O STVARANJU JUGOSLAVIJE

Jugoslovensko dravno ujedinjenje 1918. plod je dugog istorijskog razvoja, koji prethodno
neprekidno traje due od jednog veka.

U naporu da se odredi poetna granica istorije nacionalizma kod jugoslovenskih naroda treba
razlikovati prve proplamsaje koji obeleavaju epohu. Prvi znatniji program junoslovenskih
nacionalnih pokreta uinjen je 1783. u Pismu Haralampiju Dositeja Obradovia. Tu nije re o
golom pozivu da se usavri knjievni jezik, nego se u istoriju naroda svesno ubacuje onaj motiv
koji je tada preobraavao celi civilizovani svet. To nije otkrivanje svesti o lepoti jezika, nego
svesti o ujedinjenoj suverenoj naciji. U tom pismu odreena je granica tokavskog govora, bez
obzira na verske granice, kao jedna prirodna celina.

Knjievnici ne odreuju vreme kada e neto poeti i kada e se zavriti, kao to ni petlovi ne
odreuju kad e svanuti zora, nego su tu samo da je obznane. U podlozi svakog nacionalnog
pokreta je stepen socijalne razvijenosti drutva i osnovno je pitanje da li postoje dovoljno
razvijene srednje klase, sa modernom inteligencijom, koje e biti u stanju da razore tradicionalna
drutva i stvore nova. Ni kod jednog evropskog naroda se ne uzimaju prvi pisani programi kao
stvarni poeci nacionalnog pokreta, nego se smatra da su to veliki dogaaji u kojima se osea da
ideja o politikoj slobodi, zasnovana na posebnoj nacionalnoj kulturi, postaje njihov istorijski
barjak.

Misao vodilja po kojoj se odvijaju procesi nacionalnih integracija jeste da naciju predstavlja
zajednica jednog jezika. Integracija dijalekata u jedan knjievni jezik predstavlja integraciju
nacije. Taj proces je istorijski neminovan i ne zavisi ni od pojedinaca ni od organizovanih grupa.
Nijedan o tih evropskih procesa nije bio jednak drugome. U tom pokretu se menja socijalna
dinamika i ciljevi kojima se tei, to dovodi do potrebe da se i sredstva borbe stalno usaglaavaju
novom socijalnom nosiocu.

Svi su evropski nacionalni pokreti poinjali skupljanjem nacionalnih bajki, a

zavravali osamostaljenjem svoje drave primenom nasilja. Samo ujedinjenje dve
rumunske pokrajine 1859, kao i razdvajanje Norveke i vedske 1905, u tom
procesu predstavljaju izuzetke koji potvruju pravilo. Svaki je narod ujedinjenje u
svoju nacionalnu dravu doiveo kao nasilje koje je nad njim izvreno. U svakom
nacionalnom pokretu postoji dihotomija pera i maa, kao sredstava koja
ujedinjavaju narod. Obino je u poetku pero, a posle njega dolazi ma, ali se taj
redosled moe silno izmeati, do te mere da izgleda da takvo pravilo i ne postoji.
Kod svakog naroda je, u poetku, jedna malobrojna grupa intelektualaca poinjala
da iri misao o ujedinjenju neke nacije. U dosta evropskih sluajeva to moe biti i
usamljeni pojedinac, pri emu tu ulogu vrlo esto moe vriti obrazovani stranac u
tuem narodu. Od inteligencije, koja se cela mogla skupiti u jednoj kafani, prelazi
se na srednje klase, a odatle na donje slojeve.

Izgleda da nije sasvim jasno ta znai elita u jednom drutvu. Obino se uzima
da je to grupa ljudi koje vee ista ideja, a esto i isti drutveni poloaj. Njena
sposobnost da vodi itavo drutvo zavisi od njene zastupljenosti u tom drutvu koja
mora da bude najmanje 3-5%. U junoslovenskim oblastima samoje plemstvo ueg
dela Hrvatske bilo zastupljeno u tom procentu, dok je svetenstvo imalo znatno nii
postotak u svim junoslovenskim zemljama. Plemstvo gubi karakter elite koja je
osposobljena da vodi, ukoliko n ema ujednaenu idejnu orijentaciju, a svetenstvo ga
moe dobiti poveanjem uloge idejnog jedinstva. Takvu elitu obino ine grupe
intelektualaca, buroazije i mladih ljudi profesionalnih zvanja koji postaju nosioci
jednog nacionalnog pokreta pre nego to ga preuzmu donje klase drutva.

