Deliberativna Demokratija - Istorija Jedne Ideje

THEORIA 2 DOI:10.
2298/THEO1202021J
BIBLID 03512274 : (2012) : 55 : p. 2152 Originalni nauni rad
Original Scientific Paper
Ivana Jankovi
DELIBERATIVNA DEMOKRATIJA ISTORIJA JEDNE IDEJE
APSTRAKT: Deliberativna demokratija svoj uzor pronalazi u antikoj demokratskoj

praksi. Meu modernim misliocima teoretiari deliberativne demokratije inspiraciju pro-
nalaze u Rusoovoj politikoj misli i koncepciji opte volje, a naroito u njegovom in-
sistiranju da opta volja ne predstavlja puki zbir pojedinanih volja. Meutim, ideja opte
volje, javnog interesa i delanja za opte dobro kolektiva esto je kritikovana kao da ne
ostavlja dovoljno mesta za individualna prava i slobode. Cilj ovog rada jeste da se pokae
da deliberativna demokratija polazi od individualnih prava i sloboda, ali da demokratsku
poceduru ne treba shvatiti kao prostu agregaciju individualnih preferencija. Teoretiari
deliberativne demokratije dovode u pitanje pretpostavku da kolektivno odluivanje treba
shvatiti iskljuivo po modelu glasanja. Kroz proces javne i racionalne diskusije dolazi do
revidiranja stavova, proiavanja i transformacija incijalnih preferencija. Kao rezultat
ovog procesa, uesenici ili postiu konsenzus ili dolazi do formiranja jednovrnih poredaka
preferencija. Na taj nain deliberativna demokratija izbegava paradokse i problemi sa
kojim se susree agregativni model demokratije.
KLJUNE REI: deliberativna demokratija, preferencije, konsenzus, jednovrnost, teorija
drutvenog izbora.
Deliberativna demokratija je forma demokratije u kojoj javna diskusija i raz-

matranje zauzimaju centralno mesto u procesu opravdavanja zakona i naela na
kojima zajednica poiva. Kroz proces deliberacije deava se i proces transformacije
inicijalnih preferencija uesnika. Za razliku od agregativnog modela demokratije, u
kome se izraene preferencije uzimaju kao dati, gotov, materijal (kao u potpunosti
oformljene preferencije), ijim se sabiranjem onda trai pobednika opcija, de-
liberativna demokratija akcenat stavlja na proiene i reflektovane preferencije.
Kada ljudi, koji su jednaki po autoritetu i pravu na uvaavanje, deliberiraju, oni
dobijaju nove informacije, revidiraju svoje stavove, pretpostavljaju razliite take
gledita i razvijaju nove naine razumevanja problema o kojima se raspravlja. De-
liberacija moe naterati pojedince da ponovo razmisle koje su alternative legitimne,
koji kriterijumi su prihvatljivi i kako bi izbori trebalo da budu rangirani. U tom
procesu javne razmene miljenja, u kojoj svako javno iznosi razloge u prilog opcija
koje preferira, individualne preferencije se oblikuju tako da je mogue nai za-
22 Ivana Jankovi
jedniku osnovu izmeu onoga to pojedinac eli i onoga to drugi ele. Kako bi se
postigao dogovor, i kako bi se dolo do najboljih odluka za sve lanove drutva,
svaki uesnik deliberacije mora predloge koje javno iznosi opravdati razlozima
koje i drugi mogu da prihvate.
Ideja koja se nalazi u pozadini ovog pristupa jeste da su zakoni koji se donose
legitimni u onoj meri u kojoj su javno opravdani graanima na koje se primenjuju.
Tako, pravilno shvaena demokratija jeste kontekst u kome individue slobodno i
ravnopravno uestvuju u procesu promiljene i obrazloene diskusije, nasuprot stra-
tekoj participaciji pojedinih inidividua koje delaju u cilju zadovoljenja linih po-
litikih preferencija ili preferencija neke odreene grupe.
Iako u svom formalnom obliku koncepcija deliberativne demokratija nastaje
80-tih godina XX veka, ideja deliberativne demokratije kao procedure donoenja
odluka kroz diskusiju slobodnih i jednakih graana stara je koliko i demokratija sa-
ma. Obe nastaju u Grkoj, u Atini, u 5-tom veku pre nove ere. Stari Grci su u svom
shvatanju demokratije isticali ne samo jednakost pred zakonom, ve i jednakost u
pogledu mogunosti svakog slobodnog graanina da se u skuptini javno obrati
ostalim lanovima zajednice i argumentovano brani svoje stavove. Graani koji ni-
su uestvovali u diskusijama o stvarima od javnog znaaja i dobrobiti zajednice
smatrani su beskorisnim, a na diskusiju samu gledalo se kao na nunu pripremu za
bilo kakvu promiljenu radnju.
Cilj ovog rada bie da pokae kako se ideja razvijala od svojih atinskih
korena, polazei od Aristotelovog uenja o dravi i politici, preko modernih mi-
slilaca, kao to je Ruso, njenih kritiara i alternativnih teorija koje su do skorije
prolosti bile dominantne, pa do njenog konanog preporoda i formiranja oblika i
snage koju danas ima.
I.
Aristotelovi argumenti u prilog vladavini veine
Stari Grci su smatrali da je ivot u polisu (dravi) prirodna i nuna zamisao. Za

razliku od mehanicistikog shvatanja drave koje nalazimo kod modernih mi-
slilaca (koji su stupanje u zajednicu shvatali kao stvar dogovora odreenih individ-
ua koje se time, s jedne strane, odriu dela svojih sloboda, a s druge, tite line in-
terese i potrebe, tj. gde se ljudi udruuju u zajednicu zbog ouvanja svojih privatnih
interesa), u tradiciji antikog shvatanja drave (polisa) nalazi se organicistiko
shvatanje. Aristotel je smatrao da je ovek po svojoj prirodi dravotvorno bie
(zoon politikon) i da sama drava nastaje po prirodi stvari. Ona je vanija od
svakog pojedinca, na nain na koji je celina vanija od svojih delova. ovek je,
Deliberativna demokratija istorija jedne ideje 23
dakle, po Aristotelu, dravotvorno bie (zoon politikon)...sposobno da ivi u

drutvu... i da uz pomo razuma (logosa) ima uvide u to ta je korisno a ta
tetno, pravedno i nepravedno. 1
Drava je, za Aristotela, zajednica racionalnih, slobodnih i jednakih ljudi koji
su u stanju da samostalno donose odluke, da procenjuju ta je za njih dobro a ta ne,
da u skladu sa tim odluuju, i da se zatim tim odlukama pokoravaju. Dobra za-
jednica nastaje kao rezultat dogovora onih koji je sainjavaju, kao odnos u kom se
odluke i zakoni, koji se odnose na ivote svih onih koji tu zajednicu ine, kolek-
tivno donose. Dobro ureeni reimi su, prema Aristotelu, oni gde se vlada u in-
teresu svih graana, a loi oni gde se vlada samo u interesu onih koji su na vlasti,
jer u njima odnos upravljaa i potinjenih lii na odnos gospodara i roba, dok je
drava zajednica slobodnih ljudi.2 Iako, prema Aristotelovom uenju, naelo di-
stributivne pravde nalae da svako dobija u skladu sa svojim zaslugama, te da bi
najvei udeo u raspodeli poasti i bogatstava trebalo da imaju oni ije su zasluge
najvee, Aristotel ne misli da bi bilo dobro da samo nekolicina najvrlijih treba da
vlada dravom. Polis ini mnotvo slobodnih ljudi i on se kao celina sastoji od svih
njih, a cilj je omoguiti da svako ostvari blagostanje u harmoniji sa drugima. Iz tog
razloga, u politiki ivot moraju biti ukljueni svi lanovi zajednice, i oni vrliji i oni
slabijeg karaktera. Na taj nain se stvara stabilna drava i grade se prijateljske veze,
oseaj bliskosti i atmosfera meusobnog uvaavanja meu svim njenim graanima.
U prilog tezi da je demokratsko veinsko odluivanje bolje od odluka koje bi
donosila nekolicina eksperata ili prosveena elita, Aristotel navodi nekoliko argu-
menata:
- Veina ljudi bolje rasuuje od nekolicine. Izgleda besmisleno da neko

bolje vidi sa dva oka, bolje uje sa dva uha i bolje radi sa dve noge i dve
ruke nego mnogo ljudi sa mnogim oima, uima, nogama i rukama, jer
danas i monarsi pribavljaju sebi mnoge oi, ui, ruke i noge time to dele
vlast s onim ljudima koji su prijatelji njihove vlasti i njih samih.3 Navode-
i primer sa gozbom koja je uvek lepa kada svako donese svoj deo nego
kada jedan pripremi sve, Aristotel potkrepljuje stav da u mnotvu pronala-
zimo vee izvorite ideja i bogatije iskustvo.4 Na taj nain mnotvo graana
koji tee postizanju opteg dobra, razmenjujui svoja znanja, iskustva i
ideje, mogu lake doi do ostvaranja zajednikog cilja. Ogranieno sazna-
1 Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1970, 1253a, str .5.

2 Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1970, 1279a, str. 83.
3 Ibid., 1287b, str. 110.
4 Milorad Stupar, Filozofija politike: antiko i moderno shvatanje politike zajednice, Institut za
filozofiju i drutvenu teoriju, Filip Vinji, Beograd, 2010, str. 200.
24 Ivana Jankovi
nje pojedinca dopunjuje se razmenom miljenja, ime se revidiraju i una-

preuju poetni stavovi, uviaju mane i istiu vrline.
- U drutvima u kojima vlada veina, vie razliitih pojedinanih vrlina sa-
bira se u jednu vrlinu koja tako postaje blia idealnoj, celoj vrlini, te zato
masa nalii na oveka sa mnogo oseaja, mnogo karaktera i inteligen-
cije5.
- Veinu je tee korumpirati od nekolicine ili jednog oveka. Nije li oi-
gledno da se tee moe pokvariti vie ljudi?6
- Tamo gde su ljudi jednaki, moraju imati jednaka prava i dostojanstvo.
Uzimajui u obzir navedene argumente i imajui u vidu da Aristotel smatra da
postoji objektivno dobro nezavisno od interesa pojedinca, kao i da kolektiv zaista
tei da postigne to opte dobro, zakljuak koji nesumnjivo proizilazi iz njegovog
uenja o najboljem tipu vladavine jeste da je demokratsko veinsko odluivanje su-
periornije od znanja nekolicine eksperata. Kada tome pridodamo i ideju da dono-
enje odluka od javnog znaaja treba da se obavlja putem javne diskusije u kojoj
uestvuju svi slobodni i jednaki graani, ne udi to veina teoretiara deliberativne
demokratije dananu verziju tog oblika demokratije vidi pre kao ponovno oivlja-
vanje ideje koja je postojala u atinskoj demokratiji, nego kao novu teoriju.
Ideju da je kolektivno donoenje odluka putem rasuivanja i javne rasprave
bolji i legitimniji nain za ostvarivanje dobrobiti zajednice zastupali su i neki mo-
derni mislioci. Rusoova koncepcija opte volje, i uloga koju participativna demo-
kratija ima u dostizanju tog cilja, predstavlja rehabilitaciju Aristotelove vizije de-
mokratije kao sredstva da se doe do onoga to bi bilo objektivno dobro ili javni
interes, koji je iznad svakog pojedinanog interesa i volje.
Rusoova opta volja
U svom verovatno najznaajnijem delu, Drutveni ugovor, Ruso (Jean-Jacques

Rousseau) iznosi sopstvenu teoriju drutvenog ugovora, zasnovanu na neograni-
enom suverenitetu naroda. Po prirodi stvari, da bi zatitili svoje interese i imovinu,
ljudi se udruuju i iz prirodnog stanja stupaju u drutvene odnose. Prema Rusoou,
jai i bogatiji pojedinci se dalje udruuju i, preko zakona, nameu svoju volju
drugima. Na taj nain, ovek koji je po prirodi slobodan ulazi u okove zakon-
skog poretka koji je neslobodan i nepravian i koji ljude stavlja u nejednak
poloaj. Moralni imperativ za Rusoa je da oveka oslobodi okova graanskog
druta i pronae uslove za stvaranje optimalne i moralno prihvatljive zajednice za
5 Ibid., 1281b, str.90.

