.
Ljudi sve opaaju, i kada negde vide dim, odmah viu: 'Vatra!'
Ali ja sam tvoj momak, podsetio ju je Karl nekako plaljivo. Ona se nasmejala.
Moj momak! ta je opet s tobom! Reci to Babet ili tvom ocu kod kue, ili uitelju. Ti
si mi veoma drag i ne elim da budem nepravedna, ali pre nego to bude momak,
mora da bude sopstveni gospodar, da jede svoj hleb, a do toga si jo veoma daleko.
Jednostavno, ti si zaljubljen kolarac i kada ti ne bih mislila dobro, ne bih o tome s tobom
nikada priala.
Ali nije potrebno da zbog toga razbija glavu, to nee nita poboljati stvar.
ta onda da radim? Zar ti se ne dopadam?
O, mali moj! Stvar nije u tome. Treba samo da bude razuman i da ne zahteva
stvari koje u tvojim godinama jo ne moe da ima. Ostaemo dobri prijatelji i ekati,
vreme e reiri sve kako treba.
To je tvoje miljenje? Ali hteo bih jo neto da ti kaem...
ta to?
Gledaj - u stvari...
Govori ve!
Moda bi mogla da mi da jedan poljubac.
Posmatrala je njegovo naglo pocrvenelo, nesigurno upitno lice, njegova deaka
slatka ustaca i u jednom trenutku je bila veoma blizu da mu ispuni elju. A odmah zatim
izgrdila je samu sebe i strogo odmahnula plavokosom glavom.
Poljubac? A zbog ega?
Onako. Nemoj da se ljuti.
Ne ljutim se. Ali ti ne sme da bude drzak. Kasnije emo o tome da priamo. Skoro
da me ne poznaje, a ve hoe poljupce. Sa takvim stvarima se ne treba igrati. Sada se
ponaaj kako valja, u nedelju se ponovo vidimo, a mogao bi da ponese i svoju violinu,
zar ne?
Da, rado. Pustila ga je da ode i gledala za njim, kako se zamiljen i malo
neraspoloen udaljava. Smatrala je da je on valjan momak, kome ne sme nita naao da
uini.
Iako je Tinina opomena bila za njega gorka pilula, pridravao se toga i nije se zato
oseao loe. Dodue, o pravoj ljubavi je imao donekle drugaiju predstavu i u poetku je
bio prilino razoaran, ali je uskoro otkrio staru istinu: vea je srea u davanju nego u
primanju i lepe je i sreniji si kad voli nego kada si voljen. To to svoju ljubav nije
skrivao, niti je morao da je se stidi, nego ju je priznao iako nije bio nagraen za to, dalo

77
 Anna&zdls

mu je oseaj zadovoljstva i slobode i izdiglo ga iz uskog kruga njegovog beznaajnog

bitisanja, u vii svet velikih oseanja i ideala.
Od tada je na okupljanjima sluavki svaki put odsvirao poneto.
Ovo je samo za tebe, Tina, rekao je kasnije, jer ti nita drugo ne mogu dati ili
uiniti tebi za ljubav.
Prolee se naglo pribliilo i odjednom je bilo tu, sa zlatnim zvezdastim cvetovima na
nenozelenim livadama, duboko plavim, toplim planinskim vetrom s udaljenih
umovitih bregova, s finim velom mladog lia na granama i povratkom ptica selica.
Domaice su iznele saksije sa zumbulima i mukatlama na zeleno obojene police za
cvee pred prozorima. Mukarci su provodili popodneva u kouljama dugih rukama,
ispred kunih vrata, a uvee su mogli da se kuglaju napolju. Mladi ljudi su bili
uznemireni, zaneseni i zaljubljeni.
Jedne nedelje koja je meko plava i nasmejana izronila iz zelene rene doline, Tina je
pola da proeta s drugaricom. Htele su da posete sat hoda udaljeni Emanuelov zamak,
ruevinu u umi. Kada su odmah na izlazu iz grada dole do kafanske bate iz koje se
ula vesela muzika a na okruglom travnatom placu se igrao valcer, odolele su iskuenju i
prole, ali polako i oklevajui. Ulica je iza kafane pravila luk i kada su na krivini jo
jednom osetile slatke zvuke ve udaljene muzike, koraale su jo sporije i konano se
uopte nisu kretale ve su se naslonile na ogradu livade na obodu puta i oslukivale.
Kada su konano odluile da krenu, radosna i enjiva muzika ih je savladala i povukla
nazad.
Stari Emanuelov zamak nam nee pobei, rekla je prijateljica i time uteila obe, pa
su crvene u licu i oborenog pogleda ule u batu, u kojoj se kroz isprepletane grane,
smolu i kestenove pupoljke nebo modrije smejalo. Bilo je to krasno popodne i kada se
Tina uvee vraala kui, nije bila sama ve ju je utivo pratio snaan i lep ovek.
Ovoga puta je Tina naila na pravog. On je bio tesarski pomonik koji e uskoro
postati majstor, a i na enidbu nije eleo dugo da eka. Priao je s malo zapinjanja
nagovetavajui ljubav, a jasno i teno o svom imovnom stanju i svojim nadanjima.
Pokazalo se da je na nepoznat nain Tinu ve nekoliko puta video, da mu je vrlo poeljna
i da mu to nije samo prolazno ivotno zadovoljstvo. Cele nedelje su se svakodnevno
viali i svakog dana joj je bivao sve miliji, a istovremeno su razgovarali o svemu vanom.
Odmah su dogovorili sve neophodno, sloili se, i od tada su i pred sobom i pred svojim
poznanicima smatrani za verenike.
Posle prvih uzbuenja kao iz sna, kod Tine je nastupila mirna, skoro praznina
veselost, od koje je neko vreme na sve zaboravila, pa i na sirotog kolarca Karla Bauera,
koji je sve to vreme na nju uzaludno ekao.
Kada se ponovo setila zanemarenog mladia, bilo joj ga je veoma ao, i u prvom
momentu je pomislila da mu jo neko vreme ne saopti novost. A onda joj se uinilo da to
nije dobra ideja i da ne bi smela to da radi, i to je vie o tome razmiljala, sve je tee
dolazila do reenja. Strahovala je da odmah sasvim otvoreno razgovara s
nepripremljenim mladiem, a ipak je shvatila da je to jedini ispravan nain, i sada je tek
uvidela koliko je opasna bila njena dobronamerna igra s njim. U svakom sluaju, morala
je neto da uradi pre nego to on o njenoj vezi sazna od drugih. Nije elela da ima loe
miljenje o njoj. Oseala je, a da toga nije ni bila potpuno svesna, da je mladiu pruila
mogunost da okusi i nasluti ta je ljubav, a da bi mu spoznaja prevare sigurno nakodila
i otrovala doivljeno. Nije nikada pomislila da e ova dogaanja s njim toliko da je
obuzmu.

78
 Anna&zdls

Na kraju je bez odluke otila do Babet, koja, uistinu, za ljubavne odnose nije mogla
da bude najpozvaniji sudija. Znala je da je uenik latinskog Babeti veoma drag i da brine
o njegovoj sudbini, i zato je vie volela da bude prekorena nego da zaljubljenog mladia
ostavi samog i nezatienog.
Prekor nije izostao. Poto je celu priu veoma paljivo i utei sasluala, Babet udari
ljutito nogom u pod i s ozbiljnim negodovanjem se obrui na devojku.
Nemoj da ulepava, estoko je povikala. Ti si ga jednostavno vukla za nos, a
bezbono zadovoljstvo doivljavala si s onim seljakom.
Ovde grdnja ne pomae mnogo, Babet. Treba da zna - da mi je bilo samo do
zabave, ne bih dola kod tebe i sve ti priznala. Ovo mi nije bilo lako.
Tako? A sada, ta sada predlae? Ko treba da pokusa ovu orbu, a? Moda ja? A
ipak se sve svalilo na jadnog deaka.
Da, veoma mi je ao. Ali sasluaj me. Mislim da sada razgovaram s njim i da mu
lino sve objasnim, ne tedei sebe. Htela sam da ti o tome sve zna i da ga kasnije dri
na oku u sluaju da bude isuvie nesrean. Ako hoe.
,,A ta drugo mogu? Ludo dete, moda e od toga neto nauiti. Sujeta i elja da se
izigrava Gospod bog! To nanosi mnogo tete!
Rezultat razgovora bio je to da stara sluavka jo istoga dana omogui u dvoritu
sastanak ovo dvoje, ne obavetavajui Karla o emu e se razgovarati. Predvee je
komadi neba iznad malog dvorita sijao bledim zlatnim sjajem. U uglu vrata je bilo
mrano i niko nije mogao da vidi dvoje mladih.
Karle, moram neto da ti kaem, poela je devojka. Danas moramo jedno drugom
da kaemo zbogom. Sve ima svoj kraj.
Ali kako... zato?
Zato to sada imam verenika...
Verenika...
Smiri se i prvo me sasluaj. Gledaj, ti si mi veoma drag i ja nisam elela da te
napustim bez objanjenja. Odmah sam ti rekla da na mene ne sme da gleda kao na
svoju devojku, zar ne?
Karl je utao.
Zar ne?
Da, tako je.
Sada moramo ovo da okonamo i ne sme to tragino da primi. Ulice su pune
devojaka, ja nisam jedina, a nisam ni prava za tebe, jer ti studira, kasnije e postati
gospodin, a moda i doktor.
Ne, Tina, nemoj tako da govori!
To je ba tako i nikako drugaije. I jo neto hou da ti kaem: kada se ovek prvi
put zaljubi, to nikada nije ono pravo. Mlad ovek jo uvek ne zna ta tano eli, od toga
nikada nita ne bude, kasnije se na to gleda drugaije i uvidi se da nije bilo ono pravo.
Karl je eleo neto da odgovori, hteo je da kae mnogo toga protiv, ali od tuge nije
mogao da izusti ni re.
Hteo si neto da kae?, upitala ga je Tina.
Eh, ti uopte ne zna...
ta, Karle?

79
 Anna&zdls

Ah, nita. O Tina, ta sada da radim?

Ne radi nita, samo ostani miran. Nee dugo potrajati, a posle e se radovati to se
ovako zavrilo.
Ti to kae, ti to samo kae...
Ja samo kaem ta je ispravno, i videe da sam potpuno u pravu iako sada u to ne
moe da veruje. ao mi je, stvarno mi je ao.
Stvarno, Tina, nemam ta da kaem, potpuno si u pravu... Ali da sve to tako
iznenada ujem, sve to...
Nije izdrao dalje, a ona je poloila ruke na njegova drhtava ramena i tiho ekala da
prestane da plae.
Sluaj me, rekla je nakon toga odluno, sada mi mora obeati da e biti hrabar i
razuman.
Ne elim da budem razuman. elim da budem mrtav, radije mrtav nego tako...
Karle, ne pravi takvu pometnju! Gledaj, jednom, ranije, eleo si da dobije poljubac
od mene... sea li se?
Da, znam.
Pa sada, ako e da se razumno ponaa - gledaj, ne elim da kasnije o meni ravo
misli; veoma bih volela da se rastanemo na lep nain. Ako e se razumno ponaati,
dobie danas poljubac od mene. eli li to?
Samo je klimnuo glavom i bespomono je pogledao. Prila mu je sasvim blizu i
poljubila ga, mirno, bez poude; bio je to nevino dat i nevino primljen poljubac. Uhvatila
ga je za ruke, blago ih stisnula, otila brzo kroz vrata u hodnik i nestala.
Karl Bauer je uo njene korake kako lupkaju i odjekuju u hodniku; uo je kako
naputa kuu i izlazi na ulicu. uo je, ali je mislio na drugu stvar.
Setio se zimske veeri kada mu je na ulici mlada plavokosa slukinja zalepila amar,
setio se veeri u rano prolee kada ga je u senci ulaznih vrata devojaka ruka pomilovala
po kosi, svet mu je bio aroban, a ulice grada su postale lepe i spokojne. Setio se svih
melodija koje je svirao, i venanja u predgrau, piva i kolaa. Pivo i kolai, uinilo mu se
da je to u stvari bio smean skup, ali vie nije mogao da razmilja, jer je izgubio svoju
draganu, bio prevaren i naputen. Istina, poljubila ga je - poljubac... oh, Tina!
Umoran, seo je na jednu od mnogo praznih kutija koje su u dvoritu leale unaokolo.
Malo etvrtasto pare neba iznad njega je postalo crveno, onda srebrno, a zatim se
ugasilo i dugo ostalo mrtvo i crno; posle nekog vremena obasjao ga je mesec, a Karl
Bauer je jo uvek sedeo na praznoj kutiji i njegova skraena senka je leala crna i
izvitoperena pred njim na neravnom kamenom ploniku.

Seme koje je mladi kalfa posejao u zemlju ljubavi bilo je dovoljno da Karlu ivot bez
utehe i enske ljubavi izgleda tuan i bezvredan. Preivljavao je prazne i setne dane,
odnosio se prema dogaajima i svakodnevnom ivotu ravnoduno kao neko ko tu vie
ne pripada. Njegov uitelj grkog je uzalud upuivao opomene, koje nisu koristile
nepaljivom sanjaru; ni divni zalogaji verne Babet ga nisu uzdrmali, niti su njene
dobronamerne primedbe i saved imali ikakvog dejstva.
Bila je potrebna otra, vanredna opomena rektora i sramotna zatvorska kazna da
onoga koji je zastranio ponovo vrate radu i razumu. Uvideo je da je budalasto i muno
upravo sada, pred poslednjom kolskom godinom, ostati neaktivan, pa je poeo sve due

80
 Anna&zdls

veeri ranog prolea da koristi za uenje, tako da se sve puilo. To je bio poetak
isceljenja.
Ponekad je ipak odlazio u ulicu u kojoj je Tina stanovala i nije razumeo zato je
nijednom nije sreo. Za to je postojao dobar razlog. Devojka je ubrzo posle njihovog
poslednjeg razgovora otputovala s verenikom u svoj zaviaj da zavri poslove oko
devojake spreme. On je verovao da je ona tu, da ga izbegava, a nije hteo da se raspituje,
ponajmanje kod Babet. Posle tako promaenih izlazaka vraao se kui s pritajenim
besom ili tugom, besno se hvatao violine ili dugo gledao kroz mali prozor na
mnogobrojne krovove.
Bilo mu je sve bolje, a velike zasluge za to su pripadale Babet. Kada bi primetila da
ima lo dan, popela bi se uvee do njegovog sobika i pokucala na vrata. Sela bi, iako to
njemu ba nije bilo po volji, govorila da zna razlog njegove tuge i teila bi ga. Nisu
razgovarali o Tini, priala mu je aljive anegdote, donosila pola flae ire ili vina i molila
ga da odsvira neku pesmu ili da joj proita neki stih. Tako su veeri prolazile prijatno, a
kasnije, kad Babet ode, Karl je bio miran i mogao je da spava bez komarnih snova. A
stara slukinja mu je svaki put zahvaljivala za lepo provedeno vee. Njegova vesela narav
je pobedivala tugu, a nije znao da se Tina esto u pismima raspituje kod Babet za njega.
Postao je neto muevniji i zreliji, nadoknadio proputeno u koli i vodio prilino slian
ivot kao godinu dana ranije, samo to vie nije skupljao gutere i ptiice. Iz razgovora
uenika zavrnog razreda koji su bili pred poslednjim ispitom prodirale su mu u uho
primamljive rei o divoti akademskog ivota, osetio je da je tom raju priao blizu i s
nestrpljenjem je oekivao letnji odmor. Tek tada je doznao od Babet da je Tina odavno
napustila grad, pa iako ga je rana jo peckala i blago gorela, ipak je bila zaleena i skoro
zatvorena.
Iako se dalje nije nita dogaalo, Karl je zgode svoje prve ljubavi zadrao u seanju
kao neto lepo i blagodatno i sigurno ih nee nikada zaboraviti. Meutim, ipak je dolo
do naknadnih dogaanja, koja e moi jo manje da zaboravi. Osam dana pre poetka
letnjeg raspusta, njegova radost zbog toga je nadjaala i potisnula seanje na ljubavnu
tugu. Ve je poeo da se pakuje i pali stare kolske sveske. Planirane etnje po umi,
kupanja u reci i vonja amcem, borovnice i jabuke i neobavezna tumaranja toliko su ga
radovali da je bio raspoloen kako ve odavno nije. Veoma srean, koraao je vrelom
ulicom, a na Tinu ve vie dana nije uopte mislio.
Zbog toga se i zaprepastio kada je, vraajui se s asova gimnastike, na putu do kue
neoekivano ugledao Tinu. Stao je, zbunjeno joj pruio ruku, i s naporom je pozdravio.
Uprkos sopstvenoj pometenosti, brzo je primetio da je tuna i unezverena.
Kako si, Tina?, upitao je snebivajui se, i nije znao da li treba da je oslovi sa vi ili
ti.
Nisam dobro, odgovorila je. Hoe li da poe deo puta sa mnom?
Okrenuo se i s njom koraao nazad niz ulicu. Morao je da se seti kako je ranije
odbijala da budu zajedno vieni. Istina, razmiljao je, ona je sada verena i tek da neto
kae, upitao je neto o vereniku. Tina se trgla i tako jadno zaridala da je i njega zabolelo.
Znai da ti jo nita ne zna?, rekla je tiho. On lei u bolnici i ne zna se da li e
preiveti. Pao je s graevine i od jue ne dolazi svesti.
utei su ili dalje. Karl je uzalud razmiljao o reima utehe i oseao se kao u nekom
obespokojavajuem snu. Iao je ulicom pored nje i morao s njom da pati i saosea.
Kuda sada ide?, upitao je kada utanje vie nije moglo da se podnese.

81
 Anna&zdls

Ponovo kod njega. U podne me nisu primili, jer se nisam oseala dobro.
Ispratio ju je do velike, mirne bolnice, koja se smestila izmeu visokog drvea i ive
ograde. Uao je tiho, s lakom jezom, preko irokih stepenica, kroz oien hodnik prepun
bolnikih mirisa, koji su ga plaili i pritiskali.
Onda je Tina ula sama kroz vrata s brojem. Mirno je ekao u hodniku; to je bio
njegov prvi boravak u jednom ovakvom zdanju i pomisao na mnoge strahote i patnje
koje se kriju iza ovih svetlosivo ofarbanih vrata oduzela mu je spokoj i spopao ga je uas.
Nije smeo da se pomeri sve dok Tina nije izala.
Malo mu je bolje, kau, i moda e se u roku dana probuditi. Pa onda, zbogom Karle,
ja u ostati unutra. Hvala ti.
Tiho je ponovo ula i zatvorila vrata, dok je Karl ispred njih po stoti put rasejano
itao cifru sedamnaest. Neobino uzbuen napustio je neprijatnu kuu. Prethodna
veselost je potpuno nestala, ali ono to se sada u njemu zainjalo nije bio nekadanji
ljubavni bol, bio je opkoljen i obavijen mnogo irim i veim oseajem i doivljajem.
Shvatio je da je njegova sada ve odbaena patnja sasvim mala i smena pored nesree
koja se dogodila i veoma ga iznenadila. Iznenada je shvatio da njegov mali skroman udes
nije nita posebno, nikakav nemilosrdni izuzetak, ve da pored takvih koje se mogu
smatrati srenim, postoje i one neizbene sudbine.
Ali tek je trebalo da naui jo vie, jo bolje i vanije. U sledeim danima u bolnici
stalno sretao s Tinom. Bolesniku je bilo bolje, pa je ponekad smeo i da ga vidi, i tako je
Karl jo jednom doiveo neto potpuno novo.
Nauio je da i neumoljiva sudbina nije vrhunac niti konana, ve da slabana,
preplaena, duboka ljudska dua to moe da savlada i potisne. Jo se nije znalo da li e za
unesreenog moi da se uini neto vie od odravanja bespomonog, jadnog daljeg
ivljenja, dugotrajnog bolovanja i oduzetosti. Ali i pored svih strahovanja i briga, Karl je
primetio kako se to dvoje sirotih raduju bogatstvu svoje ljubavi, gledao je izmorenu i od
briga istroenu devojku kako oko sebe iri svetlost i radost, gledao je u bledo lice
skrhanog oveka, koje se uprkos bolovima ozarilo radosnim sjajem nene zahvalnosti.
Ostao je tu, iako je raspust odavno poeo, sve dok ga Tina nije primorala da
otputuje.
U hodniku bolnice ispred bolesnike sobe oprostio se od nje, drugaije i mnogo
lepe nego onda u dvoritu udoviine radnje. Samo ju je drao za ruku i zahvalio se bez
rei, a ona ga je pozdravila sa suzama u oima. Poeleo joj je svako dobro, a sebi nije
mogao nita bolje da zaeli nego da i on jednom moe na tako posveen nain da doivi
ljubav i ivot kao sirota devojka i njen verenik.
(1905)

82
 Anna&zdls

JUL

Letnjikovac Erlenhof nalazio se nedaleko od ume i brda, na visokoj zaravni.

Pred kuom se nalazio veliki prostor prekriven ljunkom, u koji se ulivao lokalni
put. Tu su se mogla zaustaviti kola kada dou posetioci. Inae je etvorougaoni plac
leao uvek prazan i spokojan i zbog toga izgledao jo vei nego to je bio. Naroito leti,
kad ga ispuni zaslepljujua svetlost sunca i vreli drhtavi vazduh, ovek i ne pomilja da
moe da pree preko njega.
ljunak i ulica razdvajali su kuu od bate. Bata, to je najmanje to se moe rei,
jer to je vie bio umereno veliki park, ne tako irok, ali dubok, s velelepnim brestovima,
javorima i platanima, krivudavim stazama za etnju, mladom borovom umicom i mnogo
klupa za odmor. Izmeu svega toga prostirale su se osunane svetle livadice, neke
prazne, neke s lejama cvea ili okiene ukrasnim ibljem, a u tom vedrom, toplom
travnatom prostoru stajala su, sama i neobina, dva izdvojena velika drveta.
Jedno je bilo alosna vrba. Oko njenog stabla se nalazila klupa od letvi, a svuda
unaokolo su visile dugake, kao svila nene umorne granice, tako duboko i gusto jedna
uz drugu da se iznutra inilo kao da je ator ili zamak, u kome je, uprkos venoj senci i
priguenom svetlu, neprekidno pritiskala teka vrelina.
Drugo drvo, odvojeno od vrbe, omeeno livadom, bilo je mona mrkocrvena bukva.
Izdaleka je izgledala tamno-braon, skoro crna. Kada se prie blie ili se stane ispod nje i
paljivije zagleda, sve lie koje se zbog sunca tiskalo iz grana, gorelo je tihom
purpurnom vatrom, koja je prigueno i sveano svetlela kao crkveni prozori. Stara bukva
je bila najpoznatija i najudnija lepotica velike bate i mogla je odasvud da se vidi. Stajala
je sama i tamna u sredini svetlog travnjaka i bila dovoljno visoka da se iz bilo kog dela
parka vidi njena okrugla, vrsta i lepo oblikovana kronja u sredini plavog neba, i koliko
god da je plavetnilo bilo svetlije i sjajnije, toliko je tamnija i sveanija bila njena kruna.
Od vremenskih prilika i doba dana zavisio je njen spoljni izgled. esto je izgledalo da zna
kako je lepa i da ne stoji bez razloga ponosna i sama daleko od ostalog drvea. Razmetala
se i hladno preko svih gledala ka nebu. Takoe je esto izgledalo da je potpuno svesna da
je jedina od svoje vrste u bati i da nema sestara. Onda je upuivala pogled ostalom
udaljenom drveu i bila puna enje. Ujutru je bila najlepa, ali i uvee, dok je sunce jo
crveno, a onda se iznenada gotovo ugasi, pa izgleda da na njenom mestu no dolazi jedan
sat ranije nego svuda unaokolo. Naroito je u kinim danima izgledala udnovato i
turobno. Dok je ostalo drvee disalo, irilo se, radosno blistalo svetlozelenom bojom, ona
je stajala kao mrtva, usamljena, crna od vrha kronje do korena. Iako nije drhtala, bilo je
oigledno da se smrzava, da je zlovoljna i postiena i ostavljena nevremenu na milost i
nemilost.
Park je nekada bio ureen kao pravo umetniko delo, a onda su dola vremena u
kojima su ljudima mukotrpna nega, odravanje i orezivanje dojadili i vie se niko nije
trudio oko sadnica, pa je drvee je bilo preputeno samo sebi. Sklopilo je meusobna
prijateljstva, zaboravilo svoje uloge po umetnikim pravilima, u nudi se setilo svog
umskog zaviaja, oslanjalo se jedno na drugo, zagrlilo se i meusobno se podupiralo.
Puteve prave kao strela prekrilo je gomilom lia, isprepletalo ih vrstim korenjem i
pretvorilo u hranljivo zemljite, izukrtalo vrhove, razvijalo se i gledalo kako pod
njegovom zatitom rastu mladice koje svojim glatkim stablima i svetlijom bojom lia
popunjavaju praznine i osvajaju neobraeno tle.

83
 Anna&zdls

Kada su kasnije ponovo doli ljudi i poeleli da nekadanju batu koriste za odmor i
zadovoljstvo, ona je ve postala mala uma. Poelo je skromno. Dodue, stari put izmeu
redova platana je obnovljen, a inae su se zadovoljavali da prokre uzane krivudave
staze kroz gusti, prorede divlje rastinje, posade travu i na zgodnim mestima postave
klupe za odmor. Onda su ljudi iji su dedovi posadili platane pravo kao po koncu,
podsecali i oblikovali ih po svom nahoenju, sada dolazili u posetu sa svojom decom i
radovali se zato to je posle duge zaputenosti od aleja postala uma u kojoj su se sunce i
vetrovi odmarali, ptice pevale, a ljudi predavali svojim mislima, snovima i zadovoljstvu.
Paul Abdereg je leao u polusenci izmeu drvea i livade i drao crveno-belu knjigu
u ruci. Malo je itao, malo gledao preko trave u lelujavo plavetnilo. Upravo je stao kod
dela kada Fritjof plovi morem, voljeni Fritjof, pljaka hramova prognan iz zaviaja, koji
s besom i tugom u grudima stoji na krmi i jedri negostoljubivim morem; oluja i talasi
prete brodu sa zmajevom glavom na pramcu, a gorina i bol za zaviajem pritiskaju
snanog krmanoa.
Livadu je pritiskala toplota, prodorno i otro su pevali cvrci, a u unutranjosti
umice meke i slade su se oglaavale ptice. Bilo je prekrasno na ovom povuenom
mestu na kome se prepliu mirisi, zvuci i suneva svetlost, mirkati u vrelo nebo ili
oslukivati iza sebe tamno drvee, ili se zatvorenih oiju protegnuti i kroz celo telo
osetiti dobro zdravlje i raspoloenje. Ali Fritjof plovi morem, a sutra dolaze posetioci, pa
ako Paul ne proita knjigu jo danas, verovatno je nee uopte dovriti, kao i prole
jeseni. I tada je leao ovde i poeo da ita sagu o Fritjofu, a onda su stigli gosti, i s
itanjem je bilo zavreno. Knjiga je ostala tu, a on je otiao u grad, u kolu, i izmeu
Homera i Tacita stalno razmiljao o zapoetoj knjizi i ta e u zamku da se dogodi s
prstenom i kipom.
itao je s novim arom, a iznad njega slabani vetar se provlaio kroz kronje
brestova, ptiice su pevale, leteli su zavodljivi leptiri, bubice i pele. Kada je proitao do
kraja, sklopio knjigu i ustao, livada je bila u senci, a na svetlocrvenom nebu se navlailo
vee. Jedna umorna pela mu se spustila na rukav i dopustila da je nosi. Cvrci su jo
uvek pevali. Paul se brzo kretao kroz bunje stazom izmeu platana, preko ulice, do
tihog otvorenog prostora pred kuom. Izgledao je veoma lepo, vitko i snano sa svojih
esnaest godina, mirnih i zamiljenih oiju jo uvek ispunjenih sudbinom nordijskog
junaka.
Letnja prostorija za obedovanje nalazila se iza kue. To je u stvari bila sala odvojena
od bate staklenim zidom i tako prostrana da je izgledala kao poseban deo kue. Ovde je
u stvari ranije bila bata koju su nazivali Na jezeru iako je umesto jezera postojala samo
mala, neto dua bara izmeu leja, zidova, stazica i vonjaka. Stepenice koje su iz sale
vodile na otvoreno bile su oiviene palmama i oleanderom, a inae Na jezeru nije
izgledala gospodstveno ve udobno, seljaki prosto.
E pa, sutra dolaze gosti, rekao je otac. Nadam se da te to raduje, Paule?
Da, naravno.
Ne raduje se od srca? Ali, mladiu moj, tu ne moe nita da se uradi. Za nas par
ljudi kua i bata su prevelike, a ova divota bi trebalo da bude svima pristupana.
Letnjikovac i park postoje zato da se ljudi provode u njemu i to ih je vie, utoliko bolje.
Izmeu ostalog, doao si s nedoputenim zakanjenjem. Supe vie nema.
Onda se obratio kunom nastavniku.
Potovani, ne viamo vas u bati. Uvek sam mislio da vi sanjarite o ivotu u
prirodi.

84
 Anna&zdls

Gospodin Homburger je nabrao elo.

Verovatno ste u pravu. Ali ja elim da vreme raspusta, koliko god je to mogue,
posvetim svojim privatnim studijama.
To veoma potujem, gospodine Homburgere. Kada jednom dostignete svetsku
slavu, ispod vaeg prozora u ugraditi tablu. Sa sigurnou se nadam da u to doiveti.
Uitelj je iskrivio lice. Bio je vrlo nervozan.
Vi precenjujete moje ambicije, rekao je ledeno. Meni je porpuno svejedno da li e
moje ime jednom biti poznato ili ne. A to se table tie...
O, budite bez brige, dragi gospodine. Vi ste nesumnjivo skromni. Paule, molim te,
uzmi mustru.
Tetka je stigla taman na vreme da spase kandidata za plou. Ona je poznavala ovaj
nain voenja otmenih razgovora koji su domainu priinjavali veliko zadovoljstvo i
plaila ih se. Kada im je ponudila vino, razgovor je skrenuo u drugom pravcu.
Uglavnom su razgovarali o oekivanim gostima. Paul to nije sluao. Jeo je na silu i
ponovo razmiljao o tome kako to da mladi uitelj i pored sede kose njegovog oca uvek
izgleda stariji od njega.
Ispred prozora i staklenog zida, bata, uma, bara i nebo poeli su da se menjaju
pred prvim dodirom nadolazee noi. Grmlje je postalo crno i zajedno se povijalo u
tamnim talasima, drvee, iji su vrhovi prelazili iznad linije dalekih brda, protezalo se u
nepoznatim, po danu nikad nevienim oblicima, tamno i s nemom estinom u vedro
nebo. Naborana, plodna zemlja izgubila je svoju prijateljsku raznovrsnu i zabavnu
sutinu i sve vie postajala velika, vrsto skupljena masa. Udaljene planine su se uzdizale
uvis neustraivo i odluno, a ravnica je leala crna i rairena i jo uvek doputala da je
proima jako nadimanje tla. Pred prozorom se umorna dnevna svetlost jo borila sa
slabanim sjajem lampe.
Paul je stajao u otvorenom krilu vrata, gledajui unaokolo nezainteresovano i bez
misli. U stvari, nije mislio na to to vidi. Primetio je da pada no, ali nije mogao da oseti
koliko je lepa. Bio je isuvie mlad i ispunjen ivotnom snagom da bi to osetio i posmatrao
i u tome naao zadovoljstvo. To o emu je on razmiljao bila je no na severnom moru.
Na plai izmeu crnog drvea buktao je zapaljeni hram, a varnice i dim su se protezali u
nebo, more se razbijalo o stene i sijalo crvenim svetlom, a u tmini je urno isplovljavao
jedan vikinki brod.
Mladiu, obratio mu se otac, kakvu si danas knjiurinu imao u bati?
O, Fritjofa!
Tako, mladi ljudi to jo uvek itaju? Gospodine Homburgere, ta vi mislite o tome?
Kako stoje danas stvari sa starim veaninom? Uiva li jo uvek ugled?
Mislite na Esajasa Tegnera?
Da ba na Esajasa. Pa onda?
On je mrtav, gospodine Abderee, potpuno mrtav.
To vam verujem. Taj ovek nije iveo ni u moje vreme, mislim onda kada sam ga
itao. Hteo sam da pitam da li je jo u modi.
ao mi je, o modi i modernom ja nisam obaveten. to se tie nauno-estetske
vrednosti...
Da ba sam na to i mislio. Pa ta kae nauka...?

85
 Anna&zdls

Istorija literature je tog Tegnera zabeleila samo kao ime. On je bio, kako ste vi
ispravno rekli, moda. Time je sve reeno. Ono pravo i dobro nikada nije bilo u modi, ali
ono ivi. A Tegner je, kako sam ve rekao, mrtav. On za nas vie ne postoji. Nama se ini
nestvaran, sladunjav, izvetaen...
Paul se ljutite okrenuo.
Ali to nije u redu, gospodine Homburgere!
Smem li da vas upitam, a zato ne?
Zato to je on dobar pisac! Da, jednostavno dobar.
Tako? Ali to ipak nije razlog za uzrujavanje.
Ali vi ste rekli da je sladunjav i da nema nikakvu vrednost. A on je stvarno dobar.
Mislite? Ako je vae znanje o tome ta je lepo vrsto kao stena, trebalo bi vam
pripremiti uiteljsku stolicu. Ali kao to vidite, Paule - ovoga puta vaa ocena se ne slae
s estetikom. Ovoga puta je upravo obrnuta od miljenja o Tukididu. Za njega nauka tvrdi
da je izvrstan, a vi nalazite da je uasan. Ali Fritjof...
Ah, ovo nema nikakve veze s naukom.
Ne postoji nita, apsolutno nita na svetu, s ime nauka nije u vezi. Gospodine
Abderee, dozvoljavate li da se povuem?
Zar ve?
Imao bih neto da piem.
teta, tako smo lepo krenuli s razgovorom. Ali - sloboda iznad svega. Pa onda, laku
no!
Gospodin Homburger je utivo napustio sobu i neujno se izgubio u hodniku.
Paule, svia ti se stari avanturista?, smekao se domain. Nemoj dozvoliti bilo
kome uenjaku da ti pokvari zadovoljstvo. Nije te valjda ovo oneraspoloilo?
Ah, nije to nita. Ali zna, nadao sam se da gospodin Homburger nee doi s nama u
letnjikovac. Obeao si da za vreme raspusta ne moram da bubam.
Pa ako sam tako rekao, tako e i biti, i tome se moe radovati. Ali gospodin uitelj
ipak ne ujeda.
Zato je morao da poe sa mnom?
Pa vidi, mladiu, gde bi onda trebalo da bude? Ovde, gde je kod kue, ne osea se
posebno lepo. Ali i ja hou da imam svoja zadovoljstva! Druiti se s obavetenim i
uenim ljudima je dobitak, zapamti to. I ne elim se tako rado liiti naeg gospodina
Homburgera.
Ah, tata, kod tebe se nikada ne zna ta je ala, a ta istina!
Ui se da razlikuje, sine moj, bie ti potrebno. Ali sada bismo mogli malo da
sviramo, zar ne?
Paul je odmah radosno povukao oca u susednu sobu. Nije se dogaalo esto da otac
bez moljakanja svira s njim. I to nije bilo udno, bio je majstor na klaviru, a mladi je
mogao da se poredi s njim iako je malo falirao.
Tetka Greta je ostajala pozadi, sama. Otac i sin su pripadali muziarima koji ne vole
da imaju sluaoce oko sebe, drai su im bili oni nevidljivi, za koje su znali da sede tu
negde blizu i sluaju. To je znala i tetka. A kako i ne bi znala? Kako je i mogao da joj bude
nepoznat i najmanji i najblai pokret ove dvojice, o kojima se godinama s ljubavlju
brinula i koje je znala od detinjstva?

86
 Anna&zdls

Sedela je nepomina u stolici od trske i sluala. To to je sluala bila je uvertira

pisana za etiri ruke, koju su esto svirali, a ije ime nije mogla da navede; muziku je
volela da slua, ali je vrlo malo od toga razumela. Znala je da e je kasnije, kada zavre,
stari ili deak upitati: Tetka, kako se zvao ovaj komad? Ona bi odgovorila: Od
Mocarta, ili: Iz Karmen; i pri tome se nasmejala.
Sluala je zavaljena u stolicu i smejala se. teta to to niko nije mogao da vidi, jer
njen smeh je bio prava umetnost. Tu se nije radilo samo o usnama ili oima; celo lice,
elo i obrazi su blistali iz due i odavali ljubav i razumevanje.
Smejala se i sluala. Bila je to divna muzika i veoma joj se sviala. Ipak, nije samo
sluala uvertiru, iako je pokuavala da je prati. Najpre je pokuala da odgonetne ko sedi
desno, a ko levo. Paul je sedeo levo, to je uskoro otkrila. Ne zbog toga to je zapinjao
nego zato to su gornji tonovi zvuali tako lagano i slobodno i pevajui dopirali iz sobe, a
tako jedan uenik ne bi mogao da svira. Tetka je mogla da stvori potpunu sliku. Njih
dvojica sede za klavirom. Na raskonim delovima vidi oca s nenim osmehom. Na takvim
mestima Paul se otvorenih usta i s vatrom u oima naglo ispravlja. Kod posebno veselih
preokreta otac motri da li se Paul smeje. Onda ponekad napravi grimasu ili naini
raskalaan pokret ramenom, pa mladom oveku nije lako da ostane pribran.
to je uvertira odmicala dalje, utoliko ih je gospoica jasnije videla pred sobom i
toliko prisnije je postajalo njeno od muzike uzbueno lice. S plahom muzikom, dobar
deo ivota, iskustva i ljubavi prolazio je ispred nje.

Bila je no, ve su jedno drugom rekli lepo spavaj i svako je bio u svojoj sobi. Tu i
tamo bi se jo otvorila ili zatvorila neka vrata ili prozor. A onda se sve umirilo.
Ono to se na selu podrazumeva je tiina noi, to je za graane uvek udo. Ko iz
grada doe na kakvo seosko imanje ili u seosku kuu i prve veeri stoji na prozoru ili lei
u krevetu, doivljava ovu tiinu kao kunu aroliju i luku spokoja, kao da je blii istini i
isceljenju i osea dah venosti.
Ali to nije potpuna tiina. Ona je prepuna zvukova, ali to su tamni prigueni,
tajanstveni zvuci noi, dok se u gradu nona buka naalost veoma malo razlikuje od
dnevne. Ovde se uje pesma aba, utanje drvea, pljuskanje potoka, let none ptice ili
slepog mia. A kada ponekad prou odocnele taljige ili nasrne dvorini pas, to je eljeni
pozdrav ivotu, koji e maestralno iroki vazduni prostor priguiti i progutati.
Kod uitelja je jo gorelo svetio, a on je uznemiren i umoran etao tamo-amo po
sobi. Cele veeri, pa skoro do ponoi, je itao. Mladi gospodin Homburger nije bio ono to
je izgledalo ili kako bi on voleo da izgleda. Nije bio mislilac. Nije posedovao glavu
naunika. Imao je izvesnog dara i bio je mlad, ali u njegovom biu nije postojalo dovoljno
realnosti, nego samo ideali.
Trenutno je bio obuzet knjigama u kojima su udno prilagodljivi mladii uobrazili da
od radova razliitih pisaca mogu da izgrade novu kulturu.
Zato je Homburgovo elo bilo namrteno, oi umorne kao da je premeravao
ogromna rastojanja, a koraci razdraeni i neravnomerni. Oseao je da su svuda oko njega
postavljeni dosadni zidovi svakidanjice, a eleo je da se dri proroka i donosioca novog
zadovoljstva. Lepota i duh e proimati njegov svet i svaki korak u tom svetu zasue
poezija i mudrost.
Pred njegovim prozorom je lealo i ekalo zvezdano nebo, lelujavi oblaci, sanjivi
park, teko disala uspavana polja i sva lepota noi. Svi su ga ekali da prie prozoru i da

87
 Anna&zdls

ih pogleda. ekali su da mu zalee srce puno enje i bola, da mu oi isperu

sveinom i oslobode vezana krila njegove due. Ali on je legao u krevet, povukao lampu
blie sebi i ostao da lei.
Paul Abdereg nije ostavio upaljeno svetio, ali nije ni spavao, ve je sedeo u okviru
prozora i gledao u pravcu mirnih kronji drvea. Junaka Fritjofa je zaboravio. Nije
mislio ni na ta odreeno, samo je uivao u kasnom satu, a oseaj sree mu nije doputao
da spava. Kako su u crnilu lepo smetene zvezde! I kako je samo otac danas svirao! Kako
je divno i bajkovito bata izgledala u mraku!
Letnja no je umilno obgrlila deaka i vrsto se pripila uz njega, dola je u tiini i
hladila u njemu ono to je jo buktalo i bilo vrelo. Neno je oduzimala ono suvino od
njegove mladosti, dok mu se oi nisu smirile, a san postao dubok, a onda ga je sa
smekom pogledala kao dobra majka. On vie nije znao gde je, leao je i slatko spavao na
leaju.
Sada je i uiteljev prozor bio u tami. Ako bi neko nono tumaralo ovuda prolo,
videlo bi da kua, plac ispred nje, park i bata spavaju u mrtvoj tiini, javila bi mu se seta
za zaviajem i ovaj potpuni mir bi mu probudio zavist. Ako bi to bio neki siromani
prosjak, bez krova nad glavom, mogao je bez brige da ude u otvoreni park, da potrai
najduu klupu i upotrebi je kao leaj.
Ujutru se, protivno svom obiaju, uitelj prvi probudio. Vedar i raspoloen zbog toga
nije bio. Od dugog itanja pri svetlosti lampe dobio je glavobolju, a kada je konano
ugasio lampu, u krevetu mu je bilo pretopio i neudobno, pa je ustao neispavan, najeen i
bez sjaja u oima. Jasno je oseao da je neophodna nova renesansa, ali u ovom trenutku
nije bio raspoloen za nastavak studija ve je oseao preku potrebu za sveim
vazduhom. Tiho je napustio kuu i lagano krenuo preko polja.
Svuda unaokolo, seljaci se ve bavili svojim poslovima i povrno zagledali u
prolaznika, a kako se njemu ponekad inilo, i podsmevali mu se. To ga je vredalo i
pourio je da se doepa ume, gde ga je zapljusnula hladna i blaga polutama. Oko pola
sata je preko volje tumarao tamo-amo. A onda se osetio usamljeno i procenio da je
vreme da se popije kafa.
Okrenuo se i proao preko od sunca ve zagrejanog polja i pored neumornih seljaka,
putem ka kui.
Ispred ulaza u kuu odjednom mu se nije dopalo to tako naglo i nestrpljivo uri na
doruak. Okrenuo se, savladao se i odluio da prethodno odmerenim koracima jo
jednom proe stazama kroz park, a ne da se bez daha pojavi za kuhinjskim stolom.
Vetaki podeenim nemarnim geganjem kretao se kroz aleju platana i eleo da na uglu
kod brestova okrene, kada se iznenaen prepao od onoga to je ugledao.
Na zadnjoj klupi, zaklonjenoj od pogleda zovinim bunom, leao je ispruen neki
ovek. Leao je na stomaku, s licem oslonjenim na ruke i laktove. okiran, gospodin
Homburger je bio sklon pomisli na neko grozno delo, meutim urazumilo ga je vrsto i
duboko disanje oveka na klupi i shvatio je da stoji pred usnulim. ovek je bio u
poderanoj odei, a kada je uitelj uskoro razaznao da ima posla s veoma mladim i
slabanim deakom, ohrabrio se i obuzeo ga je bes. Savladala ga je nadmo i muki
ponos kada je posle kraeg oklevanja odluio da prie i razbudi deaka.
Ustanite, ovee! ta radite ovde?
Mladi egrt je ustao preplaen, zanosei se i sa strahom, ne shvatajui situaciju.
Video je pred sobom oveka u redengotu; neko vreme je razmiljao ta bi to trebalo da

88
 Anna&zdls

znai, dok se nije prisetio da je prole noi uao u otvorenu batu i prenoio. Hteo je u
svitanje da ode, ali je prespavao.
Zar ne moete da odgovorite, ta traite ovde?
Samo sam prespavao, odgovorio je uzdahnuvi i potpuno se uspravio. Kad je
ustao, njegova slabana graa je dola do izraaja, kao i skoro deije lice. Mogao je da
ima najvie osamnaest godina.
Poite za mnom, ree uitelj i povede zbunjenog stranca preko puta do kue, gde
su odmah na vratima sreli gospodina Abderega.
Dobro jutro, gospodine Homburgere, ustali ste tako rano! Kakvo to udno drutvo
dovodite?
Ovaj momak je va park upotrebio kao prenoite. Ja sam o tome morao da vas
izvestim.
Domain je odmah shvatio. Smekao se.
Zahvaljujem vam, dragi gospodine. Otvoreno govorei, ja do sada nisam primetio
da imate tako meko srce. Ali u pravu ste, jasno je, siromaak mora da dobije makar kafu.
A moda biste mogli da kaete gospoici da mu napravi doruak? Ili, ekajte, odveemo
ga odmah u kuhinju. Poite sa mnom, maleni, uvek neto preostane.
Za vreme dok su pili kafu za stolom, jedan od osnivaa nove kulture obavio se
velianstvenim oblakom ozbiljnosti i utanja, to je starog gospodina veoma radovalo.
Zadirkivanja nije bilo, jer su svi bili obuzeti mislima o gostima koje su tog dana oekivali.
Tetka je brina i nasmejana skakutala iz jedne sobe u drugu, posluga je potpuno
uestvovala u ovom uzbuenju ili blagonaklono gledala na to, a oko podne
domain i Paul su uli u kola i odvezli se do najblie eleznike stanice.
Paul se plaio da e zbog gostiju morati da prekine svoj uobiajeni ivot za vreme
raspusta, ali e zato pokuati da upozna pridolice sa svojim obiajima, da posmatra
njihovo ponaanje i da im se nekako prikljui. Tako je u skoro prepunim kolima mirno i
paljivo posmatrao troje stranaca, prvo ivahnog i priljivog profesora, a onda bojaljivo
i obe devojke.
Profesor mu se svideo ve zato to je znao da je on oev pobratim. Smatrao je da je
strog i staromodan, ali ne suvie, a u svakom sluaju veoma, veoma pametan. Mnogo tee
je bilo sporazumeti se s devojkama. Prva je bila jednostavno mlada devojka, devojurak,
istih godina kao i on. Od toga da li je prkosna ili dobroduna zavisie rat ili mir meu
njima. U osnovi su sve mlade devojke tih godina iste i sa svima je teko razgovarati i izai
na kraj. Svialo mu se da je makar bila tiha i da nije odmah istresla pun dak pitanja.
Druga je bila vea zagonetka. Zaista nije raunao s tim da ima dvadeset tri ili etiri
godine, a pripadala je damama one vrste koje su mu se dodue veoma dopadale, ali koje
je izdaleka posmatrao, jer se blieg kontakta plaio i on ga je zbunjivao. Znao je i da je
svojstvenost ovakve prirodne lepote nerazdvojiva od elegantnog dranja i odevanja, ali
je smatrao da su njeni pokreti i njena frizura uglavnom usiljeni. Nasluivao je izvesnu
koliinu nadmonog poznavanja stvari koje su za njega jo uvek bile velika zagonetka.
Kada je malo bolje razmislio o tome, zakljuio je da mrzi svu tu felu. Sve one
izgledaju lepo, ali i sve imaju istu skruenost, ljupkost i sigurnost u ponaanju, iste
nadmene zahteve i istu potcenjivaku snishodljivost prema mladiima njegovih godina.
Kada su se osmehivale ili smejale, to one esto ine, to je izgledalo nepodnoljivo
zamaskirano i lano. Zbog toga su devojurci ipak bili podnoljiviji.

89
 Anna&zdls

Osim oba mukarca, u razgovoru je uestvovala jo samo starija i elegantnija

gospoica Tusnelda. Mlada plavokosa Berta je utala isto tako nedrueljubivo i
postojano kao Paul preko puta koga je sedela. Nosila je veliki, blago izvijen, neobojen
slamnat eir s plavim trakama i bledoplavu tanku letnju haljinu s nevezanim kaiem i
tananim belim porubom. Izgledala je kao da se potpuno zadubila u pogled na sunana
polja i vrele travnate livade.
Meutim, esto bi brzo pogledom okrznula Paula. Volela je to ponovo dolazi u
Erlenhof, samo kad ovaj mladi ne bi bio tu. Izgledao je vrlo uredno i vispreno, ali
pametni su uglavnom neprijatni. Po svoj prilici e podmuklo da se slui stranim reima,
da snishodljivo postavlja pitanja, na primer o imenu nekog poljskog cveta, a kada ona to
ne bude znala, besramno e se smejati. To je ve iskusila od svoja dva roaka, od kojih je
jedan studirao, a drugi bio gimnazijalac. Gimnazijalac je bio gori, jedanput deaki drzak,
a onda oper nepodnoljivo podsmeljivo kavaljerski uglaen, to je nju veoma plailo.
Najmanje to je Berta iz toga nauila i odluila da se toga dri u svakom sluaju bilo
je da ne sme da plae ni pod kakvim okolnostim. Ne sme da plae i ne sme da pokazuje
bes, inae e biti savladana. A to nije elela ni po koju cenu. Teilo ju je to e i tetka da
bude tu i, u svakom sluaju, ako to bude neophodno, moe da joj se obrati za zatitu.
Paule, jesi li ti nem?, obratio mu se iznenada gospodin Abdereg.
Ne, tata. Zato?
Zato to si zaboravio da nisi sam u kolima. Mogao bi ljubazno Berti neto da
pokae.
Paul je neujno uzdahnuo. Pa evo, poinje.
Pogledajte, gospoice Berta, tamo iza je naa kua.
Ali, deco, neete se valjda jedno drugom obraati sa vi!
Ne znam, tata - ali mislim da hoemo.
Pa onda nastavite. Ali to je potpuno nepotrebno.
Berta je pocrvenela i jedva da je gledala u Paula. Razgovor meu njima je prestao i
oboje su se radovali to stariji to ne primeuju. Postalo im je neprijatno i s olakanjem su
odahnuli kada su kola sa iznenadnim praskom skrenula na ljunak i uputila se ka kunim
vratima.
Dozvolite, gospoice, rekao je Paul i pomogao Berti da izae iz kola. Time se
oslobodio prve brige oko nje. Na vratima je ve stajala tetka i inilo se da se cela kua
smeje. Uvela ih je unutra i primila gostoljubivo, radosno i srdano, pozdravljala i stiskala
ruke jednima i drugima, a onda svima jo jedanput. Gosti su odvedeni do svojih soba i
zamoljeni da se vrlo brzo i vrlo gladni pojave za stolom. Na belom stolu stajala su dva
velika buketa, iji su se mirisi meali s mirisom hrane. Gospodin Abdereg je tranirao
peenje, tetka je budnim oima doterivala tanjire i inije. Profesor, dobro raspoloen,
svean i u redengdotu sedeo je na poasnom mestu, upuivao blage poglede tetki i
ometao uurbanog domaina bezbrojnim pitanjima i vicevima. Gospoica Tusnelda je
ljupko i s osmehom pomagala dodajui tanjire i usput primetila da njen sused za stolom,
uitelj, veoma malo jede, a jo manje pria. Prisustvo staromodnog profesora i dve mlade
dame ga je skamenilo i stalno se plaio za svoje dostojanstvo; bio je spreman za
svakakve napade i uvrede i unapred se trudio da se odbrani ledenim pogledom i tekim
utanjem.
Berta je sedela pored tetke i oseala se sigurnom. Paul se potpuno posvetio jelu, nije
se uplitao u razgovore, a to mu je vie prijalo nego sve drugo.

90
 Anna&zdls

Pred kraj obeda, posle ustre borbe sa svojim prijateljem, domain je preuzeo
glavnu re i nije dozvolio da mu je oduzmu. Pobeeni profesor je konano poeo da jede.
Gospodin Homburger je najzad primetio da niko ne planira napad na njega, ali je kasno
uvideo da je njegovo utanje nepristojno i verovao je da mu se podsmevaju. Spustio je
glavu tako nisko da mu se naborala brada, izvio obrve nagore i poeo u glavi da kotrlja
probleme.
Poto je uitelj izneverio, gospoica Tusnelda je zapoela ljupko askanje s Bertom,
u kome je uestvovala i tetka.
Paul se u meuvremenu zasitio i odloio viljuku i no. Podigao je glavu i pogled mu
je sluajno pao na profesora, koji se naao u kominoj situaciji: upravo je meu zubima
imao velelepan komad, a viljuku jo nije sklonio kada ga je jedna jaka re u prii
gospodina Abderega primorala na panju. U trenutku je zaboravio da skloni viljuku, pa
je otvorenih usta i razgoraenih oiju posmatrao svog prijatelja. Kod Paula je ovo
izazvalo smeh kome nije mogao da se odupre, ali je s velikom mukom uspeo da izbaci
samo prigueni kikot.
Gospodin Abdereg je usred bujice rei imao samo toliko vremena da mu uputi jedan
ljutiti pogled. Uitelj je uspeo da se smeje u sebi, ali je morao da se ugrize za usne. Berta
se bez ustezanja naglas smejala. Radovalo ju je to se Paulu dogodio taj mangupluk. To je
znailo da nije od onih besprekornih.
ta vas je tako obradovalo?, upitala je gospoica Tusnelda.
,,U stvari ba nita.
,,A tebe, Berta?
Ni mene nita. Smejem se s njim.
Smem li da vas posluim?, priguenim glasom je upitao gospodin Homburger.
Hvala, ne.
Ali moete mene, veselo je dobacila tetka i odloila nepopijenu au vina.
Sto je pospremljen i doneseni su kafa, konjak i cigarete.
Gospoica Tusnelda je upitala Paula da li pui.
Ne, odgovorio je, uopte mi ne prija.
A onda je posle krae pauze ozbiljno nastavio: A nije mi ni doputeno.
Kada je to rekao, gospoica Tusnelda mu se eretski nasmejala i pri tome malo
nagnula glavu u stranu. U tom trenutku je deaku izgledala vrlo armantna i pokajao se
zbog runih misli u kolima. Mogla je da bude i vrlo prijatna osoba. Vee je bilo tako toplo
i prijatno da je i u jedanaest sati moglo da se sedi u bati uz treperenje svea u staklenim
kuglama. Niko nije razmiljao o tome da su gosti umorni od puta i da moda ele da odu
ranije u krevet. Topao, malo sparan vazduh lelujao se neravnomerno i pospano tamo-
amo, nebo je bilo jasno, prepuno zvezda i blistavo vlano, a duboku tamu oko brda
presecalo je zlatno drhtavo sevanje. Grmlje je mirisalo sladunjavo i teko, a beli jasmin je
svetlucao iz tame, nesigurnim bledim sjajem.
Dakle, vi verujete u to da reforma nae kulture ne moe da doe iz
samoosveivanja naroda ve samo od jednog ili nekoliko genijalnih pojedinaca?
Profesor je tonom u svom pitanju iskazao izvesnu dozu predusretljivosti.
Da, mislim tako, uzvratio je uitelj nekako kruto i zapoeo jednu duu besedu, koju
osim profesora niko nije sluao.

91
 Anna&zdls

Gospodin Abdereg se alio s malom Bertom, kojoj je tetka pruala pomo. On je

uivao zavaljen u stolici i pio belo vino s kiselom vodom.
Vi ste, znai, itali i Ekeharda, upitao je Paul gospoicu Tusneldu.
Ona je sedela u veoma niskoj stolici na rasklapanje, glave zabaene unazad, i upravo
gledala u zvezdano nebo.
Naravno, odgovorila je, ,,a vama u stvari ne bih preporuila takve knjige.
Tako, a zbog ega?
Zato to vi jo ne moete sve da razumete.
Mislite?
Naravno.
Tamo ima delova koje moda razumem bolje od vas.
Stvarno? A koje to delove?
Latinski.
Mora da se alite!
Paul je bio vrlo ivahan. Popio je te veeri malo vina i smatrao da je divno
razgovarati u ovakvoj blagoj i tamnoj noi i radoznalo se pitao da li e iz mirnog dranja
elegantne dame uspeti da izmami estoko protivljenje ili glasniji smeh. Ali ona ga nije
gledala. Leala je nepokretno, lica okrenutog nagore; jedna ruka joj se oslanjala na
stolicu, a druga visila do zemlje. Njen beli vrat i belo lice slabano su svetlucali pod crnim
kronjama drvea.
ta vam se najvie dopalo kod Ekeharda?, upitala ga je, ali opet nije gledala u njega.
Zanos gospodina Spaca.
Ah?
Ne, kako je prognana stara umska ena.
Tako?
Moda mi se ipak najvie svia kako Praksedis bei iz zatvora. To je divno.
Da, divno je. ta je bilo dalje?
Posle je razbacao pepeo.
Ah, da, sad znam.
Ali sada vi morate rei meni ta vam se najvie svidelo.
,,U Ekehardu?
Da, naravno.
Isti deo. Tamo gde je Praksedis pomogla kalueru da pobegne i kako ga je poljubila,
nasmeila se i vratila se u zamak.
Da - da, polako je izgovorio Paul, ali poljupca nije mogao da se seti.
Profesorov razgovor s uiteljem se zavrio. Gospodin Abdereg je uzeo cigaru, a
Berta je radoznalo posmatrala kako njen dugaki vrh okree nad plamenom svee.
Devojica je desnom rukom zagrlila tetku pored koje je sedela i irom otvorenih oiju
sluala neverovatne doivljaje o kojima joj je stari gospodin priao. Radilo se o
pustolovinama na putovanju, tanije, radilo se o Nepalu.
Da li se to stvarno dogodilo?, odluila je u jednom trenutku da upita.
Gospodin Abdereg se nasmejao.

92
 Anna&zdls

To zavisi od vas, mala gospoice, istina u nekoj prii je uvek ono u ta slualac
veruje.
Ma ne?! Morau da upitam oca.
Uradite tako.
Tetka je pomilovala Bertinu ruku, kojom joj je ova obgrlila struk.
To je samo ala, dete.
Ona je sluala askanja, rasterivala vinske muice sa ae svog brata i svakom ko bi
je pogledao uzvraala ljubazno pogled. Uivala je u starom gospodinu, Berti, ivahnom
brbljivom Paulu, uivala je u lepoj Tusneldi koja zbog drutva napolju gleda u nono
plavetnilo, u uitelju koji se naslauje pametnim razgovorima. Bila je dovoljno mlada da
ne zaboravi kako mladost u ovakvoj letnjoj noi u bati moe da bude topla i srena.
Koliko jo iskuenja eka ove lepe mlade i pametne stare. I uitelja. Kako su svakom tako
vani sopstveni ivoti, misli i elje. I kako samo lepo izgleda gospoica Tusnelda! Prava
lepotica.
Dobroduna dama je mazila Bertinu desnu ruku, smekala se srdano neto
osamljenom uitelju i s vremena na vreme iza stolice domaina opipavala da li njegova
vinska flaa jo stoji u hladnom ledu.
Priajte mi neto o vaoj koli!, rekla je Tusnelda Paulu.
Eh, kola! Pa sada je raspust.
Znai li to da ne idete rado u gimnaziju?
,,A da li znate nekoga ko to rado ini?
Ali ipak elite da studirate?
To da. elim.
,,A ta bi vam bilo drae?
Drae? Ha, ha - vie bi voleo da postanem gusar.
Gusar?
Naravno, gusar, pirat.
Onda ne biste morali toliko da uite.
Ne bi ni bilo potrebno. Umeo bih da ubijem vreme.
Verujete u to?
Sasvim sigurno. Ja bih...
Pa, ta biste?
Ja bih - ah, to ne moe da se kae.
Pa onda nemojte nita rei.
Postalo mu je dosadno. Doao je do Berte. Otac je bio nezamislivo zabavan. Jedino je
on govorio, svi su sluali i smejali se.
Gospoica Tusnelda je ustala i u lepravoj, laganoj engleskoj haljini polako prila
stolu.
Hou da vam poelim laku no.
Onda su svi skoili, pogledah na sat i nisu mogli da veruju da je stvarno pono.
Kratkom stazom do kue Paul je iao pored Berte, koja mu se odjednom mnogo
svidela, pogotovo zbog toga to se oevim vicevima tako od srca smejala. Ispao je
magarac to se ljutio zbog ove posete. Bilo bi lepo da je veeras s njom askao.

93
 Anna&zdls

Oseao se kao kavaljer i poeo da ali to se celo vee bavio onom drugom. A ona je
ba izvetaena. Berta mu je bila mnogo draa i veoma je alio to se veeras nije drao
nje. Pokuao je to da joj objasni. Ona se kikotala.
,,Oh, va otac je tako zabavan! Bio je tako privlaan.
Predloio joj je da sutra proetaju do Ajhelberga. Nije daleko, a veoma je lepo. Poeo
je da opisuje, priao o stazama, o pogledu odozgo i ba je pao u vatru. Upravo tada, kada
je najvatrenije govorio, pored njih je prola gospoica Tusnelda. Okrenuli su se i
pogledali je. inila se mirna i malo radoznala, ali on je to shvatio kao podsmevanje i
iznenada je zanemeo. Berta ga je iznenaeno pogledala; izgledao je neraspoloen, a nije
znala zato.
Tada su ve bili u kui. Berta mu je pruila ruku. Poeleo joj je laku no. Ona ga je
pozdravila i otila.
Tusnelda je ula unutra i nije mu poelela laku no. Gledao je za njom kako se s
lampom u ruci penje uz stepenice, i bio je ljut. Leao je budan u krevetu i oseao tananu
vatru tople noi. Zapara je popustila. Svetlost munje je neprestano drhtala na zidovima.
Ponekad mu se inilo da negde u daljini uje tihu grmljavinu. Pospani vetar je dolazio i
odlazio s dugim pauzama i nije mogao ni vrhove drvea da zanjie.
Polusanjiv, deak je razmiljao o protekloj veeri i oseao da je danas bilo drugaije
nego inae. inilo mu se da odrasta i da je u toj ulozi danas imao vie sree nego kod
ranijih pokuaja. S gospoicom je potpuno slobodno razgovarao, a posle toga i s Bertom.
Muilo ga je da li ga Tusnelda ozbiljno shvata. Moda se ipak samo poigravala s njim.
A to o Praksedisinom poljupcu morae sutra da proita. Da li to stvarno nije razumeo, ili
je samo zaboravio?
Nije mogao da odlui da li je gospoica Tusnelda zaista lepa, stvarno lepa. inilo mu
se da je tako, ali ipak nije bio siguran. Kada je pri slabom svetlu upola sedela a upola
leala u stolici, vitka i mirna s rukom na zemlji, svidela mu se. Kako je oputeno gledala
ka nebu, zadovoljna i umorna, i taj beli tanki vrat - u svetloj, dugakoj haljini, kao da je
upravo izala iz neke slike.
Istina, Berta mu je nesumnjivo bila draa. Moda je bila malo suvie naivna, ali blaga
i slatka, s njom je moglo da se razgovara bez podozrevanja, bila je prijatna i vesela. Da se
otpoetka potrudio oko nje, umesto sada u poslednjem trenutku, mogli su najverovatnije
da postanu dobri prijatelji. Uopte, sada mu je bilo ao to gosti ostaju samo dva dana.
Ali zato su ih ostali tako gledali kada se na povratku u kuu smejao s Bertom?
Ponovo ih je video kako prolaze pored njih, okreu glavu ka njima i gledaju ih. Imao je
potpuno jasnu predstavu o svemu, ali nije mogao da pree preko toga - njihovi pogledi
su bili podsmeljivi, bez ikakve sumnje. Zato? Zbog onog sa Ekehardom? Ili to se
smejao s Bertom?
Ljutnja zbog toga pratila ga je i u snu. Ujutru je celo nebo bilo prekriveno oblacima,
ali nije padala kia. Svuda je mirisalo na seno i na toplu prainu.
teta, poalila se Berta kada je sila iz svoje sobe, danas se ne moe ii u etnju.
Ah, nee celog dana biti ovako, teio ju je gospodin Abdereg.
Ti ionako nisi pristalica etnji, dodala je gospoica Tusnelda.
Ali kada smo ve ovde tako kratko!
Imamo kuglanu na otvorenom, predloio je Paul, u bati. Imamo i kriket. Ali
kriket je dosadan.

94
 Anna&zdls

Meni se kriket ba svia, rekla je gospoica Tusnelda.

Pa onda moemo da igramo.
Fino, samo malo kasnije. Prvo emo popiti kafu.
Posle doruka, mladi su otili u batu; uitelj im se pridruio. Zakljuili su da je za
kriket trava suvie visoka i odluili su se za drugu igru. Paul je hitro doneo kegle i
postavio ih.
Ko eli da pone?
Uvek onaj ko pita.
Onda dobro. Ko e igrati sa mnom?
Paul i Tusnelda su bili ekipa. Igrao je veoma dobro i oekivao je pohvalu od nje ili
makar neko zadirkivanje. Ona to uopte nije primeivala i nikakav znaaj nije pridavala
igri. Kada bi joj Paul dodao kuglu, nepaljivo bi je bacila i nikada nije brojala oborene
kegle. Umesto toga, razgovarala je s uiteljem o Turgenjevu. Gospodin Homburger se
danas ponaao vrlo utivo. Izgledalo je da je samo Berta zainteresovana za igru. Stalno je
pomagala kod postavljanja kegli i doputala da joj Paul pokazuje kako da najbolje nacilja.
Kralja iz sredine!, vikao je Paul. Gospoice, onda sigurno pobeujemo. To donosi
dvanaest.
Ona je samo klimnula glavom.
U stvari, Turgenjev i nije pravi Rus, rekao je uitelj i zaboravio da je on na redu da
odigra. Paul se razgnevio. Gospodine Homburgere, sada vi igrate!
Ja?
Da, vi, a svi ostali vas ekamo.
Berta je primetila njegovo neraspoloenje, uznemirila se i nije pogodila vie nita.
Mogli bismo sada da prekinemo.
Niko se nije protivio. Gospoica Tusnelda se lagano udaljila, a uitelj ju je pratio.
Paul je zlovoljno oborio nogom preostale kegle.
Zar neemo jo da igramo?, bojaljivo je upitala Berta.
Udvoje nije tako zanimljivo. Pospremiu ovo.
Smerno mu je pomagala. Kada su sve kegle bile u kutijama, potraio je pogledom
gospoicu Tusneldu. Nestala je negde u parku, naravno, on je za nju bio samo glupav
deak.
,,I ta sad?
Mogli biste malo da mi pokaete park?
Tako je brzo koraao stazama da je Berta ostajala bez daha i skoro morala da tri da
bi ga stigla. Pokazao joj je umicu, aleju platana, crvene bukve i livadu. Dok se pomalo
stideo to je tako grub i krt na reima, u isto vreme se i iznenadio to se vie uopte ne
ustruava pred Bertom. Ponaao se kao da je ona dve godine mlaa od njega. A ona je
bila blaga, mirna, bojaljiva, nije progovarala ni re i pogledala ga je tek ponekad, kao da
mu se zbog neega izvinjava.
Kod alosne vrbe sreli su drugo dvoje. Uitelj je i dalje priao, gospoica se uutala i
izgledala neraspoloena. Paul je iznenada postao govorljiviji. Skrenuo im je panju na
staro drvo, razgrnuo visee grane i pokazao im klupu postavljenu oko stabla.
Seemo ovde, naredila je gospoica Tusnelda.

95
 Anna&zdls

Seli su na klupu jedan do drugog. Bilo je vrlo toplo i puno isparenja, a zelena
polutama je bila meka, sparna i uspavljujui Paul je sedeo desno od Tusnelde.
Kako je ovde mirno!, zapoeo je gospodin Homburger. Gospoica je samo klimnula
glavom.
,,I tako je vrelo, rekla je neto kasnije. Neko vreme neemo nita govoriti.
I tako su sve etvoro sedeli i utali. Pored Paula, na klupi je leala aka gospoice
Tusnelde, dugaka, uzana aka dame, s vitkim prstima i divnim negovanim noktima koji
su blago svetlucali. Izlazila je iz irokog svetlosivog rukava; tako bela kao i deo ruke koji
se video iznad lanka, malo izvijena, leala je mirno kao da se umorila.
Svi su i dalje utali. Paul je razmiljao o prethodnoj veeri. Ta ista dugaka, mirna
ruka je spokojno visila, a itava prilika je bez pokreta upola leala, a upola sedela. To je
njoj priliilo, njenoj figuri, odei, njenom prijatnom mekom ne ba oputenom glasu,
priliilo je i njenom licu s mirnim oima da tako pametno, negovano i oputeno izgleda.
Gospodin Homburger je pogledao na sat.
Izvinite, moje dame, ja sada moram na posao. Vi ostajete ovde, Paule?
Poklonio se i otiao. Ostali su utei sedeli. Paul je svoju levu ruku polako,
nespokojno i obazrivo kao neki prestupnik pribliavao ruci gospoice, a onda je ostavio
da lei sasvim uz njenu. Nije znao zato to radi. To se dogaalo protiv njegove volje, a pri
tome mu je bilo tako vrelo i toliko je strepeo da mu je elo bilo potpuno vlano.
Ni ja ne volim da igram kriket, javila je tiho Berta, kao iz nekog sna. Posle
uiteljevog odlaska, izmeu Paula i nje ostao je prazan prostor i ona je stalno razmiljala
da li da se priblii ili ne. to god je due odugovlaila, postajalo je sve tee da to uradi, a
da se ne bi oseala potpuno sama, poela je da pria.
To stvarno nije zabavna igra, nastavila je posle due pauze, nesigurnim glasom.
Niko joj nije odgovorio.
Opet je sve bilo tiho. Paul je verovao da se uju otkucaji njegovog srca. Neto ga je
teralo da ustane i da kae neto zabavno ili glupavo ili jednostavno da pobegne. Ali ostao
je da sedi, ostavio ruku na istom mestu i inilo mu se da mu polako nestaje vazduha i da
e se uguiti. Ali bilo mu je i prijatno, na jedan tuan i muan nain prijatno.
Gospoica Tusnelda je svojim mirnim i nekako umornim pogledom gledala u
Paulovo lice. Primetila je da on netremice posmatra svoju levu ruku, koja je leala tik uz
njenu desnu.
Pomerila je malo ruku, poloila je vrsto na Paulovu i ostavila tako da lei. Ruka joj
je bila meka, ali snana i topla. Paul se prepao kao iznenaeni lopov i poeo da drhti, ali
ruku nije povukao. Skoro da nije mogao da die, srce mu je jako lupalo, a celo telo mu je
gorelo i smrzavalo se u isto vreme. Polako je postao potpuno beo i gledao u gospoicu
ponizno i s puno straha.
Vi ste preplaeni?, nasmejala se tiho. ,,A ja sam poverovala da ste zaspali.
Nije mogao nita da izusti. Ona je sklonila svoju ruku, a njegova je ostala na klupi i
jo uvek oseala njen dodir. eleo je da je pomeri, ali bio je tako iznuren i pometen da
nije mogao da razmilja niti da odluuje, nije mogao nita da radi, apsolutno nita.
Odjednom, iznenadili su ih preplaeni zvuci grcanja, koje su uli iza sebe. Paul se
odmah povratio i ustao duboko uzdahnuvi. Ustala je i Tusnelda.
Duboko povijena, Berta je sedela na svom mestu i jecala.
Izaite, rekla je Tusnelda Paulu. Mi emo doi za vama.

96
 Anna&zdls

A kada je Paul izaao, dodala je: Dobila je glavobolju. Doi, Berta. Ovde je isuvie
vrelo, ova zapara gui. Doi, saberi se. Idemo kui.
Berta nije odgovarala. Njen mravi vrat je poivao na svetloplavom rukavu lagane
haljinice, iz koga je visila tanka, koata ruka sa irokim lankom. Plakala je mirno i tiho
jecala, a posle nekog vremena je pocrvenela, zaueno doterala haljinu, zabacila kosu
unazad i polako i mehaniki poela da se smeje.
Paul nije mogao da se smiri. Zato je Tusnelda stavila svoju ruku preko njegove? Da
li je to bila samo ala? Zna li ona kako to neobino boli? Koliko god bi se puta iznova na
to podsetio, uvek bi imao isti oseaj; guenje, gr mnogih nerava i krvnih sudova,
pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna utrnulost, udnovato
talasanje u srcu, kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno, a tako je bolelo.
Proao je pored kue do ribnjaka i etao tamo-amo po vonjaku. Omorina se
pojaavala. Nebo se potpuno prekrile oblacima i spremala se nepogoda. Nije bilo vetra,
samo tu i tamo u granju neko stidljivo drhtanje, od koga bi se i ukasta kao ogledalo
ravna povrina ribnjaka na trenutak naborala i zadrhtala.
Mali stari amac koji je leao privezan na travnatoj obali zapao je mladiu za oko.
Uao je u njega i seo na jedinu preostalu klupu za veslanje. Ali nije odvezao amac, jer
vesla ve odavno nisu bila tu. Spustio je ruku u vodu; bila je neprijatno mlaka.
Neprimetno, obuzela ga je bezrazlona tuga koja mu je bila potpuno strana. Kao da
je bio u nekom nespokojnom snu, u kome ne moe da se pomeri iako to eli. Bledunjavo
svetio, tamno oblano nebo, mlako jezero s koga se dizala para i stari mahovinom
prekriven amac bez vesala izgledali su mu neveselo, jadno i alosno, povezani nitima
neutenosti, to je i on, bez nekog objanjivog razloga, oseao.
Iz kue je uo muziku klavira, nejasnu i tihu. Znai da su ostali u kui i da im otac
svira. Uskoro je prepoznao komad, bila je to Grigova muzika, Per Gint. Poeleo je da i on
ude, ali ostao je da sedi i gledao preko trome vode i kroz umorne, nepokretne grane voa
u oblano nebo. Nikako nije mogao kao inae da se raduje nadolazeem nevremenu, iako
uskoro sigurno mora da se srui prvo pravo ne vreme ovoga leta.
Onda je muzika prestala i neko vreme se sve utialo dok se nisu ponovo zaljuljali
tonovi nene, bojaljive i neobine muzike. A zatim i pesma. enski glas. Pesma je Paulu
bila nepoznata, nikada je nije uo, takvog neeg nije mogao da se seti. Ali prepoznao je
glas, neto priguen i malo umoran. Bila je to Tusnelda. Njeno pevanje verovatno nije
bilo nita posebno, ali je pogodilo i uzrujalo deaka, guei ga i muei ga isto kao i dodir
njene ruke. Sluao je nepomian, i dok je tako napregnut sedeo, prve mlake i teke kapi
kie su pale u ribnjak. Padale su mu na ruke i lice, a on ih nije primeivao. Oseao je
samo da se neto potiskujue, kipue oko njega ili u njemu samom skuplja, nadima i trai
izlaz. U isto vreme pao mu je na pamet deo iz Ekerharda i u tom momentu ga je
iznenadilo i preplailo sigurno saznanje. Znao je da je zaljubljen u Tusneldu. Takoe je
znao da je ona odrasla dama, a on kolarac, i da e sutra otputovati.
Pesma je odavno prestala, oglasilo se zvono koje poziva na obed i Paul se laganim
korakom uputio ka kui. Pred vratima je obrisao kine kapi s ruku, zagladio rukom kosu
unazad i udahnuo duboko kao da se nalazi pred tekim zadatkom.
Ah, pa ipak ve pada, poalila se Berta, znai nema nita od onoga?
,,A od ega?, upitao je Paul, ne diui pogled s tanjira.
Pa mi smo se... vi ste obeali da danas proetamo do brda,
Ah to. Ne, po ovakvom vremenu to je stvarno nemogue.

