Alvin Goldman

Uzrona teorija znanja

Od kada nas je Getije (1963.) upozorio na jednu vanu neadekvatnost tradicionalne

analize reenice S zna da p, nainjeno je nekoliko pokuaja da se ta analiza pobolja.1
U ovom lanku u pokuati da pruim jo jednu analizu ( ili nacrt analize) reenice S
zna da p, onu koja e otkloniti Getijeov problem. Moj predmet bie samo znanje
empirijskih istina, budui da smatram da je za znanje neempirijskih istina adekvatna
tradicionalna analiza.
Razmotrimo skraenu verziju Getijeovog drugog protivprimera tradicionalnoj
analizi znanja. Smit veruje da

(q) Douns poseduje automobil marke Ford

i ima veoma snanu evidenciju za to. Smitova evidencija bi mogla biti da je Douns dugo
godina posedovao automobil marke Ford, i da je Douns, vozei se u Fordu upravo
ponudio Smitu da ga poveze. Smit ima jo jednog prijatelja, Brauna, za koga on ne zna
gde se trenutno nalazi. Birajui jedan grad potpuno nasumice, Smit sastavlja iskaz

(p) Ili Douns poseduje Forda ili je Braun u Barseloni.

Uviajui da q povlai p, Smit zakljuuje da je p tano. Budui da poseduje adekvatnu

evidenciju za q, takoe poseduje evidenciju za p. No pretpostavimo sada da Douns ne
poseduje Forda (vozio je iznajmljen automobil kada je Smitu ponudio da ga poveze), ali,
potpuno sluajno, Braun se zaista nalazi u Barseloni. To znai da je p istinito, da Smit
veruje da p i da Smit ima adekvatnu evidenciju za p. No, Smit ne zna da p.
Razne hipoteze se mogu izneti za objanjenje toga da Smit ne zna p. Majkl Klark
(1963), na primer, ukazuje na injenicu da je q neistinito, pa to predlae kao razlog zato
se za Smita ne moe rei da zna p. Generalizacijom iz tog sluaja, Klark tvrdi da, da bi S
znao neki iskaz, svaki od S-ovih razloga za taj iskaz mora biti istinit, ba kao i razlozi za
te razloge itd. Da bih objasnio injenicu da se za Smita ne moe rei da zna da p, izneu
jednu drugu hipotezu, pa u to uoptiti u novu analizu reenice S zna da p.
Uoiemo da ono to p ini istinitim jeste injenica da je Braun u Barseloni, ali da
ta injenica nema nikakve veze sa Smitovim verovanjem da p. To jest, ne postoji nikakva
uzrona veza izmeu injenice da je Braun u Barseloni i Smitovog verovanja da p. Da je
Smit poverovao da p itajui Braunovo pismo sa potanskim igom Barselone, onda
bismo mogli da kaemo da je Smit znao p. Odnosno, da je Douns zaista posedovao
automobil marke Ford, i da je njegovo posedovanje Forda postalo oigledno njegovom
ponudom da poveze Smita, te da je to rezultiralo Smitovim verovanjem da p, onda bismo
rekli da je Smit znao da p. Prema tome, ini se da ono to u prvom primeru nedostaje
jeste uzrona veza izmeu injenice koja p ini istinitim (ili jednostavno: injenica da p),

1
Vidi Clark M. (1963), Sosa E. (1964) i Lehrer K. (1965b).

1
i Smitovog verovanja da p. Ono to elim da dodam tradicionalnoj analizi jeste zahtev za
takvom uzronom vezom.
Da bismo uvideli da je taj zahtev ispunjen u svim sluajevima (empirijskog)
znanja, moramo ispitati razne takve uzrone veze. Jasno je da je ovde mogu samo nacrt
vanih vrsta sluajeva.
Moda je najjednostavniji sluaj uzronog lanca koji povezuje neku injenicu p s
neijim verovanjem da p, sluaj percepcije. elim da izloim verziju uzrone teorije
opaanja koju, u principu, zastupa Grajs (1961). Pretpostavimo da S vidi da se ispred
njega nalazi vaza. Kako to treba analizirati? Neu pokuati da iznesem potpunu analizu
toga, ve u pokazati da je nuni uslov za to to S vidi da se ispred njega nalazi vaza to
to postoji odreena vrsta veze izmeu prisustva vaze i S-ovog verovanja da je vaza
prisutna. Neu pokuati podrobno da opiem taj uzroni proces. Opis tog procesa se,
zapravo, u velikoj meri mora smatrati problemom posebnih nauka, a ne filozofije.
Meutim, odreeni uzroni proces tj. onaj koji se standardno odvija kada kaemo da to-
i-to vidi neto takvo-i-takvo, se mora javiti. To da na uobiajen pojam vida (tj. znanja
steenog vidom) ukljuuje kauzalni zahtev pokazuje se injenicom da bismo se, ako
relevantni uzroni proces izostane, suzdrali od tvrdnje da je taj-i-taj video takvo-i-takvo.
Pretpostavimo da je, iako se vaza nalazi tano ispred S, izmeu nje i S ubaena laserska
fotografija2 koja, pritom, blokira S-ov pogled na nju. Fotografija je, meutim, fotografija
jedne vaze (drugaije vaze), pa kad se osvetli svetlosnim talasima iz lasera, ona S-u
izgleda ba kao neka stvarna vaza. Kad se fotografija osvetli, S formira verovanje da se
ispred njega nalazi vaza. Ovde bismo porekli da S vidi vazu jer je njegov pogled na
stvarnu vezu potpuno blokiran tako da ona nema nikakvu uzronu ulogu u formiranju
njegovog verovanja. Svakako, S bi mogao da zna da se ispred njega nalazi vaza. Neko
drugi, u poloaju da vidi vazu, mogao bi da kae S-u da se ispred njega nalazi vaza. Ovde
bi prisustvo vaze moglo biti uzroni predak S-ovog verovanja, ali uzroni proces ne bi
bio (isto) opaajni. Za S se ne bi moglo rei da vidi da se ispred njega nalazi vaza. Jer da
bi to bilo istina mora postojati neki uzroni proces, ali veoma posebne vrste, koji
povezuje prisustvo vaze sa S-ovim verovanjem.
Ovde u pretpostaviti da je perceptivno znanje o injenicama neinferencijalno. To
je samo simplifikacija koja nije od sutinskog znaaja za moje stanovite. Osoba koja
opaa zasigurno ne izvodi injenice o fizikim objektima zakljuivanjem iz stanja svoga
mozga, ili iz stimulacija njenih ula. Ona uopte ne mora znati za ova udna deavanja.
No, neki epistemolozi tvrde da direktno opaamo samo ulne podatke, pa da iz njih
zakljuujemo fiziko-objektne injenice. Tu vrstu procesa bi moja analiza, koja e u obzir
uzeti znanje zasnovano na zakljuivanju, u potpunosti priznala. Meutim, za svrhe
izlaganja e biti pogodno smatrati da je perceptivno znanje o spoljanjim injenicama
nezavisno od bilo kog zakljuivanja.
Ovde se javlja pitanje o dometu perceptivnog znanja. Putem percepcije mogu
neinferencijalno znati da se ispred mene nalazi vaza. No, mogu li neinferencijalno znati
da je slika koju gledam jedan Pikaso? Ovde nije potrebno reiti takva pitanja. Moja