6 Ibid., 1286a, str. 105.
sve njene lanove, to jest da napravi skicu takvog drutva u kome ljudi mogu da
ive zajedno, a da pri tome ne budu podvrgnuti eksploataciji i volji nekolicine. S
obzirom na to da je ovek po prirodi slobodan, politika vladavina moe mu se
legitimno nametnuti samo ako je on sa tim saglasan, odnosno ako postupa u skladu
sa zakonima koje je sam doneo. Treba nai jedan oblik udruivanja koji bi branio i
titio svom zajednikom snagom linost i dobra svakog lana drutva, kroz koji bi
svako, udruen sa svima, ipak sluao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan
kao i pre.7
Rusoovo stanovite je da je suverena volja naroda neotuiva (vlast moe da se
prenese ali ne i volja) i nedeljiva (volja je opta ili predstavlja samo volju pojedinca
ili grupe), te da ljudi ne mogu da prenesu na nekog drugog svoje vrhovno pravo na
upravljanje samim sobom. Suverenost se nalazi u optoj volji naroda, koja pred-
stavlja saglasnost pojedinanih interesa ljudi, odnosno ono to je svim tim interesi-
ma zajedniko (javni interes), taku preseka koja ini same temelje drave ili
drutva. To to je volja opta ne znai da je ona jednoglasna, ve da niiji glas nije
iskljuen, tj. da su svi glasovi uzeti u obzir.
Ono to Ruso eli da naglasi svojim snanim zalaganjem za nedeljivost su-
vereniteta jeste uverenje da niko nema pravo da govori i dela u ime naroda, osim
naroda samog, i sa njegovim ovlaenjima. S obzirom na to da, po Rusou, ne sme
da postoji politika nejednakost meu graanima, on se zalae za neposrednu
demokratiju, atinskog tipa, nasuprot predstavnikoj demokratiji. Iz tog razloga,
opta volja se ostvaruje samo preko direktih oblika demokratskog odluivanja i ni
na koji nain ne moe da bude reprezentovana nekim organom vlade. Opta volja
se, kao i kod Aristotela, po vrednosti stavlja ispred pojedinca i njegove pojedinane
volje. ...pojedinana volja po svojoj prirodi tei privilegijama, dok opta volja tei
jednakosti.8
Opta volja nije puki zbir individualnih volja (puki agregat), odnosno, nije isto
to i volja svih. Meutim, one su ipak povezane preko pravila veinskog glasanja. S
obzirom da svaka privatna volja tei uveanju sopstvene dobrobiti, a opta volja
udovoljenju interesa svih lanova grupe, opta volja predstavlja ono to Ruso na-
ziva zbir razlika, tj. zajedniku osnovu koju je, uprkos razlikama, svako spreman
da prihvati. Kada bi svaki graanin bio dovoljno obaveten i imao neophodnu
koliinu informacija i znanja , veliki broj malih razlika proizveo bi optu volju i
odluke koje bi uvek bile dobre. Zato Ruso naglaava da se radi o velikom broju
malih razlika? Ukoliko je broj tih razlika manji, to bi ukazivalo na vei broj
pojedinaca grupisanih oko jedne volje koja predstavlja odreenu frakciju ili
stranku, to je i volja manje opta. U tom sluaju ...razlike se svode na manji broj i
daju manje opti rezultat. Najzad, kada jedna od tih grupa postane toliko velika da
7 an ak Ruso, Drutveni ugovor, Filip Vinji, Beograd, 1993, str.35.

8 Ibid., str. 43.
26 Ivana Jankovi
nadmai sve druge, kao rezultat nemate vie zbir malih razlika, ve jednu jedinu
razliku: tada vie nema opte volje, a miljenje koje preovlauje je pojedinano
miljenje. 9
Ipak, Rusoova ideja opte volje i neposredna demokratija koju zastupa moe
imati primenu samo u manjim zajednicama (dravama), u kojima se inidivude
donekle poznaju i u kojima je mogue periodino okupljanje graana. U takvim
uslovima graani bi zajedniki i na ravnopravnoj osnovi, uz pomo deliberacije
(Rusoov dobro obaveten narod) mogli da dou do onoga to predstavlja optu
volju, koja postoji nezavisno od svake pojedinane volje.
Ruso akcenat stavlja na prosuujuu karakter donoenja odluka, gde u procesu
meusobne saradnje i promiljanja glasai nastoje da otkriju objektivnu optu vo-
lju, stavljajui po strani prvobitne sebine interese (osnovna pretpostavka Rusoove
politike filozofije je da mora postojati jednistvena politika koja predstavlja opte
dobro, jedinstven ispravan odgovor10). Na taj nain opta volja pripada kako itavoj
zajednici i rezultat je kolektivnog prosuivanja, tako i svakom lanu drutva po-
jedinano ukoliko se poedinac indentifikuje kao lan te zajednice. Ako poemo od
Rusoove pretpostavke da svi tee ka tome da se dodje do odluka koje su u skladu sa
optim dobrom, ukoliko je svaki pojedinaan graanin dovoljno kompetentan i
obaveten o stvarima od javnog interesa, verovatnoa da pogodi ta je opte dobro
vea je od 50%. Dokaz da, kada su navedeni uslovi ispunjeni, veinsko glasanje
dovodi do ispravnih odluka, koje su u skladu sa javnim interesom, dao je francuski
matematiar Markiz de Kondorse (Marquis de Condorcet).
Kondorseova teorema porote
Teorema porote je teorema o verovatnoi da neka grupa individua doe do

ispravne odluke. Teoremu je formulisao i matematiki dokazao francuski matema-
tiar Markiz de Kondorse, 1975. godine u delu Essai sur l'application de l'analyse
la probabilit des dcisions rendues la pluralit des voix. Pretpostavka najjed-
nostavnije verzije teoreme jeste da grupa eli da doe do neke odluke putem
veinskog glasanja. Postoje dva ishoda tog procesa: jedan je ispravan, drugi ne-
ispravan, pri emu kod svakog glasaa postoji nezavisna verovatnoa p da pogodi
koji je ishod ispravan. Rezultat kolektivnog izbora zavisie od toga da li je verovat-
noa p vea ili manja od 50%, kao i koliko je glasaa ukljueno u proces donoenja
odluke:
9 Ibid., str. 48
10 Milorad Stupar, Filozofija politike: antiko i moderno shvatanje politike zajednice, Institut za
filozofiju i drutvenu teoriju, Filip Vinji, Beograd, 2010, str. 271.
- Ako je verovatnoa da e svaki glasa ispravno glasati vea od 50%,

uveanjem broja glasaa poveava se i verovatnoa da e se putem vein-
skog odluivanja doi do ispravne odluke
- Ali, ako je verovatnoa da e svaki glasa ispravno glasati manja od 50%,
poveanjem broja glasaa, stvari se drastino pogoravaju i verovatnoa da
e se doi do ispravne odluke postaje sve manja (sve dok ne bude 0)
Ako se napravi paralela sa Rusoovim opravdanjem veinskog odluivanja (ko-
je je uvek usmereno na opte dobro), dolazi se do zakljuka da u sluaju da se broj
glasaa koji uviaju ta je opte dobro neogranieno poveava, verovatnoa da se
veinskim odluivanjem doe do ispravne odluke jednaka je 1.
Meutim, Rusoov centralni pojam opte volje i pojam narodnog suvereniteta
naveli su neke autore da Rusoa vide kao teoretiara koji nije mario za individualna
prava i slobode. Kolektivni aspekt slobode i njegovo shvatanje drutvenog ideala
koji po svaku cenu mora biti ostvaren, Bendamin Konstan (Benjamin Constant)
kritikuje kao potpuno neprihvatljiv i nekompatibilan sa idejom slobode kakvu da-
nas nalazimo u modernim drutvima.
II
O razlici izmeu slobode starih i slobode modernih naroda
Po Konstanu, sloboda antikog sveta bila je participativna, republikanska

sloboda, koja je graanima omoguavala da direktno vre uticaj na politiku i po-
litike odluke, kroz proces stalne deliberacije u narodnim skuptinama. Kako bi
ostvarili ovaj stepen participacije, graani antikog sveta bili su u obavezi da ulau
vreme i energiju da bi ispunili ove moralne obaveze. Postojanje jedne klase ljudi,
robova, koji su obavljali produktivne poslove, omoguavalo je graanima da bes-
konano dugo razgovaraju o stvarima od javno - politikog znaaja. Ono to se tada
zvalo sloboda bilo je kompatibilno sa kolektivnom slobodom i potpunim podvrga-
vanjem pojedinca autoritetu zajednice. Sve privatne akcije su, navodi Konstant,
stavljane pod teke nadzore. Nikakva vanost nije bila data individualnoj nezavis-
nosti, niti u sluaju miljenja, niti u sluaju rada, a najmanje u religiji. Zakoni su
regulisani obiajima, a s obzirom da su obiaji imali uticaj na sve ostalo, teko da je
postojalo ita to nije bilo regulisano zakonom.11 Treba naglasiti i injenicu da je
antika sloboda bila ograniena na relativno mala i homogena drutva. Sve ovo je u
suprotnosti sa onim to to sloboda predstavlja u modernim drutvima. Sloboda
11 Benjamin Constant, De la libert des Anciens compare celle des Modernes (The Liberty
of Ancients Compared with that of Moderns, translated by Biancamaria Fontana, in:
Constant: Political Writtings, Cambridge University Press, 1988, str. 310)
28 Ivana Jankovi
kakvu danas vrednujemo bazirana je na posedovanju individualnih graanskih

sloboda, vladavini prava, i slobodi od preteranog uplitanja drave u ivot pojedinca.
Kao nuna posledica veliine modernih drava, direktna participacija mora biti
ograniena. Jo jedan razlog za ovo ogranienje nalazi se i u injenici da u moder-
nim drutvima ne postoje robovi, te da svako mora da, uz pomo sopstvenog rada,
zarauje za ivot. Zato, graani biraju predstavnike koji onda, u ime naroda,
diskutuju u Parlamentu i na taj nain spaavaju ljude od svakodnevnog politikog
angaovanja. Svaije je pravo da se udruuje sa drugim individuama, bilo da
razgovaraju o sopstvenim interesima, ili da ispovedaju religiju koju oni i njihovi
saradnici preferiraju, ili da prosto ispune svoje dane na nain koji je najvie u
skladu sa njihovim sklonostima ili hirovima12
Iz onoga to Konstan tvrdi sledilo bi da danas vie ne moemo uivati slobodu
kakva je postojala u antikom svetu, a koja se sastojala u aktivnom ueu u ja-
vnom ivotu. Naa sloboda se, po njemu, mora sastojati od neometanog uivanja i i
line nezavisnoti. Zato nam treba nova organizacija politikog ivota, tj. reprezen-
tativni sistem vladavine.
Ako pogledamo neka mesta u Drutvenom ugovoru, kao to su ona u kojima
Ruso navodi da ukoliko je drava bolje ureena, utoliko, u duhu graana, javni
poslovi odnose prevagu nad privatnim13 ili opta volja ne moe da grei pa je
treba nametnuti i silom, jasno je zato Konstan tako otro kritikuje despotizam
francuskih politikih filozofa an ak Rusoa i opata Meblija (Abb de Mably)14 , a
njihovo vienje ocenjuje kao kao opasno po individualnu slobodu.
umpeterovo (realistino) shvatanje demokratije
Jo jedan udarac Rusoovoj viziji demokratije, i tradicionalnom konceptu de-

mokratije uopte, zadao je Jozef umpeter (Joseph Shumpeter), ekonomista i poli-
tiki teoretiar, izloivi svoje stanovite koje je u otroj suprotnosti sa onim to je
on nazvao klasinom doktrinom, a to je predstavljalo jedan realistian model
demokratije, zasnovan na empiriji. Naime, on je osporio ideju demokratije kao
procesa u kome glasako telo identifikuje nekakvo opte dobro, a onda pomou
opte volje bira svoje predstavnike, koji zatim ispunjavaju njihove vizije. De-
mokratija za umpetera ne predstavlja ni vladavinu itavog naroda, ni vladavinu
veine, ve zapravo vladavinu nekolicine politiara, koji onda manipuliu ljudskim
12 Ibid., str. 309

13 . . Ruso, Drutveni ugovor, Filip Vinji, Beograd, 1993, str. 94.
14 Benjamin Constant, The Liberty of Ancients Compared with that of Moderns, translated by
Biancamaria Fontana, in: Constant: Political Writtings, Cambridge University Press, 1988, str.
315.
neznanjem i ljudskom povrnou. On tvrdi da ne postoji volja naroda, niti

