Kvalitet Voda I Preciscavanje 2011

Dr Dejan Ljubisavljevi
KVALITET VODE I
PREIAVANJE
SKRIPTA
za studente Arhitektonsko-Graevinskog fakulteta

Univerziteta u Banjoj Luci
Banja Luka, 2011.

Kvalitet vode i preiavanje
KVALITET VODE I PREIAVANJE
SAD R AJ
1. UVOD.....................................................................................................................1
1.1 Kvalitet vode...........................................................................................................2
1.2 Fizike osobine vode..............................................................................................5
1.3 Hemijske osobine vode...........................................................................................7
1.4 Osnovni postupci za preiavanje vode................................................................8
1.5 Laboratorijski i pilot modeli.................................................................................14
2. ANALIZA KVALITETA VODE..........................................................................15
2.1 Rad u laboratoriji..................................................................................................15
2.2 Boja vode..............................................................................................................20
2.3 Mutnoa vode.......................................................................................................21
2.4 Ukupni suvi ostatak..............................................................................................22
2.5 Provodljivost i pH-vrednost vode.......................................................................25
2.6 Alkalitet i aciditet.................................................................................................30
2.7 Kalcijum-karbonatna ravnotea............................................................................33
2.8 Agresivnost vode - Stabilizacija vode..................................................................37
2.9 Tvrdoa vode........................................................................................................46
2.10 Sadraj hlorida i gvoa u vodi............................................................................48
2.11 Sadraj sulfata.......................................................................................................49
2.12 Azotna jedinjenja u vodi: amonijak (NH3), nitrati (NO3-) i nitriti (NO2-).............50
2.13 Provera tanosti rezultata hemijske analize vode.................................................50
2.14 Sadraj aktivnog i rezidualnog hlora u vodi.........................................................56
2.15 Rastvoreni kiseonik..............................................................................................56
2.16 Sadraj ukupnih organskih materija (utroak kalijum-permanganata, hemijska
potronja kiseonika)..............................................................................................60
3. OSNOVNI POSTUPCI PREIAVANJA VODA...........................................64
3.1 Mehanika filtracija..............................................................................................64
3.2 Prenos gasova (Aeracija)......................................................................................66
3.3 Koagulacija i flokulacija.......................................................................................70
3.4 Taloenje i flotacija...............................................................................................75
3.5 Filtracija................................................................................................................87
3.6 Adsorpcija...........................................................................................................100
3.7 Jonska izmena.....................................................................................................106
3.8 Membranska tenologija.......................................................................................110
3.9 Dezinfekcija........................................................................................................142
II
1. UVOD
Voda za snabdevanje vodom uzima se iz svih faza ciklusa kruenja vode u prirodi,
izuzev neposredno iz atmosfere. Voda koja se zahvata u prirodi radi snabdevanja vodom
mora da zadovoljava izvesne odreene uslove koji se postavljaju za razliite kategorije
potroaa, i to kako u pogledu koliine tako i u pogledu kvaliteta.
Slika 1.1. Kruenje vode u prirodi (prema USGS)
Na svom putu kroz atmosferu voda rastvara gasove, a isto tako sakuplja prainu i
izvesne mikroorganizame kojih ima i u vazduhu. Voda koja otie povrinom terena,
posredstvom svoje mehanike snage obogauje se suspendovanim esticama mineralne
i mrtve organske materije, kao i mikroorganizmima. Voda koja ponire kroz zemljite,
svojom mehanikom snagom ponese takoe suspendovane estice mineralne i organske
materije i mikroorganizme. Ona se, meutim, svojim hemijskim delovanjem, koje
naroito potpomau gasovi rastvoreni u njoj (naroito ugljen dioksid, CO 2), obogauje i
rastvorenim materijama, naroito mineralnog porekla. Voda koja dospeva u mora,
povrinski ili iz podmorskih izvora, znatno je manje mineralizovana od morske vode, u
kojoj je koncentracija soli velika. Izvesne od pomenutih primesa utiu povoljno na
kvalitet vode u odnosu na njenu upotrebu u domainstvima ili u industriji, dok joj druge
umanjuju vrednost. Zbog toga se pri snabdevanju vodom uvek mora obratiti velika
panja na kvalitet vode.
1
S obzirom na unapred reeno o kruenju vode i oekivanim promenama njenog sastava,

uopte uzev, voda moe sadrati:
- mineralne i organske materije, i to:
o u rastvoru,
o u koloidnom obliku i
o u suspenziji,
- ive organizme.
1.1 Kvalitet vode
Najvaniji zahtev za kvalitet vode za pie je da ona u sebi ne sadri organizme i

hemijske supstance koji mogu naruiti ljudsko zdravlje. Ovo predstavlja sanitarni
aspekt kvaliteta vode za pie.
Pijaa voda treba da je takvog sastava da potroae ne dovodi u pitanje da li je voda

bezbedna za pie. To znai da treba da ima zadovoljavajuu mutnou, boju, ukus i miris,
i da ne sadri vidljive mikroorganizme. Ovo predstavlja estetski ili organoleptiki
aspekt kvaliteta vode.
Pijaa voda treba da je pogodna za upotrebu u domainstvima. Iz tih razloga sadraj

gvoa i mangana mora biti mali jer te supstance daju obojenost vodi i boje ve kod
pranja. Gvoe daje braon a mangan crnu boju. Tvrdoa vode treba da je mala jer voda
sa velikom tvrdoom izaziva istaloavanje kamenca (kalcijumkarbonata) u bojlerima i
vodovodnim istalacijama. Takoe se znatno vie troi deterdenta za pranje. Ovo
predstavlja aspekt kvaliteta vode za korienje u domainstvima.
Pijaa voda ne sme biti agresivna prema materijalima kao to su olovo, bakar, beton,
liveno gvoe, elik, pocinkovani elik, polivinilhlorid, polietilen. Od ovih materijala
izgraeni su cevovodi, rezervoari i vodovodne instalacije. Ovo predstavlja tehniki
aspekt kvaliteta vode.
Jasno je da je najvaniji sanitarni aspekt kvaliteta vode za pie. Dosta zaraznih bolesti
mogu se preneti putem neispravne vode za pie, ako se u vodi nau mikroorganizmi
koji izazivaju zarazne bolesti. U tabeli 1.1 dati su nazivi mikroorganizama i
odgovarajue bolesti koje oni izazivaju.
Preiena voda ne mora biti potpuno osloboena svih mikroorganizama ili toksinih
materija. Zbog toga se uvodi maksimalno dozvoljena koncentracija koja se propisuje
odgovorajuim zakonskim propisom standardom. U Republici Srpskoj to je definisano u
2
Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za pie (Objavljeno u "Sl. glasnik RS",

br. 40 od 06. juna 2003. godine).
Tabela 1.1 Patogeni mikroorganizmi i bolesti koje izazivaju kod ljudi

Organizam Bolest
Shigella dysenterial bakterijska dizenterija
Salmonella typhi tifus
Salmonella paratyphi para tifus
Vibrio cholerae kolera
Entamoeba histolytica amebna dizenterija
Poliomyelitis virus deja paraliza
Hepatitis virus zarazna utica
U izradi ovog pravilnika najvie su uestvovali zdravstveni radnici. Tako na primer

epidemiolozi raunaju mogunost pojave bolesti iz
NV
r (1)
R
gde je: r - faktor pojave bolesti

N - broj mikroorganizama
V - virulencija (agresivnost) organizama
R - imunitet domaina (ovek, ivotinja)
Ako je r>1 bolest se javlja a za r<1 ne.
Patogene bakterije se obino nalaze u malom broju i teko se odreuju, pa se kao

indikator fekalnog zagaenja izvorita odruju koliformne bakterije. Ove bakterije
obino nisu patogene (nalaze se kao crevna flora u svakom zdravom oveku) i nalaze se
u velikom broju u fekalnim vodama (380x109 bakterija koli po stanovniku na dan).
Njihovo odreivanje je relativno lako.
U svim svetskim standardima kvaliteta vode za pie (i naem) propisuje se dozvoljen

broj B.Coli u litru. Smatra se da ako je mali broj B.Coli onda e biti jo manji broj
patogenih bakterija uzronika nekih od pomenutih bolesti.
Hemijske supstance prisutne u vodi za pie koje mogu ugroziti zdravlje normirane su
takoe preko maksimalno doputene koncentracije. Moe se rei da su sve supstance
opasne po zdravlje u manjoj ili veoj meri. U tabeli 1.2. daju se letalne doze 50% (50%
ljudi bi pri konzumiranju date koliine supstance oedanput umrlo) za neke supstance.
3
Tabela 1.2. Letalne doze 50% nekih supstanci

Supstanca LD 50
Voda 10 - 15 kg
Kuhinjska so NaCl 250 g
Etil alkohol 200 g
Natrijum fluorid 5g
Cijanid 70 mg
Clostridium botulinum toxin 0,07 mg
Prema toksinosti supstance se po LD 50 mogu podeliti na sledee klase:

Klasa LD Kategorija
1 1 mg/kg telesne mase ekstremno toksine
2 1-50 mg/kg telesne mase vrlo toksine
3 50-500 mg/kg telesne mase umereno toksine
4 0,5-5 g/kg telesne mase malo toksine
5 5-15 g/kg telesne mase jedva toksine
6 15 mg/kg telesne mase netoksine
Naravno da se standardi ne mogu praviti prema LD50 vrednostima jer neke supsatnce
mogu biti tetne po zdravlje tek kada se due vreme konzumiraju. Ovde treba voditi
rauna da se supstance mogu konzumirati due ne samo preko vode vbe i hranom,
udisanjem i sl. Pri tome se uvodi pojam dnevnog konzumiranja pa se supstance opet
mogu podeliti na
A) vrlo toksine ako nema efekta pri duem konzumiranju <10 mg/kg telesne mase
dnevno
B) umereno toksine 10-250 mg/kg telesne mase
C) slabo toksine >250 mg/kg telesne mase.
Prihvatljivi dnevni unos (PDU) se dobija kada se procenjena vrednost supstance koja se
konzumira vodom dui vremenski period podeli sa koeficijentom sigurnosti (reda
veliine 100). Pri tome se vodi rauna o delu supstance koja se konzumira vodom.
Maksimalna dozvoljena koncentracija neke supstance se moe na primer proraunati iz
sledee jednaine
PDU M 0,10 mg / kg. dan kg mg
MDK
C l / dan l
gde je: C - koliina vode koju ovek popije (2,5 l) dnevno

M - masa oveka (70 kg)
- 0,10 deo predmetne supstance se unese preko vode
PDU - prihvatljivi dnevi unos predmetne supstance
4
MDK se unosi u standard ili pravilnik o kvalitetu vode za pie. (Pravilnik o higijenskoj
ispravnosti vode za pie, Sl. gl., br. 40/2003).
1.2 Fizike osobine vode

Osnovne fizike osobine vode su hidrostatiki pritisak, povrinski napon (kapilarno
penjanje), viskoznost, turbulencija, tangencijalni napon, kinetika i potencijalna
energija, kavitacija i dr. Ovde se istiu samo neke fizike osobine koje imaju direktan
uticaj na kvalitet vode.
ANOMALIJA VODE
Anomalija vode posebnost je vode da najveu gustinu ima na temperaturi od +4C u

tenom stanju, to nije uobiajeno jer ostalim materijama u prorodi gustina raste sa
opadanjem temperadure i imaju najveu gustinu u vrstom stanju.
Voda prelazi u vrsto stanje na temperaturi od 0C i to zimi omoguava ivotinjama i

biljkama da preive na dnu jezera gde je voda jo uvek u tenom stanju, iako povrina
vode moe biti zaleena. Kako se temperatura tene vode poveava od 0C do 4 C,
njena se gustina poveava. Iznad 4C voda se ponaa "normalno", tj. daljim poveanjem
temperature gustina joj se smanjuje.
Da bi se objasnilo zato do toga dolazi potrebno je prvo opisati strukturu leda. Kad se
molekuli vode ugrauju u kristale leda zauzimaju poloaje jedan u odnosu na drugi tako
da se molekuli povezuju vodoninim vezama na energijski najbolji nain. Zato to je
vodonina veza usmerena privlana sila, taj nain povezivanja ostavlja upljine. Zbog
tih upljina je gustina leda manja od gustine vode.
Prilikom topljenja leda, poinju se malo po malo kidati vodonine veze. Unutar leda se
pojavljuju delii koji vie meusobno nisu povezani vodoninim vezama. Tada se oni
mogu kretati jedan u odnosu na drugi te voda poinje tei. Pritom se upljine u ledu
popunjavaju "slobodnim" molekulima vode i zato je gustina tene vode vea. Molekuli
se uopteno "vole" slagati tako da izmeu njih ostaje to manje "praznog" prostora.
Prilikom topljenja leda, naruava se njegova struktura i molekuli vode se u proseku
slau jedan blie drugom.
S vodom se poveanjem temperature dogaaju dve pojave suprotnog delovanja. Prva je

ova sad opisana i zbog nje se gustina poveava. Ali poveanjem temperature molekuli
imaju sve veu energiju te se u proseku sve bre kreu i sve vie i vie udaljavaju jedan
od drugog.
Do 4C prvi efekt je bio dominanatan, a iznad 4C dominantan je ovaj drugi i zato se

gustina poinje smanjivati.
5
Termika stratifikacija vode
Tremika stratifikacija je sezonska pojava u stajaim ili sporotekuim vodama (jezera,

mora) stvaranja horizontalnih slojeva vode iste (odnosno sline) temperature. Vertikalni
raspored temperature tokom toplog perioda godine je takav da je topla voda na povrini
a u dubljim slojevima je hladnija voda. Tokom hladnog perioda godine zime, na
povrini se nalazi led i hlaija voda, dok temperature vode slojeva u dubini je via nego
na povrini. Pojava i izraanost stratifikacije zavisi od klimatskih uslova i hidraulikih
fakotra (meanja vode). U umerenim klimatskim uslovima javlaju se obe gorenavedene
stratifikacije, uz dva perioda meanja vode (tzv. prolena i jesenja cirkulacija).
AGREGATNA STANJA VODE
Dijagrami pritisak-temperatura
Najjednostavniji fazni dijagrami su dijagrami pritisak-temperatura jedne jednostavne

supstance, kao to je voda. Apscisa i ordinata odgovaraju pritisku i temperaturi. Fazni
dijagram pokazuje, u prostoru pritisak-temperatura, linije ravnotee ili fazne granice
izmeu tri faze: vrste, tene i gasovite.
Slika 1.2. Tipini fazni dijagram. Linija, oznaena takama, pokazuje anomalijsko
ponaanje vode. Zelena linija oznaava taku smrzavanja, a plava linija taku kljuanja,
te pokazuju kako se one mijenjaju sa pritiskom.
Oznake na faznom dijagramu pokazuju gde je slobodnu energiju nemogue odrediti.

Otvoreni prostori, gde je slobodnu energiju mogue izraunati, odgovaraju fazama. Faze
su odvojene linijama neodreene energije ge se fazni prelazi odvijaju, koje se zovu
granice faza.
6
Na dijagramu, fazna granica izmeu tenosti i gasa ne ide u beskonanost. Naprotiv,

zavrava se u taki na faznom dijagramu koja se naziva kritina taka. Ovo se
odraava na injenicu da se tene i gasovite faze, pri ekstremno visokim temperaturama
i pritiscima, ne razlikuju, te postaju neto to je poznato pod nazivom superkritini
fluid. Kod vode, kritina taka nalazi se na oko 647 K (374 C ili 705 F), te 22,064
MPa. Zanimljivo je da granice izmeu vrstih i tenih faza u faznim dijagramima veine
vrstih materija imaju pozitivan nagib, zbog toga to vrste faze imaju veu gustinu od
tenih, pa se s povienjem pritiska poveava temperatura topljenja. To nije sluaj kod
vode, ge granica izmeu vrstog i tenog stanja ima negativan nagib, a uzrok tome je
anomalija vode.
1.3 Hemijske osobine vode
Voda je univerzalni rastvara.
Druge materije osim vode mogu biti u vodi kao smea, suspendovane materije gde su
estice diskretne, kao koloidni rastvor gde su estice od 0,1 do 10 mikrona i imaju na
sebi elektrini naboj, ili kao pravi rastvor tj. molekuli rastvorene materije su izmeani sa
molekulima vode. Kod pravih rastvora mogue je da je rastvorena materija u
molekularnom stanju i to gasovi O2, CO2, H2 , NH3, CH4, organske materije (eer
C6H12O6), ili u jonskom obliku Na+, Ca2+, Cl-, SO42-.
Ponaanje rastvorenih gasova definisano je fizikim zakonima (Henrijev zakon),

suspendovane materije i koloidi se ponaaju prema zakonima fizike i fizike hemije dok
se pravi rastvori ponaaju u skladu sa hemijskim zakonima.
KONCENTRACIJA
Jedinica za koliinu supstance je koliina supstance koja sadri toliko elementarnih

jedinki koliko ima atoma u 0,012 kilograma istog ugljenika 12 (14. CGPM (1971)
Rezolucija 3, CR 78). Elementarne jedinke mogu biti atomi, molekuli, joni, elektroni ili
estice. Priblino je jednak 6,022141991023 jedinica (Avogadrov broj).
Molarna koncentracija
Masena koncentracija
Masena koncentracija izraava odnos mase supstance po jedinici zapremine rastvora ili
odnos mase supstance po jedinici mase rastvora:
7
masa supstance (mg)

Masa po jedinici zapremine rastvora (mg/L) = zapremina rastvora (L)
masa supstance (mg)

Masa po jedinici mase rastvora (mg/kg) = masa rastvora (kg)
= (ppm)
Konverzija izmeu ova dva vida izraavanja koncentracija je jednostavna ukoliko je

poznata gustina rastvora, rastvora:
X (mg/kg) rastvora (kg/L) = Y mg/L
U praksi je veoma rasprostranjeno miljenje da je gustina rastvora jednaka 1 kg/L pa se

zaboravlja na razliku ove dve jedinice mere. Ovakav nain razmiljanja je uglavnom
prihvatljiv kada su u pitanju razblaeni rastvori na normalnoj temperaturi okoline, to je
sluaj sa prirodnim vodama ili vodom za pie.
1.4 Osnovni postupci za preiavanje vode
Voda u prirodi uvek sadri pored H2O i druge materije, ak treba naglasiti da ista H 2O
ne bi bila ukusna za pie, a verovatno ni u potpunosti povoljna po zdravlje. Da bi se
voda bezbedno koristila za ljudsku upotrebu, za pie i pripremanje hrane, koncentracija
drugih sastojaka u vodi za pie mora biti manja od maksimalne dozvoljene
koncentracije (MDK). Vrednosti MDK za razliite supstance se definiu ogovarauom
zakonskom regulativom u svakoj dravi.
Ako su pojedine materije prisutne u koncentracijama iznad MDK potrebno je ukloniti ih

iz vode pre distribucije vode potroaima. Za uklanjanje matarija iz vode koriste se
razliti postupci koji se mogu primeniti samostalno ili u nizu, u zavisnosti od sastava
vode koja se tretira i zahtevanih koncentracija pojedinih parameta nakon preiavanja.
Najee se primenjuju sledei procesi:
- Taloenje za uklanjanje supendovanih materija

- Koagulacija, flokulacija, taloenje i filtracija za uklanjanje koloidnih materija
- Oksidacija za uklanjanje jona sa niom pozitivnom valencom koji su u stanju pravih
rastvora, Fe+2 do Fe+3 koji su u suspendovanom obliku ( na pr.)
- Redukcija za uklanjanje jona rastvorenih u vodi, NO3- do N2 ( N+5 do N0)
- Aeracija (vetrenje) radi razmene gasova u vodi. (Unosi se kiseonik a izbacuju CO 2,
H2S, NH3, CH4)
- Adsorpcija: koriste se materije sa velikom specifinom povrinom (odnos ukupne
povrine i zapremine). Kod ovih materija povrinske sile privlae na svoju povrinu
materije iz vode u vezuju ih na nju.
8
- Jonska izmena: koriste se materije koje su u stanju da prihvate tetne jone iz vode i
amene ih za manje tetne.
- Membranski procesi (membranska filtracija, elektrodijaliza i dr.) za separaciju
materija iz vode kroz polupropune membrane
Posebno je vano da voda za pie ne sadri mikroorganizne koji mogu biti tetni po
zdravlje. U tom cilju je potrebno izvriti dezinfekciju vode. Dezinfekcija vode se postie
razliitim postupcima, od kojih se najee primenjuje doziranje hlora, a ree dodavanje
hipohlorita, hlor dioksida, ozona izlaganje vode UV radijaciji ili sterilizacija vode
(kuvanje na 1050C u trajanju od minimum 10 minuta).
Dananjim stanjem razvoja tehnologije mogue je svaku vodu preistiti do nivoa vode
za pie. Meutim nije svaki postupak podjednako ekonomian i ekoloki opravdan.
Neki postupci zahtevaju velike investicije i potrebna je velika energija za njihov rad
(desalinizacija i membranska tehnika reversne osmoze). Drugi postupci proizvode
znatnu koliinu otpadne vode koja se u nekim sluajevima moe smatrati kao opasan
otpad pa se postavlja problem njenog odlaganja u prirodu (membranska tehnika, jonska
izmena adsorpcija dr.). Stoga, izboru postupka tremana treba posvetiti punu panju kako
bi se pravilno odabrala tehnolgija i optimizirali trokovi. Pored toga od vrhunske
vanosti je usvojiti i sprovesti mere zatite kvaliteta vode na izvoritu, kako bi se
dugorono odrao prihvatljiv prirodni kvalitet vode na izvoritu i smanjli trokovi
tretmana takve vode do kvaliteta vode za pie. Ove mere ukljuuju razliite
administrativne mere kojima se organiavaju ljudske aktivnosti u zoni ili slivu izvorita,
ili se sprovode odgovorajue tehnike mere u zoni izvorita sa ciljem spreavanja
prodora zagaanja u izvorite.
Postoji niz osnovnih postupaka za preiavanje vode. Ovi se postupci kombinuju na

razliite naine radi postizanja zahtevanog kvaliteta vode, a u zavisnosti od sastava
sirove vode.
Zadravanje na reetkama ili sitima lebdeih i plivajuih materija, kao na primer lia,
granica i drugih krupnih predmeta, ili uklanjanje algi na finim sitima, tzv. mikrositima.
Ovaj proces se naziva mehanika filtracija.
Izmena gasova. To je postuipak u kome se gasovi bilo izluuju iz vode ili se u vodi
rastvaraju, izlaganjem vode vazduhu ili naroitoj atmosferi, pod normalnim, smanjenim
ili poveanim pritiskom. Ovde dolaze, na primer, (a) dodavanje vazduha rasprivanjem
ili uduvavanjem vazduha u vidu mehurova, radi odstranjivanja gvoa ili mangana, (b)
uklanjanje CO2, H2S i drugih, radi uklanjanja mirisa ili smanivanja korodivnosti na
slian nain kao pod a, (c) dodavanjem ozona ili hlora radi dezinfekcije i oksidacije, i
(d) uklanjanje O2 u naroitim degazifikatorima radi smanjivanja korodivnosti.
9
Hemijska koagulacija. Vodi se dodaju hemikalije rastvorene u vodi, koagulanti, koje

reaguju sa sastojcima vode ili sa drugim hemikalijama dodatim vodi, pri emu se
stvaraju pahuljice nerastvornih proizvoda reakcije. Ove oko sebe prikupljaju taloljive a
naroito netaloljive suspendovane i koloidne estice neistoe iz vode. Na taj nain se
stvaraju krupnije estice koje se brzo taloe. Sam proces koagulacije nema veze sa
taloenjem. On prethodi taloenju.
Mehaniki se pospeuje broj kolizija koagulisanih estica u procesu flokulacije.
Taloenje je postupak u kome se sile pronoenja estica i podizanja sa dna smanje do te

mere da se estce dejstvom svoje teine sputaju na dno i vie se ne vraaju u
suspenziju. Tako se iz vode izdvajaju pesak i krupan mulj (prirodno taloenje) ili se, uz
dodatak hemikalija, netaloljive lebdee estice koaguliu a rastvorene precipitiraju i
uine taloljivim.
Flotacija se primenjuje na materijal laki od vode ili se vodi dodaju sredstva za

flotaciju. estice koje su lake od vode ili je primenom sredstava za flotaciju uinjeno
da budu lake, isplivavaju na povrinu i odatle se skidaju kao skrama ili pena. Sredstva
za flotaciju su fini mehurovi vazduha ili hemikalije koje kvase materijal i pitanju i pene
se. Ako su hidrofobne dejstvo im je jae. Takve hemikalije su anjonski, neutralni ili
katjonski deterdenti i sl. Tako se iz vode mogu ukloniti ulje, mast i suspendovane
materije. Skidanjem pene uklanja se iz vode i nepoeljan sastojak i sredstvo za flotaciju.
Hemijska precipitacija je postupak u kome se rastvorene materije izdvajaju iz rastvora.

Dodaju se hemikalije koje su takoe rastvorljive u vodi, koje se jedine sa sastojcima
vode gradei nerastvorljiva jedinjenja. Primeri su (a) precipitacija gvoa i mangana
aeracijom, (b) odstranjivanje gvoa dodavanjem krea pri emu se nerastvorljivo
jedinjenje gvoa gradi u prisustvu rastvorenog kiseonika a taloenje je potpomognuto
koagulacijom usled dodatog krea, (c) omekavanje vode dodavanjem krea i sode.
Izmena jona je postupak u kome se neki joni iz vode zamenjuju za komplementarne

jone iz materijala jonskog izmenjivaa. Primeri su (a) omekavanje vode, (b)
demineralizacija vode, (c) uklanjanje pojedinih metalnih jona.
Fizika adsorpcija gde sile adsorpcije i druge fizike povrinske sile uklanjaju
supstance iz rastvora i sakupljaju ih na povrinu adsorpcionog sredstva, kao na primer
izdvajanje gvoa i mangana na razliitom zrnastom materijalu ili izdvajanje materija
koje daju miris i ukus na zrnima aktivnog uglja.
Bioloka flokulacija i precipitacija je sloen proces koji obuhvata adsorpciju

rastvorenih ili koloidnih estica na bioloki film oko zrna kontaktnog tela (pesak u
10
sporim filtrima, aktivni ugalj i dr.), a zatim bioloku stabilizaciju adsorbovanih truljivih
(organskih) materija, u prisustvu rastvorenog kiseonika, bioloka oksidacija amonijaka.
Filtracija je procedjivanje vode kroz zrnasti medijum (ispunu) gde se odvijaju razliiti
procesi: zadravanja materija estica krupnijih od otvora izmeu zrna filtarske ispune,
taloenje materija u meuprostorima izmeu zrna, dejstva povrinskog kontakta izmeu
zrna ispune i estica koje se u filtru izdvajaju. Kao filtarska ispuna upotrebljavaju se
pesak i antracit (za uklanjanje mutnoe i mikroorganizama), izmenjivaka masa (za
izmenu jona), aktivni ugalj (za uklanjanje mirisa i dr.). Materijal koji se u filtru skupi
mora da se uklanja s vremena na vreme pranjem filtra (pesak, antracit), odnosno
regeneracijom (izmenjivaka masa, aktivni ugalj).
Dezinfekcija je ubijanje ivih organizama, potencijalnih izazivaa zaraznih bolesti. To

nije sterilizacija jer se ne unitavaju svi organizmi nego samo najvei njihov deo. Na taj
nain postoji velika verovatnoa da meu preostalim organizmima nema izazivaa
zaraznih bolesti jer je njihov broj u nedezinfikovanoj vodi znatno manji od broja ostalih
organizama. Za dezinfekciju vode se najee koristi hlora ili preparati na bazi hlora,
zatim ozon i jo neki drugi postupci.
Hemijska stabilizacija vode obuhvata razliite postupke u kojima se dodaju

hemikalije, ne radi uklanjanja pojedinih nepoeljnih sastojaka iz vode nego radi
njihovog prevoenja u druge oblike u kojima nee smetati. Primeri su (a) dodavanje
hlora za oksidaciju H2S u sulfate, (b) provoenje vode kroz krenjak ili mermer ili
dodavanje krea radi prevoenja CO2 u rastvorene bikarbonate i spreavanje
korodivnosti vode, (c) rekarboniazcija vode omekane kreom radi prevoenja vika
krea u Ca(HCO3)2, i slino.
Membranski procesi. U novije vreme razvojem tehnologije izgrauju se membrane

kroz koje se voda cedi pod velikim pritiskom. Zavisno do veliine pora u membrani i
vrste membrane moe se postii da se u efluentu membrane nae ista voda ili se iz nje
uklone samo odreeni sastojci (koloidne estice, veliki organski ili neorganski
rastvoreni molekuli, bakterije, virusi i dr.).
Destilacija vode. Kod aridnih primorskih naselja moe se primeniti i destilacija morske
ili zasoljene vode u cilju dobijanja vode za pie.
Na narednoj slici 1.3 ematski je prikazan opseg primene pojedinih postupaka za

odstranjivanje iz vode sastojaka razliitih dimenzija, ukljuujui mineralne i organske
materije i ive organizme.
11
10-5 10-4 10-3 10-2 10-1 1 10 102 103 104

- 105 m
10-8 10-7 10-6 10-5 10-4 10-3 10-2 10-1 1 10 102 krupno}a ~estica
mm
pravi
pravi koloidne suspendovane i plivaju}e materije
rastvori
rastvori suspenzije
hemijska zadràvanje
precipitacija na re{etki
(neorganske
materije)
prenos gasova taloènje - flotacija
filtrovanje - mikro sita

adsorpcija hemijska koagulacija
(neorganske materije)
biolo{ka oksidacija
(organske materije)
dezinfekcija
Slika 1.3. Opseg primene osnovnih postupaka preiavanja vode
UOBIAJENE EME PREIAVANJA VODE ZA PIE
Rene vode
Rena voda sadri obino plivajue predmete, suspendovane i koloidne estice, alge i
ostale mikroorganizme te manji ili vei sadraj organskih materija.
Uobiajena ema preiavanja je
re{etke sita mikro sita koagulacija flokulacija
taloènje filtracija na pe{~anim filtrima dezinfekcija
Kod jako zagaenih renih voda primenjuje se posle filtracije na peanim filtrima
ozonizacija i filtracija na filtrima od granulisanog aktivnog uglja (adsorpcija) ili
dodavanje aktivnog uglja u prahu u fazi taloenja.
Jezerske vode
12
Jezerske vode su slinog kvaliteta kao i rene vode s tom razlikom to obino ne sadre
lako taloljive suspendovane materije. Ako se voda zahvata sa veih dubina moe se
oekivati da je anaerobna te da ima povean sadraj gvoa, mangana, H2S, NH3, CO2
itd. Preporuiva je sledea ema mada se esto primenjuje i prethodno data ema
preiavanja rene vode.
re{etke sita aeracija koagulacija flokulacija
flotacija filtracija na pe{~anim filtrima dezinfekcija
Naravno, kod jae zagaenih voda organskim materijama dolazi u obzir i ozonizacija i
adsorpcija na granulisanom aktivnom uglju ili dodavanjem aktivnog uglja u prahu u fazi
taloenja ili flotacije.
Podzemne vode
Podzemne vode se smatraju kao najkvalitetnije vode za pie. esto se samo uz

dezinfekciju mogu isporuivati potroaima. Meutim, esto ove vodu su bez
rastvorenog kiseonika u njima, to moe dovesti do pojave poveanog sadraja gvoa i
mangana te pojave neprijatnih gasova H2S, NH3, CH4, CO2 u vodi. Gvoe i mangan u
dvovalentnom obliku su rastvorljivi u vodi. U procesu aeracije oksidiu se kiseonikom
pa prelaze u nerastvorna jedinjenja (trovalentno gvoe i etvorovalentni mangan). Za
oksidaciju mangana potrebno je i prisustvo katalizatora (MnO 2) koji se istaloava na
pesku (crni pesak). Uobiajena ema preiavanja ovakvih voda je
aeracija filtracija na pe{~anim filtrima dezinfekcija
Uklanjanje amonijaka i organskih materija predstavlja poseban problem kod

preiavanja podzemnih voda. Kod niih koncentracija amonijaka mogua je bioloka
nitrifikacija koja se odvija u filtrima, i koja se moe postii napred navedenom emom
preiavanja. Kod velikih koncentracija organskih materija potrebno je posle filtracije
na peanim filtrima primeniti i ozonizaciju i adsorpciju na filtrima od granulisanog
aktivnog uglja.
Zaslanjene i morske vode
Kod ovih voda mogue je primeniti membransku tehniku (ultra i nano filtracija,
elektrodijaliza i reversna osmoza) ili destilaciju.
Priprema vode za industrijske potrebe
13
Razliite industrije imaju razliite zahteve za kvalitet vode. Primenjuju se postupci

omekavanja vode za rashladne vode, i drugi postupci u zavisnosti od potreba u
konkretnom sluaju.
1.5 Laboratorijski i pilot modeli
Kod ustanovljavanja eme za preiavanje vode i projektnih parametara pojedinih

delova postrojenja za preiavanje neophodno je obaviti laboratorijske i pilot
eksperimente na odgovarajuim modelima. Laboratorijski eksperimenti mogu da
potvrde primenjenu emu preiavanja, a pilot modeli daju optimalne projektne
parametre.
Preporuljivo je da se pilot modeli zbog efekta zida rade za protok od 1 do 10 l/s

zavisno od veliine i znaaja postrojenja.
Ukoliko u blizini postoji postrojenje koje istu sirovu vodu preiava onda je korisno
izuiti efekte njegovog preiavanja pre nego to se projektuje novo.
14
2. ANALIZA KVALITETA VODE
2.1 Rad u laboratoriji
PRIBOR, APARATURE I OSNOVNE TEHNIKE
Svaka hemijska laboratorija za analizu kvaliteta vode je opremljena karakteristinim

priborom i aparatima po kojima se prepoznaje i bez kojih se osnovne funkcije
laboratorije ne mogu ispuniti. Hemijska laboratorija za Kvalitet vode moe se
prepoznati po specifinom priboru koji e ovde biti pobrojan i opisan sa ciljem da se to
pravilnije koristi.
Boce za destilovanu vodu
Osnovni tipovi boca za destilovanu vodu su prikazani na slici 2.1. Vrlo pogodan oblik
ima staklena tzv. pric boca (a) koja kroz gumeni ep ima provuene dve staklene
cevice od kojih kraa predstavlja duvaljku, a druga, dua, predstavlja izlaznu cevicu
za doziranje destilovane vode. Druga dva tipa (b i c) su plastine boce koje
omoguavaju doziranje destilovane vode pritiskanjem zidova boca. Staklena boca ima
prednost jer omoguuje zagrevanje destilovane vode u boci bez preruivanja u drugi
sud.
Slika 2.1. Boce za destilovanu vodu
Merni sudovi
Tipini merni sudovi prikazani su na slici 2.2. To su stakleni baloni tankih zidova,
ravnog dna i dugakog uzanog vrata na kome je vidljivo ugravirana merna crta do koje
treba napuniti balon da bi se dobila kalibrisana zapremina.
15
Slika 2.2 Merni sudovi
Merni sudovi slue za pripremanje rastvora tano odreene zapremine. Mernim