97
 Anna&zdls

eleo je da je pogleda i upita kako se osea, ali se i radovao to to nije uinio. Onaj
muan trenutak kada je plakala ispod vrbe potpuno je zaboravio. Taj iznenadni izliv
nemoi je ionako malo uticao na njega i samo je potvrdio njegovo verovanje da je ona jo
uvek prava devojica. Umesto da na nju obrati panju, neprestano je gledao preko stola,
u gospoicu Tusneldu.
Ona je s uiteljem koji se stideo svoje jueranje aave uloge vodila ivahan
razgovor o sportu. Gospodin Homburger je ru postupao kao i mnogi drugi ljudi; govorio
je o stvarima u koje se uopte nije razumeo, dopadljivije i s vie lakoe nego kada pria o
onima koje su mu mnogo blie i vanije. Glavnu re je vodila dama, a on se zadovoljavao
pitanjima, pokretima glavom, potvrivanjem i reenicama s puno naglaenih pauza.
Pomalo koketan nain askanja mlade dame oslobodio ga je njegovog uobiajenog
naina govora koji je bio kitnjast, ak mu je uspelo i da se nasmeje kada je prosuo malo
vina i da sve prihvati s lake i smene strane. Njegova lukavo uvijena molba da gospoici
posle obeda proita jedan deo iz svoje omiljene knjige bila je ljupko odbijena.
Tebe, dete, vie ne boli glava?, upitala je tetka Greta.
,,O ne, nimalo, odgovorila je Berta poluglasno, ali i dalje je vrlo jadno izgledala.
O, vi deco!, naglas je razmiljala tetka, kojoj nije promakla ni Paulova uzrujanost i
nesigurnost. Neto je nasluivala, ali je odluila da ovo dvoje ljudi ne uznemirava bez
neizbene potrebe, ali i da obrati punu panju kako bi mogla da sprei neugodnosti. Ovo
je Paulu bio prvi put, u to je bila sigurna. Jo neko vreme i on e da preraste njenu brigu,
a njegovi putevi e biti skriveni njenom pogledu! O, deco!
Napolju je postalo mranije. Poela je kia i padala neravnomerno pod udarcima
vetra. Oluja je jo oklevala i grmelo je negde daleko.
Plaite li se nepogode?, upitao je gospodin Homburger svoju damu.
Naprotiv, ne znam nita lepe. Otii emo do paviljona u bati i posmatrati. Hoe li
sa mnom, Berta?
Ako to eli, vrlo rado.
,,A vi gospodine uitelju?
Divno, ba se radujem. Ove godine je ovo prva oluja, zar ne?
Odmah posle obeda, ispod otvorenog kiobrana otili su do najblieg paviljona.
Berta je ponela knjigu sa sobom. Hoe li im se i ti pridruiti, Paule?, ohrabrivala ga
je tetka.
Hvala ne, morao bih da vebam. U haosu oseanja koja su ga muila otiao je u
sobu u kojoj je bio klavir. Jo nije ni poeo da svira, a nije znao ni ta bi poeo, a u sobu je
uao otac.
Mladiu, zar ne bi mogao da se premesti u neku drugu sobu? Lepo je od tebe to
eli da veba, ali sve u svoje vreme, mi stariji bismo kod ovakve omorine pokuali malo
da odspavamo. Dovienja, deko!
Deak je izaao kroz trpezariju, preko hodnika i stigao do ulaza. Upravo je uspeo da
ugleda ostale kako ulaze u paviljon. Kada je iza sebe zauo tihe tetkine korake, brzo je
izaao iz kue i urno se udaljio, pognute glave i s rukama u depovima. Grmljavina je
uestala, a prva svetlost munje drhtavo je cepala natmureno crnilo. Prkosno je trpeo kiu
koja mu je natapala odeu. Jo uvek ne okrepljujui, lelujavi vazduh ga je ugrejao, pa je
obe ruke podigao u susret tekim kapima kie. Ostali su zadovoljno sedeli jedan pored
drugog u paviljonu, smejali se, brbljali, a na njega niko nije ni pomislio. Neto ga je vuklo
tamo ka njima, ali njegov ponos je prevagnuo; nije hteo da poe s njima, pa sada nee ni

98
 Anna&zdls

trati za njima. Tusnelda ga uopte nije pozvala. Bertu i gospodina Homburga jeste, ali
njega ne. Zato njega nije pozvala?
Potpuno mokar, ne pazei kuda vodi staza, stigao je do batenske kuice. Munje su
sada skoro bez pauze krstarile nebom uzdu i popreko u fantastinim vratolomnim
linijama, a kia je umila jo jae. Ispod drvenih stepenica batenske upe neto je
krenulo i odatle se uz prigueno reanje pojavio veliki pas. Kada je prepoznao Paula,
priao mu je, radosno se umiljavajui. U iznenadnoj provali nenosti, Paul ga je obgrlio
oko vrata, privukao nazad u tamniji ugao stepenita, priao mu i mazio ga tako uuren,
ni sam vie ne znajui koliko dugo.
U paviljonu je gospodin Homburger pomerio gvozdeni batenski sto do zadnjeg
zida, na kome su bili nacrtani motivi italijanske morske obale. Vesele boje sa slike, plava,
bela i roze, nisu se uklapale u kino sivilo i uprkos omorini izgledalo je kao da se
smrzavaju.
Imate loe vreme za posetu Erlenhofu, rekao je gospodin Homburger.
Zato? Mislim da je nevreme velianstveno.
I vi takoe, gospoice Berta?
O, da, meni se veoma dopada.
Bio je besan to je mala pola s njima. Upravo sada, kada je poeo da se s lepom
Tusneldom bolje sporazumeva.
,,A sutra ete stvarno otputovati?
Zato to kaete tako tragino?
To me rastuuje.
Odista?
Ali, milostiva gospoice...
Kia je dobovala po tankom krovu i navirala u estokim talasima iz cevi za odvod.
Znate, gospodine, vi imate kao uenika jednog veoma dragog mladia. Mora da vam
priinjava zadovoljstvo poduavati nekog takvog.
Mislite li to ozbiljno?
Naravno. On je divan mladi - zar ne, Berta? ,,O, ja ne znam, skoro da ga i ne
viam.
Zar ti se ne dopada?
Da, svia mi se. O, da.
ta predstavlja u stvari ova slika na zidu, gospodine Homburger? Izgleda kao
rivijera.
Paul je posle dva sata, potpuno mokar i mrtav umoran, uao u kuu, okupao se
hladnom vodom i presvukao se. ekao je da se ono troje vrate u kuu, a kada su stigli i
kada je u hodniku uo Tusneldin glas, oduzeo se od straha i dobio lupanje srca. A onda je
odmah uradio neto za ta malopre nije verovao da ima hrabrosti.
Kada se gospoica popela stepenicama, saekao je na vrhu, izaao pred nju i predao
joj buket rua. Bile su to divlje rue puzavice, koje je isekao napolju po kii.
Da li je to za mene?, upitala je Tusnelda.
Da, za vas.
ime sam ja to zasluila? Ja sam se ve uplaila da me ne podnosite.

99
 Anna&zdls

,,Oh, vi se samo alite.

Zasigurno ne, dragi Paule. Zahvaljujem vam na divnom cveu. Divlje rue, zar ne?
Rue puzavice.
Kasnije u se jednom od njih zakititi. A onda je otila u svoju sobu.
Uvee su ovoga puta ostali u sali. Ve je osveilo, a napolju je jo kapalo sa ispranih i
blistavih grana. Imali su u planu malo muziciranja, ali je profesor vie voleo da provede
par sati u razgovoru s Abderegom. Svi su se udobno smestili u velikoj prosroriji, gospoda
su puila, a mladi su pred sobom imali bokale s limunadom.
Tetka je s Bertom razgledala album i priala joj stare dogaaje. Tusnelda je bila
raspoloena i mnogo se smejala. Uitelja je prilino uznemirio dugaak razgovor bez
rezultata koji su vodili u paviljonu, ponovo je bio nervozan i trzao miie na licu. To to
ona sada tako s deaiem Paulom koketira smatrao je neukusnim i traio je podesnu
formu da joj to kae.
Paul je bio najivahniji od svih. To to je Tusnelda nosila njegovu ruu za pojasom i
to mu je rekla dragi Paul opilo ga je kao vino. alio se, priao priice, goreli su mu
obrazi i nije skidao pogled s dame koja mu je graciozno dozvolila da joj se udvara. Pri
tome je iz dubine svoje due bez prestanka sluao: Ona odlazi sutra! Ona odlazi sutra! I
to je glas bio jai i bolniji, to se enjivije i grevitije hvatao za ovaj divni trenutak i
toliko mu se radovao. Gospodin Abdereg, koji je u trenutku uo prie preko stola, uz
smeh je dobacio: Paule, rano si poeo.
To ga nije pomelo. Za trenutak ga je obuzela udna elja da izae napolje, osloni
glavu na okvir od vrata i da jeca. Ali ne, ne!
Za to vreme Berta je s tetkom prela na ti i bila zahvalna na njenoj zatiti.
Pritiskalo ju je to to Paul samo nju ne primeuje. to joj itav dan nije uputio ni jednu
jedinu re, pa se umorna i nesrena prepustila divnim nenostima tetka Grete.
Oba stara gospodina su hrabrili jedan drugog u oivljavanju uspomena i nisu
primetili da se u mladiu pored njih kovitlaju i bore estoke strasti.
Gospodinu Homburgeru je bilo sve tee. Da je tu i tamo u razgovor pomalo ubacivao
orrovne strelice skoro da i nije primeeno, i to je vie u njemu rasla gorina i to se vie
protivio, utoliko mu je manje polazilo za rukom da pronae odgovarajue rei. Paulovo
ponaanje je smatrao detinjastim, a gospoicino reagovanje na to neoprostivim.
Najradije bi im poeleo laku no i napustio ih. Ali to bi izgledalo kao priznanje da je
ispucao svoju municiju i da je nesposoban za borbu. Radije e ostati tu i prkositi. I ma
koliko mu je njeno veeranje vragolasto, igri naklonjeno bie bilo neprijatno, ipak nije
mogao da skine pogled s njenih mekih pokreta i malo zarumenjenog lica.
Tusnelda ga je posmatrala i uopte se nije trudila da sakrije zadovoljstvo koje je
oseala zbog Paulove usplamtele strasti, pogotovo kada je primetila da to uitelja ljuti. A
ovaj, koji ni u kom pogledu nije bio ovek obdaren snagom, polako je osetio da se
njegova srdba pretvara u rezignaciju, kojom su svi njegovi ljubavni pokuaji zavreni. O,
bio je dovoljno umean da se ak i u razoaranju, bolu i usamljenosti moe potpuno,
skrivenim zanosom naslaivati. Iako drhtavih usana, ipak je uivao; iako neshvaen i
prezren, bio je ipak junak na sceni, bio je rtva neme tragedije, s osmehom i noem u
srcu.

Razili su se veoma kasno. Kada je Paul uao u svoju hladnu spavau sobu, kroz
otvoreni prozor je ugledao spokojno nebo, prekriveno nepokretnim mlenobelim

100
 Anna&zdls

paperjastim oblacima; kroz njihovu tanku koprenu probijala se meseeva svetlost,

uzbudljiva i jaka, i hiljadu puta se ogledala u mokrom liu drvea u parku. Daleko iznad
brda, nedaleko od tamnog horizonta, svetleo je kao neko ostrvo uzani i dugaki komadi
istog neba, vlaan i blag, a u njemu jedna jedina bleda zvezda.
Deak je jo dugo stajao na prozoru, ali nije video nita osim belih oblaka, a u sebi je
oseao sve, ohlaen vazduh, potmule tonove huanja udaljene oluje, i udisao blagi
vazduh nekog drugog sveta. Pognut, gledao je kroz prozor, ali nije video nita, kao da je
zaslepljen, a pred njim se prostirala neizvesna i mona zemlja ivota i strasti, drhtava od
vrelih oluja i zasenena tamnim sparnim oblacima.
Tetka je poslednja otila na spavanje. Paljivo je proverila vrata i prostorije,
pregledala svetiljke, provirila u mranu kuhinju i tek onda se popela stepenicama u
svoju sobu, upalila sveu i sela u staromodnu fotelju. Znala je kako stoji stvar s deakom
i u sebi se radovala to gosti sutra odlaze. Iako je sve teklo u najboljem redu, znala je da
e joj deakova dua izmai i bilo joj je potpuno jasno da e biti sve vea zagonetka, i sa
zebnjom je posmatrala njegove prve deake ljubavne korake, od kojih je ona u svoje
vreme samo malo i skoro samo gorinu osetila. Onda je pomislila na Bertu, uzdahnula,
malo se nasmejala, a onda dugo u fioci traila nekakav oprotajni poklon za devojicu. A
onda se odjednom zaprepastila kada je videla koliko je kasno.
Nad uspavanom kuom i tamnim vrtom mirno su stajali mlenobeli, tanki, prozirni
oblaci, nebesko ostrvce na horizontu naraslo je u dugako, isto, tamno i jasno polje,
gizdavo nakieno blistavim zvezdama, a preko najdaljih brda izvukla se blaga, tanka
srebrna linija, koja ih je odvajala od neba. U bati je osveeno drvee disalo duboko i
odmaralo se. Na stazi u parku meala se tanka nestvarna senka oblaka s crnom
okruglom senkom crvene bukve. Blagi vazduh, jo uvek pun vlage, lagano je isparavao
put potpuno jasnog neba. Male vodene lokve su na placu sa ljunkom i na kolskom putu
bleskale zlatnom bojom ili se presijavale nenoplavo. Uz kripanje, kola su stigla pred
kuu. Uitelj se vie puta duboko poklonio, tetka se srdano pozdravljala i svima stisla
jo jednom ruku, sluavke su u pozadini iz hodnika posmatrale odlazak.
Paul je u kolima sedeo preko puta Tusnelde i pravio se raspoloen. Hvalio je lepo
vreme, veliao dragocene izlete u planine i usisavao poudno svaku re i svaki osmeh
lepe gospoice. Rano tog jutra se s griom savesti odunjao do bate i u brino odgajanoj
omiljenoj leji svog oca ubrao draesnu poluotvorenu ruu mesearku. Umotao ju je u
svileni papir, sakrio u unutranji dep na grudima i stalno se plaio da je ne prignjei.
Takoe je strahovao od mogunosti da mu otac to sazna.
Mala Berta je bila potpuno mirna i drala je pred licem granicu procvetalog
jasmina, koju joj je tetka dala na polasku. U sutini se potpuno radovala odlasku.
elite li da vam jednom poaljem pisamce?, upitala je veselo Tusnelda.
O, da, nemojte zaboraviti. To e bin divno.
A onda je nastavio: ,,A onda ga i vi morate potpisati, gospoice Berta.
Bila je malo iznenaena, ali je potvrdila.
,,U redu, nadam se da emo se toga setiti, rekla je Tusnelda.
Ja u te podsetiti, kazala je Berta.
Utom su ve stigli na elezniku stanicu. Voz je trebalo da stigne tek kroz etvrt sata.
Tih etvrt sata Paul je oseao kao neprocenjivi milosni dar. Ali sve se udno odvijalo;
otkada su izali iz kola i etali tamo-amo po stanici, vie nije mogao da izusti ni re, niti
da kae ita veselo. Iznenada je bio potiten, skuenih misli, esto je pogledao na sat i

101
 Anna&zdls

oslukivao da li voz ve dolazi. U poslednjem trenutku je izvukao ruu iz depa i na

stepenicama vagona gurnuo je gospoici u ruku. Veselo ga je pozdravila i ula u vagon.
Voz je krenuo i otiao i sve se zavrilo.
Najeio se od pomisli na vonju do kue zajedno sa ocem i, kada je ovaj ve uao u
kola, Paul je zastao i rekao: Meni bi u stvari priinjavalo zadovoljstvo da se peice
vratim kui.
Ima neki teret na dui, dekiu?
O, ne, oe, izai u ja s time na kraj.
Gospodin Abdereg je veselo mahnuo i odvezao se.
Treba samo to da proguta, mrmljao je za sebe, ubiti ga nee. Posle vie godina,
sada se prvi put setio svoje prve ljubavne avanture i zaudio se kako sve tako tano
pamti. A sada je ve doao red na njegovog deaka. Ali dopalo mu se to je deko ukrao
ruu. Video ga je. Kod kue je na trenutak zastao u dnevnoj sobi, pred ormanom s
knjigama. Izvukao je knjigu Jadi mladoga Vertera i stavio je u dep, a onda je odmah
ponovo izvadio, malo prelistavao, poeo da zvidi neku pesmicu i vratio knjiicu na
mesto.
Za to vreme, Paul je koraao vrelim kolskim putem ka kui i trudio se da sliku lepe
Tusnelde uvek ima pred sobom. Tek kada se vreo i malaksao dokopao parka, irom je
otvorio oi i razmiljao o tome ta bi sada trebalo da radi. Odjednom mu je sevnulo i
seanje ga je neodoljivo odvuklo do alosne vrbe. Sa arkom eljom, estoko uzbuen,
potraio je drvo, uvukao se kroz zavesu od grana, seo na isto mesto na klupi gde je jue
sedeo pored Tusnelde i gde je stavila svoju ruku na njegovu. Zatvorio je oi, ruku stavio
na klupu i osetio jo jedanput unutranju buru koja ga je jue epala, opila i kinjila.
Plamenovi su palacali oko njega, more je umilo, a vrele bujice su podrhtavale na
uteim, purpurnim krilima, i odlazile dalje.
Paul nije sedeo dugo na klupi kad su se zauli koraci i neko se provukao. Zbunjeno je
pogledao, otrgnut od svojih snova, a pred njim se stvorio gospodin Homburger. Ah, vi
ste tu, Paule? Ve dugo?
Ne, bio sam na eleznikoj stanici i peke sam se vratio.
I sada tako melanholini sedite ovde.
Ne, nisam turoban.
Dobro onda. Ja sam vas dodue gledao i mnogo ivljeg.
Paul nije nita odgovorio. Trudili ste se mnogo oko dama.
Tako vam se ini?
Posebno oko jedne. Ja bih pre pomislio da ete prednost dati mladoj gospoici.
Tom devojurku? Hram.
Tano, tom devojurku.
Uitelj se neprijatno iskezio i bez ijedne izgovorene rei okrenuo se i otiao
sredinom livade.
U podne je za vreme obeda bilo veoma tiho.
Izgleda da smo svi pomalo umorni, kroz smeh je izgovorio gospodin Abdereg, ,,i ti,
Paule, takoe. A vi, gospodine Homburgere? Meutim, to je bila prijatna promena, zar
ne?
Naravno, gospodine Abderee.

102
 Anna&zdls

,,S gospoicama ste se veoma dobro zabavljali? Vi ste u to dobro upueni.

O tome bi mogao Paul da vas izvesti. Ja sam naalost imao to zadovoljstvo samo na
trenutak.
ta ti na ovo kae, Paule?
Ja? A o kome vi to govorite?
O gospoici Tusneldi, ako nema nita protiv. A nekako mi se ini rasejan...
Ah, to bi se mladi toliko mnogo bavio damama, dobacila je tetka.
Ponovo je postalo vrelo. Prostor ispred kue isijavao je toplotu, a na ulici su se i
poslednje kapi kie osuile. Na svojoj sunanoj livadi stajala je stara crvena bukva,
prelivena toplim vazduhom, a na jednoj njenoj debeloj grani sedeo je
Paul Abdereg, naslonjen na stablo, potpuno prekriven crvenkastom tamnom
senkom lia. To je bilo staro omiljeno deakovo mesto, gde je bio siguran od svakog
iznenaenja. Tu, na bukovoj grani, u jesen tri godine ranije tajno je itao Razbojnika, tu je
prvi put popuio pola cigare i tu je nekada napisao podrugljivu pesmicu o svom ranijem
kunom uitelju, koja je strano naljutila njegovu tetku. Razmiljao je o toj i drugim
ludorijama s nekakvim nadmonim, popustljivim oseanjem, kao da se to dogodilo pre
mnogo, mnogo vremena. Detinjarije, detinjarije!
Duboko je uzdahnuo, uspravio se, oprezno je siao, izvadio depni noi i poeo da
urezuje na stablu. Hteo je da uree srce, a u njemu slovo T, i odluio je da to uradi lepo i
precizno, pa makar mu za to trebalo vie dana.
Jo iste veeri je otiao u batu da naotri no. Sam je okretao brusni toak. Na
povratku je neko vreme sedeo u starom amcu, lupkao rukom po vodi i pokuavao da se
prised melodije pesme koju je jue odavde sluao. Nebo je ve bilo dopola prekriveno
oblacima i izgledalo je da e preko noi ponovo biti oluje.
(1905)

103
 Anna&zdls

PRONALAZA

Moj prijatelj Konstantin Silbernagel je bio u dobrim odnosima sa svim gospoicama u

komiluku, ali devojku nije imao. Kada bi ugledao neku koja stoji ili nekud ide, posluio
bi se ljubaznim pozdravom, nekom alom, prijateljskim i poverljivim zadirkivanjima, one
bi zastale, gledale za njim i uivale; mogao je da ima svaku od njih. Ali on to nije hteo.
Kad god bi u radionici bilo prie o devojkama ili ljubavnim dogaajima, on bi samo
slegnuo ramenima, a kada bi ga neko od nas drugara upitao za miljenje, smekao se i
odgovarao:
Samo napred, samo napred, vi utokljunci. Doiveu da se svi redom oenite.
A zato da ne, dobacivali bi poneki, zar je enidba takva nesrea?
Moe da proba. Ali ja ne. Ja ne!
esto smo mu se zbog toga smejali, naroito zato to nije bio enomrzac. Devojku
stvarno nije imao, ali protiv prolaznog, kratkog aikovanja, laganog zagrljaja ili na brzinu
ukradenog poljupca Silbernagel nije imao nita. Pretpostavljali smo da on negde daleko
ima neku devojku i da e ipak biti prvi koji e se oeniti. Zaraivao je dobro i mogao je da
postane majstor kad god poeli, a takoe se zuckalo da ima debelu uteevinu. Sve u
svemu, Konstantin je bio ovek koji se svima dopadao. Nikada nije doputao da
primetimo koliko je vetiji i koliko vie razume od nas; ako neko zatrai savet, on rado
pomogne i prihvati se posla. Inae, bio je kao dete, rado i brzo pone da se smeje, lako ga
je bilo ganuti, lako ga je bilo oneraspoloiti, ali je bio bezazlen i ja nikada nisam video da
je nekog uenika udario ili se nepravedno izvikao.
Tada sam jo verovao da u mainskoj radionici mogu da uradim pravu stvar, pa sam
se sve vie vezivao za Silbernagela, jer je u obdarenosti i iskustvu daleko prevazilazio
ostale drugove. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati ga kako radi, tako lako, zadovoljno i
bez greke. Sve mu je ilo od ruke. Uvek je radio fine poslove kod kojih ne moe da se
spava i dremucka, gde mora da se obrati sva panja, i nikada nije pokvario nijedan
komad. Veliko zadovoljstvo mu je priinjavalo montiranje novih maina; nove
konstrukcije koje do tada nije nikada radio sklapao je i pokretao kao u deijoj igri, a pri
tome je izgledao tako plemenito i posebno da sam tada prvi put shvatio pravo znaenje
izreke da duh vlada materijom i da je volja jaa od mrtve mase.
Postepeno sam otkrio da se moj drug Konstantin ne zadovoljava samo postojeim
zanatskim poslovima. Primetio sam da on ponekad vikendom jednostavno nestane,
nigde ga nema, i uskoro sam otkrio da se tada nalazi u svom iznajmljenom sobiku, sedi i
crta. U poetku sam mislio da ne eli da mu zaraju vetine iz veernje kole, ali sam
jednom otiao kod njega i sluajno video da radi na reavanju nekakve konstrukcije, a
kada sam dalje o tome zapitkivao, izvukao sam od njega da radi na jednom pronalasku.
Od kada sam to saznao, imali smo prisan prijateljski odnos, i posle kraeg vremena znao
sam za sve njegove tajne. Do tada je konstruisao dve maine, od kojih je jedna bila jo na
papiru, a od druge je ve napravljen model. Bilo mi je zadovoljstvo gledati njegove
crtee, izvedene besprekorno, isto i precizno.
Moje veernje druenje s Konstantinom pretrpelo je prekid kada sam u jesen
upoznao France Brodbek i s njom zapoeo vezu. Tada sam poeo ponovo mnogo da
piem, to sam posle kole latinskog zanemario, a slatka, lakomislena devojka kotala me
je vre nego to je moda vredela, mada sam iz te veze izaao i s jednim plavim okom.

104
 Anna&zdls

Jedne veeri, posle dueg odsustva, doao sam ponovo u Konstantinovu sobu na
mansardi i pozdravio ga sa pomozi boe. Gledao me je zamiljeno, a onda me tako
temeljno ribao zbog dogaaja s devojkom da sam skoro hteo da ga napustim. Ali ipak
sam ostao tu, jer su u njegovom ljutitom govoru bile injenice koje su mojoj mladikoj
sujeti veoma laskale.
Ti si isuvie dobar za tu enu, rekao je, i uopte, isuvie vredan za vezu sa enama.
Ukoliko to ne shvati, nee postati veliki mehaniar. Ali ima u tebi neto to tek treba da
izae na videlo, ukoliko ti to pre toga ne upropasti svojim ljubavnim doivljajima.
Onda sam ga upitao zato je u stvari toliko gnevan na prie o ljubavi, na enidbu.
Gledao me je neko vreme ozbiljno, a onda poeo:
Mogu odmah da ti kaem. To ba i nije za priu, to je samo jedno iskustvo ili
epizoda, svejedno kako se zove. Ali ti e razumeti ako paljivo slua. Naime, jednom
sam bio sasvim blizu enidbe, i od tada mi je svega toga dosta. Moe da se oeni ko god
hoe, ali ja ne. Ja ne! Razume?
U gradu Kamtatu sam proveo dve godine. Radio sam u livnici, u jednom sreenom
pogonu, gde je moglo mnogo da se naui. Kratko pre toga konstruisao sam mainicu za
obradu drveta, izradu epova i slinog, veoma elegantnu, ali ne naroito praktinu.
Zahtevala je mnogo snage, tako da sam ipak celu spravu rasturio. Onda sam poeleo da
jo neto valjano nauim i to sam i radio, a posle par meseci sam poeo ponovo; odluih -
malu ve-mainu u uraditi dobro! Stanovao sam kod loaeve udovice, na maloj
mansardi, i tu bih svake veeri sedeo, crtao i raunao. To je bio divan period. Dragi boe,
ta ovek inae ima od ivota nego da neto stvori u svojoj glavi i podari svetu?
,,U istoj kui je stanovala i valja. Zvala se Lena Kolderfinger, imala je lepu figuru,
nije bila ba visoka, ali je bila skladno graena i prijatna. Naravno, brzo smo se upoznali,
i kako je to u prirodi mladih bia da se oseaju prijatno u drutvu devojaka, osmehivao
sam joj se, ponekad joj rekao neto zabavno, smejali smo se zajedno i uskoro smo postali
dobri poznanici i imali prijatan odnos. Poto je bila pristojna devojka i nije nita
nepristojno dozvoljavala, jo vre smo se vezali jedno za drugo. Petkom uvee smo
odlazili u etnje, nedeljom u selo, u gostionicu ili na ples. Jednom, kod kinog vremena,
dola je u moj sobiak; pokazao sam joj skice ve-maine i sve joj objasnio, jer ona
naravno o tome nije imala pojma. Usred ivog objanjavanja i pokazivanja odjednom
sam primetio da ona od dosade zeva, da uopte ne gleda u moje crtee ve ispod stola u
svoje izme. Odmah sam prekinuo, skupio crtee i strpao ih u fioku, a da ona to uopte
nije primetila ve je odmah poela sa zadirkivanjem i poljupcima.
Kasnije sam razmiljao: a zato bi se devojka bavila mojim crteima ako nita od
toga ne razume, zar ne? Zakljuio sam da previe zahtevam. Tako je to prolo bez
posledica, sve je bilo u najboljem redu. Ona me je volela i nije dugo potrajalo, a poeli
smo da priamo o venanju. Moji izgledi nisu bili tako loi, mogao sam uskoro da
postanem nadzornik, Lena je imala pristojan miraz i jo plus par stotina uteenih
maraka. I kada smo to jedno drugom rekli i sve ozbiljnije mislili o venanju, ona je
postajala sve nenija, a ja nisam imao nita drugo u glavi osim zaljubljenosti.
Naravno, moju spravu nisam ni u crteu zavrio, jer sam sve vreme provodio s
Lenom, a glava mi je bila ispunjena samo stvarima u vezi sa enidbom. Bilo je stvarno
lepo i ja sam ba bio srean, kako i pristoji jednom mladoenji. Traio sam da mi se
poalju isprave iz mesta roenja, i konano, ekali smo samo moje unapreenje na poslu;
na ta nije trebalo jo dugo ekati, moda samo etiri ili est nedelja.

105
 Anna&zdls

Do tada je sve bilo u najboljem redu. Sve do otvaranja izlobe. O, svete zvezdane
tajne. Bila je to izloba zanatstva, prilino mala i otvorena u nedelju. Od fabrike sam
dobio jednu ulaznicu, a drugu, za Lenu, sam dokupio. Dobili smo popust. Bio je to veliki
rusvaj, moe samo da zamisli. Muzika, predstave, galama, puno ljudi, Leni sam kupio
suncobran od nekog svilenog materijala u svim moguim bojama i tako smo etali
unaokolo i bili veoma zadovoljni. Napolju je svirao vojni orkestar iz Ludvigsburga, vreme
je bilo divno i sve je bilo puno. Kasnije sam uo da su napravili gubitak, ali u to nisam
mogao da poverujem. Ili smo svuda, zagledali svaku stvaricu, a Lena je svaki put negde
zastajala, ali i ja. A onda smo doli do maina. Kako sam ih ugledao, palo mi je na pamet
da se ve mnogo nedelja nisam ni setio moje ve-maine. Odjednom me je tako strano
zabolelo da sam istoga trenutka poeleo da otrim do kue. Ne moe se opisati koliko me
je ovo onespokojilo.
'Doi, pusti te dosadne maine', rekla je Lena i pokuala da me odvue.
I dok me je tako vukla za ruku, shvatio sam da treba da se stidim, jer me ona
odvlai od svega to mi je ranije bilo vano i drago. Kao u snu, ali potpuno jasno sam
primetio: ili e se oeniti i propasti, ili e se ponovo baviti svojom ve-mainom. Tada
sam rekao Leni da elim jo neko vreme da ostanem u hali s mainama. Ona je gunala i
onda sama otila dalje.
Da, tako je to bilo. Uvee sam pomamno radio na svojim crteima, u ponedeljak
ujutru dao otkaz u fabrici, a etrnaest dana iza toga sam ve bio veoma daleko. I sada
radim na mainama, jednu ve imam u glavi, a ovu u sigurno patentirati, tako sigurno
kao to se zovem Silbernagel.
(1905)

106
 Anna&zdls

PRVA AVANTURA

udno kako se neki doivljaj otui, postane dalek i izmakne iz seanja! itave godine, sa
hiljade seanja, mogu da se izgube. Gledao sam kako deca idu u kolu i nisam pomislio na
svoje ako doba, gledao sam gimnazijalce i skoro da nisam bio siguran da sam i ja to
jednom bio. Posmatrao sam konstruktore maina u njihovim radionicama, nestalno
mnotvo u kancelarijama, a potpuno sam zaboravio da sam i ja nekada inio isto, nosio
plavu bluzu i kaput s uglaanim podlakticama. U knjiarama sam nailazio na udnovate
knjiice pesama osamnaestogodinjaka, izdate od izdavaa Pirsona iz Drezdena, i nikada
nisam pomislio na to da sam nekada i ja pisao sline stihove i od tih istih lovaca na pisce
bio prevaren.
Sve dok se jednom u etnji, u vozu ili nonim satima bez sna, celokupan zaboravljeni
deo ivota ne pojavi, bletavo osvetljen i kao na pozornici, sa svim pojedinostima,
sitnicama, sa svim imenima i mestima, zvukovima i mirisima. To se meni dogodilo
prethodne noi. U seanje mi se vratio doivljaj za koji sam svojevremeno bio siguran da
ga neu nikada zaboraviti, a na koji godinama nisam ni pomislio. Ba kao to ovek
zagubi neku knjigu ili depni noi, primeti da ih nema, a onda na njih zaboravi, sve dok
ih jednog dana ne ugleda u nekoj fioci meu ostalim sitnicama i dok ponovo ne postanu
njegove.

Imao sam osamnaest godina i to je bio kraj mog egrtovanja u mainskoj radionici.
Shvatio sam da u ovoj struci neu daleko napredovati i odluio da ponovo promenim
zanimanje. Dok sam traio priliku da o tome obavestim oca, ostao sam jo u pogonu i
radio delimino nerado, a delimino radosno, kao neko ko je ve dao otkaz i zna da su
mu svi putevi otvoreni.
Tada smo imali i jednog volontera u radionici, iji se ugled sastojao u tome to je bio
roak bogate dame iz susednog gradia. Dama je bila mlada udovica fabrikama,
stanovala je u maloj vili, imala elegantna kola i konja za jahanje, vaila za nadmenu i
ekscentrinu, zato to nije sedela u kafeima ve je umesto toga jahala, pecala, gajila lale i
drala bernandinca. O njoj se govorilo iz zavisti, sa zlobom i ogorenjem, posebno zato
to se znalo da je u Minhenu i tutgartu, gde je inae esto odlazila, bila vrlo drutvena.
Od kada je njen sestri ili roak poeo da volontira kod nas, tri puta je dolazila u
radionicu, pozdravila ga i razgledala nae maine. Svaki put je izgledala raskono i
ostavljala dubok utisak na mene kada je u prefinjenoj toaleti, radoznalih oiju i sa
zanimljivim pitanjima prolazila kroz garavu radionicu, visoka svetlokosa ena, s licem
tako sveim i naivnim kao da je neka devojica. Stajali smo unaokolo u svojim od ulja
zamazanim bluzama, crnih ruku i lica, i imali oseaj da nas je posetila princeza. A posle
posete smo svaki put primeivali da to ba i ne odgovara naem socijaldemokratskom
stavu.
Jednoga dana, u pauzi za uinu priao mi je volonter i rekao: Hoe li u nedelju sa
mnom kod moje tetke? Pozvala te je.
Pozvala me? Ne izvodi sa mnom glupe ale ili u ti zabiti nos u valov sa vodom. Ali
to je bila istina. Pozvala me je da doem u nedelju uvee. Vozom u deset se moemo
vratiti kui, a ukoliko se due zadrimo, vratie nas kolima.
Imati kontakt s vlasnicom luksuznih kola, gazdaricom koja ima posluitelja, dve
slukinje, koijaa i batovana, bilo je po mom tadanjem pogledu na svet jednostavno

107
 Anna&zdls

bezbono, ali to mi je palo na pamet tek kada sam ve pristao na posetu i zapitao se da li
je moje uto nedeljno odelo dovoljno dobro.
Do subote sam bio veoma napet i radostan. A onda me je uhvatio strah. ta treba
tamo da kaem, kako da se ponaam, kako s njom da razgovaram? Moje odelo, na koje
sam bio tako ponosan, odjednom je postalo izguvano i flekavo, a kragna iskrzana po
ivicama. Osim toga, eir mi je bio star i izlizan, a ni s moja tri najvrednija komada - par
nala na plitkim cipelama, polusvilena crvena kravata i cvikeri s niklovanim okvirom -
nisam bio zadovoljan.
U nedelju uvee sam s volonterom poao peke do Setlingena, bolestan od
uzbuenja i zbunjenosti. Ugledali smo vilu i zastali pred reetkama, ispred borova i
empresa, dok se zvuk zvona na vratima meao s laveom pasa. Sluga nas je pustio
unutra ne izgovorivi ni re, ophodio se s nama potcenjivaki i uopte se nije potrudio da
me zatiti od ogromnog bernandinca koji je skakao na mene. Sa strahom sam gledao u
svoje ruke, koje mesecima nisu bile tako briljivo oprane. Prethodne veeri sam ih pola
sata prao petrolejom i mekim sapunom.
Sama nas je primila u salonu, obuena u jednostavnu, svetloplavu haljinu. Pruila je
obojici ruku, zamolila nas da zauzmemo mesta, veera e odmah biti spremna.
Vi ste kratkovidi?, upitala me je.
Da, neto malo...
Naoare vam ne stoje nimalo lepo, znate li to? Odmah sam ih sklopio, stavio u dep
i napravio prkosno lice. ,,A 'soci' ste, takoe?, pitala je dalje. Mislite socijaldemokrata?
Da, naravno. ,,A zato, pobogu?
Iz ubeenja.
Ah, tako. Ali kravata je veoma lepa. A sada emo jesti. Valjda ste doli gladni?
U susednoj sobi su bila postavljena tri pribora. Sa izuzetkom tri vrste aa, suprotno
mojim oekivanjima, nije bilo niega to bi moglo da me dovede u nepriliku. Supa od
mozga, peenica, povre, salata i kola su bile jasne stvari, znao sam kako se jedu a da ne
zapadnem u tekoe. Vino je domaica sama sipala. Za vreme obeda, razgovarala je skoro
iskljuivo s volonterom. A od dobrog jela, uz vino koje mi je prijalo, oseao sam se
ugodno i odvano.
Posle veere, vinske ae su nam donete u salon, a kada mi je ponuena cigara i na
moje zaprepaenje upaljena crvenom i zlatnom sveom, moje zadovoljstvo je preraslo u
uivanje. Odvaio sam se da gledam u damu. A ona je bila tako prefinjena i lepa da sam
se osetio ponosno prenet na prostranstva plemenitog sveta o kome sam imao enjivo
nesigurnu predstavu iz romana i feljtona.
Zapoeli smo ivahan razgovor, a ja sam se osmelio da kaem da njenu primedbu o
socijaldemokratu! i crvenoj kravati primam kao alu.
Potpuno ste u pravu, rekla je uz osmeh, samo vi ostanite kod svojih ubeenja. Ali
kravatu biste morali malo nie da veete. Izgledate tako...
Stala je pred mene, sagla se, dohvatila moju kravatu obema rukama i povlaila je
levo-desno. Pri tome sam sa silnim zaprepaenjem osetio kako provlai dva prsta
izmeu dugmadi na mojoj koulji i lagano mi dodiruje grudi. Poto sam je uasnuto
pogledao, jo jednom me je lagano pritisla s oba prsta i pri tome me nepomino gledala u
oi.

108
 Anna&zdls

O, gromovi i oluje, pomislio sam, a srce je poelo besomuno da mi lupa dok se ona
malo izmakla i nastavila da mi doteruje kravatu. Onda me je ponovo pogledala, ozbiljno i
znaajno, i par puta lagano klimnula glavom.
Moe iz zadnje sobe da donese kutiju s igrama, rekla je svom sestriu, koji je
listao novine. Budi tako dobar.
On je otiao, a ona mi je prila iroko otvorenih oiju.
,,Oh, ti!, rekla je tiho i meko. Ti si mi tako mio.
Onda se pribliila mom licu, a usne su nam se spojile, nemo i vrelo, pa ponovo, i jo
jednom. Zagrlio sam je i privukao sebi, tu veliku lepu damu, tako snano da je verovatno
zabolelo. Ali ona je jo jednom potraila moja usta i dok me je ljubila, oi su joj bile
vlane i devianski svetlucale.
Volonter se vratio s igrama, seli smo i sve troje bacali kockice. Ona je bila
razgovorljiva, alila se pri svakom bacanju, a ja nisam mogao da izustim nijednu re i
imao sam muke s disanjem. Ponekad bi spustila ruku ispod stola i igrala se mojom, ili bi
je poloila na moje koleno.
Oko deset sati, volonter je izjavio da je vreme da nas dvojica krenemo kui.
Zar i vi ve idete?, upitala me je smeei se.
Nisam imao iskustva u ljubavnim stvarima, pa sam promucao: Da, vreme je da
krenemo. I ustao.
Pa, kada je tako..., dodala je, a volonter je ustao i krenuo. Pratio sam ga ka vratima,
ali upravo kada sam bio na pragu, ona me je povukla za ruku i privila se uz mene. U hodu
mi je aputala: Budi razuman, budi razuman! Ni to nisam shvatio.
Oprostili smo se, a onda smo nas dvojica trali do stanice. Kupili smo karte i
volonter je uao u voz. Ali meni sada nije bilo potrebno drutvo. Popeo sam se samo na
prvu stepenicu i, kada je voz zazvidao, iskoio sam i ostao na stanici. Bila je ve tamna
no.
Oamuen i neraspoloen iao sam putem ka njenoj kui, do bate, ograde, kao neki
provalnik. Ta otmena dama me voli. Preda mnom se otvorio raj, a kada sam u depu
sluajno napipao naoare, izvadio sam ih i bacio u anac pored puta.
Sledee nedelje, volonter je ponovo pozvan na ruak, ali ne i ja. Ona vie nikada nije
posetila nau radionicu.
Jo tri dobra meseca iza toga, esto sam odlazio u Setlingen, nedeljom ili kasno
uvee, oslukivao na ogradi, obilazio oko bate, uo bernandince kako laju, gledao jele i
emprese kako se povijaju na vetru, viao svetio u sobama i pomiljao: moda e me
jednom ugledati; ona me voli. Jednom sam iza kue zauo muziku klavira, nenu i
lelujavu. Naslonio sam se na zid i zaplakao.
Nikada vie me posluitelj nije uveo unutra ni titio od nasrtljivih bernandinaca i
nikada vie njena ruka nije dodirnula moju, niti njene usne pritisle moje. Samo u snu mi
se to deavalo jo nekoliko puta, samo u snu. U kasnu jesen napustio sam radionicu,
zauvek odbacio plavu bluzu i otiao daleko, u jedan drugi grad.
(1905)

109
 Anna&zdls

RTVA LJUBAVI

Tri godine sam radio kao pomonik u knjiari. U poetku sam primao osamdeset maraka
meseno, onda devedeset, zatim devedeset pet, i bio sam srean i ponosan to sam
zaraujem svoj hleb i ne moram nikoga da molim za pfenig. Moja ambicija je bila da
napredujem do antikvarnice. Tu se moe meu starim knjigama iveti kao bibliotekar,
datirati prve tampane knjige i bakrorezi, a u dobrim antikvarnicama je bilo poslova koji
su plaani ak i dvesta pedeset, pa i vie maraka. U stvari, do toga mi je put bio dugaak,
trebalo je jo raditi i raditi.
Meu mojim kolegama je bilo veoma udnih osobenjaka. esto mi se inilo da je
knjiara azil za sve vrste ljudi koji su ispali iz koloseka. Paroh koji je prestao da veruje,
propali veiti studenti, doktori filozofije bez nametenja, urednici koji su postali
neupotrebljivi, oficiri otputeni iz slube, svi su oni stajali pored mene za prijemnim
pultom. Neki su imali enu i decu, kretali se unaokolo neuteni u iznoenoj odei, drugi
su iveli skoro udobno, a veina je u prvoj treini meseca pirovala, a ostatak vremena se
zadovoljavala pivom, sirom i razmetljivim razgovorima. Ali svi su iz svog blistavog doba
zadrali lepe manire, vodili uene razgovore i bili ubeeni da su samo zahvaljujui
neuvenom baksuzluku dopali na ovako skromno mesto.
Posebni ljudi, kao to sam rekao. Ali oveka kao to je Kolumban Hus nisam jo
nikada video. Jednoga dana je kao prosjak doao u pisarnicu. Sluajno je mesto nieg
pisara bilo slobodno i on ga je sa zahvalnou prihvatio i zadrao due od godinu dana. U
sutini, nije radio niti govorio nita neobino i, spolja gledano, nije iveo nita drugaije
od ostalih sirotih nametenika. Ali na njemu se videlo da nije uvek tako iveo. Mogao je
imati neto iznad pedeset i bio je visokog stasa kao kakav vojnik. Pokreti su mu bili
otmeni i otvoreni, a imao je pogled, tada sam tako mislio, kakav mora da ima pesnik.
Dogodilo se da je Hus otiao sa mnom u gostionicu, jer je osetio da mu se u potaji
divim i da sam ga zavoleo. Onda je promiljeno govorio o ivotu i dozvolio da platim i
njegov raun. Jedne veeri u julu ispriao mi je ovo to sledi. Bio mi je roendan i otili
smo na skromnu veeru, pili smo vino, a onda smo u toploj noi etali alejom pored reke.
Ispod poslednje lipe nalazila se gvozdena klupa, on je na nju seo, a ja sam se ispruio na
travi. I tada je poeo da pria.
Vi ste mladi jazavac i jo ne znate nita o ivotu na ovom svetu. A ja sam matora
volina, inae vam ne bih ispriao ovo to u sada rei. Ako ste pristojan ovek, zadrite
ovo za sebe i ne brbljajte unaokolo o tome. Ali kako god hoete.
Kada me pogledate, vidite malog pisara s kvrgavim prstima i uflekanim
pantalonama. Ako biste hteli da me ubijete, ne bih imao nita protiv. U meni je manje-
vie sve ve ubijeno. A ako vam kaem da je moj ivot bio olujni vetar i plamen,
smejaete se. Ali moda se i neete smejati, mladi jazave, ako vam stari ovek ispria, u
ovoj letnjoj noi, jednu bajku.
Vi ste ve bili zaljubljeni, zar ne? Nekoliko puta ve, da li je tako? Da, da. Ali ipak jo
ne znate ta je ljubav. Ne znate, ja vam kaem. Moda ste nekad plakali cele noi? I celog
meseca loe spavali? Moda ste pisali pesme i nekad o samoubistvu razmiljali? Da, to
ve znam. Ali to nije ljubav. Ljubav je neto drugo.
lo do pre deset godina sam bio veoma potovan ovek i pripadao najboljem
drutvu. Bio sam inovnik uprave i rezervni oficir, imuan i nezavisan, drao jahaeg
konja, slugu, stanovao udobno i iveo zadovoljno. Loa u pozoritu, letnja putovanja,

110
 Anna&zdls

mala umetnika zbirka, jahai sport i jedrenje, vesele momake veeri s belim i crvenim
bordoom i doruak uz ampanjac i eri. Godinama sam na to bio naviknut, ali sam se tih
stvari lako liio. ta u stvari znae jelo i pie, jahanje i vonja, zar ne? Neto malo
filozofije i sve postaje izlino i smeno. Drutvo i dobar glas i ljudi koji pred tobom
skidaju eir, sve to postaje nebitno ako je opredeljenje dobrodolo.
Hteli smo da priamo o ljubavi? Pa ta je to ljubav? Umreti za voljenu enu, do toga
u ovo vreme dolazi retko. To je, dodue, bilo neto najlepe. - Ne prekidajte me! Ja ne
govorim o ljubavi udvoje, o poljupcima, spavanju jedno uz drugo i venavanju. Govorim
o ljubavi koja je postala jedini ivotni oseaj. Ona ostaje usamljena, iako je, kako se ve
kae, uzvraena. Sastoji se u tome da sve elje i sva sposobnost jednog oveka svom
estinom streme ka jednom jedinom cilju i da je on radi sladostraa spreman na
svakakvu rtvu. Taj nain ispoljavanja ljubavi ne moe biti srean, ona e gored, patiti i
unititi se, ona je plamen koji ne moe umreti pre nego to i poslednje ikako dostupno
drvo bude istroenoj
O eni koju sam voleo ne morate nita da znate. Moda je bila udesno lepa, a
moda samo slatka. Moda genije, moda uopte ne. Zato je to vano, dragi boe! Bila je
bezdan u koji sam hteo da upadnem, bila je boija ruka koja je jednog dana zahvatila moj
nitavni ivot. Od toga dana taj beznaajni ivot je postao plemenit i dostojanstven,
shvatate li, nije vie bio ivot oveka od poloaja, ve ivot Boga i deteta, pomahnitao i
nepromiljen, goreo je i plamteo.
Od tada, sve to mi je pre toga bilo vano postalo je nitavno i dosadno.
Zanemarivao sam stvari koje nikada zanemario ne bih, sluio sam se lukavstvom i
preduzimao putovanja samo da za trenutak vidim osmeh te ene. Za nju sam bio
spreman da uradim sve to ju je u tom trenutku veselilo, za nju sam bio radostan i
ozbiljan, razgovorljiv i tih, korektan i luckast, bogat i siromaan. Kada je primetila kako
stoje stvari sa mnom, stavljala me je na bezbrojne probe. Priinjavalo mi je zadovoljstvo
da je sluim, mogla je da izmilja nemogue, da poeli nezamislivo, a sve sam kao kakvu
sitnicu ispunjavao. Qnda je shvatila da je volim vie od bilo kog drugog oveka i tada su
nastala spokojna vremena u kojima me je razumela i prihvatila moju ljubav. Viali smo
se hiljadama puta, putovali smo zajedno, radili nemogue, i oboje eleli da promenimo
svet.
Tada sam postao srean, ona me je volela. I neko vreme sam stvarno bio srean,
moda. Moja namera nije bila da samo osvojim srce te ene. Ali, poto sam neko vreme
uivao u potpunoj srei, vie nisam morao da prinosim nikakvu rtvu, poto sam bez
truda od nje dobijao osmeh, poljubac ili ljubavnu no, poeo sam polako da bivam
uznemiren. Nisam uopte znao ta mi nedostaje, dosegao sam vie nego to su moje
najsmelije misli ikada prieljkivale. Ali bio sam nespokojan. Kao to rekoh, moja namera
nije bila da je osvojim. to se to dogodilo, bila je samo sluajnost. Moja sudbina je bila da
patim zbog ljubavi. A kada sam poeo da osvajam ljubavnicu, da te patnje leim i hladim,
u meni je nastao neki nemir. Neko vreme sam uspevao da to odbijem od sebe, a onda,
iznenada me je ponovo obuzelo. Uzeo sam odsustvo i krenuo na veliki put. Moj imetak je
ve tada bio znaajno okrnjen, ali ko mari za to? Putovao sam, i posle godinu dana sam
se vratio. Bilo je to udnovato putovanje. Tek sto sam krenuo, ponovo je poela da gori
preanja vatra. to sam se vie udaljavao i to sam due bio odsutan, toliko bolnije se
vraala i obuzimala me estoka strast, radovala me, putovao sam dalje, uporno, itavu
godinu, sve dok vatra nije postala nepodnoljiva i primorala me da se vratim u blizinu
moje voljene.

111
 Anna&zdls

Opet sam bio kod kue i naao sam je brinu i teko bolesnu. Nita udno, ona mi se
predala, usreila me, a ja sam je napustio! Ponovo je imala ljubavnika, ali sam video da
ga ne voli. Prihvatila ga je samo da bi se meni osvetila.
Nisam mogao da joj kaem ili napiem ta se dogodilo, da je napustim i da se
ponovo vratim. A da li sam i sam to znao? Tako sam poeo ponovo da je pridobijam i da
se borim za nju. Ponovo sam traio naine. Opet sam iao na daleke puteve, proputao
vane stvari i davao velike svote da bih uo jednu re od nje i da bih je video kako se
smeje. Prekinula je s ljubavnikom, ali je uskoro nala drugoga, jer meni vie nije
verovala. Ipak, s vremena na vreme bi me umilno pogledala. Ponekad sedei s drutvom
za stolom ili u pozoritu, naglo bi se okrenula i pogledala me blago i upitno.
Uvek je mislila da sam veoma, veoma bogat. To verovanje sam ja u njoj probudio i
odravao ga samo da bih mogao opet neto da uinim za nju, to nekom siromanom ne
bi dozvolila. Ranije sam joj inio poklone, ali s time je bilo zavreno, morao sam da
pronalazim nove puteve da je obraujem i prinesem joj rtvu. Prireivao sam joj
koncerte u kojima su muziari koje je veoma cenila svirali i pevali njene omiljene arije.
Kupovao sam ulaznice za loe da bih mogao da joj ponudim karte za premijere. Opet se
navikla da brigu o hiljadu stvari prepusti meni.
Bio sam u neprestanom vrtlogu, obavljajui poslove za nju. Moj imetak je bio
potroen i poeo sam s pozajmicama i finansijskim mahinacijama. Prodao sam svoje
slike, stari porcelan, svog jahaeg konja, za te pare kupio automobil da joj stoji na
raspolaganju.
Sve je otilo tako daleko da sam osetio skori kraj. Dok sam se nadao da u ponovo
da je pridobijem, iscrpeo sam svoje poslednje izvore. Ali nisam hteo da prestanem. Jo
uvek sam imao svoju slubu, uticaj, moj ugledan poloaj. Ali, emu to, kada njoj ne moe
da poslui? Dolo je do toga da sam poeo da laem, da sam proneverio novac, prestao
sam da se plaim sudskog izvritelja, jer sam strahovao od najgoreg. I to nije bilo uzalud.
Ostavila je i drugog ljubavnika i sada sam znao, ili ih nee imati vie, ili u ja biti s njom.
Da, primila me je. To je u stvari znailo da putuje u vajcarsku, a meni je dozvoljeno
da je pratim. Sledeeg jutra, zahtevao sam odsustvo, a umesto odgovora sledilo je moje
hapenje. Falsifikovanje dokumenata, pronevera dravnog novca. Nemojte nita rei,
nije potrebno. Ve znam. Ali da li vi znate da su plamen i strast bili ljubavna nagrada za
to to sam bio osramoen i kanjen i izgubio i poslednju koulju s lea. Razumete li to vi,
mladi, zaljubljeni ovee?
Ispriao sam vam bajku, mladi ovee. ovek koji je to doiveo nisam ja. Ja sam
siromani pisar, koji je dopustio da ga ponudite flaom vina. Sada moram da krenem
kui. Ne, ostanite jo tu, idem sam. Ostanite!
(1906)

112
 Anna&zdls

LJUBAV

Moj prijatelj, gospodin Tomas Hepfner, od svih ljudi koje poznajem ima najvie iskustva
u ljubavi. Ili je bar imao najvie ena, savladao je vetinu udvaranja i moe da se pohvali
mnogim osvajanjima. Kada mi pria o njima, oseam se kao ak. Ali ponekad pomislim
da nije razumeo pravu sutinu ljubavi. Ne verujem da je esto provodio besane noi
plaui zbog ene koju voli. I mada je tano da nije ni imao razloga za to, to mu rado
priznajem, uprkos svojim uspesima, on nije zadovoljan ovek. esto sam ga viao
pomalo melanholinog, a njegov ceo nastup je bio nekako rezigniran, miran, to nije
izgledalo samo kao zasienost.
Slaem se, to su samo nasluivanja, moda pogrena. O psihologiji se mogu napisati
knjige, ali ne i analizirati ljudi; uostalom, ja nisam psiholog. U svakom sluaju, ponekad
mi se ini da se moj prijatelj Tomas vesto igra ljubavi samo zato to nije sposoban za
ljubav, koja nije igra, i da je melanholian upravo zato to zna za taj svoj nedostatak i
zbog njega pati. To su samo nasluivanja, moda pogrena.
Ono to mi je nedavno ispriao o gospoi Foster izgledalo mi je udno iako nije bilo
rei o pravom iskustvu, a jo manje o avanturi, ve se radilo samo o raspoloenju, o
jednoj lirskoj anegdoti.
Hepfnera sam sreo dok je izlazio iz Plave zvezde i nagovorio ga da sa mnom popije
bocu vina. Da bih ga motivisao da porui neko bolje vino, traio sam bocu obinog
moda, koji inae ne pijem. On je bezvoljno odmah ponovo pozvao kelnera.
Neemo 'mozel', saekajte!
Poruio je jednu poznatiju berbu. Ja sam se sloio i uz bocu dobrog vina poeli smo
da askamo. Paljivo sam navodio razgovor na gospou Foster, lepu mladu enu od
neto preko trideset godina, koja je nedavno stigla u na grad i za koju se prialo da je
imala mnogo ljubavnika.
Njen mu je bio beznaajan. Nedavno sam saznao da je moj prijatelj poseuje.
Dakle, gospoa Foster, konano je popustio, kad te ve toliko interesuje. ta da ti
kaem? S njom nisam imao nita.
Ba nita?
Pa dobro, nita to bih mogao da ti priam. Za to treba biti pesnik.
Nasmejao sam se.
Obino ne ceni mnogo pesnike.
A zato bih? Pesnici su, pre svega, osobe kojima se nita ne deava. Vidi, u mom
ivotu dogodilo se hiljadu stvari koje su zasluile da se o njima pie. Uvek sam mislio da
je teta to se ovako neto nikada ne dogodi nekom pesniku, onda se ne bi zaboravilo.
Stalno diete buku zbog obinih stvari, od svake gluposti napravite priu...
A gospoa Foster? Da li je to pria?
Ne. Tek jedna skica, jedna pesma, jedno raspoloenje
,,E pa dobro, sluam te.
Dakle, ta ena me je zainteresovala. Zbog onoga to se pria o njoj, shvata. Koliko
sam ja izdaleka primetio, imala je bogatu prolost. Imao sam utisak da je volela i
poznavala sve vrste mukaraca i da nikoga nije mogla dugo da podnese. A uz to je i lepa.
ta naziva lepim?

113
 Anna&zdls

Vrlo jednostavno, nema nieg suvinog, nieg nepotrebnog. Njeno telo je uvebano,
kontrolisano, podreeno njenoj volji. U njemu nema nieg nedisciplinovanog, niega
izdajnikog, nieg tromog. Ne mogu da zamislim situaciju iz koje ne bi znalo da izvue i
najmanje mogue lepo. Upravo to me je privuklo, jer je za mene bezazlenost obino
dosadna. Ja traim lepotu svesnu sebe, vaspitanje, kulturu. Dobro, dosta teorije!
Dobro.
Dakle, upoznali smo se, i ja sam je posetio nekoliko puta. Tada nije imala
ljubavnika, to je bilo primetno. Mu joj je figurica od poredana. Poeo sam da joj se
pribliavam. Nekoliko pogleda preko stola, jedna re provuena u nazdravljanju aom
vina, jedan malo dui poljubac u ruku. Ona je sve prihvatala i ekala. Zatim sam je
posetio u vreme kada sam znao da je sama i ona me je primila.
Seo sam preko puta nje i odmah shvatio da uobiajeni metodi ne prolaze. Zato sam
spustio karte na sto i jednostavno joj rekao da sam zaljubljen u nju i da joj stojim na
raspolaganju. Onda se vodio otprilike ovakav razgovor:
'Priajmo o neem interesantnijem.'
'Nita me ne interesuje vie od vas, gospoo. Doao sam da vam to kaem. Ako vam
dosaujem, otii u.'
'Pa dobro, ta onda elite od mene?'
'Ljubav, milostiva gospoo!'
'Ljubav! Ja vas jedva poznajem i ne volim vas.'
'Videete da se ne alim. Nudim vam sve ono to jesam i to mogu da uinim, a mogu
da uinim mnogo, ako je za vas.'
'Da, to svi kau. Nema nieg novog u vaim izjavama ljubavi. ta to vi moete da
uinite to bi mene zapanjilo? Da zaista volite, uinili biste to mnogo ranije.'
'ta, na primer?'
To bi trebalo vi da znate. Mogli ste da gladujete osam dana, ili da se ubijete, ili bar da
piete poeziju.' 'Ja nisam pesnik.'
'Zato niste? Onaj ko voli onako kako jedino treba voleti postaje pesnik i junak zbog
jednog osmeha, zbog jednog pokreta, zbog jedne rei one koju voli. Ako njegove pesme i
nisu lepe, bar su vrele i pune ljubavi...'
'Imate pravo, milostiva gospoo. Ja nisam ni pesnik ni junak i nemam nameru da se
ubijem. Ako bih to i uinio, bilo bi to samo zato to moja ljubav nije tako snana ni
vatrena kakvu vi elite. Ali zato ja imam jednu jedinu malu prednost u odnosu na tog
idealnog ljubavnika: ja vas razumem.'
'ta razumete?'
'Da elite isto to i ja. Vi ne elite ljubavnika, vi elite da volite, bezumno i bez
ostatka. A niste za to sposobni.' 'Tako mislite?'
'Verujem u to. Vi traite ljubav, kao to je i ja traim. Zar nije tako?' 'Moda.'
'Zbog toga ja nisam za vas i vie vam neu dosaivati. Ali moda biste mogli, pre
nego to odem, da mi kaete da li ste bar jednom upoznali pravu ljubav?'
'Jednom, moda. Kad je ve tako, mogu i da vam ispriam. Bilo je to pre tri godine.
Prvi put sam imala oseaj da sam zaista voljena.'
'Mogu li da vas zamolim da nastavite?'

114
 Anna&zdls

'Ako elite. Jedan ovek je doao, upoznao me i zavoleo. Kad je video da ne volim
mua i da imam ljubavnika, predloio mi je da se razvedem. To nije bilo mogue i od tada
je taj ovek poeo da se brine o meni, da bdi nada mnom, da me uva; postao mi je dobar
prijatelj i savetodavac. I kada sam zbog njega napustila ljubavnika i rekla da sam
spremna da ga prihvatim, on me je odbio i otiao. Vie se nije vratio. Taj ovek me je
zaista voleo; niko drugi osim njega.' 'Razumem.'
'Dakle, vi odlazite? Moda smo jedno drugom suvie rekli.'
'Zbogom. Bolje je da vie ne dolazim.'
Moj prijatelj je zautao. Malo kasnije je ponovo pozvao kelnera, platio raun i izaao.
Iz njegove prie sam zakljuio da nije sposoban za pravu ljubav. On mi je to sam
potvrdio. Ipak, ne treba verovati ljudima kada govore o svojim manama. Ima onih koji
sebe smatraju savrenima samo zato to od sebe ne oekuju mnogo. Moj prijatelj nije
takav i moda je ba zbog svog ideala prave ljubavi postao takav kakav je. Ali mogue je i
da se taj pametan ovek samo poigrao sa mnom i da je razgovor s gospoom Foster
njegova izmiljotina. Jer, on je skriveni pesnik iako se pretvara da ne podnosi pesnike.
To su samo nagaanja, moda pogrena.
(1906)

115
 Anna&zdls

PISMO JEDNOG MLADIA

Potovana milostiva gospoo!

Zamolili ste me da Vam ponekad napiem pismo. Mislili ste da je za mladog oveka s
literarnim darom dragoceno da sme da pie pisma lepoj i slavnoj dami. Bili ste u pravu,
jeste dragoceno.
A osim toga, takoe ste primetili da mnogo bolje piem nego to govorim. Pa evo,
piem Vam. Ovo je za mene jedina mogunost da Vam priinim malo zadovoljstvo, i to
radim veoma rado. Jer ja Vas volim, milostiva gospoo. Dozvolite mi da budem opiran.
To je neophodno, inae ete me pogreno razumeti, a moda je i opravdano, jer ovo
pismo upueno Vama e biti i jedino. Ovo je dovoljno kao uvod.
Kada sam imao esnaest godina, primetio sam s udnovatom i moda prerano
sazrelom setom da su mi radosti deatva strane i da sam ih izgubio. Posmatrao sam
mlaeg brata kako pravi kanale u pesku, baca koplje, hvata leptire, i zavideo mu na
zadovoljstvima koja pri tom doivljava, a kojih se moje strasno i duboko unutranje bie
jo dobro sea. Izgubila su se, a ja nisam znao kada i zato, a na njihovom mestu, kako u
zadovoljstvima starijih jo nisam stvarno mogao da uestvujem, nali su se
nezadovoljstvo i enja.
Plahovito i revnosno, ali ne i istrajno, bavio sam se as istorijom as prirodnim
naukama, jedne cele nedelje, svakodnevno, do kasno u no radio na botanikim
preparatima, a onda etrnaest dana nita drugo nego samo itao Getea. Oseao sam se
usamljeno i u svakom pogledu, a protiv moje volje, otrgnut od ivota. Tu provaliju
izmeu mene i ivota pokuao sam da premostim uenjem, znanjem i spoznajom. Po
prvi put sam doiveo nau batu kao deo grada i doline, dolinu kao iseak u planinama, a
planine kao jasno ogranieni deo Zemljine povrine.
Po prvi put sam razmiljao o zvezdama kao o nebeskim telima, o oblicima planina
kao nunom produku Zemljine snage, i po prvi put sam shvatio poreklo oblaka kao deo
stvaranja Zemlje. Izriito i imenom da nazovem to to mi se deavalo jo nisam mogao,
ali to je bilo u meni i ivelo je.
Ukratko, od tog asa sam poeo da razmiljam. Prepoznao sam svoj ivot kao neto
uslovljeno i ogranieno, a time sam u sebi probudio onu elju za koju deca jo ne znaju,
elju da moj ivot, koliko je to mogue, bude valjan i plemenit. Verovatno svi mladi ljudi
doivljavaju priblino isto, ali ja o tome govorim kao o potpuno individualnom iskustvu,
to za mene u stvari i jeste.
Nezadovoljan i enjom za nedokuivim rastrzan, iveo sam nekoliko meseci,
vredno ali nepostojano, plamtei, a ipak za toplinom udei.
Meutim, priroda je bila pametnija od mene i razreila bolnu zagonetku mog stanja.
Jednoga dana sam se zaljubio i nenadano opet uspostavio sve odnose sa ivotom, jae i
raznovrsnije nego pre.
Od tada sam provodio znaajne i dragocene sate i dane, ali nikad vie onakve
nedelje i mesece, tako tople i ispunjene neprekidnim strujanjem oseanja. O svojoj prvoj
ljubavi Vam neu priati, ne radi se o tome, spoljanje okolnosti su isto tako mogle i
drugaije da budu. Ali ivot koji sam tada iveo eleo bih da malo pokuam da objasnim,
iako znam da mi to ba nee poi za rukom. Grozniavom traganju je doao kraj.
Iznenada sam se naao u sredini ivotvornog sveta i bio kroz hiljade korenovih vlakana
spojen sa zemljom i ljudima. Moja ula su se promenila, postala su otrija i ivahnija.

116
 Anna&zdls

Posebno oi. Na sve sam gledao drugaije nego ranije. Sve mi je bilo svetlije i
raznobojnije, posmatrao sam kao umetnik i radovao se bistrom pogledu.
Bata moga oca je blistala u letnjoj raskoi. Unaokolo je procvetalo ipraje, a drvee
s gustim letnjim listovima protezalo se ka nebu, brljan je puzao uz visoke zatitne
zidove, a preko puta je mirovala planina s crvenkastim padinama i plavocrnom jelovom
umom. Ja sam stajao, gledao i bio potresen to je sve, svako za sebe, tako udesno lepo,
ivo, raznobojno i blistavo. Pojedini cvetovi su se ljuljukali na svojim stabljikama tako
neno i blistali iz svojih raznobojnih aica tako mirno, prefinjeno i prisno, da sam ih
voleo i uivao u njima kao u pesmi nekog pesnika. Mnogi umovi koji me ranije nisu
doticali, sada su mi govorili i obuzimali me: glas vetra u jelama i travi, cvranje cvraka
na livadi, grmljavina nevremena u daljini, uborenje reice i poj mnogobrojnih ptica.
Uvee sam gledao i oslukivao rojeve muica na zlatnom kasnom suncu i sluao abe u
bari. Hiljade nitavnih stvari su mi odjednom postale drage i vane, pogaale su me i bile
doivljaj. Na primer, kada bih ujutru, da prekratim vreme, zalio nekoliko leja u bati, a
zemlja i korenje tako zahvalno i udno popili vodu. Ili kada sam na bletavom
podnevnom suncu ugledao plavog leptira kako se opijen zanosi. Gledao sam otvaranje
mlade rue. Ili sam uvee iz amca sputao ruku u vodu i oseao meko i mlako
provlaenje vode kroz prste. Za vreme dok me je muila patnja bespomone prve ljubavi
i dok su me muka koja nije bila razumljiva, svakodnevna enja i razoaranje uzbuivali,
bio sam uprkos potitenosti, u dubini due srean. Voleo sam sve to je bilo oko mene i
to mi je govorilo da na svetu nema nieg mrtvog i praznog. Nikada vie se to u meni nije
izgubilo, ali takoe se nikada vie nije tako jako i tako istrajno pojavljivalo. Da to jo
jednom doivim, prisvojim i zadrim, to je sada moja predstava o srei.
elite li da ujete dalje? Od tog vremena do ovoga dana, ja sam u stvari uvek bio
zaljubljen. Pre svega mi se ini, koliko sam upoznat, da nita nije tako plemenito, strasno
i zanosno kao ljubav prema eni. Nisam uopte imao nikakav odnos sa enom ili
devojkom, takoe nisam svesno voleo neku poimence, ali je ljubav uvek okupirala moje
misli, i moje duboko potovanje lepote bilo je u stvari postojano oboavanje ena.
Neu Vam ispriati ljubavnu priu. Jednom sam imao draganu, itav jedan mesec,
ponjeo sam povremeno i poneki poljubac i pogled, samo upola elei jednu ljubavnu
no, ali kada sam stvarno voleo, bio sam uvek nesrean. I ako se tano seam, to je bila
patnja ljubavi bez nade, strah i malodunost, a besane noi su bile daleko lepe od malih
srenih trenutaka i konanog ishoda.
Znate li, milostiva gospoo, da sam veoma zaljubljen u Vas? Poznajem Vas skoro
godinu dana iako sam samo etiri puta bio u Vaoj kui. Kada sam Vas prvi put ugledao,
nosili ste svetlosivu bluzu i firentinski bro u obliku krina. Jednom sam Vas video na
eleznikoj stanici kako ulazite u brzi voz za Pariz. Kupili ste kartu do Strazbura. Ali tada
me jo niste poznavali.
A onda sam s prijateljem posetio Vau kuu i odmah sam se zaljubio. Vi ste to
primetili tek prilikom moje tree posete, one veeri uz ubertovu muziku. ini mi se da
je bio ubert. Prvo ste se alili zbog moje ozbiljnosti, a onda zbog mog lirskog
izraavanja, ali prilikom opratanja ste bili blagonakloni, uz malo majinskih oseanja. A
poslednji put, kada ste mi dali svoju letnju adresu, dozvolili ste mi da vam piem. I posle
dueg premiljanja, to sam danas uinio.
Kako da zavrim pismo? Rekao sam Vam da e ovo prvo pismo biti i moje poslednje.
Primite ovu moju ispovest, iako je moda smena, kao jedino to mogu da Vam pruim i
ime jedino mogu da Vam pokaem da Vas veoma cenim i volim. Budui da mislim na

117
 Anna&zdls

Vas i da otvoreno priznajem da sam ulogu zaljubljenog odigrao veoma loe, ipak oseam
neto od onog udesnog, koje sam Vam opisao.
Ve je no, cvrci jo cvre pod mojim prozorom u vlanom bunju bate, i sve je
ponovo kao u svakom bajkovitom letu. Mislim da moda sve to smem ponovo da imam i
da jo jednom doivim ako ostanem veran ovim oseanjima u kojima Vam i piem ovo
pismo. elim da se odreknem toga to veinu mladih zaljubljenih ljudi prati, a to sam
lino vie nego dovoljno upoznao - poluozbiljnih, poluvetakih igara pogledima i
pokretima. Malog iskoriavanja raspoloenja i okolnosti, doticanja nogu ispod stola i
zloupotrebe poljupca u ruku.
Mislim da mi ne uspeva da se ba tano izrazim. Ali me uprkos tome verovatno
razumete. Ako ste takvi kakvu Vas ja sebi rado predstavljam, moete se mom konfuznom
pismu od srca nasmejati, ali me pri tome neete manje ceniti. Mogue da u se i sam
jednom tome smejati: danas to ne mogu i ne elim.
Uz iskreno oboavanje, Va odani B.
(1906)

118
 Anna&zdls

KAZANOVIN PREOBRAAJ

U tutgartu, gde ga je privukao svetski glas luksuznog ivota na dvoru Karla Eugena,
pustolov akomo Kazanova nije dobro proao. Dodue, odmah je kao i u svakom drugom
gradu sreo itav niz starih poznanika, izmeu ostalih Venecijanku Gardelu, tadanju
Hercogovu favoritkinju, i par dana je u drutvu igraa, igraica, muziara i pozorinih
dama s kojima se sprijateljio proveo lagodno i u raspoloenju. inilo mu se da je kod
pripadnika austrijskog poslanstva, na dvoru, pa ak i kod samog Hercoga, osigurao
dobar prijem. Ali, jo se ni zagrejao nije, a jedne veeri je nepromiljeno otiao s nekoliko
oficira u kupleraj, gde su se igrale karte i pilo ugarsko vino, a zadovoljstvo se zavrilo
time to je Kazanova prokockao etiri hiljade austrijskih zlatnika u markama; dragoceni
satovi i prstenje su takoe otili, tako da je alosnog raspoloenja i ojaen, otiao kui.
Na ovo se nadovezao i jedan nesreni proces. Otilo je tako daleko da se avanturista
osetio u opasnosti da izgubi celokupnu imovinu i da ga primoraju da bude vojnik u
Hercegovom puku. Smatrao je da je dolo vreme da nestane. On, koga je bekstvo iz
venecijanskih tamnica uinilo slavnim, pobegao je lukavo i iz tutgartskog zatvora i ak
spasao i svoj prtljag i preko Tibingena se sklonio na sigurno u Firstenbergu.
Konaio je u gostionicama. Hladnokrvnost je ve tokom puta povratio, jer zla
sudbina bi ga uvek snano otreznila. Izgubio je novac, reputacija mu je bila ugroena,
izgubio je slepu veru u boginju sree, nije znao gde bi otputovao i pripremao se da no
provede na ulici. Izgledalo je tragino.
Pa ipak taj okretan ovek nije ostavljao utisak sudbinom pogoenog. U gostionici je
svojom odeom i nastupom odgovarao putniku koji mora biti prvoklasno ugoen. Imao
je dragim kamenjem ukraen zlatni sat, umrkivao je as iz zlatne as iz srebrne
burmutice, svuda se videlo prvoklasno rublje, gizdave svilene arape, holandske igle, a
vrednost njegove odee, dragog kamenja, igala i nakita bi neki poznavalac u tutgartu
procenio na najmanje sto hiljada franaka. Nemaki nije govorio, ali je zato njegov pariki
francuski bio besprekoran, a njegovo ponaanje je odavalo bogatog, razmaenog, ali
blagonaklonog putnika iz zadovoljstva. Prilino je zahtevao, a tedeo i kod plaanja
rauna i kod napojnica.
Stigao je uvee posle munog putovanja. Dok se prao i puderisao, po njegovoj
narudbini spremljena mu je veera i flaa vina iz rajnske oblasti, koja mu je pomogla da
ostatak dana bre proe i da bude prijatniji. Iza toga je rano otiao u sobu i vrsto
spavao do jutra. I tek tada je namislio da svoje poslove dovede u red.
Posle doruka, dok se oblaio, pozvonio je da mu se donese mastilo, pribor za
pisanje i papir. Uskoro se pojavila lepa devojka, dobro vaspitana, i postavila porueno na
sto. Kazanova se uljudno zahvalio, prvo na italijanskom, a onda na francuskom jeziku, i
ispostavilo se da slatka devojka ovaj drugi jezik razume.
Vi ne moete biti sobarica, rekao je ozbiljno, ali prijateljski, vi ste sigurno erka
vlasnika hotela.
Pogodili ste, moj gospodine.
Jesam li? Zavidim vaem ocu, lepa gospoice. On je veoma srean ovek.

119
 Anna&zdls

Zato to mislite?
Bez sumnje. On moe svakog jutra i veeri da poljubi najlepu i najvoljeniju erku.
Ah, potovani gospodine, on to uopte ne radi.
Pa, on ini nepravdu i to je za aljenje. Ja bih na njegovom mestu znao da potujem
takvu sreu.
Vi hoete samo da me zbunite.
Ali, dete! Izgledam li vam kao Don uan? Mogao bih odavno da vam budem otac.
Pri tome ju je uhvatio za ruke i nastavio: Oinski poljubiti jedno ovakvo elo, mora
da uzbudi i usrei.
Blago ju je poljubio u elo.
Dopustite to oveku koji je i sam otac. Uostalom, moram da se divim vaim
rukama.
Mojim rukama?
Ljubio sam ruke princeza koje pored vaih ne bi smele da se pokazuju. Tako mi
asti!
Onda joj je poljubio desnu ruku. Poljubio je isprva lagano i s puno panje njen dlan,
onda je okrenuo i ljubio mesto gde se osea puls, a zatim je ljubio svaki prst pojedinano.
Pocrvenela devojka se smejala, povukla se uz jedan malo podsmeljiv kniks i
napustila sobu.
Kazanova je s osmehom seo za sto. Uzeo je papir i lagano i elegantno ispisao:
Firstenberg, 6. april 1760. Onda je razmiljao. Sklonio je papir u stranu, izvadio iz depa
elegantan noi i neko vreme se bavio svojim noktima na ruci.
Iza toga je veoma brzo i glatko, s vrlo malo pauza, napisao pismo. Obratio se onim
oficirima u tutgartu zbog kojih je zapao u teku nevolju. Optuio ih je da su mu u
tokajac usuli neku tenost koja ga je oamutila, da su ga tada varali u igri, a da su ga
devojure pokrale. Zavrio je odlunim izazivanjem na dvoboj. U roku od tri dana treba
da se nadu u Firstenbergu, a on oekuje u prijatnoj nadi da e ih svu trojicu ustreliti u
dvoboju i time uveati svoj ugled u Evropi. Ovo pismo je prepisao u tri primerka i
adresirao svako pojedinano na tutgart. Dok se bavio time, neko je zakucao na vrata.
Lepa gostioniareva erka je ponovo ula. Zamolila je za izvinjenje to smeta, ali je
prethodno zaboravila da unese kutijicu za pesak.
O kako je dobro to ste doli!, uzviknuo je Kazanova i ustao sa stolice. ,,I ja sam
prethodno neto zaboravio i sada elim to da ispravim.
Stvarno? ta bi to bilo?
To je jedan prilog vaoj lepoti koji sam propustio, nisam vam poljubio usta. Ali u
biti srean to to sada mogu da nadoknadim.
Pre nego to je devojka uspela da se pomeri, uhvatio ju je oko struka i privukao. Ona
je vrisnula i pruila otpor, ali je to uinila prilino mlako, tako da je iskusni ljubavnik bio
siguran u pobedu. S milim osmehom poljubio joj je usta, i ljubio je iznova. Seo je ponovo
u stolicu, drao je na kolenima i izgovarao hiljade nenih i nestanih rei, koje su mu u
svako vreme na tri jezika stajale na raspolaganju. Jo par poljubaca, ljubavnih ala, tihog
smeha i onda je plavua pomislila da je vreme da se povue.
Nemojte me izdati, dragi moj, dovienja!
Izala je. Kazanova je zvidukao neku venecijansku melodiju, malo pospremio po
stolu i nastavio s poslom. Zatvorio je sva tri pisma i predao ih gostioniaru da ih poalje

120
 Anna&zdls

brzom potom. U isto vreme bacio je pogled u kuhinju, gde su mnogobrojni lonci visili
nad vatrom! Gostioniar ga je pratio.
ta se danas dobro sprema?
Mlade pastrmke, milostivi gospodine.
Peene?
Naravno, peene.
Koje ulje upotrebljavate za to?
Nema ulja, gospodine barone. Mi peemo na puteru.
Ah, tako. A gde je puter? Doneo ga je, Kazanova je pomirisao i odobrio. Pobrinite
se da svakodnevno imate potpuno sve puter dok sam ja ovde. Naravno na moj raun!
Ne brinite za to.
Imate biser od erke, gospodine gostioniaru. Zdrava, lepa i smerna. I ja sam takoe
otac i imam izotreno oko.
Imam ih dve, gospodine barone.
Kako, dve keri? I obe odrasle?
Naravno. Ona koja vas je usluila je starija. Mladu ete videti za vreme obeda.
Ne sumnjam da se njenim vaspitanjem ne ponosite nita manje. Kod mladih
devojaka najvie cenim smernost i ednost. Samo onaj koji takoe ima porodicu moe da
zna koliko to mnogo znai i kako brino mladi moraju da se uvaju.
Vreme pre ruka Kazanova je posvetio svojoj toaleti. Obrijao se sam, jer sluga pri
begu iz tutgarta nije mogao da ga prati. Natapkao se puderom, promenio kaput,
zamenio pantofne laganim lepim cipelama sa nalom u obliku krina, izraenom u Parizu.
Kako jo nije bilo vreme za ruak, izvukao je iz svoje torbe sveanj ispisanog papira i s
olovkom u ruci poeo odmah da ga prouava.
Bile su to tabele brojeva i rauni verovatnoe. Kazanova je u Parizu teko
poremeene kraljeve finansije doveo u red organizovanjem kraljevske lutrije i pri tome
zaradio veliko bogatstvo. Jedan od njegovih stotinu planova za budunost bio je da
usavri i uvede svoj sistem na dvorove kojima je novac bio nuno potreban, kao to su
berlinski i peterburki. Brzo i sigurno je preleteo pogledom preko redova brojeva,
podvlaei ih prstom, a pred oima su mu ve proletali milioni.
Kod obeda su posluivale obe sestre. Jelo je bilo prvoklasno, a vino dobro, i za vreme
ruka Kazanova je pronaao samo jednog gosta s kojim je vredelo razgovarati. Bio je to
skromno obuen ovek na pola studija, jo mlad duhom, koji je prilino dobro govorio
italijanski. Tvrdio je da e obaviti studijsko putovanje kroz Evropu i za to vreme raditi na
kritici najnovije Volterove knjige.
Nadam se da ete mi poslati vae delo im bude tampano, zar ne? A ja imam ast
da vam se revaniram svojim radom iz asova dokolice.
To e meni biti ast. Smem li da znam naslov?
Molim. Radi se o italijanskom prevodu Odiseje, na kome radim ve due vreme.
A onda je askao teno, s razumevanjem i s puno duha o vlasnitvu, metrici, poetici
njegovog maternjeg jezika, o rimama i ritmu, o Homeru i Ariostu, boanstvenom Ariostu,
ijih je deset pesama znao napamet.

