Tanja Petrovi SRBIJA I NJEN JUG

Objavljivanje ove knjige pomogao je

Naunoistraivaki centar SAZU
(Znanstvenoraziskovalni centar SAZU)
iz Ljubljane.

CIP
,
Tanja Petrovi

SRBIJA I
NJEN JUG
Junjaki dijalekti izmeu jezika,
kulture i politike

Edicija RE
Beograd, 2015
 Za oreta, Ivana, Olgu,
mog oca
i sve koji govore junjaki
sa uivanjem i bez stida
SADRAJ
9 UVOD

I. DEO
JEZIK

27 1. POGLAVLJE
ZAMILJANJE GOVORNIKA

49 2. POGLAVLJE
JEZIKE PRAKSE

II. DEO
KULTURA

67 3. POGLAVLJE
Od geografske do socio-kulturne periferije

79 4. poglavlje
prevazilaenje geografije: parodije
na Junjakim dijalektima
 III. DEO
POLITIKA

99 5. POGLAVLJE
JUnjaki dijalekti i ideologije modernosti

109 6. poglavlje
Na niijoj zemlji: Junjaki dijalekti
i srpska nacionalna imaginacija

121 ZAKLJUAK

129 Bibliografija
ZAHVALA
Najvei deo ove knjige nastao je tokom mog boravka u Ho
landskom centru za napredne studije (NIAS) u Wassenaaru,
u zimskom semestru 2013/2014, gde sam imala odline
uslove za rad i sreu da budem deo istraivake grupe
Konstrukcija lokalnih identiteta kroz upotrebu jezika koju
su organizovali Leonie Cornips, Vincent de Rooij i Irene
Stengs. Posebnu zahvalnost dugujem Kathryn Woolard za
dragocene razgovore koji su otvorili mnoga vana pitanja
koja razmatram u ovoj knjizi.
Mojim koleginicama i kolegama Ani Hofman, Sneani
Petrovi, Mariji Mandi, Bobanu Arsenijeviu, Biljani Siki-
mi, Sanji Zlatanovi, Stanislavu Stankoviu i Ireni entev-
skoj hvala za inspirativne razgovore o junjakim dijalek-
tima, za knjige, lanke i podatke, za zanimljive detalje iz
istorije srpske popularne kulture i brojne korisne predloge.
Zahvaljujui uredniku Fabrike knjiga Dejanu Iliu, njego-
vim kritikama, poverenju i strpljenju, ova knjiga je mnogo
bolja nego to bi inae bila. Svi eventualni propusti ostaju,
naravno, moja odgovornost.

U Ljubljani, 1. marta 2015.

07
UVOD
U junu 2013. godine pratila sam na jednoj od drutvenih
mrea diskusiju nekoliko roditelja o privatnim i dravnim
vrtiima na Novom Beogradu. Jedan od njih objanjavao je
prednosti privatnih vrtia u odnosu na dravne, navodei
da u dravnom obdanitu, sem povoljnije cene, u paketu
sasvim izvesno dobijate i junjaki dijalek[a]t, Pink reper-
toar i piljenje u TV umesto ozbiljnog rada sa decom. Ova
knjiga pokuava da ue u trag razlozima koji su doveli do
toga da se tako razliite i na prvi pogled nepovezane dru-
tvene pojave kao to su dijalekti koji se govore na jugu
i jugoistoku Srbije, odreene forme kulturne produkcije
i potronje karakteristine za televiziju Pink i nestruno
ophoenje prema deci u vrtiu nau u jednoj reenici. U
sreditu analize na stranicama koje slede bie ono to ovaj
roditelj naziva junjakim dijalektom, odnosno junjaki
dijalekti: to su govori karakteristini za jug i jugoistok
Srbije; iako se oni izmeu sebe prilino razlikuju, zbog
niza geografskih, istorijskih i kulturnih okolnosti govornici
jezikih idioma sa viim drutvenim statusom klasifikuju ih
kao junjake i pridruuju im (kako njima tako i njihovim
govornicima) niz izvanjezikih karakteristika. Kljuno pita-
nje na koje pokuavam da odgovorim u ovoj studiji glasi:

09
kako je dolo do toga da se teritorijalno odreeni jeziki
varijeteti povezuju sa kategorijama niskog kulturnog uku-
sa i nizom negativnih pojava u srpskom drutvu, te kakve
drutvene i politike implikacije ima to povezivanje?
U vreme kad se odvija ova diskusija na internetu, ju-
njaki dijalekti i njihovi govornici zauzimaju zapaeno
mesto na srpskoj kulturno-medijskoj sceni: groznica iza-
zvana filmom Zona Zamfirova (reija Zdravko otra, 2002),
najgledanijim filmom u Srbiji svih vremena, jo uvek se
nije u potpunosti stiala; isti autor snimio je 2005. godine
Ivkovu slavu; na dravnoj televiziji ve nekoliko godina
dominiraju serije iji glavni likovi govore prepoznatljivim
dijalektima istone i june Srbije od Porodinog blaga
do Stiu dolari, od Selo gori, a baba se elja do Bele lae.
Kulturna relevantnost junjakih dijalekata neosporna je,
uostalom, kroz itavu istoriju moderne Srbije dovoljno
je pomenuti dela Borisava Stankovia (Kotana je najizvo-
enija srpska drama) i Stevana Sremca (po kojima su sni-
mljeni pomenuti filmovi), ili popularnost Petrijinog venca
(romana Dragoslava Mihailovia iz 1975. godine i njegove
filmske obrade u reiji Srana Karanovia iz 1980. godine).
Ova knjiga pokuava da osvetli ideoloke i kulturne okol-
nosti koje dovode do koegzistencije izrazito pozitivnog i iz-
razito negativnog vrednovanja junjakih dijalekata i nji-
hovih govornika i da odgovori na pitanje zato se junjaki
dijalekat u nekom vrtiu na Novom Beogradu doivljava
kao problem, dok se romani, drame i filmovi u kojima je
njegovo prisustvo izrazito masovno konzumiraju; zato u slu-
aju novobeogradskog dravnog vrtia junjaki dijalekat
ide u paketu sa niskom kulturom koju u savremenoj Srbiji
najupeatljivije simbolizuje televizija Pink, dok se knjievni
tekstovi pisani na njima poput Stankovievih i Sremevih
dela vrednuju kao vrhunska umetnost?
Da su junjaki dijalekti u savremenom srpskom dru-
tvu markirani na poseban nain nije potrebno posebno ar-
gumentovati. Roditeljima u Beogradu smeta ako su njihova
deca u koli ili vrtiu izloena junjakim dijalektima, ali

010
se nikad nee, recimo, poaliti na prisustvo zapadnih ili
severnih dijalekata u ovim institucijama. Kategorije ovog
tipa zapravo uopte ne cirkuliu u popularnim diskursima
o jeziku u Srbiji: junjaki dijalekti nisu deo koordinatnog
sistema koji bi sainjavali i severni/severnjaki, istoni/
istonjaki, zapadni/zapadnjaki dijalekti. Druga varijan-
ta navedenih prideva se u jezikom oseanju govornika
srpskog jezika vee za koordinate mnogo ire od srpskog
jezikog i drutvenog prostora (istonjaka kultura, za-
padnjaki uticaji...). Jedino pridev junjaki oznaava neto
to je deo srpskog kulturnog prostora, a ipak izrazito dru-
gaije i dovoljno daleko. Juni/junjaki dijalekti (i njihovi
govornici) jesu, dakle, usamljeni i posebni u ovom sistemu
klasifikacije, to je pouzdan znak da je u pitanju odree-
nje koje poiva na ideolokim, a ne lingvistikim (kad su
u pitanju dijalekti) ili geografskim (kad je u pitanju jug)
kriterijumima.
Bar deo objanjenja za ideoloku markiranost junjakih
dijalekata u Srbiji prua, s jedne strane, disproporcija u
odnosima moi izmeu centra i periferije. Unutranjost,
provincija, juna pruga najee su odrednice kojima
se oznaava jugoistoni deo Srbije, za koje se vezuju pred-
stave o ruralnosti, ekonomskoj i kulturnoj zaostalosti. U
ovom smislu jugoistok Srbije ne predstavlja izuzetak i deli
sudbinu mnogih perifernih regija u Evropi i ire za koje se
vezuju udan nain govora i kulturna i ekonomska zao-
stalost. U Srbiji je ta disproporcija naroito izrazita, zbog
injenice da je Beograd skoro deset puta vei od Novog
Sada i Nia koji su sledei gradovi po veliini, ali i zbog
izrazite ekonomske i kulturne dominacije glavnog grada
koju kritiari nazivaju beogradizacijom Srbije i beonar-
cizmom (Gruhonji 2011, Pavlovi 2013).
S druge strane, u modelu reprodukcije orijentalizma na
prostoru nekadanje Jugoslavije (o tome v. Baki Hejden i
Hejden 2006), prostor na jugoistoku za Srbiju predstavlja
unutranji Orijent. Kako navodi Sanja Zlatanovi, unutar
Srbije (od strane severnijih i zapadnijih bivih jugosloven-

011
skih republika, ona je kvalifikovana kao junija i istonija,
a samim tim i kulturno zaostalija), orijentalistiki diskurs
pomera se na njen jugoistok (...) koji se pejorativno oznaa-
va kao juna pruga (Zlatanovi 2009, 58). U predstavama
o orijentalnom drugom, kulturna i ekonomska zaostalost
idu ruku podruku sa egzotikom, ulnou i hedonizmom
(dert i merak).1 Oba niza predstava igraju vanu ulogu u
doivljaju i ideolokoj kategorizaciji jugoistoka Srbije.
Perifernost drugih dijalekata (onih na severu ili zapadu
Srbije, recimo) nema, meutim, iste ideoloke posledice
po njihovu percepciju. Tekstovi na junjakim dijalekti-
ma neizbeno podrazumevaju neku dozu humora i pravi je
izazov na njima napisati ozbiljan tekst, dok se tekstovi na
dijalektima zapadne Srbije i ijekavskim govorima Hercego-
vine i Crne Gore sa ovim izazovom praktino ne suoavaju.
Takoe, po pravilu hegemonijski odnos izmeu periferije i
centra u sluaju jugoistone Srbije podrazumeva i zahteva
jeziku asimilaciju: kada neko iz Vranja, Jagodine, Leskovca
ili Pirota doe u Beograd, posle kratkog vremena prilago-
die se jeziki novoj sredini, u suprotnom rizikuje da bude
obeleen i ismejan. Kada sam devedesetih godina studirala
u Beogradu, meu studentima je kruio sledei vic: dva
studenta iz unutranjosti ekaju u redu da na trafici kupe
eton za telefon. Dok ekaju u redu koji se sporo pomera,
jedan vie puta ponovi drugome: Dosta mi je ovi Beogra-
ani, ima da traim etn za telefn. Kad konano dou na
red, student se ljubazno obrati prodavcu i izgovori sledee:
Molim vas jedan ton za telfon (sa tipinim otvorenim,
beogradskim e). Kada, meutim, neko iz Uica ili Valjeva
doe u Beograd, do jezike asimilacije po pravilu ne dolazi,
ili ne dolazi velikom brzinom, iako nain kako Valjevci ili
Uiani govore takoe odmah odaje njihovo poreklo i ne-
beograanskost.

1) Iste se predstave u Srbiji i ire na Balkanu veu i za Rome: kako navodi Carol
Silverman, Romi (Cigani) se na Balkanu povezuju sa emocijama kroz set op-
tih stereotipa o strasti, seksualnosti, divljini i nasilju (Silverman 2011, 224);
v. i Van de Port 1998.

012
Standardni jezik i dijalekti u Srbiji:
jezika ideologija, autoritet i anonimnost
Da bismo razumeli ove razliite strategije i rezultate dru-
tvenih i jezikih procesa, potrebno je prizvati u pomo
teorijski koncept jezike ideologije. Prema ve klasinoj de-
finiciji Michaela Silversteina, jezika ideologija se razume
kao sistem verovanja o jeziku koji artikuliu njegovi go-
vornici kao objanjenje ili opravdanje za to kako doivlja-
vaju strukturu ili upotrebu jezika (Silverstein 1979, 193).
Judith Irvine (1989, 255) istie socio-kulturnu dimenziju
jezike ideologije i definie je kao kulturni sistem ideja
o drutvenim i jezikim odnosima, nabijenim moralnim i
politikim interesima; Alexandra Jaffe (1999) jeziku ide-
ologiju definie kao ideje koje ljudi imaju o jeziku o
tome kakav on treba da bude, kulturno utemeljene ideje
o odnosu izmeu jezikih oblika i drutvenih identiteta,
dok je Kathryn Woolard (1998, 3) vidi kao implicitne ili
eksplicitne predstave koje uspostavljaju vezu izmeu jezika
i ljudi u drutvenoj realnosti.
U jezikoj ideologiji koja preovlauje meu govorni-
cima srpskog jezika, jezike kategorije kao to su padei
i akcenti imaju vanu ulogu u percepciji i hijerarhizaciji
dijalekata i njihovih govornika. Novotokavski dijalekti,
koji u svom sistemu imaju sedam padea, etiri akcenta
(i postakcenatsku duinu) to ih pribliava apstraktnom
idealu srpskog jezikog standarda smatraju se istim,
pravilnim i stoga adekvatnim sredstvom za javnu komu-
nikaciju.2 Oni dijalekti koji, s druge strane, imaju reduko-
van (ili strukturno razliit) padeki i akcenatski sistem, a
to su junjaki dijalekti oznaavaju se kao pokvareni,
nepravilni, smeni, a njihovi govornici kao kulturno zao-
stali, ruralni, komini.3
2)
 tokavski dijalekti se dele na novotokavske, starotokavske i srednjetokav-
ske, odnosno na mlae i starije tokavske dijalekte; osnovni kriterijum za ovu
podelu je akcenatski sistem: novotokavski dijalekti imaju etvoroakcenatski
sistem, dok starotokavski poznaju samo silazne akcente. Srednjetokavski
dijalekti imaju samo jedan, ekspiratorni akcenat (v. Okuka 2008).
3) Ilustraciju ovakvih stavova i percepcija nije teko nai u diskusijama na broj-
nim forumima na internetu. Evo nekoliko primera: Va dijalekt u kome obitava

013
 Mnogi govornici srpskog jezika dijalekte vrednuju pre-
ma njihovoj pravilnosti.4 Na pitanje ko u Srbiji najpra-
vilnije govori, lingvistkinja Rada Stijovi odgovara da su
u osnovi naeg knjievnog jezika umadijsko-vojvoanski
i istonohercegovaki govor (Politika, 21. 2. 2011), ali pri
tom istie da ni oni nisu identini s dananjim knjievnim
jezikom, koji se vremenom menjao i dograivao (...) Moe-
mo, ipak, rei da su knjievnom jeziku najblii stanovnici
Valjeva, aka, Uica i njima po govoru slinih krajeva,
ali bitno je naglasiti da nijedan dijalekt nije sam po sebi
nepravilan. Svi su pravilni.
Koji dijalekat je najpravilniji jeste zapravo pitanje koje
ne bi ni trebalo postavljati normativnost (pravilno vs. ne-
pravilno) jeste karakteristika jezikog standarda, a jedna od
kljunih osobina standarda mora biti njegova anonimnost
to treba da bude neutralni jeziki kd koji svi moraju uiti,
i ija upotreba nije geografski definisana: kada neko govori
ili pie knjievnim jezikom, ne bi trebalo da bude mogue
odrediti odakle dolazi. U ovim osobinama standardnog je-
zika lee razlozi za njegov autoritet:5 on ne pripada nikome
posebno i zato je jednako dostupan svima. Meutim, u
jezikoj ideologiji koja preovlauje u Srbiji, ak i meu lin-
gvistima, kompetencija na standardnom jeziku direktno se
uslovljava dijalekatskom pripadnou govornika. Evo kako
u predgovoru studiji o govorima Nia i okoline srpski lin-
gvista Pavle Ivi opisuje situaciju u kojoj se nalazi govornik
sa ovog podruja suoen sa srpskim standardom: dve su
prostrane oblasti strukturalnih razlika koje treba da savlada
Nilija prilikom usvajanja standardnog jezika: akcentuaci-
ja (tanije, prozodija rei) i iskazivanje padenih odnosa.
Pokazuje se da se, uprkos svemu, padeni oblici i njihova

samo jedan Pade, a esto ni on, jeste najstariji, ali kao primer kako je u nekim
krajevima sporazumevanje ostalo na nivou onomatopeje; iliti frljanje sas pa-
dei, rodovi i brojevi...; Ne znam, ja i ne volim neto naroito junjake govore,
paraju mi ui ti nepomereni akcenti i manjak na padei.
4) Tako jedan od sagovornika na forumu navodi: uo sam da se u Valjevu govori
dosta fino, moda i najpravilnije u celoj Srbiji.
5) O konceptu autoriteta u reprezentaciji jezikih fenomena, v. Gal i Woolard
2001.

014
upotreba mogu nekako nauiti, ali da usvajanje prozodijske
strukture u najboljem sluaju ostaje na pola puta. Akcenti
se mogu izgovoriti na njihovom novotokavskom mestu,
ali je gotovo nemogue zameniti jedan akcenat sistemom
od etiri jedinice koje se meu sobom razlikuju suptilnim
osobenostima i uz to nauiti u kojoj od mnogih hiljada rei
treba upotrebiti koju od te etiri jedinice (Ivi 1998, 1112).
Prema Iviu, dakle, za govornike dijalekata jugoistone Sr-
bije usvajanje standarda je muan proces i zadatak koji
se po pravilu nikada ne moe izvriti u potpunosti (ibid.,
11). Oni su u tom pogledu u inferiornom poloaju u odnosu
na govornike dijalekata koji u svom sistemu imaju sva etiri
akcenta. Potonji tako preuzimaju deo autoriteta knjievnog
jezika koji im, zapravo, ne pripada, jer nisu anonimni niti
nad-geografski definisani.
Od Ivievih tvrenja potkrepljenih strunim argumenti-
ma da je ciljni sistem daleko sloeniji od polaznog i da
je daleko tee usvojiti distinkciju koje nema u maternjem
govoru nego napustiti postojeu distinkciju (ibid.), do
kvalifikacija koje se mogu uporediti sa rasizmom, a kojima
su izloeni studenti srpskog jezika koji su izvorni govor-
nici govora june i istone Srbije od strane svojih pro-
fesora (po pravilu izvornih govornika mlaih tokavskih
ijekavskih dijalekata koji su u osnovi srpskog standardnog
jezika) nije dug put. O njima piu Sandra are i Stanislav
Stankovi (2011, 50): na primer, profesor narodne (srpske)
knjievnosti na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitro-
vici rekao je studentkinji iz Leskovca da ona kao neko ko
je rodom iz Leskovca ne bi trebalo da studira srpski jezik;
profesor je tada poruio Leskovanima i to da oni tamo
u Leskovcu nisu Srbi; profesor akcentologije srpskog
jezika na Filoloko-umetnikom fakultetu u Kragujevcu
studentkinji Vranjanki je, otvorivi njen indeks da bi joj
potpisom potvrdio redovno pohaanje nastave, podruglji-
vo rekao: Aha! Vranjanka dola da studira srpski jezik!;
na seminarima za usavravanje nastavnika, profesor sa
Katedre za srpski jezik Filolokog fakulteta u Beogradu

015
sluaocima je rekao da profesori srpskog jezika i knji-
evnosti, izvorni govornici starijih tokavskih dijalekatskih
formacija, u uionicama gotovo nikad ne govore standard-
nojezikim idiomom jer ga ne mogu nauiti pa su zbog
toga loi nastavnici.
U jednom od svojih ranijih tekstova, Pavle Ivi pie
kako je dobro to dijalekti odlaze i izumiru pred naletom
kole, vojnog roka, radija, filma, novina, knjiga za narod,
televizije jer se tek time stvarno demokratizuje do kraja
jezika baza nae kulture, skida se peat obeleenosti sa
irokih slojeva koji se ne znaju sluiti knjievnim jezikom,
brie se poneki uvredljiv aspekt distance izmeu grada
i sela (Ivi 1962, 175). Narativ o neminovnom nestanku
dijalekata, koji je znaajno obeleio vei deo naune pro-
dukcije u okviru srpske dijalektologije, poiva na predsta-
vi o dijalektima kao istim, izvornim govorima, izolovanim
od svakog uticaja modernog, te na predstavi o govor-
nicima dijalekta kao nemobilnim, nepismenim, sutinski
premodernim ljudima. Takve dijalekte i njihove govornike
je danas praktino nemogue nai, te se onima koji govore
junjakim dijalektom ne samo oduzima mogunost da
do kraja savladaju jeziki standard, nego se i njihovom
dijalekatskom izrazu oduzima autentinost. U Ivievoj ideji
da je jedini nain jezike demokratizacije srpskog drutva
nestanak dijalekata, u osnovi izrazito problematinoj, skri-
va se i znatna nedoslednost: njegova izjava se temelji na
pretpostavci da se dijalekat i standardni jezik meusobno
iskljuuju, ali u srpskoj jezikoj stvarnosti to ne vai za
sve dijalekte. U toj stvarnosti preovlauje jezika ideolo-
gija u kojoj se insistira na idealnom standardu srpskog
jezika koji privileguje govornike odreenih dijalekata u
odnosu na druge. Ova ideologija pri tom ignorie dva
bitna aspekta jezike situacije u Srbiji. Prvi je taj da je
govornike koji u svom idiolektu imaju etiri akcenta i
postakcenatsku duinu jako teko nai meu graanima
Srbije koji uestvuju u javnoj komunikaciji i koriste stan-
dardni jezik, kao i meu onima koji bi svojom upotrebom

016
jezika trebalo da postavljaju standarde: beogradski lingvi-
sta Vlado ukanovi u jednom intervjuu postavlja pita-
nje u kojem beogradskom pozoritu vi sada ujete etiri
akcenta, odgovara ni u jednom i istie da je shvatanje
jezike norme u Srbiji zastarelo i da se norma ne obazire
na to kako jezik funkcionie u komunikaciji ni na promene
u jeziku do kojih neminovno dolazi (Glas javnosti, 22. 4.
2006). etvoroakcenatski sitem i postakcenatska duina,
odlikuju, dakle, govornike nekih dijalekata, ali ne i veinu
korisnika srpskog standarda.6
Drugi problem lei u tome to se vei deo dijalekata
koji uvaju ove karakteristike nalazi izvan teritorije dana-
nje Republike Srbije, u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori
(podrobnije o tome u Petrovi 2010). injenica da su dija-
lekti koji su najblie zamiljenom idealu srpskog standarda
u velikoj meri izvan teritorije srpske drave ima za po-
sledicu formiranje razliitih varijacija diskursa o srpskom
duhovnom prostoru koji nadilazi administrativne granice
Srbije.7 U njima se ovi dijalekti hijerarhijski pretpostavljaju
onima koji se govore na teritoriji Srbije kao istiji, pra-
vilniji, stariji. Ova ideologija autentinosti ne ograniava
se samo na jezik, nego predstavlja to je oigledno i iz
gorenavedenih primera deo diskursa o pravim i istim
Srbima. U zborniku izlaganja sa skupa Srpski duhovni
prostor odranog u Bijeljini 2005, Vlado Strugar (n.d., 47)
belei da u svem Srpstvu (...) Krajinici su soj i ljudstvo
najpunije zaviajne sjedinjenosti, nepatvorene ouvanosti
rodbinstva, zdrave siline i nenametljive udi, odline vrline
i drueljubiva pristupa. U istom zborniku, Milivoje Nada-
din (n.d., 36) istie da su Srbi roeni van Srbije srpsko
najkvalitetnije stanovnitvo.

6) T ako istraivanja medijskog jezika i govora mlae populacije u Novom Sadu

Gordane Dragin pokazuju da prozodijski sistem savremenog srpskog jezika
tei uproavanju, pri emu se insistira na mestu akcenta, a ne na njegovom
kvalitetu i kvantitetu (Dragin 2014).
7) Kako istie jedan profesor srpske knjievnosti, duhovni prostor jednog naro-
da, u ovom sluaju Srpskog, ne zavisi, ne sme da zavisi, od dravnih granica,
jer on postoji, i mora da opstane, i kad drava nestane, ili propadne, ili se
drastino smanji (Nedeljkovi 1998, citirano prema olovi 2008, 31).