jedinstveno i jednoglasno prihvaeno opte dobro oko kojeg bi se svi ljudi sloili.
Individualna volja je zavisna od propagande stranaka i njihovih lidera. umpeter
zato daje mnogo realistinije odreenje demokratije kao poretka u kome se sve
svodi na borbu lidera za glasove graana (trini model). Demokratija nema vre-
dnost po sebi, niti vodi nekim dobrim i ispravnim odlukama, ona je samo politiki
metod, institucionalno ureenje za dolaenje do politikih odluka, koje odreenim
individuama dodeljuje mo da odlue o svim stvarima kao vanim za njihovo us-
peno traganje za glasovima ljudi15. Jedini trenutak kada narod zaista vlada i kada
je slobodan jeste momenat izbora, kada moe da promeni predstavnike kojima je
nezadovoljan i da zatim postavi nove, nakon ega nema gotovo nikakvog uticaja.
umpeter je zastupao koncepciju politikog ivota u kojoj ima jako malo pro-
stora za demokratsku participaciju i individualni ili kolektivni razvoj. Demokratija
je daleko od toga da bude forma ivota koju krase jednakost i najbolji mogui
uslovi za postizanje napretka kroz proces participacije. Uloga graana se zapravo
iscrpljuje u pravu da povremeno izabere predstavnike, dajui im zatim punomo da
delaju u njihovo ime. Sutina demokratije se na kraju svodi na mogunost graana
da smeni jednu vladu drugom, ime se iskljuuje mogunost tiranskih zakona i
rizika od onih predstavnika vlasti koji bi da se permanentno ustale na politikoj
sceni. Demokratija dozvoljava da postoji irok spektar politikih elja obinih ljudi,
ali se stvarna javna politika svodi na nekolicinu dovoljno iskusnih i kvalifikovanih
da se takvim poslovima bave. Ako elimo da se nedvosmisleno suoimo sa i-
njenicom, moramo priznati da je u modernim demokratijama politika neminovno
isto to i karijera.16 Ovo nije, naglaava umpeter, nekakav cinian pogled na po-
litiku. Naprotiv, ono to bi bilo neozbiljno i cinino jeste da se pravimo da bi de-
mokratska zajednica mogla biti samo-regulativna zajednica voena idejom opteg
dobra, u isto vreme znajui da e jednoj grupi ineteresa uvek poklanjati vie panje
nego svim ostalima. 17
umpeter je imao i dosta loe miljenje o politikim i intelektualnim kapaciteti-
ma obinog graanina, smatrajui ga slabim i sklonim snanim emocionalnim im-
pulsima. Za potrebe ovog rada najznaajnini je umpeterov pasus koji se tie vrlo
negativnog odreenja glasaa u reprezentativnoj demokratiji: tipian graanin
pada na najnii nivo mentalnog delovanja im ue u politiko polje. On obrazlae i
analizira na nain koji bi lako prepoznao kao infantilan unutar sfere svojih stvarnih
interesovanja. On postaje ponovo primitivan.18 Nemogunost zdravorazumskog
prosuivanja i neznanje jeste ono to odlikuje obine graane, kako neuke tako i
15 Joseph A. Schumpeter, Capitalism, socialism and democracy, Routledge, 1994, str. 269.
16 Ibid., str. 285
17 David Held, Models of democracy, Cambridge: Polity press, 2006, str. 154.
18 Joseph A. Schumpeter, Capitalism, socialism and democracy, Routledge, 1994, str. 262.
30 Ivana Jankovi
one obrazovane, kada se radi o politikim poslovima. Obrazovanje, kae umpeter,

retko pravi razliku, jer su stvari koje se tiu politikih pitanja obino daleko od
svakodnevih ivota ljudi. Ukoliko nisu neposredno angaovani u politici i ukoliko
nisu direktno odgovorni za donoenju politikih odluka, obini graani se poli-
tikom bavi na infantilan nain.
Ako i priznamo da, u uslovima koje umpeter opisuje, prosean graanin ima
malu motivaciju da ui i odluuje o politikim pitanjima, kao i injenicu da neiji
posebni interesi esto proizvode volju naroda, ne moramo da prihvatimo ovako
pesimistine stavove o demokratskom ureenju. To nas moe odvesti do zakljuaka
suprotnih onima koje iznosi umpeter. Jedan od zakljuaka bi mogao biti i zahtev
da napravimo takvu javnu armosferu u kojoj e se svaki glas uti, u kojoj e svako
moi da, snagom racionalnih argumenata, utie na kreiranje pravila po kojima
ivimo, ne da bude pasivan u periodu od izbora do izbora. Demokratija postaje
legitimna kroz proces javne deliberacije (koja poboljava i izmiruje nepotpune,
neinformisane, netranzitivne i neopravdane preferencije individua) u kojoj graani
mogu da diskutuju o svojim verovanjima i vrednostima, te da u tom procesu pro-
nau zajedniko tlo za reavanje problema sa kojima se, kao zajednica, susreu.
Ukoliko bi ljudi bili motivisani da uzmu vie uea u politikom ivotu drutva
kome pripadaju, da znaju vie o stvarima koje se direktno ili indirektno tiu nji-
hovih ivota (teko je prihvatiti umpeterovu tezu da politika pitanja nemaju
nikakve veze sa svakodnevnim ivotom graana), doli bismo do boljih rezultata.
To je promena koju teoretiari deliberativne demokratije zagovaraju. Oni predlau
lek za umpeterovo zapaanje o tome da su preferencije glasaa oblikovane i
izmanipulisane od strane politiara, uvodei distinkciju izmeu politike kao prostog
sabiranja datih preferencija i politike kao transformacije preferencija kroz racional-
nu diskusiju.19
Teorija drutvenog izbora i Erouova teorema
Svakako najozbiljniji izazov za demokratiju predstavljaju rezultati do kojih je

dola teorija drutvenog izbora. Teorija drutvenog izbora, kako ju je definisao
Vilijam Rajker (William H. Riker), jeste opisivanje i analiza naina na koji su
preferencije individualnih lanova grupe objedinjene u odluku grupe kao celine.
Kondorse je jo u 18. veku, u vidu paradoksa glasanja, ukazao na mogue probleme
za demokratsku proceduru koja bi, prostim sabiranjem individualnih preferencija,
trebalo da nam kao rezultat da onu opciju koju drutvo u celini u najveoj meri
preferira. Kondorse je, naime, 1785. godine u svom najvanijem delu "Essai sur
19 John Elster, The market and the forum: three varieties of political theory, in Foundations of
social choice theory, Cambridge: Cambridge University Press, str. 104.
l'application de l'analyse la probabilit des dcisions rendues la pluralit des

voix", pokazao da polazei od tranzitivnih individualnih preferencija20 (u sluaju
kada imamo vie od dva kandidata) moemo doi do ciklinih, netranzitivnih, dru-
tvenih preferencija koje nastaju kao rezultat sabiranja individualnih preferencija.
Ovaj rezultat je paradoksalan jer nam pokazuje da preferencije koje veina iskazuje
mogu biti u konfliktu jedne sa drugima.
Pretpostavimo da imamo tri kandidata na izborima a, b i c, i da postoje tri
glasaa x, y i z, takva da je njihov poredak preferencija sledei:
x: a>b>c (glasa x preferira kandidata a najvie, zatim b, pa c)
y: b>c>a (glasa y preferira b najvie, zatim c, pa a)
z: c>a>b (glasa z preferira c najvie, zatim a, pa b)
Koji kandidat predstavlja najpreferiraniju opciju veine? Koristei Kondorseov
metod (alternative se uporeuju po parovima i alternativa koja pobedi uporeuje se
dalje sa pobednikom alternativom, sve dok ne dobijemo alternativu koja je
pobedila sve ostale) dolazimo do rezultata da se u veinskom glasanju a preferira u
odnosu na b, b u odnosu na c i c u odnosu na a. Preferencije veine nam pokazuju
da kandidat a dobija kandidata c, b dobija c, c dobija a, a ponovo dobija c i tako ad
infinitum. Ovo nam pokazuje da su preferencije drutva u celini komplikovanije
nego preferencije individue. Rezultat su netranzitivne drutvene preferencije, te je
nemogue nai kandidata koga drutvo u celini najvie preferira. 21
Problem moderne teorije drutvenog izbora ekspliciran je kroz implikacije
Erouove (Keneth Arrow) teoreme mogunosti (General Possibility Theorem). Te-
orija drutvenog izbora polazi od pretpostavke da je mogue, polazei od onoga to
individua najvie preferira, a onda sabirajui izraene preferencije pojedinanih la-
nova drutva (uz pomo procedure glasanja), kao rezultat dobiti ono to drutvo u
najveoj meri preferira. Meutim, Erouova teorema (ne)mogunosti, ili Erouov
paradoks, pokazuje manje optimistine rezultate. Erou je pokazao da je takva agre-
gacija preferencija praena nemogunou, nestabilnou i arbitrarnou. Naime,
on je dokazao da ne postoji mehanizam za sabiranje preferencija koji zadovoljava
set naizgled nekodljivih uslova. Time je dovodena u pitanje demokratska procedu-
ra donoenja odluka. Da vidimo kako izgleda Erouova teorema i koji su to (naiz-
gled nekodljivi) uslovi fer i slobodnog izbora koje bi svaka demokratska procedu-
ra trebalo da zadovolji.
20 Tranzitivnost u ovom sluaju znai da ako imamo tri alternative x,y, z, i ako preferiramo x u
odnosu na y, i y u ondosu na z, moramo preferirati x u odnosu na z.
21 Jedno od pitanja moe biti i to koliko je ovakav ishod realan u postojeim demokratskim
procedurama? Odgovor je dosta nepovoljan po demokratsku proceduru prostog sabiranja
individualnih preferencija. Verovatnoa da se kao rezultat sabiranja tranzitivnih individualnih
preferencija dobije netranzitivan drutveni rezultat poveava se s poveanjem broja alternativa
ili broja glasaa.
32 Ivana Jankovi
Erouova teorema pokazuje da, pod pretpostavkom individualne racionalnosti22,

za glasae kojima su ponuene tri ili vie razliite alternative ne postoji sistem
glasanja koji bi omoguio da individualni poredak preferencije pretvorimo u ko-
lektivni poredak, koji bi takodje bio racionalan, a koji bi zadovoljio etiri sledea
kriterijuma:
I U univerzalni domen
II P slaba Pareto optimalnost
III I nezavisnost od irelevantih alternativa
IV D nepostojanje diktatora
Uslov U (univerzalni domen) kae da se u obzir uzima svaki mogui individu-
alni poredak preferencija, sve dok je taj poredak koherentan. Uslov P (slaba Pareto
optimalnost) znai da ukoliko sve individue u drutvu preferiraju opciju x, onda i
drutvo gledano u celini preferira opciju x. Uslov I (nezavisnost od ireleventnih al-
ternativa) nam govori da pozicija alternative x u odnosu na alternativu y u dru-
tvenom poretku preferencija zavisi iskljuivo od toga kakvu poziciju x ima u
odnosu na y u svakom individualnom poretku preferencija. Ovaj uslov nam zapravo
govori da svako strateko uvoenje novih alternativa ne moe da promeni pre toga
izraeni odnos izmeu alternative x i y. I, na kraju, uslov D znai da odluke ne
smeju da se donose na diktatorki nain, odosno da poredak preferencija jedne osobe
ne moe biti usvojen bez obzira na poretke preferencija koje imaju ostale individe u
drutvu.
Erouova teorema (ne)mogunosti nam, dakle, pokazuje da ne postoji funkcija
drutvenog izbora takva da zadovoljava uslov racionalnosti (u smislu potpunosti i
tranzitivnosti) i uslove U, P, I i D (u sluaju kada imamo tri i vie alternative).
Erouova teorema glasi: Bilo koji poredak koji je racionalan i zadovoljava uslove U
(univerzalni domen), P (slaba Pareto optimalnost) i I (nezavisnost od irelevantnih
alternativa) jeste diktatorski. 23
Erouova teorema (ne)mogunosti nam sugerie da za probleme kolektivnog
donoenja odluka ne postoji zadovoljavajue demokratsko reenje. Teoretiari de-
liberativne demokratije tvrde da uvoenjem deliberacija lanovi grupe koja treba da
donese kolektivnu odluku dobijamo optimistinije rezultate.
22 Erou racionalnost, bilo individualnu, bilo kolektivnu, definie u skladu sa kriterijumom

koherentnosti. Skup preferencija je koherentan ako zadovoljava uslove tranzitivnosti i
potpunosti. Individua ima tranzitivan skup preferencija, u odnosu na tri alternative x, y i z
(poredjane po nainu na koje su preferirane), ako x preferira u odnosu na y , y u odnosu na z i x
u odnosu na z. Kriterijum potpunosti kae da inidivua ili preferira jednu opciju u odnosu na
drugu, ili drugu u odnosu na prvu, ili je indiferentna izmeu te dve alternative.
23 Zbog prirode teksta koji pokuava da pokae istorijski razvoj ideje deliberativen demokratije,
kao i zbog kompleksnosti dokaza koje Erou izvodi, neemo ulaziti u detalje Erouove teoreme,
niti u njeno detaljno dokazivanje.
III
Teorija deliberativne demokratije
Deliberativna demokratija delimino nastaje i kao odgovor na tekoe koje je