121
 Anna&zdls

I pored toga je ugrabio priliku da lepukastim sestricama poneto prijateljski kae.

A kada su odlazili od stola, pribliio se mladoj i upitao je da li se razume i u friziranje.
Kada je potvrdila, zamolio je da ga sutra ujutru usluzi.
,,O, i ja to mogu veoma dobro da uradim, dobacila je starija.
Stvarno? Pa onda ete se menjati. A mladoj: Onda sutra posle doruka. Zar ne?
Popodne je napisao vie pisama, posebno se obratio plesaici Bineti u tutgartu,
koja mu je pomagala pri bekstvu, i zamolio je da se pobrine za njegovog slugu. Sluga se
zvao Leduk, izdavao se za panca i nije bio naroito vredan, ali je bio od velikog
poverenja i Kazanovi je bilo veoma stalo do njega, vie nego to bi ovek od njegove
lakomislenosti mogao da oekuje.
Sledee pismo je napisao svom holandskom bankaru, a jedno nekoj bivoj ljubavi u
London. Razmiljao je ta dalje da preduzme. Kao prvo, mora da saeka ona tri oficira, a i
da stigne vest od njegovog sluge. Pri pomisli na predstojei dvoboj pitoljima uozbiljio se
i odluio da svoj testament jo jednom prepravi. Ukoliko se sve bude dobro odvijalo,
razmiljao je da otputuje u Be, za koji je ve imao nekoliko preporuka.
Posle etnje je veerao, zatim se povukao u sobu, itao i ostao budan, jer je u
jedanaest oekivao posetu starije gostioniareve erke.
Topao juni vetar duvao je oko kue i donosio kratke pljuskove. Nastupajue dane je
provodio kao i one prole, jedino to su mu sada dve devojke ee pravile drutvo.
Pored itanja knjiga i korespondencije trudio se da uiva u ljubavi i neprestanu pretnju
od iznenaenja i ljubomore izmeu dve plavojke smotreno predupredi. Ravnomerno im
je naizmenino rasporeivao asove dana i noi, nije zaboravio ni na svoj testament, a
svoje lepe pitolje i pribor uz njih je odravao spremnim. Tri izazvana oficira se nisu
pojavila. Niti su doli, niti su ta napisali, ni treeg ni sledeeg dana. Kazanova, koga je
prvi bes ve napustio, u sutini i nije imao nita protiv toga. Manje miran je bio u vezi sa
slugom Ledukom, koji je ostao u tutgartu. Odluio je da saeka jo jedan dan. U
meuvremenu su ga zaljubljene devojke obetetile za njegove lekcije iz umetnosti
ljubavi tako to su beskrajno vrednog uitelja nauile malo nemaki.
etvrtog dana, Kazanovino strpljenje je bilo pri kraju. A onda se, prilino rano
ujutru, u trku na zadihanom konju, ceo uprskan blatom pojavio Leduk. Radostan i
umiren, gospodar mu je poeleo dobrodolicu, a Leduk je pre nego to se pozabavio
hlebom, unkom i vinom, poeo uurbano da ga izvetava.
Pre svega, gospodine, poeo je, poruite konje i krenimo jo danas preko
vajcarske granice. Dodue, oficiri nee doi na dvoboj s vama, ali zasigurno znam da e
ovde uskoro vrveti od pijuna, andara i plaenih ubojica, ukoliko i dalje ostanete. I sam
Hercog je negodovao protiv vas i uskratio vam svoju zatitu. Zato, pourite!
Za opratanje mu je ostalo malo vremena. Platio je raun, starijoj sestri je za seanje
poklonio ealj od kornjaevine, a mladoj se sveano obavezao da e se vratiti u
najskorije vreme, popakovao je kofere i nepuna tri sata po Ledukovom dolasku ve je
sedeo u potanskim kolima. Mahalo se maramicama, dovikivale rei opratanja i
obeavanja, a onda je zaprega brzih kola okrenula u dvoritu, izala na ulicu i otkotrljala
se mokrim drumom.

II

122
 Anna&zdls

Nije bilo prijatno, tako navrat-nanos, bez priprema, pobei u neku potpuno
nepoznatu zemlju. Ucveljeni Leduk ga je izvestio da su njegova divna kola, kupljena pre
nekoliko meseci, zaplenjena u tutgartu. Ipak je kod afhauzena bio ponovo dobro
raspoloen, a kada su preli granicu i stigli do Rajne, mirno je primio vest da posebna
vonja potanskim kolima ne moe da se narui.
Za put do Ciriha je poruio konje za iznajmljivanje i dok su ih opremali, mogao je u
potpunom miru da obeduje.
Pri tome nije prenebregao svoje svetsko iskustvo u putovanju, da se na brzu ruku
donekle upozna o nainu ivota i okolnostima u stranoj zemlji. Veoma mu se dopalo to
gostioniar za kafanskim stolom predsedava, a njegov sin, iako je bio u rangu kapetana u
carskoj vojsci, ne stidi se da stoji na usluzi iza njegove stolice i menja mu tanjir.
Svetskom tumaralu koje brzo ivi i koje mnogo polae na prvi utisak, uinilo se da je
stigao u zemlju lepih manira, gde se neiskvareni ljudi raduju jednostavnom ali udobnom
ivotu. Ovde se oseao zbrinut od besa i tiranije tutgarta i nanjuio je, posle dugog
boravka na dvoru u slubi kneeva, poudan dah slobode.
Tano na vreme stigla su naruena kola, njih dvojica su uli i krenuli u susret
svetlom, zelenom veernjem sjaju, ka Cirihu.
Leduk je due vreme gledao u svog zamiljenog gazdu, posle jela duboko zavaljenog
u sedite, oekujui da e izvoleti kakav razgovor, a onda je zaspao. Kazanova na njega
nije obraao panju.
Delom zbog rastanka s devojkama, delom zbog dobrog jela i novih utisaka, bio je
potpuno pogoen dogaajima. Odmarajui se od mnogih napetih sluajeva proteklih
nedelja, osetio je uz blagu malaksalost da vie nije tako mlad. Dodue, jo uvek nije imao
oseaj da zvezda njegovog blistavog nomadskog ivota poinje da pada, pa se odao
razmiljanju koje oveka bez domovine uvek pre obuzme nego druge ljude, razmiljanju
o neminovnom pribliavanju starosti i smrti. On je svoj ivot bez ogranienja poverio
nestalnoj boginji sree i ona mu je povlaivala i razmazila ga, priutila mu je vie nego
hiljadama njegovih suparnika. Ali on je tano znao da Fortuna voli mlade, a mladost je
prolazna i neponovljiva. Vie u nju nije bio siguran i pitao se da li ga je moda ve
napustila.
U stvari, on nije imao vie od trideset i pet godina, ali je proiveo deset puta vie. Ne
samo da je voleo stotine ena, ve je leao i u tamnicama, probdeo je mnoge mune
besane noi, dane i nedelje proiveo u putujuim kolima, osetio strah, bio ugroen i
praen. Bavio se opasnim, satiruim poslovima, provodio iscrpljujue noi za kartakim
stolovima mnogih gradova, imovinu dobijao, gubio i ponovo vraao. Imao je prijatelje i
neprijatelje sline sebi, odvane, bez zaviaja, lovce na sreu koji su lutali svetom i
kojima je pomogao u opasnostima i bolestima, tamnici i uasu. U pedeset gradova i tri
drave imao je prijatelje i ene kojima je pomagao, ali da li e hteti toga da se sete kada
jednom, star, bolestan i s molbom, doe kod njih?
Spava li, Ledue?
Sluga se trgao.
ta izvoljevate?
Za jedan sat smo u Cirihu.
Moe biti.
Poznaje li Cirih?

123
 Anna&zdls

Nita bolje nego oca, a njega nisam nikada video. Bie da je grad kao i ostali. Samo
to su ljudi preteno plavokosi, kako sam ja nauo.
Meni je dosta plavokosih.
Nije valjda. Od Firstenberga? Nisu vam valjda neto naao uinile?
Samo su me frizirale, Ledue.
Frizirale?
Frizirale. I poduavale me nemakom i nita vie.
To je bilo nedovoljno?
Bez viceva! Starim.
Ve danas.
Budi razuman. I tebi je dodue ve vreme.
Da ostarim, ne. Da postanem razuman da, ako je to uz vas mogue.
Ledue, ti si svinja.
S vaim doputenjem, to nije tano. Srodnici ne jedu jedan drugog, a nemam nita
protiv unke, ona u Firstenbergu je bila presoljena.
Ovakav razgovor nije bio ono to je Kazanova eleo. Ali ga nije izgrdio, za tako neto
je bio isuvie umoran i dobro raspoloen. Preutao je i odmahnuo rukom, osmehujui se.
Bio je pospan, nije mogao da sabere misli. I dok je lagano padao u dreme, potekla su mu
seanja na prvu mladost. Sanjao je u svetlim i jasnim bojama i oseanjima o Grkinji koju
je kao kico, mlad kao rosa, upoznao u brodu za Ankonu, i o svom prvom fantastinom
doivljaju u Konstantinopolju i na Krfu.
Za to vreme su se kola kotrljala preko kaldrme, to je probudilo spavaa, a odmah
zatim preko mosta ispod koga je tekla tamna reka u kojoj su se ogledala crvenkasta
svetla. Stigli su u Cirih, pred gostionicu Kod maa.
Kazanova se za tili as rasanio. Izaao je iz kola, a gostoljubivi gostioniar ga je
doekao.
Evo me u Cirihu, rekao je vie za sebe. Iako je jo jue imao u vidu putovanje za
Be, i uopte nije imao pojma ta radi u Cirihu, radosno se osvrtao, uao za
gostioniarem u kuu i zatraio udobnu sobu s predvorjem na prvom spratu.
Posle veere se vratio ranijim razmiljanjima. Koliko god se oseao zbrinuto i
ugodno, toliko teko su mu se vraale i pritiskale ga misli o mukama od kojih je upravo
pobegao. Treba li svojevoljno da se ponovo izloi takvim opasnostima? Treba li, poto ga
je olujno more, ne njegovom zaslugom, izbacilo na mirnu peanu obalu, da se bez preke
potrebe jo jednom prepusti talasima?
Ako je tano obraunao, vrednost njegove imovine u novcu, kreditnim pismima i
pokretnom imetku iznosila je otprilike sto hiljada talira. To je omoguavalo oveku bez
porodice da zauvek osigura miran i udoban ivot.
S takvim mislima legao je u krevet i u dugom i nesmetanom snu doiveo itav niz
spokojnih i srenih snova. Sebe je video kao vlasnika lepog letnjikovca, koji ivi slobodno
i veselo, daleko od dvora, drutva i intriga, i video je brojne slike prepune seoskih
ljupkosti i sveine.
Snovi su bili tako lepi i prepuni istih oseaja sree da se Kazanova ujutru probudio
skoro bolno razoaran. Odluio je da prihvati ovaj poslednji znak svoje dobre boginje
sree i da snove pretvori u stvarnost. Bilo da ivi ovde, u ovoj oblasti, bilo da se vrati u
Italiju, Francusku ili Holandiju, u svakom sluaju je eleo da se ve od danas odrekne

124
 Anna&zdls

avantura, jurnjave za sreom, spoljanjeg sjaja i to god je pre mogue zapone miran,
bezbrian i nezavistan ivot.
Odmah posle doruka, naredio je Leduku da pripazi na sobu, a on je sam, peice,
napustio hotel. Ve dugo neispunjena potreba vukla je Kazanovu u prirodu do livada i
ume. Uskoro je ostavio grad za sobom i bez urbe etao pored jezera. Blagi, neni
proleni vazduh drhtao je i ljuljao se preko sivozelene povrine, prvi uti cvetii su
ozareno blistali, a sa strane je ivica nabrekla od crvenih listia i pupoljaka. Na vlanom
plavom nebu plovile su bele meke grudve svetlih oblaka, a u daljini, iznad mat sive i
plaviaste jelove gore uzdizao se beli, sveani, izreckan polukrug Alpa.
Pojedini amci na vesla i teretni brodii s velikim trouglastim jedrima prolazili su
blago ustalasanom povrinom jezera, a du obale se protezao lep, blistav put, kroz sela s
preteno drvenim kuama. Ljudi u kolima i seljaci susretali su se sa etaima i uglavnom
ih prijateljski pozdravljali. Sve mu se to veoma dopalo i pojaalo njegovu vrlu nameru.
Na kraju mirne seoske ulice uplakanom dekiu poklonio je srebrni novi, a u jednoj
gostionici, gde je posle skoro tri sata etnje seo da se odmori i neto prezalogaji, ljubazno
je ponudio gostioniaru da mrkne iz njegove burmutice.
Kazanova nije imao pojma u kom kraju se nalazi, a ime potpuno nepoznatog sela
nije mu nita znailo. Oseao se prijatno na vazduhu zasienom suncem, odmorio se
dovoljno od napora prolih dana, njegovo uvek zaljubljeno srce je bilo privremeno mirno
i trenutno slobodno, tako da nita bolje nije znao u ovom trenutku nego da bezbrino, iz
zadovoljstva, luta kroz ovu tuu i lepu zemlju. Uvek je iznova sretao grupe seljaka i to to
se izgubio nije ga plailo. Sada je uivao siguran u svoje odluke, seajui se svog
skitalakog ivota kao neke predstave, to ga je dirnulo i razveselilo, ne smetajui mu u
sadanjem prijatnom miru. iveo je opasno i esto raskalano, to je priznao sam sebi, ali
kada bi se na sve zajedno osvrnuo, bila je to bez sumnje slatka, raznolika, neskuena i
isplativa igra, u kojoj je nalazio zadovoljstvo.
Kretao se uzanom dolinom izmeu visokih brda i poeo pomalo da osea umor.
Ugledao je veliku, velelepnu crkvu, koja se naslanjala na dugaku graevinu. Iznenaen,
primetio je da to mora da je manastir i obradovao se pretpostavci da se nalazi u
katolikom okruenju.
Gologlav je uao u crkvu i s uveanim uenjem posmatrao mermer, zlato i ostale
vredne predmete. Upravo je drana poslednja misa, koju je on predano sasluao.
Radoznalo je zavirio u crkvenu riznicu i ugledao nekoliko benediktinskih monaha.
Stareinu koji je bio tu prepoznao je po krstu na grudima, a ovaj mu se osmehnuo,
pozdravio stranca i uljudno ga upitao da li eli da obie zdanje.
Kazanova je rado prihvatio poziv i stareina ga je poveo lino, uz pratnju dva
monaha, i pokazivao mu dragocenosti i svetinje, priao o istoriji i crkvenim legendama.
Kazanova je bio radoznao ali diskretan, i na kraju je zbunjeno upitao gde se u stvari
nalazi, kako se zove ovo mesto i manastir.
Odakle ste se spustili ovde?, konano ga je upitao stareina.
Ni od kuda, preasni. Doao sam peke iz Ciriha i odmah nabasao na crkvu.
Stareina, koga je oduevila pobona revnost hodoasnika, pozvao ga je za sto, to je ovaj
rado prihvatio. Poto ga je stareina smatrao putnikom grenikom i pokajnikom koji je
na put krenuo da ovde nae oprost i utehu, Kazanova nije hteo vie da se raspituje gde
se zapravo nalazi. Uostalom, s duhovnikom je, poto mu nemaki nije bio dobar,
razgovarao na latinskom.

125
 Anna&zdls

Ovo je za nau brau u vreme posta, nastavio je stareina. Pri tome sam ja dobio
privilegiju od svetog oca Benedikta XIV da svakodnevno, uz tri gosta, mogu na stolu da
imam i meso. Hoete li da odmah iskoristimo ovu privilegiju ili ete postiti?
Nemam nameru, potovani oe, da zloupotrebim papinu dozvolu niti va ljubazni
poziv. Bilo bi to arogantno s moje strane.
Onda, idemo da jedemo!
U trpezariji stareine je stvarno ispod stakla bilo papino pismo, na stolu su leala
dva pribora za jelo, a posluitelj u livreji je odmah doneo i trei.
Jeemo utroje, vi, ja i moj ef kancelarije. On upravo stie.
Vi imate efa kancelarije?
Da. Kao stareina Marijinih isposnika ja sam knez Rimskog carstva i kao takav
imam pripadajue obaveze.
Konano, Kazanova je znao gde je zaao i radovao se to je svetski poznati manastir
upoznao pod tako posebnim okolnostima i potpuno nenadano.
Vi ste stranac?, upitao je stareina.
Venecijanac, ali due vreme na putu. Nikako nije bilo potrebe da kae da je
proteran.
,,I putujete dalje kroz vajcarsku? Onda u vam rado dati nekoliko saveta.
Primiu ih sa zahvalnou. Ali pre nego to otputujem dalje, elja mi je da mi
dozvolite jedan poverljivi razgovor.
eleo bih da se ispovedim i da me posavetujete o neemu to mi lei na dui.
Kasnije u vam stajati na raspolaganju. Boija je volja da vam otvori srce, a tada
ete imati i mir u dui. Ljudski su putevi raznovrsni, ali je mali broj njih toliko skrenuo s
puta da ne moe da mu se pomogne. Istinsko pokajanje je prvi zahtev preobraaja,
naravno ukoliko je istinito, bogougodna skruenost se ne ostvaruje u grehu nego nastaje
u milosru.
Nastavio je i dalje da pria, dok se Kazanova sluio jelom i piem. Kada je stareina
zautao, on je uzeo re.
Izvinite na radoznalosti, visokopotovani, ali kako ste uspeli da u ovo doba godine
imate tako izvrsnu divlja?
Zar ne? Ali za to ja imam recept. Sva ova divlja i ptice su ulovljeni pre est meseci.
Da li je to mogue?
Imam ureaj u kome bez vazduha ovakve stvari mogu dugo da stoje.
Zavidim vam na tome.
Molim, ali zar ne elite da uzmete malo lososa?
Naravno, kad mi ga lino preporuujete.
To je pravo posno jelo! Gost se nasmejao i uzeo pare lososa.

III

Posle obeda su se ef kancelarije, tih ovek, i stareina prihvatili da gostu pokau

manastir. Kazanovi se sve veoma dopalo. Shvatio je da su ljudi u manastiru iz potrebe za

126
 Anna&zdls

mirom izabrali ovakav ivot i da su potpuno zadovoljni. Ve je poeo da razmilja o tome

da je moda na kraju krajeva i za njega ovo najbolji put za spokoj tela i due.
Jedino mu se biblioteka nije dopala.
Ovde vidim veliki broj knjiga, ali izgleda da je najnovija stara najmanje sto godina, i
sve su same biblije, psalmi, egzegeze, dogmatske i knjige o legendama. Sve je to bez
sumnje vredno...
Pretpostavljam da je tako, nasmejao se stareina.
Ali vai monasi bi trebalo da poseduju i neke druge knjige, o istoriji, fizici, lepoj
umetnosti, putovanjima i slino.
,,A emu? Naa braa su bogobojaljivi, jednostavni ljudi. Oni obavljaju svoje
svakodnevne obaveze, zadovoljni su time.
To su krupne rei. Ali tamo je okaena, upravo je gledam, slika, portret kneza od
Kelna.
Ona na kojoj je u biskupskoj odei, naravno.
Lice mu ba nije najbolje pogoeno, ja imam jednu njegovu bolju sliku. Pogledajte!
Iz unutranjeg depa je izvukao jednu lepu kutijicu, u iji je poklopac bio utisnut
minijaturni portret. Predstavljao je kneza kao dostojanstvenika s ordenom.
Divna je. Otkud vam?
Lino od kneza.
Zaista?
Imam tu ast da budem njegov prijatelj.
Sa zadovoljstvom je primetio kako panja stareine raste i vratio kutijicu u dep.
Vai monasi su bogobojaljivi i zadovoljni, kako vi kaete. To bi nekoga moda
moglo da podstakne da vam se prikljui.
To je upravo ivot u boijoj slubi.
Naravno, i daleko od nepogoda spoljnog sveta.
Da, tako je.
Zamiljen, pratio je stareinu i posle nekog vremena ga zamolio da se ispovedi, da bi
primio oprost i da bi sutra mogao da se priesti.
Stareina ga je odveo u malo odeljenje, seo, a Kazanova je hteo da klekne, to ovaj
nije dozvolio.
Uzmite stolicu i priajte mi o svojim gresima.
To e due potrajati.
Molim vas, samo ponite, a ja u vas paljivo sluati.
Time dobri ovek nije mnogo obeao. Kazanovina ispovest, koliko god je bila saeta i
brzo ispriana, trajala je puna tri sata. Duhovnik je u poetku nekoliko puta odmahivao
glavom ili uzdisao, jer s ovakvim nizom grehova jo niko do sada nije izaao pred njega, i
uloio je neverovatan trud da pojedinane grehe tako na brzinu proceni, doda drugima i
zadri ih u pamenju. Vrlo brzo je odustao od toga i samo zapanjeno sluao teno
kazivanje Venecijanca, koji je bez prinude, sasvim otvoreno, na skoro umetniki nain
ispriao sav svoj ivot. Ponekad bi se nasmejao stareina, ponekad ispovedilac, bez
ikakvog uzdravanja. Njegova ispovest se protezala kroz strane zemlje i gradove, ratove i
putovanja morem, kroz carstva, opasnosti, skakao je s dirljivih prizora na sumanute, s
bezazlenih na skandalozne, priao je ne kao kakav roman, ali ne ni kao ispovest grenika,

127
 Anna&zdls

ve nepristrasno, ponekad veselo, s puno duha, ali uvek se sama od sebe podrazumevala
sigurnost onoga koji doivljeno pria, ne tedi se i moe mnogo da podnese i nema
potrebu nita ni da umanji ni da doda.
Nikada se stareina nije. lepe zabavio. Posebno kajanje u tonu grenika nije osetio,
ali se uskoro prisetio da ovde sedi kao otac ispovednik, a ne kao posmatra uzbudljivog
pozorinog komada.
Ja sam vam dosta dugo dosaivao, zakljuio je konano Kazanova, mogue je da
sam neto i zaboravio, ali jedan dogaaj vie ili manje ne menja stvar. Vi ste se umorili,
presvetli?
Apsolutno ne. Nisam propustio ni jednu jedinu re.
Smem li sada da oekujem oprotaj?
Jo potpuno obuzet preanjom ispoveu, stareina je izgovarao svete rei kojima
su Kazanovi oproteni gresi i proglasio ga dostojnim sakramenta.
Ponuena mu je soba da moe vreme do sutradan ujutru da provede u miru, kao
poboan hrianin. Ostatak dana je proveo u razmiljanju da li treba da se zamonai.
Koliko god da je bio ovek od raspoloenja i brz kad treba da kae da ili ne, ipak je
poznavao sebe isuvie dobro i posedovao mnogo proraunate mudrosti da bi prebrzo
sebi vezao ruke i odrekao se prava na odluivanje o svom ivotu.
Razmatrao je svoje pristupanje monasima u svim pojedinostima i stvarao plan kako
bi izbegao kajanje i razoaranje. Nekoliko puta ga je preispitivao, okretao i posmatrao sa
svih strana, dok mu se nije pojavio u prihvatljivom obliku, a onda ga je briljivo preneo
na papir.
Pismeno se izjasnio da je spreman da kao iskuenik pristupi manastiru Marije
Isposnice. Da bi ostavio sebi vremena za samoispitivanje i eventualno povlaenje,
zamolio je za desetogodinje iskuenje. Ako mu se dopusti ovako neobino dug period,
on e poloiti kapital od deset hiljada franaka, koji bi posle njegove smrti ili izlaska iz
reda trebalo da pripadnu manastiru. Dalje je zamolio da o svom troku pribavi knjige iz
svih oblasti i da mu budu pri ruci u njegovoj eliji; knjige, takoe, posle njegove smrti
treba da pripadnu manastiru.
Posle molitve zahvalnosti za svoj preobraaj, legao je u krevet i spavao vrsto i
dobro kao neko kome je savest ista kao sneg i lagana kao leptir. Sutradan ujutru se u
crkvi priestio.
Stareina ga je pozvao na okoladu. Kazanova je iskoristio ovu priliku da mu preda
napisano i da ga zamoli za povoljan odgovor.
Ovaj je to odmah proitao, estitao gostu na odluci i obeao da e posle obeda
odgovoriti.
Smatrate li moju ponudu suvie sebinom?
Oh ne, gospodine, mislim da emo se sloiti. Mene lino e va pristup naem redu
radovati. Ali ipak vau molbu moram da iznesem pred manastir.
To je vie nego poteno. Smem li da vas zamolim da podrite moju molbu?
Sa zadovoljstvom. Onda dovienja, do ruka!
Svetski putnik je jo jednom obiao manastir, zagledao monahe, ispitivao pojedine
elije i naao da mu je sve potaman. Radostan i raspoloen obilazio je unutranjost
zdanja. Susretao se s hodoasnicima, strancima u iznajmljenim kolima, odsluao jo
jednom misu i spustio talir u kutiju za milostinju.

128
 Anna&zdls

Za vreme ruka, koji mu se posebno svideo zbog izvrsnog vina, upitao je kako stoji s
njegovim poslom.
Budite bez brige, odgovorio je stareina, iako vam u ovom trenutku ne mogu dati
konaan odgovor. Savet zahteva jo neko vreme za razmiljanje.
Mislite li da u biti primljen?
Bez ikakve dvojbe.
ta treba da radim u meuvremenu?
to god elite. Idite nazad u Cirih i tamo oekujte na odgovor, koji u vam ja lino
doneti. Od danas za etrnaest dana svakako moram poslom u grad, onda u vas potraiti
i vi ete verovatno odmah nazad, zajedno sa mnom. Da li vam to odgovara?
Izvrsno. Od danas za etrnaest dana. Stanujem Kod maa. Tamo se izvrsno jede.
Hoete li tamo biti moj gost na ruku?
Vrlo rado.
Ali kako da se vratim u Cirih? Ima li negde kakvih koija?
Posle ruka e vas odvesti mojom putnikom koijom.
Vi ste predobri.
Ostavite to! Ve je izdata naredba. Gledajte radije da se jo malo ugojite. Moda jo
malo pare teleeg peenja?
Tek to je ruak zavren, stigla je koija. Pre nego je uao u kola, stareina mu je
predao dva presavijena pisma za dva veoma uticajna oveka u Cirihu. Kazanova se
srdano oprostio od gostoprimljivog domaina i sa oseajem zahvalnosti krenuo
udobnom koijom kroz lepe predele uz jezero, prema Cirihu.
Kada je stigao pred gostionicu, saekao ga je sluga Leduk s neprikrivenim keenjem.
Zato se smeje?
Samo se radujem to ste ve u ovom nepoznatom gradu pronali priliku da se
zabavite.
Glupost. Idi do gostioniara i reci mu da ovde ostajem etrnaest dana i da elim da
za to vreme imam na raspolaganju dobru koiju i iznajmljenog slugu.
Gostioniar je lino doao i preporuio slugu za iju estitost garantuje. Pobrinuo se
i za otvorenu koiju, jer drugih nije bilo.
Narednih dana je Kazanova lino odneo pisma gospodi Oreli i Pestaloci. Oni nisu bili
kod kue, ali su ga obojica posetila po podne u hotelu i pozvala ga sutra i prekosutra na
ruak, a uvee na koncert. Pristao je i nali su se u zakazano vreme.
Koncert, za koji je ulaznicu platio jedan talir, nije mu se svideo. Posebno je bio
nezadovoljan izdvojenim okupljanjem mukaraca od ena u za to odreenim delovima
sale. Njegovo izotreno oko je ve otkrilo meu damama vei broj lepotica i nije razumeo
zato mu obiaj zabranjuje da im se udvara. Posle koncerta je predstavljen enama i
erkama gospode, i primetio je kao posebno lepu i ivahnu gospoicu Pestaloci. Ipak je
odbacio svako, ak i povrno udvaranje.
Iako mu takvo ponaanje nije nimalo lako palo, laskalo mu je sujeti. Svojim novim
prijateljima je u pismu stareine predstavljen kao preobraenik i pridrueni pokajnik i
primetio je da se prema njemu odnose s posebnim uvaavanjem, iako je uglavnom
optio s protestantima. Ova panja mu je delom nadoknadila zadovoljstvo koga je na
prvom nastupu morao da se odrekne.

129
 Anna&zdls

Ovaj nastup mu je bio tako uspean da je skoro i na ulici bio pozdravljan s dubokim
potovanjem. Taj dobar glas isposnitva i svetosti obuzeo je ovog udnovatog oveka, o
kome su glasine bile promenljive kao i njegov ivot.
Pa ipak nije mogao da se lii toga da, pre nego to se povue iz svetovnog ivota,
napie Hercogu od Virtemberga jedno drsko zainjeno pismo. Za to nije niko znao. Niko
nije znao i da ponekad, pod zatitom noi, poseuje kuu u kojoj ne stanuju monasi i gde
se ne pevaju psalmi.

IV

Pre podne je smerni Kazanova uzimao asove nemakog jezika. S ulice je pokupio
nekog ubogog siromaha iz enove. Zvao se ustinijani. On je svakodnevno provodio
jutarnje sate kod Kazanove, poduavao ga nemakom i za to dobijao est franaka
honorara. Taj posrnuli ovek, zahvaljujui kome je njegov bogati uenik saznao adresu
one kue, zabavljao je svog dobrotvora uglavnom time to je na svakojake naine grdio i
hulio monahe i manastirski ivot. Nije znao da se njegov uenik i sam sprema da postane
benediktinski monah, inae bi bez sumnje bio mnogo obazriviji. Kazanova mu to ipak
nije uzimao za zlo. Denovljanin je do pre nekog vremena pripadao redu kapucinskih
monaha, a onda je odbacio mantiju. Na udni preobraenik je ak naao i neko
zadovoljstvo u tome kako taj siromani ova izraava svoj neprijateljski stav.
Ali i meu monasima mora da ima dobrih ljudi, pokuao je Kazanova jednom.
Nemojte to ni da pomislite, ne postoje, ni jedan jedini. Svi su bez izuzetka dangube i
debele lenuge.
Uenik je to sluao, osmehivao se i smejao se momentu kada ga taj klevetnik bude
video u monakoj odori.
Tu i tamo je vreme, kod tako mirnog naina ivota, poelo da mu se ini duim i
brojao je dane do ugovorenog susreta sa stareinom. Kasnije, kada bude sedeo u
manastirskom spokoju i kada se u tiini bude bavio prouavanjem, dosada i nemir e ga
napustiti. Planirao je da radi na prevodu Homera, na jednoj veseloj predstavi i istoriji
Venecije. Iz najozbiljnijih namera prema tim stvarima, spremao se da kupi znaajnu
koliinu papira za pisanje.
I tako je provodio vreme, dodue usporeno i neveselo, ali prolazilo je, i ujutro 23.
aprila primetio je uzdahnuvi da ovo treba da bude poslednji dan ekanja, a sledeeg
dana e pred sobom imati stareinu. Pripremao se i jo jednom ispitivao sve kako
svetovne tako i duhovne potrebe, spreman da popakuje svoje stvari, i radovao se to se
konano nalazi tako blizu novom, spokojnom nainu ivota. Nije sumnjao u prijem meu
Marijine iskuenike, a u sluaju potrebe bio je spreman da duplira obeani kapital. ta u
tom sluaju uote znai deset hiljada franaka?
Oko est sati uvee, kada se sumrak ve uvukao u sobu, otvorio je prozor i
posmatrao. S tog mesta je mogao da vidi prilaz hotelu i most.
Jedna koija je upravo stigla i stala pred gostionicom. Kazanova je znatieljno
posmatrao. Sluga je priskoio i otvorio vrata. Izala je u mantil uvijena starija gospoa,
zatim jo jedna, a iza nje i trea, pravog plemikog dranja, ozbiljna i malo mrgodna
dama.

130
 Anna&zdls

Ova je mogla i na nekom drugom mestu da izae iz koije, razmiljao je Kazanova

na prozoru.
A onda je izala i etvrta dama, jedna visoka lepa figura u kostimu kakav su tada
mnoge nosile i koji su nazivali amazonska haljina. Na crnoj kosi nosila je koketnu plavu
svilenu kapu sa srebrnom kiankom.
Da bolje vidi, Kazanova se izvio unapred. Uspelo mu je da joj vidi lice, mlado lepo
lice brinete, sa crnim oima ispod ponositih gustih obrva. Sluajno je podigla pogled da
osmotri kuu, ugledala ga je na prozoru i osetila njegov pogled usmeren ka njoj,
posmatrala ga je s panjom jedan trenutak - samo tren.
A onda je s ostalima ula u kuu. Kazanova je pourio do predsoblja, kroz ija
staklena vrata je mogao da vidi hodnik. Njih etiri su upravo dolazile, a kao poslednja,
lepotica u pratnji gostioniara prola je pored njegovih vrata, nagore, uz stepenice.
Crnokosa je primetila da je fiksira isti ovek koga je ugledala na prozoru, prigueno je
kriknula, ali je brzo dola sebi i kikoui se pourila s ostalima.
Kazanova je goreo. Godinama ve nije imao priliku nita slino da vidi.
Amazonko, moja amazonko!, pevuio je i razbacao sve u koferu da bi se to pre i
to lepe obukao. Jer danas mora dole u trpezariji da obeduje s novopridolicama! Do
sada mu je bilo servirano u sobi da bi sauvao svoj prezir prema spoljnom svetu. urno
je obukao somotske pantalone, nove bele svilene arape, zlatom izvezeni prsluk, sveani
kaput, i stavio nove manetne. A onda je pozvonio kelneru.
ta zapovedate?
elim da obedujem dole u trpezariji.
Postaviu za vas.
Imate nove goste?
etiri dame.
Odakle?
Iz Soloturna.
Da li se tamo govori francuski?
Ne svi. Ali ga dame poznaju.
Dobro. ekajte, jo neto. Da li i dame obeduju dole?
alim. One su naruile veeru u sobi.
Ah, do trista avola! Kada ete im servirati?
Kroz pola sata.
Hvala. Moete da idete.
Pa, da li elite da jedete u trpezariji ili...?
Pobogu, ne. Neu uopte da jedem. Idite.
Ljutito je etao tamo-amo po sobi. Morao bi jo veeras neto da preduzme. Ko zna,
moda crnokosa ve sutra produi dalje. A osim toga, sutra stie i stareina. A on eli da
postane monah. Kakva glupost! Kakva glupost!
Ali retko se deavalo da taj ivotni umetnik ne pronae put, nadu, sredstvo, izlaz,
sasvim malu mogunost. Bes ga je drao samo minut. Onda je razmiljao. Posle nekog
vremena je ponovo pozvonio kelneru.
Izvolite, ta elite?

131
 Anna&zdls

Dau vam priliku da zaradite zlatnik.

Stojim vam na raspolaganju, gospodine barone.
Dobro, dajte mi vau zelenu kecelju.
Sa zadovoljstvom.
I prepustite meni da posluim dame.
Rado. Molim vas, razgovarajte s Ledukom, poto ja moram dole da serviram,
zamolio sam ga da preuzme posluenje na spratu.
Odmah mi ga poaljite ovamo. Ostaju li dame due?
Sutra ujutru odlaze do isposnice. One su katolikinje. Kad smo kod toga, najmlaa
me je pitala ko ste vi.
Pitala je? Pitala je ko sam? I ta ste joj rekli?
Samo da ste Italijan, nita vie...
Dobro. A sada nestanite!
Kelner je otiao, a odmah zatim se pojavio Leduk, slatko se smejui.
emu se smeje, ovco?
Vama i kelneru.
Sluaj me dobro. Odmah prestani da se cereka inae nikada vie nee videti ni
novi od mene. Pomozi mi sada da namestim kecelju. Kasnije donesi posluavnike gore,
a ja u ih preuzeti ispred daminih vrata. Krei.
Nije ekao dugo. S keceljom omotanom preko zlatom izvezenog prsluka uao je u
njihovu sobu.
Dozvoljavate li, moje dame?
Amazonka ga je prepoznala i gledala ga zapanjeno. Servirao je besprekorno i nalazio
mogunost da je dobro zagleda i posebno usluuje. Kada je ustrojenog petla umetniki
tranirao, upitala ga je s osmehom: Izvrsno usluujete. Sluite li ovde ve dugo?
Ljubazno od vas to se o tome raspitujete. Ovde sam tek tri nedelje.
Dok je posluivao, primetila je, dodue unazad povuene, ali jo uvek vidljive
manetne. Zakljuila je da mora da je prava ipka, dodirnula mu je ruku i osetila finu
ipku. On je bio sav blaen.
Ostavi se toga!, podviknula je prekorno stara dama, a crnokosa je pocrvenela.
Kazanova se jedva uzdravao.
Posle obeda je ostao u sobi koliko god je uspeo da nae neki izgovor. Ostale, tri
starije, povukle su se u spavau sobu, a lepotica je ostala, ponovo sela za sto i poela da
pie.
Kazanova je konano sve pospremio i nevoljno je morao da ode. Ipak, na vratima je
oklevao.
ta jo ekate?, upitala ga je amazonka.
Milostiva gospoo, jo uvek imate izme na nogama i teko ete s njima u krevet.
Ah, tako, vi elite da ih skinete? Nemojte se toliko truditi oko mene!
Ali to je moj posao, milostiva gospoo.
Kleknuo je na pod, povukao joj noge, primetno ih rairio, a onda lagano i briljivo
odvezivao uzice.
Dobro je, dovoljno, dovoljno! Hvala.

132
 Anna&zdls

Ja se vama mnogo vie zahvaljujem.

Sutra uvee emo se ponovo videti, gospodine konobaru.
Opet ete obedovati ovde?
Sigurno. Pre mraka emo se vratiti nazad iz isposnice.
Hvala vam, milostiva gospoo.
Pa onda, laku no, konobaru.
Laku no, gospoo. elite li da vrata na stepenitu zatvorim ili ostavim otvorena?
Ja u ih sama zakljuati.
Izaao je, a napolju ga je ekao Leduk sa udnom grimasom na licu. I, ta je?
Velianstveno ste odigrali svoju ulogu. Dame e vam sutra dati dukat kao
napojnicu. Ako ga ne predate meni, odau im celu priu.
Dobie ga ve danas, gnusobo!
Sledeeg jutra, pravovremeno, s uglancanim izmama, potrudio se da je ponovo vidi.
Nije uspeo.
Dvoumio se da li da krene za njima do isposnice. U tom je dotrao iznajmljeni sluga i
doneo vest. Gospodin stareina je u Cirihu i ast mu je da u dvanaest sati s gospodinom
Kazanovom rua u njegovoj sobi.
Blagi boe, stareina! Na njega Kazanova uopte vie nije ni pomislio. Poruio je vrlo
luksuzan obed, pri emu je lino u kuhinji dao nekoliko uputstava. A onda je legao u
krevet, jer se tog jutr rano probudio i oseao umor, i odspavao dva sata.
U podne je stareina stigao. Izmenjali su pozdrave i dobre elje i obojica seli za sto.
Stareina je bio oduevljen velianstvenim izborom jela i kod tako divnog posluenja je
potpuno zaboravio na svoje poslove. Konano se prisetio. Izvinite, rekao je iznenada,
to vas tako nepristojno dugo drim u neizvesnosti! Ne znam kako sam to mogao tako
dugo da zaboravim.
Ah, molim vas.
Posle svega to sam u Cirihu uo o vama, a iz razumljivih razloga sam se malo
raspitao, vi ste stvarno potpuno dostojni naeg bratstva. Ja vam elim dobrodolicu,
dragi gospodine, od srca dobrodoli. Na vaim vratima moete napisati: Invent portum.
Spes et fortuna valete!
Na nemakom: 'Zbogom, boginjo sree. Ja sam u utoitu.' Ovo je Euripidov stih i
stvarno je veoma lep, iako u mom sluaju ba i ne odgovara.
Ne odgovara?
Ovaj stih, veoma potovani, ne odnosi se na mene, jer ja neu poi s vama u
manastir! Ja sam jue svoju odluku promenio.
Da li je mogue?
Izgleda da je tako. Molim vas da mi to ne uzmete za zlo i da u prijateljstvu
ispraznimo ovu au ampanjca.
Pa onda, u vae zdravlje! Verujem da se zbog ove odluke neete nikada pokajati!
Svetovni ivot takoe ima svoje prednosti.
Da, ima ih.
Ljubazni stareina se posle nekog vremena oprostio i s pratnjom napustio hotel.
Kazanova je napisao pismo za Pariz, dajui uputstva svom bankaru, a zatim je zahtevao
da mu se uvee dostavi raun i za ujutru poruio koiju koja e ga voziti do Soloturna.

133
 Anna&zdls

IGRA SENKI

iroka eona strana zamka bila je sagraena od svetlog kamena i gledala je velikim
prozorima na Rajnu i na rit, a onda dalje na jasnu, od vode malo maglovitu oblast, trsku i
vrbe, a daleko na horizontu plaviasta umovita brda stvarala su blagi lelujavi luk, iznad
koga su plovili oblaci, a zbog svetlosti iz zamka i zgrada na imanju su se samo za vreme
toplog junog vetra mogli videti kako mali i beli svetlucaju u daljini. eona strana zamka
se ogledala u vodi koja je tromo protkala, gizdavo i zadovoljno kao mlada ena, njegovo
ukrasno iblje je do vode sputalo svetlozelene grane, a du zida su se ljuljukale belo
obojene gondole za zabavu. Ova vedra strana zamka nije bila nastanjena, sobe su posle
nestanka baronice ostale prazne, sve osim najmanje; u njoj je, kao i pre, stanovao pesnik
Floribert. Gospodarica je obeastila svog mua i njegov zamak i od njihove vesele i
brojne svite nije ostalo nita osim belih gondola i utljivog pesnika.
Gospodar zamka je, posle nesree koja ga je zadesila, stanovao u zadnjem delu
zdanja. Tu je na uzano dvorite bacao tamnu senku toranj jo iz vremena Rimljana,
zidovi su bili tamni i vlani, prozori uzani i niski, a odmah uz oseneno dvorite priljubio
se tamni park s brojnim starim stablima javora, topola i bukvi.
Pesnik je iveo neometan, u samoi, na sunanoj strani. Jeo je u kuhinji i barona
esto danima nije viao.
Mi ivimo u tom zamku kao senke, rekao je jednom prilikom svom mladom
prijatelju, koji ga je posetio i u negostoljubivim prostorijama mrtve kue izdrao samo
jedan dan. Floribert je svojevremeno za baroniino drutvo izmiljao i sastavljao
galantne stihove i posle gaenja kue kao veselog domainstva tu i dalje bez pitanja
ostao, jer se njegova prilagodljiva dua vie plaila gradskih uliica i borbe za pare
hleba nego usamljenosti ovog tunog zamka. Ve dugo vie ne pie stihove. Kada pri
zapadnom vetru pogleda preko reke i zelene bare u daleki krug plaviastih planina koje
dodiruju oblake i kada uvee u starom parku oslukuje njihanje drvea, razmilja esto o
poeziji, ali o onoj koja ne sadri rei i nikada ne moe da bude napisana. Jedna takva
pesma se zove Boiji dan i peva o toplom junom vetru, a jednoj je naziv Uteha due,
a odnosi se na razmiljanje o arenilu boja prolenih livada. Floribert ove pesme nije
mogao da izgovara ili peva jer su bile bez rei, ali on ih je ponekad sanjao i oseao,
naroito uvee. Ostatak vremena je provodio u selu, gde se igrao s plavokosim
malianima ili zasmejavao mlade devojurke, devojice, kada bi pred njima skidao eir
kao pred pravim damama. Njegovi najsreniji dani bi bili oni kada bi sreo gospou
Agnesu, lepu gospou Agnesu, uvenu gospou Agnesu sa uzanim devojakim licem.
Pozdravio bi je i duboko se naklonio, a lepa gospoa bi otpozdravila i nasmejala se,
pogledala ga u smetene oi i otila dalje kao zrak sunca.
Gospoa Agnesa je stanovala u kui koja se stisla uz podivljali park, a ranije je bila
boravite baronovih konjanika. Njen otac je bio umar i kuu je za neke posebne usluge
dobio od barona na poklon. Udala se veoma mlada i kao mlada udovica se vratila kui, a
posle oeve smrti je u usamljenoj kui stanovala sa sluavkom i lepom tetkom.
Gospoa Agnesa je nosila jednostavne ali lepe i uvek nove haljine toplih boja, lice joj
izgledalo mladalako, a njena tamnosmea kosa je u debelim kikama bila omotana oko
glave. Baron je u nju bio zaljubljen pre nego to ga je ena osramotila, a voleo ju je i sada.
Sastajali su se ujutru u umi, a uvee su plovili amcem niz reku, do kolibice od trske u
movari. Tamo je ona svoje nasmejano devojako lice naslanjala na njegovu prerano

134
 Anna&zdls

osedelu bradu i svojim nenim prstima poigravala se s njegovom grubom i vrstom

lovakom rukom.
Gospoa Agnesa je svakog petka odlazila u crkvu, molila se i davala milostinju.
Odlazila je u selo kod sirotih i starih ena, poklanjala cipele, eljala im unuice,
pomagala kod ivenja i iza nje bi u njihovim kolibama ostao blagi sjaj mlade svetice.
Gospou Agnesu su eleli svi mukarci, i ko joj se dopadao i ko bi doao u pravo vreme,
tome bi uz poljubac u ruku bio doputen i poljubac u usta, a ko bi imao sree i bio
dovoljno odrastao, moglo bi mu se dogoditi da nou ue kroz njen prozor.
To su svi znali, i baron, a ipak je ta lepa ena ila svojim putem s osmehom na licu,
nevinog pogleda kao devojica na koju ne utiu elje mukaraca. Ponekad bi se pojavio
neki novi ljubavnik, ponaao se prema njoj oprezno kao prema neprocenjivoj lepotici,
uivao pun ponosa zbog osvojenog srca i udio se kako mu ljudi ne zavide i osmehuju
mu se. Kua joj je leala na ivici tamnog parka, obrasla ruama puzavicama, usamljena
kao u umskoj bajci, a ona je u njoj stanovala, izlazila i vraala se u nju svea i umilna kao
rua u letnje jutro, blistavog deijeg lica, s tekim upletenim kikama oko glave. Stare
siromane ene su je blagosiljale i ljubile joj ruke, mukarci su je s dubokim naklonom
pozdravljali i smekali se iza nje, deca su joj trala u susret, traila milostinju i putala da
ih pomiluje po obrazima.
Zato si takva?, ponekad bi je upitao baron i pretei je gledao svojim tamnim
oima.
Polae li ti kakva prava nada mnom?, pitala ga je ona zaueno i uplitala
tamnosmeu kosu. Najvie ju je voleo Floribert, pesnik. Njemu bi srce poelo bre da
kuca kada bi je video. Kada bi uo neto loe o njoj, snudio bi se, odmahivao glavom i ne
bi verovao. Kada su deca priala o njoj, blistao bi i sluao kao pesmu. U njegovim
matarijama najlepe je bilo snevanje o Agnesi. Tada je pozivao u pomo sve to je voleo
i to mu se inilo lepim, zapadni vetar, plavi horizont, blistave prolene livade, svu
udnju i duboka oseanja svog uzaludnog deakog ivota smestio bi u tu sliku. Jedne
veeri ranog leta, posle dugog mirovanja, u mrtvom zamku se pojavilo malo ivota. U
dvoritu je zasvirao rog, ula je koija i zakloparala po kamenoj stazi. Brat gospodara
zamka je doao u posetu sam, u pratnji svog lakeja. Bio je to visok ovek sa picastom
bradom i otrim vojnikim oima. Plivao je u irokoj Rajni, pucao iz zabave na srebrne
galebove, esto jahao do susednog grada i vraao se pijan, egaio se s dobroudnim
pesnikom i svakih par dana galamio i svaao se s bratom. Prebacivao mu je za hiljadu
stvari, predlagao preseljenje i dogradnju, preporuivao promene i poboljanja, hteo je da
sve dotera, jer on je zahvaljujui enidbi postao bogat, a gospodar zamka je iveo u
siromatvu, uglavnom nesrean i pun muka.
Njegova poseta zamku bila je greka i on se ve prve nedelje pokajao. Ipak je ostao
tu i nije ni pominjao odlazak, to je njegovom bratu bilo ao. Video je gospou Agnesu i
poeo da je progoni.
Nije potrajalo dugo, a slukinja lepe ene je donela haljinu koju joj je poklonio
baronov brat. Posle kraeg vremena, pored zida parka slukinji je lakej baronovog brata
predao cvee i pismo za gospou. Samo par dana posle toga, baronov brat i gospoa
Agnesa su se u letnje podne sreli u umskoj kuici i on joj je poljubio ruku, pa mala usta i
beli vrat. Ali kada bi se sreli u selu, on bi je pozdravio skidanjem eira i dubokim
naklonom, a ona bi zahvalila kao devojka od sedamnaest godina.
Opet nije prolo mnogo vremena, a baronov brat je na reci ugledao amac, veslaa i
enu u svetloj odei. Bio je radoznao, ali zbog sumraka nije sa sigurnou mogao da

135
 Anna&zdls

prepozna osobe u amcu. To to nije znao tada, saznao je posle nekoliko dana, i nije mu
bilo drago. Ona koja mu je u umskoj kuici leala na srcu i razbuktala vatru svojim
poljupcima, ona je uvee s njegovim bratom preko tamne Rajne nestala meu trskama.
Baronov brat je postao mraan i snivao mune snove. On gospou Agnesu nije voleo
kao neto zabavno i lako dostupno ve kao retko i dragoceno otkrie. Pri svakom
poljupcu bio je od sree i uenja uplaen to tako mnogo nene istoe podlee
njegovom udvaranju. Zato joj je davao mnogo vie nego ostalim enama, mislio je na
svoju mladost i tu enu sa zahvalnou, s obzirom i nenou grlio nju koja je nou
mranim stazama ila s njegovim bratom.
Nedotaknut niim od onoga to se dogaalo i neoptereen tajnom koja je teko
pritiskala zamak, pesnik Floribert je spokojno proivljavao svoje mirne dane. Nije ga
radovalo to se gost ponekad okomi na njega i zadirkuje ga, ali na sline stvari je ve
ranije navikao. Izbegavao je gosta, provodio ceo dan u selu ili pecao na Rajni, a u toplo
miriljavo vee putao mati na volju. Jednoga jutra je primetio da su na zidu zamka
procvetale prve rue mesearke. Tri prethodna leta je prvence ove retke rue stavljao
pred njena vrata i radovao se to i etvrti put moe da joj urui smeran i bezimen
pozdrav.
U podne istoga dana, baronov brat se sastao s lepom Agnesom u bukovoj umi. Nije
pitao gde je bila u kasnim veernjim satima jue i prekjue. Posmatrao je sa skoro
divljim oboavanjem njene mirne bezazlene oi, a pre nego to je otiao, rekao joj je:
Veeras, kada padne mrak, doi u kod tebe. Ostavi otvoren prozor.
Ne danas, rekla je blago, ne danas.
Ali ja hou danas.
Neki drugi put, da? Danas ne, ne mogu.
Doi u veeras, danas uvee, ili nikada vie. Uini kako god hoe.
Ona se okrenula i otila.
Uvee je baronov brat leao na obali i vrebao sve dok nije pao mrak. Nije se pojavio
nijedan amac. Onda je otiao do kue svoje ljubavnice, sakrio se u ipraju i preko
kolena poloio puku.
Bilo je mirno i toplo, jasmin je irio jak miris, a iza oblaia koji su tumarali nebo se
punilo zvezdama. Jedna ptica je pevala u parku, jedna jedina ptica.
Kada je skoro postalo mrano, neko je tihim koracima, prikradajui se, iao ka kui.
eir je navukao duboko na elo, iako zbog mraka to nije bilo potrebno. U desnoj ruci je
drao buket belih rua koje su slabano svetlucale. ovek u busiji je zategao oroz.
Doljak s buketom u ruci je oprezno gledao u kuu u kojoj nigde nije bilo svetla.
Onda je doao do vrata, sagnuo se i poljubio gvozdenu ruku brave.
U tom momentu je blesnulo u bunju; zauo se prasak, koji se tiho izgubio u parku.
ovek s buketom rua je pao na kolena, prevrnuo se unazad na ljunak i uz blage drhtaje
ostao da lei.
ovek s pukom je dugo ostao u zaklonu; niko nije dotrao, a u kui je sve bilo
mirno. Onda je polako priao i nagnuo se nad pogoenim, kome je eir pao s glave.
Ostao je bez daha kada je zauen prepoznao pesnika Floriberta.
Zar i on!, zajeao je i otiao. Rue mesearke su leale rasute po ljunku, neke od
njih i u krvi pogoenog. U selu su zvona oznaavala jedan sat po ponoi. Na nebo su se
navukli gui beli oblaci, nasuprot kojih je udovina kula zamka izgledala kao din koji

136
 Anna&zdls

stojei spava. Rajna je blago pevuila i polagano tekla, a u unutranjosti crnog parka
usamljena ptica je pevala jo dugo posle ponoi.
(1906)

137
 Anna&zdls

SLIKAR BRAM

Meu oboavaocima lepe pevaice Lize bio je i Rajnhard Bram, poznati slikar, u svakom
sluaju i najudniji.
Kada je upoznao Lizu imao je etrdeset i etiri godine i ve vie od deset je vodio
usamljeniki ivot, potpuno odvojen od sveta. Posle nekoliko godina besciljnog
tumaranja i nespokojnog traenja zadovoljstva, zapao je u asketsku samotinju i u borbi
za svoju umetnost svaki odnos sa svakodnevnim ivotom inio mu se uzaludnim. U
grozniavom radu zaboravljao je na drutvo i razgovore, preskakao obede, zanemario je
svoju spoljanjost i uskoro je bio skoro potpuno zaboravljenu meuvremenu je oajniki
slikao. Nije slikao skoro nita drugo do asove sumraka, nestajanje oblika, borbu kontura
s ponitavajuom tamom.
Slikao je jedva vidljive rene mostove na kojima se upravo pale prvi fenjeri. Slikao je
topolu koja nestaje u veernjem mraku i samo jo svojim vrhom stoji na mutnom,
mrklom nebu. I, konano, naslikao je ulicu u predgrau pred nastupajuu jesenju no,
jednu izvanredno jednostavnu sliku o stranoj moi tame. S njom je postao poznat, od
tada je vaio za majstora, ali se inilo da to njega mnogo ne dotie.
Ponovo su ljudi poeli da ga poseuju, a kako nije bio neuljudan, polako je i
postepeno uao u malo ali odabrano drutvo, u kome je on uglavnom utei uestvovao.
Njegov atelje nije nikome bio dostupan. Tako je nekoliko nedelja ranije sreo Lizu, i ve
malo stariji usamljenik se u udnovatu lepoticu zaljubio sa zakasnelom strau. Ona je
imala oko dvadeset i pet godina, bila je vitka i besprekorne keltske lepote.
Pevaica je bila hladna, ohola i razmaena, ali je ipak osetila osobitost ove ljubavi i
znala je to da ceni. ovek na glasu, koji vai za nedostupnog i skoro apatinog, bio je u
nju zaljubljen.
Upitala ga je da li sme da pogleda njegov atelje. On ju je primio u prostoriju gde
deset godina osim njega i sluge niko drugi nije uao. Skice, crtei, slike koje nikome nije
pokazivao, redali su se pred njenim pametnim, naroitim i ponosnim licem.
Da li vam se svia neto od ovoga?, pitao je Bram. ,,Oh, sve.
Vi to razumete? Mislim, moete da shvatite o emu se ovde radi? Konano, to su
samo slike, ali s njima sam se toliko mnogo namuio...
Slike su udesno lepe.
Moda samo par slika. Pri tome je pola ivota potroeno na njih, pa ih je zapravo
malo. Polovina ivota! Ali svejedno...
Moete biti ponosni, gospodine Brame.
Ponosan? To je krupna re. Biti zadovoljan je ve dovoljno. Ali ovek nije nikada
zadovoljan. Umetnost nikada ne zadovoljava. Ali, kao to sam ve pitao, svia li vam se
neto od ovoga? Naime, ja elim da vam poklonim neto.
Ali molim vas? Ja ne mogu...
Gospoice Liza, sve ove slike sam naslikao samo za sebe. Nije bilo nikoga koga sam
njima hteo da obraujem. A sada ste tu vi, upravo vama bih hteo da priinim malu
radost, prijateljski pozdrav - razumete li - jedan umetnik drugom. Zar stvarno to ne
smem? To bi bilo teta. Zauena, pristala je, a jo istog dana on joj je poslao sliku
topole, njegovu omiljenu.

138
 Anna&zdls

Od tada se viao s njom. Poseivao ju je tu i tamo i ponekad bi je zamolio da mu

neto otpeva. Jednom je doao i u navali strasti postao malo nametljiv. Ona je odglumila
negodovanje, a on je zbog toga postao skruen i tuan i skoro u suzama je molio za
izvinjenje; ona je od tada dominirala i muila ga udljivim prohtevima lepotice koja ima
stotine oboavalaca. A od tada je i on znao da ona koju voli nije slina njemu, nije
jednostavna i dobra priroda kao on, nije prava i nesalomiva umetnika dua kao on, ve
ena prepuna rave sujete, lakrdijaica. Ali, voleo ju je, i sa svakom manom koju je na
njoj opaao, njegov bol je bio jai, ali je jaala i njegova ljubav. Poeo je da je izbegava, ali
samo da bi je sauvao, i odnosio se prema njoj s nevetim ali dirljivim obzirom i
blagou. A ona ga je ostavljala da eka. Dok ga je u linim odnosima drala podalje od
sebe i muila, pred drugima se prema njemu ponaala kao prema blagonaklonom
oboavaocu, a on nije znao da li to radi iz sujete ili je u pitanju priznavanje naklonosti.
Deavalo se da ga iznenada pred nekim drutvom oslovi sa dragi Brame, uzme ga za
ruku i bude sasvim prisna. On se lomio izmeu zahvalnosti i nepoverenja. Nekoliko puta
se veoma umilno ophodila i kod kue pevala za njega. A on bi joj tada ljubio ruke i
zahvaljivao sa suzama u oima. Trajalo je tako par nedelja. A onda je Bramu bilo dosta.
Ta nedostojna uloga dekora mu se smuila. Od neraspoloenja nije mogao da slika, a
strast i uzbuenje su mu oduzimali san. Jedne jesenje veeri spakovao je pribor za
slikanje i garderobu i sledeeg jutra otputovao. U selu u gornjoj Rajni smestio se u
gostionici. Preko dana je peaio pored Rajne i okolnih brda, a uvee je sedeo za
kafanskim stolom uz au vina i puio jednu cigaru za drugom.
I posle deset dana nije jo zapoeo sa slikanjem. Onda je prisilio sebe i zategao
platno. Dve-tri zapoete skice je bacio. Nije ilo. Jedinstvena asketska predanost poslu,
napeto, samotno vrebanje linija koje nestaju, nestajanja svetlosti, gaenje formi, sve
isposniko odricanje mnogih godina zarad umetnosti, sada je bilo uzdrmano, prekinuto,
a moda i izgubljeno. Sada je postojalo neto drugo to ga je zaokupilo, neto o emu je
sanjao, neto za im je udeo. Ima ljudi koji mogu sebe da podele, ije su sposobnosti i
ivot mnogostrani, ali on je imao samo jednu duu, jednu ljubav, jednu snagu.

Pevaica je sluajno bila sama kod kue kada su najavili Rajnharda Brama.
Iznenadila se kada je uao i pruio joj ruku. Izgledao je star i zaputen, a kada ju je
pogledao svojim paenikim, plamteim pogledom, shvatila je da je opasno igrati se s tim
ovekom.
Vratili ste se, gospodine Brame?
Da, doao sam da razgovaram s vama, gospoice Liza, hteo sam rado to da
izbegnem, ali ne preostaje nita drugo. Moram da vas zamolim da me sasluate.
Pa ako ve insistirate. Premda...
Hvala. Vi znate da vas ja volim. Ranije sam vam ve rekao da bez vas vie ne mogu
da ivim. Sada znam da je to i tano. U meuvremenu sam pokuao da ivim bez vas.
Okrenuo sam se poslu. Deset godina pre nego to sam vas upoznao ja sam slikao, nita
drugo nisam radio, samo slikao. Hteo bih to ponovo da radim, da ivim u miru i da
slikam, bez misli, bez elja, samo da slikam. I to mi nije uspelo.
Nije vam uspelo?
Ne. Izbaen sam iz ravnotee, razumete li? Ranije, slikanje mi je bilo sve, moj nemir
i moja ljubav, moja udnja i moje zadovoljstvo. inilo mi se da mi je ivot lep i dovoljno
bogat kada mi je uspelo da naslikam par slika na nain koji nikome drugom nije uspeo.
Zato sam bio zadovoljan ivotom. Sada su moji zahtevi drugaiji. Sada ne elim nita

139
 Anna&zdls

drugo osim vas i ne postoji nita to za vas ne bih rado uinio. Zato sam i doao jo
jednom, Liza. Ako elite da budete moji, to malo dosadanjih slika e mi biti dovoljno.
Zato mi odgovorite! Ovako kako je sada, ne moe ostati. Ja se molim u sebi da me vi
elite. Ako ne moete da se udate, onda bez braka. To ostaje na vama.
Znai, brana ponuda!
Ako tako hoete, da. Ja nisam tako mlad, ali do sada nisam nikoga voleo. To to
imam da dam od topline, brige i odanosti, pripada samo vama. Ja sam bogat.
O...
Izvinite. Mislio sam, ja ne moram da ivim od slikanja. Liza, zar me stvarno ne
razumete? Zar ne vidite da moj ivot lei u vaim rukama? Recite mi makar jednu re.
Nastupila je neprijatna tiina. Ona se nije dvoumila, nije ga gledala, smatrala ga je za
upola bolesnog. Konano je progovorila sa puno obzira i prijateljski. Ali on ju je razumeo
ve kod prve rei. Pretvarala se da ju je veoma iznenadio, koliko je vano njegovo pitanje
za njen ceo ivot, govorila mu je kao neobuzdanom deaku kome arku elju ne odbijaju
jednom grubom rei. On se smejao.
Vi ste tako dobronamerni, rekao je, zar ne, vi se plaite za mene, ali se pomalo
plaite i mene?
Zbunjeno ga je gledala. Nastavio je.
Zahvaljujem vam, gospoice Liza. Niste eleli da me direktno odbijete, ali ja sam
ve razumeo. Hvala vam lepo i ostajte zbogom!
Htela je da ga zadri.
Ne, rekao je, samo me pustite! Ne odlazim da bih se otrovao. Stvarno ne.
Zbogom:
Pruila mu je ruku. Drao ju je vrsto, privukao je usnama, bez saginjanja, ostao
nepomian na trenutak, a onda se okrenuo i otiao. U hodniku je sluavki dao napojnicu.
Za Brama je nastalo teko vreme. Tano je znao da ga samo rad moe vratiti u ivot,
ali je oajavao jer nije verovao da e ikada ponovo vratiti one samozaboravljene lepe
godine.
Ponovo je otiao u isto selo u gornjoj Rajni, krstario okolinom, posmatrao od jesenje
magle nestvarno obrisane linije obale, grupe drvea kao budue slike, odsedeo bi mirno
par sati i pokuao da istisne ono to je hteo. Drutvo nije imao, sa svojim udnim
pustinjakim navikama nije ni znao ta bi s njim poeo.
Jedne veeri, kada je u svojim neutenim sumornim mislima popio uobiajenu flau
vina, plaio se ranog odlaska u krevet i bez mnogo razmiljanja naruio je drugu flau.
Tekih udova, prilino pijan, legao je u krevet, spavao kao top, probudio se sutradan
iznuren i bezvoljan, s oseajem na koji nije navikao i zbog koga je proveo ceo dan u
sanjarenju.
Dva dana kasnije, kada mu je stara ucveljenost postala nesnosna, isprobao je isto
sredstvo, a onda nekoliko puta ponovo. Jednoga dana je uprkos vlagi i hladnoi postavio
platno. Uradio je niz skica. Iz Minhena i Karlsruea su poeli da stiu veliki paketi, drvene
ploe, boje. U sledeih est nedelja je u blizini obale reke sagradio primitivni atelje. I
neto iza Boia bila je gotova velika slika, Drvo jove u magli, koja i danas vai kao
jedan od najboljih slikarevih radova.
Posle tog uzburkanog, dragocenog i grozniavog perioda rada, nastao je jedan
iznenadni preokret. Danima je tumarao unaokolo, uz sneg i besne vetrove, i konano bi

140
 Anna&zdls

se u bilo kojoj seoskoj krmi umirio, aavao, i pijan odlazio u krevet. Deavalo se da
danima, pokriven sa par prekrivaa, lei u ateljeu, haotinih misli, prepun jada i muka.
Ali u prolee je ponovo slikao.
Tako je provodio godinu za godinom. esto mu je uspevalo i da bude dokon i da
radi. A onda se ponovo dogodila nesrea. Potpuno pijan, jedne hladne martovske noi
pao je napolju, teko se prehladio i ravo negovan umro potpuno sam. Skoro da je bio
ve pokopan kada je na osnovu natpisa u novinama doputovao roak da ga poslednji put
vidi. Meu slikama koje su ostale iza njega nalazio se udnovat autoportret iz njegovih
poslednjih dana. Jedna temeljno i realno prouena glava, runo zaputenih crta ostarelog
pijanca, malo iskeeno lice s nereivo tunim pogledom. Iz nepoznatog razloga, Bram je
preko zavrene slike, sigurno ne bez bolne line ironije, etkicom povukao dve unakrsne,
debele crvene linije.
(1906)

141
 Anna&zdls

CHAGRIN D'AMOUR

Pre mnogo godina, ispred Kanvolea, glavnog grada drave Valoa, bili su postavljeni
mnogobrojni raskoni atori. Svakoga dana iznova su se odravale viteke borbe, a
nagrada je bila kraljica Hercelojda, mlada Kastisova udovica, lepa erka gral-kralja
Frimutela. Meu uesnicima turnira su se mogla primetiti mnoga znaajna gospoda, kralj
Pendragon od Engleske, norveki Lot, kralj od Aragona, hercog od Brabanta, uveni
grofovi, vitezovi i junaci kao Morholt i Rivalen; u drugom spevu Volframa Parsifala su svi
odreda nabrojani. Jedni su se borili eljni slave, drugi zbog lepih plavih oiju mlade
kraljice, ali veina je elela njenu bogatu i plodonosnu zemlju, njene gradove i
stanovnike.
Pored visoke gospode i poznatih junaka, tu se nala itava rulja bezimenih vitezova,
od avanturista, razbojnika do ubogih sirotana. Neki od njih nisu imali ak ni sopstveni
ator, logorovali su tu i tamo, esto na otvorenom polju, prekriveni ogrtaima. Konje su
putali da pasu po okolnim livadama, pozvani ili nepozvani pili i jeli za tuim trpezama,
a svaki od njih se nadao srei ili sluaju, ukoliko su uopte i eleli da uestvuju na
turniru. Njihove anse su u osnovi bile vrlo male, jer su imali rave konje; a na loem
kljusetu i najodvaniji na turniru moe veoma malo da uini.
Mnogi nisu ni pomiljali da se bore, ve su samo eleli da prisustvuju i po mogustvu
uestvuju u optoj zabavi ili da iz nje izvuku korist. A dogaale su se ba prave dobre
stvari. Svakoga dana je bilo gozbi i proslava, as u zamku kod kraljice, as kod mone i
bogate gospode u atorskim logorima, i veina siromanih vitezova se radovala to su se
turnirske borbe toliko otegle. Izlazilo se u etnju na konjima, askalo se, pilo i igralo,
posmatrao se turnir, leili su se povreeni konji, odlazilo se na raskone prijeme kod
znaajnih ljudi, nije proputano nita i uivalo se u veselim danima.
Meu siromanim i nepoznatim vitezovima bio je i jedan po imenu Marsel, pastorak
beznaajnog barona s juga, lep, malo izgladneo mladi pustolov, skromno opremljen, sa
slabanom starom kobilom koja se zvala Melisa. On je kao i svi ostali doao ovde da
zadovolji svoju radoznalost, oproba sreu i kod tog silnog sveta se malo razonodi i
provede s gostima. Meu njemu slinima, a i kod nekih vienijih vitezova, Marsel je
stekao dobar glas, ali ne kao vitez ve kao peva i izvoa, jer je umeo da peva i njegove
romanse su bile veoma lepe za izvoenje uz lautu. On se veoma lepo oseao u ovoj
gunguli koja mu se inila kao kakav godinji vaar i nije eleo nita drugo ve da to
veselo okupljanje gospode sa svim zadovoljstvima koja ga prate, potraje to due. A onda
je zamoljen da pod pokroviteljstvom Hercoga od Brabanta, jedne veeri prisustvuje
obedu koji kraljica eli da organizuje za istaknute vitezove. Marsel je otiao u glavni grad
i uao u zamak. Sala je prekrasno blistala, a u zdelama i peharima se nudilo divno
osveenje. Ali to sirotog mladia ove veeri nije moglo da obraduje. On je ugledao
kraljicu Hercelojdu, uo njen jasni, treperavi glas i opijao se njenim slatkim izgledom.
Srce mu je ubrzano kucalo od ljubavi prema toj plemenitoj eni, koja je izgledala tako
blago i bila smerna kao devojka, a ipak bila toliko nedostina za njega.
Bio je spreman da se za nju bori odmah, s bilo kojim vitezom. Na raspolaganju mu je
bilo da okua sreu na turniru. Ni njegov konj a ni oruje nisu bili ba u najboljem stanju,
a ni sebe nije ba smeo da nazove velikim junakom. Dodue, nije imao strah i svakog
trenutka bi od srca svoj ivot stavio na kocku u borbi za uvaenu kraljicu. Ali svoju snagu
nikako nije mogao da uporedi s Morholtovom ili snagom kralja Lota, ak ni s Rivalenom i
ostalim junacima; toga je bio svestan. Ipak, jedne probe nije eleo da se odrekne. Hranio

142
 Anna&zdls

je Melisu hlebom i prvoklasnim senom koje je morao da isprosi, brinuo se i o sebi tako
to je redovno jeo i spavao i veoma brino istio i doterivao svoju neuglednu opremu.
Posle nekoliko dana je poranio i prijavio se za turnir. Dobio je za protivnika panskog
viteza, pojurili su jedan na drugog s dugakim kopljima u ruci i Marsel je oboren zajedno
s konjem. Tekla mu je krv iz usta, bolelo ga je itavo telo, ali se bez iije pomoi uspravio,
poveo svog konja koji je drhtao od straha, oprao se na ivici nekog potoka i tu proveo
ostatak dana, sam i ponien.
Uvee, kada se vratio u atorski logor, a tu i tamo su ve gorele baklje, pozvao ga je
Hercog od Brabanta. Danas si oprobao sreu s orujem, rekao je dobronamerno.
Sledei put, kada ponovo oseti potrebu za tim, uzmi jednog mog konja, dragi moj, i ako
pobedi, zadri ga! Ali da se sada pozabavimo lepim stvarima, otpevaj nam jednu
pesmu! Malom vitezu nije bilo do pevanja i radovanja. Ipak, zbog obeanog konja je
popustio. Uao je u Hercogov ator, popio pehar crvenog vina i uzeo lautu u ruke.
Otpevao je jednu pa jo jednu pesmu, drugovi i gospoda su ga hvalili i nazdravljali mu.
Bog te blagoslovio, pevau!, govorio je zadovoljni Hercog. Ostavi da drugi lome
koplja i poi sa mnom na moj dvor, tamo e proiveti lepe dane.
Veoma ste ljubazni, rekao je Marsel tiho, ali obeali ste mi dobrog konja i pre
nego to o drugome razmislim, hteo bi jo jednom da se borim. ta mi znae bezbrini
dani i lepe pesme kada se ostali vitezovi bore za slavu i ljubav!
Neko se nasmejao: elite li da osvojite kraljicu, Marsele?
A on je nastavio: ,,I ja elim to to elite i vi ostali, iako sam ja samo siromani vitez. I
ako ne mogu da je dobijem, mogu za nju da se borim, mogu za nju da krvarim i
podnesem poraz i bol. Slade mi je da umrem za nju nego da bez borbe u miru ivim. I ako
me neko zbog toga ismeva, za njega je moj ma naotren.
Hercog je zahtevao mir i uskoro je svako otiao na svoje mesto za spavanje. Pevaa,
koji je takoe poao, Hercog je pokretom ruke pozvao nazad. Gledao ga je u oi i
dobronamerno mu rekao: U tebi je mlada, vrela krv, deko. eli li da proe kroz
opasnosti, krv i bol samo zbog lika iz sna? Ti ne moe postati kralj od Valoa i ne moe
imati kraljicu Hercelojdu, to dobro zna. ta ti znai da dva ili tri slabana viteza obori s
konja? Mora takoe i kraljeve, Rivalena, mene i ostale junake oboriti da bi doao do
cilja! Zato ti kaem: Ako hoe da se bori, poni od mene, i ako me ne pobedi, pusti
svoje slike i snove da nestanu i poi sa mnom onako kako sam ti ponudio.
Marsel je pocrveneo, ali je bez razmiljanja rekao: Zahvaljujem gospodinu Hercogu,
ali sutra u jahati protiv vas. Izaao je i pogledao svoju kobilu. Ona je radosno frktala,
jela mu hleb iz ruke i stavila mu glavu na rame.
Znam, Melisa, rekao je tiho i pomilovao je po glavi, ti me voli, Melisa, konje
moje.
Rano ujutru sledeeg dana odjahao je u grad i kod jednog graanina zamenio Melisu
za novi lem i izme. Kada je odlazio, konje je istezalo glavu na dugom vratu i gledalo za
njim, a on je iao dalje i nije se osvrnuo. Hercogov sluga mu je doveo crvenog pastuva,
mladu i snanu ivotinju, a sat kasnije pojavio se i sam Hercog, spreman za dvoboj. Dolo
je mnogo ljudi da posmatra plemia. U prvom prolazu niko nije imao prevagu, jer je
Hercog od Brabanta potedeo mladia. A onda se naljutio na budalastog deaka i navalio
tako besno da je Marsel pao unazad, ostao da visi na uzengijama, a crveni drebac ga je
odvukao s bojita.
Dok je avanturista u ranama i otocima leao pokriven i dobro negovan u
Hercogovom atoru, gradom i logorom se pronosio glas o dolasku Gamureta, svetski

143
 Anna&zdls

poznatog junaka. Nastupao je sveano i raskono, njegovo ime je blistalo kao zvezda,
znaajni vitezovi su mrtili ela, siromani i nepoznati su ga doekivali s ovacijama, a
lepa Hercelojda ga je gledala crvena u licu. Dan iza toga, Gamuret je bez urbe dojahao
do bojnog polja, poeo sa izazivanjima i arkama i izbacivao iz sedla jednog viteza za
drugim. Govorilo se samo o njemu, on je bio pobednik, njemu pripada kraljiina ruka i
zemlja. I bolesni Marsel je sluao prie koje su ispunjavale logor. uo je da je izgubio
Hercelojdu, sluao je o Gamuretovoj slavi i nagradi, utei se okrenuo ka zidu atora i
poeleo da je mrtav. Ali uo je jo toga. Posetio ga je Hercog, poklonio mu novu odeu i
takoe priao o pobedniku. Marsel je zakljuio da je kraljica Hercelojda crvena od ljubavi
prema Gamuretu. A o samom Gamuretu je uo da nije samo vitez kraljice Anflise od
Francuske, ve da je u zemlji mnogoboaca ostavio crnaku kneginju, svoju suprugu.
Kada je Hercog otiao, Marsel je s mukom ustao, obukao se, i uprkos bolovima krenuo u
grad, da vidi Gamureta. I video ga je. Bio je to jedan silan, tamni ratnik, gorostasan,
monog tela. Njemu je izgledao kao delat. Uspelo mu je da se uvue u dvor i da se
neprimetno pomea s gostima. A onda je ugledao kraljicu, prefinjenu, devianski blistavu
enu, kako plamti od sree i stida i svoje usne nudi tom strancu i junaku. Negde na kraju
sveanog obeda, ugledao ga je.njegov zatitnik Hercog i pozvao ga sebi.
Dozvolite, rekao je Hercog kraljici, da vam predstavim ovog mladog viteza. Zove
se Marsel i on je peva ije nam je umee tako esto priinjavalo veliko uivanje. Ako
elite, mogao bi da nas obraduje jednom pesmom.
Kraljica je pozdravila Hercoga, a takoe prijateljski i mladia, i naredila da se donese
lauta. Mladi vitez je pobledeo, duboko se poklonio i bojaljivo uzeo lautu koju su mu
doneli. Brzo je preao prstima par puta preko struna, netremice gledao u kraljicu i poeo
da peva pesmu koju je odavno spevao u svom zaviaju. Kao refren, posle svakog stiha je
provlaio dve jednostavne strofe, koje su zvuale tuno, a dolazile su iz njegovog
ranjenog srca. I te dve strofe, koje su se te veeri u zamku prvi put ule, uskoro su
postale svetski poznate i esto pevane. One su ovako glasile:

Plasir d'amour ne dure qu'un moment, Chagrin d'amour dure toute la vie. 1

Kada je otpevao pesmu, Marsel je napustio zamak, s ijih ga je prozora pratila

svetlost svea. Nije krenuo nazad ka atorima ve na suprotnu stranu, iz grada u no,
oprostio se od vitekih borbi i nastavio da ivi bez domovine, kao peva uz lautu.
Sveanosti vie nema, atori su istruleli, Hercog od Brabanta, junak Gamuret i lepa
kraljica su ve nekoliko stotina godina mrtvi, niko vie ne zna za turnir u Kanvoleu i za
lepu Hercelojdu. Unazad stotinu godina nita od toga nije ostalo, osim imena, pesme i
stihova mladog viteza, koji nam danas zvue strano i prastaro. A pesma se jo i danas
peva.
(1907)

1 francuski: Srea u ljubavi traje samo trenutak, a ljubavni jad celoga ivota, print, prev.