sudovima ne meri se zapremina rastvora koji se dalje prenosi u druge sudove; delovi
zapremine iz mernog suda mere se i prenose pipetama. Merni sudovi su najee
kalibrisani na temperaturi od 20 C. Obino se zatvaraju staklenim, bruenim
zapuaima. Tanost merenja zapremine mernim sudovima je naznaena ili na mernim
sudovima ili u dokumentaciji proizvoaa.
Pipete, pipetiranje
Uobiajeni tipovi pipeta su prikazani na slici 2.3. Osnovni tipovi pipeta koje se koriste u
hemijskoj (kvantitativnoj) analizi su: a) obine, prenosne pipete i b) graduisane pipete.
Prenosne pipete slue za odmeravanje samo jedne, odreene zapremine, a graduisane
slue za odmeravanje razliitih zapremina. Ponekad se koriste mikropipete (c) i mikro-
pricevi (d). Obina pipeta je uzana staklena cev sa cilindrinim proirenjem na sredini.
Njen donji kraj izvuen je u kapilaru. Na gornjem uskom delu nalazi se kruno
ugravirana merna crta koja pokazuje dokle se pipeta mora napuniti tenou da bi se
odmerila odreena zapremina. Kalibrisana zapremina je oznaena na proirenom delu
pipete.
Na slici 2.4 prikazana je prenosna pipeta od 50,00 mL ( 0,005).
16
Slika 2.3 Osnovni tipovi pipeta

a) obina pipeta
b) graduisana
c) mikropipeta
d) mikro-pric
Slika 2.4 Prenosna pipeta
Prenosne pipete imaju zapremine, od 1,00 do 100,0 mL. Graduisane pipete su ravne
cilindrine staklene cevi, graduisane na cele mL, a svaki mL je dodatno graduisan
zavisno od ukupne zapremine na 0,5; 0,2 ili 0,10 mL. Pipete slue za isputanje
zapremine tenosti, te je njihovo graduisanje izvreno odozgo prema dole, tako da se
nulti podeok nalazi na vrhu. Kao i kod obinih pipeta, donji kraj graduisanih pipeta
izvuen je u kapilaru. Kalibrisanje je izvreno na odreenoj temperaturi, obino na 20
C. Kalibrisane pipete koriste se za doziranje zapremina reagenasa. Uzimanje, odnosno
odmeravanje odreene zapremine tenosti pomou pipete naziva se pipetiranje. Ako pre
pipetiranja pipeta nije bila suva, treba je isprati sa malo rastvora koji e se odmeravati.
Gumenom propipetom rastvor se paljivo usisava u pipetu sve dok nivo tenosti ne
bude iznad merne crte. Drei pipetu vertikalno, tako da merna crta bude u visini oiju,
smanji se pritisak propipete na otvor tako da rastvor moe, kap po kap, da otie iz
17
pipete. Kad nivo, tanije, donji deo meniska tenosti doe tano na mernu crtu, oticanje
rastvora se zaustavi. Rastvor se izlije iz pipete tako da se donji kapilarni kraj pipete
nasloni na unutranji zid suda u koji treba rastvor preneti, pritisak kaiprsta se smanji i
pusti da rastvor lagano istee iz pipete. U kapilari obino ostane kap-dve rastvora, ali se
on ne sme izduvavati. Zapremina rastvora koja je na taj nain preneta pipetom upravo je
jednaka kalibrisanoj zapremini, oznaenoj na samoj pipeti. Ono malo tenosti preostale
u kapilari ne ulazi u nominalnu zapreminu, jer je prilikom kalibrisanja pipete ova
injenica uzeta u obzir.
Birete, titrisanje
Tipian oblik birete koja se koristi u volumetrijskoj analizi prikazan je na slici 2.5.
Birete su cilindrine staklene cevi jednakog unutranjeg promera graduisane na cele
mL (cm3) i manje delove. Bireta ima raznih veliina. Birete koje se najvie koriste u
laboratoriji obino imaju zapreminu od 50,00 mL. Bireta slui za isputanje tenosti,
odozgo prema dole, tako da prvi gornji podeok ima oznaku 0,00 (nula), dok onaj na
donjem kraju oznaava 50,00 (0,05) mL ili neku drugu. Donji kraj birete ima bruenu
staklenu slavinu koja se zavrava kapilarom. Za rastvore supstanci na koje deluje
svetlost (na primer AgNO 3), upotrebljavaju se birete od utog, odnosno mrkog stakla.
Bireta se nameta pomou naroite tipaljke na metalni ili drveni stativ.
Slika 2.5 Tipian oblik birete
Pre upotrebe biretu treba namestiti na stativ u strogo vertikalnom poloaju, jer pri
kosom poloaju birete, itanje nivoa, a s tim i odmeravanje zapremine rastvora, ne
moe biti tano. Bireta, kao i svi ostali sudovi, moraju biti sasvim isti. Meutim, ista
bireta ne mora biti i suva, ve je pre upotrebe treba nekoliko puta isprati sa 10-20mL
rastvora kojim se puni. Time se uklanja voda sa vlanih zidova birete. Punjenje birete
se vri kroz mali stakleni levak. Pri punjenju sipa se toliko rastvora da njegov nivo
bude neto iznad nultog podeoka birete, a zatim se otvaranjem slavine rastvor paljivo
isputa, kap po kap, dok donji menisk tenosti ne doe upravo na nulti podeok. Pre
18
doterivanja nivoa tenosti, levak treba skinuti sa birete. Vrlo je vano da u slavini ili u
kapilari ne ostanu mehurii vazduha. Ako ih ipak ima, treba ih ukloniti, jer za vreme
titrisanja vazduh uzrokuje pogreno odmeravanje ukupne zapremine rastvora iz birete,
a kao posledica toga bie pogrean i rezultat. U laboratoriji se obino upotrebljavaju
birete po elbahu (Schelbach).
elbahova bireta ima na itavoj duini pozadine iroku mleno belu traku, u sredini
koje prolazi uzana plava traka. Kad se posmatra menisk, uzana plava traka usled
prelamanja svetla ini dve linije koje su okrenute jedna prema drugoj i dotiu se
svojim vrhovima (slika 2.6). Na ovoj bireti ita se onaj podeok koji prolazi izmeu ta
dva konusa. Pri oitavanju birete, kao i u sluaju oitavanja pipete i mernog suda nivo
tenosti treba da bude u visini oiju. Na obinoj bireti, od 50,00 mL, tano se itaju
celi mL i njihovi deseti delovi, dok se stoti delovi itaju priblino, procenom, delei
desete delove na polovinu. Na taj nain se bireta ita sa tanou od 0,05 mL. Posle
odmeravanja rastvora, rastvor se ne sme ostaviti u bireti, ve ga treba ispustiti, a biretu
treba oprati nekoliko puta destilovanom vodom. Opranu biretu treba odozgo poklopiti
odgovarajuom epruvetom da se ne zaprlja prainom i drugom neistoom.
Slika 2.6 Oitavanje tane zapremine na bireti
Birete se najvie koriste u volumetriji. Volumetrija se zasniva na osnovnoj tehnici -

titraciji. Titracija je operacija dodavanja standardnog rastvora u ispitivani uzorak do
zavrne take koja se odreuje na osnovu odgovarajueg indikatora (slika 2.7). Da bi
se titracijom dobio pouzdan rezultat neophodno je usvojiti nekoliko osnovnih pravila.
Ispitivani rastvor se nalazi u erlenmajeru. Ispod erlenmajera se stavlja bela podloga
(hartija) da bi se lake uoio prelaz boje indikatora u zavrnoj fazi titracije (ako se vri
vizuelna detekcija zavrne take). Tokom titracije tenost treba meati krunim
kretanjem dna erlenmajera i pri tome paziti da vrh slavine ne dodiruje erlenmajer.
Meanje se moe vriti i mealicom sa magnetim jezgrom prevuenim teflonom. Prva
titracija slui uvek samo za orijentaciju. Za utvrivanje tanog utroka zapremine
standardnog rastvora urade se najmanje dve uporedne probe i uzme srednja vrednost i
to samo u sluaju ako razlike nisu vee od 0,10 mL. Ako su razlike utroenih
zapremina vee, uradi se jo jedna proba, s tim da se najmanje dve sloe u granicama
19
greke.
Slika 2.7 Uobiajena tehnika pri volumetrijskim ispitivanjima titracija
2.2 Boja vode
Boja predstavlja optiko svojstvo vode. Boja vode posledica je apsorpcije i refleksije
svetlosti odreene talasne duine, bez skretanja talasnih duina. Mutnoa vode je takoe
optiko svojstvo vode. Mutnoa vode je posledica prisustva nerastvornih materija zbog
kojih dolazi do skretanja svetlosti. U praksi je teko povui granicu izmeu boje i
mutnoe vode. Boja vode potie od materija razliitog porekla. Primer: joni gvoa u
vodi imaju karakteristinu boju, a od prisustva kiseonika zavisi intenzitet boje (uta ili
crvena). Najee na boju vode utie sadraj organskih materija (uta boja, boja
aja). Boja kao parametar ne spada u toksine parametre, ali se nalazi na EPA (eng.
Environmental Protection Agency-Agencija za zatitu ivotne sredine) listi sekundarnih
(estetskih) parametara i utie na izgled, a ponekad i na miris vode. Boja vode odreuje
se i meri kolorimetrijskim metodama i izraava brojem. Boju treba odrediti na licu
mesta, nakon uzimanja uzorka, a jedinica boje bazirana je na platina-kobalt (Pt-Co)
standardnom rastvoru koji formira utu boju.
Najee propisana maksimalna doputena vrednost boje je 5 stepeni kobalt platinske

skale, a u vanrednim prilikama ova vrednost moe biti i neto vea.
Postupak za odreivanje boje
Boja vode se odreuje platina-kobaltnom (Pt-Co) standardnom metodom, i izraava se

u jedinicama od 2 do 200 Pt-Co jedinica. Metoda se koristi za odreivanje boje vode
za pie, otpadne vode i morske vode.
Boja vode se odreuje poreenjem sa bojom standardnih rastvora pomou

kolorimetrijskog komparatora ili spektrofotometrijski. Za intenzivne boje ispitivanog
20
uzorka potrebno je uzorak pre odreivanja razblaiti. Boja ispitivanog uzorka se nakon
razblaivanja, izraunava prema sledeoj formuli:
V1
Co C1R C1
Vo
gde je:
V1 zapremina razblaenog uzorka, mL,

Vo zapremina uzorka, mL
C1 boja razblaenog uzorka,
Co boja uzorka.
Razblaenje, R, se izraava kao kolinik V1/Vo.
2.3 Mutnoa vode
Mutnou vode ine suspendovane i koloidne estice u vodi. Mutnoa se meri

poreenjem svetlosnih efekata koji se odvijaju prolaskom svetlosti kroz uzorak i kroz
standard. to je vei intenzitet skretanja svetla, to je vea interferencije, vea je i
mutnoa uzorka. Izraava se u nefelometrijskim jedinicama mutnoe,
(eng.nephelometric turbidity units - NTU) i u sadraju SiO2 u vodi izraenim u mg/L.
Mutnoa vode potie od

suspendovanih estica gline,
estica mulja,
finih, sitnih organskih i neorganskih materija,
rastvorenih, obojenih organskih materija,
mikroskopski sitnih ivih organizama i
planktona.
Mutnoa daje vodi neprozirnost. Mutnoa se meri i odreuje u laboratorijama i na licu

mesta (eng. on-site) u rekama. U periodu niskog vodostaja mnoge reke imaju istu,
jasnu, zelenkastu, prozirnu boju, imaju nisku mutnou, manju od 10 NTU-a. U kinom
periodu, estice sa obale se spiraju i rastvaraju u vodi, voda postaje blatnjava i obojena,
to ukazuje na visoku mutnou. Tokom visokog vodostaja, brzina vode je vea, koliina
vode koja protie je vea i ona doprinosi lakem i brem spiranju suspendovanih
materija sa dna, to uzrokuje veu mutnou vode. Na slici 2.8 prikazana su tri uzorka
vode razliitih mutnoa: <10, 200 i 1200 NTU-a (sa leva na desno). Na slici 2.9
prikazana su tri standardna uzorka kod kojih je mutnoa, 5, 50, i 500 NTU-a (sa leva na
desno).
21
Slika 2.8 Laboratorijsko merenje mutnoe Slika 2.9 Standardni uzorci razliite mutnoe
vode (5, 50, 500 NTU-a)
Na slici 2.10 prikazan je merni instrument - terenski turbidimetar, koji se kalibrie

standardima odgovarajue mutnoe, koje izdaje proizvoa. Savremena merenja
mutnoe na terenu podrazumevaju ugradnju turbidimetara (slika 2.11) koji
omoguavaju kontinuirano merenje mutnoe vodi.
Slika 2.10 Terenski turbidimetar Slika 2.11 Mera mutnoe
Uobiajena propisana maksimalna doputena vrednost mutnoe u vodi za pie je do 1

NTU. U vanrednim prilikama ova vrednost moe biti i neto vea.
2.4 Ukupni suvi ostatak
Ako isparimo svu vodu iz uzorka dobiemo u posudi ukupni suvi ostatak (USO).
Poznato je da ne moemo ugasiti e pijui morsku vodu ( USO >35 000 mg u litru).
Ljudsko tanko crevo je osmotska membrana. Koncentracija USO telesnih tenosti je
oko 10 000 mg u litru. Voda iz tankog creva u procesu osmoze prolazi kroz tanko crevo
da bi razblaila telesne tenosti. Ako je sadraj tenosti u tankom crevu vei od 10 000
mg u litru ljudsko telo ne bi moglo da utoli e. Na nekim ostrvima Kariba stanovnitvo
se adaptiralo pa mogu da piju vodu sa USO 5 000 mg u litru.
22
USO se ograniava u vodi za pie, najee na 1000 mg u litru.
INSTRUMENTALNA TEHNIKA - KOLORIMETRIJA I

SPEKTROFOTOMETRIJA
Kolorimetrijskim metodama odreuju se koncentracije obojenih rastvora koji apsorbuju

u vidljivom ili bliskom UV delu spektra.
Da bi se supstanca mogla odrediti kolorimetrijski mora ispunjavati sledee uslove:

intenzitet boje mora biti stabilan u duem vremenskom intervalu,
boja mora biti intenzivna,
apsorpcija zraenja mora da se pokorava Lambert-Beerovom zakonu,
male promene temeprature, pH i drugih faktora ne smeju bitno da utiu na
intenzitet boje.
Ukoliko je intenzitet neke boje nedovoljan onda se dodatkom pogodnog reagensa moe
prevesti u intenzivnije obojeno jedinjenje. Boja koju ima rastvor neke supstance
komplementarna je boji koju ta supstanca apsorbuje (na primer: bakar(II)-jon je
bledoplave boje, to znai da apsorbuje u utom delu spektra).
Reagens u kolorimetriji mora da poseduje sledee osobine:

reagens treba da reaguje stehiometrijski sa ispitivanom supstancom i uvek treba
dodati dovoljnu i istu koliinu reagensa u ispitivane rastvore i standarde,
reagens ne sme da apsorbuje u vidljivom delu spektra,
reagens mora biti selektivan u odnosu na ispitivanu supstancu,
boja nastalog proizvoda mora se brzo razvijati,
reagens ili ispitivana supstanca ne smeju da stupaju u reakcije sa drugim
sastojcima u rastvoru koji ih mogu prevesti u neaktivne oblike ili kompleksno
jedinjenje zbog ega bi izostalo razvijanje boje.
U kolorimetriji se obino intenzitet boje nepoznatog rastvora uporeuje sa jednim ili

vie standardnih rastvora poznate koncentracije
Spektrofotometrija je apsorpciona metoda koja se zasniva na praenju zavisnosti

apsorbance od talasne duine zraenja koje je prolo kroz analiziranu supstancu.
Apsorpcija se moe pratiti u UV, Vis, IC, mikrotalasnoj i radiofrekventnoj oblasti.
Spektrofotometrijom su obuhvaene kvalitativne i kvantitativne analize
23
Kvalitativna analiza zasniva se na injenici da apsorpcioni spektar supstance zavisi od

njenog sastava i strukture. Na osnovu zavisnosti apsorpcije od talasne duine i
vrednosti apsorpcije na odreenoj talasnoj duini mogue je identifikovati apsorbujuu
supstancu.
Kvantitativna analiza sa zasniva na Lambert-Beerovom zakonu:

U optici, Lambert-Beerov zakon povezuje apsorpciju svetlosti sa karakteristikama
materijala (supstance, jedinjenja) kroz koju je proputena svetlost, to je ilustrativno
prikazano na slici 2.12. Prema ovom zakonu data je logaritamska povezanost izmeu
transmisije (T) svetlosti koja je proputena kroz uzorak i apsorpcionog koeficijenta
supstance, , i debljine sloja uzorka kroz koji prolazi svetlost, . Apsorpcioni
koeficijent izraava se preko molarne apsorpcije apsorbujue supstance, , i preko
koncentracije hemijske vrste koja apsorbuje svetlost, c , ili preko apsorpcionog
poprenog preseka, , i gustine apsorpcije, N .
Slika 2.12 Ilustrativan prikaz proputanja svetlosti kroz uzorak u kiveti
Za tenosti navedene vae sledee jednaine:

I
T 10 l 10 lc
I0
gde su: I0-intenzitet upadne svetlosti pre prolaska kroz ispitivani materijal,
I-intenzitet upadne svetlosti nakon prolaska kroz ispitivani materijal.
Transmisija se moe izraziti preko apsorbancije prema sledeoj jednaini:

I
A log10 .
I0
to ukazuje na lineranu vezu apsorpcije i koncentracije (ili gustine apsorpcije):
A l N l .
Ako je poznata debljina sloja kroz koju prolazi svetlost, molarna apsorpcija (ili
apsorpcioni popreni presek), a ako se apsorpcija meri, koncentracija supstance moe se
odrediti.
24
Kod spektrofotometra l je jednako debljini kivete i konstantno je i apsorbancija zavisi

samo od koncentracije ispitivane supstance i izmerene apsorpcije. Da bi se postigla
najvea tanost i osetljivost apsorpcije bitan je izbor talasne duine merenja. Ona mora
da ispuni sledee uslove: da se merenjem postie maksimalna osetljivost, da male
promene talasne duine ne utiu na reproduktivnost i da vai Beerov zakon.
Za spektrofotometrijska merenja u Laboratoriji za kvalitet vode Graevinskog fakulteta

koristi se instrument prikazan na slici 2.13.
Slika 2.13 Spektrofotometar firme Hach-Lange (tip: DR 2800 Portable)
Instrument se odlikuje lakoom u radu, jednostavnim rukovanjem, dobrom preciznou

i pouzdanou.
2.5 Provodljivost i pH-vrednost vode
PROVODLJIVOST,
Provodljivost, , je elektrino svojstvo vode. Voda i vodeni rastvori u zavisnosti od

koncentracije jona mogu da provode struju. Provodljivost zavisi od jona prisutnih u
vodi, od koncentracije jona, pokretljivosti i naelektrisanja jona, kao i od temperature na
kojoj se odreuje provodljivost.
Prema Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za pie propisana je maksimalna

doputena vrednost provodljivosti (u S, na 20 C, odnosno 293,15 K) do 1000 S.
U SI sistemu jedinica, koji je prikazan u tabeli 2.1, provodljivost se izraava u

simensima (S). Reciprona veliina je otpornost, R, ija jedinica je om (). Obino se
meri specifina provodljivost, s, koja se izraava u S/cm.
25
Tabela 2.1 SI sistem mernih jedinica

SI merna jedinica
Osnovna veliina Naziv Oznaka (simbol)
Duina metar m
Masa kilogram kg
Vreme sekund s
Elektrina struja amper A
Termodinamika temperatura kelvin K
Koliina supstance mol mol
Intenzitet svetlosti kandela cd
Provodljivost, , je obrnuto proporcionalna otpornosti, R

1

R
Specifina provodljivost, s, rastvora se odreuje instrumentalno, merenjem otpornosti

rastvora koji se nalazi izmeu dve nepokretne, hemijski inertne elektrode ili automatski,
pomou konduktometra, koji se sastoji iz sonde za direktno merenje provodljivosti.
Postupak za odreivanje specifine provodljivosti, s
Provodljivost uzorka se odreuje na konduktometru (firma: WTW multiparametarski

instrument) koji je prikazan na slici 2.14.
Slika 2.14 Konduktometar

(Instrument za odreivanje provodljivosti)
Odmeriti 100, 0 mL ispitivanog uzorka u laboratorijsku au. Uroniti sondu

konduktometra u rastvor. Pritisnuti funkcijsku tipku READ i oitati vrednost za
provodljivost.
pH VREDNOST
pH vrednost je mera relativnog alkaliteta ili aciditeta vode i definie se kao negativan
logaritam koncentracije vodonik-jona:
26
pH= -log H+.
Iako se u vodi nalaze H3O+-joni tradicionalno se koristi oznaka H +-jon i pH vrednost.

pH skala, prikazana na slici 2.15, kree se u opsegu od 0 (pH vrednost za najkiselije
rastvore) do 14 (pH vrednost za najbaznije rastvore) i ukazuje na aciditet (kiselost)
rastvora. Destilovana voda ima pH vrednost 7. Ova vrednost se smatra neutralnom, ni
kiselom, ni baznom. ista, obina kinica ima pH vrednost izmeu 5,0 i 5,5, to se
smatra blago kiselim rastvorom. Svako poveanje pH jedinice za 1 uslovljava deset puta
veu koncentraciju vodonik-jona i obratno.
pH vode za pie treba da bude u opsegu od 6,8 do 8,5.
Slika 2.15. pH skala i pH vrednosti nekih poznatih jedinjenja
Puferi
Puferi predstavljaju smeu slabe kiseline i njene soli (konjugovane baze) ili smeu slabe
baze i njene soli (konjugovane kiseline). Ovakvi rastvori se odupiru promeni pH pri
dodatku kiseline, baze ili pri razblaenju. pH vrednost u rastvoru pufera izraunava se
uvaavanjem zakona o dejstvu masa.
27
Izraunavanje koncentracije H+ i OH--jona u rastvorima puferskih smea je detaljnije

pokazano u narednom numerikom primeru.
NUMERIKI PRIMER IZRAUNAVANJE KONCENTRACIJE KONCENTRACIJE H+ I OH--

JONA.
Izraunati pH vrednost puferske smee CH3COOH/NaCH3COO.

Koncentracija komponenata smee je 0,100 mol/L. Podatak: K(CH3COOH)=1,810-5
REENJE:
I. U rastvoru slabe siretne kiseline uspostavlja se ravnotea:
CH3COOH + H2O CH3COO- + H3O+ ,
definisana konstantom ravnotee:
[H 3 O ][CH 3 COO ]
Ka = =1,810-5.
[CH 3 COOH]
II. U rastvoru slabe siretne kiseline i soli CH3COONa uspostavlja se ravnotea, u kojoj je bitan uticaj
CH3COO--jona:
CH3COOH + H2O CH3COO - + H3O + CH3COO-
Konstanta disocijacije siretne kiseline, budui da je temperatura konstantna, ima istu numeriku
vrednost. Menjaju se koncentracije i odnosi pojedinih koncentracija.
CH3COO-uk = CH3COO-iz kis + CH3COO-iz konjugovane soli
Koncentracija CH3COO--jona koja potie od disocijacije slabe kiseline, u odnosu na koncentraciju

CH3COO--jona, iz soli moe da se zanemari. To je opravdano tim vie to je disocijacija slabe kiseline
suzbijena prisustvom CH3COO--jona (iz NaCH3COO).
CH3COO -iz kis 0

CH3COO -uk = CH3COO-soli
CH3COO = ca [H3O+] = ca
ca
H3O+ = Ka
csoli
csoli
pH = pKa + log
ca
Sledi:
c(CH 3 COOH ) 0,100

H3O+=Ka =1,810-5 =1,810-5 mol/L
c(CH 3 COONa ) 0,100
pH=5-log1,8 = 4,74
Jo neki primeri puferskih parova, koji su uobiajeni u primeni su:
fosforna kiselina (H3PO4) i natrijum-fosfat (Na3PO4),
28
ugljena kiselina (H2CO3) i natrijum-bikarbonat (NaHCO3),

natrijum-bikarbonat (NaHCO3) i natrijum-karbonat (Na2CO3),
amonijak (NH3) i amonijum-hlorid (NH4Cl).
Odreivanje i merenje pH
pH vrednost se odreuje metodom direktne potenciometrije. Instrument za odreivanje

pH naziva se pH-metar. Za merenje pH vrednosti koristi se par elektroda: indikatorska
(staklena) i referentna (kalomelova ili srebro-srebro-hloridna) elektroda. Merenje
potencijala indikatorske elektrode svodi se na merenje elektromotorne sile (EMS)
sprega:
indikatorska elektroda /ispitivan rastvor/ referentna elektroda.
Prema Nernstovoj jednaini, potencijal staklene elektrode odgovara potencijalu za

redoks reakciju:
2H+ + 2e H2
Vrednost potencijala vodonine, odnosno staklene elektrode data je jednainom:
0,059 1
E 2 H /H = E 2H /H log
2 2
2 [H ] 2
0,059 1

ESTAKLENE = E 2 H log
/H 2
2 [H ] 2
ESTAKLENE =0,00 + 0,059 log [H+]
Kako je pH = -logH+ dobija se: ESTAKLENE = 0,059 pH
E STAKLENE
pH= -
0,059
Pre poetka rada potrebno je izbadariti pH-metar za datu elektrodu standardnim

rastvorima pufera.
Rad na pH-metru
Svaki pH-metar ima uputstvo u kome su navedeni postupci za pripremu uzoraka i

pripremu instrumenta, kao i postupak rada sa pH-metrom. Na slici 2.16 prikazan je
laboratorijski pH-metar (firme Metrohm tip: 827 pH lab) koji se koristi za odreivanje
vrednosti pH.
29
Slika 2.16. pH-metar
Osetljivost: 0,01 pH jedinica.
2.6 Alkalitet i aciditet
Alkalitet (baznost) vode ine hidroksidi, karbonati i bikarbonati (hidrogen-karbonati)

alkalnih i zemnoalkalnih metala, uglavnom natrijuma, kalcijuma i magnezijuma.
Alkalitet se odreuje titracijom vode, rastvorom hlorovodonine kiseline ili rastvorom

sumporne kiseline uz indikatore fenolftalein i metiloran.
Ukupan alkalitet (T alkalitet) ine alkalitet prema fenolftaleinu i alkalitet prema metil-
oranu. Alkalitet prema fenolftaleinu (p alkalitet) potie od prisustva hidroksida ili
karbonata ili smee hidroksida i karbonata. Alkalitet prema metiloranu (m alkalitet)
moe poticati od karbonata i bikarbonata pojedinano, ili smee karbonata i
bikarbonata, kao to je ilustrativno prikazanao na slici 2.17.
Istovremeno prisustvo hidroksida i bikarbonata u uzorku nije mogue, jer oni reguju
meusobno prema jednaini
HCO3- + OH- = CO32- + H2O
30
pH
14
OH- , CO32-
alkalitet
9,4
p
mineralne vode
HCO3-, CO32-
pH > 8,3
ljubicasta
8,3 FENOLFTALEIN
HCO3- alkalitet pH < 8,3 bezbojna
prirodne vode
alkalitet
m
CO2 aciditet pH > 4,4 zuta

pH ~ 4,4
4,4 METIL-ORANZ narandzasta
Jake, mineralne
kiseline pH < 4,4 crvena
HCl, HNO3
0
Slika 2.17 Alkalitet vode u zavisnosti od pH
Alkalitet vode se izraava kao sadraj CaCO3 u mg/L vode.
Osnovni pojmovi:
I. Titracija osnovna operacija u volumetriji u kojoj se rastvor (poznate koncentracije)

jedne supstance (titranta), dodaje iz birete rastvoru (tano odmerene zapremine, ali
nepoznate koncentracije) druge supstance (titranda), do zavretka reakcije, u cilju
odreivanja nepoznate koncentracije titranda.
II. Titrand supstanca, rastvor koji se titrie.
III. Titrant titraciono sredstvo, reaktant kojim se titrie.
IV. Indikator jedinjenje koje se u volumetrijskoj analizi koriste za vizuelno
odreivanje zavrne take titracije na osnovu injenice da u blizini ekvivalentne
take dolazi do nagle i uoljive promene nekog fiziko-hemijskog svojstva
indikatora (najee boje).
V. Volumetrija (volumetrijska analiza)metoda koja se zasniva na merenju
zapremine titranta-rastvora poznate koncentracije utroene za reakciju sa
titrandom - rastvorom nepoznate koncentracije.
31
Odreivanje alkaliteta vode
Ukupan (T) alkalitet se odreuje titracijom 100,0 mL vode, rastvorom sumporne

kiseline, koncentracije 0,05 mol/L, uz indikatore fenolftalein i metiloran.
Za uzorke kod kojih je poetni pH>8,3, titracija se izvodi u dva stupnja:
I. uz indikator fenolftalein, dok se indikator ne obezboji (p alkalitet);

II. uz indikator metiloran, do prelaska boje indikatora iz ute u narandastu
(m alkalitet);
Za uzorke kod kojih je poetni pH<8,3, titracija se izvodi u samo jednom stupnju,
odreuje se samo m alkalitet.
Ukupni alkalitet izraunava se kao: T = p + m.
Aciditet
Aciditet (kiselost) prirodnih voda potie od ugljene kiseline, a ponekad i od huminskih

kiselina. Aciditet otpadnih voda moe poticati i od mineralnih kiselina (HCl, HNO 3) ili
hidrolizovanih soli. Odreivanje aciditeta je vano zbog agresivnih osobina kiselih
voda. Veina prirodnih voda se smatraju alkalnim, mada mogu da sadre i slobodnu
ugljenu kiselinu (H2CO3). Stoga mnoge prirodne vode mogu da sadre i aciditet i
alkalitet, pri emu aciditet moe poticati samo od ugljene kiseline.
Ugljena kiselina se odreuje titracijom rastvorom NaOH u prisustvu fenolftaleina kao

indikatora. Odigrava se reakcija
H2CO3 + OH- = HCO3- + H2O
U prirodnim vodama samo CO2 daje kiselost vodama i u zavisnosti od pH sredine

prisutne su i razliite forme ugljene kiseline, kako je prikazano na dijagramu raspodele
koji je prikazan na slici 2.18.
32
1,0
0
0,8
0,6 - 2-
H2CO3 HCO3 CO3
i
0,4
0,2
0,0
0 2 4 6 8 10 12 14
pH=pK1=6,35 pH=pK =10,32
2
pH
Slika 2.18. Dijagram raspodele molekulskog i jonskih oblika ugljene kiseline u

vodenom rastvoru, u zavisnosti od pH vrednosti rastvora
Iz dijagrama se moe zakljuiti sledee:

1. Za pH<8 u rastvoru su prisutni H 2CO3 (CO2+H2O) i HCO3- joni. Sadraj CO32- je
zanemarljiv,
2. Za 8<pH<9 u rastvoru su prisutni HCO 3- joni. Sadraj CO32- jona i slobodne H2CO3
je skoro zanemarljiv,
3. Za pH>9 u rastvoru su prisutne samo jonske vrste ugljene kiseline, odnosno HCO 3- i
CO32- joni.
Prirodne vode se ponaaju kao ravnoteni sistemi u kojima sadraj H 2CO3, HCO3- i
CO32-, tako da se pH vrednost prirodnih voda regulie na vrednosti manje od 8.
2.7 Kalcijum-karbonatna ravnotea
Analiza vode i kontrola kvaliteta sa aspekta sadraja CO2, H2CO3 i anjona, HCO3- i
CO32, kao i prisustva jona kalcijuma su deo osnovne hemije vode. Oni pripadaju
jednom kompleksnom ravnotenom sistemu koji se menja usled spoljnog uticaja.
Kiseline i baze utiu na ravnoteu sistema i menjaju konentraciju jedinjenja pri
odreenim pH vrednostima.
Osnovni pojmovi:
- Slobodna ugljena kiselina: rastvoreni, slobodni CO2 odgovara najblie baznom
kapacitetu do pH 8,2.
33
- Agresivna ugljena kiselina: viak CO2.