2
Ako se laserska fotografija (hologram) osvetli svetlosnim talasima, posebno talasima iz lasera, efekat
holograma na posmatraa je isti kao da se vidi predmet. Ona potpuno uva trodimenzionalnost pa ak daje
odgovarajui paralaktiki efekat kako se posmatra kree u odnosu na nju. Uporedi Leith E. N./Upatnieks
J. (1965).

2
analiza moe objasniti treba li znanje o takvim injenicama smatratii inferencijalnim ili
neinferencijalnim. Stoga se domet neinferencijalnog znanja moe ostaviti neodreenim.
Dalje se osvrem na pamenje, tj. znanje koje se delom zasniva na pamenju.
Seanje se, poput opaanja, moe smatrati uzronim procesom. S se sea p u vreme t
samo ako je S-ovo verovanje da p u neko ranije vreme uzrok njegovog verovanja da p u t.
Naravno, nije svaka uzrona veza izmeu nekog ranijeg i nekog kasnijeg verovanja sluaj
seanja. Kao i u sluaju opaanja, ipak neu pokuati da taj proces opiem podrobno. To
je posao, uglavnom, za naunike. Umesto toga vrstu uzronog procesa o kome se radi
treba odrediti jednostavnim primerom, ukazujui na paradigmatine sluaajeve seanja.
Kad god uzroni procesi jesu te vrste koja god to vrsta tano bila oni su sluajevi
seanja.3
Uzrona veza izmeu ranijeg verovanja (ili znanja) da p i kasnijeg verovanja (ili
znanja) da p sigurno je nuna komponenta pamenja.4 Seati se injenice ne znai prosto
verovati u nju u t0 i takoe verovati u nju u t1. Niti to to neko zna injenicu u t0 i to je
zna u t1, ne povlai da je se sea u t1. Moda je opazio tu injenicu u t0, zaboravio je, i
onda je ponovo nauio u t1 tako to mu je neko rekao za nju. Niti ukljuivanje
memorijskog utiska oseaja seanja ne osigurava da se neko stvarno sea.
Pretpostavimo da S opaa p u t0, ne zaboravlja ga u t1. U t2 on ponovo poinje da veruje
da p jer mu neko kae p, ali u t2 on nema nikakav memorijski utisak o p. U t3 vetaki
podstiemo u S-u memorijski utisak o p. Ne sledi da se S sea p u t3. Opis tog sluaja
navodi na to da njegovo verovanje da p u t0 nema nikakav uzroni efekat na njegovo
verovanje da p u t3; pa ako smo prihvatili tu injenicu, negirali bismo da se on sea p u t3.
Znanje se moe stei kombinacijom percepcije i pamenja. U t0 injenica p
uzrokuje da S veruje da p, i to putem percepcije. S-ovo verovanje da p u t0 rezultira,
putem pamenja, S-ovim verovanjem da p u t1. Prema tome, injenica p je uzrok S-ovog
verovanja da p u t1, pa se za S moe rei da zna p u t1. No, ne proizlazi svo znanje samo
iz percepcije i pamenja. Dobar deo znanja zasniva se na zakljuivanju.
S obzirom na to kako u ja upotrebljavati termin zakljuivanje, rei da S zna da
p zakljuivanjem ne povlai da je S proao kroz eksplicitan, svesni proces razmatranja.
Nije nuno da je on govorio sebi, kazujui neto poput budui da je takvo-i-takvo
istinito, p takoe mora biti istinito. Moje verovanje da je u susedstvu poar se zasniva na
mom verovanju da ujem vatrogasna kola, ili se, pak, zakljuivanjem izvodi iz njega. Ali
nisam proao kroz neki proces eksplicitnog razmatranja, kazujui tamo su vatrogasna
kola; stoga tamo mora biti poar. Moda se re zakljuivanje obino upotrebljava
samo tamo gde se javlja eksplicitno razmatranje; ako je tako, moja upotreba termina e
biti neto ira od njegove obine upotrebe.
Pretpostavimo da S opaa da se u raznim delovima njegovog kraja nalazi
okamenjena lava. Na osnovu tog verovanja, plus razna pozadinska verovanja o
nastanku lave, S zakljuuje da je pre mnogo vekova oblinje brdo eruptiralo.
Pretpostavimo da je to ono induktivno zakljuivanje koje S-u prua adekvatnu evidenciju
za verovanje da je brdo zaista eruptiralo pre mnogo vekova. Pretpostavljajui da je taj

3
O daljoj odbrani te vrste postupka u pogledu opaanja uporediti Grice H.P. (1961).
4
Uzrone veze mogu vaiti izmeu stanja stvari poput verovanja, ali i meu dogaajima. Ako neki dati
dogaaj ili stanje, u konjunkciji s drugim dogaajima ili stanjima, vodi ka ili rezultira nekim drugim
dogaajem ili stanjem (ili istim stanjem koje i dalje postoji u neko kasnije vreme), nazivae se uzrokom
potonjeg. Govoriu takoe o injenicama koje su uzroci.

