The Oxford Handbook of Political Theory

ed. John S. Dryzek, Bonnie Honig & Anne Phillips

First published 2006
str. 3-41

Poglavlje 1
..................................................................................................................................................
Uvod
..................................................................................................................................................
John S. Dryzek, Bonnie Honig & Anne Phillips

ta je onda tvoj posao?

Ja sam uitelj Prosvetiteljstva ree Nikolas.
O boe! ree mladi. Jo jedan proizvoa beskorisnih diplomaca!
Nikolas je bio utuen.
(Lukes 1995: 199)

U knjizi udno prosvetljenje profesora Karitata (The Curious Enlightenment of Professor Caritat)
Stiven Luks (Steven Lukes) u formi romana saima savremenu politiku teoriju nesreni profesor biva
kidnapovan od strane pokreta otpora i poslan da trai razloge za optimizam. U Utilitariji je zamoljen da odri
predavanje o Oslobaanju od prolosti, u Komunitariji o tome Zato je prosvetiteljstvo propalo. Nijedna
tema nije bila po njegovom ukusu, ali tek kad je stigao u Libertariju (zemlju u kojoj, kako mu je jedan razoarani
stanovnik rekao, nije bilo dobro biti bez sree, nezaposlen ili zaposlen u dravnoj slubi) mogao je neto da
zaradi od njegove akademske ekspertize. Na kraju knjige, profesor jo nije pronaao mitsku zemlju Egalitariju,
ali je izvukao jednu vanu lekciju iz svojih avantura: pri sleenju bilo kog ideala, katastrofalno je izgubiti iz vida
sve druge.
Ovaj Prirunik nije organizovan oko kategorija kao to su utilitarizam, komunitarizam, libertarijanizam i
mada se pominje veita neuhvatljiva egalitarizma, u njemu se ne promovie nijedan ideal. Umesto toga,
Prirunik tei da odrazi pluralizam savremene politike teorije, mi smatramo da je pluralizam osnovna odlika i
najvea prednost ovog podruja istraivanja. U ovom uvodu razjanjavamo ta podrazumevamo pod politikom
teorijom, identifikujemo glavne teme i razvoj tokom prethodnih decenija, i pravimo pregled trenutnog stanja.
Zavriemo sa objanjenjem kategorija pomou kojih smo organizovali priloge u ovom Priruniku.

1 ta je politika teorija?
.......................................................................................................................................................
Politika teorija je interdisciplinarni poduhvat iji je centar gravitacije blizak humanistikom delu,
sreom jo nedisciplinovane discipline, politike nauke. Njene tradicije, pristupi i stilovi variraju, ali je podruje
ujedinjeno privrenou teoretizaciji, kritici i dijagnozi normi, praksi, organizacije politikog delovanja u
prolosti i sadanjosti, ovde i na drugim mestima. Preko onoga to se ponekad shvata kao provalija razliitosti,
politiki teoretiari, izmeu ostalih tema, dele interesovanje za zahteve pravde i njihovo ispunjenje, pretpostavke
i obeanja demokratije, podelu izmeu sekularnog i religijskog naina ivota, prirodi i identitetu javnih dobara.
Politiki teoretiari takoe dele privrenost humanistikom izuavanju politike (mada sa velikim neslaganjima u
pogledu toga ta to znai) i skepticizam prema hegemoniji kojoj tee samosvesnije naunije kolege. Poslednjih
godina, posebno u SAD, izuavanje politike je postalo vie formalno i kvantitativno. Uistinu, postoje oni za koje
je politika teorija formalna teorija okrenuta samo prema objanjenju politikih fenomena, gde je objanjenje
oblikovano prema modelu prirodnih nauka i ima formu traenja obrazaca i kauzalnih objanjenja za dogaaje u
ljudskom svetu. Ovakav pristup je doveden u pitanje u najnovije vreme to ini Perestroika pokret (Monroe,
2005) u ime kvalitativnih i interpretativnih pristupa. Politika teorija je situirana izvan ove kvalitativno vs.
kvantitativno debate, smetena negde izmeu razdvojenih svetova normativne filozofije i empirijskog sveta
politike.
Dugo vremena je izazov za identitet politike teorije bio da se produktivno pozicionira u odnosu na tri
akademske discipline: politiku nauku, istoriju i filozofiju; izmeu sveta politike i apstraktnijeg, prevakanog
registra teorije; izmeu kanonske politike teorije i novijih izvora (poput feministike i kritike teorije, analize
diskursa, filma i filmske teorije, popularne i politike kulture, izuavanja masovnih medija, neurologije,
izuavanja ovekove okoline i ekonomije) na koje se politiki teoretiari sve vie oslanjaju. Politiki teoretiari
1
se bave empirijskim prouavanjem politike, ekonomije, sociologije i prava da bi proverili svoja promiljanja i
postoji veliki broj produktivnih veza izmeu onih koji sebe nazivaju politiki naunici i onih koji sebe zovu
politiki teoretiari. Veza sa pravom je najjaa tamo gde se radi o ustavnom pravu i njegovim normativnim
osnovama (na primer, Sunstein 1993; Tully 1995, 2002; u ovom Priruniku ovu vezu pokrivaju Stimson i
Ferejohn i Pasquino).
Najvei deo politike teorije ima nesvodivu normativnu komponentu nezavisno od toga da li je teorija
sistematska ili dijagnostika prema pristupu, tekstualna ili kulturalna prema orijentaciji, analitika, kritika,
geneaoloka ili dekonstruktivna prema metodu, idealizovana ili postupno-ininjerska prema postupku,
socijalistika, liberalna ili konzervativna prema politikoj orijentaciji. Svi ovi pristupi su dobrodoli u polju
politike teorije. Ona ima i svoje jezgro i kanon koji se esto naziva od Platona do NATO-a (Plato to NATO),
mada je ovaj kanon nestabilan, sa ponovnim otkrivanjem autora poput Sofokla, Tukidida, Baruha de Spinoze i
Meri Volstounskraft (Mary Wollstonecraft), koji su ranije smatralni marginalnim i sa dodatkom novih ikona kao
to su Hana Arendt (Hannah Arendt), Don Rols (John Rawls), Miel Fuko (Michel Foucault) i Jirgen Habermas
(Jrgen Habermas). tavie, podruje politike teorije se uvek iri preko ovih kanona i njihovog tumaenja jer
teoretiari poinju da primenjuju svoja analitika sredstva na romane, filmove i druge kulturne tvorevine, kao i
na dostignua drutvenih nauka, ak i prirodnih.
Politika teorija je melez pod-disciplina politike nauke bez dominantne metodologije ili pristupa i nema
potrebu da se nikome izvinjava zbog toga. Kada su upitani da opiu svoju orijentaciju teoretiari ponekad koriste
skraenice koje se odnose na kljuno formativno iskustvo delezijanac, rolsijanac, habermasovac, arentijanac
mada je uobiajenije da ih drugi oznaavaju na takav nain. Za razliku od nekih susednih proizvoaa znanja,
politiki teoretiari se ne svrstavaju odmah upuivanjem na tri ili etiri dominantne kole koje definiu njihovo
polje istraivanja. Ne postoji, na primer, paralelna podela kao ona izmeu realista, liberala i konstruktivista, i od
skora neokonzervativaca koja definie polje meunarodnih odnosa. I zasigurno ne postoji nita slino staroj
Marks-Veber-Dirkem trijadi koja je bila osnova kurseva iz socioloke teorije do 1970-ih godina.
Zbog toga se ponekad ini da politikoj teoriji nedostaje jezgro identiteta. Neki teoretiari pokuavaju da
nadoknade ovaj nedostatak tako to ili vraaju politiku teoriju na njenu pravu ulogu, odnosno arbitriranje
univerzalnih pitanja i istraivanje bezvremenih tekstova, ili ponovo pomeraju panju od politike teorije ka
istoriji. Veina, meutim, ima jai oseaj poziva. Mnogi unutranju podeljenost i nesigurni karakter polja
istraivanja vide kao odraz iznutra podeljenog i nesigurnog politikog sveta u kome ivimo sa svim izazovima i
obeanjima takvog stanja. U poslednje dve decenije dvadesetog veka liberali, kritiki teoretiari i
poststrukturalisti su (svako na svoj, veoma razliit nain) reagovali na slom starih pretpostavki o unitarnjoj
prirodi identiteta nacionalne drave. Oni su ponovo promislili pretpostavke i smisao identiteta, esto odbacujui
shvatanja o jedinstvu i pomerajui se prema pluralistikim, agonistikim i koncepcijama razliitosti. To je imalo
uticaja na samo-percepciju i samo-razumevanje unutar polja istraivanja. Na sreu po politiku teoriju, ovaj
proces je bio istovremen sa akademskim pokretom koji je znanje ponovo shvatao kao temeljno/sutinski
interdisciplinarno. Ovo ponovno razmatranje funkcije i uloge granica akademskih disciplina moe pomoi
drugima, kao i politikim teoretiarima, da pluralizam unutar vlastitog podruja vide kao vrlinu i snagu a ne kao
slabost sa kojom bi se trebalo izboriti.

1.1. Odnos sa politikom naukom

Odnos politike teorije sa politikom naukom kao disciplinom nije uvek bio srean. Od zasnivanja
discipline krajem devetnaestog veka periodino je proklamovan njen novi nauni karakter. Meko drugo nove
discipline ponekad je bilo novinarstvo, ponekad istorijski narativi, a ponekad metod studije sluaja. Vrlo esto to
je bila i politika teorija. Poetkom 1950-ih bihejvioralni revolucionari pokuali su da proiste nauku od soja
teoretiara i imali su odreenog uspeha u tome na jednom ili dva odseka za politiku nauku na srednjem
zapadu SAD. Kasniji uticaj teorije racionalnog izbora ohrabrio je druge, poput Vilijema Rikera (William Riker,
1982a: 753) da odbace lepa pisma, kriticizam i filozofske spekulacije zajedno sa fenomenologijom i
hermeneutikom. Za one koji su bili pobueni naunim pretenzijama uvek je bilo vano da se razlikuje
istinsko nauno istraivanje politike od vie humanistikog pristupa a politika teorija je ponekad podnosila
najvei teret toga.
Politiki teoretiari su odgovarali da su nauka i objektivnost natopljeni normativnou to samo-
proklamovani naunici pogreno odbacuju; a teoretiari nisu bili spremni da uzmu zdravo za gotovo opis
politike nauke. Oni su odbacivali ideju da radovima iz normativne teorije nedostaje strogost, ukazujui na
kriterijume unutar politike teorije na osnovu kojih se razlikuje manje ili vie dobar rad. Mada su se opirali
epistemolokoj pretpostavci empirizma, mnogi teoretiari su takoe ukazivali na to da je veliki deo onoga to se
2
rauna kao politika teorija duboko povezano sa empirijskom politikom: ta, nakon svega, moe biti stvarnije,
ivotnije, i vanije nego simboli i kategorije koje organizuju na ivot i okvir razumevanja? Francuzi imaju re
koja opisuje ta se deava kada su oni koji su izabrani na mesto predsednika i premijera iz razliitih partija:
kohabitacija. Re na razliite naine upuuje na saradnju, toleranciju, poputanje, antagonizam i oseaj
zajednikog poduhvata. Ova re je pogodna da se opie odnos politike teorije i politike nauke.