pred demokratski izbor postavila teorija drutvenog izbora.24 Deliberativna de-
mokratija kao proces otvorene diskusije, proces u kome dolazi do oblikovanja, for-
miranja i revidiranja poetnih preferencija, suprotstavljena je agregativnom modelu
demokratije koji izraene (sirove) preferencije uzima kao date i konane, koristei
zatim proceduru glasanja i sabiranja sirovih preferencija kao jedini nain da do-
emo do rezultata koji bi predstavljao kolektivni izbor. Otrica argumenta koje
teoretiari deliberativne demokratije upuuju agregativnom modelu demokratije
(odnosno teoriji drutvenog izbora) usmerena je upravo na ovakvo shvatanje iz-
raenih preferencija, kao datih i nepromenjivih. Ali kako nam ovo pomae da iz-
begnemo probleme na koje ukazuje teorija drutvenog izbora?
Cilj koji pred sebe postavlja agregativni model demokratije jeste, dakle, sabrati
individualne preferencije kako bi dobili kolektivni izbor, na to je mogue efikasni-
ji i fer nain. Ali kako odrediti koji je nain najvie fer i najefikasniji? S obzirom da
preferencije izraavaju individualnost i slobodu svakog pripadnika politike zaje-
dnice, preferencije se smatraju svetim i svaki stav bi trebalo da ima jednaku va-
nost. Meutim, ljudi vrlo esto imaju suprotstavljene stavove. Problem je, dakle,
nai institucionalnu strukturu koja na najbolji nain ispunjava uslove jednakosti i
efikasnosti. Tako, liberalne demokrate25 mogu da se podele oko pitanja da li treba
preferirati veinsko pravilo odluivanja ili ideju pluralistikog sistema koja razli-
itim grupama u drutvu daje razliitu snagu uticaja na odluke, proporcijalno in-
teresima grupe za te odluke. Bilo kako bilo, ovo je porodina svaa u kojoj su obe
strane voene istim idealom, naime kako postii fer i efikasan kompromis s obzi-
rom na mnoge konfliktne preferencije koje su izraene u politikoj zajednici.26
Iako teoretiari deliberativne demokratije takoe kreu od toga da postoje su-
protstavljene preferencije, stanovite deliberativne demokratije jeste da prosta ag-
regacija preferencija nije dovoljna i da je neophodno da se u javnom ivotu obez-
bedi moralna rasprava koja bi graanima omoguila da ostalim lanovima drutva
ponude argumente u prilog teze koju zastupaju, kao i da sasluaju i uvae argu-
mente koje drugi imaju da ponude. U tom procesu javnog iznoenja i opravdavanja
argumenata, koji se ne mogu zasnivati samo na sebinim potrebama i opravdanjima
24 Ivan Mladenovi, Savremene teorije demokratije, str. 226, Filozofija i drutvo 1/2008, str.
217247.
25 Agregativni model demokratije.
26 David Miller, Deliberative Democracy and Social Choice, Political Studies (1992), XL,
Special Issue, 54-67, str. 55.
34 Ivana Jankovi
tipa jer ja prosto mislim da je tako bolje ili jer je grupa kojoj ja pripadam
vanija, u kom argumenti koji se iznose moraju biti opravdani i prihvatljivi dru-
gima, dolazi do transformacije samih preferencija. Osnovni cilj ove teorije je pa-
ljivo preispitivanje i odmeravanje razloga za ili protiv nekog stanovita, osvei-
vanje stavova koje imamo, postavljanje pitanja o tome otkuda sklonost ka odree-
nim stavovima (da li su nai ili su nam nametnuti, da li smo izmanipulisani ili
istinski verujemo u stvari koje izraavamo) i slino. Deliberativno stanovite po-
iva na oigledno drugaijoj koncepciji ljudske prirode u politici koja se
oslanja na sposobnost osobe da bude pod uticajem racionalnih argumenata i da
ostavi sa strane partikularne interese i miljenja, iz potovanja prema ukupnoj pra-
vinosti i zajednikom interesu kolektiva.27 Ali ovo svakako ne znai da glasanje
kao procedura u potpunosti gubi svoju ulogu. Iako je postizanje saglasnosti u toku
deliberacije idealni cilj kome se tei, veina deliberativnih demokrata deliberaciju
shvata kao sredstvo za promiljanje naih odluka, za proienje inicijalnih
preferencija. Nakon toga e verovatno ipak postojati potreba da se glasanjem odlui
izmeu dve ili vie prihvatljivih opcija. Saglasnost, dakle, ne mora da se ogleda
iskljuivo u dosezanju jedne konane odluke, ve i u dostizanju sporazuma o pro-
ceduri ili kriterijumima koji e se pri donoenju odluka koristiti. Generalni problem
koji je teorija drutvenog izbora postavila pred demokratski izbor sastojao bi se,
ukratko, u tome da ne postoji fer i racionalan nain za sabiranje preferencija koje
glasai izraavaju. Ali ovo povlai i dva specifinija problema arbitrarnost u oda-
biru pravila odluivanja i gotovo neizbenu pojavu stratekog glasanja.28 Prvi pro-
blem nastaje zbog toga to meu mnogim pravilima nije lako odluiti se za ono
koje bi bilo najbolje za dolaenje do najispravnijih drutvenih odluka. Najpoznatiji
primeri su svakako Kondorseov metod odluivanja29 i Bordin metod30. Nevolja je i
u tome to primenjujui npr. ova dva pravila na neki iskazani skup preferencija
esto neemo dobiti iste rezultate, tj. Kondorseov pobednik moe da postoji, ali
druga opcija moe biti izabrana ukoliko koristimo Bordin metod.31 Ovo se deava
kada, npr. veina ljudi preferira opciju a, ali je ta opcija vrlo nisko rangirana kod
27 Ibid., str. 56.

28 Ibid., str. 58.
29 Bilo koja opcija koja pobeuje sve druge u seriji jedan na jedan poreenja alternativa treba
da bude drutveni izbor. Meutim, nita nam ne garantuje da e Kondorseov pobednik (al-
ternativa koja e pobediti sve ostale) uvek postojati.
30 Svaki glasa rangira ponuene opcije prema redosledu preferencija, tako da najpreferanija
opcija dobija vrednost n, druga opcija n-1, trea vrednost n-2 i tako dalje. Na kraju se prebroje
i sabiraju sve vrednosti koje opcije dobijaju i ona sa najviom vrednosti jeste pobednik. Zato
to kao rezultat uglavnom dobija iroko prihvaene opcije, a ne one koje veina preferira,
Bordin metod se esto opisuje kao izborni sistem zasnovan na konsenzusu, a ne kao veinski.
onih koji preferiraju opciju b, gde na kraju pobeuje npr. opcija c, koju preferira
mali broj ljudi, ali je velika veina stavlja na drugo mesto u svom poretku preferen-
cija. U ovakvoj situaciji mogua je pojava stratekog glasanja. Ukoliko su, recimo,
opcija a i opcija b podjednako popularne i neizvesno je koja e pobediti, ljudi tada
mogu, kako bi poveali anse da njihov izbor pobedi, pogreno da predstavljaju
svoj poredak preferencija, strateki stavljajui suparniku opciju na poslednje me-
sto (iako je, npr, ona odmah ispod opcije koju ta osoba najvie preferira).
Ali na koji nain deliberativna demokratija moe da odgovori na probleme koje
je pred demokratski izbor postavila teorija drutvenog izbora? Normativni aspekt
teorije drutvenog izbora sastoji se u navoenju minimalnih uslova koje demokrat-
ska procedura (jedan prihvatljiv mehanizam agregacije) mora da zadovolji, dok se
njen logiki aspekt sastoji u tome da pokua da pokae da postoje neki logiki mo-
gui sistemi agregacije koji zadovoljavaju te minimalne uslove. Kao to smo ve
videli, Erou je pomou svog dokaza demonstrirao da takav sistem ne postoji.
Ono to teoretiari deliberativne demokratije dovode u pitanje jeste pretpo-
stavka da proceduru za dolaenje do kolektivnih rezultata treba shvatiti samo kao
prostu agregaciju datih, sirovih preferencija. Njihova proirena koncepcija racional-
nosti individua koje pokuavaju da dou do kolektivnih izbora sastoji se u revidi-
ranju, promiljanju i transformaciji poetnih peferencija. Meutim, transformacija
individualnih preferencija ne deava se nekakvim nasilnim nametanjem, ve jedino
putem prihvatanja opravdanih razloga. Zahvaljujui argumentovanoj raspravi u
kojoj uesnici iznose razloge za opcije koje preferiraju, individue promiljaju po-
nuene alternative, ime se podstie transformacija ili promena preferencija. S dru-
ge strane, ovakva praksa vodi poveanju sklonosti ka kooperaciji.
Deliberacija moe da povea verovatnou da e individue saraivati, tj. da e
svi uesnici rasprave izloiti svoje iskrene preferencije (za neiskrene preferencija
postoje kazne: ukoliko se ispostavi da je neka osoba laov i da samo eli da
manipulie drugima, sledei put mu niko nee verovati). Drajzek (J. Dryzek) i List
(C. List) naglaavaju informativni aspekt deliberacije i injenicu da e uesnici
rasprave znati u koje informacije da veruju. Prvo, uvoenje vie govornika po-
mae da se formira sklonost ka iskrenosti time to se omoguava potvrda informa-
cija. Drugo, pored informativnog aspekta deliberacije, argumentativni i refleksivni
aspekt u pravom smislu ograniavaju mogunosti pojedinca da manipulie. 32
Teoretiari deliberativne demokratije izlaz su nali u slabljenju uslova U (uni-
verzalni domen), tj. zahtevu da procedura drutvenog izbora u obzir uzme svaki
mogui individualni poredak preferencija. Iako se ovaj aksiom moe smatrati sa-
mooigledim, i iako bi, bar na prvi pogled, naruavanje ovog uslova bilo u neskladu
sa demokratskim principima, tokom procesa deliberacije dolazi do (ili barem teo-
32 John S. Dryzek and Christian List, Social choice theory and Deliberative Democracy: A
reconcilation , British Journal of Political Science, Vol.33, No.1, 1-28, str.10
36 Ivana Jankovi
retiari ove struje oekuju da e se do dogoditi ) spontanog smanjivanja poetnog

seta preferencija. Ali koje su to preferencije koje bivaju eliminisane u procesu de-
liberacije? Rekli smo da se u toku deliberacije, usled zahteva za opravdanim ar-
gumentima koje svaka individua daje ostalim lanovima zajednice u prilog opcije
koju preferira, kao rezultat dobijamo proiene preferencije. Tako, preferencije
koje prvo otpadaju jesu one koje su zasnovane na pogrenim verovanjima, ira-
cionalne i nepotpune preferencije, zatim sebine preferencije, preferencije koje su
drugim lanovima drutva moralno neprihvatljive itd. .mi imamo dobar razlog
da oekujemo da e u procesu deliberacije doi do transformacije inicijalnih
politikih preferencija (koje mogu biti zasnovane na privatnom interesu, interesu
odreene grupe, predrasudama itd) u moralne sudove o stvarima o kojima se odlu-
uje, to e znatno smanjiti broj individualnih poredaka preferencija sa kojima se
konana procedura odluivanja suoava.33
Jedan od moguih ishoda procesa proiavanja poetnog skupa preferencija
putem javne deliberacije jeste da na kraju doemo do jedne, najbolje opcije koju svi
prihvataju. Na taj nain bi uesnici deliberacije postepeno doli do konsenzusa. U
sluaju kada je mogue dolaenje do konsenzusa, potpuno se eliminie potreba za
procedurom glasanja i proces deliberacije postaje jedino sredstvo za dolaenje do
kolektivnih odluka. Meutim, ovo je previe idealistiko oekivanje, jer ljudi retko
dolaze do odluka u kojima sve razlike meu miljenjima nestaju. U veini sluajeva
diskusija nije dovoljna da bi se odluka donela, pa je neophodno proceduru deli-
beracije dopuniti procedurom glasanja. Drugi, mnogo realistiniji, mogui ishod je
da do ogranienje domena funkcije drutvenog izbora dolazimo ukoliko je zadovo-
ljen uslov jednovrnosti.34 Profil individualnih preferencija je jednovran ako
postoji poredak alternativa sa leva na desno takav da svaki pojedinac ima naj-
preferiraniju opciju da su ostale preferencije takve da to su dalje od najpreferirani-
je opcije, to ih on manje preferira.
Konsenzus kao cilj deliberacije
Neki teoretiari deliberativne demokratije veruju da deliberacija moe dovesti

do meusobnog slaganja. Cilj dostizanja konsenzusa tokom deliberacije poveava
34 Ideju jednovrnosti definisao je kotski ekonomista Dankan Blek (D. Black, The Theory of
Committees and Elections, Cambridge: Cambridge University Press, 1958) kako bi pokazao
da je mogue da drutveni izbor bude racionalan, odnosno tranzitivan, uprkos Kondorseovom
paradoksu. Blek je dokazao da ukoliko su inidividualne preferencije jednovrne, onda je
veinsko pravilo nediktatorsko pravilo agregacije preferencija, koje zadovoljava nezavisnost
od irelevantnih alternativa.
anse deliberativnoj koncepciji da odgovori na problem netranzitivnih drutvenih

