DRAGO URI

ARGUMENT ZATO NE RANIJE? U ANTICI I RANOM

HRIANSTVU
I

Branei tezu da je svet exparte ante vean, Aristotel je razvio i jedan broj argumenata direktno
uperenih protiv teze o tome da je svet konaan i da on ima poetak svoga postojanja. U tu vrstu
argumenata spada i argument zato ne ranije?. Parmenid i Aristotel, kao i neki drugi antiki i
helenistiki mislioci, argument "zato ne ranije?" koriste za to da bi pokazali apsurdnost hipoteze
da je svet konaan, odnosno da je poeo da postoji. Ako je svet vean, onda nema njegovog
nastanka, a onda je besmisleno govoriti o njegovom "ranijem" nastanku. Mislioci ranog
hrianstva nastoje taj argument da ospore polazei od teze o koekstenziji sveta i vremena, kao i
teze o boijoj bezvremenoj venosti. Polazei od ovih teza, oni pokuavaju pokazati da je pitanje
"zato ne ranije?" izlino tamo gde jo nema vremena. Poto je Bog stvorivi svet, stvorio i samo
vreme, onda ga on nije moga stvoriti ranije. U boijoj bezvremenoj venost, koja je takva i "pre"
stvaranja sveta, nema mesta za vremenska odreenja kao to su "ranije", "kasnije", "tada" i sl. U
ovom radu emo ukratko predstaviti obe vrste argumentacije.

II

Argument zato ne ranije? prvi je, najverovatnije, upotrebio Parmenid. On to pitanje postavlje
u kontekstu pitanja "trajanja" bia, odnosno, dileme da li je bie (ono to jeste) veno ili je
temporalno konano. Parmenid najpre tvrdi da je bie, ono to jeste [svet], nestvoreno
(nenastalo) i nepropadljivo. On kae sledee: Niti je ono ikada bilo, niti e biti, budui da ono
sada jeste svo zajedno, jedno i kontinuirano. Za upravo iznesenu tezu on nam nudi sledeu
argumentaciju: Jer, kakvo ete poreklo traiti za njega? Kako i odakle ono nastaje? Neu vam
dopustiti niti da kaete niti da mislite da ono nastaje od onoga to nije; jer, ne moe se ni misliti
niti izgovoriti da bilo ta nije. I, ako je ono nastalo od niega, ta bi ga moglo naterati da nastane
kasnije pre nego ranije? Prema tome, ono mora ili sasvim biti ili uopte ne biti. Ni snaga istine
nee nita prinuavati da nastane izvan samog sebe, od onoga to nije. Stoga, pravda ne poputa
svoje okove, i ne doputa niemu da nastaje ili da nestaje, nego ih vrsto dri. Na sud o tome
zasvisi od ovoga: 'Da li ono jeste ili nije?' Izvesno, presueno je, kao to to mora biti, da jedan
put ostavljamo po strani kao nemisliv i bezimen (jer to nije istinit put), a da je drugi put pravi i
istinit. Kako bi, onda, ono to jeste moglo nestati. Ili, kako bi moglo nastati? Ako nastaje, ono
nije; niti ono jeste ako e [tek] biti. Tako je nastajanje usahlo, a propadanje je nerazumno (o
propadanju je nerazumno govoriti apustos olethros.)1

1 Parmenides, fr. 8, in: Die Fragmente de Vorsokratiker, hrsg. Diels, H. und Kranz, W., Weidmann,
Zrich/Hildesheim 1985.
U gornjem navodu nije teko prepoznati da Parmenid koristi argument reduction ad absurdum.
Ovaj argument pretpostavlja vaenje principa bivalencije (ono mora ili sasvim biti ili uopte ne
biti ). Polazei od toga, najoptija pretpostavka za Parmenidov redictio ad absurdum argument
bi glasila: ili bie jeste ili nije. Ako nije, onda o tome nita ne moemo rei, polazei od pricipa
da se o onome to nije ne moe ni misliti ni govoriti. Meutim, ceo Parmenidov argument
zasniva se na razmatranju pretpostavke koja postojanje dovodi u vezu sa nepostojanjem. U
kontekstu sauvanih svedoanstava, pretpostavka za reductio bi se mogla formulisati i ovako: ili
je ono to jeste nastalo ili nije nastalo. Sledei logiku argumenta, da bi dokazao da je ono to
jeste veno, on mora dokazati da on nije nastalo, odnosno da je teza da je ono nastalo apsurdna.
Dokazivanje apsurdnosti te teze poiva na novoj pretpostavci za redukciju. Ovaj put Parmenid
nam pokuava ponuditi dokaze za to da su oba disjunkta te pretpostavke apsurdna. Ta
pretpostvaka bi glasila: Ono to nastaje, nastaje ili od onoga to jeste (to postoji) ili od onoga
to nije (to ne postoji). Argument dalje tee otprilike ovako:

1. Ono to nastaje ne moe nastati od onoga to jeste, budui da ono ve jeste.

2. "Ako nastaje, ono nije; niti ono jeste, ako e tek biti." (Princip bivalencije - Ono mora
ili sasvim biti ili uopte ne biti).

2'. Ali, ono to nastaje ne moe nastati ni od onoga to ne postoji /od nebia/. (pretpostavka
principa ex nihilo nihil fit "I, ako je ono nastalo od niega, ta bi ga moglo naterati da
nastane kasnije pre nego ranije?")