1.2. Odnos sa istorijom

Istorija se takoe pokazala kao sporna referentna taka, posebno nakon ponovnih rasprava o tome koliko su
teorije zavisne od istorijskog konteksta (videti Pocock and Farr u ovom tomu) i da li se politiki principi iz
jedne epohe mogu legitimno upotrebljavati kao osnova za kritiku politike prakse u drugoj. Kada je Kventin
Skiner (Quentin Skinner), poznat po svojoj privrenosti istorijskom kontekstualizmu, nagovestio da rani principi
republikanske slobode mogu da budu delotvorna alternativa dananjim koncepcijama slobode, on se paljivo
ogradio od bilo kakve naznake da bi istoriari trebalo da se preobrate u moraliste (Skinner 1998: 118). On ipak
jo uvek trpi kritike zbog odbacivanja tradicionalnog istorijskog opreza.
U eseju iz 1989. godine, Riard Ekraft (Richard Ashcraft) poziva politike teoretiare da priznaju
fundamentalno istorijski karakter njihovog posla. Dok savremeni teoretiari priznaju osnovne
drutvene/istorijske uslove koji strukturiu u praksi ovo priznanje ne slui kao vodilja za njihova predavanje i
pisanje radova. Ekraft nastavlja: Naprotiv, politika teorija se predaje i o njoj se pie kao da je velika
filozofija pre nego ideologija (Ashcraft, 1989: 700). Za Ekrafta, priznanje ideolokog karaktera politike
teorije znai prihvatanje njenog politikog karaktera. Glavni objekt njegove kritike bio je Leo traus (Leo
Strauss) i njegovi sledbenici, koje je Ekraft video kao one koji kod kanonskih politikih teoretiara trae
svedoanstva za univerzalno vaee standarde i koji se pozivaju na ove standarde da bi vrednovali njihove
radove. Za trausijance, mudrost starih i velikih je izvan istorije.
Ekraft takoe kritikuje eldona Volina (Sheldon Wolin) koji deli njegovo nezadovoljstvo sa
trausijancima zbog nedovoljnog poklanjanja panje politici (videti prilog Saxonhouse-a). Mada Volin priznaje
istorinost tekstova koje ispituje u svojoj plodotvornoj knjizi Politika i vizija (1960/2002), Ekrarft tvrdi da se
Volin opire celovitoj transformaciji koja bi sledila na osnovu stavova obojice kada bi se istorinost postavila u
centar prakse tumaenja. Volin je poznat po tome to se, u stilu Hane Arent, zalae za ono to on naziva
politiko: politiku koja nije shvaena instrumentalno (u smislu Lasvelovog [Harold Lasswell,1961] ko
dobija ta, kada i kako), nego vie kao orijentacija ka javnim dobrima skupa sa privrenou javnoj srei
(public happiness) politikog uestvovanja. Nasuprot Ekraftu, Volinovo okretanje ka politikom moe se
videti kao nain prevazilaenja podele izmeu trausijanskog univerzalizma i dubokog kontekstulizma
Ekraftovog istoristikog pristupa.
Politiko je pojmovna kategorija, koja je sama izvan istorije i njom se odbacuje i ideja da se u politici
radi o univerzalnim istinama, ali i svoenje politike na interese. Politiko u minimalnom smislu upuuje na
neki oblik individualnog i kolektivnog delovanja koji naruava uobiajeno stanje stvari, normalni ivot ili
rutinske obrasce ponaanja i upravljanja. Postoje razliita shvatanja ovog pojma. Naveemo tri kao primer:
politiko svoje znaenje u Volinovom radu prvenstveno crpi iz suprotnosti prema etatizmu, konstitucionalizmu i
politikoj apatiji; kod Hane Arent iz suprotnosti prema privatnoj ili prirodnoj sferi ljudskog delovanja; a kod
Ransiera (Ranciere, 1999) iz suprotnosti prema odravanju poretka.

1.3. Odnos prema filozofiji

Najneistorijskiji uticaj na politiku teoriju u poslednjim decenijama izvrio je Don Rols (John Rawls),
iji je rad blizak analitikoj filozofiji. Prema uobiajenom tumaenju, Rols je doao sa strane kao spasitelj
politike teorije i izbavio je iz dremea objavljivanjem knjige Teorija pravde, 1971. godine (videti, Arneson u
ovom Priruniku). Rolsova knjiga je bila ambiciozno, normativno i sistematsko istraivanje o tome kako bi
politika, ekonomska i drutvena pravda izgledala u savremenim demokratijama. Pomou vela neznanja kao
mehanizma distanciranja i hipotetikog drutvenog ugovora, Rols je pokuao, sledei Kanta, da otkrije razloge
pomou kojih moemo reiti ono to je on video kao temeljno pitanje politike: sukob izmeu slobode i
jednakosti. Poto je pisao polazei iz druge discipline, filozofije, on je politikoj teoriji povratio veliki stil
(Tokvilova dvotomna knjiga Demokratija u Americi, koju je takoe pisao kao autsajder, je drugi primer). Veina
kasnijih radova o pitanju pravde i jednakosti ila je ovim putem i mada veina onih koji su sledili Rolsa nisu
nuno prihvatali njegove zakljuke, ipak su esto upotrebljavali sline misaone eksperimente da dou do
3
zakljuaka o odgovarajuem odnosu jednakosti i racionalnog izbora. Aukcija koljki koju je zamislio Ronald
Dvorkin (Ronald Dworkin, 1981), na kojoj su svi drutveni resursi na prodaju i uesnici koriste svoje koljke za
razmenu za ono to najvie odgovara njihovom vlastitom ivotnom projektu je drugi klasian primer. Poevi od
onoga to deluje kao veoma udaljen scenario, Dvorkin stie do veoma preciznih preporuka za savremenu dravu
blagostanja.
Kako prilozi iz ovog Prirunika pokazuju, jedan smer aktuelnih rasprava u politikoj teoriji vrti se oko
odnosa izmeu apstraktnijeg ili hipotetikog registra argumenata iz analitike filozofije i pristupa koji
naglaavaju specifiniji istorijski ili savremeni kontekst. Oni koji su bliski tradiciji analitike filozofije koji
esto vie vole da sebe nazivaju politiki filozofi proizveli su neke od najinteresantnijih i najinovativnijih
radova u prethodnim decenijama. Ali oni su takoe bili stalno osporavani. Komunitaristi i post-strukturalisti
tvrde da razobrueni pojedinac rolsovskog liberalizma nije neutralna nego ideoloka premisa sa znaajnim
politikim uincima za njihove teorijske zakljuke, to oni ne priznaju (Sandel 1982; Honig 1993).
Feministi/kinje kritikuju analitiko apstrahovanje od telesnih razlika kao potez koji ojaava heteronormativne
pretpostavke i rodnu nejednakost (Okin 1989; Pateman, 1988; Zerilli and Gatens u ovom tomu). Kao to emo
videti kasnije u ovom Uvodu, analitiki liberalizam je nainio neke znaajne ustupke u ovom pogledu. Rols, na
primer, u knjizi Politiki liberalizam ne predstavlja vie svoju teoriju pravde kao teoriju za sva drutva i sva
vremena, nego paljivo tumai svoje argumente kao promiljanje intuicija o savremenim liberalnim i
pluralistikim drutvima.

1.4. Odnos sa stvarnom politikom

Nain na koji se politika teorija postavlja u odnosu na politiku nauku, istoriju i filozofiju moe se
delimino tumaiti kao promiljanje znaenja politikog. Moe se, takoe, tumaiti kao promiljanje prirode
teorije i onoga ta moe i ne moe nastati iz teorijskog rada. Mogunosti su, sa jedne strane, ograniene
utopizmom . Politiki teoretiari su izgleda najosetljiviji na kritiku, od strane politikih naunika ili ekonomista,
onda kada njihova normativna razmatranja daju zakljuke koji se ne mogu primeniti: na primer, naela ivota
koja podrazimevaju prakse malih drutava u kojima postoje licem-u-lice odnosi; ili principe raspodele koji
ignoriu uruavanje komunizma ili po svoj prilici nezaustavljivog globalnog irenja konzumeristikih ideja
(videti Dunn, 2000, kao jedno takvo upozorenje). Postoji vana struja u politikoj teoriji koja uiva u etiketi
utopijska, posmatrajui je kao svedoanstvo mogunosti da se misli izvan trenutnih ogranienja, to je njihova
verzija nebeske nauke. Jo od Aristotela, meutim, to je bilo dovoeno u pitanje insistiranjem da se teorijom
bavimo u okviru mogueg, insistiranje koje oni koji su mu naklonjeni esto nazivaju trzvenim. Ovde nije u
pitanju status politike teorije u odnosu na politiku nauku, nego kako se teorija odnosi prema dogaanjima u
politikom svetu.
Neki smatraju da ona to ne ini. Don Ganel (John Gunnel, 1986) je smatrao da je politika teoriju
otuena od politike, a Defri Isak (Jefrey Isaac, 1985) je tvrdio da itaoci asopisa iz politike teorije tokom
1990-ih godina ne bi imali pojma o tome da je berlinski zid pao. Nasuprot tome, moe se navesti gomilu studija
koje koriste empirijske rezultate da rasvetlili kakve izglede u stvarnom svetu ima jedna vrsta deliberativne
demokratije koju danas zastupaju politiki teretiari (videti na primer dvobroj Acta Politica iz 2005. godine); ili
testiranje teorija pravde pozivanjem na empirijske studije o drutvenoj mobilnosti (Marshal, Swift and Roberts,
1997). Ili se moe pomenuti veliki broj politikih teoretiara koje je interes za savremena politika zbivanja
poput formiranja evropskog identiteta, novog meunarodnog reima ljudskih prava, politike imigracije,
izvrgavanja enevske konvencije na kraju dvadesetog veka ili odgovarajueg odgovora na prirodne katastrofe,
naveo da razmiljaju o tome kako da teoretizuju ove dogaaje. Pojmovi i misaone figure koje ovde padaju na
pamet su: goli ivot ljudi kojima drava moe uiniti bilo ta ora Agambena (Giorgio Agamben, 1998),
disciplinarna mo koja uslovljava ta ljudi mogu misliti Miela Fukoa, (1979), vanredno stanje u kome
suveren moe suspendovati zakone Karla mita (1985), nadljudski sudija Herkules Ronalda Dvorkina (Ronald
Dworkin, 1977), bezuslovna gostoljubivost prema drugima aka Deride (Jacques Derrida, 2000) ili znakovi
suverenosti koji oznaavaju aroganciju politikih aktera u graanskom drutvu u odnosu na prava i privilegije
delovanja koje istorijski preuzima drava, Etijena Balibara (Etienne Balibar, 2004).
Kao to je jasno iz priloga u ovom Priruniku, politiki teoretiari su pod uticajem zbivanja oko njih i
skreu panju na izazove koje postavlja ekoloka kriza; bezbednosna politika; uticaj novih tehnologija na nain
na koji razmiljamo o privatnosti, pravdi, kategoriji ljudskosti; uticaj imigracije na ideje rase, tolerancije i
multikulturalizma; posledice narastajue globalne nejednakosti na nain na koji teorijski razmiljamo o slobodi,
jednakosti, demokratiji, suverenosti ili hegemoniji. Pri odreivanju tema za ovaj zvornik mi smo bili pod jakim
uticajem politikog angamana savremene politike teorije i naina na koji on oblikuje polje istraivanja.
4
2. Savremene teme i razvoj