017
 Na suavanje srpskog duhovnog prostora koje je po-
sledica ratova na prostoru bive Jugoslavije u devedese-
tim godinama dvadesetog veka, pripadnici srpske elite
su, kako istie etnolog Ivan olovi, odgovorili ritualima
reaktualizacije uloge srpskih pisaca i pesnika iz Bosne i
Hercegovine, poput Jovana Duia i Alekse antia. Naj-
znaajniji srpski politiari, izmeu ostalih i tadanji pred-
sednik Srbije Vojislav Kotunica, prisustvovali su sahrani
Duia u rodnom Trebinju, gde su njegovi posmrtni ostaci
preneseni iz Liverpula. Spomenici Duiu podignuti su na
razliitim mestima na ivicama srpskog duhovnog prosto-
ra (olovi 2008, 9198).
Ne samo mrtvi, nego i ivi srpski pesnici koji dolaze sa
podruja izvan teritorije dananje Srbije igraju vanu ulogu
u ouvanju srpskog duhovnog prostora. Mnogi od njih
ive u Srbiji i imaju vano mesto u formiranju srpskog
knjievnog kanona. Najistaknutiji meu njima su Rajko
Petrov Nogo i Matija Bekovi. Bekovi, koji je napisao
niz pesama na prepoznatljivom dijalektu Crne Gore (Ree
mi jedan oek, eraemo se jo) predstavlja danas
politiki najuticajnijeg srpskog knjievnika (olovi 2008,
87).8 Ideologija autentinosti kojom se hrane nacionali-
stiki mitovi o pravim i istim Srbima, od presudnog
je uticaja na percepciju knjievnih dela pisanih na ijekav-
skim dijalektima: ijekavski govori se povezuju sa epskom,
ratnikom prirodom Srba, te se i knjievna dela pisana na
njima zato visoko vrednuju i, uprkos dijalekatskoj markira-
nosti, ne doivljavaju kao smena to nikako nije sluaj
sa knjievnou pisanom na junjakim dijalektima.
Dragoslav Mihailovi, srpski pisac rodom iz uprije i
autor Petrijinog venca, romana kojim je po miljenju lin-
gviste Asima Pece pokazao da vredni knjievni tekstovi
mogu biti napisani u dijalektu, to je do nedavno bilo
nezamislivo (Peco 1997), ve dugi niz godina istie ne-

8) O Petrovu Nogu i Bekoviu pie redakcija Betona u tekstovima: http://www.

elektrobeton.net/bulevar-zvezda/nogo-rajko-petrov/ i http://www.elektrobe-
ton.net/bulevar-zvezda/matija-beckovic/

018
ophodnost reforme srpskog knjievnog standarda, budui
da trenutno vaea jezika politika ima u vidu pre svega
Crnu Goru i donekle Hercegovinu, pri emu je Srbiju, iako
je ona organizator i finansijer te politike, zapostavljala
(Milosavljevi 2010). Na starijem tokavskom podruju,
istie dalje Mihailovi, ivi 56% srpske populacije i sa tri
velika dijalekta je ono sa im vukovska jezika reforma ne
rauna i oduvek je potpuno iskljueno iz knjievnog jezika.
Moemo bez kolebanja rei da se na novotokavskom po-
druju govori bolje i lepe, odnosno da mi, starotokavci,
govorimo nepravilnije i runije, ali moe se zapaziti i to
da je gledanje nauke na starotokavsko podruje veoma
nepravedno. Ne moe se samo tako zanemariti jezik kojim
govore Srbi u Kruevcu, Kraljevu, Kragujevcu, Niu, Vranju,
upriji, Jagodini... (ibid.).
Zalaui se za novu osnovu srpskog jezikog standarda,
koja bi uzela u obzir do sada zanemarene govore na terito-
riji jugoistone Srbije, Mihailovi reprodukuje istu jeziku
ideologiju na kojoj sada poiva jezika premo govorni-
ka novotokavskih dijalekata: u ovakvoj jezikoj ideologiji,
dijalekat postaje legitimno sredstvo izraavanja samo ako
je u uskoj vezi sa jezikim standardom. Uz to, dijalekat
mora biti autentini izraz duha (nacionalne) zajednice, to
Mihailovi potkrepljuje istorijskim argumentima, navodei
da je najvei deo istorije srpskog naroda ostvaren upra-
vo ovde (na podruju jugoistone Srbije), te je i nauka o
jeziku morala svoje teite da potrai tu gde se istorija i
stvarala i za koju su date najvee rtve (ibid.).
Vizija jezike politike u Srbiji koju predlae Mihailovi,
ba kao ni percepcija novotokavskih dijalekata kao i-
stih, pravilnih, lepih, ne uzima u obzir anonimnost kao
kljunu osobinu jezikog standarda, nego je podreuje au-
tentinosti. Poseui za argumentom autentinosti i isto-
rijskih zasluga, Mihailovi, meutim, ukazuje na jo jednu
karakteristiku ideoloke konstrukcije srpskog duhovnog
prostora koju ne moemo zanemariti kada su u pitanju
reprezentacije jugoistoka Srbije, junjakih dijalekata i

019
njihovih govornika: oni su iskljueni iz nacionalne imagi-
nacije kao ne(dovoljno)-srpski, kao prostor orijentalnog,
lirskog, i prostor meanja i jezike hibridnosti nasuprot
epskim, herojskim prostorima u kojima se govori pravi,
isti srpski jezik i za koje se vezuju narativi o junakom
otporu otomanskom osvajau i o stvaranju moderne srpske
drave. Ideologija modernosti u savremenoj Evropi usko je
povezana sa ideologijom nacionalne drave. Zato je vana
posledica iskljuenosti srpskog jugoistoka iz nacionalne
imaginacije njegovo fiksiranje u ideolokom prostoru pre-
modernog: uprkos postojanju gradova koje nabraja Miha-
ilovi, on je predstavljen kao veliko selo, ali to nije ide-
alno, rustikalno srpsko selo koje uva tradicionalne
vrednosti i vezuje se za poetke moderne srpske drave.
To je prostor koji se pozitivno sagledava iskljuivo iz per-
spektive prolosti, bilo kao orijentalni svet ulnosti i me-
raka, bilo kao svet mudrih, a nepismenih i sujevernih ljudi,
dok je iz perspektive sadanjosti to svet bizarnosti i loeg
ukusa, nastanjen zaostalim ljudima koji govore kominim,
runim, nepravilnim dijalektima.
Preovlaujue percepcije junjakih dijalekata njiho-
vim govornicima oteavaju uklapanje u raspoloive okvire
pozitivne identifikacije u srpskom drutvu: u ovim per-
cepcijama oni nisu vie autentini govornici pravog
dijalekta, a ne mogu da budu ni legitimni, kompetentni
korisnici standarda. Zahvaljujui ovakvom ambivalentnom
statusu, ovi su dijalekti stekli kapacitet da prevaziu
lokalne okvire diferencijacije i marginalizacije i postanu
kd adekvatan za izraavanje sadraja koji su relevantni za
itavo drutvo u datom trenutku, te stoga nisu ogranieni
samo na redefinisanje odnosa izmeu centra i periferije.
Vanu ulogu u tome igraju parodija i humoristiki poten-
cijal ovih dijalekata. Pored toga, oni svojim govornicima
u Srbiji na poetku 21. veka nude irok spektar mogu-
nosti za uspostavljanje kompleksnih odnosa identifikaci-
je i distanciranja, za preosmiljavanje fiksiranih stavova
i vrednosti i, nita manje vano, za uivanje u upotrebi

020
sopstvenog jezika. Da bismo ove procese sagledali na od-
govarajui nain, neophodno je odustati od preovlaujuih
pogleda na jezik kao izraz sutine (nacionalnog) bia i na
dijalekat kao jeziki varijetet kojim se govornici lokalizuju
u prostoru i fiksiraju u vremenu. Neophodno je, takoe,
odustati od potrage za istim i autentinim govornicima
(koja je obeleila ne samo najvei deo istaivanja u tradici-
onalnoj dijalektologiji nego i u sociolingvistici) i upotrebu
dijalekta ne posmatrati kao datost, sudbinu i jedino mo-
gue ponaanje, nego kao izbor i svojevrstan performans
kroz koji se jeziki i socijalni identitet govornika dijalekta
manifestuje kao kompleksan i vieglasan.

O strukturi knjige
Fokusirajui se na percepciju, reprezentaciju, raspon mo-
gunosti za upotrebu junjakih dijalekata u savremenom
srpskom drutvu, polazim od injenice da oni u preovlau-
juoj jezikoj ideologiji meu govornicima srpskog jezika
imaju fiksirano i lako prepoznatljivo mesto. Zbog toga se
ovde ni ne udubljujem u lingvistike kriterijume za kla-
sifikaciju dijalekata na teritoriji jugoistone Srbije,9 ve
polazim od ve oblikovanih percepcija i sa njima povezanih
vrednosnih stavova o tome ta su junjaki dijalekti i ko
su i kakvi su njihovi govornici.
Knjiga je podeljena na tri dela, kojima prethodi uvod
i sledi zakljuak. U prvom delu knjige bavim se jezikom
stranom junjakih dijalekata, uspostavljajui kontrast
izmeu predstava o dijalektima i njihovim govornicima s
jedne strane, i realnih jezikih praksi s druge. U prvom
poglavlju pratim genealogiju uvrivanja veze izmeu
ovih dijalekata sa idejama o lokalnosti i premodernosti,
analizirajui prakse kao to su izrada lokalnih etnografija,
dijalektolokih opisa, literarnih dela pisanih na dijalektu i
proizvoda masovne popularne kulture (filmovi, TV serije)

9) L ingvisti jeziki prostor jugoistone Srbije dele na sledee dijalekte: kosov-

sko-resavski, prizrensko-junomoravski, svrljiko-zaplanjski, timoko-luniki
(Okuka 2008); za klasifikacije ovih dijalekata, v. i Beli 1905, Peco 1985.

021
u kojima govornici junjakih dijalekata imaju zapaenu
ulogu. Kroz sve ove prakse, govornici junjakih dijaleka-
ta lokalizuju se u prostoru i vremenu: oni su predstavljeni
pozitivno ili kao mudri seljaci, ili kao temperamentni
i senzualni ljudi iz romantine, orijentalne prolosti u
svakom sluaju, daleko od modernog ivota i drutva koje
karakteriu mobilnost i meanje i iji je jeziki simbol
standardni jezik. U temelju ovakvih predstava lei pretpo-
stavka da je upotreba dijalekta neto to sutinski odre-
uje govornike, a ne stvar njihovog izbora.
U drugom poglavlju se zato okreem govornicima za
koje je upotreba dijalekta pitanje svesnog i ideoloki uslo-
vljenog izbora. Zanimaju me naini na koje govornici ju-
njakih dijalekta uspevaju da, uprkos markiranosti i fik-
siranim predstavama (a esto i zahvaljujui upravo njima),
svoj govor koriste istovremeno kao sredstvo pregovaranja
o lokalnom pripadanju i kao kd koji ima kapacitet da se
povee sa globalnim tokovima i prenese univerzalne poru-
ke. Posebno se bavim hip-hop produkcijom na junjakim
dijalektima i tekstovima na Facebook stranici pod naslo-
vom Koe ima po grad. Upotreba dijalekatskih elemenata
ima ideoloke funkcije i unutar govornih zajednica koje se
ovim dijalektima slue. Razliiti mehanizmi i nivoi identi-
fikacije/distanciranja upotrebom dijalekta koje nalazimo
u tipino urbanim, ali marginalnim kulturnim praksama
poput hip-hop muzike ukazuju na unutranju logiku di-
ferencijacije, koja je iz hegemonijske perspektive jezikog
standarda odnosno geografskog ili kulturnog centra ili ne-
vidljiva, ili ignorisana.
U centru pranje u drugom delu knjige je kulturalizaci-
ja junjakih dijalekata, odnosno mehanizmi koji su doveli
do toga da se teritorijalno odreenim jezikim varijetetima
pridaju znaenja povezana sa kulturnim ukusom. Tree po-
glavlje osvetljava vezu izmeu novokomponovane narodne
muzike i junjakih dijalekata kao kulturnih kodova koji
su postali simptomi polovine, neuspene modernizacije
i urbanizacije i loeg, niskog kulturnog ukusa. etvrto

022
poglavlje je posveeno tekstualnim i performativnim prak-
sama u kojima se elementi junjakih dijalekata koriste
na parodijski nain i ija je poruka esto sadrana ve
u samom izboru jezikog materijala, odnosno medijuma
komunikacije. Podrobno razmatram stilizaciju junjakih
dijalekata u muzikoj produkciji grupe Rokeri s Moravu
u vreme jugoslovenskog socijalizma i tekstovima Dragana
Todorovia objavljenim u nedeljniku Vreme u doba srp-
skog postsocijalizma. Parodiju koja je u osnovi ove stiliza-
cije posmatram kao diskurzivno sredstvo koje omoguava
istovremeno izraavanje distance i bliskosti, kritike i sim-
patije. Popularnost i cirkulacija svih ovih tekstova u dru-
tvenom prostoru irem od lokalnog ine jezike elemente
iz junjakih dijalekata razumljivim i relevantnim za iru
drutvenu (i jeziku) zajednicu i pokazuju da upotreba di-
jalekatskih elemenata nije nuno ograniena na odravanje
i uvrivanje veze izmeu dijalekta i geografske, ekonom-
ske ili kulturne periferije. Ovi elementi mogu postati me-
dijum za artikulaciju ire relevantnih poruka i stavova koji
se tiu itavog drutva. Zato e me posebno zanimati vrste
odnosa koje se kroz upotrebu i percepciju tekstova sa ovim
elementima uspostavljaju izmeu autora, slualaca/italaca
i onoga o emu pomenuti tekstovi govore. Tekstovi, prakse
i poruke koje razmatram u etvrtom poglavlju nikada nisu
jednoznani i ne reflektuju jasno pozicionirane stavove i
vrednosti i zato predstavljaju pogodno sredstvo za hva-
tanje u kotac sa dvosmislenostima modernog doba. Na
slian nain, junjaki dijalekti o kojima govori ova knji-
ga nisu diskretni, homogeni jeziki idiomi ve oznaka za
vieglasne, hibridne i jezike prakse koje su, suprotno od
slike koju stvaraju i uporno odravaju akademski i ostali
institucionalni diskursi, simptom ne premodernog, nego
sutinski (post)modernog doba/stanja.
Trei deo knjige ima zadatak da upozori na injenicu da
posledice preovlaujuih predstava o junjakim dijalek-
tima i njihovim govornicima ne ostaju samo u domenima
istog jezika i kulture, ve duboko zadiru u politiku,

023
drutvenu i moralnu ekonomiju odnosa u dananjoj Srbiji.
U petom poglavlju pratim genealogiju predstava o pra-
vom srpskom selu i njegovim vrednostima i nostalginih
narativa o propadanju srpskog sela. Ti nostalgini pogledi
ili negiraju i ignoriu dramatine promene i modernizaciju
koja ne samo da odvodi seljake u grad nego i dovodi
grad u selo (Halpern 2006), ili u (socijalistikoj) mo-
dernizaciji trae krivca za kulturno, ekonomsko i moralno
propadanje srpskog drutva od devedesetih godina 20.
veka nadalje. Oni koji su bili najradikalnije izloeni moder-
nizaciji stanovnici sela i gastarbajteri postaju simboli
neuspelih modernizacijskih procesa. Ideoloki mehanizmi
opisani u prva dva dela knjige omoguili su da govornici
junjakih dijalekta ne budu oznaeni samo kao nosioci
loeg kulturnog ukusa, nego i moralno i politiki proble-
matini i odgovorni za pogubnu politiku u Srbiji devedese-
tih godina 20. veka. esto poglavlje osvetljava mehanizme
pomou kojih se u procesu mapiranja modernosti u srp-
skom drutvu jugoistok Srbije oblikovao kao prostor izvan
nacionalne imaginacije, prostor sumnjivog, nepotpunog
ili neodgovarajueg nacionalnog karaktera. Graani koji
u ovom prostoru ive suoeni su sa idealizovanom, ori-
jentalnom slikom juga oblikovanom na kraju 19. i poetku
20. veka sa kojom nije mogue povezati dananju realnost,
koju karakteriu beznae, nezaposlenost i zagaenje kao
radikalne posledice postindustrijskog doba. Isto tako,
njima je, uskraivanjem mogunosti da se suvereno uklju-
uju u komunikaciju na standardnom jeziku kao jezikom
simbolu modernog doba i nacionalnog identiteta, uskra-
eno i pravo da o svojoj situaciji pregovaraju sa pozicije
savremenog, modernog i politiki legitimnog.

024
I. DEO
JEZIK
1. POGLAVLJE
ZAMILJANJE
GOVORNIKA
Svakodnevnu upotrebu jezika karakteriu izrazita hibrid-
nost i zbrkana varijabilnost (Gal i Woolard 2001, 1). Kroz
kulturno konstruisane kategorije povezane sa komunika-
cijom, kao to su jezik, dijalekti, jeziki standard(i), jezike
zajednice, kojima dajemo imena i ije granice iscrtavamo
na kartama, od ove zbrkane varijabilnosti stvara se nao-
ko jasna i koherentna slika, a ove kategorije se vezuju za
jasno odreene geografske prostore. Time se lokalizuju
ne samo dijalekti i ostali jeziki varijeteti, nego i njiho-
vi govornici. U ovom procesu lokalizacije kljunu ulogu
imaju akademske prakse poput standardizacije jezika, pi-
sanja gramatika i renika, dijalektolokih opisa, stvaranja
jezikih i folkloristikih zbirki u centralnim akademskim
institucijama (ibid.), ali je ona, isto tako, i produkt popu-
larnih predstava o jeziku. U akademskim praksama po-
sveenim tradicionalnoj potrazi za narodnim govorima
(Coupland 2001, 346), ali i u predstavama o dijalektima

027
koje cirkuliu u drutvu, autentinim, pravim govornicima
dijalekta smatraju se oni kod kojih to da govore dijalek-
tom nije stvar izbora, nego jedina mogunost koju imaju.
Autentini govornik je, kako istie Penelope Eckert (2003,
392), lokalan i lokalno orijentisan i proizvodi jeziki
materijal koji prirodno proizlazi iz te lokacije. Predstava
o autentinom govorniku zasniva se na verovanju da su
neki govornici vie zaprljani drutvenim uticajima nego
drugi zaprljani u tom smislu da su se kretali izvan gra-
nica svog prirodnog habitata i tako bili izloeni namernim,
dakle neprirodnim, uticajima [...] Seljak koji putuje u grad,
pripadnik radnike klase koji tei srednjoj klasi, ili ak
govornik afrikog amerikog koji koristi standardni afri-
ki ameriki engleski svi oni se smatraju jeziki manje
prirodnim od svojih sunarodnika koji se nisu udaljavali
od jezikog varijeteta koji im je pripisan (ibid., 392393).
Ova konstrukcija autentinosti zasnovana je na iroj
pretpostavci da pojedini govornici, ukoliko su paljivo iza-
brani i posmatrani u njihovoj prirodnoj okolini, govore kao
pravi predstavnici svojih tradicionalnih jezikih zajed-
nica. Na taj nain se dijalekat povezuje sa lokalnou, ne-
mobilnou, jasnom smetenou u lokalni socijalni milje
(Coupland 2009: 284), a u sluaju junjakih dijalekata,
kao to emo videti u nastavku teksta, i sa nemogu-
nou prelaska ideoloke granice izmeu premodernog i
modernog.
Ovaj, prvi deo knjige, posveen je oblikovanju pred-
stava o junjakim dijalektima i njihovim govornicima
te njihovoj lokalizaciji kroz pomenute akademske prakse
i popularnu kulturu. Lokalnost, ruralnost i premodernost
koja se pripisuje govornicima junjakih dijalekata nije
samo posledica uobiajene dijalektike izmeu centra i
periferije: istorijski i ideoloki procesi u modernom srp-
skom drutvu doveli su do toga da teritorijalno defini-
sani dijalekti jugoistone Srbije postanu indeks1 (loeg,

1) K
 roz itavu studiju govorim o jezikim varijetetima i njihovim elementima
kao indeksima oslanjajui se na koncept indeksikalnosti, koji se odnosi na

028
niskog) kulturnog ukusa, o emu e biti rei u drugom
delu knjige.
Procesi globalizacije, koji su intenzivno na delu po-
slednjih decenija, nisu umanjili znaaj lokalnosti, lokalnih
identiteta i simbolikih koordinatnih sistema, niti se sma-
njio broj naina na koje ljudi pregovaraju o svojoj pripad-
nosti odreenim mestima, te o pripadanju tih mesta njima.
Iako ima veliki znaaj za samorazumevanje pojedinaca i
drutvenih grupa, lokalnost se, istovremeno, konstruie i
od spolja kao antipod univerzalnom, modernom, savre-
menom, i u toj konstrukciji jezik ima vanu ulogu.2 Vie-
strukost i unutranja kontradiktornost znaenja i upotreba
lokalnog i lokalnosti naroito dolaze do izraaja u procesu
konstrukcije nacionalnog identiteta, projekta koji je para-
digmatian za moderno doba: one kulturne prakse koje su
najvezanije za lokalno (dijalekti, folklorne forme i razliiti
oblici tradicionalne kulture) igraju vanu ulogu u imagi-
naciji nacionalnog i predstavljaju se kao njegova sutina.
Izgradnja modernih nacija, neraskidivo povezana sa obli-
kovanjem elita, standardizacijom jezika i uspostavljanjem
pismenosti, pisane kulture i sfere javnog u celoj je Evropi
u doba romantizma kao konstitutivni elemenat imala okre-
tanje idealizovanoj nacionalnoj prolosti, velianje usmene
kulture i potragu za nacionalnim duhom u narodu, nje-
govom jeziku, folkloru, obiajima, te velianje narodne
mudrosti koja se kroz ove forme izraava. U isto vreme,
vezivanje odreenih jezikih i kulturnih formi i njihovih

sposobnost jezika da oznai kontekstualne faktore o govornicima, drutvenim

sredinama, stavovima, tenjama itd. (Cavanaugh 2012, 9). Indeksi su, istie
Jilian Cavanaugh, kao delikatna sidra koja povezuju ova nereferencijalna
znaenja jezika sa kontekstom: kako sa neposrednim mikrokontekstom go-
vornika, njihovih odnosa i istorija, tako i sa irim makrokontekstom politike,
ekonomije i institucionalne moi (ibid.).
2) To je naroito uoljivo u sluaju ideolokih tenzija izmeu manjinskih i veinskih
jezika (koje su, opet, produkt modernog doba i direktna posledica izgradnje
nacionalnih zajednica). Kako istie Cavanaugh (2012, 15), mnogi evropski lokalni
jezici uprljani su slikom zaostalog seljaka koji se nije uspeo modernizovati (v. i
Drysdale 2001, Kuter 1989, Petrovi 2009, Timm 2001). Govornici panskog, na
primer, svoj jezik vide kao globalan, univerzalan i moderan, suprotstavljajui ga
katalanskom kao lokalnom, ne-/pre-modernom jeziku nesposobnom da pokrije
sve sfere komunikacije (v. Woolard et al. 2014).

029
korisnika iskljuivo za lokalno predstavlja orue kojim se
uspostavljaju hijerarhijski odnosi i vrednosne opozicije pe-
riferno : centralno, pre/ne/moderno : moderno, lokalno :
kosmopolitsko.3 Lokalizacija odreenih grupa/govornika
ima vane politike i ideoloke posledice: njome se dovodi
u pitanje njihova legitimnost, oduzima im se mogunost
da deluju u irem prostoru i budu autori i (u sluaju je-
zika) medijumi univerzalnih poruka i sadraja. Isticanje
mobilnosti i modernosti jednih kroz fiksiranje lokalnosti i
premodernosti drugih je u velikoj meri omogueno opozi-
cijom izmeu standardnog jezika i dijalekta. Ovo poglavlje
osvetljava neke od ovih procesa i njihove posledice kada
su u pitanju junjaki dijalekti i njihovi govornici.

Mudri seljaci i njihov jezik:

Fiksiranje u premodernosti
Radain, pomalo nezgrapni seljak iz Petlovca, enskaro
ali i patrijarhalna glava porodice, glavni junak serije Selo
gori a baba se elja (Baji 2007-2011), u skoro svakoj
epizodi dramski tok prekida svojim monolozima u kojima,
na svom karakteristinom govoru okoline Trstenika (kosov-
sko-resavski dijalekat), izgovara reenice pune mudrosti i
poetskog nadahnua. Na primer: I tako... Duge su jesenje
noi. Kad ovek zaspi, ne moe da se razboravi. A i ne radi
se nita, kad pokupimo muku sa polja, kad napunimo am-
bare sa kukuruzem, kad dovuemo trsku sa kaljavih njiva,
onda istruemo dovoljno drva pa loimo vatru i grejemo
se, sedimo, jemo, odigramo poneku partiju tablia, ekamo
nae krsne slave, leimo i spavamo, ponekad sanjamo i
slutimo kakva je to javka to nam je dola u san.
Sline poetsko-metafizike ekskurse na istom jeziku
nalazimo i u romanu Dragoslava Mihailovia Petrijin ve-
nac (1975) i filmu snimljenom po njemu (Karanovi 1980).
Njihova autorka je Petrija, seljanka iz Pomoravlja sa bo-
gatim i tekim ivotnim iskustvom. Petrija izgovara ovakve

3) O kosmopolitanizmu u kontekstu srpskog drutva vidi Spasi 2013.

030
reenice: Bog da prosti nau jadnu decu. Bog da prosti svi
nai mrtvi i svi nas ivi. Bog da nam prosti ono to smo
uradeli i ono to nismo (Mihailovi 1981, 7); ovek ti je
taka ivina sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima,
najzad e uvek da ga odboluje i da zaboravi. I produi da
ivi ko da ga i nije zadesilo nita strano. Panti jo poneto
od to, nije da je ba sve zaboravio, al i to nekako kao kroz
maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Taka je to
strvina. Voli da ivi ivina (ibid., 15).
Figura mudrog, starijeg, socijalno i geografski nemobil-
nog seljaka/seljanke koju sreemo u savremenoj srpskoj
popularnoj kulturi i literaturi centralna je i za akademske
discipline koje su u 19. i 20. veku imale vanu ulogu u
procesu izgradnje nacija na jugoistoku Evrope poput etno-
grafije, folkloristike, etnomuzikologije i dijalektologije. Taj
proces je usko povezan sa ideologijom modernosti, a jedan
od njegovih kljunih elemenata je jezika standardizacija.
Paralaleno sa standardizacijom jezika, jaanjem central-
nih institucija nauke i obrazovanja i oblikovanjem nacio-
nalnih elita i nacionalnih nauka u 19. veku pojavio se
interes za narodnu (seljaku, tradicionalnu, autentinu)
kulturu (v. Plas 2007). Srpska akademija nauka je 1894.
godine pokrenula Srpski etnografski zbornik, a etnografski
i folkloristiki materijal iz ruralnih i perifernih podru-
ja prikupljan je uz pomo upitnika koji je sastavio Jovan
Cviji (1896).4 Godine 1893. je na Akademiji ustanovljen
Leksikografski odsek, koji je 1899. godine objavio Poziv i
Uputstvo za kupljenje rei po narodu, koje je tampano
prvo u slubenim Srpskim novinama, a iz njih odtampano
i razaslano po svem srpskom narodu licima, od kojih se
moglo nadati povoljnom odzivu (Beli 1959, x; v. Nova-
kovi 1893). Podsticanjem sakupljanja rei po narodu,
Akademija je dobila brojne zbirke narodnih rei (Beli

4) Paralelan
 proces odvijao se u Hrvatskoj, gde je osamdesetih godina 19. veka
formiran Odbor za Narodni ivot i obiaje u okviru Jugoslavenske akademije
znanosti i umjetnosti. Akademija je 1896. godine pokrenula Zbornik za na-
rodni ivot i obiaje junih Slavena; materijal je prikupljan pomou upitnika
koji je izradio Antun Radi (1897) (Plas 2007).

031
1954, xi), koje i do danas predstavljaju temeljnu grau za
izradu Renika srpskog (ranije srpskohrvatskog) knjiev-
nog i narodnog jezika SANU i vaan izvor za leksikografska
i dijalektoloka istraivanja.
U srpskoj dijalektologiji 20. veka, koju i sami njeni pro-
tagonisti nazivaju ruralnom dijalektologijom (Ivi 1998,
12) dominiraju stavovi koje Raymond Williams (1973) na-
ziva pastoralnom tradicijom. Ona se zasniva na retorici
koja neprestano gleda nazad, prema prolosti koja se za-
milja kao istija, ruralna, homogena i autentina, esto
sa nostalgijom i u potrazi za uputstvima o moralu. Takva
dijalektologija ne vidi posmatranje uzoraka konkretne
upotrebe jezika kao svoj cilj, nego kao pruanje sredstava
za odgovaranje na pitanja o ranijoj istoriji jezika unutar
filoloke tradicije 20. veka. Njen glavni cilj je prouavanje
savremenih refleksa starijih jezikih formi u njihovoj pri-
rodnoj okolini; ona se koncentrie na govornike i lokacije
koji su relativno zatieni od spoljanjih uticaja (Milroy
i Gordon 2003, 12). Dijalektolozi unutar ovakve paradig-
me trae idealne govornike od kojih e dobiti najistiju
formu jezika (Dorian 1981, 29). Sofija Miloradovi (2008,
225) navodi da su istraivai odlazili na teren sa pismom u
kome je pisalo sledee: Molimo vas da imenovanom stru-
njaku ukaete potrebnu pomo, pre svega oko ostvarivanja
kontakta sa licima koja najbolje uvaju starinski narodni
govor. Pouzdani informatori nai e se meu starijim i
manje pismenim stanovnitvom, naroito meu starijim
enama.
Ovakvo metodoloko usmerenje srpskih dijalektologa
treba postaviti u okvir ire tradicije istraivanja jezika i
dijalekata. Najpre, pojam idealnog govornika zauzima cen-
tralno mesto u nekim od najuticajnijih lingvistikih teorija.
Ferdinand de Sosir je smatrao da jezik pripada iskljuivo
kolektivu i da ni jedan pojedinani govornik ne poseduje
jezik u istom, idealnom obliku. Ovaj kolektivistiki pogled
na jezik su kasnije generacije lingvista modifikovale uz
pomo apstraktnog pojma idealnog govornika-sluaoca.