3
iskaz istinit, da li ga S zna? To zavisi od prirode uzronog procesa koji indukuje njegovo
verovanje. Ako postoji takav neprekinut uzroni lanac koji on zamilja, a koji povezuje
injenicu da je brdo eruptiralo s njegovim verovanjem u tu injenicu, onda ga S zna. Ako
meutim ne postoji takav uzroni lanac, S ne zna taj iskaz.
Pretpostavimo da brdo eruptira, ostavljajui lavu unaokolo. Lava ostaje tamo sve
dok je S ne opazi i zakljui da je brdo eruptiralo. S onda zna da je brdo eruptiralo. Ali,
pretpostavimo sada da, nakon to je brdo eruptiralo, neki ovek nekako ukloni svu lavu.
Vek kasnije neki drugi ovek (koji ne zna za stvarni vulkan) odluuje da uini da izgleda
kao da je tamo bio vulkan, te stavlja lavu na odgovarajua mesta. Jo kasnije, S nailazi na
tu lavu i zakljuuje da je pre vie vekova brdo eruptiralo. U ovom sluaju se za S ne moe
rei da zna taj iskaz. Razlog je to to injenica da je brdo eruptiralo nije uzrok S-ovog
verovanja da je eruptiralo. Nuan uslov S-ovog znanja da p jeste da njegovo verovanje da
p bude povezano s p nekim uzronim lancem.
U prvom sluaju, u kom S zna da p, uzrona veza se moe prikazati dijagramom
kao na sl. 1. (p) je injenica da je brdo eruptiralo u to-i-to vreme. (q) je injenica da je
lava (sada) unaokolo prisutna. V stoji za verovanje, izraz u zagradama ukazije na iskaz
koji se veruje, a donji indeks oznaava osobu koja veruje. (r) je pozadinski iskaz koji
opisuje naine na koje nastaje lava i kako postaje vrsta. Pune strelice u dijagramu
predstavljaju uzrone veze; isprekidane strelice predstavljaju zakljuivanje. Uoimo da se
na sl. 1. ne nalazi samo strelica koja povezuje (q) sa S-ovim verovanjem da (q), ve i
strelica koja povezuje (p) sa (q). U predloenoj varijanti sluaja s lavom potonja strelica
bi nedostajala, pokazujui da ne postoji neprekinut uzroni lanac koji povezuje (p) sa S-
ovim verovanjem da (p). Stoga se, u toj varijanti sluaja, ne bi moglo rei da S zna da (p).

(p) (q) VS(q)

VS(p)

VS(r)

Sl.1.

Rekao sam da je p uzrono povezan sa S-ovim verovanjem da p, u sluaju koji je

dijagramski prikazan na sl. 1. Meutim, time se postavlja pitanje da li je i sam
inferencijalni deo lanca jedan uzroni lanac. Drugim reima, da li je S-ovo verovanje da q
uzrok njegovog verovanja da p? To je pitanje na koje ovde neu pokuati da pruim
konani odgovor. Sklon sam da tvrdim da zakljuivanje jeste uzroni proces, to jest, kada
neko zasniva svoje verovanje u jedan iskaz na svom verovanju u skup drugih iskaza,
onda se njegovo verovanje u potonje iskaze moe smatrati uzrokom njegovog verovanja
u prvi iskaz. No, ne elim svoju tezu da utemeljim na toj tvrdnji. Sve to zapravo tvrdim
jeste da, ako se lanac zakljuivanja doda uzronom lancu, onda je celokupni lanac
uzroan. U terminima naeg dijagrama, lanac koji se sastoji od punih strelica plus
isprekidane strelice treba da se smatra uzronim lancem, iako neu zauzimati stanovite
po pitanju toga da li isprekidane strelice predstavljaju uzrone veze. Prema tome, na slici

4
1., p je uzrok S-ovog verovanja da p, smatrali mi ili ne smatrali S-ovo verovanje da q
uzrokom njegovog verovanja da p.5
Razmotrimo zatim sluaj znanja koje se zasniva na svedoanstvu. Ono se
takoe moe analizirati kauzalno. p uzrokuje da osoba T veruje da p, i to putem
percepcije. T-ovo verovanje da p podstie (uzrokuje) njegovo tvrenje p. T-ovo tvrenje
p uzrokuje da S auditivnom percepcijom veruje da T tvrdi p. S zakljuuje da T veruje da p
te iz toga zatim zakljuuje da je p injenica. Postoji neprekinut lanac od p do S-ovog
verovanja da p pa se prema tome, pretpostavljajui da je svako od S-ovih zakljuivanja
opravdano, za S moe rei da zna p.
Taj uzroni lanac je prikazan na slici 2. A se odnosi na in tvrenja iskaza, izraz
u zagradama ukazuje na iskaz koji se tvrdi, a donji indeks oznaava onoga ko tvrdi iskaz.
(q), (r), (u) i (v) su pozadinski iskazi. (q) i (r), na primer, tiu se T-ove iskrenosti; oni
pomau S-u da iz injenice da je T tvrdio p zakljui da T stvarno veruje da p.