144
 Anna&zdls

JEDNE LETNJE VEERI

Naslonjen na otvoren prozor, posmatrao sam vodu kako tee u susret noi i daljinama,
nezaustavljivo kao i moji dani, u pravilnom ritmu i monotono; svaki od njih je mogao da
bude udesno lep i nezaboravan, ali oni su odlazili ne ostavljajui za sobom nita vredno
pamenja.
Tako su prolazile nedelje, a ja nisam znao kako ni kada e se neto promeniti. Imao
sam dvadeset tri godine i poput veine mojih vrnjaka provodio dan u kancelariji, na
dosadnom poslu od koga sam zaraivao dovoljno novca da bih mogao da iznajmim mali
stan na mansardi, da se prehranim i kupim ono najnunije od odee. Ali veeri, noi i
prve jutarnje sate, kao i nedelje, provodio sam zatvoren u svojoj sobi, itajui ono malo
knjiga koje sam imao. Ponekad sam crtao i razmiljao o jednom izumu za koji sam
verovao da je ostvarljiv, ali koji je propadao pet, deset ili dvadeset puta...
Te lepe letnje veeri razmiljao sam da li da prihvatim poziv svog direktora Gelbkea,
koji je prireivao sedeljku u svojoj bati. Nisam eleo drutvo drugih ljudi: morao bih s
njima da razgovaram, da ih sluam i odgovaram na pitanja; bio sam suvie umoran i
bezvoljan za tako neto. Opet bih bio prinuen da laem, da se pretvaram da sam
zadovoljan i da je sve u redu. S druge strane, ohrabrivalo me je i privlailo to to sam
znao da e biti dobrog jela i pia, tamo u toj senovitoj bati punoj cvea i mirisnog grmlja,
s tihim batenskim stazama ispod starih kronji koje se provlae kroz ukrasno iblje.
Direktor Gelbke, ako ne raunam dvojicu ili trojicu mojih saputnika na poslu, bio je jedini
ovek koga sam poznavao u tom gradu. Svojevremeno mu je moj otac uinio nekakvu
uslugu, ili je to moda bio moj deda, i na nagovor moje majke otiao sam da ga posetim
dve godine ranije. Sada me, eto, taj ljubazni gospodin s vremena na vreme poziva u svoju
kuu, ne izlaui me, meutim, drutveno neprihvatljivim situacijama, kojima ja, sa
svojim obrazovanjem i odeom, nisam dorastao.
Pomisao na sve i ist vazduh u direktorovoj bati uinila je da mi moja tesna i
zaguljiva soba postane nepodnoljiva i ja odluih da poem. Obukao sam najbolji sako,
oistio kragnu gumicom za brisanje, oetkao pantalone i izme i po svom obiaju
zakljuao vrata za sobom, iako lopovi ne bi imali ta da iznesu iz moje kue. Pomalo
umoran, kao i uvek tih dana, siao sam uskom ulicom nad kojom se ve sputao sumrak,
preao most na kome je jo uvek bilo ivo i uao u tihe ulice najotmenijeg dela grada.
Direktorova kua je bila na kraju grada, u lepoj zgradi poluseoskog stila, skromnoj i
starinskoj, pored koje je bila bata opasana zidom. Kao i svaki put, s nostalgijom sam
gledao tu nisku i prostranu kuu, kapiju obavljenu ruama puzavicama i velike prozore
sa irokim simsom; blago sam povukao ruicu za zvono, proao pored slukinje i uao u
polumrano predsoblje, uznemiren i zbunjen, kao i uvek kada je trebalo da se sretnem s
nepoznatim ljudima. Do poslednjeg trenutka sam gajio nadu da u zatei gospodina
Gelbkea samo sa enom ili decom, ali iz bate su dopirali nepoznati glasovi. Malo
zabrinut, proao sam kroz mali hodnik koji je vodio na batensku stazu, slabo osvetljenu
s nekoliko japanskih svetiljki.
Domaica mi je dola u susret, pruila mi ruku i povela me pored visokog iblja
prema rondeli u kojoj su bila dva stola, za kojima su, uz svetlost lampi, sedeli gosti.
Direktor me je pozdravio uobiajeno srdano i prijateljski, neki od kunih prijatelja
klimnue glavom, ostali ustadoe i rekoe svoja imena; promrmljao sam neto nalik na
pozdrav i uputio se damama koje su blistale pri svetlosti lampe u svojim svetlim
haljinama i koje me za trenutak osmotrie. Ponuena mi je stolica u dnu stola, s one

145
 Anna&zdls

krae strane, izmeu jedne starije gospoice i jedne vitke mlade devojke. Dame su
ljutile pomorande, a preda mnom je bio hleb namazan buterom, pruta i aa vina. Ona
starija gospoica me je neko vreme gledala, a onda me upitala da li sam filolog i da li me
je ve negde srela. Rekao sam da nije i da sam komercijalista, u stvari, tehniar. Hteo sam
da joj pomognem da stvori neku sliku o meni, o tome kakav sam ja tip oveka, ali poto je
ona odmah skrenula pogled i nije se potrudila da me saslua, zautao sam i poeo da
jedem ukusnu hranu. Niko me nije uznemiravao i ja sam se tome posvetio dobrih etvrt
sata, jer nisam esto imao prilike da uivam u tako bogatoj i ukusnoj veeri. Posle sam
polako ispijao au dobrog belog vina, nemajui vie ta da radim i ekajui da se neto
dogodi.
Tada se mlada gospoica s moje desne strane, s kojom jo nisam bio progovorio ni
re, iznenada okrete prema meni i prui mi svojom gipkom rukom polovinu oljutene
pomorande. Dok sam joj zahvaljivao i uzimao voe, pomislio sam kako je izabrala
simpatian nain da prie nepoznatoj osobi, jednom tako jednostavnom i lepom
ponudom. Tek tada sam paljivo pogledao svoju susetku i video vitku devojku, ljupku i
visoku, moda kao ja ili malo viu od mene; delovala je krhko i imala uzano i lepo lice
finih crta. Tako mi je bar izgledala u tom trenutku, jer sam kasnije zapazio da je uprkos
vitkim i gipkim udovima snana, spretna i sigurna.
im bi ustala i poela da se kree, gubio se utisak o njenoj krhkosti kojoj treba
zatita, jer su njen nain hoda i dranje odavali smirenu, gordu i samostalnu osobu.
S uivanjem sam pojeo pola pomorande i potrudio se da kaem devojci nekoliko
ljubaznih rei i da joj se predstavim kao neko ko je vredan panje. Iznenada sam
posumnjao da me je posmatrala sve vreme dok sam utke jeo i da misli ili da sam
neotesanko koji nikoga ne primeuje dok jede ili da sam mrtav gladan: ovo poslednje za
mene bi bilo bolnije, jer je bilo beznadeno istinito. U tom sluaju, dragoceni dar bi
izgubio svoje jednostavno znaenje i postao ala, a moda i podsmeh. Izgledalo je ipak da
su moje sumnje bez osnova. Gospoica se ponaala otvoreno i neusiljeno, sluala me sa
simpatijama i uopte nije izgledalo da me smatra nevaspitanom izelicom.
Ali, razgovor mi nije iao od ruke. Mada sam imao mnogo vie ivotnog iskustva od
veine mojih kolega, u komunikaciji sa spoljnim svetom mnogo sam zaostajao za njima.
Srdana konverzacija s jednom mladom gospoicom rafiniranog ponaanja bila je za
mene vrlo rizian poduhvat. Posle nekog vremena sam primetio da je lepa devojka
svesna moje inferiornosti iako mi to nije stavljala do znanja. Pojurila mi je krv u glavu, ali
to mi nije pomoglo da savladam svoju nespretnost i zbunjenost; naprotiv, jo vie sam
bio zbunjen time to je u meni, uprkos ohrabrujuem poetku, naalost preovladalo
stanje obeshrabrenosti i besa. Kada se ona neto kasnije ukljuila u razgovor za drugim
stolom, nisam ni pokuao da je zadrim. Sedeo sam tako sam, utljiv i zamiljen, dok je
ona askala, zabavljajui se sa ostalima. Neko me je ponudio cigarama, uzeo sam jednu i
popuio, zatvoren u sebe i neveseo u toj plavoj veeri. Malo kasnije mnogi su ustali da
proetaju batenskim stazama, askajui meu sobom; ustao sam polako i ja, ali sam
ostao po strani sa svojom cigarom, iza jednog drveta gde me niko nije uznemiravao i
odakle sam mogao izdaleka da posmatram kako se ostali zabavljaju.
Bio sam ljut i prebacivao sam sebi zbog onako budalastog i jogunastog ponaanja, ali
nisam uspevao da se savladam. Poto niko nije obraao panju na mene, a ja nisam znao
kako da se mirno vratim u drutvo, ostao sam moda i itavih pola sata nepotrebno
sakriven i izaao tek kada sam uo da me domain zove. Direktor me pozva za svoj sto;
neodreeno sam odgovarao na njegova dobronamerna pitanja o mom ivotu i poslu i
polako se ponovo ukljuio u razgovor ostalih. Nisam ostao poteen male kazne zbog

146
 Anna&zdls

svog nerazumnog bekstva. Vitka devojka je sada sedela preko puta mene i, kako sam
mogao na miru da je posmatram, uinila mi se jo privlanijom; kajui se zbog onog
povlaenja, pokuao sam nekoliko puta da zaponem razgovor. Ali sad je ona glumila
oholost i pretvarala se da ne uje moje slabane pokuaje. U jednom trenutku sam
uhvatio njen pogled i pomislio sam da je prezriv i ljutit, ali bio je samo hladan i
ravnoduan.
Ponovo sam osetio atmosferu svakidanjice, sivu i runu, punu jada, skepse i
praznine. Gledao sam blago osvetljene batenske staze i lepe tamne kronje, stolove
prekrivene belim stolnjacima i lampe na njima, cvee, posude s voem, kruke i
pomorande, lepo odevenu gospodu, ene i devojke u ljupkim bluzama svetlih boja;
video sam bele enske ruke kako se igraju sa cveem, oseao sam miris voa i plaviasti
dim dobrih cigara, sluao sam uglaene i prijatne ljude kako zadovoljno i ivahno
razgovaraju - i sve to mi je izgledalo beskrajno tue, kao da mi ne pripada i kao da je za
mene nedostino, ak i zabranjenoj Bio sam uljez, gost koji je doao iz jednog manje
vrednog i jadnog sveta i koga su trpeli iz utivosti ili iz saaljenja. Bio sam anoniman,
siromaan mali slubenik, koji je neko vreme moda gajio nadu da e postii neto vie,
da e stei pravo na bogatiji i slobodniji ivot, a onda ponovo utonuo u svoje beznae.
Tako se lepo letnje vee u veselom drutvu pretvorilo u teskobu bez utehe, koju sam
ja podgrevao glupo muei sebe umesto da uivam u tako prijatnom ambijentu. U
jedanaest, kada su otili prvi gosti, kratko sam se oprostio i poao kui najkraim putem.
Ve due vreme sam bio toliko bezvoljan i drernljiv da sam i na poslu morao protiv toga
da se borim, ali u slobodno vreme sam se potpuno preputao i tonuo u apatijuj
Nekoliko dana je prolo u uobiajenom ritmu. Nestala je svest o tome da je moje
jadno stanje samo privremeno; ravnoduno, pasivno i bez aljenja sam gledao kako iza
mene ostaju sati i dani, a svaki tren je bio izgubljeni deli moje mladosti i mog ivota.
Kretao sam se kao automat, ustajao na vreme, odlazio u kancelariju, mehaniki obavljao
to to se od mene trailo, kupovao hleb i jedno jaje za ruak, vraao se na posao, a uvee
posmatrao svet s prozora mansarde i tako bih esto zaspao. Na vee u direktorovoj bati
vie nisam mislio. Dani su prolazili jedan za drugim, ne ostavljajui nita za pamenje, i
ako bih se ponekad, nou u snovima, vratio u prolost, bila su to samo daleka seanja na
detinjstvo, koja su mi izgledala kao eho jedne zaboravljene, bajkovite praegzistencije.
Konano, usred jednog vrelog podneva, sudbina se ponovo setila mene. Jedan
Italijan odeven u belo vozio je ulicom kolica s runim zvonom i prodavao sladoled.
Vraao sam se s posla i prvi put u tih nekoliko meseci nisam odoleo iskuenju. Zaboravio
sam na pravila stroge tednje, izvadio novi i Italijan mi napuni kartonsku posudu
ruiastim vonim sladoledom, koji sam pojeo jo na stepenicama. Ovo osveenje mi je
bilo dragoceno: seam se kako sam oblaporno lizao vlani karton. Kod kue sam pojeo
komad hleba kao i obino, odremao malo i vratio se na posao. Onda mi je pozlilo i uskoro
su poeli strani bolovi u stomaku; sklupao sam se uz ivicu stola i kriom ih trpeo
nekoliko sati. im sam zavrio s poslom, otrao sam kod lekara. Poto sam imao
zdravstveno osiguranje, uputili su me na jednog drugog doktora, ali je on bio na odmoru,
pa sam morao da potraim njegovog zamenika. Ovaj je bio kod kue; bio je mlad i
prijatan i prema meni se ophodio kao prema sebi ravnom. Poto sam prilino detaljno
opisao simptome i odgovorio na njegova pitanja o mom stanju i nainu ivota, savetovao
mi je da idem u bolnicu, gde u imati bolju negu nego u mojoj jadnoj sobici. Nisam
uspevao da sakrijem koliko me boli i on me upita sa osmehom: Niste nikada bili
bolesni? Tano, nisam bio bolestan od svoje desete ili jedanaeste godine. Onda je on
skoro ljutite dodao: Ubiete se takvim nainom ivota. S tom ishranom, odavno biste se

147
 Anna&zdls

razboleli da niste tako jaki. Neka vam ovo bude lekcija. Naravno, mislio sam da je ovom
oveku s naoarima i zlatnim satom lako da to kae, ali sam bar saznao da su za moje
jadno stanje u poslednje vreme postojali stvarni razlozi i to mi je na neki nain posluilo
kao moralno opravdanje. Ali jaki bolovi mi nisu ostavljali vremena za razmiljanje i
utehu. Uzeo sam nalaz od lekara, zahvalio mu se, obavestio koga je trebalo i otiao u
bolnicu. Poslednjim snagama sam povukao ruicu zvona i morao sam da sednem na
stepenice bolnice da se ne bih sruio.
Primili su me dosta neljubazno; ipak, videvi u kakvom sam stanju, okupali su me u
mlakoj vodi i stavili u postelju, gde sam ubrzo izgubio svest i utonuo u tamu u kojoj sam
zaboravio na bol. Tri dana sam imao oseaj da u umreti i stalno sam se udio to smrt
dolazi tako teko i sporo, uz tolike muke. Svaki sat mi je izgledao beskrajno dug i, kada
su prola tri dana, inilo mi se da je prolo nekoliko nedelja. Na kraju sam uspeo da
odspavam nekoliko sati i kada sam se probudio, ponovo sam dobio oseaj za vreme i bio
svestan svog stanja. Shvatio sam da sam vrlo slab, jer mi je svaki pokret predstavljao
napor: otvaranje i zatvaranje oiju je iziskivalo veliki trud. Kada je bolniarka dola da
me obie, obratio sam joj se verujui da govorim glasno kao i obino, a ona je morala da
se sagne i jo uvek me nije razumela.
Pomirio sam se s tim da neu skoro ustati, i neko vreme, koje mi se inilo
beskonanim, prepustio sam se zavisnosti od drugih, kao dete. Prolo je dosta vremena
dok nisam poeo polako da se oporavljam, ali je i najmanji zalogaj hrane, ak i kaiica
bolnike supe, i dalje izazivao bolove i smetnje.
Na moje veliko uenje, u tom neobinom periodu nisam bio ni tuan ni gnevan. Sve
jasnije sam uviao koliko je bilo besmisleno to sam kukaviki pustio da me ivot nosi
tih poslednjih meseci. Sa strahom sam pomiljao na to ta je sa mnom moglo da bude i
veoma me je radovalo to sam ponovo postao svestan sebe. Kao da sam dugo bio u
dubokom snu i probudio se da ponovo vratim ivot u svoj pogled i svoje misli. Onda mi
se dogodilo neto neobino: od svih nebuloznih utisaka i iskustava iz tog turobnog i
mutnog perioda, neki za koje sam verovao da su zaboravljeni opet su mi se vratili,
neverovatno ivi i jarkih boja. Meu tim slikama u kojima sam sada uivao sam sa sobom
u bolnikoj sobi, isticala se slika vitke devojke koja je sedela pored mene u bati
direktora Gelbkea i ponudila mi pomorandu. Nisam joj znao ime, ali u najlucidnijim
trenucima uspevao sam da rekonstruiem celu sliku: njenu figuru i lice finih crta, nain
na koji se kretala, glas i rei koje je izgovorila, s neverovatnom preciznou kao da je u
pitanju stari poznanik. Tako sam sklopio sliku nene lepote, pred kojom sam oseao onu
toplinu i prijatnost kakvu osea dete u blizini majke. inilo mi se da sam je ve video i
upoznao u nekim prolim vremenima i njena ljupka pojava postala je neka vrsta stalnog
pratioca u svim mojim seanjima, ak i onim iz najranijeg detinjstva, prkosei zakonima
vremena i otporna na protivurenosti. Posmatrao sam uvek s novim zadovoljstvom ovu
ljupku figuru koja mi je neoekivano postala tako bliska i draga; s lakoom i zahvalnou
sam primio njeno utljivo prisustvo u svoj unutranji svet. Isto kao to prihvatamo
cvetove trenje u prolee i miris pokoene trave u leto, bez uenja i bez uzbuenja, ali s
dubokim zadovoljstvom.
Ovaj odnos s mojom lepom slikom iz snova, iskren i bez ikakvih interesa, trajao je
samo dok sam potpuno nemoan bio iskljuen iz ivota. im sam se oporavio i mogao
poneto da pojedem i da se okrenem u krevetu a da ne osetim nesvesticu, njen lik se
udaljio od mene i sada je nekadanju simpatiju lienu strasti zamenila udnja. Sve ee
sam oseao ivu, neobuzdanu elju da izgovorim njeno ime, da ga neno apuem i tiho
pevuim, i to to nisam znao kako se zove, za mene je bilo pravo muenje.

148
Anna&zdls

(1907)

149
 Anna&zdls

EGRTOVANJE HANSA DIRLAMA

Trgovac koom Evald Dirlam, za koga se odavno nije smelo rei da je obian tavilac
koe, imao je sina Hansa, od koga je oekivao mnogo i koga je poslao u gimnaziju u
tutgart. Meutim, robustan i ivahan mladi je tamo provodio godine, ali nije sticao
znanje i potovanje. Ponavljao je svaki razred i vodio ugodan ivot, poseujui pozorita
i pivnice. Napunio je konano osamnaest godina i postao krasan momak, dok su njegovi
drugovi iz klupe jo uvek bili golobradi i nezreli deaci. Hans nije uspeo da odri korak ni
poslednje kolske godine i nastavio je da svoje elje i ambicije zadovoljava ivei
lagodnim ivotom; njegovom ocu su savetovali da ispie iz kole neodgovornog aka koji
je unitavao sebe i imao lo uticaj na druge. Tako se jednog lepog dana poetkom prolea
Hans vratio u Gerberzau u pratnji ojaenog oca i sada se postavilo pitanje ta da se radi s
tim neuspenim mladiem. Vie nisu mogli da ga poalju u vojsku, kako je predloio
porodini savet, za to je ovog prolea bilo kasno.
A onda je mladi Hans, na veliko iznenaenje svojih roditelja, rekao da eli da ui
zanat u mehaniarskoj radionici, jer namerava da postane inenjer. Zaista je mislio
ozbiljno, ali tu negde je leala i skrivena nada da e ga poslati u veliki grad, gde su
najvee fabrike i gde e, pored zanata, imati i dosta prijatnih mogunosti da provede
vreme i pronae zabavu. Ali, preraunao se, pogreno je procenio situaciju. Poto je jo
jednom konsultovao porodini savet, otac ga je obavestio da je spreman da udovolji
njegovoj elji, ali da smatra da ovaj treba da ostane u mestu gde moda nisu najbolje
radionice ni najbolji uslovi za uenje, ali zato nema mnogo iskuenja. To ba i nije bilo
sasvim tano, kako e se kasnije videti, ali je tu odluku sigurno doneo u najboljoj nameri,
tako da je Hans Dirlam morao da pone novi ivot u rodnom kraju, pod nadzorom svog
oca. Majstor Hager je pristao da ga primi, pa je ivahni momak, pomalo zbunjen, svakoga
dana u plavom radnikom kombinezonu kakav nose svi mehaniari iz Mincgase odlazio
do donjeg ostrvca na posao. To mu je u poetku bilo muno, jer je navikao da se pred
svojim metanima pojavljuje lepo odeven. Ali ubrzo se navikao da radnu odeu prima
kao alu, kao preruavanje. Sam posao je za njega bio prijatna promena posle svih onih
godina koje je proveo u koli, grejui klupu bez ikakvih rezultata; tavie, svideo mu se i
u poetku je bio samo radoznao, a zatim ambiciozan: eleo je da neto naui i na kraju je
poeo da uiva u njemu.
Hagerova radionica je bila na samoj obali reke, pored jedne velike fabrike, ije su
maine, instalacije i popravke bili glavni posao i izvor zarade mladog majstora Hagera.
Radionica je bila mala i zastarela: do pre nekoliko godina Hagerov otac, vredni zanatlija
bez ikakve kole, vodio je poslove i zaraivao velike pare. Njegov sin, koji je preuzeo
poslove i radionicu, imao je planove za proirenje i modernizaciju, ali, kao pravi sin
strogog zanatlije starog kova, poeo je od malih stvari; iako je rado govorio o pogonima
na paru, o motorima i mainskim halama, i dalje je radio runo, na stari nain i, osim
jednog engleskog struga, nije nabavio nijednu novu mainu. Imao je dva pomonika i
jednog egrta i jo samo jedno slobodno mesto za radnim pultom i jednu neiskorienu
stegu za novog volontera. U maloj prostoriji je bilo mesta samo za njih petoricu.

150
 Anna&zdls

egrt - da ponemo odozdo - bio je jedan plaljivi i dobroudan momi od etrnaest

godina, ije je prisustvo novi volonter jedva primetio. Jedan od majstorskih pomonika
zvao se Johan embek; bio je mrav, crne kose, tedljiv i ambiciozan tip. Drugi, Niklas
Trefc, lep, snano graen mukarac od dvadeset osam godina, bio je kolski drug mladog
majstora i oslovljavao ga sa ti. Prijateljski, kao da ne moe biti drugaije, Niklas je vodio
posao zajedno s gazdom; nije bio samo jak i naoite pojave, ve je bio sposoban i vredan
mehaniar koji je oigledno imao dara za majstora. Mladi Hager, koji se pred radnicima
uvek pojavljivao zabrinut i obuzet poslom, bio je vrlo zadovoljan; on je i s Hansom imao
svoju raunicu, budui da mu je stari Dirlam dobro platio za egrtovanje svog sina.
To su bili ljudi kojima je Hans Dirlam postao drug na poslu, ili su bar njemu tako
izgledali. U poetku je bio vie okupiran svojim novim poslom nego novim ljudima.
Nauio je da kuje listove za testere, da rukuje tocilom i stegom, da razlikuje metale, da
upali kovaku vatru i barata ekiem, a napravio je i prve grube poteze turpijom.
Polomio je burgiju i dleto, muio se turpijajui loe gvoe, bio je prljav od ai, opiljaka
i mainskog ulja, udario se po prstu ekiem i utinula ga je stega, a sve to je bilo praeno
podrugljivim utanjem kolega, koji su uivali gledajui odraslog bogatakog sina u
mukama egrta poetnika. Ali Hans je ostao miran, paljivo je posmatrao ta rade ostali i
na pauzi zapitkivao gazdu, isprobavao je sve, trudio se i ubrzo je bio u stanju da bez
greke uradi najjednostavnije poslove, na veliko iznenaenje gospodina Hagera koji je
malo verovao u sposobnosti svog volontera.
Mislio sam da hoete malo da se igrate mehaniara, rekao mu je jednom prilikom s
potovanjem. Ali ako ovako nastavite, bie od vas neto.
Hansu, kome su za vreme kolovanja pohvale i prekori bili prazno naklapanje, sada
je prijalo ovo priznanje kao to izgladnelom prija dobar zalogaj. Kada su i radnici polako
poeli da ga prihvataju i prestali da u njega gledaju kao u klovna, postao je zadovoljniji i
nekako slobodniji, pa je i na svoju okolinu gledao drugaije, s vie simpatija i
interesovanja.
Najvie mu se dopadao Niklas Trefc, najstariji pomonik, jedan mirni plavokosi din
inteligentnih tamnoplavih oiju. Prolo je meutim dosta vremena pre nego to je ovaj
stekao poverenje u novajliju. U poetku je bio utljiv i prilino nepoverljiv prema tom
tatinom sinu. Mnogo pristupanije je delovao drugi pomonik, Johan embek.
Povremeno je od Hansa uzimao ponuenu cigaretu ili au piva, pomagao mu u poslu i
potrudio se da stekne Hansove simpatije, ne dovodei u pitanje svoj autoritet starijeg
radnika.
Jednom ga je Hans pozvao da zajedno uvee izau. embek je ljubazno prihvatio i
zakazao mu sastanak za osam uvee u maloj gostionici na srednjem mostu. Sedeli su i
pili vino dok je kroz otvorene prozore do njih dopirale uborenje reke, a posle drugog
litra crvenog vina, kalfa se raspriao. Uz blago vino puio je dobru cigaru i polako,
priguenim glasom, uvodio Hansa u tajne radionice i kue Hager. Saaljevao je gazdu to
zazire od Niklasa Trefca. A ovaj je bio osion i nasilan i u jednoj svai je bukvalno
pretukao Hagera, koji je u to vreme jo uvek radio za svog oca. Bio je dodue dobar
radnik kad je hteo da radi, ali je maltretirao sve u radionici i ponaao se kao gazda iako
nita nije bilo njegovo.
Sigurno ima veliku platu, rekao je Hans.
embek se nasmejao i udario se po kolenu. Ne, rekao je i namignuo, ima samo
jednu marku vie od mene. A za to postoji dobar razlog. Poznajete li Mariju Testolim?
To su oni Italijani iz ostrvskog kvarta?

151
 Anna&zdls

Da, to je ona gadija. Marija i Trefc su u vezi ve due vreme, razumete. Ona radi u
tkanici pored nas. Ne verujem da je ba zaljubljena u njega. Niklas jeste od onih visokih
i krupnih kakve sve devojke vole, ali njoj nije mnogo stalo do ljubavi.
Ali kakve to veze ima s platom?
,,S platom? Naravno da ima. Niklas bi mogao da nae bolji posao, ali nee da ode
zbog nje. Majstor ovo koristi, pa mu ne poveava platu, a Niklas ne daje otkaz jer nee da
se odvoji od Marije. U Gerberzau nema mnogo prilika za mehaniare, i ja ostajem ovde
jo samo ovu godinu, ali Niklas ne namerava da ode. Hans je dobio jo neke, manje
zanimljive informacije. embek je mnogo znao o porodici mlade gospoe Hager, o
mirazu koji je donela i njenom ocu koji nije hteo da isplati ostatak, o branoj svai do
koje je zbog toga dolo. Hans je sve strpljivo sasluao dok mu se nije uinilo da je vreme
da ustane i poe kui. Ostavio je embeka da sedi uz preostalo vino i otiao.
Na putu kui, te blage majske veeri, razmiljao je o onome to je upravo saznao o
Niklasu Trefcu i uopte ga nije smatrao budalom zato to, kako ree embek, zanemaruje
karijeru zbog ljubavi. Naprotiv, izgledalo mu je da je momak potpuno u pravu. Nije
poverovao u sve to mu je crnokosi pomonik rekao, ali u priu o devojci jeste, jer mu se
svidela i odgovarala je njegovim matarijama. Vie nije bio preokupiran samo novim
poslom kao prvih nedelja, i tih mirnih prolenih veeri muila ga je pritajena enja da
doivi ljubavnu avanturu. Dok je kao uenik stekao neto iskustva na tom polju, koje je
uistinu bilo sasvim bezazleno, sada kada je nosio radniki kombinezon i naao se meu
niim slojevima drutva, izgledalo mu je primamljivo i dovodilo ga je u iskuenje da bi i u
ljubavi mogao da se ponaa kao oni, tako jednostavno. Ali stvari se nisu odvijale onako
kako je eleo. Gradskim devojkama, koje je upoznao preko svoje sestre, mogao je da
prie samo na igrankama ili na velikom balu, uvek pod nadzorom njihovih strogih majki.
A u krugu zanatlija i radnika Hans jo uvek nije bio prihvaen kao jedan od njihovih.
Pokuavao je da se seti Marije Testolini, ali mu nije polazilo za rukom. Testolini su
bili jedna komplikovana porodina zajednica, stanovali su zajedno s ostalim italijanskim
porodicama u neuglednom siromanom kvartu, u bednoj kuici negde na ostrvu. Hans se
seao da je tamo uvek bilo puno dece, koja su za Novu godinu i u slinim prilikama
dolazila u kuu njegovog oca da trae milostinju. Jedno od te zaputene dece svakako je
bila i Marija, i on ju je zamiljao kao tamnokosu vitku krupnooku Italijanku, pomalo
raupanu i u ne naroito istoj odei. Ali meu mladim radnicama koje su svakodnevno
prolazile pored radionice i od kojih su mu se neke uinile prilino zgodne, nije nalazio
takvu Mariju Testolini.
I zaista, ona je izgledala sasvim drugaije. Nisu prole ni dve nedelje, a Hans je dobio
neoekivanu priliku da je upozna.
Jedna od pomonih prostorija radionice, potpuno oronula sa strane koja je gledala
prema reci, bila je i polumrana baraka koja je sluila kao skladite za raznorazne stvari.
Jednog toplog junskog popodneva Hans je ba tamo radio. Trebalo je da izbroji nekoliko
stotina okruglih sipki i nije imao nita protiv da tu u hladovini provede pola sata i vie,
daleko od vrele radionice. Sloio je ipke prema debljini prenika i poeo da ih broji,
zapisujui povremeno zbir kredom na tamnom drvenom zidu. I dok je poluglasno
brojao: devedeset tri, devedeset etiri, zauo je dubok, priguen glas, u kome je treperio
smeh: Devedeset pet - sto - hiljadu.
Zapanjen i ljutit, Hans se naglo okrenuo i video visoku plavokosu devojku kako mu
mae i smeje se, naslonjena na niski prozor bez stakla.
ta je bilo?, upitao je glupavo Hans.

152
 Anna&zdls

Nita, lepo vreme, uzviknu ona. Ti si sigurno taj novi volonter?

Jesam. A ko ste vi?
Persira mi? Jesmo li uvek tako fini?'
O, ako dozvolite, rei u i ja vama ti.
Devojka ude, pogleda oko sebe, ovlai kaiprst i obrisa brojeve napisane kredom.
Stani!, povika on. ta to radi?
Zar ne moe da zapamti?
A zato bih ako imam kredu? Sad moram sve ponovo da brojim.
Tuno. Hoe da ti pomognem?
Da, vrlo rado.
Verujem ti, ali imam druga posla.
Ne bih rekao, a to to?
A tako? Sad postaje grub. Zar ne moe da bude malo ljubazniji?
Mogu, ako mi pokae kako se to radi.
Nasmeila se, prila mu i provukla punaku i toplu ruku kroz njegovu kosu,
pomilovala mu lice i gledala ga u oi ne prestajui da se smei. Nikada mu se nije
dogodilo neto slino: bio je oamuen, oseao je da se gui.
Ti si zgodan i drag momak, rekla je.
eleo je da kae: I ti, takoe, ali je bio toliko uzbuen da nije mogao da izusti ni re.
Uzeo je njenu ruku i stegao je.
Ej, ne tako jako!, uskliknula je tiho. Zaboleli su me prsti.
Izvini, uspeo je da promuca Hans. Za trenutak je poloila glavu i gustu plavu kosu
na njegovo rame i digla pogled prema njemu, neno i zavodniki. Ponovo se nasmejala
onim toplim, dubokim glasom, ljubazno mu mahnula i otrala. Kada je Hans izaao na
vrata i pogledao za njom, ona je ve bila nestala.
Jo dugo je ostao meu svojim ipkama. U poetku je oseao nelagodnost, bio je
toliko zbunjen, vreo i uzbuen da nije uspevao ni o emu da misli, gledao je ukoeno
pred sebe i teko disao. Ali to ga je brzo prolo, a onda ga je obuzela omamljujua,
neobuzdana radost. Avantura je na pomolu! Jedna lepa devojka je dola kod njega, bila je
ljubazna prema njemu, rekla je da joj se svia! A on nije znao kako da se ponaa, nije joj
nita rekao, nije znao ni njeno ime, nije je ni poljubio! Ta misao ga je muila i zbog toga je
bio ljut celog dana. Ali u sebi je zakljuio, besan i blaen u isto vreme, da e sledei put
sve popraviti i da nee biti tako nespretan.
Vie nije mislio na Italijanke koje je viao. Neprekidno je mislio na sledei put.
Sledeih dana je koristio svaku priliku da na trenutak izae iz radionice i pogleda okolo.
Ali plavua se nije pojavljivala. Tek predvee je s jednom od svojih drugarica nehajno i
nezainteresovano ula u radionicu; donela je malu elinu inu, jedan deo s tkake
maine, i zamolila da se isturpija. Pretvarala se da ne poznaje i ne vidi Hansa, malo se
naalila sa gazdom i prila Niklasu Trefcu, koji je poeo s turpijanjem. Njih dvoje su tiho
razgovarali, a onda je ona svima rekla zbogom i tek kada je bila na vratima, okrenula se i
pogledala Hansa kratkim, toplim pogledom. Nabrala je elo i spustila kapke, kao da je
htela da kae da nije zaboravila njihovu tajnu i neka je i on dobro uva. A onda je otila.
U to je pored Hansa proao Johan embek, podrugljivo iskrivio lice i apnuo:
To je bila Marija Testolini.

153
 Anna&zdls

Ona mala?, upita Hans. Ne, ona visoka, plava.

Hans je prionuo na posao i poeo besomuno da turpija. Oko njega je sve kripalo i
od njegovog turpijanja se tresao ceo sto. To je dakle njegova avantura! Ko je tu prevaren,
prvi pomonik ili on? I ta sada da radi? Nije mogao ni da pretpostavi da jedna ljubavna
pria moe tako da se zapetlja ve na poetku. itavo vee i do duboko u no nije mogao
da misli ni o emu drugom. Najpre je pomislio da treba da odustane. Ali ve dvadeset
etiri sata upuivao je svoje ljubavne misli lepoj devojci i elja da je ljubi i da ga ona
miluje postala je silovita. Prvi put su ga tako milovale ruke ene i mamile njene usne.
Razum i savest su popustili pred mladalakom eljom. Kako bilo da bilo, Marija ga je
volela i on je eleo da joj uzvrati ljubav.
I dalje se oseao nelagodno. Kada je sledei put sreo Mariju ispod stepenica
tkanice, odmah je upitao: Sluaj u kakvom ste odnosu ti i Niklas? Je li on zaista tvoj
momak?
Jeste, odgovorila je ona smejui se. Je l' to sve to si hteo da me pita?
Jeste, ali ako voli njega, ne moe voleti i mene.
Zato da ne? Niklas i ja smo ve dugo zajedno i to e tako i ostati. Ali ti mi se
dopada jer si mio i drag deko. Niklas je strog i grub, razume, a tebe elim da ljubim i
mazim, mali moj deko. Ima neto protiv?
Ne, nije imao nita protiv. Mirno i veoma neno je prislonio usne na njena
rascvetana usta, a ona se, videi koliko je neiskusan, nasmejala, potedela ga podsmeha i
time mu postala jo draa.

II

Kao prvi pomonik i blizak prijatelj, Niklas Trefc je do tada bio u dobrim odnosima s
mladim majstorom, tavie, uvek je imao poslednju re u kui i u radionici. U poslednje
vreme izgledalo je da je neto poremetilo taj odnos i, kako se pribliavalo leto, Hager je
postajao sve otriji u odnosima s pomonikom. S vremena na vreme bi mu stavljao do
znanja ko je gazda, nije vie traio njegove savete i u svakoj prilici mu je pokazivao da ne
eli da nastavi nekadanje prijateljstvo.
Trefca, koji se oseao nadmono, nije vredalo takvo gazdino ponaanje. U poetku je
bio iznenaen tom hladnoom, ali je verovao da je gazda samo neuobiajeno hirovit.
Primao je to mirno i s osmehom. Ali, kako je Hager postajao sve netrpeljiviji i udljiviji,
Trefc je poeo da ga posmatra i ubrzo je poverovao da je otkrio razlog takvog ponaanja.
Video je da izmeu majstora i njegove ene nije sve u najboljem redu. Nije bilo
otvorenih sukoba, za to je njegova ena bila isuvie pametna, ali su brani drugovi
izbegavali jedno drugo; ona nije dolazila vie u radionicu, a njen suprug je uvee retko
bio kod kue. Bilo da je do nesporazuma dolo zato to tast nije hteo da im da vie novca,
kao to je mislio Johan embek, ili je u pitanju bilo neto sasvim lino, atmosfera u kui je
bila neprijatna; ena je esto bila ljutita ili uplakana, a i mua kao da su muile
neprijatne misli.
Niklas je bio uveren da su nesuglasice u kui uzrok svemu, nije pokazivao da ga to
pogaa i nije uzvraao grubosti. Ono to ga je potajno muilo i ljutilo bio je podmukao
nain na koji je njegov kolega koristio ovu situaciju. Videvi da Trefc pada u nemilost,
embek se zaista trudio da zadobije gazdine simpatije i bio je veoma usluan i vredan.

154
 Anna&zdls

Hager je prihvatio igru i razmetljivo podravao ovu servilnost, i to je najvie pogaalo

njegovog dojueranjeg prijatelja.
U tom preiodu, Hans Dirlam je odluno stao uz Niklasa. S jedne strane, Niklas mu je
imponovao snagom i muevnou, a prema licemernom embeku je bio sumnjiaviji i
odbojniji; osim toga, imao je oseaj da se na taj nain iskupljuje za nepriznatu krivicu.
Iako njegov odnos s Marijom Testolini nije otiao dalje od kratkih poljubaca i milovanja,
Hans je znao da je krenuo zabranjenim putem i savest mu nije bila ista. Utoliko je
odlunije prekinuo naklapanja s Johanom i stao na Niklasovu stranu, jer mu se divio isto
koliko ga je i alio. Nije prolo mnogo vremena, a ovaj je to primetio. Do tada skoro da
nije obraao panju na novajliju, smatrajui ga razmaenim tatinim sinom. Sada je poeo
blagonaklono da ga gleda i s vremena na vreme bi mu uputio koju re i dozvoljavao da za
vreme pauze Hans sedne pored njega.
Konano, jedne veeri ga je pozvao da zajedno izau: Danas je moj roendan,
rekao je, moram bar flau vina s nekim da popijem. U gazdu kao da je uao neki avo, a
embek me ne zanima, on je nitkov! Ako elite, Dirlame, poite danas sa mnom. Moemo
da se vidimo posle veere u glavnoj ulici. Hoete li?
Hans je bio vrlo zadovoljan i obeao je da e doi.
Bio je poetak jula i vee je bilo toplo. Hans je na brzinu veerao kod kue, umio se i
pourio do glavne ulice, gde ga je Trefc ve ekao.
Ovaj je bio u svom sveanom odelu i kada je video Hansa u plavom kombinezonu,
upitao ga je s dobroudnim prekorom u glasu.
Kako, pa vi ste jo uvek u radnom odelu?
Hans se izvinio i rekao da je veoma urio, a Niklas se nasmejao: Nije bitno. To je
zato to ste volonter i zabavlja vas da nosite taj prljavi kombinezon jer znate da neete
jo dugo. Ali mi ih rado skidamo u slobodno vreme.
Spustili su se zajedno mranom Ulicom kestenova, koja je vodila van grada. Na kraju
drvoreda, ispred njih iznenada iskrsnu visoka enska figura i baci se pomoniku oko
vrata. Bila je to Marija. Trefc ne izusti ni re u znak pozdrava, samo je mirno povede sa
sobom i Hans nije shvatio da li je on nju pozvao ili je sama odluila da im se pridrui.
Srce mu je lupalo od straha.
Ovo je mladi gospodin Dirlam, ree Niklas.
Ah, da, uzviknu Marija smejui se, volonter. Idete i vi s nama?
Da, Niklas me je pozvao.
Lepo od njega. A lepo i od vas to ste doli. Jedan tako fini mladi gospodin!
Gluposti!, uzviknu Niklas. Dirlam je moj kolega s posla. Proslaviemo zajedno
roendan.
Stigli su u gostionicu Kod tri gavrana, u malu batu uz samu reku. Unutra su sedeli
koijai, glasno priali i igrali karte, a napolju nije bilo nikoga. Trefc je s prozora pozvao
gostioniara da im donese svetiljku. Zatim je seo za jedan sto od neobraenih dasaka.
Marija je sela pored njega, a Hans preko puta. Gostioniar je stigao s lampom koja je
slabo gorda i okaio je na gvozdenu icu iznad stola.
Trefc je naruio litar najboljeg vina, hleb, sir i cigare.
Kako je ovde runo, rekla je devojka razoarano. Zato ne uemo unutra? Ovde
nema nikoga.
Dovoljno je to smo mi ovde, odgovorio je Niklas nestrpljivo.

155
 Anna&zdls

Sipao je vino u debele bavaste ae, gurnuo sir i hleb pred Mariju, ponudio Hansa
cigarama i sam zapalio jednu. Nazdravili su, a onda je Trefc, kao da devojka ne postoji,
poeo s Hansom da pria o tehnikim stvarima. Nagnuo se prema njemu, laktom
oslonjen na sto, dok se Marija zavalila u svoju stolicu, prekrstila ruke na grudima i iz
tame neopaeno gledala u Hansa, vedro i spokojno. Ovome ba nije bilo najprijatnije i, da
bi prikrio zbunjenost, krio se iza gustog oblaka dima. Nije zamiljao da e njih troje
sedeti za istim stolom. Bio je zadovoljan to pred njim nisu razmenjivali nenosti i s
mnogo ara se upustio u razgovor s Niklasom.
Iznad njih su bledi noni oblaci klizili zvezdanim nebom. Iz gostionice su povremeno
dopirali delovi razgovora i smeh, a pored njih je blago umei proticala tamna reka.
Marija je sedela nepomino u polumraku, nije se uplitala u razgovor dvojice mukaraca i
nije skidala pogled s Hansa. On ga je oseao i kad nije gledao u nju, bio je as zavodniki,
as podrugljiv ili hladan i procenjivaki.
Proao je tako moda i itav sat i razgovor je polako zamirao, postajao sve tromiji, a
onda je za trenutak sasvim utihnuo. Niko nije progovarao ni re. Onda se Marija naglo
uspravila. Trefc je hteo da joj sipa vino, ali ona je povukla au i hladno rekla: Nije
potrebno, Niklase.
ta je bilo?
Roendan ti je, a tvoja devojka sedi ovde i samo to nije zaspala. Nijednu re, ni
poljubac, nita osim ae vina i komada hleba! Da mi je momak od kamena, bilo bi mi
lepe.
Ma, hajde, nasmeja se Niklas nevoljno.
Da, hajde! Naravno da u otii. Na kraju, ima i drugih koji jo uvek obraaju panju
na mene.
Niklas se tre: ta kae?
Kaem ono to je istina.
A, tako! Ako je istina, onda je reci do kraja. Hou odmah da znam, ko je taj koji te
gleda?
Eh, pa ima ih vie.
Hou da znam ime. Ti pripada meni i onaj ko ti se priblii nitarija je i imae posla
sa mnom.
Kako god hoe. Ali ako ja pripadam tebi, onda i ti mora da pripada meni, a ne da
bude tako nepristojan. Nismo u braku.
Nismo, naalost, Marija, i ja tu nita ne mogu, zna i sama.
Dobro, ali onda se potrudi da bude ljubazniji. Bog zna ta se s tobom deava u
poslednje vreme!
Imam neprilike, sve same neprilike. Ali popijmo sada jo jednu au i budimo
veseli, inae e Dirlam pomisliti da se uvek ovako raspravljamo. Hej, gostioniaru!
Donesi jo jednu bocu!
Hans se uplaio, ali je shvatio da se svaa smirila i rado je prihvatio da popije
poslednju au u miru i veselju.
,,E, pa iveli!, uskliknu Niklas, nazdravljajui oboma i isprazni svoju au u jednom
dugom gutljaju. Onda se kratko nasmeja i ree izmenjenim tonom: U redu je, sve je u
redu. Ali pazite ta vam kaem: onog dana kad moja devojka ode s drugim, dogodie se
nesrea.

156
 Anna&zdls

Blesane, uzviknu Marija tihim glasom, ta ti pada na pamet?

Samo kaem, mirno odgovori Niklas. Udobno se zavalio i delovao je zadovoljno.
Otkopao je prsluk i poeo da peva: Imao bravar jednog kalfu...
Hans mu se urno pridruio, ali je odluio da vie nee imati nikakve veze s
Marijom. Bio je preplaen.
U povratku, devojka se zaustavila pod donjim mostom.
Ja idem kui, rekla je. Ide li sa mnom?
Naravno, odgovorio je Niklas i pruio ruku Hansu.
Ovaj mu je poeleo laku no i nastavio dalje sam, odahnuvi s olakanjem. Te veeri,
strah ga je potpuno savladao. Neprestano je zamiljao ta bi mu se dogodilo da ga je
Niklas iznenadio s Marijom. Ta uasavajua pomisao uticala je na njegovu odluku, posle
ega mu je bilo lake da se podvrgne moralnom preispitivanju i da sebe vidi u loem
svetlu. Ve sledee nedelje je bio ubeen da je od avanture s Marijom odustao zbog svoje
plemenite due i prijateljstva prema Niklasu. Sada je bilo vano da izbegava devojku.
Posle nekoliko dana, neoekivano ju je sreo samu i pourio da joj kae da se vie nee
viati. Izgledalo je da se Marija rastuila, a i Hansu je bilo ao kad mu se ona bacila u
naruje i pokuala poljupcima da ga ubedi da promeni odluku. Nije joj uzvratio, naprotiv,
oslobodio se njenog zagrljaja, trudei se da ostane miran. Ali ona ga nije pustila da ode
sve dok Hans, veoma uznemiren, nije zapretio da e rei Niklasu. Tada je vrisnula:
Ne, ne ini to. To bi znailo moju smrt.
Znai li to da ga ti jo uvek voli?, upitao je s gorinom Hans.
Ma kakvi!, uzdahnula je ona. Blesavko, zna da tebe mnogo vie volim. Ali Niklas
bi me ubio, on je takav. Obeaj da mu nita nee rei!
U redu, ali ti mora da mi obea da e me ostaviti na miru.
Ve si me se zasitio?
Oh, prestani! Ali ne mogu da te ljubim iza njegovih lea; ne mogu, mora da
razume. Hajde, obeaj mi.
Marija mu je pruila ruku, a on nije smeo da je pogleda u oi. Otiao je bez rei.
Pratila ga je pogledom vrtei glavom, s nenou ali i malo ljutite Kakav pajac,
pomislila je.
Za Hansa su ponovo nastali teki dani. Njegova potreba za ljubavlju, koju je Marija
probudila i koja je samo u retkim trenucima nalazila smirenje, ponovo je prolazila isti
vreli put nezadovoljstva i dirljive enje i samo naporan rad mu je pomogao da izdri. S
jaanjem letnjih ega, mnogo vie se umarao. U radionici je bila nepodnoljiva sparina,
one tee poslove radili su goli do pojasa, a teak miris ulja meao se s otrim zadahom
znoja. Uvee se Hans kupao, ponekad zajedno s Niklasom, u hladnoj reci u gornjem delu
grada, a kasnije odlazio u krevet iscrpljen od umora i ujutru su jedva uspevali da ga
probude na vreme.
I za sve ostale, sa izuzetkom moda Johana embeka, ivot u radionici tih dana bio je
muan. egrt je dobijao grdnje i amare, majstor je bio stalno razdraljiv i naprasit, a
Trefc je s mukom podnosio njegovu nervozu. Malo-pomalo poeo je i sam da se esti.
Ostavio je da neko vreme stvari idu svojim tokom, a kada je njegovom strpljenju doao
kraj, zaustavio je posle ruka majstora u dvoritu.
ta hoe?, upitao je neljubazno Hager.

157
 Anna&zdls

Hou da konano razgovaram s tobom. Ti zna zato. Ja svoj posao radim kako mi
kae, je li tako ili nije?
Da, tako je.
Lepo. A ti se prema meni odnosi kao da sam egrt. Mora da postoji neki razlog to
ti odjednom nisam vie po volji. Uvek smo se dobro slagali, zar ne?
Gospode, ta hoe da ti kaem? Takav sam kakav sam, ne mogu sad da se menjam.
Ima i ti tvoje muice.
Svakako, Hagere, ali ne na poslu, u tome je razlika. Samo da zna da zbog toga trpe
tvoji poslovi.
To su moje stvari, ne tvoje.
Ako je tako, onda te alim. Neu vie nita da kaem. Moda e se stvari promeniti
same od sebe.
Otiao je i na kapiji sreo embeka, koji je izgleda sluao razgovor i tiho se smekao.
Dobio je elju da udari tog tipa, ali se uzdrao i proao pored njega bez rei.
Sada je bio siguran da se izmeu njega i Hagera ispreilo neto vie od obine
zlovolje i odluio je da otkrije ta. Bilo bi naravno bolje da jo istog dana da otkaz nego
da i dalje radi u tim uslovima, ali on nije mogao i nije eleo da napusti Gerberzau zbog
Marije. Izgledalo je da majstoru uopte nije stalo da ga zadri, iako bi njegovim odlaskom
trpeo posao.
Nervozan i tuan, saekao je da otkuca jedan sat i uao u radionicu.
To popodne trebalo je da uradi sitnu popravku u fabrici tekstila preko puta. To se
esto deavalo, jer je vlasnik fabrike, uz Hagerovu pomo, pokuavao da odri u pogonu
stare i prepravljene maine. Nekada je te prepravke i telovanja gotovo uvek radio
Niklas Trefc, ali u poslednje vreme iao je uglavnom majstor lino, a ako mu je bila
potrebna pomo, vodio je sa sobom Hansa ili embeka. Niklas se nije protivio, ali je to
shvatio kao znak nepoverenja i bio je povreen. U tim prilikama uvek je sretao i Mariju,
koja je radila ba u toj hali. Sada nije mogao da se pojavi, bilo bi oigledno da je doao
zbog nje.
I ovoga puta majstor je otiao u fabriku sa embekom, a Niklasa je zaduio da
nadgleda posao u radionici. Proao je jedan sat, a onda se embek vratio s nekim
alatkama.
Na kojoj maini radite?, upitao je Hans, koga su interesovali ti pokuaji.
Na treoj, pored prozora u oku, ree embek gledajui prema Niklasu. Morao
sam sve sam da radim, poto se majstor tako lepo zapriao.
Niklas je nauljio ui, jer je na toj maini radila Marija. Nije eleo da se uputa u
razgovor s njim, ali pitanje mu je izletelo protiv njegove volje: S kim? S Marijom?
Pogodio si, nasmejao se embek. Ba joj se udvara. Nije ni udo kad je tako
zgodna.
Trefc mu nije odgovorio. Nije eleo da uje Marijino ime iz tih usta i tim tonom.
Energino je nastavio da turpija, odlagao turpiju, merio mikrometrom, pa je izgledalo da
se sav usredsredio na posao. Ali je i glavi imao neto drugo. Muila ga je gadna sumnja i,
ma koliko se trudio da je odagna, sve to se deavalo samo je potvrivalo njegove
sumnje. Majstor se udvarao Mariji, zbog toga ve neko vreme odlazi sam u fabriku i ne
eli da on ide s njim. Zato se prema njemu ponaao onako grubo i netrpeljivo. Bio je
ljubomoran i hteo je da ga natera da napusti posao i da ode.

158
 Anna&zdls

Ali on nije eleo da ode, sada manje nego ikad.

Uvee je otiao kod Marije. Nije bila kod kue.
ekao je do deset sati, sedei na ogradi sa enama i mladima koji su tamo ubijali
vreme. Kada je Marija stigla, Niklas se popeo s njom.
ekao si me?, upitala ga je na stepenicama.
Nije odgovorio. Pratio ju je bez rei do njene sobe i zakljuao vrata za sobom.
Marija se okrenula i upitala: ta je, opet si loe volje? ta sad nije u redu?
On je gledao u nju. Gde si bila?
Napolju, etala s Linom i Kristinom.
Ah, tako.
A ti?
ekao sam dole. Moram s tobom da razgovaram.
Opet! Onda priaj.
Radi se o mom majstoru. Mislim da je bacio oko na tebe.
Onaj Hager? Gospode boe, pusti sad to.
Neu da pustim. Hou da znam ta se deava. Sad samo on dolazi kod vas kad ima
posla i danas je proveo celo popodne s tobom. Reci mi, ta se deava?
Ba nita. Pria sa mnom, ne moe valjda da mu zabrani. Kad bi od tebe zavisilo,
drao bi me pod staklenim zvonom.
Sluaj, ja se ne alim. Hou da znam ta ti kae kad pria s tobom.
Uzdahnula je s dosadom i sela na krevet.
Ostavi sad Hagera!, nestrpljivo je uzviknula. ta oekuje da ti kaem? Pomalo je
zaljubljen u mene i udvara mi se.
Zato ga nisi oamarila?
Gospode boe, a zato ga nisam odmah izbacila kroz prozor! Pustim ga da pria i
podsmevam mu se iza lea. Danas je rekao da hoe da mi pokloni bro...
ta? To je rekao? A ta si mu ti odgovorila?
Da meni ne treba nikakav bro i da se vrati kui svojoj eni. A sada dosta. Kakva je
to ljubomora! Ni sam u to ozbiljno ne veruje.
Da, da. Onda laku no, moram da idem kui.
Nije dopustio da ga zadri. Nije mogao da se smiri, mada nije sumnjao u devojku.
Nije bio siguran, ali je nasluivao da mu je Marija verna, izmeu ostalog i zato to ga se
plaila. Dok je bio tu, mogao je da bude miran. Ali kad bi nekim sluajem morao da
otputuje? Marija je sujetna, voli da joj laskaju, a i rano je poela da vodi ljubav. Hager je
bio majstor i imao je novca. Mogao je da joj ponudi bro iako je bio tvrdica.
Niklas je moda itav sat hodao uskim ulicama; prozori su jedan po jedan ostajali u
mraku, na kraju je svetlelo samo u gostionicama. Pokuao je sebe da ubedi da se u sutini
nita strano nije dogodilo. Ali je strahovao od budunosti, od sutranjice i svakog
narednog dana u kome e morati da stoji pored majstora i razgovara s njim znajui da
ovaj eli Mariju. ta e od toga ispasti?
Umoran i zabrinut, uao je u jednu gostionicu, naruio pivo i sa svakom popijenom
aom oseao okrepljenje i olakanje. Pio je retko, uglavnom kad je bio ljut ili neobino
veseo, i moda je prola cela godina otkako se poslednji put napio. Sad se skoro

159
 Anna&zdls

nesvesno prepustio pivu i kad je izaao iz gostionice bio je veoma pijan. Ali uspeo je da
sauva kontrolu nad sobom i ne ode u Hagerovu kuu. Znao je za jednu livadu ispod
glavnog puta, koja je prethodnog dana bila pokoena. Otiao je tamo, bacio se na gomilu
sena i odmah zaspao.

III

Sledeeg jutra, kad je Niklas stigao u radionicu, bled i umoran ali taan, majstor je
ve bio tamo sa embekom. Trefc je otiao na svoje mesto i odmah krenuo s poslom.
Majstor mu je dobacio:
Dakle, konano si stigao?
Doao sam tano na vreme, kao i uvek, odgovori Niklas, koji je s mukom glumio
ravnodunost, tamo je sat.
Gde si bi cele noi?
Ne tie te se.
Tie me se, i te kako. Ti stanuje kod mene i ja hou red u svojoj kui.
Niklas se glasno nasmeja. Bilo mu je svejedno ta e se dogoditi. Bilo mu je dosta
Hagera i njegovih glupih zahteva, bio je sit svega.
Zato se smeje?, upitao je majstor ljutito.
Uvek se smejem kad ujem neto smeno, Hagere.
Nita nije smeno. Pazi ta govori.
Moda ipak jeste. Zna, gospodine majstore, lepo si to rekao o redu: 'Hou red u
svojoj kui!' Lepo si to rekao. Samo to je meni smeno kad neko pria o redu, a sam ne
zna ta je red.
ta si rekao? ta ja ne znam?
Da napravi red u svojoj kui. Ovde se svaa i besni zbog gluposti. Ali kako stoje
stvari s tvojom enom, na primer?
uti! Pseto! Stvarno si pseto.
Hager mu se pribliio u jednom skoku i pretei stao ispred svog pomonika. Ali
Trefc, koji je bio tri puta jai od njega, pogleda ga bez imalo gneva.
Smiri se!, ree polako. Kad razgovara, mora da bude pristojan. Prvo, nisi me
pustio da zavrim. Naravno da me se ne tie tvoja ena, iako je alim...
Umukni ili...
Kasnije, kad budem zavrio. Dakle, tvoja ena me stvarno ne zanima niti me zanima
to to kao pohotljivi jarac tri za radnicama. Ali Marija me zanima, to zna dobro. I ako
je samo dodirne, loe e proi, u to budi siguran... Eto, rekao sam ta sam imao da
kaem.
Majstor je pobledeo od uzbuenja, ali nije se usudio da nasrne na Niklasa.
Uto su stigli Hans, Dirlam i egrt i zaustavili se na vratima iznenaeni vikom i
ljutitim recima koje su poletele od ranog jutra. Majstor je mislio da je bolje izbei
skandal. Borio se sa sobom i suzbijao gnev sve dok nije uspeo da ponovo kontrolie glas
koji je podrhtavao.

160
 Anna&zdls

Onda je glasno i mirno rekao: A sada, dosta. Ti moe da ide sledee nedelje, ve
imam u vidu novog pomonika. Na posao, narode, napred!
Niklas je samo klimnuo glavom, ali nije nita odgovorio. Paljivo je pritegao na strug
elinu osovinu, isprobao ga, ponovo ga odrafio i otiao da brusi. I ostali su prionuli na
posao i celo jutro u radionici nije izmenjano ni deset rei. Tek na pauzi je Hans otiao do
Niklasa i tiho ga upitao da li stvarno namerava da ide.
Razume se, kratko odgovori Niklas i okrete se.
U podne se nije pojavio za stolom, zaspao je na jednoj vrei u magacinu. Ali je vest o
njegovom otputanju, zahvaljujui embeku, u podne stigla u fabriku tekstila i Marija je
za nju saznala isto popodne od jedne prijateljice.
Zna da Niklas odlazi? Dobio je otkaz.
Trefc? Ne!
Da, embek je crven u licu i svima pria. teta za njega, zar ne?
Jeste, u pravu si. Hager je jedna usijana glava. Zna da ve neko vreme pokuava sa
mnom?
Ja bih mu pljunula u lice. Sa oenjenima se ne treba petljati, od toga ima samo
nevolje, i posle toga te niko nee.
To me ne brine. Mogla sam do sada deset puta da se udam, ak i za jednog
nadzornika. Samo da sam htela!
to se majstora tie, jo nije odluila, on je za sada bio siguran. Ali je htela da ima
mladog Dirlama im Trefc otputuje. Dirlam je bio tako zgodan i mlad, i tako lepih manira.
To to mu je otac bio bogat, Mariju nije zanimalo. Uvek je mogla da dobije novac od
Hagera ih na drugi nain. Ali volonter joj se dopadao, bio je lep i snaan, iako jo skoro
deak. Niklasa joj je bilo ao i pribojavala se ovih dana pre njegovog odlaska. Volela ga je,
bio je stasit i lep, ali je imao udna raspoloenja i nepotrebne brige; i dalje je sanjao o
braku i u poslednje vreme je postao tako ljubomoran da njegov odlazak nije doivljavala
kao veliki gubitak.
Uvee ga je saekala pred Hagerovom kuom. Izaao je odmah posle veere,
pozdravila ga je i uhvatila pod ruku. U laganoj etnji izali su iz grada.
Stvarno su te otpustili?, upitala je, jer on to nije pomenuo.
A, ve i ti zna.
Da. ta misli da radi?
Idem u Eslingen, tamo su mi nudili posao. A ako od toga nita ne bude, idem dalje.
,,A na mene ne misli?
I previe. Ne znam kako u to podneti. Stalno mislim da bi trebalo da pode sa
mnom.
Da, bilo bi lepo kad bi bilo mogue.
Zato nije mogue?
Ali budi ozbiljan! Ne misli valjda da sa enom luta okolo kao skitnica.
To ne, ali kad budem dobio mesto.
Da kad ga bude dobio. U tome je stvar. Kad polazi?
U nedelju.
Onda odmah pii i javi im da dolazi. A kad se smesti i vidi da je sve u redu,
javie mi, pa emo videti za dalje.

161
 Anna&zdls

Kada to sredim, mora odmah da doe.

Ne, prvo mora da vidi da li je posao dobar i da li moe da ostane. A posle bi
trebalo i meni da nae posao, zar ne? Onda u doi da te uteim. Moramo samo biti
strpljivi.
Da, kao to kae ona pesma: 'ta preostaje mladom oveku? Strpljenje, strpljenje,
strpljenje!' Neka ga avo nosi! Ali u pravu si, istina je.
Marija je uspela da ga umiri: nije tedela lepe rei. Naravno da nije ni pomiljala da
ide s njim, ni sada ni bilo kada, ali trebalo mu je dati nade, jer bi dani do njegovog
polaska bili nepodnoljivi. Iako je ve digla ruke od njega i bila ubeena da e u
Eslingenu, ili gde ve bio, brzo zaboraviti na nju i nai neku drugu, bliski rastanak
raskravio je njeno nemirno srce i uinio da prema njemu bude toplija i nenija nego ikad.
Na kraju je Trefc bio skoro zadovoljan.
Ali to stanje potrajalo je samo dok je Marija bila s njim. im je doao kui i seo na
ivicu kreveta, njegovo samopouzdanje je nestalo. Opet su ga muile nemirne misli i
nepoverenje. Odjednom je shvatio da je vest o njegovom otkazu nije ak ni rastuila.
Primila je to olako i nije ni pokuala da ga ubedi da ostane. On svakako ne bi ostao, ali
ona je trebala da ga zamoli. Vie mu ni njeni planovi za budunost nisu delovali
ubedljivo.
Hteo je odmah da poalje pismo u Eslingen. Ali glava mu je bila prazna i bio je
nesrean; umor ga je tako naglo savladao da samo to nije zaspao odeven. Ustao je
bezvoljno, svukao odeu i legao. No nije imao mirnu no. Vrelina koja je danima
pritiskala usku dolinu rasla je iz sata u sat; uo je udaljenu grmljavinu s one strane brda,
na nebu bi svaki as blesnula munja, ali nije bilo ni oluje ni pljuska da donesu malo
sveine.
Ujutru je Niklas bio umoran, neraspoloen, ali bistrog uma. Skoro da vie nije bio ni
ljut. Sa aljenjem je svuda oko sebe gledao majstore, pomonike, egrte, radnike i
radnice, koji su spokojni odlazili na posao i uvee se vraali, pritiskala ga je tuga i
nostalgija, izgledalo je da se i svaki pas raduje to ima pravo na svoj zaviaj i svoju kuu.
A on je, protiv svoje volje i bez ikakvog razloga, morao da ostavi posao koji je voleo i svoj
mali grad, i da na drugom mestu trai ono to je dugo i bez ikakvih problema imao.
Taj snani ovek je iznenada omekao. utljivo i savesno radio je svoj posao.
Ljubazno je pozdravio majstora, ak i embeka, a kada je Hager prolazio pored njega,
gledao ga je gotovo moleivo i svakog trenutka bio spreman da poveruje da je gazdi ao i
da e povui otkaz kada vidi kako je krotak. Ali Hager je izbegavao njegov pogled i
ponaao se kao da ga ve nema, kao da vie ne pripada ni kui ni radionici. Samo je Hans
Dirlam bio uz njega i stavio mu do znanja itavom jednom igrom gestova i mimike da ne
haje ni za majstora ni za embeka i da se uopte ne slae s njima. No nije to bilo ono to
je Niklasu bilo od pomoi.
Tuan i zabrinut, otiao je te veeri kod Marije, ali ni ona nije umela da ga utei. Bilo
je, istina, mnogo zagrljaja i lepih rei, ali je i ona o njegovom odlasku govorila
ravnodunim tonom, kao o neemu to je ve sasvim izvesno i neizbeno; kada je
ponovo poeo da govori o onome to ga je muilo i planovima za budunost koje je jo
jue sama pravila, ona ga je pratila, ali je izgledalo da ba i ne misli ozbiljno i da je deo
toga ve zaboravila. Niklas je eleo da ostane kod nje te noi, ali se predomislio i otiao.
Snuden, lutao je gradom bez cilja. Pogled na kuicu na periferiji u kojoj je odrastao
kod tuih ljudi, bio je siroe, i u kojoj je sada stanovala druga porodica, podseti ga na
kolske i egrtske dane i na neke lepe trenutke, ali mu se uinie beskrajno daleki i

162
 Anna&zdls

ganuli su ga samo zato to su bili tek seanje na neto to je izgubio, to mu je postalo

tue. Na kraju mu se smuilo to neuobiajeno preputanje oseanjima. Zapalio je
cigaretu i, trudei se da izgleda vedro, uao je u jednu gostionicu s batom, gde su ga
odmah prepoznali i pozvali neki radnici iz fabrike tekstila.
Ej, ti!, povikao je jedan koji je ve bio pripit. Valjda e se pozdraviti s nama i
platiti jedno pie?
Niklas se nasmeja i pridrui se maloj grupi. Obea svakom po dva piva i zauzvrat svi
mu rekoe da im je ao to odlazi, on, tako simpatian i omiljen, zato ipak ne razmisli?
Pretvarao se da je otkaz bio njegova ideja i hvalio se nekim dobrim mestima koja je imao
u izgledu. Otpevana je i jedna pesma, svi su nazdravili, galamili i smejali se, i Niklas se
prepustio bunom, vetakom veselju, koje mu nije priliilo i koga se u sutini stideo. Ali
bar jednom je hteo da bude drutven, pa je uao u gostionicu i kupio tuce cigara za svoje
drugare.
Vraajui se u batu, uo je da neko pominje njegovo ime. Bili su pripiti, udarali su
rukama o sto i neobuzdano se smejali. Niklas je shvatio da govore o njemu, sakrio se iza
drveta i sluao. im je uo kako se raskalano smeju, njegovo raspoloenje je iezlo.
Ostao je u senci, gorak i napet, oslukujui.
Nema sumnje da je budala, tvrdio je jedan od mirnijih, ali moda je jo gluplji
Hager. Trefc e se barem osloboditi Italijanke.
Slabo ga poznaje, ree drugi. Zalepio se za nju kao pijavica. Koliko je tupav,
moda i ne zna ta se dogaa. Probaemo posle da ga malo zagolicamo.
Ali, pripazi se! Niklas ume da bude neprijatan.
Moe misliti! Rekao sam ti da taj nita ne shvata. Sino je izaao s njom i im je
otiao kui, stigao je Hager i ona je otila s njim. Ona ide sa svima. Voleo bih da znam s
kim je veeras.
Zalepila se i za Dirlama, onog malog volontera. Izgleda da joj je vano da svi budu
mehaniari.
Ili da imaju para. Ali tu priu o malom Dirlamu nisam znao. Ti si ih video?
Nego ta. Jednom u prostoriji s vreama i drugi put na stepenicama.Tako su se
ljubili da su me podilazili marci. Momak je rano poeo, ba kao i ona.
Niklasu je bilo dosta. Naravno da je eleo da upadne meu njih i da im svata kae.
Ali nije to uradio i bez rei se udaljio.
Ni Hans Dirlam nije dobro spavao tih noi. Ljubavne misli, neprijatna atmosfera u
radionici i neizdrljiva vruina muili su ga toliko da je ujutru esto kasnio na posao.
Sledeeg dana, poto je na brzinu popio kafu i sjurio se niz stepenice, s uenjem
ugleda Niklasa kako mu dolazi u susret.
Zdravo, rekao je, ta ima novo?
Posao u pilani van grada, morae da poe sa mnom.
Hans se zaudio, neto zbog neobine ponude, neto zbog toga to mu se Trefc
obratio sa ti. Video je da je ovaj poneo sa sobom eki i malu kutiju s alatom. Hans uze
kutiju od njega, pa zajedno krenue putem uz reku i izaoe iz grada. Proli su pored
bati, pa pored livada. Jutro je bilo oblano i toplo; na uzviici je izgledalo da duva
zapadni vetar, ali u dolini je sve bilo mirno.

163
 Anna&zdls

Niklas je bio zamiljen i delovao nekako smueno, kao posle pijanstva. Hans je
pokuao da razgovara, ali nije dobijao odgovor. Vrlo mu je bilo ao Niklasa, ali nije se
vie usudio da bilo ta kae.
Na pola puta do pilane, gde je vijugava reka opasavala jedno malo poluostrvo
zasaeno mladim brestovima, Niklas iznenada stade. Siao je do brestova, legao je na
travu i dao znak Hansu da mu se pridrui. Ovaj ga rado poslua i obojica se ispruie
jedan pored drugog, bez rei.
Na kraju je Dirlam utonuo u san. Niklas ga je posmatrao i kada je video da je zaspao,
nadneo se nad njegovo lice i paljivo i dugo ga posmatrao. Uzdahnuo je i promrmljao
neto za sebe.
Najzad skoi na noge i utnu spavaa. Oamuen i zbunjen, Hans ustade klatei se.
ta je bilo?, upita nesigurno. Dugo sam spavao?
Niklas je gledao u njega kao da ga prvi put vidi, a pogled mu je bio udno izmenjen.
Upita: Jesi li budan? Hans bojaljivo potvrdi.
Onda, pazi sada! Tu pored mene je eki. Vidi li ga?
Da.
Zna zato sam ga poneo sa sobom?
Hans ga pogleda u oi i neizrecivo se uplai. Najgore slutnje se obistinjuju. Hteo je da
pobegne, ali ga Trefc zaustavi jednim vrstim pokretom.
Nee pobei. Mora da me slua. Dakle, eki sam poneo jer - ovaj... eki...
Hans najednom shvati i uasnuto vrisnu. Niklas zavrte glavom.
Nema potrebe da vie. Hoe li da me saslua?
Hou.
Ti zna o emu govorim. E, pa dobro, ekiem sam hteo da te udarim u glavu. Budi
miran i sluaj! Ali nisam bio u stanju. Ne mogu. A ne bi bilo ni poteno, u snu! Ali sad si
budan i eki sam stavio tamo. Evo ta emo: boriemo se, i ti si jak. Boriemo se i onaj
ko obori ovog drugog moe da uzme eki i da ga udari. Ti ili ja, jedan od nas dvojice
mora da padne.
Ali Hans zavrte glavom. Strah od smrti je proao, oseao je samo gorku tugu i skoro
neizdrljivo saaljenje.
ekajte, ree tiho. Prvo hou da razgovaramo. Moemo da sednemo za trenutak,
zar ne?
Niklas odlui da ga saslua. Oseao je da Hans ima neto da mu kae i da nije sve
onako kako je uo i zamiljao.
To je zbog Marije?, poe Hans i Trefc potvrdi. Onda mu je Hans sve ispriao. Nita
nije preutao i nije pokuavao da se opravda, meutim, nije tedeo ni devojku, jer je
naslutio da je vano da ga odvoji od nje. Priao je o onoj veeri kada su slavili Niklasov
roendan i o svom poslednjem sastanku s Marijom.
Kada je zautao, Niklas mu prui ruku i ree:
Znam da nisi lagao. Hoemo li sada da se vratimo u radionicu?
Ne, ree Hans, ja u se vratiti, ali vi ne. Treba odmah da otputujete, to e biti
najbolje.
Tako je. Ali treba mi radna knjiica i preporuka od majstora.

164
 Anna&zdls

Za to u se ja pobrinuti. Doite kod mene veeras, sve u vam doneti. Vi moete

dotle da se spakujete, zar ne?
Niklas razmisli malo. Ne, ree najzad, to ne bi bilo pravo. Idem u radionicu i
traiu od Hagera da me pusti da ve danas odem. Hvala ti to hoe da mi pomogne, ali
bolje je da to sam uradim.
Vratili su se zajedno. Prolo je vie od pola prepodneva i Hager ih je doekao
estokim prekorima, ali ga je Niklas zamolio da poslednji put mirno i prijateljski
porazgovaraju i izveo ga napolje. Ubrzo su se vratili, svaki na svoj posao. Ali Niklas se to
popodne nije pojavio i majstor je sledee nedelje zaposlio novog pomonika.
(1907)

165
 Anna&zdls

MLADOST JE LEPA

Letnja idila

ak se i tea Mateus, dodue na svoj nain, radovao to me ponovo vidi. Kada neki mladi
ovek godinama boravi u tuini, jednoga dana se vrati, a pri tome i sasvim pristojno
izgleda, tada se i najoprezniji roaci osmehuju i radosno mu protresaju ruku.
Mali smei kofer u kome sam drao svoj imetak bio je potpuno nov, s dobrom
bravom i blistavim kaievima. U njega sam smestio dva ista odela, dovoljno vea, par
novih izama, knjigu i fotografije, dve divne lule i depni pitolj. Osim toga, nosio sam
kutiju s violinom i ranac prepun sitnica, dva eira, jedan tap, kiobran, lagani mantil,
par gumenih cipela, sve novo i kvalitetno, a preko toga u unutranjem depu sam nosio
uivene dve stotine uteenih maraka i pismo u kome mi je najesen obeano dobro
mesto u inostranstvu. Tako opremljen, vratio sam se posle dugog lutanja u domovinu
koju sam napustio kao stidljivo dete koje je svima zadavalo brige.
Oprezno i polako, u velikim zavijucima oko brda, sputao se voz, a sa svakom
okukom su kue, uliice, reica i bate grada koji se prostirao u dolini, bile sve blie i
jasnije. Uskoro sam mogao da razlikujem krovove i da traim one poznate, uskoro sam
mogao da brojim prozore i prepoznajem rodina gnezda i dok su mi iz doline navirala
seanja na detinjstvo i deatvo, istopili su se moj razuzdani oseaj povratka kui i moja
elja da impresioniram tamonje ljude, i ustupili mesto toploj zahvalnosti. Nostalgija,
koja me je s protokom godina napustila, u poslednjih etvrt sata me je mono pritisla i
svaki bun na peronu i svaka prepoznata batenska aleja bili su mi udesno skupoceni, i
molio sam ih za izvinjenje to sam ih tako dugo zaboravio i mogao bez njih.
Dok je voz prolazio pored nae bate, na gornjem prozoru stare kue stajao je neko i
mahao velikom maramom; mora da je to bio moj otac. Na verandi je stajala majka i
slukinja s maramicom, iz najvieg odaka se protezao lagani plaviasti dim u topao
vazduh prema gradiu. Sve to ponovo pripada meni, ekalo je na mene i pozdravlja me
dobrodolicom.
Na stanici je stari brkati otpravnik sa istim uzbuenjem trao tamo-amo i odvraao
ljude od ina, a meu masom sam ugledao sestru i mlaeg brata kako me s mnogo
iekivanja trae pogledom. Brat je za moje stvari dovukao runa kolica, koja su tokom
svih deakih godina bila na ponos. Na njih smo natovarili moj kofer i ruksak, Fric ih je
vukao, a sestra i ja smo ili iza njega. Prekorevala me je to sam toliko skratio kosu,
smatrala je da mi brkovi stoje veoma dobro i da je moj novi kofer vrlo lep. Smejali smo
se, zagledali jedno drugom u oi, s vremena na vreme se drali za ruke, mahali Fricu, koji
je ispred nas vukao kolica i esto se osvrtao. On je bio visok kao ja, ali je postao iri od
mene. Dok je tako iao ispred nas, iznenada sam se setio da sam ga, dok smo bili deaci,
posle svae vie puta izudarao, setio sam se i njegovih uvreenih i tunih oiju i osetio
neto od tog istog bolnog kajanja koje sam i onda oseao kada bi me proao bes. Sada je
Fric krupan i odrastao i ve mu se pojavljuje prva plava brada na licu.
Proli smo alejom od treanja i oskorua, pa gornjim putem pored nove prodavnice i
mnogih starih, nepromenjenih kua. A onda smo stigli do mosta, gde se kao i uvek
nalazila oeva kua s otvorenim prozorima kroz koje se ulo kretanje naeg papagaja, i

166
 Anna&zdls

srce mi je od uspomena i sree poelo da kuca kao ludo. Uao sam kroz hladovinu i tamu
ulaznih vrata, pa kroz veliki kameni hodnik, ustrao uz stepenice i ugledao oca kako mi
dolazi u susret. Poljubio me je, smejao se i lupkao me po ramenu, a onda me je bez rei
uhvatio za ruku i odveo do gornjih vrata u hodniku, gde je stajala moja majka i zagrlila
me.
Utom je dotrala i slukinja Kristina i pruila mi ruku, a u dnevnoj sobi, gde se
nalazila pripremljena kafa, pozdravio sam papagaja Polija. Prepoznao me je odmah i iz
kaveza se spustio na moj prst i savio svoju lepu sivu glavicu da bih ga ekao. U sobi su
bile nove tapete, a sve drugo je ostalo isto, od slike babe i dede i staklenog ormara, do
staromodnog u lila obojenog zidnog sata; oljice su stajale na prekrivenom stolu, a u
mojoj je bio buketi rezeda, koji sam gurnuo u rupicu na reveru.
Preko puta mene je sedela majka, gledala me i dodala mi mleni hlepi; opomenula
me je da ne govorim dok jedem, a postavljala je jedno pitanje za drugim, na koje sam
morao da odgovaram. Otac je utei sluao i gladio svoju ve osedelu bradu, i ispitivaki i
prijateljski me zagledao kroz stakla naoara. I dok sam ih bez preterane skromnosti
izvetavao o svojim doivljajima, delima i rezultatima, sa zadovoljstvom sam osetio da za
sve dobro to mi se deava moram njima da zahvalim.
Tog prvog dana nisam eleo nita drugo da vidim osim stare oeve kue, za sve
ostalo bilo je sutra ili kasnije sasvim dovoljno vremena. Posle kafe smo obili sve sobe,
kuhinju, hodnike i ostave, i skoro sve je bilo isto kao nekada, a i kada bih otkrio poneto
novo, ostalima bi to bilo staro i raspravljali bismo da li je to bilo tako i u moje vreme.
U maloj bati koja je leala izmeu zidova obraslih brljanom, na padini brega,
obasjavalo je popodnevno sunce iste staze i oluke za kiu, poluprazno bure za vodu i
velianstvene raznobojne leje; sve se osmehivalo. Seli smo na verandu u udobne stolice,
gde je kroz veliko providno lie bunja prolazilo prodorno sunevo svetio, prigueno i
toplo. Nekoliko pela je jako zujalo i inilo se kao da su izgubile put.
Otac je gologlav itao Oena povodom mog povratka kui, a mi smo stajali mirni,
drei se za ruke. Iako me je taj neobini in malo kosnuo, radosno sam sluao te stare
svete rei i sa zahvalnou sa ostalima izgovorio amin.
Onda je otac otiao u radnu sobu, brat i sestra su izali, sve je bilo mirno i za stolom
smo sedeli samo majka i ja. To je bio trenutak kome sam se dugo radovao i od koga sam
strahovao. Iako je moj povratak bio radostan i dobrodoao, moj ivot poslednjih godina
nije bio nimalo lak i idilian.
Majka me je gledala svojim lepim i toplim oima, zadrala pogled na mome licu i
moda razmiljala o tome ta treba da kae i ta treba da pita. Ostao sam miran,
prepletenih prstiju, spreman za ispit koji dodue nee proi potpuno neslavno, ali u se u
pojedinostima ba postideti.
Gledala me je neko vreme mirno u oi, a onda je u svoje nene male ruke uzela moju.
Moli li se ponekad?, pitala je tiho.
U poslednje vreme vie ne, morao sam da joj kaem, a ona me je pogledala malo
uznemireno.
Navii e se ponovo, rekla je. A ja sam odgovorio: Moda.
Opet smo utali neko vreme, a onda je upitala: Ali ipak, postae astan ovek, zar
ne?
Mogao sam potvrdno da odgovorim, ali me je ona, umesto da nastavi s brinim
pitanjima, mazila po ruci, klimala glavom na nain koji je znaio da ima u mene

167
 Anna&zdls

poverenja i bez ispovedanja. A onda je pitala o mojoj odei i veu o kojima sam poslednje
dve godine sam brinuo i nisam ih slao kui na pranje i krpljenje.
Sutra emo sve da pregledamo, rekla je kad sam je o tome izvestio i time je ceo
ispit doveden do kraja.
Malo iza toga, sestra me je uvukla u kuu.
U sobi za razvedravanje sela je za klavir, donela note iz onog doba, koje nisam
dugo sluao niti pevao, ali ni zaboravio. Pevali smo ubertove i umanove pesme, a onda
i Sliherove, nemake i strane narodne pesme, sve dok nije dolo vreme za veeru. Sestra
je postavljala sto dok sam se ja zabavljao s papagajem, koga smo tretirali kao oveka. On
je poneto govorio, imitirao nae glasove i smeh i odnosio se prema svakome od nas
pojedinano s tano odreenim stepenom prisnosti. Najprivreniji je bio mom ocu, koji
mu je sve doputao, sledei po rangu je bio moj brat, onda majka, a kao poslednja, sestra,
u koju nije imao poverenja.
Poli je bio jedina ivotinja u naoj kui, pripadao nam je ve dvadeset godina i
tretiran je kao dete. Voleo je razgovore, smeh i muziku, ali ne iz neposredne okoline.
Kada bi bio sam i u susednoj sobi uo iv razgovor, paljivo je oslukivao, razgovarao i
smejao se na svoj dobroduan ironian nain. Ponekada, kada je potpuno neopaen i
sam sedeo na ljuljaci u kavezu, kada bi sve utihnulo a toplo sunce osvetljavalo sobu,
poeo bi dubokim prijatnim tonovima da slavi ivot i zahvaljuje Bogu zvukovima slinim
flauti; glasovi su bili sveani, topli i intimni kao samozaboravno pevanje deteta koje se
samo igra.
Posle veere, proveo sam pola sata zalivajui batu, i kada sam mokar i prljav uao u
kuu, uo sam u hodniku polupoznat enski glas. Brzo sam oprao ruke i uao, a u sobi je
u ljubiastoj haljini i sa irokim slamnatim eirom na glavi sedela krupna, lepa devojka.
Kada je ustala, pogledala me i ispruila ruku, prepoznao sam Helenu Kurc, prijateljicu
moje sestre, u koju sam ranije bio zaljubljen.
Jo uvek me prepoznajete?, upitao sam zadovoljno.
Lote mi je rekla da ste doli kui, odgovorila mi je prijateljski. Ali vie bi me
radovalo da je jednostavno odgovorila sa da. Porasla je, bila je visoka i lepa, a ja nisam
znao ta jo da kaem, pa sam otiao do prozora kod cvea, a ona je nastavila razgovor s
majkom i Lote.
Moje oi su gledale na ulicu, moji prsti su se igrali listovima geranijuma, ali moje
misli nisu bile prisutne. Gledao sam sebe u plavo hladno zimsko vee, kako vozim
klizaljke na zaleenoj reici i provlaim se izmeu visokog iblja i iz daljine u opreznim
polukrugovima pratim ensku priliku koja jo ne zna dobro da kliza i doputa da joj
prijateljica pomae.
Njen glas je sada postao puniji i dublji nego ranije, zvuao mi je blisko, ali skoro i
strano; ona je postala mlada dama, a ja sam se sebi inio kao da jo uvek imam petnaest
godina. Kada je odlazila, ponovo sam joj pruio ruku, naklonio se duboko, ali preterano i
ironino, i rekao: Laku no, gospoice Kurc.
Je li ona ponovo kod kue?, upitao sam iza toga.
ta bi to trebalo da znai?, odgovorila mi je Lote, a ja nisam vie eleo o tome da
priam.
Tano u deset sati kua je zatvorena i roditelji su poli u krevet. Otac mi je poeleo
laku no, stavio ruku na rame i tiho rekao: Dobro je to si ponovo kod kue. Raduje li se
i ti?