poredaka preferencija. Kada ljudi javno raspravljaju, oni menjaju svoja miljenja,
pretpostavljaju razliite take gledita i razvijaju nove uvide u probleme o kojima
se govori. Deliberacija moe navesti pojedince da uvae miljenja drugih ljudi, da
ponovo razmisle o tome koje su alternative legitimne, koje su strukturne dimenzije
problema o kome se raspravlja prihvatljive i kako bi alternative trebalo da budu
rangirane. Rols (John Rawls) i Habermas (Jrgen Habermas), najuticajniji anglo-
ameriki i kontinetalni politiki filozofi od kraja 20. veka, odigrali su veliku ulogu
u razvoju ideje deliberativne demokratije. Njihova stanovita naglaavaju dijaloki
pristup slobodnih i jednakih graana politikim principima i institucijama kao iz-
voru legitimnosti politikih odluka, ali se i razlikuju u pogledu ciljeva i nivoa ana-
lize. Prva razlika tie se ciljeva pravinosti, racionalnosti i socijalne stabilnosti.
Najvei interes za Habermasovu etiku diskursa jeste uspostavljanje fer delibera-
tivne procedure koja bi omoguila dolaenje do meusobnog slaganja, zasnovanog
na racionalnom obrazloenju. U Rolsovom politikom liberalizmu, sa druge strane,
konsenzus svih lanova o fundamentalnim politikim principima pravde osigurava
legitimnost i socijalnu stabilnost. Druga razlika izmeu ova dva stanovita tie se
razliitih nivoa analiza koje koriste kako bi unapredili svoje ciljeve. Habermas je
usmeren na mikro-nivo, skoncentrisan na deliberativne procedure i uesnike de-
liberacije, dok je Rols usmeren na makro-nivo, na traenje supstativnih principa
koji bi u najveoj meri bili prihvatljivi.
U Teoriji pravde, govorei o svojoj najpreferiranijoj koncepciji pravde, Rols
definie pravdu kao pravinost35. Meutim, status pravde kao pravinosti vreme-
nom se menjao. Prvobitno ustanovljen kao moralna koncepcija pravde, u Politi-
kom liberalizmu status pravde postaje politika koncepcija. Tokom razmatranja o
politikom liberalizmu, Rols dolazi do toga da su javni um i deliberativna praksa
nuni da bi se odrala politiki slobodna drava. Rekli smo, naime, da je Rolsu
najvie stalo do ouvanja stabilnosti u demokratskom drutvu. Ali kako je mogue
ouvati stabilnost u drutvu u kom postoji mnogo razliitih miljenja i doktrina?
Verujui da su ljudi sposobni za toleranaciju i meusobno uvaavanje, Rols je
smatrao da ova sposobnost ne vodi samo do prostog pluralizma, ve do onoga to je
on nazvao razloni pluralizam36. On se nadao da e injenica da postoje mnogo-
brojne moralne, filozofske i religiozne doktrine koje ljudi prihvataju prirodno raz-
35 Pravda kao pravinost sastoji se iz dva principa pravde: iz principa slobode i principa razlike.
Princip slobode kae da svaka osoba ima pravo na osnovne slobode, kao to su politika
sloboda, sloboda izraavanja, sloboda na okupljanje, fer i jednake anse u pogledu slubi i po-
loaja, slobodu na privatnu svojinu itd, sve dok je kompatibilna sa slinim slobodama drugih.
Princpi razlike glasi da su drutvene i ekonomske nejednakosti doputene samo ukoliko one
idu u korist onih kojima je u drutvu najloije.
36 Svaka od moguih doktrina koju neka individua ili grupa zastupaju je razlona jer se moe
braniti u smislu da bi i drugi mogli da je prihvate.
38 Ivana Jankovi
viti toleranciju i pomoi ljudima da shvate sutinu demokratskog ureenja. Meu-

tim, trebalo je smisliti kako obezbediti stabilnost u uslovima razlonog pluralizma.
Da bi se to postiglo, bilo je potrebno pronai nekolicinu osnovnih zakona koji bi
legitimno bili nametnuti i prihvatljivi svim graanima. Rolsovo reenje je da od-
govor treba potraiti u politikoj koncepciji pravde (njegova liberalna teorija pra-
vde, pravda kao pravinost), koja bi zapravo bila moralna koncepcija izvedena iz
fundamentalnih ideja koje su sastavni deo javne politike kulture, tj. koja bi u naj-
veoj meri bila prihvatljiva graanima u demokratskom drutvu, ne briui i uva-
avajui zateeni pluralizam gledita. Rols ne samo da pokuava da uspostavi spe-
cifine principe pravde, koje naziva pravda kao pravinost, ve zahteva da oni budu
i moralno legitimni, tvrdei da moralni principi pravde treba da budu izabrani pod
hipotetikim uslovima (Roslova poetna pozicija) u kojima su sve osobe moralno
slobodne i jednake. Prelazei sa podruja moralnog na podruije politikog, Rols
pokuava da osigura socijalnu stabilnost kroz moralni konsenzus o osnovnim po-
litikim principima pravde. Reenje problema pronalazi u mogunosti postizanja
preklapajueg konsenzusa. Takav konsenzus je moralan jer bi svaki graanin
prihvatio iste osnovne zakone (principe pravde) iz razliitih razloga, tj. svako bi
mogao da prihvati politiku koncepciju pravde iz razloga koji su svojstveni nje-
govoj sopstvenoj doktrini. Tu koncepciju ine upravo ona dva principa pravde koje
je Rols izloio u Teoriji pravde princip slobode i princip razlike. Dostizanje
preklapajueg konsenzusa Rols vidi kao ostvarljivu osnovu demokratske stabil-
nosti. Ideja javnog uma podrazumeva ideju reciprocita37 i zahtev da graani moraju
da budu u stanju da jedni drugima opravdaju svoje politike odluke pozivajui se
samo na javno dostupne vrednosti i standarde.
Habermasova panja je prvenstveno skoncetrisana na pokuaj da se u okviru
fer procesa pregovaranja doe do racionalnog opravdanja normi. Njegova etika
diskursa reformulie Kantov kategoriki imperativ tako da se on sada testira u sa-
mom procesu diskusije. Princip univerzalizacije moe se primeniti jedino kroz
stvarnu deliberaciju. Moralna prihvatljivost, na taj nain, moe biti uspostavljena
samo u praksi. Kritikujui Rolsovo stanovite i tvrdei da test prihvatljivosti neke
politike koncepcije ne moe biti unapred odreen od strane filozofa, Habermas
smatra da bi sami graani o tome trebalo da odluuju u procesu deliberacije.38 Rols
grei kada unapred podrazumeva saglasnost oko fundamentalnih principa koji ine
njegovu koncepciju pravde kao pravinosti.
37 Nakon to su prihvatili injenicu razumnog pluralizma, graani imaju osnovnu dunost da se

pristojno ponaaju jedni prema drugima i prepoznaju principe koji mogu biti prihvaeni od
strane individua koje vode razliite ivote i imaju razliite sisteme vrednosti.
38 J. Habermas, Reconciliation Through the Public use of Reason: Remarks on John Rawls's
Political Liberalism, Journal of philosophy, Vol. 92, N. 3, str. 109-131.
Princip diskursa zahteva da sve osobe na koje se odreena pravila odnose

moraju da budu u stanju da kroz racionalnu diskusiju odobre ona pravila koja su
opravdana. Naravno, odobravanje ima i moralnu dimenziju. Stvarni svet u kome
ivimo, a koji nam je osnova za komunikaciju, ukljuuje kulturne i socijalne as-
pekte koji formiraju moralne norme. Pravni poredak moe biti legitiman samo ako
nije u suprotnosti sa osnovnim moralnim principima.39 Iz toga sledi da opravdanje
normi kroz diskusiju sutinski osigurava moralno zasnovani konsenzus o legitim-
nim politikim principima pravde (iz Rolsove perspektive, etika diskursa bi trebalo
da moe da uspostavi socijalnu stabilnost koju politiki liberalizam pokuava da
dostigne).
Racionalni konsenzus je implicitni cilj svakog deliberativnog procesa u kome
individe ele jedna drugu da ubede snagom boljeg argumenta. Habermas koristi
ovaj ideal racionalnog konsenzusa kako bi razvio teoriju etike diskursa, koja de-
liberativnu proceduru smatra sredstvom za davanje legitimnosti politikom auto-
ritetu. Habermasoba teorija deliberativne demokratije ima tri opte crte. Prva, njen
primarni cilj je opravdanje moralnih i pravnih normi. Drugo, njegov model delibe-
racije je po svojoj prirodi proceduralan on prua smernice za argumentaciju koja
pojedincu dozvoljava da pravilno proceni opravdanost tvrdnji o moralnim principi-
ma i legitimnost pravnih propisa i pravila. Tree, Habermasova etika diskursa
jedino moe biti aktualizovana u realnom svetu, tj. kroz diskusiju izmeu realnih
graana (a ne Roslovih fiktivnih graana u hipotetikim situacijama kao to je
prvobitna pozicija). Prava javna deliberacija bi trebalo da ukljui otvorenu kon-
verzaciju u kojoj se od svih uesnika zahteva da sluaju jedni druge, razmenjujuu
razliita iskustva, u toku neprekidnog procesa uenja.
Doua Koen (Joshua Cohen), uenik Dona Rolsa, u tekstu Deliberacija i
demokratska legitimnost 40 definie uslove za koje smatra da predstavljaju osnovne
principe teorije deliberativne demokratije. Deliberativnu demokratiju Koen definie
kao drutvo u kome se poslovi reguliu javnom deliberacijom njenih lanova .41
Ideal deliberativne teorije sadran je u opisima kao to su vladavina graana nad
samim sobom, antiki model demokratije itd. Tenja ka postizanju saglasnosti
po pitanju onoga to bi bilo opte dobro jeste glavna tenja ovog oblika demo-
kratije. Opte dobro, po Koenu, jeste ono to nastaje kao rezultat nakon procesa
deliberacije, u kom otpadaju kao neligitimni svi sebini interesi ili interesi neke
posebne grupe. U deliberativnoj demokratiji, politika mo i politike mogunosti
bi trebalo da u potpunosti budu nezavisne od ekonomskog i socijalnog poloaja. Na
39 J. Habermas, Between Facts and Norms: Contributions to a Discourse Theory of Law and
Democracy, Cambridge, MA: MIT Press, 1996, str. 106.
40 J. Cohen, Deliberation and Democratic Legitimacy in: Hemlin, A. and P. Pettit (eds) The
Good Polity: Normative analysis of the State, Oxford: Blackwell, str. 17-34.
41 Ibid., str. 17.
40 Ivana Jankovi
kraju, demokratsko okruenje bi moralo da podstie razvoj politike kompetencije,

kao i da omogui osnovu za samopotovanje njenih lanova.
elei da razradi ovaj ideal, Koen predstavlja ono to naziva formalnom
koncepcijom deliberativne demokratije. Polazei od ove formalne koncepcije, on
prelazi na sutinsko objanjenje deliberativne demokratije i idealne deliberativne
procedure koja u sebi sadri pojam opravdanja kroz javnu raspravu i razmatranje, a
koja slui kao model za funkcionisanje deliberativnih institucija. Koen istie pet
glavnih karakteristika formalne koncepcije deliberativne demokratije: 1. To je ne-
zavisno udruenje za koje njegovi lanovi veruju da e trajati u nedreenoj budu-
nosti; 2. Graani ovakvog drutva veruju da je proces deliberacije odluujui faktor
u procesu formiranja njihovih institucija, kao i u to da e te institucije i nakon to
su uspostavljene podravati dalju deliberaciju. Deliberacija meu jednakim lano-
vima ini osnovu legitimnosti svih odluka koje se donose; 3. Potovanje pluralizma
vrednosti i ciljeva; 4. S obzirom da deliberativnu proceduru smatraju izvorom le-
gitimnosti, graani oekuju da zakoni koji se donose budu trasparentni; 5. Svaki
lan drutva potuje deliberativni kapacitet ostalih lanova drutva.
Za Koena je deliberativna demokratija neto vie od puke teorije legitimnosti.
Kada je postignut deliberativni ideal, ostvarenje sutinskih prava ogleda se u slo-
bodi graana od bilo kakvih zateenih i spolja nametnutih pravila i zahteva i nji-
hovom obavezivanju samo prema rezultatima i preduslovima deliberacije. Fer i
slobodan deliberativni proces jeste dovoljan razlog da se graani povinuju odluka-
ma do kojih taj proces dovodi. Svi uesnici deliberacije obavezni su da iznesu
razloge u prilog opciji koju predlau, a predlozi se prihvataju ili odbacuju samo na
osnovu kriterijuma boljeg argumeta. Ne postoji razlika meu uesnicima delibe-
racije u pogledu hijerarhije, drutvenog ili ekonomskog statusa. Svaki lan drutva
moe da iznese predlog, da ga dovede u pitanje ili kritikuje. I na kraju, prema Ko-
enu, deliberacija uvek tei dostizanju racionalno zasnovanog konsenzusa, tj. do-
stizanju takvih pravila i zakona koji su prihvatljivi svim lanovima druta. Me-
utim, kada nije mogue deliberacijom dostii konsenzus, ili nesto priliblino op-
tem konsenzusu, primenjuje se pravilo veine.
Jon Elster (Jon Elster) je jo jedan od autora koji veruju da deliberacija moe
da dovede do konsenzusa. On smatra da u sluaju deliberacije ne bi postojala
nikakva potreba za mehanizmom agregacije, s obzirom da bi racionalna diskusija
teila da proizvede jednoglasnost u pogledu preferencija42. Politika je, prema
Elsteru, usmerena na opte dobro. Ali opte dobro se ne moe dostii prostom
agregacijom individualnih privatnih interesa. U tekstu Trite i forum: tri varijante
politike teorije, Elster kritikuje teoriju drutvenog izbora zbog favorizovanja
42 Jon Elster, The marker and the forum: three varietes of political theory, u: Elster, J. And
A.Hylland (eds), Foundations of social choice theory, Cambridge: Cambridge University
Press, str. 103-132, str. 112.
ponaanja karakteristinih za trite u kome konzumenti biraju proizvode i pravce