VS(r) VS(v)

(p) VT(p) AT(p) VS(AT(p)) VS(VT(p)) VS(p)

VS(q) VS(u)

Sl. 2.

U ovom sluaju, kao i u sluaju s lavom, S zna da p jer je ispravno rekonstruisao

uzroni lanac koji vodi od p do evidencije za p koji S opaa, u ovom sluaju, T-ovog
tvrenja (p). Ta ispravna rekonstrukcija je prikazana na dijagramu S-ovim zakljuivanjem
koje odraava ostatak uzronog lanca. Takva tana rekonstrukcija je nuan uslov
znanja zasnovanog na zakljuivanju. Da bismo to uvideli, razmotrimo sledei primer.
Novinar-reporter opaa p i izvetava o njemu za svoje novine. Kada je odtampana, pria
meutim sadri tamparsku greku tako da ona tvrdi ne-p. itajui taj lanak, S ipak ne
vidi re ne i misli da je lanak tvrdio p. Verujui novinama, on zakljuuje da je p
istinito. Ovde imamo neprekinut uzroni lanac koji vodi od p do S-ovog verovanja da p; S
ipak ne zna p. S misli da je p rezultiralo izvetajem za novine o p i da je taj izvetaj
rezultirao tampanjem iskaza p. Prema tome, njegova rekonstrukcija uzronog lanca je
pogrena. Ali posedovanje znanja zahteva da njegova rekonstrukcija ne sadri nijednu
greku. Iako ne mora rekonstruisati svaku pojedinost uzronog lanca, mora rekonstruisati
sve vane karike.6 Dodatni zahtev za znanje zasnovano na zakljuivanju jeste da

5
injenica moe biti uzrok verovanja ako ona i ne inicira to verovanje. Pretpostavimo da verujem da se na
nekom lokalitetu nalazi jezero, pri emu je to verovanje nastalo potpuno nevezano za postojanje jezera.
Zadravajui to verovanje, odlazim do tog lokaliteta i zapaam jezero. U tom spletu okolnosti postojanje
jezera postaje uzrok mog verovanja da se tamo nalazi jezero. To je analogno ploi stola koju podupiru etiri
noge. Kada se ispod ploe stola doda peta noga, ona takoe postaje uzrok toga da ploa stola ne pada. Ona
ima uzronu ulogu u podupiranju ploe stola ak iako je, pre nego to je ona pridodata, ploa stola bila
adekvatno poduprta.
6
Oigledno ne moemo zahtevati da neko rekonstruie svaku pojedinost budui da bi to ukljuivalo znanje
o siunim fizikim fenomenima, na primer, o onima kojih obini ljudi nisu svesni. S druge strane, teko je

5
zakljuivanje onoga ko saznaje bude takvo da iskazi na kojima on zasniva svoje
verovanje da p moraju zaista potvrivati p u vrlo visokom stepenu, bilo deduktivno, bilo
induktivno. Rekonstruisanje uzronog lanca samo pomou srenog nagaanja ne donosi
znanje.
Uz pomo naih dijagrama moemo uporediti tradicionalnu analizu znanja s
Klarkovom (1963) analizom i svaku od njih uporediti s mojom vlastitom analizom.
Tradicionalna analiza ukazuje na samo tri karakteristina elementa tih dijagrama. Prvo,
ona zahteva da p bude istinito; tj. da se (p) pojavi u tom dijagramu. Drugo, ona zahteva
da S veruje da p, tj. da se S-ovo verovanje da p pojavi u tom dijagramu. Tree, ona
zahteva da S-ova zakljuivanja, ako ih ima, budu opravdana; tj. da skupovi verovanja kod
repa isprekidanih strelica moraju zajedno u visokom stepenu da potvruju verovanje koje
je kod glave tih strelica. Klark predlae dodatan zahtev za znanje. On zahteva da svako
od verovanja u S-ovom lancu zakljuivanja bude istinito. Drugim reima, dok
tradicionalna analiza zahteva da neka injenica odgovara S-ovom verovanju da p, Klark
zahteva da neka injenica odgovara svakom od S-ovih verovanja na kojima on zasniva
svoje verovanje da p. Prema tome, svakom verovanju na desnoj strani dijagrama mora
odgovarati neka injenica na levoj strani. (Moji dijagrami izostavljaju injenice koje
odgovaraju pozadinskim verovanjima.)
Onako kako je Klarkova analiza postavljena, ini se da ona izostavlja jedan
element dijagrama koji zahteva moja analiza, tj. strelice koje ukazuju na uzrone veze.
Ako bih zahtevao da verovanja onog koji saznaje ukljuuju kauzalna verovanja
(relevantne vrste), onda bi njegov zahtev da postoje uzroni lanci one vrste koju ja
zahtevam. Ta interpretacija bi Klarkovu analizu nainila gotovo ekvivalentnom mojoj i
omoguila bi mu da izbegne neke prigovore koji su izneseni protiv njega. No on nije
eksplicitno formulisao svoju analizu na taj nain, pa ona stoga u tom pogledu ostaje
manjkava.
Pre okretanja problemima s kojima se suoava Klarkova analiza vie se toga mora
rei o mojoj vlastitoj analizi. Do sada su moji primeri moda sugerisali da, ako S zna da
p, onda je injenica da p uzrok njegovog verovanja da p. Meutim, to bi oigledno bilo
pogreno. Dopustimo da mogu znati injenice o budunosti. Onda, ako bismo zahtevali
da poznata injenica uzrokuje verovanje, morali bismo odobriti uzrokovanje unazad.
Moja analiza se, meutim, ne suoava s tom dilemom. Ta analiza zahteva da postiji neka
uzrona veza izmeu p i S-ovog verovanja, a ne nuno da bude uzrok S-ovog verovanja. p
i S-ovo verovanje da p mogu takoe biti uzrono povezani na nain koji donosi znanje
ako i p i S-ovo verovanje da p imaju neki zajedniki uzrok. To se moe ilustrovati na
sledei nain.
T namerava da u ponedeljak ode u grad. U nedelju T saoptava S-u svoju nameru.
Sluajui T-a kako saoptava da e otii u grad, S zakljuuje da T stvarno namerava da
ode u grad. Iz toga S zakljuuje da e T otii u ponedeljak u grad. Pretpostavimo sad da T
ostvari svoju nameru i u ponedeljak ode u grad. Moe li se za S-a rei da zna da e on
otii u grad? Ako se uopte moe rei da imamo znanje o budunosti, ovo je razuman
kandidat za njega. Pa recimo da je S zaista znao taj iskaz. Kako moja analiza moe
objasniti S-ovo znanje? T-ov odlazak u ponedeljak u grad oigledno ne moe biti uzrok S-
ovog verovanja, i to u nedelju, da e on otii u grad. No, postoji injenica koja je