3. Prema tome, ono to jeste ne moe nastati.

Mogao bi se pretpostaviti2 i Parmenidov argument protiv nestajanja, koji bi mogao glasiti ovako:

1. Prestati biti znai prestati postojati.

2. Ono to jeste, postoji.

3. Prema tome, ono to jeste ne prestaje da postoji (Princip bivalencije - Ono mora ili
sasvim biti ili uopte ne biti).

Opti zakljuak bi glasio:

1. Ono to ne nastaje i ne prestaje je veno.

2. Ono to ne nastaje i ne prestaje je ono to jeste (to postoji).

3. Dakle, ono to jeste (to postoji) je veno.

Kada je re o Parmenidovom argumentaciji za nemogunost nastajanja, onda bi trebalo

razlikovati argument zasnovan na principu bivalencije, nazovimo ga logikim argumentom, koji

2 Parmenid, naime, ne nudi nikakav odreeniji dokaz za nestajanje.

je izraen premisom (2), i argument zasnovan na principu ex nihilo nihil fit, nazovimo ga
fizikim argumentom, koji je izraen premisom (2'). Argument za nemogunost nastajanja koji
poiva na premisi (2), na principu bivalencije, zabranjuje nam nastajanje kao treu vrednost
pored bia (onoga to jeste) i nebia (onoga to nije). Nastajanje bi, naime, predstavljalo proces u
koje bi nekako istovremeno bili prisutni i bie i nebie. Ostaju nam samo bie ili nebie. Ali,
poto bie ve jeste, a prelaenje iz nebie u bie nije mogue, onda je bie veno.

Parmenidov argument zato ne ranije?, koji je gore ilustrovan premisom (2'), moe se
posmatrati kao nezavisan argument protiv nastajanja. O njemu moemo raspravljati tek onda
kada pretpostavimo da ono to jeste iz nastaje nebia (iz niega). Tek tada moemo postaviti to
pitanje. Kao to smo videli, on ga formulie kao pitanje zato ne kasnije ili ranije. Ponovimo,
Parmenid kae: I, ako je ono nastalo iz niega, ta bi ga moglo naterati da nastane kasnije pre
nego ranije? Njime se istovremeno nagovetava sr buduih rasprava koje se tiu pitanja zato
ne ranije?. Koji god moment nastajanja zamislimo uvek moemo postaviti to pitanje. I ovde se
pretpostavlja princip po kojem se nita ne dogaa bez nekog razloga ili uzroka (princip ex nihilo
nihil fit), a Parmenid sugerie da se, ako bi se prihvatila hipoteza nastajanja, ne moe navesti
nikakav uzrok ili razlog za to zato bi bie nastalo tada kada je nastalo, a ne ranije ili kasnije.
Zbog toga ovu hipotezu moramo odbaciti. Prema tome, poto bie ne moe nastati iz nebia, jer
u nebiu nema nikakvog uzroka koji bi uinio da iz njega nastane bie, i poto bie ve jeste, ono
je veno.

Ova interpretacija je u skladu sa onom koju Aristotel iznosi u svojoj Fizici, kada tvrdi da su svi
fiziari prihvatali dogmu da nita ne moe nastati od onoga to ne postoji. To ih, smatra on,
vodi zakljuku da sve stvari izvorno postoje zajedno. Jer, kae dalje Aristotel, sve to nastaje,
mora nastati ili iz onoga to postoji ili iz onoga to ne postoji, a budui da su poslednje svi bez
izuzetka smatrali nemoguim, ostaje da sve stvari nastaju od onoga to postoji, a takvo mora ve
postojati.3

Oigledno je da Parmenid zastupa tezu o venosti bia ili onoga to jeste. Interpretatori su vodili
sporove oko toga da li je tu re o temporalnoj venosti ili o atemporalnoj venosti. Veina
interpretacija zasniva se na ve navedenoj tvrdnji koja glasi: Niti je ono ikada bilo, niti e biti,
budui da ono sada jeste svo zajedno, jedno i kontinuirano. Jasno je da Parmenid odbacuje teze
da je bie bilo ili da e biti, a da podrava tezu da sada jeste. Rei da je bilo znai rei
da ga vie nema. A rei da e biti znai da ga jo nema. I u jednom i u drugom sluaju ono ne
postoji. Za njegovo veno postojanje preostaje nam samo to sada jeste. Oven (Owen, G. E.
L.), na primer, misli da kod Parmenida moemo nai prvo svedoanstvo o atemporalnoj