168
 Anna&zdls

Svi su otili u svoje sobe. I sluavka je poelela laku no. ulo se jo otvaranje i
zatvaranje ponekih vrata, a onda je kua utonula u duboku nonu tiinu.
Ja sam pre toga doneo bokali piva i drao ga na hladnom. Sada sam ga stavio na
sto u svojoj sobi, a kako je u dnevnoj sobi bilo zabranjeno puenje, napunio sam lulu
duvanom i zapalio je. Oba prozora moje sobe gledala su na mrano, mirno dvorite, iz
koga su iroke stepenice vodile gore do bate. Tamo iza, gledao sam u jele koje su
dodirivale crno nebo, a iznad njih su svetlucale zvezde. Bio sam budan due od jednog
sata, gledao sam none leptirie kako obleu oko moje lampe i lagano duvao dim iz lule
kroz otvoreni prozor. U dugim tihim povorkama preda mnom su prolazile bezbrojne
slike moga vremena u domovini i doba deatva, duge tihe povorke koje su se dizale,
sijale i ponovo nestajale kao talasi na morskoj povrini.
Ujutru sam obukao najbolje odelo, da bih se dopao rodnom gradu i mnogobrojnim
poznanicima i da bih im pruio oigledan dokaz da mi ide dobro i da se nisam vratio kao
puki sirotan. Iznad nae uzane doline nebo je bilo sunano i blistavoplavo, bele ulice su
bile pomalo pranjave, pred potom u blizini stajala su potanska kola iz Valdorfa, a po
sokacima su se deca igrala klikerima i krpenim loptama.
Moj prvi izlazak je bio preko starog kamenog mosta, najstarije graevine u gradiu.
Uao sam u malu gotsku kapelu na mostu, kraj koje sam ranije proao hiljadu puta,
naslonio se na ogradu i gledao u zeleni tok brze reice niz i uz vodu. Dopadljiva stara
vodenica na ijem je bonom zidu bio nacrtan beli toak nestala je, a na njenom mestu se
nalazila velika graevina od opeke. Od ostalog se nita nije promenilo i kao i ranije po
vodi i obali su tumarale nebrojene guske i patke.
S one strane mosta susreo sam se s prvim prolaznikom, mojim kolskim drugom
koji je postao mainista. Nosio je narandastoutu kecelju i gledao me sumnjiavo i
ispitivaki, ali me nije prepoznao. Zadovoljno sam ga pozdravio i polako se odgegao
dalje, dok je on gledao za mnom i jo uvek razmiljao. Na prozoru njegove radionice
pozdravio sam kazandiju s njegovom raskonom bradom i odmah pogledao ka
strugaru, koji je pustio svoju mainu da prede i ponudio mi malo burmuta. Stigao sam do
trga, gde se nalazio veliki izvor i prijatna gradska venica. Tu je bila i knjiara i, mada me
je stari gospodin pre mnogo godina izneo na lo glas zato to sam kod njega naruio
Hajneova dela, ipak sam uao unutra i kupio olovku i jednu razglednicu. Odatle nije bila
daleko kolska zgrada, u prolazu sam razgledao stare uderice, a na ulaznoj kapiji sam
osetio poznati uznemirujui kolski miris i uzdahnuvi urno se udaljio ka crkvi i
parohovoj kui.
Dok sam obiao jo neke ulice i obrijao se kod berberina, ve je bilo deset sati i
vreme da posetim teu Mateusa. Kroz krasno dvorite uputio sam se ka njegovoj lepoj
kui, otresao u hodniku prainu s pantalona i pokucao na vrata. Zatekao sam tetku i obe
njene erke kako iju, a tea je ve bio na poslu. Sve je u toj kui odisalo istim
staromodnim vrednim duhom, pomalo krutim i suvie orijentisanim ka praktinom, ali
vedrim i pouzdanim. Ne moe se iskazati ta se sve tamo stalno istilo, premetalo, pralo,
ilo, prelo i trikalo, a erke su jo nalazile vremena da se bave muzikom. Obe su svirale
klavir i pevale, dodue dela novih kompozitora nisu znale, ali su im Hendl, Bah, Hajdn i
Mocart bili veoma bliski.
Tetka je skoila i pola mi u susret, erke su odloile vez i pruile mi ruke. Na moje
iznenaenje, ophodile su se sa mnom kao s poasnim gostom i uvele me u najbolju sobu.
Tetka Berta nije dozvolila nikakav izgovor i stavila je pred mene au vina i pecivo, a
onda je sela preko puta mene u jednu velelepnu stolicu. erke su ostale tamo gde sam ih
zatekao i nastavile s radom.

169
 Anna&zdls

Jue sam bio poteen ispovedanja pred mojom dobrom majkom, ali to je bio samo
jedan deo onoga to me je jo ekalo. Nisam eleo da tokom pripovedanja ita
ulepavam. Tetka je pokazala ivahan interes za crkve i propovedaonice svih gradova u
kojima sam iveo. Poto smo dobrom voljom prevazili nekoliko malih neprijatnosti,
zajedniki smo oalili odlazak jednog slavnog prelata, koga sam ja mogao, da je bio u
ivotu, da sluam u tutgartu.
Onda je doao red da se pria o mojoj sudbini, doivljajima i izgledima, i zakljuili
smo da smo imali sree i da sam na dobrom putu.
Ko bi na to pomislio pre est godina!, razmiljala je naglas.
Zar sam onda bio toliko lo?, morao sam da je upitam.
Ne ba tako, ne to. Ali su tvoji roditelji tada imali mnogo briga.
Hteo sam da kaem ,,i ja takoe, ali u osnovi, bila je u pravu i nisam eleo da
ondanju raspravu ponovo podgrevam.
To je ve prolo, samo sam odgovorio i ozbiljno klimnuo glavom.
Probao si sva mogua zanimanja.
Istina je, tetka. I nijedno mi se nije dopalo. Ali i u ovom u kome sam sada, neu
zauvek ostati.
Ali ne! Govori li to ozbiljno? Sada kada ima tako dobro nametenje? Skoro dvesta
maraka meseno, to je izvrsno za jednog mladog oveka.
Ko zna koliko dugo e to trajati, tetka.
Ko to kae! Trajae ako se stvarno potrudi.
Pa, nadajmo se. Ali sada moram tamo gore, da posetim tetka Lidiju, a posle toga i
teu u kancelariji. Onda, dovienja, tetka Berta.
Dobro, zbogom. Ba si me obradovao. Svrati jo neki put!
Naravno, rado.
U dnevnoj sobi sam se pozdravio s obe devojke, a kod izlaznih vrata jo jednom s
tetkom. Siao sam svetlim, irokim stepenicama i, ako sam do tada imao utisak da
udiem starinski vazduh, sada sam iao ka jednom jo starijem.
Gore u kui, u dvema sobicama stanovala je osamdesetogodinja dedina sestra, koja
me je doekala s finoom i elegancijom prolih vremena. Tu su se nalazili portreti
pradedova, prekrivai i torbice izvezeni staklenim perlama, preko njih buketi cvea,
pejzai, ovalni ramovi sa slikama i miris sandalovog drveta i nenog parfema. Tetka
Lidija je nosila violet tamnu haljinu veoma jednostavnog kroja i osim kratkovidosti i
laganog podrhtavanja glave, bila je iznenaujue svea i mladolika. Smestila me je na
uzani divan i nije poela da pria o starim vremenima ve se raspitivala o mom ivotu i
idejama i sve pratila s panjom i interesovanjem. Bila je tako stara, a kod nje je tako malo
mirisalo i osealo se na pretke. Jo do pre dve godine je esto putovala i imala je o
dananjem svetu, iako ga nije sasvim odobravala, jasnu i nezlonamernu predstavu, koju
je drala uvek svezu i dopunjavala je. Pri tome je posedovala vetinu ljubazne
konverzacije - kada se kod nje sedi, razgovor tee bez pauze i uvek je nekako prijatan.
Kada sam odlazio, poljubila me je i oprostila se sa mnom blagosiljajuim pokretom
koji kod nje nisam nikada primetio.
Teu Mateusa sam naao u njegovoj kancelariji nagnutog nad novinama i
katalozima. Olakao mi je odluku da ne prihvatim ponuenu stolicu i da to pre odem.
Tako, opet si kod kue?, rekao je.

170
 Anna&zdls

Da, dugo me nije bilo.

I sada ti dobro ide, pria se?
Veoma dobro, hvala.
Morao bi da pozdravi moju suprugu.
Ve sam bio kod nje.
Veoma lepo. Pa, onda je sve u redu.
Ponovo je zaronio glavu u knjige, pruio mi ruku i poto je priblino pogodio pravac,
brzo sam je prihvatio i zadovoljno izaao.
Gradske posete su bile obavljene, krenuo sam kui na ruak, gde je u moju ast
spreman pirina i telee peenje. Posle jela, moj brat Fric me je pozvao u svoj sobiak,
gde je mola stara zbirka leptira pod staklom stajala okaena o zid. I sestra je htela da
proaska s nama, provukla je glavu kroz okrinuta vrata, ali je Fric vano odmahnuo
rukom i rekao: Ne moe, mi imamo jednu tajnu.
Gledao me je ispitivaki i kada je na mom licu otkrio zadovoljavajui stepen
napetosti, izvukao je ispod kreveta kutiju prekrivenu plehom i pritisnutu poprilinim
komadima kamenja.
Pogodi ta je unutra, rekao je tiho i raspoloeno. Priseao sam se naih ranijih
zadovoljstava i poduhvata i uzviknuo: Guteri.
Ne.
Belouka?
Nije.
Gusenice?
Ne, nita ivo.
Nita ivo? Zato je kutija onda tako dobro zatvorena?
Postoje i opasnije stvari od gusenica.
Opasnije? Aha, barut?
Umesto odgovora, skinuo je poklopac i ja sam ugledao u kutiji znaajan arsenal
paketia baruta, razliitih zrna, umura, upaljaa fitilja, komada sumpora, kutijica sa
alitrom i gvozdenim opiljcima.
Pa, ta kae?
Bio sam siguran da otac vie ne bi mogao da spava kada bi znao da je u deakovoj
sobi kutija s ovakvim sadrajem. Ali Fric je toliko blistao od uzbuenja i radovao se
iznenaenju da sam svoje miljenje obazrivo nagovetavao i kod njegovog moljakanja se
potpuno umirio. Moralno sam i ja ve postao sauesnik, ali sam se vatrometu radovao
kao uenik raspustu.
Hoe li da uestvuje sa mnom?
Hou. Uvee emo ovo izneti odavde i napraviti vatromet u bati, zar ne?
Naravno. Nedavno sam napolju na utrini napravio bombu od etvrt kilograma
baruta. Pukla je kao da je zemljotres. Ali sada vie nemam novca, a trebaju nam
raznorazne stvarice.
Ja u dati jedan talir.
Odlino! Imaemo rakete i velike abe.
Ali obazrivo, u redu?

171
 Anna&zdls

Obazrivo! Meni se jo nikada nita nije dogodilo.

To je bila aluzija na nesrean dogaaj koji sam kao etrnaestogodinjak doiveo
prilikom vatrometa i koji me je za dlaku mogao kotati ivota.
Pokazao mi je zalihe i skrivene komade, uputio me u svoje novije pokuaje i
pronalaske, probudio u meni radoznalost za ostalo, to e mi kasnije otkriti, ali e ga
privremeno drati u tajnosti.
U tome je prola njegova pauza i morao je da se vrati na posao. Tek to sam nakon
njegovog odlaska sklonio tajanstvenu kutiju ispod kreveta, ula je Lote i pozvala me u
etnju s ocem.
ta misli o Fricu?, pitao je otac. Odrastao je, zar ne?
Da, jeste.
,,I prilino je ozbiljan, zar ne? Poinje da se izvlai iz detinjarija. Sada imam stvarno
odraslu decu.
Samo tako izgleda, pomislio sam i malo se postideo. Popodne je bilo velianstveno u
kukuruznom polju, plamteo je mak i smejale se bele rade, a mi smo lagano etali i
razgovarali o lepim i prijatnim stvarima. Poznate staze, umarci i vonjaci pozdravljali su
me i mahali mi, a prola vremena su mi se prikazivala tako ozareno i ljupko kao da je
tada sve bilo dobro i potaman.
Sada moram neto da te pitam, poela je Lote. Mislila sam da na par nedelja
pozovem svoju prijateljicu u goste.
Tako, a odakle je ona?
Iz Ulma. Starija je dve godine od mene. ta misli? Sada kada si tu, naravno da je to
najvanije, pa mi reci ako bi ti njena poseta smetala.
A kakva ti je ta prijateljica?
Zavrila je ispit za uiteljicu.
Ma nemoj!
Stvarno. Ona je vrlo prijatna i ne pravi se da je uena glava, stvarno ne. Uostalom, i
nije postala uiteljica.
A zato ne?
Morae sam da je pita.
Pa onda, da li dolazi?
To zavisi od tebe. Ako eli da budemo sami, doi e neki drugi put. Zato te i pitam.
Moram s dugmadi da odigram hou-neu.
E onda odmah reci da.
Dobro, da.
Fino, ve danas u joj pisati.
Pozdravi je i s moje strane.
To je ba i nee obradovati.
A kako se zove?
Ana Amberg.
Amberg je lepo. Ana je sveto ime, ali malo dosadno, pogotovo ako ne moe da se
skrati.
Da li je Anastasija lepe?

172
 Anna&zdls

Da, i od toga moe da se napravi Stasi ili Stasel.

U meuvremenu smo stigli na poslednju uzviicu, koja je od jednog odmorita ka
drugom izgledala prilino blizu, ali se oduila. Sada smo s jedne stene, preko udno
skraenih polja s kojih smo se popeli, ugledali kako u dubokoj uskoj dolini lei grad. Iza
nas, dokle god dopire pogled, prostirala se talasasta crna borova uma, tu i tamo
prekinuta uzanom livadom ili peninim poljem koje je u plaviastom crnilu svetlelo
svom estinom.
Nigde nije tako lepo kao ovde, rekao sam zamiljeno.
To ti je zaviaj, dete. I lep je, to je istina.
Da li je tvoj zaviaj lepi, tata?
Ne, ali tamo gde si bio, dete, sve je lepe i svetije. Zar nikada nisi osetio nostalgiju?
Da, tu i tamo.
U blizini se nalazilo mesto u umi gde sam kao deki lovio crvendae. A neto dalje
morale su da stoje ruevine kamene kule koju smo mi deca nekada sagradili. Ali otac se
umorio, pa smo posle krae pauze poeli da se sputamo drugim putem.
Rado sam hteo da doznam jo neto o Heleni Kurc, ali se nisam usudio da bilo ta
ponem, da me ne bi otkrili. U besposlenom miru kod kue, s radosnim izgledima na vie
besposlenih nedelja odmora, moja mladalaka narav je poela da ezne i pravi ljubavne
planove za koje je bila potrebna samo povoljna polazna taka. Ali to mi je upravo
nedostajalo. to god sam se vie u sebi bavio slikom lepe devojke, to sam manje
hladnokrvno mogao da se raspitujem o njoj i njenim prilikama.
U laganoj etnji ka kui, na obodu livada smo skupljali cvee i pravili velike bukete,
to je bila vetina koju dugo nisam upranjavao. U naoj kui je majka stvorila naviku da
u sobama ne drimo samo cvee u saksijama, ve su i na svim stolovima i komodama
uvek stajali buketi sveeg cvea. Mnogobrojne jednostavne vaze, staklene posude i
bokale sakupljala je godinama i niko od nas se iz etnje nije vraao bez cvea, paprati ili
procvetale granice.
A meni se inilo da godinama nisam video poljsko cvee. Jer ono izgleda sasvim
drugaije kad se posmatra oima slikara kao ostrvo boje u zelenoj zemlji nego kad se
kleei vidi i bira najlepi cvet za branje. Otkrio sam male skrivene biljke iji su me
cvetovi podseali na dane kolskih izleta, i druge, koje su se mojoj majci posebno sviale
ili ih je nazivala posebnim imenima koja je sama izmiljala. Bilo ih je jo mnogo, i sa
svakim od njih mi se vraao deli seanja i iz svake plave ili ute aice radosno me je
posmatralo moje detinjstvo, neobino milo i pravo u oi. U takozvanoj sali u naoj kui,
stajale su mnoge visoke kutije od borovog drveta u kojima je u neredu lealo blago od
knjiga jo iz dedinog doba, nabacano i na neki nain zanemareno. Tu sam kao deak
meu poutelim knjigama pronaao i proitao Robinsona i Gulivera u reljefnim
koricama, a osim toga stare prie o moreplovcima i istraivaima, a kasnije i mnoge
knjige lepe knjievnosti kao to su uvar pobede, jedna pria iz manastira, Novi Amadis,
Reporterove patnje i Osijana, onda mnogo knjiga od an Pola, Stilinga, Valtera Skota,
Platena, Balzaka i Viktora Igoa, kao i malo Lavatersovo izdanje fiziognomije,
mnogobrojne ljupke godinjake, depne knjige i narodne kalendare, stare ilustrovane
bakroreze od Hodovika i kasnije od Ludviga Rihtera, kao i vajcarske ilustracije u
duborezu od Distelija.
Uvee, kad nismo muzicirali, ili kad se sa Fricom nisam bavio pripremanjem baruta,
iz kutije s blagom sam uzimao bilo koju knjigu i putao dimove iz lule u poutele stranice

173
 Anna&zdls

o kojima su moji preci uzbueno priali, uzdiui i razmiljajui. Jednu knjigu, Titana od
an Pola, moj brat je upotrebio za potrebe vatrometa. Kada sam prve dve knjige proitao
i potraio treu, priznao je, ali je dodao da je ionako ve bila oteena.
Uopte, veeri smo provodili veoma lepo i zabavno. Pevali smo, Lote je svirala na
klaviru, Fric na violini, mama nam je priala prie iz njenog detinjstva, Poli je zvidukao
u kavezu i pripremao se za spavanje. Otac je mirovao kraj prozora ili lepio slike u
slikovnicu za male neake.
Uopte mi nije smetalo kada je jedne veeri svratila Helena Kurc. Ponovo sam je
gledao iznenaeno, kako je postala lepa i potpuna. Kada je stigla, jo su gorele svee na
klaviru, pa je otpevala sa mnom jednu pesmu za dva glasa. Ja sam pevao potpuno tiho da
bih uo svaki ton njenog dubokog glasa. Stajao sam iza nje i kroz njenu smeu kosu sam
video zlatne plamike svea i ramena koja se pri pevanju lagano pokreu i pomislio kako
bi bilo divno pomilovati je po kosi.
Neopravdano sam imao oseaj da sam s njom odranije bio povezan kroz odreena
seanja, zato to sam jo u vreme prve priesti bio u nju zaljubljen, pa je njeno
ravnoduno prijateljstvo za mene bilo razoaranje. A nisam znao da je taj odnos postojao
samo s moje strane i da je za nju bio potpuno nepoznat.
Kasnije, kada je krenula kui, uzeo sam eir i krenuo s njom do staklenih vrata.
Laku no, rekla je, ali ja nisam prihvatio njenu ruku ve sam rekao: eleo bih da
vas otpratim do kue.
Nasmejala se.
,,Oh, to nije potrebno, hvala lepo. To ovde nije u modi.
Tako?, rekao sam i propustio je ispred sebe. Ali tada je moja sestra uzela slamni
eir s plavom trakom i doviknula: Idem i ja s vama.
Sve troje smo sili niz stepenice. Usrdno sam otvorio teka dvorina vrata, izali smo
u mlaki sumrak i lagano krenuli kroz grad, preko mosta i gradskog trga, oko zgrade
uprave do kue Heleninih roditelja. Devojke su brbljale kao dva vorka, a ja sam se
radovao to sam prisutan i to sam deo te deteline s tri lista. Povremeno bih usporio i
inilo se kao da posmatram kakvo je vreme, zaostajao par koraka da bih mogao da vidim
kako ona ponosno i uspravno dri glavu na svetlom vratu i kako koraa snanim,
ujednaenim i kratkim koracima.
Pred njenom kuom, pruila nam je ruku i ula. Pre nego to je zatvorila vrata, u
tamnom hodniku sam video odblesak njenog eira.
Ona je ba lepa devojka, zar ne? I veoma je mila, rekla je Lote.
,,U pravu si. A kako stoji s tvojom prijateljicom, dolazi li uskoro?
Tek jue sam joj pisala.
Ah tako. Hoemo li istim putem kui?
Mogli bismo da idemo i pored bata?
Ili smo uzanim stepenicama pored batenskih ograda. Ve je bilo mrano, trebalo je
biti oprezan, mnoge stepenice su propale, a trule daice ograda su leale po stazi.
Ve smo bili blizu nae bate i videla se svetlost lampe u dnevnoj sobi.
A onda smo uli aputavo: Pst! Pst! Sestra se uplaila. Pojavio se Fric, koji se tu
prikrio i oekivao nas.
Ostanite tu i pazite!, doviknuo je. Sumporovim drvcetom je upalio fitilj i priao
nam.

174
 Anna&zdls

Ponovo vatromet?, dobacila je Lote.

Nee biti nikakve pucnjave, sigurno je obeao Fric. Gledajte samo paljivo, ovo je
moj pronalazak.
ekali smo da izgori fitilj. Tada je poelo neto da pucketa i da izleu nevoljne,
slabane varnice, kao kod mokrog baruta. Fric je goreo od zadovoljstva.
Sada e da pone, evo odmah, prvo bela vatra, onda prasak, zatim crveni plamen, a
onda divna plava vatra.
Meutim, nije se dogodilo to to je zamislio. Posle pojedinanog sevanja i praskanja,
sva ta divotarija odlete s jednim snanim priguenim praskom kao beli oblak, u vazduh.
Lote se smejala, a Fric se rastuio. Dok sam ga teio, debeli oblaci barutnog dima su
sveano i polako plovili preko tamne bate.
Plava vatra se ipak malo videla, zapoeo je Fric, a ja sam to potvrdio. A onda mi je
skoro uz pla izloio itavu konstrukciju njegove velianstvene vatre i kako je to sve
trebalo da izgleda.
Uradiemo to ponovo, rekao sam.
Sutra?
Ne, Fric. Sledee nedelje.
Mogao sam da pristanem i za sutradan. Ali glava mi je bila puna misli o Heleni Kurc i
upustio sam se u lude matarije da sutra lako moe neto lepo da se dogodi, moda da
nas uvee opet poseti ili da u joj se odjednom dopasti. Ukratko, sada sam se bavio
stvarima koje su mi bile vanije i uzbudljivije nego svi vatrometi sveta.
Uli smo kroz batu u kuu i u dnevnoj sobi zatekli roditelje kako igraju dame. Sve
je bilo jednostavno, sve se podrazumevalo i drugaije nije moglo biti. Ali je ipak bilo
drugaije, kako mi se ini danas, kada sam beskrajno daleko. Jer danas onog zaviaja vie
nema. Stara kua, bata i veranda, sobice, nametaj i slike, papagaj u njegovom velikom
kavezu, onaj dragi stari grad i cela dolina su mi postali strani i ne pripadaju mi vie.
Majka i otac su umrli, mesto roenja je ostalo samo u seanju i tugovanju za njim; mene
tamo vie ne vodi nijedan put.
Oko jedanaest sati uvee, dok sam sedeo nad debelom knjigom an Pola, moja mala
uljana lampa je poela da se gasi. Trzala se, isputala slabane plaljive zvuke, plamen je
postao crven, a onda aav, i kada sam je pogledao i odvrnuo fitilj, primetio sam da vie
nema ulja. Bilo mije ao zanimljivog romana koji sam itao, ali nije ilo da u mranoj kui
tumaram unaokolo i traim ulje.
Dunuo sam u lampu koja se dimila i zlovoljan legao u krevet. Napolju se podigao
topli vetar i blago duvao kroz jele i jorgovan. U bunju u dvoritu pevao je cvrak. Nisam
mogao da zaspim i ponovo sam mislio na Helenu. inilo mi se potpuno beznadeno od te
nene i drage devojke dobiti neto drugo osim da je enjivo gledam, to me je u isto
vreme bolelo i priinjavalo mi zadovoljstvo. Obuzela me je vrelina i patnja kada sam
zamislio njeno lice, zvuk njenog dubokog glasa i njen hod, sigurni i energini ritam
koraka od one veeri kada smo ili ulicama i preko gradskog trga.
Ustao sam iz kreveta, bilo je isuvie vrue, a ja uznemiren da bih mogao da spavam.
Doao sam do prozora i gledao. Izmeu isprepletanih dremljivih oblaka plovio je bled
okrnjen mesec i cvrak je jo cvrao u dvoritu. Najradije bih jo neko vreme proveo
napolju, ali kuna vrata su se kod nas zatvarala u deset sati, i kada bi se neto dogodilo
da bi posle tog vremena morala da budu otvorena i upotrebljena, to je u naoj kui uvek

175
 Anna&zdls

bilo neobian, avanturistiki i neprijatan dogaaj. A ja ak nisam ni znao gde se klju

nalazi.
Setio sam se prethodnih godina, kada sam kao poluodrastao momak ivot u
roditeljskoj kui doivljavao kao ropstvo i nou se neiste savesti ali avanturistiki
raspoloen potajno iskradao iz kue da bih u jednoj staroj krmi popio flau piva. Pri
tome sam koristio zadnja vrata, iza bate, koja su se zatvarala samo rezom, onda bih
preskoio ogradu i uzanim stepenicama pored susedne bate izaao na ulicu.
Navukao sam pantalone, uzeo cipele u ruku i bos se odunjao iz kue, preao preko
batenske ograde i lagano etao kroz uspavani grad dolinom du reke koja je prigueno
umela i igrala se sa drhtavim odsjajem meseca.
Biti nou napolju, pod nemim nebom, pored reke koja mirno protie, uvek je vrlo
tajanstveno i dodiruje najdublja oseanja u dui. Tada smo blii onom iskonskom,
oseamo srodstvo sa ivotinjama i rastinjem, i kao da se seamo praistorijskog ivota
kad se jo nisu gradili kue i gradovi, kada je ovek bez stalnog mesta boravka mogao
umu, reku, planinu, vuka i jastreba da smatra sebi ravnim, mogao je kao prijatelja ili
smrtnog neprijatelja da ih voli ili da ih mrzi. No odbacuje i uobiajeni oseaj
zajednikog ivota; jer kada vie nema svetlosti i kada se ne uju ljudski glasovi, osea se
probuena usamljenost i odvojenost i preputenost samom sebi. Onaj straan ljudski
oseaj da ne moe izmai samoi, da ivi sam i da sam iskusi i podnosi bol, strah i smrt,
tiho odjekuje u svakoj misli, zdravima i mladima kao senka i opomena, a slabima i
starima kao jeza.
Neto malo od toga sam i ja oseao, ali je barem zautala moja zlovolja i razbudile su
se prijatne misli. Bolelo me je kada bih pomislio da lepa i dostojna udnje Helena
verovatno nikada nee s istim oseanjem pomisliti na mene kao to ja mislim na nju; ali
znao sam da neu propasti zbog bola neuzvraene ljubavi i imao sam neodreeno
predoseanje o tome da tajanstveni ivot skriva mranije ponore i ozbiljnije sudbine od
patnji jednog mladia na odmoru.
Ipak, moja krv je ostala vrela i donosila mi je, protiv moje volje, iz mlakog vetra ruke
koje miluju smeu kosu, tako da ova kasna etnja nije doprinela niti da se umorim niti da
postanem pospan. Spustio sam se preko izbledele livade do reke, skinuo odeu i skoio u
hladnu vodu, a mona rena struja me je odmah primorala da pruim snaan otpor.
itavih etvrt sata sam plivao uz reku, a svea voda je odagnala potitenost i setu, i kada
sam rashlaen, pomalo umoran i mokar, navukao odeu, povratak kui je bio lak i
prijatan. Posle uzbuenja koje su doneli prvi dani, postepeno sam ulazio u mirnu
svakodnevicu rodne kue. Tamo, napolju, kretao sam se od grada do grada, meu
mnogobrojnim ljudima, izmeu poslova i snova, izmeu studija i nonih terevenki, neko
vreme iveo od hleba i mleka, a zatim od knjiga i cigareta, svaki mesec mi je bio
drugaiji. A ovde je sve bilo kao pre deset i kao pre dvadeset godina, ovde su dani i
nedelje prolazili vedro, mirno i u istom ritmu. I ja, koji sam postao stranac, naviknut na
nestalne i raznovrsne doivljaje, ponovo sam se u sve uklopio kao da nisam nikada ni
otiao, interesovao sam se za ljude i stvari koje sam potpuno zaboravio i nisam opazio
nita to bi mi bilo strano.
asovi i dani su mi tekli lagano i bez traga, kao letnji oblaci, svaki je bio slika
prepuna boja, svaki je izazivao razliita oseanja. Zalivao sam batu, pevao s Lote, pucao
s Fricom, askao s majkom o nepoznatim gradovima a s ocem o novim svetskim
dogaanjima, itao sam Getea i Jakobsena.

176
 Anna&zdls

Tada mi se inilo da je glavna stvar Helena Kurc i moja zadivljenost njome. Ali i to je
bilo kao i sve ostalo. Satima sam bio uzbuen, a onda bih satima bio ravnoduan,
postojan je bio samo moj oseaj ivota koji je odisao radou, oseaj plivaa koji pliva po
mirnoj vodi, bez urbe, bez cilja, bez napora i briga. U umi su kretale kreje, dozrevale
borovnice, u bati su cvetale rue i dragoljubi, a ja sam uestvovao u tome, smatrao sam
svet velianstvenim i udesnim, kao to i jeste, i pitao sam se kako e biti kada jednom
budem pravi mukarac, star i mudar.
Jednog popodneva do grada je doplovio veliki splav, ja sam skoio na njega, seo na
gomilu trupaca i plovio par sati niz reku pored sela i imanja i ispod mostova, a iznad
mene je podrhtavao topao vazduh i kovitlali se teki oblaci uz laku grmljavinu; ispod
mene je udarala, umela i penuala sveza i hladna voda. Zamiljao sam kako bi bilo da je
Helena sa mnom, da sedimo s rukom u ruci, pokazujemo jedno drugom lepote sveta,
odavde pa sve do Holandije.
Kada sam daleko dole u dolini naputao splav, nisam skoio dovoljno i upao sam do
grudi u vodu. Ali, u povratku kui, nakvaena odea se na meni osuila. Kada sam
konano posle dugog hodanja umoran i pranjav stigao do grada, kod prvih kua sam
sreo Helenu Kurc u crvenoj bluzi. Skinuo sam eir, ona mi je uzvratila pozdrav, a ja sam
odmah poeo da matam. Te veeri mi se ponovo inilo da je sve beznadeno, a sebi sam
liio na nekoga ko sastavlja budalaste planove i zuri u zvezde. Pre spavanja sam puio
moju divnu lulu na ijoj su glavi bila nacrtana dva srndaa, a onda do jedanaest sati itao
Vilhelma Majstera.
Sledee veeri smo se oko pola devet Fric i ja peli uz kamenito brdo. Imali smo teak
paket koji smo nosili na smenu, a u njemu se nalazilo tuce tekih abica, est raketa i tri
velike eksplozivne sprave, uz mnogobrojnu sitnu opremu.
Bilo je mlako, a plaviasto nebo je bilo okieno finim, tiho ploveim oblaiima, koji
su prelazili preko crkvenog tornja i vrhova brda i prilino sakrivali svetlost prvih zvezda.
S vrha brda gde smo najpre seli da se odmorimo gledao sam kako naa uska rena dolina
sija na bledom veernjem svetlu. Dok sam pogledom prelazio preko grada do sledeeg
sela, mosta i vodenice i uske bunjem stisnute reke, moje veernje raspoloenje su opet
obuzele misli na lepu devojku i najradije bih sam sanjario i ekao da se pojavi mesec. Ali
to nije bilo mogue, moj brat je ve sve raspakovao i iza mojih lea me iznenadio
praskom dve abice, koje je spojio kanapom i uvezao na ipku.
Malo sam se naljutio. Ali Fric se od srca grohotom smejao i bio tako zadovoljan da
sam mu odmah oprostio i smejao se zajedno s njim. Brzo smo jedan za drugim zapalili tri
posebno snane eksplozivne naprave i oslukivali gromoglasnu pucnjavu kako se
protee uz i niz dolinu, viestruko i dugo odjekuje i gubi se negde u daljini. Onda su na
red dole abice, pa lepravi rojevi, onda veliki vatreni toak, a za kraj smo ispaljivali
polako, jednu za drugom, nae divne rakete u crno nono nebo.
Prava raketa je u stvari skoro kao boja sluba, rekao je moj brat, koji se u
poslednje vreme rado slikovito izraavao, ili kao kad neko peva umilnu pesmu, zar ne?
To je tako sveano.
Poslednje abice smo bacili na povratku kui, meu opasne dvorine pse koji su
prestravljeno zavijali, a zatim jo itavih etvrt sata ljutito lajali. Oputeno i crnih prstiju
vratili smo se kui kao dva momka posle vesele lumperajke. Roditeljima smo se hvalili
lepom veernjom etnjom, pogledom na dolinu i zvezdanim nebom.
Jednoga jutra, dok sam na prozoru hodnika puio lulu, dotrala je Lote viui: U
jedanaest sati stie moja prijateljica.

177
 Anna&zdls

Ona Ana Amberg?

Naravno, hoemo li je doekati?
Moemo.
Dolazak oekivanog gosta koga se do sada uopte i nisam setio, nije me posebno
obradovao. Ali nije bilo druge, pre jedanaest krenuo sam sa sestrom na stanicu. Doli
smo dosta rano i etkali tamo-amo po peronu.
Moda se vozi drugom klasom rekla je Lote.
Pogledao sam je ne verujui joj.
Moe biti. Ona je iz imune kue, ali ako je jednostavno...
Zaprepastio sam se. Zamislio sam razmaenu damu s pozamanim prtljagom koja
izlazi iz druge klase i koja udobnu oevu kuu i mene samog ne smatra dovoljno
pristojnim.
Ako se doveze drugom klasom, neka radije nastavi da se vozi dalje.
Lote je bila ljuta, elela je da me ukori, ali je u tom stigao voz i ona je brzo potrala
napred. Poao sam za njom bez urbe i ugledao njenu prijateljicu kako izlazi iz vagona
tree klase, opremljena sivim svilenim kiobranom, velikom maramom i skromnim
runim koferom.
Ana, ovo je moj brat.
Rekao sam pomozi Boe i uprkos treoj klasi nisam znao ta da mislim o njoj. Uzeo
sam joj kofer iz ruke; bio je veoma lak, ali nisam ga nosio sam ve sam pozvao nosaa i
predao mu ga. Koraao sam izmeu dve gospoice ka gradu i udio se koliko toga jedna
drugoj imaju da ispriaju. Ali gospoica Amber mi se dopala. Dodue, malo sam se
razoarao, jer nije bila posebno lepa, ali je zato imala neeg prijatnog u licu i glasu to
budi blagorodnost i poverenje.
Posmatrao sam majku koja ih je ekala pred staklenim vratima. Ona je umela dobro
da oceni ljudska lica i koga bi posle prvih ispitivakih pogleda prihvatila s osmehom
dobrodolice, taj je kod nje mogao da rauna na dobar prijem. Video sam kako je
gospoicu Amber gledala u oi, klimnula je glavom, pruila joj obe ruke i bez rei je
prihvatila kao domau i od poverenja. Tako je nestala moja nepoverljivost prema
stranom biu, goa je prihvatila ponuene ruke i prijateljstvo, srdano i bez mnogo
uobiajenih fraza, i od prvog trenutka je postala domaa.
U svojoj mladoj pameti i poznavanju ivota, istog dana sam sa sigurnou zakljuio
da prijatna mlada dama poseduje bezazlenu prirodnu vedrinu pa, iako bez ivotnog
iskustva, moe da postane veoma dragoceni drugar.
Devojaka s kojima se moglo drugarski ophoditi i priati o ivotu i literaturi, u mom
dotadanjem okruenju je bilo veoma malo. Prijateljice moje sestre su mi do tada uvek
bile ili predmet zaljubljenosti ili sam prema njima bio ravnoduan. Tako da mi je bilo
novo i drago da joj se bez ustruavanja obraam i da s njom kao sa sebi ravnim priam o
raznim stvarima. Ali, uprkos jednolinosti njenog glasa, govoru i nainu razmiljanja,
oseao sam enstvenost koja me je toplo i umilno dodirivala.
Pored toga, malo postien primetio sam kako Ana mirno, prikladno i bez uzbuenja
deli na zajedniki ivot i nalazi svoje mesto u takvom nainu ivljenja. Jer, svi moji
prijatelji koji su ve ovde bili gosti za vreme raspusta, prilino su se ustruavali i sa
sobom su donosili mnogo neobinih navika; i ja sam uvek u prvim danima posle
povratka kui bio buniji i zahtevniji vie nego to je to bilo potrebno.

178
 Anna&zdls

Ponekad sam bio iznenaen kako je Ana malo panje zahtevala od mene; u
razgovoru sam mogao da budem skoro neuljudan, a ona se ne bi uvredila, dok sam i u
najvatrenijem razgovoru s Helenom Kurc upotrebljavao samo obazrive rei pune
potovanja.
Tih dana je Helena vie puta dolazila kod nas i inilo se da joj se prijateljica moje
sestre dopada. Jednom smo svi zajedno bili pozvani u batu kod tee Mateusa. Slueni su
kafa i kolai, a iza toga vino od ogrozda, igrali smo bezopasne deje igre ili raspoloeno i
pristojno tumarali po bati, ija je briljiva istoa sama po sebi traila uljudno
ponaanje.
Posebno mi je bilo prijatno da Anu i Helenu posmatram zajedno i da razgovaram s
obe u isto vreme. S Helenom Kurc, koja je ponovo udesno lepo izgledala, mogao sam da
priam samo o povrnim stvarima, i to sam radio jednim odmerenim tonom, dok sam s
Anom i o najinteresantnijem askao bez uzbuenja i ustezanja. I dok sam joj zbog toga
bio zahvalan i oseao se sigurnim, ipak sam stalno gledao prema lepotici iji me je izgled
usreivao, ali i uvek ostavljao nezasienim.
Moj brat Fric se muno dosaivao. Kada je pojeo dovoljno kolaa, predloio je
nekoliko grubih igara, od kojih su neke bile zabranjene, a neke brzo naputene. U
jednom momentu me je pozvao na stranu i gorko mi se poalio na popodnevni provod.
Kada sam slegnuo ramenima, prepao me je priznanjem da ima barut u depovima i da
mu je namera da ga pri uobiajeno dugom opratanju devojaka, upali. Tek uz najusrdnije
molbe sam ga odgovorio od te zamisli. Iza toga je otiao u najudaljeniji kutak bate i
zavukao se pod bunje ogrozda. Odao sam drutvu njegove namere i nakon toga se s
ostalima smejao njegovoj deakoj zlovolji, iako sam ga dobro razumeo i bilo mi ga je
ao.
S obe roake je bilo lako izai na kraj. Nisu bile razmaene. Tea se povukao odmah
posle kafe. Tetka Berta se uglavnom drala Lote, a ja sam ispunio svoju obavezu, vodei s
njom kratak razgovor o pripremi bobiastog voa za zimu. Tako sam ostao u blizini obe
devojke i u pauzi razgovora se bavio razmiljanjem o tome zato se s devojkom u koju si
zaljubljen mnogo tee razgovara nego s nekom drugom. Veoma sam eleo da Heleni dam
bilo kakav znak blagonaklonosti, ali nita mi nije padalo na pamet. Konano sam od
mnotva rua ubrao dve i jednu dao Heleni, a drugu Ani.
To je bio poslednji bezbrini dan moga raspusta. Sledeeg dana sam u gradu od
jednog uzgrednog poznanika uo da Helena odlazi u tu i tu kuu i da e uskoro doi do
veridbe. On je to ispriao uzgred, izmeu ostalih novosti, a ja sam se uvao da se ne
odam. Iako je to bilo samo govorkanje i mada sam od Helene i tako malo oekivao, sada
sam se uverio da je za mene izgubljena. Unezveren sam se vratio kui i uleteo u sobu.
Po svoj prilici, moja prilagodljiva mladost ne bi mogla dugo da tuguje. Ipak me je
vie dana bilo nemogue oraspoloiti, lutao sam potpuno sam umskim stazama,
rastrojen i tuan tumarao po kui i matao, a uvee zatvarao prozore u sobi i svirao
violinu.
Neto nije u redu, mladiu moj?, upitao me je otac i poloio mi ruku na rame.
Loe sam spavao, odgovorio sam i nisam slagao. Vie nita nije izvukao od mene.
Tada mi je rekao neto to mi je kasnije esto padalo na pamet.
Neprospavana no, rekao je, uvek je neprijatna stvar. Ali je podnoljiva ako ovek
razmilja o dobru. Kada legne i ne zaspi, naljuti se i razmilja o munim stvarima. Ali uz
malo volje moe se razmiljati i o lepom.

179
 Anna&zdls

Moe li?, upitao sam ga. Onda sam ja poslednjih godina bez ikakve sumnje
upotrebljavao svoju slobodnu volju.
Da, moe biti, odgovorio mi je otac energino.
as kada sam posle vie utljivih i gorkih dana prvi put zaboravio sebe i svoju
patnju, iveo s drugima i bio srean, jo uvek mi je jasno u seanju. Sedeli smo uz
popodnevnu katu u dnevnoj sobi; nedostajao nam je Fric. Ostali su bili ili i razgovorljivi,
a ja nisam otvarao usta niti uestvovao u tome iako sam potajno ve oseao potrebu za
razgovorom i druenjem. Kako to ide kod mladih ljudi, svoj bol sam ogradio zidom
utanja i branio ga prkosom, a ostali su me po dobrom obiaju nae kue ostavljali na
miru i potovali moje neraspoloenje. Ja sam smatrao da jo nije vreme da poruim
zidove, i dalje sam ozbiljno igrao onu ulogu koja je neophodna, iako mi je postala ve
dosadna, a i stideo sam se tako kratkotrajnog muenja.
A onda je nae mirno ispijanje kafe prekinulo tretanje trube, odvano i agresivno
duvanje, red gromoglasnih drskih zvukova, koji nas je u trenutku sve podigao sa stolica.
Neto gori!, uzviknula je uasnuto moja sestra.
To je vrlo komian signal za poar!
Pa onda je to razmetanje vojnika po kuama.
Uto smo se svi ve nagnuli kroz prozore. Na ulici, upravo pred naom kuom,
ugledali smo buljuk dece, a u sredini jednu veliku belu bedeviju i na njoj u vatrenocrveno
obuenog sviraa, iji su se truba i odea razmetljivo caklili na suncu. Dok je duvao u
trubu, udnovati ovek je gledao gore ka svim prozorima i pri tome otkrivao svoje tamno
lice s ogromnom ugarskom bradom. I dalje je fanatino duvao, svirajui signale za
uzbunu i itav niz veselih melodija, sve dok svi prozori u susedstvu nisu bili popunjeni
radoznalcima. Onda je odloio instrument, pogladio bradu, levu ruku stavio na bok,
desnom zauzdavao nemirnog konja i poeo da pria. Na proputovanju i samo ovoga
dana, njegova svetski poznata trupa e se zadrati u ovom gradiu, odazivajui se
mnogobrojnim i usrdnim molbama, veeras e prikazati gala predstavu s dresiranim
konjima, ekvilibristikom i velikim pantomimiarem. Odrasli ulaz plaaju dvadeset
pfeniga, a deca polovinu te sume. Tek to smo sve uli i primetili, konjanik je zgrabio
svoju blistavu trubu i odjahao praen istim buljukom dece i prainom.
To smeno i radosno uzbuenje koje je konjanik sa svojom najavom probudio u
nama dobro mi je dolo, te sam ga u istom trenutku prihvatio da prekinem svoje turobno
utanje i budem radostan meu radosnima. Odmah sam pozvao obe devojke na veernju
predstavu. Otac je posle malo opiranja odobrio, i nas troje smo se odmah spustili do
Brila, da ovaj spektakl pogledamo i spolja. Zatekli smo dva oveka zaposlena oko
postavljanja okrugle arene koju su ogradili debelim konopcem. Zatim su zapoeli
izgradnju tribina, a za to vreme, pored njih je na stepenicama zelene prikolice sedela
strano debela stara ena i trikala. Slatka bela pudlica joj je leala kraj nogu. Dok smo to
posmatrali, crveni konjanik se vratio iz grada, vezao belca za kola, svukao svoju bletavu
odeu i u koulji priao da pomogne kolegama.
Siroti momci, ree Ana. Meutim, ja sam odbio njeno saaljenje, bio sam na strani
umetnika i hvalio njihovu drueljubivost i lutalaki ivot. Najradije bih, objasnio sam, i
sam iao s njima, penjao se na visoko ue i posle predstave iao unaokolo s tanjirom,
skupljajui novac.
To bih volela da vidim, raspoloeno se nasmejala ona.

180
 Anna&zdls

Umesto tanjira uzeo sam eir, imitirao pokrete skupljaa priloga i pokorno molio za
dodatak za klovna. Zavukla je ruku u dep, nekoliko trenutaka neodluno traila i ubacila
mi novi u eir, a ja sam ga uzeo, zahvalio se i stavio ga u dep prsluka.
Talas potiskivanog veselja me je preplavio i opio, svakog dana sam bio neobuzdan
kao dete, pri emu je moda bila u igri i spoznaja sopstvene promene.
Uvee smo na predstavu poveli i Frica, koji je usput, uzbuen i veseo, palio abice. U
Brilu se masa ljudi kretala u mraku, deca su stajala iekujui irom otvorenih oiju,
mirna i blaena, nevaljala su zadirkivali svakoga i vrzmali se ljudima oko nogu, gledaoci
koji nisu kupili kartu smetali su se na okolno drvee kestenova, a policijski slubenik je
imao lem na glavi. Oko arene su bili oformljeni redovi za sedenje, unutra u krugu se
nalazila vealica sa etiri kraka i na svakom je visila kanta s uljem. Upalili su ih, svetina
se pribliavala, redovi za sedenje su se lagano popunjavali, a iznad mnogobrojnih glava
titralo je crveno i aavo svetio uljanih buktinja.
Nali smo mesto na jednoj dasci za sedenje. Oglasio se vergl, u areni se pojavio
upravnik s malim crnim konjem. Stigao je i klovn i zapoeo razgovor s upravnikom,
prekidan brojnim amarima, to je nailo na opte odobravanje. Odvijalo se tako da
klovn postavi neko bezobrazno pitanje, a upravnik mu uz amar odgovori: Smatra li da
sam ja kamila?
A onda e klovn: Ne, gospodine upravnie. Ja znam tano u emu je razlika izmeu
vas i kamile.
Je li? A u emu je razlika?
Gospodine upravnie, kamila moe da radi osam dana i da ne pije vodu. A vi moete
osam dana da pijete, a da pri tome ne radite nita.
Novi amar, novi aplauz. I tako se to nastavilo. I dok sam se naivnosti viceva i
prostodunosti zahvalnih slualaca s podsmevanjem udio, i sam sam se pri tome
smejao.
Konji je skakutao, sedeo na klupi, brojao do dvanaest i pravio se mrtav. Onda je
dola pudlica, skakala kroz obru, igrala na dve noge i marirala kao vojnik. Izmeu toga,
uvek, klovn. Onda je nastupala koza, jedna prelepa ivotinja koja je balansirala na stolici.
Konano su upitali klovna zna li ita drugo da radi osim da se vrzma unaokolo i da
pria viceve. Brzo je odbacio svoju klovnovsku odeu, ostao u crvenom trikou i uspuzao
se uz visoko postavljeno ue. Bio je to zgodan momak, koji je svoju taku dobro izvodio. I
bez toga, bilo je lepo gledati sjajem plamena obasjanu crvenu priliku kako lebdi visoko
gore na tamnoplavom nonom nebu.
Vreme za predstavu je isteklo, a pantomimiari se nisu ni pojavili. I mi smo ostali
due od uobiajenog vremena, pa smo istog asa krenuli kui.
Za vreme predstave smo se neprekidno ivo zabavljali. Ja sam sedeo pored Ane
Amberg, pa iako nita drugo nismo razgovarali nego samo ono prigodno, dogodilo se da
mi je ve sada pri povratku kui malo nedostajala njena topla blizina.
Dugo nisam mogao da zaspim, pa sam o tome razmiljao. Vrlo neprijatno i sramotno
je bilo moje saznanje o izdajstvu. Kako sam tako brzo mogao da se odreknem lepe
Helene Kurc? Ipak sam upotrebio malo sofistike te veeri i uao u sledei dan preien,
u dobrom stanju i resio sve prividne protivurenosti na zadovoljavajui nain.
Jo iste noi sam upalio svetio, u depu od prsluka potraio novi koji mi je Ana u
ali poklonila i neno ga posmatrao. Na njemu je bila utisnuta 1877. godina, bio je star
koliko i ja. Uvio sam ga u beli papir, napisao poetna slova A. A., dodao dananji datum i

181
 Anna&zdls

spakovao ga u unutranju pregradu kese za novac, kao sreni pfenig. Polovina mog
raspusta je odavno prola, a kod raspusta je prva polovina uvek dua. Sunce je posle
nekoliko dana estokog nevremena postalo nekako starije i zamiljenije. A ja sam ipak,
kao da ne postoji nita vanije na ovom svetu, zaljubljen, s lepravom zastavom krmanio
kroz jedva primetno skraene dane, svaki natovaren nadom, i obesno gledao svaki od
njih kako dolazi, svetli i odlazi, ne elei da ih zadrim i ne alei za njima.
U toj neobuzdanosti razdraganosti bilo je pre svega te neobjanjive mladalake
bezbrinosti, ali jednim malim delom je bilo i krivice moje majke. Jer, iako o tome nije
izgovorila nijednu re, primeivalo se da joj se moje prijateljstvo s Anom ne svia.
Druenje s razboritom i lepo vaspitanom devojkom mi je priinjavalo zadovoljstvo, i
inilo mi se da e dublji i blii odnos s Anom naii na odobravanje moje majke. Nisam ni
o emu brinuo, niti sam ita iz potaje radio, jer sam se stvarno odnosio prema Ani kao
prema voljenoj sestri.
U stvari, iako to nije bila moja konana elja, ovaj nepromenjeni drugarski odnos je
posle nekog vremena postao skoro bolan za mene, jer sam iz iste i ograene bate
prijateljstva zaao u daleku, slobodnu zemlju ljubavi, a nisam znao nain kako da
neprimeen privuem svoju bezazlenu prijateljicu. Ali, odatle je u poslednjim danima
mog odmora nastalo jedno divno, slobodno lebdee stanje izmeu zadovoljstva i zahteva
za vie, koje mi je ostalo u seanju kao velika srea.
Tako smo u naoj srenoj kui provodili lepe letnje dane. U meuvremenu sam s
majkom ponovo uspostavio onaj stari odnos iz dejih dana i bez predrasuda joj priao o
svom ivotu, ispovedao prolost i raspravljao o kasnijim planovima. Seam se kako smo
jedno prepodne sedeli na tremu i namotavali pamuni konac. Ja sam objanjavao kakav
je moj odnos prema Bogu i veri i na kraju zakljuio da bih ponovo postao vernik ukoliko
bi se pojavio neko kome bi uspelo da me ubedi u to.
Majka se tada nasmejala, gledala me i rekla mi posle kraeg razmiljanja:
Verovatno niko nee doi da ti to dokae. Ali postepeno e sam iskusiti da se bez vere
ne moe iveti. Znanje ne vredi mnogo. Svakoga dana se dogaa da neko za koga misli
da ga dobro poznaje uini neto to ti ukazuje da to s poznavanjem i pouzdanim
znanjem nema veze. Ljudima je ipak potrebno poverenje i sigurnost. Ali je uvek bolje
obratiti se Spasitelju, nego otii kod nekog profesora ili Bizmarka ili nekog takvog.
Zato?, upitao sam je. O Spasitelju se ne zna ba mnogo.
O, zna se sasvim dovoljno. A zatim, u proteklom vremenu tek tu i tamo je bilo
pojedinih ljudi koji su umrli bez straha i puni samopouzdanja. Pria se o Sokratu i
nekoliko drugih; ali nije ih mnogo. ak ih ima veoma malo, i ako su umrli mirno i
spokojno, to nije bilo zbog njihove pameti ve zato to su im bili isti srca i savest. Dobro,
tih par ljudi, svako za sebe, mogu da budu u pravu. Ali ko je od nas kao oni? Nasuprot
ovom malom broju, na drugoj strani vidi hiljade i hiljade siromanih i obinih ljudi, koji
uprkos tome mogu spokojno i mirno da umru, jer veruju u Svevinjeg. Tvoj deda je
etrnaest meseci leao u bolovima i patnji, i pre nego to je umro nije se alio i jadikovao
ve je bol i smrt radosno prihvatio, jer je u Svevinjem naao utehu.
Na kraju je dodala: Znam dobro da te ne mogu ubediti. Vera ne dolazi kao mo
rasuivanja, isto kao ni ljubav. Ve e iskusiti da razumevanje nije uvek dovoljno, i kada
bude toliko daleko, u nevolji e se maiti za ono to ti izgleda kao uteha. Moda e se
onda setiti ovoga o emu danas govorim.
Pomagao sam ocu oko bate i esto sam mu iz etnje donosio daki sa umskom
zemljom za njegovo saksijsko cvee. Sa Fricom sam eksperimentisao oko spravica za

182
 Anna&zdls

vatromet i pri tome izgoreo prste. S Lote i Anom sam provodio po pola dana u umi i
pomagao kod branja bobica i traganja za cveem, itao knjige i otkrivao nove staze za
etnju.
Divni letnji dani su prolazili jedan za drugim. Navikao sam da uvek budem blizu Ane
i kada bih pomislio da e tome uskoro doi kraj, teki oblaci bi se navukli na moje plavo
nebo raspusta.
I kako je sve to je lepo i dragoceno vremenski ogranieno i ima svoju zakonitost,
tako je projurio dan za danom i itavo leto. Uskoro je poelo da se pria o mom skorom
odlasku. Majka je jo jednom pregledala moj ve i odeu, zakrpila jo poneto i na dan
kada sam pakovao stvari poklonila mi dva para dobrih vunenih arapa koje je sama
isplela, a ni jedno ni drugo nismo znali da je to poslednji poklon koji sam od nje primio.
Ipak, iznenada je doao taj poslednji dan, od koga sam dugo strepeo, svetloplavi dan
kasnoga leta, s ljupkim lepravim picastim oblaiima i blagim jugoistonim vetrom koji
se u bati igrao s jo uvek brojnim cvetovima rua, a onda u podne, prepunjen mirisima,
postajao umoran i padao u san. Kako sam odluio da iskoristim ceo taj poslednji dan i
tek kasno uvee otputujem, mi mladi smo se dogovorili da popodne provedemo na
izletu. Tako sam celog jutra bio roditeljima na raspolaganju, pa sam sedeo izmeu njih
na sofi u oevoj radnoj sobi. Otac mi je pripremio nekoliko oprotajnih darova, koje mi je
predao u veselom i aljivom tonu, kako bi sakrio svoje uzbuenje. Bila je to mala
staromodna kesica za novac s par talira, pera za pisanje u torbici i jedna lepo uvezana
sveica, koju je sam opremio i u kojoj je pravilnim latinskim svojim preciznim
rukopisom ispisao tuce ivotnih poruka. Savetovao me je da tedim talire, ali da ne
krtarim, da perima esto piem kui i kada ujem neku dobru izreku da je pridruim
onim mudrostima u sveii koje je on u svom ivotu pronalazio i koristio.
Vie od dva sata smo proveli zajedno, a roditelji su mi priali pojedinosti iz mog
detinjstva, iz njihovog ivota i ivota njihovih roditelja, i sve mi je to bilo novo i vano.
Mnogo toga sam zaboravio, jer su moje misli u meuvremenu skrenule ponovo ka Ani,
pa je mogue da sam neto ozbiljno i vano samo upola uo i obraao panju. Ali ostalo
mi je jako seanje na to jutro u radnoj sobi i zadrao sam duboku zahvalnost i potovanje
za oba moja roditelja, koje i danas vidim u istom i blaenom svetlu koje u mojim oima
nijedno drugo ljudsko bie ne okruuje.
Tada mi je rastanak, koji je trebalo da se dogodi kasno popodne, bio jo daleko.
Odmah posle ruka sam se s obe devojke uputio preko brda do divne klisure u umi,
jednog krevitog bonog dela nae reke.
Moja potitenost je uticala i na njih, pa su u poetku bile utljive i zamiljene. Tek
gore, gde se izmeu stabala borova videla uska krivudava dolina i zeleno poumljeni
obronci, usklikom sam se otrgnuo iz tog stanja. Devojke su se nasmejale i odmah
zapoele pesmu koja se peva na izletima; bila je to pesma O, daleke doline, o, visine,
stara, omiljena pesma nae majke i dok sam pevao s njima setio sam se mnogih umskih
izleta iz deakih dana i prolih ferija. O tome i o majci smo odmah kao po dogovoru
poeli da priamo im smo zavrili sa zadnjim stihom. O tim vremenima smo priali sa
zahvalnou i ponosom, jer smo imali prekrasnu mladost i dom. S rukom u ruci sam iao
s Lote, dok nam se s osmehom na licu nije pridruila i Ana. Ceo put nizbrdo nas troje smo
klatili rukama i izvodili jednu vrstu plesa koji nam je priinjavao radost.
Popeli smo se na strmi peaki put useen u stranu jednog mranog renog klanca iz
koga se jo iz daljine uo potok koji je grgotao preko ljunka i stena. Neto dalje gore uz
potok, nalazila se letnja gostionica, u koju sam obe devojke pozvao na kafu, sladoled i

183
 Anna&zdls

kolae. Nizbrdo, pored potoka, morali smo ii jedno iza drugog, a ja sam koraao iza Ane,
posmatrao je i traio mogunost da s njom razgovaram nasamo.
Konano sam se setio lukavstva. Bili smo nadomak cilja, na travnatoj obali prepunoj
karanfila. Zamolio sam Lote da ode ispred nas do gostionice, porui kafu i naloi da nam
se pripremi i sto u bati, a Ana i ja emo napraviti veliki buket od poljskog cvea, koje je
na ovom mestu bilo lepo i areno. Predlog joj se dopao i otila je prema gostionici. Ana je
sela na mahovinom obraslu stenu i poela da bere paprat.
Pa eto, ovo je moj poslednji dan, zapoeo sam razgovor.
Da, ba teta. Ali sigurno ete ponovo doi kui, zar ne?
Ko zna? U svakom sluaju, sledee godine ne, ali kada budem ponovo doao, nita
nee biti isto kao sada.
A zato ne?
Zato to ste sada vi ovde!
Ali to je nemogue. Vi se niste vratili kui zbog mene.
Zato to vas jo nisam poznavao, gospoice Ana.
Naravno. Ali vi mi uopte ne pomaete! Dodajte mi par karanfila odande.
Pribrano sam nastavio dalje.
Kasnije u vam ubrati koliko god elite. U ovom trenutku mi je neto drugo vanije.
Vidite, ekao sam celoga dana da budem s vama nasamo par minuta. I zato, poto danas
moram da otputujem, kao to znate, ukratko, elim neto da vas pitam, Ana...
Gledala me je, bila je ozbiljna i delovala je zabrinuto.
Saekajte!, prekinula me je. Ja verujem, u stvari znam ta elite da mi kaete. Ali
od srca vas molim, nemojte to rei!
Ne?
Ne, Hermane. Ja vam sada ne mogu ispriati zato to ne sme da se dogodi, ali vi
zasluujete da znate. Pitajte kasnije svoju sestru, ona zna sve. Sada nemamo vremena za
tunu priu, a ovo jeste tuna pria, danas nam ne treba seta. Napravimo sada na buket,
pre nego to se Lote vrati. Ostaemo dobri prijatelji i radovati se jedno drugom. Hoete
li?
Hteo bih, kada bih mogao.
Pa onda, sasluajte me. Meni se dogaa isto to i vama; ja nekoga volim, ali ga ne
mogu dobiti. I kada je ve tako, sva prijateljstva, sve dobro i veselo to moemo dobiti,
moramo duplo vie uvati, zar ne? Zato vam kaem, treba da ostanemo dobri prijatelji i
da ovog poslednjeg dana jedno drugom pokaemo radosna lica. Hoemo li?
Tiho sam potvrdio i jedno drugom smo pruili ruke. Potok je razdragano huao i
prskao nas siunim kapljicama, buket nam je postao veliki i aren i nije potrajalo dugo a
zauli smo pesmu i dozivanje moje sestre. Kada je stigla do nas, klekao sam na ivicu
potoka kao da elim da pijem i zaronio elo i oi u brzu i hladnu vodu. Tek onda sam
uzeo buket i sve troje smo krenuli ka gostionici.
Ispod javorovog drveta je bio postavljen sto za nas, gostioniarka nam je poelela
dobrodolicu i donela sladoled, kafu i biskvite, a na sopstveno uenje, ja sam mogao da
odgovaram, razgovaram i jedem kao da je sve u najboljem redu. Bio sam skoro veseo,
ispriao priu i smejao se kada je neto bilo smeno.
Ne mogu Ani zaboraviti kako mi je tog dana tako jednostavno, milo i uteno
pomogla da prevaziem ponienje i tugu. Ne dozvolivi da se primeti da se izmeu mene

184
 Anna&zdls

i nje neto dogaalo, postupala je sa mnom prijateljski, to mi je pomoglo da sauvam

svoj ugled i primoravalo me da njenu stariju i dublju patnju i nain na koji ju je vedro
nosila veoma potujem.
Kada smo zali u usku umsku dolinu, ona je bila prepuna ranih veernjih senki. Na
vrhu do koga smo se brzo popeli ponovo nas je doekalo sunce na zalasku i itav sat smo
koraali pod njegovim toplim svetlom dok ga s druge strane, kad smo silazili ka gradu,
nismo izgubili iz vida. Posmatrao sam kako lepo, veliko i okruglo stoji izmeu crnih
vrhova jela i pomislio da u ga sutra ujutru, daleko odavde, na nekom drugom mestu,
ponovo ugledati.
Uvee, poto sam se oprostio od svih u kui, Lote i Ana su pole sa mnom na
elezniku stanicu i mahale mi kada je voz poao, sve dok se nije izgubio u mranoj noi.
Stajao sam na prozoru vagona i gledao uline svetiljke i svetla na prozorima grada.
U blizini nae bate pojavila se snana, krvavocrvena svetlost. Tu je stajao moj brat Fric i
u svakoj ruci drao po jednu bengalsku baklju, a u momentu kada sam mahao i prolazio
pored njega, ispalio je uvis raketu. Nagnut kroz prozor gledao sam je kako se uzdie,
zaustavlja, opisuje blagi luk i nestaje kao kia crvenih iskrica.
(1907)

185
 Anna&zdls

TAEDIUM VITAE

Prvo vee

Poetak je decembra. Zima jo ne uzmie, besne oluje, a ve danima pada retka, plaha
kia, koja se ponekad, kada sama sebi dosadi, na nekoliko sati pretvori u mokar sneg.
Ulice su neprohodne, a dan traje samo est sati.
Moja kua stoji usamljena na otvorenom polju, opkoljena bunim zapadnim vetrom,
tamom i zapljuskivanjem kie, batom mrkog izgleda po kojoj ona kaplje i s koje curi, i
poplavljenim poljskim stazama koje vie nikud ne vode. Niko ne dolazi, niko ne odlazi,
svet je negde daleko odavde, potonuo, sve je ba onako kako sam odavno i esto
prieljkivao - samoa, potpuni mir, bez ljudi, bez ivotinja, samo ja sam u radnoj sobi u
kojoj kamin jadikuje zbog oluje, a prozorska okna zapljuskuje kia.
Dani su prolazili ovako: ustajao sam kasno, pio mleko, pobrinuo se za pe. Onda sam
odlazio u radnu sobu, meu tri hiljade knjiga, od kojih sam dve itao naizmenino. Prva
je Tajna nauka od gospoe Blavacki, jedno jezivo delo. Druga je neki Balzakov roman.
Ponekad bih ustajao da iz fioke uzmem par cigara i da dva puta jedem. Tajna nauka je
debela knjiga, nikako da doe kraj, ispratie me i u grob. Balzak je tanji, svakoga dana se
smanjivao, iako uz njega nisam provodio mnogo vremena.
Kada bi me zabolele oi, zavalio bih se u fotelju i posmatrao kako oskudno dnevno
svetio zamire i nestaje sa zida prepunog knjiga. Ili bih stao pred taj zid i posmatrao
knjige otpozadi. To su moji prijatelji, samo su mi one preostale, one e me nadiveti; iako
je moje interesovanje za njih poelo da opada, morao sam ih se drati, jer nisam imao
nita drugo. Gledao sam u te neme, prinudno verne preostale prijatelje i mislio o
njihovim priama. Tu je jedna velianstvena filozofska grka knjiga, tampana u Lajdenu.
Nisam mogao da je itam, ve odavno ne znam vie grki. Kupio sam je u Veneciji zato
to je bila jeftina i to je antikvar bio potpuno ubeen da ja teno itam na grkom. Tako
sam je, zbog te zabune, i kupio, vukao je unaokolo po svetu u koferima ili kutijama,
briljivo je zapakivao i raspakivao sve do sada, kada je konano pronala svoje mesto i
svoj mir.
Tako su prolazili dani, a veeri sam provodio uz svetlost lampe, knjige i cigare sve
do deset sati. Onda sam odlazio u hladnu spavau sobu, leao u krevetu, a nisam znao
zato to radim kad tako malo spavam. Gledao sam okvir prozora, beli umivaonik, belu
sliku iznad kreveta po kojoj pliva nono bledilo, sluao vetar kako udara po krovu i trese
prozore, oslukivao jeanje drvea, kiu koja je ibala kao biem, svoje disanje i tihe
otkucaje srca. Otvorio bih oi, a onda ih ponovo zatvorio; pokuavao bih da mislim na
svoje knjige, ali mi nije uspevalo. Umesto toga, razmiljao sam o prolim noima, o deset,
dvadeset proteklih noi u kojima sam isto tako leao, kada su bledi prozori isto nemono
svetlucali, a tihi otkucaji moga srca odbrojavali blede, bezobline asove. Tako su
prolazile noi.
Bile su besmislene, isto koliko i dani. Ali tekle su, to im je bila namena. Dolazie i
prolazie dok ne dobiju kakav smisao ili dok ne stignu do kraja, kad udarci mog srca vie
ne budu mogli da se broje. Onda dolazi koveg, grob, moda jednog svetloplavog

186
 Anna&zdls

septembarskog dana, moda uz vetar i sneg, moda u divnom junu, kad cvetaju
jorgovani.
Pa ipak, nisu svi moji sati bili takvi. Jedan, ili polovina jednog od stotinu istih je ipak
bila drugaija. Tada mi je iznenada padalo na pamet ono o emu sam uvek eleo dalje da
razmiljam, a to su mi knjige, vetar, kia i blede noi uvek sakrivali i uskraivali. I tada
bih ponovo razmiljao: zato je to tako? Zato me je Bog napustio? Zato mi je mladost
izbrisana? Zato sam tako mrtav?
I to su bili moji lepi dani. Tada bi popustila magla koja pritiska, trpljenje i
ravnodunost bi umakli, i ja bih probuen gledao u odvratnu pusto i mogao bih ponovo
da oseam. Oseam kako me usamljenost okruuje kao ledeno jezero, oseam sramotu i
ludost ovog ivota, oseam kako bol zbog izgubljene mladosti besno plamti u meni. Boli,
stvarno, ali bar oseam bol, oseam stid, oseam muku, bar ivim, mislim, svestan sam.
Zato me je Bog napustio? Gde mi je mladost? To ne znam i neu saznati. Ali to su
ipak pitanja, to je protivljenje, to nije vie mrtvilo.
A umesto odgovora, koje, uostalom, i ne oekujem, nalazim nova pitanja. Na primer:
Koliko vremena je prolo? Kada si bio mlad poslednji put?
Razmiljam i sleeno seanje poinje polako da se otapa, da se pokree, da otvara
svoje sanjive oi i otkriva jasne slike, koje nisu bile izgubljene, samo su spavale dubokim,
mrtvim snom.
U poetku mi se inilo da su slike neizmerno stare, najmanje deset godina. Otupeli
oseaj za vreme ini nas sve primetno opreznijim, ima ulogu zaboravljenog merila,
utvruje istinu i meri. Iskusio sam da su sve te slike mnogo blie meu sobom nego to
sam verovao, da i uspavana svest o sebi otvara s ponosom svoje oi i potvruje, smelo
potvruje i najneverovatnije stvari. Ide od slike do slike i kae: Da, to sam bio ja, i tako
svaka slika naputa svoje stanje hladnog posmatraa i postaje deo ivota, deo mog
ivota. Svest o identitetu je zanosan oseaj, ispunjava nas i zadovoljstvom i nemirom.
ovek je poseduje, ali moe da ivi i bez nje, i esto je tako, ali ne i uvek. Ona je
velianstvena jer unitava vreme; i opaka, jer negira napredak.
Probuena ula mi funkcioniu i konstatuju da sam jedne veeri bio u punoj
mladosti i da se to dogodilo pre samo godinu dana. To iskustvo je bilo beznaajno, suvie
malo da bi senka u kojoj ivim ve deset godina pripadala njemu. Ali to je bio doivljaj, i
poto sam nedeljama, moda i mesecima, bio lien ikakvog iskustva, ovo mi se inilo
fantastinim, doivljavam ga kao mali raj i pridajem mu mnogo vei znaaj nego to je
neophodno. Ali priinjava mi zadovoljstvo i beskrajno sam mu zahvalan. Oseam se
dobro. Redovi knjiga na polici, radna soba, pe, kia, spavaa soba, usamljenost, sve se
rasplinjuje, topi, odlazi u nitavilo. itav sat pokreem osloboene udove.
Bilo je to pre godinu dana, krajem novembra; vreme je bilo slino kao sada, samo je
bilo radosnije i imalo je nekog smisla. Kia je mnogo padala, ali melodino i lepo, i ja
nisam eleo da je sluam za pisaim stolom, ve sam u kaputu i cipelama s gumenim
donom izaao napolje da posmatram grad. Poput kie, ni moj korak, moji pokreti i moje
disanje nisu bili mehaniki, ve lagani, slobodni i ispunjeni smislom. Ni dani vie nisu
izgledali kao da su mrtvi roeni, proticali su odreenim ritmom, s dizanjem i sputanjem
glasa, a noi su bile smeno kratke i okrepljujue, pauze za odmor izmeu dva dana,
merene jedino asovnicima. Divno je tako provoditi noi, proiveti spokojno treinu
ivota, umesto leati i brojati minute od kojih nijedan nema nikakvu vrednost.
To se deavalo u Minhenu. Doputovao sam zbog posla koji sam kasnije pismom
otkazao jer sam sreo mnogo prijatelja, uo i video toliko toga to mi je priinjavalo

187
 Anna&zdls

zadovoljstvo, da mi zbilja nije bilo do toga da mislim na poslove. Jedne veeri sedeo sam
u lepoj, udesno osvetljenoj sali i sluao sitnog Francuza irokih ramena, zvao se Lamon,
kako svira dela Betovena. Svetio je blistalo, a lepe haljine dama su radosno svetlucale.
Nad visokom salom leteli su veliki beli aneli, najavljujui strani sud i blagovesti,
prosipajui veselje i dobro raspoloenje iz rogova izobilja, jecajui i pokrivajui lice
prozirnim rukama.
Jednog jutra bio sam s prijateljima u Engleskom vrtu, posle jedne pijanke, pevao i
pio u uvenom kafeu Aumajster. itavo jedno popodne proveo sam okruen slikama -
portretima, poumljenim livadama i morskim obalama - od kojih su mnoge delovale tako
uzvieno i oplemenjujue, odiui rajskom atmosferom jedne nove, savrene kreacije.
Uvee sam razgledao bletave izloge, koji su za ljude sa sela beskrajno privlani i opasni;
gledao sam izloene fotografije i knjige, vaze pune neobinog cvea, skupe cigare u
srebrnom papiru i fine stvari od koe, neupadljive elegancije. Gledao sam odsjaj
elektrinih svetiljki na mokrim ulicama i vrhove starih zvonika kako nestaju u
zamagljenom sutonu.
Uz sve to, vreme je prolazilo brzo i lako, kao kada se ispija aa pia od koje svaki
gutljaj u svakom trenutku prua zadovoljstvo. Bilo je vee, ve sam bio spakovao kofere i
trebalo je sutradan da otputujem. Nije mi bilo ao. Radosno sam iekivao da jo jednom
putujem vozom kroz sela, ume i planine pokrivene snegom i da se vratim kui.
Te veeri sam bio pozvan u jednu lepu novu kuu u otmenoj ulici vabinger, gde
sam uivao sam u zanimljivim razgovorima i ukusnim jelima. Bilo je prisutno i nekoliko
ena, ali sam u odnosu s njima uvek bio stidljiv i trapav i zato sam radije ostajao u
mukom drutvu. Pili smo belo vino iz tankih kupastih staklenih aa i puili dobre
cigare otresajui pepeo u srebrne posude s pozlaenim dnom. Razgovarali smo o gradu i
zemlji, o lovu i pozoritu, o kulturi i slinim stvarima. Govorili smo glasno, gizdavim
jezikom, vatreno i ironino, ozbiljno i duhovito, gledali jedan drugog u oi, trudei se da
budemo pametni i zabavni.
Tek kasnije, kada se vee pribliilo kraju i mukarci se posvetili razgovoru o politici,
u koju se ne razumem, osmotrio sam prisutne dame. Bile su u drutvu nekih mladih
slikara i vajara, puke sirotinje, ali veoma elegantno odevenih, tako da prema njima nisam
mogao da osetim saaljenje ve samo potovanje i uvaavanje. Prijateljski su me
prihvatili i kao gosta iz provincije ljubazno me ohrabrivali, tako da se moja stidljivost
postepeno povukla, pa sam mogao s njima lepo bratski da razgovaram. Istovremeno sam
bacao radoznale poglede prema mladim damama.
Otkrio sam meu njima jednu veoma mladu devojku, mogla je imati devetnaest
godina, svetloplave kose, deije oeljane, i plavih oiju, uskog devojakog lica. Nosila je
svetlu haljinu opivenu plavim paspulom i sedela je zadovoljna u svojoj fotelji, pratei
ta se oko nje deava. Nisam je jo dobro ni video a ve me je osvojila; ispunila mi je srce
svojom elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da ujem
melodiju svakog njenog pokreta. Tiha, uzbudljiva radost ubrzala je otkucaje mog srca;
hteo sam da joj kaem neto, ali se nisam setio nieg valjanog. I ona je malo govorila,
samo se smeila, odobravala i skoro pevuila kratke odgovore laganim, ljupkim i
treperavim glasom. ipkaste manetne pokrivale su jednu lepu ruku nenih deijih
prstiju. Nehajno je klatila nogom u elegantnoj izmi od smee koe, iji su oblik i
veliina, kao i njene ruke, bili u prijatnom skladu s elom njenom figurom.
Ah, ti!, gledao sam je i razmiljao. Ti dete, ti lepa ptiice! Raduje me to mogu da
te gledam u ovom prolenom danu.