izneti kriterijume koji e odrediti koje pojedinosti su generalno vane. To e se znatno razlikovati od
sluaja do sluaja.

6
zajedniki uzrok T-ovog odlaska u grad i S-ovog verovanja da e on otii u grad, tj. T-ovo
nameravanje (u nedelju) da ode u grad. Ta namera je rezultirala njegovim odlaskom u
grad i takoe S-ovim verovanjem da e on otii u grad. Ta uzrona veza izmeu S-ovog
verovanja i injenice u koju veruje dozvoljava nam da kaemo da je S znao da e T otii u
grad.
Taj primer je prikazan dijagramom na slici 3. (p) = T-ov odlazak u ponedeljak u
grad. (q) = T-ovo nameravanje (u nedelju) da u ponedeljak ode u grad. (r) = T-ovo
kazivanje S-u (u nedelju) da e otii u ponedeljak u grad. (u) i (v) su relevantni
pozadinski iskazi koji se tiu T-ovog potenja, odlunosti itd. Dijagram otkriva da je q
uzrok i p i S-ovog verovanja da p. Sluajeve te vrste nazvau sluajevima znanja prema
obrascu 2. Slike 1. i 2. predstavljaju primere sluajeva znanja prema obrascu 1.

(p)
(q)
VS(v)
(r) VS(r) VS(p)
VS(q)
VS(u)

Sl. 3.

Uoimo da je uzrona veza izmeu q i p bitan deo S-ovog znanja da p.

Pretpostavimo, na primer, da T-ovo nameravanje (u nedelju) da ode u grad nema za ishod
odnosno ne uzrokuje T-ov odlazak u grad u ponedeljak. Pretpostavimo da se T, nakon to
je rekao S-u da e otii u grad, predomisli. Ipak, u ponedeljak on bude otet i pod pretnjom
oruja prisiljen da ode u grad. Ovde se zaista pojavljuju i q i p, ali oni nisu u uzronom
odnosu. Dijagram na slici 3. morao bi se ispraviti brisanjem strelice koja povezuje (q) sa
(p). No, ako ostale injenice iz prvobitnog sluaja ostanu iste, za S se ne bi moglo rei da
zna p. Bilo bi neistinito rei da je S znao, u nedelju, da e T otii u ponedeljak u grad.
Sluajevi znanja prema obrascu 2. nisu ogranieni na znanje o budunosti. Znam
da je sino iz mog dimnjaka izlazio dim. Znam to jer se seam da sam sino opaao vatru
u mom kaminu, pa zakljuujem da je vatra uzrokovala da se dim die iz dimnjaka. Ovaj
sluaj predstavlja primer obrasca 2. Dizanje dima iz dimnjaka nije uzroni faktor mog
verovanja. No, injenica da je u mom kaminu bilo vatre, bila je uzrok i mog verovanja da
je dim izlazio iz dimnjaka, i injenice da je dim izlazio iz dimnjaka. Ako taj sluaj malo
dopunimo, moemo uiniti da moje znanje prdstavlja primer obrasca 1. i ujedno obrasca
2. Pretpostavimo da mi prijatelj danas kae da je noas opazio da dim izlazi iz mog
dimnjaka, i ja zasnivam svoje kontinuirano verovanje u tu injenicu na njegovom
svedoanstvu. Onda je ta injenica bila uzrok mog sadanjeg verovanja u nju, kao i efekt
jedne druge injenice koja je uzrokovala moje verovanje. Generalno, brojne i razliite
vrste uzronih veza mogu postojati izmeu date injenice, i datog verovanja neke osobe u
tu injenicu.
Ispitajmo sad neke prigovore Klarkovoj analizi i pogledajmo kako ovde prikazana
analiza prolazi protiv njih. Don Turk Sonders i Narajan ampavat (1962) izneli su
sledei protivprimer za Klarkovu analizu:

7
Pretpostavimo da Smit veruje da
(p) Douns poseduje automobil marke Ford
jer je njegov prijatelj Braun, za koga zna da je generalno pouzdan i poten, jue rekao
Smitu da je Douns oduvek posedovao automobil marke Ford. Braunova informacija je
bila tana, ali danas Douns prodaje svoj Ford i zamenjuje ga Folksvagenom. Sat kasnije
Douns sa zadovoljstvom ustanovljuje da je vlasnik dva automobila: imao je dovoljno
sree da na lutriji osvoji Forda. Smitovo verovanje da p nije samo opravdano i istinito,
nego je i potpuno osnovano, npr. pretpostavljamo da je svaka karika u lancu Smitovih
razloga istinita.