Kao to prili i jednoj bepo tedno kriti ki natrojenoj diiplini, politi ka teorija je klona
amoipitivanju. Ve mo imali prilike da prou imo nedoumie u vezi a njenim odnoom prema razli itim
diiplinama i interdiiplinarnim podru jima. Povremeno, amoipitivanje je poprimalo morbidan obrt,
a pri ama o amrti ili ak mrti diipline: naj uveniji lu aj takvih tvrdnji vezuje e za Laleta ( Laslett,
1956) koji je u uvodu ediije Filozofija, politika i drutvo objavljene 1956. godine utvrdio da je tradiija
politi ke teorije prekinuta, te da je prakti no zamrla. ak u i pobornii diipline, u to vreme, bili jedva
primetni.
Zabrinutot u vezi a udbinom teorije voj vrhuna doz ivljava 50-ih i 60-ih godina uporedo a
dominaijom bihejviorizma u politi koj naui u SAD. Ove lutnje u bile umirene, premda ne i potpuno
okon ane, tokom politi kih i filozofkih previranja u SAD koja u e odigravala zahvaljuju i Berkli Pokretu
za lobodno izraz avanje (a kojim u bili povezani S eldon Volin 1969. i Dz on S ar [John Shaar 1970]),
Pokretu za graanka prava (Arent 1959), i protetima protiv vijetnamkog rata i vojne obaveze u SAD
(Walzer 1967, 1970). U tom trenutku, legitimnot drz ave, granie obligaije, priroda pravde i zahtevi za
avenom politikom, u bili vi e od ito teorijkih intereovanja. Graanka nepolu not e vioko
kotirala u agendi politi ke teorije 1. lanovi aktiviti kih mrez a u itali i itirali dela koja u napiali Hana
Arent, Herbert Markuze (Herbert Marue) i otali, da bi poduprli voje delovanje i viziju politike.
Tokom 60-ih godina, bitka za udbunu teorije e nadovezala na porenja o tome ta e
podrazumeva pod politikom i na koji na in prona i politi ko-teorijki protor izmeu ili izvan liberalizma i
markizma. Suprotno ovom politi kom i teorijkom miljeu, tajale u zamili koje je Dz on Rol razvijao i
itematizovao u Teoriji pravde (1971), knjizi pove enoj propitivanju tema koje u itakle turbulentne
60-te: reditributivne politike, prigovor aveti i legitimnot drz avne vlati. Kanije u toj deeniji, Kventin
Skiner i nova kola kontektualne itorije politi ke mili (poznata kao Kembridz kola), potaju utiajni u
englekom govornom podru ju. I otali radovi iz politi ke teorije iz ovog perioda podupreli u natojanja
da e politi ka teorija pai i oz ivi. Itiali u e lede i radovi, od kojih neki i dana plene paz nju: Prirodno
pravo i istorija Lea S traua (1953), Beda istoricizma Karla Popera (arl Popper, 1957), Vita activa (1958) i
O revoluciji (1963) Hane Arent, Politika i vizija (1960) S eldona Volina, Poredak slobode Fridriha fon Hajeka
(Friedrih A. von Hayek, 1960), Racionalizam u politici Majkla Ouk ota (Mihael Oakehott 1962,
Rationalism in Politics), Raun saglasnosti Dz ejma Bjukenena i Gordona Taloka (Jame Buhanan and
Gordon Tullok 1962, Calculus of Consent), Legalizam Judit Sklar (Judith Shklar 1964, Legalism), ovek
jedne dimenzije Herberta Markuzea (1964), Politiki argument Brajana Berija (Brian Barry 1964, Political
Argument) i etiri eseja o slobodi Iiaije Berlina (1969).

2.1. Liberalizam i njegovi kriti ari

Ukoliko pomatramo tanje diipline po etka dvadeetog veka, nema nikakvih pokazatelja koji
da politi ka teorija gubi vitalnot: ovo je vreme z utrih i ekpanzivnih raprava, a novim temama koje e
javljuju u ve pretrpanom podru ju itraz ivanja. Za mnoge koji e bave politi kom teorijom, uklju uju i i
kriti are liberalne teorije, ovo mno tvo aktivnoti i tema prikriva jednu veoma vaz nu injeniu: dominaiju
koju je potigao liberalizam, barem u Anglo-ameri kom delu veta. U vom klai nom vidu, liberalizam
pretpotavlja da u pojedini pretez no voeni vojim li nim intereima, te da oni najbolje znaju na koji
na in te interee treba lediti. Liberalizam amouvereno tvrdi da e materijalna dimenzija interea
najbolje otvaruje, na dobrobit vih, kroz razmenu u trz i noj ekonomiji. Politika tupa na enu amo
onda kada e ti interei ne mogu otvariti na zajedni ku korit. Politika e, prema tome, pretez no bavi
agregaijom i pomirenjem individualnih interea unutar, po pretpotavi, neutralnog kupa pravila
poretka. S obzirom da mo ni pojedini, politi ki organizovani kao ve ina ili manjina, mogu ikorititi javnu
vlat u privatnu korit, nuz na je kontrola razli itih entara vlati i potebna u utavna prava da bi za titila
pojedine od vlati i od drugih ljudi. Ova prava u propra ena obavezom njihovih noioa da po tuju prava

1
Videti znaajan prilog Markuzea Represivna tolerancija u: Wolff, Moore and Marcuse (1965), zatim, Pitkin (1966),
Dworkin (1968), esej Graanska neposlunost u: Arandt (1969) i Rawls (1969).
5
drugih i njihovim duz notima prema vlati koja utanovljava i titi prava. Liberalizam, ovako definian,
otavlja puno protora za razli ita porenja koja e ti u grania politike, politi ke intervenije u trz i ne
tokove, agregaije politi kih preferenija, mehanizama za upravljanje konfliktima, adrz aja prava, utava,
obligaija i duz noti. Tako, na primer, potoji u tinka razlika izmeu Rolovog egalitarnog liberalnog
tanovi ta i Nozikovog izrazito individualiti kog libertarijanizma (1974) 2. Mogu e je uvideti janu razliku
izmeu liberalnih hvatanja politike od razli itih konepija politi kog koje u razvijali Arent, Volin,
Ranier i drugi i od republikankog hvatanja lobode koju u izu avali Kventin Skiner (1998) ili Filip Peti
(Philip Pettit, 1997).
U prethodnim deenijama liberalizam je imao veobuhvatnog uparnika u vidu markizma, ne
amo u pogledu potoje ih rez ima koji u e predtavljali kao markiti ki, ve i u politi koj teoriji.
Markizam je prezirao liberalnu individualiti ku ontologiju, i umeto toga je itiao redi nje meto
dru tvenih klaa u politi kim ukobima. Trz i te nije pomatrano kao mehanizam koji poreduje
individualne interee, ve kao izvori te tla enja i nejednakoti (ba kao i nepornog materijalnog
progrea). Markizam je, takoe, odbaivao liberalno tati ko i neitori no hvatanje politike,
nagla avaju i zna aj analiti kog odnoa prema itoriji koja je voena materijalnim ilama koje odreuju
ta u pojedini bili i ta e biti u razli itim itorijkim epohama. Potojale u razli ite varijante ovih
hvatanja to je proizvelo z utre paprave izmeu, jedne trane, teoreti ara koji u e olanjali na
humaniti kog Marka i njegove ranije radove o otuenju (MLellan 1970) 3 i , druge trane, teoreti ara
koji u, olanjaju i e na altierijankog Marka, prou avali dru tvene odnoe i proizvodne nage.
Nelaganja izmeu ovih kola u bila intezivna, premda u obe proklamovale nadmo markizma nad
liberalnom mili. Meutim, u periodu koji je uledio, utiaj akademkog markizma u englekom
govornom podru ju je gotovo i ezao. Sudbini markiti ke teorije niu i li na ruku rapad ovjetkog
bloka 1989-90, niti odlu no umerenje Kine prema kapitalizmu, pod zvani no markiti kim rez imom.
Otalo je upitno na koji na in je liberalizam potigao takav upeh u nadvladavanju vog rivala. Potonji
razvoj e moz e pomatrati i a tanovi ta pobornika analiti ke filozofije, kao to u Rol i Dz . A. Koen (G. A.
ohen, 1978), koji u upe no privojili polazi ta i liberalizma i markizma. Striktno fokuiranje na odno
markizma i liberalizma noi opanot od zanemarivanja potojanja drugih naz nih alternativa
liberalizmu, po ev i od alternativnih liberalnih kritika rolijanizma poput onih koje u razvijali Ri ard
Flatman (Rihard Flathman,1992), Dz ordz Kateb(George Kateb, 1992), Dz eremi Voldron (Jeremy
Waldron,1993) i Viliem Galton(William Galton, 1991), pa do alternativnog markizma poput onog koji u
izu avali Z ak Ranier (1989), Etien Balibar i Imanuel Volertin (Imannuel Walertein,1991) i Neni
Hartok (Nany Hartok, 1983). Majkl Rogen (Mihael Rogin) je kombinovao hvatanja markizma i
Frojdove pihoanalize u radu koji e dana matra kanonkim na ameri kim i kulturnim tudijama
(premda je gajio kriti ki odno prema toj vrti pritupa; pogledati eej koji je o tome u ovom Priru niku
napiao Dean). Rogin (1987) je itakao vaz not i entralno meto koje zauzimaju pojmovi rae, klae,
imovine i nevenog u tudijama ameri ke politike (o rai, pogledati takoe Mill 1997)
Zapaz anja liberalne teorije koja u e tiala vlati i individualizma kritikovana u ili prevazilaz ena kroz
pritupe koji u e razvijali 70-ih, 80-ih i 90-ih godina, tokom plodnog perioda u kojem u politi ki
teoreti ari imali irok rapon pritupa prema kojima u mogli da umere voj rad. U Franukoj e
pojavljuju, dela dru tvenih teoreti ara 70-ih (nakon maja 1968) uklju uju i i najpoznatijeg, Mi el Fuko,
ija je re-teoretizaija mo i imala naz an utiaj na generaije ameri kih teoreti ara. U Nema koj,
dikurzivno hvatanje politike koje je razvio Jirgen Haberma (na primer, Haberma, 1989; prvi put
objavljeno u Nema koj 1962) inpirialo je generaije kriti kih teoreti ara koji u bili pove eni razvoju
normativnih tandarda kroz koje u proenjivali zahteve liberalne demokratke drz ave za legitimno u.
Italijanki pokret za autonomiju iz 1970 inpiriao je nova gram ijevka i fukoovka razmatranja o
jednakoti, politii, nailju i drz avnoj vlati (Virno 2004). U ve em delu ovog perioda, feminizam e
amorazumevao gotovo kao uprotnot liberalizmu, rpe i inpiraiju, najpre, iz markizma, a kanije i iz
pihoanaliti ke teorije razli itoti, razvijaju i vlatitu kritiku aptraktnog pojedina. U Kanadi i Okfordu,
arl Tejlor (harle Taylor, 1975) je promi ljao politiku kroz obnovljeno tuma enje Hegela koje je
nagla avalo vaz not zajednie za politi ku autonomiju, uti u i na Majkla Sandela (Mihael Sandel, 1982) i
mnoge potonje teoreti are multikulturalizma. Delez i Gatari (Deleuze and Guattari) u kombinovali pot-

2
Vazni radovi u raznovrsnoj literature koja se bavi liberalnom pravdom ukljucuje Gauthier (1986), Barry (1995) i Scanlon
(1998)
3
Videti takoe radove ameriko-jugoslovenske praksis grupe i njihov asopis Praxis International, koji je prestao da izlazi.

6
trukturalizam i pihoanalizu u eriji loz enih razmatranja o protornim metaforama koje na ontolo kom
nivou organizuju na e mi ljenje o politii , prirodi i z ivotu (Deleuze and Guattari, 1977 ; pogledati, takoe,
Patton-ov tekt u ovom tomu). Kre u i e od pritupa koje je utemeljio Frojd, pa do onih iji je tvora
Lakan (Laan), pihoanaliza je podarila politi kim teoreti arima perpektivu iz koje u mogli da
prou avaju politiku maovnog dru tva, ranu politiku, rodne nejednakoti i li ni i politi ki identitet (Butler
1993, Lalau 2006, Zizek 2001, Irigara 1985, Zerilli 1994, Gla u ovom tomu).