188
 Anna&zdls

Bilo je i drugih ena, koje su bile blistavije i pune obeanja u svojoj zreloj raskoi,
inteligentnije i pronicljive, ali nijedna nije imala onaj miris i nijedna nije u sebi nosila
onu umilnu muziku. Priale su i smejale se i prosto ratovale izazovnim pogledima. I sa
mnom su se ljubazno alile i ukljuivale me u razgovor, ali ja sam odgovarao kao u snu,
srce mi je bilo kod plavokose; zatvorio sam duboko u sebi njenu sliku i nisam eleo da je
izgubim.
Nisam ni primetio da je ve kasno. Najednom su svi ustali, nekako uznemireno, i
poeli da se oprataju. Pourih da uinim to isto, i dok smo oblaili kapute, uh kako
jedan od slikara kae lepoj plavui: Mogu li da vas ispratim?
Da, ali to vam uopte nije usput, ja mogu da uzmem i koiju.
Tada sam ja priao i brzo rekao: Dopustite da ja poem s vama, idemo istim
putem.
Nasmeila se: Dobro, mnogo vam hvala. Slikar se ljubazno pozdravio, zaueno me
pogledao i otiao.
Koraao sam pored tog lepog bia kroz none ulice. Na jednom uglu stajao je
zakasneli fijaker i umorno nas posmatrao u svetlosti svojih fenjera. Zar nije bolje da
uzmem koiju?, rekla je ona. Trebae nam pola sata peice. Zamolio sam je da to ne
ini, a ona me iznenada upita: Ali kako znate gde stanujem?
Ah, nije vano. Uostalom, ne znam.
Ali zar niste rekli da idete istim putem?
Naravno da idem. Ionako sam imao nameru da proetam pola sata.
Pogledali smo u nebo, bilo je svetio i puno zvezda, a kroz mirne dugake ulice duvao
je sve, hladan vetar.
U poetku sam se oseao nelagodno, nisam znao o emu da razgovaram s njom. Ona
je hodala pored mene tako slobodna i oputena, sa uivanjem i duboko udiui sve
noni vazduh; tek s vremena na vreme bi poneto rekla i upitala, a ja sam davao precizne
odgovore. Postepeno sam se oslobodio napetosti i u ritmu naih koraka tekao je sasvim
obian razgovor, ali se ja vie ne seam nijedne rei.
Ali tano se seam boje njenog glasa; bio je ist, blag kao pesma neke ptice i topao.
Smejala se oputeno i zvonko. Njen korak, usklaen s mojim, kao da me je nosio, nisam
nikad hodao tako lako i zadovoljno, a pored nas je promicao uspavani grad sa svojim
palatama, kapijama, vrtovima i spomenicima, tih i tajnovit.
Sreli smo jednog loe odevenog starca koji se jedva drao na nogama. Hteo je da nas
zaobie, ali mu nismo dozvolili; napravili smo mu mesto, odmiui se svako na svoju
stranu. Zauen, okrenuo se da nas pogleda.
Samo gledaj!, doviknuo sam mu, a devojka se veselo nasmejala.
S visokih crkvenih tornjeva otkucavali su sati, a ti razdragani zvui preletali su grad,
odzvanjali noeni hladnim zimskim vetrom i u daljini se slivali u jedan odjek. Trgom je
prola koija, ali tokovi su bili neujni jer su bili od gume.
Pored mene je koraalo, vedro i ilo, to lepo bie. Dra njenog bia bila je svuda oko
mene, moje srce kucalo je u istom ritmu s njenim, moje oi videle su to i njene. Ona me
nije poznavala i ja nisam znao njeno ime, ali oboje smo bili bezbrini i mladi, bili smo
zdrueni kao dve zvezde i kao dva oblaka, dvoje koji idu istim putem, udiu isti vazduh i
oseaju se savreno dobro i bez rei. Ponovo sam imao devetnaest godina i moje srce je
bilo nepovreeno.

189
 Anna&zdls

inilo mi se da treba da nastavimo tu etnju bez cilja, beskonano. Izgledalo mi je da

hodamo jedno uz drugo itavu venost i da to nikada nee da se zavri. Vreme se
zaustavilo iako su satovi otkucavali.
Ali ona neoekivano stade, nasmei se, prui mi ruku i nestade u jednoj kapiji.

Drugo vee

Celog dana sam itao. Bolele su me oi, a nisam znao zato ih u stvari napreem.
Ipak, na neki nain sam morao da utroim vreme. Ponovo je vee i kada sam proitao to
to sam jue napisao, pojavilo se ponovo ono prolo vreme, bledunjavo i udaljeno, ali
ipak prepoznatljivo. Video sam dane i nedelje, dogaaje i elje, zamiljene i doivljene,
ve povezane i u potpuno smislenom redu jedan iza drugog poredane, jedan stvarni
ivot s kontinuitetom i ritmom, interesom i ciljem i sa udnovatim opravdanjem i
podrazumevanjem uobiajenog, zdravog ivota, to mi se od tada tako potpuno izgubilo.
Dan posle te lepe veernje etnje s nepoznatom devojkom, otputovao sam kui.
Sedeo sam skoro sasvim sam u vagonu, prijala mi je brza vonja i pogled na Alpe u
daljini, koje sam jedno vreme mogao jasno i blistavo da vidim. U Kemptenu sam pojeo
kobasicu u bifeu i askao s kondukterom koga sam astio cigarom. Neto kasnije vreme
se pomutilo i Bodensko jezero je postalo sivo, veliko kao more nad kojim se spustila
magla i poeo da pada lagani sneg.
Kod kue, u istoj sobi u kojoj i sad sedim, zapalio sam vatru u pei i urno poeo s
poslom. Stigla su pisma i paketi knjiga kojima je trebalo da se pozabavim. Jednom
nedel]no silazio sam u grad preko puta, obavljao kupovinu, popio au vina i odigrao
partiju bilijara.
Ali, malo-pomalo, primetih da ona ivost, zadovoljstvo i radost s kojom sam
donedavno lutao Minhenom polako nestaju i odlivaju se kroz malu glupu pukotinu i da
zapadam u manje euforino i umalo stanje. U poetku sam mislio da je u pitanju
prolazna slabost, pa sam otiao u grad i posetio parno kupatilo, to mi, naravno, nije
pomoglo. Uskoro sam shvatio da moj problem nije ni u kostima ni u krvi, a onda sam
poeo, protiv svoje volje, ili bar ne elei to, svakog dana da mislim na Minhen s nekom
vrstom jogunaste elje, kao da sam u tom prijatnom gradu izgubio neto to je za mene
bilo veoma znaajno. I potpuno postupno to neto je poelo da se oblikuje u mojoj svesti
kao privlana, vitka figura devetnaestogodinje devojke. Postadoh svestan da njena slika
i ona zajednika veernja etnja, tako neobino vesela, nisu u meni ostale kao mirno
seanje; postale su deo mene koji je poeo da me mui i boli.
Pribliilo se prolee i moja oseanja su sazrela, rasplamsala se; nisam uspevao da ih
potisnem. Sada sam znao da pre nego to ponem da mislim na bilo ta drugo, moram
ponovo da vidim nenu devojku. Ako sve bude ilo kako treba, ne treba da me plai
pomisao da kaem zbogom svom mirnom ivotu i da svoju bezazlenu sudbinu usmerim
prema vrtlogu. Iako sam do tada nameravao da sam idem svojim putem, vie kao
posmatra nego uesnik, izgledalo je da e jedna ozbiljnija potreba zahtevati drugaije.
Savesno sam razmislio o svemu neophodnom i zakljuio da sam imao pravo, a i
mogunosti, da zatraim ruku jedne devojke, ako do toga treba da doe. Imao sam neto
vie od trideset godina, bio sam zdrav i dobrog izgleda i dovoljno imuan da jednoj ne
suvie razmaenoj eni pruim sve to je potrebno. Krajem marta vratio sam se, dakle, u
Minhen, i ovoga puta imao sam o mnogo emu da razmiljam putujui vozom. Odluio

190
 Anna&zdls

sam da prvo bolje upoznam devojku, jer nije bilo potpuno nemogue da moja elja za
njom nije tako vatrena, da nije sudbinska. Moda e biti dovoljno samo da je ponovo
vidim, moda u utoliti svoju e i povratiti ravnoteu.
Naravno, to je bila budalasta pretpostavka neiskusnog mukarca. Seam se dobro s
koliko sam uivanja i lukavstva kovao velike planove, dok je moje srce ve bilo
ustreptalo zbog blizine Minhena i plavokose devojke.
im sam zakoraio na poznatu kaldrmu, osetio sam onu prijatnost koja mi je
nedeljama nedostajala. Ono to sam video nije bilo osloboeno enje i prikrivenog
nemira, a ispunjavalo me je zadovoljstvom kao i proli put. Radovao sam se svemu to
sam video, sve je imalo neobian sjaj: poznate ulice, crkveni tornjevi, ljudi u tramvaju i
njihov dijalekt, visoke zgrade i utljivi spomenici. Davao sam napojnicu svakom
kondukteru, dopustio sam da me zavedu lepi izlozi i kupio jedan elegantan kiobran; ak
sam i u prodavnici cigareta kupio neku bolju vrstu, to je i odgovaralo mom poloaju i
imovnom stanju. I zaista, na sveem martovskom vazduhu oseao sam se vrlo aktivno i
preduzimljivo.
Dva dana sam se diskretno i na miru raspitivao o devojci i sve to sam saznao bilo je
otprilike ono to sam oekivao. Bila je dete bez roditelja, iz dobre ali siromane kue, i
pohaala je kolu za primenjene umetnosti. Bila je dalja roaka mog poznanika iz ulice
Leopold, u ijoj kui sam je prvi put video one veeri.
Tamo sam je ponovo sreo. I te veeri su se kod njega okupili prijatelji, video sam
skoro ista lica kao proli put, neki od njih su me prepoznali i ljubazno se rukovali sa
mnom, ali ja sam se ipak oseao nelagodno i bio prilino uznemiren, sve dok se konano
nije pojavila i ona. Opet sam bio spokojan i zadovoljan, a kada mi je dala znak da me je
prepoznala, u meni je odmah oivelo seanje na ono zimsko vee. Uspeo sam da
povratim samopouzdanje i da s njom razgovaram, da je gledam u oi kao da od onda nije
prolo vreme i kao da oko nas duva isti zimski vetar. Ipak, nismo imali mnogo da kaemo
jedno drugom; pitala me je samo kako sam i da li sam proveo u selu sve ovo vreme. Kada
je i to bilo reeno, za trenutak je zautala, pogledala me smeei se i okrenula se svojim
prijateljima, dok sam ja ostao da je posmatram izdaleka i sa uivanjem: uinilo mi se da
se malo promenila, ali nisam znao kako ni u kom smislu; tek kasnije, kada se udaljila i ja
osetio kako se u meni bore dve slike o njoj koje sam mogao da uporedim, otkrio sam da
je bila drugaije oeljana i da su joj obrazi postali neto puniji. Mirno sam je posmatrao i
pri tome osetio istu radost i ushienje pri pomisli da postoji neto tako lepo i tako mlado
u dui i to mi je bilo doputeno da sretnem ovo prolee u ljudskom liku i gledam u te
blistave oi.
Za veerom i kasnije, ispijajui mozel, uestvovao sam u razgovoru koji su vodili
mukarci i, mada se prialo o razliitim stvarima nego kod moje prethodne posete,
izgledalo mi je da je to samo nastavak konverzacije koju su vodili one veeri i s izvesnim
zadovoljstvom sam primetio da su ti ivahni i razmaeni graani, uprkos svim divotama
i novotarijama koje su ih okruivale, bili zatvoreni u krugu u kome se kretao njihov duh i
ivot, u obruu koji je ak i ovde, u velikom gradu, bio neprobojan i relativno tesan. Iako
sam se u toj sredini oseao prijatno, primeivao sam da me moje dugo odsustvo nije
liilo niega, kao da su sva ta gospoda sedela za stolom od one veeri i vodila iste
razgovore. Bio sam svakako nepravedan, ali to je bilo zato to moja panja i uee ovoga
puta nisu bili usredsreeni na razgovor.
im sam dobio priliku, preselio sam se u drugu prostoriju, gde su askale dame i
mlai svet. Nije mi promaklo da su mladi umetnici bili privueni lepotom mlade
gospoice; jedni su se prema njoj ophodili drugarski, a drugi s potovanjem. Samo se

191
 Anna&zdls

jedan meu njima, portretista Cindl, drao hladno i pravio drutvo zrelijim damama,
gledajui s blagim prezirom na nae oduevljenje. Razgovarao je leerno, vie sluajui
nego govorei, s jednom lepom gospoom tamnih oiju za koju se prialo da je veoma
opasna ena i da je imala, i jo uvek ima, mnogo ljubavnih avantura.
Sve sam to uzgred zapaao, ne razmiljajui. Devojka je potpuno okupirala moju
panju iako nisam uestvovao u razgovoru. Oseao sam kao da ivi i kree se utkana u
divnu muziku, skrivena dra njenog unutranjeg bia obuzela me je tako prisno, slatko i
snano kao miris nekog cveta. To je bio izuzetno prijatan oseaj i nasluivao sam, bez
senke sumnje, da to to sam je video ne moe da me umiri i zadovolji i da e moja alost,
ako budem ponovo odvojen od nje, postati jo munija. inilo mi se da u, ako uspem da
je ugrabim i zadrim za sebe, u toj ljupkoj osobi nai svoju sreu i cvetno prolee svog
ivota, koje inae vie nikada nee doi. Bilo je to vie od puti, potrebe da je ljubim i s
njom provedem jednu no ljubavi, kakvu je ponekad u meni zakratko budila neka lepa
ena, i koja me isto tako kratko muila. Bilo je to mnogo vie od vere da mi se u tom
lepom biu nudi srea, da su nae due bliske i srodne i da bi moja srea trebalo da bude
i njena.
Zato sam odluio da ostanem u njenoj blizini i da joj u pravom trenutku kaem to to
sam eleo.

Tree vee

Ovo mora da bude ispriano, pa zato nastavljam dalje.

U Minhenu sam iveo veoma lepo. Moj stan se nalazio nedaleko od Engleskog parka,
koji sam poseivao svakog jutra. esto sam odlazio u galerije slika i kada bih ugledao
neto posebno lepo, bilo je to uvek kao susret spoljnog sveta sa blaenom slikom koju
sam u sebi uvao.
Jedne veeri sam uao u malu antikvarnicu da kupim neto za itanje. Preturao sam
po pranjavim policama i pronaao lepo, gizdavo opremljeno izdanje Herodota. Zbog te
knjige sam i stupio u razgovor s knjiarom koji me je usluivao. Bio je to upadljivo
prijateljski raspoloen, miran i utiv ovek, uzdranog ali diskretno prosvetljenog lica, a
u elom njegovom biu je leala blaga, mirna dobrota koju ovek odmah oseti i koju na
njegovom licu moe da proita. Ispostavilo se da je veoma upuen i kako mi je bio od
pomoi, vie puta sam dolazio da neto kupim ili da proaskam s njim petnaestak
minuta. Iako mi nije ispriao nita o svom ivotu, stekao sam utisak da je u pitanju ovek
koji je mrak i oluju ivota zaboravio ili preboleo i da sada vodi potpuno miran i
zadovoljan ivot.
Dan sam provodio kod prijatelja ili na skupovima, a uvee sam, pre spavanja, uvek
ostajao jo par sati u svom iznajmljenom stanu, uvijen u vuneno ebe, itao Herodota ili
dozvolio da mi misli odlutaju ka lepoj devojci o kojoj sam znao samo da se zove Marija.
Kada sam je sledei put sreo, uspeo sam da s njom provedem malo vie vremena;
askali smo otvoreno i saznao sam mnogo o njenom ivotu. Dopustila mi je da je
otpratim do kue i inilo mi se da sanjam kad smo ponovo poli istim putem, onim istim
tihim ulicama. Rekoh joj da sam se esto u mislima vraao na onu etnju i da sam eleo
da se ponovi. Nasmejala se zadovoljno i jo me poneto zapitkivala. Na kraju, poto sam
ve poeo da joj se poveravam, pogledah je i rekoh: Doao sam u Minhen samo zbog vas,
gospoice Marija.

192
 Anna&zdls

Odmah sam se uplaio da je to suvie smelo i osetih se nelagodno. Ali, ona nita nije
odgovorila, samo me je radoznalo i mirno posmatrala. Posle nekog vremena je rekla:
Sledeeg etvrtka jedan moj kolega sa studija prireuje zabavu u svom ateljeu. Hoete li
da poete sa mnom? - Dobro, onda doite po mene u osam.
Bili smo pred njenom kapijom. Zahvalio sam joj se i oprostio se od nje.
Znai, Marija me poziva na zabavu. Bio sam ushien. Ne oekujui nita posebno od
te zabave, zanosio sam se slatkim mislima o tome kako da joj zahvalim na pozivu.
Razmiljao sam i odluio da joj u etvrtak odnesem lep buket cvea.
Sledea tri dana, koliko je jo trebalo da ekam, nisam uspevao da pronaem mir i
vedrinu koji su me ispunjavali u poslednje vreme. Poto sam joj rekao da sam doao
samo zbog nje, izgubio sam oputenost i mir. U stvari, to je bila neka vrsta priznanja i
sada sam bio prinuen da mislim o tome kako ona zna ta ja oseam i kako moda i
razmilja ta da mi odgovori. Proveo sam te dane uglavnom pravei izlete van grada u
velike parkove Nimfenburga i lajshajma, ili u ume u dolini Izara.
U etvrtak, kada je palo vee, obukao sam se, kupio veliki buket crvenih rua i
fijakerom otiao po Mariju. Odmah je sila, ja sam joj pomogao da se popne u kola i
predao joj cvee, ali ona je bila uzbuena i konfuzna: to sam odmah primetio iako sam i
sam bio zbunjen. Ostavio sam je na miru; dopadalo mi se da je gledam tako devianski
uzbuenu i obuzetu grozniavom radou pred odlazak na zabavu. Prolazei u
otvorenim kolima kroz grad, malo-pomalo i mene je obuzela ista radost; inilo mi se da
takvim ponaanjem Marija priznaje da smo na neki nain prijatelji i istomiljenici. Za
mene je bila velika ast to u te veeri biti njen pratilac i brinuti o njoj, znajui da ima
mnogo prijatelja koji to prieljkuju.
Koija se zaustavila pred jednom velikom i neuglednom kuom za iznajmljivanje.
Proli smo kroz predvorje i s dvorine strane popeli se beskonanim stepenicama do
poslednjeg sprata, gde nas je ve u hodniku zapljusnuo talas svetlosti i mnotvo glasova.
Ostavili smo kapute u susednoj sobici, u kojoj su jedan gvozdeni krevet i nekoliko
kovega ve bili prekriveni mantilima i eirima, i uli u atelje, jarko osvetljen i pun
sveta. Troje ili etvoro sam znao iz vienja, ali su mi svi ostali, pa i sam domain, bili
nepoznati.
Marija me je predstavila domainu i rekla: Ovo je moj prijatelj. Nema nita protiv,
zar ne?
Bio sam pomalo zbunjen, jer sam verovao da me je ranije najavila. Ali slikar mi
ravnoduno prui ruku i ree ne zbunivi se: Sve je u redu.
U ateljeu je atmosfera bila vrlo oputena i zabavna. Svako je sedeo tamo gde je
naao mesto, bez obzira da li je tu nekog poznavao ili ne. Svako je uzimao hladno
posluenje koga je bilo tu i tamo i pio vino i pivo; dok su jedni tek ulazili ili jeli, drugi su
ve palili cigaru, iji se dim gubio prema visokoj tavanici.
Poto niko nije obraao panju na nas, doneo sam za Mariju i sebe malo hrane, koju
smo na miru pojeli za niskim stolom za crtanje, zajedno s jednim velikim momkom s
crvenom bradom, koga nismo poznavali, ali koji je bio vrlo ivahan i simpatian.
Povremeno bi neko od zakasnelih gostiju koji su ostali bez mesta za stolom zgrabio
sendvi s prutom preko naih ramena, a kada je hrane nestalo, mnogi su se alili da su
gladni. Onda su dvoje od gostiju skupili pare od svojih drugova i otili da neto kupe.
Domain je potpuno mirno posmatrao ovaj veseli amor, etajui sa sendviem i
aom vina u ruci i askajui usput s gostima. Nisam bio skandalizovan ovolikom
neformalnou, ali potajno sam patio videi da se Marija osea sasvim prirodno u ovom

193
 Anna&zdls

ambijentu. Znao sam da su mladi umetnici njene kolege i na neki nain osobe vredne
potovanja, i da nemam nikakvo pravo da poelim neto drugo. Ipak, malo me je
zabolelo i bio sam pomalo razoaran videi kako zadovoljno prihvata ovo ne ba otmeno
drutvo. Posle kraeg obeda ostao sam sam, jer je Marija ustala da pozdravi svoje
prijatelje.
Prvoj dvojici me je predstavila i pokuala da me ukljui u razgovor, ali ja se
oigledno nisam snaao. Onda se pridruila ostalim poznanicima, jednoj pa drugoj grupi,
i poto nije izgledalo da joj nedostajem, povukao sam se u jedan oak, naslonio se na zid
i na miru posmatrao veselo drutvo. Nisam oekivao da Marija ostane uz mene itavo
vee, bio sam zadovoljan da je gledam, da mogu ponekad da joj kaem koju re i da je na
kraju opet otpratim do kue. Ipak, kako je vreme odmicalo, sve mi je manje bilo prijatno;
gosti su bili sve veseliji, a ja sam se sve vie oseao beskorisno i otueno u svom oku,
gde bi mi se tek poneko u prolazu obratio.
Meu gostima sam ponovo primetio portretistu Cindla i lepu enu tamnih oiju za
koju mi je reeno da je opasna i na loem glasu. Izgledalo je da je u tom krugu svi
poznaju; veina ju je posmatrala s osmehom koji je otkrivao bliskost, ali i s divljenjem,
jer je bila izuzetno lepa. I Cindl je bio lep ovek: visok i snaan, prodornih crnih oiju,
ponosnog i nadmonog dranja, delovao je kao ovek navikao da mu ugaaju i siguran u
svoju privlanost. Posmatrao sam ga paljivo jer me je priroda takvih ljudi interesovala
na jedan udnovat nain, s dozom humora pomeanom s neto zavisti. Pokuao je da se
podsmehne domainu zbog loeg posluenja.
Nema ak ni dovoljno stolica, dobacio je prezrivo, ali domaina to nije uznemirilo.
Slegnuo je ramenima i rekao: Kada ja ponem da pravim portrete, moja kua e postati
vrlo otmena. Onda se Cindl okomio na ae: Vino ne moe da se pije iz bavica? Zar ti
niko nije rekao da su za vino potrebne fine staklene ae? Domain mu je spremno
replicirao: Ti se moda razume u ae, ali o vinu ne zna nita. Vie cenim dobro vino
nego dobru au.
Lepa gospoa je sluala smeei se i njeno lice je bilo zadovoljno i blaeno, svakako
ne zbog ovih dosetki. Video sam pod stolom kako uvlai ruku u Cindlov levi rukav, dok se
njegovo stopalo nehajno poigravalo njenim. On je delovao pre ljubazno nego neno, ali
ona se tako neprijatnom estinom bacila na njega da vie nisam mogao da je gledam.
Cindl se uskoro oslobodio njenog zagrljaja i ustao. Sada je atelje bio pun dima, jer su
i ene i devojke puile cigarete. Razgovaralo se glasno i jo glasnije smejalo, svi su se
neprestano etkali, sedeli na stolicama, krinjama, na kutijama za boje ili na podu. Neko
je svirao na pikolu, a usred te buke jedan mladi, malo pripit, odrecitovao je ozbiljnu
pesmu pred grupom ljudi koja se valjala od smeha.
Posmatrao sam Cindla koji je iao gore-dole odmerenim korakom i ostao savreno
miran i priseban. Ponovo sam pogledom pratio Mariju: sedela je na divanu s jo dve
devojke i razgovarala s dvojicom mladia koji su pored njih stajali s aama vina u ruci.
Kako je zabava odmicala, postajao sam sve potiteniji i tuniji. Izgledalo mi je da sam s
mojom devojkom iz bajke dospeo na neko greno mesto i ekao sam da mi da znak da
eli da poemo.
Sada je Cindl stajao sa strane i zapalio cigaru. Posmatrao je i ostale, ali je gledao i
prema divanu. Marija je podigla pogled, to mi nije promaklo, i nekoliko trenutaka gledala
ga pravo u oi. Cindl se nasmeio, a ona ga je i dalje vrsto i napeto gledala; video sam
kako joj namiguje i upitno podie glavu, na ta je ona samo klimnula u znak pristanka.

194
 Anna&zdls

Osetio sam potitenost i crnilo. Nisam bio siguran, mogla je to da bude ala,
sluajnost, jedan nevoljni gest. Ali ta pomisao me nije uteila. Dobro sam video da meu
njima postoji neto, iako do tada nisu progovorili nijednu re i skoro upadljivo su
izbegavali jedno drugo.
U tom trenutku, od moje sree i moje detinjaste nade nije ostalo ni traga, nije ostala
ni prava i iskrena tuga - koju bih rado podneo - ve samo stid i razoaranje, gaenje i
munina. Da sam Mariju video s verenikom ili sreno zaljubljenu, zavideo bih mu, ali bih
se radovao. Ali Cindl je bio obian zavodnik i enskaro, ija se noga samo pola sata
ranije igrala nogom one ene s tamnim oima.
Nekako sam se ipak pribrao. Mogao sam i da se prevarim, morao sam da joj dam
priliku da razbije moje opake sumnje.
Otiao sam do nje i snudeno pogledao u njeno drago, svee lice. Upitao sam: Kasno
je, gospoice Marija, hoete li da vas otpratim kui?
Prvi put sam je video zbunjenu, izvetaenu. Njeno lice izgubi svoju boansku auru i
njen glas postade pritvoran i neiskren. Nasmeja se i glasno ree: Ah, oprostite, potpuno
sam zaboravila. Doi e neko po mene. Vi ve idete?
Da, ja idem. Zbogom, gospoice Marija.
Nisam se pozdravio ni sa kim i niko me nije zadravao. Siao sam polako niz sve one
stepenice, proao kroz dvorite i drugu zgradu. Pitao sam se ta da radim. Odluih da se
vratim nazad i da se sakrijem u dvoritu iza prazne koije. Dugo sam ekao, skoro itav
sat. Onda je stigao Cindl, bacio opuak cigare, zakopao kaput, izaao iz kapije, ali ubrzo
se vratio i zastao pred ulazom.
Prolo je pet, deset minuta, i za sve to vreme eleo sam da mu priem, da ga
oslovim, da mu kaem da je pas i da ga zgrabim za vrat. Ali nisam to uradio, ostao sam u
svom skrovitu i ekao. Ponovo sam uo korake na stepenicama i ugledao Mariju kako
izlazi iz kapije. Pogledala je levo i desno, pola prema izlazu i utke uzela slikara pod
ruku. Brzo su se udaljili... Neto je bilo izgubljeno, neto to je jednom postojalo, izvestan
miris, dra nevinosti, i ne znam da li e moi da se vrati. A ja sam gledao za njima i vratio
se kui.
Kod kue, legao sam u krevet, ali nisam mogao da se smirim. Ustao sam i otiao u
Engleski park. Do pola noi sam etao po parku, a onda se ponovo vratio u sobu i vrsto
zaspao.
U toku noi sam odluio da odmah otputujem. Meutim, probudio sam se kasno i
imao jo jedan dan na raspolaganju. Spakovao sam se i platio, pismom se oprostio s
prijateljima, jeo u gradu i seo u kafe-restoran. Imao sam dosta vremena, pa sam
razmiljao kako da provedem popodne. Odjednom, poeo sam da se oseam bedno. Ve
godinama nisam bio u toliko stranom i nedostojnom stanju da sam se plaio vremena i
bio u neprilici kako da ga ubijem. etnja, gledanje slika, sluanje muzike, izlet, partija
bilijara, itanje, nita me nije privlailo, sve mi je bilo glupo, plitko, besmisleno. I kada
sam na ulici gledao oko sebe, video sam kue, drvee, ljude, konje, pse, koije, sve
beskrajno dosadno, bez drai i neosetljivo.
Dok sam ispijao kafu i razmiljao kako da mi proe vreme, palo mi je na um da se
ubijem. Bio sam radostan to sam pronaao reenje i stvarno sam mislio na tu
neminovnost. Ali moje misli su bile nepostojane i nisu due od minuta mogle ovo da
zadre u sebi. Tako rastrojen, upalio sam cigaretu, a onda je odmah odbacio, naruio sam
drugu, pa i treu olju kafe, listao jedan asopis i konano odlutao dalje. Ponovo sam
podsetio sebe da sam odluio da otputujem i da to moram sutra da uradim. Misli su mi

195
 Anna&zdls

se iznenada okrenule zaviaju i u trenutku sam, umesto odvratne patnje, osetio pravu i
istu tugu. Setio sam se kako je u zaviaju lepo, kako zelena i plava brda blago izranjaju
iz mora, kako vetar huji meu topolama, a galebovi lete slobodno i sa uivanjem. Onda
mi se uinilo da samo moram da izaem iz ovog prokletog grada i da se vratim u zaviaj i
da u time unititi opaku aroliju i ponovo videti svet u punom sjaju, moi da ga
razumem i da ga volim.
U tumaranju i razmiljanju zalutao sam u ulicama starog dela grada i nisam tano
znao gde sam dok nisam opazio antikvarnicu. U izlogu je bio izloen bakrorez, lik jednog
naunika iz sedamnaestog veka, a oko njega su stajale stare knjige u povezima od koe,
drveta i pergamenta. To je u mojoj izmuenoj glavi probudilo nove povrne nizove
pretpostavki, u kojima sam marljivo traio utehu i zaborav. Bile su to prijatne, malo
trome predstave o studijama i monakom ivotu, o jednom tihom, rezigniranom i neto
pranjavom kutku sree, pri lampi za itanje i policama s knjigama. Da jo neko vreme
zadrim tu prolaznu utehu, uao sam u radnju, gde mi je odmah priao onaj prijateljski
raspoloen knjiar. Poveo me je spiralnim stepenicama na gornji sprat, gde je nekoliko
velikih prostorija do tavanice bilo napunjeno knjigama. Naunici i pisci raznih doba
posmatrali su me tuno kroz slepe oi knjiga, a utljivi antikvar je stajao po strani, ekao
i zadovoljno gledao.
A onda sam doao na pomisao da od ovog mirnog oveka zatraim utehu. Gledao
sam u njegovo dobro i otvoreno lice i rekao: Molim vas, preporuite mi neto za itanje.
Vi verovatno znate gde moe da se nae neto uteno i isceliteljsko.
Bolesni ste?, upitao je tiho. Da, malo, odgovorio sam. Da li je to opaka bolest?
Ne znam. To je taedium vitae. Njegovo jednostavno lice je postalo veoma ozbiljno.
Rekao je dostojanstveno i uverljivo: Znam dobro reenje za vas.
Kada sam ga upitno pogledao, poeo je da pria o zajednici teozofa kojoj je pripadao.
Mnogo toga mi je bilo nepoznato, ali nisam bio sposoban da ga paljivo sasluam. Do
mene je dopirao samo blagi, dobronamerni, srdaan glas, reenice o karmi, ponovnom
roenju, a kada je zavrio i pri tome zbunjeno zautao, nisam znao ta da mu odgovorim.
Konano sam ga upitao da li moe da me uputi na knjigu u kojoj bih celu tu stvar mogao
da prouim. Odmah mi je pruio mali katalog sa spiskom teozofskih knjiga.
Koju bi trebalo da proitam?, nesigurno sam upitao. Osnovna knjiga o ovom
uenju je od madam Blavacki, odgovorio je odluno. Dajte mi je!
Opet se zbunio. Nemam je ovde, morao bih da je naruim. U stvari... ona se sastoji iz
dve debele knjige i potrebno je strpljenje da bi se proitala. Naalost, vrlo je skupa, kota
preko pedeset maraka. elite li moda da je iznajmite?
Ne, hvala, poruite je za mene!
Napisao sam mu svoju adresu i zamolio ga da mi knjigu poalje pouzeem, oprostio
sam se od njega i otiao.
Ve tada sam znao da Tajna nauka ne moe da mi pomogne. Hteo sam samo da
priinim antikvaru malu radost. A zato i da ne odsedim par meseci sa knjigom Blavacke
u ruci?
Takode, predoseam i da moja druga nadanja nee biti odriva. Nasluujem i da e u
mom zaviaju sve stvari biti sive i bez sjaja i da e to biti tako gde god da odem.
Ovo saznanje me nije razoaralo. Izgubljeno je neto ega je ranije bilo na svetu,
izvestan bezazleni miris i dra, i ja ne znam da li e to ikada vie moi da se vrati.
(1908)

196
 Anna&zdls

VERIDBA

U Jelenovoj ulici postojala je skromna prodavnica pozamanterije, koja je kao i njeni

susedi stajala nedodirnuta promenama novog doba i bila veoma dobro poseena. Tamo
se svakoj muteriji, iako ve dvadeset godina redovno dolazi, na rastanku govorilo:
Uinite mi ast i doite ponovo, a sada tu i tamo svraaju tek dve-tri starije muterije
zbog svojih potreba za trakama, gajtanima i vrpcama i zahtevaju da se meri na lakat i u
toj meri i dobijaju.
Posluivala je neudata gazdina erka i jedna zaposlena prodavaica, dok je vlasnik,
uvek zaposlen, bio od jutra do mraka u radnji, ali nije progovarao ni jednu jedinu re.
Mogao je da ima oko sedamdeset godina, bio je veoma niskog rasta, imao ruiaste
obraze, kratku sedu bradu i bio potpuno elav, ali je uvek nosio okruglu krutu kapu sa
izvezenim cvetiima i ukrasnim vrpcama. Zvao se Andreas Ongelt i pripadao je pravim,
starim, cenjenim stanovnicima grada.
utljivi prodavac nikada nije izgledao naroito, ve deset godina je bio potpuno isti i
inilo se da je isto toliko malo ostario koliko je tada izgledao mlai. Ali ipak, i Andreas
Ongelt je nekada bio deak i mladi, i kada neko upita starije ljude za njega, doznae da
su ga nekad zvali mali Ongelt i da je protiv svoje volje bio na izvesnom glasu. Jednom,
pre trideset i pet godina, doiveo je ak i jednu zgodu, koja je svima bila poznata iako
niko vie nee da pria o njoj. Bila je to zgoda o njegovoj veridbi.
Mladi Andreas je ve u koli imao odvratnost prema svim razgovorima i druenju,
svuda se oseao suvinim, smetao je svaki njegov korak i bio je dovoljno plaljiv i
smeran da je svakome poputao i sklanjao se s puta, a prema drugarima oseao strah
pomean s divljenjem.
Nikada ga nisu viali na ulici ili na igralitu, tek ponekad na reci na kupanju, a zimi
bi se skupio i pognuo glavu im bi u ruci nekog deaka ugledao sneg. Ali zato se kod kue
zadovoljno i neno igrao preostalim lutkama njegove starije sestre i zamiljenom
prodavnicom u kojoj je merio brano, so i pesak, pakovao ih u male kese, a onda ih
praznio i prepakivao, pa opet merio. Rado je pomagao majci u kunim poslovima, iao u
kupovinu umesto nje ili u batici sklanjao pueve sa salate.
kolski drugovi su ga esto zadirkivali i ismevali, ali kako se on nikada nije ljutio niti
im to uzimao za zlo, sve u svemu imao je lagodan i zadovoljan ivot. Prijateljstvo i
nenost koje nije dobijao od sebi slinih niti je smeo da takvima prui, upuivao je
svojim lutkama. Oca je izgubio veoma rano, bio je pozno dete, majka je elela da bude
drugaiji, ali mu je dozvoljavala da se igra lutkama i volela ga zbog njegove poslune
privrenosti.
Ovako alosne prilike su trajale sve dok mali Andreas nije zavrio kolu i obuku u
Dirlamovoj radnji. U to vreme, negde oko svoje sedamnaeste godine, poela je njegova
dua eljna nenosti da se kree drugaijim putevima.
Nizak rastom i jo uvek srameljivi mladi, poeo je da sve veim oima posmatra
devojke i stvorio u svom srcu oltar ljubavi iji je plamen utoliko vie buktao koliko je
tunije prolazio u svojoj zaljubljenosti.
Za upoznavanje i posmatranje devojaka svih uzrasta pruila mu se divna prilika.
Mladi Andreas je po zavretku egrtovanja poeo da radi u prodavnici pozamanterije
svoje tetke, iju je radnju trebalo kasnije da preuzme. Tu su dolazila deca, uenice, mlade
gospoice, neudate i starije gospoe, sluavke i ene, iz dana u dan preturale po trakama

197
 Anna&zdls

i platnu, birale ukrase i mustre, hvalile i alile se, cenkale se, traile savet koji nisu
uvaavale, kupovale i kupljeno zamenjivale. Mladi se ponaao utivo i bojaljivo, peo se
i silazio s merdevina, otvarao fioke, pokazivao i ponovo pakovao, beleio narudbine,
davao informacije o cenama i svakih osam dana se zaljubljivao u jednu od svojih
muterija. Crven u licu hvalio je vrpce i vunu, drhtao je dok je ispisivao raune, lupalo
mu je srce dok je pridravao vrata i izgovarao reenicu o asti i ponovnoj poseti kada bi
neka mlada lepa dama dostojanstveno izlazila iz radnje. Da bi izgledao lepo, dopadljivo i
prijatno, ponaao se odmereno i briljivo. Svetloplavu kosu je pedantno doterivao
svakog jutra, odeu i ve je drao vrlo isto i s nestrpljenjem posmatrao postepeno
pojavljivanje bria. Nauio je da se elegantno nakloni muterijama, nauio je da se
prilikom pokazivanja robe levom rukom osloni o tezgu i da stoji samo na jednoj nozi i
doveo do majstorstva smekanje, koje se kretalo od diskretnog smejuljenja do srdano
srenog blistanja. Osim toga, stalno je bio u potrazi za novim, lepim frazama, koje su se
uglavnom sastojale od formalnih reenica koje je smatrao dragocenim. Dok je ranije kod
kue bio nespretan i plaljiv u razgovoru i pre toga samo retko mogao da sastavi
reenicu s podmetom i prirokom, pronaao je pomo u posebnom bogatstvu rei i
navikao se na to da se odricanjem od smisla i razumljivosti osposobi za poseban nain
razgovora.
Ako bi neko rekao: Danas je divno vreme, mladi Andreas bi odgovorio: Naravno -
onda, onda, s vaim doputenjem, razume se... Ako bi neka muterija upitala da li je
laneno platno izdrljivo, odgovorio bi: O, molim vas, da, bez sumnje, takorei potpuno
pouzdano. Ako se neko raspitivao o njegovom zdravlju, uzvraao je: Hvala
najpokornije - dakako, izvrsno - vrlo ljubazno. Posebno je smatrao vanim i bio ponosan
na izraze kao pored svega toga, ali nikako naprotiv. Pri tome mu je celo telo, od
nakrivljene glave do ukoenih prstiju, bilo potpuno predusretljivo, uglaeno i izraajno.
Najizraajniji je bio njegov nesrazmerno dugaak vrat, tanak i prepun ila, sa
zaprepaujue velikom i pokretljivom Adamovom jabuicom.
Priroda ne deli svoje darove bez ikakvog smisla, pa ako je upadljiv i veliki
Andreasov vrat bio u nesrazmeri s njegovim govornim mogunostima, utoliko je vie to
vlasnitvo oznaavalo jednog strasnog pevaa. Andreas je veoma voleo pesmu. Ni
najdopadljiviji komplimenti, ni najfiniji trgovaki pokreti, ni izgovaranje uvenih rei
ako tako elite i neka bude tako, nisu mogli unutranjost njegove due da raskrave
tako kao pevanje. Ovaj talenat je u kolskom dobu ostao prikriven, jer plaljivom i
nedrueljubivom Andreasu nije odgovaralo da u svom tajnom zadovoljstvu i umetnosti
uiva na nekom drugom mestu osim tamo gde je siguran i skriven.
Uvee, posle obeda, pre nego to bi otiao na spavanje, provodio je vreme u svojoj
sobi, pevao svoje pesme u mraku i naslaivao se lirskim zanosom. Glas mu je bio prilino
visoki tenor i to to nije kroz kolu dobio, pokuao je da nadoknadi temperamentom. Oi
su mu se kupale u slabom sjaju spoljne svetlosti, svoju razboritu glavu bi zabacio unazad,
a jabuica bi mu u zavisnosti od tonova etala gore-dole. Njegova omiljena pesma je bila
Kad se lastavice kui vrate, a kod stiha rastanak, ah rastanak tako boli dugo je
protezao tonove drhtavim glasom, a poneki put bi mu se pojavile i suze u oima.
Na poslu je napredovao brzim koracima. Postojao je plan da ga posle nekog
vremena poalju u neki vei grad. Meutim, uskoro se pokazao nezamenjivim u tetkinoj
radnji, pa ova vie nije elela da ga pusti, i kako je radnju kasnije trebalo da nasledi,
njegov napredak je za sva vremena bio osiguran. Drugaije je bilo sa enjom u
njegovom srcu. Za sve devojke njegovog uzrasta, a posebno za one lepe, uprkos njegovim
pogledima i naklonima, bio je samo komina figura. Bio je u sve njih zaljubljen i uzeo bi

198
 Anna&zdls

svaku koja bi mu dala kakav znak. Ali, iako je neprestano izgovarao utive fraze,
doterivao odeu, okruio se vrednim stvarima, nikakav znak ni od koje nije dobio.
Postojao je jedan izuzetak, ali ga on nije primeivao. Gospoica Paula Kirher se uvek
milo ophodila prema njemu i inilo se da ga uzima za ozbiljno. Istinu govorei, nije bila
ni tako mlada ni lepa, nekoliko godina je bila starija od njega i prilino neupadljiva. A
inae, jedna vredna i potovana devojka iz imune zanatlijske porodice. Kada bi je
Andreas pozdravio na ulici, prijatno i ozbiljno bi mu zahvalila, a kada bi dola u radnju,
bila bi prijateljski raspoloena, jednostavna i skromna. Lako je bilo posluiti je, a njegove
savete je prihvatala kao dragocene. Zbog toga ju je rado posluivao i imao poverenja u
nju, ali je bio potpuno ravnoduan prema njoj, jer je pripadala onom malom broju
slobodnih devojaka o kojima, osim u radnji, uopte nije razmiljao.
Svoja nadanja je polagao as u lepe nove cipele, as u divnu maramu oko vrata, da
ne pomenemo brkove koji su postepeno rasli i koje je on negovao kao oi u glavi.
Konano je od putujueg trgovca kupio i zlatan prsten s ugraenim velikim opalom. Tada
je imao dvadeset i est godina.
Ali, kada je napunio tridesetu a ka branoj luci plovio jo uvek samo u dalekoj enji,
majka i tetka su smatrale za preko potrebno da neto preduzmu. Tetka, koja je ve zala
u duboke godine, zapoela je prva s predlogom. eli jo za ivota da mu prepusti posao,
ali samo na dan njegovog venanja sa estitom erkom tavioca koe. To je i za majku bio
signal za napad. Posle dobrog razmiljanja, dola je do zakljuka da njen sin mora da
postane lan nekog udruenja, da bude vie s ljudima i da naui da se ophodi sa enama.
Kako je znala za njegovu ljubav prema pevanju, pomislila je da ga tako upeca i predloila
mu da se prijavi za lanstvo u pevako drutvo.
Uprkos zaziranju od drutva, Andreas se sloio s ovim predlogom. Ali, odluio je da
pristupi crkvenom pevakom drutvu, jer mu se njihova ozbiljnija muzika vie dopadala.
Pravi razlog tome je bio da je crkvenom horu pripadala i Margret Dirlam. Ona je bila
erka ranijeg Andreasovog upravnika dok je egrtovao, jedna veoma lepa i vesela
devojka od dvadesetak godina. Andreas je odskora bio u nju zaljubljen, jer ve due
vreme za njega nije bilo neudatih lepih devojaka njegovog doba.
Protiv crkvenog hora majka nije mogla da pronae ubedljiv razlog. Dodue, ovo
udruenje nije imalo ni polovinu tako veselih veeri i sveanosti kao pevako drutvo, ali
je lanstvo u crkvenom horu bilo jeftinije, devojke su bile iz dobrih kua, Andreas e ih
sretati na probama i izvoenjima i to je za sada bilo dovoljno. I tako je bez oklevanja s
gospodinom sinom otila u upravu do sedog kolskog uitelja, koji ih je prijateljski
primio.
Tako, gospodine Ongelte, rekao je, vi elite da pevate s nama?
Da, naravno, molim...
Da li ste ranije ve pevali?
O da, takorei sasvim pouzdano.
Dobro, napraviemo probu. Otpevajte bilo koju pesmu koju znate napamet.
Andreas je pocrveneo kao deki i eleo je sve da napusti. Ali uitelj je insistirao i
konano se skoro naljutio, tako da je Andreas ipak savladao tremu, rezignirano pogledao
u majku koja je mirno sedela i pripremio se za svoju omiljenu pesmu. Otpevao je prvi
stih bez zastajanja.
Dirigent je dao znak da je dovoljno. Ponovo je postao srdaan i rekao da uopteno
govorei veoma lepo peva i primeuje se da mu Njena ljubav ide veoma dobro, ali da

199
 Anna&zdls

moda ipak vie odgovara svetovnoj muzici, te da bi trebalo da proba kod pevakog
drutva. Andreas je ve hteo da zbunjeno promuca nekakav odgovor, ali se onda majka
zauzela za njega. Ona misli da on veoma lepo peva i da je sada samo malo pometen, a njoj
bi bilo veoma drago kada bi ga primili, jer pevako drutvo je neto sasvim drugo i nije
tako prikladno kao crkveni hor i ona svake godine daruje crkvu i ukratko ako bi
gospodin uitelj bio tako dobar da ga primi na neko vreme na probu, onda e se ve
videti ta posle toga. Stari ovek je jo dva puta dobronamerno pokuao da objasni da
crkveni hor nije za zabavu, da je podijum gde su hor i orgulje potpuno popunjen, ali
nagovori majke su na kraju pobedili. Stari dirigent nije mogao da shvati kako ovek od
trideset godina dolazi da se prikljui crkvenom horu i dovodi majku kao pratioca. Iako je
ovaj dodatak njegovom horu bio neobian, ipak ga je ta stvar potajno veselila. Pozvao je
Andreasa na sledeu probu i oboje ispratio sa osmehom.
U sredu uvee, tano u zakazano vreme, mladi Ongelt je bio u kolskoj prostoriji, gde
je trebalo da se odri proba. Uvebavali su jedan koral za uskrnje sveanosti. Pristigli
pevai i pevaice pozdravili su veoma prijateljski novog lana, drali se raspoloeno i
vedro, tako da se Ongelt blaeno oseao.
Bila je prisutna i Margret Dirlam, koja ga je takoe pozdravila i prijateljski se
nasmeila. Ipak, ponekad bi iza sebe uo prigueni smeh, ali na to je ve navikao i nije ga
bilo briga. Ono to ga je iznenadilo bilo je skromno ponaanje Kirherove, koja je takoe
bila prisutna i ubrzo je primetio da je i cenjena pevaica. Ona se inae prema njemu uvek
prijateljski ponaala, a sada je bila neobino hladna i izgledalo je kao da negoduje to se
on tu nalazi. Ali koga briga za Kirherovu?
Prilikom pevanja, Andreas je svuda oprezno drao. U koli je veoma malo nauio o
itanju nota, tako da je pojedine taktove pevao tie od ostalih i sve u svemu bio je
nesiguran u svoje umee, strahovao i sumnjao da nee uspeti. Njegova smetenost je
nasmejala i ganula dirigenta, ohrabrivao ga je i na rastanku mu je ak rekao: ,,S
vremenom e biti sve bolje ako ostanete s nama. Cele veeri je Andreas imao
zadovoljstvo da bude u blizini Margret i da je posmatra bez straha. Razmiljao je kako se
kod javnih nastupa, pre i posle boije slube, tenori nalaze odmah iza devojaka. Uivao je
u tome to e tokom uskrnjih sveanosti i svih buduih nastupa biti tako blizu
gospoice Dirlam da e moi bez straha da je posmatra. A onda je bolno zakljuio da
onako sitan i mali rastom, meu ostalim pevaima nee moi da je vidi. S dosta muke i
mnogo zamuckivanja objasnio je kolegi pevau svoj alosni budui poloaj, naravno ne
navodei pravi razlog svoje brige. Kolega se nasmejao i umirio ga, obeavi da e se
pobrinuti da mu nae pogodno mesto.
Na kraju probe su se svi veoma brzo razili, skoro ne pozdravivi jedan drugog.
Neka od gospode su pratila dame do kua, neki su u grupi otili u gostionicu na au
piva. Andreas je ostao sam i tuan da stoji ispred mrane kolske zgrade, potiteno
gledajui u druge, a posebno u Margret. Na licu mu se videlo da je razoaran, ali je uto
pored njega prola Kirherova. I kada je on skinuo eir, rekla mu je: Idete li kui? Poto
nam je isti put, mogli bismo da idemo zajedno. Zahvalan, poao je pored nje kroz vlane
i hladne ulice ka svojoj kui, a osim pozdrava laku no nisu izgovorili vie nijednu re.
Sledeeg dana je Margret Dirlam dola u radnju i on ju je posluivao. Dodirivao je
tofove kao da su od skupe svile, baratao metrom kao da je gudalo, uloio je oseanja i
uglaenost u sve to je radio i potajno se nadao da e ona rei neku re o onome jue, o
horu ili probi. I naravno, ona je to i uinila. Tano na izlazu, kod vrata, upitala je: Bilo mi
je potpuno nepoznato da vi i pevate, gospodine Ongelte. Pevate li ve dugo? A on je uz

200
 Anna&zdls

strahovito lupanje srca izbacio iz sebe: Da - upravo tako - s vaim doputenjem, a ona
je, skoro neprimetno klimnuvi glavom, nestala u ulici.
Vidi, vidi!, razmiljao je i ve poeo da plete budue snove, i tada je prvi put u
svom ivotu pomeao poluvunene gajtane s onima od iste vune.
Bliio se Uskrs, a poto je crkveni hor trebalo da peva i na Veliki petak i na Svetu
nedelju, probe su se odravale nekoliko puta nedeljno. Ongelt je dolazio uvek tano na
vreme, svim silama se trudio da neto ne pokvari, i svi su ga blagonaklono prihvatili.
inilo se da samo Kirherova nije njime potpuno zadovoljna i da joj nije drag, iako je
konano ona bila jedina dama u koju je imao potpuno poverenje. Takoe se pomirio s
tim da redovno ide s njom kui, jer nikada nije imao hrabrosti da svoju pratnju ponudi
lepoj Margret. Tako se to odvijalo s Paulom. Prvi put na tom putu do kue nisu prozborili
ni re. Sledei put ga je gospoica Kirher upitala zato je tako teak na recima, da se
moda ne plai nje.
Ne, promucao je uasnut, to ne - upravo tako - sasvim pouzdano ne - suprotno.
Ona se tiho nasmejala i upitala dalje: A kako stoji stvar s pevanjem? Da li vas to
raduje?
U stvari, da - vrlo - naravno.
Ona je odmahnula glavom i tiho mu rekla: ,,S vama ovek stvarno ne moe da
razgovara, gospodine Ongelte. Vi izbegavate svaki odgovor.
Gledao ju je, bespomono i nemo. Ja vam elim dobro, nastavila je ona. Zar ne
verujete u to?
On je ustro klimnuo glavom. Pa onda! Zar ne moete nita drugo da kaete osim
'naravno, ako tako elite, s vaim doputenjem' i sline gluposti?
Da, upravo, mogu, premda - u stvari.
Da, premda, u stvari. Recite mi, da li uvee s vaom majkom i tetkom razgovarate
na nemakom ili ne? Pa onda radite to i sa mnom i sa ostalim ljudima. Onda se moe
voditi jedan razuman razgovor. elite li to?
Pa da, elim - naravno.
Dobro, to je pametno od vas. Sada mogu s vama da razgovaram. U stvari, imam
neto da vam kaem.
I onda je razgovarala s njim na nain na koji on nije bio navikao. Pitala ga je ta trai
u crkvenom pevakom drutvu kada ipak ne ume da peva, i gde su svi mlai od njega. I
zar nije primetio da ponekada prave ale na njegov raun. Ali, to god ga je vie sadraj
njene prie obeshrabrivao, utoliko je dublje oseao blagonaklonost i dobronameran
nain njenog kazivanja. Nekako plaljivo se kolebao izmeu hladnog odbijanja i prijatne
zahvalnosti. Uto su stigli i do Pauline kue. Pruila mu je ruku i ozbiljno rekla:
Laku no, gospodine Ongelte, i ne zamerite mi. Sledei put emo o tome dalje
razgovarati, zar ne?
Pometen je otiao kui, i mada ga je bolelo kada bi pomislio na njeno otkrie, bilo
mu je novo i uteno da neko tako prijateljski, ozbiljno i dobronamerno razgovara s njim.
Ve na povratku kui sa sledee probe, uspelo mu je da prilino teno razgovara,
otprilike kao kod kue s majkom i tetkom, a taj uspeh ga je ohrabrio i povratio mu
samopouzdanje. Sledee veeri je ve otiao tako daleko da je pokuao da prizna, bio je
ak napola odluan da Dirlamovu nazove imenom, jer je sebi dopustio i nemogue uz
pomo Paulinog poverenja i pomoi. Ali ona nije dozvolila da do toga doe. Iznenada je

201
 Anna&zdls

prekinula njegovo priznanje i rekla: Vi elite da se oenite, zar ne? To je i najpametnije

to moete da uradite. Godine za enidbu ve imate.
Da, godina imam dovoljno, rekao je tuno. Ali ona se samo nasmejala i spokojno
otila kui. Sledeeg puta je poeo ponovo da pria o istoj stvari. Paula je odgovorila da
on mora da zna koga hoe, a sigurno je samo da uloga koju ima u pevakom drutvu ne
moe da mu pomogne, jer mlade devojke kod svojih udvaraa sve lake podnose od
podsmeha.
Duevni nemir koji je oseao posle ovih rei izbrisalo je uzbuenje i pripreme
povodom Velikog petka, kada je Ongelt trebalo prvi put da se pojavi u horu, na bini
pored orgulja. Tog jutra se posebno briljivo obukao i s izglancanim cilindrom se
pravovremeno pojavio u crkvi. Potraio je kolegu koji je obeao da e mu pomoi
prilikom nastupa. I stvarno, ovaj nije zaboravio na obeanje, mahnuo je orguljau, a ovaj
je smekajui se doneo malu kutiju na koju Andreas treba da stane i s koje moe sve da
vidi i bude vien, te da uiva sve prednosti kao i najvii od tenora. Meutim stajanje na
kutiji je bilo muno i opasno, morao je strogo da pazi na ravnoteu, pojavile su se i kapi
znoja od pomisli da bi mogao da padne i da se polomljenih nogu srui na ogradu ispred
koje su stajale devojke. Ali, zbog toga je imao zadovoljstvo da lepu Margret Dirlam gleda
iz neposredne blizine u potiljak. Kada su pevanje i celokupna boija sluba bili zavreni,
oseao se veoma iscrpljeno i duboko je uzdahnuo kada su se vrata na crkvi otvorila i
poela da zvone zvona.
Sledeeg dana Paula mu je prebacila da ne bi trebalo da se ponosi kutijom na kojoj
stoji i da ga to ini smenim. Obeao joj je da se vie nee stideti svog kratkog tela, ali da
ipak eli sutra, na Uskrs, da poslednji put upotrebi kutiju, mada samo zato da ne bi
razoarao kolegu koji mu je ponudio. Ona se nije usudila da mu kae da bi trebao da zna
da mu je kolega ponudio kutiju samo da bi se naalio na njegov raun. Posmatrala ga je i
odmahivala glavom, i bila toliko besna zbog njegove gluposti koliko i dirnuta njegovom
bezazlenou.
Za Uskrs je crkveni hor bio sveaniji nego obino. Pevale su se tee pesme, a Ongelt
je odvano balansirao na svojoj kutiji. Negde pred zavretak korala sa uasom je
primetio da se kutija na kojoj stoji klati pod njegovim nogama i da vie nije vrsta. Nije
mogao nita da uini nego da se ne pometa i po mogustvu izbegne pad preko ograde. I
to mu je uspelo; umesto skandala i nesree, dogodilo se samo to da se tenor Ongelt uz
tiho krckanje polako smanjio i lica ispunjenog strahom potonuo unazad i nestao s vidika.
Dirigenta, crkveni hor i lepi potiljak plavokose Margret je jedno za drugim gubio iz vida,
ali se ipak zdrav i itav naao na podu. U crkvi je osim pevake brae koja se cerila, ovaj
dogaaj primetio jo samo mali broj kolskih deaka koji su najblie sedeli. Preko svetog
mesta njegovog ponienja slavio je i likovao umetniki uskrnji koral.
Dok je narod naputao crkvu, hor je jo ostao na bini i askao, jer sutra, kao i svake
godine na uskrnji ponedeljak, organizovao se sveani izlet udruenja. Od tog izleta je
Ongelt od samog poetka oekivao veoma mnogo. ak je skupio hrabrost i upitao
gospoicu Dirlam da li e i ona da im se pridrui, a to je izustio bez mnogo ustezanja.
Da i ja u ii na izlet, mirno je odgovorila lepa devojka, a onda nastavila: A inae,
zar vas pad od malopre nije zaboleo? A onda iz nje provali do tada priguivani smeh.
Nije saekala odgovor ve se okrenula i otila. U istom trenutku, Paula ga je
pogledala saoseajnim i ozbiljnim pogledom, koji je Ongeltovu zabunu jo vie poveao.
Njegova povrno probuena hrabrost se brzo preokrenula i da nije razgovarao sa

202
 Anna&zdls

svojom mamom i da ona nije rekla da mora da ide s drugima, on bi se najradije odrekao
izleta, udruenja i pre svega svojih nadanja.
Uskrnji ponedeljak je bio vedar i sunan, i u dva sata su se svi lanovi hora s
nekoliko gostiju i roaka okupili iznad grada u Aleji aria. Ongelt je sa sobom doveo
majku. Prole veeri joj je priznao da je zaljubljen u Margret i da ne gaji mnogo nade, ali
da u majinsku pomo na popodnevnom izletu ipak moe da ima poverenja. Ona je elela
sve najbolje za svoga sina, ali ipak joj se inilo da je Margret isuvie mlada i isuvie lepa
za njega. Mada, mogla je da proba; najvanije je da Andreas uskoro dobije enu, makar
samo zbog radnje.
Poli su, ali bez pesme, jer je umski put vodio strmo uzbrdo i bio teak. Gospoa
Ongelt je uprkos prisutnima nala dovoljno daha da ozbiljno svom sinu preporui
pravila ponaanja za dolazee sate i nakon toga poela energian razgovor s gospoom
Dirlam. Margretina majka je ula itav niz prijatnih i zanimljivih stvari, a kako joj je put
uzbrdo priinjavao tekou, imala je samo toliko vika vazduha da odgovori na
najneophodnije. Gospoa Ongelt je zapoela s divnim vremenom, prela na dostojanstvo
crkvene muzike, hvalila krepki izgled gospoe Dirlam i izrazila ushienje Margretinom
prolenom haljinom. Zadrala se na temi mode i na kraju dala izvetaj o iznenaujuem
napretku radnje s pozamanterijom do koga je dolo u poslednje vreme. Gospoi Dirlam
nije preostalo nita drugo nego da pomene i pohvali mladog Ongelta, kako ima puno
ukusa i pokazuje trgovake sposobnosti, to je njen mu jo pre nekoliko godina
primetio i priznao, dok je Andreas kod njega egrtovao. Na ovakvo laskanje, oarana
majka je odgovorila jednim kratkim uzdahom. Istina, Andreas je vredan i daleko e
dogurati i ta divna radnja je skoro njegovo vlasnitvo, ali jedina nevolja je njegova
zaziranje od ena i devojaka. Njemu ne nedostaje elja i sposobnost za brak, nego
poverenje i hrabrost za taj poduhvat.
Gospoa Dirlam je poela da tei brinu majku, pa iako je bila daleko od pomisli na
svoju erku, sa sigurnou je tvrdila da veza s Andreasom svakoj neudatoj devojci u
gradu moe da bude samo dobrodola. Ove rei su gospoi Ongelt pale kao melem na
ranu.
U to vreme, Margret i ostali mladi ljudi u drutvu su pourili napred, i tom malom
krugu najmlaih i najveselijih se prikljuio i Andreas, iako je imao muku da ih dostigne
svojim kratkim nogama.
Ponovo su se svi bez izuzetka ponaali prijateljski prema njemu, ali za avljivdije je
ovaj mali plaljivac sa zaljubljenim oima bio lak zalogaj. I lepa Margret je uestvovala u
tome i svog oboavaoca uvlaila tu i tamo u tobo ozbiljne razgovore, tako da je on od
sree, uzbuenja i progutanih delova reenica bio potpuno zapaljen.
Ali zadovoljstvo nije trajalo dugo. Postepeno je jadniak ipak uvideo da mu se
podsmevaju iza lea, pa iako je na to ve navikao, to ga je porazilo i ponovo je izgubio
svaku nadu. Pa ipak je i dalje pokuavao da to to manje primeuje. Razuzdanost mladih
ljudi je rasla iz minuta u minut, i on se s naporom smejao, utoliko vie ukoliko je jasnije
prepoznavao da su sve ale upuene njemu. Zadirkivanje je zavrio najbezobrazniji od
mladia, jedan kao drvo visoki apotekarski pomonik, i to jednom veoma grubom alom.
Upravo su prolazili pored jednog divnog starog hrasta i apotekar je pokuao da
dohvati rukama najniu granu visokog drveta. Vie puta je pokuavao i skakao uvis, ali
mu nije uspevalo, pa su posmatrai poeli da ga ismevaju. A onda se dosetio kako da
jednom alom ponovo povrati potovanje, a da drugoga dovede u poloaj za ismevanje.
Odjednom je zgrabio malog Ongelta oko struka, podigao ga uvis i primorao ga da se

203
 Anna&zdls

uhvati i dri za granu. Iznenaeni Andreas je negodovao i sigurno ne bi na to pristao da

nije u tom lebdeem poloaju imao strah da e pasti. Zato se vrsto uhvatio i zakaio, a
kada je apotekarski pomonik to primetio, pustio ga je, pa je Ongelt visio bespomono na
grani, izloen smehu mladih, koprcajui se i isputajui ljutite krike.
Spustite me!, estoko je vikao, odmah me spustite!
Glas mu je onemoao, oseao se potpuno unitenim i osramoenim za sva vremena.
Apotekar je zahtevao da se otkupi, a drugi su to burno pozdravili.
Morate se otkupiti, dobacivala je i Margret Dirlam. Tu nije mogao da se odupre.
Da, da, povikao je, ali brzo, molim vas!
Njegov muitelj je ukratko objasnio da je gospodin Ongelt ve tri nedelje lan
pevakog drutva, a niko ga nije uo kako peva. Te visine i opasnog poloaja nee se
osloboditi pre nego to ovom skupu ne otpeva neku pesmu.
Jo to nije ni izgovorio do kraja, a Andreas je ve poeo da peva, jer je snaga poela
da ga naputa. Upola jecajui zapoeo je: Sea li se onih sati, i jo nije zavrio ni prvu
strofu, a morao je da se pusti, i s krikom je pao na zemlju. Svi su bili uasnuti, i da je
slomio nogu, svi bi se sigurno pokajali iz dna due. Ali, on je ustao, dodue veoma bled,
ali zdrav i itav, zgrabio je eir koji je leao pored njega u mahovini, brino ga stavio na
glavu i otiao utei - nazad, istim putem kojim su i doli. Na prvom sledeem zavijutku
seo je u stranu staze i pokuavao da se povrati.
Tu ga je pronaao apotekar, koji je zbog grie savesti poao za njim. Molio ga je za
izvinjenje, ali nije dobio odgovor.
Stvarno mi je veoma ao, pokuao je moleivo jo jednom, stvarno nisam imao zle
namere. Molim vas, oprostite mi i doite ponovo s nama.
Sve je u redu, rekao je Ongelt i odmahnuo rukom, a apotekar je otiao
nezadovoljan.
Neto kasnije, pristigao je drugi deo drutva, sa starijim ljudima, meu kojima su i
obe majke lagano napredovale. Ongelt je priao svojoj majci i rekao joj:
Hou kui.
Kui? Ali zato? ta se dogodilo?
Nita. Ali ne vredi se truditi, sada to sigurno znam.
Tako? Jesi li dobio korpu?
Ne, ali ipak znam...
Prekinula ga je i povela sa sobom.
Sad, bez ludorija! Poi sa mnom i bie sve u redu. Kad budemo pili kafu, sedi pored
Margret, pripazi na to.
Snudeno je odmahivao glavom, ali je posluao i poao s njom. Paula je pokuala da
s njim zapone razgovor, ali je odmah odustala, jer je on utke i ukoeno gledao ispred
sebe i imao tako razdraen i ogoren izraz na licu kakav do tada niko na njemu nije
video.
Oko pola sata kasnije, drutvo je stiglo na krajnji cilj izleta, malo umsko selo ija je
gostionica bila poznata po dobroj kafi, a u ijoj blizini su se nalazili ostaci zamka vitezova
pljakaa. U bati gostionice, mladi koji su ve odavno doli, ve su zapoeli ivahne igre.
Izneli su iz gostionice stolove i spojili ih jedan do drugog, postavili stolice i klupe, prekrili
istim stolnjacima i postavili tacne sa oljama, krage, tanjire, i poruili pecivo i kolae.
Gospoi Ongelt je uspelo da smesti sina do Margret. Ali on nije uvideo svoju prednost

204
 Anna&zdls

ve je neuteno, smrknuto gledao pred sebe, ne razmiljajui meao ohlaenu kafu i

tvrdoglavo utao uprkos svim pogledima koje mu je slala majka.
Posle druge olje kafe, predvodnik druine je predloio da odu do zidina staroga
grada i da se tamo zabavljaju. Uz veliku graju, mladii i devojke su poskakali sa stolica.
Ustala je i Margret Dirlam i obeshrabrenom Ongeltu predala svoju lepu tanicu ukraenu
perlama, rekavi:
Molim vas, uvajte je dobro, gospodine Ongelte, mi idemo da se zabavljamo.
On je potvrdno klimnuo glavom i uzeo tanicu. To to se svirepo samo po sebi
podrazumevalo da e on ostati meu starijima a ne uestvovati u igri, vie ga nije udilo.
udilo ga je kako to nije uspeo odmah, na poetku, da primeti, to udnovato iskazivanje
prijateljstva na probama, pa taj dogaaj s kutijom na kojoj je stajao i sve ostalo.
Kada su mladi otili, a ostali i dalje ispijali kafu i raspredali razgovore, Ongelt se
neprimeen iskrao sa svog mesta i otiao iza bate preko polja ka umi. Lepa tanica
koju je jo drao u ruci radosno je svetlucala na suncu. Zastao je pred panjem skoro
odseenog drveta. Izvukao je maramicu, prekrio njome jo svetio i vlano drvo i seo na
nju. Spustio je glavu meu ruke i bavio se svojim tunim mislima, a kada mu je pogled
pao na arenu tanicu, a u isto vreme jedan daak vetra doneo radosne zvuke i
dovikivanja skupine kod ruevina, spustio je svoju otealu glavu jo nie i poeo bez
glasa da plae kao dete.
itav sat je ostao tako sedei. Oi su mu bile ponovo suve, uzrujanost ga je napustila,
ali bedno stanje u kome se nalazio i beznadenost njegovih stremljenja postali su mu jo
jasniji nego pre toga. A onda je u blizini zauo lagano koraanje i utanje haljine i pre
nego to je ustao s panja, pred njim je stajala Paula Kirher.
Potpuno sami?, upitala ga je malo aljivo. A kada nije odgovorio, pogledala ga je
bolje, iznenada se uozbiljila i upitala ga enski neno: Nije vam dobro? Da li vam se
dogodila neka nesrea?
Ne, tiho je odgovorio Ongelt i nastavio bez upotreba fraza, samo sam primetio da
ja ne pristajem uz ljude. I da sam ispao glupi avgust.
E pa, nee biti da je toliko loe...
Da, da, upravo tako. Ja sam bio njihov glupi avgust, a posebno devojkama. Samo
zato to sam bio dobroduan i s potenim namerama. Imali ste pravo, nije trebalo da
doem u crkveni hor.
Ali moete da istupite i onda e sve biti dobro.
Mogu da istupim, i to u odmah i uiniti. Ali time se nita nee popraviti.
A zato da ne?
Zato to sam postao predmet ismevanja. I zato to niko vie nee hteti...
Skoro da je poeo da jeca. Ona ga prijateljski upita: ... I zato to niko vie nee...?
Drhtavim glasom, Andreas je nastavio: Zato to vie nijedna devojka nee na mene
da obrati panju niti da me uzme za ozbiljno...
Gospodine Ongelte, rekla je Paula polako, zar niste sada nepravini? Ili mislite da
ne obraam panju na vas i da vas ne shvatam ozbiljno?
Da, potpuno je tano. Siguran sam da me vi cenite, ali ne radi se samo o tome.
Nego ta je onda u pitanju?

205
 Anna&zdls

Oh, boe, ne bi trebalo o ovome da priam. Ali ja sam potpuno pometen. Kada
pomislim da su svi drugi bolji od mene, a i ja sam ovek, zar ne? Mene - mene niko - za
mene niko nee hteti da se uda.
Napravili su duu pauzu, a onda je Paula ponovo zapoela:
Jeste li ve neku pitali da li vas eli ili ne?
Pitao! Ne, to ne. A i zato bih? Ja unapred znam da nijedna nee.
Pa vi onda zahtevate da neka devojka doe i kae vam: 'Ah, gospodine Ongelte,
izvinite, ali ja tako strano elim da se oenite sa mnom!' Da, na tako neto ete stvarno
dugo ekati.
Ja sam toga potpuno svestan, mucao je Andreas. Ali vi ve znate na ta mislim,
gospoice Paula. Kada bih znao da neka ima lepo miljenje o meni i da moe malo da me
voli, onda...
A onda ete moda biti toliko milostivi i namignuli joj ili je dozvati prstom! Dragi
boe, vi ste...vi ste...
Paula je to rekla i otrala, ali ne sa osmehom na licu, ve sa suzama u oima. Ongelt
to nije mogao da vidi, ali je primetio neto posebno u njenom glasu i nainu na koji ga je
napustila, i zato je potrao za njom. Kada ju je sustigao, nisu pronali odgovarajue rei,
samo su se iznenada zagrlili i poljubili. I to je bila veridba maloga Ongelta.
Kada se sa svojom verenicom sramejivo ali odvano, s rukom u ruci vratio u batu
gostionice, sve je bilo spremno za povratak i samo su ekali na njih dvoje. U optem
meteu, zaprepaenju i estitanju, lepa Margret je prila Ongeltu i upitala:
Lepo, ali gde ste ostavili moju tanicu?
Mladoenja je zbunjeno neto odgovorio i pourio u umu, a Paula ga je pratila u
stopu. Na mestu gde je dugo sedeo i plakao, meu tamnim liem, leala je svetlucava
torbica, a mlada je rekla: Ba je dobro to smo ponovo ovde. Tu je i tvoja maramica.
(1908)

206
 Anna&zdls

VERISBUHEL

Havang je malo selo, za koje niko nije uo dok nedavno nije izgraena velika parna
ciglana. Njena zasluga je i u tome to je lokalna pruga od Bitroflingena do Kempflishajma
konano produena do Havanga. Kako sam ranije imao naroitu naklonost prema tom
malom mestu koje je lealo na kraju nepoznate lokalne pruge, jednoga dana sam doao,
iznajmio od seljaka sobu i odluio da tu i ostanem. Hteo sam da napiem knjigu, a to sam
mogao da uradim samo u miru i neometan, za vreme boravka na takvom mestu, a
poetni rukopis knjige jo uvek uvam kao uspomenu na mlade dane.
Naravno, uskoro se pokazalo da ni Havang nije mesto na kome u moi da zavrim
svoje delo. Inae, okolina mi se svidela, i poto se nikada nisam radovao pakovanju,
preseljenju i rastancima, za poetak sam ostao tu gde jesam i odluio da u Havangu
postanem stariji za jedno lepo leto. Provodio sam dosta vremena na ivici ume,
posmatrao seljake na junskim poslovima, potajno pecao u potoku u dolini, posmatrao
pogon ciglane, a uvee umornim domainima priao o svojim putovanjima i planovima,
dok se nisu zasitili i prestali da me sluaju.
A onda je nastupio period dosaivanja. Probudio bih se u sedam sati, lutao po selu i
dugo premiljao kojim putem da krenem. Nekad sam iao u umu uzbrdo, nekada levo
niz dolinu pored ciglane, drugi put uz dolinu do potoka na pecanje, a poneki put bih
okrenuo na kraju sela, vratio se kui, seo u vonjak i posmatrao kako u kronjama
dozrevaju male zelene jabuke i sluao kako u kupusu zuje pele i bumbari. Odlazio sam i
do eleznike stanice, oko tri metra dugakog zdanja od talasastog lima, gledao dolazak i
odlazak jedinog voza na dan, neko bi izaao, ili niko ne bi izaao, kako bi se ve pogodilo,
ali upravo ovde na eleznikoj stanici sam uglavnom postajao svestan dosade. Nekada
sam zapoinjao razgovor sa efom stanice, obavetavao se o putnoj tarifi i udaljenosti
svake stanice u kilometrima i konano ga upitao da li za ovaj voz postoje i pretplatne
karte. ef stanice mi je dao precizna obavetenja. Postoje karte odavde do Bitroflingena,
koje vae za dvadeset i etiri vonje i kotaju toliko i toliko. Kako mi je ef izraunao,
popust u odnosu na obinu kartu je bio znaajan i svako ko ovde stanuje a ponekad mora
da obavi poslove u Bitroflingenu, imao je takvu kartu. Ne znam tano kako je do toga
dolo, moda zato to sam ljubaznog efa stanice tako dugo zadrao u razgovoru, ali
osetio sam obavezu da i ja kupim takvu kartu. I tako sam mogao svakog dana po volji da
se odvezem do Bitroflingena, samo naravno ne i tog dana, jer je voz ve otiao.
Sledeeg podneva sam na eleznikoj stanici ekao na dolazak voza s prijatnim
seajem da u neto uraditi i da imam cilj pred sobom. Osim mene nije bilo drugih
putnika, ali su bila zakaena dva vagona puna cigala. Moj vagon se prilino zagrejao od
podnevnog sunca i uz tutnjavu smo krenuli. Odmah mi je priao kondukter i izbuio prvu
rupu u mojoj utoj pretplatnoj karti, a kako sam bio stalni putnik, stupio je sa mnom u
razgovor da mi do Kempflishajma lake proe vreme. Tu smo se malo zadrali i primili
dva putnika. Jedan je odmah zaspao u uglu. Drugi, koga sam procenio kao trgovca
stokom, odmah je zaokupio konduktera, tako da je ovaj sa starijim stalnim putnikom
stupio u tako ustar razgovor da vie nije bilo nade da e na mene obraati panju, pa
sam se posvetio gledanju kroz prozor.
Tu sam nauio poneto novo. Imena stanica do Bitroflingena, kojih i nije tako malo,
mogao bih i sada napamet da nabrojim. eleznike stanice su uglavnom bile sagraene
od talasastog lima, ali postojale su i tri kamene, a posebno stanica Verisbuhel, o kojoj e
biti jo rei. Vagon se postepeno napunio, ali do mene niko nije seo, jer sam im bio stran,

207
 Anna&zdls

tako da sam nastavio da gledam polja, ume i naselja. U svakoj stanici je postojala i
gostionica, a na svakoj je stajao isti natpis, eleznika kafana. Na svakoj stanici je stajao
ef sa crvenom kapom, a iza malog pranjavog prozorskog okna se mogao videti
telegrafski aparat, jedan mesingani toki s veoma uzanom papirnom trakom preko
njega.
Video sam jo mnogo toga na tom putu, ali ne mogu sve da opiem. Neto od toga
sam ve zaboravio, neto se jo veoma labavo dri i s vremenom se razlee kao prah i
nestaje. Ali neto nisam i nikada neu zaboraviti. To je eleznika stanica Verisbuhel.
Ova stanica se izdvaja ve time to je bila graena od kamena i nije bila prizemna
kao ostale, ve je imala i sprat sa etiri prozora. Ispod je stajao ef i glancao tajanstveni
mali mesingani toak, pored vrata je visilo potansko sandue, a ispod njega, na podu je
sedeo deki sa belim vujakom. To sam sve obuhvatio jednim brzim pogledom, a onda
sam pogledao nagore, gde su se smeila etiri prozora. Bilo je uivanje gledati ih. Na
svakom simsu je stajalo est zelenih saksija, a iz njih je izbijalo i protezalo se nadole
bezbroj divljih karanfila, u svim bojama, ali najvie belih i crvenih. ak se inilo da se
kroz teki i pranjavi vazduh stanice probija njihov opojni miris.
To je bilo najlepe to sam video na elom putu. Posle nekoliko stanica zahvatila me
je izvesna nelagodnost i mora koja me je veoma podseala na amotinju koju sam
ostavio u Havangu, tako da sam se muno oseao kod pomisli da imam jo dvadeset i tri
karte za vonju. Pri pogledu na naoitu stanicu i prozore okiene karanfilima ponovo su
mi radost i ivotno raspoloenje ispunili duu, zgrabio sam blagonaklone matarije i
nisam dozvoljavao da se izgube.
I kako jedna radost retko dolazi sama, pored udesnih karanfila pojavilo se jo neto
arobnije. Iako je potrajalo dok ga nisam otkrio, u ovoj prelepoj stanici smo se sreom
zadrali itavih etvrt sata, i dok sam skoro bio primoran da gledam u raskono cvee,
iznenada mi je panju privuklo neto jo lepe. Naime, na treem prozoru, u tamnoj sobi,
povijena nad cveem stajala je lepa devojka crne kose, belih obraza, paljivo i radoznalo
gledala je dole, prema nama. Razmiljao sam da ta lepa devojka moda tako stoji i
posmatra svaki voz, dosauje se i trai nova lica i neku kratku iskru spolja da bi se
kasnije, ceo dugi i miran dan, toga seala i o neemu mogla da razmilja. Dopala mi se i
bilo mi je ao, iako o njoj nita nisam znao i nekako sam uivao u tome kako nas iza svoje
visee batice posmatra.
Kad me je ugledala, ja sam svoj pogled skromno spustio, ali sam se posle malo
usudio da ponovo pogledam, a ona je jo uvek tamo stajala nepomino i netremice me
gledala, tako da sam se ja prvi pomerio i skrenuo pogled. A onda je voz ilo i urno
krenuo dalje, a ja se mirno zavalio u klupicu i razmiljao samo o lepim stvarima. Taj dan,
vonja i pretplata su me ponovo radovali. Priseao sam se, da li joj je kosa ba crna ili
moda ipak samo smea, razmiljao ta sada moe da radi, moda zaliva cvee ili pravi
buket i stavlja na svoj stoi na kome dri pribor za ivenje i line stvari, neku knjigu, par
fotografija, kutiju s iglama za pletenje od slonove kosti i neko kuence ili lavia od
mermera.
Prolazile su stanice, a ja nisam primeivao kako voz brzo ide. Na kraju smo stigli u
Bitroflingen i svi smo morali da izaemo. Imao sam tri sata da razgledam grad, popijem
pivo i utvrdim da je crkvena riznica s bakrorezima zatvorena, a da crkvenjak nije kod
kue. Ne mari nita, ionako u uskoro ponovo doi. Pivo sam popio u gostionici pod
okruglom kronjom kestena i, da ne propustim vreme za povratak, vratio sam se na
stanicu i kroz prozore gledao slubenika kako telegrafije. ef stanice mi je nekoliko puta
upuivao nevoljne poglede, ljutilo ga je to gledam kroz prozor, a poto sam i dalje tu

208
 Anna&zdls

stajao, otvorio je prozor i upitao me je: elite li neto? Hoete li kartu? Voz polazi tek
kroz pola sata!
Skinuo sam eir i rekao mu: Ne, hvala. Ja sam abonent. Tada je postao uljudniji i
trpeo je da i dalje stojim kraj prozora dok je on beleio po uzanoj papirnoj traci. Vreme
je isteklo i mogli smo da uemo u voz. Bilo je ve predvee kada smo krenuli, ali su
junski dani dui i kada smo stali u Verisbuhel, sunce se jo dralo na nebu i zlatnim
sjajem bletalo u prozore eleznike stanice i areni sprat s karanfilima. Ovoga puta sam
odmah, bez gubljenja vremena, pogledom potraio devojku, ali nje nije bilo, pa mi se sva
ova blistavost uinila suvina i rasipnika. Ali upravo kada se napred ponovo zaulo
brektanje i itanje, a kondukter zbog pribliavanja vikenda s veom urbom zatvarao
vrata, na treem prozoru se pojavila krupna i lepa tamnokosa devojka i s osmehom na
licu gledala dole prema vozu koji je isputao paru. Postojei plamiak radosti u meni se
pretvorio u vatru. Ovoga puta mi se uinilo da joj kosa nije potpuno crna, ve da ima
prikriven neki svetli, skoro zlatni odsjaj, ili je to moda bio samo privid zbog veernjeg
sunca.
Zadovoljan svojim putovanjem i nainom na koji sam proveo pola dana, stigao sam
u Havang, gde sam ponovo bio jedini putnik. ef stanice me je pozdravio na veseo
kolegijalan nain, kao da sam pretplatnom kartom postao mnogo blii eleznikoj
organizaciji. Kod kue, u mojoj sobici, izgledalo mi je sve neuteno, kao da sam bio dugo
odsutan, i pre nego to sam zaspao, odluio sam da sledeeg dana ponovo otputujem u
Bitroflingen. Onda e verovatno crkvena riznica sa istorijskim umetnikim delima biti
otvorena, pivo e mi ispod senke kestena ponovo izvrsno prijati, tamnonji elezniki
slubenik e u meni prepoznati stalnog gosta, ponaae se prijateljski i moda e mi
pokazati kako radi telegraf, to me ve dugo interesuje. Moda e u Veribuhelu crnokosa
gospoica ponovo stajati iza karanfila, ali u svakom sluaju karan fili e biti tu, a na neki
nain me vonja vie ne kota nita.
Ipak, sledeeg dana sam ostao u Havangu. Palo mi je na um da ona gospoica moe
na kraju da zakljui da ja zbog nje ponovo dolazim, mogla bi se uvrediti ili me
pogreno shvatiti, tako da nisam otputovao, ve sam posetio ciglanu, a popodne s
knjiicom u ruci leao u senu sve dok me glad nije poterala u selo.
Sledeeg jutra sam ocenio da treba da putujem. Ukoliko se lepoj devojci ne bude
dopalo to me vidi, mogu se povui s prozora i kriom je posmatrati. Takoe sam eleo
da konano pogledam starine Bitroflingena i uopte da iskoristim priliku da s
pretplatnom kartom dobro upoznam ovu oblast i uradim nekoliko ispitivanja i studija.
Zato sam mirne savesti krenuo na put, video spavaa, trgovca stokom i jo nekoliko
putnika od prekjue kako ponovo ulaze u voz, po- sluio sam konduktera cigarom i
oseao sam se u vozu kao da sam ovde roen i da tu pripadam. Neto pred Verisbuhelom
poeo sam da vrebam i ubrzo sam ugledao kako izranja kamena zgrada, potansko
sandue i prozori sa cveem, od ega sam u srcu stvorio zamiljeno sklonite. Jo se
nisam pomerio sa sedita, a na svom starom mestu se pojavila devojka i gledala u voz.
Prvo je pogledala u mali kupe prednjeg vagona, koji je bio prazan, a onda u nae prozore.
I onda me je stvarno otkrila, pogledala me u lice, a meni se uinilo da joj se pojavio
sasvim mali osmeh, to nisam nikako mogao da pripiem sebi, ali sam to proslavio u
tiini i slobodno kao jedan lep i radostan dogaaj. Bila je malo vie uvuena u
unutranjost sobe, tako da nisam mogao da je vidim, a kosa joj je ovoga puta izgledala
potpuno crna, kao i oi na svetlom, bledom licu. U odlasku sam jo uvek gledao u nju, a
ona je i dalje stajala na prozoru. Gledao sam sve dok nije postala potpuno mala i nejasna.