Smit oigledno ne zna p; ini se ipak da zadovoljava Klarkovu analizu znanja.

Izostanak Smitovog znanja se moe objasniti u terminima moje analize. Smit ne
zna da p jer njegovo verovanje da p nije u uzronom odnosu sa p, Dounsovim
posedovanjem Forda sada. To se moe videti ispitivanjem sl. 4.

(r) (p)

VS(t) VS(u) VS(v)

(q) VB(q) AB(q) VS(AB(q)) VS(VB(q)) VS(q) VS(p)

Sl. 4.

Na dijagramu (p) = Dounsovo sadanje posedovanje Forda; (q) = Dounsovo dosadanje

posedovanje Forda (do jue); (r) = Dounsovo dananje osvajanje Forda na lutriji. (t), (u)
i (v) su pozadinski iskazi. (v) se, na primer, tie verovatnoe da neko nastavi danas da
poseduje isti automobil koji je i jue posedovao. Donji indeks B oznaava Brauna, a
donji indeks S oznaava Smita. Uoimo odsutnost strelice koja povezuje (p) sa (q).
Odsustvo te strelice predstavlja odsustvo uzrone relacije izmeu (q) i (p). Dounsovo
posedovanje Forda u prolosti (do jue) nije uzrok toga da ga on sada poseduje. Da je
nastavio danas da poseduje taj isti Ford koji je posedovao jue, postojala bi uzrona veza
izmeu q i p, te stoga uzrona veza izmeu p i Smitovog verovanja da p. Ta uzrona veza
bi predstavljala primer obrasca 2. No kao to se dogodilo, ista je sluajnost da Douns
poseduje Ford danas kao i jue. Prema tome, Smitovo verovanje da p nije povezano sa p
prema obrascu 2, niti meu njima postoji ikakva veza prema obrasu 1. Smit stoga ne zna
da p.
Ako Klarkovu analizu dopunimo onako kako je gore predloeno, moemo je
sauvati od tog protivprimera. Iako Sonders i ampavat ne spominju to eksplicitno,
verovatno je jedno od Smitovih verovanja i to da bi Dounsovo posedovanje Forda jue
rezultiralo Dounsovim posedovanjem Forda sada. (Potpun dijagram S-ovih verovanja
relevantnih za p ukljuivao bi to verovanje.) Meutim, budui da je to verovanje
neistinito, Klarkova analiza bi proizvela tanu posledicu da Smit ne zna p. Naalost, ini
se da sam Klark to nije uoio budui da je Sondersonovom i ampavatovom navodnom
protivprimeru doputeno da ostane na snazi.

8
 Sonders i ampavat, kao i Kit Lerer, izneli su jednu drugu vrstu protivprimera za
Klarkovu analizu. Re je o protivprimeru koji njegova analiza ne moe da izbegne.
Izneu Lererov (1965b) primer za tu vrstu potekoe. Pretpostavimo da Smit svoje
verovanje da

(p) Neko u njegovoj kancelariji poseduje automobil marke Ford

zasniva na svom verovanju u etiri iskaza:

(q) Douns poseduje automobil marke Ford

(r) Douns radi u njegovoj kancelariji
(s) Braun poseduje automobil marke Ford
(t) Braun radi u njegovoj kancelariji

U stvari, Smit zna da q, r i t, ali ne zna s jer je s neistinito. Budui da je s neistinito, nisu
svi Smitovi razlozi za p istiniti, pa stoga, prema Klarkovoj analizi, Smit ne zna da p. Ipak,
Smit oito zna p. Prema tome, Klarkova analiza je previe snana.
Poto smo uvideli vanost uzronog lanca za znanje, prilino je jasno kako
ispraviti Klarkove zahteve, a da se ne naine preslabim. Ne moramo zahtevati, kao to to
ini Klark, da svi S-ovi razlozi budu istiniti. Zapravo se zahteva da dovoljno njih bude
istinito kako bi se osiguralo postojanje barem jedne uzrone veze izmeu p i S-ovog
verovanja da p. U Lererovom primeru Smit misli da postoje dva naina na koja on zna da
p: preko njegovog znanja o konjunkciji q i r, te preko znanja o konjunkciji s i t. On ne
zna p preko konjunkcije s i t budui da je s neistinito. No postoji uzrona veza, preko q i
r, izmeu p i Smitovog verovanja da p. I ta veza je dovoljna.
Jedna druga vrsta sluaja u kojoj S-ovi razlozi za p mogu biti neistiniti, a da ga ne
spreavaju da zna p jeste ona u kojoj je neistiniti iskaz nevani pozadinski iskaz.
Pretpostavimo da S zasniva svoje verovanje da p na sedamnaest pozadinskih
pretpostavki, ali samo njih esnaest su istinite. Ako su tih esnaest dovoljno jake da
potvrde p, onda je ona sedamnaesta nevana. Za S se moe rei da zna p iako je jedan od
njegovih razloga neistinit.
Naa rasprava o Lererovom primeru skree panju na nunost daljnjeg
pojanjenja pojma uzronog lanca. Rekao sam ranije da su uzroni lanci s primesama
zakljuivanja, uzroni lanci. Sada elim da dodam da su uzroni lanci s primesama
logikih veza, uzroni lanci. Ako ne dopustimo tu interpretaciju, teko je videti kako bi
injenice poput neko u kancelariji poseduje Forda ili svi ljudi su smrtni mogle biti
uzrono povezane s verovanjem u njih.
Sledei princip e biti od koristi: Ako je x u logikom odnosu sa y i y je uzrok z,
onda je x uzrok z. Pretpostavimo, prema tome, da q uzrokuje S-ovo verovanje da q i da r
uzrokuje S-ovo verovanje da r. Potom pretpostavimo da S izvodi q & r iz svog verovanja
da q i da r. Onda su injenice q i r uzroci S-ovog verovanja da q & r. Ali injenica q & r
u logikom je odnosu sa injenicom q i sa injenicom r. Stoga, primenjujui gore izneti
princip, injenica q & r uzrok je S-ovog verovanja da q & r.
U Lererovom sluaju je ukljuena jedna druga logika veza: veza izmeu
egzistencijalne injenice i jednog njenog pojedinanog sluaja. Lererov sluaj je prikazan
dijagramom na slici 5.