Inteligencija je uvek prisutna i njeno glavno sredstvo borbe je tamparska

maina. Pre nego to se prelo na ideje da jezik predstavlja osnovu jednog
nacionalnog pokreta, u svakom od njih postoji izvestan religiozni uvod. Nacinalnim
pokretima u evropskim zemljama uvek prethodi jedno liberalno kretanje u okviru crkve.
U Nemakoj je to pijetizam krajem XVIII veka, kada se u nemakoj protestantskoj
teologiji javljaju prosvetitelji pijetisti" koji pokuavaju da hrianstvo pomire sa
modernim racionalizmom. Italijanskom nacionalnom pokretu u to doba prethodi jedan talas
obnovljenog jansenizma, kao pokuaja dizanja savesti katolikog vernika putem vere, ali i
kao poricanje apsolutistike vlasti pape u rimskoj katolikoj crkvi. Svakom poetku
nacionalnog pokreta prethodi razdoblje pitomog verovanja. Kod Junih Slovena dva
nadahnuta slobodna zidara u popovskoj mantiji, Dositej Obradovi, i zagrebaki biskup
Maksimilijan Vrhovac, usklauju verovanje sa duhom evropskog racionalizma.

Celo ovo razdoblje jugoslovenskih nacionalnih pokreta od 1790. do 1918. moe

da se podeli u etiri velika razdoblja, koja su usaglaena sa socijalnom podlogom,
sredstvima borbe i ciljevima nacionalnog pokreta:

1) doba verovanja, 1790 - 1830.

2) doba kulture, 1830 - 1860.

3) doba politike, 1860 - 1903.

4) doba nasilja, 1903 - 1918.

U svakom od ova etiri razdoblja postoje i neki stalni i uvek zajedniki motivi, ali
su najkarakteristiniji od njih za to vreme ipak bili smenjivi. To u osnavi znai da je
borba za jezik i nacionalnu kulturu kao osnovu narodnosti uvek prisutna u svim
razdobljima, ali preovladava kao najznaajniji motiv samo u vreme od 1830. do 1860. Isto
su tako vera i crkvena ideologija uvek uticale na nacionalni pokret, ali samo u prvom
razdoblju ih drugi motivi ne mogu istisnuti. Stvaranje politikih partija je stvar vremena
nakon 1860, a nasilje kao osnovno sredstvo u koje se ideologija pokreta zaklinje
karakteristino je samo za poetak XX veka. Granice ovih razdoblja nisu iste kod svih
jugoslovenskih nacionalnih pokreta. U balkanskim okvirima nacionalizam najpre poinje
kod Grka i Maara (iako ove poslednje niko ne rauna u balkanski prostor), zatim kod Srba. U
Hrvatskoj je kasnio za srpskim, a kod Slovenaca za hrvatskim. Bugarski nacionalni pokret se
razmahuje posle 1830, a makedonski i albanski tek iza 1878. Poslednji koji se ukljuuju u to
nacionalno istilite na Balkanu jesu muslimanski pokreti Turaka i Albanaca. Ujedinjenjem
1918. tu nije okonana istorija nacionalizama. Ova periodizacija zavisi od stepena razvijenosti
pojedinog nacionalnog drutva i vremena koje je potrebno da se u svakom od njih stvori sloj
inteligencije, koja je uvek istorijski nosilac modernizacije.

Nacionalnu svest odgajaju institucije. U poetku su to uglavnom kulturna udruenja za

negovanje jezika i nacionalne istorije, ali se ona vremenom mnoe, pa obuhvataju sport, kalendar,
kolstvo i kulturu, politike partije i, na kraju, nacionalne konspiracije za dizanje revolucija.

Na prvom mestu je pitanje kako proizvod tamparske maine probija socijalne membrane i od
malih grupa krajem XVIII veka prelazi na gradsku elitu poetkom XIX veka, da bi se nakon
1848. iz glavnih gradova proirio na manje varoi, a posle 1900. stigao i u rodno selo.

