OGNJITE najmoniji simbol ivota

RAMIZ HADIBEGOVI

OGNJITE najmoniji simbol ivota

Stara kamena kua. Miris praznine i minulih vremena. U prizemljunasred kue ognjite sa saom i
aavim verigama, na kojima visi vei garav bakra. Podalje, na zemljanom podu, drvene klupe i
tronoci. U budaku stap, poreane kace pune smoka, vree sa kromirom i itom, nekoliko krupnih
tikava, drveno bure sa vodom, karlica, navar. U drugom delu - testije, limeno posue, pegla na aru.
Na kamenom zidu okaene dve sofre, lampe petrolejke, gusle i gudalo, srp. Savijene slamarice uz zid,
pored njih kolevka, preslice, plehano korito. Na drugom zidu trofejni rogovi jelena. Na hrastovim
rogovima iznad ognjita, visimeso koje se sui. Sve navedeno u skladnoj harmoniji sa
ambijentom,ljudima, njihovom tradicijom i vrednostima.

Ova imaginacija uzeta iz vremena i ire stvarnosti, sadri aroban svet snova, slika i pria, u kojima
mogue i nemogue imaju svoje opravdanje, smisao i ar. To je bilo ovekovo najvre tlo pod
nogama, oko koga su se plele najlepe i najdragocenije porodine prie, gde su se ukrtali svi putevi i
zadovoljavale sve potrebe, nudei ljudima nadu, svesnost,intimnost, mir. Stecite radosti, svakojakih
rana i uruenih snova, ljudi povezanih krvlju, istim karakterom, ponekad razdvojenim sitnim
nerazumevanjem. Opisana prostorija u kojoj se nalazilo ognjite bila je nauka familijarnog ivota a u
harmoniji sa spoljnjim svetom i prirodom, izvor moralnosti, znanja, milosti i lepote mnogim
pokoljenjima. Svako se u njoj oseao najsigurnije, pun dostojanstva, iskrenosti i ljubavi.

Od iskona se znalo da je prostor ognjita povlaen u odnosu na vreme i svaku ljudsku konanost, jer
je to egzistencijalni minimum ljudske potrebe. U evolutivnom i egzistencijalnom smislu, ognjite je
odvojilo oveka od animalnog bia i odigralo najznaajniju ulogu u njegovom razvoju. Koliko je danas
internet znaajan za globalni svet, toliko je ognjite bilo dragocenost za istoriju oveka i njegovu
duhovnost.Ta prirodna, najprisnija, najintimnija, vena i nepromenljiva veza izmeu ljudi i ognjita
relativizirala je i relaksirala njihov odnos, pun uzajamnog zajednitva i bliskosti, zbog ega su postali
srodnici u patnji i smirenoj nunosti. Od pamtiveka potuju ivot, igrajui iz poetka do kraja, dobro
se poznaju i tu promaaja nema. Uvek su bili u delikatnoj sprezi ironije,tragizma i neodoljive
paenike ljudskosti.

Kazati ta ognjite nije, svakako je jednostavnije, nego nabrajati sve ono to jeste. Ognjite je
kolevka ljudske civilizacije i njene raskoi. To je centralno, najstarije i najvanije mesto u kui, oko
koga se okupljala porodica i sredite svakog ljudskog druenja. Ognjite je monumentalni objekat
ljudske intime i vrhunski hroniar svoje svakodnevice. Zadugo je bio porodini oltar, najmoniji
simbol ivota; utoite; mesto zajednike molitve; najjaa unutranja taka oslonca; kodirani
energetski potencijal. To je centar sredita, oko kojeg se vrti najvei deo porodinog ivota i ambijent
u kojem je ovek pronaao svoje sklonite i konaite. Ili, kakobi rekao Branko opi: Ognjite je
jeeva kuica. Ima karakter svetinje,bez obzira na svoje profano poreklo i funkcionalnu obinost.