032
Taj fiktivni karakter je trebalo da bude pojedinac, i to
pojedinac koji poseduje savreno (sinhrono) znanje jezika
(Harris 2001, 127).
Idealni govornik je visoko vrednovan i u lingvistikoj te-
oriji Noama omskog (Chomsky 1965). Za omskog je ide-
alni govornik osoba koja je sposobna da legitimno proce-
njuje sopstveni jezik i da prepozna nepravilne gramatike
izraze. On istie da je lingvistika teorija zainteresovana
za idealnog govornika-sluaoca u potpuno homogenim je-
zikim zajednicama i da ga vidi kao osobu koja zna jezik
i nije ni pod kakvim uticajem gramatiki nerelevantnih
faktora poput ogranienja koje postavlja pamenje, ome-
tanja, promena panje i interesovanja, i greaka (sluajnih
ili tipinih) prilikom primene svog znanja jezika (ibid.).
Dalje, pojam idealnog govornika zauzimao je centralno
mesto u razliitim dijalektolokim tradicijama: Chambers
i Trudgill (1998: 29) istiu da je u itavoj tradicionalnoj
dijalektologiji Evrope stariji, neobrazovan mukarac koji
ivi u zabaenom ruralnom podruju5 smatran idealnim
izborom za informatora u dijalektolokom istraivanju. Dok
je u amerikoj dijalektologiji dolo do znaajnog pomaka
prema izuavanju savremenog stanja u jeziku tokom 20.
veka,6 evropsku dijalektologiju i dalje karakterie uronje-
nost u pastoralnu tradiciju.7
Insistirajui na izvornom, starinskom narodnom govo-
ru, tradiciji i obiajima, strunjaci koji dolaze iz akadem-
skih centara u potpunosti ignoriu i odbacuju injenicu da
je odnos izmeu tih centara i ruralne periferije dinamian
i da procesi modernizacije svaku lokaciju ine izloenom
meanju, viestrukim uticajima i rezultiraju fluidnim i hi-
5) Za tu kategoriju informatora ovi autori uvode skraenicu NORM (eng. non-
mobile oral rural male). Interesantno je da se u slovenskoj dijalektologiji,
upravo zbog nemobilnosti i odsustva obrazovanja, idealnim informatorom
smatraju ene.
6) Kako istie Kurtah (1972: 11), sve do nedavno, opsena istraivanja bila su
namerno ograniena na narodne govore, i to pre svega na one u ruralnim
predelima, dok je u Lingvistiki atlas Sjedinjenih Amerikih Drava ukljuena
itava populacija i zastupljeni su svi drutveni slojevi.
7) To u velikoj meri vai i za evropsku antropoloku lingvistiku i nacionalni
folklor.

033
bridnim formama kako u jeziku tako i u drugim kulturnim
praksama. Oni subjekte svojih istraivanja, njihov idejni
svet i njihovu svakodnevnicu uporno smetaju u polje ne-
promenljivog premodernog ruralnog, fiksiranog u prolosti,
a posledice meanja, promena, oscilacija (izmeu sela i
grada, dijalekta i standardnog jezika, njive i fabrike...) ig-
noriu, odbacuju i predstavljaju kao nepoeljne. Isto tako,
metodologija prikupljanja dijalektoloke grae ruralne za-
jednice ne konceptualizuje samo kao lokalno orijentisane,
izolovane i nemobilne, nego i kao potpuno homogene: ova
graa i analize koje iz nje proizlaze ne reflektuju unu-
tranju raslojenost jezikih zajednica niti su osetljive na
drutveno konstruisane kategorije poput pola, socijalnog
statusa, uzrasta itd.8
Na nivou jezika, inovacije nastale meanjem i kontak-
tom ignoriu se kao nerelevantne ili karakteriu kao kva-
renje. Pogledajmo, na primer, kako dijalektolog Pavle Ivi
opisuje Galipoljske Srbe9 i njihov govor: Ivi za glavni cilj
svog rada postavlja rekonstrukciju do poslednjeg detalja
slike onog govora koji su naseljenici morali doneti u Peh-
evo 1922. godine. I ovde se dakle moe postii sve ono to
se postie pri prouavanju drugih dijalekata, samo to je
posao kudikamo tei i sporiji. Stoga sam ja u mogunosti
da u ovom radu iznesem ist materijal govora Galipoljskih
Srba za koji mogu s pouzdanjem rei da je slobodan od
novijih nanosnih elemenata (podvukao PI) (Ivi 1957, 16).
Ivi registruje inovacije u ovom dijalektu koje su posledi-
ca migracija i obrazovanja: U sluaju meavine ne treba

8) Zbirke
 rei mogu, meutim, biti odlino ogledalo raslojenosti i kompleksno-
sti lokalnih zajednica. Jedan takav primer je zbirka 16 000 rei iz Prizrena
Dimitrija emerikia (18821960), predratnog generala vojske Kraljevine Ju-
goslavije, koju je izradio pedesetih godina 20. veka i koja se uva u Institutu
za srpski jezik SANU u Beogradu (http://www.prepis.org/collections/show/1;
Petrovi 2012). Razliiti aspekti urbanog ivota u Prizrenu s kraja 19. i poetka
20. veka predstavljeni su kroz materijal ove zbirke oktobra 2013. godine na
izlobi Prizren: ivot u reima iji su autori Sneana Petrovi i Toma Tasovac
(v. Petrovi i Tasovac 2013).
9) Galipoljski Srbi danas ive u istonoj Makedoniji, u varoici Pehevu na ivici
Maleevske kotline, gde su se doselili iz sela Bajramia u blizini Galipolja u
evropskom delu Turske.

034
raunati samo sa dve mogunosti, od kojih jedna pripada
jednom govoru a druga drugom, ve i s eventualnou
krive regresije u bilo kojem od oba pravca. esto se nailazi
i na kontaminirane forme [...] ili na rei jednog govora sa
akcentom drugog, ili na obrte jednog govora uz upotrebu
leksike drugog itd. Situaciju u galipoljskom govoru kom-
plikuje jo vie uticaj srpskog knjievnog jezika koji se do
1941. irio putem kole, vojne slube i odnosa sa vlastima
(ibid., 15). Ove inovacije on oznaava kao oteenja: Jaka
oteenost govora stvara pri ispitivanju krupne tekoe
specifine prirode (ibid., 14); Govor jeste oteen kod
svih pojedinaca, ali, poto je oteenje skoranje, ne u
istoj meri kod svakoga i ne na isti nain, tako da kompa-
racija omoguuje rekonstrukciju. Tokom mog rada u Peh-
evu pronali su se i informatori koji su bili u stanju da
razgovaraju gotovo isto bajramiki i ak da odmah zapa-
ze i isprave makedonizme u govoru ostalih. Paradoksalno
zvui, ali je injenica da isti pojedinci, i to obino oni
najrazboritiji najbolje govore oba dijalekta, i bajramiki
i pehevski, i to zato to ih bolje razlikuju u svesti, dok ih
manje inteligentni meaju i u jezikom oseanju i u samom
govoru (ibid., 15). Ivievi najbolji informatori su oni sa
najmanje obrazovanja, ali ih odlikuje prirodna bistrina:
Vano je za karakteristiku oba moja glavna informatora da
ni jedan ni drugi, i pored sve prirodne bistrine, nisu mnogo
naitani ljudi. Nikako se ne bi moglo rei da im je govor
natrunjen knjikim elementima; naprotiv, njihov se govor
odlikuje uvanjem sveih narodnih obrta, to u njihovoj
sredini, zasienoj svakakvim kvarenjem jezika, predstavlja
dragocenu vrednost (ibid., 20).
Lokalizacija govornika dijalekta u bezvremensko premo-
derno i imaginacija srpskog seljaka kao nosioca narod-
ne mudrosti, uvek su, zapravo, prelomljene kroz prizmu
posmatraa/istraivaa/strunjaka, koji vlada standardnim
jezikom i bez potekoa prelazi zamiljene (ili fizike) gra-
nice izmeu dijalekta i jezikog standarda, sela i grada,
modernog i premodernog. Romantiarska idealizacija na-

035
rodne kulture nije ni mogua bez uspostavljanja njenog
antipoda institucija modernog. Na ovaj nain odrava
se idealizovana predstava o istoj, izvornoj, netaknutoj
kulturi (i jeziku) srpskog sela, ali i predstava o eliti koju
karakterie autoritet i vladanje viestrukim kodovima, ali
i nedvosmisleno pripadanje kulturi modernog, gradskog i
kosmopolitskog.
Metafora prelaska granice omoguava potpunije sagle-
davanje ideolokih mehanizama kojima su regulisani od-
nosi moi izmeu centra i periferije. Prelasci raznih vrsta
granica, od fizikih do simbolikih, sutinska su karakte-
ristika modernog doba. Istraivai i strunjaci, koji iz aka-
demskih centara odlaze u sela u potrazi za izvornom na-
rodnom kulturom, oni su koji sa lakoom i bez problema
mogu prelaziti granice izmeu modernog i premodernog,
urbanog i ruralnog, standardnog jezika i dijalekta. To im
omoguava autoritet institucija iji su predstavnici i znanje
koje poseduju. Od govornika dijalekata se, s druge strane,
oekuje da te granice ne prelaze, a esto se smatra da oni
nisu ni sposobni da ih preu. Predstavnici akademije pri
tome preuzimaju ulogu regulatora i korektora: kao to je
zapisao Pavle Ivi, ispoetka je bilo vrlo teko navesti
informatora da govori istim bajramikim govorom, bez
primese knjievnog jezika i mesnog makedonskog nareja.
Moje naelne izjave da elim da ujem prianje kono u
Bajramiu o biseaste nisu mnogo vredele. Objekat, e-
lei da ga to bolje razumem, a koji put i stidei se svog
maternjeg govora kao prostog, meao bi nanosne elemen-
te uveren da ja to neu ni primetiti. Trenutak psiholokog
preloma nastupio je onda kad sam u njihov govor imao
dovoljno uvida da mogu informatora zaustaviti i ispraviti
ako upotrebi knjievni izraz mesto svoga. Od toga vremena
moji informatori govorili su mnogo istije (ibid., 1718).
Lokalizacija junjakih dijalekata u ideoloki prostor
premodernog, ruralnog i nepromenljivog i odravanje pred-
stave o njihovim govornicima kao mudrim, ali geografski
i socijalno nemobilnim ljudima predstavljaju konstantu

036
u diskursu srpskih dijalektologa, o emu svedoe i cita-
ti iz Ivieve studije. Realizuju se mobilizacijom ideologije
autentinosti, izraene kroz interesovanje za to istiji
dijalekatski profil nekog istraivanog varijeteta, pri emu
se odbacuju ili marginalizuju uticaji koji remete utvrene
dijalekatske modele (Ili M. 2012, 310). Ovi su procesi,
kao to smo istakli, u velikoj meri u funkciji uspostavljanja
i odravanja odreene slike o (nacionalnoj, akademskoj)
eliti i odnosa moi izmeu centra i periferije u kontekstu
izgradnje modernih nacionalnih zajednica. Komplementarni
aspekt ovakve lokalizacije uspostavljanje direktne veze
izmeu lokalnih govora i govornika i ideologije nacional-
nog kroz diskurse o istoj seljakoj kulturi kao sri na-
cionalnog identiteta i neprocenjivoj nacionalnoj vrednosti
nailazi, meutim, na brojne potekoe kada su u pitanju
junjaki dijalekti, o emu e biti rei u treem delu
knjige.

Junjaki dijalekat u knjievnom delu:

Jezika biografija Petrije orevi
Posmatrani kroz prizmu standardnojezikog centra, dija-
lekti jugoistone Srbije predstavljaju jeziki simbol pre-
modernog, ruralnog drutva i tip miljenja svojstven
usmenim kulturama (Deli 2008: 342). Njihovi govornici
prikazuju se kao nosioci narodne mudrosti i autori iskaza
sa velikom umetnikom vrednou. Prvoslav Radi o svo-
jim sagovornicima iz kopaonikih sela tako pie da duhu
(naroda), naravno, pripada i njegov jezik u razliitim svojim
vidovima, raunajui i njegovu epsku ili lirsku dimenziju
kroz koju se fabule pojedinih pripovedaa predstavljaju
kao prava umetnika ostvarenja (Radi 2010, 12).
Ukoliko, meutim, govornici dijalekta pokuaju da sami
izraze ovaj umetniki potencijal u pisanoj formi, kroz dela
dijalekatske knjievnosti, njihov domet najee ostaje
ogranien na lokalno i potpuno marginalizovan u ekonomiji
nacionalnog knjievnog stavralatva. Knjievnost na dija-
lektu je ili nie vrednovana, ili ocenjena kao izraz nepo-

037
verenja u standardni jezik (Stanonik 2007, 467). Ovakva
percepcija posledica je naturalizovane veze izmeu praksi
pisanja i jezikog standarda s jedne strane, i pismenosti
i pisane komunikacije i ideologija nacionalnog i moder-
nog sa druge. Ona, takoe, odraava sukob izmeu dve
ideologije autentinosti o kojima govori lingvista Nikolas
Coupland, nazivajui ih elitnom (establishment) i dijale-
katskom (vernacular) autentinou. Prva od njih auten-
tinim, jedinim pravim i relevantnim smatra standardne
idiome, koji su metonimijski ideolgizovani kao jedini/
pravi jezik. U toj ideologiji jezik postaje ikona nacio-
nalne sutine. Za drugu ideologiju autentinosti osnovna
pitanja su kako jezik zaista izgleda na terenu; kakav se
pokazuje kada ga traimo meu realnim govornicama i
kada ga empirijski posmatramo. U toj ideologiji nain
govora predstavlja znak solidarnosti i lokalne pripadnosti,
a dijalekti vredne kulturne objekte (Coupland 2003, 420).
Iako je drugoj od ove dve autentinosti poklonjena velika
panja u sociolingvistici (i drugim disciplinama, ukljuujui
dijalektologiju), premo prve ostaje neupitna: kao to smo
ve istakli, narodna, dijalekatska autentinost zapravo je
konstrukcija koja nije mogua bez svog elitnog, urbanog,
modernog, kosmopolitskog antipoda i u velikoj je meri u
funkciji negove afirmacije.
Dijalekatska knjievnost deli sudbinu ostalih tekstova
zapisanih na markirani, nestandardni nain. Alexandra Jaffe
istie da je za prakse nestandardnog zapisivanja diskursa
karakteristian sledei paradoks: s jedne strane, za razliku
od diskursa zapisanog standardnim jezikom, koji mnoge
osobine svakodnevnog govora ini nevidljivim, nestandard-
ni zapis grafiki odslikava neposrednost, autentinost i
ukus govorne rei u svoj njenoj raznolikosti (...) S dru-
ge strane, diskurs zapisan nestandardnim jezikom uvek
apostrofira statusne razlike i odnose moi izmeu jezikih
varijeteta i njihovih govornika (Jaffe 2000, 498).
Roman Petrijin venac Dragoslava Mihailovia, u celini
napisan na kosovsko-resavskom dijalektu, doiveo je za-

038
paen uspeh i kod italaca (v. Jovanovi 2009) i kod knji-
evnih kritiara. Knjievni kritiar Ljubia Jeremi, na pri-
mer, hvali autora romana zbog ukidanja knjike uslovnosti
narativnog sveta i stvaranja utiska pune verodostojnosti
neposrednog kontakta sa ivim tuim glasom (Jeremi
1981: xxviii) u emu prepoznajemo ideologiju dijalekatske
autentinosti o kojoj govori Coupland; Jovan Dereti (1987)
navodi da upotreba dijalekta u ovom romanu ima dublju i
osmiljeniju funkciju: preobraavanje niskog i vulgarnog
u potresne poetske simbole.
Knjievni opus Dragoslava Mihailovia odlikuje te-
nja da junaci govore jezikim varijetetima koji najvernije
oslikavaju njihovo geografsko i socijalno poreklo. Ovakva
upotreba nestilizovanog govora pojedinih naih sredina
(Jeremi 1981, x) esto je hvaljena od strane knjievnih
kritiara i interpretirana kao vana kritika intervencija u
knjievni kanon, koji insistira na standardnom jeziku kao
najadekvatnijem izraajnom sredstvu u delima savreme-
ne srpske knjievnosti: kako istie Jeremi, Petrijin venac
ukazuje na naelnu tenju autora da odstupa od ustaljenih
knjievnih obrazaca (Jeremi 1981, xv; v. i Ribnikar 1987 u:
Ili D. 2008, 205).
Na prvi pogled se ini da je Mihailoviev roman uspeo
ono to najveem broju dela dijalekatske knjievnosti ne
polazi za rukom: izaao je iz okvira lokalnog i nije ostao
na margini knjievne produkcije i percepcije, ve je po-
stao jedno od najzapaenijih i najitanijih dela savremene
srpske knjievnosti. Da li ovaj roman moemo posmatrati
kao taku preokreta u percepciji i vrednovanju junjakih
dijalekata te znak demokratizacije srpskog jezikog pro-
stora i ideolokog pomaka koji govornicima ovih dijaleka-
ta omoguava naputanje margine i ukljuivanje u okvire
modernog i savremenog?
U potrazi za odgovorom na ovo pitanje, neophodno je
istai dve vane karakteristike ovog romana. Prva se tie
forme romana, a druga jezikog izraza njegove glavne ju-
nakinje.

039
 Za Petrijin venac, kao i za ostala dela Dragoslava Mi-
hailovia, karakteristian je narativni postupak koji se u
knjievnoj teoriji naziva skaz. Kako istie Vladislava Rib-
nikar: U delima Dragoslava Mihailovia prisutan je skaz
istog tipa. Njegovi pripovedai nesrena devojica Li-
lika, Ljuba ampion, Petrija, ika Kurjak iz izmaa u
svojim ispovestima neposredno se obraaju nevidljivom, ali
prisutnom sluaocu, slue se ivim neknjievnim govorom,
koji odgovara njihovom poreklu, obrazovanju, ivotnom is-
kustvu i psihikoj konstituciji (Ribnikar 1987, 7879, citi-
rano prema Ili D. 2008, 223).
Isprian u celosti na dijalektu, dakle na geografski, a ne
socijalno definisanom jezikom varijetetu, Petrijin venac
svojom formom (za razliku od ostalih Mihailovievih ro-
mana za koje je karakteristian skaz), meutim, neodoljivo
podsea na u to vreme ve dobro definisani nain repre-
zentacije sasvim neukih ena iz naroda (Jeremi 1981,
xxvi): roman ima formu dijalektolokog zapisa. Dijalekat-
ski izraz u romanu oblikovan kroz Petrijino pripoveda-
nje u prvom licu jednine doprinosi izuzetnoj uverljivosti
i nepatvorenosti likova, zbivanja i sredine u kojoj ti likovi
obitavaju (Miloradovi 2008, 224), ali monoloka forma
zapravo maskira dijalog sa implicitno prisutnim sago-
vornikom, ispitivaem, to je jasno iz Petrijinih ekskursa
kojima ona prekida tok svoje naracije i prostorno-vremen-
ski konkretizuje govornu situaciju: Oe da ti sipem jednu?
Ajde, more. Ajd zajno da popijemo. Da popijemo za duu
moje jadne Milane. Je l oe tako? Ajde. O boe (Mihailovi
1981, 7), ili od svog sagovornika trai potvrdu i podrku za
svoja tvrenja: Pa jel tako? Pa ne mogu ja celog veka da se
s nekog egaim kaj devojica (ibid., 22) ili ga navodi da
se i direktno ukljui u razgovor: Jel ti zna di je Poleksijina
kua? Onde, u Gornje Okno (ibid., 58); Jel pui? Onda
zapali cigaru (ibid., 129); Koje su ti to cigare? Boga ti. Moj
Misa nije te puio (ibid.). Na vie mesta u romanu postoje
signali da Petrijin sagovornik nije samo pasivni slualac,
nego usmeriva narativa. To se pre svega vidi iz Petriji-

040
nih odgovora na (izostavljena) pitanja: Ne, nemam decu.
Imala sam s prvog mua. U Vinjevicu. Dabom, blizu Okno
(Mihailovi 1981, 5); Ma ne, ne plaem. To sam tako, malo
nervozna (ibid., 8); Pa dabom. Pa sigurno da popijem. I
vie no dve-tri (ibid.); E, kodljiv. Ajde, boga ti (ibid., 129).
Ponegde Petrija ponovi pitanje svog sagovornika, ime mu
u narativu posredno da glas: ta je posle bilo? Pa bilo je,
bogami, svata, ko na vaar, ko to me ljudi samo mo da
bide (ibid., 27).
Identinu situaciju nalazimo u praksi dijalektolokih
istraivanja, gde istraiva (ili, preciznije ispitiva)
usmerava razgovor sa informatorom (ispitanikom,
objektom) u odreenom pravcu: kao to navodi Sofija
Miloradovi, kada je u pitanju prikupljanje materijala na
terenu, tada se odvija dijalog koji se odlikuje tenjom da
se komunikacija usmeri u odreenom pravcu, kako bi se
tema sistematski i iscrpno tretirala (Miloradovi 2008,
230). Ba kao i u klasinom terenskom zapisu, i u romanu
nedostaju upravo te ispitivaeve/sluaoeve replike a
izolovani tekst informatora predstavljae upravo mono-
log (ibid.). Takav postupak ima veoma vane posledice na
planu reprezentacije: ljudi sa sela, govornici dijalekta,
u tim izolovanim tekstovima, koji su naoko monolozi a
zapravo od strane druge osobe usmeravani i kontrolisani
odgovori na pitanja, bivaju predstavljeni kroz dijalekat-
ske tekstove (date kao ilustracija razmatranog govora u
dijalektolokim studijama) koji na planu sadraja najee
imaju odreenu i oekivanu tematiku. To su po pravilu
narativi o natprirodnim biima, verovanjima i obiajima.
Ista tematika dominira i u Petrijinom vencu: u romanu su
predstavljeni odnosi u tradicionalnoj porodici, vraanje
radi izleenja, babica koja je zapravo vetica, sankcioni-
sanje nepotovanja verskih praznika, dogaaj kao pred-
skazanje, san kao opomena itd. (ibid., 229). Ovi tekstovi,
dakle, slikaju svet ispunjen praznovericama i tip milje-
nja koji, kako navodi Lidija Deli (2008, 342), karakteri-
e specifina kauzalnost, koju moderna svest doivljava

041
kao sujeverje, i ulno-konkretno izraavanje. Upotrebom
markiranog dijalekta se, istie ova autorka, ve na po-
vrinskom, jezikom nivou nagovetava njena (Petrijina)
bliskost tradicionalnoj kulturi. Naime, leksiki, morfoloki
i sintaksiki nestandardan jezik junakinje-naratorke na-
glaenim otklonom od pravopisne jezike i literarne norme
sam po sebi upuuje na distancu od urbanih, kolskih i
kulturnih centara, odnosno na polupismenu ruralnu sre-
dinu i tip miljenja svojstven ruralnim kulturama (ibid.).
Dijalektolozi svoje informatore esto usmeravaju da govo-
re upravo o natprirodnim biima, verovanjima i obiajima,
ak i kada oni za to nisu previe voljni. Prvoslav Radi
tako navodi: Naravno, o pojedinim temama vezanim za
obiaje i verovanja moji ispitanici, pre svega ene, nisu
uvek rado govorili [...], bar u poetku razgovora. Razlog
tome je svakako zatvorenost starog naina ivota, moda
nepoverenje prema ispitivau (tj. zapisivau) koji dolazi iz
jedne druge kulturoloke sredine, pa i nelagodnost pred
injenicom da ispitiva u te lokalne prie i verovanja [...]
nije spreman da poveruje (Radi 2010, 18).
Dijalekatski govor, transkribovan u dijalektolokoj stu-
diji ili kao sredstvo umetnikog izraza u knjievnom delu,
postaje, dakle, oznakom za nosioce tradicionalne kulture
i sveta ruralnog i ne/pred/modernog; u granicama tog
sveta, mudrost steena gorkim ivotnim iskustvom (Pe-
trija) ili seljaka lirska filozofija (Radain) idu zajedno
sa svetom praznoverja, magije, verovanja i obreda, ali i
seljake zaostalosti, neobrazovanosti, necivilizovanosti.
Svet koji se slika kroz upotrebu dijalekata karakteristi-
nih za jugoistonu Srbiju prikazuje se kao tradicionalan,
izvoran i sasvim otporan na procese koji su posledica
modernizacije. Petrijin venac u tom smislu predstavlja vrlo
zanimljiv tekst: Petrija, naime, ivi u Senjskom Rudniku,
najstarijem modernom rudnikom naselju u Srbiji sa du-
gom i bogatom istorijom doseljavanja rudara i njihovih
porodica i neizbenog meanja razliitih kultura, jezika
i dijalekata; to je na planu sadraja vidljivo i iz samog

042
teksta romana, ali ne i na narativno-jezikom planu, koji
predstavlja Petrijin monolog. Tekst potvruje i neke dru-
ge modernizacijske posebnosti ovog malog mesta u Srbiji
za koje znamo i iz istorijskih izvora: u Senjskom Rudniku
su u periodu kada je Petrija u njemu ivela postojale
dve bolnice, pruga koja ga je povezivala sa veim okolnim
mestima. I Petrijina lina biografija ne donosi ivotno is-
kustvo tipino za sasvim neuku enu iz naroda koja je
nosilac tradicionalne kulture i idealan kandidat za dija-
lektoloko ispitivanje: Petrija se dva puta udavala, menjala
mesto stanovanja, radila u kafani, dolazila u kontakt sa
ljudima iz razliitih krajeva, to je bar u nekoj meri mora-
lo uticati na njen jeziki repertoar. Pa ipak, njen jezik je
netaknuti, autentini ruralni dijalekat ovog dela Srbije:
po oceni dijalektolokinje Sofije Miloradovi (2008, 224),
Petrija prua reprezenativni uzorak istraivanog jezika,
a Petrijin venac moe se posmatrati kao etnodijalekat-
ski tekst. Ba kao i u sluaju pridobijanja dijalektoloke
grae od informatora na terenu, Petrijin jezik, ali i ona
kao knjievni lik, osloboeni su svih nanosnih elemenata
poput uticaja standardnog jezika i drugih jezikih varije-
teta i posledica promena u nainu ivota koje je u Senjski
Rudnik donela industrijalizacija. Ako, sledei holandske
lingviste Jana Blommaerta i Ada Backusa, jezike reperto-
are posmatramo kao biografski organizovane komplekse
resursa koji prate ritam ljudskog ivota i kao posledicu
razliitih modusa uenja i kontakta sa razliitim idiomima,
ljudima i krajevima (Blommaert i Backus 2011, 9), moe-
mo rei da je ovakvim narativnim postupkom u romanu
Petriji oduzeta sopstvena biografija.
Blommaert i Backus razvijaju koncept jezikog reper-
toara u kontekstu supermobilnosti karakteristine za mo-
derna zapadna drutva. Razmiljanje o jezikim reperto-
arima na ovaj nain u drugim i drugaijim kontekstima i
geografskim prostorima ne samo da pomae deesencijali-
zaciji stabilne i izrazite opozicije izmeu istoka i zapada,
odnosno globalnog severa i globalnog juga, nego i