Jezik je jedini motiv koji politike ciljeve nacionalnog pokreta moe do kraja osloboditi idejne
pristrasnosti. Samo socijalna zrelost jednog drutva moe se optuiti kao krivac to je ta misao kod
nekih naroda provedena doslednije, a kod nekih manje dosledno. Tei se razaranju feudalnih
drutava, u kojima je plemstvo vodea klasa, i uspostavljanju nove klasne strukture u kojoj e
osloboeno seljatvo i gradovi preuzeti barjak politikog razvoja. Prirodni cilj svakog nacionalnog
pokreta je drava zasnovana na principu suvereniteta naroda. U jugoslovenskom sluaju, osnovni
motiv drutvenog napretka do 1918. bila je borba za stvaranje slobodnog seljakog poseda. U Evropi
se ova dva naina reavanja agrarnog pitanja nazivaju francuskim i pruskim nainom. Oni nisu
bili jednaki, niti su imali iste posledice kod prvog je bitno prisustvo revolucije, kod drugog
prisustvo socijalne reforme koju smiljeno provodi drava. U prvom sluaju je akumulacija
kapitala znatno smanjena, u drugom poveana. Tu je za jugoslovenski primer znaajno da se do
poetka XX veka zadrava odnos stranog i domaeg kapitala na nacionalnom tritu, kao odnos 10
prema 1, u korist stranog kapitala. Infrastrukturna podloga ujedinjenja Jugoslavije jeste
ujedinjavanje starih kulturnih pojaseva u jedan srednjoevropski. Tu spada ne samo stvaranje
knjievnih jezika, nego na prvom mestu menjanje ustanova stare drutvene organizacije, kao to je
zadruna porodica.

Iako je borba za standardizaciju knjievnog jezika u jugoslovenskoj kulturi postojala i u

ranijim vekovima, ona e postati osnov svih politikih pokreta tek kad se od kraja XVIII veka
inteligencija i srednje klase odgoje na itanju dela J.G. Herdera i G.V. Hegela. Naroito je
Herderovo delo Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit (izdavano od 1784. do
1791) postalo prvi sistematian izvor iz kojeg se usmerava budunost. Racionalizam je oborio
premisu da dravna organizacija dolazi od boga i ostavio mogunost da se drava organizuje
samo na osnovama prirodnih celina socijalne komunikacije.

Osavremenjavanje drutva i politiki razvoj Balkana zavisili su od spoljne politike velikih

sila. Podele interesnih sfera meu njima, koje su poele jo 1774, nisu se do dananjih dana zavrile.
Sve to se na tom prostoru deavalo bilo je u veoj ili manjoj meri u senci politike velikih sila.
Njihovi su se interesi uvek ukrtali na balkanskom prostoru. U stranim prestonicama, gde se
odluuje o sudbini oveanstva, odreuje se i profil balkanskih inteligencija, kao i prevaga ove ili
one evropske kulture.
 Osnovna podloga nacionalnih pokreta pripada ipak samo crkvama. Nijedna od jugoslovenskih
vera nije dosledno nacionalna, a dobijale su u istoriji taj karakter zbog napora crkvenog vodstva da
svoje stado jasno izlui od druge vere. U jednu ruku, nacionalna kultura nikad nije izila iz okvira
pojedine vere i crkve, a u drugu, crkve su postale putokaz drutvenog organizovanja i gube
prevashadno verski karakter. Uticaj crkvene politike na profil nacije poinje iz samog korena
izrastanja drutvene svesti savremenog jugoslovenskog oveka.

Istorijska posledica ovakvog stanja stvari jeste da se po tipologiji jugoslovenski nacionalni pokreti
ne mogu uporeivati sa klasinim evropskim. to oni nisu u istoriji izrasli kao jedan narod, treba
zahvaliti samo crkvama. Religija je ostala vododelnica nacije. Ono prividno vai samo za
srpskohrvatsko govorno podruje, ali je sutinski vezano i za slovenako i makedonsko, gde jezik i
kultura u zaostalim agrarnim drutvima nisu odredili istorijsku granicu nacije. To je uvek ostajala
vera. Nai su nacionalni pokreti krajem XVIII veka poeli na evropskim lingvistikim motivima,
ali su izneverili ciljeve dosledne sekularizacije drutva. Karakteristike takvog tipa nacionalizma
jesu:

- poveano prisustvo iracionalnih elemenata u ideologiji, kojima se svakodnevno pothranjuje

vena razlika meanih zajednica;

- ultimativni ciljevi i milenijumski nain miljenja

u politici, kada sa svakim, i najmanjim dogaajem dolazi pitanje moe li se iveti u

zajednikoj dravi. Realna politika je nerealna;

- sklonost da se istorija naroda zameni mitom istorije.