delovanja samo u skladu sa tim kako ti izbori utiu na njih i njihove line potrebe.
Meutim, ova vrsta ponaanja potpuno je neprikladna u procesu dolaenja do
odluka koje e vaiti za sve lanove drutva. Mehanizam teorije drutvenog izbora
je u stanju da rei neuspehe na tritu koji bi mogli da nastanu kao rezultat razuz-
danog suvereniteta potroaa, ali je potpuno neadekvatan kao nain redistribucije
blagostanja.43 Umesto prostog zbiranja sirovih, sebinih i iracionalnih preferencija,
politiki sistem bi trebalo da bude ustrojen tako da omogui da u procesu javne
debate o optem dobru dodje do suoavanja i menjanja preferencija, zbog ega bi
za rezultat imao samo obrazloene, racionalne i informisane preferencije. Dugo-
godinja tradicija, od javljanja grkog polisa pa nadalje, sugerie da politika ak-
tivnost mora biti otvorena i javna, za razliku od izolovanog i privatnog izraavanja
preferencija koje se javlja prilikom kupovine i prodaje.44 Elster zatim kae da je
cilj dostizanje jednoglasnog sporazuma, te da u sluaju kada diskusija ima tenden-
ciju da proizvede konsenzus deliberativna demokratija postaje nezavisan model
odluivanja i ukida se potreba za bilo kakvim mehanizmom sabiranja preferencija.
On navodi dva razloga u prilog mogunosti postizanja konsenzusa. Prvi je koncep-
tualna nemogunost da se u javnoj debati o optem dobru izraavaju i brane sebini
i lini interesi. Drugi je psiholoke prirode i sastoji se u tome da ak i onaj koji se u
javnoj debati lano poziva na opte dobro na kraju prihvata preferencije za koje se
samo pretvarao da ih ima. 45
Ono to ostaje problematino za gore pomenute teoretiare i koncepciju de-
liberativne demokratije koju zastupaju, jeste da se pokae zato bi preferencije koje
se u procesu deliberacije transformiu i postaju osveenije i racionalnije, morale
na kraju da tee zajednikom rezultatu. Zato Elster u kasnijoj fazi rada dolazi do
toga da je koncepcija po kojoj se kroz deliberaciju dolazi do konzenzusa ipak
previe idealistika zamisao. S obzirom da je vreme za diskusiju u realnom svetu
uvek ogranieno, deliberacija ne mora nuno da dovede do jednoglasnosti i ra-
cionalnog konsenzusa (tavie, jednoglasnost e vrlo retko biti postignuta). U
skladu sa tim zakljukom, deliberaciju bi moda trebalo shvatiti kao pomonu
proceduru koja e, u veini sluajeva, zahtevati neki mehanizam za sabiranje pre-
ferencija. Ovakav zakljuak svakako otvara prostor za pribliavanje teorije dru-
tvenog izbora i teorije deliberativne demokratije. U sledeem odeljku baviemo se
drugom, realistinijom, koncepcijom deliberativne demokratije i njenim zastupni-
cima.
43 Ibid., str. 111.

44 Ibid., str. 111.
45 Ibid., str. 112.
42 Ivana Jankovi
Deliberacija kao korektiv procedure glasanja
Uvoenje deliberacije u demokratsku proceduru znaajno menja karakter de-

mokratije. Oni koji vre izbor odluke donose paljivo sagledavajui opcije koje im
se nude i, sluei se razlonom argumentacijom, opravdavaju drugima svoje pre-
ferencije. Oni vie ne delaju iz perspektive pasivnog, nezainteresovanog i nedo-
voljno informisanog posmatraa. Zato to graani nisu pasivni objekti nad kojima
se vlada, ve autonomni subjekti koji imaju udela u vladavini drutva u kojem ive,
razlozi koje deliberativna demokratija zahteva od graana i njihovih predstavnika
treba da se pozivaju na principe koje individue, koje pokuavaju da nau fer uslove
meusobne saradnje, razumno ne mogu da odbiju. Javno opravdanje, dakle, zahteva
da graani ponude razloge koje drugi, slino motivisani, takoe mogu da prihvate.
Gatman i Tompson (Amy Gutmann and Dennis Thompson) ovo nazivaju principom
reciprociteta. Meutim, za razliku od teoretiara deliberativne demokratije koji
smatraju da je cilj ovakve procedure dolaenje do konsenzusa, Gutman i Tompson
veruju da konflikti koji nastaju oko javnih problema ne mogu biti eliminisani (npr.
neslaganja po pitanju opravdanosti abortusa, smrtne kazne, zapoinjanja preven-
tivnog rata ili finansiranje zdravstvene zatite). Cilj je dakle minimizirati razlike, a
ne ponititi ih, ili kako bi to rekli Gutman i Tomson, cilj je traenje ekonomije mo-
ralnog neslaganja46.
Deliberativna demokratija ne specifikuje nijednu odreenu proceduru za re-
avanje problema, to samo ukazuje na to da nijedan metod ne moe da opravda
bilo koje rezultate iz sopstvene implementacije.47 Koncepcija koja promovie
mogunost dostizanja konsenzusa i tvrdi da su graani istinski nepristrasni prilikom
deliberacije (ime se ignoriu realne razlike meu ljudima i pluralizam vrednosti
koji postoji) zapravo promovie samo jedan oblik rezonovanja iznad svih drugih
(pre nego dostizanje meusobnog razumevanja) i, na taj nain, ne uspeva da uvidi
koliko je rezonovanje oblikovano odreenom kulturom, socijalnim i jezikim prak-
sama i identitetima. Ukoliko je nepristrasnost orijentisana na dolaenje do konsen-
zusa uz pomo snage boljeg argumenta, onda e neki glasovi biti odbaeni kao
slabi...48 Sutina koncepcije deliberativne demokratije koju zastupaju Gatman i
Tompson nije u nadi da e deliberacija razreiti sve moralne konflikte, ve u na-
metanju obaveze graanima da izaberu alternative i daju opravdanja koja su svima
prihvatljiva. Ukoliko neki problemi ostanu nereeni i ne mogu biti tretirani kao
46 Amy Gutmann and Dennis Thompson, Democracy and Disagreement, Cambridge, MA:
Harvard University Press, str. 84.
47 Amy Gutmann and Dennis Thomson, Why deliberative democracy, Princeton, N.J, Priceton
University Press, 2004, str. 19.
48 David Held, Models of democracy, Cambridge: Polity press, 2006, str. 244.
posledica nepostojanja dijaloga, od uesnika deliberacije trai se da pronau nain

da se prilagode onima sa kojima se razmimoilaze u miljenju. Potraga za prilagoa-
vanjem ispoljava meusobno potovanje koje graani imaju jedni prema drugima.
Problemi koje je, u vidu Erouove teoreme i paradoksa glasanja, demokratskom
izboru postavila teorija drutvenog izbora svakako zavise od nivoa raznovrsnosti
razliitih individualnih preferencija. U retkim sluajevima kada uz pomo delibe-
racije dolazimo do konsenzusa, ovi problemi su otklonjeni (problem je pre odstra-
njen nego reen, jer nam je u tom sluaju mehanizam za sabiranje preferencija
suvian). Ali u dananjem svetu u kome su pluralizam vrednosti i stavova sastavni
deo svakog demokratskog drutva, kao i injenica da politike odluke moraju da se
donesu u odreenom vremenskom periodu, alternativni cilj deliberacije jeste po-
stizanje jednovrnosti preferencija.49 Ve smo rekli da je profil individualnih pre-
ferencija jednovran ako postoji poredak alternativa, sa leva na desno, takav da
svaki pojedinac ima najpreferiraniju opciju te da to su ostale preferencije dalje od
najpreferiranije opcije, to ih on manje preferira.50 Poretci preferencija su jednovrni
ako se 1) individue slau na supstantivnom nivou, tj. ako su njihovi poretci prefe-
rencija isti (savren sluaj je kada je postignuta jednoglasnost) ili 2) ukoliko su
poretci preferencija individua razliiti, ali postoji slaganje oko zajednike dimenzije
u odnosu na koju se poretci formiraju. Takvo slaganje se naziva slaganje na meta-
nivou51.
1st
2nd
3rd
4th
5th
x z v y w
49 Princip jednovrnosti kao reenje problema sa kojima se suoila demokratska procedura i kao
cilj deliberativne prakse zagovarali su teoretiati deliberativne demokratije kao to su Miler,
Fishkin, Drajzek i Kristijan List.
reconcilation, British Journal of Political Science, Vol.33, No.1, 1-28, str. 12.
51 Ibid., str. 13.
44 Ivana Jankovi
U ovakvoj vrsti jednovrnosti sauvana je ideja o pluralitetu vrednosti koja je

karakteristina za demokratski drutveni izbor. Poredak je jednovran ukoliko na
grafikom prikazu poredaka preferencija (gde je na vertikalnoj osi prikazan stepen
preferiranja opcija, a na horizontalnoj osi alternative izmeu koji se bira) postoji
samo jedan vrh koji predstavlja najpreferiraniju alternativu, a ostale manje preferi-
rane alternative e sa jedne ili druge strane biti udaljenije.
Ukoliko su poretci individualnih preferencija jednovrni, kolektivni poredak
preferencija je tranzitivan. Na taj nain se izbegava i Kondorseov paradoks (ne do-
lazi do pojave ciklinih preferencija). S obzirom da tokom deliberacije dolazi do
proienja prvobitnog skupa svih moguih preferencija, uz oslabljen uslov U
(univerzalni domen je ogranien na takav nain da svi poretci treba da se odnose na
istu strukturnu dimenziju), zadovoljeni su svi ostali Erouovi uslovi.
List (Christian List), Lukin (R. Luskin), Fikin (James Fishkin) i Meklin (I.
McLean) u tekstu Deliberation, Single-Peakedness and Possibility of Meaningful
Democracy: Evidence from Deliberative Polls tvrde da deliberacija moe da
dovede do poveanja verovatnoe da se podstigne jednovrnost.52 Dok ljudi de-
liberiraju, oni ue i razmiljaju o alternativama koje im se nude, kao i o kriterijumi-
ma na osnovu kojih je potrebno proceniti te alternative. Jednovrnost poredaka mo-
gue je postii tako to bi ljudi tokom deliberacije doli do toga da usvoje zajedni-
ki pojmovni okvir, tj. tako to bi dostigli meta-saglasnost, odnosno saglasnost o
zajednikoj problemskoj dimenziji (liberalna/konzervativna, sekularna/verska itd.)
Uesnici deliberacije tako postiu slaganje na meta nivou (postiu slaganje o
tome na koji nain problem treba da bude koncipiran), dok se u isto vreme sutinski
ne slau ta je najpreferiranija pozicija u okviru usvojene problemske dimenzije.
Pretpostavimo da treba da izaberemo koji izvor enegrije smatramo najpoeljni-
jim. Ponuene alternative su ugalj, gas i nuklearna energija. Ono to bi u sluaju
postizanja meta saglasnosti trebalo uraditi jeste odrediti da li nam je za tu odluku
vaniji npr. ekonomski aspekt ili ivotna sredina. Drugi nain na koji deliberacije
moe da nam pomogne da ostvarimo jednovrnost odnosi se na usvajanje ve go-
tovih poredaka preferencija sa kojima se identifikujemo, npr. poredaka preferencija
politike elite. Ukoliko su profili poredaka preferencija politikih elita jednovrni, a
pretpostavlja se da jesu zbog meta-slaganja samih politikih elita, onda e i nae
preferencije biti jednovrne. Naravno, ovaj drugi nain je mnogo manje u skladu sa
prirodom deliberativne prakse.
Javna deliberacija, dakle, moe da dovede do usvajanja zajednike problemske
dimenzije u okviru koje treba doneti neku odluku. U skladu sa usvojenom problem-
skom dimenzijom, deliberacija e dovesti do saglasnosti oko toga kako alternative
treba da budu rasporeene (sa leve i desne strane) u odnosu na alternativu koja se
najvie preferira. ta nam postizanje meta saglasnosti otkriva o preferencijama
52 Ovo isto tvrdi i Miler u tekstu Deliberative Democracy and Social Choice.
biraa? To nam pokazuje da oni na isti nain razumeju u kom svetlu treba razma-
trati izbor koji im se nudi, ak i ako zauzimaju razliite pozicije po pitanju datog
spektra alternativa koji se pred njima nalazi.53 Meutim, postizanje meta saglasnosti
u deliberativnom procesu, u vidu usvajanja zajednike problemske dimenzije, nije
ni malo lak zadatak.
List i ostali autori u radu Deliberation, Single-Peakedness and Possibility of
Meaningful Democracy: Evidence from Deliberative Polls iznose empirijske re-
zultate dobijene u deliberativnim anketama (deliberative polls)54. Deliberativne
ankete su konstuisane tako to se pravi uzorak potpuno nasumice izabranih ljudi.
Ti ljudi se intervjuiu o zadatim pitanjima pre nego to deliberacija pone, da bi
nakon izvesnog vremena koje provode deliberirajui pod paljivo kontrolisanim
uslovima (grupe vode obueni moderatori koji im daju sav mogui materijal koji bi
im omoguio da se to bolje upoznaju sa problematikom kojom se bave, vode
rauna da se svi argumenti koji se navode u prilog i protiv ponuenih alternativa
paljivo razmotre, kao i da niko od uesnika preterano ne dominira, ve da svi
podjednako uestvuju u raspravi), uesnici ponovo odgovarali na pitanja koja su im
na poetku postavljena. Rezultati dobijeni nakon uestvovanja u deliberativnim
anketama pokazuju da u toku deliberacije, dobijajui nove informacije, uesnici
zaista proiruju svoja znanja. I to je jo vanije, rezultati pokazuju da se u veini
sluajevima nakon deliberacije (u veoj ili manjoj meri) poveava verovatnoa za
dostizanje jednovrnosti. Najbolji rezultati se dobijaju kada se radi o pitanjima sa
kojima je javnost slabije upoznata, tj. kada se radi o onim pitanjima o kojima se
prethodno nije mnogo diskutovalo. U sluaju kada se radi o pitanjima sa kojima je
javnost bolje upoznata, gde je, uslovno govorei, izvesna deliberacija ve sprovede-
na pre same deliberativne ankete, rezultati nisu toliko pozitivni. Takoe smo
tvrdili da bi deliberativni efekat trebalo da bude vei kod onih koji najvie ue i
razmiljaju.... Sumnjamo da stepen upoznatosti sa problematikom i to koliko in-
dividua u tom procesu ui, nisu jedini uslovi ili posredujui faktori, ve su dva
najvanija. Sumnjamo da mnogo zavisi od ireg kvaliteta same deliberacije. to je
deliberacija fokusiranija, ozbijnija i refleksivnija, vie bi trebalo da unapreuje
dostizanje jednovrnosti.55
53 D. Milller, Deliberative Democracy and Social Choice, Political Studies (1992), XL, Special
Issue, 54-67, str. 64.
54 U daljem toku rada termin deliberativ polls bie prevoen kao deliberativna anketa. Iako re
anketa ne opisuje na najbolji nain ono to ovaj termin u originalu predstavlja, atribut
deliberativna ipak ukazuje da nije re samo o obinoj anketi. Deliberative poll bi se moglo
prevesti i kao deliberativno izjanjavanje, deliberativno istraivanje, mada ni jedan termin
u potpunosti ne odgovora originalnom znaenju.
reconcilation, British Journal of Political Science, Vol.33, No.1, 1-28, str. 20.
46 Ivana Jankovi
Pogledajmo neke od rezultata deliberacije koje su List i ostali autori izneli u