Kakva god kua bila - mala, velika, bogata, od kamena, drveta, siromana pored ognjita je bilo
komotno, prostrano, iroko, visoko. Bilo otvoreno, provizorno ograeno ili poluzatvoreno, ono greje,
svetli, na njemu se kuva, pee. Oni koji nemaju previe, ili oni koji su lieni svega, jednako su imali
svoja ognjita na koja su bili ponosni i sreni. U brojnijim familijama postojala su dva i vie ognjita.
Tamo gde su bila dva, oko jednog su se okupljali mlai, oko drugog stariji lanovi familije. Od drevnih
vremena ognjita su bila na sred kue. Dim se slobodno dizao do krova, a odatle na razliite naine
odlazio u atmosferu. Kod kua pokrivenih slamom ili indrom postojala je latentna opasnost da iskre
plamena zapale krov, zbog ega se ognjita izmetaju ka zidovima, a dim se odvodi van krova. Bila su
razliitog oblika i visine, od nivoa poda pa do pola metra. I ono sklepano na tri kamena imalo je istu
funkciju kao ognjite u zamku. Dananji kamini su surogati i loe kopije.

Kao socioloka, etnoloka, identitetska i istorijska odrednica, ognjite je ugraeno u temelje svake
ljudske tradicije, kulture, duhovnog i materijalnog naslea. To je najdragocenija i najkompleksnija
metafora, sa znaenjem i jezikom kojeg poznaju i priznaju svi narodi sveta. Kao globalni i
metaistorijski fenomen, univerzalna i kosmopolitska pojava, retorika i frekventna tema, sa mnogo
idioma, sinonima, sintagmi, simbola, fraza, ono ima humanu, integrativnu, kulturnu, socijalnu,
edukativnu funkciju. U mislima i oseanjima svakog naroda i pojedinca ognjite je ivo, naglaeno
prisutno, ativno mesto ivota, koje uprkos opteprihvaenoj univerzalnosti poseduje lokalne boje i
karakter. Njegova dimenzija je velianstvena, vanvremenska, sveprisutna, izvanprostorna. Na njemu
je svo ono to nam preci, roaci, pradedovi ostavie. Ognjite je svetinja koja se preliva preko granica
rei, ivota, naroda, slobode, sudbine, gladi.. Ne postoji kod kojim se moe dekodirati ulaz u njegovu
tajnu.

Prvo je nastala vatra, pa ognjite, a tek posle oko njega napravljena kua, da bi se sauvala vatra.
Zato je ognjite svedena kua, dom. Od tada poinje pria o ivotu, a ognjite postaje kulturoloki
aksiom i privilegija oveka. Ognjite se ne moe tumaiti izvan ritualnog znaenja vatre, jer je ona
njegov glavni ahetipski simbol. Neizvesnost, nesigurnost, nestalnost prestaju pojavom vatre i
ognjita. Sve ono to vatra predstavlja oveku to simbolizuje i ognjite na kojem se ona loi. Tiha
vatra na ognjitu i sa ognjita titila je ljude, odravala ivot i sve to zatvorila u krug. Ljudi su pored
nje prepoznavali najprirodniji oblik svoje egzistencije i svog vlastitog postojanja. Plamen je nudio
ljudima iluziju o tome da ivot ima smisla, da postoji ljubav i nain da se on osmisli, ispuni, realizuje.
Iako dani i noi u teskobi, plamen ognjita je grejao ljudsku duu i njihove nade u bolje sutra. Pored
vatre ognjita ivot je svakog dana prizivao sunce, koje je i tada jednako kao i danas, nejednako
grejalo na zemlji. U plamenu ognjita tekao je ivot, a u pepelu se taloile uspomene.