3 Aristotle, Physics, 187a 28 187b 2. Aristotel ne govori direktno o Parmenidu ve kae da su svi fiziari
prihvatali princip da "nita ne moe nastati od onoga to ne postoji". Hegel, meutim, taj stav pripisuje i Parmenidu.
"Kod Ksenofana i Parmenida", kae on, "mi imamo bie i nita. Iz nita je neposredno nita, iz bia bie; ali ono je
ve takvo". (Hegel, G. W. F., Vorlesungen uber die Geschichte der Philosophie I, in: Hegel, G. W. F., Werke in
zwanzig Banden, Suhrkamp Verlag, Frankfurt a/M 1977, S. 297.) Zavretak reenice "aber so ist es schon" je
oigledno preuzet od Aristotela, mada se Hegel ovde na njega ne poziva.
venosti.4 Taran (Taran, L.) smatra se pojam atemporalne venosti moe sresti tek kod Platona.5
Vitaker (Whittaker, J.), meutim, misli da pojma atemporalne venosti nema ni kod Parmenida
ni kod Platona.6 Nama se ini da se na osnovu sauvanih svedoanstava ne moe uverljivo tvrditi
niti da je tu re o temporalnoj, niti da je re o atemporalnoj venosti. Ako Parmenidovo uenje
dovedemo u vezi sa Melisovom tvrdnjom o bie, da je ono jeste", da je "uvek bilo" i "da e
uvek biti, mogli bismo pomisliti da je tu re o temporalnoj venosti. Meutim, neki
interpretatori smatraju da takva formulacija ne iskljuuje atemporalnost.7 U svakom sluaju,
nema dovoljno osnova da se jednoznano tvrdi ni jedno ni drugo.

III

Za odbacivanje argumenta zato ne ranije?, kada je, kao to emo videti, re o hrianskim
autorima, od izuzetne je vanosti teze da su svet, kretanje, odnosno promena i vreme
koekstenzivni. Teza o koekstenziji sveta i vremena pretpostavlja se na neki nain i u
Parmenidovoj argumentaciji, ali ona tamo nije niti posebno izloena niti dokazivana. Po svemu
sudei, tezu da vreme nastaje zajedno sa svetom prvi je izloio Platon u svom delu Timaj.
"Vreme je", pie on, "postalo sa nebom, da bi rodivi se u isto vreme, u isto vreme i nestali, ako
do nekakvog njihovog nestanka ikada doe".8 Ne mogu postojati ni dani, ni meseci, ni godine pre
nego to nastane nebo. Dani, noi i godine su delovi vremena. Isto tako delovi vremena su i bilo
je i bie. Nebo i nebeska tela, kao to su sunce i mesec, nastaju kako bi se odredili i sauvali
brojevi vremena.9 To je mogue samo zahvaljui ureenosti kosmosa (sa ujednaenim ritmom
ciklinog ponavljanja), dok uopte nije mogue u haosu, ijim ureivanjem kosmos nastaje.

Neki interpretatori smatraju da je Platon tvorac i pojma atemporalne venosti. Oslanjajui se na

to to Platon pie da mi greimo onda "kada 'bilo je' i 'bie', postale oblikom vremena, prenosimo
na veito bie. Mi, dakle, kaemo: 'bilo je', 'jeste', 'bie', a tom (venom biu) samo 'jeste'
odgovara kao istinita re". Ono postoji "bez kretanja" i "ne moe usled proticanja vremena
postajati ni starije, niti je moglo biti mlae, niti je ikada postalo, niti sada postoji, niti e u
budue biti".10 Bilo je i bie se istinski mogu pripisati nastajanju i nestajanju, ali se ne mogu
uopte pripisati onome to je uvek nepokretno. Ono to je veno ne moe protokom vremena
postati mlae ili starije. Njemu pripada samo 'jeste', ali je njegovo 'jeste' drugaije od naeg jeste.
Bez obzira na dosta ambigvitetan nain izlaganja kojim se ovde Platon slui, izgleda da imaju
pravo oni koji smatraju da on govori o neemu to se kasnije naziva atemporalnom venou. U
ovom Platonovom razmatranju su, po svemu sudei, nali inspiraciju kasniji autori koji ovaj
atemporalistiki tip venosti nazivaju venom sadanjou.

4 Owen, G. E. L., Plato and Parmenides on the Timeless Present, The Monist 50, 1966.
5 Taran, L., Parmenides, Princeton University Press, Princeton 1965.
6 Wittaker, J., The 'Eternity' of the Platonic Forms, Phronesis 13, 1968. Pregledno izloen repertoar stanovita o
ovom problemu vidi u: Sorabji, R., Time, Creation and the Continuum, Duckworth, London 1983. pp. 99-108.
7 Vidi, na primer, Reale, G., Melisso, La Nuova Italia Editrice, 1970.
8 Platon, Timaj, Eidos, Vrnjaka Banja 1995, 38 c.
9 Platon, Ibid. 38 d.
10 Platon, Ibid. 37 e 38 a.
 IV

Za razliku od Platona, koji se izgleda dvoumi oko toga da li stvoreni kosmos ima ili nema venu
budunost, Aristotel smatra da je svet vean u oba pravca: u pravcu prolosti, jer nije nastao, kao
i u pravcu budunosti, jer nee nestati. Razmatranje argumenta zato ne ranije? sreemo
njegovoj Fizici (VIII. I.). Svoju argumentujui u prilog teze da je svet vean, on poinje od
argumenta za tezu o venosti kretanja. Jedan od tih argumenata zasniva se i na opovrgavanju
pretpostavke da kretanje nije veno, odnosno da je poelo. On polazi od tvrdnje da nita to je
prirodno ili to je u skladu sa prirodom nije bez nekog uzroka poretka ; jer priroda je univerzalna
determinanta poretka. Ono to je "neodreeno", nastavlja Aristotel, "nema nikakav odnos prema
neodreenom, dok svaka ureena sukcesija implicira odnos (logos). To se u osnovi odnosi i na
kretanje.