Od svih nauka, istorijska se najsporije modernizuje i optereena je emocijama;

- u asovima velikih istorijskih kriza, verska netolerancija je podloga politikog i vojnog

okupljanja;

- provincijalizam kulture. Poistoveivanje jezika, kao osnove kulture sa verskom podelom

dozvoljava samo izuzetno nadarenim pojedincima da se odrvu merilima vrednosti svoje
zatvorene crkvene sredine.

Naglaeno martirstvo u duhovnoj delatnosti, nevidljiva didaktika da je drugi kriv za svoju

istoriju, u stalnom su sukobu sa otvaranjem granica kulturnih krugova.

Zavisnost od vannacionalnih crkvenih metropola sutinski se ispoljava u svakodnevnom

ivotu. U ovakvom tipu nacionalizma, za sve nevolje koje graanin ima sa svojom vladom
okrivljuje se narod druge vere. U svakodnevnoj svesti graanina, sused druge vere pripada drugoj
civilizaciji. Antisemitizam, prilagoen drukijim verama, ovde je legalizovan. Svest o
inferiornosti civilizacije svog suseda nije iezla, samo zahvaljujui injenici to to ne postoji u
zapadnoj Evropi. Antisemitizam je ovde naputen tek nakon traginih iskustava na Zapadu, a
antivizantinizam i antilatinizam, koji imaju istu socijalnu i emocionalnu dinamiku kao
antisemitizam, moraju ekati neko drugo vreme.
 Religija nije samo verovanje, nego najznaajnija kulturna institucija koju je
junoslovenski svet imao. Kriza verovanja, napredovanje racionalizma i agnosticizma, kao i
poznija ateizacija, nije i kriza crkve. Bez opredeljenja slobodne linosti nema pravog
bezverstva. Slabljenje intenziteta verovanja i teolokog doivljaja prati porast socijalne i
politike uloge crkve. Ritualno verovanje je i tako uvek nadjaavalo verski doivljaj. Za
razvoj nacionalne evesti, crkveno vodstvo je zastava koja od poetka odreuje pravce.
Verska identifikacija je prethodila nacionalnoj i politikoj i uvek im je ostala osnovna
podloga. Inferiornost kulture jugoslovenskih naroda nije dozvoljavala da ona prekorai
crkveni plot. To je razlog to je njihovo ujedinjenje uvek praeno pojavama istorijskih
pukotina, koje ne izgledaju zaleive.

Ujedinjenje Jugoslovena nije bilo samo njihova stvar. To je jedna od tekovina ljudske
istorije. Sve su se znatnije evropske nacije ujedinile primenom filozofije da je nacija
zajednica jezika. Samo su marginalni narodi (Irska, Belgija, katoliki kompleks june Nemake
i Austrije) identitet traili u okvirima svoje crkve. Izvan Evrope, to je karakteristino za
Liban i Bliski istok. Jugoslavija spada u ovu grupu. Da je ujedinjenje Jugoslavije 1918.
zavisilo samo od Jugoslovena, oni se ne bi ni ujedinili.

Jugoslovensko iskustvo je pokazalo da crkva moe biti zajednica nevernika, kad se kriza
vere nadoknauje poveanom ulogom crkve kao drutvenog predvodnika. Katolika crkva nije bez
dubljih razloga stajala na putu jugoslovenskog ujedinjenja; ona se protivila da se to uradi u
demokratskoj i liberalnoj formi. U dosledno demokratskoj dravi, crkva ne kontrolie drutveni
ivot vernika.

Krajem XVIII veka, ovi su se narodi zaputili u zapadnu Evropu. Za vek i po, oni su u
tome, manje-vie i uspeli umesto da se zaustave u Londonu, dokle im je Dositej Obradovi
1783. kupio voznu kartu, obreli su se u severnoirskom Londonderiju, gde ih je koija istorije ostavio.
Umesto carstva parlamentarne demokratije, u koje ih je priroda nacije kao jezike zajednice
smetala, nali su se u uarenom podruju verskih sukoba, kako to pravila sektarijanskog tipa
nacionalizma zahtevaju.

Milorad Ekmei

Stvaranje Jugoslavije 1790-1918