Posmatrajui ognjite u svom istorijskom razvoju moemo slobodno rei da nita nije unelo, u svaki
dom, toliko ljubavi, mira, strasti, sna i radosti, spokoja i odanosti, kao ono. Ima li neto to dublje
uvire i izvire iz ognjita od ivota, budui da je ivot bio uvek tamo gde se ono nalazilo. Ognjite se
svega moe liiti sem ljudskog prisustva i ivota. To malo vatrite sree osvetljavalo je trnovit put
naih predaka, njihovih neuspeha i trijumfa, neostvarenosti sa ili bez oslonca. Bio je to autentian
ivot koji je prevazilazio privid stvarnosti, jer se ognjnite prelivalo preko ivota, ponekad vie,
ponekad manje, ne retko skrivenije. Ognjite je objedinjavajua metafora ivota, kojem daje svaki
smisao, puni gasonou i znaenjima, daje mu dimenziju smisla i ostvarenosti. ivotpored njega je
prisniji, trajniji, svetliji, dublji - u njemu se ivot prikazuje i iscrpljuje. Uz ognjite pojam stvarnosti se
iri igrom, humorom, fantazijama. Ono nikad nije ljudsku prirodu dovelo u pitanje ili stvorilo sumnju u
smisao ljudske egzistencije. Naprotiv, ognjite nastoji da stvori, oblikuje i to due da odri ivot,
uprkos svemu to mu se suprotstavlja. Ono ga slavi, brani od lai, podvale, izdaje, licemerja, greha,
prestupa. S druge strane, ivot pokazuje koliko je ognjite vitalno, otporno, postojano, pristojno,
mono. Pored ognjita ljudi su prvo nauili da ive sami sa sobom, a kasnije, svoj ivot su lako delili sa
drugima.

Od kada je ovek poeo da pie, stvara, ognjita su se smestila u literatiri, jeziku, umetnosti, filmu, a
posebno u stihovima. Mnogi pisci, slikari i drugi umetnici, zaokupljeni temom ognjita, crpeli su
inspiracijuiz detinjstva. Zahvaljujui njima, ognjite je dugo putovalo kroz vreme, kulture, civilizacije,
kroz nauku i mitologiju. To su ta njihova tiha svedoenja o tajanstvenim priama odraslih. Ognjite je
ljudima bilo sagovornik u monologu i dijalogu, sa kojim se objanjavao, dogovarao, dokazivao,
oekivao.. Niko bolje od njega ne poznaje bogatstvo nae due, epski i lirski duh.

Ognjite je svedok najvanijih i najteih ljudskih dilema: muke i nesree neba i zemlje, ivota i smrti,
oveka i Boga, oveka i sveta.. Kao barokno raskoni ukras svake kue, koji krije neku istinu, iz
ognjita isijava uzbudljiva, autentina i dostojanstvena slika i pria o korenima, oevima, sinovima, o
sudbini prokletstva, o sirotinji, o samohranim majkama, raskolu u porodicama, o planinskoj zabiti i
mraku.. Verno su svedoila o kulturi, tradiciji, obiajima, verovanjima, zabludama, raanjima,
praznoverjima, umiranju. Ognjite ne ispoveda samo pojedinanu, familijarnu ili lokalnu sudbinu, ve
mnogo, mnogo vie od toga. Mogu govoriti o nama taman kao to i mi moemo govoriti o njima, jer
ih je ovek stvorio.

Ognjite harmonizuje intimni i javni ivotni prostor, balansira izmeustanita, sklonita i

mizanscene. Svakome je ognjite bilo blisko, prisno, ivo i svakodnevno, odnos koji nije izgledao da
jeste, ve odista jeste.Bez velikih migracija ljudi su pored ognjita iveli, voleli, umirali, ostavljali
svom vremenu smisao svog postojanja. U razuenom vremenu i prostoru sva bia oko ognjita su
glavni junaci, bez obzira na godine, zvanje, znanje, pol..Svi okupljeni dobroduni i plemeniti starci i
nevino edna i radoznala deca na kolenima, udela su za sigurnou, zanimljivim priama, legendima,
bliskou i potrebom za prisnou.. Pored njega se malo pisalo, al se zato lepo i darovito prialo. Bilo
je dobre pesme, eretluka, lekovitog i zdravog humora, to je u tom ozraju omoguavalo ljudima da
lake razumeju i podnose svoje nevolje. Ognjite je imalo potencijal da bude izazovan i uzbudljiv
teatar, arena, kafana, gde se ispoljavala najkreativnija mata, znanje, talenat i svaka forma kulturnog
izraaja. Pamti narodnog guslara, slave, svadbe, davanje i vraanje zajma, prvo kupanje
novoroeneta, sve to radosno ivot nosi, ali i romantine suze, hajduke puke, zakletvu, amnet.
Nigde ljudski glas nema takvu toplinu i uzbuenost, kao kad se uje pored ognjita, a svaka
izgovorena mudra re ne plamti ve svetli.