Deliberation, Single-Peakedness and Possibility of Meaningful Democracy: Evi-
dence drom Deliberative Polls:
Deliberativni
Predmet N k S1 S2 K1 K2 J1 J2 J1 J2
polovi
Politika elektro-
SWEPCO 232 4 (2314) (2314) 3 1 .405 .556 .151
privrede
CPL 216 4 (2314) (3124) 3 1 .389 .519 .130
(izvori elektri-
WTU 230 4 (2314) (2134) 3 3 .374 .496 .122
ne energija)
Proirenje aero-
New Haven 132 3 (213) (213) 2 2 .773 .811 .038
droma
Raspodela pri-
New Haven 132 4 (1234) (1234) 3 2 .515 .803 .288
hoda
Australijski us-
Australijski
tavni referen- 343 3 (213) (123) 1 2 .828 .776 -.052
dravni vrh
dum
Promena bri-
Britanska
tanske monarhi- 258 3 (213) (213) 1 1 .651 .647 -.004
monarhija
je
n broj uesnika u deliberaciji
k broj ponuenih alternativa
S1 strukturna dimenzija pre deliberacije
S2 sturkurna dimenzija posle deliberacije
K2 Kondorseov pobednik posle deliberacije
J1 verovatnoa za postizanje jednovrnosti pre deliberacije
J2 verovatnoa za postizanje jednovrnosti posle deliberacije
J1 J2 promena u postizanju jednovrnosti
Iz navedene tabele moemo videti da su najbolji rezultati za postizanje jed-

novrnosti postignuti u sluaju deliberacije povodom raspodele prihoda u Nju
Hejvenu (New Haven). Oigledno je da je u ovom sluaju deliberacija bila jako
uspena, jer su ljudi koji su u njoj uestvovali dosta nauili (u ovom sluaju javnost
nije bila toliko upoznata sa problemima o kojima se u okviru ove teme razgovaralo)
i na kraju uspeli da se sloe oko osnovnih problemskih dimenzija. Dobri rezultati
dobijeni su i u sluaju deliberacije koja je sprovedana u razliitim kompanijama
(SWEPCO, CPL, WTU) o izvorima elektrine energije. Raspravljajui o tome da li
ugalj, vetar, prirodni gas, nuklearna ili solarna energija proizvodi najvei deo
elektrine energije u odreenoj oblasti, zatim o tome da li stanovnici, kompanije ili
industrijski potroai najvie konzumiraju elektrinu energiju itd, uesnici su os-
tvarili napredak i ostvarili slaganje na odreenom nivou, poveavi tako verovat-
nou za postizanje jednovrnosti. Neto slabiji napredak ostvaren je i u delibera-
tivnom procesu koji se vodio oko proirenja aerodroma u Nju Hejvenu. Meutim,
kao to se iz tabele vidi, u sluajevima kada se raspravljalo o vanim pitanjima

vezanim za nadlenosti dravnih organa u Australiji, australijskoj zastavi, himni, o
rei kraljevski u imenima Kraljevska australijska mornarica i Kraljevsko
australijsko ratno vazduhoplovstvo itd, verovatnoa da se postigne jednovrnost
bila je manja nakon nego pre deliberacije. To nam pokazuje da je u ovim pitanjima
koja su od ireg javnog znaaja i uesnicima poznatija, deliberacija proizvela vee
razlike i dovela do veeg neslaganja nego to je postojalo pre procesa deliberacije.
Na koji nain moemo da poveamo primenu deliberacije u modernim drutvi-
ma? Deliberativne ankete su definitivno jedan od naina da se to postigne. Vide-
li smo da se u sluajevima kada se ovakvi dogaaji organizuju od deliberacije
oekuje da promeni miljenja ljudi koji u njoj uestvuju, jer miljenja koja oni
usvajaju postaju informisanija uz pomo paljivog razmatranja dokaza i zbog toga
to oni koji u tom procesu uestvuju uzimaju u obzir miljenja i argumente koje
drugi uesnici iznose. Fikin smatra da bi redovno organizovanje deliberativnog
dana ili deliberativnog vikenda dovelo do poboljanja kvaliteta javne debate i
same politike sfere. Tako, nadamo se, sve vie informisano graanstvo i sve od-
govornija politika elita koja predvia javnu odgovornost, pomogla bi ostvarivanje
prave renesanse graanske kuluture. 56 Kako bi ljudi bili ohrabreni da uestvuju u
ovakvim dogaajima, Fikin predvia i novanu nadoknadu. Meu druge, masovni-
je, mehanizme za poboljanje komunikacije, informisanosti i razmenu stanovita,
ali i za informisanje politike elite o tome ta graani ele, svakako spadaju
televizija, radio, internet, razne drutvene mree itd. Deliberativne demokrate se
nadaju da bi nove forme deliberativnog angaovanja stimulisala na razmiljanje ne
samo one koji su direktno ukljueni u proces, ve i sve one koji se nalaze u
njihovom okruenju. Sastavni deo ovakve mogunosti jeste i poboljanje graan-
skog obrazovanja koje bi sluilo poveanju kapaciteta za javnu raspravu. Gatman i
Tomson smatraju da bi graansko obrazovanje trebalo da bude deo procesa uenja
svakog deteta, kroz ceo sistem kolstva. Ukoliko rezonovanje iz take gledita
drugog, uenje da se sopstvene elje i interesi stave u kontekst onoga to drugi
ele, ne doe spontano i prirodno, mora se nastojati da se to postigne kako kroz
deiju igru, tako i tokom itavog kolovanja.
Rekli smo da deliberativna demokratija omoguava transformaciju prvobitnih
preferencija, kroz proceduru javne deliberacije. Rekli smo i da je vreme predvieno
za deliberaciju ogranieno. To je istaknuto kao jedna od mana teorije deliberativne
demokratije, jer odluke na kraju moraju da se donesu. Upravo iz ovog razloga,
koncepcija deliberativne demokratije shvaena kao korektiv agregativnom modelu
demokatije, koji se bazira na mehanizmu glasanja, a ne kao samostalna teorija,
oznaena je kao realistinija i blia onome to se zaista deava kada donosimo
56 Ackerman, B. and Fishkin, Deliberation day in Debating deliberative democracy, 2003,

Oxford: Blackwell, str. 730.
48 Ivana Jankovi
demokratske odluke. Ali, tu se javljaju jo neki problemi. Pomenuli smo delibera-

tivne ankete u kojima uestvuje nekolicina ljudi koji onda zajedno provode
vreme uei i diskutujui. Ovde se odmah kao problem namee veliina teritorije i
broj ljudi koji mogu da uestvuju u takvim dogaajima, kao i trokovi koje bi
drave imale prilikom praktikovanja takve ideje. U dananjim dravama za koje je
karakteristian veliki broj ljudi, teko je organizovati da svi uestvuju u delibera-
tivnom procesu. Robert Gudin (R. Goodin) nudi svoje reenje problema uvoenjem
distinkciju izmeu eksternalistiko kolektivnog aspekta demokratske procedure
i internalistiko refleksivnog aspekta, insistirajui na znaaju ovog drugog.
Fokus deliberativne demokratije je obino na svom eksternalistikokolek-
tivnom aspektu. To je, naravno, savreno razumljivo, jer demokratija je, sutinski,
nain kolektivnog donoenja odluka u kome svako uestvuje na ravnopravnoj os-
novi. No ipak, deliberacija ima i drugi, unutranje-reflektivan aspekt. On se
sastoji iz vaganja razloga za i protiv neke radnje. U tom smislu, deliberacija za-
uzima mesto u glavi svake individue.
Deliberativni ideal izgleda izvodljiv u malim drutvima gde je interakcija meu
ljudima mogua. Meutim, u masovnim drutvima ovo postaje mnogo tee reali-
zovati. Izazov sa kojim se deliberativne demokrate susreu jeste da se pronae
nain adaptacije deliberativne procedure u drutva koja su daleko veih razmera,
gde je prosto neizvodljivo organizovati jedan na jedan diskusiju kroz celu za-
jednicu. Drugi problem jeste vreme koje je za donoenje odluka kroz deliberaciju
potrebno. Pretpostavimo da svaka osoba ima 10 minuta da iznese i obrazloi svoj
stav. Ovo nam se ini kao prihvatljiv minimum vremena koje je jednom uesniku
potrebno da odbrani svoje stanovite. Pretpostavimo da dnevno posveujemo punih
deset sati takvoj deliberaciji. Pod ovim okolnostima, grupi od 60 ljudi (grupi
skromnih razmera) bi trebalo 10 sati kako bi doli do neke odluke. Gudin kae da ni
nove tehnologije koje danas postoje ne doprinose reenju ovog problema. ak i ako
se razmena stavova meu pojedincima obavlja uz pomo interneta, bie potrebno
odreeno vreme da proitamo ono to su drugi ljudi napisali (pretpostavimo da nam
treba 10 minuta da proitamo ta je neko napisao i da ne moemo da donesemo
odluku dok ne proitamo ta su svi koji o temi koja nas zanima pisali grupa od
samo 60 ljudi e dnevno provoditi po 10 sati vremena itajui kako bi doneli neku
odluku). Na koji nain moemo da ukljuimo graane u javni ivot u uslovima
dananjih masovnih drutava, bez nerealnih oekivanja po pitanju njihovog vre-
mena i panje?57 Gudinov predlog je da se fokus pomeri na internalistiko-re-
fleksivan aspekt, prebacujui veinu posla demokratske deliberacije nazad u glavu
svake individue. U odbranu tom predlogu Gudin podsea da takvi unutranji
mentalni procesi igraju glavnu ulogu ak i u obinoj konverzaciji. Mali je korak
odatle do predloga da empatija i zamiljanje mogu biti vana dopuna interpersonal-
57 Robert E. Goodin, Reflective democracy, 2003, Oxford, Oxford Universtity Press, str. 5.
noj konverzaciji u vrstama deliberacije koju demokrate ele u masovnim drutvima.

Deliberacija tako, po Gudinu, postaje manje stvar injenja ljudi konverzacijski
prisutnim a vie stav injenja ih imagitivno prisutnim u mislima deliberatora.
Meutim, Gudin ne misli da interno-refleksivni aspekti deliberacije mogu u buk-
valnom smislu zameniti eksternalistiko-kolektivne. U praksi su ova dva naina ne-
raskidivo isprepletena. Kako bi zaista bili demokratski, rezultati deliberacije moraju
u jednom trenutku biti potvreni kroz eksternalistiko-kolektivne procedure. No
ipak, shvatanje znaaja i uloge koju internalistiko-refleksivna deliberacija moe i
mora da igra u procesu deliberacije (injenje drugih imaginativno prisutnim jeste
od sutinskog znaaja da bismo uopte razumeli ta nam oni govore) moe pomoi
da se prevaziu mnoge potekoe koju deliberacija ima u masovnim drutvima.
Uz uvebavanje pogodno informisane imaginacije, svako od nas bi mogao biti u
mogunosti da sprovede iroko rasprostranjene debate unutar naih sopstvenih
glava meu svim konkurentskim perspektivama. Takav unutranji dijalog nikada ne
moe u potpunosti zameniti javni, spoljanji dijalog. Koliko god da je dobro
informisana naa mata, uvek emo morati da ukrstimo gledita koja pripisujemo
drugima sa onima za koja se oni zaista izjanjavaju da ih imaju.58
Zakljuak
Videli smo da teoretiari deliberativne demokratije zastupaju stav da delibera-

tivna procedura pomae u reavanju problema koji su vezani za demokratski dru-
tveni izbor. Teorija deliberativne demokratija se neprekidno razvija i teoretiari
ove koncepcije od samih poetaka unapreuju naine na koje je mogue doi do to
boljih i efikasnijih sredstava za njenu primenu. U ranijim fazama razvoja, reenje se
sastojalo u potpunom odbacivanju procedure glasanja zbog postojanja mogunosti
za dostizanje konsenzusa putem deliberacije. U sluaju dostizanja konsenzusa bilo
bi lako videti ta predstavlja drutveni izbor. Meutim, ak i teoretiari koji su
optu saglasnost videli kao glavni kao cilj deliberacije, uviali su da je taj cilj u
praksi teko ostvariti i zbog toga ga oznaavali kao ideal kome deliberativna pro-
cedura uvek tei. Nakon toga nastala je realistinija koncepcija deliberativne de-
mokratije po kojoj je deliberativna procedura samo pomono sredstvo u dolaenju
do drutvenih odluka. Ona pre predstavlja dopunu procedure glasanja nego sa-
mostalnu proceduru za dolaenje do konanih odluka. Teoretiari ove umerenije
struje tvrde da je konsenzus u veini sluajeva gotovo nedostian, pa ak i nepoe-
ljan, te postavljaju slabiji zahtev u vidu dolaenja do jednovrnih preferencija.
Meutim, postizanje jedovrnih poredaka (u vidu meta-saglasnosti) podjednako je
zahtevan i nimalo lak zadatak. List i ostali autori su pokazali rezultate istraivanja
58 Ibid., str. 183.