2.2. Liberalni egalitarizam

Kao to nam gore navedeno kazuje, alternative liberalizmu natavile u da e umnoz avaju, ali ipak,
u mnogim oblatima politi ke teorije, liberalizam je potao dominantna poziija. Markizam je natavio da
tematizuje pitanja ekploataije i jednakoti, ali na na in koji je bitno preureen tokom polednjih
dvadeetpet godina, unapreuju i voju poziiju tako to je pruz io vi e normativnog i analiti kog zna aja
pojedinu (Roemer 1982, 1986; ohen 1995, 2000). Poebno je zna ajno pribliz avanje u tavovima koje je,
u rapravama o jednakoti, uledilo izmeu oijalita, neo ekivano zaokupljenim temama individualne
odgovornoti i zaluge, i liberala koji u kao vrhovnu vrednot (Dworkin 2000) tavljali jednakot pre
lobode; ova dva, meuobno proz eta, pritupa u inila u liberalni egalitarizam gotovo jedinom
preotalom tradiijom egalitarizma. Kao intrigantan ihod pojavljuje e literatura koja e bavi minimalnom
zaradom ili minimalnim davanjima koja e vi pojedini primiti od vlade ne bi li e potpomogla njihova
partiipaija u ina e liberalnom dru tvu (van Parij 1995; Akerman i Altott 1999).
Liberalizam je hvatan pomo u formalnog odreenja jednakoti; kroz njgovu klonot da matra
da ne potoje poledie po rapodelu reura koji u vezana za ljudku jednakot. Na tragu Rolovog
prinipa razlike (videti Arneom u ovom tomu) ili Dvorkinove jednakoti bogattva (videti William u
ovom izdanju), to e ada ini kao neprikladan prigovor. Po etkom 80-ih Amartja Sen (Amartya Sen) je
potavio pitanje koje e odrediti okvire ve eg dela literature o ditributivnoj pravdi u narednim
deenijama: jednakot ega? To je proizvelo mno tvo odgovora, od onih koji e odnoe na blagotanje,
bogattvo, poobnoti (Senov omiljeni), pa do onih nezgrapnih poput jednakot u mogu noti za
blagotanje i jednakot u pritupu prema pogodnotima. 4 Nijedan od navedenih odgovora e ne moz e
odbaiti kao zatupnik ito formalnog razumevanja jednakoti, a vi u povezani a klju nim liberalnim
pojmovima poput individualnoti i odgovornoti. Ekpanzija liberalnog egalitarizma koja je uledila moz e
e tuma iti kao radikalizaija liberalne tradiije. Meutim, konvergenija izmeu onoga to e nekada
matralo iklju ivo liberalnim, odnono iklju ivo oijaliti kim u pogledu jednakoti, moz e e ito tako
pomatrati i kao pokazatelj nove dominaije liberalne teorije. Veliki deo literature koja e bavi jednako u
ada je triktno individualiti ke konotaije, u njoj e razvija argumentaija kroz miaone ekperimente
koji u krojeni tako da olobode na u intuiiju o jednakoti, upotpunjuju i to pri ama o razli ito
talentovanim pojedinima koji pokazuju razli ite nivoe apiraije i napora, ije mo prohteve pozvani da
ipitamo. Nije uvek pove jano kakva e dobit potiz e dikurom o individualnim razlikama (uklju uju i
uloge poput operkih peva a, ljubitelja vina, urfera i ribolovaa) u odnou na velike nejednakoti
avremenog veta. S ta e de ava kao to je Elizabet Anderon zapitala a onima koji u politi ki
ugnjetavani? S ta je a nejednakotima u pogledu rae, pola, klae ili kate? (Anderon 199, 288).
Tokom 90-ih, brojni teoreti ari u izrazili zabrinutot zbog na ina na koji je pitanje reditribuije
zamenjeno pitanjem priznanja, otavljaju i pitanje ekonomke nejednakoti po trani (Fraer 1997;
takoe Markell i Squire u ovom tomu). Ima itine u ovom zapaz anju, ali je bepredmetno re i da dana
niko ne pi e o ekonomkoj nejednakoti. Naprotiv, brojna je litertura (i koritan ajt, The Equality
Exhange5) koja e bavi ovom temom. Ono to je nepobitno jete da egalitarna literature voju paz nju
prevahodno umerava na pitanja individualne odgovornoti, individualnih ani, te da e manje bavi
oijalnim trukturama nejednakoti, to otez ava njeno jano razlikovanje u odnou na liberalizam.

4
Najvaniji doprinos ovoj debati su dali Sen (1980, 1992), Dworkin (1981, 2000), Arneson (1989) i G .A. Cohen (1989)
5
http:// aran.univ-pau.fr/ee/index.html
7
2.3. Komunitarizam

Jedna od glavnih oa porenja 80-ih godina jete ono to je potalo poznato kao liberalno-
komunitarna debata (za pregled, videti Mulhall i Swift 1996). Komunitari poput Majkla Sandela (1982),
pod utiajem Arent i Tejlora, tvrde da u itianju aptraktnih pojedinaa i njihovih prava kao noe ih
tubova politi ke teorije, liberalizam zanemaruje vaz not zajednie koja zapravo tvara pojedine onakve
kakvi oni zaita obitavaju. Po komunitarima, pojedini u uvek upleteni u mrez u dru tvenih odnoa,
nikada niu dru tveno izolovani kao to liberalizam nagla ava, oni imaju obaveze prema vojoj zajednii, a
ne amo prema politi kim aranz manima koji olak avaju otvarenje njihovih interee. Ovo uprotavljanje
liberalnog, neukorenjenog pojedina nabdevenog vlatitim pravima i komunitarnog, dru tveno
ukorenjenog pojedina zaokupljenog duz notima, izgledalo je, jedno vreme, kao por unutar politi ke
filozofije. Ukoro u e, meutim, mogla uti i mi ljenja da e zapravo radi o oluji u olji aja, odnono
rapravi unutar liberalizma pre nego o rapravi izmeu liberalizma i njegovih kriti ara; glavno pitanje
potaje tepen u kojem je holiti ki pojam zajednie intrumentalizovan napram prava i loboda koje u
obe trane u debati matrale bitnim (Taylor 1989, Walzer 1990, Galton 1991). Smatralo e da je
liberalizam zapravo pogre no protuma en. Njegova konepija individue nikada nije bila tako atomiti ka,
aptraktna ili ebi na kao to u kriti ari poku ali da je predtave.

2.4. Feminizam

Tokom 80-ih godina, feminitkinje u e uglavnom tavile u poloz a j kriti arki obe kole. Delile u
pretez an deo komunitarnog keptiizma u pogledu neukorenjenog pojedina, unekoliko naz e i taj kriti ki
naboj tvrdnjom da je aptraktni pojedina neotelotvoren budu i da e ne pravi razlika da li je on mu ko
ili z enko (Pateman 1988, takoe Gaten u ovom tomu). Takoe u upozoravale na autoritarni potenijal
holiti kog pojma zajednie i na ina na koji on moz e biti upravljen protiv z ena (npr. Frazer i Laey 1993).
Veliki deo feminitkinja dovodi u pitanje nepritrane konepije pravde i zalaz e e za kontektualnu etiku
koja prepoznaje odgovornot koju pojedini imaju jedni prema drugima i/ili razli itoti u na em
oijalnom poloz aju (Gilligan 1982; Young 1990; Mendu u ovom tomu). Dok druge feminitkinje
upozoravaju na to da je jezik pravde i prava otueno mu ki, i ne upeva, poledi no, da odbrani prava z ena
(Okin 1989).
Kao to navedeno kazuje, feminizam je otao izrazito podeljeni korpu mili tokom 80-ih i 90-ih, ali
je potojao odreeni konenzu koji e atojao u irokoj kritii liberalne tradiije, koja je pomatrana kao
preterano individualiti ka, zanovana na trogom razlikovanju privatno/javno i nedovoljno obazriva na
rodne teme. Primetno je omek avanje ovih kritika to je u vezi a ve e em uverenjem da liberalizam
zapravo nije toliko zavitan od dru tveno izolovanog bi a kao to je nekad ugeriano. Nubaum
(Nubaum 1999:62) tvrdi da liberalni individualizam ne zahteva niti egoizam niti normativnu
amodovoljnot, i dok feminiti ki pii o autonomiji razvijaju oobeno razumevanje relaione
autonomije, mnogi e ada odri u uobi ajene like liberalne teorije po kojoj ona zanemaruje dru tvenu
prirodu ljudkog bi a (videti eeje Makenzie i Stoljar 2000). Neke od ranijih feminiti kih kritika
preterale u u pogledu njihovog razlikovanja u odnou na liberalizam, pogre no i vi e nego to je to zaita
lu aj predtavljaju i pojedina koji e nalazio u entru te tradiije kao uzdrz anog, ebi nog i
amoljubivog. Ito tako moz e e primetiti i da je liberalizam u inio vaz na prilogoavanja odgovaraju i na
neke feminiti ke kritike. Bilo bi neprili no z aliti e na to (kada kritikujete tradiiju, vi e, pretpotavka je,
zalaz ete za njeno pobolj anje), ali jedno je igurno, liberalizam je jo jednom upeo da e prilagodi, a time i
odtrani vog rivala. Potoje odreene varijante feminizma koje e zalaz u za radikalnu politiku polne
razlike koju te ko da bi liberalizam ikada mogao da prihvati i zatupa. Ipak, toji injenia da u dana
mnogi brendovi feminizma koji u nekada kritikovali liberalizam, klopili primirje a tom tradiijom.

2.5. Demokratija i kriti ka teorija

U literaturi o graantvu i demokratiji, liberalizam e uo ava a brojnim kriti kim izazovima, ali i
u ovom lu aju naga tih izazova e po vemu ude i raipa. Republikanizam, koji prethodi liberalizmu dve
hiljade godina (videti Nelon u ovom tomu) tavlja naglaak na aktivno graantvo, graanku vrlinu i
tez nju ka javnom dobru, a ne na privatnim intereima koji e povezuju a liberalnom tradiijom.
Republikanizam je doz iveo zna ajan provat tokom 80-ih i 90-ih godina kada je vaz io za jednu od glavnih
8
alternativa liberalnoj demokratiji (Suntein 1990; Pettit 1997); i zaita, na trenutak e u inilo, da moz e
itinuti oijalizam a meta zamene za liberalnu tradiiju. Dana, pak, ak i republikana Ri ard Deger
(Rihard Dagger, 2004:175) iti e da republikanka politika mora da e olanja na priznanje onih prinipa
koji u generalno povezani a liberalizmom, poput toleranije, fer pleja i po tovanja prava drugih, a to e
ne moz e matrati potpunom alternativom. Deliberativna demokratija takoe e pojavljuje ranih 90-ih kao
izazov upotavljenim liberalnim modelima koji u politiku pomatrali kao agregaiju prefereni
odreenih pretez no u okvirima privatnog (J. ohen 1989). Za deliberativne demokrate, promi ljanje
preferenija u javnom polju jete entralna ta ka; ovo je zahtevalo inovativno razmi ljanje o alternativnim
intituionalnim aranz manima koji e demokratiju potaviti iznad tandardnog liberalnog repertoara
(Dryzek 1990). Ipak do kraja 90-ih godina ba te intituije koje u bile meta kritike deliberativne
demokratije potaju iroko prihva ene kao okvir za deliberaiju, a poebnim naglakom na udtvo i
zakonodavtvo. Ugledni liberali poput Rola (1997, 771-2) proglaili u e deliberativnim demokratama, i
dok je (Bohman, 1998) lavio ovu tranformaiju kao natupanje doba deliberativne demokratije, po
vemu ude i e radilo o jo jednoj progutanoj kriti koj alternativi.
Nedavna itorija kriti ke teorije - jo preiznije, dela koje je napiao Jirgen Haberma vredna je
uvaz avanja. Koreni kriti ke teorije ez u unazad preko Frankfurtke kole do Marka. Pod okriljem Maka
Horhajmera i Teodora Adorna (Max Horkheimer and Theodor Adorno 1972; prvi put objavljeno 1947),
kritika e umeravaa na preovlauju e forme intrumentalne raionalnoti koja je bila onovno obelez je
modernog dru tva. Haberma je paao ovu kritiku od potenijalne mrti pokazuju i da komunikativna
konepija raionalnoti moz e oigurati raionalniji politi ki poredak i, povezano a tim, doprineti
emanipatorkim natojanjima. Po prvobitnoj Habermaovoj teoriji drz ava je bila monolitna kontrukija
koja e nalazi pod prevla u intrumentalnog uma i u luz bi kapitalizma, emu e moralo odupreti.
Dolakom devedeetih, Haberma (1996) je izmenio voja polazi ta odreuju i e kao kontituionalita
koji nagla ava ulogu prava u utanovljavanju ulova za otvoreni dikur u javnoj feri, iji je demokratki
zadatak da uti e na politi ke intituije, a to potpuno nalikuje onome to moz emo prona i u udz beniima
iz liberalne demokratije (videti Sheuerman u ovom tomu)