- Vezana ugljena kiselina: sadraj HCO3- i CO32--jona stehiometrijski preraunati u
CO2.
Parametar sadraja CO2 ne koristi se u Pravilniku za vodu za pie u naoj zemlji, a

prema preporukama EU voda ne sme biti agresivna, ali sadraj CO 2 nije ograniena
nekom vrednou.
Ugljena kiselina
Ugljenik(IV)-oksid se rastvara u vodi: CO2 + H2O = H2CO3, pri emu se delom nagradi
ugljena kiselina (samo oko 1 % rastvorenog CO 2 gradi ugljenu kiselinu). Za postizanje
stanja ravnotee izmeu CO2 u atmosferi i u vodi potrebno je odreeno vreme.
Koncentracija slobodne ugljene kiseline u povrinskim vodama je odreena parcijalnim
pritiskom CO2 u atmosferi. Povrinske vode obino sadre oko 10 mg/L slobodnog
ugljenik(IV)-oksida (CO2) dok koncentracija CO2 u podzemnim vodam moe imati
mnogo veu vrednost (redukciona sredina).
Rastvaranjem 1 mmol CO2 u destilovanoj vodi nastaje sloen sistem ugljene kiseline
ije su komponente prikazene u tabeli 2.2.
Tabela 2.2 Proizvodi reakcije pri rastvaranju 1 mmol CO2 u 1 L vode

Hemijske vrste ugljene kiseline
Komponenta Udeo (%)
CO2 97,8
H2CO3 0,2
HCO3- 2,0
CO32- 0,003
H+ 4,7
Karakteristike sistema ugljene kiseline.
Ugljena kiselina disosuje u 2 stepena pri emu nastaju bikarbonat i karbonatanjoni:
H2CO3 = HCO3- + H+
HCO3- = CO32- + H+
Svaka reakcija sa anjonima ugljene kiseline vodi smanjenju koliine rastvorenog CO 2 sa

kojim su anjoni povezani uzajamnim dejstvom. Ako se u vodu, koja sadri CO 2 doda
rastvor NaOH, dogaa se efekat koji utie na sve komponente neorganskog ugljenika,
pri emu se neutraliu H+joni. Novi H+joni e nastati disocijacijom H2CO3; meutim u
skladu sa zakonom hemijske ravnotee i zakonom o dejstvu masa nagradie se nova
34
koliina H2CO3 reakcijom CO2 rastvorenog u vodi. Uspostavlja se novo ravnoteno

stanje u sistemu, a CO2 je poslednja karika u ovom lancu promena. Usled ovih procesa u
vodi preostaje manje CO2, nego to je bilo na poetku.
Bikarbonantjon, HCO3-, je oblik ugljene kiseline u vodi koji nastaje disocijacijom

ugljene kiseline u prvom stupnju. Bikarbonat-joni prisutni su u vodi kao rezultat
rastvaranja karbonata pomou ugljene kiseline. Bikarbonatjoni su najraireniji oblik
sadraja ugljene kiseline u prirodnim vodama, pri srednjim vrednostima pH. Oni ine
alkalitet vode.
Karbonatjoni, CO32-, nastaju disocijacijom ugljene kiseline u drugom stupnju. Oni se

nalaze u alkalnim vodama pri pH iznad 8,4. U prisustvu kalcijumjona, Ca2+, sadraj
CO32-jona je mali usled male rastvorljivosti CaCO3. U prisustvu slobodne ugljene
kiseline raste rastvorljivost karbonata uz porast sadraja HCO3-jona.
Iz svega sledi da sadraj razliitih oblika ugljene kiseline u vodi zavisi od konstante
disocijacije ugljene kiseline u prvom i drugom stupnju, kao i od proizvoda
rastvorljivosti CaCO3. Svi oblici ugljene kiseline istovremeno ne mogu postojati u vodi,
ve postoji odreena dinamika ravnotea.
Osnovni karbonatni sistem prirodnih voda je sistem ugljene kiseline i bikarbonatnih

jona:
CO2 + H2O = H2CO3 H+ + HCO3-
Ovaj sistem ima puferske osobine i obezbeuje postojanost pH prirodnih voda. Iz

konstante disocijacije ugljene kiseline sledi da koncentracija slobodne ugljene kiseline
zavisi od pH i od sadraja karbonata.
Sadraj CO2 moe znaajno da doprinese koroziji. Stabilne su one vode u kojima je
prisutna osnovna karbonatna ravnotea. Stabilne vode ne menjaju sastav u dodiru sa
karbonatom, betonom ili karbonatnim zatitnim oblogama. Vode koje imaju viak
slobodne ugljene kiseline su agresivne jer rastvaraju karbonate u kontaktu sa betonom
ili ostalim karbonatnim naslagama.
Vode koje imaju vei sadraj bikarbonata od ravnotenog su takoe nestabilne, jer
izazivaju razlaganje bikarbonata. U prisustvu jona kalcijuma i magnezijuma taloi se
CaCO3 ili MgCO3 to doprinosi stvaranju nepoeljnih taloga i naslaga. Zbog toga je u
pripremi vode i kod korienja vode neophodno da voda bude stabilna i da ne izaziva
nepoeljne promene. Dekarbonizacija (uklanjanje CO2) vode nakon poslednjeg stepena
prerade kod omekavanja vode je prepoznatljiv tretman u tom smislu.
Kalcijum-jon
35
Uobiajeno je da se umesto konkretne baze, reakcija sa bazama predstavlja reakcijom sa

OH-jonima. Pored NaOH moe se u vodu kao baza dodati rastvor KOH ili Ca(OH) 2.
Od svih jona metala, koji su zastupljeni u prirodnim vodama, Ca2+jon gradi CaCO3, i
ima najmanju rastvorljivost. Smatra se da je dovoljno posmatrati ulogu Ca 2+jona i
ravnotee u sistemu CaCO3/H2CO3.
Napomena: MgCO3 je rastvorljiviji od CaCO3. Karbonati jona alkalnih metala (Na+, K+)
su potpuno rastvorljivi. Sr2+ i Ba2+joni grade manje rastvorljive karbonate, ali se ovi
joni nalaze samo u tragovima to je zakljueno na osnovu analiza voda.
Ako se posmatra dodatak Ca(OH)2 u obliku krene vode u vodu koja sadri rastvoren
CO2, dostie se taka u kojoj ima dovoljno karbonatjona da nastaje talog CaCO 3 prema
jednaini:
CO2 + H2O H2CO3
H2CO3 H+ + HCO3-
HCO3- H+ + CO32-
CO32- + Ca2+ CaCO3(s)
U jednom momentu dostie se stanje kada vie ne dolazi do taloenja CaCO 3; time je
postignuto zasienje sa CaCO3. Svako dalje dodavanje krene vode vodilo bi taloenju
samo krea, Ca(OH)2. U prirodnim vodama, stanje zasienja sa CaCO3 ne odvija se
preko uticaja Ca(OH)2, ve preko reakcije CO2 sa CaCO3 to se prikazuje jednainom:
CaCO3 + CO2 + H2O Ca2+ + 2 HCO3-

Sadraj Ca2+jona, koji odgovara ovoj jednaini i spregnut je sa HCO 3- izdvaja se kao
poseban parametar i naziva se karbonatna tvrdoa.
OCENA VODE U POGLEDU ZASIENJA SA CaCO3
Osnovno pravilo kod odreivanje zasienja sa CaCO3 je da voda ne sme da bude

korozivna. U veini sluajeva viak CO2 slui za ocenjivanje korozivnosti vode.
ODREIVANJE AGRESIVNOG CO2 (AGRESIVNE UGLJENE KISELINE)
Agresivna ugljena kiselina odreuje se posredno i zasniva se na odreivanju koliine

bikarbonata pre i posle dodatka meremera u prahu u vodi koja se ispituje. Ako se po
dodatku mermera koliina bikarbonata poveala, onda je prisutna agresivna ugljena
kiselina.
36
2.8 Agresivnost vode - Stabilizacija vode
Dosadanjim naunim dostignuima najvie je razvijena metodologija utvrivanja

agresivnosti prema kalcijum karbonatu pa se u ovom radu ograniava samo na
agresivnost prema materijalima koji sadre CaCO 3. Kalcijum karbonat se sree kod
veine materijala (beton, azbest-cement, kre) koji se primenjuju u izgradnji
vodovodnih sistema, a voda koja nije agresivna prema CaCO 3 nije agresivna ni prema
veini ostalih materijala (liveno gvoe, elik i dr.) pa se ova metodologija moe
smatrati pouzdanom.
Sistem ugljena kiselina, bikarbonati i karbonati (karbonatni sistem) u vodi i

stabilizacija vode
Veina prirodnih voda ima pufersko svojstvo, zahvaljujui ravnotei ugljena kiselina -
bikarbonati. U vodi se odvijaju sledee reakcije:
CO2+H2O H2CO3 = H++HCO3- (1)

HCO3- H++CO32- (2)
H2O H++OH- (3)
Karbonatni sistem u vodi moe se tretirati kao zatvoren termodinamiki sistem, poto
je brzina hemijskih reakcija mnogo vea no brzina razmene CO 2 izmeu vode i
atmosfere.
Poto samo mala frakcija CO2 u vodi prelazi u H2CO3 moe da se da zbir (mol/L) CO 2 i
H2CO3 i na taj nain definie H 2CO3*. Sada se mogu napisati izrazi za konstante
ravnotee karbonatnog sistema u vodi sa:
H HCO

3

K1 (4)
H 2 CO 3
*

K2
H CO

3
2
(5)
HCO 3

K w H OH (6)
Jednaine (4), (5) i (6) su napisane pod pretpostavkom da je sistem koji sadri
karbonatne komponente u teorijskoj ravnotei, pa su konstante K 1, K2 i Kw
37
termodinamike konstante ravnotee. Veina prirodnih sistema ima manji stepen

razblaenja od idealnog rastvora, pa je stvarna aktivnost jona manja od njihove
koncentracije, zbog meusobnog sadejstva svih prisutnih jonova. Zbog toga se u
jednainama umesto analitikih koncentracija moraju staviti aktivnosti. Uvodei
korekciju aktivnosti u jednaine (4), (5) i (6) dobija se:
K1
m H m HCO 3 (7)
H 2 CO 3*
K 1 H HCO 3
K 1 2

(8)
m
H 2CO 3*
K2
m H d CO 32 (9)

m HCO 3
K 2
K 2 H CO 3
2
(10)

d HCO 3
K w m H m OH (11)
Kw
2 H OH

K w (12)
m
gde je m koeficijent aktivnosti jednovalentnog jona a d koeficijent aktivnosti

dvovalentnog jona. Koeficijenti aktivnosti su po formuli Daviesa.
I
log AZ 2 0,2 I (13)
1 I
gde je koeficijent aktivnosti sa indeksima m, d i t koji reprezentuju apsolutnu vrednost

valence jonova koji su od interesa, tj. m za jednovalentne jonove, d za dvovalentne
jonove i t za trovalentne jonove.
Z je valenca jona koji se posmatra.

A=1,82.106 (DT)-3/2 (14)
T - temperatura rastvora u stepenima Kelvina (oK)

D - dielektrina konstanta vode D=78,3
38
I je jonska jaina rastvora uzimajui u obzir sve prisutne jone (mol/l).
1t
I Ci Zi 2 (15)
21
Ci - analitika koncentracija i-te supstance
Zi - valenca i-te supstance
U daljem radu korien je Langelier-ov (1936) izraz za jonsku jainu:
I = (2,5.10-5) (USO) (16)
gde je: USO - ukupni suvi ostatak (mg/l).
U izrazima (8), (10) i (12) indeks prim oznaava da su termodinamike konstante

korigovane zbog temperature i jonske jaine. Potrebno je znati da je pH mera aktivnosti
vodoninog jona, tj.:
pH = -log m H+) (16)
odnosno
10 pH
H

m
(17)
Termodinamike konstante ravnotee su zavisne od temperature i za njihovo

izraunavanje mogu se koristiti izrazi:
17052
pK 1 215,2 logT 0,12675T 545,56 (18)
T
2902,39
pK 2 0,02379T 6,498 (19)
T
4787,3
pK w 71321
, logT 0,010365T 22,801 (20)
T
gde je: T - temperatura rastvora u Kelvinovim stepenima.
Za poznavanje karbonatnog sistema u vodi potrebno je poznavati koncentracije: H 2CO3,

HCO3-, CO32-, OH-, H+. Dakle, pet nezavisnih jednaina je potrebno da bi se sraunale
komponente. To su tri jednaine: (8), (10) i (12). etvrta je poznata iz merenja pH
vrednosti - jednaina (17). Peta jednaina dobija se merenjem koncentracije neke od
komponenti karbonatnog sistema. Najee, to je alkalnost.
39
Ukupna alkalnost je definisana kao broj molova vodonik jona potrebnih da provedu
jedan litar rastvora u ekvivalentni rastvor ugljene kiseline (Loewenthaal i Marais, 1976).
Pod pretpostavkom da je alkalnost nastala zbog prisustva jake baze u rastvoru ugljene
kiseline, vai:
Alk e CO 32 e HCO 3 e OH e H e (21)
Pretvarajui ekvivalente u mole (jednovalentni joni su numeriki ekvivalentni, izraeni

kao moli ili kao ekvivalenti, dok je kod dvovalentnih jona odnos ekvivalent/mol jednak
2/1), moe se napisati kao:

2 Alk 2 CO 32 HCO 3 OH H (22)
ili
Alk CO 32 1 2 HCO 3 1 2 OH 1 2 H (23)
gde su sve koncentracije u mol/litar.
Merenje pH vrednosti i alkalnosti omoguuje da se odrede koncentracije H2CO3, HCO3-

i CO32-. Na raspolaganju su jednaine (10) i modifikovana jednaina (8).

K 2 HCO 3
CO 3
2
H
(24)
H HCO

H CO
2 3
*

K 1
3
(25)
Zamenjujui jednainu (24) u jednaini (23) i reavajui bikarbonate, dobija se:
2 Alk OH H
HCO 3

K 2 (26)
1
H
Slino se mogu reiti jednaine po CO32- i H2CO3.
2 Alk OH H
CO 2
3

2
H (27)
K 2
40
2 Alk OH H
H 2 CO 3
*
2K K K (28)
1 2 2 1
H H
Stabilnost Vode
Stabilnom vodom smatramo vodu koja ne pokazuje niti tenju za istaloavanjem CaCO 3
niti korozivnost. U proizvodnji vode (za pie) tei se da voda stvori tanak film CaCO 3
unutar cevi distributivnog sistema. Da bi bio efikasan ovaj film se mora kontrolisati,
inae bi preveliko istaloavanje na cevima dovelo do drastinog smanjenja propusne
moi cevovoda.
Ako je voda presaturisana sa CaCO 3 doi e do istaloavanja CaCO 3. S druge strane,

kad je voda nezasiena sa CaCO3, ona e rastvoriti vrst CaCO3. Izraz za konstantu
proizvoda rastvorljivosti CaCO3 je:
Ks
K s
d 2
Ca2 CO 32 (29)
Prema jednaini (27) CO32- se moe izraziti sa:
1 1
Alk OH H
CO
3
2 2
H
2
(30)
1
K 2
odnosno
CO 2

K 2 2 Alk OH H
3
2K 2 (31)
H H 1

Ako (31) uvrstimo u (29) dobija se:

K s Ca 2

K 2 2 Alk OH H s
(32)
2K
H s H 2 1
s
gde indeks s oznaava da se radi o ravnotenoj koncentraciji H+ jona.
Jednaina (32) izraava zavisnost rastvorljivosti CaCO3 od pH i ukazuje da e se

rastvorljivost poveati sa smanjenjem pH.
41
Preureujui jednainu (32) i nakon logaritmovanja dobija se:
log H
s
log K s log K 2 log Ca2 log 2 A lk OH

s
H
s
2K
log 2
1

H
s

(33)
Kako je
pHs = -log m H+s
pK's = -logK's
pK'2 = -logK'2
pCa2+ = -log Ca+2
jednaina (33) postaje:

pH s pK 2 pCa2 pK s log 2 Alk OH s H s
2K (34)
log 1 log m
2
H s
Koristei jednainu (34) pH pri saturaciji se moe sraunati za svaku vodu sa odreenim
sadrajem Ca2+ i alkalnosti. Izraz (34) se moe pojednostaviti poto su Loewenthal i
Marais (1976) zakljuili da su u opsegu pH izmeu 6,5 i 9,5 lanovi H+s i OH-s u
izrazu 2Alk-OH-s+H+s zanemarljivi i da je izraz 2K' 2/H+s u izrazu
2K'2/H+s+1 zanemarljiv, pa u tom opsegu pH jednaina (34) postaje:

pH s pK 2 pCa2 pK s log 2 Alk log m (35)
Poto pH veine prirodnih voda pada u opseg od 6,5 do 9,5, jednaina (35) se obino
koristi za proraun pHs.
Loewenthal i Marais (1976) su izveli izraz za raunanje pK s za CaCO3 u zavisnosti od

temperature t (oC).
pKs=0,01183 t+8,03 (36)
Ukoliko je stvarno pH manje od pHs voda e biti agresivna prema CaCO 3. Kontrolni
parametar je Langelier-ov indeks LI.
LI = pH-pHs (37)
LI<0 - voda je agresivna prema CaCO3
42
LI>0 - voda ima tendenciju istaloavanja CaCO3
Stabilizacija vode podrazumeva dovoenje vode u ravnoteno stanje. Mogue je

dodavanje kiseline (HCl, H2SO4), baza (Ca(OH)2, NaOH), aerisanje (desorpcija CO2) ili
uduvavanje CO2. Koliine se odreuju tako da LI bude izmeu 0,0 i 0,5 (Schippers,
1981).
PRIMERI
A) Izraunavanja doza hemikalija za stabilizaciju vode
Matematiki model za odreivanje doza hemikalija za stabilizaciju vode napravljen na Graevinskom

fakultetu u Beogradu tretira karbonatni sistem u vodi kao zatvoren termodinamiki sistem, poto je brzina
hemijskih reakcija mnogo vea nego brzina razmene CO2 izmeu vode i vazduha. Uobiajna mera
agresivnosti, odnosno tendencija iztaloavanja CaCO3 je Langelierov indeks stabilnosti (LI) (literatura 1).
Smatra se da je voda stabilnija ako je LI izmeu 0 i 0,5. Baza matematikog modela je potprogram za
izraunavanje LI indeksa. U matematikom modelu se prvo izrauna LI indeks za sirovu vodu i
komponente karbonatnog sistema u vodi. U zavisnosti od dobijenog rezultata za LI indeks, u sluaju da je
voda nestabilna, odreuje se da li je vodi potrebno dodavati kiselinu ili bazu. Doze kiseline ili baze se
dobijaju iterativnim postupkom. Pri tome se u svakoj iteraciji raunaju karbonatne komponente (literatura
2) i LI indeks. Postupak se zavrava kada LI indeks dostigne vrednost izmeu 0 i 0,5. U sluaju da samo
dodavanje baze dovede do prekoraenja dozvoljenog pH (8,5), zajedno sa dozom baze model odreuje i
dozu CO2.
Ulazni podaci su: ukupni suvi ostatak, temperatura vode, pH, alkalnost, koncentracija kalcijuma u vodi
koju elimo da stabilizujemo. U ovom modelu koriene su sledee hemikalije: kre, natrijum hidroksid,
natrijum karbonat, natrijum bikarbonat, ugljen dioksid, hlorovodonina i sumporna kiselina. Komponente
karbonatnog sistema u vodi iju ravnoteu popravljamo reaaguju sa navedenim hemikalijama na sledei
nain:
Ca(OH)2 + 2CO2 Ca(HCO3)2 (38)
NaOH + CO2 NaHCO3 (39)
Na2CO3 + H2O + CO2 2NaHCO3 (40)
HCl + HCO3- H2O + CO2 + Cl- (41)
H2SO4 + 2HCO3- 2H2O + 2CO2 + SO42- (42)
Dodavanje natrijum bikarbonata i ugljen dioksida direktno poveava koncentraciju bikarbonatnog jona i
ugljen dioksida respektivno. U iterativnom postupku za malu dozu hemikalije (korak iteracije), svaki put
se raunaju karbonatne komponente korigovane stehiometrijskim proraunom iz jednaina 38 do 42.
U sluaju dodavanja baze, ako doe do potronje prisutnog CO 2, matematiki model odreuje i dozu
simultanog dodavanja CO2. Isto vai i za sluaj prekoraenja zahtevane vrednosti pH. Iterativni postupak
se zavrava kada LI indeks dostigne vrednost izmeu 0,0 i 0,5 ili ako pH pree zahtevanu vrednost (pH
manje od 8,5 po Pravilniku o kvalitetu vode za pie).
PRIMERI REZULTATA
43
ULAZNI PODACI O KVALITETU VODE IZ AKUMULACIJE ZLATIBOR

TDS (mg/l) ............................................................. 128,0000
Temp. (oC) ............................................................. 8,0000
pH ............................................................................ 7,7100
Alkalinity (mmol/l) ................................................ 0,7500
Ca+2 (mmol/l) ........................................................ 0,0715
HCO3 (mmol/l) ....................................................... 1,4942
CO3 (mmol/l) .......................................................... 0,0029
H2CO3 (mmol/l) ...................................................... 0,0847
pHs ........................................................................... 9,5074
LI ............................................................................. -1,7974
Voda je agresivna
DOZE I RAUNSKI REZULTATI PRI STABILIZACIJI SA CA(OH)2
Doza Ca(OH)2 (mmol/l) ......................................... 0,3800

Doza CO2 (mmol/l) ................................................ 0,7600
TDSr (mg/l) ............................................................ 189,5601
pHr ........................................................................... 8,5012
HCO3r (mmol/l) ...................................................... 2,2048
CO3r (mmol/l) ......................................................... 0,0272
H2CO3r (mmol/l) ..................................................... 0,01199
pHsr .......................................................................... 8,5392
LIr ............................................................................ -0,0379
ULAZNI PODACI O KVALITETU VODE POSLE PREIAVANJA VODE IZ AKU-

MULACIJE ZLATIBOR KOAGULACIJOM SA 150 mg/l ALUMINIJUM SULFATA
TDS (mg/l) ............................................................. 127,0000

Temp. (oC) ............................................................. 9,0000
pH ............................................................................ 5,6600
Ca+2 (mmol/l) ........................................................ 0,0715
HCO3 (mmol/l) ....................................................... 0,3023
CO3 (mmol/l) .......................................................... 0,0000
H2CO3 (mmol/l) ...................................................... 1,8799
pHs ........................................................................... 10,1803
LI ............................................................................. -4,5203
Voda je agresivna
Doza Ca(OH)2 (mmol/l) ......................................... 0,9200

Doza CO2 (mmol/l) ................................................ 1,8400
TDSr (mg/l) ............................................................ 276,0402
pHr ........................................................................... 8,1488
HCO3r (mmol/l) ...................................................... 2,1147
44
CO3r (mmol/l) ......................................................... 0,0125

H2CO3r (mmol/l) ..................................................... 0,0415
pHsr .......................................................................... 8,0996
LIr ............................................................................ 0,0492
ULAZNI PODACI O KVALITETU VODE IZ AKUMULACIJE GRUA
TDS (mg/l) ............................................................. 270,0000

Temp. (oC) ............................................................. 8,0000
pH ............................................................................ 7,8700
Ca+2 (mmol/l) ........................................................ 1,0220
Hco3 (mmol/l) ......................................................... 3,2801
CO3 (mmol/l) .......................................................... 0,0099
H2CO3 (mmol/l) ...................................................... 0,1251
pHs ........................................................................... 8,0692
LI ............................................................................. -0,1992
Voda je agresivna
Doza Ca(OH)2 (mmol/l) ......................................... 0,0200

Doza CO2 (mmol/l) ................................................ 0,0000
TDSr (mg/l) ............................................................ 273,2400
pHr ........................................................................... 8,0838
HCO3r (mmol/l) ...................................................... 3,3071
CO3r (mmol/l) ......................................................... 0,0163
H2CO3r (mmol/l) ..................................................... 0,0771
pHsr .......................................................................... 8,0567
LIr ............................................................................ 0,0271
B) Istaloavanje kalcijum karbonata
U vodovodnom sistemu je dolo do istaloavanja kalcijum karbonata pa je proticajni

profil cevovoda smanjen, to je prikazano na narednoj slici.
45
Slika 2.19. Primer istaloavanja kalcijum karboanta u cevi
2.9 Tvrdoa vode
Tvrdoa vode je jedan od vanijih parametara sa aspekta kvaliteta vode. Tvrdoa vode
potie od rastvorenih soli kalcijuma (Ca2+) i magnezijuma (Mg2+). Joni kalcijuma i
magnezijuma u prirodnim vodama nalaze se u ravnotei sa bikarbonatima, sulfatima i
hloridima. Tvrdoa vode se izraava kao sadraj CaCO3 u mg/L vode ili u stepenima ().
Ova karakteristika vode izdvojena je kao posebna kategorija jer je usko povezana sa
izdvajanjem teko rastvornih karbonata iz vode i stvaranjem naslaga, to ima uticaja na
tehnoloke procese u industriji.
Razlikuju se karbonatna (KT) i nekarbonatna (NT) tvrdoa vode, kao i prolazna i stalna
tvrdoa, to je prikazano u tabeli 2.3
Tabela 2.3 Tipovi tvrdoe

UKUPNA TVRDOA PROLAZNA TVRDOA STALNA TVRDOA
(UT) (PT) (ST)
KARBONATNA TVRDOA
(KT) Ca(HCO3)2, Mg(HCO3)2
NEKARBONATNA CaSO4, CaCl2,

TVRDOA (NT) MgSO4, MgCl2
46
KT predstavlja sadraj Ca2+ i Mg2+-jona koji su u ravnotei sa HCO3--jonima. KT vode

naziva se i prolazna tvrdoa vode (PT), jer se pri duem zagrevanju vode uklanja, usled
izdvajanja teko rastvornih karbonata:
Ca2+ + 2HCO3- CaCO3(s) + H2O + CO2

Mg2+ + 2HCO3- MgCO3(s) + H2O + CO2
NT predstavlja sadraj Ca2+ i Mg2+-jona u ravnotei sa svim drugim anjonima u vodi.

NT potie od soli kalcijuma i magnezijuma kao to su: CaCl 2, MgCl2, CaSO4, MgSO4,
Ca(NO3)2, Mg(NO3)2,CaSiO3, MgSiO3 i dr. Posle kuvanja vode i izdvajanja teko
rastvornih karbonata, u vodi preostaje minimalna koliina Ca 2+ i Mg2+-jona koji su u
ravnotei sa drugim anjonima koji ine stalnu tvrdou (ST) vode, pa NT predstavlja ST.
Ukupna tvrdoa (UT), jednaka je zbiru karbonatne i nekarbonatne tvrdoe:
UT = KT + NT,
odnosno zbiru prolazne i stalne tvrdoe: UT = PT + ST
Zastarele jedinice za tvrdou
U praksi i literaturi sreu se jedinice kao to su stepeni tvrdoe: nemaki, francuski i

engleski stepeni. Najee je korien nemaki stepen, odH, koji predstavlja sadraj od
10 mg CaO u 1 L vode (ili 7,19 mg MgO u 1 L vode.) Stepeni tvrdoe nisu vie
dozvoljene jedinice.
Omekavanje vode
Vrlo est zadatak svih inenjera koji se bave vodama je omekavanje vode.
Omekavanje je proces pod kojim se podrazumeva uklanjanje Ca2+ i Mg2+-jona iz vode
razliitim fiziko-hemijskim postupcima. Izmeu ostalog, omekavanje se vri
dodatkom krea, Ca(OH)2, pri emu se iz vode uklanjaju Ca2+, Mg2+ i HCO3- joni, to se
moe prikazati sledeom jednainom:
2Ca2+ + Mg2+ + 2HCO3- + 4OH- 2CaCO3(s) + Mg(OH)2(s) + 2H2O
Eksperimentalno se odreuju UT i sadraj Ca2+jona.
Raunski se moe odrediti sadraj Mg2+jona i ST.
Odreivanje ukupne tvrdoe vode
47
Prema ukupnoj tvrdoi voda se klasifikuje kao to je prikazano u tabeli 2.4.
Tabela 2.4 Klasifikacija vode prema tvrdoi

OCENA TVRDOE VODE TVRDOA, mg CaCO3/L
meka <70
umereno tvrda 70-150
tvrda 150-200
vrlo tvrda >200
Tvrdoa vode se izraava u mg CaCO3/dm3 vode ili u stepenima ()

Nemakim 1 dH=10 mg CaO/dm3 vode
Francuskim 1 French Deg.=10 mg CaCO3/ dm3 vode
Engleskim 1 English Deg.= 14,3 mg CaCO3/ dm3 vode
Pretvaranje jednih stepena u druge moe se izvesti pomou sledee tablice
Tabela 2.5 Pretvaranje stepena tvrdoe

IZNOSI
MERA mg engleski franscuski nemaki
TVRDOE CaCO3/ stepeni stepeni stepeni
dm3 (dH)
3
mg CaCO3/dm 1,00 0,07 0,10 0,056
1 engleski 14,30 1,00 1,43 0,08
1 francuski 10,00 0,70 1,00 0,56
1 nemaki 17,90 1,25 1,79 1,00
2.10 Sadraj hlorida i gvoa u vodi
Hloridi (Cl-)
Skoro sve vode u prirodi, kao i otpadne vode, sadre hlorid-jone. Voda za pie sadri do
30 mg/L hlorida. Sa higijenskog gledita voda za pie ne treba da sadri vie od 200
mg/L vode. Ukoliko je koncentracija vea, voda ima slan ukus, naroito ako voda
sadri i dosta natrijum-jona.
Granine vrednosti
48
Prema direktivi EU hloridi nisu definisani (Directive 98/83/EC), a prema naem

Pravilniku u vodi za pie propisana je granica od 200 mg/L. Granica podnoljivog
ukusa u vodi za pie je 250 mg/L.
Metode odreivanja
Hlorid-joni se mogu odrediti: Morovim postupkom, titracijom pomou iva(II)-nitrata,
potenciometrijskom titracijom pomou AgNO3 i jonskom hromatografijom.
Gvoe (Fe2+, Fe3+)

U toku obrade i pripreme vode za pie joni gvoa (posupkom deferizacije) i mangana
(postupkom demanganizacije) se moraju ukloniti, jer njihovo prisustvo u vodi izaziva
organoleptike probleme, kao to su gorko-sladunjav i opor ukus, kao i promene na
veu (fleke pri pranju sa vodom kod koje je sadraj gvoa povean).
Granine vrednosti
Po preporuci EU granina vrednost za gvoe iznosi 200 g/L, u vodi za pie. Prema
domaem pravilniku maksimalna koncentracija gvoa iznosi 300 g/L.
Metode odreivanja
Joni gvoa se mogu odrediti: plamenom atomskom apsorpcionom spektrometrijskom
metodom (AAS), spektrofotometrijskom metodom sa 1,10-fenantrolinom,
kolorimetrijskim postupkom sa 1,10-fenantrolinom i kolorimetrijskom metodom sa
kalijum-rodanidom.
2.11 Sadraj sulfata
Sulfati su prisutni praktino u svim prirodnim vodama. Pored uticaja na ljudsko

zdravlje, ograniavanje sadraja sulfata je od zanaaja ako se voda koristi za spravljanje
betona i cementnog maltera (spreavanje tzv. sulfatne korozije betona).
Granine vrednosti
Po preporuci EU (Directive 98/83/EC) i po domaoj regulativi sulfati su u vodi za pie
ogranieni na 250 mg/L.
Metode odreivanja
Metode za odreivanje sulfata zasnovane su na slaboj rastvorljivosti BaSO 4. Mogu biti
gravimetrijske, volumetrijske (titracija rastvorom Ba(ClO4)2), fizike (merenje mutnoe
posle dodavanja BaCl2).
49
2.12 Azotna jedinjenja u vodi: amonijak (NH3), nitrati (NO3-) i nitriti

(NO2-)
Amonijak pripada grupi azotovih jedinjenja. Pored amonijaka, od jedinjenja azota, u

vodi se nalaze nitriti i nitrati, koji u klasinoj higijensko-hemijskoj analizi vode za
pie slue kao indikatori hemijskog zagaenja vode. Poreklo azotnih materija u vodi
moe biti iz nekoliko izvora iz atmosfere, kao proizvod raspadanja organskih materija
ili iz azotnih vetakih ubriva. Do raspadanja organskih materija moe doi pod
dejstvom bakterija ili pod uticajem hemijskih reakcija.
Granine vrednosti
Po preporuci EU (EU Directive od 3.11.1998.) granina vrednost za nitrate iznosi 50
mg/L, a za nitrite 0,1 mg/L. Granina vrednost za nitrate (NO 3-) po domaoj regulativi
iznosi 50 mg/L, za nitrite (NO2-) iznosi 0,03 mg/L, a za amonijak (NH3) 0,1 mg/L (za
vodovode do 5000 ES).
2.13 Provera tanosti rezultata hemijske analize vode
Kontrola kvaliteta rezultata analize
Za tano razumevanje analize vode, za pravilnu ocenu i klasifikaciju vode potrebno je

dobro poznavanje hemijskih procesa i analitikih metoda, kao i promena koje su
mogue u uzorku i posledica koje one imaju na kvalitet vode. Promene koje se odvijaju
utiu na rezultat, a mogue su u svim fazama analize, od uzorkovanja, pripreme uzorka,
uvanja analize i izvoenja analize.
Hemijske promene, odnosno reakcije koje se odvijaju u vodi su:

reakcije rastvaranja i taloenja,
oksido-redukcione reakcije,
reakcije jonske izmene,
reakcije neutralizacije, rekacije sorpcije.
Dakle, retko kad vodu i sve reakcije koje se deavaju u njoj moemo posmatrati
izolovano od okoline. Provera tanosti uraene analize izvodi se na osnovu kriterijuma
prihvatljivosti kontrole kvaliteta. Za to postoji nekoliko naina. Jedan od njih je:
proraun ukupnih rastvorenih materija za koje rezultat treba da se sloi sa
sledeim zbirom (mg/L):
50
ukupne rastvorene materije = 0,6 (alkalitet)+Na+K+Ca+Mg+Cl+SO4+SiO3+(NO3-

N)+F.
Ako je izmerena koncentracija vea od izraunate, moe biti da znaajan doprinos nekih
komponenti nije uzet u obzir pri izraunavanju. Ako je ta razlika vea od 20 %
potrebno je uzeti nove podatke koji se koriste u raunu. Drugi postupak provere
tanosti analize vode su:
odnos ukupnih rastvorenih materija (mg/L) i provodljivosti (S/cm) treba da
bude u opsegu od 0,55 do 0,7. Ako to nije sluaj, potrebno je ponoviti merenje.
Trei postupak je:

ravnotea katjona i anjona u vodi.
Za svaku vodu vai da je elektroneutralna, pa se moe za prirodne vode pisati:
2 [Ca2+]+2 [Mg2+]+[K+]+[Na+]+[NH4+]+[Mg2+]+2[Fe2+]+2[Mn2+]=[Cl-]+[NO3-]+
2[SO42-]+x[PO43-]
pri emu simboli u zagradama predstavljaju molarne koncentracije. Silicijumova

kiselina nije uzeta u obzir u jonskom bilansu, jer je u prirodi nedisosovana. Kod
fosforne kiseline u zavisnosti od pH postoji razliita zastupljenost pojedinih anjona, pa
se u zavisnosti od pH uzima razliita vrednost x. Odstupanja do 5 % se toleriu u
raunu jonske ravnotee, a kod slabo mineralizovane vode i do 10 %, a uvek treba
voditi rauna i o uticaju kompleksnih jedinjenja na jonsku ravnoteu.
U tano uraenoj analizi vode zbir koncentracija anjona jednak je zbiru koncentracija
katjona:
anjona = katjona
sa doputenim odstupanjem 2 %. Obe sume izraavaju se u meq/L.
Prema standardnim metodama za analizu voda i otpadnih voda definisani su kriterijumi

prihvatljivosti za razlike koje se dobijaju (%) izmeu zbira anjona i katjona.
relacija izmeu provodljivosti i ukupnih katjona i anjona treba da za izraunate
ukupne vrednosti katjona ili anjona (izraene u meq/L) i pomnoena sa 100,
budu blizu izmerene vrednosti za provodljivost (izraena u S/cm). U
suprotnom potrebno je ponoviti analizu.
relacija izmeu ukupne tvrdoe i vrednosti za kalcijum i magnezijum.
relacije izmeu razliitih formi azota.
relacije izmeu razliitih formi fosfora.
51
ZADACI IZ KONTROLE KVALITETA REZULTATA ANALIZE VODE
1. Rezultati analize prirodne vode prikazani su u tabeli 7.3.
KATJONI c(mmol/L) ANJONI c(mmol/L)

2+ -
Ca 1,525 HCO3 3,600
Mg2+ 0,565 SO42- 0,485
Na+ 0,900 Cl- 0,510
Koje soli su rastvorene u vodi? Izraunati koncentracije soli u meq/L i u mmol/L!
Reenje:
Ovo je primer gde je poznavanje normalne koncentracije izuzetno korisno! Koncentracije razliitih
supstanci mogu se sabirati samo ako se uvai njihov razliit hemizam, a to je mogue jedino preko
ekvivalenata, odnosno normalnih koncentracija. Zbir normalnih koncentracija katjona u vodenom
rastvoru (izraenih u eq/L ili meq/L, kao u ovom sluaju) mora da bude jednaka zbiru normalnih
koncentracija anjona. Normalne koncentracije ukazuju na povezanost koncentracija katjona i anjona,
odnosno njihovo poreklo iz soli!
Za jednovalentne jone: E =M; c(meq/L) = c(mmol/L)

Za dvovalentne jone: E =M/2; c(meq/L) = 2c(mmol/L)
Sledi:
KATJONI c(meq/L) ANJONI c(meq/L)
Ca2+ 3,050 HCO3- 3,600
Mg2+ 1,130 SO42- 0,970
Na+ 0,900 Cl- 0,510
katjona 5,080 anjona 5,080
Kombinacijom jona, na ta ukazuju odnosi ekvivalenata moe se sagledati da

su rastvorene soli prikazane u tabeli:
SOLI c(meq/L) c(mmol/L)
Ca(HCO3)2 3,050 1,525
Mg(HCO3)2 0,550 0,275
MgSO4 0,580 0,290
Na2SO4 0,390 0,195
NaCl 0,510 0,510
2. Rezultati analize prirodne vode prikazani su u tabeli 7.4.