043
dekonstrukciji jo jedne autentinosti one koja ideju o
istim, pravim govorima vezuje za ene kao nemobilne
lanove zajednica i u geografskom i u socijalnom smislu.
Rodno definisana autentinost se temelji na injenici da
su u tradicionalnim zajednicama polarizovane polne uloge
sa razgranienim mukim i enskim aktivnostima, to se
reflektuje i na razlike u spacijalnoj drutvenoj pokretljivo-
sti izmeu polova (Vukovi 2004, 207; isp. Coates 1986,
80, Chambers 1995, 123-124). Tradicija ove autentinosti
duga je i vrlo prisutna u jezikim, etnolokim i folklo-
ristikim prouavanjima ruralnih zajednica na podruju
bive Jugoslavije, gde nemobilnost ena postaje ideoloki
lokus njihovog velianja kao uvara istog/pravog jezika i
tradicije: tako Radi (2010, 18) navodi da je u svom istra-
ivanju kopaonikih govora za ispitanike uzimao uglav-
nom starije osobe, obino ene, koje su, to je poznato
jo od antike, bolji uvari tradicije i jezika. To velianje,
meutim, ima za posledicu ignorisanje bitnih drutvenih
promena do kojih je dolo u drugoj polovini dvadesetog
veka i zahvaljujui kojima su jezike biografije i trajek-
torije iskustva seoskih ena postale daleko kompleksnije
nego to to sugeriu dijalektoloke studije koje i dalje
idealnog govornika dijalekta nalaze u starijoj, nepisme-
noj eni koja nije naputala mesto roenja niti dolazila
u kontakt sa drugim govorima. Iako je takve ene danas
praktino nemogue nai, insistiranje na ba ovakvom
profilu govornika dijalekta treba posmatrati kao praksu
koja ima dalekosene ideoloke posledice. Pri tom se pre-
via da su ak i one ene koje odgovaraju opisu idealnog
govornika svakodnevno izloene jeziku (jezicima!)10 ma-
10) Ideologija jednojezinosti kao prirodnog, oekivanog i najuobiajenijeg dru-
tvenog stanja, produkt je nacionalizacije evropskih jezika i drutava koja
datira iz doba prosvetiteljstva i romantiarske reakcije na njega (Gal 2006,
14). Ta ideologija, koja predstavlja dominantni princip strukturiranja mo-
dernosti (Yildiz 2012), do danas je ostala izuzetno ilava i neosetljiva na
kompleksnost jezikih iskustava govornika. Yasemin Yildiz (2012) u svojoj
studiji o piscima nemakog govornog podruja (Kafka, Adorno, imigrantski
pisci zdamar i Zaimolu, japansko-nemaki pisac Yoko Tawada) osvetlja-
va niz viejezikih strategija koje dovode u pitanje naoko neproblematinu
jednojeziku paradigmu knjievnosti na nemakom jeziku. Iako je nemaki

044
sovnih medija, varijetetima koje kui donose njihova deca,
unuci i roaci koji su napustili selo, varijetetima lekara i
medicinskog osoblja kada odu na pregled u oblinji grad...
Nita manje vano, u ovoj ideologiji rodno definisane au-
tentinosti preutkuje se injenica da se uprkos otporu
patrijarhalne zajednice, pa i ambivalentnosti samih ena
mobilnost seoskih ena bitno poveala posle Drugog
svetskog rata. Iz toga nisu bile iskljuene ni ene koje
danas predstavljaju najstariju generaciju, dakle kandidati
za idealne govornike. Upravo te ene su u fokusu stu-
dije o muzikim praksama i politikama rodnih identiteta
u socijalizmu u selima Nikog polja etnomuzikolokinje
Ane Hofman, koja pokazuje kako je zvanina drutvena
politika jugoslovenskog socijalizma ovim enama omo-
guila da prekorae patrijarhalne norme i da unaprede
svoj drutveni poloaj (Hofman 2012, 148). Seanja nje-
nih sagovornica na uee u takmienjima Susreti sela
nedvosmisleno pokazuju da su one bile vrlo ponosne na
svoje nastupe i putovanja. Nema sumnje da su bile odu-
evljene geografskom i drutvenom pokretljivou koju
su postigle, i veoma vani delovi njihovih pria odnosili
su se upravo na putovanja i kontakte koje su ostvarivale
na njima (ibid., 144). Tu pokretljivost, koja je vaan deo
emancipacije seoskih ena (Boinovi 1996, 155) i izvor
bogaenja njihovih iskustevenih biografija, nije opravdano
ignorisati ni kada razmiljamo o njihovim jezikim bio-
grafijama.

Junjaki dijalekti i urbana dijalektologija

U istraivanjima lokalnih jezikih varijeteta neophodna je
samorefleksija koja bi omoguila pomeranje fokusa sa za-
jednica, shvaenih kao kompaktne, homogene i statine
celine, na neki nain izolovane od ostatka oveanstva
(Blommaert i Backus 2011, 3), na pojedince i njihovu su-

jezik zajedniki imenilac svih ovih pisaca, njihove viejezike veze otvaraju
put za druge jezike i istorije i u tom procesu se repozicionira i sam pojam
nemakog jezika (ibid., 4).

045
bjektivnost definisanu komplikovanim biografskim trajek-
torijama modernog doba. Objekat interesovanja srpskih
dijalektologa, meutim, u najveoj meri i dalje je ideali-
zovana statina, homogena ruralna zajednica, zamiljena
kao izolovana od ostatka sveta i spoljanjih uticaja. Ta-
kvo usmerenje nije specifika samo srpskog akademskog
prostora. I u drugim sredinama su dijalekti ostali usko
podruje dijalektologije, dok se njihova drutvena funk-
cija nikada nije istraivala ili se istraivala veoma slabo
(Pavlov 2003, 67; v. i Chambers i Trudgill 1998, Kalogje-
ra 2002). Kao odgovor na ovakvo usmerenje, poslednjih
decenija razvija se urbana dijalektologija, koja pokuava
prikupiti to vie iz odnosa jezika i drutvenih imbenika
od kojih su neki drutveni stale, stilska diferencijacija ili
ona prema spolu idr. (Pavlov 2003, 68), a poveava se i
broj radova koji se bave interferencijom izmeu dijalekta i
standarda i uticaja sociolingvistikih parametara na vari-
ranja proistekla iz te interferencije (Vukovi 2009, 412).11
U ediciji Srpskog dijalektolokog zbornika 1998. godine
je objavljena studija francuskog lingviste Pol-Luja Tomaa
Govori Nia i okoline (Toma 1998) za koju se inilo da
predstavlja kritiku intervenciju u preovlaujuu dijalek-
toloku paradigmu: Pavle Ivi je ovu studiju u predgovoru
oznaio kao najznaajnije delo u prouavanju srpskih di-
jalekata poslednjih decenija (Ivi 1998, 11). Ivi istie da
je rad profesora Tomaa otvorio [...] novu epohu u naoj
dijalektologiji i da ima mnogo srpskih gradova koji za-
sluuju studiju kakvu je dobio Ni, te da sada re imaju
domai dijalektolozi (ibid., 13). Dijalekatske studije grad-
skih govora u Srbiji ostale su sve do danas, meutim, ve-
oma retke.12

11) Po
 miljenju Biljane Sikimi (2004, 851), usmeravanje panje na uticaj stan-
darda na dijalekat diktirano je stanjem na terenu, jer dijalektolozi danas ima-
ju sve manje mogunosti da izaberu dijalektoloki najpouzdanije sagovornike
prema merilima klasine dijalektologije (v. Vukovi 2009, 412).
12) V. npr. zbornik o govoru Novog Sada (Bonjakovi ur. 2009) i radove o pojedi-
nim aspektima urbanih govora u Srbiji: Petrovi D. 2001, Sokolovi 2002, Stan-
kovi 1997. O perspektivama urbane dijalektologije u Srbiji v. Bugarski 2009,
Raji 2009 i Vukovi 2009, gde se daje pregled relevantnih radova i tema.

046
 Iako joj Ivi pridaje skoro revolucionarni znaaj, palji-
viji pogled u studiju govora Nia i okolnih sela, meutim,
otkriva da ona metodoloki ni po emu ne odstupa od
do tada vaeih metodolokih paradigmi. Autor se kritiki
osvre na metodologiju koja preovlauje u dijalektologiji,
navodei da se tradicionalna dijalektoloka istraivanja
odnose na govor ili grupu govora na irem ili uem pro-
storu i uglavnom opisuju ovaj govor ili govore kao sistem
nepromenljiv u vremenu ili tokom dueg perioda, skoro
zatvoren prema tuim uticajima, posebno prema uticaju
standardnog jezika i da je njegov cilj drugaiji (Toma
1998: 25). On navodi da svoje informatore nije obavezno
birao na nain tradicionalnih dijalektologa i da nije po
bilo koju cenu traio idealnog informatora, samim udom
zatienog od svakog stranog uticaja i nosioca manje ili
vie mitskog govora odreenog sela (ibid., 26). Toma,
meutim, za svoje informatore, kako u Niu tako i u okol-
nim selima, bira iskljuivo malo kolovane ili uopte ne-
kolovane govornike (ibid., 27), uglavnom nepismene
informatore, to nipoto ne iskljuuje ponekad briljantnu
pamet (ibid., 28). Iako pravi paralelu sa istraivanjem za-
jednica sa standardnim i kreolskim jezikom, gde svaki od
ova dva koda moe biti opisan kao izolovana celina, ali
je lingvistika stvarnost sasvim razliita i reenice koje
govornici izgovaraju potiu od razliitih nivoa izmeu dve
krajnosti i konstituiu lingvisitiki kontinuum dva pola
(Marcelessi i Gardin 1974, 103; v. Toma 1998, 26), autora
ne zanimaju varijacije izmeu dijalekta i standarda kao
uobiajen, svakodnevni i tipian oblik jezikih praksi, ve
govornici kod kojih su te varijacije najminimalnije zato i
bira ispitanike na opisani nain.
Studija koju je dobio Ni (Ivi 1998, 13) jeste, dakle,
ograniena na one njegove, zapravo vrlo retke stanovnike
za koje se pretpostavlja da ih je moderno doba jedva do-
dirnulo kroz obrazovanje, kontakt sa standardnim jezikom
i drugim idiomima i kroz uticaj masovnih medija. Jezika
slika drugog po veliini grada u Srbiji i ovde je prelomlje-

047
na kroz ideologiju premodernog, i personifikovana u ve
poznatom liku starijeg, neobrazovanog, najee nepisme-
nog, ali mudrog, nemobilnog govornika dijalekta.13

13) Deset
 godina kasnije, Ljubisav iri pie o fonolokim, morfolokim i lek-
sikim specifinostima gradskog govora Pirota. I u ovom istraivanju su,
meutim, informatori birani u skladu sa postulatima klasine, ruralne dija-
lektologije (v. iri 2008).

048
2. POGLAVLJE
JEZIKE PRAKSE
U istraivanju govora Nia i okolnih sela, Pol Luj Toma je
za svoje sagovornike, kako u Niu tako i u okolnim selima,
birao starije, nekolovane i to je mogue manje pisme-
ne govornike one za koje je pretpostavio da u najveoj
meri vladaju iskuljuivo dijalektom. Na taj nain je eleo
da dobije informatore sa to ogranienijim varijacijama
na lingvistikom kontinuumu izmeu standardnog jezika i
istih ruralnih govora (ibid., 28). Broj ovakvih govornika
je, kao to autor i sam priznaje, zanemarujue mali: on
navodi da je u Niu imao velike potekoe da ih pronae
(ibid., 29). Danas najbrojnija grupa govornika u Niu i
okolini oni koji vladaju kako dijalektom tako i stan-
dardom ostaje izvan interesovanja autora monografije
koju je Pavle Ivi oznaio kao prvi detaljan opis aktuelnog
govora jednog srpskog grada (Ivi 1998, 11). Ovakvi govor-
nici Tomaa zapravo najmanje zanimaju. On njihovu jeziku
praksu opisuje kao diglosiju i navodi da mora da postoje
i govornici u situaciji diglosije, kadri da upotrebljavaju sa
jedne strane standardni jezik, a sa druge dijalekat. Kako

049
kae, mislimo npr. na one Nilije koji uglavnom gospodare
standardnim jezikom, ali koji su sposobni radi zabave da
koriste oblike svojstvene Sremevom Niu, ali su, dodaje,
ti oblici kod njih okamnjeni [...], zato emo izbegavati
takve informatore (ibid., 26).
Moramo se, meutim, zapitati, u kojoj meri Nilije
koje opisuje Toma, a za koje nije istraivaki zainteresovan,
uope postoje: opisana diglosija izmeu standarda i dija-
lekta predstavlja naime, idealizovanu projekciju upotrebe
jezika koju u praksi nije mogue nai, ba kao ni u sluaju
diglosije izmeu kreola i standarda koju Toma navodi kao
paralelu. Kao to, uostalom, i standardni jezik i dijale-
kat predstavljaju idealne projekcije koje, naroito kada je
u pitanju govorna komunikacija, neemo sresti u svakod-
nevnoj upotrebi jezika.
Drugi vaan momenat vezan za osvrt Tomaa na go-
vornike koje karakterie diglosija tie se njegove ocene
njihovih motiva da povremeno prelaze sa standarda na
dijalekatski izraz te prirode tog dijalekatskog izraza u nji-
hovom govoru on navodi da ih koriste radi zabave, ali
da su dijalekatski oblici kod njih okamenjeni. Nemogue
je oteti se utisku da Toma na ovaj nain govor onih Nili-
ja koji poznaju standardni jezik, ali koriste i dijalekatske
elemente (a njihovu jeziku praksu odlikuje ne diglosija,
nego heteroglosija shvaena ne kao preukljuivanje iz-
meu jasno definisanih i odvojenih jezikih sistema, nego
kao viestrukost glasova koja karakterie praktino svaku
i svaiju svakodnevnu komunikaciju v. Cavanaugh 2012)1
tretira kao neautentian i stoga sa stanovita dijalektologa
ili lingviste nerelevantan i nezanimljiv. Ocenom da su kod
njih dijalekatski oblici okamenjeni, on govornicima odrie
mogunost ne samo autentine, nego i kreativne upotrebe
jezika.

1) Z
 a Mihaila Bahtina, heteroglosija je unutranja stratifikacija svakog nacio-
nalnog jezika na drutvene dijalekte, na karakteristino grupno ponaanje,
profesionalne argone, generine jezike, jezike generacija i starosnih skupina,
tendenciozne jezike, jezike autoriteta, razliitih krugova i prolaznih trendova,
jezike koji slue specifinim drutvenopolitikim svrhama (Bahtin 1981, 263).

050
 Ovakav vrednosni stav posledica je poimanja jezika/
dijalekta/govora kao ponaanja. Prema ovakvom shvata-
nju jezika, koje je duboko ukorenjeno u sociolingvistici
i dijalektologiji, autentini su oni govornici iji dijalekat
predstavlja njihovu sudbinu oni koji u svakodnevnim
praksama upotrebe jezika ne prave nikakav izbor, jer imaju
na raspolaganju samo jedan, isti, izvorni govor. Ovakvo
shvatanje autentinosti je neophodno preispitati najpre,
zato to je jasno da se ono zasniva na nostalginom po-
gledu unazad i podrazumeva potragu za istim, idealnim
govorom koji ne samo da danas vie ne postoji, nego kao
takav zapravo nije postojao ni u jednom trenutku. Drugi
razlog za preispitivanje lei u suvie olakom odbacivanju
autentinosti kada su u pitanju govornici ija upotreba di-
jalekta predstavlja njihov izbor: onih koji vladaju i drugim
idiomima na prvom mestu standardnim jezikom; a takvi
su govornici danas daleko najbrojniji. Viestruki jeziki
repertoari kojima raspolau ne podrazumevaju nuno da
prema dijalekatskom izrazu imaju distanciran, laan, ne-
autentian odnos: u prilog toj tvrdnji idu, recimo, rezultati
istraivanja Borka Kovaevia o stavovima studenata pre-
ma dijalektima srpskog jezika, koji su pokazali da su stu-
denti govornici dijalekata jugoistone Srbije najodaniji
svome dijalektu i emotivno vezani za svoj dijalekat vie
od studenata iz drugih dijalekatskih zona (v. Kovaevi
2004, 2005).

Smena strana junjakih dijalekata

Pol Luj Toma navodi da Nilije koje vladaju standardom di-
jalekat upotrebljavaju radi zabave. Humor je konstanta u
percepciji dijalekata jugoistone Srbije i glavno je obeleje
njihove socijalne estetike: njih govornici drugih idioma,
naroito onih bliih standardu, doivljavaju kao smene,
i zato njihovi elementi imaju vano mesto u popularnoj
kulturi u filmovima, televizijskim serijama, tekstovima
pesama i vezani su za fiksirane, prepoznatljive situaci-
je, repertoare i karaktere. Oni ine smenim kako svoje

051
govornike tako i sadraj tekstova koji se njima prenosi.
Njihovi govornici se kroz itavu modernu istoriju Srbije
suoavaju sa potekoom da na svom dijalektu prenesu
ozbiljnu, univerzalnu ili neutralnu poruku2 to je svakako
uticalo na ekonomiju cirkulacije ovih dijalekata u javnom
prostoru.
Humor je, meutim, potencijal ovih dijalekata koji je
jednako dostupan i samim njihovim govornicima i koji oni
obilato koriste. To ni njihovu upotrebu dijalekta, niti njihov
odnos prema vlastitom govoru ne ini manje autentinim.
Iako se smeno u ovim dijalektima zasniva na kontrastu
prema standardnom jeziku (a taj kontrast uoavaju svi oni
koji su u stanju da uporede markirani dijalekatski izraz
sa njegovim nemarkiranim, standardnim ekvivalentom), ne
znai da govornici dijalekta, koji u svom govoru uivaju,
zabavljaju se dok govore, dijalekat podreuju standardnom
jeziku i svode ga na sekundarno, neautentino izraajno
sredstvo. Niti da u njihovoj upotrebi jezika nema mesta za
druga znaenja i funkcije dijalekta osim humora i zabave:
dijalekat i kod ovih govornika (naroito kod njih, jer je nji-
hov izbor dijalekta svestan, nameran) slui za izraavanje
lokalnosti, solidarnosti, vezanosti za mesto i prostor itd.
kako istie Jillian Cavanaugh, svakodnevni ivot ljudi,
njihove aktivnosti, mesta na kojima izaberu da ive, i na-
ini na koje izaberu da govore povezuju ih sa posebnim
lokalnim istorijama (Cavanaugh 2010, 2).
Centralno pitanje kojim se bavim u ovom poglavlju
odnosi se na strategije reaproprijacije, odnosno naine i
mogunosti da govornici dijalekta ponovo preuzmu svoj
govor, koji je u veini akademskih i popularnih diskur-
sa sveden na vrlo ogranien broj znaenja i funkcija, i
upotrebe ga za izraavanje kompleksnih pozicioniranja u

2) S
 tim problemom se naroito souavaju pisci knjievnosti na dijalektu i ta-
kozvane regionalne proze. Dijalektolog Nedeljko Bogdanovi, na primer,
istie da je takva proza esto na granici da se izvrgne u svoju suprotnost i
navodi da je bio svedok kada je neki autor priao eleginu priu iz zaviaja,
a publika se smeje jezikim izrazima dijalekatske boje koje doivljava kao
karikaturu (Bogdanovi 2006, 93).

052
odnosu na drutvenu realnost u kojoj ive, kao i za izra-
avanje univerzalnijih poruka koje prevazilaze okvire fik-
sirane rasprostranjenom jezikom ideologijom. U pitanju
su kompleksni procesi istovremene lokalizacije dijalekta
i njegove delokalizacije koji se odvijaju na sceni i u tek-
stovima posredovanim u masovnim medijima. Da bismo
razumeli sve funkcije i znaenja ovakvih jezikih praksi,
upotrebu dijalekta je neophodno posmatrati ne kao nuni
obrazac ponaanja, nego kao performans (Coupland 2001),
ne iskljuivo kao jeziku varijaciju nego kao drutvenu
praksu. Performativnost jeziku praksu ini ne samo re-
fleksivnom nego i produktivnom (Pennycook 2004, 2007).
Kao to istie Harris Berger analizirajui upotrebu lokalnih
idioma u popularnoj muzici, izbor jezika moe reflektovati
preovlaujue jezike ideologije [...], ali, umesto da ih samo
reprodukuju, izvoai, kulturni radnici i sluaoci mogu ko-
ristiti muziku da aktivno promiljaju i propituju ideologije
koje su na delu u drutvenoj realnosti oko njih ili da im se
suprotstave (Berger 2003, xiv-xv).

Hip-hop i srpski jug: Viestruko poziciniranje

Kao globalni muziki fenomen, hip-hop je neraskidivo
povezan sa (samo)percepcijom margine i marginalnosti.
Nastao u Sjedinjenim Dravama osamdesetih godina 20.
veka kao muziki idiom urbanih geta i ekonomski deprivi-
legovane afroamerike populacije (v. Bani Grubii 2013,
Kelner 2004, 297), hip-hop se danas predstavlja kao glo-
balni muziki glas iskljuenih i diskriminisanih, pri emu
i nain izvoenja i tematika pesama dele brojne karakte-
ristike bez obzira na konkretne jezike i drutva u kojima
nastaju. Ovaj globalni aspekt hip-hopa znatno doprinosi
njegovom mobilizatorskom potencijalu, jer izvoaima pru-
a jezik za univerzalno prepoznatljivu artikulaciju lokalnih
narativa o nejednakosti i iskljuivanju i nudi mogunost
ukljuivanja u ire drutvene okvire i tokove koja im se
na lokalnom/nacionalnom planu uskrauje. Zbog toga ne
iznenauje injenica da je romski hip-hop jedna od pro-

053
filisanijih struja ove muzike u dananjoj Srbiji (v. Neni
2006, Bani Grubii 2013, Vojnov 2004). Hip-hop je, iz
istih razloga, postao vaan izraz kulturnog identiteta mla-
dih na razliitim periferijama srpskog drutva naroito
na jugu Srbije.3
To, meutim, ne znai da hip-hop nema svoj mejn-
strim: hip-hop scena, ba kao i svaka kulturna produkcija,
podlee sloenim reimima potronje i trita, te esto
nije mogue razdvojiti emancipatorske od komercijalnih
aspekata hip-hopa; oni se, osim toga, meusobno nuno
ne iskljuuju. Hip-hop daje glas onima koji su na periferiji
ili u manjini, ali moe biti i sredstvo afektivne mobilizacije
veine za ta je izraziti primer grupa Beogradski sindikat.
Poreenje repertoara Beogradskog sindikata sa hip-hop
opusom jo jednog istaknutog predstavnika savremene
hip-hop scene, Marela, prua nam uvid u logiku funkci-
onisanja centralne hip-hop scene u Srbiji u odnosu na
centralnost/marginalnost razliitih jezikih idioma. lanovi
Beogradskog sindikata koriste karakteristian beogradski
sleng. Iako se u odnosu na standard, ovaj beogradski govor
moe smatrati marginalnim, on u pesmama Sindikata esto
predstavlja glas Srbije i jeziki je izraz nacionalne i
izrazito nacionalistike ideologije. S druge strane, pesme
Marela, koje predstavljaju otru kritiku nacionalizma i
prateih pojava, ispevane su u nelokalizovanoj, standard-
noj varijanti srpskog jezika. Marelo je iz Paraina, ali u
njegovom muzikom radu nema tragova lokalnih govora ili
slenga. Svoju drutvenu kritiku on artikulie na neutral-
nom jeziku jer bi na njegovom lokalnom govoru izgubila
na legitimnosti. U sluaju Beogradskog sindikata se to ne
deava jer njihovom govoru, bez obzira na marginalnost
slenga kao idioma potkulture, njegova beograanskost
obezbeuje ideoloki centralnu poziciju koja je neophod-
na kako za atrikulaciju nacionalistikih narativa, tako i za
njihovu dekonstrukciju.

3) Autori hip-hopa esto istiu paralelu izmeu (crnakog) juga SAD i juga
Srbije (up. npr. ime grupe Southentik Crew, pesmu Ovo je jug grupe N1H1).

054
 Iako se radi o sutinski globalnoj pojavi, koja, kako smo
upravo istakli, ima i svoj mejnstrim i moe biti sredstvo
za izraavanje pogleda iz pozicije centra i veine, kljuni
momenat u kulturnoj produkciji hip-hopa je njegova po-
vezanost sa lokalnim hip-hop predstavlja najlokalniju
savremenu formu izraavanja (Bani Grubii 2013, 120) i
orue za preradu lokalnog identiteta (Pennycook 2007,
102). Zato su teoretiari kulture koji se bave ovim mu-
zikim anrom posvetili veliku panju dijalektici izmeu
globalnog i lokalnog, opisujui je terminima kao to su
glokalizacija, muzika transkulturacija, reteritorijalizacija
i sl. (v. Bani Grubii 2013, 118). Proces transpozicije glo-
balnog na lokalni nivo je, kao to istie Iva Neni, odre-
en sloenom mreom znaenja koja se formira u susretu
poetike rep muzike sa lokalnom istorijom, ideologijama i
drutvenim sistemom vrednosti (Neni 2006, 160, citira-
no prema Bani Grubii 2013, 118; up. i Pennycook 2007,
Androutsopoulos 2003).
Transpozicija globalnih obrazaca na lokalni kulturni
kontekst nije, meutim, jedini izazov sa kojim se susreu
izvoai hip-hopa u Srbiji, zato to pojam lokalnog nije
homogen, jednoznaan i prazan, nego su u njega ve
upisani ideologije i odnosi moi izmeu centra i periferi-
je. Izazovi sa kojima se suoava pregovaranje o lokalnosti
naroito su veliki kada su u pitanju izvoai junjakog
hip-hopa, i naroito kada se radi o upotrebi dijalekta kao
jednog od najizrazitijih markera lokalnog identiteta. U
ovom sluaju dolazi do kontakta i konflikta izmeu
socijalno definisanog idioma kao to je sleng sa dominant-
nim jezikim ideologijama koje odreuju drutvena znae-
nja teritorijalno definisanih idioma kao to su junjaki
dijalekti. Ve fiksirana znaenja ovih dijalekata koja regu-
liu cirkulaciju dijalekatskih elemenata u razliitim sferama
komunikacije postavljaju ogranienja za njihovu upotrebu
u tekstovima hip-hop pesama, ali istovremeno otvaraju
i nove mogunosti za reaproprijaciju dijalekta i njegovo
upisivanje u kodove popularne kulture. Izvoai hip-hopa

055
iz jugoistone Srbije u svojim pesmama poseu za dijale-
katskim elementima na naine koji im omoguavaju iden-
tifikaciju sa prostorom u kome ive kroz upotrebu jezika
karakteristinog za taj prostor, ali i kompleksne procese
diferencijacije unutar tog prostora.
Lokalna jezika nota prisutna je u velikom broju pe-
sama na planu fonologije i prozodije, u onoj meri u kojoj
je upotreba jezika izvoaa regionalno obojena. Izrazitiju
artikulaciju pripadnosti lokalnom prostoru kroz upotrebu
jezika po pravilu signalizuju eksplicitni metapragmatiki
komentari koji su sastavni deo pesama na dijalektu to
su komentari o jeziku i nainu govora/pevanja.4 Pesma
Vlasotince slang like dis hip-hop grupe Southentik Crew
iz Vlasotinca koja otvara njihov album Najgore iz vlasoti-
naku kanalizaciju (2012) primer je takvog eksplicitnog
pozicioniranja prema dijalektu/jeziku.
Ova pesma je, kako navode njeni autori, oma-remiks
pesme Slang like this od P-moneya i uraena kao reprezent
junjakog govora. Ljudi iz raznih zemalja su radili remikse,
postoji i srpski, i bilo je krajnje vreme za vlasotinaki.5
Opoziciju izmeu srpskog i vlasotinakog uspostavljenu u
ovoj izjavi, koja svakako govori u prilog tezi da se jugo
istona Srbija u velikoj meri nalazi izvan nacionalne imagi-
nacije moderne Srbije,6 sreemo na vie mesta i u samom
tekstu pesme: Ovo je druga drava iako neamo pasoi; Vi
ste sa juga? Ne, mi smo sa zastavu / vlasotinaki ukljuu-
jemo u nastavu. Ovim stihovima se autori pesme otvoreno
suprotstavljaju hegemonoj perspektivi centra unoenjem
 etapragmatiki komentari mogu biti eksplicitni, onda kada govornik ko-
4) M
mentarie svoju jeziku praksu ili govor drugih, kada direktno upuuje na
odreene govorne dogaaje i segmente diskursa, objanjava ih, ocenjuje,
anrovski odreuje i sl. (up. Lucy 1993, 17, Urban 1984) i implicitni, koji su
sadrani u samom izboru jezikih elemenata i u signalima koje govornik daje
sagovorniku sugeriui mu kako treba da razume te elemente (Lucy 1993).
5) https://www.youtube.com/watch?v=vuJy-ri2mMo.
6) Na isti nain se u onlajn priruniku Nauimo pirotski opisuje pirotski govor:
U okolini tromee Srbije, Bugarske i Makedonije govori se posebnim jezikom,
drugaijim od svih standardnih jezika naih krajeva. Radi se o grupiverna-
kulara koji se najee nazivaju torlakim. Ovom neobinom jeziku pripada i
govor grada Pirota, kaoi pirotskog (ili piroanskog) kraja jugoistone Srbije
(http://www.klubputnika.org/zbirka/putoskop/3831-pirotski).