2.6. Zelena politi ka teorija

Zelena politi ka teorija e pojavila 70-ih godina, razvijaju i kreativnu onovu za ekolo ki
odbranjive alternative liberalnom kapitalizamu. Gravitaiona ta ka ove teorije je bio levi libertarijanizam
koji je naginjao ka eko-anarhizmu (Bookhin 1989), mada u e (barem 70-ih godina) jo uvek mogli
primetiti hobijanki i autoritarni prizvui. Op te je prihva eno da u liberalni individualizam i
kapitaliti ki ekonomki razvoj neeti ki napram bilo koje odrz ive politi ke ekologije. U poglavlju koje
ledi Mejer (Meyer) mapira razvoj pot-entuzijati ke ekolo ke politi ke teorije, koju karakteri e
aradnja a liberalizmom. Nije elokupna zelena teorija krenula ovim putem. Na primer, ono ime e bave
Benet (Bennett) i alupka (haloupka, 1993) vi e je na tragu Toroa i Fukoa, dok Plamvud (Plumwood,
2002) potez e prema radikalnoj ekologiji i feminizmu u kritii dualizma i antropoentri nog raionalizma
na kojima e zaniva liberalizam.

2.7. Pot-trukturalizam

Pot-trukturalizam e eto pomatra vi e kao puka kritika nego kao kontruktivan doprino.
Ovaj pogre an utiak proizvod je meuobnog ukr tanja pot-trukturalne i liberalne teorije. Neki pot-
trukturalni teoreti ari natoje da dopune, a ne da itinu liberalizam, da iprave njegove gre ke, ili ak da
mu pruz e opravdanje koje mu, po mi ljenju mnogih, pre eto nedotaje. Otuda Paton (u ovom tomu)
matra da ditana izmeu pot-trukturalne i liberalne teorije i nije u toj meri nepremotiva kao to e
obi no mili. Pot-trukturaliti radije prihvataju i itraz uju neke verzije liberalne teorije nego neke druge:
Iaia Berlin, Ri ard Flatman, Dz eremi Voldron i Stjurat Hemp ajr (Stuart Hamphire) u liberali iji je rad
propra en od trane pot-trukturalnih mililaa.
Pot-trukturaliti u razvili i optvene, alternativne modele politike i etike koji niu direktno
nalonjeni na liberalnu teoriju. Ovo e moz e najbolje primetiti po njihovom odnou prema velikim
naraijama. Pot-trukturalizam e eto odreuje kao z utri protivnik velikih naraija; ova tvrdnja e
vezuje za Z an-Franoa Liotara (Jean-Franoi Lyotard, 1984). Ova tvrdnja je donekle protivre i radovima
velikog broja pot-trukturalita koji ne matraju da u velike naraije u toj meri jalove i ponavljaju e
9
(Bennett 2002). Pot-trukturaliti odbauju meta-naraije: one koje e predtavljaju kao
tranendentalno itinite, za koje priroda i itorija imaju u tinka vojtva, ili koje govore o metafizii dva
veta. Oni pot-trukturaliti koji ipak korite meta-naraije natoje da e predtave kao predtavnii
tradiije teoreti ara dru tvenog ugovora poput Hoba, iji u politi ki argument podupreti imaginarnim i
pekulativnim tvrdnjama o poreklu i putanjama dru tvenog z ivota. Pot-trukturaliti u oprezni u
izno enju vojih pot-metafizikih pogleda kao jedne onto-pri e ija je ubedljivot uvek upitna i koja e
nikada ne moz e u potpunoti rapleti od interpretaija trenutnih itorijkih okolnoti (White 2000, 10-
11, videti takoe Deleuze i Guattari 1977).
Ono to pot-trukturaliti natoje da izbegnu nije pri a o poreklu pomo u koje je politi ka teorija
oduvek motiviala voje itaoe, niti re enja koja nude nadu. Ono to oni natoje da izbegnu jeu vrhe ili
jemi (poput vere, progrea ili vrline) koji u, itina je, doveli do zavidnih dotignu a (kao to je irenje
ljudkih prava), ali u ije u ime takoe po injeni i zlo ini (u takozvanim zemljama u razvoju, u ukobu
izmeu Zapada i nevernika i nekonformita). Ovi iljevi u ponekad pruz ali priliku teoreti arima da
izbegnu punu odgovornot za zaklju ke do kojih u dolazili, a pod izgovorom da iljevi i vrednoti koji e
itraz uju imaju utemeljenje u nekim van-ljudkim dimenzijama kao to u priroda ili Bog.

3. Politika teorija i globalni preokret

Liberalizam je pokazao sposobnost gotovo bez presedana da apsorbuje svoje takmace, potpomognut propau
svog glavnog suparnika, marksizma, ali takoe i virtuoznou sa kojom menja samog sebe i inkorporira kljune
elemenate iz suprotstavljenih tradicija. Ipak, to nije trijumfalni liberalizam, onakav kakav je proklamovan u
Fukujaminom Kraju istorije (Fukuyama 1989), koji je slavio pobedu liberalnog kapitalizma u stvarnom
takmienju politiko-ekonomskih modela. Paradoks je da je liberalna absorpcija nekih od takmaca bila praena
uveanim nemirom zbog naina na koji se zapadni liberalizam nelegitimno smestio u centar. Klasina ilustracija
ovoga su dosta diskutovane promene u Rolsovom radu, jer dok se inilo da je Rols u Teoriji pravde (1971)
postavlja principe pravde koji bi bili prihvatljivi ma kom racionalnom pojedincu u ma kakvom drutvenom
kontekstu, Rols u Politikom liberalizmu (1993) naglaava razlonost razliitih obuhvatnih uenja, ukljuujui
i ona koja su neliberalna, dok nas u Pravu naroda (1999) Rols ohrabruje da priznamo pristojnost
hijerarhijskih, neliberalnih drutava koja su uprkos tome dobro ureena i potuju izvesni minimum ljudskih
prava.
Odbacivi mnoge stare kritike koje su dolazile iz metropola, liberali su sada spremniji da priznaju
postojanje znaajnih tradicija miljenja pored onih koje su doprinele formiranju zapadno liberalizma. Oni,
tavie, priznaju da su osnovi za odbijanje ovih drugih tradicija klimaviji nego to se ranije smatralo. Kritika
fundacionizma6 (na primer, Rorty 1989) je izazivala estoke debate meu politikim teoretiarima. Mnogi su
se ljutili pri nagovetaju da njihove tvrdnje o univerzalnoj pravdi, jednakosti ili ljudskim pravima nisu imale
nezavisni osnov, i optuivali su skeptike da naputaju normativnu politiku teoriju (videti, npr. Benhabib i dr.
1995). Meutim, tokom 90-tih, anti-fundacionizam se iz osporavane manjinske pozicije pomerio do neega to
lii na konsenzus. Poststrukturalistike kritike utemeljenja vodile su krajem dvadesetog veka do objave
liberalizma da je post-fundacionistiki (Rawls 1993; Habermas 1996) iako bez ponovnog temeljnog
promiljanja kljunih vrednosti liberalne teorije. Po uzoru na Rolsa i Habermasa koji su odbacili metafiziku
osnovu za njihove (oito normativne) projekte, politiki teoretiari sa zapada su sve vie priznavali istorijsku
kontigenciju sopstvenih kola miljenja, to je dovelo do uveanja interesa za alternativne tradicije. Svest o ovim
tradicijama sama po sebi ne signalizira krizu poverenja u liberalne principe (glavni anti-fundacionalista, Riard
Rorti, svakako nema problem da se deklarie koa liberal) ali znai da se politika teorija sada opsenije hvata u
kotac sa pitanjima moralnog univerzalizma i kulturnih ili religijskih razlika (npr. Euben 1999; Parekh 2000;
Honig 2001).
Eksplozija pisanja o multikulturalizmu uglavnom 90-tih godina je posebno upeatljiva.
Multikulturalizam je, po definiciji, zainteresovan za raznovrsnost kultura: on se bavi onim to se moe smatrati
radikalnim razlikama u vrednostima, sistemima verovanja i praksama, i posebno je bio preokupiran pravima ne-
liberalnih grupa, ako uopte postoje, u liberalnim drutvima. Problem se javlja zato to liberalizam nije jedina
doktrina u ponudi, a ipak nain na koji je problem postavljen kao pitanje tolerancije, ili prava manjina, ili