KOMPONENTA c(mg/L) KOMPONENTA c(mg/L)
Ca2+ 36,0 HCO3- 150
Mg2+ 10,0 SO42- 5,0
Na+ 4,60 Cl- 13,0
K+ 0,800 NO3- 0,800
SiO2 18,0 Fe2O3 0,400
Izraunati koncentracije svih komponenti u: a) meq/L, b) mmol/L.
Reenje:
Za jednovalentne jone: E = M; c(meq/L) = c(mmol/L)
52
Za dvovalentne jone: E =M/2; c(meq/L) = 2c(mmol/L)

M
Za jedinjenja: E =
valentnost metala broj metala
M (SiO 2 )
Za SiO2: E = c(meq/L)= 4c(mmol/L)
4
M (Fe 2 O 3 )
Za Fe2O3: E= c(meq/L)= 6c(mmol/L)
3 2
Sledi:
PARAMETAR c PARAMETAR c
(meq/L) (mmol/L) (meq/L) (mmol/ L)
Ca2+ 1,80 0,900 HCO3- 2,46 2,46
Mg2+ 0,820 0,410 SO42- 0,104 0,0520
Na+ 0,200 0,200 Cl- 0,370 0,370
K+ 0,0200 0,0200 NO3- 0,0100 0,0100
katjona 2,84 - anjona 2,94
SiO2 1,20 0,300 Fe2O3 0,0150 0,00250
Rezultat merenja ukljuuje greku odreivanja, to je uoeno kroz proveru: katjona anjona!
3. Analizom jedne vode dobijeni su rezultati prikazani u tabeli 7.5.
Parametar, jedinica Izmerena vrednost

Temperatura, C 6,0
Suspendovane materije, mg/L 7,0
pH vrednost 6,5
Nitrati (N2O5), mg/L 6,7
Nitriti (N2O3), mg/L 0,2
Amonijak (NH3), mg/L nema
Hloridi (Cl-), mg/L 12,0
Utroak KMnO4, mg/L 16,6
Suvi ostatak, mg/L 299,0
Gvoe (Fe), mg/L 0,5
Ukupna tvrdoa, dH 10,8
m-Alkalitet, mg/L 215,0
Rastvoreni kiseonik (O2), mg/L 11,1
Silikati (SiO2), mg/L 10,0
Fosfati (PO43-), mg/L 1,0
Sulfati (SO42-), mg/L 16,9
Mangan (Mn), mg/L nema
El.provodljivost na 25 C, S 550
Ca tvrdoa, dH 8,8
Iz navedenih podataka, i poreenjem sa odgovarajuim propisima, izvesti zakljuak o:

primenljivosti analizirane vode za pie,
potpunosti analize, i
tanosti analize.
Reenje:
Parametar Jedinica Izmerena vrednost U pravilniku Potrebno
preiavanje
53
Temperatura C 6,0 / NE
Suspendovane
mg/L SiO2 7,0 10 NE
materije
pH 6,9 6,8-8,5 NE
Utroak KMnO4 mg/L 16,6 12,0 DA
Suvi ostatak mg/L 299,0 1000 NE
Rastvoreni kiseonik
mg/L 11,1 / NE
(O2)
Silikati (SiO2) mg/L SiO2 10,0 / NE
mg/L N2O5 6,70
mg/L NO3- 3,85
Nitrati (NO3-) mg/L N 0,87 50,0 NE
me/L 0,062
S 4,42
0,2
mg/L N2O3
0,121
mg/L NO2-
0,037
Nitriti (NO2-) mg/L N DA
0,003 0,03
me/L
S
zanemarljiva
mg/L Cl- 12,0
me/L 0,34
Hloridi (Cl-) 200,0 NE
S 25,68
mg/L SO42- 16,9
me/L 0,528
Sulfati (SO42-) 250,0 NE
S 26,3
mg/L CaCO3 215,0
mg/L HCO3- 262,3
m-Alkalitet me/L 4,3 / NE
S 187,5
mg/L PO43- 1,0
me/L 0,032
Fosfati (PO43-) / NE
S zanemarljivo
Ukupna tvrdoa dH / NE
dH 8,8
mg/L Ca2+ 63,01
Ca tvrdoa me/L 3,14 / NE
S 163,8
mg/L Mg2+ 8,71
me/L 0,716
Mg tvrdoa / NE
S 33,26
mg/L Fe3+ 0,5
me/L 0,027 0,3
Gvoe (Fe) DA
S zanemarljiva
Mangan (Mn) mg/L Mn2+ 0 0,005 NE
54
Amonijak (NH3) mg/L NH3+ 0 0,1 NE
Reenje:
anjona = 5,090 me/L katjona=3,883 me/L
el.provodljivost merena= 550 S el.provodljivost raunska = 440,69 S
Odgovori:
Voda nije za pie-videti tabelu.
Analiza nije potpuna. Potrebno je odrediti jo neke katjone u vodi!
O tanosti se ne moe dati komentar jer analiza nije potpuna!
Napomene:
M1
Za pretvaranje jedinice koncentracije koristiti faktor: F= , gde je:
M2
M1-molekulska masa hemijske vrste u kojoj se eli izraziti koncentracija,
M2-molekulska masa hemijske vrste u kojoj je izraena koncentracija.
c2=Fc1
Raunska el. provodljivost dobija se tako to se faktor za svaki jon pomnoi sa koncentracijom
(u mg/L) i sve sabere.
Raunska provodljivost
Parametar Faktor (F) rauna se kao mg/L F= S po
mg/L
KATJONI (+)
Kalcijum, Ca2+ 2,60
2+
Magnezijum, Mg 3,82
Kalijum, K+ 1,84
+
Natrijum, Na 2,13
ANJONI (-)
Bikarbonati, HCO3- 0,715
2-
Sulfati, SO4 1,54
Hloridi, Cl- 2,14
-
Nitrati, NO 3
1,15
2.14 Sadraj aktivnog i rezidualnog hlora u vodi
Odreivanja hlora na HACH kolorimetru

Opis metode: Hlor u vodi moe biti prisutan kao slobodan i kao vezan. I slobodni i
vezani hlor mogu biti istovremeno prisutni u istom uzorku vode i odreuju se kao
ukupni hlor. Slobodan hlor predstavljaju hipohlorasta kiselina, hipohloritni jon i
molekulski hlor. Vezani hlor ine hlorna jedinjenja, a najee su prisutni
monohloramini, dihloramini, azot-trihlorid i drugi derivati hlora.
55
U reagensu za odreivanje hlora dolazi do reakcije izmeu hlora i trijodid-jona (I 3-).

Oksiduje se trijodid jon do joda (I 2). Jod i slobodni hlor reaguju sa DPD (N,N-dietil-p-
fenilendiamin) i nastaje crveni rastvor. Intenzitet boje rastvora odgovara ukupnoj
koncentraciji hlora. Da bi se odredila koncentracija vezanog hlora, potrebno je
analizirati i odrediti slobodni i ukupni hlor. Razlika izmeu vrednosti dobijene za
ukupni i slobodni hlor predstavlja vezani hlor.
2.15 Rastvoreni kiseonik
Iako molekuli vode sadre atom kiseonika, to nije oblik kiseonika koji je neophodan za
ivot organizama u vodi. Kao i kopnenim ivotinjama, ribama i ostalim vodenim
organizmima potreban je kiseonik da bi ivele. Kao to voda prolazi kroz krge,
mikroskopski mehurovi kiseonika u vodi (rastvorenog kiseonika) transferuju se u krv.
Kao i za ostale procese difuzije gasa, transfer je mogu iznad odreene granine
koncentracije. Kiseonik je potreban i za razvoj algi i svih makrofita, kao i za mnoge
hemijske reakcije koje su bitne za funkcionisanje ivog sveta u vodi.
Obzirom da je neophodan za ivot u vodenoj sredini i da odreuje kvalitet vode,

kiseonik je najvaniji rastvoreni gas u vodi. Rastvoreni kiseonik se najee izraava
kao sadraj O2 u mg/L. Maksimalna koncentracija rastvorenog kiseonika u vodi
(rastvorljivist kiseonika) obrnuto je propocionalna temperaturi vode.
Aeracija (unoenje kisonika iz atmosfere u vodu) je jedan od najvanijih procesa koji se

odvijaju u prirodnim povrpinskim vodama. Dospevanjem mrtve organske materije
(detriusa) u akvatinu sredinu aktivira se niz biolokih aktivnosti bakterija i gljivica koje
za svoj rad troe rastvoren kiseonik, koje dovode do pretvaranja mrtve organske
materije u konane, mineralne proizvode. Utroeni kiseonik se nadoknauje procesom
aeracije, odnosno unoenjem kiseonika iz vazduha. Efekat aeracije zavisi od toga koliko
je snano turbulentno kretanje izmeu povrine vode i atmosfere i od veliine deficita
rastvorenog kiseonika.
Aracija i biohemijska potronja kiseonika kao dve osnovne reakcije koje se deavaju u
toku procesa samopreiavanja predstavljaju osnov za odreivanje prostorne i
vremenske raspodele rastvorenog kiseonika, odnosno bilansa kiseonika. Rezultanta
procesa aeracije (poveanje rastvorenog kiseonika u vodi) i deoksigenacije (smanjenje
rastvorenog kiseonika u vodi) predstavlja realni sadraj rastvorenog kiseonika du celog
vodotoka. Na slici 2.20 prikazana je kriva rasporedan rastvorenog kiseonika u
vodotoku.
56
Slika 2.20 Kriva rastvorenog kiseonika u prirodnoj vodi
Kiseonik dospeva u vodu apsorpcijom iz atmosfere ili kao proizvod fotosinteze pri
razmnoavanju vodenih algi. Rastoreni kiseonik se troi za disanje (respiracija)
akvatinih blijaka i ivotinja kao i u procesima razgradnje organskih materija u vodi.
Kada su cevovodi koji slue transportu vode za pie u pitanju, korozija cevi se najee
dovodi u vezu sa kiseonikom. U cevovodima koji nisu zatieni cementnim malterom
korozija troi 0,1 mg/L kiseonika na as. Postoje dve vrste korozije: normalna
korozija sa gvoe-oksihidratom kao proizvodom korozije i instalaciona koja nastaje
u nedostatku kiseonika. Pri oksidaciji metalnog gvoa, korozioni produkti Fe(III)
preuzimaju ulogu kiseonika, kao receptori kiseonika. Pri tome nastaje trostruka koliina
Fe2+-jona ili Fe(II)-jedinjenja koja su vidljiva i predstavljaju zelenu ru. Ova
jedinjenja se sa uvoenjem kiseonika mogu oksidaovati u nepoeljni mrki mulj,
odnosno gvoe(III)-oksihidrat.
Metode odreivanja
Rastvoreni kiseonik se odreuje primenom jodometrijske metode (Winkler-ova metoda)

i elektrometrijske metode (primena membranske elektrode). Odreivanje kiseonika
membranskim elektrodama naroito je pogodno kada se radi o merenju na licu mesta u
rekama, jezerima, rezervoarima, izlivnim kanalima iz industrije, itd. Rezultat merenja
rastvorenog kiseonika se izraava kao sadraj O2 u mg/L.
57
Saturacija kiseonikom se rauna kao procenat koncentracije rastvorenog kiseonika i

odnosi se na potpunu saturaciju na temperaturi na kojoj je izvedeno merenje. Ukoliko
temperatura raste, koncentracija 100 % saturacije opada. Barometarski pritisak i salinitet
imaju uticaj na saturaciju, ali u manjoj meri.
VINKLEROVA METODA ODREIVANJA RASTVORENOG KISEONIKA
Vinklerova metoda (Winkler) odreivanja rastvorenog kiseonika zasniva se na

oksidaciji mangan (II)-hidroksida, u alkalnoj sredini, u mangan(IV)-hidroksid.
Reakcije se mogu prikazati jonskim jednainama koje jasno ukazuju na promenu
valentnosti jona i stehiometriju
Mn+2 + 2OH- Mn(OH)2(s)

2Mn(OH)2(s) + O2(g) 2MnO2(s) + 2H2O
Kada se rastvor zakiseli u prisustvu kalijum-jodida (KI), oslobaa se elementarni jod

(I2) u koliini ekvivalentnoj kiseoniku. Ove reakcije mogu se prikazati sledei
jednainama
MnO2 + 2H+ Mn+4 + 2H2O
Mn+4 + 2I- Mn+2 + I2
Osloboeni jod titrie se rastvorom natrijum-tiosulfata u prisustvu skroba
I2+2S2O3-2 2I- + S4O6-2
ODREIVANJE SADRAJA RASTVORENOG KISEONIKA MEMBRANSKOM

ELEKTRODOM
Rastvoreni kiseonik se odreuje i elektrometrijskom metodom, primenom membranske

elektrode. Ureaj koji se koristi za merenje sadraja kiseonika u vodi prikazan je na slici
2.21. Odreivanje kiseonika membranskim elektrodama naroito je pogodno kada se
radi o merenju na licu mesta u rekama, jezerima, rezervoarima, izlivnim kanalima iz
industrije, itd. Rezultati merenja rastvorenog kiseonika se izraavaju kao sadraj O 2 u
mg/L.
58
Slika 2.21 WTW ureaj za odreivanje sadraja kiseonika membranskom elektrodom
IZRAAVANJE KONCENTRACIJE KISEONIKA PREKO PROCENTA ZASIENJA
Koncentracija rastvorenog kiseonika se uzraava u mg/L ili u procentima zasienja.
Procenti zasienja (saturacije) kiseonikom izraunavaju se na sledei nain:
koncentracija rastvoreno g kiseonika

% zasienja= 100 %
maks. koncentracija kiseonika
Maksimalna koncentracija rastvorenog kiseonika u vodi razliitih temperatura

(rastvorljivost kisonika) je data u Tabeli 2.6
Tabela 2.6 Maksimalna koncentracija (rastvorljivost) kiseonika u istoj vodi na

atmosferskom pritisku pri razliitim temperaturama vode
Temperatura, oC Koncentracija rastvorenog kiseonika, mg/L
0 14,62
5 12,80
10 11,33
15 10,15
25 8,38
59
2.16 Sadraj ukupnih organskih materija (utroak kalijum-

permanganata, hemijska potronja kiseonika)
Organske materije
Hemijske analize i monitoring kvaliteta vode, iako ne daju reenja za sve probleme
vezane za vodene ekosisteme, predstavljaju bitan izvor informacija o stanju vodenih
ekosistema, o efikasnosti preduzetih korektivnihi preventivnih mera, kao i o uticaju
odreenih proizvodnih tehnologija na kvalitet voda.
Metode koje se primenjuju u analitici i monitoringu vodenih ekosistema najee daju

informaciju o:
elementranoj kompoziciji (sastavu) zagaujuih materija, na osnovu kojih je
mogue formirati bazu za identifikaciju ovih materija,
specifinosti zagaujuih materija. U skladu sa definicijom Internacionalne unije
iste i primenjene hemije (IUPAC, International Union of Pure and Applied
Chemistry) specifina analiza predstavlja proces za identifikaciju i odreivanje
razliitih fizikih i hemijskih oblika odreenog elementa u uzorku,
sumarnim (ukupnim) parametrima opisujui ukupan sadraj odreenog elementa
u svim zagaujuim materijama ili u nekoj podgrupi zagaujuih materija.
S obzirom na raznovrsnost hemijskih supstanci koje mogu kontaminirati neki deo

vodenog ekosistema, postupci separacije, identifikacije i odreivanja svih zagaujuih
materija predstavljaju kompleksan i skup postupak. Primena pogodnog sumarnog
parametra moe znaajno smanjiti broj neophodnih odreivanja, a istovremeno se
dobija procena o stepenu zagaenja ispitivane vode. Navedeni pristupi (odreivanje
specifinih i sumarnih parametara) komplementarni su i ne iskljuuju se meusobno kao
alternative, ve se dopunjuju.
Sve organske supstance sadre ugljenik i vodonik, a kod mnogih su prisutni i kiseonik,
azot, sumpor i fosfor. Sa aspekta uticaja na vodene ekosisteme postoje dve klase
organskih supstanci. Supstance koje imaju konstantne (jedinstvene) osobine i supstance
kod kojih se osobine menjaju i nisu strogo definisane (nejedinstvene supstance, koje se
jo nazivaju refraktujue).
Analize organskih materija
Analize organskih materija (i jedinstvenih i nejedinstvenih) se mogu podeliti na analizu:

ukupne (sumarne) koliine organskih materija, koje se mogu podeliti na:
60
o analize ukupne koliine organske materije detektovane preko potronje

oksidacionog sredstva (na primer kiseonika, kalijum-dihromata i drugih
jakih oksidacionih sredstava), koje obuhvataju:
-biohemijsku potronju kiseonika (BPK),
-hemijsku potronju kiseonika (HPK),
-ukupni organski ugljenik (UOU).
o sadraja ulja i masti,
o ugljovodonika poreklom iz nafte,
o povrinski aktivnih materija,
o tanina i lignina,
o ukupnih organohalogenih jedinjenja.
pojedinanih organskih jedinjenja (ili grupe jedinjenja), kao to su:

o isparljiva jedinjenja,
o isparljivi halogeni ugljovodonici,
o isparljiva aromatina jedinjenja,
o akrolein i akrilonitril.
jedinjenja koja se mogu ekstrahovati, kao to su:

o fenoli, benzidini, ftalatni estri,
o nitrozamini, pesticidi i herbicidi,
o polihlorovani bifenili,
o nitroaromati, izoforon, nitrozamini,
o policiklini aromatini ugljovodonici,
o dioksini, etielendibromid.
Metode za odreivanje ukupnih organskih materija
Parametri karakterizacije optereenja vode organskim materijama koji daju podatak o

ukupnom sadraju organskih materija su bioloka potronja kiseonika (BPK) i
potronja KMnO4. Kasnije su razvijeni i drugi, kao to su: hemijska potronja kiseonika
(HPK), ukupni organski ugljenik (TOC eng. Total Organic Carbon) i spektralni
adsorpcioni koeficijent (SAK). Ovi parametri, su prema odreenim zakonitostima,
meusobno zavisni.
UTROAK KALIJUM-PERMANGANATA
Potronja kalijum-permanganata pri standardizovanim uslovima predstavlja merilo

sadraja organskih materija u vodi. Voda koja sadri organske materije utroie
odreenu koliinu KMnO4 za njihovu oksidaciju. Koliina utroenog KMnO4 zavisi od
koliine organskih materija u vodi, ali i njihove hemijske strukture. I neke neorganske
61
supstance, na primer nitriti, Fe2+-joni i H2S, mogu se pod datim uslovima oksidovati sa
KMnO4, odnosno troe KMnO4. Znai, potronja KMnO4 moe se samo uslovno
smatrati merilom sadraja organskih materija u vodi. Od organskih materija sa kalijum-
permanganatom ne reaguju ili slabo reaguju: pojedini parafini i halogeni derivati
parafina, aromatski ugljovodonici, neki ketoni, zasiene mono-i dikarbonske kiseline
(izuzev oksalne), aminokiseline, tercijarni aromatski amini i neki alkoholi.
Odreivanje utroka kalijum-permanganata predstavlja najstariju metodu na osnovu

koje se moe oceniti optereenje vode organskim materijama.
Odreivanje ukupnih organskih materija u vodi ovom metodom se izvodi u kiseloj

(H2SO4) i u baznoj (NaOH) sredini.
Ocena kvaliteta vode na osnovu utroka kalijum-permanganata
Iako se na osnovu utroka KMnO4 ne moe u potpunosti odrediti sadraj organskih

materija, mogue je izvesti predvianje organskog optereenja na osnovu
permanganatnog broja. Zakonodavstvo je upotrebilo utroak KMnO4 kao sumarnu
graninu vrednost za organsko optereenje vode za pie i kategorizaciju vodotoka.
Prema Pravilniku o ispravnosti vode za pie, voda moe imati utroak KMnO 4 do 8
mg/L. Prema navedenom pravilniku smatra se da je voda ispravna u sluaju da se kod
merenja koja nisu uzastopna u toku godine, u 20 % sluajeva vrednost utroka KMnO 4
dostigne 12 mg/L. Vrednosti po EU preporuci od 3.11.1998. godine je 5 mg O 2/L
(preraunato iz permanaganatnog broja, to predstavlja 19,7 mg KMnO4/L).
Kvalitet povrinskih voda moe se vrednovati na osnovu vrednosti za HPK koji je

izraunat iz utroka kalijum-permanganata.
HEMIJSKA POTRONJA KISEONIKA (HPK)
Opis metode
Hemijska potronja kiseonika (HPK) je koliina kiseonika ekvivalentna potroenom
bihromatu za oksidaciju organskih supstanci u izmerenoj zapremini povrinske ili
otpadne vode koja se ispituje. HPK se koristi za procenu stepena zagaenja vode
organskim materijama. Mur i saradnici su nali da se bolji rezultati i potpunija
oksidacija postie zagrevanjem uzorka na temperaturi kljuanja sa jako kiselim
rastvorom bihromata u prisustvu srebro-sulfata kao katalizatora, nego sa kalijum-
permanganatom. Bihromat se dodaje u viku, a neutroeni deo se odredi titracijom sa
standardnim rastvorom gvoe(II)-amonijum-sulfata. Iz utroene koliine dihromata
izraunava se ekvivalent utoenog kiseonika. Bihromat se redukuje prema jednaini:
62
Cr2O7 2- + 14 H + +6 e- 2 Cr 3+ + 7 H2O
Iz prikazane jednaine vidi se da je svaki bihromatni jon po oksidacionoj sposobnosti

ekvivalentan sa tri kiseonikova atoma, jer svaki atom kiseonika prima dva elektrona
kada reaguje kao oksidaciono sredstvo.
Vrednosti za HPK i BPK nisu brojno istovetne. Mur i saradnici su nali da su one skoro
iste za kanalizacione vode iz kojih su izdvojeni krupniji komadii celuloze, koja s
nemoe biohemijski razgraditi u toku 5 dana. Kod industrijskih otpadnih voda,
meutim, postoji esto velika razlika izmeu HPK i BPK. U sluajevima gde se vrsta
otpadnog materijala ne menja moe se nai odnos izmeu ove dve vrednosti.
Odreivanje HPK na spektrofotometru
Postupak Analiza HPK opisana je u najkraim crtama i ilustrativno prikazana na slici

10.1 (1-8).
1. Promeati kivetu 2. Odmeriti 0,5 mL 3. Zatvoriti kivetu, 4.Promeati

sadraj
za HPK! uzorka i sipati u kivetu. obrisati spolja! kivete!
5. Zagrejati kivetu 2 h 6.Izvaditi kivetu i 7. Saekati da se 8. Oistiti kivetu

na 148 C promeati 2 puta sadraj! kiveta ohladi i meriti HPK!
do sobne temp.
63
3. OSNOVNI POSTUPCI PREIAVANJA VODA
3.1 Mehanika filtracija
Mehanika filtracija je proces u kome sirova voda koja treba da se preiava prolazi kroz
poroznu membranu, sastavljenu od gusto rasporeenih tapova ili ipki, perforiranih ploa ili
tkanina, itd. zadravajui plivajue i suspendovane predmete koji su vei nego otvori na
reetci. Vremenom se na prednjem delu reetke akumulira suspendovani materijal, ime su
efektivni otvori reetke/sita smanjeni ime, takoe i sitniji materijal biva zadran.
Mehanika filtracija se primenjuje u preiavanju vode na poetku procesa preiavanja u

cilju zatite procesa preiavanja uklanjanjem veih plivajuih predmeta i suspendovanih
neistoa koje bi u protivnom mogle zapuiti cevovode i kanale, otetiti opremu ili remetiti
naredne faze preiavanja koje slede posle mehanike filtracije.
Reetke
Reetke se najee koriste na vodozahvatima povrinskih voda (reke, kanali, jezera), osnosno
na samom poetku procesa preiavanja povrinskih voda. Fiksirane reetke su obino
konstruisane od paralelno postavljenih metalnih tapova odnosno ipki. Prema veliini otvora
izmeu tapova reetke, one mogu dalje biti podeljene na:
- grube reetke sa veliinom istog otvora izmeu tapova od 50 - 100mm;
- reetke srednje veliine, sa veliinom otvora 20 - 50 mm;
- fine reetke, sa otvorima veliine 5 - 20 mm.
Prilikom projektovanja reetke vano je voditi rauna da tok vode kroz reetku ne bude
preveliki (vei od 0,7-1,0 m/s) kako bi se spreio prolaz mekih koamda kroz reetku. Takoe,
brzina toka ne bi smela da bude premala jer bi dolo do intenzivonog taloenja materija i
zapuavanja reetke. Odnos izmeu ove dve brzine primarno zavisi od veliine otvora u
odnosu na irinu izmeu tapova, ali se moe dalje poveati rasporeivanjem ipki pod
manjim uglom prema horizontali. Kod vodozahvata iz reke brzijne toka je obino manja od
0,1 0,2 m/sek, a dno reetke se postavlja oko 0,5 m, ili vie, izdignuto iznad dna reke, kako
bi se spreio prolaz renog nanosa korz reetku.
Nagomilani materijal sa reetki se uklanja mehanikim grabuljama i izbacuje u kontejnere za

vrsti otpad. Grabulje su najee automatizovane, i njihov rad se moe kontrolisati vremenski
podeenim ureajem ili pomou plovka na uzvodnoj povrini vode merenjem njenog nivoa.
Princip mehanikog ienja reetke je prikazan na narednoj slici,.
64
Slika 3.1. Presek i izgled ravne reetke u otvorenom kanalu
Sita
Sita su pokretne reetke sa poroznom membranom (ploom) koja je delom ispod vode i koristi
se za ceenje dok je drugi deo iznad vode spreman za ienje. Membrana se kree
odgovarajuom brzinom na primer. Posle prolaska vode, membrana se oslobaa od zadranih
neistoa ienjem, posle ega ponovo ulazi voda na istu membranu. Ovo kontinualno
ienje omoguava upotrebu finih otvora, i veu sposobnost sparacije suspendvanih materija
iz vode. Uobiajene konstrukcije su:
- paralelno postavljene ipke sa otvorima od 2 - 5 mm;

- perforirane metalne ploe sa prorezima irine od 1 - 2 mm;
- fina iana mrea sa otvorima od 0,1 1,0 mm .
Vei otvori se mogu istiti grabuljama ili etkama, ali za finije otvore se mora upotrebiti mlaz
vode, pare ili vazduha. Zahvaljujui njihovoj delikatnoj konstrukciji, sita su obino smetena u
kuita, to je u hladnim klimatskim uslovima i neophodno da bi se spreilo smrzavanje sita
zimi. Sita lako mogu biti oteena korozijom tako da se velika panja mora posvetiti izboru
materijala za konstrukciju.
Sita se obino kupuju kao kompletna postrojenja od firmi koje su specijalizovane na ovom
polju. To je rezultiralo velikom raznovrsnou primenljivih konstrukcija od kojih su neke
prikazane na narednoj slici.
U postroienjima za preiavanje vode za pie sita se mogu direktno upotrebiti posle ulaznih
reetki, da bi se osiguralo da naredni procesi preiavanja kao to su taloenje i filtracija
mogu neometano odvijati.
65
Slika 3.2. Razliiti tipovi sita za preiavanje voda
3.2 Prenos gasova (Aeracija)
Prenos gasova je proces u kome se molekuli gasa razmenjuju izmeu tenosti i gasa na
meupovrini gas - tenost. Ova razmena dovodi do poveanja koncentracije
rastvorenog gasa (ili gasova) u tenosti, sve dokle je koncentracija manja od ravnotene
vrednosti (zasienje - saturacija) za date uslove (pritisak, temperatura) - apsorpcija
gasova; ili do smanjenja koncentracije gasa (gasova) u tenoj fazi ako je koncentracija
vea od vrednosti saturacije - desorpcija gasova.
Prenos gasova je vaan proces u tretmanu prirodnih voda do kvaliteta vode za pie gde
se primenjuju kako apsorpcija (dovod kiseonika u vodu), tako i desorpcija gasova
(uklanjanje ugljendioksida, vodoniksulfida, metana i dr.).
Prenos gasova omoguuju razliiti aeracioni sistemi - aeratori. Kod projektovanja

aeratora potrebno je poznavati ulazne podatke, kao to su:
- koliine vode koje treba aerisati,
- kvalitet vode,
- koliinu kiseonika koju treba uneti u vodu,
- koliinu odreenih gasova koje treba ukloniti iz vode.
Rastvorljivost gasa predstavlja maksimalnu koliinu nekog gasa koja se moe

rastvoriti u jedinici zapremine tenosti (vode) pod odreenim uslovima (pritisak,
temperatura). Ova vrednost sa naziva i koncentracija pri zasienju (saturaciji). Ona
zavisi od:
- prirode gasa,
66
- koncentracije gasa u gasnoj fazi (g/m3) sa kojom je voda u dodiru, koja

odreuje veliinu parcijalnog pritiska tog gasa (Pa),
- temperature vode,
- koncentracije soli i drugih primesa u vodi.
Veza izmeu rastvorljivosti gasa u vodi (koncentracija pri zasienju) i koncentracije

gasa u gasnoj fazi opisuje se jednainom:
Cs k D Cg
gde su: Cs - koncentracija gasa u vodi pri zasienju (g/m 3), Cg - koncentracija gasa u
gasnoj fazi (g/m3), kD - konstanta proporcionalnosti koja zavisi od vrste gasa.
Ako se primeni univerzalni gasni zakon, za koncentraciju nekog gasa u gasovitoj fazi
dobija se:
p MW
Cg
RT
gde su: p - parcijalni pritisak gasa u gasovitoj fazi (Pa), MW - molekulska masa gasa
(g/mol), R - univerzalna gasna konstanta (R=8,3143 J/oK mol), T - apsolutna
temperatura gasa (oK). Koncentracija pri zasienju nekim gasom moe se sada napisti:
MW
Cs k D p k H p
RT
gde je kH - Henrijeva (Henry) konstanta (g/J). Jednaina (2.12) definie Henrijev zakon
rastvorljivosti gasova.
U narednoj tabeli su date konstante proporcionalnosti rastvorljivosti (kD) za razliite

gasove.
Tabela 3.1 Konstante proporcionalnosti rastvorljivosti gasova (kD) u istoj vodi za neke
gasove
Gas Molska * )
konstanta proporcionalnosti - kD Temp.
masa pri temperaturi kljuanja
(-) (g/mol) (kg/m3) o
0C o
10 C 20oC 30oC (oC)
O2 32,0 1,429 0,0493 0,0398 0,0337 0,0296 -183
CO2 44,01 1,977 1,710 1,23 0,942 0,738 -78,5
Vazduh - 1,2928 0,0288 0,0234 0,0200 0,0179 -
NH3 17,03 0,771 1,300 0,943 0,763 - -33,4
H2S 34,08 1,539 4,690 3,65 2,87 - -61,8
CH4 16,014 0,7168 0,0556 0,0433 0,0335 0,0306 -162
*) - za uslove T=0oC i pritisak od 101,315 kPa
67
Brzina prenosa gasova
Brzina prenosa gasova predstavlja promenu koncentracije nekog gasa (ili gasova) u vodi
u jedinici vremena. Brzina prenosa gasova opisuje se diferencijalnom jednainom:
dC A
k L (C s C ) (g/m3 s)
dt V
gde su: C - koncetracija gasa u vodi (g/m3), Cs - koncentracija gasa u vodi pri zasienju
(saturaciji) (g/m3), A - meupovrina gas - voda (m 2), V - zapremina tenosti koja se
aerie (m3), kL - koeficijent prenosa gasova (m/s), i t - vreme (s).
Kolinik A/V se zove specifina povrina, a razlika Cs - C zove se "vuna sila".
Koeficijent prenosa gasa kL je funkcija koeficijenta difuzije gasa u vodi i vremena

izlaganja tenog fluidnog delia gasovitoj fazi. Postoji nekoliko teorija prenosa gasova i
definisanja koeficijenta prenosa gasa kL:
Teorija filma: kL = D/dL

gde su: D - koeficijent difuzije gasa u vodi, dL - debljina tenog filma.
Teorija penetracije: kL D / tc
gde je tc - vreme izlaganja fluidnog delia gasovitoj fazi.
Teorija obnavljanja povrine: kL DS
gde je S uestalost obnavljanja povrine gas - voda.
Proizvod specifine povrine i koeficijenta prenosa gasova (kL ) zove se ukupni

koeficijent prenosa gasova - k2:
A
k2 kL
V
Pri stacionarnim uslovima prenosa gasova koeficijent difuzije D i vreme izlaganja tc

mogu se smatrati konstantnim, pa je i koeficijent prenosa gasova kL konstantan. Takoe
se moe smatrati da je meupovrina gas - voda i specifina povrina A/V konstantna,
pa je i ukupni koeficijent prenosa gasova k2 konstantan.
Ako se prenos gasova obavlja pod stacionarnim uslovima, integracijom jednaine

(2.14) u granicama od 0 do t dobija se:
C s Ct
e k 2t
Cs Co
68
gde su Ct i Co koncentracije gasa u vodi trenutku t=t i t=0, respektivno.
Faktori koji utiu na prenos gasova
Glavni faktori koji utiu na prenos gasova su temperatura vode i koncentracija i priroda
hidrofobnih supstanci (povrinski aktivnih materija - deterdenti), ako su prisutne u
vodi. Uticaj koncentracije soli i drugih primesa u vodi na rastvorljivost moe se
obuhvatiti koeficijentom tako da je:
kD
Cs Cg

Konstanta ima vrednost 1,0 za destilovanu vodu. Vrednosti koeficijenta zavise od

vrste i koncentracije primese u vodi i odreuju se eksperimentalno.
Na "vunu silu" (Cs - C) temperatura utie tako to je smanjuje, smanjivanjem

koncentracije pri saturaciji Cs, odnosno moe se napisati:
A A T T1
kL T k L T 2
V 2
V 1
Temperaturni koeficijent pri aeraciji vode kree se u granicama od 1,016 do 1,047.
Aeracioni sistemi (aeratori)
Aeracioni sistemi (aeratori) koji se koriste u tretmanu vode za pie su najee

gravitacioni aeratore i sprej aeratore. Gravitacioni aeratori dele se na: kaskade,
nagnute ravni i kontaktne kule, i prikazani su na anrednij slici.
Kod sprej aeratora, voda se iz sistema cevi pod pritiskom raspruje kroz otvore i
mlaznice u vidu finih kapi u vazduhu stvarajui veliku meupovrinu izmeu vazduha i
vode, neophodnu za prenos gasova.
69
Slika 3.3 Gravitacioni aeratori
3.3 Koagulacija i flokulacija
Veliina estica u prirodnim i otpadnim vodama varira u vrlo irokom opsegu, od

nekoliko nanometara kada se radi o rastvorenim zagaivaima, do nekoliko stotina
mikrometara, kada se radi o suspendovanim materijama. Razlika u veliini estica je i
do 106 puta.
Najvei deo ovih materija se moe ukloniti taloenjem. Brzina taloenja estica
koloidno dispergovanih materija je veoma mala i ove estice se na ovaj nain ne mogu
efikasno ukloniti iz sistema.
Do ukrupnjavanja i taloenja estica dolazi nakon njihove destabilizacije, to se postie

procesima koagulacije i flokulacije.
Osnovne primene koagulacije i flokulacije u obradi prirodnih i otpadnih voda su:

o bistrenje mutnih i obojenih povrinskih voda,
o kondicioniranje otpadnih bilokih muljeva radi lakeg i efikasnijeg
obezvodnjavanja,
o uklanjanje algi iz efluenta oksidacionih laguna,
o bioloka obrada otpadnih voda (flokulacija mikroorganizama),
o obrada otpadnih voda sa visokim sadrajem koloidno dispergovanih zagaivaa,
o tercijarna obrada otpadnih voda.
70
Dve su osnovne faze procesa ukrupnjavanja koloidnih estica:
1. faza destabilizacije, kojom se olakava dodir estica i poveava udeo uspenih dodira
u cilju njihovog spajanja - koagulacija
2. faza transporta kojom se poveava uestanost dodira - flokulacija.
Koagulacija se moe definisati kao fiziko-hemijski proces prevoenja kvazi-

jednofaznog sistema (prirodna ili otpadna voda) u pravi dvofazni sistem,
destabilizacijom koloidnih estica hemijskim sredstvima, ime se ostvaruje preduslov za
agregaciju nastalih novoformiranih estica.
Flokulacija je fiziki proces formiranja mase krupnih flokula od sitnih, destabilizovanih

koloidnih estica, stvaranjem poveanog gradijenta brzine u masi vode.
Stabilnost svih koloidnih sistema nije jednaka. Razlikuju se:

o povratni koloidni sistemi (disperzije sapuna, deterdenata, skroba i belanevina
u vodi), koji predstavljaju termodinamiki stabilne siteme, i
o nepovratni koloidni sistemi (vodene disperzije gline, mikroorganizama i
metalnih oksida), koji predstavljaju znatno manje stabilne disperzije u vodi.
Koagulacijom prirodnih i otpadnih voda stabilni koloidni sistem (povratni) se prevodi u

nestabilni (nepovratni).
Za odreivanje optimalnih uslova za koagulaciju i flokulaciju na postrojenjima za

preiavanje voda, potrebno je laboratorijski ispitati vodu na aparaturi koja se naziva
JAR test (eng. jar-tegla, aa).
Jar test-aparatura, postupak, eksperiment
Jar test predstavlja jednostavan i brz nain za simulaciju procesa koagulacije i

flokulacije i odreivanje optimalnih uslova za izvoenje koagulacije i flokulacije. Jar
test aparatura prikazana na slici 3.4a i ematski na slici 3.4b, sastoji se od est arnih
reaktora (aa) sa jednakim uslovima meanja.
71
a) Izled aparature za "Jar" test
ae mealice
b) ematski izgled test aparature
Slika 3.4. Jar test aparatura
Svako od est mernih mesta ima dvolitarsku reakcionu posudu (laboratorijsku au) sa
mealicom. Svaka mealica moe se ukljuiti ili iskljuiti nezavisno. Podeavanje brzine
svih mealica je sinhrono i podeava se okretanjem zajednikog dugmeta. Na hemijsku
reakciju koja se odigrava utiu sledei parametri: doza (koncentracija) koagulanta, pH, i
brzina meanja ijim variranjem se procesi koagulacije i flokulacije optimizuju.
OPREMA POTREBNA ZA JARTEST:

Jar tester,
toperica,
termometar,
pH-metar,
pipeta ili mali graduisani normalni sud, za doziranje koagulanta (Al2(SO4)3) i
ae za uzorke.
72
Postupak
1. Napuniti svih est aa (2 L)sa uzorcima vode.
2. Ukljuiti mealice. Paljivo podesiti brzinu meanja. Najei raspored brzina
meanja je sledei: brzo meanje u toku procesa rastvaranja i ravnomernog
meanja koagulanta, a zatim sporo meanje kako bi se estice lagano
ukrupnjavale.
3. Odmeriti pipetom prethodno pripremljene doze koagulanata u svaku au.
4. Izmeriti i zabeleiti pH svakog uzorka, pre poetka jar testa
5. Ukljuiti topericu.
6. Nakon otprilike 40 sekundi, maksimalno 1 min od poetka meanja smanjiti
brzinu meanja.
7. Nakon isteka odreenog vremena za flokulaciju (obino 1015 minuta, zavisno
od uzorka), zaustaviti mealice, odrediti pH i mutnou, posle taloenja estica
(za taloenje je potrebno jo 20-30 min) i zabeleiti sve dobijene rezultate.
Meanje
Meanje je vaan proces u mnogim fazama preiavanja vode, gde god je potrebno da
se jedna supstanca potpuno izmea sa drugom ili da se hemijskom reakcijom
obrazovane estice odravaju u suspenziji radi flokulacije i sl.
Meanje se moe ostvariti na vie naina: hidraulikim skokom u otvorenom kanalu,

venturi prelivom, pumpama, meanjem u bazenima uz pomo mehanikih mealica,
uduvavanjem mehuria vazduha i dr. Pravilo je da to se izazove vea turbulencija, to je
i vei intenzitet meanja. Intenzitet meanja definie se preko gradijenta brzine G
(Camp, Stein):
1
dv P 2
G
dz
V

gde su: v - brzina (m/s), z - osa upravna na pravac brzine (m), P - energija u jedinici
vremena (snaga) uneta u zapreminu V (W), - koeficijent dinamike viskoznosti vode
(kg/m s), V - zapremina u kojoj se vri meanje (m3).
Razlikuje se brzo i sporo meanje. Brzo meanje ima zadatak da to pre izmea
prisutne supstance, u odreenoj zapremini, kako bi one stupile u meusobne reakcije.
Ovaj sluaj se sree pri doziranju hemikalija za koagulaciju i flokulaciju. Potrebna
snaga (P) rotirajue mealice u turbulentnom reimu strujanja je (Rushton):
P k n3 D5
73
gde su: k - koeficijent koji zavisi od oblika lopatica mealice (od 1,0 do 6,3), - gustina
fluida - vode (kg/m3), D - prenik mealice (m), n - broj obrtaja mealice (1/min).
Turbulentan reim se ostvaruje ako je Rejnoldsov broj vei od 10 000:
D 2 n
Re

Sporo meanje ima zadatak da odri u suspenziji materije stvorene hemijskim

reakcijama. Ovaj sluaj se sree u procesu flokulacije, gde je potrebno sporim
meanjem ostvariti to vei broj kontakata izmeu estica u suspenziji kako bi se one
flokulisale. Sa druge strane, intenzitet meanja ne sme biti toliko veliki da tangencijalni
naponi pokidaju ve obrazovane flokule. Meanje se vri potopljenim rotirajuim
mealicama sa vertikalnom ili horizontalnom osovinom (naredna slika). Istraivanja su
pokazala da periferna brzina mealice ne bi trebalo da bude vea od 0,6 0,9 m/s.
Zatvara za
regulaciju
Nivo vode Odvod

Dovod
Osovina
Motor
M
Slika 3.5. Tipini flokulator za vodu sa horizontalnim mealicama
Pored intenziteta meanja, na proces koagulacije i flokulacije utie i vreme zadravanja

vode u bazenima za meanje (t). U narednoj Tabeli date su tipine vrednosti za G i G t
za brzo i sporo meanje. Optimalne vrednosti gradijenta brzine zavise od osobina
sastojaka vode i koncentracije i karakteristika suspendovanih flokula, i odreuju se
laboratorijskim (Jar test) ili terenskim istraivanjima. Recirkulacija mulja potpomae
kako fiziko-hemijske procese tako i flokulaciju.
Tabela 3.2. Tipine vrednosti za brzo meanje i flokulaciju (sporo meanje)

Vreme G Gt
zadravanja
t (s) (s-1) (-)
Brzo meanje 10 - 60 300 - 1000 -
Sporo meanje 600 - 2700 20 - 75 2 10 - 2 105
4
74
3.4 Taloenje i flotacija
Taloenje je veoma znaajan proces koji se koristi u preiavanju voda za mehaniko

uklanjanje najveeg dela suspendovanih materija. U postrojenju za preiavanje vode
taloenje se primenjuje uvek nakon procesa koagulacije i taloenja, i ova tri procesa
primenjenja zajedno (koagulacije, flokulacija i taloenje) jednim imenom se nazivaju
bistrenje vode. Taloenje se takoe koristi i u drugim tehnolokim shemama
preiavanje vode.
Teorija diskretnog taloenja
Teorija taloenja je teorija efekta gravitacije na suspendovane delie ija gustina je vea
od gustine tenosti. Pod dejstvom gravitacije bilo koja estica koja ima gustinu veu od
1000 kg/m3 tonue u mirnoj vodi ubrzano, sve dokle se otpor tonjenja ne izjednai sa
efektivnom teinom delia. Posle toga brzina tonjenja bie konstantna i zavisie od
veliine, oblika, gustine estice i gustine i viskoznosti vode. Za najvei broj teorijskih i
praktinih prorauna brzine tonjenja usvaja se loptasti oblik estica. Brzina tonjenja
estica drugih oblika analizira se preko loptastih estica.
Opta jednaina brzine taloenja loptastih estica izvodi se iz uslova ravnotee sila koje
deluju na esticu. Za konstantnu brzinu tonjenja - taloenja (v) bie:
F=G-U
gde su: F - sila otpora (N), G - teina lopte (N), i U - sila uzgona (N). Zamenom izraza
za G, F, i U za sfernu esticu u jednainu, i sreivanjem po v dobija se Njutnov
(Newton) opti izraz za brzinu taloenja:
1
4g s d 2
v
3 CD
gde su: v - brzina tonjenja estice (m/s), g - gravitaciono ubrzanje (m/s2), s - gustina
estice (kg/m3), - gustina vode (1000 kg/m3), d- prenik loptaste estice (m), i CD -
koeficijent otpora (-). Koeficijent CD nije konstanta ve zavisi od Rejnoldsovog
(Reynolds) broja (Re):
vd
Re

75
gde je dinamiki koeficijent viskoznosti vode. Koeficijet otpora ima sledee

vrednosti:
24
za laminarni reim (Re<1): CD
Re
24 3
za prelazni reim (1<Re<103): CD 1 0,34
Re Re 2
za turbulentan reim (Re>103): C D 0,40
Njutnov zakon brzine taloenja vai za diskretne estice, koje se ne flokuliu i ije
taloenje nije ometano prisustvom drugih estica. Brzine tonjenja estica drugih oblika
raunaju se preko ekvivalentnih prenika, ili preko preko koeficijenata oblika estica.
Ako se u Njutnov opti izraz za brzinu taloenja uvrsti izraz za koeficijent otpora u
laminarnom reimu dobija se Stoksov (Stokes) zakon taloenja:
g s d 2
v
18
U praksi se retko javlja laminarni reim taloenja u talonicama, a krupnoa delia i

koeficijenti oblika teko se odreuju, pa je neophodno eksperimentalno odreivanje
brzina taloenja.
Idealno taloenje
Presek kroz pravougaonu idealnu talonicu dat je na narednoj slici. Elementarna

zapremina vode prolaskom kroz zonu ulaza, jednoliko se rasporeuje u vertikalnoj ravni
A-A, tako da je koncentracija svih delia konstantna u diferencijalnoj zapremini duine
L, visine ho i irine B (upravno na crte). Diferencijalna zapremina vode kree se od
ulaza ka izlazu kroz zonu taloenja konstantnom brzinom vh i dolazi do profila A'-A',
bez promene oblika.
76
OSNOVA
Q Q
vh
B
VERTIKALNI PRESEK
zona zona taloenja zona
ulaza izlaza
vh
Q vh vo putanja estice Q
ho
vi
hi
zona istaloenog mulja
DL DL
L
A A'
Slika 3.5. Idealna pravougaona talonica sa horizontalnim tokom
Brzina horizontalnog toka u idealnoj talonici je:
vh= Q/F = Q/hoB
gde su: vh - brzina horizontalnog toka (m), Q - protok kroz talonicu (m3/s), ho - dubina
vode u talonici (m), B - irina talonice (m).
U izlaznoj zoni delii vode se skupljaju iz svih delova ravni A' - A', i obrazuje se
originalna elementarna zapremina vode, nosei estice koje se nisu istaloile. Usvajajui
da se sve estice taloe diskretno i da su one koje su stigle do dna uklonjene, brzina toka
vh, visina ho i duina talonice L odreuju brzinu tonjenja (taloenja) vo estica koje e
biti u potpunosti uklonjene taloenjem, ak i ako su na ulazu u talonicu bile na povrini
vode, (trajektorija v na slici). Brzina vo je kritina brzina tonjenja. Delii sa brzinom
tonjenja vi manjom od vo, pratie put paralelan sa trajektorijom v' (slika). Ako su na
ulazu u talonicu (ravan A - A) bili na veoj visini od hi bie noeni do izlaza, a ako
potiu sa visine manje od hi, bie uklonjene taloenjem.
Vreme t raspoloivo za taloenje estica (vreme zadravanja u talonici) je:
t = L / vh
Kritina brzina tonjenja vo je:
77
ho
vo
t
Navedene jednaine daju:
ho v h ho Q Q
vo
L ho B L BL
Q
odnosno: vo
A
gde je A = BL povrina vodenog ogledala (dna) talonice.
Veliina Q/A poznata je kao povrinsko optereenje, i ne zavisi od dubine talonice.

Ona odreuje najmanju brzinu tonjenja vo (kritina brzina tonjenja). Sve estice ije
brzine tonjenja su vee ili jednake vo istaloie se u talonici.
estice sa brzinom tonjenja vi manjom od kritine brzine vo nee biti u potpunosti

uklonjene taloenjem. Iz geometrijskih odnosa sa slike dobija se:
v o ho

vi hi
Procenat uklonjenih estica sa brzinom tonjenja vi iznosi 100 vi/vo. Za suspenziju estica
razliitih brzina tonjenja, ako je pi teinski procenat estica koje imaju brzinu tonjenja
manju ili jednaku vi , ukupan procenat estica koje e se ukloniti taloenjem u talonici
je:
po
vi
P 1 p o v d pi
0 o
gde je po - deo estica ija brzina tonjenja je vo ili manja od nje, P - ukupan teinski deo
estica uklonjenih u talonici.
Teorija idealnog taloenja, prikazana ovde preko pravougaone talonice, vai i za

krune talonice, gde je tok radijalan sa centralnim ulazom i perifernim izlazom. U
ovom sluaju trajektorije delia v i v' prikazane na slici 2.5 kao prave linije za
pravougaone talonice, zakrivljene su nadole kako se napreduje od ulaza prema izlazu,
zbog poveanja povrine preseka i smanjenja brzine horizontalnog toka u radijalnom
pravcu.
78
U talonicama sa tokom vode vertikalno navie (vertikalne talonice), u sluaju

diskretnog taloenja, uklanjaju se samo estice ija je brzina tonjenja jednaka vo ili vea,
pa je:
P = (1 - po)
Lamelna talonica
U analizi taloenja diskretnih estica pokazano je da je stepen uklanjanja estica u

talonici proporcionalan samo povrinskom optereenju, a ne i dubini vode, to je
iskorieno kod lamelnih i cevastih talonica. Kod njih voda se proputa kroz niz
paralelnih ploa (ili cevi), na koji nain se poveava ukupna povrina taloenja i
smanjuje povrinsko optereenje, dok sam objekat talonice ima male dimenzije. Ploe
mogu biti blago nagnute u odnosu na horizontalu, pri emu istaloeni mulj izmeu
ploa se mora povremeno ispirati povratnim tokom. ee u upotrebi su lamelne
talonice sa strmo nagnutim ploama (vie od 40 o, najee 50o - 55o), ime se
obezbeuje da mulj usled gravitacije klizi niz ploe nanie. Zbog toga se kod lamelnih
talonica sa strmo nagnutim ploama mora predvideti prazan prostor ispod donje ivice
ploa za skupljanje mulja.
Prilikom odreivanja povrinskog optereenja lamelnih talonica povrina taloenja se

odreuje kao zbir horizontalnih projekcija povrina svih ploa, odnosno:
m
A Ai cos
i 1
gde su: A - ukupna povrina taloenja lamelne talonice (m2), Ai - povrina jedne ploe
(m2), - ugao koji ploe zaklapaju sa horizontalom, m - ukupan broj ploa. Kod
lamelnih talonica sa strmo nagnutim ploama vai (naredna slika):
vx = u - v sin
vy = - v cos
gde su: vx , vy - komponente brzine tonjenja estice u x i y smeru, u - brzina toka u x

smeru. Moe se videti da je vy kritina komponenta brzine taloenja, pa se prema njoj
moe odrediti povrinsko optereenje lamelne talonice, pri emu treba uzimati stvarnu
ukupnu povrinu ploa.
79
a
ok
act
v
pra
a
ca os
sti x-
a e
n
ret
y-
k
dis
os
U
)
a
ta
an
zult
(re
vr
vx
vy
v Q
Slika 3.6 Kretanje estice u lamelnoj talonici
Lamelne talonice imaju povoljnije vrednosti Rejnolsovog i Frudovog broja od

talonica sa horizontalnim tokom, pa je i njihova efikasnost veoma dobra. Potrebno je
redovno istitio ploe jer postoji mogunost mikroorganizama na ploama ili
zadravanja dela mulja u prostoru izmeu ploa.
Realne talonice
Taloenje u realnim talonicama retko se ponaa po teoriji idealnog taloenja. Glavni

razlozi ovih odstupanja su:
- Pojava struja umanjuje efikasnost taloenja.
- Tok u realnim talonicama je najee turbulentan.
- Postoji meusobno dejstvo estica u suspenziji koje na taloenje moe uticati
tako da ga ubrzava ili usporava, u zavisnosti od osobina i koncentracije
estica. Pojava slepljivanja estica (flokulacija) ubrazava proces taloenja.
Flotacija
Flotacija je proces suprotan taloenju - to je izdvajanje na povrini estica ili kapljica

(na primer ulja) lakih od vode. Sluaj flotacije diskretnih estica ili kapljica lakih od
vode prikazan je na narednoj slici.
uronjena pregrada za
zona zona
zadravanje plivajuceg mulja
ulaza izlaza
Q Q
hi
ho
vi vo
vh putanja cestice
vh
ili kapljice
L
zona flotacije
Slika3.7. Vertikalni presek kroz pravougaoni bazen za flotaciju sa horizontalnim tokom
80
Po analogiji sa teorijom diskretnog taloenja objanjenoj napred kritina brzina

isplivavanja je:
Q
vo
A
gde je A = BL povrina vodenog ogledala (dna) bazena, a veliina Q/A poznata je kao
povrinsko optereenje, i ne zavisi od dubine bazena. Sve estice ije brzine
isplivavanja su vee ili jednake vo bie izdvojene na povrini vode u bazenu za flotaciju.
estice sa brzinom isplivavanja vi manjom od kritine brzine vo nee biti u potpunosti
uklonjene flotacijom.
Slino kao i kod taloenja, flotacija se ubrzava zbog flokulacije, odnosno obrazovanja
krupnijih estica ili kapljica. Sa druge strane na efikasnost procesa flotacije ne utie
bitno pojava turbulencije u bazenu i nema pojave spiranja i iznoenja izdvojenog
materijala.
PRIMER PRORAUNA TALOENJA
Rena voda sadri suspendovane estice renog nanosa u koncentraciji od 60 g/m 3.

Kumulativna kriva raspodele brzina taloenja estica nanosa je prikazana na slici.
p (% )
100
80
60
40
20
0
0 0 ,2 0 ,4 0 ,6 0 ,8 1 ,0 1 ,2 1 ,4 1 ,6 1 ,8
b r z in a to n je n ja v i ( 1 0 -3 m / s )
Za uklanjanje nanosa iz vode na raspolaganju je pravougaoni talonik sa horizontalnim

tokom vode dimenzija: duina L=40m, irina B=5m, dubina H=3m. Protok koji se zahvata
iz reke i uvodi u talonik je Q=0,12 m3/s . Pretpostaviti idealno taloenje.
a) Koji je procenat estica sa brzinom tonjenja vi 0,6 103 m/s ?
81
b) Koji je procenat estica sa brzinom tonjenja vi 0,6 103 m/s ?

c) Odrediti procenat odstranjenih (istaloenih) estica i koncentraciju nanosa u vodi koja
izlazi iz talonika.
d) Odrediti Frudov broj.
e) Odrediti Rejnoldsov broj pri temperaturi vode T=10 oC u horizontalnom pravcu
(pravcu toka vode).
f) Odrediti prosenu koliinu istaloenih estica po jednici povrine dna talonika u toku
jednog dana i ukupnu masu istalonih estica u toku jednog dana.
g) Odrediti ukupnu koliinu istaloenih estica u drugoj (nizvodnoj) polovini talonika u
toku jednog dana.
R E E N J E:
Teorija idealnog taloenja pretpostavlja da se prilikom proticanja vode kroz talonik

dubine ho ona u njemu zadrava neko vreme t o, tako da e se svi delii sa brzinom
ho
taloenja vi vo u potpunosti istaloiti na dnu talonika. Pretpostavlja se da je
to
vh const
. du cele zone taloenja, a vi zavisi od veliine, oblika i gustine estice.
Pravougaoni talo`nik sa horizontalnim tokom vode

OSNOVA
Q Q
vh
B
VERTIKALNI PRESEK
zona zona taloènja zona
ulaza izlaza
vh
Q vh vo putanja ~estice Q
ho
vi
hi
zona istaloènog mulja

L
Delii sa brzinom tonjenja vi vo se samo delimino istaloavaju, i to samo oni koji se

na poetku procesa taloenja nalaze na dubini hi vi to od dna talonika. Odatle sledi
da je procenat uklanjanja ovih estica iz vode:
hi vt v
io i
ho vo to vo
82
Prema kumulativnoj krivoj raspodele brzina taloenja estica, ukupan procenat Pt

istaloenih estica je:
po
vi
Pt 1 po v dp i
o o
K u m u l a t i v n a k r i v a r a s p o d e l e b r z i n a t o n j e n j a ~e s t i c a
p (% )
100
1 -p o
p o
0
vo -3
v i ( 1 0 m /s)
po
1
Pt 1 po
vo o
odnosno: vi dpi
gde integral predstavlja osenenu povrinu.Veliina Pt se moe lako odrediti grafiki,

povlaei horizontanu liniju dok se ne izjednae oba dela osenene povrine (deo a i
deo b) kao to je prikazano na narednoj slici.
100
p (% )
t
P
a= b
a j e d n a k e p o v r {i n e
0
vo -3
v i ( 1 0 m /s)
a) Reni nanos sadri 70% estica koje imaju brzinu tonjenja vi 0,6 103 m/s (videti
narednu sliku).
83
100
p (% )
80
70
60
40
20
0
0 0 ,2 0 ,4 0 ,6 0 ,8 1 ,0 1 ,2 1 ,4 1 ,6 1 ,8
v i ( 1 0 -3 m / s )
b) Reni nanos sadri 30% estica koje imaju brzinu tonjenja vi 0,6 103 m/s.
c) Kritina brzina tonjenja prema teoriji idealnog taloenja je:

Q 0,12m3 / s
vo 6 10 4 m / s
BL 5 40m2
Teinski procenat estica po koje imaju brzinu tonjenja vi manju ili jednaku od vo :
po 0,7 70%
Procenat uklonjenih estica sa brzinom tonjenja vi iznosi 100vi/vo. Za suspenziju

estica razliitih brzina tonjenja, ako je pi teinski procenat estica koje imaju brzinu
tonjenja manju ili jednaku vi, ukupan procenat estica koje e se ukloniti taloenjem u
taloniku je:
po
vi
Pt 1 po dpi 68%
0 vo
vo
100
p (% )
80
P t= 6 8 %
60
b
40
20 a
0
0 0 ,2 0 ,4 0 ,6 0 ,8 1 ,0 1 ,2 1 ,4 1 ,6 1 ,8
-3
v i ( 1 0 m /s)
Koncentracija nanosa u vodi koja izlazi iz talonika (efluentu) je:
84
Ce (1 P ) Ci 0,32 60g / m3 19,2 g/m3
gde je Ci koncentracija nanosa na ulazu u talonik (60 g/m3).
d) Najvaniji hidrauliki zahtevi koji se moraju zadovoljiti prilikom dimenzionisanja

talonika su:
Uslov za stabilnost toka u taloniku:
vh2
Fr 10 5
gR
Q
gde je vh horizontalna komponenta brzine estice, odnosno vode;
BH
Bho
R hidrauliki radijus za pravougaoni proticajni profil.
B 2ho
0,12m3 / s
vh 0,008m/ s
5 3m2
5 3
R m 1,36m
5 2 3
Fr 0,5 105 105
Uslov za ostvarenje laminarnog teenja u taloniku:

vh R
Re 2000

gde je 1,31 106 m2 / s za T=10oC .

m
0,008 1,36m
Re s 8300 2000
2
6 m
1,31 10
s
Kao to se iz ovog primera moe videti, zadovoljenje oba uslova je teko ostvarivo u
praksi, jer uz ostvarivanje vrlo malih brzina toka potrebno je ostvariti i vrlo male
hidraulike radijuse. Istraivanjima je pokazano da pojava turbulentnog toka u talonici
manje utie na njenu efikasnost, nego nepotovanje uslova o stabilnosti toka kroz
talonik. Kako je prvi uslov priblino zadovoljen, moe se zakljuiti da je ponuena
talonica dobro dimenzionisana.
85
f) Ukupna masa istaloenih estica u jedinici vremena:

m3 g g
P 't Q' Ci 0,68 0,12 60 3 4,9
s m s
Prosena masa istaloenih estica na 1 m2 dna talonika:

g
4,9
P 't Q' Ci s 0,0245 g ;

B L 5 40m2 sm2
P 't Q'C i kg
odnosno 2,12 2
B L m dan
Ukupno u celom taloniku se istaloi za jedan dan:
kg kg
2,12 2
200m2 424
m dan dan
g) Da bismo odredili masu istaloenih estica u drugoj polovini talonika prvo se mora
odrediti isto ali za prvu polovinu talonika. Za prvu polovinu talonika vai:
40m
geometrijske karakteristike: B 5m ; L ' 20m
2
Q 0,12m3 / s
kritina brzina tonjenja: vo' 1,2 10 3 m / s
BL'
5 20m2
Sa kumulativne krive raspodele brzina tonjenja estica nanosa, a za prethodno sraunatu

kritinu brzinu tonjenja vo', oitava se procentualni udeo istaloenih estica P':
po'
vi
P 1 p
' '
o v '
dpi 0,4
0 o
vo
1 ,0
p (% )
0 ,8 P ' t= 4 0 %
b
0 ,6
0 ,4
a
0 ,2
0
0 0 ,2 0 ,4 0 ,6 0 ,8 1 ,0 1 ,2 1 ,4 1 ,6 1 ,8
-3
v i ( 1 0 m /s)
86
Ukupna masa istaloenih estica u jednici vremena u prvoj polovini talonika je:
m3 g g
P 't Q' Ci 0,4 0,12 60 3 2,9
s m s
Prosena masa istaloenih estica po jednici povrine dna prve polovine talonika:
g
2,9
P 't Q' Ci s 0,029 g

B L 5 20m2 sm2
P 't Q'Ci kg
odnosno 2,51 2
B L m dan
Ukupno se istaloi za jedan dan u prvoj (uzvodnoj) polovini talonika:
kg kg
2,51 2 100m2 251
m dan dan
Prosena masa istaloenih estica po jednici povrine dna druge polovine talonika:
P 't Q' Ci
4,9 2,9 g
s 0,02 g
B L 5 20m 2
sm2
P 't Q'Ci kg
odnosno 1,73 2
B L m dan
Ukupno se istaloi za jedan dan u drugoj (nizvodnoj) polovini talonika:
kg kg
1,73 2
100m2 173
m dan dan
Moe se zakljuiti da e se vei deo mase estica istaloiti u prvoj polovini talonika
(blie ulasku vode u talonik).
3.5 Filtracija
Filtracija je jedan od konvencionalnih postupaka preiavanja vode, gde voda koja se

tretira prolazi kroz sloj granuliranog filterskog materijala postavljenog na perforiranu
podlogu. Tokom prolaska kroz filterski materijal kvalitet vode se poboljava
uklanjanjem suspendovanih i koloidnih materija, bakterija i drugih organizama, i
hemijskom promenom sastojaka vode. Tokom filtracije mogu se odigravati procesi, kao
87
to su bioloka oksidacija amonijaka, katalitiko uklanjanje mangana, sorpcija tekih

metala i rastvorenih organskih materija, kao i zadravanje bakterija i virusa.
Mehanizmi uklanjanja materija tokom

filtracije:
mehaniko prosejavanje,
taloenje,
adsorpcija,
hemijski procesi i Slika. Talog suspendovanih estica
bioloki i biohemijski procesi. na povrini zrna peska
U praksi se kao filterska ispuna u procesu filtracije vode najee koriste sledei
materijali: kvarcni pesak, drobljeni kamen, staklo, antracit, plastika i drugi inertni
materijali. Kao filterski materijal najee se koristi kvarcni pesak, s obzirom na
relativno nisku cenu i zadovoljavajue iskustvo u dosadanjoj praksi. ak i ako se
koriste drugi filterski materijali, kao na primer antracit, to je iskljuivo u kombinaciji sa
peskom da bi se dobila vieslojna filterska ispuna sa veim kapacitetom za akumulaciju
neistoa.
Tokom filtracije neistoe se uklanjaju i akumuliraju na zrnima i u porama filterskog

materijala, to prouzrokuje smanjenje zapremine pora i poveanje hidraulikog otpora u
filterskoj ispuni. Vremenom otpori kroz ispunu postaju veliki, pa je potrebno izvriti
pranje filtra zbog smanjenog kapaciteta filtracije. U odnosu na brzinu filtracije vode,
interval izmeu dva pranja i nain regeneracije filterske ispune, mogue je izvriti
podelu na spore i brze filtre.
Spori filtri su najstariji tip filtera koji slue za javno snabdevanje potroaa pitkom
vodom. Voda kroz spore filtre prolazi gravitaciono kroz sloj finog peska vrlo malim
brzinama. Brzina filtracije pri srednjoj dnevnoj potronji vode varira od 0,1-0,5
m/h. S obzirom da je brzina filtracije vrlo mala, interval izmeu dva pranja filtra, tj.
regeneracije, je relativno dugaak i iznosi nekoliko nedelja pa do nekoliko meseci. Na
samoj povrini filterskog sloja komponovanog od finog peska, efektivnog prenika zrna
0,15-0,35 mm, zadravaju se koloidne i suspendovane materije i druge neistoe. U
cilju regeneracije filtra do prvobitnog kapaciteta, izdvojene materije se uklanjaju
skidanjem gornjeg sloja zaprljanog peska, u sloju debljine od jednog do nekoliko
santimetara.
Ako optereenje vode zagaujuim materijama nije veliko, spori filtri pokazuju izvrsne
rezultate u pogledu uklanjanja suspendovanih i koloidnih materija, bakterijskog
zagaenja i supstanci koje izazivaju ukus i miris vode. Mane su im to zahtevaju velike
povrine, to su poetni trokovi njihove izgradnje veliki i to zahtevaju dosta fizike
88
radne snage za njihovo odravanje. Zbog toga se sve manje grade, pogotovo kada su u
pitanju vei ureaji za kondicioniranje vode.
Spori filtri su u Evropi vrlo esti i uspeno primenjivani. Spore filtre u sistemu
kondicioniranja vode imaju i danas neki veliki evropski gradovi, kao to su npr. London
i Roterdam. Meutim, sa sve veom upuenou na povrinske vodotoke, i zbog sve
vee zagaenosti voda, danas se i u Evropi sve ee primenjuju brzi filtri. U Evropi se
oni primenjuju kao prethodni postupak filtriranju na sporim filtrima, kao iskljuivi
postupak kondicioniranja, ili kao to je to uobiajeno u amerikoj praksi, kao zavrni
postupak posle koagulacije, flokulacije i taloenja.
Za razliku od sporih, kod brzih filtera voda prolazi kroz krupniji filterski materijal, sa
znatno veim brzinama. Za konvencionalne brze filtre sa gravitacionim tokom vode na
dole, pesak je granulacije od 0,5-2,0 mm. Za uslov srednje dnevne proizvodnje vode,
brzina filtracije moe biti u intervalu oko 5-8 m/h. Pri ovim uslovima znatno vee
brzine filtracije potrebna je ea regeneracija filtra, koja se se vri pranjem vodom
odozdo na gore, tj. suprotno toku filtracije vode.
Prema savremenom gledanju filtriranje vode na brzim filtrima je proces koji ukljuuje i
fizike i hemijske fenomene. U rasvetljavanju tih fenomena javile su se do sada mnoge
fizike i hemijske teorije filtriranja. Fizike teorije filtriranja u glavnom tretiraju fizike
karakteristike, kao to su: veliina zrna filterske ispune, brzina filtriranja, temperatura
vode i dr. Hemijske teorije filtriranja uzimaju u obzir hemijske karakteristike tene faze,
povrinske karakteristike suspendovanih estica i filterske ispune i dr.
Osnovni procesni parametri brze filtracije su: Q (=vF .A)

hidrauliko optereenje Q (m3/h),
cul
brzina filtracije vF (oko 5-15 m/h),
visina ispune L (oko 1m),
povrina poprenog preseka, A, A dp
efektivni prenik zrna filtarske ispune dpe
L
(dp~de), vF
koncentracija odreenog parametra
kvaliteta u influentu, cul,
cizl
koncentracija odreenog parametra
kvaliteta u influentu, cizl,
hidrauliki gubitak kroz filtarsku ispunu, Slika. ematski prikaz
procesa filtracije
H,
vreme rada filtra izmeu dva pranja, t.
89
Hidrauliki gubitak kroz istu filtarsku ispunu moe se izraunati korienjem Karman-
Kozenijevog (Carman-Kozeny) obrasca:
1 p f v F gde su:
2
H 180 L
g p 3f d e2 - kinemtaski koeficijent viskoznosti vode, i
pf - poroznost iste filtarske ispune.
Konstrukcija brzog gravitacionog filterskog postrojenja
Veliina filterskog postrojenja zavisi od ukupne povrine filtera, koja treba da je jednaka
koliniku izmeu koliine Q tretirane vode i filtracione brzine v:
Q
A
v
Oba faktora, Q i v, nisu konstantna. Generalno, zahtevi za vodom su vei u letnjem

periodu nego u zimskom, radnim danom nego vikendom, i danju nego nou. Vrednost
pikova se menja od jednog vodovodnog sistema do drugog i oni su manji u umerenijim
klimatima.
Maksimalna dozvoljena filtraciona brzina zavisi od kvaliteta sirove vode, ukljuujui

temperaturu, sastav filterske ispune, i eljeni kvalitet efluenta. Posebno kada je u pitanju
povrinska voda, javljaju se velike oscilacije kvaliteta sirove vode. Temperatura ove
vode moe dosta da varira, izmeu letnjeg i zimskog perioda, pa kinematski koeficijent
viskoznosti moe da bude i 2 puta vei u zimskom periodu u odnosu na letnji sa
odgovarajuim opadanjem efikasnosti taloenja. Pad temperature smanjuje brzinu
hemijskih reakcija, dok ispod 4C bioloka aktivnost skoro kompletno prestaje.
Uzimajui u obzir varijacije zahteve za vodom Q i maksimalno dozvoljene brzine

filtracije v, zahtevana povrina filtra A mora biti definisana kao maksimalna vrednost
odnosa izmeu Q i v za razmatrani period.
Kapacitet jednog filtra i raspored filterskih polja
Ukupna povrina filtera A, izraunata napred, uvek se deli na vie filterskih jedinica,
svaka povrine a. Uzimajui u obzir smanjenje broja filterskih jedinica koje su u
pogonu, kada se jedna ili dve filterske jedinice peru, ta povrina je jednaka
A A
a
n 1 n 2
gde je n ukupan broj filterskih jedinica. U praksi taj broj varira izmeu 4 i oko 40, i vei
je to je postrojenje vee. Za velika postrojenja neophodan je vei broj filterskih
90
jedinica da bi se zadovoljila maksimalna dozvoljena povrina jedne filterske jedinice,

uglavnom ispod 100 - 150 m2 i takoe da se smanji prenik cevi i ostale opreme filtra,
poto bi se u suprotnom javili problemi prilikom instaliranja i zamene opreme.
Kontrola rada filtra
Tokom rada brzog gravitacionog filtra, izdvajaju se neistoe iz sirove vode i