Evo kako Stagiranin izlae nae pitanje: Stoga, ako bi postojao neogranien period mirovanja, a
onda u izvesnoj taki zapoelo kretanje, nema nikakve razlike zato radije sada nego 'pre', tako
da je iskljuena svaka ureena sukcesija.11 Kretanje bi u tom sluaju poinjalo bez nekog uzroka
ili razloga. Ako se ne moe navesti nikakav razlog zato je kretanje poelo u nekom odreenom
sada, a ne u nekom koje mu prethodi ili koje mu sledi, onda je sam poetak kretanja
neosnovana pretpostavka. Naime, poto nita nije bez nekog uzroka, onda ni poetak kretanja
nije bez nekog uzroka.

U gornjem izlaganju naeg pitanja re je o negativnoj argumentaciji. Meutim, Aristotel se

potrudio da nam pokae da je pitanje zato ne ranije? sasvim bespredmetno. Kako on to ini?
On to ini dokazujui tezu da je vreme koekstenzivno sa kretanjem i da je kretanje ex parte ante
veno. U tom sluaju otpada teza da je svet nastao, pa onda vie uopte nema mesta za pitanje
zato ne ranije?. U osnovi Aristotelove argumentacije stoji princip ex nihilo nihil fit. Svaka
vrsta kretanja, pie on, nuno pretpostavlja postojanje stvari koja se moe kretati. Ako bismo
pretpostavili nastajanje (a nastajanje je kretanje) bilo koje stvari koja se moe kretati, onda bi
tom kretanju moralo prethoditi drugo kretanje, kojem, ono to se moe kretati ili to moe
uzrokovati kretanje, duguje svoje nastajanje. Jer, ako kaemo, nastavlja Aristotel, da zbog
toga to, s jedne strane, imamo stvari koje se mogu kretati, a, sa druge strane, stvari koje se
kreu, postoji vreme kada postoji prvi pokreta i prvo pokrenuto, i drugo vreme kada nema takve
stvari, nego samo neto to je u stanju mirovanja, onda ta stvar koja je u mirovanju mora
prethodno biti u procesu promene, jer mora postojati neki uzrok njenog mirovanja Prema
tome, pre ove prve promene postojae prethodna promena12 itd. Ali, ne moe postojati nikakvo
pre i posle ako ne postoji vreme. Meutim, ne moe postojati ni vreme ako ne postoji
kretanje. 13 Naime, pie Aristotel, ako je vreme broj kretanja ili samo za sebe kretanje, sledi da,

11 Aristotle, Physics, 252a 28 252b 2.

12 Aristotle, Phys. 251a 15-30.
13 Aristotle, Physics 251b 1013, Metaphysics, 1071 b8.
ako uvek postoji vreme, i kretanje mora biti veno.14 S druge strane, ni vreme ne moe imati
poetak, poto bi u tom sluaju, kako se kasnije esto tvdilo, bilo vremena i pre vremena.

U svom delu O prirodi bogova Ciceron se takoe osvre na pitanje zato ne ranije?. Nakon
uvoda u kojem izlae neke od osnovnih problema religije i problema vezanih za filozofsko
razmatranje religije, izlaganje se nastavlja u formi dijaloga izmeu predstvanika tada vladajuih
postaristotelovskih filozofskih pravaca: epikurejca, stoika i skeptika. Smatra se da stanovite
samog Cicerona u dijalogu zastupa akademiarski skeptic Kota, dok Velej zastupa epikurejce, a
Lukilije Balbus stoike. Napadajui platonovsko shvatanje o stvaranju sveta, Velej postavlja
pitanje: Zato su se neimari sveta probudili iznenada prespavavi nebrojene vekove? Jer, ako
nikakvog sveta nije bilo, ne znai da nije bilo vekova.15

Ciceronov Velej pritom razlikuje vreme kao trajanje, koje je koekstenzivno sa kretanjem sveta,
kazujui da on u gornjem pitanju ne misli na one vekove koji protiu smenjivanjem svih dana i
noi u toku godine, jer njih, kae on, nije moglo biti bez kretanja sveta. Poto je ovde re o
kritici Platonovog i platonistikog shvatanja, prema kojem je kosmos stvorilo neko boanstvo u
nekom trenutku u prolosti, onda Velej zakljuuje da je moralo postojati neko od beskonanosti
veno vreme (ab infinito tempore aeternitatis) koje se nije merilo nikakvim vremenskim
periodima. O njegovom trajanju, nastavlja Valej, ne moe se stvoriti nikakva predstava, jer je
sasvim neshvatljivo da je postojalo neko vreme, kada nikakvog vremena nije bilo. Polazei od
toga on Balbu postavlja pitanje zato je u toku bezmernog vremena vae provienje bilo
besposleno.16

Valej ne vidi razlog zato bi se boanstvo, nakon beskonanog spavanja, iznenada probudilo i
stvorilo svet. Ako nema razloga zato se probudilo ba tada, onda nema nikakve prepreke za to
da boanstvo stvori svet ranije ili kasnije. Dodajmo ovde da bi se, na osnovu onoga to kae,
moglo pomisliti da Ciceronov Valej razlikuje atemporalnu venost od temporalnog trajanja. Ali,
poto je njegovo izlaganja prilino ambigvitetno, teko je o tome doneti pouzdan sud. Ipak on
snano naglaava razliitu prirodu vremena sveta i venosti koja prethodi stvarnju sveta.
Meutim, ostaje nejasno zato Velej, iako tvrdi da je neshvatljivo da je postojalo neko vreme
onda kada nikakvog vremena nije bilo, ipak postavlja pitanje zato je u toku bezmernog
vremena vae provienje bilo besposleno.