6
Fundacionalizam (utemeljenje): epistemoloke teorije (teorije saznanja ili teorije opravdanja) u kojima se smatra da nae
znanje i verovanja imaju utemeljenje u osnovnim uverenjima ili principima koji su samooigledne istine ili samo-opravdivi
(primer: cogito ergo sum). To su verovanja i principi kojima nije potrebno nikakvo dalje opravdanje a pomou njih se mogu
opravdati skup drugih verovanja (prim. .P).
10
pitanje da li grupe poput pojedinaca mogu da budu nosioci prava ostaje sutinski liberalan. Pot-trukturaliti
odbauju meta-naraije: one koje e predtavljaju kao tranendentalno itinite, za koje priroda i itorija
imaju u tinka vojtva, ili koje govore o metafizii dva veta. Vil Kimlika (Will Kymlicka,1995) je ponudio
slavnu odbranu grupnih prava ugroenih kulturnih zajednica tvrdei da je zajameni kulturni kontekst nuan za
individualnu autonomiju, tako da sam znaaj koji liberali pridaju individualnoj autonomiji zahteva od njih da
podravaju multikulturalne politike. Njegova verzija liberalnog multikulturalizma je bila nairoko kritikovana
(videti Spinner-Halev i Kukathas u ovom tomu); i mnogi i dalje smatraju da je liberalizam u sukobu sa
multikulturalizmom (na primer Okin 1998, 2002; Barry 2001). Ali analizom problema multikulturalizma kroz
paradigmu liberalizma, Kimlika obeleava podruje rasprave. Liberalizam istovremeno sebe stavlja u poloaj da
definie druge i nelagodno mu je zbog toga. Izgleda da sama njegova dominantnost raa rastuu svest o drugim
tradicijama.
Nije sasvim jasno zato se to sada deava (liberalizam ipak postoji mnogo godina), ali ova korisna
skraenica, globalizacija, mora da ima veze sa tim. Teko je odrati veru u liberalizam kao u jedinu tradiciju ili u
sekularizam kao normu, kada veina svetskog stanovnitva oito nije ubeena ni u jednu ni u drugu ideju (Gray
1995, 1998). I mada su se politiki teoretiari silno oslanjali na liberalnu tradiciju u svojim objanjenjima
ljudskih prava ili globalne pravde, same teme koje obrauju zahtevaju od njih da razmiljaju o specifinosti
zapadne politike misli. Politika teorija danas luta vie nego ranije, procenjujui optube za etnocentrizam,
propitujui znaaj dravnih granica, angaujui se u onome to bi se moglo nazvati denacionalizacijom politike
teorije. Ovaj opis je preteran, jer ak i kada se eksplicitno bavi globalnim pitanjima, politika teorija polazi od
pojmova koji imaju nacionalne korene i pretpostavke koje su vezane za njih esto se prenose i na globalni nivo.
Pojmovi kao to su nacija ili drava nee nestati iz renika politike teorije ali pomeranje od meunarodnih ka
globalnim shvatanjima pravde koje prepoznaje Kris Braun (Chris Brown, u ovoj knjizi) deava se u mnogim
delovima savremene politike misli.
Teko je predvideti dalji razvoj, mada kombinacija vladavine liberalizma i brige da je zapadni
liberalizam nelegitimno zauzeo sredinje mesto deluje nestabilno, i ini se verovatnim da e jezgra otpora i nove
alternative liberalizmu dobiti na teini u godinama koje dolaze. ini se izvesnim da e koraci ka stvaranju novog
okvira politike teorije u samosvesnijem globalnom kontekstu ii ubrzanim koracima. To je ve oigledno u
literaturi o jednakosti, demokratiji i socijalnoj pravdi, gde se sve vea panja pridaje kako meunarodnim tako i
globalnim dimenzijama. To takoe postaje evidentno u novim nainima teoretizovanja religije. O religiji se
dosad u politikoj teoriji raspravljalo u kontekstu problema verske tolerancije, dok se malo panje posveivalo
unutranjoj strukturi religijskih ubeenja. Ali druge dimenzije sada isplivavaju, ukljuujui i nove naine
razumevanja politika sekularizma kao i blie ispitivanje normativnih argumenata razvijenih unutar razliitih
religija. ini se verovatnim da e novi razvoj nauke (posebno onaj povezan sa biogenetikom) izloiti politike
teoretiare tekim izazovima u nadolazeoj deceniji, posebno imajui na umu nae razumevanje granica izmeu
privatnog i javnog, i izgleda za jednakost. I dok izgledi za participativnijom i deliberativnijom demokratijom
ostaju nesigurni, moda moemo da naslutimo izraenije fokusiranje na ulogu zadovoljstva i strasti u politikom
aktivizmu.
Tee je predvideti ta e se dogoditi u trajnoj da se u glavni tok politike teorije ukljue pitanja roda i
rase. Meu saradnicima ovog Prirunika su ljudi koji su igrali znaajne uloge u razvoju feministike politike
teorije, ali je vano napomenuti da je malo njih izabralo da feminizam i/ili rod uini centralnom temom svojih
eseja. Optimistiko gledanje na to je da rod nije vie posebna i izdvojena tema ve da je danas sredinja
komponenta politike misli. Pesimistinije gledite je izraeno u zavrnim komentarima poglavlja Linde Cerili:
pokuaj da se o politici misli izvan okvira koji je iskljuivo usresreen na rod moe zavriti reprodukovanjem
slepih mrlja zajedno sa starim kanonima politike misli. Takoe je neproziran razvoj u vezi sa pitanjem rase.
Moemo pretpostaviti da e rasna nejednakost nastaviti da se znaajno kotira u diskusijama o afirmativnoj akciji
ili politikoj reprezentaciji, ali se eksplozija radova o multikulturalizmu vie fokusirala na kulturu ili etnicitet, a
politika teorija se nije dovoljno temeljno pozabavila nasleem kolonijalizma i ropstva. Eseji u ovom Priruniku
nagovetavaju, ipak, da su novi vani dometi na putu.

4. Politika teorija i politika nauka: trenutna kretanja

Primetili smo neto ranije ponekad komplikovanu vezu izmeu politike teorije i ostatka politike
nauke. Vraamo se tome ovde, ali vie sa pogledom na oblasti saradnje. Pored svog multidisciplinarnog poloaja,
politika teorija ima mesto u standardnom savremenom programu nastave politike nauke, pored komparativne
politike, meunarodnih odnosa, javne politike i nacionalne politike. Tu i tamo, bi se mogli mogli pridodati
metodologija, javna administracija, politika psihologija i javno pravo; a istinski avanturistika odeljenja ire se i
11
na politiku ekonomiju i politiku ekologiju. Sve ove podoblasti imaju teoretski rub koji je potencijalno povezan
sa temama politike teorije.
Meunarodni odnosi sadre jasno definisanu podoblast teoriju meunarodnih odnosa, i ona je
uglavnom definisana pomou tri velika stanovita: realizma, konstruktivizma i liberalizma. Pomalo zbunjujue,
liberalizam u meunarodnim odnosima nije sasvim isto to i liberalizam u politikoj teoriji. U teoriji
meunaronih odnosa, liberalizam ukazuje na ideju da akteri mogu saraivati i graditi meunarodne institucije
radi uzajamnih dobiti, tako da je povezan sa relativno optimistinim poglednom na meunarodni sistem.
Realizam, nasuprot, pretpostavlja da drave tee da postignu maksimalnu bezbednost u anarhiji u kojoj je nasilni
sukob veno prisutna mogunost. Konstruktivizam pokazuje da su akteri, interesi, norme i sistemi socijalne
konstrukcije koje se mogu menjati u vremenu i prostoru. Svaka od ovih pozicija nudi irok spektar mogunosti
za povezivanje sa politikom teorijom ak iako ove mogunosti nisu uvek uoene. Uprkos razlikama,
liberalizam meunarodnih odnosa sree se sa liberalizmom politike teorije u zajednikom lokovskom gleditu o
nainima uspostavljanja vladavinskih ureenja, i pri preciziranju principa za izgradnju pravednih i legitimnih
meunarodnih institucija. Realizam je eksplicitno zasnovan na politikoj teoriji Tomasa Hobsa, tumaei
meunarodni sistem kao hobsovo prirodno stanje. Tukidid je takoe vaan mada sporan izvor realizma
(Monoson and Loriaux 1998). Konstruktivizam je bio predstavljan (na primer, Price and Reus-Smit 1998) kao
konzistentan sa kritikom teorijom Habermasa. Kao to ojerman (Scheuerman u ovom izdanju) istie, kritika
teorija uzvraa tako to meunarodni sistem vidi kao kluno polje za testiranje svojih demokratskih recepata.
Normativna teorija trenutno cveta u meunarodnim odnosima, i mnoge resursaeza to prua politika teorija
(Cochran 1999), sa postmodernistima, Rolsovim liberalima, feministkinjama i kritikim teoretiarima koji su
dali posebno znaajne doprinose.7
Veze izmeu komparativne politike i politike teorije je tee sumirati zbog toga to su mnogi strunjaci
komparativne politike eksperti za pojedinu obast sa ogranienim interesovanjem za teoriju. Oni komparativisti
koji koriste ili kvantitativne studije velikog uzorka (large-n quantitative studies) ili komparativne studije malog
uzorka (small-n quantitative studies) su ee zainteresovani za jednostavniju teoriju objanjenja, iji je jedan
izvor teorija racionalnog izbora. Komapativna politika ima dodirnih taaka sa politikom teorijom kako je ona
shvaena u ovom Priruniku. Komparativne studije drutvenih pokreta i njihovih odnosa sa dravom se
oslanjaju na ideju javne sfere u demokratskoj politikoj teoriji, i obrnuto. Objanjenja uloge drave u politikom
razvoju vode poreklo iz liberalne konstitucionalne politike teorije. Kritika objanjenja drave u drutvima u
razvoju dolaze iz marksistike teorije. Poslednje dve decenije demokratizacija je bila vana tema komparativne
politike, a rad na tome trebalo je da profitira iz dijaloga sa demokratskom teorijom. Naalost, to se nije dogodilo.
Studije o demokratizaciji uglavnom se oslanjaju na minimalno odreenje demokratije u smislu nadmetanja na
izborima, razvijenu 1940-tih godina od strane Dozefa umpetera (Joseph Schumpeter 1942), ignoriui
ezdeset godina teorije demokratije koje su usledile. Nedavni radovi o rasi i studije dijaspore u komparativnom
kontekstu su mesta povezivanja koja vie obeavaju, podseajui na Tokvila (videti takoe Bourdieu and
Wacquant 1999; Hanchard 2003). I teoretiari koji se bave multikulturalizmom i rasom su sledili pitanja
komparativne politike o interakciji raznovrsnih oblika vladavine ija sa kulturnim razlikama (Carens 2000,
Kymlicka 2001; Taylor 1994; Gilroy 2000).
Metodologija moda izgleda kao podruje koje je najtee dovesti u vezu sa politikom teorijom, a ako se
o metodologiji misli samo u pojmovima kvantitativnih tehnika, to moe biti istina. Meutim, u metodologiji se
takoe razmilja o tome ta konkretne vrste metoda mogu da postignu. Ovde su politiki teoretiari u posebno
dobrom poloaju da posreduju izmeu filozofije drutvenih nauka, s jedne strane, i konkretnih metoda, s druge
strane. Tejlor (1979) i Bol (Ball, 1987) ukazuju na neizbenost tumaenja u toku primene svih metoda drutvenih
nauka, dovodei u pitanja pozitivistiko samorazumevanje onih koji upotrebljavaju kvantitativne metode.
Multidisciplinarnost koja toliko karakterie politiku teoriju daje posebno bogat materijal za metodoloka
promiljanja.
Javna politika je na primenjivom kraju politike nauke, ali njen fokus na vezu izmeu naunih znanja
i politike prakse zahteva pomo od politike teorije; i mnogi politiki teoretiari sebe vide kao one koji
razjanjavaju normativne principe koji su u osnovi razliitih nacrta politika. Od Rolsa i Dvorkina pa nadalje, rad
na principima pravde i jednakosti imao je jasne posledice po politike vezane za porez, javnu potronju na
zdravstvo, odnos prema ljudima sa posebnim potrebama i tako dalje. Iako je retko bilo mogue prevesti teorije u
konkretne preporuke (Dvorkinovo hipotetiko trite osiguranja i teorija sposobnosti Amartje Sena su esto
ocenjivane kao razoaravajue u tom smislu), one su nesumnjivo bile usmerene na javnu politiku. Normativno
rasuivanje primenjeno na javnu politiku umnogome odreuje sadraj asopisa Filozofija i javni poslovi