zadravaju se izmeu pora filterske ispune, poveavajui otpor kretanju vode nanie.
Ukoliko se drugi faktori ne menjaju, doi e do pada filtracione brzine. Slian pad
filtracione brzine e se desiti kada nivo sirove vode iznad filterske ispune padne ili kada
se povea nivo vode filtrirane vode iza filtra. Zbog kvaliteta efluenta filtracionu brzinu
treba odravati to je vie mogue konstantnom i treba izbei iznenadne fluktuacije.
Osetno poveanje filtracione brzine moe prouzrokovati da neistoe iz sirove vode
prodru kroz filter pogoravajui kvalitet efluenta, dok kod negativnih pritisaka
oslobaeni mehurii gasa se usled desorpcije akumuliu u filterskom polju izazivajui
naglo smanjenje brzine filtracije. Kada mehurii gasa putuju nagore mogu se stvoriti
upljine u filterskoj ispuni, kroz koje sirova voda moe proi bez odgovarajueg
tretmana.
Saglasno matematikoj teoriji filtracije, hidrauliki otpor filtra je proporcionalan brzini

filtracije v, ili
v= (H1 - H2)
gde su H1 i H2 pijezometarski nivoi sirovi i filtrirane vode. Sa istim filtrom, na poetku

filtracije, vrednost konstante zavisi od temperature vode i od svojstvaa filterske
ispune, kao to je debljina filterske ispune, oblik i veliina zrna, granulometrijski sastav
i poroznost. Kako se trajanje filtracije produava, poroznost opada za iznos izdvojenih
neistoa, smanjujui vrednost i zahtevajui veu razliku izmeu H1 i H2 zbog
odravanja filtracione brzine na odreenom nivou. Gornja formula daje odnos izmeu 3
parametra v, H1 i H2 od kojih dve mogu biti usvojene.
Kontrola konstantne brzine dobija se praenjem ukupnog gubitka energije u influent

liniji ili efluent liniji i regulisanjem tog gubitka energije da bi se odravao dotok sirove
vode ili protok filtrirane vode konstantnim na eljenom nivou. U principu ovo
regulisanje moe biti runo, sa kratkom duinom filtracije koja se obino primenjuje,
ali sa brzim promenama uslova prilikom procesa filtracije ipak je mnogo bolje
automatsko regulisanje koje se moe ostvariti mehanikim, hidraulikim, pneumatskim
ili eliktrinim sredstvima.
Za potpunu regulaciju rada brzog filtra, kontroli brzine mora biti dodata i kontrola nivoa
vode, upravljajui ili nivoom sirove vode iznad filterske ispune ili nivoom filtrirane
91
vode iza filtra. Sa jedne strane, kontrola slui da omogui rad filtra nezavisnim od
varijacija pritiska pod kojim se sirova voda dovodi na filter ili filtrirana voda prolazi
kroz filter, dok se s druge strane mora kompenzovati poveanje otpora filtera praeno
zapuavanjem filterske ispune za vreme trajanja filtracije. Kontrola nivoa vode se dobija
umetanjem dodatnog gubitka energije u influent ili efluent liniju i regulisanjem tog
gubitka na takav nain da odrava odgovarajui nivo vode konstantnim. Kontrola brzine
filtrirane vode mora biti kombinovana sa kontrolom nivoa sirove vode iznad filtra, to
daje 4 mogunosti:
- nizvodna kontrola brzine i uzvodna kontrola nivoa sirove vode,
- nizvodna kontrola brzine i uzvodna kontrola nivoa filtrirane vode,
- uzvodna kontrola brzine i nizvodna kontrola nivoa sirove vode,
- uzvodna kontrola brzine i nizvodna kontrola nivoa filtrirane vode.
Pranje filterske ispune
Kada za vreme procesa filtracije, hidrauliki otpori dostignu svoj dozvoljeni maksimum
ili kada kvalitet filtrirane vode vie ne zadovoljava neke propisane vrednosti, ienje
(pranje) filtera je neophodno da bi se vratio potreban kapacitet filtracije tj. da bi se
poboljao kvalitet filtrirane vode.
Kod spore filtracije (vfilt.=0,1-0,4 m/h), zrna filterske ispune su sitnija nego u sluaju
brze filtracije. Kod sporih filtera uvlaenje, prodiranje neistoa je manje nego kod
brzih filtera. Zadravanje neistoa obavlja se u svega par santimetara sloja, a zbog
svoje niske optereenosti zauzimaju velike povrine.
Kod brzih filtera, penetriranje neistoa je znatno dublje, pogotovo kod vieslojnih
ispuna, ime se podie efikasnost filtracije (dublji sloj obavlja zadrqavanje estica), ali
je odravanje i pranje znatno tee nego to je to kod sporih filtera. Sa dubokom
penetracijom neistoa iz sirove vode u filtersku ispunu, runo pranje koje koristi vrlo
teke i kabaste mrkove za vodu, ine ovaj nain pranja tekim i komplikovanim u
smislu fizikog rada (posebno ako je malo vreme izmeu dva pranja).
Zato se danas, gotovo svuda, za pranje filtera uglavnom koristi tok vode suprotan
onome kod procesa filtracije. Protoci vode za pranje su nekoliko puta vei nego protoci
pri filteraciji.Voda za pranje, kreui se navie, neistoe akumulisane u filtru nosi sa
sobom u odvodne kanale koji evakuiu vodu od pranja van filterskog polja. Neistoe se
zadravaju na povrini zrna filterske ispune i one se prvo moraju odvojiti od njih da bi
se mogle isprati vodom. Mehanizam odvajanja adsorbovanih estica neistoa sa zrna
filterske ispune moe se podeliti u dva glavna mehanizma: mehaniki, kada se zrna
ispune, u toku pranja, sudaraju meusobno i tako se mehanikim trenjem stvaraju sile
potrebne za odvajanje estica i hidrauliki, kada se potrebna vrednost sila ostvaruje
hidrodinamikim dejstvom vode za pranje. Kada se zavri faza odvajanja neistoa,
92
onda nastupa faza iznoenja istih estica, praena fluidizacijom ispune (sve estice
lebde u vodenoj struji), pri emu naglo opada rast hidraulikog spiranja, dok mehaniko
gotovo da ne postoji. Prilikom pranja u ovoj fazi dolazi do ekspanzije ispune, pri emu
joj se poveava poroznost i zapremina. Ekspanzija je obavezna jer se tako znaajno
poveava efekat iznoenja estica neistoa (vei prostor izmeu zrna ispune za
nesmetano odnoenje). Pri veim protocima prilikom pranja, tj. pri veoj ekspanziji,
postie se bolje ispiranje, ali se pri velikom stepenu moe odigrati proces prirodne
segregacije zrna (tee i krupnije ka dnu, lake i sitnije ka povrini ispune) to je
nepovoljno jer iako se poveava zadravanje estica neistoa, dobijaju se vrlo kratki
ciklusi izmeu dva pranja.
Hidraulika filtracije i pranja ispune filtera bie objanjena u narednom raunskom

primeru.
PRIMER PRORAUNA POSTROJENJA BRZIH PEANIH FILTERA
Visina filtarske ispune brzog gravitacionog peanog filtra je HF=0,9m. Visina nadsloja
vode je Hv=1,0 m a njena temperatura je T=20oC. Granulometrijska analiza
reprezentativnog uzorka filtarskog peska mase 100 g, dala je sledee rezultate:
Otvor na situ Zadrano na situ

si (mm) wi (g)
1,8 0,0
1,6 0,2
1,4 1,4
1,25 45,3
1,12 24,5
1,0 27,9
0,9 0,7
Gustina materijala filtarskog peska iznosi s=2640 kg/m3. Poroznost peska je 43%.
a) Odrediti specifini prenik zrna filtarskog peska.

b) Odrediti hidrauliki ekvivalentan prenik zrna filtarskog peska. Faktor oblika zrna je
=0,95 .
c) Izraunati hidrauliki gubitak kroz istu filtarsku ispunu za brzinu filtracije vF=8 m/h .
Nacrtati liniju rasporeda pritisaka kroz filtarsku ispunu.
d) Za istu brzinu filtracije iz take c) odrediti maksimalni hidrauliki gubitak koji se moe
javiti pri filtraciji kroz zaprljanu ispunu a da ne doe do pojave potpritiska (vakuuma) u
filtarskoj ispuni. Pretpostaviti da se prlja samo prva treina filtra.
e) Odrediti koeficijent uniformnosti filtarskog peska i dati komentar.
f) Koji je minimalni protok pranja vodom pri kome dolazi do fluidizacije filtarske ispune?
93
g) Odrediti ekspanziju filtarskog sloja prilikom pranja filtra vodom. Brzina pranja filtra je
vp=60 m/h.
h) Odrediti hidrauliki otpor pri pranju filtra, a pri protoku koji je dovoljan da ekspandira
filtarsku ispunu za 30%. Nacrtati dijagram rasporeda pritisaka.
R E E N J E:
a) Specifini prenik estica ds se odreuje iz jednaine:
w w1 w2 wn
...
ds s1s2 s2 s3 sn sn 1
gde je: s1, s2, ... sn - veliina otvora na situ; w1, w2, ... wn - teina frakcije (teinski
ostatak na situ). Prema tabeli datoj u postavci zadatka dobija se:
w 100 0 0,2 1,4 45,3

ds ds 2 1,8 1,8 1,6 1,6 1,4 1,4 1,25
24,5 27,9 0,7
83,10
1,25 1,12 1,12 1,0 1,0 0,9
Odatle je:
ds 1,20mm
b) Hidrauliki ekvivalentni prenik zrna je:
de ds
de 0,95 1,20mm 1,14mm
c) Hidrauliki gubitak hF pri "laminarnom" (linearni zakon otpora) toku vode kroz filtarski
sloj debljine HF, poroznosti pF, koji je sastavljen od sfernih zrna uniformnog prenika d, dat
je Karman-Kozenijevom jednainom:
1 pF vF
2
hF 180 HF (1)
g pF3 d2
gde su: vF - Darsijeva brzina (brzina filtracije ili brzina pranja filtra); g-
gravitaciono ubrzanje, - kinematski koeficijent viskoznosti vode (koji je
funkcija temperature vode); pF - poroznost filtarskog peska.
Jednaina (1) vai samo za "laminaran" reim filtracije (Re<5) gde je Re -

Rejnoldsov broj dat kao:
94
1 vF d
Re
1 pF
Sve formule koje su do sada napisane vae za filtarsku ispunu od loptastih zrna istog
prenika. Za ispunu sastavljenu od nesferinih zrna neuniformne granulacije koriste se
iste jednaine u kojima umesto prenika loptastih estica d figurie hidrauliki
ekvivalentni prenik - de. Odreivanje vrednosti hidrauliki ekvivalentnog prenika je
objanjena u prethodnim takama.
Brzina filtracije: vF 8 m/h 2,22 103 m/s
Kinematski koeficijent viskoznosti vode pri temperaturi od 20 oC:
m2
1,01 10 6
s
Rejnoldsov broj:
m
2,22 10 3 1,14 10 3 m
1 vF de 1 s
Re 2
4,40
1 pF 1 0,43 6 m
1,01 10
s
Re 5 laminaran reim teenja pri filtraciji vode.
Stoga se za proraun hidraulikih gubitaka hF kroz filtarsku ispunu koristi formula (1).
1 pF vF
2
hF 180 HF
g pF3 d2 e
hF 0,117m
Dijagram raspodele pritisaka prikazan je na narednoj slici.
95
z hidrostati~ka raspodela
(m) pritisaka
raspodela pritisaka pri
Hv=1m
o
45 filtraciji kroz ~istu ispunu
voda
HF=0,9m
filtarska
ispuna
h F =0,117m
p/ g
(m)
d) Prilikom filtracije neistoe iz vode se zadravaju na zrnima filtarske ispune i u porama

izmeu zrna. Zbog toga dolazi do poveanja hidraulikih gubitaka pri filtraciji kroz
zaprljan filtar. Ako se pretpostavi da se neistoe izdvajaju na zrnima prve (najvie)
treine filtra, dok se prljanje ostale dve treine filtarske ispune moe zanemariti, za
granini sluaj pojave pritiska jednakog nuli na dubini ispune HF/3 od vrha dobija se
raspored pritisaka kao na narednoj slici:
z hidrostati~ka raspodela
(m) pritisaka
Hv=1m
o
45 filtraciji
voda
2/3HF 1/3H
F
HF=0,9m
zaprljan
filtarska ~ist filtar
filtar
ispuna
h F =0,117m
p/ g
x h F max
(m)
Iz geometrijskih odnosa sa slike dobija se zavisnost:
2
x H F hF
3
2
x 0,9 0,117 m 0,522m
3
Maksimalni hidrauliki gubitak hFmax je prema tome:
hF max H v H F x
hF max 1,378m
96
e) Koeficijent neuniformnosti u odreuje se prema:
d60 1,27mm
u 1,22
d10 1,04mm
G R A N U L O M E T R IJSK A K R IV A F ILTA R SK O G P E SK A
100
p r o la z k r o z sito ( % )
90
80
70
60 = 1 ,0 4 m m
= 1 ,2 7 m m
50
40
30
20
10
60
d
d
10
0
d 10 d 60
1 1 ,5 1 ,9
p r e ~n i k z r n a ( m m )
Pri istim uslovima (brzina pranja filtra, temperatura vode i dr.) ispuna od nesferinih
estica ima neto manju ekpsanziju nego ispuna sa sferinim esticama. Ispuna od zrna
neuniformnog sastava ima veu ekspanziju pri istoj brzini pranja od ispune uniformnog
sastava. Zato je poeljno da koeficijent neuniformnosti ispune bude to manji (najee
u < 1,5 a preporuljivo je u < 1,3). Moe se zakljuiti da ispuna od peska zadatih
karakteristika zadovoljava postavljene kriterijume za koeficijent neuniformnosti.
f) Prilikom pranja filtarske ispune, voda za pranje se uvodi sa donje strane i voda prolazi
kroz ispunu vertikalno navie (u suprotnom smeru nego prilikom filtracije). Za vreme
pranja voda struji kroz filtar veim brzinama (Re>5), tako da se reim strujanja nalazi u
prelaznoj oblasti a ne u "laminarnoj". Za prelazni reim filtracije ne postoje teorijske
formule ve samo empirijske, a jedna od najee primenjivanih empirijskih formula za
prelazni reim filtracije (5<Re<100) je:
0,8 1 pF
1,8
vF1,2
hF 130 HF (2)
g pF3 d1,8
Poveanjem protoka vode za pranje rastu hidrauliki gubici kroz ispunu saglasno
jednaini (2) sve do vrednosti protoka kada se filtraciona sila izjednai sa teinom
potopljenog peska - fluidizacija ispune. Daljim poveanjem protoka vode preko ove
granice hidrauliki gubici se ne poveavaju. Maksimalni hidrauliki gubitak hPF pri
pranju filtra se moe odrediti iz jednaine:
97
g hPF 1 pF H F F g

filtraciona sila potopljenateìnapeska
odnosno:
hPF 1 pF H F
F
(3)

Brzina pranja filtra vPF pri kojoj dolazi do fluidizacije ispune moe se odrediti ako se
izjednae jednaine (2) i (3):
1 pF L F
130
0,8 1 pF
1,8 1,2
vPF
HF (4)
g pF3 d1,8
Poveanjem brzine pranja preko vrednosti vPF dolazi do poveanja zapremine -

ekspanzije ispune, pri emu se poveava poroznost sa pF na pFE i debljina ispune sa HF
na HFE:
1 pE H F 1 pFE H FE (5)
Pri brzini pranja vFE>vPF sreivanjem jednaine (4) po pFE dobija se poroznost
ekspandirane ispune:
1/ 3,6
1/ 4,5 1/ 3
vFE
pFE 2,95 1/ 3,6 (6)
g F d1/ 2
Stepen ekspanzije (E) definie se kao procentualni porast debljine filtarske ispune:
H FE H F p pF
E 100 100 FE (7)
HF 1 pFE
Kao i kod jednaina za laminarni reim filtracije tako i ovde su sve one napisane za
filtarsku ispunu od loptastih zrna istog prenika. Za ispunu sastavljenu od nesferinih
zrna neuniformne granulacije koriste se iste jednaine u kojima umesto prenika
loptastih estica d figurie hidrauliki ekvivalentni prenik - de.
Na poetku fluidizacije je pF=pFE=0,43. Minimalna brzina pranja pri kojoj dolazi do

fluidizacije rauna se direktno iz jednaine (6):
1/ 3,6
1/ 4,5 minvFE1/ 3
pFE 2.95 1/ 3,6

g F d1/ 2 e
min vFE 0,012m/ s 43,17m/ h
98
g) Zadata brzina pranja je vea od min vFE tako da e ispuna ekspandirati.
vPF vFE 60m/ h 0,0167m/s
Poroznost ekspandirane ispune odreuje se jednainom (6):
pFE 0,48
Stepen ekspanzije filtarske ispune pri ovoj brzini pranja bie:
pFE pF 0,48 0,43

E 100 100 9,61%
1 pFE 1 0,48
h) Hidrauliki otpor pri pranju filtra je isti kao i na poetku fluidizacije, i on se moe
izraunati na osnovu izraza (3):
hPF 1 pF H F
F

hPF 1 0,43 0,90

2640 1000 0,841m
1000
Za stepen ekspanzije E 30% , debljina ekspandirane ispune je:
H FE 1,3 0,9m 1,17m
a poroznost ekspandirane ispune se dobija iz izraza (7):
E pF 0,3 0,43
pFE 100 100 56,1%
1 E 1,3
Dijagram raspodele pritisaka pri pranju filtra vodom i ekspanziji ispune od 30%
prikazan je na narednoj slici.
99
z
hidrostati~ka raspodela
(m )
pritisaka
HFE=1,17mHv=0,73m
voda 45 o
pranju filtra
pFE=56,1%
ekspandirana
filtarska ispuna
h =0,841m
PF
p/ g
(m)
3.6 Adsorpcija
U sistemima sa jako razvijenom povrinom na granici faza poseban znaaj imaju tkz.
povrinske pojave. Ove pojave zavise od prirode materijala i od veliine granine
povrine faza. Naroito se to zapaa kod koloidnih estica, koje raspolau velikom
povrinom estica disperzne faze. Da bi se stekao uvid u veliinu specifine povrine
estica razliite krupnoe, u tabeli 3.3 su date vrednosti povrine kockastih estica
dobijenih usitnjavanjem kocke veliine 10 mm.
Tabela 3.3.
Strana kocke Zapremina Povrina svih Primedba
jedne estice estica nastalih
od kocke
(cm3) veliine od 1cm3
(cm3)
10 mm 100 6
1 mm 10-3 60 suspenzoidi
0,1 mm 10-6 600
0,01 mm 10-9 6000
1 10-12 60000
0,1 10-15 600000 koloidi
0,01 10-18 6000000
1 m 10-21 60000000
Sitne estice, sa velikom specifinom povrinom, raspolau velikom povrinskom

energijom.
Ukupna energija neke estice (E) ima dve komponente:
- energiju mase (ili zapremine) Em i,
100
- povrinsku energiju Es.
E = Em + Es.
Em= K1 - m = K - V, gde su:
- m i V masa , odnosno zapremina estice,

- K koeficijent proporcionalnosti.
Es = - S, gde su:
- povrinski napon, a S ukupna povina estice. Znai:
E = K - V + - S tj. E/V= K + - S/V tj.
Ev = K + - S/V.
Kod krupnih estica drugi lan je mali, pa je glavna energija mase. U suprotnom, kod
sitnih estice, glavna je povrinska energija. Ako se estice usitne do molekula ili jona
gubi se granina povrina izmeu faza i drugi lan postaje jednak nuli.
Sitne koloidne estice i pri maloj koncentraciji raspolau velikom slobodnom

povrinskom energijom.
Po drugom principu termodinamike, u sistemima koji raspolau velikim vikom

slobodne energije, odigravaju se procesi koji smanjuju energiju u mnogo veem stepenu
nego kod sistema sa malom koliinom slobodne energije. Kako se ova energija izraava
proizvodom i S, njeno smanjivanje ide na raun smanjivanje veliine ili veliine
ukupnog S. Smanjenje odigrava se vezivanjem molekula ili atoma iz disperzne
sredine. Smanjenje ukupnog S postie se poveavanjem estica tj. koagulacijom.
Teorija adsorpcionih pojava
Postoje sledee grupe sorpcionih pojava (postupak fiksiranja rastvorenih materija u vodi
na ili u estice koje ih na ovaj nain skupljaju):
- Adsorpcija- na povrini estice.
- Apsorpcija- u celoj zapremini.
- Hemisorpcija- kad se javlja hemijska meusobna reakcija.
- Kapilarna kondenzacija- kada se gas kondenzuje u porama vrstog sorbenta.
Adsorpcija je fiksiranje nekog jona ili nekog molekula razliite veliine, za koji se kae
da je adsorbovan, na povrini nekog molekula ili kompleksnog molekula, koji se naziva
101
adsorbens. To je proces samostalne promene koncentracije materije na graninoj

povrini dveju faza ili poveavanje koncentracije jedne materije na graninoj povrini
dveju faza. Te faze mogu biti: tenost - tenost, gas - tenost, gas - vrsto, tenost -
vrsto. Najei sluaj se javlja kada je jedna od njih vrsta faza.
Mehanizam adsorpcije moe se ematizovati na sledei nain: kada se materija na koju

se adsorbuje (adsorbens) i materija koja se adsorbuje (adsorbat) dovoljno priblie jedna
drugoj stupaju u dejstvo izvesne fizike i hemijske sile. Pojavu adsorpcije izazivaju
neuravnoteene sile koje vladaju u meupovrinskom prostoru dveju faza (slika 1).
Tako postoje sile elektrostatike prirode ili Van der Valsove sile, koje ispoljavaju dosta
slabu energiju, u maloj meri zavise od hemijske prirode adsorbensa i u principu su
reverzibilne (to moe biti nepovoljno). Ovo su sile fizike prirode. Fizika adsorpcija
se odigrava veoma brzo. Hemijske sile su objanjenje postojanjem aktivnih grupa i
njihovim meusobnim reakcijama. Aktivna mesta se ne nalaze samo na povrini estica,
ve i u njihovim mikroporama. Aktivna mesta su mesta produenog zadravanja
adsorbata. Ona se obino nalaze na mestima gde su atomi i molekuli adsorbensa jako
istaknuti (na otrim ivicama i vrhovima). Adsorpcioni afinitet koji privlai molekule u
meuprostor moe biti povean ili umanjen silama na drugoj strani meuprostora. Kao
primer moe se razmatrati uticaj sile rastvaranja rastvorka u rastvoru. Sila rastvaranja
odvui e rastvorke iz meuprostora (gde se proces adsorpcije odvija) u rastvor i to
dejstvo e biti snanije izraeno za rastvorke sa veom silom rastvaranja, to negativno
utie na adsorpcioni afinitet. Molekuli vode su polarni, pa e dislocirani molekuli
rastvorka biti vrsto privueni molekulima vode i to silama koje su mnogo vee od
privlanih sila na povrini adsorbenta. Sasvim je drugi sluaj sa nepolarnim molekulima
kao na primer organskim molekulima, koji e biti privueni na povrinu adsorbenta
privlanim povrinskim silama. Ako se posmatra povrina tenosti u dodiru sa svojom
parom, molekuli tenosti u unutranjosti nalaze se u uniformnom polju sila. Na molekul
na povrini tenosti deluje sila privlaenja ka tenosti, koja nije kompenzirana
privlaenjem u pravcu veoma razreenjih molekula pare. Zbog ove pojave sve tene
povrine tee da se skupe u minimalnu povrinu (kad je tenost slobodna od svih
spoljanjih uticaja, ona zauzima oblik lopte) .
Proces adsorpcije se odigrava sve dok se ne uspostavi dinamika ravnotea izmeu

preostale koliine rastvorene materije u rastvoru i njegove koliine na povrini vrste
faze.
Na brzinu adsorpcije utie vie faktora i to:

- razvijenost povrine adsorbensa;
- priroda adsorbata;
- veliina, struktura i oblik adsorbata;
- sposobnost disocijacije;
- polarnost adsorbata;
- pH vrednost rastvora;
102
- temperatura;
- fiziko-hemijska priroda adsorbata;
- meusobni uticaj rastvorene materije na proces adsorpcije;
- vrste rastvora.
Proces adsorpcije odvija se u tri faze:

- Transfer molekula adsorbata kroz film koji okruuje adsorbens.
- Difuzija kroz pore ako je adsorbent porozan.
- "Uzimanje" molekula adsorbata od strane aktivnih povrina molekula
adsorbensa ukljuujui i formiranje veza izmeu adsorbata i adsorbensa.
Trea faza se odigrava vro brzo, dok faze prva i druga faza imaju limitirajue vreme
trajanja. Debljina nepokretnog vodenog filma koji okruuje estice zavisi od protoka
koji protie kroz sistem. Znai, brzina adsorpcije zavisi od brzine kretanja molekula
sistema tj. njihovog stepena difuzije u rastvoru ili od brzine difuzije kroz porozni film i
pore poroznog medijuma kako bi "dosegle" aktivne povrine stacioniranja na
adsorbentu.
Procesom adsorpcije iz vode se otklanjaju rastvorene materije koje se drugim procesima

najee ne mogu otkloniti.
Adsorpcione izoterme
Raspodela izmeu rastvorka (rastvorene matearije) preostalog u rastvoru i

adsorbovanog na povrini vrste faze predstavlja se krivom koja se naziva adsorpciona
izoterma (pri konstantnoj temperaturi). Ona u stvari predstavlja promenu koliine
adsorbata po jedinici mase adsorbenta sa promenom koncentracije adsorbata u masi
rastvora, pri konstantnoj temperaturi. Postoji vie oblika adsorpcionih izotermi. U
prakci se najee sreu Freundlich-ova, Langmuir-ova i BET izoterma.
AKTIVNI UGALJ
Opte karakteristike
U procesu adsorpcije, kao adsorbens, najee se primenjuje aktivni ugalj i slui za

uklanjanje rastvoremih organskih materija koje nisu mogle biti uklonjene prethodnim
tretmanom.
Aktivni ugalj se razlikuje od ostalih industrijskih ugljenika po poroznoj strukturi, ija je

veliina direktno povezana sa efikasnou procesa adsorpcije (to je vea, to je proces
adsorpcije efikasniji). On se proizvodi od razliitog materijala bogatog ugljenikom:
drvo, treset, orahova i kokosova ljuska, strugotine, kosti, ostatak posle refinisanja nafte
itd.
103
Sirovinski materijal podvrgava se procesu karbonizacije i aktivacije. Proces

karbonizacije obuhvata etiri faze:
- suenje na temperaturai do 170 C0,
- zagrevanje i suenje materijala iznad 170 C0, izazivajui degradaciju
materijala i stvaranje CO, CO2 i kiseline,
- dekompozicija materijala na temperaturi od 270-280 C0 sa formiranjem
znatnih koliina metanola, katrana i drugih sporednih produkata i,
- potpun proces karbonizacije na temperaturi od 400-600 C0 sa stvaranjem
priblino 80% primarnog ugljenika.
U porama karbonisanog materijala akumuliu se nepoeljni meuproizvodi

karbonizacije koji utiu na oblik i ukupnu zapreminu pora. Uklanjanje sporednih
produkata karbonizacije postie se procesom aktivacije. U toku procesa aktivacije
nepoeljni meuproizvodi karbonizacije dovode se u kontakt sa aktivacionim agensima
(para i ugljen dioksid) na temperaturi od 900 do 1000 C 0, pri emu dolazi do hemijske
reakcije izmeu agenasa i nepoeljnih produkata procesa karbonizacije. Ovim
postupkom postie se poveavanje postojeih pora i stvaranje novih, to sve utie na
stvaranje razvijene porozne strukture.
Pore u aktivnom uglju su podeljene u dve klase s obzirom na veliinu. Jedna klasa su
mikropore. One su najznaajnije u procesu adsorpcije jer obuhvataju skoro celokupnu
povrinu potrebnu za adsorpciju. Za razliku od mikropora, makropore ne doprinose
ukupnoj aktivnoj povrini, ali su od velikog znaaja za povezivanje spoljanje povrine
sa unutranjou granule, tj. sa mikroporama. Pore od 10 -3 do 10-1m klasiraju se kao
mikropore, a one iznad 10-1m kao makropore. Zbog nepravilnog oblika molekula i
pora, a takoe i zbog snanog molekularnog kretanja, fine pore nee biti blokirane
krupnijim molekulima. Na taj nain bie osloboen prolaz sitnijim molekulima, koji
imaju veliku pokretljivost i mogunost da stignu do najsitnijih pora granula aktivnog
uglja.
Mo eliminacije adsorpcijom odreenih supstanci koje voda sadri i izbor

odgovarajueg adsorbensa i naina njegove upotrebe, odreuje se laboratorijskim
ispitivanjima.
Adsorpcione karakteristike aktivnog uglja obino se izraavaju preko kapaciteta za

odreeni adsorbat, pri postignutoj adsorpcionoj ravnotei. Adsorbati koji se najee
koriste za utvrivanje karakteristika aktivnog uglja su jod, metilen plavo i melasa, a
odgovarajui kapaciteti nazivaju se: jodni broj, metilen plavo broj i melasa broj.
Posle procesa aktivacije, ugljenik se moe podeliti tj. pripremiti u obliku aktivnog uglja
u prahu ili u obliku aktivnog uglja u granulama.
104
Aktivni ugalj u prahu
Aktivni ugalj u prahu mehanizmom adsorpcije uklanja iz vode organske materije koje
vodi daju ukus i miris, kao i fenole, hlorovane ugljo-vodonike i deterdente.
Aktivni ugalju prahu je granulacije od 0,01 do 0,08 mm, sa adsorpcionom povrinom od

500 do 1000 m2/g. Doze koje se primenjuju su 10- 20 g/m3 vode.
Dodavanje aktivnog uglja u prahu trebalo bi da bude na onom mestu procesa

preiavanja koje omoguava kontakt uglja sa vodom od najmanje 10-20 minuta pre
filtriranja. Uslov za to sigurno ispunjava ulaz u postrojenje, ali se tu ne dodaje jer je
utvreno da efikasnost adsorpcije umnogome zavisi od mutnoe vode (to je voda
bistrija, adsorpcija je efikasnija), tako da se mesto dodavanja obino nalazi iza
talonika. Nedostatak ovakvog naina upotrebe aktivnog uglja je u tome, to se filteri
dodatno optereuju, pa je ciklus njihovog rada krai nego obino (a moe doi i do
proboja aktivnog uglja u filter).
Prednost korienja aktivnog uglja u prahu je u manjim investicijama, u nabavnoj ceni

koja je 2-3 puta nia od granulisanog uglja. Meutim, ako je potrebno permanentno
doziranje, onda je njegova primena skupa. Iz procesa preiavanja se uklanja
taloenjem ili filtriranjem.
Aktivni ugalj u granulama
Mehanizam adsorpcije na aktivnom uglju u granulama je isti kao i kod uglja u prahu.
Meutim, ovaj se ugalj koristi u vidu ispune na filterima ili absorpcionim kolonama
kroz koje se proputa voda. Specifina povrina aktivnog uglja u granulama je od 1200
do1400 m2/g, a granulacija je od 0,6 do 1,6 mm.
Zbog ogranienja absorpcionog kapaciteta uglja posle perioda rada dolazi do njegovog
zasienja i nastaje tkz. "proboj" zagaenja u efluent (nestaje adsorpciona mo
adsorbenta). Tada se prekida rad i vri regeneracija uglja.
Zbog efekta probijanja, upotreba granulisanog aktivnog uglja je obino takva da se, ili
koriste dve kolone u seriji koje se rotiraju kada se jedna od njih nae u stanju zasienja
(kada doe do proboja) ili se koriste vie kolona paralelno pod uslovom da probijanje
jedne kolone ne utie mnogo na kvalitet efluenta. Kao to je prikazano na slici 9,
kapacitet gornje zone kolone se smanjuje kroz vreme. Aktivna zona adsorpcije je na
istoj slici oznaena oznakom d. Veliina ove aktivne zone najvie zavisi od brzine vode
kroz kolonu. Jedini nain da se iskoristi kapacitet donjeg dela kolone jeste, da se ima ili
dve kolone u seriji koje meusobno menjaju mesta kada se gornja zasiti ili da se koristi
105
vie kolona paralelno povezanih. Optimalna brzina toka vode u koloni i visina sloja
aktivnog uglja su parametri koje treba u poetku definisati, da bi se kasnije, najbolje na
pilot-postrojenju, odredile dimenzije kolone i njihov broj kako bi proces adsorpcije u
njima tekao kontinualno. Kolone su obino visine od 4 do 5 m, a debljina sloja aktivnog
uglja najee iznosi od 2 do 3 m.
Mogue su sledee kombinacije za primenu granulisanog aktivnog uglja:

- posle koagulacije, flokulacije i taloenja vode,
- posle filtriranja kroz peane filtre.
Uklanjanje boje, mirisa i ukusa u vodi procesom adsorpcije, kao i uklanjanje specifinih
organskih jedninjenja iz vode su najznaajnij ciljevi primene aktivnog uglja u procesu
preiavanja.
Istroeni ugalj se ili baca ili podvrgava regeneraciji. Svrha regeneracije je da se uglju
povrate osobine sline osobinama novog uglja. Regeneracija se obavlja u peima gde se
"istroeni" aktivni ugalj podvrgava visokim temperaturama, pri emu dolazi do
oksidacije organskih materija, koje se na taj nain otklanjaju. Pri ovome se od 5 do 10%
ugljenika uniti (u toku njegovog transporta). Kapacitet regenerisanog aktivnog uglja je
malo manji nego kod potpuno novog (onaj koji do sada nije upotrebljivan) aktivnog
uglja.
3.7 Jonska izmena
Uvod
Pre vie od 100 godina, dva engleska naunika Tomson i Way primetili su odigravanje
jedne reakcije donekle sline adsorpciji, ali stehiometrijski potpuno definisane i nazvali
je jonska izmena. Ova reakcija se odigrava na graninoj povrini vrsto-teno i sastoji
se u tome da se iz strukture vrste materije izdvoji odreena koliina jona koja pree u
rastvor, ali se istovremeno odgovarajua koliina jona iz rastvora vezuje za vrstu
supstancu, ne adsorpcijom, nego hemijskim putem, odnosno, joni izmene mesta.
Ove reakcije su prvo primeene u zemljitu i to u odnosu na razne alumosulfate, koji su

prisutni u zemljitu, na primer:
Na2OAl2O34SiO22H2O + KCl K2OAl2O34SiO22H2O + NaCl.
Jonska izmena kao reakcija specijalno je zapaena u vodenim rastvorima. Objanjava se

na taj nain to se joni u kristalnoj reetki vrste materije dre u meusobnoj vezi
106
zahvaljujui elektrostatikim privlanim silama, koje su vie izraene u unutranjosti

kristala nego na spoljanjoj povrini. Ako se takva supstanca nae okruena dipolima
kao to su molekuli vode, onda se sa njene povrine "otkidaju" joni i time se oslobaaju
mesta za nove jone iz rastvora.
Jonska izmena vri se u stehiometrijskim odnosima i to se izmenjuju joni istog znaka

naelektrisanja.
Kao izmenjivai jona prvo su se upotrebljavale prirodne zemlje, a zatim sintetika,

neorganska (silicijum-dioksid, alginati) i organska jedinjenja.
Izmenjivai jona su zrnasti, nerastvorljivi materijali koji u svojoj melekularnoj strukturi

sadre kisele ili bazne radikale koji su u stanju da, bez promene fizikih osobina i bez
promene rastvorljivosti, permutuju pozitivne ili negativne jone fiksirane na tim
radikalima sa jonima istog znaka iz rastvora sa kojim se nalaze u kontaktu.
Jonoizmenjivake smole su makromolekulskog sastava, i uobiajeno je da se

oznaavaju tako to se organski makromolekul obeleava sa "R-" i dodaje se formula
radikala koji direktno uestvuje u jonskosj izmeni, na primer:
R - OH ili R-Na.
Proces jonske izmene se koristi u procesu omekavanja vode, u procesima

demineralizacije voda, kao i u procesu koncentrovanja, izdvajanja i izolacije pojedinih
jona.
Teorija procesa jonske izmene
Proces jonske izmene moe se formulisati sledeim jednainama:
H
R Na Na R H
i
2 Na R Ca Ca R 2 2 Na
R
Cl OH R OH Cl
107
2 2
4 2 4
2R OH (SO ) R (SO ) 2OH
gde R- i R+ simbolizuju negativno i pozitivno naelektrisan radikalski lan u katjonskom,
tj. anjonskom jonskom izmenjivau, respektivno.
Katjonski izmenjivai su najee na bazi stirola i divinil benzola, a i izmenjuju jone H +

ili Na+iz svojih radikala.
R - SO3H + Ca++ R - SO3 Ca++ + 2H+.
Anjonski izmenjivai su najee na bazi aromatinih makromolekula, a izmenjuju jone

OH- ili Ci- iz svojih radikala.
R - OH + SO4 R - SO4 + 2 OH-.
Unutar rastvora i jonsko izmenjivake mase mora stalno biti odrana elektroneutralnost.
To znai da se odrava stalan broj naelektrisanja, a ne jona. Jedan Ca ++ se zamenjuje
dva Na+, na primer. Prema tome, izmenjivaki kapacitet jednog jonskog izmenjivaa se
izraava brojem naelektrisanja tj. brojem ekvivalentnih jona koji su potrebni da bi se
odrala elektroneutralnost izmeu jonskog izmenjivaa i jona u rastvoru.
Razmena jona izmeu dve faze ne odvija se sluajno, ve po zakonu jonsko-

izmenjivake ravnotee, koja upravlja razmenom jona. Proces jonske izmene se
pokorava zakonu odranju mase, tako da se moe napisati:
Na R H

QHR NaR , reakcija: H R Na Na R H ,

H R Na

kao i :
Ca R Na

2
2
Q NaR CaR , reakcija: Ca++ + 2Na+R-= Ca++R-2 + 2Na+.