9
 (q)

VS(q)

p (q & r) VS(q & r) VS(p)

VS(r)
VS(s & t)
(r)

Sl. 5.

Kao dodatak uobiajenim konvencijama logike relacije su prikazane dvostrukim punim

crtama. Kako dijagram pokazuje, injenica p neko u Smitovoj kancelariji poseduje
Forda je u logikom odnosu sa injenicom q & r Dounsovim posedovanjem Forda i
Dounsovim radom u Smitovoj kancelariji. injenica q & r je sa svoje strane u logikom
odnosu sa injenicom q i sa injenicom r. q uzrokuje S-ovo verovanje da q, i pomou
zakljuivanja njegovo verovanje da q & r i da p. Slino, r je uzrok S-ovog verovanja da p.
Budui da su Smitova zakljuivanja opravdana , ak i ako se ostavi po strani njegovo
verovanje da s & t, on zna da p.
Na slian nain univerzalne injenice mogu biti uzroci verovanja u njih. injenica
da su svi ljudi smrtni u logikom je odnosu sa svojim pojedinanim sluajevima: Don je
smrtan, Dord je smrtan, Oskar je smrtan itd. Pretpostavimo sad da S opaa da su
Dord, Don, Oskar itd.smrtni (videvu kako umiru). Iz tih injenica zakljuuje da su
svi ljudi smrtni, to je zakljuivanje koje je, pretpostavljam, opravdano. Budui da je
svaka od tih injenica, Don je smrtan, Dord je smrtan, Oskar je smrtan itd., uzrok S-
ovog verovanja u tu injenicu, svaka je takoe uzrok S-ovog verovanja da su svi ljudi
smrtni. Osim toga, budui da je univerzalna injenica da su svi ljudi smrtni u logikom
odnosu sa svakom od tih pojedinanih injenica, ta univerzalna injenica je uzrok S-ovog
verovanja u nju. Za S se dakle moe rei da zna da su svi ljudi smrtni. Na analogne
naine S moe znati razne druge logiki sloene iskaze.
Analizu znanja moemo sada formulisati na sledei nain:

S zna da p ako i samo ako je injenica p uzrono povezana sa S-ovim verovanjem

da p na neki primeren nain.

Primereni uzroni procesi, oni koji proizvode znanje, ukljuuju sledee:

(1) percepciju
(2) pamenje

10
(3) uzroni lanac koji predstavlja primer obrasca 1. ili 2., i koji je ispravno rekonstruisan
pomou zakljuivanja od kojih je svako opravdano (pozadinski sudovi pruaju podrku
nekom zakljuku samo ako su istiniti)7
(4) kombinacije (1), (2) i (3).

Videli smo da je ta analiza u nekim vidovima jaa od tradicionalne analize: kauzalni

zahtev i zahtev za ispravnom rekonstrukcijom izostali su iz starijih analiza. Ti dodatni
zahtevi omoguuju mojoj analizi da zaobie Getijeove protivprimere za tradicionalnu
analizu. No moja analiza je slabija od tradicionalne analize u jednom drugom vidu. U
barem jednoj popularnoj interpretaciji tradicionalne analize onaj koji saznaje mora biti u
stanju da opravda ili da iznese svedoanstvo za bilo koji iskaz koji zna. Da bi S znao p u
t, S mora biti u stanju, u t, izneti svoje opravdanje za verovanje da p, odnosno svoje
razloge za p. Moja analiza ne postavlja takav zahtev, pa mi odsutnost tog zahteva
omoguuje da objasni sluajeve znanja koje bi tradicionalna analiza pogreno iskljuila.
Sada znam, na primer, da je Linkoln roen 1809.8 Tu injenicu sam prvobitno
spoznao, pretpostavimo, itajui neki enciklopedijski lanak. Verovao sam da je ta
enciklopedija verodostojna, i da je njena tvrdnja da je Linkoln roen 1809. morala
proistei iz injenice da je Linkoln zaista roen 1809. Prema tome, moje prvobitno znanje
te injenice je bilo zasnovano na opravdanom zakljuivanju. Ali sada se vie ne seam
tog zakljuivanja. Seam se da je Linkoln roen 1809., ali ne da je to izneseno u nekoj
enciklopediji. Nemam vie nijedno relevantno verovanje koje bi u visokom stepenu
potvrdilo iskaz da je Linkoln roen 1809. Ipak, sada znam taj iskaz. Moje prvobitno
znanje o njemu sve do sada sauvao je uzroni proces pamenja.
Zastupnici tradicionalne analize bi nesumnjivo negirali da ja stvarno znam godinu
Linkolnovog roenja. Meutim, to negiranje proistie iz elje da zatite svoju analizu.
ini se jasnim da su mnoge stvari koje znamo nauene na nain kog se vie ne seamo.
Podruje naeg znanja drastino bi se redukovalo ako bi se tim primerima porekao status
znanja.
Moja analiza bi doputala i neke druge vrste znanja bez eksplicitnog
svedoanstva. Uoimo da jo uvek nisam zatvorio popis primerenih uzronih procesa.
Poeljno je ostaviti taj popis otvorenim jer ima nekih sada spornih uzronih procesa koje
kasnije moemo smatrati primerenim, te stoga procesima koji proizvode znanje. Mnogi
ljudi sada sumnjaju u legitimnost tvrdnji o posedovanju vanulne percepcije. No, ako bi
konkluzivno svedoanstvo ustanovilo postojanje uzronih procesa koji povezuju fizike
injenice sa izvesnim verovanjima osobe bez pomoi standardnih procesa opaanja,
mogli bismo odluiti da takva verovanja nazovemo primerima znanja. To bi bila jedna
druga vrsta znanja u kojoj onaj koji saznaje moda ne bi mogao opravdati ili braniti svoje
verovanje. Moja analiza doputa mogunost takvog znanja, iako nikoga ne obavezuje na
njega.
Na redu su posebni komentari o znanju naih vlastitih mentalnih stanja. To je vrlo
teka i sporna tema pa oklevam da raspravljam o njoj, ali neto se o njoj mora rei.
Verovatno ima nekih mentalnih stanja koja se jasno razlikuju od verovanja subjekta da se