056
svog dijalekta u diskurs hip-hopa. Taj potez (u ovoj pesmi
efektno opisan kao ukljuivanje vlasotinakog u nasta-
vu) neizbeno se suoava sa izazovima koje postavljaju
fiksirane percepcije i vrednosni stavovi o jeziku u srpskom
drutvu; dva kljuna izazova su ideologija u kojoj su ju-
njaki dijalekti indeks ruralnog i premodernog i njihova
percepcija kao kominih i smenih. Recenzent njihovog
albuma Najgore iz vlasotinaku kanalizaciju na e-zinu o
zvuku & slici terapija.net posveuje naroitu panju izboru
dijalekatskog izraza u pesmama Southentik Crewa. Posebno
se bavi smenom stranom ovog dijalekta sa kojom se prvi
put sreo tokom vojnog roka u JNA: Kad sam uo deke,
moje tada vrnjake vojnike kako govore svoj autohtoni di-
jalekt iz june Srbije, tonije iz okolice gradova Leskovac i
Vranje, nisam se mogao suzdrati od smijeha. Taj dijalekt
se predthodno jako dobro i komercijalno popularizirao za-
hvaljujui uvenim novokomponiranim trash-folk zabavlja-
ima Rokerima s Moravu (Moj se pevac spano sa tvoju
kokoku, i ne premeuje ivinu ostalu, ajde bre komike
da o istem troku otponemo i mi avanturu malu, ha-ha-
ha), no onaj pravi govor tek sam imao prilike uti upravo
u JNA. I moram rei da me taj dijalekt strano zabavljao jer
je sam po sebi smijean zbog obilate preobrazbe nepravil-
nih padea. Recenzent pohvaljuje upotrebu dijalekta kod
Southentik Crewa: Ova hip-hop ekipa (...) iz Vlasotinca,
gradia u junoj Srbiji, napravila je strahovito simpatian
19-tominutni EP na svojem dijalektu ne libei se i ne sra-
mei svojeg autohtonog govora. Naposljetku, zato i bi.
Hip-hop je ionako govor ulice, materinjeg jezika, a ne tamo
nekakvo nafuravanje na east i west coast spiku kao to to
nai reperi znaju raditi. Pri tom se osvre na humoristike
efekte koje ovaj izbor izaziva i na potrebu da se uprkos
njima ova hip-hop produkcija shvati ozbiljno to je
problem sa kojim se, kako smo ve istakli, souoavaju prak-
tino svi tekstovi na junjakim dijalelktima: Moda bi
se ovaj [jezik] kojim govore Southentik Crew trebao nekako
konkretno nazvati, ali samo da nije neka sprdaina.

057
 Jedna od strategija izazivanja dominantnih jezikih
ideologija i reorganizovanja odnosa moi u pesmama So
uthentik Crewa je kontekstualizacija lokalnih jezikih ele-
menata u globalne hip-hop naracije (obukujem genksta
kariranu koulju / jer pravi dijevi ne prestanjaju da aluju).
Direktnim povezivanjem elemenata iz dijalekta sa global-
nim jezikom hip-hopa, Southentik Crew zaobilazi naci-
onalno definisanu dihotomiju izmeu centra i periferije
koja njihov govor locira u jasno odreene interpretacijske
sheme. Jo jedan nain za izazivanje i inverziju odnosa
moi koji se ovom dihotomijom uspostavljaju jeste istica-
nje posebnog znanja i vetina koji poivaju na dijalektu:
nerazumljivost dijalekta, koja je esto uzrok marginalizacije
(kd otidnem na stranu, ne znam kvo da rabotim / nikoj ne
razbira kad ponem da lomotim) tako postaje prednost. Pri
tome, nerazumljivost nije samo posledica razlike izmeu
dijalekta i standarda, nego i sposobnosti brzog govora i
jezike kreativnosti: kako navodi recenzent na sajtu tera-
pija.net, prednost ovih repera je upravo u odabiru jezika
i dijalekta, nedokuivosti nekih izraza i njihovih novoizmi-
ljenih rijei. Gledate li [...] video uz kojeg su priloeni i
tekstovi, treba vam najmanje 3-4-5-6 taktova zakanjenja
da skontate o emu ovi momci priaju. Ako uope razu-
mijete o emu govore. Neuhvatljivi su, brzi, elokventni,
inteligentni...7
Izazivajui fiksirane odnose moi izmeu centra i peri-
ferije svojim jezikim strategijama iji je uinak to to se
cijeli svijet stacionirao u 3 i pol minute u njihovom Vlaso-
tincu (ibid.), lanovi Southentik Crewa, meutim, ne od-
bacuju u potpunosti prepoznatljivi ideoloki repertoar po-
vezan sa jugom Srbije i njegovim jezikom: u refrenu pesme
Vlasotnice slang like dis smenjuju se lokalna oslovljavanja
i elementi kojima se nedvosmisleno definie dijalekatska
pripadnost njihovog izraza: A prike (kvo?), snajke (kude?),
bracke (zto?), dugare (eve) / roo (kam si?), vui (koje?),

7) http://www.terapija.net/mjuzik.asp?ID=17371.

058
Vlasotince slang like dis! Ovakav leksiki izbor svedoi da
je njihovo jeziko pozicioniranje prema lokalnom vieslojno
i kompleksno; Vlasotince kao kulturno odreeni prostor se
u hip-hop tekstovima Southentik Crewa istovremeno glo-
balizuje i izrazito lokalizuje kao mesto pripadnosti i veza-
nosti za lokalne jezike i kulturne obrasce. Obe strategije,
meutim, imaju isti cilj: one omoguavaju pozicioniranje
lokalnog kulturnog prostora i pregovaranje o lokalnom je-
zikom izrazu izvan fiksiranih vrednosnih odrednica uslo-
vljenih dihotomijom izmeu centra i periferije u srpskom
drutvu ili im se direktno suprotstavljaju.
Za razliku od Southentik Crewa, iji hip-hop odlikuje
identifikacija izmeu glasa autora i glasa koji se artikulie
upotrebom dijalekatskih elemenata, drugi hip-hop izvo-
ai sa podruja jugoistone Srbije koriste ove elemente
za uspostavljanje manje ili vee, ali nikada definitivne,
distance izmeu svoje pozicije i pozicije osobe ijem go-
voru pripisuju dijalekatski ili izrazito lokalni izraz. U jednoj
od popularnijih pesama ovog tipa, Lele bate (Niki rep),
kroz lokalni niki sleng artikulie se glas/persona veleta
(Reko: ao, ja sam vea brate, zovu me tako jer sam radeo
u vedsku), mladia koji slua narodnjake (opiio sam Acu
Lukasa bate onako iba Pesma od bola), vozi skupi auto,
nosi trenerke i poseduje markirane stvari (Obuko sam
onu moju novu trenerku, onu bate belu, zna, / i odozgo
bate onako konjak crni i podigo sam kragnu / i dole pati-
ke, one najnovije Nike bate; i zvoni mi Motorola).
Lik veleta je sociokulturni prototip iji jeziki izraz tre-
ba dodatno da potvrdi njegov problematian, nizak kulturni
ukus. U pitanju je, meutim, lokalni sleng koji bi, u nekoj
drugoj situaciji, mogao biti upotrebljen za slikanje sasvim
drugaijeg tipa mladih ljudi. Ovde taj sleng ima funkciju
distanciranja pre nego poistoveivanja i solidarnosti. Na
slian nain, niki hip-hop sastav D-Fence u pesmi Po-
zoritance izborom jezikih sredstava istie razliku izmeu
urbanog i ruralnog. U pesmi se, kao na pozorinoj sceni,
smenjuju razliiti karakteri. Posle nastupa jednog od li-

059
kova, koji za sebe kae: Potomak jesam nekih ja seljaka,
ali nemam svoje selo zato moram vie da ljakam za hranu,
nemam na selu ni dedu ni nanu, na scenu stupa seljak:
E, poto Mare nema selo sag u ja da vi reknem kako to
izgleda kad provede cel ivot prikaj goveda, imam koko-
ke, praci, kravu, doodim iz Ravnu Dubravu, sejem penicu,
orem njive i kosim travu. S nastupom sledeeg karaktera,
iji jezik bez markiranih dijalekatskih elemenata sugerie
urbanost, meutim, postaje jasno da linija razlikovanja iz-
meu razliitih tipova koji se smenjuju na pozornici nije
tako otra i nedvosmislena: Ali, kada mi dosadi selo, ja do-
em u grad, i kao dr Dekil i mr. Hajd ja postajem haj, pravi
urban gaj, pravi gospodin, uvek uglaen i sreen i fin...
Mobilizacija razliitih jezikih repertoara za izraava-
nje razliitih, promenljivih odnosa distance i solidarnosti,
omoguava viestruko pozicioniranje autora hip-hopa, a
heteroglosija koja odlikuje njihove pesme dobila je di-
rektni izraz u pesmi Pozoritance. Uspostavljajui ove
kompleksne odnose i artikuliui vieglasne narative, au-
tori hip-hop pesama istovremeno potvruju i reprodukuju,
ali i izazivaju i propituju dominantne jezike ideologije.
Kao forma popularne kulture, hip-hop prua mogunost
povezivanja lokalnog i globalnog, pri emu je u sluaju
junjakog hip-hopa u Srbiji vano istai da se ovim po-
vezivanjem moe izbei, ili izazivati, nacionalno definisani
koordinatni sistem i njegova unutranja hijerarhija izmeu
centra i periferije.

Koe ima po grad: Relokalizacija dijalekta

Sloeni, vieznani odnosi izmeu dijalekta i standardnog
jezika i jezikih ideologija koje reguliu njihovu upotrebu
karakteriu i tekstove objavljene na Facebook strani Koe
ima po grad. U pitanju je svojevrsna, na dijalektu pisana
hronika grada Leskovca iz perspektive jednog njegovog
stanovnika. Kao to se kae u opisu, ova stranica je na-
pravljena da se ljudi informiu ta ima po Leskovac ili
Koe ima po grad, da ne bi lutali pituvali drugari i druga-

060
rice, troili kredit na poruke a ovi im ne odgovaraju pa
se iznerviraju. Iako se na prvi pogled radi o marginalnoj
pojavi o jednoj od bezbroj stranica na ovoj drutvenoj
mrei i o lokalnom fenomenu ogranienom na dogaanja
u jednom od gradova jugoistine Srbije, Koe ima po grad
zasluuje panju iz vie razloga. Od februara 2011, kada je
nastala, do februara 2015, stranica je stekla vie od 37.000
pratilaca, i njena publika dolazi sa prostora daleko irih
od teritorije Leskovca i okoline ili jugoistone Srbije. To
je svakako povezano i sa injenicom da su tekstovi sa ove
Facebook stranice privukli znatnu medijsku panju: pre-
nosi ih nekoliko elektronskih portala u Srbiji, te je njihova
popularnost i vidljivost daleko ira od lokalne.
O emu govore tekstovi na stranici Koe ima po grad i
kako objasniti njihovu popularnost koja prevazilazi lolakne
okvire? Veliki broj tekstova bavi se razliitim pojavama
iz drutvenog i politikog ivota Leskovca: neefikasnom
lokalnom samoupravom koja na pretnju od poplava moe
da odgovori samo slanjem svojih zaposlenih na godinji
odmor (Nadleni organi trenutno prativ situaciju i slube-
nici su u pripravnos da svaki trenutak krenev na godinji
odmor ukoliko do izlivanje doe), nestaicom vode u Le-
skovcu zbog pucanja cevi (Grad Leskovac sa svem okolinu
ostao je noas bez kapku vodu zbog kvara na glavnom
vodu fabrike za preradu vode, kvar u narod poznat pod
naziv pukla cevka negde), zagaenom ivotnom sredinom
(Ne proputite Moravu ni ovoj leto.Ovaj prijatni zmijarnik
oduvek je bio zbirite za elitni slojevi Jablanikog okru-
ga. Brojne vikendice na Crveni Breg ugostie i ovej godine
mnogi tajkuni iz Grajevce i Zlokuane. Oekuje se i pojaan
priliv stranih turista iz Frankfurt, Be, Lucern i ikago, svi
rodom iz Malu Kopanicu), beskrupuloznou predstavni-
ka politikih stranaka u predizbornoj kampanji, grafitom
na svee okreenoj fasadi u centru grada... Iako govore o
lokalnim pojavama vezanim za Leskovac i okolinu, u ovim
tekstovima itaoci lako prepoznaju sopstvenu realnost u
dananjoj Srbiji; leskovaki jezik na kome su napisani,

061
zainjen duhovitom ironijom, ne umanjuje univerzalnost
njihovog sadraja i poruka koje prenose.
Deo tekstova predstavlja duhovite obrade ili prevode
na leskovaki ve postojeih tekstova poznatog sardaja
i lako prepoznatljive forme: bajki, pesama, opisa saobra-
ajnih znakova... I u njima nalazimo mnotvo referenci na
tranzicijsku realnost dananje Srbije, a naroito njenog
deindustrijalizovanog jugoistoka, i lokalne istorije u koji-
ma se graani Leskovca lako prepoznaju. U bajci Uspana
lepotica, na primer, ukleta princeza zaspi u krugu opusto-
ene fabrike: Prolazila je pored opusteli magacini, gazila
po neki navrljani oluci i seala se kako joj je stari tatko
priao da su nekada davno meu zidinama fabrike radili
ljudi koju su pravili najubav tof na cel svet. [...] Ali jednog
dana doe zla gazdarica i kupi firmu. [...] Od tog vremena
prolo je mnogo, zlu gazdaricu je savladao arobnjak iz
miliciju, ali je ostala legenda da je fabrika zaarana i da
koj jednom ulegne u nju dinar pare u dep nee ima do kraj
ivot. Spaava je princ, koji stie u Leskovac na Yamahu od
iljadu i trista kubika sa esnajes ventila. U krugu fabrike
zaraslom u korov princ nae zaspalu princezu, zaljubi se u
nju i probudi je, a bajka ima ovakav epilog: Princ i princeza
na mestu fabrike otvorie diskoteku, a ostalo sve preorae
i dadoe pod zakup. I iveli su sreno dok gi Agencija za
privatizaciju neje najurila.
Ono to je zajedniko veini tekstova na stranici Koe
ima po grad je upisivanje elemenata lokalnog govora u
lako prepoznatljive diskurzivne forme poput novinske
vesti, bajke, opisa znaenja saobraajnih znakova, opisa u
turistikim brourama itd. koje na formalnom planu ka-
rakterie uniformnost, fiksirani raspored elemenata i spe-
cifian izbor leksike. Autor tekstova zadate diskurzivne
okvire ispunjava sadrajem koji jeziki sugerie lokalnost,
svakodnevnost i nezvaninost komunikacije. Lokalizacija
se osim na jezikom deava i na planu sadraja: teksto-
vi su pomou geografskih detalja i imena nedvosmisleno
smeteni u Leskovac. Tekstovi na stranici Koe ima po

062
grad predstavljaju, dakle, kombinaciju jasno definisanih
formi i prepoznatljivih registara koji inae cirkuliu u sferi
javne komunikacije na standardnom jeziku sa dijalekatskim
i lokalnim elementima. Zato ih odlikuje dijaloki odnos sa
drugim tekstovima i diskursima (v. Bahtin 1981) i izrazi-
ta intertekstualnost u njima se pojavljuju ili odjekuju
drugi tekstovi (Pennycook 2010, 35). Dijaloka priroda i
intertekstualnost, sa druge strane, omoguavaju relokali-
zaciju govora Leskovca u tekstovima sa Koe ima po grad na
nain koji dijalekat ini prirodnim i vrlo efektnim nainom
izraavanja, pri tom ga ne svodei na reprezentacije o ko-
jima smo govorili u prvom delu ove knjige. Ovde dijalekat
poseduje sve osobine legitimnog komunikacijskog koda
sposobnog da prenosi poruke vezane za sve drutvene
sfere; on ukljuuje urbanost (tekstovi se odnose na ivot u
Leskovcu i opisuju razliite aspekte ivota u ovom gradu) i
anrovsku raznolikost (dijalekat ovde pokriva itav spektar
funkcija od novinskih vesti, preko bajki, pismenih zada-
taka iz srpskog jezika, turistikih promotivnih tekstova do
naunih opisa insekata) i nikako nije sveden na predstave
o ruralnom, zaostalom ili bizarnom koje mu se inae pri-
pisuju u preovlaujuoj jezikoj ideologiji. To, meutim,
ne znai da ovi tekstovi ne raunaju na ve fiksiranu
opoziciju izmeu junjakog dijalekta i standarda i da
njihov efekat i privlanost ne poivaju na ovoj opoziciji.
Oni su smeni i zanimljivi upravo zbog otrog kontrasta
izmeu ova dva idioma, koji je ovde jo efektniji upravo
zbog smetanja junjakog dijalekta u prepoznatljive dis-
kurzivne okvire.
Na relokalizaciji dijalekta, spajanju lokalnog izraza s
fiksiranim formama koje u svom izvornom obliku ne trpe
lokalnost (i zato je standardni jezik njihov izraajni kod)
poiva jezika kreativnost autora tekstova na stranici
Koe ima po grad. U ovom konkretnom sluaju ima smisla
govoriti o kreativnosti ne samo zbog estetike i znaenja
tekstova, nego, jo vie, zbog injenice da je u pitanju
praksa aktivnog izazivanja i de-fiksiranja fiksiranih pred-

063
stava o jeziku. Ova kreativnost nema mnogo zajednikog
sa predstavama o mudrom, kreativnom govorniku dijalekta
o kojima je bilo rei u prvom poglavlju: jezika vetina
i kreativnost govornika dijalekta koga slave dijalektolo-
zi pretpostavlja njegovu totalnu izolovanost od jezikog
standarda i anrova koji krue u irem prostoru (i zato su
dijalekatski tekstovi koji slue kao ilustracije te vetine ti-
pino ogranieni na folklorne anrove predanja, pripovetki
i crtica iz seoskog ivota). Kreativnost autora tekstova na
stranici Koe ima po grad rezultat je kontakta dijalekta sa
standardnim jezikom i njegove inkorporacije u raznovrsne
anrovske okvire. Za razliku od uobiajenih pogleda na
kreativnost koji podrazumevaju inovaciju, odstupanje od
postojeeg, kreativnost govornika dijalekta se ovde ma-
nifestuje kroz intertekstualnost, hibridnost, aproprijaciju i
relokalizaciju.8 Kreativnost nije aktivan, stvaralaki odnos
prema jeziku unutar granica lokalnog komunikacijskog
koda: ona se ispoljava na takama dodira i meanja razli-
itih kodova, susreta lokalnog sa nacionalnim i globalnim,
prepletanja razliitih, esto oprenih jezikih ideologija,
anrova i registara kako istie Rodney Jones (2012, 8),
kreativnost ne treba traiti samo u umetnikim delima i
naunim otkriima koja menjaju paradigme, nego i u sva-
kodnevnim akcijama pojedinaca koji strateki prisvajaju i
kombinuju elemente razliitih diskursa da bi odgovorili
na zahteve u svakom datom trenutku.

8) O slinom poimanju kreativnosti, v. Bohm 1998, Pennycook 2010.

064
II. DEO
KULTURA
3. POGLAVLJE
Od geografske
do socio-
-kulturne
periferije
U prvom poglavlju pokuala sam da osvetlim mehanizme
koji su na ideoloko-reprezentacijskom planu omoguili
fiksiranje junjakih dijalekata za predstave o ruralnom
i premodernom. Kada njihovi govornici izau iz okvira de-
finisanih takvim predstavama, oekivani scenario je, kao
to smo videli na primeru vica o studentu iz unutranjo-
sti koji u Beogradu kupuje eton za telefon, prelazak na
standard, odnosno na urbani idiom centra (beogradski).
Odstupanja od tog scenarija delokalizacija dijalekta,
njegova upotreba izvan okvira idealizovane slike srpskog
sela predstavljau okida za aktiviranje ideolokih obra-
zaca koji govornike dijalekata od nosilaca narodne mu-
drosti pretvaraju u zaostale, smene, infantilne ljude. Dok

067
se nalaze u svom selu i bave tipino seoskim temama,
metani Petlovca iz serije Selo gori a baba se elja (Baji
20072011) pokazuju irok raspon karakternih i intelektu-
alnih osobina i odlikuju se narodnom mudrou. Kad se
nau u gradu, u direktnom kontaktu sa gradskim ljudima,
poput lekara, sudija, ena iz grada itd., njihova karakterna
kompleksnost i priroena mudrost nestaju i oni postaju
komini, priglupi i predmet podsmeha. Sanja Zlatanovi
navodi da su joj njeni sagovornici iz Vranja priali da su
ve na autobuskoj stanici u Beogradu, u situaciji kad su se
raspitivali o ceni taksi usluge (da li se vozi po taksimetru
ili slobodnoj proceni vozaa), uli kvalifikacije tipa: Juna
pruga! Ne umete ni da govorite, ali znate kako se vozi u
Beogradu! (Zlatanovi 2009, 63).
Percepcija govornika dijalekata kao zaostalih, kominih,
ak i glupavih, posledica je nesimetrinih odnosa moi
izmeu centra i periferije i u tom smislu ne predstavlja
posebnost srpskog drutva. Ono to je, meutim, posebno
u sluaju junjakih dijalekata su njihove drutvene funk-
cije i znaenja koji nadilaze dihotomiju centarperiferija; u
ovom poglavlju u posebnu panju posvetiti takvim funk-
cijama i znaenjima, a pre svega genealogiji procesa koji
su doveli do toga da junjaki dijalekti postanu jeziki
znak, a njihovi govornici personifikacija loeg ukusa i svo-
jevrsnog kulturnog i civilizacijskog polutanstva i niskog
poloaja na drutvenoj lestvici. Na taj nain, kao to smo
na kratko ve istakli, teritorijalno (horizontalno) definisa-
ni jeziki varijeteti postaju oznakom socijalne (vertikalne)
drutvene stratifikacije, odnosno kulturno obeleje.
Veza izmeu naina govora i drutvene stratifikacije
odavno je predmet prouavanja u sociolingvistici jo
od prionirskih radova Williama Labova (npr. 1963, 1966,
1972) i Basila Bernsteina (1971). Ona do danas ostaje jedno
od kljunih pitanja sociolingvistike.1 U sluaju junjakih
dijelekata i njihovih govornika, radi se, meutim, o sa-

1) D
 avid Block (2014) daje pregled razvoja sociolingvistike koja se bavi odnosom
izmeu jezika i drutvene klase.

068
svim drugaijem procesu: ovde je, naime, klasna pripad-
nost zamenjena za teritorijalnu. Stanovnici itavog jednog
podruja se na osnovu dijalekta, dakle teritorijalno, a ne
socijalno odreenog jezikog varijeteta, smetaju u odre-
ene socijalne i kulturne kategorije. Ova zamena je vana
i specifina karakteristika srpskog kulturnog i drutvenog
prostora koja zasluuje posebnu panju u promiljanju dru-
tvenih znaenja junjakih dijalekata u savremenoj Srbiji
i ideolokih posebnosti kojima su ta znaenja definisana.
Ideja o loem ukusu formira se upravo kroz predstavu
o pripadniku seoske kulture koji (neuspeno) tei viim,
urbanim kulturnim i civilizacijskim standardima, ali ostaje
ukljeten izmeu sela i grada, premodernog i modernog,
niske i visoke kulture. U popularnoj kulturi, sliku i pri-
liku takvog kulturnog polutana predstavlja lik Sreka
ojia koga je stvorio Sinia Pavi, a tumai ga Milan
Gutovi. oji je iz unutranjosti, govori dijalektom june
Srbije i bavi se mutnim poslovima i bizarnim politikim
projektima. Njegov ivotni stil odlikuju ki i nedostatak
dobrog ukusa, a njegovi neuspeni pokuaji da postane
deo visokog drutva smeni su i groteskni.
Kategorija ukusa se vezuje za konzumaciju odreenih
formi kulturne produkcije (muzikih, literarnih, filmskih
anrova). U sociologiji je opteprihvaeno stanovite da
kulturna potronja nije nasumina ve se u njoj mogu
prepoznati obrasci, a ti obrasci imaju socijalne osnove
(Spasi 2013, 223), odnosno da su ukus i klasa povezani
i da postoji homologija drutvenih poloaja i prostora
ivotnih stilova (ibid., 224; v. Bourdieu 1979). anr no-
vokomponovane narodne muzike u Srbiji i socijalistikoj
Jugoslaviji najizrazitije je povezan sa loim ukusom; zato je
esto bio interpretiran kroz kategoriju unda i bio predmet
manje ili vie eksplicitne cenzure (Hofman 2013). Kako je,
meutim, dolo do toga da junjaki dijalekti postanu
oznaka za lo ukus koja danas ide u paru sa muzikom koja
dominira na televiziji Pink, kao to smo mogli videti iz
diskusije roditelja o novobeogradskim vrtiima sa poetka

069
ove studije? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno
je osvetliti odnos izmeu ova dva kulturna koda kroz koja
se uitava predstava o ljudima loeg ukusa izmeu pro-
dukcije, cirkulacije i percepcije novokomponovane narodne
muzike i dijalekata june i istone Srbije te mehanizme
koji omoguavaju ideoloki transfer od premodernog, au-
tentinog i mudrog seljaka i njegovog jezika do kulturnog
polutana modernog doba.