209
 Anna&zdls

Palo mi je na um da se tako razdragano i srdano osmehuje ba meni, ali to je vie bila

igra moje mate nego prava istina.
Nisam znao kako se zove, a nisam se usudio da ikoga pitam. Za vreme vonje sam se
zabavljao time da joj izmislim neko lepo ime. Za poetak mi se ime Hedviga uinilo pravo
i najlepe, ali sam ubrzo odustao jer je vie odgovaralo i bilo mnogo lepe, Gertruda. I
tako je ona za mene bila Gertruda i kada bih se osvrnuo na dogaaj od prekjue, na
dananje osmehivanje i ime koje sam joj dao, o nepoznatoj devojci sam stvorio pravu,
dobru sliku.
U Bitroflingenu sam u crkvenoj riznici video izrezbarene naslonjae, isklesane
nadgrobne ploe prolih vladara i duhovnika, ali nisam dugo izdrao unutra, ve sam se
ponovo vratio na stanicu, gde je naa lokomotiva podmazivana i punjena vodom. ef
stanice mi je srdano otpozdravio i ak me je upitao da li sam doputovao iz Verisbuhela.
Kada sam mu odgovorio da dolazim iz Havanga, pohvalno se izrazio o gradnji ciglane i
izrazio pretpostavku da sam u njoj zaposlen. Ostavio sam ga u takvom uverenju, jer mi je
koristilo da izgleda kao da se po stoti put vozim vozom i da stvarno na ovoj lokalnoj
pruzi i okolini imam ta da traim.
Kada smo stigli u Verisbuhel, veernje sunce je zlatnim sjajem obasjavalo polja i
crvene krovove, deak je opet bio tu, ali ovog puta bez psa. Gore u prozoru je ve ekala
devojka. Jedan zrak sunca joj se upleo u kosu i obasjavao lice, tako da sam veoma jasno
mogao da je vidim. Procenio sam da ima oko dvadeset godina. Kada je voz krenuo, na
njenim jarkocrvenim usnama zablistao je srdaan osmeh i pri tome me je gledala u oi,
tako da mi je srce zadrhtalo od sree. Ovoga puta to nije bila samo igra moje mate.
Prepoznala me je, razmiljao sam, i nita mi ne prebacuje. Bilo mi je prijatno u dui to
sam samo smeo da pretpostavim da moda misli na mene kao to ja mislim na nju, i da
razmilja o nepoznatom mladom oveku.
I tako sam bio zaljubljen, dodue ne prvi put, a ovo stanje mi se posebno svialo.
Dosada je potpuno nestala i stideo sam se samoga sebe to sam u tako lepom kraju jo
do pre kratkog vremena bio gluv i lenj za okolinu. Ujutru se iza blistave ravnice tako
dostojanstveno i spokojno rairila uma, kako ni najslavniji pesnik ne bi mogao da je
opie, a u daljini iznad nje su se videle mirne i zamiljene planine. Pogled i misli su mi
neprestano bili neim zaokupljeni, pa mi je dan proao tako lako i brzo, kao nikome u
selu. Svuda se oseala boija stvaralaka ruka, sve je blistalo od svetlosti i ivotnog
zanosa.
Ipak, ta rasko mi nije bila dovoljna, i ve posle dva dana sam ponovo bio u vozu. Da,
ponovo je stajala na prozoru i ako sam bio u pravu, oekivala me je i radovala se to me
ponovo vidi. Mirno i prijateljski me je gledala svojim crnim oima na takav nain da sam
se najeio kao da me je poljubila. Tek to sam to pomislio, a ve me je probola elja i u
srcu sam odluio da pre ili kasnije od tog divnog bia dobijem poljubac, to mi je
izgledalo blaeno i ne previe smelo. Da me poljubi neka lepa i dostojanstvena ena je
ve odavno kao arobni san lealo na mojoj dui, ali se nikad nije ostvarilo. Sada mi se
inilo da je sve mogue, da se stvari odvijaju tako da ovo moe da postane prava i divna
avantura. Naravno, mogao sam joj odmah otpozdraviti klimanjem glave ili joj potajno
mahnuti, ali mi se to ipak inilo isuvie neodmereno, pa sam odluio da saekam do
povratka, a do tada da razmislim o sledeem potezu.
Za vreme vonje do Bitroflingena, boravka u njemu i povratka, imao sam dovoljno
vremena za razmiljanje i na kraju sam doneo odluku da je danas ipak nekakvim znakom
ili mahanjem pozdravim. Ako mi odgovori, to e biti divno i videu ta dalje da

210
 Anna&zdls

preduzmem, a ako ne, to me nee mnogo rastuiti. Mogu jo neku godinu da provedem
nepoljubljen.
Uspeo sam svoju odluku da sprovedem u delo. Skoro da je nisam stvarno ni ugledao,
a ve sam klimnuo glavom Gertrudi i mahnuo joj rukom u znak pozdrava. Sve to sam
uradio veoma oprezno i nejasno, ali to njoj nije promaklo, pa je na moju veliku radost
odgovorila dva puta klimnuvi glavom i irokim osmehom.
Najradije bih odmah izaao iz voza i kroz vrata uz stepenice doleteo do nje. Jo
jednom sam je upitno pogledao u lice, a ona je ponovo pokazala svoj blistavi osmeh kao
praznini i veseli barjak. Tako je moju duu ispunilo saznanje kao srdano jutarnje svetio
da joj se stvarno sviam i da moje oboavanje rado podnosi i bio sam spreman da na
njenu elju legnem i pod tokove. U tome je voz ponovo krenuo, mirno i bez pokreta sam
se oprostio i u prekrasno vee putovao kui kroz preobraeni predeo. To su bili divni
sati, neki od najlepih za koje znam. Osmehivali su se u svom zlatnom prividu, zagrevali
moje mlado srce i mojim mislima podarili ruiasta krila da bih lak i blaen odleteo u
mladalaki raj.
Nestali su a da to nisam opazio, proli su pre nego to sam to eleo, kao i svaka
srea.
Avantura me je zapalila i posle tihog oseanja sree i ispunjenosti sledilo je
pravljenje planova za narasle elje, a istovremeno i strah i klonulost, jer u ljubavnim
stvarima nisam imao nikakvog iskustva. Dva dana sam proveo u jalovom razmiljanju.
eleo sam da se odvezem do Verisbuhela, tamo izaem iz voza i na bilo koji nain se s
njom sretnem. Bez suvie smelih nadanja, ipak sam oekivao da e me lepa devojka
ljubazno primiti i da e me poljubiti. A onda sam poeo da razmiljam ta e se dogoditi
kada budem stajao na stanici, kako da doem do nje, ta da joj kaem, moda e joj otac i
majka biti prisutni. Sve se to kao breg ispreilo preda mnom i celu stvar inilo
nemoguom. Ponovo sam postao potpuno nesiguran. Pa dobro, jeste mi ljubazno
klimnula glavom i nasmejala se, ali ta bi to trebalo da znai? Na kraju, to isto je vie puta
potpuno bezazleno uinila mnogobrojnim putnicima na proputovanju i sada kada ja
doem i zahtevam vie, na ta e to liiti? Ona ne zna nita o meni, jo manje ja znam o
njoj. Da li je onda odgovorna za moje drske snove? Ah, ona mi je dala ono to rado daje,
srdaan pozdrav i odblesak svog umilnog bia, a ja sada elim tamo da odem i da
postavljam zahteve.
Treeg dana nisam pronaao bolje reenje nego da opet otputujem. Tada uvek mogu
da izaem u Verisbuhelu ili da produim dalje, ve u zavisnosti od okolnosti. Uznemiren,
otiao sam na elezniku stanicu i ekao voz. Kondukter me je prisno pozdravio i
napravio novu rupicu u mojoj pretplatnoj karti, trgovac stokom je takoe doao i pred
prozorom su prolazile potpuno poznate slike, od kojih su mi se neke inile donosiocima
sree a neke sudbonosnim.
Put do Verisbuhela mi je ovoga puta trajao veoma dugo. Srce mi se steglo, htelo je da
stane kada sam ugledao Gertrudu kako stoji na stanici odevena u crnu haljinu, s velikom
torbom u ruci, a pored nje, efa stanice i deaka i malu mravu enu koja je mogla da joj
bude majka. Majka i erka su bile u odei za put, a devojine oi su bile crvene od suza
koje su se jo videle na obrazima.
Poljubila je efa stanice u sedu bradu i s majkom ula u voz. Ule su u moj vagon i
sele odmah blizu mene. Nisam se usudio da je pogledam, dok je odmahivala kada je voz
krenuo. A onda sam je osmotrio i video da je doista udesno lepa. Imala je tamnosmei
kosu, a oi su joj bile iste boje. Posle oprotajnih suza, ponovo se osmehivala istim

211
 Anna&zdls

svetlocrvenim usnama kojima se i meni onda osmehivala. Sedela je i priala s majkom;

mene nije pogledala ili se inilo da me i ne poznaje. uo sam neto od njihovog
razgovora, stvarno su bile majka i erka. Onda su govorile o nekom Robertu, a onda o
njenom muu, i ja sam postepeno shvatio da je ona udata, a da su kod upravnika bile u
gostima.
U Bitrolfingenu je s majkom ula u ekaonicu, i to u ekaonicu druge klase, iako je
putovala treom. Palo mi je na um kako esto sam se ljutio zbog toga to putnike tree
klase vidim da sede u ekaonici druge. Istina, bila je erka eleznikog slubenika.
Kada sam posle toga sledei put proao istim putem, nosio sam svoj kofer sa sobom
i putovao dalje u neki drugi kraj. Pretplatnu kartu sam poklonio domainu kod koga sam
stanovao. I dola su neka druga vremena, mnogo toga sam zaboravio, ali ne i imena
stanica i balkon s karanfilima. I dalje sam ostao nepoljubljen, iako se to u meuvremenu
promenilo, ali lepu Gertrudu i moju aavu putnu fantaziju nisam eleo da potpuno
izbriem iz due, ve sam ih ostavio da skrivene ive unutra i jo i danas u ponekim
satima vidim, ih kao stvarnu mladalaku ljubav i stvarnu mladalaku sreu.
(1909)

212
 Anna&zdls

LEP SAN

Kada je gimnazijalac Martin Haberland u sedamnaestoj godini umro od zapaljenja plua,

svi su sa aljenjem govorili o njemu i njegovom velikom talentu i smatrali da ba nije
imao sree to je umro pre nego to je s takvim talentom postigao uspeh i zaradio kakvu
dobit i gotov novac. Zaista, smrt zgodnog nadarenog mladia je i mene rastuila i
pomislio sam sa izvesnim aljenjem da na svetu sigurno postoji mnogo talenata kad
priroda moe tako jednostavno da ih se odrekne. Ali prirodi je svejedno ta mi o njoj
mislimo, a to se talentovanih tie, injenica je da umetnici vie nemaju publiku, ve
samo kolege.
Meutim, smrt tog mladog oveka ne mogu ba u tom smislu da alim, jer je njemu
lino naneta teta i okrutno mu je oduzeto sve to je najbolje i najlepe to mu je bilo
predodreeno.
Ko sreno i zdravo napuni sedamnaest godina i ima dobre roditelje, taj je bez
sumnje u mnogim sluajevima proiveo lepi deo ivota, iako mu se ivot tako rano
zavrio i zbog nedoivljenog velikog bola i sjajnih doivljaja kao i divljeg ivota nije
postao deo Betovenove simfonije nego samo mala Hajdnova kamerna muzika. A to se za
mnoge druge ljudske ivote ne bi moglo rei.
U Haberlandovom sluaju, potpuno sam siguran. Taj mladi ovek je stvarno doiveo
najlepe to je mogao da doivi, srknuo je nekoliko taktova muzike s nekog drugog sveta,
tako da je njegova smrt bila neminovna, jer ivot posle toga ne moe nita drugo da
prui osim nekoliko pogrenih tonova. To to je uenik svoju sreu doiveo sam i u snu,
nije nikakva slabost, jer veina ljudi doivljava svoje snove mnogo snanije nego sam
ivot.
Drugoga dana njegove bolesti, tri dana pre smrti, kada je groznica ve poela da ga
trese, gimnazijalac je snevao sledei san:
Otac mu je stavio ruku na rame i rekao: Ja dobro razumem da od nas ne moe da
naui vie nita. Mora da postane veliki i dobar ovek i da zaslui posebnu sreu, a to
u porodinom gnezdu ne moe da se nae. Sluaj me paljivo: prvo se mora popeti na
breg spoznaje. Onda mora da uini odreena dela, pa tek onda treba da pronae
ljubav i da bude srean.
Dok je otac izgovarao poslednje rei, inilo se da mu je brada postala dua, a oi
krupnije, i u jednom trenutku je izgledao kao neki ostareli kralj. Poljubio je sina u elo i
pustio ga da ode. Sin je izaao lepim uzanim stepenicama, kao iz kakve palate, i dok je
koraao ulicom i upravo naputao grad, presrela ga je majka i rekla mu: Martine, zar e
otii a da mi ne kae zbogom? Gledao ju je zaprepaeno, stideo se da joj kae da je
mislio da je ve dugo mrtva, jer sada je vidi pred sobom ivu, a bila je mlaa i lepa nego
to mu je bila u seanju. Izgledala je skoro kao devojka, tako da je pocrveneo kada ga je
poljubila i nije se usudio da joj uzvrati poljubac. Gledala ga je u oi blistavim, modrim
pogledom koji ga je kao svetlost obasjao i mahnula mu kada je potpuno pometen urno
otiao.
Ne zaudivi se, pred gradom je umesto druma i doline s alejom jasenova ugledao
morsku luku i veliki staromodni brod s tamnim jedrima koja su se uzdizala do zlatnoga
neba, kao na njegovoj omiljenoj slici od Kloda Lorena i tu se on odmah ukrcao na brod
spoznaje.

213
 Anna&zdls

Brod i zlatno nebo su neprimetno nestali s vidika, a posle nekog vremena se uenik
Haberland kao probuen naao kako peai drumom, veoma daleko od kue, a onda se
penje uzbrdo, gde u daljini svetluca veernje crvenilo i inilo mu se da koliko god dugo
hoda nije nita blii vrhu. Na sreu, pored njega je koraao i profesor Sajdler, koji mu je
oinski rekao: Ovde nema drugaije konstruisanog prostora osim ablativus absolutus,
samo pomou njega doi ete iznenada in medias res. Martin je odmah posluao, jer je
znao da apsolutni ablativ obuhvata njega samoga i sav svet i temeljno se obraunava sa
svakom vrstom prolosti, da bi sve postalo svetio i puno sadanjosti i budunosti. Tako
se iznenada naao na brdu, a pored njega i profesor Sajdler, koji mu se odjednom obratio
sa ti, a i poverio mu da je on u stvari njegov otac, i dok je to govorio, postajao je sve
sliniji ocu, a ljubav prema ocu i ljubav prema znanju su postale jedno, i obe sve jae i
lepe. Dok je sedeo i razmiljao, obuzet sutim predoseanjem i divljenjem, otac mu je
rekao: Tako, a sada pogledaj oko sebe!
Sve unaokolo je bilo neizmerno jasno, i sve na svetu je bilo u najboljem redu i
ozareno suncem; on je potpuno shvatio zato mu je majka umrla i zato je ipak iva,
shvatio je sutinu, zato su ljudi razliiti po izgledu, potrebama i govoru, tako razliiti, a
u svom biu ipak najblia braa; razumeo je i muku i nepravdu i mrnju kao veoma
neophodne i od Boga eljene ili primorane i da su sada postale lepe i svetle i govore o
redu i radosti sveta. I pre nego to mu je postalo potpuno jasno da je bio na brdu
spoznaje i da je postao mudar, osetio je potrebu da se osposobi za kakav posao, a kako je
poslednje dve godine razmiljao o raznoraznim zanimanjima i ni za jedno nije mogao da
se odlui, sada je tano znao i vrsto odluio da postane neimar, to je eleo od srca i bez i
najmanje sumnje.
Odmah se oko njega stvorilo belo i sivo kamenje, drvna grada i razne maine, a
pored njih je stajalo mnogo ljudi koji nisu znali ta da rade; a on ih je upuivao rukama,
objanjavao i nareivao, razgledao planove i bilo je potrebno samo da mahne rukom ili
da pokae i ljudi su ve trali i bili sreni to rade jedan razumljiv posao, donose
kamenje, guraju kolica, pobadaju ipke, dletom obrauju blokove i u svakoj ruci i u
svakom oku se oseala volja majstora. Kua je izrasla u palatu s ukrasima na vratima i
predvorjima, dvoritima i lunim prozorima, bila je to potpuna, sama po sebi razumljiva,
jednostavna i radosna lepota, koja je propovedala da je potrebno izgraditi jo nekoliko
takvih graevina pa da nepravda, nesrea, nezadovoljstvo i zlovolja nestanu s ovoga
sveta.
S potpunim zavretkom graevine, Martin je postao sanjiv i vie ni na ta nije
obraao panju, uo je nekakvu muziku i slavlje koje bui u njemu i s posebnim
zadovoljstvom se predao dubokoj i lepoj sustalosti. Iz toga se njegova samosvest izvukla
tek tada kada se pred njim ponovo pojavila majka i uzela ga za ruku. Znao je da e ga
sada odvesti u zemlju ljubavi, bio je miran i pun iekivanja i zaboravio sve to je na putu
ve doiveo i radio; samo mu je s brda spoznaje i s njegove palate sijala svetlost i
temeljno proiena savest.
Majka se smejala, drala ga za ruku i povela uzbrdo u predeo gde je vladalo vee.
Imala je haljinu plave boje koja je nestala dok su koraali, i to to je nekada bila njena
plava haljina sada je postalo plavetnilo neke duboke i daleke doline, a on vie nije mogao
da razazna da li je majka stvarno bila s njim ili ne. Obuzela ga je tuga, seo je na livadu i
poeo da plae, a bol nije oseao, i to je bilo slino onome kada je bio pospan i kada ga je
savladao umor. Sav u suzama, oseao je da sada treba da sretne ono najslae to ovek
moe da doivi i kad je razmislio o tome, znao je dobro da je to ljubav, ali nije mogao to

214
 Anna&zdls

sebi da predstavi i zavrio je s oseanjem da je ljubav kao smrt, ona je ispunjenje i suton,
ono posle ega nema niega.
Jo nije ni zavrio s mislima, a ve je sve postalo drugaije. Dole u plavoj dolini iz
daljine se ula divna muzika, a preko livade je prolazila gospoica Fosler, erka
predsednika gradske optine, i on je odjednom znao da je u nju zaljubljen. Bila je ista u
licu kao i uvek, ali je nosila potpuno jednostavnu otmenu haljinu kao neka Grkinja i tek
to je stigla, pala je no i osim ogromnog neba prepunog zvezda, vie se nita drugo nije
videlo.
Devojka je stala pred Martina i nasmejala se. Tako, stigao si?, rekla je ljubazno, kao
da ga je oekivala.
Da, odgovorio je Martin, majka mi je pokazala put. Sada sam obavio sve poslove,
zavrio sam i veliku kuu koju sam morao da sagradim. U njoj mora ti da stanuje.
Ona se nasmejala, ali zamiljeno, pomalo tuno, skoro majinski, kao odrasla osoba.
ta sada treba da uradim?, upitao je Martin i stavio ruke devojci na ramena. Ona
mu se pribliila i gledala ga u oi iz neposredne blizine, to ga je malo prestravilo, i sada
nije postojalo nita drugo osim njenih mirnih krupnih oiju, a iznad njih, u zlatnoj magli,
bezbroj zvezda. Srce ga je zabolelo i poelo uurbano da kuca.
Lepa devojka je pritisla svoje usne na Martinove i uto se njegovo bie istopilo, a sva
volja ga napustila, a gore u plavoj pomrini zvezde su poele tiho da se oglaavaju.
Oseao je da je doiveo sve to jedan ovek moe da doivi, da je okusio ljubav, smrt i
slast ivota, svet oko njega se pokretao i zvuao kao da je u najboljem redu, nije sklanjao
usne s devojinih, nita vie nije eleo niti traio od sveta, osetio je da je sebe, nju i sve
ostalo doveo u red, zatvorio je oi i poleteo uz blagu vrtoglavicu, zvunim, odvajkada
unapred odreenim putem, na kome ga vie nije oekivalo nikakvo znanje, nikakvi
poslovi niti vremenska ogranienja.
(1912)

215
 Anna&zdls

NEVESTA

Sinjora Rioti, koja je pre kratkog vremena stigla sa erkom Margeritom u banju
Valdteterhof, pripadala je onim plavokosim, nenim, neto nemarnim Italijankama koje
se esto sreu u oblasti Venecije i Lombardije. Nosila je mnogo lepog prstenja na
punakim prstiima, a njen veoma karakteristini hod, koji se neko vreme mogao
smatrati razbludnim ljuljukanjem, prelazilo je sve vie u onaj tip kretanja koji se
karakterne kao geganje. Elegantna i oigledno u prolosti navikla na poasti, imala je
reprezentativnu figuru, nosila je prikladnu odeu, ponekada uvee pevala uz klavir
kolovanim, malo sladunjavim glasom, pri emu je punakim rukama s runim
zglobovima jako izvijenim u stranu, drala note. Dolazila je iz Padove, gde je njen pokojni
mu bio poznati poslovni ovek i politiar. Kod njega je ivela u atmosferi rascvetale
boemtine i iznad svojih mogunosti, to je posle njegove smrti s oajnikom hrabrou i
nastavila.
I pored svega toga, ona nam uopte ne bi bila zanimljiva da sa sobom nije povela
svoju mladu erku, Margeritu, devojurka koji je imao problema s malokrvnou i
apetitom. Bilo je to zanosno, vitko, mirno i bledo stvorenje s tamnoplavom gustom
kosom, i kada bi u svojoj jednostavnoj beloj ili bledoplavoj letnjoj odei etala po bati ili
hodala ulicama, svako bi je pogledao blagonaklono i sa simpatijama. Ovo je bila prva
godina da je gospoa Rioti povela devojku sa sobom u svet - u Padovi je ivela prilino
povueno - a dobro joj je stajala i iskra rezigniranosti, zato to je primetila da je pred
ljudima u hotelu bila u senci svoje erke. Gospoa Rioti je do sada bila dobra majka,
iako ne bez pretenzija za sopstvenu sudbinu i budunost; ali sada je odbacila ta skrivena
nadanja i poela da ulepava svoje dete onako kako to rade dobre majke, skidajui s
vrata nakit sa sopstvenog venanja i kitei za to doraslu erku.
U poetku, smatrala je da mukarcima koji su se interesovali za vitku, plavokosu
devojku iz Padove nita ne nedostaje. Ali straarila je i okruila se zidom potovanja i
vrstih zahteva, koji su odbili mnoge avanturiste. Njenoj erki je bio potreban mukarac
kod koga bi joj bilo dobro, i poto je lepota bila njen jedini miraz, valjalo je biti duplo na
oprezu.
Posle kraeg vremena, u banji se pojavio budui heroj ove prie i sve se odvijalo
bre i jednostavnije nego to je zabrinuta majka mogla da zamisli. Jedan mladi Nemac se
na prvi pogled zaljubio u Margeritu i svoje namere izneo onako odluno kako to ine
ljudi koji nemaju mnogo vremena i ne znaju da okoliaju. Gospodin tatenfos je u stvari
imao vrlo malo vremena. Bio je upravnik jedne plantae aja na Cejlonu i provodio je
odmor u Evropi. Kroz dva meseca imao je da se vrati na Cejlon, a Evropu ponovo moe
da poseti najranije kroz dve ili tri godine.
Taj mravi, preplanuli mladi ovek odlunog nastupa nije se naroito svideo gospoi
Rioti, ali se dopao lepoj Margenti, kojoj se od prvoga sata uporno udvarao. On uopte
nije loe izgledao, nastupao je bezbrino, gospodski, na nain koji su Evropejci i u
tropima gajili, i imao je dvadeset i est godina. To to je dolazio s Cejlona, te udesne
zemlje, bio je samo jedan romantian dodatak, a njegova prekookeanska osetljivost
donosila mu je veliku nadmonost nad proekom ovdanjeg svakodnevnog ivota.
Oblaio se kao Englez; od smokinga do odee za tenis, od fraka do opreme za
planinarenje, sve stvari su bile prvoklasnog kvaliteta, a iako je bio momak, nosio je sa
sobom iznenaujue mnogo velikih kofera i videlo se da je u svakom pogledu navikao na
prvoklasan ivot. Poslovima i zadovoljstvima se posveivao s mirnom predanou, radio

216
 Anna&zdls

je temeljno i dobro to to se moralo uraditi, ali se inilo da nigde nije prisutna strast, ni
kod planinarenja, ni kod veslanja, tenisa, niti kod vista, ve je izgledalo da je tu samo
neko vreme, kao gost u prolazu, negde iz dalekog, neverovatnog sveta gde ima palmi i
krokodila, gde ljudi njegovog kova ive u belim istim letnjikovcima i gde ih
mnogobrojne i vredne sluge hlade velikim lepezama i posluuju ledenim napicima.
Jedino je u odnosima s Margeritom naputao svoju uzdranost i egzotinu smotrenost i
razgovarao s njom vatrenom meavinom nemakog, italijanskog, francuskog i engleskog,
bavio se damama Rioti od jutra do veeri, itao im novine, nosio lealjke za plau i
uopte se nije trudio da svoje oboavanje Margerite sakrije od drugih ljudi, tako da su
uskoro svi radoznalo posmatrali njegov trud oko lepe Italijanke. Neki su ovu romansu
posmatrali i sa sportskim interesovanjem, tako da su ovom zgodom sklapali i opklade.
Sve ovo se nije svialo majci Rioti i bilo je dana kada se ona durila kao uvreeno
velianstvo, dok je Margerita izgledala uplakano, a gospodin tatenfos namrgoenog
izraza lica pio viski s ledom na verandi. Meutim, uskoro su se devojka i on sloili da ih
vie nita nee rastaviti, pa kada je gospoa Rioti jednog sparnog jutra erki ljutito
iznela svoj stav da njen prisan odnos s mladim odgajivaem aja nanosi tetu njenom
dobrom glasu i da za nju ovek bez velikog imetka uopte ne dolazi u obzir, oajna
Margerita se zakljuala u svoju sobu i ispila flaicu nekakve mutne vode za koju je mislila
da je otrovna, ime je samo pokvarila svoj i onako slab apetit, a lice joj je postalo za
nijansu blee.
Tog dana je Margerita uporno, satima patila na divanu, dok je njena mama na
iznajmljenom amcu na vesla isto tako dugo razgovarala s gospodinom tatenfosom, a
posle toga, istog dana objavljena je veridba, i ve sledeeg dana je energini prekomorac
dorukovao za stolom s obe dame. Margerita je bila srena, a njena majka je nasuprot
tome smatrala ovu veridbu dodue neophodnom, ali po svoj prilici i prolaznom
nevoljom. Na kraju krajeva, razmiljala je, kod kue o ovome niko nita ne zna, i ako se
ubudue prui neka bolja prilika, mladoenja je veoma daleko, na Cejlonu, i nema
potrebe da bude pitan. Tako je ona zahtevala da tatenfos ne odlae svoj povratak i
pretila je odlaskom i prekidom kada je verenik izrazio elju da se venaju jo toga leta i
da svoju mladu enu odmah povede sa sobom u Indiju.
Morao se povinovati, ali je bio veoma besan, jer od dana objave veridbe dame Rioti
kao da su srasle jedna uz drugu, pa je morao da se slui raznoraznim lukavstvima da bi
makar minut bio nasamo sa svojom verenicom. U Lucernu joj je kupio najlepe svadbene
poklone, ali su ga uskoro telegramom pozvali u Englesku zbog poslova, tako da je svoju
lepu verenicu ponovo video tek kad ga je u pratnji majke saekala na eleznikoj stanici
u enevi, da bi proveli jo jedno vee zajedno, a ve sledeeg jutra su ga ispratile do
pristanita.
Vraam se najdalje kroz tri godine, i onda emo se venati, vikao je s brodskih
stepenica, koje su posle njega bile uklonjene. Onda je zasvirao brodski orkestar i
parobrod je polako isplovio iz pristanita.
Dve dame su mirno otputovale nazad u Padovu i nastavile uobiajeni ivot. Gospoa
Rioti se nije predavala: Sledee godine, razmiljala je, sve e izgledati drugaije,
ponovo u pronai neko fino banjsko leilite i tada e se bez sumnje ukazati nove i
sjajnije prilike. U meuvremenu je verenik iz daleka esto pisao dugaka pisma i
Margerita je bila srena. Potpuno se oporavila od napetosti u kojoj je provela nemirno
leto, primetno je procvetala, a o malokrvnosti i loem apetitu vie nije bilo govora.
Njeno srce je bilo osvojeno, sudbina izvesna i zadovoljna lagodnim i mirnim ivotom

217
 Anna&zdls

snevala je prijatne snove, pomalo uila engleski jezik i oformila lep album s divnim
slikama palmi, graevina i slonova, koje joj je slao mladoenja.
Narednog leta nisu putovale u inostranstvo, ve su izabrale da provedu nekoliko
nedelja boravka u skromnom letovalitu u brdima, i majka je poela postepeno da pravi
planove o srenoj budunosti svoje nepokolebljive erke. Iz Indije su s vremena na
vreme stizale poiljke s finim muslinima, lepim ipkama, kutijama od ekinja bodljikavog
praseta, figuricama od slonovae; one su to pokazivale poznanicima i uskoro napunile
pola sobe, a kada su primile vest da tatenfos lei bolestan i da ga zbog oporavka moraju
transportovati u planine, majka i erka su se zajedno molile za ozdravljenje dragoga u
daljini, to se sreom i ispunilo.
Za obe dame, ovo mirno zadovoljstvo je bilo neobino stanje. Gospoa nije vie
boemski ivela, malo je ostarila, ali se toliko ugojila da joj je i pevanje teko padalo. Vie
nije bilo razloga da se prikazuje privid imunosti, manje se troilo na garderobu, bez
preke potrebe se nije izlazilo iz kue, vie se nije tedelo za skupocena putovanja, ali se
zato vie inilo za svakodnevna zadovoljstva.
Pri tome se otkrilo, a da uesnice to nisu posebno primetile, koliko je Margerita
erka svoje majke. Posle ispijanja one mutne vode i rastanka u enevi, vie nije imala
nikakvih muka, raskrupnjala se i kako joj razvoj nisu ometali ni duevni poremeaji ni
telesni napori - tenis je takoe davno ostavila - s njenog bledog ljupkog lica su se izgubili
ne samo potitenost ili oduevljenje ve joj se i vitak stas promenio i sve vie razvio u
mirnu jedrinu, to ranije niko ne bi mogao da poveruje. Jo uvek se inilo da je ono to
kod majke izgleda smeno i preterano kod mlade dame jo uvek krepko i mladalaki
ublaeno, ali nije bilo sumnje, naginjala je gojaznosti i bilo je lako shvatiti da e se
pretvoriti u pozamanu, ogromnu damu.
Prole su tri godine i oajni mladoenja je napisao da mu je te godine nemogue da
dobije godinji odmor, ali da su zato njegova primanja poveana, pa zato predlae, ako
mu i sledee godine ne bude mogue da poseti Evropu, da onda njegova draga devojka
doe kod njega i useli se kao gospodarica u divan letnjikovac koji upravo gradi.
Prebolele su razoaranje i prihvatile predlog. Gospoa Rioti nije mogla sebi da
prikrije da je njena erka izgubila neto od telesnih drai i da bi bilo besmisleno
prigovorima dovesti u opasnost njenu sigurnu budunost.
Dovde mi je ova pria kasnije ispriana; a ostatku sam sluajno lino prisustvovao
kao svedok.
Jednoga dana, u enevi sam se ukrcao na brod Severnonemake kompanije, koji je
plovio za istonu Aziju. Meu malobrojnim putnicima prve klase nalazila se i mlada
Italijanka, koja se sa mnom u enevi ukrcala na brod i koja je kao nevesta putovala u
Kolombo. Vrlo slabo je govorila engleski, a kako je na brodu bilo jo nevesta koje su
putovale u Penang, angaj i Manilu, te mlade i odvane devojke su obrazovale prijatnu i
omiljenu grupu, u kojoj su svi bezbrino uivali. Pre nego to smo proli Suecki kanal, mi
mladi ljudi smo se sprijateljili i druili i esto proveravali svoje znanje italijanskog jezika
s krupnom devojkom iz Padove, koju smo zvali Kolos.
Naalost, iza Rta Guardafui more se uzburkalo i ona je dobila morsku bolest. Ta
devojka koju smo smatrali kominom igrom prirode, danima je oajna i nemona leala
u lealjci na palubi, a mi svi smo se iz milosra odnosili prema njoj s puno obzira, iako
ponekad nismo uspevali da potisnemo poneki osmeh zbog njene zaprepaujue teine.
Donosili smo joj aj i supu, obraali joj se na italijanskom, to bi je poneki put nasmejalo,
i svakog jutra i podneva nosili smo je u stolici od trske na mirnije i senovitije mesto na

218
 Anna&zdls

palubi. Neto pre Kolomba donekle se oporavila, ali i tada je leala ravnoduno i
malaksalo, s deijim izrazom patnje i nemoi na debelom i dobroudnom licu.
Dok smo se pribliavali Cejlonu, svi smo pomogli da spakujemo Kolosove kofere.
Stajali smo na sredini palube spremni za izlazak i posle etrnaest dana plovidbe ceo brod
je obuzeo divlji nemir kojim smo oekivali prvu znaajnu luku.
Svi su se ueleli kopna, raspakivali su tropske lemove i suncobrane, drali u
rukama turistike mape i vodie, dvogledima razgledali oblinja ostrva i potpuno
zaboravili na ljude s kojima su se pre kratkog vremena srdano oprostili, iako su oni jo
bili tu. Niko nije mislio ni na ta drugo osim kako izai na kopno, to je bre mogue izai
na kopno, to je znailo vratiti se kui i poslu posle dugog putovanja, radoznalo uledati
prvu tropsku obalu, prvu palmu kokosa i tamnopute uroenike, a takoe i napustiti brod
koji je u tom trenutku postao potpuno nezanimljiv, i na vrstom kopnu u nekom
komfornom hotelu popiti viski. Svi su bili uurbani i zaposleni zakljuavanjem svojih
kabina, plaanjem rauna u salonima, raspitivanjem o poti koja je upravo stigla na brod,
razmenjivanjem vanih vesti iz sveta i politike.
U sredini te sebine gungule leala je na svom mestu debela Italijanka, primetno
nezainteresovana, jo uvek bolesnog izgleda, onemoala od posne hrane, upalih obraza i
pospanih oiju. S vremena na vreme, kako bi ga guva nanela, priao bi joj jo neko od
onih s kojima se odavno oprostila, jo neko bi joj pruio ruku i poeleo dobrodolicu. A
onda je snano zagrmela muzika, drugi oficir je zapoeo komande oko pokretnih silaznih
stepenica, pojavio se kapetan, udno stran i drugaiji u civilnom odelu s krutim eirom.
Ukrcao se u amac poslovnog zastupnika, kao i manji broj gostiju kojima je data
prednost, dok su se ostali gurali za njima prema motornim i amcima na vesla koji su bili
ponueni za prevoz do obale.
U tom trenutku, s kopna je stigao se gospodin u belom tropskom odelu s srebrnom
dugmadi.
Izgledao je veoma privlano, preplanulo mlado lice ispod tropskog lema odavalo je
mirnu vrstinu i samostalnost koja se tako esto sree kod ljudi preko mora. ovek je u
ruci drao ogroman buket raskonog indijskog cvea. Kretao se kroz gomilu korakom
oveka koji se snalazi na brodu, uzbueno, i traei pogledom. Kada je proao pored
mene, istog trenutka sam bez ikakve sumnje znao da je to Kolosov mladoenja. Koraao
je urno, napred i nazad, dva puta je proao pored svoje neveste, ulazio u salon za
puenje, vraao se zadihan nazad, pozivao rukovodioca prtljaga i konano naleteo na
glavnog stjuarda.Video sam ga kako daje napojnicu i vatreno mu apatom objanjava, a
stjuard se smeje, raspoloeno klima glavom i pokazuje na lealjku gde naa Italijanka
lei ispruena s jo uvek poluotvorenim oima. Stranac joj se pribliio, zagledao tu
leeu priliku, ponovo otiao do stjuarda, koji je ponovo potvrdno klimao glavom, opet
se vratio do lealjke, i jo jednom s bliskog odstojanja ispitivaki zagledao debelu
devojku. A onda je stegao zube, polako se okrenuo i neodluno se udaljio.
Uao je u salon za puenje, koji je upravo trebalo da se zatvori. Stjuardu u salonu je
dao napojnicu, zatraio veliku au viskija, seo i brzo je ispio, odsutan i zamiljen.
Stjuard ga je ljubazno zamolio da izae i zakljuao salon.
Stranac je, bled i potpuno poremeenog izraza na licu koraao po prednjoj palubi,
gde je duvaki orkestar pakovao svoje instrumente. Doao je do ograde i lagano pustio
svoj veliki buket cvea da padne u prljavu vodu, a onda se nagnuo i pljunuo za njim.
A onda je doneo konanu odluku. Laganim korakom je ponovo preao preko palube
i doao do mesta gde je prvi put ugledao Italijanku. Ova je u meuvremenu ustala i

219
 Anna&zdls

umorno i pomalo plaljivo gledala u njega. Pribliio joj se, skinuo lem s glave i pruio
Kolosu ruku.
Ona ga je jecajui obgrila oko vrata i neko vreme ga tako zadrala, dok je on, napet i
turoban, preko njenih irokih ramena ukoeno gledao prema ostrvima. Onda je doao do
ograde i nekome dole viui besno izdao itavu bujicu nareenja na grlenom
singaleskom jeziku, utei uzeo nevestu za ruku i poveo je stepenicama nanie ka amcu.
Kako im sada ide, ne znam. Ali da je venanje obavljeno doznao sam pri povratku, u
konzulatu u Kolombu.
(1913)

220
 Anna&zdls

ODELJAK ZA NEPUAE

U starijim vagonima eleznice Gotard, za koju se ne moe rei da je uzor udobnosti,

postojalo je jedno divno reenje, koje mi se uvek svialo i za koje sam smatrao da moe
da slui za ugled. Naime, odeljci za puae i nepuae nisu odvojeni drvenim ve
staklenim pregradama, i kada putnik odlui da se na jedno etvrt sata odvoji od svoje
supruge i popui cigaretu, moe nju, a i ona njega, tom prilikom da posmatra ili da mu
mahne kroz staklenu pregradu.
U jednom takvom vagonu vozio sam se s mojim prijateljem Otmarom prema jugu i
obojica smo bili uzbueni zbog predstojeeg blaenstva na raspustu i radosnih zebnji
koje pripadaju mladosti kada proemo kroz poznati tunel i ponemo da se sputamo ka
Italiji. Snene vode su tekle niz strme obronke, zapenjena voda je iskrila meu
gvozdenim ipkama ograde mosta, na voz je ispunio tunel i klance dimom, a ako bi se
ovek nagnuo kroz prozor i pogledao nagore, mogao je visoko, visoko gore preko sivih
stena, snenih i tihih, da vidi usku traku neba.
Moj prijatelj je sedeo leima okrenut srednjem zidu vagona, a ja sam sedeo preko
puta njega i mogao sam kroz staklenu pregradu da motrim na nepuae. Puili smo
dobre, dugake cigare iz Brisaga i naizmenino pili iz jedne flae odlino vino iz Ivorna,
koje danas moe da se kupi samo u Geenu. Nikada do tada se nisam kroz Tesin vozio
nadole. Bilo je lepo vreme, bili smo na raspustu i imali dovoljno novca, i nismo imali
nikakvih drugih namera osim elje za provodom, zajedno ili svako za sebe, ve u
zavisnosti od raspoloenja i okolnosti.
Tesin nas je zasenio blistavim crvenkastim stenama, belim selima u visokim brdima
i plavetnilom u pozadini. Upravo smo proli kroz dugaak tunel i po kotrljanju tokova
voza osealo se da se sputamo niz planinu. Jedan drugom smo pokazivali divne
vodopade i potoie, jasno vidljive vrhove planina, crkvene tornjeve, seljake kue s
divnim raskonim cveem veselih boja i italijanske nazive gostionica, to nam je sve
prialo o jugu.
Ali, kroz staklo sam paljivo zagledao i ta se dogaa meu nepuaima. Preko puta,
blizu mene, sedelo je malo drutvo, verovatno sa severa Nemake: jedan veoma mlad par
i neto stariji zabavan gospodin, prijatelj ili roak ili samo saputnik s kojim su se
upoznali. Mladi, za koga nisam znao da li je oenjen devojkom ili su samo u srodstvu,
pokazivao je oiglednu kontrolu i potpunu ozbiljnost kako u razgovoru koji ja nisam
mogao da ujem, tako i prema predelu kroz koji smo putovali, i ja sam ga uskoro ocenio
kao mladog energinog inovnika, kome, ukoliko se sme poverovati njegovom
zatvorenom izrazu lica, nemaka drava moe da zahvali na sadanjem procvatu.
Prijatelj, roak ili saputnik koji je sedeo s njima izgledao je kao bezbrian i estit ovek i
koliko je njegovom susedu nedostajalo humora, kod ovoga ga je imalo na pretek. Bilo je
zanimljivo posmatrati te dve osobe, jednu pored druge, i porediti ih: zadovoljni roak
predstavlja osmeh rastanka jednog prohujalog vremena i vrste ljudi punih
blagonaklonosti i ugodnog raspoloenja, a onaj drugi novu, dolazeu vrstu hladne,
svesne energije, dobro vaspitanu i bezduno usmerenu na odreeni cilj.
Da, bilo je zanimljivo i sve vie sam se time bavio. Meutim, moj radoznali pogled se
sve ee zadravao na licu mlade ene ili devojke, koja mi se inila skoro savrene
lepote. Na jednom devianskom, potpuno mladom, glatkom licu, blistala su lepa,
svetlocrvena, malo deija usta, a iza dugih, crnih trepavica nalazile su se tamnoplave,
velike oi. Tamne obrve i kosa su se jako isticali na nenoj, isto beloj koi. Bila je bez

221
 Anna&zdls

sumnje veoma lepo i prikladno obuena, a glavu je povezala tankim belim putnim alom,
da bi zatitila kosu od praine.
Uvek sam iznova oseao zadovoljstvo kada bih bez skrivanja na trenutak pogledao
to draesne devojino lice i postepeno s njom postajao prisniji. inilo se da je primetila
moje divljenje i da pristaje na to, u svakom sluaju nije se trudila da izbegne moj pogled,
to je vrlo lako mogla da uini da se malo dublje zavalila na seditu ili jednostavno
zamenila mesto sa svojim pratiocem. Ovaj, koji je moda bio njen mu, tek s vremena na
vreme mi je bio na vidiku i kada bih se izmeu ostalog u mislima i njime pozabavio, inio
sam to nemilosrdno i kritiki. Moda je bio pametan i vredan, da, ali sve u svemu bio je
to jedan beivotni uobraenko koji nikako nije zasluivao onakvu enu.
Pre nego to smo stigli u Belinzonu, moj prijatelj Otmar je primetio da odgovaram
nepovezano i da moje oi ne videi prate njegov prst kojim mi ukazuje na prelepu
okolinu. I jo pre nego to je izrekao svoju sumnju, ustao je i upitnim pogledom pogledao
kroz staklenu pregradu, a kada je otkrio lepu devojku, seo je na naslon klupe i isto tako
revnosno gledao u nju. Nismo nita govorili, ali Otmarovo lice je bilo smrknuto kao da
sam ga u neemu izdao. Tek kod Lugana me je upitao: Otkada je u stvari ono drutvo u
naem vagonu?
ini mi se od Fluelena, odgovorio sam i to je donekle bilo tano, jer se od tada
prisustva ovoga drutva u vagonu dobro seam. I dalje smo utali, a Otmar je gledao
unazad. Bilo mu je vrlo neudobno, sedeo je iskrivljenog vrata, ali lepoticu nije isputao iz
vida.
Hoe li putovati skroz do Milana?, upitao je posle due pauze.
Ne znam. Svejedno mi je.
to smo due utali i to smo se vie divili lepotici preko puta, tim smo vie mislili
da je u stvari naporno putovati s bilo kim. eleli smo da svako ima slobodu bez
ogranienja i bilo je dogovoreno da svako od nas, ne obazirui se na onog drugog,
ispunjava svoje prohteve i vlada se po svom raspoloenju; ali se sada inilo da je ipak
prisutan neki nain prinude i ogranienja. Obojica bismo voleli da smo sami, da bacimo
svoje dugake cigare kroz prozor, potkreemo brkove i na neko vreme se zbog istijeg
vazduha premestimo u deo za nepuae. Ali to nismo uinili i nijedan nije onome
drugom priutio priznanje i svaki se ljutio na onog drugog to sedi tu i smeta. Na kraju je
postalo neugodno i, da bih povratio spokoj, ponovo sam zapalio ugaenu cigaru i rekao s
odglumljenom dosadom: Zna, ja u izai u Komu. Ova dugaka vonja me izluuje.
On se prijateljski nasmejao.
Zar ti se tako ini? Ja sam potpuno io, samo mi 'ivorn' malo smeta, uvek ista pria s
tim zapadnovajcarskim vinom: pitko je kao voda, a pri tome udara u glavu. Ali ne
ustruavaj se! U Milanu emo se sigurno ponovo sastati.
Da, naravno. Divno je ponovo doi u Milano i uvee posetiti Skalu, i ponovo uti
veselu Verdijevu muziku.
Odjednom smo poeli ponovo da askamo i Otmar je izgledao veoma raspoloen,
tako da sam se zbog svoje odluke skoro pokajao i potajno pomislio da ipak izaem u
Komu, ali i da odmah uem u drugi vagon i nastavim vonju. To se ne tie nikoga, i
uopte...
Ostavili smo za sobom Lugano i granicu i uli u Komo; ta stara selendra se lenjo
ispruila na veernjem suncu, a s okolnih brda su se kezile besmislene reklamne table.
Pruio sam Otmaru ruku i uzeo svoj ranac.

222
 Anna&zdls

Posle prelaska granice sedeli smo u italijanskom vagonu, staklene pregrade vie nije
bilo, a s njima je nestala i severnonemaka lepotica, ali smo znali da je ostala u vozu.
Kada sam izaao iz voza i u nedoumici se saplitao o ine, iznenada sam ugledao roaka,
lepoticu i sudskog pisara, kako natovareni prtljagom izlaze iz voza i na loem
italijanskom dozivaju nosaa. Odmah sam im ponudio pomo, stigao je nosa, uli su u
fijaker i krenuli ka gradiu. Bio sam siguran da u ih ponovo sresti jer sam uo ime
hotela u kome e odsesti.
U tom je i voz zazvidao i krenuo iz stanice, okrenuo sam se i mahnuo prijatelju, ali
njega vie nije bilo na prozoru. Raspoloen, otiao sam u Komo, iznajmio sobu, okupao
se i na gradskom trgu naruio vermut. Nisam imao u vidu neku veliku avanturu, ali sam
poeleo da ono troje veeras ponovo vidim. Ono dvoje mladih su stvarno bili brani par,
koliko sam to mogao da primetim na stanici, i moje interesovanje za suprugu budueg
dravnog tuioca je od tada bilo isto estetske prirode. Bila je lepa, zauujue lepa.
Posle veere, lepo obuen, svee obrijan, s karanfilom u reveru i prvoklasnom
italijanskom cigaretom u ustima, bez urbe sam se uputio ka hotelu.
Sala za ruavanje je bila prazna, svi gosti su sedeli ili etali u parku iza hotela, gde su
jo uvek stajali razapeti belo-crveni suncobrani. Na maloj terasi na jezeru stajali su
deaci s priborom za pecanje, za pojedinim stolovima se ispijala kafa. Lepotica, suprug i
roak su etali po parku, ona je oigledno prvi put bila na jugu, pa je zaueno, kao
devojurak, dodirivala konate listove.
Na moje zaprepaenje, iza njih je bezbrino i raspoloeno koraao moj prijatelj
Otmar. Povukao sam se nazad i potraio portira, koji mi je potvrdio da Otmar stanuje u
hotelu. Mora da je potajno, posle mene, i on izaao iz voza. Bio sam prevaren.
Cela stvar mi je sada izgledala vie smena nego bolna; moja opinjenost je time
nestala. Od mlade ene na svadbenom putovanju se ne moe nita oekivati. Prepustiu
teren Otmaru, a ja u se povui pre nego to me primeti. Spolja, kroz ogradu sam ga
ponovo ugledao ba kada je prolazio pored stranaca i blistavim oima gledao u enu. Jo
jednom sam na trenutak ugledao i njeno lice, ali moje zaljubljenosti je nestalo, a te divne
crte lica kao da su izgubile neto od svoje raskoi, pa su mi izgledale nekako prazne i
neubedljive.
Kada sam sledeeg jutra uao u voz za Milano, Otmar je takoe bio tu. Uao je iza
mene, bezbrino kao da je sve u najboljem redu.
Dobro jutro, mirno je rekao.
Dobro jutro, odgovorio sam mu. Jesi li video? Veeras se u Skali izvodi Aida.
Da, ve znam, divno!
Inae, zapoeo sam ponovo razgovor, ona lepa pisareva ena ima neeg lutkastog
u sebi. Ja sam se na kraju razoarao. Ona u stvari i nije lepa. Samo je lepukasta.
Otmar je potvrdno klimao glavom.
On nije pisar, rekao je. Trgovac je i rezervni porunik. Da. U pravu si. Ta ena je
karikatura. Bio sam zaprepaen kada sam to iznenada otkrio. Zar nisi primetio, ima
veliku manu za jedno tako lepo lice. Nisi? Ta osoba ima isuvie mala usta. To je odvratno,
na to obino bez greke reagujem.
A pokuava pomalo i da koketira, nastavio sam.
Koketira? I te kako! Mogu ti rei da je od njih troje veseli roak jedini prijatan. Zna,
jue je nisam ba jednostavno prepustio malom majmunu. On e se jo uditi. Ali moda
e biti srean s njom. Moda nikad nee primetiti. ,,A ta to?

223
 Anna&zdls

Da je ona samo zamka! Nita drugo nego lepukasta maska, fino lakirana, a iza toga
ne postoji nita, ba nita.
Ja ba ne mislim da je upljoglava.
Ne misli? Pa onda izai ponovo i vrati se u Komo, oni ostaju tamo osam dana. Ja
sam naalost razgovarao s njom. Pa onda, o tome neemo vie priati! Dobro je to smo
doli u Italiju! ovek ponovo naui da lepotu posmatra kao neto to je samo po sebi
razumljivo.
To je stvarno bilo dobro i dva sata kasnije partali smo ulicama Milana, natenane i
zadovoljni i sa uivanjem i bez ikakve ljubomore posmatrali ene ovog blagoslovenog
grada kako kao kraljice prolaze pored nas.
(1913)

224
 Anna&zdls

OLUJA

Bilo je to sredinom devedesetih godina: ja sam onda radio kao volonter u jednoj maloj
fabrici u svom rodnom gradu, koji sam jo iste godine zauvek napustio. Imao sam
otprilike osamnaest godina, i nisam imao pojma o tome koliko je moja mladost lepa, iako
sam u njoj svakog dana uivao i oseao je oko sebe kao ptica vazduh. Starije ljude, koji
nekih proteklih godina ne mogu da se sete, treba samo da podsetim da je te godine o
kojoj priam nau okolinu zadesila oluja, ili buran vihor, kakav u naem kraju ni pre ni
posle toga nije vien. To je bilo te godine. Ja sam dva ili tri dana pre toga elinim dletom
povredio levu aku. Bila je to velika rana, ruka mi je otekla, morao sam da je previjem i
nisam smeo da idem u radionicu.
Seam se da je tokom celog onog poznog leta nau uzanu dolinu pritiskivala
nezapamena omorina i da su se ponekad danima smenjivala nevremena. Prirodom je
vladao neki vreli nemir, koji se mene dodue samo ogranieno i nesvesno doticao, ali
koji mi je ipak ostao u seanju. Uvee, na primer, kad sam iao na pecanje, zaticao sam
ribe neobino uzbuene zbog zapare u vazduhu; komeale su se u neredu, esto su
iskakale iz mlake vode i slepo navaljivale na udicu. Onda je najzad postalo malo sveije i
mirnije, nepogode su rede nailazile, a rano ujutru je ve pomalo mirisalo na jesen.
Jednog jutra sam izaao iz kue i poao da potraim malo zabave, sa knjigama i sa
komadom hleba u depu. Kako sam navikao u deakim danima, prvo sam otiao iza
kue u batu, koja je jo leala u senci. Jele, koje je moj otac zasadio i kojih sam se seao
dok su jo bile sasvim mlade i tanke, bile su sad visoke i snanih stabala. Pod njima su
leale gomile svetlosmeih iglica i ve godinama ovde nije raslo nita sem zelenike. A
pored njih, u jednoj dugakoj, uzanoj ivinoj leji bokorilo se cvee koje je negovala moja
majka, blistavo, raskono i veselo, i svake nedelje smo ga brali u velikim buketima. Tu je
rasla i jedna biljka sa ruiastim grozdovima sitnih cvetova, koja se zvala plamtea
ljubav, a na jednoj nenoj stabljici su u tankim peteljkama visili mnogi srcoliki crveni i
beli cvetovi, koje su nazivali enskim srcima, dok se drugi jedan bun zvao smrdljiva
gordost. U blizini su rasli visoki strukovi hrizantema koje, meutim, jo nisu imale
cvetove, a izmeu njih je puzala po tlu debela uvarkua s mekim bodljama, kao i veseli
prkos, i ta dugaka uzana leja bila je na miljenik i na vrt snova, jer je tu jedno uz drugo
stajalo toliko razliitog neobinog cvea, koje je za nas bilo zanimljivo i drae od svih
rua u dvema krunim lejama. Kad bi je obasjalo sunce ili kad bi zablistalo po zidu
obraslom brljanom, svaka stabljika bi stekla poseban izgled i lepotu, gladiole bi se
raskono epurile jarkim bojama, dragoljub bi stajao siv i kao opinjen, zagnjuren u svoj
bolni miris, lie lisijeg repa opustilo bi se pokorno sparueno, dok bi se kandilka
propela na prste i zazvonila svojim etvorostrukim letnjim zvoniima. Oko zatitnica i
po plavom floksu zujali su rojevi pela, a preko gustog brljana ivahno su trkarali
tamo-amo mali smei pauci; nad ebojem su u vazduhu treperili i udljivo vrludali oni
hitri leptiri debelih trupova i staklastih krila koje zovu veticama ili golubiima.
Praznino raspoloen, iao sam od cveta do cveta, udisao ovde-onde sladak miris
nekog cveta ili paljivo prstom rastvorio koju cvetnu aicu, da pogledam unutra i da
posmatram tajanstvene blede ponore i spokojan poredak ilica i tukova, svilastih
vlakanaca i kristalnih lebova. U meuvremenu sam bacao pogled na oblano jutarnje
nebo na kome su se neobino komeali i mrsili duguljasti pramenovi izmaglice i vunasti
pahuljasti oblaci. inilo mi se da e danas sigurno opet biti nepogode, pa sam odluio da
po podne nekoliko asova pecam. Revnosno sam okrenuo nekoliko tekih kamenova koji

225
 Anna&zdls

su iviili stazu, nadajui se da u nai gliste, ali odande jedino izmilee gomile
pepeljastih, suvih bubica, koje se odmah mudro razbeae na sve strane.
Razmiljao sam ta da preduzmem i nita mi tog trenutka nije palo na pamet.
Prethodne godine, kad sam poslednji put imao raspust, jo uvek sam bio deak. Sve ime
sam se tada najradije bavio: da leskovim lukom gaam u metu, da putam zmajeve i da
barutom diem u vazduh mije rupe po njivama - sve to vie nije imalo ondanju
privlanost ni ar, kao da se jedan deo moje due umorio pa se vie ne odaziva glasovima
koji su joj nekada bili dragi i donosili joj radost.
Zauen i pritisnut lakom potitenou, osvrnuo sam se po dobro poznatom
popritu svojih dejih radosti. Mala bata, cveem ukraena terasa i vlano neosunano
dvorite sa plonikom zelenim od mahovine posmatrali su me izmenjenim licem, pa je
ak i cvee izgubilo neto od svoje neiscrpne drai. U uglu bate je, neugledno i sa
dosadom, stajalo staro bure za vodu ispod cevi sa slavinom; tu sam jedanput, na bes
svoga oca, po pola dana putao vodu da tee i okree moje vodenine tokove, gradio na
stazi nasipe i kanale i prireivao ogromne poplave. Trono bure za vodu bilo mi je draga
i omiljena igraka kojom sam prekraivao vreme, i kad ga sada gledam, u meni ak
zatreperi pozni odjek onog detinjeg blaenstva, samo to mu je ukus tuan i to bure nije
vie izvor, ni reka, ni Nijagara.
Zamiljen, preskoio sam preko plota, jedan plavi ladole mi je okrznuo lice i ja sam
ga ubrao i stavio meu usne. Odluio sam da proetam i da sa brda pogledam na grad.
Eto, i etnja je spadala u one tek delimino vesele poduhvate kakvi mi ranije nikad ne bi
pali na pamet. Deaci se ne etaju. Oni idu u umu kao razbojnici, kao vitezovi ili
Indijanci, idu na reku kao splavari i ribari ili graditelji vodenica, tre na livade da love
leptire i gutere. I tako mi se ta moja etnja uinila kao dostojanstven i pomalo dosadan
postupak odraslog oveka koji ne zna tano ta da pone sa sobom.
Moj plavi ladole upravo je svenuo, pa sam ga bacio i sad sam grickao jednu
granicu imira koju sam odlomio, a bila je gorka i ljutkasta. Kraj eleznikog nasipa,
gde je rasla visoka utilovka, jedan zeleni guter mi pobee ispred nogu, i tad se deatvo
ipak ponovo probudi u meni pa potrah, stadoh se unjati i vrebati, i ne smirih se sve
dok se plaljiva ivotinjica, topla od sunca, ne nae u mojoj ruci. Gledao sam joj u
svetlucave male oi nalik na drago kamenje, i sa nekadanjim lovakim blaenstvom
oseao kako se vitko i snano telo i vrste noge brane i odupiru o moje prste. Ali onda mi
je uivanje u tome prolo pa vie nisam znao ta da radim sa uhvaenom ivotinjom. Nije
bila nimalo zanimljiva, u tome se vie nije nalazila nikakva srea. Sagnuo sam se i otvorio
aku, guter je za trenutak zaueno zastao, bokova ustreptalih od burnog disanja, pa
onda hitro ieznuo u travi. Jedan voz naie po sjajnim inama i projuri pored mene, ja
ga otpratili pogledom i za trenutak sasvim jasno osetih da ovde ne mogu vie nai
nikakvo istinsko uivanje, pa strasno poeleh da ovim vozom otputujem u svet.
Osvrnuo sam se da vidim da li je uvar pruge u blizini, pa kad nita ne primetih i ne
uh, brzo pretrah preko koloseka i na drugoj strani se poeh verati uz visoku crvenu
stenu od peara na kojoj su se jo ovde-onde videle pocrnele rupe od eksplozija, koje su
poticale iz vremena kada se gradila pruga. Znao sam kuda treba da se provuem da bih
stigao do gore i vrsto sam se pridravao za ilave, ve precvetale stabljike utilovke.
Osunano crveno kamenje zrailo je suvom jarom, vreli pesak mi je prilikom veranja
sipio u rukave, a kad bih digao pogled, video bih nad okomitom liticom toplo blistavo
nebo, zaudo blisko i vrsto. I najednom sam se naao gore, odupreo se o ivicu stene,
privukao kolena, prihvatio se za jedan tanuan, trnovit bagremi i naao se na zabitom
proplanku obraslom travom, koji se strmo propinjao navie.