VI

Na razmatranje pitanja zato ne ranije? nailazimo i u Simplikijevim komentarima Aristotelovih

dela. U komentaru Fizike on pie: Ako stvari postoje u neko kasnije vreme, a ne u neko ranije,

14 Aristotle, Phys. 251b 10-15.

15 Ciceron, O prirodi bogova, Sveti Simeon Mirotoivi, Vrnjaka Banja 1989, I 9.
16 Ovo zapaanje blisko je zapaanjima prema kojima je Bog beskonano besposleno lenjstvovao pre stvaranja
sveta.
one ne mogu nastati iz niega, jer ono to nastaje iz neega dolo je na svetlo sa nekim lancem
dogaaja koju mu prethode i slede. Trojanski rat, na primer, mogao je da se dogodi u to vreme,
ne u drugo, zbog lanca dogaaja koju mi prethode, koji ga prate i koji mu slede. Ali, ako su
stvari postale iz niega, zato bi one nastale u jedno pre nego u neko drugo vreme.17 Neto dalje
na istom mestu Simplikije pie: Za stvari stvorene iz niega ne postoji razlog zato bi one prele
u bie u jedno vreme, a ne u drugo, na nain na koji ono to nastaje od neega ima neki
neposredno oigledan razlog da nastane u to vreme.18

U komentaru Aristotelovog dela O nebu Simplikije iznosi slinu argumentaciju. Ovde postavlja
pitanje o tome kako neto moe prvo ne postojati, a onda postojati, ako se nisu stvorili uslovi za
njegovo postojanje. Zato ono na zemlji nastaje tada, a ne u neko drugo vreme? Budui da
postoji vreme koje prethodi njegovom nastajanju, da li je vreme njegovog nastajanja
kontinuirano sa tim ranijim vremenom? Ako se postavi pitanje zato je danas 'sada' (a ne ranije
ili kasnije), odgovor bi, smatra Simplikije, glasio da ono stie tu poziciju u celini vremena, sa
nekim danima koji mu prethode i drugima koji mu slede. Meutim, ako je neto, pie on,
nastalo iz nebia i nestalo u nebie, niko ne bi mogao objasniti da se to tako dogodilo sada a ne
ranije. S druge strane, kada je re o onome to oduvek postoji, poto ono nije ustanovljeno
nekom transformacijom, nema smisla uopte postavljati pitanje zato sada, a ne ranije?.19

VII

Kada je re o nastanku monoteistike teologije i raspravama koje su se u njoj vodile o pitanju

zato ne ranije?, i ovde, kao i u mnogim teolokim pitanjima, zaetnikom se moe smatrati
Filon Aleksandrijski. Filonovo stanovite koje se tie stvaranja sveta nije sasvim jasno i
jednoznano. On nastoji opovri gledite prema kojem mora postojati neki vremenski razmak
izmeu postojanja bezobline materije i stvorenog, ureenog kosmosa. U tu razliku bi se moglo
smestiti boije lenstvovanje pre stvaranja kosmosa. Meutim, Filon e rei da je Tvorac materiji
dao poredak neposredno. U tom sluaju sasvim iezava vreme u kojem bi Bog mogao
lenstvovati ili se dosaivao. U De providentia 1.7 on pie: Ali Tvorac je dao poredak materiji
neposredno svojim miljenjem. Jer Bog nije poeo da misli pre delovanja; niti je postojalo
(vreme) kada on nije delovao; vrste (ili ideje) su postojale sa njim od poetka. Jer volja boija
nije kasnija ( sc. od njegovog miljenja), nego je uvek sa njim ... Stvari stoje tako da on uvek
stvara svojim miljenjem i daje poetak postojanja opaljivim stvarima. Tako se dve stvari uvek
nalaze zajedno: boije delovanje boanskim planom i opaljive stvari koje primaju poetak
postojanja.20

U delu Stvaranje sveta on takoe zastupa tezu o koekstenziji vremena i kosmosa, kazujui da su
17 Simplicius, in Phys. 1175,35-1176,4.
18 Simplicius, in Phys. 1177,29-32.
19 Simplicius, in Cael. 138, 2-16.
20 Philo, De providentia 1.7, prema: Sorabji, R., Time, Creation and the Continuum, Duckworth, London 1983, p.
205-206. Navedenog teksta nema u izdanju De providentia u Filonovih dela u The Loeb Classival Library. Sorabji
kae da je tu re o dve rasprave De providentia koje su sauvane samo na Jermenskom jeziku. On ih navodi prema
izdanju Mireille Hadas-Lebel, Paris 1973.
vreme i kosmos povezani tako da pre kosmosa nije bilo vremena. Ima nekih ljudi", pie Filon,
"koji, divei se vie svetu nego Tvorcu sveta, govore da je svet bez poetka i vean, dok sa
bezbonom lanou Bogu pripisuju veliko lenarenje.21 Mojsije, pie dalje Filon, nije
propustio da prepozna da se ono univerzalno mora sastojati od dva dela, jedan deo je aktivni
uzrok, a drugi pasivni objekt. Aktivni uzrok je savreno isti Duh univerzuma, koji transendira
vrline, znanje itd. Pasivni deo nije sam od sebe spodoban za ivot i kretanje, ali kada je
pokrenut i oblikovan i oivljen od strane Duha, on se menja u najsavrenije delo, naime, u ovaj
svet. Kada se u Knjizi postanja kae u poetku Bog stvori nebo i zemlju, onda se poetak,
smatra Filon, ne moe tumaiti u hronolokom smislu, jer nije bilo vremena pre nego to je bilo
sveta.22 Rei u poetku On stvori nebo, znae, zapravo, On prvo stvori nebo.