Na R Ca
2
Navedeni koeficijent ravnotee Q nije termodinamiki koeficijent ravnotee. Ovaj

koeficijent nije pravi koeficijent tj. nije uvek konstantan (aktivnost jona koji treba da se
razmenjuju zavisi od sastava izmenjivake mase). Ipak, on nam omoguava da relativno
tano interpretiramo jonsko-izmenjivaku ravnoteu i da okarakteriemo afinitet
108
odreene mase izmenjivaa prema datom jonu (njegova relativno velika vrednost
ukazuje na afinitet posmatrane reakcije prema jonskoj izmeni). Zato se koeficijent Q
naziva jo i selektivni koeficijent. Ako se vri zamenjivanje monovalentnog jona
monovalentnim jonom, onda je koeficijent Q jednak jedinici. Ako se zamena
monovalentnog jona vri polivalentnim jonom onda koeficijent Q varira u relativno
irokom opsegu, od 20 do 40 u sintetizovanim razmenjivakim smolama.
Za sintetizovane smole, tipina serija poveanja afiniteta pojedinih jona izgleda:

1.) Li+< H+ < Na+ < K+ = NH4 < Rb+ < Ag+.
2.) Mg++ = Zn++ < Cu++ < Co++ < Ca++ < Sr++ < Ba++.
3.) F- < HCO3- < Cl- < Br- < NO3- < I- < ClO4-.
Afininet izmenjivaa raste prema onim jonima koji imaju vee atomske mase. Afinitet
se poveava i sa valencom jona tj,:
1.) Na+ < Ca++ < La+++ < Th++++.
Ukoliko je vei stepen hidratacije nekog jona, utoliko mu je manji afinitet prema
jonskoj izmeni. Organski joni velike molekulske teine imaju veliki afinitet prema
jonskoj izmeni. Raspodela jona razliitih valenci je strogo zavisna od koncentracije jona
u rastvoru. U heterojonskoj reakciji selektivnost izmenjivaa je takva da vei afinitet
pokazuje prema bivalentnim nego prema monovalentnim jonima.
Proces jonske izmene se odvija u tri faze:

1.) Difuzija jona iz rastvora kroz granini sloj tenosti do povrine mase,
2.) Hemijske reakcije izmene jonova,
3.) Difuzija jona iz mase kroz pogranini sloj tenosti.
Zbog komplikovanog mehanizma, reakcije jonske izmene se odvijaju mnogo sporije

nego reakcije izmeu elektrolita u rastvoru. Postoje dve tehnike primene procesa.
Prva, kada se u sudu meaju rastvor i izmenjivaka masa sve dok ne nastupi ravnotea
procesa. Kako se samo deo izmenjivakog kapacitata iskoristi, ova vrsta tehnologije nije
toliko popularna.
Druga metoda je znatno popularnija i ona se odvija u jonsko-izmenjivakoj koloni.

Rastvor se uvodi sa gornje strane kolone (cilindra) koji je ispunjen jonoizmenjivakom
masom. Tok rastvora je na dole dolazi. Ovde svea izmenjivaka masa dolazi u kontakt
sa rastvorom koji ima sve manju koncentraciju nepoeljnih jona, to je povoljno sa
gledita izmenjivanja jona. Zbog toga, ova tehnologija je znaajno bolja od prethodne, s
obzirom da je vea iskoristivost izmenjivakog kapaciteta.
109
3.8 Membranska tenologija
Uvod
Mogunost upotrebe membranskih tehnologija u procesu preiavanja vode pojavila se

1960-ih godina sa razvojem visokokvalitetnih sintetikih membrana. Prve membrane
koje su razvijene su imale nekoliko nedostataka: bile su nepouzdane, nedovoljno
selektivne i suvie skupe. Zbog toga je njihova upotreba bila svedena uglavnom na
laboratorijska istraivanja. Meutim, u narednih 30 godina ovi problemi su reeni i sada
je upotreba membrana u razliitim industrijskim procesima normalna pojava. Koriste se
za desalinizaciju morske vode, preiavanje razliitih industrijskih efluenata, u
prehrambenoj i farmaceutskoj industriji, u savremenoj medicini za odvajanje uree i
drugih toksina u vetakom bubregu.
Membranske tehnologije za preiavanje vode se mogu koristiti kako za proizvodnju

vode za pie, tako i za preiavanje otpadnih voda. Takoe, modu se koristiti
samostalno ili u kombinaciji sa drugim tradicionalnim tehnologijama. Primer za to je
membranski bioreaktor (MBR), gde se ova tehnologija kombinuje sa tradicionalnom
tehnologijom aktivnog mulja da bi se ostvario to bolji kvalitet efluenta. S obzirom na
male koliine dostupne slatke vode (od 2,8% slatkih voda, samo je 0,6% dostupno za
upotrebu a ostatak je zarobljen na polovima) i sve otrijih kriterijuma u pogledu
kvaliteta vode za pie, akcenat je stavljen na pronalaenje naina za desalinizaciju
morske vode. Postoji vie metoda za desalinizaciju ali se upravo razvojem
membranskih tehnologija u poslednjih 10 20 godina omoguio znaajan napredak u
ovoj oblasti i ekonomska uteda.
MEMBRANE
TIPOVI MEMBRANSKIH PROCESA
Membranska tehnologija podrazumeva upotrebu polupropustljive membrane za

izdvajanje suspendovanih materija i rastvorenih soli iz vode. Selektivnost membrane je
njeno svojstvo da ne doputa prolazak odreenih materija rastvorenih u vodi. Pogonska
sila za pokretanje membranskog procesa separacije moe biti gradijent temperature,
koncentracije, elektrinog potencijala i pritiska.
Ovde e se razmotriti dve vrste membranskih procesa u zavisnosti od pogonske sile:

1. Procesi na bazi transmembranskog pritiska
2. Procesi na bazi elektrodijalize
110
Procesi na bazi transmembranskog pritiska
Kod ove vrste procesa koristi se hidrauliki pritisak da progura molekule vode kroz
membranu, ostavljajui neistoe ispred membrane. U ovu kategoriju procesa spadaju:
1. Mikrofiltracija (MF)
2. Ultrafiltracija (UF)
3. Nanofiltracija (NF)
4. Reversna osmoza (RO)
Mikrofiltracija (MF)
Mikrofiltracijom se iz vode uklanjaju krupne koloidne estice, mikroorganizmi i ostale
krupnije estice. Mikrofiltracija se moe definisati kao membransko bistrenje vode. Ovo
je isto fiziki proces jer krupnije koloidne estice jednostavno ne mogu da prou kroz
membranske pore.
Ultrafiltracija (UF)
Ultrafiltracija je proces slian mikrofiltraciji, jedina razlika je u veliini membranskih
pora, to uslovljava vee radne pritiske koji se kreu u granicama 1 10 bara.
Ultrafiltracija uklanja sve suspendovane i koloidne estice, bakterije i viruse kao i
organske makromolekule.
Mikrofiltracija i ultrafiltracija se mogu koristiti kao zamena za procese koagulacije,

flokulacije, sedimentacije i filtracije u konvencionalnim postrojenjima za preiavanje
vode.
Ako se govori o preiavanju otpadnih voda, mikrofiltracija (MF) ili ultrafiltracija

(UF) u kombinaciji sa tradicionalnim procesima mogu pruiti zadovoljavaju stepen
preiavanja. Meutim kada se radi o pripremi vode za pie, moe se javiti potreba za
primenom nanofiltracije (NF) i reversne osmoze (RO) za uklanjanje rastvorenih soli iz
vode, naroito ako se radi o procesu desalinizacije morske vode. U ovom sluaju
mikrofiltacija i ultrafiltracija se koriste za predtretman vode.
Nanofiltracija (NF)
Nanofiltracija je razvijena za potrebe omekanja vode tj. uklanjanja dvovalentnih jona
metala. Ovaj tip filtracije je poznat jo i kao reversna osmoza ultra niskog pritiska.
Reversna osmoza (RO)

Reversna osmoza je tehnologija koja se koristi u procesu desalinizacije morske vode,
kao i u procesima pripreme vode u farmaceutskoj i elektronskoj industriji. Ovaj proces
omoguava uklanjanje praktino svih jona iz vode. Separacija se ne odvija samo na
111
osnovu veliine pora ve i usled meusobnog delovanja naelektrisanih estica i

membranskog materijala. Reversna osmoza zahteva visoke ulazne pritiske. U poetku
ovi pritisci su bili izuzetno visoki i znosili su 50 100 bar, meutim usavravanjem
tehnologije danas se zahtevani pritisci kreu u granicama 9 70 bar.
Na slici 3.8 su prikazana podruja primene membranskih procesa na bazi pritiska u

zavisnosti od veliine pora na membrani.
Slika 3.8. Podruje primene
U narednoj Tabeli se daje pregled membranskih procesa i vrednosti karakteristinih

parametara veliina estice, radni pritisak, maksimalna temperatura.
Membranski proces
Parametar
MF UF NF RO
Veliina estice
0.08 2 0.005 0.2 0.001 0.1 0.0001 0.001
(m)
Vrlo male
Organske Organske
suspendovane Organske
Zadrane materije >1000 materije >300
estice, neki materije >100
komponente MW, koloidi, MW, deo
koloidi, veina MW, joni
virusi, bakterije rastvorenih soli
bakterija
Radni pritisak (bar) 0.07 1 0.7 7 5.5 8.6 8.6 70
Max temperatura
27 27 27 38
(oC)
Recovery rate (%) 99 75 85 50 85
Procesi na bazi elektrodijalize
112
Osnovu ovog procesa ine jon-selektivne membrane. Katjon-selektivne i anjon-

selektivne membrane su naizmenino postavljene u bazenu. Za razliku od procesa gde
je pokretaka sila pritisak, ovde voda miruje a joni se kreu kroz jon-selektivne
membrane. Kada se struja pusti kroz sistem pozitivni joni kreu ka katodi a negativni
ka anodi. S obzirom na naizmenian raspored membrana, so se uklanja iz svake druge
komore.
ematski prikaz procesa dat je na narednoj Slici.
Slika 3.9: ematski prikaz procesa na bazi elektrodijalize
Kao to se moe videti na Slici 2.2, u svakoj drugoj komori ostaje ista voda (Product
water), dok se u ostalim komorama izdvaja koncentrat - so (Concentrate).
Postoji i modifikovani proces elektrodijalize tj. reversna elektrodijaliza (EDR

Electrodialysis Reversal). Sutina ovog procesa je da se elektrode periodino zamenjuju
tako da se sprei zaguenje membrana. Ova modifikacija poboljava efikasnost procesa
a ujedno i produava ivotni vek membrana.
PODELA MEMBRANA
113
Podela prema tipu membranskog procesa
Analogno podeli membranskih procesa, membrane se mogu podeliti na:

1. Membrane za MF
2. Membrane za UF
3. Membrane za NF
4. Membrane za RO
Membrane za MF. Ove membrane imaju najveu veliinu pora i mogu da uklanjaju
krupnije koloidne estice i deo mikroorganizama.
Membrane za UF. Ove membrane imaju sitnije pore i pored estica koje uklanjaju
membrane za MF, uklanjaju u potpunosti mikroorganizme, koloidne estice i
rastvorljive makromolekule kao to su proteini.
Membrane za RO. Ovaj tip membrana se koristi za uklanjanje najsitnijih estica iz vode
tj. rastvorenih soli. Upravo iz tog razloga ove membrane su svoju primenu nale u
procesu desalinizacije vode.
Membrane za NF. Ove membrane su relativno nova tehnologija i esto se nazivaju

oslabljenim RO membranama. Prema veliini pora koja iznosi 5 200 nm, ove
membrane se pozicioniraju izmeu UF i RO membrana.
Podela prema materijalu
Postoje dve osnovne grupe materijala koji se koriste za izradu membrana:

1. Sintetiki organski polimeri
2. Neorganski materijali: keramika i metal
Veina membrana se izrauje od sintetikih organskih polimera. MF i UF membrane se

najee izrauju od istih materijala ali se proizvodni proces razlikuje tako da se dobije
razliita veliina pora.
Tipini polimeri koji se koriste u proizvodnji MF i UF membrana su: polietilen,

polipropilen, politetrafluoroetilen ili polikarbonat zbog svoje izuzetne hemijske i
termalne otpornosti. Glavni nedostatak ovih polimera je osetljivost na hlor. Za izradu
RO membrana u poetku su se koristili celulozni-acetat (CA) polimeri. Njihove
karakteristike su relativno niske cene, hidrofilnost, otpornost na hlor i mala tendencija
adsorpcije. S druge strane, membrane od ovog materijala su osetljive na termike uticaje
i biodegradaciju.
114
Za proizvodnju UF i RO membrana najee se koriste kompozitni polimeri. Ove

membrane se prave polimerizacijom jednog reaktivnog monomera ili pripolimera sa
drugim reaktivnim monomerom. Proces polimerizacije se odvija na povrini UF
membrane. UF membrana se potapa u vodeni rastvor koji sadri prvi monomer ili
pripolimer, a zatim se ponovo potapa u drugi rastvor koji sadri drugi reaktivni
monomer. Na ovaj nain se na povrini UF membrane (samo sa jedne strane) formira
veoma tanak film (50 nm) sa sitnim porama dok osnova membrane zadrava visoku
poroznost nasleenu od UF membrane. Glavna prednost ovako napravljenih
tankofilmnih (TF) kompozitnih membrana je u smanjenom transmembranskom pritisku,
izuzetnoj hemijskoj, termikoj i mehanikoj stabilnosti i otpornosti na biodegradaciju.
Meutim, posebna panja se zahteva pri projektovanju membranskih sistema sa ovim
membranama, iz razloga to su tankofilmne kompozitne membrane osetljive na hlor.
Osim organskih polimera u proizvodnji membrana se koriste i neorganski materijali kao

to su keramika i metal. Keramike membrane su mikroporozne, termiki stabilne,
hemijski otporne i esto se koriste za mikrofiltraciju. Glavni problemi ovih membrana
su krtost(lomljivost) i visoka cena, pa je njihova upotreba ograniena uglavnom na
hemijsku industriju i rad sa izuzetno agresivnim fluidima.
Metalne membrane se izrauju od nerajueg elika i imaju vrlo fine pore. Uglavnom se
koriste za gasnu separaciju, ali nalaze upotrebu i u preiavanju vode pri visokim
temperaturama.
Podela prema morfologiji i nainu izrade
Prema morfologiji membrane se generalno mogu podeliti u dve grupe:

1. Izotropne
2. Anizotropne
Izotropne membrane su uniformne u svom sastavu, dok anizotropne variraju u strukturi

i hemijskom sastavu po poprenom preseku.
Izotropne membrane mogu biti:
1. Mikroporozne membrane
2. Gusti film (Dense-film) membrane
Izotropne membrane su najee mikroporozne i one se mogu deliti u razliite
kategorije. Ove membrane se proizvode najee od krutih polimera sa krupnim
upljinama koje kreiraju meusobno povezane pore. Tako, u zavisnosti od naina izrade,
postoje:
1. Membrane dobijene postupkom fazne inverzije (phase inversion membrane)
2. Membrane dobijene postupkom urezivanja pukotina (track-etched
membrane)
3. Razreeni film (expanded film) membrane
115
Phase inversion membrane (A) su najei tip mikroporoznih izotropnih membrana.

Ove membrane se formiraju tako to se rastvor koji ine polimer i njegov rastvara
potapa u vodu. S obzirom da je veina polimera koji se koriste za proizvodnju ovih
membrana hidrofobna, pri kontaktu sa vodom polimer formira membranu.
Track-etched membrane (B) se formiraju ozraivanjem polimernog filma esticama koje

napadaju polimerne lance, ostavljajui oteene molekule. Zatim se film potapa u
poseban rastvor (etching solution) pri emu se oteeni molekuli rastvaraju formirajui
cilindrine pore od kojih su mnoge normalne na povrinu membrane.
Dense film izotropne membrane karakteriu izuzetno sitne pore, tako da se ove
membrane mogu smatrati efektivno neporoznim.
Na narednoj Slici su prikazane strukture razliitih izotropnih membrana snimljene

elektronskim mikroskopom.
(A) B)
116
(C)
Slika 3.10: prikaz membranske strukture snimljene elektronskim mikroskopom(SEM):
A) phase inversion membrana; B) track-etched membrana; C) expanded film membrana
Anizotropne membrane se mogu podeliti na:

1. Phase separation membrane
2. Tankofilmne kompozitne membrane (TF)
Phase separation membrane (A) se esto nazivaju i Loeb Sourirajan membrane po

dvojici naunika koji su ih prvi razvili. Ove membrane su homogene u pogledu
hemijskog sastava ali ne i u pogledu strukture. Proizvodni proces ovih membrana se
zasniva na tehnikama izmene faze (phase inversion techniques) kao to je opisano u
sluaju phase inversion izotropnih membrana. Veliina pora i poroznost variraju po
poprenom preseku.
Tankofilmne kompozitne membrane (B) su heterogene i u pogledu hemijskog sastava i

u pogledu strukture. Proces proizvodnje ovih membrana objanjen je u poglavlju 3.2.
Kao osnovna prednost TF membrana navedene su hemijska, termika i mehanika
stabilnost, kao i otpornost na biodegradaciju. Glavni problem ovih membrana je
osetljivost na hlor.
Na narednoj Slici 3.11 su prikazane strukture razliitih anizotropnih membrana

snimljene elektronskim mikroskopom.
117
(A) (B)
Slika 3.11: Prikaz membranske strukture snimljene elektronskim mikroskopom(SEM):
(A) Phase separation membrana; (B) TF membrana
MEMBRANSKI MODULI, KONFIGURACIJE, SKLOPOVI
Osnovna membranska jedinica u kojoj je smetena odreena povrina membranskog

platna i koja je pripremljena za ugradnju u veu komponentu membranskog sistema je
membranski elemenat ili modul. Jedan membranski elemenat se sastoji od membrane,
kuita koje prima pritiske i obezbeuje oslanjanje elementa i spojnica za prikljuak
sirove vode, ispusta za koncentrat i odvoda preiene vode.
Oblik membrane i konstrukcija modula treba da obezbede:

- potpunu zatitu membrane od negativnih posledica uticaja visokog pritiska;
- to veu povrinu membrane u to manjoj zapremini modula;
- efikasno uklanjanje izdvojenih estica sa povrine membrane, na strani
koncentrata, putem ispiranja, radi obezbeivanja stalnog i nepromenjenog toka
vode kroz membranu.
Postoje etiri vrste membranskih elemenata (modula):

1. ploasti modul,
2. cevni modul,
3. modul sa upljim vlaknima (hollow fiber),
4. spiralno namotani modul (spiral wound).
Ploasti modul
Serije ravnih membranskih povrina i ploa koje obezbeuju njihovo oslanjanje

smetene su u takozvani ploasti modul. U njemu voda cirkulie izmeu dve membrane
oslonjena na ploe koje istovremeno obezbeuju dreniranje iste vode. Ploasti moduli
omoguuju pakovanja takva da se po jedinici zapremine modula dobije ukupna povrina
118
za filtraciju u iznosu od 100 m2/m3 do 400 m2/m3. Poto su jednostavni sa stanovita

odravanja, ploasti moduli se esto koriste za laboratorijska istraivanja dok im je
praktina primena ograniena zbog nedovoljne kompaktnosti.
Slika 3.12: ematski prikaz ploastog modula
Cevni modul
Cevni moduli se prave tako to se sa unutranje strane porozne cevi, koja slui kao
podloga, nanosi membranski materijal. Voda se upumpava kroz cev i kroz membranu se
odvaja filtrat, a koncentrat izlazi na drugom kraju cevi. Prenik cevi se kree od 6 mm
do 40 mm, to daje filtracionu povrinu membrane od 0,2 do 7,5 m2/m3 .Vie cevnih
modula (3-150) se grupiu u jednu procesnu jedinicu koja ima potrebne elemente za
napajanje sirovom vodom i za odvoenje koncentrata preiene vode. Glavna prednost
ovih modula je potpuno jasna hidraulika, lako i jednostavno ienje i odsustvo potrebe
za posebnim predtretmanom sirove vode. Glavna mana je u maloj filtracionoj povrini
po jedinici zapremine modula to ini sisteme sa ovim tipom modula relativno skupim.
119
Slika 3.13: ematski prikaz cevnog modula
Modul sa upljim vlaknima (hollow fiber)
Moduli sa upljim vlaknima se sastoje od snopova membranskih vlakana (od hiljadu do

milion) iji su krajevi uliveni u epoksidne smole. U zavisnosti od smera filtracije
postoje dva tipa modula sa upljim vlaknima odnosno dva tipa filtracije:
1. spolja-ka-unutra,
2. unutra-ka-spolja.
Slika 3.14: Prikaz dva mogua tipa filtracije
Kod prvog tipa filtracije, spolja-ka-unutra sirova voda se dovodi u prostor izmeu
vlakana kroz koje se filtrira. Preiena voda ispunjava prostor u vlaknima odakle se
odvodi posebnim cevima, dok koncentrat izlazi na drugi kraj snopa koji je isto tako
uliven u epoksidne smole da ne bi dolo do meanja sa preienom vodom. Ovaj tip
filtracije zahteva menje predienje vode kao i ree i manje intenzivno ienje
membrana.
Drugi tip modula sa membranskim vlaknima se pravi tako da se sirova voda uvodi u
prostor upljeg vlakna, a da preiena voda ispunjava upljine izmeu membranskih
vlakana odakle se odvodi u sabirne cevi iste vode. Ovo je takozvani unutra-ka-spolja
tip filtracije.
120
Epoksidne smole
uplja vlakna
Kuite
Epoksidne smole
Slika 3.15: ematski prikaz membranskog modula
Na narednim slikama prikazan modul sa upljim vlaknimai jedno uveano uplje vlakno
tako da se vidi upljina u vlaknu i porozno vlakno.
Ovi moduli su osetljiviji na zaepljenje od npr. spiralno namotanih modula upravo zbog
velikog broja gusto zbijenih vlakana. Zbog toga voda koja se obrauje ovim modulima
zahteva poseban predtretman.
Slika 3.16: Prikaz membranskog modula sa upljim vlaknima
121
Slika 3.17: Mikroskopski snimak upljeg vlakna
Spiralno namotani modul (Spiral wound)
Spiralno namotani moduli su sastavljeni od dva pravougana membranska platna koja su

razdvojena sa treim platnom od poroznog materijala. Tri ivice ovog takozvanog
membranskog sendvia su zalepljene, dok je etvrta ivica zalepljena za jednu uplju
cev sa podunim prorezom. Ceo membranski sendvi je namotan spiralno oko ove
cevi tako da ona zauzima centralni poloaj, dok sendvi sastavljen od membrana i
poroznog platna ini omota membranskog elementa. Ovako sainjeni moduli se
stavljaju u specijalne cevi od pleksiglasa koje imaju po jedan otvor na oba kraja. Jedan
otvor slui za napajanje sirovom vodom, dok drugi slui za isputanje koncentrata.
122
Slika 3.18: Spiralno namotani modul (hollow fiber)
Tok vode za vreme preiavanja je paralelan sa osom cevi a time i paralelan sa spiralno
namotanim slojevima membrane. Preiena voda ulazi u zonu poroznog materijala
izmeu membranskih platna. Poto je pritisak u centralnoj cevi manji od pritiska sirove
vode, preiena voda se drenira u centralnu cev odakle se odvodi u sabirni sistem
preiene vode. Na slici 3.18. prikazan je presek kroz jedan spiralno namotani modul.
U komercijalnim membranskim sistemima koji se primenjuju u preiavanju voda,

membranski elementi se pakuju paralelno ili se niu jedan za drugim u vee procesne
jedinice koje se u sluaju RO i NF membrana nazivaju kuita (pressure vessels).
Kuita su specijalno oblikovane cevi koje omoguavaju strujanje sirove vode,
isputanje koncentrata, odvod preiene vode, prikljuenje potrebnih instrumenata i
mogu da prime vei broj (od jedan do sedam) serijski ili paralelno montiranih
membranskih elemenata. Kuita se projektuju tako da mogu da izdre visoke pritiske
koji se zahtevaju za filtraciju kroz membrane. U poetku su kuita bila pravljena od
nerajueg elika. Danas se kao standardni materijal koristi poliester za kuita koja se
prave za potrebe RO i NF membranskih sistema.
Vie kuita se grupiu u jo vee jedinice, membranske baterije. Kuita unutar

jedne baterije mogu da imaju paralelan ili serijski raspored, ili to je najei sluaj,
mogu da budu kombinacija ova dva rasporeda. Paralelan raspored se najee koristi za
UF i MF filtraciju gde, zbog sistema pranja, recirkulacija koncentrata nije neophodna da
bi se ostvarilo zahtevano preiavanje.
123
Slika 3.19: Kuite (pressure vessel) sa tri membranska elementa
Slika 3.20: Kuita grupisana u membransku bateriju
MEMBRANSKA FILTRACIJA
Za primenu membranske filtracije, u praksi se koristi pumpa visokog pritiska koja

kontinualno upumpava sirovu vodu u sistem.
Slika 3.21: ematski prikaz procesa unakrsne (cross-flow) membranske filtracije
124
U sluaju konvencionalne filtracije smer toka rastvora je normalan na filtar, a estice se

zadravaju na filtarskoj ispuni i one aktivno uestvuju u procesu filtracije.
Meutim, kada se govori o membranskoj filtraciji, pravac toka molekula kroz

membranu je upravan na pravac osnovnog toka. Deo toka koji prolazi kroz membranu
naziva se permeat (preiena voda), a deo toka tangencijalan na membranu naziva se
retentat (otpadna voda). Ujedno, turbulentnost glavnog toka smanjuje mogunost da
doe do zaepljenja membrane esticama.
Slika OSNOVNI POSTUPCI PREIAVANJA VODA.22: ematski prikaz

konvencionalne filtracije
Cross flow reim filtracije
PP
Slika 3.23: ematski prikaz Cross flow filtracije
U Cross flow reimu filtracije razlikuju se dva pada pritiska:

1. Aksijalni pad pritiska; pad pritiska usled otpora membrane
125
PU I PU PI
2. Transmembranski pad pritiska, tj. pad pritiska kroz membranu. Ovaj

pritisak je pokretaka sila filtracije
PU PI
PU P PP
2
Gde su:
- PU pritisak na ulazu
- PI pritisak na izlazu
- PP pritisak permeata
Koncentraciona polarizacija
Osnovna prednost cross flow reima filtracije je da se usled proticanja fluida estice,
makromolekuli i joni odravaju u suspenziji i da se na taj nain sprei njihovo
zadravanje na membrani, a da se usled velike brzine toka (velika sila smicanja) one
estice koje se ipak zadre, vrate u retentat. To je u idealnom sluaju.
Postavljanje membrane normalno na tok rezultiralo bi tako brzim stvaranjem naslaga na

membrani, pogotovo u sluaju reversne osmoze i elektrodijalize, tako da bi vrlo brzo
proces separacije bio zaustavljen. U praksi dolazi, ipak, do izdvajanja suspendovanih
estica i/ili molekula rastvorka na membrani i kod reima rada sa unakrsnim strujanjem,
iz vie razloga: membrana i pored turbulentnog reima, koi sloj fluida uz samu njenu
povrinu (u tom sluaju ostvaruje se laminarno kretanje i samim tim se ostvaruju uslovi
za izdvajanje suspendovanih estica i rastvorka); uz samu povrinu membrane se
poveava koncentracija estica/rastvorka (CB na slici 3.24) jer se deo toka izdvaja kroz
membranu. Ta pojava je nazvana koncentraciona polarizacija, a sloj nakupljen na
membrani zove se gel sloj.
Dok je koncentracija estica prikupljenih na membrani mala, to ne predstavlja vei

problem za sam proces filtracije i ne utie znaajnije na smanjenje fluksa, meutim kada
koncentracija u ovom sloju dostigne tzv. koncentraciju gela, tada dolazi do smanjenja
transmembranskog pritisaka koji pokree ceo proces filtracije, a samim tim i do
smanjnja fluksa.
126
Slika 3.24: Fenomen koncentracione polarizacije: CB koncentracija komponente u

fluidu; CG koncentracija komponente u gel sloju
Formirani gel sloj bitno utie na smanjenje fluksa permeata, odnosno itavog
membranskog procesa, a ujedno deluje i kao sekundarna membrana. Poto se
koncentraciona polarizacija ne moe izbei, potrebno je primeniti mere za smanjenje
njenog uticaja. Postoje dva glavna postupka za postizanje ovog efekta:
1. odravanje male vrednosti fluksa
2. odravanje minimalne razlike koncentracija komponenti u rastvoru i na
povrini membrane.
Mala vrednost fluksa se postie poveanjem povrine membrane.
Odravanje minimalne rezlike koncentracija komponenti u rastvoru i na povrini

membrane se postie odravanjem dovoljno velike brzine proticaja fluida preko
membrane.
OSNOVNI PARAMETRI MEMBRANSKOG SISTEMA
Efikasnost odreenog membranskog sistema zavisi od mehanizma uklanjanja

suspendovanih i rastvorenih materija. Kao to je ranije navedeno, uklanjanje estica na
MF membranama je uglavnom fiziki proces gde velike koloidne estice ne mogu da
prou kroz pore MF membrana samo zbog razlike u veliini. Meutim, uklanjanje
jonskih i molekularnih estica na RO membranama je funkcija razliite interakcije
izmeu supstanci i membrane u odnosu na elektrohemijsku privlanost izmeu vode i
membrane. Sa druge strane, uklanjanje krupnih koloidnih estica na RO membranama
je takoe isto fiziki proces i elektrohemijska interakcija nema znaajnog uticaja. Na
kraju, u zavisnosti od specifine situacije, NF i UF membrane mogu da koriste u veoj
ili u manjoj meri jedan ili drugi mehanizam uklanjanja.
127
Osnovni parametri efikasnosti membranskog sistema su:
1. Fluks,
2. Brzina toka,
3. Transmembranski pritisak,
4. Temperatura,
5. Koncentracija i tip soli,
6. pH vrednost.
Fluks
Fluks je stvarna mera efikasnosti proizvodnje preiene vode, odnosno koliina vode
koja se isfiltrira po jedinici povrine membrane u jedinici vremena. Po definiciji, fluks
je direktno proporcionalan transmembranskom pritisku, a obrnuto proporcionalan
viskoznosti tenosti koja se filtrira (to je u ovom sluaju voda) i hidraulikim otporima
teenju kroz pore membrane. Veliina transmembranskog pritiska je funkcija osmotskog
pritiska rastvora koji se filtrira i koliine nagomilanih estica na povrini membrane.
Fluks permeata direktno odreuje kapacitet procesa, i zato je bitno da vrednost fluksa
bude to vea.
Izrazi za fluks permeata (F) u sluaju mikrofiltracije dat je sledeom jednainom:
F P

l
gde su:
F (l/m2h) - fluks
P (bar) pad pritiska kroz membranu (transmembranski pritisak),
(l/m2) propustljivost gel sloja,
(kg/ms) viskozitet fluida,
l (m) debljina gel sloja.
Izrazi za fluks permeata (F) u sluaju ultrafiltracije i reversne osmoze dat je
sledeom jednainom:
(R )
F A
X
gde su:
F (l/m2h) - fluks
A (l/hmbar) konstanta koja zavisi od osobina membrane, fluksa i rastvorka,
P (bar) transmembranski pritisak,
128
(bar) razlika osmotskih pritisaka fluida i permeata,

X (m) debljina membrane.
U bitne karakteristike membrane ubrajaju se njene povrinske karakteristike i veliuna

pora. Iako se na prvi pogled moe oekivati da membrane sa irim porama imaju vei
fluks, debljina membrane je isto tako vaan parametar jer se moe desiti da tanka
membrana sa sitnijim porama ima vei fluks od deblje membrane sa krupnijim porama.
Takoe, raspored i veliine pora treba da odgovaraju veliini supstance koja se eli
izdvojiti, to zahteva selektivnost i izuzetnu panju pri odabiru membrane za konkretne
uslove preiavanja.
Karakteristike povrine membrane i karakteristike materijala od kojeg je napravljena

membrana (povrinsko naelektrisanje, adsorpcioni potencijal, polarnost, hidrofobnost i
druge karakteristike) imaju znaajan uticaj pri uklanjanju jonskih i molekularnih estica
na RO i NF membranama. Naelektrisana povrina membrane privlai i fiksira razliite i
suprotno naelektrisane estice iz sirove vode. Njihovo nagomilavanje formira tanak film
na povrini membrane, takozvani koncentraciono polarizovani sloj, koji menja
filtracione karakteristike membrane i smanjuje fluks preiavanja. Adsorpcija
kontaminanata na zidove pora poveava otpor filtraciji i smanjuje fluks u jedinici
vremena. Specifinost ovog problema je u tome to je veoma teko osloboditi pore
membrana od adsorbovanih materijala to dovodi do trajnog smanjenjenja fluksa
filtrirane vode, pa i do oteenja membranskih elemenata.
Brzina fluida
Sa porastom brzine fluida du membrane raste i fluks. Meutim, isto tako rastu i
hidrauliki gubici to zahteva veu pokretaku silu tj. pritisak, odnosno poveavaju se
trokovi rada pumpi.
Transmembranski pritisak
Porast fluksa kroz membranu direktno je proporcionalan porastu hidraulikog pritiska

na dovodu sirove vode. Sa porastom pritiska takoe raste i koeficijent uklanjanja soli, sa
tim to je funkcija porasta koeficijenta uklanjanja soli eksponencijalna. U jednom
momentu porast koeficijenta uklanjanja soli prestaje da prati porast poveanja pritiska
zbog poveanog osmotskog pritiska koncentrata (koji smanjuje efektivni
transmembranski pritisak), i to predstavlja granini kapacitet membrane.
129
Flux
(L/m2h)
Transmembranski pritisak (kPa)
Slika 3.25: Zavisnost fluksa od transmembranskog pritiska za razliite vrste membrana
Temperatura
Temperatura menja viskozna svojstva vode, a time i difuzivnost rastvorenih materija

kroz materijal membrane u filtriranu vodu sa znatno niom koncentracijom soli. Zbog
toga sa poveanjem temperature dolazi do smanjenja koeficijenta uklanjanja soli i
pogoranja kvaliteta filtrata, odnosno preiene vode. Sa druge strane fluks se
poveava skoro linearno sa poveanjem temperature, ne samo zbog smanjenja
viskoziteta fluida ve i zbog poveanja koeficijenta difuzije. Otvori na RO
membranama su reda veliine 10-3 - 10-4 m i kod njih je efekat promene viskoziteta
znaajan: sa snienjem temperature raste viskozitet a time i trenje, ne samo izmeu
slojeva fluida koji tee ve i izmeu materijala membrane i fluida.
Kod membranskih filtracija mikrofiltracija, ultrafiltracija pa ak i nanofiltracije efekat

promene viskoziteta vode koja se filtrira sa temperaturom nije znaajan, jer je efektivni
prenik otvora i suvie veliki.
130
Slika OSNOVNI POSTUPCI PREIAVANJA VODA.16: Zavisnost fluksa od

pritiska i temperature
Slika OSNOVNI POSTUPCI PREIAVANJA VODA.27: Zavisnost fluksa i

efektivnosti preiavanja od temperature
Koncentracija i tip soli
Da bi uopte dolo do filtracije, potrebno je nadvladati osmotski pritisak rastvora i to se

ostvaruje pumpama visokog pritiska. S obzirom na to da osmotski pritisak direktno
zavisi od koncentracije i tipa soli u vodi, oigledno da e pri konstantnom
131
transmembranskom pritisku, uz poveanje koncentracije soli, doi do smanjenja fluksa i

stepena preiavanja.
Slika 3.28: Zavisnost fluksa i stepena preiavanja od koncentracije soli u sirovoj vodi
PH vrednost
Tolerantnost membrana na promenu pH vrednosti vode je razliita i zavisi od materijala

od koga je membrana napravljena. Generalno je utvreno da TF (tankofilmne
kompozitne) membrane toleriu iri opseg promena vrednosti pH od celuloznoacetatnih
(CA) membrana, ime je obezbeena vea fleksibilnost pri eksploataciji. Uticaj
promene pH vrednosti na fluks preiavanja i koeficijent uklanjanja soli je zanemarljiv
za praktinu primenu u vodosnabdevanju.
MERE EFIKASNOSTI MEMBRANSKOG SISTEMA
Fluks je mera efikasnosti proizvodnje preiene vode. Fluks je koliina tenosti

(vode) koja proe kroz jedinicu povrine membrane u jedinici vremena.
Dimenzija fluksa je L/(m2h).
Koeficijent preiavanja (propustljivosti) je odnos izmeu protoka vode koja

je prola kroz membranu i protoka sirove vode. Izraava se u procentima.
Koeficijent preiavanja predstavlja procenat preiene vode koja se dobija
filtriranjem kroz membranu u odnosu na sirovu vodu.
Koeficijent uklanjanja soli (odnosno bilo koje supstance) je odnos izmeu

razlike koncentracije odreene supstance u sirovoj vodi i preienoj vodi prema
koncentraciji iste supstance u sirovoj vodi. Koeficijent uklanjanja soli
predstavlja procenat supstance uklonjene filtracijom kroz membranu.
132
Koeficijent prolaska soli je razlika izmeu 100% i koeficijenta uklanjanja soli.