226
 Anna&zdls

Ranije sam voleo da boravim na ovom tihom i divljem malom mestu, ispod koga su,
duboko dole, prolazili vozovi. Osim ilave, podivljale trave, koju je bilo nemogue kositi,
rasli su ovde maleno ruino grmlje tananog trnja i nekoliko zakrljalih bagremia ije je
seme nekada ovamo naneo vetar i kroz ije je tanko, providno lie sijalo sunce. Na ovom
travnatom ostrvu, koje je i s gornje strane bilo odseeno crvenim vencem stena, boravio
sam nekada kao Robinzon. To usamljeno pare nije pripadalo nikome osim onome ko bi
imao hrabrosti i pustolovnog raspoloenja da ga osvoji verui se uz strminu. Tu sam kao
dvanaestogodinjak dletom urezao svoje ime u stenu, tu sam nekad itao Kozu od
Tanenburga i sroio jednu detinjastu dramu u kojoj se govorilo o hrabrom poglavici
nekog indijanskog plemena koje se nalazilo pred propau.
Bledi, beliasti pramenovi suncem sprene trave visili su po strmom obronku,
pregrejano lie utilovke snano je i gorko mirisalo pod nepominom jarom. Ispruio
sam se po sasuenom tlu, gledajui tanano bagremovo lie kako se, gotovo neprijatno
pravilno i ljupko rasporeeno i prosvetljeno jarkim suncem, mirno ocrtava prema
tamnoplavom nebu, i razmiljao sam. inilo mi se da je ovo pogodan as da razmotrim
svoj ivot i svoju budunost.
Ali nisam bio kadar da otkrijem neto novo. Video sam jedino neobino siromatvo
koje mi je pretilo sa svih strana, neprijatno bledilo i propadanje isprobanih radosti i
dragih zamisli. Za ono to sam protiv volje morao ostaviti, za sve izgubljeno deako
blaenstvo, za sve to mi moj poziv nije pruao nadoknadu, nisam ga mnogo voleo, a
nisam mu ni dugo ostao veran. To je za mene bio samo put u svet gde u, bez sumnje,
negde moi da naem nova zadovoljstva. Kakva li bi ona mogla biti?
Moe se videti svet i zaraditi novac, nee biti potrebno pitati oca i majku pre nego
to se neto uini i preduzme, moe se nedeljom ii na kuglanje i piti pivo. Ali dobro sam
znao da su sve to sporedne stvari i da ni u kom sluaju ne predstavljaju smisao novog
ivota koji me oekuje. Pravi smisao se nalazi drugde, dublje, lepi je i tajanstveniji,
oseao sam da je u vezi sa devojkama i ljubavlju. Tu se mora kriti neko dublje uivanje i
zadovoljenje, inae bi rtvovanje deakih radosti ostalo bez smisla.
Znao sam, naravno, da postoji ljubav; video sam mnoge ljubavne parove i itao
ljubavne pesme koje su udesno opijale. A i sam sam se ve nekoliko puta zaljubljivao i u
snovima oseao poneto od one slasti zbog koje mukarac rizikuje svoj ivot i koja je
smisao njegovog delanja i stremljenja. Imao sam kolske drugove koji su ve sada ili s
devojkama i imao sam u radionici kolege koji su bez ustruavanja umeli da priaju o
nedeljnim igrankama i o prozorima sobiaka kroz koje su se nou uvlaili. Ali za mene je
ljubav jo bila zatvoreni vrt, pred ijim sam vratnicama ekao s bojaljivom enjom.
Tek poslednje nedelje, neposredno pred onu nezgodu sa dletom, dostigao me je prvi
jasan poziv, i odonda sam se nalazio u ovom nemirnom zamiljenom stanju oveka koji
se oprata, od onda mi se moj dotadanji ivot pretvorio u prolost i postao jasan smisao
budunosti. Na drugi egrt me je jedne veeri pozvao sa sobom i, dok smo se vraali
kui, ispriao mi je da zna jednu lepu curu za mene, koja jo nije imala momka i ne eli
nikog drugog do mene, a isplela mi je jedan svilen novanik koji eli da mi pokloni. Njeno
ime nije hteo da kae, jer ja u, kako je rekao, ve i sam moi da pogodim. Kad sam ja
poeo da navaljujem i zapitkujem i kad sam najzad s nipodatavanjem odbio njegove
rei, on zastade - nalazili smo se ba nad rekom, na Vodenikom mostu - i tiho ree: Ona
upravo ide iza nas. Ja se zbunjeno osvrnuh, upola se nadajui a upola strepei da sve to
ipak ne bude samo neka glupa ala. I gle, iza nas se penjala uza stepenice mosta jedna
mlada devojka iz predionice pamuka, Berta Fegtlin, koju sam poznavao jo sa asova

227
 Anna&zdls

veronauke. Zastala je, pogledala me i osmehnula se, a onda se polako zarumenela, dok joj
se celo lice nije zaarilo. Brzo sam se udaljio i krenuo kui.
Otada mi se dvaput obratila, jednom u predionici, gde smo imali neto da uradimo, a
jednom uvee dok sam iao kui, ali samo me je pozdravila i onda upitala: Ve si zavrio
posao? To je znailo da je bila voljna da zapodene razgovor; ja sam, meutim, samo
klimnuo glavom, potvrdno odgovorio i zbunjeno otiao.
U mislima sam se sad uporno bavio tom zgodom i nisam mogao da se snaem. Vrlo
esto sam s dubokom enjom sanjao o tome da volim neku lepu devojku. I eto, nala se
jedna, lepukasta i plavokosa i neto via od mene, koja je elela da je poljubim i da je
drim u naruju. Bila je visokog rasta i snana, lice joj je bilo prijatno, belo i rumeno, na
vratu su joj poigravali lepravi pramenovi kose, a pogled joj je bio prepun iekivanja i
ljubavi. Ali ja nikad nisam mislio na nju, nikad nisam u nju bio zaljubljen, nikad je nisam
neno sanjao niti sam ikada, drhtei i s licem zagnjurenim u jastuk, aputao njeno ime.
Da sam hteo, mogao sam je milovati i prisvojiti, ali mi nije bilo mogue da je potujem
niti da pred njom kleim i molim je. Pa, ta e od toga ispasti? ta da inim?
Nezadovoljan, ustadoh sa trave. Ah, proivljavao sam teke dane. to Bog ne da da
se moja godina u fabrici ve sutra svri, pa da otputujem nekud daleko odavde, da
ponem iz poetka i da sve ovo zaboravim!
eljan da makar neto uinim i da osetim kako sam iv, odluio sam da se popnem
na vrh brda, ma koliko to odavde bilo teko. Onde gore se ovek nalazi visoko nad
gradiem i vidik se prua nadaleko. Pojurio sam uz obronak do gornje stene, poeo da se
penjem opirui se i nekako se izvukao do visokog proplanka, gde se negostoljubivo brdo
zavravalo u bunju i rasutom stenju. Oznojen i zadihan prispeo sam gore, i onde, pod
slabim povetarcem na osunanoj uzviici, poeo mirnije da diem. Divlje rue su se jo
jedva drale o raljikama, precvetavajui, a umorne izbledele latice su im otpadale kad
bih u prolazu koju okrznuo. Sitne zelene kupine su rasle posvuda, a bobice im je sa
osunane strane tek poeo da obuzima prvi slabi nagovetaj metalnosmee boje. ikovi
leptiri su mirno leteli kroz tihu vrelinu i pronosili boje po vazduhu, po hajdukoj travi,
na udnom i nemom okupu se nalazilo bezbroj buba poprskanih crvenim i crnim
takicama, koje su kao automati micale dugakim, mravim noicama. S neba je ve
odavno nestao i najmanji oblaak, sve se kupalo u istom plavetnilu, otro presecano
crnim vrhovima jela sa oblinjih umovitih brda.
Na najvioj steni, gde smo u jesen kao aci uvek palili vatre, zastao sam i osvrnuo se.
Duboko dole, u dolini koja je bila do pola u senci, video sam reku kako blista i kako
zapenjena voda iskri pred vodeninim tokom, video sam, pritenjen u dubini na stari
grad i njegove mrke krovove, iznad kojih se mirno i okomito peo u vazduh plaviasti
podnevni dim sa ognjita. Tamo se nalazio dom mog oca i stari most, tamo se nalazila
radionica odakle je jedva dopirao crvenkasti odsev vatre sa vignja, a dalje nizvodno bila
je predionica, na ijem je javnom krovu rasla trava i iza ijih je svetlih okana i Berta
Fegtlin, zajedno s mnogim drugim, radila svoj posao. Ah, opet ona! Nisam eleo da
mislim na nju.
Zaviajni grad, koji sam dobro poznavao, osmehivao mi se prisno kao i uvek, a s
njim i sve bate, igralita i skroviti kutovi, zlatne brojke na crkvenom satu veselo su se
caklile pod suncem, a u sveoj tmini senovitog vodenikog kanala jasno su se ogledali
kue i drvee. Jedino sam se ja promenio, i samo je do mene bila krivica to se izmeu
mene i te slike razapela neka avetinjska koprena otuenosti. Moj ivot se nije vie
bezbedno zadovoljavao tim malenim krugom zidova, reke i ume; on je, istina, jo bio
snanim nitima vezan za ta mesta, ali nije vie bio ukorenjen i zaustavljen, nego je u

228
 Anna&zdls

talasima enje svuda zapljuskivao uzane granice i stremio ka daljini. Dok sam, obuzet
nekom neobinom tugom, gledao u dubinu, u dui mi sveano iskrsnue sve moje
skrivene ivotne nade, rei mog oca i rei voljenih pesnika zajedno s mojim sopstvenim
tajnim zavetima, i inilo mi se da je ozbiljno, ali prekrasno to u postati ovek i svesno
drati u rukama vlastitu sudbinu. I ta misao kao da odmah obasja one sumnje koje su me
morile zbog Berte Fegtlin. Neka je ona i lepukasta, neka me i voli, to nije moja stvar; ne
smem dozvoliti da mi srea tako dolazi na poklon iz devojakih ruku, pripremljena i
steena bez napora.
Podne je ve bilo blizu. Uivanje u veranju bee me prolo, pa sam zamiljeno siao
u grad peakom stazom, ispod malog eleznikog mosta, gde sam ranijih godina svakog
leta u gustim koprivama hvatao tamne maljave gusenice paunovca, pa pored
grobljanskog zida, pred ijim je vratnicama jedan mahovinom obrasli orah bacao debelu
senku. Kapija je bila otvorena i ja iznutra zauh uborenje esme. U neposrednoj blizini
nalazilo se gradsko igralite i mesto gde se o svetkovini prolea i o proslavi bitke kod
Sedana jelo i pilo, govorilo i igralo. Sad je to mesto lealo tiho i zaboravljeno pod senkom
prastarih, monih kestenova, kroz koje su jarki sunevi zraci padali na crvenkasti pesak.
Ovde dole, na osunanoj ulici uz reku, nemilosrdno je pekla podnevna ega, tu su,
du reke a naspram jarko ofarbanih kua, rasli tanuni jasenovi i javorovi, proreena
lia i ve zauteli od poznog leta. Po navici, poao sam pored vode, trudei se da
ugledam neku ribu. U kristalnoj prozirnoj reci se, dugaka i lelujava, tamo-amo povijala
gusta dlakava vodena trava, a ovde-onde, po tamnim obraslim mestima koja su mi bila
dobro poznata, videla se usamljena poneka krupna riba, lenja i nepomina, okrenuta
prema matici, dok bi iznad nje ponekad preletelo malo tamno jato belih riba. Bilo je
dobro to ovog jutra nisam otiao na pecanje, ali vazduh i voda i nain na koji se jedna
tamna stara mrena odmarala u prozirnoj vodi izmeu dva velika okrugla kamena, sve mi
je to obeavalo da u danas po podne verovatno moi neto da ulovim. Zapamtio sam to i
poao dalje, duboko odahnuvi kad sam sa bletave ulice uao kroz glavna vrata u
predsoblje nae kue, gde je bilo svee kao u podrumu.
ini mi se da e danas opet oluja, ree za rukom moj otac, koji je imao prefinjen
oseaj za vreme. Primetio sam da na nebu nema ni oblaka i da se ne osea ni daak
zapadnog vetra, ali se on osmehnuo i rekao: Zar ne osea napetost u vazduhu? Ali,
videemo.
Svakako, bilo je prilino sparno, a kanal kojim je oticala prljava voda mirisao je
snano kao u prolee kad pone da duva juni vetar. Od veranja i od udahnute ege
polako me je poeo hvatati umor, pa sedoh na verandu, licem prema bati. Ne naroito
paljivo i esto prekidan lakim dremeom, itao sam povest generala Gordona,
kartumskog junaka, a sad se i meni sve vie inilo da uskoro mora naii nepogoda. Nebo
se i dalje kupalo u najistijem plavetnilu, ali vazduh je postajao sve tei, kao da je sunce,
koje je jo uvek jasno sijalo u visini, zastrto proarenim slojevima oblaka. U dva sata
vratio sam se u kuu i poeo da spremam pribor za pecanje. Dok sam pregledao kanape i
udice, unapred sam poeo oseati prisno uzbuenje koje prua lov i bio sam u dui
zahvalan to mi je ostalo bar ovo jedno, duboko, strasno zadovoljstvo.
udnovato sparna, pritisnuta tiina onoga popodneva ostala mi je zauvek u seanju.
Odneo sam koficu za ribe niz reku do donjeg mostia koji je ve dopola bio prekriven
senkom visokih kua. Iz oblinje predionice ulo se jednolino, uspavljujue zujanje
maina, nalik na pelinji let, a od gornje vodenice svakog minuta bi zazvrjalo neprijatno i
neravnomerno kripanje krune testere. Inae je bilo sasvim tiho, zanatlije su se povukle
u hladovinu radionice, i na ulici nije bilo ni ive due. Na vodeninoj adi, neki goli vra

229
 Anna&zdls

je gacao izmeu vlanog kamenja. Pred kolarevom radionicom stajale su sirove daske
prislonjene uza zid i pod suncem isputale izvanredno snaan miris na suvotu, koji je
dopirao do mene i razgovetno se preplitao s mirisom vode koji se pomalo oseao na ribu.
I ribe su primetile ovo neobino vreme i ponaale su se udljivo. Nekoliko
crvenperki je prvih petnaest minuta stalno navaljivalo na udicu, a jedna mi je, teka i
krupna, prekinula kanap ba kada sam hteo da je uhvatim u ake. Odmah potom u ribe
ude neki nemir, crvenperke se zavukoe duboko u mulj i ne osvrui se vie na mamac, a
pri povrini se ukazae rojevi ovogodinjeg ribljeg mlada, koji su u sve novim jatima
jurili uz reku kao da bee od neega. Sve je ukazivalo na to da predstoji promena
vremena, ali vazduh je bio miran i proziran kao staklo, a na nebu nije bilo ni oblaka.
Uinilo mi se da je svakako neka loa otpadna voda oterala ribe, pa poto nisam bio
voljan da popustim, setio sam se jednog novog mesta za pecanje i krenuo prema
predionikom kanalu. Tek to sam tamo kraj upe naao zgodno mesto i razastro svoje
stvari, a na jednom stepeninom prozoru fabrike zgrade pojavi se Berta, pogleda ovamo
i mahnu mi. Napravio sam se da je ne vidim i nagao se na svoju pecaljku.
Voda koja je tekla ozidanim kanalom bila je tamna, video sam kako se u njoj talasavo
ogledaju treptavi obrisi moje prilike u sedeem poloaju, s glavom meu stopalima.
Devojka koja je jo stajala gore na prozoru, pozvala me je, ali ja sam nepomino zurio u
vodu i nisam okretao glavu.
Od pecanja nije bilo nikakve vajde; i ovde su ribe urno tumarale okolo kao da ih
gone neki hitni poslovi. Zamoren olovnom toplotom, ostao sam da sedim na niskom zidu,
nita vie ne oekujui od ovoga dana i elei da je ve vee. Iza mene se u dvoranama
predionice ulo veito zujanje maina, voda u kanalu je tiho umei pljuskala vlane
zidove obrasle mahovinom. Bio sam obuzet nekom pospanom ravnodunou i ostao
sam da sedim samo zato to sam bio odvie trom da smotam kanap.
Iz tog lenjeg dremea prenuo sam se posle oko etvrt sata, najednom obuzet
oseanjem brige i duboke nelagodnosti. Neki nemirni pramen vetra zbijeno se i protiv
volje vrteo oko sebe, vazduh je bio gust i imao otuan ukus, nekoliko lasta je uplaeno
letelo nad samom vodom. Zavrte mi se u glavi, pa pomislih da me je moda uhvatila
sunanica; voda kao da je snanije mirisala i neko neprijatno oseanje, kao da dolazi iz
stomaka, poe da mi obuzima glavu i da mi nateruje znoj na elo. Izvukoh kanap da bih
osveio ake vodenim kapljicama i poeh da skupljam svoj pribor.
Kad sam ustao, video sam kako se ispred predionice praina kovitla u malim
razigranim oblacima, pa onda iznenada polete uvis i skupi se u jedan jedini oblak;
visoko gore u nemirnom vazduhu ptice su beale kao sumanute, a odmah potom sam
video kako je nad dolinom nizvodno vazduh pobeleo kao od neke guste vejavice.
Najednom zahladne, vetar se na prepad srui na mene, istre mi kanap iz ruke, ponese
mi kapu i stade me udarati u lice kao pesnicama.
Beli vazduh, koji je jo od maloas stajao nad dalekim krovovima, najednom me
okrui, hladan i nanosei bol, voda u kanalu zaprka uvis kao pod brzim udarcima
vodenikog toka, kanap potonu i nestade, i oko mene, huno i ruilaki, zatopta i zaurla
neki beli haos, udarci mi stadoe pogaati glavu i ruke, zemlja zaprka po meni, pesak i
parad drveta uskovitlae se po vazduhu.
Sve je to bilo nerazumljivo za mene; jedino sam oseao da se zbiva neto strano i da
mi preti opasnost. Jednim skokom sam se naao pred upom i uleteo u nju slep od
iznenaenja i straha. Uhvatih se za jedan gvozdeni nosa pa nekoliko asaka prestajah
oamuen i bez daha, obuzet vrtoglavicom i ivotinjskim strahom, dok malo-pomalo ne

230
 Anna&zdls

poeh da shvatam. Bila je to neka paklena oluja kakvu nikada nisam video niti smatrao
moguom, a u visini se razlegalo as bojaljivo as divlje hujanje, na ravan krov nada
mnom i na zemlju pred ulazom poeo je u gustim gomilama da pada beo i krupan grad,
debela zrna lea stadoe ulaziti i kotrljati se sve do mojih nogu. Huka grada i vetra bila je
strahovita, kanal se mahnito penuao dok su mu se nemirni talasi propinjali i survavali
niz zidove.
Video sam u istom minutu kako kroz vazduh lete daske, indra s krova i granje, kako
padaju kamenje i parad maltera, i kako ih smesta zasipa i prekriva gusti ledenih zrna;
uo sam nero nalik na brzo ekianje od koga su se crepovi lomili i stropotavali, staklo
prskalo, oluci se ruili.
U tom trenutku, pojavio se neko u lepravoj haljini, trei iz fabrike preko dvorita
pokrivenog ledom, nagnut prema oluji. Ta prilika se borila i teturala, pribliavajui mi se,
iskrsavajui iz stranog potopskog komeanja. Ula je u upu, potrala prema meni, i
pred samim mojim oima, bolno se osmehujui, zatreperilo je jedno smireno, strano a
poznato lice s krupnim oima punim ljubavi, tihe tople usne potraie moje i stadoe me
ljubiti dugo, bez daha, nezasito, ruke se obavie oko mog vrata, a plava vlana kosa se
pripi uz moje obraze, i dok je svud okolo gradobitna bura potresala svet, mene jo jae i
strasnije obuhvati nema bura ljubavi, puna strepnje.
Sedeli smo na gomili dasaka, ne govorei, zagrljeni; ja sam bojaljivo i zaueno
milovao Bertinu kosu i pripijao usne uz njena snana, krupna usta, njena toplina me je
slatko i bolno obuzimala. Sklopio sam oi, a ona mi je privila glavu na svoje uzburkane
grudi, u svoje krilo, i blago mi i bojaljivo milovala lice i kosu.
Kad sam otvorio oi, prenuvi se od blage nesvestice, ugledao sam nad sobom njeno
ozbiljno, snano lice kako zrai setnom lepotom, a njene oi su me zaneseno posmatrale.
Sa njenog svetlog ela je, polazei od zamrene kose, tekla uzana pruga svetlocrvene krvi
preko celog lica, pa sve do vrata.
ta je? ta se desilo?, uzviknuo sam uplaeno.
Ona mi se jo vie unese u lice i slabo se osmehnu.
ini mi se da je doao smak sveta, rekla je tiho, a tutnjanje i huka nepogode
zagluie njene rei.
Tee ti krv, rekoh.
To je od grada. Nita opasno! Plai li se?
Ne. A ti?
Ja se ne plaim. Ali, sluaj, sad e se ceo grad sruiti. Reci, zar me nimalo ne voli?
utao sam i opinjeno gledao u njene krupne, jasne oi pune tune ljubavi, i dok sam
je gledao i dok su joj usne otealo i neutolivo poivale na mojima, video sam i tanuan
mlaz svetlocrvene krvi koji je tekao niz belu, sveu kou. Iako su mi ula bila oamuena
od opijenosti, moje srce je teilo da pobegne i oajno se opiralo da bude oteto ovako na
prepad i protiv moje volje. Uspravih se i ona u mom pogledu proita da je saaljevam.
Izmakla se i pogledala me kao da se ljuti, a kad joj ja, popustivi navali sauea i
zabrinutosti, pruih ruku, ona je epa obema akama, zagnjuri lice u nju, klonu na
kolena i poe da plae, a preko moje uzdrhtale ruke potekoe njene tople suze. Zbunjeno
sam oborio pogled ka njoj: glava joj je, tresui se od jecanja, leala na mojoj aci, a na
ramenu su joj nemirno i meko poigravali pramenovi kose. Oh, da je to neka druga, proe
mi estoko kroz glavu, neka koju bih zaista voleo i kojoj bih mogao predati svoju duu,
kako bih onda rado uronio zaljubljenim prstima u tu slatku kosu, kako bih ljubio ovaj

231
 Anna&zdls

beli vrat. Ali krv mi se bee smirila, i pekao me je i muio stid to tu pred mojim nogama
klei devojka kojoj nisam bio voljan da predam svoju mladost i svoju gordost.
Sve to sam doiveo kao celu zaaranu godinu i to mi i danas jo, sa stotinom malih
poriva i pokreta, ivi u seanju kao neki veliki vremenski razmak, sve to je u stvarnosti
trajalo svega nekoliko minuta. Svetlost iznenada provali, komadii plavoga neba vlano
zasijae s nevinom pomirljivou, i najednom, kao da je noem odrezano, tutnjanje oluje
se prekide i okrui nas udna, neverovatna tiina.
Kao iz neke fantastine peine iz snova, izaoh iz upe u dan koji se vratio, udei se
to sam jo iv. Pusto dvorite je gadno izgledalo, zemlja je bila razrovana kao da su je
izgazili konji, svuda su leale gomile krupnog ledenog zrnevlja, moj pribor za pecanje je
nestao, a ni kofice za ribe nije vie bilo. U fabrici je sve zamorilo od ljudi, kroz bezbroj
razbijenih okana video sam komeanje po dvoranama, a u tom trenutku su i na sva vrata
nagrnuli radnici. Tle je bilo zasuto srom i izlomljenim crepovima, jedan dugaak limeni
oluk se otrgao i koso ulubljeno visio do pola zgrade.
Tog trenutka zaboravih sve to je tek bilo prolo i obuze me jedino divlja i plaljiva
radoznalost da vidim ta se to u stvari desilo i koliko je zla nanela nepogoda. Svi oni
razbijeni prozori i crepovi sa fabrike u prvi mah su izgledali strano i neuteno, ali na
kraju krajeva sve to ipak nije bilo toliko uasno i nije bilo sasvim u skladu sa strahovitim
utiskom koji je oluja ostavila na mene. Odahnuo sam sa olakanjem, a i donekle udno
razoaran i otrenjen: kue su stajale kao i pre, i sa obe strane doline jo su se dizali
bregovi. Ne, svet nije propao.
Meutim, kad sam izaao iz fabrikog dvorita, preao preko mosta i uao u prvu
ulicu, nesrea je ipak poela dobijati gori izgled. Uliica je bila pokrivena srom i
slomljenim prozorskim kapcima, dimnjaci su se poruili i povukli za sobom itave delove
krovova, pred svim kapijama su stajali ljudi, preneraeni i jadikujui, ba kao to sam
viao na slikama opsednutih i opljakanih gradova. Nanosi kamenja i granja zakravali
su put, svi prozori su zjapili zasuti krhotinama i rbinama, batenske ograde su leale na
tlu ili su lupkarajui visile preko zidova. Roditelji su traili izgubljenu decu, prialo se
kako je grad poubijao ljude na njivama. Pokazivali su komade grada velike kao talire i jo
vee.
Jo sam bio suvie uzrujan da bih poao kui i pogledao tetu u sopstvenom domu i
bati, a nije mi padalo na pamet da bi me moji mogli traiti, jer mi se nita nije desilo.
Reio sam da jo malo proetam van grada, umesto da se sapliem o ove olupine, i
primamljivo mi se javi u svesti moje omiljeno mesto, stara poljana kraj groblja na kojoj
su se odravale sveanosti i pod ijim sam drveem slavio sve velike svetkovine svojih
deakih godina. Zaueno sam se setio da sam pre jedva etiri ili pet sati proao onuda,
vraajui se kui sa stenja; inilo mi se da je otada prolo ko zna koliko vremena.
I tako sam krenuo natrag niz ulicu, pa preko donjeg mosta; uz put sam kroz jednu
batu izmeu kua video na crkveni toranj od crvenog peara kako stoji neokrnjen, a i
gimnastiki dom je bio gotovo neoteen. Malo dalje je usamljena stajala jedna stara
gostionica, iji sam krov jo izdaleka prepoznao. Stajala je kao i obino, ali je izgledala
udno promenjena, i ja nisam odmah shvatio zato. Tek kad sam se napregao da se tano
setim, dolo mi je do svesti da su pred gostionicom uvek rasle dve visoke topole. Tih
topola vie nije bilo. Jedan odvajkada prisan prizor bio je razoren, jedno drago mesto
oskrnavljeno.
U meni tad iskrsnu gadna slutnja da je propalo i mnogo vie, neto jo plemenitije.
Najednom sam, stegnuta grla od tog otkria, osetio koliko volim zaviaj, koliko moje srce

232
 Anna&zdls

i moje blagostanje zavise od svih tih krovova i tornjeva, mostova i uliica, od drvea,
bata i uma. Obuzet novim uzbuenjem i zabrinutou, poao sam bre i najzad se
naao preko, pred prostorom na kome su se odravale sveanosti.
Tu sam zastao i video kako mesto mojih najdraih uspomena lei neizrecivo
opustoeno i potpuno upropaeno. Stari kestenovi, pod ijom smo senkom slavili i ija
je stabla jedva moglo da obuhvati nas troje ili etvoro aka, leali su polomljeni, naprsli,
iupani zajedno s korenjem i povaljeni, tako da su u zemlji zjapile jame velike kao kua.
Ni jedan jedini nije vie stajao na svom mestu i to je izgledalo kao neko strahovito
razbojite; a i lipe i javori behu popadali, drvo uz drvo. Ceo prostrani umarak pretvorio
se u ogromnu gomilu polomljenog granja, prosutih stabala, korenja i busenova zemlje,
poneka snana debla su jo stajala, ali bez kronje, prelomljena i zavinuta, pokazujui
tisue belih, golih ocepaka.
Bilo je nemogue krenuti dalje: i livada i put bili su u visini kue zakreni spletom
stabala i ostataka drvea, a onde gde sam od najranijih deakih dana znao samo guste
svete senke i visoka kronjata svetilita - onde je iznad pustoi zurilo prazno nebo.
inilo mi se da sam i sam sa svim tajnim korenima iupan i izbljuvan na neumoljivu
svetlost dana. Danima sam tumarao okolo i nisam vie naao nijednu umsku stazu,
nijedan prisni kut pod hladovinom oraha, nijedan hrast po kome sam se verao kao
deak, oko grada su nadaleko i nairoko leale samo krhotine, jame, itavi delovi uma
oboreni, pokoeni poput trave, leevi drvea sa golim korenjem optuujii okrenutim
prema suncu. Izmeu mene i moga detinjstva otvorila se neka provalija, i moj zaviaj nije
vie bio onaj stari. Ljupkost i nerazumnost minulih godina spadoe sa mene, i ja ubrzo
potom napustih grad, da postanem ovek i da se uhvatim u kotac sa ivotom ije su me
prve senke okrznule onih dana.
(1913)

233
 Anna&zdls

PIKTOROV PREOBRAAJ

Tek to je stupio u raj, Piktor je zastao pred jednim drvetom koje je istovremeno bilo i
ovek i ena. Pozdravio ga je sa dubokim potovanjem i upitao: Da li si ti drvo ivota?
Ali kada je umesto drveta htela da mu odgovori zmija, okrenuo se i nastavio dalje. Sav se
pretvorio u oko i sve mu se veoma dopadalo. Sasvim jasno je primetio da se nalazi u
zaviaju i na izvoru ivota.
I ponovo je ugledao drvo, koje je istovremeno bilo i Sunce i Mesec.
Opet je upitao: Jesi li ti drvo ivota?
Sunce mu je klimnulo glavom i nasmejalo se, Mesec je klimnuo glavom i osmehnuo
se.
Najarobnije cvee, raznovrsnih boja i svetlosti, posmatralo ga je mnogobrojnim
oima i licima. Neko ga je pozdravljalo i smejalo se, neko ga je pozdravljalo i smekalo se,
drugo ga nije pozdravilo i nije se nasmejalo; utalo je zaneseno, povueno u sebe,
opijeno sopstvenim mirisom. Neki cvetovi su pevali ljubiastu pesmu, drugi su pevuili
tamnoplavu uspavanku, neki su imali velike plave oi, a drugi su ga podseali na prvu
ljubav. Jedno cvee je mirisalo na batu iz detinjstva i njegov slatki miris je bio umilan
kao glas njegove majke, a jedno drugo mu se osmehivalo i prualo mu svoj dugaki
savijeni crveni jezik.
Liznuo ga je, imao je jak i divlji ukus, ukus smole i meda, ali i ukus poljupca ene.
Meu svim tim cveem, stajao je Piktor prepun enje i radosne zebnje. Srce mu je
udaralo teko, udaralo jako kao da je zvono i enjivo gorelo za nepoznatim u udesnom
predoseanju svoje elje.
Piktor je video i pticu kako sedi u travi i bleti od boja, izgledalo je da lepa ptica
poseduje sve boje koje postoje. Upitao je lepu arenu pticu: O ptico, gde se nalazi
srea?
Srea, govorila je lepa ptica i smejala se svojim zlatnim kljunom, srea je, o
prijatelju, svuda, na planini i u dolini, u cveu i kristalu.
Posle ovih rei, pria radosno protrese svoja pera, istegnu vrat, zamahnu repom,
zatrepta oima, nasmeja se jo jednom i osta da lei nepokretna, u travi se sve umiri, ali
gledaj: ptica je sada postala veliki areni cvet, pera listovi, a kande korenje. U blistavom
sjaju boja, usred plesa, postala je biljka. Piktor je ovo zadivljeno gledao.
Odmah za tim pokrenula je ptica-cvet svoje listove i pranike, nestalo je korenja,
lagano je zadrhtala, lagano se izvijala nagore i postala je blistavi leptir koji je lebdeo i
ljuljukao se, bez teine i bez svetla, ozarenog lica. Piktor je irom otvorio oi.
Taj novi leptir, taj radosni ptica-cvet-leptiri ozarenog obojenog lica, leteo je ukrug
oko zadivljenog Piktora, svetlucao na suncu, neno kao pahuljica se spustio na zemlju i
ostao da lei pored Piktorovih nogu, malo podrhtavao blistavim krilima, a uskoro se
preobratio u obojeni kristal sa ijih ivica je sijalo crveno svetio. udesno lepo je svetleo
iz trave i bilja, sjajno kao sveana zvona, taj plemeniti kamen. Ali inilo se da ga zaviaj
zove, unutranjost zemlje; brzo se smanjivao i pretio da se zarije u nju.
Savladan nadmonom eljom, Piktor je posegao za kamenom koji je nestajao, i
privio ga uz sebe. Drhtao je i gledao njegov magini sjaj i inilo mu se da mu slutnju
blaenstva isijava direktno u srce.

234
 Anna&zdls

Iznenada, jedna zmija, uvijena oko grane jednog izumrlog drveta, proitala mu je
direktno u uvo: Kamen moe da te pretvori u ta god eli. Brzo mu reci elju pre nego
to bude kasno.
Piktor se zaprepastio i uplaio da e propustiti sreu. Brzo je izrekao elju i
pretvorio se u drvo. Odavno je eleo da bude drvo, jer ono mu se inilo potpuno
spokojno, snano i plemenito.
I Piktor je postao drvo. Rastao je sa korenjem u zemlji, istezao se u visinu, iz
njegovog tela su izbijale grane i lie. Bio je veoma zadovoljan. Usisavao je svojim
tananim ednim ilicama snagu iz dubine hladne zemlje i prenosio je preko lia u
visoko plavetnilo. U njegovoj kori su boravile bubice, pod njegovim nogama su leali zec
i je, a grane su bile prepune ptica.
Drvo Piktor je bilo sreno i nije brojalo godine koje su prolazile. Prolo je mnogo,
godina pre nego to je primetilo da njegova srea nije potpuna. Postepeno je uio da
drvo - oima gleda. Konano je progledao i postao tuan.
Naime, primetilo je da se oko njega u raju skoro sva bia esto preobraavaju, kao
da sve plovi u arobnoj reci preobraenja. Videlo je kako drvo postaje dragi kamen ili
odlee kao blistava cvrkutava ptica. Gledalo je kako pored njega drvee iznenada
jednostavno nestaje: jedno je videlo kako istie kao izvor, drugo je postalo krokodil, a
jedno je radosno i mirno, potpuno zadovoljno, poelo da pliva kao riba i da u novom
obliku trai novu igru. Slonovi su zamenjivali svoje odore sa stenama, irafe svoje oblije
sa cveem.
A ono samo, drvo Piktor, ostajalo je uvek isto, vie nije moglo da se preobrazi.
Otkada je to saznalo, srea je lagano iezavala; poelo je da stari, postajalo sve
umornije, izgledalo ozbiljnije i zabrinutije, ba kao to se i primeuje kod mnogo starog
drvea. Ali i kod konja, kod ptica, kod ljudu i kod svih bia, svakodnevno se moe
primetiti: ako ne poseduju dar za preobraaj, s vremenom zapadaju u setu i umalost i
njihova lepota biva izgubljena.
Jednog dana u tom delu raja se nala mlada devojka u plavoj haljini. Prolazila je
ispod drvea, pevala i igrala i do sada nije nikada razmiljala da sebi poeli dar za
preobraaj.
Poneki pametni majmun bi se nasmejao, poneki bun bi je pomilovao svojim
izdankom, poneko drvo bi joj dobacilo cvet, orah ili jabuku, ali ona na to nije obraala
panju.
Kada je drvo Piktor ugledalo devojku, obuzela ga je ogromna enja, potreba za
sreom kakvu do tada jo nije osetilo, a istovremeno ga je zaokupilo duboko
razmiljanje, jer mu se inilo da mu vlastita krv dovikuje: Seti se. Seti se u ovom asu
celog svog ivota, nadi smisao inae e biri prekasno i srea ti vie nikada nee doi.
Podsetilo se na svoj dolazak, na godine koje je provelo kao ljudsko bie, na postupke po
dolasku u raj i posebno na trenutak pre nego to je postalo drvo, taj udesni trenutak
kada je imalo u rukama arobni kamen. Tada, kada nije svaki preobraaj bio mogu,
ivot je u njemu plamteo kao nikada do tada. Mislilo je na pticu koja se tada smejala, na
drvo koje je bilo i Sunce i Mesec; obuzela ga je slutnja da je tada neto propustio, neto
zaboravio i da zmijin savet nije bio dobar.
Devojka je ula utanje lia drveta Piktora, pogledala je nagore i osetila sa
iznenadnim bolom u srcu da se u najskrivenijoj unutranjosti njenog bia neto budi,
neke nove misli, nove udnje, novi snovi. Privuena nepoznatom snagom, sela je ispod
drveta. inilo joj se usamljeno, usamljeno i tuno; a pri tome lepo, uzbudljivo i plemenito

235
 Anna&zdls

u svojoj ucveljenosti, a pesma njegove tiho umee kronje zvuala je omamljujue.

Naslonila se na veliko hrapavo stablo, osetila njegove drhtaje, i iste te drhtaje osetila u
svom srcu; na nebu njene due pojavili su se oblaci, a iz oiju su polako padale teke
suze. ta sve to znai? Zato se mora toliko patiti? Zato srce eli da raznese grudi i da se
pretopi u njega, u tog lepog usamljenika?
Drvo je neujno drhtalo do korenja i svom silom skupljalo ivotnu snagu u arkoj
elji da se sjedini sa devojkom. Ah, zato je dozvolio da ga zmija prevari i da sebe zauvek
odredi kao drvo? Kako je samo bio slep i nepromiljen! Je li mogue da toliko nita nije
znao, da li mu je tako strana bila tajna ivota? Ne, verovatno je nekada nejasno oseao i
predoseao - ah, i sa tugom i dubokim razumevanjem mislio sada o drvetu koje se
sastojalo od ene i mukarca.
Preletela je ptica, crvena i zelena ptica, lepa i slobodna ptica, preletela je u luku.
Devojka je videla pticu, videla je i da joj je neto ispalo iz kljuna, svetlelo je crveno kao
krv, crveno kao oganj, palo je meu zeleno bilje, bletalo med biljem duboko prisno,
njegova crvena svetlost je glasno mamila, devojka se sagla i podigla crveno. Bio je to
kristal, mrkocrveni alem-kamen, a gde je on, tu tame ne moe biti.
Kratko je devojka drala kamen u svojoj beloj ruci i ve joj se ostvarila elja kojom je
ispunila svoje srce. Lepotica se odmakla, spustila se na zemlju i sjedinila sa drvetom, iz
njegovog debla je pokrenula svoje jake i mlade grane i brzo rasla, nagore, ka njemu.
I sada je sve bilo dobro, svet je ponovo bio savren i tek sada je pronaen raj. Piktor
vie nije bio staro ucveljeno drvo, sada je glasno pevao Piktoria, Viktoria.
Bio je preobraen. Kako je ovoga puta doiveo pravi, veiti preobraaj, i kako je od
jedne polovine postao celina, od tog asa je mogao da se preobraava koliko ga je volja.
Reka postanka stalno je tekla njegovom krvi, arobna reka preobraanja, svakoga sata je
imao udela u izboru stvaranja.
Bio je srnda, bio je riba, bio je ovek i zmija, oblak i ptica. Ali u svakom obliiju je
bio potpun, bio je par, imao je Mesec i Sunce, mukarca i enu u sebi, proticao je kao reka
blizanac kroz zemlje i stajao kao dvostruka zvezda na nebu.
(1922)

236
 Anna&zdls

TA JE PESNIK VIDEO JEDNE VEERI

U smiraj jednog arkog julskog dana, negde na jugu, u plavetnilu letnjih isparenja inilo
se da pleu ruiasti vrhovi planina, na poljima su od zapare kljuali zreli plodovi,
uspravan i ohol razmetao se kukuruz svojim velikim klipovima, penica je na veini polja
ve bila ponjevena, a na gustu branjavu prainu na glavnom putu sa polja i iz bata
spustio se sladak miris mnogobrojnih cvetova. U gustom zelenilu zemlja je vraala
dnevnu vrelinu. Seoski krovovi su isijavali toplotu zlatnim sjajem u poetak sumraka.
Uarenim putem, ljubavni par je hodao iz jednog sela u drugo, koraali su sporo i
bez cilja, odlaui rastanak, as razdvojeni, s rukom u ruci, as zagrljeni, rame uz rame.
Bezbrino i skoro lebdei, blistali su u laganoj letnjoj odei, u belim cipelama, gologlavi,
preputeni ljubavi i laganoj veernjoj groznici. Devojino lice je bilo belo, kao i vrat,
mukarac je bio preplanuo od sunca, oboje su bili vitki i uspravni, oboje lepi, i oboje su u
ovom trenutku oseali kao da ih pokree i vodi samo jedno srce, a bili su tako razliiti i
daleki. Bio je to as kada bi prijateljstvo da se pretvori u ljubav, kada jedna igra hoe da
postane sudbina. Oboje su se smeili, oboje su bili ozbiljni, skoro tuni.
U ovo vreme nikoga nije bilo na putu izmeu dva sela, seljaci su odavno zavrili
radove na polju. U blizini jedne seoske kue koja je blistala izmeu drvea kao da se jo
naziralo sunce, zaljubljeni se zaustavie i zagrlie. ovek je neno poveo devojku ka ivici
puta, ka jednom niskom zidu, na koji su seli da bi ostali jo malo jedno uz drugo, da ne bi
uli u selo meu ljude, da bi odloili taj poslednji komad zajednikog puta. Nepokretno i
utei sedeli su ispod jedne loze, meu karanfilima; kroz prainu i mirise do njih su
dopirali amor iz sela, igra dece, poziv neke majke, muki smeh, ak i jedan stari klavir,
udaljen i bojaljiv. Sedeli su bez rei, naslonjeni jedno na drugo, zajedno su oseali
kronju koja je tamnela iznad njihovih glava, mirise koji su lutali oko njih i topli vazduh
koji je podrhtavao u prvoj slutnji rose i sveine.
Devojka je bila mlada, veoma mlada, lepa, vitka i otmena, gipkog vrata koji se izvijao
iz lagane haljine; ruke su joj bile duge i graciozne, a ake nene i bele. Volela je svog
prijatelja, verovala je da ga mnogo voli. Znala je puno o njemu i dobro ga je poznavala,
bili su prijatelji dugo vreme. esto bi se za trenutak setili svoje lepote i svog pola i ljubili
se kratko, kao u igri, neno se drei za ruke. On je bio njen prijatelj, ali i njen
savetodavac i ovek od poverenja, bio je stariji i mudriji i samo bi povremeno nad.
njihovim prijateljstvom zaiskrilo neto kao slabana munja na nebu njihovog
prijateljstva, podseajui ih da meu njima ne postoji samo poverenje i drugarstvo nego
i sujeta, elja za osvajanjem, blago slatko neprijateljstvo i uzajamna seksualna
privlanost. Sada je sve to sazrelo, buknuo je novi plamen.
I mukarac je bio lep, ali nije imao njenu mladost i sveinu. Bio je dosta stariji od nje,
iskusio je ljubav i sudbinu, doiveo je brodolom i ponovnu plovidbu otvorenim morem.
Na njegovom tamnom mravom licu bili su ispisani ozbiljnost i samopouzdanje, a
sudbina mu je borama obeleila elo i obraze. Ali te veeri je njegov pogled bio nean i
posveen. Njegova ruka igrala se devojinom rukom, lagano i blago je milovala njene
miice i potiljak, preko ramena i grudi, kratkim i titravo nenim dodirima. I dok su mu u
tihom sumraku njena usta dolazila u susret sa skrivenim iekivanjem i dok se nenost
pretvarala u gladnu strast, on se seao da su i mnoge druge ovako zaljubljene koraale
uz njega u letnje vee i da su na drugim rukama, na drugoj kosi, oko drugih ramena i
bokova njegovi prsti preli iste nene staze, znao je da u ovome ima veliko iskustvo i da
je veoma vet, da ponavlja ve doivljena iskustva, znao je da to to osea u ovom

237
 Anna&zdls

trenutku nije bilo ono to je oseala devojka; bilo je lepo i neno, ali vie nije bilo novo ni
nepoznato, nije bilo prvo doivljeno i neprikosnoveno.
Mogu da okusim i ovo pie, razmiljao je, i ono je slatko, i ono je udesno, moda
umem bolje da volim ovaj mladi cvet, mnogo lepe, vie znalaki i nenije od nekog
mladia i nego to sam i sam mogao pre deset ili petnaest godina. Mogu da je povedem
preko praga prvog iskustva s vie nenosti, znanja i radosti, mogu da uivam u ovom
blistavom, plemenitom vinu s vie otmenosti i zahvalnosti nego bilo koji mladi. Ali neu
moi da sakrijem da posle opijenosti dolazi zasienje i posle prvog zanosa neu moi da
glumim ljubavnika kakvog ona sanja, veno opijenog. Gledau je kako drhti i plae, biu
hladan i potajno nestrpljiv. Bojau se trenutka, ve se bojim trenutka kad e otvoriti oi i
shvatiti da je arolija prola, da njeno lice nije vie cvet, i tada e se naglo izobliiti u
uasu svog izgubljenog devianstva.
utali su, sedei na zidu okrueni procvetalim raslinjem, priljubljeni jedno uz drugo,
oseajui na trenutke slatku jezu i elju da se ponovo zagrle. Izgovarali su tek poneku
re, detinjasto tepajui; ljubavi - zlato - devojice - da li me voli?
Tada je iz kue iji je odsjaj u tami kronje poeo da bledi izala jedna devojica od
moda deset godina, bosa, vitkih preplanulih nogu, u tamnoj haljinici i tamne duge kose
oko bledog lica. Stidljivo i neodluno im se pribliila, kao da se igra, s konopcem za
preskakanje u ruci, dok su mala stopala neujno prelazila put. Usporavajui korak, opet
kao da se igra, ila je pravo ka zaljubljenom paru. Kad je stigla do njih, izgledalo je da nije
voljna da produi, da je neto privlai da ostane ba na tom mestu, kao to lepa kata
privlai nonog leptira. Tiho je otpevala svoj pozdrav: Dobro vee. Sa zida je devojka
veselo otpozdravila, a mukarac ljubazno doviknuo: ao, draga moja.
Devojica je prola polako, nevoljno i neodluno, a nakon pedesetak koraka je stala,
okrenula se i vratila, ponovo prola pored zaljubljenog para, pogledala stidljivo prema
njima i, smeei se, nestala u bati svoje kue.
Kako je ljupka!, rekao je mukarac.
Prolo je neko vreme, sumrak je lagano prelazio u polumrak i devojica je ponovo
izala iz batenske kapije. Zaustavila se za trenutak, kriom osmotrila put, zid, lie loze i
zaljubljeni par. Onda je potrala uzbrdo hitrim bosim nogama, prola pored para i opet
se trei vratila, stigla do batenske kapije, zaustavila se za trenutak i jo jednom, dva
puta, tri puta, ponovila svoju usamljenu trku.
Zaljubljeni su je utke posmatrali kako tri gore-dole, kako joj kratka tamna suknja
lepra oko vitkih nogu. Oseali su da je ova trka namenjena njima, da iz njih izbija
arolija i da je devojica u svom detinjem snu naslutila ljubav i nemu opijenost ula.
Sada se trka pretvorila u ples. Devojica se pribliavala njiui se i menjajui korak.
Usamljena mala figura igrala je te veeri na beloj stazi. Njen ples je bio zakletva, taj
detinji ples je bio pesma i molitva za budunost i za ljubav. Ozbiljna i posveena igri
priloila je svoju rtvu, pribliavajui se i udaljavajui se lagano, da bi se na kraju
ponovo izgubila u tami vrta.
Mi smo je opinili, rekla je zaljubljena devojka. Osetila je ljubav.
Njen prijatelj je utao. Razmiljao je: u bezazlenom zanosu svoje igre ta devojica je
moda uivala u lepoti potpunije nego to e joj ikada biti omogueno da doivi; moda
smo i nas dvoje ve osetili najlepi deo i najintimnije dubine nae ljubavi, a ono to tek
treba da doe samo je bezukusni talog.
Ustao je i pomogao svojoj prijateljici da sie sa zida.

238
 Anna&zdls

Treba da krene, rekao je, ve je kasno. Otpratiu te do raskrsnice.

Hodali su zagrljeni do raskrsnice. Na rastanku su se strasno ljubili, nisu mogli da se
odvoje, polazili su i vraali se, ponovo se grlili i opet se ljubili, ali im ti poljupci nisu
donosili radost nego samo sve jau e. Devojka se udaljavala hitrim korakom, njen
prijatelj ju je dugo pratio pogledom. I u tom trenutku prolost se pojavila pred njim,
suoio se sa onim to je ve proiveo: neki drugi rastanci i veernji poljupci, druge usne i
druga imena. Obuzela ga je tuga i lagano je krenuo nazad. Iznad drvea su se ve pojavile
zvezde.
Te noi u kojoj nije zaspao, dugo je razmiljao:
Uzaludno je ponavljati proivljeno. Mogao bih da volim jo mnogo ena, moda jo
mnogo godina; moje oi bi bile sjajne, moje ruke nene i moj poljubac uzvraen. Ali posle
toga se treba rastati. Danas bi se rastanak dogodio mojom voljom, sutra u to uiniti
poraen i oajan. I odricanje koje je danas pobeda bie samo sramota. Zato moram da se
odreknem odmah i odmah da se oprostim.
Danas sam mnogo nauio, ali ima jo mnogo toga da uim. Moram da uim od one
devojice koja nas je razneila svojom igrom. Kada je jedne veeri videla zaljubljeni par,
u njoj se probudila ljubav. Jedan talas koji je stigao pre vremena, jedan uzdrhtali i
radosni predoseaj zadovoljstva razlio se njenim venama i ona je poela da igra jer jo
uvek ne zna da voli. Ja moram da nauim da igram, da udnju za zadovoljstvom pretoim
u muziku, ulnost u molitvu. Tada u moi zauvek da volim, neu morati uzaludno da
ponavljam ono to sam ve proiveo. To je put kojim elim da idem.
(1924)

239
 Anna&zdls

Volker Mihels

IVI SAMO ONAJ KOJI VOLI

Ljubavne prie Hermana Hesea

Petina svih pria Hermana Hesea su ljubavne, a skoro desetinu ukupne njegove lirike
sainjavaju ljubavne pesme. Ono to je karakteristino za ove prie jeste da su sve
nastale u prvoj polovini pievog ivota i esto predstavljaju autobiografske uspomene i
okolnosti.
Heseove prikaze, pisao je Valter Ratenau 1904. godine, proima ton istinskih
oseanja i misli, poznatije i vetije obnovljenih i oplemenjenih. Ovo zapaanje je bila
recenzija knjige koju je budui ministar spoljnih poslova Vajmarske Republike napisao
tokom svog ivota, a koja se odnosi na Heseov prvi roman, Peter Kamencind, i moe se na
poseban nain preneti i na njegove ljubavne prie. Jer, kako je sve pozitivno u ivotu, a
posebno poimanje ljubavi, do neprepoznavanja zloupotrebljeno, tako moramo ovde, kao
i svuda gde naa oseanja, njihove padove i uspon na autentian nain elimo da ponovo
pronaemo, prepustiti re umetniku koji e voenje sadraja regenerisati kroz
prikazivanje, opisivanje iz prve ruke, a pri tome e prividni poznavaoci na neki nain rei
da to jo nikada nije reeno i time njegovu prvobitnu snagu i dostojanstvo ponovo uiniti
verodostojnim.
Za pisca kao to je Herman Hese, kome mata i mogunost doivljavanja nisu bili
nita drugo do uobliavanje ljubavi, spektar toga ta sve moe da znai ljubav je naravno
mnogo vei od onoga ta se obino pod tim podrazumeva. Njegov celokupni rad nastao
je iz takvih impulsa: njegovi romani, prie, pesme, razmatranja, liste seanja, takoe i
hiljade knjievnih rasprava, odgovori na pisma italaca, ali i njegovi akvareli, koje je kao
izjave ljubavi prikazao u Tesinu, svojoj domovini po izboru, i jo konkretnije: njegovo
viedecenijsko staranje o emigrantima, kolegama izbeglicama, kako za vreme, tako i
nakon oba svetska rata.
ivot ima smisao jedino kroz ljubav, napisao je 1956. jednoj itateljki, ,,a to znai:
ukoliko je vea naa sposobnost da pruamo ljubav, toliko vie smisla e imati na ivot.
Pored ovog socijalnog naina ispoljavanja ljubavi, postoji i onaj lini i partnerski, iji
su uspeh ili stradanje po pravilu vrlo usko povezani s neim drugim. to su lini odnosi
ispunjeniji, to se manje mora kompenzovati i sublimirati na neki drugi nain. Ipak,
ostvarenje elja i srea po pravilu ostaju u domenu samodovoljnosti i nemi, dok su
neuspeh i nesrea skloni objavljivanju. Svetska literatura je prepuna prikaza propalih
ljubavnih odnosa, dok su opisi onoga to doprinosi naoj srei previe oskudni.
Ni Heseove ljubavne prie nisu izuzetak. Jo ranije mu je bilo poznato iskustvo iz
Tortija Kregera Tomasa Mana, da je onaj koji voli slab i osuen na patnju. Posebno se
time bave pripovedanja koja potiu iz prvih petnaest godina njegovog bavljenja
pisanjem, a takoe i romani nastali u tom periodu, kao Peter Kamencind, Ispod toka,

240
 Anna&zdls

Gertruda i Rosbalde, dok se radovi iz druge polovine njegovog ivota, Klingsornovo

poslednje leto, Sidarta, Stepski vuk, Narcis i Zlatousti, zadovoljavaju drugim temama.
Samo u Heseovom starijem delu, Igra staklenih perli, ljubav meu polovima vie ne igra
nikakvu ulogu.
U jednoj svojoj ranijoj prii, Hese kae: U ljubavi svako poinje, makar bio i
najsreniji, nuno s porazom. Iskustva prve ljubavi Hese nije nikada naputao i uvek ih
se vrlo nadahnuto drao. Prototip toga je Uenik latinskog, Karl Bauer, koji posle susreta
s plavokosom Tinom iznenada naputa svoju bandu, obeshrabren se povlai,
zaljubljen je lebdeo u oblacima, poinje ponovo da svira dugo zanemarivanu violinu,
razmetljiva obest odjednom se gasi, a jedan devojaki osmeh mu je neprocenjiv poklon,
a svaki pogled plamen koji ga je obavio sjajem i estinom.
U ovom sluaju dra opisa nije alostan kraj nego nain na koji je pripoveda uspeo
ivo da predoi izloenost ljubavnika i uskomeanu nestabilnost njihovog odnosa, pri
emu je sve to je ranije izgledalo u snoljivoj ravnotei odjednom dospelo u polje
uticaja druge osobe, ne znajui da li e sopstveno zraenje da odri odmeravanje snaga i
da li deluje privlano ili odbojno.
Kako zaljubljeni u mnogima od ovih pria izbegavaju sve koketno i nametljivo ne bi
li spreili svoju uzbuenost i pometenost, pokazuju neobinu sklonost da svoje simpatije
drugaije ispoljavaju nego onako kako ih oseaju i zbog toga se izlau opasnosti da ih
njihovi voljeni ne primete. Jer razgovor s devojkom u koju su zaljubljeni pada im mnogo
tee nego razgovor s bilo kim drugim.
Da tako otvoreno miljenje o spoljanjoj i unutranjoj lepoti ponekada moe da
prevari - nada da ono bolje Ja i naklonost prema sebi sada mora da odgovori onom
boljem Ja ljubavnice, pripada Heseovim najrealnijim lekcijama mladim ljudima koji ni od
ega ne bivaju poteeni (kao to je Hans Amtajn). Pa ipak, kao i uvek, izlivi strasti
pometenog dovode do raskida ili ponovnog ispitivanja, ubrzavaju i naginju ka kolebanju
i izgovorima. Ljubav podstie unutranje odrastanje i zavrava se pod uticajem razliitih
okolnosti, ali nikada sa razoaravajuim iskustvima: Nije srea biti voljen... ali voleti, to
jeste srea. Za njega kao umetnika s karakteristinom doslednou: Kreativan ovek
mora da bude sposoban 'ljubav drati slobodnu koliko god je to mogue, umeti pokloniti
je u svako doba'.
U priama kao to je Taedium vitae, Hese je tako neposredno predstavio aroliju
zaljubljenosti: Nisam je jo dobro ni video, a ve me je osvojila, ispunila mi je srce
svojom elegantnom pojavom i nekom skrivenom nevinom lepotom, mogao sam da ujem
melodiju svakog njenog pokreta... bilo je i drugih ena koje su bile blistavije i pune
obeanja u svojoj zreloj raskoi, inteligentnije i pronicljivije, ali nijedna nije imala onaj
miris i nijedna nije u sebi nosila onu umilnu muziku. Nezaboravno je u ovom opisivanju
kako se uverljivo izrazio, na koji nain je pre toga potpuno ravnoduan ovek, kada se
naao u magnetnom polju naklonosti, odjednom postao sposoban da se raduje i da pati.
U prii Jul Hese to opisuje upravo fiziolokom preciznou, a na to nas upuuje:
Imao je oseaj da mu polako nestaje vazduha i da e se uskoro uguiti. Ali bilo je
prijatno, na jedan tuan i muan nain, prijatno... Skoro da nije mogao da die, srce mu je
jako lupalo, a celo telo mu je gorelo i smrzavalo se u isto vreme... Guenje, gr mnogih
nerava i krvnih sudova, pritisak i lako lelujanje u glavi, vatra u grlu, neravnomerna
utrnulost, udnovato talasanje u srcu kao da mu je puls prekinut. Ali bilo je tako prijatno,
a tako bolelo.

241
 Anna&zdls

U prii Uenik latinskog dolazi do bojaljivog dodirivanja, ali ije posledice nisu
kratkotrajne: Otiao je srean, laganim, mirnim korakom kao da je poploana gradska
ulica meki travnjak i s poluzatvorenim oima kao da izlazi iz nekog zaslepljujueg
svetlog mesta. Skoro da nije ni razgovarao s njom, ali joj se obratio sa ti, a i ona njemu,
drao je njenu ruku, a ona ga je pomilovala po kosi. To mu se inilo vie nego dovoljno i
posle mnogo godina, kad god bi pomislio na ovo vee, oseao je sreu i blagorodni mir bi
mu kao svetlucanje ispunio duu.
U veini ovih pria, pripoveda ili mladi ovek o kome se pria ima od dvanaest do
dvadeset i etiri godine. Polovina pria se dogaa u poslednjoj deceniji devetnaestog
veka, u junonemakom alemanskom miljeu maloga grada ija svakidanjica i aroma
takoe oslikavaju tadanje obiaje i naravi. Ono to je provincijsko gnezdo Ilije bilo za
Marsela Prusta, ili ta su metropole kao Dablin i Prag znaile Demsu Dojsu i Francu
Kafki, to je za Hermana Hesea bio vapski ljubljeni gradi Kalv, ijih se tadanjih tri
hiljade stanovnika hranilo preradom sukna i drveta i koji je, zbog svog poloaja na reci
Nagold, imao mnogo vodenica i tavionica koe.
To penuavo stanje zaljubljenosti, to teskobno napredovanje u jedan potpuno
drugaiji, pa ipak prieljkivani svet eljenog partnera, ta silna udnja za blizinom, ne
moe se ivotvornije predstaviti. Ispunjene koje nam daje seksualna sloboda ostaje
bezlino u poreenju s onim to se kod ljubavnog sastanka deava. Napetost, oseanu
sreu, pojaanje svih ulnih utisaka pre spajanja polova, sve to jedva da moe da
nadmai opojnost ispunjenja. Ne fizika nego psihika dimenzija je ona koja izaziva meru
potroene energije pripovedaa. To ini Heseove opise manje ljubavnim, a vie priama
o zaljubljenosti. Posebno dubok oseaj ostavljaju one prie koje prenose sopstvene
doivljaje. Njima, na primer, pripadaju Kavaljer na ledu, Prva avantura, Jedne letnje
veeri, egrtovanje Hansa Dirlama, Mladost je lepa, Taedium vitae, Verisbuhel, Odeljak za
nepuae, Oluja i ta je pesnik video jedne veeri, ali i do sada nepoznata ljubavna pria,
koja se nalazi i u ovoj knjizi, Pesnik, Knjiga enje, koja poinje autobiografskim
dogaanjima, a onda se pretvara u bajkoviti san elja koji ne eli da izbrie stvarnost.
Kako je ova pria u kontekstu njegovih radova u mladosti tek nedavno obelodanjena i jo
uvek neistraena, njoj e se na ovom mestu obratiti vie panje nego ostalima.
Hese je imao 23 godine kada je poeo da je pie i poslao ju je kao svoj prvi rukopis u
Berlin, marta 1902. godine, poznatoj izdavakoj kui S. Fiera, godinu dana pre Vetera
Kamencinda, ali je nije ponudio izdavau direktno ve ondanjim naprednim novinama
Novi nemaki osvrt, iji ga je tadanji urednik Oskar Bi ipak odbio. Za razliku od drugih
ranijih rukopisa, nastalih pre njegovog prvog romana koji je doiveo uspeh, Petera
Kamencinda, ovu priu Hese kasnije nije nikada objavio. On tu opisuje iskustva koja je
doiveo posle preseljenja iz Tibingena u Bazel, gde je od 1899. do 1903. nastavio
kolovanje za izdavaa i knjiara.
Kratko po dolasku u graninu metropolu na Rajni, tada star dvadeset i dve godine,
ostvario je kontakt s gradskim arhivarom i istoriarem dr Rudolfom Vakernagelom
(1855-1925) i njegovom enom, gospoom Betli (1859-1931), u ijoj je gostoljubivoj
kui i na seoskom imanju Venkenhof uvek mogao da oekuje razumevanje i podrku i
gde je provodio mnoga nedeljna popodneva. Tu je Hese na kunom koncertu ponovo
video Elizabetu Laro (1876-1965), koja je svirala Betovenovu Krojcerovu sonatu. Ona
je bila erka paroha s kojim su njegovi roditelji prijateljevali i koju je prvi put video na
porodinom izletu kada je imao est godina. U meuvremenu je izrasla u
dvadesettrogodinju vitku botielijevsku lepoticu, u koju se odmah zaljubio. Ipak,

242
 Anna&zdls

naklonost bojaljivog mladog pesnika morala je da ostane neuzvraena, jer je

pijanistkinja u to vreme pripadala violinisti dr Karlu Kristofu
Bernuliju. To je biografska pozadina prve dve ljubavne prie iz ove knjige, ija
srodnost teme i sadraja sve do pojedinanih formulacija, ne moe da se previdi.
to realnost autoru nije doputala, ostvario je matom u Knjizi enje. To je uinio na
tako fantastino neobuzdan nain da je shvatljivo zato to nije nikad objavljeno. Ipak je
ovaj mali roman za kulturna strujanja krajem veka i za razvoj Heseovih prianja
dokument vredan pomena, to jasnije pokazuje njegova prva knjiica, Jedan sat posle
ponoi (1899), gde je samostalno prihvatio novu estetiku koja se pojavila u Engleskoj
kao struja suprotna puritanizmu. On sam, koji potie iz protestantske parohijske kue i
koji je odrastao u okruenju zabrana ulnosti i vapskog bogopotovanja, hteo je time
njemu srodne po duevnim osobinama da uputi na estok reformski pokret.
U saglasnosti s idealima renesanse i kasne romantike, pesnik Martin je pokuao da
ostvari san u kome e pomiriti duhovno u umetnosti s telesnom lepotom i sakralnu
estetiku sa svetovnom vetinom voenja ljubavi. Banalna realnost je pri tome
zamagljena ili harmonizovana. Tako se ini da violinski virtuoz, istorijski Elizabetin
pratilac kod izvoenja Krojcerove sonate, nije nesavladivi konkurent, jer im je pokuao
da se priblii fiktivnoj Elizabeti, bio je pod pritiskom dvoboja primoran da se dri
podalje od pesnikove ljubljene. Time je bio otvoren put za predvieni odnos u kome sve
blista umetniki ostvarenom sreom, gde je zanos povezan i oekuje i elementarne
ulne radosti.
Pesnik Martin nije puki siromaak kao njegov autor, koji kao pomonik knjiara
mora da izlazi na kraj s platom od 110 franaka meseno, ve imuan mladi esteta koji
ima poslugu, slian Hugu von Hofmanstalu, autoru Tiajanove smrti. To je bio najbolji
nain da se osvoji mlada kultivisana pijanistkinja, utoliko vie to je s njim delila
nadmenu pripadnost eliti i oseala i snano gnuanje prema uobiajenom nainu
ivota, za koji su oboje smatrali da je siv i dosadan. ak i na tako ekskluzivnom mestu
okupljanja kakav je hotel vajcerhofu Lucernu primeuje se averzija prema svemu od
stila, ali bez duhovnosti, i emu pijanistkinja i pesnik pripadaju kao dve rajske price u
kokoinjcu.
Da bi izbegao tu gomilu novca i otupelih ula, Martin je za sebe i Elizabetu
iznajmio bungalov na obali jezera kod Vicnaua. Iako je Elizabeta u poetku bila hladna, a
pesnik stidljiv, ubrzo se pokazalo da povuenost i prepreke ne iskljuuju strast nego da
se, naprotiv, emocije utoliko vie produbljuju ukoliko se vie skrivaju. Kada je led
razbijen, sreno su u usamljenom bungalovu provodili fantastine letnje nedelje. iveli
su ivotom iz sna, kome su se njihova ula radovala, on joj je itao izabrane i sopstvene
stihove, a ona je improvizovala na klaviru. Ostvarili su svoj ideal da erotiku i duhovni let
u visine spoje najprisnijim vezama sa savrenstvom svoje umetnosti, a moto toga je bio
ulno mora duhovno, a duhovno ulno postati.
S letnjom vrelinom rasla je i grozniavost ovoga odnosa, sve dok u jesen nije poela
sve vie da se gubi, dok se nije potpuno ugasila. Jer vrlo brzo je u Elizabeti, koja je bila
erotski probuena, dolo do znaajne prekretnice. Seksualnost je u ovoj promeni
prevagnula, balans prema produktivnoj kreativnosti se potpuno gubio. Nekada je
muzika bila moj Gospod Bog, a ja njegova smerna slukinja. Sada sam ja Gospod Bog, a
moja muzika e igrati preda mnom, rekla je razoaranom pesniku. Kada je kratko iza
toga saznao da je iznenada prihvatila poziv da odri koncert i pozvala ga da prisustvuje, i
kada je traila da doivljeno tokom zajedniki provedenog leta iznese u javnost, napie,
publikuje i unovi, doiveo je to kao izdaju njihovih ideala. Novine su naprotiv

243
 Anna&zdls

oduevljeno pozdravile Elizabetin iznenadni povratak ekstrovernom predstavljanju i

njen nastup su komentarisali: Oba predstavljanja poznate umetnice zadivila su sve
poznavaoce muzike. Poevi od neverovatno briljantne tehnike, kojom nas je ova
pijanistkinja ve ranije oduevila, dogodio se potpuno iznenaujui obrt u programu i
izvoenju. Dama je svirala drugi openov nokturno i jednu improvizaciju, a prikazala je
u oba komada jedan potpuno izmenjen pravac. Umesto skoro oporog klasicizma, imali
smo ivo uzburkan i zavodljiv nastup. estitamo i elimo sreu velikoj umetnici na
poetku nove, blistave epohe njenog umea... Zadovoljna to je osvojila publiku,
Elizabeta se nije vratila Martinu. A on, smrvljen propau njihovih zajednikih ambicija,
unitio je svoje rukopise i bez traga nestao u planini.
Pesnik Martin je odbio da objavi priu o doivljenom s Elizabetom, ali to je
dvadesetetvorogodinji Hese uradio u svojoj kasnije doputenoj Knjizi enje. To se
slagalo na iznenaujui nain s takoe tek posmrtno naenim pismima Elizabeti, koja
nikada nisu objavljena, a koja su pokazivala kako je mnogostrana ljubav prema Elizabeti
Laro ula u njegovo rano delo, iji trag moe da se sledi i u knjigama Herman Lauer
(1900) i Peter Kamencind (1903), pa sve do tri obrade muzikog romana Gertruda
(1906-1909). Godine 1907, iako ve due vreme oenjen, ovako zvui Hese u jednoj od
svojih poslednjih pesama, posveenoj Elizabeti.

Prole su godine,
iako su bile dobrodole
bile su to godine bez tebe.
Uivao sam u asovima
ljubei usne brojnih ena,
ali samo kad ih nisam poredio s tvojima.
Taj blaeni ljubavni vrt,
gorina ekanja,
za kojim moj ivot tako strasno udi
lei preda mnom zatvorenih vrata
ah, sve rei ljubavi si okrutnim pogledom zabranjivala.
Ali moda e se ipak desiti
da mi se kao proleni vetrovi
u tom obliju mladost priblii.

Pria karakteristino govori o njegovom odnosu prema drugom polu, kao i o

njegovoj bojazni od konflikta izmeu kreativnosti i partnerske predanosti.
Skoro nita od toga to je u Knjizi enje opisano mladi spisatelj nije stvarno
doiveo, ali to ipak deluje veoma vitalno i uverljivo. Stvarna Elizabeta Laro (1876-1965)
je u ovom kontekstu bila potpuno nepoznata. Tek se 1927. godine, u Heseovoj biografiji
koju je napisao Hugo Bal, saznaje neto o njenom identitetu u Peteru Kamencindu. Ona je
ovo smatrala indiskrecijom, ali ga nije mogla optuiti, jer je Hugo Bal umro neposredno
posle objavljivanja knjige. Zbog afere sa oenjenim violinistom C. C. Bernulijem,
Elizabetu je krajem 1901. godine njena majka poslala u jedan engleski pansion, da tamo
predaje muziku. Time ju je odvojila od violiniste, ali je i sklonila iz vidokruga mladog
Hesea. Elizabeta se nije nikada udala, a posle povratka iz Engleske radila je pedeset

244
 Anna&zdls

godina kao pedagog plesa i koreograf u Minhenu, Florencu i Bazelu. Kasnije su se ona i
Hese tri puta sluajno susreli, on je ve bio oenjen, i stupili u kratak prijatni dijalog, koji
je nastavljan sporadinom korespondencijom. U svojim jo neobjavljenim seanjima,
koje je u svojoj 87. godini diktirala godinu dana nakon Heseove smrti, zabeleeno je o
njenom ranijem boravku u Bazelu: Postojala je onda jedna gostoljubiva kua u Bazelu,
koje danas vie nema, kua dr Rudolfa Vakernagela, arhivara - nije bilo ogovaranja, niti
povrnih razgovora, ali se mnogo muziciralo. Mnogo panje i razumevanja se ukazivalo
mladim talentima, ohrabrivani su da itaju ili sviraju svoja dela... To je bilo u ono vreme,
kada sam se ponovo srela s Hermanom Heseom, o emu se u porodici Vakernagel ve
dosta govorilo. Ali meni su tada glava i misli bili jo uvek na nekom drugom mestu, tako
da nisam bila zainteresovana za bazelska upoznavanja.
Dok je Elizabeta zapisivala svoja seanja u martu 1963. godine, u isto vreme je
sastavila i Pismo mrtvom prijatelju, a kratko iza toga i dve setne pesme. U njenom pismu
stoji: Ono to me je primoralo da piem je jedna sasvim mala vaa slika, koja je izala
pre nekog vremena u jednom ilustrovanom asopisu i koju sam isekla zato to mi se od
svih vaih slika koje posedujem na ovoj najvie dopao va izraz lica, jer verujem da bih,
da sam taj izraz videla nekada, kada smo - bili mladi, mogla da odgovorim na vau
naklonost. Okolnostima u kojima je tada odbila njegove tenje moemo da zahvalimo na
velikom broju njegovih ranih radova. Konano, to to je pesnik u Knjizi enje primetio, u
stvarnosti se i ispunilo: Ako sluajno moje ime bude ostalo drugom vremenu, sigurno e
ga pratiti moja prijateljica i moja muza, a naa prisno vezana slava bie ovenana
oreolom bajkovite i raskone ljubavi.

Dok je erotska ljubavna igra u Knjizi enje samo plod mate dvadesettrogodinjaka,
dve decenije kasnije Hese u indijskoj legendi Sidarta opisuje opta pravila ljubavne igre.
Sidarta je preko Hetere Kamal uveden u umetnost telesnog davanja. Mnogo su ga
nauila njena crvena umena usta. Mnogo ga je nauila njena tanana gipka ruka. Njega,
koji je u ljubavi bio jo deki i zbog toga bio sklon da nasumice i nezajaljivo utone u
ulna zadovoljstva kao u bezdan, nauila je osnovnom, da se zadovoljstvo ne moe
primiti ukoliko se i ne daje i da svaki pokret, svako milovanje, svaki dodir i pogled, i
najmanja taka na telu ima svoju tajnu, koja e poznavaocu, ukoliko je probudi, priiniti
veliko zadovoljstvo. Nauila ga je i da oni koji se vole, posle ljubavne vatre nikako ne
smeju da se rastave a da jedno drugom ne izraze divljenje, i da nema pobednika i
pobeenog, tako da se nijedno ne oseti prezasieno ili naputeno, da nema oseaj da je
zloupotrebilo ili bilo zloupotrebljeno.
U Heseovim priama susreemo razliite okolnosti i razvojne stupnje ljubavi.
Veina od njih obuhvata stvarne dogaaje (kako je Zigfrid Grajner prikazao u svojoj
dokumentaciji o Mladosti Hermana Hesea) kao i sopstvene doivljaje koji pod lako
prozirnom maskom pokazuju s jedne strane poseban sluaj autora, ali istovremeno, kao i
uvek kod Hesea, principijelno istu mustru doivljaja i ponaanja koje mnogi prepoznaju.
One prikazuju munu nestrpljivost i naklonost zaljubljenih da sanjaju o otmici i junakim
delima, koja su utoliko smelija ukoliko udvaranje ima manje izgleda na uspeh. Opisuju
idealistiku spremnost na preuzimanje svakog rizika u cilju ostavljanja utiska na
ljubljenu i dokazivanja ozbiljnosti i odlunosti, kao Peter Kamencind, koji svojoj devojci s
najvieg vrha planine, izlaui se ivotnoj opasnosti, donosi gorsku ruu, ili kao muziar
Kun u romanu Gertruda, koji, da bi zadovoljio Lidijin prohtev, izlae sebe vratolomnom
testu hrabrosti, od koga celoga ivota osea posledice. Ostale prie ukazuju na
mladalake potrebe za sanjarenjem, ,,u svom srcu postaviti oltar na kome e plamen

245
 Anna&zdls

utoliko vie plamteti ukoliko se zaljubljenost traginije razvija, na tenju da se istota

njegove sklonosti smekajui se sa bodeom u srcu shvati kao prilika za muenitvo i
stavljanje ljubljene u istom oboavanju na pijedestal dok pre ili kasnije ne raspozna
svoju neprijatnu, kominu ulogu. Ali pojavljuju se i suprotnosti, kao u Oluji, gde se mladi
protivi da mu srea dolazi gotova, steena bez napora, na poklon od devojke u koju nije
stvarno zaljubljen i kojoj ne moe predati svoju mladost i ponos.
Neke prie (kao O dva poljupca, rtva ljubavi, egrtovanje Hansa Dirlama) opisuju
pakao ljubomore i anarhinu komponentu potinjenosti na koju ga voljena primorava, a
time i gubljenje kontrole nad sobom, da napusti svoj zanat i da poini svako dobro ili zlo
delo. Prodana ljubav (Radionica mermera), ljubav iz saaljenja ili strast bez naklonosti
(Oluja), koketiranje s ljubavlju iz tatine ili sadistike razonode (Hans Amtajn), sledee
su varijante na ovu temu. Ali u priama koje ne sadre biografske elemente, susreemo
se i s tipom Don uana, galantnog virtuoza oseanja. To je u prii Kazanovin preobraaj,
gde je jedna epizoda iz memoara ovog prepredenog praktiara u umetnosti zavoenja
bogata dosetkama, ali ispriana s tanim podacima. Mnogo od toga je po nahoenju
izmiljeno, kao na primer flert s gostioniarevim erkama u Firstenbergu, i zabavnije je
od originala, jer s jednim za Hesea sasvim neobinim besteinskim stanjem nailazimo na
oveka rutiniranog u ljubavnoj igri, kome u ljubavi koja nije vie igra neto fali, i na
sluajno ironian nain okarakterisanu ivotnu radost crkvenog velikodostojnika iz
manastira, koji ni u kom sluaju ne uiva samo u lososu i danima posta.
Sline varijacije istorijske grae su romantine prie i legende, kao Igra senki i
Chagrin d'Amour, trubadurska pria o nadmetanju oko Hercelojde, budue majke viteza
Svetog grala Parsivala, i nastanku francuske narodne pesme Plaisir d'amour, koju je
sedamdesetih godina prolog veka ponovo otkrila folklorna pevaica Doan Baez. To to
od herojskog nadmetanja oko lepe kraljice Hercelojde posle stotina godina nije ostalo
nita osim pesme tugovanke razoaranog pevaa ljubavnih pesama Marsela, moglo je za
poetu kakav je bio Hese da bude utean motiv zbog srodnih duevnih osobina.
Postoji i jo nekoliko ljubavnih konstelacija, kao to je tragikomina sudbina
smetenog trgovca meovitom robom, Ongelta u prii Veridba, kome se tek posle gorkih
ponienja otvore oi za ono to mu se nalazi u neposrednoj blizini: naklonost jedne
neupadljive devojke, ija mu je praktina ivotna razboritost vie koristila nego
neskromne elje njegovih snova.
Poseban nain na koji dva prijatelja prikrivaju jedan od drugog svoju slabost prema
lepoj putnici iz odeljka za nepuae, odnosi se na jedan raniji autentian dogaaj, koji je
Hese poetkom aprila 1913. godine doiveo s kompozitorom Otmarom oekom i vie
puta potvrdio svoj iskaz kako je lako i esto mogao da se zaljubi a da dotina ena o tome
ne zna nita.
Jedan drugaiji doivljaj na putovanju prua nam pria Nevesta, ona pokazuje
razoaranje koje jednoj usplamteloj strasti posle dugog razdvajanja moe da se dogodi.
Njen tragikomian kraj je Hese 23. 11. 1911, na povratku s putovanja kroz Indoneziju u
luci u Kolombu lino doiveo. Meu mnogobrojnim ljubavnim priama prepunim nenih
oseanja, ova drastino oslikana burleska nije svakidanji dogaaj i zato nije obuhvaena
nijednom njegovom zbirkom.
Brani odnosi nisu tema njegovih ljubavnih pria. Poznavaoce njegove biografije
nimalo ne udi to se toga odrekao, jer sam Hese se zakletve dok nas smrt ne rastavi u
sva svoja tri braka, sasvim odrekao. Nijedan od tri braka, koji su za njega predstavljali
teko prilagoavanje na graanski nain ivota, nije zasnovan na njegovu inicijativu.
Svaki put su ene bile te koje su ga na to naterale i umetnika u njemu pomou ljubavi

246
 Anna&zdls

pokuale da priveu i ogranie. Ovo je bio rezime u pismu sinu Brunu, novembra 1929.
godine: Za umetnika, i uopte za ljude nadarene matom, brak je gotovo uvek
razoaranje. U najboljem sluaju, on je lagan i podnoljiv, ovek se osea zadovoljno, ali
mu pri tome bez mnogo bola umire jedan deo due i ivotne snage i nakon toga
postajemo siromaniji, dok posle doivljenog pravog velikog bola postajemo bogatiji.
Takav produktivan bol je pisac, naroito u godinama svoga prvog braka, potpuno
oformio. Takvo posmatranje je preneto u Taedium vitae, priu koja se odvija u vapskom
umetnikom okruenju, gde je Hese esto kao saradnik i pisac gostovao u asopisima
Simplicismus i Mart, od 1907. do 1912. godine. Zato si tako mrtav? Koliko vremena
je prolo od kada si poslednji put bio mlad?, pita se tridesetogodinji pripoveda, koga
je pritiskala predvidljiva rutina njegove graanske egzistencije kao oca porodice. Tek mu
susret s minhenskom uenicom umetnikog zanatstva vraa oseaj imati ponovo
devetnaest godina i biti neokrnjen, stajati na sopstvenim nogama i nadu da svojim
ivotom ponovo moe upravljati sredinom reke.
Suprugu, pisao je Hese ve 1904. godine, neposredno pred svoje prvo venanje,
pripadaju talenti koje ja nemam. ovek je ipak sputan, iako samo moralno. Ta moralna
prinuda je tema njegovog romana Rosalda, jedine knjige u kojoj se pisac bavio brakom
da bi raistio s tim, da li umetnik, koji ivot ne proivljava samo instinktivno, ve pre
svega eli njegovo objektivno posmatranje i predstavljanje, da li je kao takav uopte
podoban za brak. Nita nije Hesea u njegovom prvom, dvadesetogodinjem braku toliko
plailo kao flegmatina obamrlost i otupelost ula. Iz tog razloga eli Hari Haler u
Stepskom vuku da radije u sebi oseti kako gori pravi avolski bol, nego pogodnu sobnu
temperaturu. Ali njegov glavni problem je bio njegova potpuna nesposobnost da se
emocionalno i ivotnim navikama vee za drugoga, bilo za enu, bilo za prijatelja i
pretpostavljene.
Moj spoljanji nain ivota, pisao je Hese 1922. godine Olgi Diner, slui jednoj
jedinoj svrsi, a to je da mi bezuslovno omogui slobodu za rad. Zato sam usamljen,
nepoeljan i plaam mnogim spoljanim rtvovanjima... Ono to mi je kod razmiljanja i
u umetnosti prednost, esto mi u ivotu, a posebno u odnosima sa enama, priinjava
tekou: moju ljubav ne mogu da fiksiram, ne mogu samo jednog ili jednu da volim, ve
moram da volim ivot i ljubav uopte. Suprotno obinom graaninu, njemu nije uspelo
da svoju ljubav neguje i obogati. Cilj njegovog nastojanja nije ena, ve njena
pokretaka snaga i najvitalnije produktivno sredstvo. Sklon sam, pisao je u svom
dnevniku jula 1933, da se divim svakoj sposobnosti za jaku ljubav, kao to sam se
enama koje su me volele uvek s neistom saveu divio, jer mi se uvek inilo da je
njihova sposobnost za predanost neto jako i lepo, to meni nedostaje i to ne mogu da
oponaam. On smatra da skoro svaka kreativna priroda esto biva vatreni ljubavnik, ali
retko dobar suprunik. Jer umetnik pre svega ivi za svoju umetnost. Ne samo da ne
moe da pokloni vie ljubavi od nekog drugog, ve daruje mnogo manje, jer rad na
njegovoj umetnosti zahteva vei deo te ljubavi. Ovaj konflikt je obraen u njegovom
romanu Narcis i Zlatousti, to je autoru donelo bezbroj pisama, delom negodujuih, a
delom lienih razumevanja. U aprilu 1931. Hese pie Kristofu rempeu: ,,I ja imam
prema enama jedan naivno-ulni odnos kao Zlatousti, i iveu bez izbora kao i Zlatousti
ako me ne obuzda neko uroeno ili vaspitanjem nametnuto potovanje ena i steena
plaljivost. ulno zadovoljstvo za (vajara) Zlatoustog nije put ka duevnom prisvajanju i
posedovanju ili nekakvom odnosu u kome se ovek i ena uzdiu u veoma vredan
persoralitet, ve ono doivljava sublimaciju ljubavi tek u umetnosti, tek na zaobilaznom
putu, tek kroz dopunu. To moram sebi da priznam. Ne elim da ivim ivot zbog samog

247
 Anna&zdls

ivota, ne elim da volim enu samo zato da bih voleo, meni su potrebni zaobilazni
putevi, preko umetnosti, meni je potrebno usamljeno, uvrnuto zadovoljstvo umetnika da
bih bio zadovoljan ivotom i da bih ga mogao podneti. To je ivot pun mana, ni u kom
sluaju ne moe posluiti kao primer, niti mu se moe pridati znaaj, toga sam potpuno
svestan, ali to je moj nain... Kada se Zlatousti... uvek nanovo okree enama, za mene je
to kao kada pela uvek i iznova leti do cveta, uvek privuena istim porivima, pokupi
kapljicu polena, svoj odnos sa cveem nikada ne produbljuje niti oduhovi, zato u konici
brzo zaboravlja na cvee i pravi svoj med... Tako Zlatousti ne slui eni, ne slui
duevnosti svoje ljubavi, ve pije kod ene kao da je to za njega najdelotvorniji prirodni
izbor, pije kapi doivljaja, kapi zadovoljstva i muke, od ega, kad doe vreme, pravi svoja
dela, svoj med.
ulna zadovoljstva i patnje su sadraj Heseovih ljubavnih pria, i to to je njegovim
enama i njemu samom pri tome promaklo u stabilizovanju ivota, itaoci irom sveta na
jasan nain dobijaju kao nagradu. Jer, ono to ini umetnika nije zadovoljstvo nasladom i
neskromno uivanje u iskustvima, ve njihovo prikazivanje.
Jedino delo u kome su potpuno ravnomerno zastupljena oba pola je lirska bajka
Piktorov preobraaj i nije sluajno to se ona ne odigrava u stvarnom ivotu kao sve
ostale prie, ve je radnja smetena u raj, gde se priziva na eljeni san, viziju s utopijskim
elementima. Napisana (i pesnikovom rukom na oaravajui nain ilustrovana), ova bajka
je posluila kao ljubavna izjava Ruti Venger (1897-1994), erki spisateljice Lize Venger
(1858-1941) i vajcarskog industrijalca Tea Vengera (1868-1928), na ije nagovaranje
se posle dueg otpora, 1924. godine po drugi put oenio. Njoj, kao i svakoj od tri svoje
ivotne saputnice, pesnik je posvetio jednu takvu bajku: svojoj prvoj eni Mii, priu Iris
(1918), treoj supruzi,
Ninon, veseli autoportret Ptica (1932), ali prava ljubavna pria je bajka Piktorov
preobraaj, nastala 1922.
Neposredno posle preseljenja u vajcarsku, 1919, pesnik je upoznao tada
dvadesettrogodinju pevaicu Rut, prilikom jednog izleta u Tesiner, selo u brdu Karoni
(ovaj susret je opisan u glavi Karenodan, prie Klingorsovo poslednje leto) i zaljubio se
na prvi pogled. Tako spontano potekla zaljubljenost, koliko je poznato iz svedoanstava
o njegovom ivotu, nije se javila ni kod susreta s prvom enom Miom, niti kasnije, kod
susreta s Ninon Dolbin. Tako da se korespondencija izmeu Hesea i Rut Venger odvijala
u nekim potpuno drugaijim tonovima od onih ranije upuivanih Mii i Ninon. To su
dirljive poslanice oveka koji je uzbuen (moi voleti, kakvo izbavljenje), oveka u
temeljnoj promeni i prelazu ka novim metamorfozama koje se kao jasan prelom
ocrtavaju u Heseovim delima nastalim 1919. godine.
Kao to ptica u bajci Piktorov preobraaj uzima uvek nova oblija i po slobodnoj volji
se pretvara u cvet, leptira ili kristal, tako se menja i Piktor, zahvaljujui svojoj ljubljenoj.
Ona ga je izvukla iz orsokaka u koji je po savetu zmije sam sebe uvukao. Samo zajedno s
voljenom, uspelo mu je da se oslobodi izolacije i zaostajanja i da ponovo pronae
arobnu reku preobraaja, dok se konano nije pronaao u ravnotei kao potpun, kao
par i mogao da doivi mesec i sunce, oveka i enu, da kao blizanac reka tee preko
zemlje i da kao dvostruka zvezda stoji na nebu. Uzvraena ljubav ene u koju se na prvi
pogled zaljubio omoguila je to udo. Da e se to pokazati kao elja snova, kao enjivi
pogled i nedostini raj, o tome Hese u svom uskoro nastalom posmatranju ta je pesnik
video jedne veeri nije imao iluzija, jer na due vreme nije mogao ljubavnici koja ga je sve
vie ograniavala da sakrije da posle opijenosti dolazi sitost, da ne moe bez pauze da
izigrava zaljubljenog, kako je to ona sanjala, nekoga ko se nikada ne otrezni.

248
 Anna&zdls

Desetogodinja devojica koja je opazila zaljubljeni par i privuena arolijom

njihove privrenosti nehotice poinje da plee, podsea pripovedaa na njegovu
opredeljenost: I ja moram da nauim da igram, da udnju za zadovoljstvom pretoim u
muziku, a ulnost u molitvu. Tada u moi zauvek da volim i neu morati uzaludno da
ponavljam ono to sam ve proiveo.
Pratei ovakvo opredeljenje, Hese e u svojim sledeim delima, a vrlo brzo zatim i u
ivotu, kao stepski vuk pokuavati ovakve plesne korake sve dok nije, posle pedesete
godine ivota, u svojoj treoj eni Ninon ipak pronaao saputnicu koja je bila osetljiva na
probleme, jaka i dovoljno nesebina da ga na njegovom putu, na kome je on bio
orijentisan ka ljubavnim delima i ljubavi prema drugim ljudima due od trideset godina,
do kraja prati. Njoj je uspelo da mu omogui jednu formu zajednitva u kojoj se
usaglasila s njegovim linim zadatkom, jer je vrlo brzo razumela da je za Hesea poetak
svake umetnosti ljubav i, kako on sam kae, vrednost i obim svake umetnosti, pre svega
e biti i odreena je umetnikovom sposobnou da voli, to je poklon koji obuhvata sve
to je vredno ljubavi.
Svi odgovori svode se na isto: ivot ima smisao jedino kroz ljubav. To znai: to vie
volimo i to smo vie sposobni za predavanje time je smisaoniji na ivot. S verovanjem
u to 'to Sidarta naziva ljubav' moe se iveti.
Herman Hese

Oigledno je da je ljubav opsesivno oseanje koj presudno uticalo na itavo delo

kultnog pisca mnogih generacija, nobelovca i autora velikih romana svetske
knjievnosti; Igra dinduvama, Sidarta I Stepski vuk... U ovoj knjizi, antologijskom i
najobimnijem izboru ljubavnih pria Hermana Hesea, otkrivamo sasvim novo lice pisca
koji je otvorio mnoge tamne lagume ljudske due ali i otkrio nova obasjanja. Ove prie su
upravo posledica takvog putovanja; do ljubavi i natrag, putovanja koje vodi kroz samo
sredite due.

249