50 Ivana Jankovi
dobijenih tokom deliberacije, tvrdei da se u veini sluajeva verovatnoa za po-

stizanje jednovrnih poredaka preferencija nakon deliberacije poveava. U istrai-
vanjima koje oni navode radi se o uzorcima od najvie 500 ljudi. Postavlja se pi-
tanje kako je uopte mogue izvesti javnu deliberaciju na nacionalnom nivou i
koliko bi takav jedan poduhvat kotao drave. Gudinovo reenje u vidu okretanja
ka internalistiko-refleksivnom aspektu teko da moe da nam pomogne. Odsustvo
upornog drugog koji vri pritisak, nesavrenstvo imaginacije (niko ne moe da
zamisli neije druge interese, poziciju i perspektivu na tako pun i bogat nain kao
osoba koja sve to iskuava) i odsustvo motivacije da zamiljamo kako bi se neko ko
drugaije misli oseao, predstavljaju realne probleme za ovu koncepciju. To nikada
nee biti tako savren proces kao onaj u kome zaista razgovaramo sa ljudima koji
imaju drugaije perspektive ili stavove.
Ne manje vano jeste istai i injenicu da su istraivanja koje su List i ostali
autori sproveli pokazali najbolje rezultate o pitanjima koja nisu od najvee politike
vanosti i o kojima graani malo znaju. Meutim, u sluajevima koji su ljudima
poznatiji (gde je ve jednovrnost individualnih preferencija u velikoj meri po-
stignuta pre deliberacije) i koji su od najvee politike vanosti, deliberacija ne
dovodi do veeg slaganja na kolektivnom nivou. S ovim u vezi moemo da se
pitamo da li nas deliberacija, davanjem novih uvida i informacija, kao i dovoe-
njem u pitanje svake unapred usvojene koncepcije ili alternative, nuno vodi do
postizanja daljeg slaganja i ukidanja nekih alternativa (ime se broj moguih al-
ternativa smanjuje) ili nas, pak, vodi do jo veeg broja razliitih miljenja i jo
veeg neslaganja? Moemo svakako da zamislimo da u toku deliberacije ljudi koji
su imali razliita stanovita, mada ne u potpunosti suprotstavljena, nakon delibe-
racije, uz pomo novih informacija, shvate koliko su njihova miljenja zapravo
nekompatibilna.59 Nita nam ne garantuje da e nas vea koliina informacija pre
razjediniti nego pribliiti.
Literatura
Ackerman, B. and Fishkin J. (2003), Deliberation day , in: James S. Fishkin and Peter
Laslett (eds.), Debating deliberative democracy, Oxford: Blackwell, str. 730.
Aristotel (1970), Politika, Beograd, Kultura
59 Istraivanja koje su sproveli Fikin i ostali autori u Deliberation, Single-Peakedness and

Possibility of Meaningful Democracy: Evidence drom Deliberative Polls upravo ovo po-
kazuju. Naime, u sluaju dobro poznatih pitanja i pitanja od najvieg politikog znaaja
(istraivanja koja su navedena u tekstu tiu se pitanje referenduma u Australiji a pitanje
budunosti Birtanske monarhije) nakon deliberacije je verovatnoa za postizanje jednovrnosti
bila manja nego pre deliberacije.
Arrow, K.J. (1963), Social Choice and Individual Values, New York: John Wiley & Sons
Cohen, J. (1989) Deliberation and Democratic Legitimacy in: Hemlin, A. and P. Pettit
(eds.), The Good Polity : Normative analysis of the State, Oxford: Blackwell, str. 17
34.
Constant, Benjamin (1988)), The Liberty of Ancients Compared with that of Moderns, in:
Biancamaria Fontana (ed.), Constant: Political Writtings, Cambridge, Cambridge
University Press, str. 308328
Dryzek, J. S. (2000), Deliberative democracy and beyond, Oxford: Oxford University Press
Dryzek, J. S, and List, C. (2003), Social choice theory and Deliberative Democracy: A
reconcilation , British Journal of Political Science, Vol.33, No. 1, str. 128.
Elster, J. (1986a),Introduction, in: Elster, J. (ed.), Rational Choice, New York: New York
University Press, str. 133.
Elster, J. (1986b), The market and the forum: three varieties of political theory, in Foun-
dations of social choice theory, Cambridge: Cambridge University Press, str. 103132
Elster, J. (1998), Deliberative democracy, Cambridge, Cambridge University Press
Goodin, R.E. (20003), Reflective democracy, Oxford, Oxford University Press
Gutmann, A. and Thompson, D. (1996), Democracy and Disagreement, Cambridge, MA:
Harvard University Press
Gutmann, A. and Thompson, D. (2004), Why deliberative democracy, Princeton, Priceton
University Press
Habermas, J. (1995), Reconciliation Through the Public use of Reason: Remarks on John
Rawls's Political Liberalism, Journal of philosophy, Vol. 92, No. 3, str. 109131.
Habermas, J, (1996), Between Facts and Norms: Contributions to a Discourse Theory of
Law and Democracy, Cambridge, MA: MIT Press
Held, David (2006), Models of democracy, Cambridge: Polity press
List, C. Lushkin, R, Fishkin, J. and McLean, Ian (2000/2006), Deliberation, single-
peakedness and the possibility of meaningful democracy: evidence from deliberative
polls, London School of Economic and Political Science, London, UK, unpublished
manuscript
Miller, David (1992), Deliberative Democracy and Social Choice, Political Studies, XL,
Special Issue, str. 5467.
Mladenovi, Ivan (2008), Savremene teorije demokratije, Filozofija i drutvo 1/2008, str.
217247.
Rawls, J. (1971), A Theory of Justice, Cambridge, MA: Harvard University Press
Rols, Don (2003), Jo jednom o ideji javnog uma , Pravo naroda sa Jo jednom o ideji
javnog uma, Beograd, Alexandria Press / NSPM, str. 169-228
Rols, Don (1998), Politiki liberalizam, Beograd, Filip Vinji
Ruso, an ak (1993), Drutveni ugovor, Filip Vinji, Beograd
Schumpeter, J. (1994), Capitalism, socialism and democracy, London, Routledge
Stupar, Milorad (2010), Filozofija politike: antiko i moderno shvatanje politike zajednice,
Institu za filozofiju i drutvenu teoriju, Filip Vinji, Beograd
52 Ivana Jankovi
Ivana Jankovi
Deliberative Democracy History of an Idea

(Summary)
Deliberative democracy finds its model in ancient democratic practices. Among mod-
ern thinkers, theorists of deliberative democracy find inspiration in Rousseau's political
thought and his concept of the "general will", especially in his persistence that the ge-
neral will is not a mere aggregation of individual wills. However, the idea of general
will, public interest, and the care for the common good of the community, has been widely
criticized as it appears that it does not leave the place for individual rights and freedoms.
The goal of this paper is to to show that deliberative democracy does, indeed, strats of with
individual rights and freedoms, but that it does not allow for democratic procedure to be
reduced to the aggregation of individual preferences. Theorists of the deliberative democra-
cy call into question the assumption that a collective decision-making procedure should be
understood solely according the voting model. Through a process of public and ratio-
nal discussion, voters do revise attitudes and initial preferences. Thus, as a result they
reach either unanimous agreement or bring preferences closer to single-peakedness. In this
way the model of deliberative democracy avoids paradoxes and problems that aggre-
gative model of democracy encounters.
KEY WORDS: deliberative democracy, preferences, consensus, single-peakedness, social
choice theory.

Deliberativna Demokratija - Istorija Jedne Ideje

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Deliberativna Demokratija - Istorija Jedne Ideje

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

THEORIA 2 DOI:10.

DELIBERATIVNA DEMOKRATIJA ISTORIJA JEDNE IDEJE

APSTRAKT: Deliberativna demokratija svoj uzor pronalazi u antikoj demokratskoj

Deliberativna demokratija je forma demokratije u kojoj javna diskusija i raz-

Aristotelovi argumenti u prilog vladavini veine

Stari Grci su smatrali da je ivot u polisu (dravi) prirodna i nuna zamisao. Za

dakle, po Aristotelu, dravotvorno bie (zoon politikon)...sposobno da ivi u

- Veina ljudi bolje rasuuje od nekolicine. Izgleda besmisleno da neko

1 Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1970, 1253a, str .5.

nje pojedinca dopunjuje se razmenom miljenja, ime se revidiraju i una-

Rusoova opta volja

U svom verovatno najznaajnijem delu, Drutveni ugovor, Ruso (Jean-Jacques

5 Ibid., 1281b, str.90.

7 an ak Ruso, Drutveni ugovor, Filip Vinji, Beograd, 1993, str.35.

Kondorseova teorema porote

Teorema porote je teorema o verovatnoi da neka grupa individua doe do

- Ako je verovatnoa da e svaki glasa ispravno glasati vea od 50%,

O razlici izmeu slobode starih i slobode modernih naroda

Po Konstanu, sloboda antikog sveta bila je participativna, republikanska

kakvu danas vrednujemo bazirana je na posedovanju individualnih graanskih

umpeterovo (realistino) shvatanje demokratije

Jo jedan udarac Rusoovoj viziji demokratije, i tradicionalnom konceptu de-

12 Ibid., str. 309

neznanjem i ljudskom povrnou. On tvrdi da ne postoji volja naroda, niti

one obrazovane, kada se radi o politikim poslovima. Obrazovanje, kae umpeter,

Teorija drutvenog izbora i Erouova teorema

Svakako najozbiljniji izazov za demokratiju predstavljaju rezultati do kojih je

l'application de l'analyse la probabilit des dcisions rendues la pluralit des

Erouova teorema pokazuje da, pod pretpostavkom individualne racionalnosti22,

22 Erou racionalnost, bilo individualnu, bilo kolektivnu, definie u skladu sa kriterijumom

Deliberativna demokratija delimino nastaje i kao odgovor na tekoe koje je

27 Ibid., str. 56.

retiari ove struje oekuju da e se do dogoditi ) spontanog smanjivanja poetnog

Konsenzus kao cilj deliberacije

Neki teoretiari deliberativne demokratije veruju da deliberacija moe dovesti

anse deliberativnoj koncepciji da odgovori na problem netranzitivnih drutvenih

viti toleranciju i pomoi ljudima da shvate sutinu demokratskog ureenja. Meu-

37 Nakon to su prihvatili injenicu razumnog pluralizma, graani imaju osnovnu dunost da se

Princip diskursa zahteva da sve osobe na koje se odreena pravila odnose

kraju, demokratsko okruenje bi moralo da podstie razvoj politike kompetencije,

ponaanja karakteristinih za trite u kome konzumenti biraju proizvode i pravce

43 Ibid., str. 111.

Deliberacija kao korektiv procedure glasanja

Uvoenje deliberacije u demokratsku proceduru znaajno menja karakter de-

posledica nepostojanja dijaloga, od uesnika deliberacije trai se da pronau nain

U ovakvoj vrsti jednovrnosti sauvana je ideja o pluralitetu vrednosti koja je

Pogledajmo neke od rezultata deliberacije koje su List i ostali autori izneli u

Iz navedene tabele moemo videti da su najbolji rezultati za postizanje jed-

kao to se iz tabele vidi, u sluajevima kada se raspravljalo o vanim pitanjima

56 Ackerman, B. and Fishkin, Deliberation day in Debating deliberative democracy, 2003,

demokratske odluke. Ali, tu se javljaju jo neki problemi. Pomenuli smo delibera-

noj konverzaciji u vrstama deliberacije koju demokrate ele u masovnim drutvima.

Videli smo da teoretiari deliberativne demokratije zastupaju stav da delibera-

58 Ibid., str. 183.

dobijenih tokom deliberacije, tvrdei da se u veini sluajeva verovatnoa za po-

59 Istraivanja koje su sproveli Fikin i ostali autori u Deliberation, Single-Peakedness and

Deliberative Democracy History of an Idea

You might also like