7
Moda pozadinski iskazi koji pruaju podrku nekom S-ovom zakljuku moraju biti poznati S-u, kao i
istiniti. Taj zahtev bi se mogao dodati, a da se naa analiza izraza S zna da p ne uini cirkularnom. Jer ti
iskazi ne bi ukljuivali p. Drugim reima, analiza znanja bi se mogla smatrati rekurzivnom.
8
Ta vrsta sluaja je izvuena iz jednog neobjavljenog rukopisa Gilberta Harmana.

11
nalazi u takvom jednom stanju. Ako je tako, onda verovatno postoji neki uzroni proces
koji povezuje postojanje takvih stanja sa subjektovim verovanjem u njih. Tu vrstu
procesa moemo dodati popisu primerenih uzronih procesa. Tei su oni sluajevi u
kojima je stanje jedva razluivo od subjektovog verovanja da je u tom stanju. To da me
boli, i moje verovanje da me boli su jedva razliita stanja stvari. Ako ovde nema razlike
izmeu verovanja i onoga u ta se veruje, kako moe postojati uzrona veza izmeu njih?
Za svrhe ove analize istovetnost moemo smatrati graninim ili degenerativnim
sluajem uzrone veze, ba kao to se nula moe smatrati graninim ili
degenerativnim sluajem broja. Nije iznenaujue da bi se znanje o neijem vlastitom
mentalnom stanju pokazalo graninim ili degenerativnim sluajem znanja. Filozofi su
davno spoznali njegovo osoben status. Dok su ga neki filozofi smatrali paradigmatskim
primerom znanja, drugi su tvrdili da uopte nemamo znanje svojih mentalnih stanja.
Teorija znanja koja znanje o neijim vlastitim mentalnim stanjima smatra prilino
drugaijim od javno negovanih vrsta znanja utoliko je i dalje prihvatljiva, pa ak i
dobrodola.
Dopustite mi da zakljuno odgovorim na neke mogue prigovore mojoj analizi.
Moglo bi se sumnjati u to da li kauzalna analiza na adekvatan nain prua znaenje rei
zna ili reenice (reenine sheme) S zna da p. No, mene ne zanima pruanje znaenja
reenice S zna da p, ve samo njenih istinosnih uslova. Tvrdim da sam izneo jedan
taan skup istinosnih uslova za S zna da p. Istinosni uslovi reenice ne pruaju uvek
njeno znaenje. Razmotrimo, na primer, sledei stav o istinostnim uslovima: Reenica
Ekipa M pobeuje u bejzbol utakmici je istinita ako i samo ako ekipa M na kraju
utakmice ima vie uspenih optravanja od protivnike ekipe. Taj stav ne prua znaenje
reenice Ekipa M pobeuje u bejzbol utakmici; jer ne ukazuje na bitan deo znaenja te
reenice, tj. da pobediti u utakmici znai postii pretpostavljeni cilj igranja. Neko bi
mogao u potpunosti razumeti gore iznesene uslove, a da ipak ne razume znaenje
reenice jer generalno ne razume pojam pobede.
Istinosni uslovi ne smeju se brkati sa uslovima verifikacije. Moja analiza reenice
S zna da p ne tvrdi da prua postupke za utvrivanje toga da li osoba zna (ukljuujui
sama sebe) dati iskaz. Nesumnjivo, ponekad zaista znamo da ljudi znaju neke iskaze jer
ponekad znamo da su njihova verovanja uzrono povezana (na primerene naine) sa
injenicama u koje veruju. S druge strane, esto moe biti teko ili ak nemogue utvrditi
da li taj uslov vai za neki dati iskaz i datu osobu. Na primer, za mene moe biti teko
utvrditi da li se stvarno seam izvesne injenice za koju se ini da je se seam. Potekoe
koje postoje za utvrivanje toga da li neko zna dati iskaz, meutim, ne ine potekoe za
moju analizu.
U istom duhu treba uoiti da ja uopte nisam pokuavao da odgovorim na
skeptike probleme. Moja analiza ne prua nikakav odgovor skeptiku koji trai da
ponem od sadraja mog vlastitog iskustva i onda dokaem da znam da postoji
materijalni svet, prolost itd. Ne smatram da je to jedan od zadataka pri iznoenju
istinosnih uslova za S zna da p.
Ovde prikazana analiza otvoreno se suprotstavlja jednoj veoma prihvaenoj
tradiciji u epistemologiji, stanovitu da su epistemoloka pitanja pitanja logike ili
opravdanja, a ne kauzalna ili genetska pitanja. To tradicionalno gledite, meutim, ne
sme zaobii preispitivanje. Zapravo, mislim da moja analiza pokazuje da je pitanje da li

12
neko zna neki iskaz delimino kauzalno pitanje, iako, naravno, pitanje o tome ta je
ispravna analiza reenice S zna da p nije kauzalno pitanje.

13