Novokomponovana narodna muzika
i ideologije modernosti
Insistiranje na pastoralnoj autentinosti seoskog ivota nije
bilo karakteristino samo za akademske discipline poput
dijalektologije, etnografije i folkloristike u Srbiji u drugoj
polovini 20. veka: podruja koja su mnogo snanije uti-
cala na drutvene (samo)percepcije su kulturna politika i
popularna kultura, naroito muzika. Pri tom se novokom-
ponovana narodna muzika, anr koji je u socijalistikoj
kulturnoj politici okarakterisan kao und, ali kome se nije
mogla porei izuzetno iroka popularnost, iskristalisala
kao izraz kulturnog ukusa i habitusa onih koji su jednom
nogom na selu a drugom u gradu, rurbanih polutana
(Pani 2005).
Ovaj muziki anr tumai se kao najoigledniji simbol
njihove nemogunosti da u potpunosti usvoje obrasce ur-
bane, visoke kulture i njihove ukljetenosti u ideolokom
meuprostoru izmeu sela i grada. Ana Hofman navodi da
je prema dominantnim narativima publika (novokompono-
vanih pesama) regrutovana iz redova pridolica i stanovni-
ka industrijskih centara koji se navikavaju na nove ivotne
uslove i promene koje oni nose, jo uvek nenaviknuti na
najvie kulturne forme koje se u gradu nude, kao to su
koncerti ili pozorine predstave (Hofman 2013, 293, v. i
Kos 1972, 69). Kako je naveo Dragutin Gostuki u razgo-
voru o novoj narodnoj muzici na Treem programu Radio
Beograda 1969. godine (razgovor je objavljen u asopisu
Kultura br. 8, 1970), veliki deo naeg stanovnitva nalazi

070
se negde na putu iz sela u grad; on vie nije seoski ele-
ment, a jo nije postao gradski. Mislim da se neu prevariti
ako kaem da je ova muzika namenjena tom elementu; ona
vie nije narodna, a nije postala ono to treba da bude:
muzika koja je kao umetnika forma sama sebe sve-
sna, svesna svoga cilja, svoga postojanja i ima neki svoj,
bar minimalni, unutranji i tehniki fundament (citirano
prema Prica 1988, 84).
Insistiranje na ovoj ukljetenosti, ba kao i fiksira-
nje naroda u sferi premodernog i ruralnog od strane
akademskih elita o kome je bilo rei u prvom poglavlju,
zapravo je orue kojim elite izgrauju i odravaju pred-
stavu o sebi i vie govori o njihovoj samopercepciji nego o
kvalitativnim karakteristikama onih u odnosu na koje elite
na ovaj nain uspostavljaju demarkacionu liniju i vredno-
snu hijerarhiju. Ovo insistiranje takoe ignorie dinamiku
drutvenih i kulturnih procesa u kojoj jasna granica izmeu
sela i grada gubi svaku relevantnost, naroito kad su u
pitanju muziki i kulturni ukusi. Jasnu drutvenu stratifi-
kaciju prema muzikom i kulturnom ukusu nije bilo mo-
gue uoiti ni ezdesetih ni sedamdesetih godina, u vreme
procvata muzike industrije novokomponovane muzike. Sa
razvojem turbofolka, povezivanje muzikog ukusa sa kla-
som i socijalnim profilima postaje besmisleno. Meutim,
iako ne treba posebno dokazivati stilsku konvergenciju i
hibridnost savremenog turbofolka i izuzetnu raznolikost
njegovih konzumenata, ideja o njegovom sluaocu kao
rurbanom polutanu i dalje je izuzetno ilava. Govorei o
profilu sluaoca turbofolka u Sloveniji,2 slovenaki socio-
log (i nekadanji lan Pankrta) Gregor Tomc navodi da
se radi o tipu preseljenog oveka, koji je u grad doao
tek pre jednu generaciju i jo se nije urbanizovao. To je
vodozemac sa jednom nogom u gradu a drugom jo uvek
na selu (olini 2008).

2) D
 etaljnu studiju o narodnjacima i turbofolku u Hrvatskoj napisao je Aleksej
Gotthardi Pavlovsky (2014).

071
 U vreme jugoslovenskog socijalizma dve ikonike figure
takvog polutanstva bili su upravo oni koji su preli gra-
nicu idealizovanog srpskog sela, dakle seljak koji odlazi u
grad i gastarbajter na privremenom radu u inostranstvu.
Oni su bili najbrojniji deo populacije koja je, prema klasi-
fikaciji Milene Dragievi-ei, pripadala populistikom
(novokomponovanom) kulturnom modelu.3 U pitanju su,
prema ovoj autorki, pripadnici radnikog stila ivota,
nia srednja klasa, deo seoske populacije, a odlikuje ih
tenja ka ostvarenju statusnog stila ivota (Dragievi-
ei 1985, 16). Na kulturnom planu, konzumiraju novo-
komponovanu narodnu muziku, savremene filmske domae
komedije, ensku tampu, odgovarajuu muziku tampu
(Sabor itd.), ljubie, stripove... (ibid.).
Ta klasifikacija modela kulturnog ivota se neizbeno
suoava sa potekoama na koje nailazi svaki pokuaj ti-
pologizacije i modeliranja drutva a kojih je svesna i ova
autorka, koja ne porie ematizam i fragmentarnost (ibid.,
15). Pored toga, takva klasifikacija zamagljuje dve vane
injenice koje definiu kulturnu potronju i drutvenu stra-
tifikaciju u socijalistikoj Jugoslaviji.4 Prvo, istraivanja kul-
turnih politika u socijalistikoj Jugoslaviji nedvosmisleno su
potvrdila neproduktivnost dihotomijskog pristupa koji kul-
turu deli na visoku i nisku, na poeljnu i nepoeljnu,
pokazujui kompleksne i viesmerne odnose izmeu mera i
politika koje su dolazile odozgo i realnih kulturnih prak-
si.5 I drugo, u vreme intenzivne urbanizacije i industrijaliza-

3) D
 ragievi-ei (1985) razlikuje dva dominantna kulturna modela: prvi je
dominantan sa stanovita ideoloke i kulturne poeljnosti, kulturne politike
i vlasti u pitanju je, dakle, elitna i visoka kultura, a drugi je dominantan
sa stanovita masovnosti i rasprostranjenosti; njemu pripada i populistiki
(novokomponovani) kulturni model.
4) Da kritika ovakvog modeliranja drutva nije samo posledica relativizacije fik-
siranih drutvenih kategorija karakteristine za postmoderno doba, pokazuje
i tekst Ruice Rosandi iz 1988. godine, u kome ona kritikuje pretpostavljenu
dihotomiju izmeu ideoloke i kulturoloke poeljnosti sa jedne i raspro-
stanjenosti i masovnosti sa druge strane u modelu Milene Dragievi-ei,
pitajui se da li je na primer, merilo rasprostranjenosti nezavisno od merila
politike i vlasti/moi (Rosandi 1988, 216).
5)V. Hofman 2012. Osim toga, kako istie ova autorka (ibid., 8081), zvani-
na jugoslovenska kulturna politika od Desetog kongresa SKJ 1974. masovnu

072
cije do tada prvenstveno zemljoradnikog drutva, promene
u nainu ivota i kulturnim obrascima bile su tako velike i
sveobuhvatne da se nikako nisu mogle ticati samo jednog
dela stanovnitva. Hibridnost formi, sve jai uticaj zapadne
potroake kulture, pa i procep izmeu forme i sadraja ka-
rakteristian za pozni socijalizam u celini (v. Yurchak 2006)
oseali su svi, a ne samo pripadnici radnikog stila ivota,
nia srednja klasa, deo seoske populacije.6 Dragievi-e-
i i sama navodi da situaciju u jugoslovenskom drutvu
karakterie nepostojanje jasno polarizovanih modela, pa
su samim tim granice meu podkulturama nepreciznije, a
brojni elementi podkultura, ideoloki i robni oblik njihovog
ispoljavanja (znaenjski nivo, stil itd.) proimaju se i pre-
klapaju (Dragievi-ei 1985, 13).
Klasifikacija Milene Dragievi-ei moe nam dati ko-
risne informacije za razumevanje mehanizama koji su do-
veli do toga da junjaki dijalekti zajedno sa odreenim
kulturnim anrovima poput novokomponovane narodne
muzike postanu obeleje odreenog sociokulturnog profila
ljudi (iako se radi o teritorijalno definisanim dijalektima
koji po definiciji kao govornike imaju ljude najrazliitijih
profila) ukoliko je posmatramo kroz prizmu dve povezane
kategorije koje smo koristili u prvom delu knjige. To je od-
nos izmeu (moderne) elite i (premodernog) naroda s jed-
ne, te pitanje mogunosti prelaenja granica i mogunosti
izbora izmeu jezikih i kulturnih kodova sa druge strane.
Pogledajmo najpre kako je u ovoj klasifikaciji definisan
populistiki (novokomponovani) kulturni model: njegova
glavna karakterisitika je tenja ka ostvarenju statusnog

kulturu ne tretira vie kao suprotstavljenu tzv. elitnoj kulturi, ve je pre

smatra njenim integralnim delom. Prema Deanu Vuletiu (2008, 862) tvorci
jugoslovenske kulturne politike su pedesetih godina 20. veka bili uhvaeni u
procep izmeu tolerancije, imitiranja i takmienja i zalagali se za razvoj ju-
goslovenske popularne muzike kulture koja treba ne samo da zadovolji elju
ljudi za zabavom i da bolje odraava svakodnevni ivot u Jugoslaviji, nego i
da bude u harmoniji sa ideologijom i politikom Saveza komunista Jugoslavije.
6) Ivan olovi (2000, 158) navodi podatak da je 1978. godine provedeno istra-
ivanje pokazalo da vie od polovine anketiranih Beograana od svih vrsta
muzike najvie voli narodnu, a sline rezultate dale su ankete slualaca radio-
stanica u Subotici, Somboru, Srbobranu, Vrbasu i Kuli.

073
stila ivota koji pripada eliti. Kulturni model kojeg se dri
najvei deo populacije nije, dakle, legitiman sam po sebi,
nego se artikulie iskljuivo u relaciji prema modelu elite.
On je produkt (neuspene) tenje za dosezanjem elitne
kulture, on je neto izmeu i pri tome par-excellance
posledica modernosti i modernizacije. Neki intelektualci
su, navodi Ana Hofman, ak definisali novokomponovanu
narodnu muziku kao folklor prelaznog perioda kao fazu
do punog osveenja jedne klase i njene umetnosti (Hof-
man 2013, 293): ona predstavlja prelaznu formu izmeu
izvorne narodne i pop muzike (Kos 1972, 63).
Veza izmeu ovog kulturnog modela i ideje o loem
ukusu i niskoj kulturi javlja se u trenutku oblikovanja
predstave o (neuspenom) pokuaju prelaska granice iz-
meu premodernog i modernog kao posledice moderniza-
cije. Kulturne preferencije pripadnika novokomponova-
nog kulturnog modela se u ovoj ideolokoj perspektivi ne
predstavljaju kao njihov izbor, nego kao nunost, kao jedi-
na mogunost koju imaju, bez obzira na to to tee viim
kulturnim standardima: kako istie Ivana Spasi, sumira-
jui Burdijeovo gledite, navodno univerzalna legitimna
kultura ostaje privilegija viih drutvenih slojeva, dok su
iroke narodne mase, liene kulturnog kapitala, osuene
na izbor nunog, odnosno na nekvalitetnu, stigmatizovanu
i stigmatizirajuu narodsku odnosno popularnu kulturu
(Spasi 2013, 224). Analogiju izmeu niske, narodske ku-
ture kao izbora nunog i dijalekta (narodskog govora)
kao sudbine za njegove govornike (a kao samo jednog od
domena kroz koje se slobodno kree pripadnik elite) nije
teko uoiti, kao ni analogiju izmeu ne/mogunosti pre-
laska granica i pravljenja izbora kada su u pitanju kulturni
anrovi i jeziki varijeteti.

Junjaki dijalekti i novokomponovana

narodna muzika
Iako je, kako tvrdi Ana Hofman, novokomponovana mu-
zika sa korenima u tradicionalnoj narodnoj muzici [...]

074
doslovce predstavljala par excellence odraz socijalistike
transformacije od ruralnog ka modernom industrijskom
drutvu (Hofman 2013, 293),7 sve do osamdesetih go-
dina dvadesetog veka mogue je uoiti jasno tematsko
usmerenje u sadraju pesama koje pripadaju ovom an-
ru: one retko odraavaju dramatine drutvene promene
i izrazito hibridni karakter drutvene realnosti u kojoj
su se nali graani socijalistike Jugoslavije koji su ovu
muziku konzumirali.8 Narodna novokomponovana muzi-
ka u velikoj meri ivi od ostatka mita narodne tradicije
i najee neguje iluziju povratka zaviaju koji vie u
takvom obliku ne postoji (Milan Vlaji, Politika, citi-
rano prema Lukovi 1989, 259). Prema Ivanu oloviu, u
ranijoj fazi razvoja novokomponovane muzike preovla-
uju pesme tematski i jeziki vezane za selo, za njegov
ivot i govor. Mnoge zadravaju tradicionalnu, idilinu i
pastoralnu sliku sela,9 ali se njima pridruuje sve vei
broj tekstova pesama u kojima se javljaju neki grublji,
realistiki tonovi, pribliavajui predstavu o selu njego-
vom savremenom ivotu (olovi 2000, 157). Detaljniji
uvid u tekstove realistikih pesama, meutim, pokazu-
je da je ambijent poput kafane ili gradskih ulica samo
nagoveten (ibid., 172) i predstavlja samo pozornicu za
opisivanje line drame, najee prouzrokovane neuzvra-
enom ili izgubljenom ljubavlju. ivot u gradu kao takav,

7) U
 svojoj studiji tekstova novokomponovanih narodnih pesama, Ivan olovi
posmatra odnos izmeu folklora kao idealnog modela i ovih pesama kao de-
vijacije iz neto drugaije perspektive, smatrajui novokomponovanu narodnu
muziku delom vie od dva veka duge tradicije knjievnog folklorizma, pevanja
u narodnom duhu (olovi 2000, 153).
8) Iako bi bilo pogreno tvrditi da je re o potpuno homogenom anru, jer su
tokom itave istorije novokomponovane narodne muzike koegzistirale razliite
muzike, tematske i ideoloke tendencije, ipak moemo rei da novokompo-
novana narodna muzika dugo ostaje zatvorena u kliirane tematske okvire
i ne bavi se ne samo drutveno relevantnim nego ni politikim i ideolokim
temama: kako navodi Hofman (2013, 294), slubenici i urednici posebno su
pazili na to da u ovom muzikom anru Tito, Jugoslavija i ostale bitne tekovine
jugoslovenskog socijalizma ne budu predstavljene neukusno.
9) Kao to istie Ljerka Rasmussen, u svojoj ranoj fazi novokomponovana muzika
oslanjala se na postojee zapise narodnih pesama (2002, 31), a oznaka izvor-
na muzika sugerisala je njihovu autentinost i jasno odreeno geografsko i
drutveno poreklo.

075
za razliku od (idealizovanog) ivota na selu, nije sam po
sebi tema ovih pesama.
I estradne biografije najpoznatijih izvoaa novokom-
ponovane muzike potvruju neprikosnovenost idealizova-
ne predstave o srpskom selu. Najpopularniji srpski peva
novokomponovane muzike u osamdesetim godinama 20.
veka Miroslav Ili na estradi je uspeno projektovao svoju
lojalnost sredini u srcu umadije iz koje je ponikao i si-
stemu vrednosti vezanom za tu sredinu (Rasmussen 2002,
109). Piui o njegovom koncertu u Beogradu 1983. godine,
novinar Politike Milan Vlaji istie da je Miroslav Ili pe-
va koji uz prijatan glas ima i paljivo oblikovan repertoar
pesama, u kojima je sve podreeno osnovnim i klietirano
pojednostavljenim elementima zaviaja: Morava, devojke,
obeanje dragoj, tuga rastanka, poalice tipa Sladak eer,
ladna voda, pa ak i prizivanje obana i stada, ali bez ieg
grubog, lakrdijakog i skarednog (citirano prema Lukovi
1989, 259). Ili je uvek isticao ponos zbog seljakog po-
rekla, nastavljajui time tradiciju koju je uspostavila Lepa
Luki, iji je muziki trademark bio folklorni motiv, ba-
ziran na izvornom melosu, veto prilagoen pastoralnim,
seoskim pejzaima (Lukovi 1989, 207). Njenu karijeru su
obeleili hitovi poput Od izvora dva putia, aram ilim vi-
jugama, i to kapiju dragi nisi zatvorio (ibid.). Rade Stani
ovu muziku produkciju opisuje na sledei nain: To je i
vreme pastirske idile: tekstovi Lepe Luki i njenih kolega
nisu se pomerili od sela, opanaka i sena (Stani 2001, 102,
citirano prema Pavlovsky 2014, 73).
U paljivo graenim estradnim biografijama ovih peva-
a, meutim, ima malo tragova kulturnih prekida koji se
naee podrazumevaju u sociolokim itanjima bega sa
sela pevaa narodne muzike (Rasmussen 2002, 109).10
Isto tako, u njihovim pesmama ima vrlo malo tragova revo-

10) U
 jednom intervjuu Lepa Luki kao glavnu pokretaku snagu na poetku kari-
jere istie strah od povratka u rodno selo: ... dosta je bilo sam da pomislim
na onu utrinu u Miloaju i na buljuk ovaca... izdrala bi sve po tucanom
staklu da idem! (Lukovi 1989, 206).

076
lucionarnih promena do kojih je dolo u seoskom ivotu u
tom periodu: oni najee pevaju o idealizovanom, nepro-
menljivom selu i tradicionalnim vrednostima koje u njemu
vladaju, personifikovanom u likovima pastira i pastirica.
Promene su u ovim pesmama prisutne kao tema samo
ukoliko se u njima tradicionalno selo posmatra kao neto
prolo i daleko, ali u svakom sluaju vrednije od sada-
njeg i ovdanjeg (olovi 2000, 167). Subjekt ovih pe-
sama moe biti novopeeni graanin (ibid.) ili seljak koji
je idilu svog sela zamenio tuinom. Tako u podvrstama
novokomponovanih pesama koje su nastale kao direktna
posledica revolucionarnih promena u ruralnim predelima,
manifestovanih kroz masovni odlazak stanovnitva u grad
i na privremeni rad u inostranstvo nalazimo najizrazitije
insistiranje na idealizovanoj, pastoralnoj slici srpskog sela.
U njima dominira nostalgija za naputenim selom i elja
za povratkom dok su se, kako istie Ljerka Rasmussen,
njihovi autori retko bavili drutvenoekonomskim uslovi-
ma gastarbajterskog ivota (Rasmussen 2002, 187). Nada
u povratak rodnom selu stavlja realnost u drugi plan, te
se u ovim pesmama line potekoe sa kojima se radni-
ci na privremenom radu u inostranstvu suoavaju, poput
usamljenosti, razvoda, nemogunosti da podiu sopstvenu
decu i izolacije samo registruju, ali nisu njihov centralni
motiv (v. Povrzanovi 1982, 187).
Iako, meutim, veina novokomponovanih narodnih pe-
sama velia autentinost seoskog ivota i njegove vredno-
sti, dijalekat, naroito onaj markirani poput govora jugoi-
stone Srbije, nije njihov tipini izraz; odlike koje ukazuju
na pripadnost podneblju nai e se eventualno u leksici,
i to onoj koja se odnosi na tradicionalnu kulturu i slui
za slikovito doaravanje narodnog ivota (olovi 2000,
186), ali ne i na drugim jezikim nivoima.11 I Ivan olovi
istie da tekstovi ovih pesama samo izuzetno izlaze iz

11) Ove pesme, s druge strane, pripadaju regionalnim muzikim dijalektima i

razvrstavaju se u nekoliko melosa (bosanski, crnogorski, umadijski, juno-
srbijanski, istonosrbijanski itd.) (olovi 2000, 165).

077
okvira standardnog knjievnog jezika (ibid.). Po njegovom
miljenju, razlog za to lei u tenji da se ovim pesmama
predstavi ono to je optenarodno, te se u njima istie
narodni ivot u okviru optepoznatih i najire raspro-
stranjenih elemenata tog ivota i za njih vezanog renika
(Ibid., 186187).
Ovo optenarodno i optepoznato, nije, meutim, ap-
strakcija koja otvara prostor za razliite srpske dijalekte i
obrasce svakodnevnog i kulturnog ivota; ba kao i poi-
manje srpskog knjievnog jezika (koji bi trebalo da bude
anoniman, svima dostupan i deteritorijalizovan, ali se do-
ivljava kao vlasnitvo jednih govornika dok ga drugi ni-
kada do kraja ne mogu usvojiti), imaginacija srpskog sela
kao idealnog (idealizovanog) modela tradicionalnog ivota
i vrednosti geografski je locirana u umadijsko selo, iji
govor, budui da je blizu jezikom standardu, postaje nje-
gova nemarkirana, univerzalizirajua jezika oznaka. Izvo-
ai poput Lepe Luki i Miroslava Ilia u svojim pesmama
slikaju upravo to, umadijsko selo, a sa njim je neraskidivo
povezana i nacionalna ideologija moderne srpske drave
(sa Oracem kao njenom centralnom takom).

078
4. poglavlje
prevazilaenje
geografije:
parodije
na Junjakim
dijalektima
Kulturno relevantni i prepoznatljivi jeziki uzorci poput
onih iz junjakih dijalekata mogu nadii lokalne okvire
i to se tie njihove cirkulacije i kada je re o porukama
koje prenose onda kada se javljaju u razliitim tekstovi-
ma/performansima posredovanim putem masovnih medija.
Dve vane karakteristike povezane sa procesom koji Niko-
las Coupland naziva stilizacijom (Coupland 2001) odreuju
ovakvu upotrebu dijalekatskih elemenata. Prvo, upotreba
dijalekta je stvar izbora govornika/pisca/izvoaa i taj iz-
bor na simbolikom nivou predstavlja dodatnu poruku; vrlo

079
esto, vaan deo poruke lociran je upravo u izboru jezi-
kih sredstava. Drugo, kao posledica toga to je u pitanju
svestan izbor, upotreba dijalekatskih elemenata se tumai
kao stilska odlika a ne kao odraz autentinosti kao to je
to sluaj u akademskim praksama poput dijalektologije i
etnografije o kojima je bilo rei u prvom delu knjige. To,
meutim, ne znai da se stilizacija dijalekta odvija nezavi-
sno od preovlaujuih ideologija autentinosti.
Poimanje upotrebe dijalekta kao karakteristike stila ima
vane posledice po politike reprezentacije i odnos izmeu
autora teksta i jezikih elemenata koji ga sainjavaju. Za
razliku od srpskog seljaka koji nema izbora kada su u
pitanju upotreba dijalekta i znaenja upotrebe razliitih je-
zikih elemenata i gde se identifikacija izmeu govornika i
upotrebe jezika smatra apsolutnom, upotreba dijalekta kao
stilska odlika podrazumeva odsustvo potpune identifikacije
izmeu govornika i ideolokih predstava o jeziku koji kori-
sti. Stilizovani iskazi projektuju osobe, identitete i anrove
drugaije od onih za koje se pretpostavlja da su pravi/
stvarni (Coupland 2001, 350), a projektovane osobe i an-
rovi imaju jasno definisane sociokulturne profile i temelje
se na poznatim repertoarima (ibid.). Uz to, ba kao kada
su u pitanju predstavnici akademske elite koji sa lakoom
prelaze granicu izmeu premodernog i modernog, lokal-
nog i kosmopolitskog, upotreba dijalekatskih elemenata u
medijalizovanim tekstovima ukazuje na to da njihovi autori
poseduju znanje, ali i na distancu izmeu njih i upotreblje-
nih jezikih sredstava. Stoga su poruke koje njihovi tekstovi
izraavaju po pravilu kritike, dok je parodija najei dis-
kurzivni mehanizam kroz koji se ta kritika artikulie.
Kritika se u ovim tekstovima u velikoj meri hrani ve
oblikovanim predstavama i, kao to je ve istaknuto, zasni-
va na poznatim repertoarima: kada je re o junjakim di-
jalektima i njihovim govornicima, to su predstave o loem
ukusu i problematinim kulturnim i civilizacijskim stan-
dardima. Vaspitaice iz novobeograskog dravnog vrtia
koje govore junjakim dijalektom sa poetka ove knjige

080
jedan su od brojnih primera takve ideoloke transpozicije.
To to govore junjakim dijalektom ih ne ini nuno
nestrunim i loim pedagozima, ali je veza izmeu odre-
enih jezikih varijeteta i kulturno uslovljenih kvalifikacija
postala toliko jaka da nain izraavanja postaje oznaka za
pretpostavljene line kvalitete koji nemaju nikakve veze sa
jezikom. U dodiru sa svetom modernog i savremenog, ovi
dijalekti po pravilu postaju simbol kulturnog i civilizacij-
skog polutanstva i oznaka za one koji su preli granicu
izmeu premodernog i modernog, ali nikada potpuno i
do kraja. To polutanstvo je tematizovano na kulturnoj i
estradnoj sceni i kroz upotrebu markiranih jezikih izraza.
Pojavljivanjem junjakih dijalekata na sceni otvoren je
prostor za njihovo prisustvo u sferi javnog i u komunikacij-
skim tokovima irim od lokalnih. Ovi dijalekti, inae usko
povezani sa lokalnim (i premodernim) tako su stekli ka-
pacitet da prenesu poruke koje nadilaze oekivane odnose
moi izmeu centra i periferije i da ilustruju postmoder-
na stanja poput viestruke pozicioniranosti, istovremene
distance i identifikacije, ismevanja i solidarnosti.
Parodija je pogodno sredstvo za izraavanje takvih dvo-
smislenih i neiskljuivih pozicija: kao jedno od najeih
diskurzivnih sredstava koja definiu stilizaciju dijalekat-
skog govora, parodija nikada nije jednoznano ogranie-
na na kritiku i ismevanje, ve otvara prostor za daleko
kompleksnije procese identifikacije i distanciranja. Kao to
istie Coupland, prilikom stilizacije, govorimo kao kad
bismo to bili mi, ili kao kada bismo posedovali odreeni
glas, ili kao kada bismo odobravali ta taj glas govori,
ali ocena da li je na taj nain proizveden iskaz zaista moj
ili se ja to samo igram, ili izvrem njegov sadraj, esto
namerno ostaje nejasna (Coupland 2001, 349).