Ognjite je bilo sredite drutvenog ivota pored njega su se sklapali mirovni ugovori, donosile
vane politike, vojnike i istorijske odluke.. Ono je pribliavalo ljude, spajalo ideje, raalo kumstva,
pobratimstva; davalo ljudima svu svoju ovozemaljsku meru i boju. Ognjite je doekivalo i prihvatalo
svakog namernika sa potenom i iskrenom namerom, bez obzira ko je i odakle je. Nije otvaralo put
samo velikim delima i junakim podvizima, ve i ne malim nedelima, podvalama i mnogim ljudskim
pakostima.

Pored ognjita ivot se iveo po pravilima obiaja i glave familije, zato ona imaju duu i karakter svog
gospodara, iako se i samo ognjite pokazuje u dvostrukoj ulozi - i kao sluga ali i kao gospodar. U ulozi
gospodara najee je bila ena, kao majka i kao supruga. Bez velikih i gorkih rei, bez ispovedanja,
vajkanja, nadanja, majka je branila pravo na ivot, na hleb, na vazduh, na vodu, bez obzira to ona,
kako to ree jedan pesnik, nikada nije znala dokle e sve to moi, da ognjite svijetli u njenoj samoi.
Nigde se ne osea pulsacija ivota kao pored majke i ognjita. Majka je od iskona bila najvei uvar,
zatitnik i oslonac ognjita. Nae bake, majke, sestre svakodnevno su na isti nain i u isto vreme
kuvale i pekle na ognjitu: kaamak, priganice, krompir, hleb ispod saa.. Kuvalo se za brojnu
porodicu od najmanje tri generacije. Svi su oekivali pune lonce hrane bez obzira na nematinu. ivot
sabijen u etiri gola, hladna i mokra kamena zida, izmeu surovosti snenih planina nepredvidivih
voda, oskudne i jalove zemlje, uz led, sneg, hladnou, samou, ptice kukavice, a gladnim ustima
najvei prijatelj bilo je ognjite. Poesto se surova oskudica ublaavala toplinom posude koja visi na
verige u kojoj je kljuala voda. ivot postaje zapitanost i muna navika kada se ivi u oskudici i gladi.
Kad padne mrak, kad se svi okupe, sve postaje dinamino, prisno, neoekivano, intimno, uzbudljivo -
zaboravlja se sva muka i patnja. Ali kad utihnu prie, smeh, dosetke i ale, no pored ognjita postaje
teka, ponekad i zlokobna. Koliko puta se ilo ranije na spavanje kako bi se preskoila veera koje nije
bilo, a moda i zato to enska samoa na slamarici najlepe sanja. Iako se o svemu moglo besediti, o
nematini i gladi se utalo. Inae, ognjite ima princip sirotinjskog komunizma sve se delilo na ravne
asti, a u takvoj verzijipritisnutog i prignjeenog ivota, gde je sve bilo na kaiici, nije manjkalo volje
da se ivot voli i slavi.