Time, meutim, jo nije reen problem. Jedino reenje da se izbegne boije lenstvovanje bilo bi
da se kae da je Bog istovremeno stvorio materiju i uobliio je u poredak sveta. Tek tako ne bi
bilo nikakvog vremena u kojem bi besforma materija ekala da je Bog oblikuje, a Bog gubio
vreme odlaui njeno oblikovanje, i za to vreme lenjstvovao i dosaivao se. Reenje koje se
kasnije nudilo sastojalo se u tvrdnji (kao to emo videti) da bez ureenog poretka sveta nema
vremena pa se onda ni ne moe postaviti pitanje ta je Bog radio pre stvranja sveta. Naime, onda
bi besforma materija, kao i sam Bog, postojali bezvremeno.

VIII

Bitno poboljan odgovor na pitanje zato ne ranije daje Grigorije Niski. Grigorije se u spisu
Protiv Eunomija osvre na sledeu Eunomijevu tvrdnju: "Bilo je dobro i ispravno to je On
dobio svog Sina u vreme kad je On hteo: i u umu razumnog oveka ne pokree se stoga nikakvo
pitanje oko toga zato On to nije uinio ranije". Grigorije odmah potom konstatuje da se
ovakvom tvrdnjom Eunomije ponaa kao neobrazovan ovek, iako je stalno isticao svoje logiko
i filozofsko obrazovanje. On najednom trai da o jednom problemu ne postavljamo pitanje.
Istovremeno, u Eunomijevoj tvrdnju iznosi se jeretika misao da je Sin nastao kasnije od Oca, te
da, stoga, nije vean.
Opovrgavanje sugestije da Sin nije vean, Grigorije poduzima kroz odgovor na pitanje na koje
po Eunomiju razumni ljudi ne odgovaraju. Odgovor glasi: Ako je, kako na oponent kae, On
stvorio svog Sina onda kada je hteo, a On je uvek hteo dobro, i imao snagu da sprovede svoju
volju, onda se Sin mora posmatrati tako kao da je oduvek bio zajedno sa Ocem, budui da Otac
uvek hoe dobro i ima snagu da obezbedi ono to hoe. Nema smisla postavljati pitanje zato
ne ranije?, jer, pie Grigorije, govor o ranije pretpostavlja temporalnost, poto stoji u kontrastu
sa posle i kasnije. A onda kada ne postoji vreme rei za temporalne distance su jednako nitavne.
Ta, Gospod je pre vremna i pre vekova. Prema tome, istraivanje o ranije i kasnije u sluaju
tvorca vekova je meu pametnim ljudima beskorisno. Jer te rei su, ako nisu primenjene na
vreme, prazne od svakog sadraja. Stoga, budui da je Gospod pre vremena, sa njim nema mesta
za ranije i kasnije.23

Zastupanjem teze o koekstenziji vremena i sveta i teze o bezvremenom karakteru boije venosti

21 Philo, De opificio mundi 2., in: Philo in Ten Volumes, (The Loeb Classical Library) Harvard University
Press/William Heinemann LTD, Cambridge Massachusetts/London MCMLXXXI.
22 Philo, Ibid. 7.
23 Gregory of Nyssa, Contra Eunomium 9.2, http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf205.viii.i.xi.ii.html (Pristupljeno
05. 09. 2012.)
opovrgavane su mnoge primedbe vezane za karakter boijeg postojanja pre stvaranja sveta.
Navedimo dve od tih primedbi. Ako je Bog nepromenjiv, kako se dogodilo to da je najednom
hteo da stvori svet, a da to pre stvaranja nije hteo? Ako je boija volja dovoljan uzrok za
postojanje sveta kako je on kao dovoljan uzrok mogao odloiti svoju posledicu? Odgovor na sva
ova pitanja glasi pre stvaranje sveta nije bilo vremena, pa onda nije bilo ni ovih pre ili
kasnije, niti odlaganja.

IX

Najsadrajniji odgovor na ta pitanja kao i na pitanje zato ne ranije?, kada je re o ranim

hrianskim misliocima, moe se nai u opusu Avgustina Aurelija. Avgustim je mlai
savremenik Grigorija Niskog. Zbog toga se ponekad pokretala rasprava o tome da li je njegovo
gledite uticalo na Avgustinovo, odnosno, da li je Avgustin za svoje gledanje na ovaj problem
naao inspiraciju u Grigorijevim razmatranjima? Poto nema pouzdanih svedoanstava i dobrih
argumenata niti za tezu da jeste, niti za tezu da nije, ostaviemo to pitanje po strani.