7
Videti npr. Pogge (2002), Lynch (1999), Connolly (1999), der Derian (2001), Elshtain (2003), Walker (1993), Rawls
(1999), and Habermas (2001a, 2001b)
12
(Philosophy and Public Affairs), mada ovo prosuivanje ukljuuje moralnu filozofiju isto koliko i politiku
teoriju, ili ak i vie. 8 Politiki teoretiari su radei na pitanjima demokratije i politike reprezentacije takoe
izvlaili neposredne politike zakljuke o prirodi izbornih sistema ili primeni rodnih kvota u cilju promene
obrasca predstavljanja (Phillips 1995).
Procena i dizajn politike su vani delovi javne politike, i oboje zahtevaju normativni kriterijum za
odreenje standarda po kojima e se ocenjivati aktuelne ili potencijalne politike. Opet, politika teorija je na
pravom mestu da iznedri takve kriterijume i nain na koji se mogu reavati sukobi meu njima (na primer, kada
efikasnost i pravda vuku u suprotnim pravcima). Politika teorija je takoe dobro pozicionirana da istrai
diskurzivne vidove javne politike, za ta je posebno bio zainteresovan odsek Teorija, politika i drutvo,
Amerikog udruenja za politiku nauku (American Political Science Association). Meu vezama koje je ova
grupa otkrila su vaza izmeu deliberativne demokratske teorije i politike analize, izmeu logike politikog
argumenta i intervencije analitiara i zastupnika u politiom procesi i izmeu interpretativne filozofije drutvenih
nauka i procene politika (Hajer and Wagenaar 2003).
Teorija racionalnog izbora, sa osnovom u mikroekonomskim pretpostavkama o motivaciji ljudskog
ponaanja, je poslednjih decenija presecala sve podoblasti politike nauke. I zaista, za neke od praktiara,
racionalni izbor je ono to zaista zasluuje ime politika teorija. Za njih, teorija racionalnog izbora je pozitivna
politika teorija, osloboena vrednosti, usmerena prema objanjenju a ne propisivanju. Ova tvrdnja ne pije vodu:
kao eksplanatorna teorija, teorija racionalnog izbora se sve vie smatra neuspelom (Green and Shapiro 1994).
Bez obzira na to, mnogi i dalje veruju da je veoma korisna. Teorija igara, na primer, moe da pojasni ta
racionalnost jeste u odreenim situacijama (Johnson 1991), rasvetljujui tako jedno od veitih pitanja politike
teorije. I uprkos estog opisa teorije racionalnog izbora kao vrednosno osloboene, njeni praktiari su proizveli
brojna normativna teoretisanja. Prapozitivista Riker (1982b) upotrebljava teoriju racionalnog izbora da dokae
da je demokratija inherentno nestabilna i da su njeni ishodi besmisleti, i to koristi da podupre normativni
argument u ime minimalne liberalne demokratije koja omoguava da se odbaci iskvarena i nestruna vladavina -
ali nita vie od toga. Zakljuci teorije racionalnog izbora su esto loe vesti za demokratiju (Barry and Hardin
1982); ali je mogue njenu grau reinterpretirati pomou kritike teorije da bi se pokazalo ta bi se dogodilo kad
bi se svi ponaali prema mikroekonomskim pretpostavkama. Tada bi politiki izazov bio kako zauzdati
destruktivnu sklonost u ponaanju ljudi (Dryzek 1992). Postoje i mnoge druge veze izmeu teorije racionalnog
izbora i politike teorije, objanjavajue kao i kritike; mi smo ih se samo dotakli u ovom Priruniku, a opirniji
pregled e se nai u The Oxford Handbook of Political Economy, takoe u ovoj seriji.
Vodei komparativista Bo Rottajn (Bo Rothstein, 2005) je izrazio zabrinutost da je empirijska ruka
discipline izgubila svoj moralni kompas. Da upotrebimo njegov primer, tehniki kompetentni varvari ovakve
discipline ne bi umeli da se odbrane od postrojavanja uz politike snage poput nacizma, ukoliko bi to bilo
celilshodno. Sam Rottajn vidi lek u politikoj teoriji: Dobre vesti su da, za razliku od drugih disciplina, mislim
da mi imamo reenje unutar nae oblasti istraivanja. Ono, verujem, lei u ponovnom povezivanju normativne
strane discipline tj. politike filozofije sa pozitivnom/empirijskom stranom. (2005,10). Uprkos verovatnoi
pruanja otpora ovom reenju s obe strane linije podele, preanje razmatrani primeri nagovetavaju da je takvo
povezivanje (ili ponovno povezivanje) zaista mogue.

6. Zakljuak

Na prirunik nije prvi ili jedini prirunik iz politike teorije. Verujemo da se ovaj Oxford Handbook izdvaja
svojim istraivanjem rubnih oblasti politike teorije, kao i po postojanju vie jezgara, globalnom naglasku i
razmiljanjem o izazovima koje sa sobom nose savremene drutvene i tehnoloke promene. Politika teorija je
ivopisna, pluralistika i osporavana oblast, i mi pozivamo itaoce da izgrade sopstvena saeta tumaenja i
upuste se u sopstvena matovita teoretisanja koristei uzorke raznovrsnih mogunosti iz palete koja sledi.

References
Ackerman, B., and Alstott, A. 1999. The Stakeholder Society. New Haven, Conn.:Yale
University Press.
Agamben, G. 1998. Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life, trans. D. Heller-Roazen.
Stanford, Calif.: Stanford University Press.
Althusser, L. 1969. For Marx. London: Allen Lane.
and Balibar, E. 1970. Reading Capital. London: Verso.
Anderson, E. 1999. What is the point of equality? Ethics, 109: 287337.

8
Videti zbirke Cohen, Nagel, Scanlon (1974a, 1974b, 1977); takoe Goodin (1982).
13
Arendt, H. 1958. The Human Condition. Chicago: University of Chicago Press.
1959. ReXections on Little Rock. Dissent, 6(1): 4556.
1963. On Revolution. New York: Viking Press.
1969. Crises of the Republic. New York: Harcourt.
Arneson, R. J. 1989. Equality and equal opportunity for welfare. Philosophical Studies, 56:
7793.
Ashcraft, R. 1989. Political theory and the problem of ideology. Journal of Politics, 42: 687
705.
Balibar, E. 2004. We the People of Europe? Refections on Transnational Citizenship,trans.
J. Swenson. Princeton, NJ: Princeton University Press.
andWallerstein, I. 1991. Race, Nation, Class: Ambiguous Identities. New York:Verso.
Ball, T. 1987. Deadly hermeneutics: or Sinn and the social scientist. Pp. 95112 inIdioms
of Inquiry: Critique and Renewal in Political Science, ed. T. Ball. Albany:State University of
New York Press.
Barry, B. 1964. Political Argument. London: Routledge and Kegan Paul.
1995. Justice as Impartiality. Oxford: Oxford University Press.
2001. Culture and Equality: An Egalitarian Critique of Multiculturalism.Cambridge:
Polity.
and Hardin, R. (eds.) 1982. Rational Man and Irrational Society? Beverly Hills, Calif.:
Sage.
Benhabib, S., Butler, J., Cornell, D., and Fraser, N. 1995. Feminist Contentions: A
Philosophical Exchange. New York: Routledge.
Bennett, J. 2002. The moraline drift. In The Politics of Moralizing, ed. J. Bennett and M.
Shapiro. New York: Routledge
and Chaloupka,W. (eds.) 1993. In the Nature of Things: Language, Politics and the
Environment. Minneapolis: University of Minnesota Press.
Berlin, I. 1969. Four Essays on Liberty. Oxford: Oxford University Press.
Bohman, J. 1998. The coming of age of deliberative democracy. Journal of Political
Philosophy, 6: 399423.
Bookchin, M. 1982. The Ecology of Freedom. Palo Alto, Calif.: Cheshire.
Bourdieu, P. and Wacqant, L. 1999. On the cunning of imperialist reason. Theory, Culture
and Society, 16: 4158.
Buchanan, J. and Tullock, G. 1962. The Calculus of Consent. Ann Arbor: University of
Michigan Press.
Butler, J. 1993. Bodies that Matter: On the Discursive Limits of Sex. New York:
Routledge.
Carens, J. 2000. Culture, Citizenship and Community: A Contextual Exploration of Justice
as Evenhandedness. Oxford: Oxford University Press.
Cochran, M. 1999. Normative Theory in International Relations. Cambridge: Cambridge
University Press.
Cohen, G. A. 1978. Karl Marxs Theory of History: A Defence. Princeton, NJ: Princeton
University Press.
1989. On the currency of egalitarian justice. Ethics, 99: 90644.
1995. Self-Ownership, Freedom and Equality. Cambridge: Cambridge University
Press.
2000. If Youre An Egalitarian, How Come Youre So Rich? Cambridge, Mass.: Harvard
University Press.
Cohen, J. 1989. Deliberation and democratic legitimacy. Pp. 1.734 in The Good Polity:
Normative Analysis of the State, ed. A. Hamlin and P. Pettit. Oxford: Basil Blackwell.
Cohen, M., Nagel, T., and Scanlon, T. M. (eds.) 1974a. War and Moral Responsibility.
Princeton, NJ: Princeton University Press.
1974b. The Rights andWrongs of Abortion. Princeton, NJ: Princeton
University Press.
1977. Equality and Preferential Treatment. Princeton, NJ: Princeton
University Press.
Connolly, W. 1974. The Terms of Political Discourse. Lexington, Mass.: Heath.

14
 1991. Democracy and territoriality. Millennium, 20: 46384.
Dagger, R. 2004. Communitarianism and republicanism. Pp. 16779 in Handbook of
Political Theory, ed. G. F. Gaus and C. Kukathas. London: Sage.
Deleuze, G. and Guattari, F. 1977. Anti-Oedipus: Capitalism and Schizophrenia. New York:
Viking Press.
der Derian, J. 2001. Virtuous War: Mapping the Military-Industrial-Media- Entertainment
Network. Boulder, Colo.: Westview Press.
Derrida, J. 2000. Of Hospitality: Anne Dufourmantelle Invites Jacques Derrida to Respond,
trans. R. Bowlby. Stanford, Calif.: Stanford University Press.
Dryzek, J. S. 1990. Discursive Democracy: Politics, Policy, and Political Science. New York:
Cambridge University Press.
1992. How far is it from Virginia and Rochester to Frankfurt? Public choice as critical
theory. British Journal of Political Science, 22: 397417.
Dunn, J. 2000. The Cunning of Unreason: Making Sense of Politics. New York:
HarperCollins.
Dworkin, R. 1968. On not prosecuting civil disobedience. New York Review of Books, 10
(10 June).
1977. Taking Rights Seriously. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
1981. What is equality? Part 1: equality of welfare; Part II: equality of resources.
Philosophy and Public AVairs, 10 (34): 185246; 283345.
2000. Sovereign Virtue: The Theory and Practice of Equality. Cambridge, Mass.:
Harvard University Press.
Elshtain, J. B. 2003. Just War against Terror: The Burden of American Power in a Violent
World. New York: Basic Books.
Euben, R. 1999. Enemy in the Mirror: Islamic Fundamentalism and the Limits of Modern
Rationalism. Princeton, NJ: Princeton University Press.
Flathman, R. 1992. Wilful Liberalism: Voluntarism and Individuality in Political Theory and
Practice. Ithaca, NY: Cornell University Press.
Foucault, M. 1979. Discipline and Punish: The Birth of the Prison. New York: Vintage.
Fraser, N. 1997. Justice Interruptus: Critical ReXections on the Postsocialist Condition.
New York: Routledge.
Frazer, E. and Lacey, N. 1993. The Politics of Community: A Feminist Critique of the
LiberalCommunitarian Debate. Hemel Hempstead: Harvester.
Fukuyama, F. 1989. The end of history? National Interest, Summer: 318.
Galston, W. 1991. Liberal Purposes: Goods, Virtues, and Diversity in the Liberal State.
Cambridge: Cambridge University Press.
Gauthier, D. 1986. Morals by Agreement. Oxford: Clarendon Press.
Gilligan, C. 1982. In a DiVerent Voice. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
Gilroy, P. 2000. Against Race: Imagining Political Culture Beyond the Color Line.
Cambridge, Mass.: Belknap Press of Harvard University Press.
Goodin, R. E. 1982. Political Theory and Public Policy. Chicago: University of Chicago
Press.
Gray, J. 1995. Enlightenments Wake. London: Routledge
1998. Endgames: Questions in Late Modern Political Thought. Cambridge: Polity
Press.
Green, D. P. and Shapiro, I. 1994. Pathologies of Rational Choice Theory: A Critique of
Applications in Political Science. New Haven, Conn.: Yale University Press.
Gunnell, J. G. 1986. Between Philosophy and Politics: The Alienation of Political Theory.
Amherst: University of Massachusetts Press.
Habermas, J. 1989. The Structural Transformation of the Public Sphere, trans. T. Burger.
Cambridge, Mass.: MIT Press.
Habermas, J. 1996. Between Facts and Norms: Contributions to a Discourse Theory of Law
and Democracy. Cambridge, Mass.: MIT Press.
2001a. The Postnational Constellation: Political Essays. Cambridge, Mass.: MIT Press.
2001b. Why Europe needs a constitution. New Left Review, 11: 526.