Simbolika ognjita oitavala se u mnogim obiajnim, religioznim, slavljenikim i drugim ritualima,

bez obzira na materijalni i duhovni most izmeu razliitih vremena, prostora i slojeva stvarnosti. Prve
molitve odvijale su se pored ognjita, gde su ljudi otvarali duu, verujui da se u plamenu ognjita
spajaju energije neba, ivota i zemlje, ali i izvesne doze magije i misterije, to je obredu davalo
mistinost i neku udnu izuzetnost. Postoje prie i legende koje ive u kolektivnoj svesti kao neto
veno i neprolazno u kojima ognjte egzistira kao glavno mitsko mesto radnje. Ono batini sve ono
zagonetno, iracionalno, besmisleno, halucinantno, uzbudljivo, iznenaujue, to je rezultat ljudske
svesti i podsvesti. Ognjite je za mnoge rajsko mesto, ali i vatreno gnezdo usred noi, pod zvezdama.
Poseduje metafiziku energiju koja privlai, zbliava, povezuje, dok svemu oko sebe daje smisao
ivotne vrednosti vidljive u realnom ivotu. Podnosi meavinu kosmikog i karnevalskog, lirskog i
posprdnog, ludosti i mudrosti, stvaralakog i ruilakog.. Pored njega su se meali utvara i ivot, zbog
ega nije bilo istog ivota, jer je ognjite bilo uvek izmeu mogueg i nemogueg.

Ognjite je uvek bilo u otvorenom dijalogu i harmoniji sa svetom prirode, njenim ritmom, silama i
tokovima. U kakvom god prirodnom okruenju bilo - pitomom, surovom, tvrdom ili peskovitom,
nasilnom, oporom, ognjite je bilo sigurno u svoju vrednost, ponosei se dostojanstvom u
usamljenosti. Priroda je skladna, snana, bogata, savrena, nevidljiva, neshvatljiva, ne itljiva, bez
dimenzija i trajanja, a ljudi su, oko svog ognjita, iveli prirodu. U percepciji prirode, ovek je nalazio
savrenu opomenu za sopstvenu konanost. Tamo gde vuk vije, da druinu svije, tajna ognjita se
sastojala u tome to sebe od prirode nijeodvajalo i to se, zajedno sa njom svakom nitavilu opiralo.
Drvo, zemlja i voda, bili su garancija njegove dugovenosti. Ono ponekad kao vetar peva, kao leptir
leti, kao morski talas izgleda. Ognjite, koje je liilo na konicu, na pelinjak, ima energiju koja
uobliava i razobliava, nosi i ostavlja za sobom, menja i prekraja ljude i obiaje. Dok su rasla pored
ognjita, deca su druila sa pticama, biljkama domaim i divljim ivotinjama, kojima duguju emocije.
Tadanjoj deci nisu bile potrebne bajke jer su imali svoju bajkovitu stvarnost prolazei kroz brojna
iskuenja i opasnosti karakteristine za deji odnos sa prirodom.

Postoji veliki broj obiaja u kojima se ognjite nije smelo sruiti, otetiti, opsovati. Na njemu se nije
loila vatra od drveta iz vodenice ili sruene bogomolje. Svako njegovo gaenje znailo je i nestanak
porodice. Na spaljenim ognjitima nije bilo sree ni za koga. Tako je bilo od iskona, tako e i ostati.
Koliko je o njemu izreka i zagonetki postavljeno,poslovica zapisano, pesama ispevano, pria ispriano.
A tek zdravica, kletvi, amaneta, blagoslova, zakletvi, pored njega izreeno.

Stvoreno za ljudske potrebe i ovekovu meru, ognjite je imalo neke ljudske osobine: vodilo je
rauna da ne pree granicu svojih moi i da u mranim noima osvetli prostor koliko je neophodno, a
da istovremeno sauva svoje dostojanstvo; da gradi atmosferu, timung, prijatnost. Teilo je da
oplemeni ovekov smisao ivota i pored injenice da je on egzistirao u nevolji, oskudici i sveoptoj
krizi. Trailo je red, harmoniju, bliskost; slavilo je ivot branei ga od lai i podvala, izdaje licemerja,
greha i prestupa i nikad se nije zatvaralo u sebe. Ognjite razotkriva istinu o ljudskoj sudbini na zemlji
ali i o tome ko smo, ta smo, o onome to je mono i potresno u nama, o usamljenosti i naputenosti.
Uvek je bilo na braniku svoje teritorije i poseda i skrovie koje je uvalo svog gospodara od ivota
natopljenog strahom. Ognjite je na amanet, mutuluk, merak, dert, na ilim, mezetluk, akamluk,
zaviajna tuga, naa kolevka, branjenik, sestrinska ljubav, majina briga i suza, jastuk, kukuruz jarik i
kuni prag.. To je majin i oev topli zagrljaj, to su dlanovi naih predaka, oeva rodna i blagorodna
njiva, na jezik, groblje, naa sudbina, narodna dua.. Ognjite nadilazi sva zla pa i smrt, pruajui
oveku nadu da e se iz svega izvui pomaui drugima koliko i sebi.