U svom ranom spisu O Postanju, polemiui protiv manihejskih gledita, Avgustin pokuava da
ponudi odgovor na njihovo pitanje vezano za prvu reenicu iz Knjige postanja. Oni pitaju, kae
on,"u kom poetku?". Pitanje koje oni postavljaju dalje glasi: "Ako je Bog stvorio nebo i zemlju
u nekom poetku vremena, ta je radio pre no to je stvorio nebo i zemlju?" I zato je on
iznenada upotrebio svoju zamisao da stvori ono to nikada prethodno, kroz beskonana vremena,
nije uinio? Avgustinov odgovor na pitanje "u kom poetku" glasi da Bog nije stvorio nebo i
zemlju "u poetku vremena, nego u Hristu, jer on je bio 're sa ocem, kroz koju su i u kojoj su
sve stvari nastale'". Meutim, on potom kae da mi to "moemo razumeti da pre poetka
vremena nije bilo vremena". Zato? Zato to je Bog stvorio i samo vreme, kojeg pre no to ga je
on stvorio nije ni bilo. Prema tome, "ako vreme poinje zajedno sa nebom i zemljom, ne moe se
nai nikakvo vreme u kojem Bog jo nije stvorio nebo i zemlju". Dalje, pitanje zato je on
iznenada poeo stvaranje, sadri u sebi pretpostavku, primeuje Avgustin, da je prolazilo neko
vreme u kojem nita stvarao. Meutim, odgovara on, ne moe tei nikakvo vreme koje Bog jo
nije stvorio, poto bi u tom sluaju vreme prethodilo vremenu.24

U svom delu Ispovesti, odgovarajui na isto pitanje, Avgustin pie: Ne iznose li tek stare
zablede svi koji govore: 'ta je radio Bog pre nego to je stvorio nebo i zemlju, i ako je bio
neradan, lenj, zato to nije ostao i potom, kao to se do tada uzdravao od svako delanja? Nastupi
li, pak, u Bogu izvesno kretanje, ili nova volja da sazda neto ega ranije nije bilo, zar se moe
govoriti o pravoj 'venosti' tamo gde se, inae, raa volja, koja sve do tada nije postojala? Zaista,
boija volja nije sazdato bie, ona dolazi pre svih bia. Prema tome, ako je Bog od same
venosti, eleo da postoje tela i bia, zato ova poslenje ne bi i bila veita?.

Ovo pitanje moglo bi, misli Avgustin, ukratko glasiti ovako: ta je radio Bog pre nego to je
stvorio nebo i zemlju? Prvi Avgustinov odgovor je aljiv i glasi: Spremao je pakao za one koji
istrauju misterije poput ovih. Lapidaran odgovor kojeg on odmah potom nudi je da Bog pre
nego to je stvorio nebo i zemlju nije radio nita. Jer, da je stvarao bilo ta, bilo bi to neto drugo,
a ne nebo i zemlja. Ako je Bog svojim stvaranjem stvorio sve, onda pre tog stvaranja nije bilo
niega.

24 Augustine, A., On Genesis, New City Press, New York 2002, I, 2.3.
Kako je Bog mogao da se uzdrava od rada bezbroj vekova pre nego to je stvorio svet? Ti
vekovi, kae Avgustin nisu mogli protei dok ih sam Bog nije stvorio. Jer, nastavlja on,
ispovedajui se Bogu, poto sve vreme postoji putem tebe, i ako je bilo vremena pre nego to si
ti stvorio nebo i zemlju, zato se onda kae da si bio neradan? Razmiljajui hipotetiki,
Avgustin zakljuuje da bi Bog, poto je tvorac svega, stvorio i to vreme koje bi prethodilo
stvaranju neba i zemlje, pa onda ni tako ne bi bilo vremena koje bi teklo pre nego to ga je Bog
stvorio. Naime, ni u tom sluaju Bog ne bi bio neradan, ve bi stvarao to hipotetiko vreme.
Meutim, ako poemo o teze o koekstenziji vremena i sveta, koju Avgustin prihvata i na vie
mesta obrazlae, onda on pita zato pitati ta si ti uinio 'onda', kad gde nije bilo vremena, nije
bilo ni tog 'onda'. Poto je Bog stvorivi svet, stvorio i vreme, onda nije moglo ni biti vremena
kada Bog nije nita stvarao.25

U Ispovestima Avgustin oigledno zastupa i tezu o boijoj atemporalnoj venosti, a u tom tipu
venosti nema mesta za temporalne odrednice kao to su onda, tada, ranije ili kasnije.
Ako bi boija venost bila temporalna onda bi prethodne primedbe (zato ne ranije, argument
lenjosti i sl.) imale smila. Kako bi se te primedbe otklonile Bog ne sme u vremenu prethoditi
vremenu. Boija venost je atemporalna. Boiju atemporalnu venost Avgustin opisuje kroz
poreenje sa vremenom sveta. Evo kako on to ini: Predhodi ti prolim vremenima, svom
onom visinom venosti tvoje, uvek prisutne, kao to vlada jednako vremenima koja e doi. No,
ona e doi i ... ponovo proi, a ti ostaje uvek isti i godine tvoje ne iezavaju ... Godine tvoje
postoje istovremeno ... i ne odlaze terane od drugih koje pristiu ... Tvoje su godine poput jednog
dana i tvoj se 'dan' ne obnavlja svaki dan Tvoje 'danas', to je venost." 26