Rokeri s Moravu i politike parodije

u socijalistikoj Jugoslaviji
Na jugoslovenskoj estradnoj sceni se 1977. godine pojavila
grupa Rokeri s Moravu i na njoj ostala sve do raspada

081
socijalistike Jugoslavije 1991. godine.1 Boris Bizeti, njen
osniva, napisao je, komponovao i aranirao sve pesme
koje su izvodili Rokeri s Moravu ukupno vie od 200
pesama. Osim njega, grupa je imala jo tri lana: Zvon-
ka Milenkovia, Branislava Anelovia i Branka Jankovia.
Grupa je snimila 19 albuma i odrala preko 2000 koncerata
u Jugoslaviji i svetu.
U trenutku kad se upustio u avanturu sa Rokerima,
Boris Bizeti bio je ve renomirani autor lagera,2 autor
filmske muzike i prepoznatljivo lice na estradnoj sceni.
Tokom itave karijere, iako je ona snano obeleena njego-
vim angamanom u Rokerima, Bizeti je isticao i druge,
umetnikije aspekte svog estradnog rada.
Rokeri s Moravu predstavljali su do tada nezabelee-
nu pojavu u jugoslovenskoj popularnoj muzici i sve vreme
svog postojanja nisu imali ozbiljniju konkurenciju. Muziku
produkciju Rokera s Moravu odlikuje izraziti odmak od
najveeg dela tada preovlaujue produkcije novokompo-
novane muzike u kojoj je reprodukovan svet idealizovanog
srpskog sela. Njihovi tekstovi, nain oblaenja i ponaanje
na sceni izrazito su eklektini i hibridni: oni kombinuju ve
poznate tekstove narodne muzike sa referencama na glo-
balnu popularnu kulturu tog vremena koja je uveliko pro-
dirala u svakodnevnicu graana socijalistike Jugoslavije i
u gradu i na selu (ja Tarzan a ti Dejn, lele dunje ranke...),
srpsku ajkau sa krznenim kaputima, cipelama sa tikla-
ma, pantalonama sa dezenom amerike zastave, ogromnim
naoarima za sunce i cuclama... Na tematskom planu, u nji-
hovom repertoaru kljuno mesto imaju promene do kojih

1) G
 rupa se ponovo okupila 2007. godine i izdala album Projekat, ali je zbog
smrti pevaa Zvonka Milenkovia ubrzo prestala sa radom.
2) Ako jednom vidi Mariju, koju je izvodio Miki Jevremovi, jeste prva sni-
mljena i verovatno najpoznatija Bizetieva pesma u okviru ovog anra. Na
njegovoj web strani je navedeno da su njegove pesme snimili (izmeu ostalih)
i ore Marjanovi, Radmila Karaklai, Dragan Stojni, Olivera Katarina, Anica
Zubovi, Ljiljana Petrovi, Ivan Bekjarev, Lane Gutovi, Silvana Armenuli,
Hanka Paldum, Mira Barjaktarevi, ansambl Tamburica 5, Mira Beirevi,
Vera Matovi, Boban Zdravkovi, Rade Vukovi, Mia Markovi, Rale aji,
Halid Muslimovi, Ajnur i Muhamed Serbezovski, Zorica Markovi, Izvorinka
Miloevi, Maja Nikoli... (http://borisbizetic.com).

082
dovodi modernizacija jugoslovenskog drutva: nove tehno-
logije, televizijske serije, promene tradicionalnih obrazaca
ivota i ponaanja, susreti sa zapadnom kulturom kada
se ode u inostranstvo itd. Svojim performansima oni otelo-
vljuju srpskog seljaka a svojim tekstovima opisuju njegov
svet ali na izrazito parodijski nain. Parodiju je u njiho-
vim nastupima teko zameniti za ozbiljan sadraj kako
zbog nemoguih kombinacija u tekstovima i oblaenju
i vizuelnoj estetici uopte,3 tako i zbog jezika na kome
pevaju. Veina tekstova pesama Rokera s Moravu napi-
sana je, naime, na kosovsko-resavskom dijalektu (ovakva
dijalekatska pripadnost vidljiva je ve u imenu grupe).
Bizeti navodi da je jezik i akcenat kompilirao sa poteza
uprija Parain Kruevac (Lukovi 1989, 256). Rokeri
su prva jugoslovenska muzika grupa koja u svojim na-
stupima konzistentno koristi ovaj dijalekat. Oni su, dakle,
prvi koji o svetu srpskog seljaka pevaju na dijalektu to,
paradoksalno, ne doprinosi autentinosti u predstavljanju
tog sveta nego, naprotiv, obezbeuje parodijski odmak i
ima humoristiki efekat.
Poto je akteru performansa na dijalektu potrebno da
signalizira promenu okvira i istakne oprena drutvena zna-
enja, stilizovani iskazi su vrlo esto empatine i hiperbo-
line realizacije izvornih stilova i anrova (Coupland 2001,
350). To, meutim, nije sluaj u dijalekatskim performansi-
ma Rokera s Moravu. Dok u njihovim nastupima na planu
vizuelnog dolazi do prenaglaavanja, karikiranja i jasnog
odmaka od pretpostavljene autentinosti (naizrazitije signa-
lizovane u novokomponovanoj narodnoj muzici oblaenjem
pevaica i pevaa u narodne nonje), upotreba dijalekta ne
3) T
 o, meutim, ne znai da su pesme i nastupi ozbiljnih izvoaa novokom-
ponovane narodne muzike potpuno iskljuivali parodiju i samoironiju: Lepa
Luki se 1970. godine za naslovnu stanu asopisa TV revija slikala obuena
kao kraljica, sa krunom na glavi i sa opancima na nogama. Ta fotografija je
upotrebljena i za zvanian plakat Beogradske estrade. Lepa Luki je foto-
grafiju komentarisala na sledei nain: nisam (se) sama krunisala, niti sam
to uradila ozbiljno. A i da jesam, na nogama i dalje imam opanke, to neto
znai (Lukovi 1989, 208) odbijajui da se nedvosmisleno pozicionira spram
ozbiljnosti ovog poteza i ostavljajui itaocima mogunost da ga sami in-
terpretiraju.

083
odstupa znaajno od uobiajenih predstava o moravskom
dijalektu. Rokeri, tavie, na neki nain insistiraju na au-
tentinosti u upotrebi dijalekta: Boris Bizeti esto istie da
je on roen u Beogradu, ali da svi njegovi potiu iz Pomo-
ravlja, i da je Zvonko Milenkovi, drugi najvaniji ovek u
ansamblu, roen u selu Kukljin pored Kruevca.
Bez obzira na odsustvo izrazitije modifikacije dijalekta
u pesmama i nastupima, jezik Rokera doprinosi paro-
dijskom efektu njihovih nastupa nita manje nego njihov
nain oblaenja i ponaanja. Iako u tom smislu neutralan i
do neke mere ak autentian, njihov moravski dijalekat
nedvosmisleno signalizuje odmak od prezentovanog sadr-
aja i distancu izmeu aktera performansa (altera persona)
na sceni i onoga ko/to oni zaista jesu (propria persona).
Razlozi za to su viestruki: produkciju Rokera potrebno
je, najpre, posmatrati u okviru tradicije popularne novo-
komponovane muzike koja je u trenutku njihove pojave
bila u velikom usponu. Njihovi nastupi kroz parodiju nude
kritiki komentar reprezentacijskih modela idealizovanog
srpskog sela u novokomponovanoj muzici, a upotreba dija-
lekta vaan odmak od dotadanjih jezikih uzusa ovog an-
ra. Junjaki dijalekti su, nadalje, u prostorima javne ko-
munikacije, kulture i zabave bili gotovo sasvim odsutni.4
Serija Ljubav na seoski nain (Lazi 1970), roman Petrijin
venac i njegova filmska obrada unose junjake dijalekte
(preciznije, moravski dijalekat na kome pevaju i Rokeri)
u film i literaturu, ali ova dela ni na koji nain ne dovode u
pitanje ve fiksiranu ideologiju pastoralne autentinosti i
ne odstupaju od oekivanih reprezentacija seoskog ivota
i njegovih protagonista. Vezivanje ovog izrazito markiranog
naina govora za hibridno, moderno i za globalne kulturne
reference dodatno doprinosi efektu parodijskog i grotesk-
nog, jer je taj govor ideoloki ve vrsto pozicioniran i iza-
ziva poznate, predvidljive kulturno ukorenjene asocijacije
(na ruralno, zaostalo, premoderno...).

4) U
 jednom intervju Boris Bizeti navodi da se sedamdesetih u gradu raspra-
vljalo da li Rokeri uopte govore nekim jezikom koji postoji (Gruji 2000).

084
 Iako je parodijski karakter onoga to su Rokeri radili
tokom vie od dve decenije svog postojanja jasan i lako
itljiv, preovlaujua tumaenja njihovog opusa svode se
na dva narativa. Prvi je kritika i ismevanje kulturnog po-
lutanstva onih koji su predstavljali najvaniji deo njihove
publike seljaka koji su otili u grad, onih koji su ostali
na selu ali prihvatili pomodarstvo, gastarbajtera koji su
otili na Zapad. U drugom narativu muzika produkcija
Rokera posmatra se kao nepoeljna devijacija idealne sli-
ke seoskog ivota i doivljava kao vreanje i ismevanje tra-
dicionalne kulture koja predstavlja sr nacionalnog duha.
Kako navodi Petar Lukovi, Boris Bizeti je zbog Rokera
optuivan da obeauje srpskog seljaka, srpsko selo i
srpsku duu i da svesno proizvodi karikaturu hrabrog i
neustraivog naroda (Lukovi 1989, 253).
ovek sa sela koji prelazi, ali nikada u potpunosti, fi-
ziku ili ideoloku granicu izmeu sela i grada, premoder-
nog i modernog, glavni je subjekt i istovremeno adresat
pesama i nastupa Rokera. I sam Boris Bizeti navodi da
se njegova poslovna strategija drala davnanje teorije
ora Marjanovia deca sa sela idu u srednju kolu
u varo, a posle toga dou u najvei grad da studiraju.
Time imate deset godina nekoga vezanog za sebe (Gruji
2000). Prema ovakvom tumaenju, ispada da je glavni
konzument parodije Rokera istovremeno i objekat te pa-
rodije. Ovakav ambivalentan odnos nisu mogli izbei ni
sami Rokeri s Moravu kada je u pitanju ocena njihovog
opusa: kritika distanca i parodijski karakter tog opusa
uglavnom nisu osporavani, ali su zato vrlo esto Rokeri
bili identifikovani sa onim to parodiraju undom i loim
ukusom. U isto vreme, parodija otvara prostor za razliita
uitavanja i razliite odnose izmeu autora, objekta pa-
rodije i publike; zato su kritiari i ostali tumai Rokere s
Moravu doivljavali na razliite, esto oprene naine za
jedne su oni bili und i kolektivna psihoanalitika terapija
u kojoj se novopeeni graani, predvoeni guruom Bizeti-
em, oslobaaju svog seljakog porekla (Neboja Pajki),

085
dok su ih drugi uporeivali sa Sex Pistolsima (Vlatko Fras)
i smatrali ih pankom (eljko Bebek) i nosiocima hipi po-
kreta seoske populacije (Zlatko epanovi).5
Srpska ajkaa, narodna nonja, jasne reference na
tradicionalnu kulturu, pa i dijalekat na kome su Roke-
ri pevali (iako bi paradoksalno on trebalo da bude
autentini izraz) pruali su osnovu za optube za iz-
vrgavanje ruglu srpskog jezika i tradicije (Gruji 2000;
v. i Pani 2005), te su esto smatrani javnim ruglom i
instrumentom neije antisrpske politike (Lukovi 1989,
256).6 Rokeri s Moravu svojim pesmama, nastupima i
izgledom dekonstruiu idealizovanu predstavu o srpskom
selu i suprotstavljaju se kiastoj idealizaciji sela-kao-ta-
kvog, svog ueg zaviaja, svega domaeg i prisnog, hu-
dom sudbom ostavljenog, a neprestano sanjanog (Pani
2005) idealizaciji na kojoj se insistiralo i u akademskim
praksama poput dijalektologije, etnografije i folkloristike,
ali u i najrasprostranjenijoj formi popularne kulture, u no-
vokomponovanoj narodnoj muzici. Ta idealna predstava sa
hibridnim formama stvarnog ivota na selu nije imala mno-
go veze. U tom smislu, parodijska, prenaglaena, grotesk-
na slika srpskih seljaka koju su nudili Rokeri s Moravu
bila je mnogo stvarnija od ogromne veine onoga to je
kao njihovu tobonju sliku i priliku proizvodila, na jednoj
strani, Visoka Akademska Nacionalna Kultura, a na drugoj
razgranato NNM (novokomponovana narodna muzika, TP)
podzemlje, ogrezlo u recikliranju gnjecavih kliea (ibid.).
Ova injenica dodatno komplikuje sloene principe identi-
fikacije i distanciranja, kritike i simpatije koji su u osnovi
svake parodije, pa i parodije srpskog seljaka u sluaju
5) V. Gruji 2000, Pani 2005, http://www.bastabalkana.com/2009/06/roke-
ri-s-moravu-srbijanska-deca-cveca/.
6) Piui o atrofiranju narodne knjievnosti u Crnoj Gori, Novak Kilibarda (2012,
441, tekst je prvi put objavljen 1985) navodi da Rokeri s Moravu predsta-
vljaju sintezu savremene sprdaine sa seoskim ivotom i da je rokerski duh
prodro u sve prostore crnogorskog sela, (da) on iz njih efikasno istiskuje ne
samo narodnu pjesmu no i druge duhovne norme koje su uobliavale ruralnu
kulturu u nas. Rokeri s Moravu su sinteza jednog procesa koji je obuhvatio
i selo u Crnoj Gori, moda i vie nego druge u Jugoslaviji. Rokeri s Moravu
nijesu uzrok jednoga procesa nego njegova posljedica.

086
Rokera s Moravu, upozoravajui istovremeno na to da fe-
nomen Rokera nije mogue u potunosti objasniti pomou
ijednog od dva dominantna narativa onog o kritici loeg
ukusa (ili loem ukusu kao takvom) ili onog o izrugivanju
narodnoj tradiciji a time i nacionalom biu koje obitava u
tradicionalnom (srpskom) selu.
U estradnoj biografiji Rokera s Moravu postoje poda-
ci koji upozoravaju na to da njihovo znaenje i znaaj u
jugoslovenskom socijalistikom drutvu prevazilaze kako
lokalne srpske prilike tog vremena tako i dijalektiku iz-
meu urbanog centra i ruralnih periferija. Na primer, to da
su Rokeri s Moravu diskografski najtiraniji i estradno
najposeeniji srpski ansambl iz Jugoslavije koji je svog pr-
vog Oskara popularnosti dobio 1982. a posle toga i Zlat-
nu pticu Jugotona za prvih 1.000.000 prodatih albuma
(http://borisbizetic.com/?page=biografija), i da je veliku
popularnost uivao i u drugim delovima zemlje, a ne samo
u Srbiji, u vremenskom periodu od itave dve i po deceni-
je.7 Boris Bizeti i sm navodi da Rokeri nisu bili lokalni
proizvod i da nisu sluajno toliko dugo trajali i istie op-
tejugoslovensku dimenziju njihove popularnosti: po Srbiji
smo primani s istim entuzijazmom kao i u Zagrebu, gde
smo jednog dana, na dva koncerta imali 14,000 posetilaca;
u Beogradu smo sedam dana zaredom imali koncerte
to pokazuje da sam pogodio duh obinog oveka, ali taj
ovek nije samo primitivac. Mnogi intelektualci su voleli
da nas uju, njima se ovo svia (Lukovi 1989, 256). Ovi
podaci ne mogu se objasniti iskljuivo time da je veliki

7) Vaan faktor popularnosti i prisutnosti Rokera s Moravu u kuama graana

socijalistike Jugoslavije treba traiti u njihovom estom pojavljivanju u TV
programima. Specifinost njihovih nastupa upravo je u snanom akcentu na
vizuelnom; TV spotovi i skeevi kljuna su forma njihovog nastupa, to je
svakako uticalo na njihovu popularnost i prepoznatljivost izvan granica Srbi-
je. Ni ova injenica, meutim, ne objanjava u potpunosti ikoniki znaaj za
socijalistiki ou biznis koji im se i danas pripisuje na celom prostoru bive
Jugoslavije. Iako su se u velikoj meri poigravali sa stereotipima o srpskom
seljaku, njihov repertoar tematski nikako nije bio ogranien na Srbiju (kao to
je zapisano na jednom od slovenakih blogova, Rokeri su bili prvi i svakako
najvei bend koji je ikada u svojoj pesmi, pa makar i jednom reju, opevao
entilj, http://www.pigac.si/2011/12/07/rokeri-s-moravu/).

087
broj graana Jugoslavije imao preferencije za muziki und,
niti (samo) time da su ti isti graani u pesmama Roke-
ra prepoznavali procese koji su uveliko zahvatili seosku
sredinu, a ijih tragova nije bilo u dominantnim kulturnim
naracijama. Parodija koja je glavno izraajno sredstvo u
muzikoj produkciji Rokera s Moravu prua daleko ire
mogunosti za tumaenje drutvene realnosti i pozicio-
niranje prema njoj kako autorima tako i njihovoj publici.
Kakva je uloga u tome specifinog moravskog dijalekta i
ta nam sluaj Rokera s Moravu govori o mogunostima
upotrebe junjakih dijalekata izvan uspostavljene diho-
tomije ija je jedna strana fiksiranje idealizovane predstave
o srpskom selu, a druga izrugivanje bilo takvoj predstavi
bilo rurbanim polutanima (Pani 2005) koji se u nju
vie ne uklapaju?
Istraivai parodije i srodnih diskurzivnih sredstava
kao to su ironija i humor skreu panju na njihove dvo-
smislene efekte i viestruke mogunosti za uspostavljanje
odnosa izmeu autora, adresata i objekta parodije. Zbog
humoristikog efekta, veoma prisutnog i u nastupima i
tekstovima Rokera s Moravu, uivanje u njihovom kon-
zumiranju predstavlja vaan aspekt koji ne smemo zane-
mariti kada razmiljamo o razlozima zato su ljudi voleli i
sluali Rokere. Taj aspekt, istovremeno, ublaava kritiku8
loeg ukusa i civilizacijskog polutanstva i omoguava
svojevrsnu intimnost9 izmeu kritiara i objekta njihove
kritike. Dinamian, promenljiv i dvosmislen odnos izmeu
autora i objekta parodije otvara prostor za upisivanje do-
datnih znaenja i kulturnih referenci: gledajui fotografije
i snimke koncerata Rokera s Moravu, nije teko uoiti i
muzike i diskurzivne reference na najrazliitije globalne
trendove tog vremena, koji daleko prevazilaze novokompo-
novanu muziku i njene izvoae; figura srpskog seljaka
koji smeno govori u interpretaciji etvorice Rokera
daleko je od jednodimenzionalne i nije samo smena i gro-

8) V. Fernandez i Taylor Huber 2001, Mole 2013, Oushakine 2011.

9) V. Klumbukte 2011, Mbembe 1992, Wedeen 1999.

088
teskna; ona je i duhovita, moderna (Rokeri sa brkovima
i srpskim ajkaama obueni u krznene bunde ili kone
mantile u stilu Beatlesa...) i upozorava nas na to da se
izmeu izvoaa i lika koji on izvodi razvijaju kompleksni
odnosi i da izmeu njih nikada nema apsolutne, nedvo-
smislene distance.
Upotrebom karakteristinog moravskog akcenta u
svojim pesmama i nastupima Rokeri s Moravu artikuliu
kritiki komentar na dva nivoa: na prvom nivou, taj ko-
mentar se hrani prepoznatljivim repertoarom predstava o
govorniku markiranih dijalekata kao ruralnom, zaostalom,
neobrazovanom itd. i kao nekom ko (neuspeno) tei
urbanoj prefinjenosti. Na drugom, irem nivou, upotre-
ba ovog dijalekta predstavlja intervenciju u reime dru-
tvene i kulturne reprezentacije u kojima je seoski ivot
predstavljen kroz idealizovane, rustikalne slike i neutralni
(standardni) jeziki izraz. Mesto Rokera u istoriji popu-
larne kulture socijalistike Jugoslavije sugerie da ta in-
tervencija nije bila usmerena samo na reprezentaciju sela
i seljaka, ve na daleko iru drutvenu realnost. U izrazitoj
hibridnosti i parodiji koja istovremeno omoguava kritiku
i humoristiku distancu, ali i intimnost i simpatiju, graa-
ni Jugoslavije prepoznavali su sopstvenu realnost i svoju
poziciju u toj realnosti. Da nije tako, Rokeri s Moravu ne
bi bili popularni irom zemlje, a ismevanje seoskog men-
taliteta iscrpelo bi se za mnogo krae vreme nego to su
to dve i po decenije. U tom kontekstu, junjaki dijalekat
kao vano obeleje njihove muzike produkcije postaje in-
deks u velikoj meri groteskne, hibridne realnosti; njegova
markiranost ini ga istovremeno dalekim (to omoguava
parodijsku distancu) i poznatim i bliskim, zbog ega on
moe biti razlog za smeh i osnova za intimnost i solidar-
nost. Rokeri s Moravu omoguili su graanima socijali-
stike Jugoslavije da se odmaknu od sopstvene realnosti i
nasmeju joj se kroz parodiju, i da pri tom uivaju u njenoj
hibridnosti i eklektinosti. Junjaki dijalekat odigrao je
u tom procesu istovremenog distanciranja i identifikacije

089
neoekivanu ulogu, s obzirom na dominantne ideoloke
okvire u kojima je vrednovan i interpretiran. Ta uloga po-
vezana je sa efektima do kojih dovodi susret ovih dija-
lekata i fiksiranih ideja o ljudima koji ih govore sa hibrid-
nim sadrajima i fragmentarnou modernog naina ivota.
Moe se rei da junjaki dijalekti mogu da na svojoj
dodatoj vrednosti, zbog koje su u nastupima Rokera
postali izraz (post)modernih pogleda i percepcija, zahvale
ideologiji koja ih neraskidivo povezuje sa premodernim.

Reportae iz unutranjosti Dragana Todorovia

i tranzicijsko stanje u Srbiji
Jo jedan primer stilizacije junjakih dijalekata i upotre-
be dijalekatskih elemenata za uspostavljanje kompleksnih
odnosa distance i bliskosti prilikom hvatanja u kotac
sa realnou, ovoga puta u tranzicijskoj, postsocijali-
stikoj Srbiji, nalazimo u novinskim tekstovima koje Dra-
gan Todorovi objavljuje u nedeljniku Vreme i na blogu
dnevnih novina Blic. Izbor Todorovievih tekstova do sada
je objavljen u etiri knjige (Todorovi 2004, 2007, 2010,
2013). U svojim tekstovima, najee kroz formu reportae,
Todorovi ispisuje crnohumornu hroniku Srbije (Pavko-
vi 2013), bavei se pojavama karakteristinim za srpsku
tranziciju, i to po pravilu onim najbizarnijim: izvetava
sa politikih mitinga, razliitih festivala kao to su dan
kupine, sabor nazdraviara, sajam ljiva, festival duvan
varaka, sa proslava praznika i jubileja (dana policije u
Makiu, prve godinjice Andrigrada, godinjice ustanka
u Beloj Crkvi, dana dravnosti u Oracu...), sa dogaaja u
srpskoj unutranjosti poput sveanog otvaranja fabri-
ka, zoolokog vrta, osnivanja narodnih pokreta itd. Osim
tematske prepoznatljivosti, tekstove Dragana Todorovia
odlikuje specifian jezik kojim autor svoj pisani izraz po-
kuava da to vie priblii govornom i svakodnevnom. Taj
jezik je, istie ore Mati (2007), pravi govorni, narodni
i narodski jezik; Todorovi ne koristi gotovo ni jednu
rije formalnog rjenika u svojim tekstovima, gotovo nita

090
van govornog jezika i leksika (ibid.). Sve ove osobine
analitiari Todorovievih reportaa oznaavaju uz pomo
kategorije stila, koja, kao to smo ve istakli, podrazumeva
izbor i odreenu distancu. Opisujui narodne dogaaje
uz pomo narodnog jezika, Todorovi je stekao veliku
popularnost meu itaocima; njegovi tekstovi su, takoe,
zbog specifinog stila visoko vrednovani ne samo kao no-
vinarska, nego i kao knjievna ostvarenja: 2012. godine je
izabran za lana Srpskog knjievnog drutva.
Pogledajmo najpre neke od formalnih specifinosti To-
dorovievog jezika: meu najuoljivijima je skraeni oblik
participa u perfektu u mukom rodu u jednini (grafiki
markiran apostrofom) i izostavljanje pomonog glagola u
perfektu (doo Velja, stigo ministar Velja, i Dragomir jo
prio), izostavljanje veznika da (svi uslovi ima budu ispu-
njeni, ne moe se parkira, e peva), rekcija karakteristina
za starotokavske (junjake) dijalekte (ja sam ve bio
meu majmuni, Verkan iz Kragujevac, sa svoju izvanredno
plavu kravatu). Na leksikom planu, govornom, a esto
i izrazito dijalekatski markiranom karakteru ovih teksto-
va doprinosi izostavljanje foneme /h/ (takoe najee
obeleeno apostrofom: pa izvadi kucanu artiju, ljudi bez
leba, odma se vidi, domain dovati onog tv marsovca),
ekstenzivna upotreba pokaznih zamenica (uto se na terasi
restorana pojavi onaj Palma, sve sa onu svoju glavu, dele-
gacija se uputi u onaj Potok) i leksiki arhaizmi i lokalizmi
(artija, otoi, jok).
Za problematiku kojom se ovde bavimo posebno je za-
nimljiv izbor elemenata junjakih dijalekata za slika-
nje pravog narodnog/narodskog jezika. Zato su ba ovi
elementi indeks onoga to je narodno u Todorovievim
tekstovima, ta takav izbor podrazumeva i koje diskurse i
predstave aktivira?
Dragan Todorovi je roen u Valjevu, gde i danas ivi,
dakle sm nije izvorni govornik nekog od junjakih
dijalekata. U svojim tekstovima on ni nema ambiciju da
bude autentian: elementi iz ovih dijalekata pojavljuju se

091
sporadino i nekonzistentno, a este su i konstrukcije koje
ne postoje ni u jednom govoru u Srbiji (crna majica sa
kragna); oni su deo meavine koja je u isto vreme duhovita
i groteskna, dok esta upotreba aorista i krnjeg perfekta
daje tekstovima karakter neposrednosti.
Jeziki izraz Dragana Todorovia nije samo rezultat au-
torovog knjievnog umea, niti ima iskljuivo estetsku
funkciju, kao to moda sugerie njegova interpretacija
kroz prizmu (knjievnog) stila. Izbori koje pravi u svojim
tekstovima neizbeno su povezani sa ideolokim predsta-
vama prisutnim u srpskom drutvu. Oni mu omoguavaju
razliita pozicioniranja prema onome o emu pie, koja,
kao ni u sluaju Rokera s Moravu, nikada nisu nedvo-
smislena i interpretacijski prozirna. Njegov kritiki stav,
esto izraen parodiranjem narodnog govora, moe biti
protumaen kao ruganje srpskoj tradiciji i tradicionalnim
srpskim vrednostima; Duan Kovaev tako knjigu tekstova
ivela naa Srbija vidi kao Todoroviev privatni, politiki
korektan kulturni rat sa provincijalnim, odnosno tradici-
onalnim (Kovaev 2007), a njegove reportae nastale od
poetka 2004. kao ogoren i neprekidni napad na sve
one domae tradicije koje su ak i u titoistikim medijima,
okrenutim brzoj i bespotednoj modernizaciji, bile pozitiv-
nije tretirane (ibid.). Todorovievi tekstovi, prema milje-
nju Kovaeva, pruaju deformisan pogled na nau istoriju
i tradiciju, a sve to, najee, pod maskom neozbiljnog i
aljivog (ibid.).
Dok ovakvo itanje Todorovievog opusa pretpostavlja
da je autor tekstova potpuno distanciran od onoga o emu
pie, u reakciji na Kovaevljev tekst ore Mati zastupa
suprotan stav i smatra da se Todorovi u potpunosti iden-
tifikuje sa ljudima u provinciji, da izmeu Todorovia i
okoline gotovo nema nikakve distance, da on po svojim
putovanjima srbijanskim wastelandom, sa svojim ubogim
seljacima, konobarima, zidarima narodskih mauzoleja, na-
ivnim pjesnicima i vlasnicima radio-stanica, bezbrojnim
drugim primjerima iz galerije srpskoga lumpenproletarijata

092
(...) jedino i uvijek, doslovno i preneseno pije istu rakiju,
dere isto tuno meso i ivce (vlastite!), gazi blato i oajne
ceste, slua ljudske, nekad nemute, nekad duboke (sva-
kako duboko nesretne), esto sluene prie (Mati 2007).
Interesantan je nain na koji zastupnici ova dva opre-
na pogleda operiu konceptom autentinosti: Mati svoj
argument o potpunoj identifikaciji potkrepljuje stavom da
je Todoroviev jezik pravi narodni i narodski iako, kao
to smo istakli, autentinost u upotrebi jezika nije Todoro-
vieva ambicija. Njegov eklektini jeziki izraz predstavlja,
dakle, projekciju u kojoj Mati prepoznaje pravi narodni
govor, koja se zasniva na predstavi o svakodnevnoj, go-
vornoj (ali nigde zaista postojeoj!) upotrebi jezika i funk-
cionie pre svega kao pretpostavljena suprotnost uenom,
centralnom, elitnom. Time se moe objasniti i donekle
paradoksalna kombinacija Matievih kvalifikacija prema
kojima je Todoroviev jezik pravi narodni i narodski sa
jedne strane, dok sa druge govori o individualnosti nje-
govog stila (Mati 2007).10
Nain pisanja Dragana Todorovia, s druge strane, ne-
sumnjivo ima i kritiku dimenziju i njegov svakodnevni
narodski jezik e od strane razliitih adresata biti pre-
poznat kao parodijski i kao sredstvo za duhovitu, ali otru
kritiku protagonista njegovih novinarskih reportaa. Po
reima ora Matia, najvei kompliment za Todorovia
je to to mu je na nekoj proslavi priao akademik Matija
Bekovi i pitao ga da nee valjda i o tome na onaj nain
(Mati 2004).
U tom smislu je razumljiva interpretacija Kovaeva, s tim
to ostaje otvoreno pitanje zato se upotreba elemenata
junjakih dijalekata u javnom prostoru i kroz procese
stilizacije neizbeno doivljava kao parodija, kritika i isme-
vanje (tradicije, tradicionalnih vrednosti), iako su dijalekti

10) Na koricama knjige ivela naa Srbija (Todorovi 2007) navedene su rei
urednika Vremena Dragoljuba arkovia da Todorovievi tekstovi izmiu
lekturi, on je izmislio dragantodorovievski jezik, naavi tako prirodan okvir
za svoj hirurki pronicljiv i ponekad bezono duhovit dar zapaanja.