Ognjite je usaeno u krv, tlo, gene i zemlju svakog oveka. On je paradigma duhovne batine,
mudrosti, znanja.. Kao nukleus ovekovog fizikog i mentalnog bia i egzistencijalna opsesija,
koncentrie seanja nemog i slepog vremena. Koliko je puta ognjite odbranilo veru, ljudsko bie i
udovino lice patnje. Suze, smeh, krici, jauci bili su laki pored ognjita. Uz njega, vatru, obiaje,
verovanje, rituale, bilo je lake svanjivati, ekati, stajati, oekivati, nadati se, dozivati. Ognjite, koje
se hranilo snovima svog domaina, ne priznaje konanost; ono integrie, mobilie, zbliava, pojaava
oseaj bliskosti i intimnosti. Pored njega komije i rodbina su bili bliskiji, lake se razumeju njihove
uzajamne muke, nevolje, patnje. Da njega nije mnogi bi zauvek bili jedni drugima stranci i neznanci.
Uz njegove blagodeti lake se uilo, italo, pisalo, crtalo, pralo, obedovalo, spavalo, a deca bre
sazrevala i odrastala. Pored njega se jae volelo, mnogo toga slabije bolelo, vie razumlo, bolje
shvatalo, sa malo inata, prkosa i sujete..

Sa distance dananjeg oveka ta neobina filozofija ivota pored ognjita, uprkos ivotnom oseanju
oskudice i nedostatka, uskraenosti i oskudnosti, liavala je ljude urbe i nervoze, darujui im
smireniji i drugaiji pogled na ivot i svet. To je istovremeno i dokaz koliko je oveku malo potrebno
za sreu. I u najteim trenucima tuge, oaja i samoe, zla i nesree, ognjite je osvetljavalo budue
dane, nudilo nove izazove, traei nain za srenije ivljenje. Uz ognjite, pored puno razdragane
dece, veselja, ritma i neobuzdanosti, sve je delovalo nestvarno, jer je imalo neodoljiv oblik
zaudnosti, iznenaenja, preokreta, paradoksa:Blago sinu na majinu krilu, a narodu na ognjitu milu.
U njemu postoji nagon za trajanjem i napor za prevladavanjem. Pored njega su se igrale igre ivota iz
dana u dan, inili se mali podvizi koji su ukuanima bili radosniji od tuih radosti. Zato je ognjite
relikvija koja vremenom dobija arhitipska obeleja.

U skoro svakoj seoskoj tronoj naputenoj kui, jo ima ostataka dima i pepela iz prolih vekova, dok
umorna i ugaena ognjita, kojima se prikrada korov, zaboravljena ili odbaena u svom snu, odmaraju
ili odzvanjaju kao intiman doivljaj u dostojanstvenoj tiini enterijera savremene svakodnevice.
Obrasla u vreme i priu legendi i kazivanja, nejasnih znakova, none tiine, nekih udnih senki, u
njima je ostalo jo puno nataloene i zatrte prolosti, tajni, misterije i uspomena kao rukotvorina
zaborava. Ono to se desilo davno, dogaa se i danas a dogodie se i sutra. I sve tako, sa malim
varijacijama, ognjite ponavlja ljudsku venost, a kao pride nudi istovremeno i iluziju i utehu. Ognjite
je prizor zaboravljenog sveta i jezika, a mi bi to da doivimo. Da li smo za to sposobni?

Sve gori i sve se u pepeo pretvara, samo pria o ognjitu, kao veniplamen, ostaje da ivi.