Bog nije mogao stvoriti svet ranije zato to uopte nema tog ranije. Argument za to je nain na
koji Bog "traje". Naime, Bog je vean, ali njegova venost nije temporalna, nego atemporalna. U
atemporalnoj venosti nema mesta za temporalne pojmove kao to su "tada", "ranije" ili
"kasnije". Reenje koje nam se u sluaju pitanja "zato ne ranije?", kao i u sluaaju kasnije
Boetijevog reavanja problema odnosa izmeu boijeg predznanja i slobode volje, jeste reenje
koje je koherentno. Meutim cena koja se za to reenje plaa sastoji se u uvoenju teko
shvatljivog pojma, pojma bezvremene ili atemporalne venosti.

Generalno bi se moglo zakljuiti da opti odgovor na pitanje zato svet nije stvoren ranije, glasi
zato to nema tog ranije. U sluaju temporalnih eternalista za ranije nastajanje sveta nema mesta,
poto svet ne nastaje. On je vean i oduvek postoji. U sluaju hrianskih kreacionista, za to
ranije nema mesta zato to je Bog bezvremeno vean, a u takvoj venosti nema mesta za "ranije".
Vreme nastaje sa stvarnjem sveta, a poto pre stvaranja sveta nema vremena, ne moe biti ni tog
"ranije", jer je "ranije" vremensko odreenje.

Filozofski fakultet, Beograd

25 Augustine, A., Confessions, Oxford University Press, Oxford 1991, XI, 12.
26 Augustine, A., Ibid., XI, 16. Obino se smatra da Avgustin svoj pojam atemporalne venosti duguje Plotinu.
Vidi: Plotinus, The Enneads, Faber and Faber Limited, London 1966, III, 7, 3. 5. 6.
 Literatura

Aristotle, The Physics, in: Aristotle in Twenty-Three Volumes, (The Loeb Classical Library)
Harvard University Press/William Heinemann LTD, Cambridge Massachusetts/London
MCMLVIII.
Aristotle, Metaphysics, A revised text with introduc. and comment. Ross, W. D., Claredon Press,
Oxford 1975.
Augustine, A., On Genesis, New City Press, New York 2002.
Augustine, A., Confessions, Oxford University Press, Oxford 1991.
Ciceron, O prirodi bogova, Sveti Simeon Mirotoivi, Vrnjaka Banja 1989.
Die Fragmente der Vorsokratiker, hrsg. Diels, H. und Kranz, W., Weidmann, Zrich/Hildesheim
1985.
Gregory of Nyssa, Contra Eunomium, http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf205.viii.i.xi.ii.html
(Pristupljeno 05. 09. 2012.)
Hegel, G. W. F., Vorlesungen ber die Geschichte der Philosophie I, in: Hegel, G. W. F., Werke
in zwanzig Bnden, Suhrkamp Verlag, Frankfurt a/M 1977.
Owen, G. E. L., Plato and Parmenides on the Timeless Present, The Monist 50, 1966.
Platon, Timaj, Eidos, Vrnjaka Banja 1995.
Plotinus, The Enneads, Faber and Faber Limited, London 1966.
Philo, De providentia, prema: Sorabji, R., Time, Creation and the Continuum, Duckworth,
London 1983.
Philo, De opificio mundi, in: Philo in Ten Volumes, (The Loeb Classical Library) Harvard
University Press/William Heinemann LTD, Cambridge Massachusetts/London MCMLXXXI.
Reale, G., Melisso, La Nuova Italia Editrice, Florence 1970.
Simplicius, In Aristotelis Physicorum commentaria, (CAG IX-X) Georg Reimer, Berolini 1894.
Simplicius, In Aristotelis de Caelo commentaria , (CAG VII) Heiberg, L. I., Berolini 1907.
Sorabji, R., Time, Creation and the Continuum, Duckworth, London 1983.
Taran, L., Parmenides, Princeton University Press, Princeton 1965.
Wittaker, J., The 'Eternity' of the Platonic Forms, Phronesis 13, 1968.

DRAGO DJURIC

ARGUMENT "WHY NOT SOONER" IN ANTICITY AND EARLY CHRISTIANITY

(Summary)

Argument "why not sooner" was in anticity an argument against the possibility of a beginning
for the universe. Some philosophers in antic and helenistic period have claimd that impossibility
to give answer on this question show us that universe has no beginning, and that universe,
therefore, is temporaly eternal. If we postulate a beginning for the universe, there is no reason
why it should not have began earlier than the time we suppose it began. Early Christian thinkers
are traying to give arguments on this question under the assumption of the Christian dogma that
universe was created by God ex nihilo. They have combined this question with the questions like
question "what was God doing before he created the universe?". Their answer is also that there
was not sooner, but their arguments are different. Because time begins with the beginning of
created universe, there was no time before universe was created, and hance, there is no "place"
for the sooner. God's existence with and without universe is atemporaly eternal. For this kind of
eternality there are no valid temporal determinations like "sooner", "later" or "in that time". In
this paper we shold tray to present both of this kind of argumentation.