Koeficijent prolaska soli oznaava procenat supstance koja je iz sirove vode
prola kroz membranu.
Koeficijent redukcije soli je odnos izmeu koncentracije odreene supstance u

vodi pre filtriranja kroz membranu prema koncentraciji iste supstance u
preienoj vodi.
OSNOVNI PROBLEMI MEMBRANA I NJIHOVO ODRAVANJE
Osnovni problem membrana je deponovanje estica u njihovoj okolini, na samoj

membrani pa ak i u membrani to uzrokuje delimino ili potpuno blokiranje
membranskih pora. Sve ovo uzrokuje poveanje hidraulikih gubitaka, a samim tim i
smanjenje fluksa i efektivnosti membrane. Da bi se ovaj problem reio moe se
primeniti nekoliko postupaka za ienje kao to su ispiranje istom vodom ili ispiranje
hemijskim sredstvima. Na ovaj nain se fluks moe delimino ili potpuno vratiti na
poetni nivo. U ovom pogledu gubitak fluksa se moe podeliti na dva dela:
1. privremeni (revirzibilni) gubitak deo fluksa koji se moe povratiti u
potpunosti
2. permanentni (irevirzibilni) gubitak deo fluksa koji je u potpunosti
izgubljen
Permanentni gubitak fluksa je funkcija uslova eksploatacije i odravanja membrane.

Membrane koje se koriste pod visokim pritiscima i koncentracijama imaju vei
permanentni gubitak u odnosu na membrane koje se koriste pod umerenim
optereenjem. U cilju produenja radnog veka membrane, uslove eksploatacije treba
prilagoditi propisanom reimu rada od strane proizvoaa membrane.
Tipovi zaepljenja membrane
Postoji nekoliko razliitih uzronika zaepljenja membrane i to mogu biti:
1. Koloidne estice (colloidal fouling)

2. Mikroorganizmi (biofouling)
3. Organske rastvorene materije (organic fouling)
4. Taloenje soli (inorganic fouling)
Naredna Slika prikazuje mehanizme zaepljenja membrane razliitim materijama.
133
Slika 3.29: Mehanizam zaepljenja membrane
Koloidne estice (mulj, glina) i mikroorganizmi (ivi i izumrli) utiu na formiranje

delimino kompaktnog sloja (kore) na povrini membrane. Kompaktnost kore je
najvea pri samoj membrani, da bi sa udaljavanjem od membrane opadala i na izvesnoj
udaljenosti od membrane dobila konzistenciju koloidnog gela koji se na kraju potpuno
gubi u struji sirove vode. Indikatori postojanja kompaktne kore na povrini membrane
su opadanje efektnog pritiska za filtraciju vode kroz membranu, opadanje fluksa i
poveanje sadraja soli u preienoj vodi. Poveanje sadraja soli u preienoj vodi je
zbog injenice da je usled poveanja transmembrankog pritiska na membrani kroz
kompaktnu koru i membranu prolaze jedino mali molekuli natrijuma zbog ega dolazi
do poveanja sadraja soli u preienoj vodi. Jedini efikasan nain da se odstrane
mikroorganizmi i sprei njihov rast i razvoj je konstantno hlorisanje sirove vode.
Meutim ovo predstavlja veliki problem jer su savremene membrane osetljive na visoku
koncentraciju hlora.
Taloenje soli usled poveane koncentracije soli u vodi, preko granice rastvorljivosti,
utie na formiranje sloja kamenca na povrini membrane. Poveanje koncentracije soli
moe da bude posledica filtracije, odnosno smanjenja koliine vode iz toka sirove vode
koja rastvara istu koliinu soli. Elementi koji uestvuju u formiranju kamenca su
kalcijum, magnezijum, barijum, gvoe i drugi metali. Indikatori prisustva kamenca na
povrini membrane su, slino kao i u prethodnom sluaju, opadanje efektivnog pritiska,
opadanje protoka preiene vode i poveanje sadraja soli u preienoj vodi naroito
u posednjoj etapi preiavanja.
Organske rastvorene materije iz vode uzrokuju adsorpciono zaepljenje membrane.

ak i u malim koncentracijama, huminske kiseline i druge prirodne organske materije
mogu da imaju mnogo veeg uticaja na adsorpciono zaepljenje membrana od
neorganskih koloida. Pored adsorpcionog zaepljivanja, prisustvo organskih materija
kao to su polifenoli, proteini, polisaharidi i drugi, mogu da poveaju kohezivnost
kompaktne kore formirane od neorganskih koloida. Indikatori adsorpcionog
134
zaepljivanja membrane su slini indikatorima za prethodno opisane tipove

zaepljivanja membrane.
A) B)
Slika OSNOVNI POSTUPCI PREIAVANJA VODA.30: Prikaz zaepljenja na

membrani: A) gvoem ; B) formiranje biofilma
ienje membrane
Kada se govori o problemu zaepljenja membrana, postoje dve strategije koje se

primenjuju za njegovo reavanje. To su:
1. preventiva i
2. ienje tj.ispiranje membrane.
Preventiva podrazumeva odabir adekvatne membrane za zadati tip sirove vode koja se
preiava, kao i izbor predtretmana koji e obezbediti sirovu vodu zahtevanog kvaliteta
za dati tip membrane. Ukoliko se ne bi obezbedio hemijski predtretman taloenje
kamenca i drugih materija bi zahtevalo uestalije ienje membrana to bi povealo
eksplotacione trokove.
Najpouzdaniji nain da se izabere odgovarajui tip membrane i konfiguracija

membranskog postrojenja kao i tip predtretmana je izrada pilot projekta. Pilot projekat
se radi u dve etape. U prvoj se vri izbor membrane a u drugoj se definiu ostali
parametri.
Ispiranje membrane se moe vriti istom vodom ili vodom sa hemikalijama u sluaju
da treba odstraniti kamenac i kompaktniju koru na povrini membrane. Kao to je ranije
reeno, treba voditi rauna o osetljivosti membrane na hemikalije koje se
upotrebljavaju. Uestalost ienja se definie dozvoljenim poveanjem pritiska kroz
membranu, poveanjem koncentracije soli u preienoj vodi ili padom protoka
preiene vode. Za RO i NF membranske sisteme standard je da se sistem pere uvek
kada transmebranski pritisak preko membrane poraste za vie od 15 %, ili kada se
135
koncentracija soli u preienoj vodi povea za vie od 5 %, ili kada koeficijent

preiavanja padne za vie od 10 %.
Postupak ienja se sastoji iz sledeih koraka:

1. Priprema rastvora (dodavanjem potrebnih koliina kiselina i baza),
2. Pranjenje koncentarta iz sistema,
3. Recirkulacija rastvora za ienje,
4. Natapanje membrana rastvorom za ienje,
5. Recirkulacija pod visokim pritiskom,
6. Ispiranje membrana.
Ovakav klasian metod ispiranja ne daje zadovoljavajue rezultate u sluaju RO

membrana i bitno utie na poveanje trokova eksploatacije. Savremen metod koji se
danas koristi za ienje RO membrana je tzv. DOC HS metod (direct osmotic
cleaning with high salinity solution). U procesu reversne osmoze sirova voda se dovodi
pod pritisak (crvena linija), koji je vei od osmotskog pritiska (zelena linija), to
omoguava vodi da proe kroz membranu. Kada se u sirovu vodu uvede rastvor visoke
koncentracije (HS), dolazi do poveanja osmotskog pritiska koji je sada vei od pritiska
koji pumpe daju sirovoj vodi i proces reversne osmoze se preokree u proces direktne
osmoze. Na ovaj nain se postie strujanje permeata (preiene vode) u suprotnom
smeru i ispiranje membrane. Kao rastvor visoke koncentracije se moe koristiti 25 %
rastvor NaCl, iji osmotski pritisak iznosi 194 bar.
Ova metoda je testirana na postrojenju za preiavanje boate vode u toku dve nedelje,
etiri puta dnevno i dobijeni su sledei rezultati:
Pritisak u dovodnom kanalu je opao sa 6,5 na 3,4 bar

Provodljivost je opala sa 815 na 437 S/cm
Glavna prednost ove metode je da ne remeti bitno proces preiavanja vode i da se

postie trenutni efekat. Takoe, ceo proces se moe automatizovati to smanjuje
operativne trokove.
136
Slika 3.31: ematski prikaz DOC HS metode ispiranja RO membrana
Na narednoj slici je dat ematski prikaz DOC HS metode, a na slici 3.4. ematski
prikaz implementacije u postrojenje.
Slika 3.32: ematski prikaz implementacije DOC HS metode ispiranja u postrojenje
ivotni vek membrana
Na ivotni vek membrana utie vie faktora:

Hemijska i fizika stabilnost materijala membrane
Priroda vode koja se obrauje
Nain i uestalost ispiranja membrana
ivotni vek membrana je, uz veliinu fluksa, svakako parametar koji najvie utie na
ekonominost procesa membranske separacije, jer je zamena membrana koje su skupe
znaajna stavka eksploatacionih trokova procesa. Na vek trajanja utiu hemijske
promene na samoj membrani, posto su one podlone hidrolizi. Na hidrolizu naroito
utiu promene temperature i promene pH do kojih dolazi prilikom pranja kiselim i
baznim sredstvima. Vremenom, kao posledica velikog ireverzibilnog prljanja, doe do
prljanja membrana u tolikoj meri da se fluks smanji na neprihvatljivo niske vrednosti,
kada se one moraju zameniti. Vek membrana se definiene od 5 do 7 godina ali na
137
izgraenim postrojenjenjima za preradu vode se pokazalo da je radni vek membrane

dui (i do 10 godina) ako su izabrane adekvatne membrane i optimalni radni uslovi.
POSTROJENJE MEMBRANSKE FILTRACIJE
Osnovni delovi postorojenja membranske filtracije su:

Mehaniki predtretman koristi se kao prvi korak u pripremi sirove vode
pre odlaska na membrane. Zadatak je da se uklone suspendovane estice
koje fiziki mogu otetiti povrinu membrana.
Hemijski predtretman koristi se sa ciljem da smanji izdvajanje
kamenca na povrini membrana i time produi njihov ivotni vek.
Pumpe za podizanje pritiska
Membranski elementi grupisani u baterije koji predstavljaju sr
membranskog postrojenja.
Zavrno doterivanje kvaliteta vode podrazumeva dekarbonizaciju i
degasifikaciju
Dezinfekcija
Sistem za ispiranje membrana.
Predtretman
Pravilno odabran i dobro projektovan predtretman je veoma vaan za rad membrane.

Suspendovane estice moraju biti uklonjene iz sirove vode pre nego to dospeju do
membrane, iz razloga to mogu da izazovu kanalisanje u samoj membrani, nejednaku
distribuciju vode i ozbiljno zaepljenje. Kao glavni pokazatelj kvaliteta sirove vode
koristi se indeks gustine mulja (SDI-Silt density index). On pokazuje koliinu estica i
koloidnih materija koje sadri voda. Spiralno namotani membranski moduli toleriu
SDI=5, dok moduli sa upljim vlaknima toleriu SDI=3 ili 4.
Hemijski predtretman je najee neophodan u cilju zatite membrane. Sumporna

kiselina se obavezno dodaje za prevenciju taloenja CaCO3 i MgCO3. To je metod
regulacije pH vrednosti. Uglavnom se kontrola pH vrednosti postavlja i u struji sirove
vode i u struji iste vode posle membranskog sistema. Dvostruka kontrola pH vrednosti
je zbog sigurnosti sistema kako ne bi dolo do trajnog oteenja membrane usled
neodgovarajue pH vrednosti, jer su membrane razliito tolerantne na pH vrednost kao
to je ranije istaknuto.
Membranske baterije
Objanjeno je kako se membranski moduli grupiu i formiraju membranske baterije.

Preiavanje se moe vriti u jednoj ili vie (dve ili tri ) etapa, a sve u cilju poveanja
stepena preiavanja.
138
Vei broj kuita se instalira u paralelnom rasporedu tako da se sirova vode pod istim
pritiskom uvodi i filtrira kroz svako membransko kuite. Filtrat se odvodi u sabirni
sistem iste vode, dok se koncentrat ne isputa ve se uvodi kao sirova voda u drugu
grupu kuita koja su opremljena istim membranskim elementima. Gubitak pritiska pri
proticanju sirove vode kroz membranske elemente prve etape (prvog stepena) je mali
tako da je pritisak koncentrata dovoljan za preiavanje kroz drugu grupu
membranskih kuita. U sluajevima viestepene UF i MF filtracije, preostali pritisak
nakon prethodne etape moe da bude nedovoljan za sledeu etapu, to moe da zahteva
da se izmeu dve etape postavi pumpa za recirkulaciju i poveanje pritiska.
Baterije su opremljene sa kontrolnim panelom za upravljanje, instrumentima za

praenje kvaliteta sirove i preiene vode, zatvaraima, cevnim vezama za odvod
sirove vode, odvodom preiene vode, dovodom i odvodom hemikalija za pranje i
ispiranje.
Post - tretman
Kada se govori o membranskim RO i NF membranskim postrojenjima, posttretman

podrazumeva degasifikaciju (dekarbonizaciju), hlorisanje i pH stabilizaciju. Zbog
dodatka kiseline radi spreavanja stvaranja kamenca pri neutralizaciji karbonata dolazi
do stvaranja znaajnih koliina ugljen-dioksida. Proces dekarbonizacije ima za cilj da
desorpcijom ugljen-dioksida iz vode dovede njegovu koncentraciju na odgovarajui
nivo. Redukcija CO2 e podii pH i pomoi u stabilizaciji izlaznog efluenta, pa e biti
potrebne manje koliine hemikalija. Degasifikacija je potrebna i u cilju uklanjanja
vodonik sulfida (H2S) pri emu se uklanjaju neprijatni mirisi.
U sluaju MF najee se primenjuje samo dezinfekcija hlorom.
REVERSNA OSMOZA I PRIMENA U PROCESU DESALINIZACIJE VODE
Metode za desalinizaciju i primena
Desalinizacija je proces kojim se iz vode (morske, boate) uklanjaju rastvorene materije

(ukljuujui i soli). U praksi se za proces desalinizacije primenjuju dve vrste
tehnologija: termalne i membranske. Obe tehnologije zahtevaju energiju za pokretanje
procesa. U okviru ove dve tehnologije postoji vie vrsta razliitih procesa koji koriste
razliit oblik energije.
139
Tabela: Podela tehnologija za desalinizaciju

Tehnologija Vrsta procesa Tip energije
MFS multi stage flush Toplotna i elektrina
evaporation
MED multi effect
Termalna Toplotna i elektrina
evaporation
MVC or MED TVC
Mehanika ili elektrina
vapour compression
Reversna osmoza (RO) Elektrina
Membranska Nanofiltracija (NF) Elektrina
Elektrodijaliza (ED/EDR) Elektrina
Termalne tehnologije, podrazumevaju upotrebu toplotne energije za zagrevanje sirove

vode i skupljanje kondenzovane pare (destilata). Ova tehnologija se koristi za obradu
vode visokog saliniteta (morska voda), a ree za obradu boate vode, zbog visokih
trokova. Ovi procesi se mogu podeliti u tri podkategorije:
1. MFS multi stage flush evaporation
2. MED multi effect evaporation
3. MVC or MED TVC vapour compression
Svi navedeni procesi su meusobno slini i sastoje se iz nekoliko etapa, pri emu se
pritisak smanjuje u svakoj narednoj etapi. Na poetku procesa sirova voda se zagreva
pod visokim pritiskom, a zatim se uvodi u sledeu komoru gde se naglo smanjuje
pritisak to dovodi do kljuanja dela vode. Zatim se ova para skuplja i procesom
kondenzacije prevodi u istu vodu(fresh water). Ovaj proces se nastavlja kontinualno
prevoenjem vode u narednu komoru i snienjem pritiska. Koliina preiene vode je
znatno manja u odnosu na ulaznu koliinu.
Danas se u procesu desalinizacije vie koriste membranski procesi zbog manjih

trokova i vee efikasnosti. Ovde se nee ulaziti dublje u analizu termalnih procesa.
Membranske metode su detaljnije opisane u poglavlju 2. Elektrodijaliza je proces koji

je u komercijalnu upotrebu uveden 1960-ih godina. Upotreba reversne osmoze je
zapoeta deset godina kasnije.
U zavisnosti od saliniteta sirove vode, koriste se i razliiti (gore navedeni) procesi za

njeno preiavanje. Prosean salinitet morske vode se kree u granicama od 30 000
mg/l do 47 000 mg/l. Vode nieg saliniteta nazivaju se boatim vodama. Smatra se da
gornja granica saliniteta za vodu koja bi se mogla tretirati RO membranama za boatu
vodu, iznosi 10 000 mg/l. Vode znatno nieg saliniteta mogu se tretirati membranama
za nanofiltraciju (oslabljenim RO membranama).
140
Ako se razmotri ekonomska opravdanost RO membranskog sistema i procesa

elektrodijalize, moe se zakljuiti da je opravdanije koristiti elektrodijalizu za vodu
saliniteta manjeg od 3000 mg/l a za sve preko toga treba koristiti RO membranski
sistem.
Slika 3.33: Primena odgovarajueg procesa u zavisnosti od saliniteta sirove vode
Osnovni principi reversne osmoze
Prirodna osmoza je proces izjednaavanja koncentracija dva rastvora razdvojena

polupropustljivom membranom. Osnovna pokretaka sila ovog procesa je osmotski
pritisak, koji pokree rastvor manje koncentracije kroz membranu u cilju razblaenja
koncentrisanijeg rastvora sve dok se ne postigne jednakost koncentracija (equilibrium).
Osmotski pritisak rastvora je proporcionalan njegovoj koncentraciji i temperaturi. Ako
se koncentrisani rastvor dovede pod pritisak koji je vei od njegovog osmotskog
pritiska, smer prirodnog procesa osmoze se menja i upravo na tome se zasniva proces
reversne osmoze (RO).
Shematski, proces je prikazan na narednim slikama.
141
Poetno stanje Stanje ravnotee
Slika 3.34: Osmotski pritisak
Slika 3.35: Prikaz procesa osmoze i reversne osmoze
Osmotski pritisak za vodu niskog saliniteta iznosi 0,7 bara, dok se za morsku vodu
visokog saliniteta kree do 35 bara.
Pri procesu reversne osmoze rastvara (voda) tee iz koncentrisanog rastvora u rastvor
manje koncentracije ostavljajui za sobom na membrani neistoe i soli. Reversna
osmoza je mehanika filtracija kod koje membrana ima veliinu pora do 10-3 - 10-4 m.
Mogunost uklanjanja estica i manjih dimenzija od ove vrednosti objanjava se
meudejstvom molekulskih sila, molekula membrane i molekula i jona rastvorne
materije.
Osnovne komponente postrojenja za reversnu osmozu
Postrojenje za preiavanje vode, zasnovano na prmeni reversne osmoze, sastoji se od

sledeih komponenata:
1. Zahvat sirove vode,
142
2. Objekti za predtretman,
3. Pumpe visokog pritiska,
4. RO membranski sistem,
5. Sistem za povraaj dela energije,
6. Sistem za ienje,
7. Post-tretman,
8. Sistem za skladitenje iste vode,
9. Sistem za odlaganje koncentrata (brine disposal),
to je prikazano na sledeoj slici.
Slika 3.36: ematski prikaz sistema reversne osmoze
3.9 Dezinfekcija
Dezinfekcija vode je osnovni proces obrade vode za uklanjanje (unitavanje ili
inaktiviranje) patogenih mikroorganizama prisutnih u vodi. Dezinfekcioni procesi se
ostvaruju:
direktnom primenom toplote (termika dezinfekcija),
zraenjem (ultraljubiasto (eng.ultraviolet-UV), , ili X-zraenje),
primenom ultrazvuka i/ili
primenom hemijskih agenasa (hemijska dezinfekcija).
HEMIJSKA DEZINFEKCIJA
Kako je hemijska dezinfekcija ekonomski najpovoljnija kada se radi o obradi veih

koliina vode, za pripremu vode za pie i u obradi otpadnih voda, kod nas, skoro
iskljuivo se koristi hemijska dezinfekcija.
143
Kao dezinfekciona sredstva se koriste neki teki metali, mineralne kiseline i baze, ozon,
peroksidi, kalijum-permanganat i halogeni elementi, ali najvie korieni dezinfektant je
hlor i neka jedinjenja hlora.
Hlor
Hlorisanjem se uklanja veliki broj supstanci koje su prisutne u prirodnim i otpadnim

vodama. Od neorganskih supstanci uklanjaju se: H2S, Mn2+, Fe2+, NH3, a od organskih:
fenoli, aminokiseline, ugljovodonici i belanevine.
Sa operativne take gledita elementarni hlor, hipohlorasta kiselina i hipohloritni jon

ine slobodni raspoloivi hlor, a hloramini i jedinjenja slina hloraminima ine vezani
raspoloivi hlor.
Prema Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za pie (Slubeni list SRJ br.42/98)
propisana je maksimalna dozvoljena koncentracija hlora (ukupnog), kao dezinfekcionog
sredstva, do 3 mg/L, a slobodnog (rezidualnog) hlora do 0,5 mg/L.
Hlorisanje se moe izvesti uz postizanje razliitih efekata, u zavisnosti od sadraja

rezidualnog hlora u vodi, po isteku odreenog vremena, nakon dodavanja hlora.
Razlikujemo:
hlorisanje do prevojen take,
hlorisanje uz dobijanje slobodnog hlora,
hlorisanje uz dobijanje vezanog (rezidualnog) hlora.
U praksi, najee hlorisanje se obavlja u dva koraka: prethodno hlorisanje kojim se

dodaje manje-vie konstantna doza hlora, i zavrno hlorisanje gde se vodi dodaje hlor,
proporcionalno protoku, i u dozi kojom se postie odgovarajui zadati rezidual hlora
(najee je to MDK rezidulanog hlora, odnonosno 0,5 mg/l). Nakon prethodnog
hlorisanja obavezno treba obezbediti odlezavanje vode u trajanju od (najmanje)
30minuta kako bi hlor izreagovao sa supstancama u vodi. doza u prrthodnom hlorisanju
je dobro odabrana ako nakon odleavanja vode u vodi postoji niska koncentracija
rezidualnog hlora (manja od 0,5 mg/l).
Hlorisanje do prevojne take
Kada se u vodu koja sadri amonijak dodaje hlor, i posle svakog dodavanja odreuje
sadraj rezidualnog hlora, a dobijene vrednosti se prikau grafiki, u zavisnosti od
ukupne koliine dodatog hlora, dobija se karakteristina kriva prikazana na slici 3.37.
Oblik krive je funkcija, odnosno posledica naina reagovanja hlora i amonijaka, a na
krivoj se uoava taka proboja. Na krivoj se uoava prvi deo, na poetku reakcije
izmeu amonijaka i hlora, kada nastaju monohloramin i dihloramin. Maksimum krive
144
odgovara molskom odnosu Cl2/NH3 jedan. Dalji procesi doprinose opadanju sadraja
rezidualnog hlora zbog oksidativne razgradnje prethodno obrazovanog hloramina. Na
krivoj se zatim uoava taka proboja, koja odgovara molskom odnosu Cl 2/NH3 dva.
Daljim dodavanjem hlora iznad take proboja dolazi do pojave slobodnog hlora.
Hlorisanje do take prevoja se izvodi zbog efikasne dezinfekcije vode.
destrukcija rezidualnog
hlora u reakciji sa formiranje slobodnog
destrukcija
jedinjenjima hlora i prisustvo
hloramina i
nerazgraenih
organo-
organohlornih
hlornih
jedinjenja
jedinjenja
Rezidualni hlor (mg/l)
formiranje hloramina i
organohlornih jedinjenja
slobodni
rezidual
prevojna taka kombinovani

rezidual
Dodati hlor (mg/l)
Slika 3.37 Hlorisanje u prisustvu amonijaka do prevojne take
Hlorisanje uz dobijanje slobodnog hlora
U vodama sa malom potrebom za hlorom, odnosno dezinfekcijom, relativno lako se

ostvaruje postojanje slobodnog hlora u vodi. Prisustvo slobodnog hlora mogue je
ostvariti i u vodama sa veom koliinom kontaminanata, hlorisanjem iznad probojne
take. Odravanjem slobodnog hlora u postrojenju za pripremu vode za pie
minimiziran je razvoj mikroorganizama i biolokih filmova u peanim filtrima i
talonicima.
Hlorisanje uz dobijanje vezanog rezidualnog hlora
Ovaj nain hlorisanja pogodan je za obezbeivanje naknadne dezinfekcione aktivnosti.

Vezani, rezidualni, hlor u reakciji sa amonijakom u obliku hloramina je manje reaktivan
od slobodnog hlora i zato moe due vremena ostati sposoban za dezinfekciju.
Hlorisanje uz dobijanje vezanog hlora moe se ostvariti na nekoliko naina u zavisnosti
od hemijske prirode vode. Vode koje sadre malo (ili nimalo) amonijaka zahtevaju
dodavanje i amonijaka i hlora, da bi se dobio vezani hlor, odnosno izvela hloraminacija.
145
Ukoliko voda sadri dovoljno amonijaka, dovoljno je jednostavno dodati hlor, odnosno
izvesti hlorisanje. Ukoliko voda ve sadri slobodni hlor, on se moe prevesti u vezani
dodavanjem amonijaka.
Dehlorisanje
Ukoliko se pretera sa koliinom hlora koja je dodata u vodu, radi ubrzavanja procesa
dezinfekcije, dolazi do pojave vika hlora. Viak hlora, iznad eljene koncentracije
slobodnog, rezidualnog hlora (0,2-1,0 mg/L) moe se ukloniti na razliite naine. Jedan
od naina je hemijskim procesom, redukcijom sa SO 2, NaHSO3 ili Na2SO3, ili
proputanjem kroz sloj aktivnog uglja ili aeracijom, pri odreenoj vrednosti pH.
OSTALI NAINI DEZINFEKCIJE
Ozon
Ozon (O3) je alotropska modifikacija kiseonika i predstavlja jako oksidaciono i

dezinfekciono sredstvo. Kako je ozon jako nestabilan gas (vrlo brzo prelazi u kiseonik -
O2) on nema rezidualno dejstvo u vodi, i mora se proizvoditi na samom postrojenju.
Ozoniranje se vri uduvavanjem ozona kroz difuzore koji su postavljeni na dnu
kontaktnog bazena. Dubina kontaktnog bazena je oko 4 m ili vea. Kako je ozon
toksian gas, to kontaktni bazeni moraju biti zatvoreni, a viak ozona se sakuplja i
odvodi na destrukciju.
Objekat i oprema za ozoniranje su skupi, a proizvodnja ozona ima visoke pogonske

trokove (utroak elektrine energije). Ozon je veoma efikasano dezinfekciono sredstvo,
ali kako nema rezidualno dejstvo treba ga kombinovati sa dezinfekcionim sredstvima sa
rezidualnim dejstvom.
UV radijacija
Dezinfekcija se moe obaviti i ultravioletnim zracima talasne duine od 254 do 280 nm.
Izvori UV zraenja su razliite konstrukcije UV lampi koje se postavljaju u cevi kroz
koje tee voda. UV radijacija je veoma efikasano dezinfekciono sredstvo, ali kako nema
rezidualno dejstvo treba je kombinovati sa dezinfekcionim sredstvima sa rezidualnim
dejstvom.
146

Kvalitet Voda I Preciscavanje 2011

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Kvalitet Voda I Preciscavanje 2011

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dr Dejan Ljubisavljevi

za studente Arhitektonsko-Graevinskog fakulteta

Banja Luka, 2011.

KVALITET VODE I PREIAVANJE

Slika 1.1. Kruenje vode u prirodi (prema USGS)

S obzirom na unapred reeno o kruenju vode i oekivanim promenama njenog sastava,

1.1 Kvalitet vode

Najvaniji zahtev za kvalitet vode za pie je da ona u sebi ne sadri organizme i

Pijaa voda treba da je takvog sastava da potroae ne dovodi u pitanje da li je voda

Pijaa voda treba da je pogodna za upotrebu u domainstvima. Iz tih razloga sadraj

Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za pie (Objavljeno u "Sl. glasnik RS",

Tabela 1.1 Patogeni mikroorganizmi i bolesti koje izazivaju kod ljudi

U izradi ovog pravilnika najvie su uestvovali zdravstveni radnici. Tako na primer

gde je: r - faktor pojave bolesti

Ako je r>1 bolest se javlja a za r<1 ne.

Patogene bakterije se obino nalaze u malom broju i teko se odreuju, pa se kao

U svim svetskim standardima kvaliteta vode za pie (i naem) propisuje se dozvoljen

Tabela 1.2. Letalne doze 50% nekih supstanci

Prema toksinosti supstance se po LD 50 mogu podeliti na sledee klase:

gde je: C - koliina vode koju ovek popije (2,5 l) dnevno

1.2 Fizike osobine vode

Anomalija vode posebnost je vode da najveu gustinu ima na temperaturi od +4C u

Voda prelazi u vrsto stanje na temperaturi od 0C i to zimi omoguava ivotinjama i

S vodom se poveanjem temperature dogaaju dve pojave suprotnog delovanja. Prva je

Do 4C prvi efekt je bio dominanatan, a iznad 4C dominantan je ovaj drugi i zato se

Termika stratifikacija vode

Tremika stratifikacija je sezonska pojava u stajaim ili sporotekuim vodama (jezera,

AGREGATNA STANJA VODE

Najjednostavniji fazni dijagrami su dijagrami pritisak-temperatura jedne jednostavne

Oznake na faznom dijagramu pokazuju gde je slobodnu energiju nemogue odrediti.

Na dijagramu, fazna granica izmeu tenosti i gasa ne ide u beskonanost. Naprotiv,

1.3 Hemijske osobine vode

Voda je univerzalni rastvara.

Ponaanje rastvorenih gasova definisano je fizikim zakonima (Henrijev zakon),

Jedinica za koliinu supstance je koliina supstance koja sadri toliko elementarnih

masa supstance (mg)

masa supstance (mg)

Konverzija izmeu ova dva vida izraavanja koncentracija je jednostavna ukoliko je

U praksi je veoma rasprostranjeno miljenje da je gustina rastvora jednaka 1 kg/L pa se

1.4 Osnovni postupci za preiavanje vode

Ako su pojedine materije prisutne u koncentracijama iznad MDK potrebno je ukloniti ih

- Taloenje za uklanjanje supendovanih materija

Postoji niz osnovnih postupaka za preiavanje vode. Ovi se postupci kombinuju na

Hemijska koagulacija. Vodi se dodaju hemikalije rastvorene u vodi, koagulanti, koje

Mehaniki se pospeuje broj kolizija koagulisanih estica u procesu flokulacije.

Taloenje je postupak u kome se sile pronoenja estica i podizanja sa dna smanje do te

Flotacija se primenjuje na materijal laki od vode ili se vodi dodaju sredstva za

Hemijska precipitacija je postupak u kome se rastvorene materije izdvajaju iz rastvora.

Izmena jona je postupak u kome se neki joni iz vode zamenjuju za komplementarne

Bioloka flokulacija i precipitacija je sloen proces koji obuhvata adsorpciju

Dezinfekcija je ubijanje ivih organizama, potencijalnih izazivaa zaraznih bolesti. To

Hemijska stabilizacija vode obuhvata razliite postupke u kojima se dodaju

Membranski procesi. U novije vreme razvojem tehnologije izgrauju se membrane

Na narednoj slici 1.3 ematski je prikazan opseg primene pojedinih postupaka za

10-5 10-4 10-3 10-2 10-1 1 10 102 103 104

filtrovanje - mikro sita

Slika 1.3. Opseg primene osnovnih postupaka preiavanja vode

UOBIAJENE EME PREIAVANJA VODE ZA PIE

Uobiajena ema preiavanja je

re{etke sita mikro sita koagulacija flokulacija

talo`enje filtracija na pe{~anim filtrima dezinfekcija

re{etke sita aeracija koagulacija flokulacija

flotacija filtracija na pe{~anim filtrima dezinfekcija