15
Hajer, M. and Wagenaar, H. (eds.) 2003. Deliberative Policy Analysis: Understanding
Governance in the Network Society. Cambridge: Cambridge University Press.
Hanchard, M. 2003. Acts of misrecognition: transnational black politics, antiimperialism
and the ethnocentrisms of Pierre Bourdieu and Loc Wacquant. Theory, Culture and
Society, 20: 529.
Hartsock, N. 1983. Money, Sex and Power: Towards a Feminist Historical Materialism. New
York: Longman.
Hartz, L. 1955. The Liberal Tradition in America. New York: Harcourt, Brace.
Hayek, F. A. von 1960. The Constitution of Liberty. London: Routledge and Kegan Paul.
Honig, B. 1993. Political Theory and the Displacement of Politics. Ithaca, NY: Cornell
University Press.
2001. Democracy and the Foreigner. Princeton, NJ: Princeton University Press.
Horkheimer, M. and Adorno,T. 1972. Dialectic of Enlightenment. New York: Herder and
Herder.
Irigaray, L. 1985. Speculum of the Other Woman, trans. G. C. Gill. Ithaca, NY: Cornell
University Press.
Isaac, J. C. 1995. The strange silence of political theory. Political Theory, 23: 63652.
Johnson, J. 1991. Rational choice as a reconstructive theory. In The Economic Approach to
Politics, ed F. Monroe. New York: HarperCollins.
Kateb, G. 1992. The Inner Ocean: Individualism and Democratic Culture. Ithaca, NY:
Cornell University Press.
Kymlicka, W. 1995. Multicultural Citizenship. Oxford: Oxford University Press.
2001. Politics in the Vernacular: Nationalism, Multiculturalism, and Citizenship.
Oxford: Oxford University Press.
Laclau, E. 2006. The Populist Reason. London: Verso.
Laslett, P. 1956. Introduction. In Philosophy, Politics and Society, ed P. Laslett. Oxford:
Basil Blackwell.
Lasswell, H. D. 1961. Politics: Who Gets What, When and How. Cleveland, Ohio: World.
Lukes, S. 1995. The Curious Enlightenment of Professor Caritat. London: Verso.
Lynch, C. 1999. Beyond Appeasement: Interpreting Interwar Peace Movements in World
Politics. Ithaca, NY: Cornell University Press.
Lyons, O. 1992. Exiled in the Land of the Free: Democracy, Indian Nations, and the US
Constitution. Santa Fe, N. Mex: Clear Light.
Lyotard, J. F. 1984. The Postmodern Condition: A Report on Knowledge. Minneapolis:
University of Minnesota Press.
MacKenzie, C. and Stoljar, N. (eds.) 2000. Relational Autonomy: Feminist Perspectives on
Autonomy, Agency and the Social Self. Oxford: Oxford University Press.
McLellan, D. 1970. Marx Before Marxism. London: Macmillan.
Marcuse, H. 1964. One-Dimensional Man. Boston: Beacon Press.
Marshall, G., Swift, A., and Roberts, S. 1997. Against the Odds? Social Class and Social
Justice in Industrial Societies. Oxford: Clarendon Press.
Mehta, U. S. 1999. Liberalism and Empire: A Study in Nineteenth-Century Liberal Thought.
Chicago: University of Chicago Press.
Mills, C. W. 1997. The Racial Contract. Ithaca, NY: Cornell University Press.
Monoson, S. S. and Loriaux, M. 1998. The illusion of power and the disruption of moral
norms: Thucydides critique of Periclean policy. American Political Science Review, 92:
28597.
Monroe, K. R. (ed.) 2005. Perestroika! The Raucous Rebellion in Political Science. New
Haven, Conn.: Yale University Press.
Mulhall, S. and Swift, A. 1996. Liberals and Communitarians, 2nd edn. Oxford: Basil
Blackwell.
Nozick, R. 1974. Anarchy, State and Utopia. New York: Basic Books.
Nussbaum, M. 1999. The feminist critique of liberalism. Pp. 5580 in Sex and Social
Justice, ed. M. Nussbaum. Oxford: Oxford University Press.
Oakeshott, M. 1962. Rationalism in Politics and Other Essays. London: Methuen.
Okin, S. M. 1989. Justice, Gender and the Family. New York: Basic Books.

16
 1998. Feminism and multiculturalism: some tensions. Ethics, 108: 66184.
2002. Mistresses of their own destiny: group rights, gender, and realistic rights of
exit. Ethics, 112: 20530.
Ophuls, W. 1977. Ecology and the Politics of Scarcity. San Francisco: W. H. Freeman.
Parekh, B. 2000. Rethinking Multiculturalism: Cultural Diversity and Political
Theory.London: Palgrave.
Pateman, C. 1988. The Sexual Contract. Cambridge: Polity Press.
Pettit, P. 1997. Republicanism: A Theory of Freedom and Government. Oxford: Oxford
University Press.
Phillips, A. 1995. The Politics of Presence: The Political Representation of Gender,
Ethnicity, and Race. Oxford: Oxford University Press.
Pitkin, H. 1966. Obligation and consent II. American Political Science Review, 60: 3952.
Plumwood, V. 2002. Environmental Culture: The Ecological Crisis of Reason. New York:
Routledge.
Pogge, T. W. 2002. World Poverty and Human Rights: Cosmopolitan Responsibilities and
Reforms. Malden, Mass.: Basil Blackwell.
Popper, K. R. 1957. The Poverty of Historicism. London: Routledge and Kegan Paul.
Price, R. and Reus-Smit, C. 1998. Dangerous liaisons? Critical international theory and
constructivism. European Journal of International Relations, 4: 25994.
RanciE ` re, J. 1999. Dis-agreement, trans. J. Rose. Minneapolis: University of Minnesota
Press.
1989. Nights of Labor: The Workers Dream in 19th Century France, trans. J. Drury.
Philadelphia: Temple University Press.
Rawls, J. 1969. The justiWcation of civil disobedience. Pp. 24055 in Civil Disobedience:
Theory and Practice, ed. H. A. Bedau. New York: Pegasus.
1971. A Theory of Justice. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
1993. Political Liberalism. New York: Columbia University Press.introduction 39
1997. The idea of public reason revisited. University of Chicago Law Review, 94: 765
807.
1999. The Law of Peoples. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
Riker, W. H. 1982a. The two-party system and Duvergers Law: an essay on the history of
political science. American Political Science Review, 76: 75366.
1982b. Liberalism Against Populism: A Confrontation Between the Theory of
Democracy and the Theory of Social Choice. San Francisco: W. H. Freeman.
Roemer, J. E. 1982. A General Theory of Exploitation and Class. Cambridge, Mass.:Harvard
University Press.
(ed.) 1986. Analytical Marxism. Cambridge: Cambridge University Press.
Rogin, M. 1987. Ronald Reagan theMovie and Other Episodes in Political Demonology.
Berkeley: University of California Press.
Rorty, R. 1983. Postmodern bourgeois liberalism. Journal of Philosophy, 80: 53889.
1989. Contingency, Irony, and Solidarity. Cambridge: Cambridge University Press.
Rothstein, B. 2005. Is political science producing technically competent barbarians?
European Political Science, 4(1): 313.
Sandel, M. 1982. Liberalism and the Limits of Justice. Cambridge: Cambridge University
Press.
Scanlon, T. M. 1998. What We Owe to Each Other. Cambridge, Mass.: Harvard University
Press.
Schaar, J. 1970. The Berkeley rebellion and beyond. In Essays on Politics and Education in
the Technological Society, ed. J. Schaar and S. Wolin. New York: Vintage.
Schmitt, C. 1985. Political Theology: Four Chapters on the Concept of Sovereignty, trans.
G. Schwab. Cambridge, Mass.: MIT Press.
Schumpeter, J. A. 1942. Capitalism, Socialism and Democracy. New York: Harper.
Sen, A. 1980. Equality of what? In Tanner Lectures on Human Values, ed. S.McMurrin.
Cambridge: Cambridge University Press.
Sen, A. 1992. Inequality Re-Examined. Oxford: Oxford University Press.
Shklar, J. 1964. Legalism. Cambridge, Mass: Harvard University Press.

17
Skinner, Q. 1998. Liberty Before Liberalism. Cambridge: Cambridge University Press.
Strauss, L. 1953. Natural Right and History. Chicago: University of Chicago Press.
Sunstein, C. R. 1990. After the Rights Revolution. Cambridge, Mass.: Harvard University
Press.
1993. The Partial Constitution. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.Taylor, C.
1975. Hegel. New York: Cambridge University Press.
1979. Interpretation and the sciences of man. In Interpretive Social Science: A
Reader, ed. P. Rabinow and W. M. Bullivan. Berkeley: University of California Press.
1989. Cross-purposes: the liberalcommunitarian debate. Pp. 15982 in Liberalism
and the Moral Life, ed. N. Rosenblum. Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
1994. The politics of recognition. In Multiculturalism and The Politics of
Recognition, ed. A. Gutmann. Princeton, NJ: Princeton University Press.
Tully, J. 1995. Strange Multiplicity: Constitutionalism in an Age of Diversity. Cambridge:
Cambridge University Press.
2002. The unfreedom of the moderns in relation to the ideals of constitutional
democracy. Modern Law Review, 65(2): 20428.
Van Parijs, P. 1995. Real Freedom for All: What (If Anything) Can Justify Capitalism?
Oxford: Oxford University Press.
Virno, P. 2004. A Grammar of the Multitude. Cambridge, Mass.: Semiotext(e).
Waldron, J. 1993. Liberal Rights: Collected Papers 19811991. Cambridge: Cambridge
University Press.
Walker, R. B. J. 1993. Inside/Outside: International Relations as Political Theory.
Cambridge: Cambridge University Press.
Walzer, M. 1967. The obligation to disobey. Ethics, 77: 16375.
1970. Obligations: Essays on Disobedience, War, and Citizenship. Cambridge, Mass.:
Harvard University Press.
1990. The communitarian critique of liberalism. Political Theory, 18: 623.
White, S. 2000. Sustaining AYrmation: The Strengths of Weak Ontology in Political Theory.
Princeton, NJ: Princeton University Press.
Wolff, R. P., Moore, B., Jr., and Marcuse, H. 1965. Repressive Tolerance. Boston: Beacon
Press.
Wolin, S. 1960. Politics and Vision. Boston: Little, Brown.
1969. Political theory as a vocation. American Political Science Review, 63: 106282.
Young, I. M. 1990. Justice and the Politics of DiVerence. Princeton, NJ: Princeton University
Press.
Zerilli, L. 1994. Signifying Woman: Culture and Chaos in Rousseau, Burke and Mill. Ithaca,
NJ: Cornell University Press.
Zizek, S. 2001. Did Somebody Say Totalitarianism? Five Interventions into the (Mis)use of
a Notion. New York: Verso.

18