093
obino interpretirani kao jedan od izraza ne samo narodne
mudrosti nego i sutine nacionalnog bia.
Razlog za to svakako treba traiti u neuklapanju ju-
njakih dijalekata u imaginarijum srpske tradicije i nji-
hovoj neadekvatnosti za slikanje idealnog srpskog sela
kao kolevke srpske drave, o emu e biti vie rei u tre-
em delu knjige. Todorovi iste efekte ne bi mogao postii
koristei osobine seoskih govora iz okoline Valjeva nje-
gov izbor junjakih dijalekata dakle nikako nije slua-
jan. Elementi ovih govora mu, s jedne strane, omoguavaju
parodijski odmak, dok sa druge strane, svojim humori-
stikim potencijalom koji dolazi do izraaja u implicitnom
sudaru dijalekatskih formi sa formama standardnog je-
zika u prostoru javne komunikacije, omoguavaju i autoru
i itaocima svojevrsno uivanje u intimnosti sa bizarnom
realnou sa kojom se svakodnevno suoavaju.
Suprotstavljena gledanja na Todoroviev opus kao to
su Kovaevljevo i Matievo poivaju na pretpostavci da
autor (Todorovi) zauzima jasno i nedvosmisleno pozici-
onirane stavove o onome o emu pie, bilo da se radi o
apsolutnom distanciranju (ismevanju, karikiranju) naroda
ili, pak, o potpunom poistoveivanju sa njim.
Specifian, hibridni jeziki izraz Todorovia omoguava,
meutim, srednji put: njegovi tekstovi izraavaju ironiju
koja je u isto vreme i samoironija; oni kritiki osvetljavaju
bizarne pojave u politikom i drutvenom ivotu savre-
mene Srbije, ali uz svojevrsnu intimnost koja je posledica
injenice da autor, poput veine graana Srbije, ivi i radi
upravo u toj realnosti i da se od nje ne moe u potpunosti
odvojiti. ini se da u sluaju tranzicijske Srbije stilizacija
junjakih dijalekata predstavlja adekvatno sredstvo za
izraavanje ovakve dvostruke pozicije.
Moda u ovom potencijalu junjakih dijalekata da
izraavaju nejasno definisane pozicije istovremene distance
i intimnosti treba traiti objanjenje i za ilavost medij-
skog junaka Sreka ojia. Njegova biografija, za razliku od
najveeg broja drugih filmskih likova, nije ograniena samo

094
na jedan film, seriju filmova ili TV seriju ona se prostire
kroz irok spektar proizvoda masovne medijske kulture i
kroz vremenski period od poslednjih trideset godina od
filma Laf u srcu (Pavi 1981), preko serijala Tesna koa
(Pavi 19821992), sve do novije serije Bela laa (Pavi
20062012). ojievu ilavost i dugovenost nije mogu-
e objasniti samo kominim efektom koji izazivaju njegov
nain govora, neumesno ponaanje, njegova frizura, brkovi
i nesrene kombinacije boja njegovih odela. Sreko oji
jeste Drugi kome se smejemo, ali on je i neko u ijim ne-
dostacima i ponaanju prepoznajemo simptome sopstvene
tranzicijske realnosti. Njegov govor, tradicionalno vezan
za ruralnu, zaostalu periferiju jugoistone Srbije tako po-
staje indeks daleko rasprostranjenijeg stanja u kome se
graani Srbije danas prepoznaju.

095
III. DEO
POLITIKA
5. POGLAVLJE
JUnjaki
dijalekti
i ideologije
modernosti
Ideoloka transformacija junjakih dijalekta od oznake
geografske do oznake socijalne periferije i jezikog simbo-
la loeg ukusa opisana u drugom delu knjige posledica je
kontakta, preklapanja i sukoba predstava o premodernom
sa posledicama modernizacije. Uprkos tome to su u di-
sciplinama poput etnologije, folkloristike i dijalektologije
insistirali na autentinosti jezikih i kulturnih obrazaca i
tradicionalnog ivota na selu, pripadnici akademske eli-
te su ovih posledica modernizacije bili i te kako svesni.
Insistiranje na autentinosti i okretanje tradicionalnom
ivotu u ovim disciplinama koji su dobili na intenzitetu
ezdesetih godina 20. veka ne samo u Srbiji nego uopte

099
u Evropi (v. Hofman 2012, 79), zapravo su i sami posledica
modernizacije: to se vie briu razlike izmeu grada i
sela, to se vie istie nostalgija prema srpskom selu koje
nestaje, njegovim temeljnim vrednostima; uurbanija je
potraga za izgubljenim obiajima, zaboravljenim reima
i vei su napori da se rekonstruie nekadanje, isto i
izvorno stanje.1 Kao to navodi Mary Bucholtz, autenti-
nost je moderni koncept par-excellence i temelji se na
verovanju da nauni pogled mora biti usmeren unazad
od modernosti prema ranijim vremenima ili prema me-
stima izvan prostora koji se upravljaju prema modernom
zapadnom vremenu da bi se mogla razumeti sopstvena
moderna sadanjost (Bucholtz 2003, 399).
Moderno doba utie na dijalekte i njihove govornike
i promene u jeziku i nainu ivota na podrujima gde se
narodna kultura i govor najbolje uvaju, ali modernizacija
podrazumeva i procese koji idu u suprotnom smeru: ne
samo da ljudi menjaju nain ivota i kroz institucije kolo-
vanja postaju kompetentni na vie razliitih idioma i time
sposobni da prelaze ideoloke granice izmeu urbanog i
ruralnog, nego menjaju i mesto ivota, odlaze u gradove i
drugaije sredine, to utie na njihov jezik, ali i jezik sredi-
ne u koju su doli. Deava se, dakle, da selo odlazi u grad
i da grad dolazi u selo, da se jasna granica izmeu njih
brie (ukoliko je uopte ikada postojala) a to su procesi
koje su prakse poput etnografskih ili dijalektolokih opisa
ignorisale, insistirajui na idealizovanoj slici srpskog sela i
seljaka/govornika dijalekta kao premodernog nosioca na-
rodne mudrosti u trenutku kad se on uveliko suoavao sa
tekovinama modernog doba.2
1) T
 ako Prvoslav Radi istie da pre nego to selo kao drutvena zajednica
nestane, u sreditu panje treba da ostane dijalekatska graa, kako je to u
svom filolokom zavetanju zabeleio St. Novakovi (1888) (Radi 2010, 19).
On sa nostalgijom govori o nestanku jednog arhainog sveta koji dogoreva
i gasne pred nama, ali koji jo dobro svedoi o duhu jednog naroda, iskazanom
u oseaju za zajednitvo i u odanosti narodnoj tradiciji (ibid., 12).
2) Na slian nain, Wang et al. (2014, 24) insistiraju na tome da globalizacija
nije proces koji se tie iskljuivo centralnih metropola, ve i periferija, po-
luurbanih i ruralnih oblasti u dravama, perifernih zona u svetu, perifernih
institucionalnih zona u koje su proterani pripadnici manjina.

100
IMAGINACIJA SRPSKOg SELa
i realnost modernizacije
Realna slika srpskog sela od ezdesetih godina dvadesetog
veka nadalje, kada su najintenzivnije vrena dijalektoloka
istraivanja, drastino se razlikuje od idealizovane pred-
stave o premodernoj pastoralnoj autentinosti. Ameriki
antropolog Joel Halpern, koji je vrio detaljna etnografska
istraivanja u selu Oraac kod Aranelovca 1953/54. godi-
ne, vratio se u Oraac dvanaest godina kasnije. Opisujui
promene do kojih je dolo u tih dvanaest godina, Halpern
istie da se danas izraz revolucija koristi za oznaava-
nje svih vrsta drutvenih promena, ali su, bez obzira na
to, njegove razliite konotacije, svaka za sebe, primenljive
na situaciju u Oracu i nijedan drugi izraz je ne bi opisao
na odgovarajui nain (Halpern 2006, 257). Evo nekoliko
Halpernovih opisa svakodnevnog ivota u ovom srpskom
selu koje ilustruju ruralnu revoluciju: Seoski pisar ozbilj-
no raspravlja o nainima postizanja boljeg prijema na svom
televizoru, uz opasku da je teko biti na poslu tano u
sedam ujutru pored tako dobrog veernjeg televizijskog
programa. Direktor kole glanca svoj Opel iz 1952. go-
dine, kojim je nedavno zamenio motocikl, i kae da mora
da ugrabi priliku da ode do Beograda po nove sijalice za
farove (Halpern 2006, 259).
Prema Halpernu, ruralna revolucija podrazumeva uvo-
enje urbanih tehnika, dolazak strunjaka3 u selo i odlazak
seoskog stanovnitva u grad (ibid., 260).4 Industrijalizacija
i modernizacija se u ovim krajevima deavaju prvi put, i
proces je kvalitativno razliit od onog koji se u zapadnoj
Evropi i Americi dogodio u 19. veku (ibid., 261). Najvanija
posledica ruralne revolucije je to to stari obrasci vie ne
vae (ibid., 263). Halpern zavrava svoju knjigu ocenom da

3) U
 Oracu su 1966. godine iveli nastavnici, agronom, svetenik, medicinski
tehniari i nekoliko traktorista koji su u selo doli iz drugih krajeva (Halpern
2006, 262).
4) U drugoj polovini 20. veka u Jugoslaviji dolazi do masovnog procesa doki-
danja povijesnih razlika izmeu sela i grada (Livada 1979, 9). Taj proces se
odigrao za ivota jedne generacije.

101
e proi neko vreme pre nego to u Oracu poljoprivreda
postane prvenstveno zanimanje, a tek onda nain ivota,
ali postepeno uklanjanje razlika izmeu ruralnog i urba-
nog, i u ekonomskom i u kulturnom smislu, ve je uveliko
u toku (ibid., 285).
Godine koje su usledile jo vie su doprinele moder-
nizaciji sela, brisanju razlika izmeu sela i grada i hibri-
dizaciji kulturnih (pa i jezikih) obrazaca meu ruralnim
stanovnitvom. Radikalna transformacija odnosa izmeu
ruralnog i urbanog i gubljenje jasne podele izmeu sela i
grada u to vreme predstavlja globalan proces: Anri Lefevr
[Henri Lefebvre] ranih 1970-ih godina zapaa da tradicio-
nalno seljatvo iezava, te da se ruralni sektor postepeno
urbanizuje, premda na takav nain da se javlja novi kon-
zumeristiki pristup u odnosu prema prirodi (od vikend
provoda i odmaranja u prirodi do razlistalih vrtova kua u
predgrau) i kapitalistiki, produktivistiki pristup ponu-
di zelenia na gradskim pijacama nasuprot samoodrivoj
ratarskoj poljoprivredi (Harvi 2013, 18; v. Lefebvre 1974).
Kako istie Dejvid Harvi (ibid.), slabljenje podele na ur-
bano i ruralno odvijalo se i dalje razliitim intenzitetom,
irom sveta, ali nije sporno da je zauzelo pravac koji je
Lefevr bio predvideo.
Od ezdesetih godina nadalje jo jedan drutvenoe-
konomski proces bitno je obeleio selo u socijalistikoj
Jugoslaviji mnogi stanovnici ruralnih krajeva otili su na
privremeni rad u Nemaku, Francusku, vajcarsku i druge
zapadnoevropske zemlje. Ove migracije i njihovi lokalni
odjeci znatno su doprineli hibridizaciji seoskog ivota u
sferi tehnologije, naina ivota, ali i u kulturnim i drutve-
nim obrascima.5
Radne migracije u inostranstvo i gastarbajteri samo su
jedna od manifestacija daleko opsenijeg procesa moder-
nizacije i industrijalizacije u socijalistikoj Jugoslaviji iji

5) Z
 a novija prouavanja kulturnog identiteta jugoslovenskih gastarbajtera v.
Antonijevi 2011, 2013, apo 2012, Daniel 2007, Dobrivojevi 2007, Ivanovi
2010, 2012, Juul 2011, Markovi 2005, 2012.

102
je preduslov bio masovno naputanje sela (romantino
zamiljenog, idealizovanog zaviaja) i odlazak u gradove
(v. Jovanovi 2014, 185). Najseljakija meu evropskim ze-
mljama sudei po proporciji seoskog stanovnitva prema
gradskom (8:2) (Rosandi 1988, 217),6 Jugoslavija se u dru-
goj polovini 20. veka izrazito urbanizuje, industrijalizuje i
de-agrarizuje, te se i ova proporcija stubokom preokre-
nula (ibid.). Industrijska proizvodnja je 1965. godine u
odnosu na 1947. godinu uveana vie od est puta, a udeo
zaposlenih u poljoprivredi izmeu 1945. i 1965. godine
pao sa 75 odsto na 57 (ali 2013, 254). Izmeu 1945. i
1970. godine oko 5,5 miliona Jugoslovena napustilo je selo,
od toga polovina tokom ezdesetih godina (ibid., 257). I
u Srbiji je najznaajnija posledica socijalistike moderni-
zacije bila urbanizacija srpskog drutva. Tokom moderne
istorije procenat urbanog stanovnitva je stagnirao, biva-
jui meu najniima u Evropi, da bi doiveo ubrzani rast
tek posle Drugog svetskog rata. Za svega trinaest godina,
od 1948. do 1961. godine, procenat seoskog stanovnitva
u Srbiji je opao sa 72,3 odsto na 56,1 odsto, da bi 1975.
godine samo treina itelja Srbije ivela od poljoprivrede
[...] Dok je 1948. godine Srbija imala samo jedan grad vei
od 100.000 stanovnika (Beograd), trideset godina kasnije
ih ima pet (Markovi 2007, 21).
Rasprava o prirodi, uspenosti, te praktinim i ideo-
lokim posledicama socijalistike modernizacije7 i urba-
nizacije ne samo da zauzima vano mesto u akademskim
diskursima, nego je obeleila i znatan deo kulturne i umet-
nike produkcije u drugoj polovini 20. veka. Kako istie
Neboja Jovanovi u svom pregledu jugoslovenskog filma
6) P
 rema podacima sa poslednjeg popisa izmeu dva rata (1931), seljatvo je
inilo 76,5 odsto stanovnitva Jugoslavije. U nerazvijenim delovima zemlje
procenat seljaka bio je jo vii (npr. u Makedoniji su seljaci tada inili 90
odsto stanovnitva) (Woodward 1995, 43).
7) Efekti socijalistike modernizacije jedna su od kljunih tema i u narativima
o kulturnoj batini socijalizma u arhitekturi i dizajnu. U njima je izrazita po-
treba za emocionalnim odmakom i kritikim vrednovanjem, kao i neka vrsta
samocenzure, to se ogleda ve u naslovima izlobi i knjiga: up. naziv izlobe
Neuvreno oblikovanje, Nedovrene modernizacije (Vidmar ur. 2012), naslov
knjige Modernism in between (Thaler, Mrdulja i Kulic (ur.), 2012) itd.

103
u ranom socijalistikom periodu (1950-te), selo i seoski
milje su obeleeni kao drutveni prostor iji je odnos pre-
ma modernizaciji naroito problematian (Jovanovi 2014,
230). I u ezdesetim i sedamdesetim godinama, broj fil-
mova smetenih u jugoslovensko selo raste, a migracije sa
sela kristaliu se kao osnovni motiv (ibid.).

RADOVAN TREI I MORALNA EKONOMIJA

SRPSKOG DRUTVA
Figura seljaka koji se preselio u grad, ali se nikada nije
do kraja modernizovao, postaje centralna metafora najva-
nijih drutveno-politikih rasprava u srpskom drutvu od
poznog socijalizma do danas: po reima Ivana Medenice,
pria o primitivnoj i autistinoj zajednici (... seoskim za-
viajima naseljenim u nekom velegradskom soliteru), koja
je u stalnom sukobu sa celim svojim okruenjem, i dalje
je, naalost, aktuelna metafora srpskog drutva (Medenica
2005). Ova metafora polutana ili rurbanita konstitutivni je
element politikih polarizacija. S jedne strane, zagovornici
tradicionalnih vrednosti, koji po pravilu nastupaju sa izra-
zito nacionalistikih pozicija, u socijalistikoj modernizaciji
vide krivca za propadanje srpskog sela i sistema vrednosti
koji se za njega vezuje. Rado Baji, autor serije Selo gori
a baba se elja, u intervjuima esto istie pogubne mo-
ralne i demografske posledice propadanja srpskog sela.
Patrijarh SPC Irinej u predgovoru Bajievoj knjizi (Baji
2011) autoru estita na sveukupnoj umetnikoj snazi, koja
je najpopularnijem serijalu na naim prostorima Selo gori,
a baba se elja, dala specifinu duevnu toplinu i veru u
opstanak srpskog oveka na selu i istie da se o naem
selu godinama ne vodi dovoljno brige, a ono je, kako u
naoj slavnoj i tekoj prolosti, tako i u naem savremenom
trenutku, bilo i jeste temelj nae drave. Patrijarh, dalje,
upuuje pohvalu i naoj nacionalnoj televiziji koja nosei
ovaj projekat opravdava odrednicu nacionalna (ibid.).
Radovan Trei, glavni junak istoimene bolne komedi-
je o samoizdaji koju je Duan Kovaevi napisao 1973.

104
godine, najizrazitija je personifikacija razumevanja soci-
jalistike modernizacije kao procesa pogubnog za srpsko
selo: Kovaevi izvor problema i nedaa u ivotu Radovana,
oveka iz Zaviaja, sticajem raznih sticaja penzionisanog u
tridesetoj godini svoga ivota, koji je veoma malo radio,
ali izuzetno mnogo upropastio (Kovaevi 1998, 67), vidi
u injenici da je napustio Zaviaj. U jednom od monologa,
Radovan lamentira nad ovom fatalnom grekom na sledei
nain: ta ti je, Radovane, falilo u Zaviaju? ta te je i ko te
je i kad te je natero da doe ovamo i da godine ostavlja
kao poslednji bednik. A bio si ovek... Sad si jadan, emeran
i upadljivo glup (Kovaevi 1998, 71). Tu fatalnu greku nije
mogue ispraviti: na Radovanovu pretnju da e se vratiti u
Zaviaj (Spakovae stvari Radovan i vratie se u Zaviaj.
Sad tamo reka mirie, a ovde... nigde vazduha, samo a,
dim, gar... Tamo slavuj budi narod, a ovde budilnik... Pticu
nisam video dvadeset godina... Kad bi Bog poeleo da skui
kuicu na zemlji, on bi je podigao u mom Zaviaju), njegova
ena Rumenka odgovara: Tamo sad zaudaraju svinjci, blato
je do kolena i seljaci se bodu noevima (ibid.). Seljaci koji
su otili u grad su, dakle, prema Kovaeviu uhvaeni u
procep izmeu neuklopljenosti u nametnuti identitet so-
cijalistikog radnika i nemogunosti da se vrate u selo
uniteno modernizacijom. U jednom intervjuu Kovaevi
na primeru sopstvene porodice slika proces propadanja
srpskog sela: Ja sam roen u kui koja je bila zadruga.
Bilo ih je petorica brae i jedna sestra. Znalo se tano ko
ta radi. Onda se jedan ikolovao pa otiao, napustio kuu,
pa drugi, pa trei, ostao je samo jedan u toj kui. I to je
pria o naem selu. Taj jedan vie nije mogao da obrauje
tako veliko imanje, i uruila se jedna grana privrede, a ovi
ostali su odlazili po gradovima, manje-vie nisu uspevali,
umesto da ive na velikim imanjima, iveli su po nekim
kavezima, kao Radovan, i postajali su glasai, da bi imali
socijalno i plate. Radili su u nekim izmiljenim fabrikama,
u nekim brodogradilitima, udima... (Kovaevi, Boovi
i Velikovi 2006, 49).

105
 Nostalgini narativi o propasti srpskog sela koje je uni-
tila socijalistika modernizacija ignoriu, najpre, injenicu
da je ovaj proces potrebno posmatrati u irem kontekstu
urbanizacije u Evropi koji nije definisan socijalistikom
ideologijom: Jugoslavija je po zavretku drugog svetskog
rata zajedno sa Maltom, Potrugalom i Albanijom spadala
u najmanje urbanizovane zemlje Evrope (ali 2013, 257).
Osim toga, ovi narativi zanemaruju lina iskustva ljudi
obuhvaenih modernizacijom i industrijalizacijom: one su
za veinu, a za ene posebno, imale snaan emancipatorski
uinak, otvorile su pristup obrazovanju i veliku vertikalnu
prohodnost za do tada izrazito deprivilegovano i siromano
seosko stanovnitvo. Kako istie istoriarka Mari-anin
ali, intenzivna industrijalizacija i modernizacija ezde-
setih godina 20. veka pruile su ogromnoj veini Jugoslo-
vena do tada nepojmljive ivotne mogunosti, zbog ega
je kasnije ovaj period nazvan zlatnim dobom. Kritika
samorefleksija, elja za promenom i ostvarenjem pretvorila
se od elitne u masovnu pojavu to je moda odluujua
karakteristika ove decenije (ibid., 253).
Dostup mogunostima koji vie nije rezervisan za elitu,
nego proiren i na narodne mase, o emu govori Mari-
anin ali, momenat je od velikog znaaja za predmet
ove studije: ova dijalektika, a esto i trenje izmeu elite
i masa baca, naime, novo svetlo na nostalgine lamente
nad propau srpskog sela i seljaka kao noseih stubova
srpskog nacionalnog identiteta. Slika propalog i degradi-
ranog srpskog sela i seljaka depolitizovanih socijalistikom
modernizacijom8 predstavlja, naime, samo komplementarni
narativ politiki daleko vanijem narativu o polutanima i
rurbanitima koji su unitili urbanu kulturu i graansku
klasu u Srbiji. Evo kako Duan Kovaevi opisuje abac u

8) P
 rema Kovaeviu, depolitizacija seljaka u socijalizmu odvijala se na sledei
nain: Oni [komunisti, TP] su (...) poprilino mone, ne mone ali poprilino
nezavisne seljake i kulake, kako su ih zvali, pretvorili u osiromaenu radni-
ku klasu. Sazidali su fabriku, sazidali su solitere na obradivoj zemlji i dobili
su radniku klasu koju su vezali za glasaku kutiju (Kovaevi, Boovi i
Velikovi 2006, 51).

106
kojem je odrastao: Ja ne idem esto u abac. I trudim se
to manje da idem. To je jedan od runijih gradova, trenut-
no, na Balkanu. Ima jednu ulicu koja imitira velike gradove,
grad sa izmenjenim stanovnitvom. Nekad graansku kla-
su, od pre Prvog svetskog rata, smenjivali su ljudi koji su
namerno dolazili u jednu skalameriju koja se zvala Zorka
abac, industrija hemijskih proizvoda, panel-ploa i ja-
panske keramike (Kovaevi, Boovi i Velikovi 2006,
49). Seljaci koji su postali radnici i nali se na pola puta
izmeu sela i grada, izmeu tradicije i moderne (Markovi
2007, 22) nisu okrivljeni samo za unitavanje graanske
klase u urbanim sredinama, nego su prepoznati kao glav-
ni krivci za dogaaje u devedesetim godinama dvadese-
tog veka u procesu raspada socijalistike Jugoslavije. Po
reima istoriara Predraga Markovia, njihovi specifini
stavovi o politici, drutvu i kulturi pokazae se kao fatal-
ni u vreme politike mobilizacije masa 1980-ih i 1990-ih
godina (ibid.).9 Ovo svaljivanje krivice na neuspeno mo-
dernizovane mase seljaka koji su u vreme industrijalizacije
napustili selo i doli u grad ukazuje na jo jednu vanu
dimenziju odnosa izmeu elite i naroda10 onu koja se
u konkretnom sluaju Srbije odnosi na pitanje moralne
odgovornosti za dogaaje koji su pratili raspad Jugoslavije.
Odnos srpske elite prema srpskom selu, seljacima i
rurbanitima nije, meutim, isti kada su u pitanju razliiti
delovi Srbije. Joel Halpern je svoje istraivanje o srpskom
selu sprovodio u srcu umadije, na podruju koje se u
nacionalnoj imaginaciji vezuje za nastanak moderne srpske
drave, gde je podignut prvi srpski ustanak, i iji se lokalni
govori smatraju osnovicom standardnog srpskog jezika.
Za takva ruralna podruja vezuje se ideja o tradicionalnoj

9) Isti trop o nedovoljno de-agrarizovanoj radnikoj klasi sreemo i ranije, u

doba socijalizma: Program Saveza komunista Jugoslavije iz 1965. godine na-
menjuje jugoslovenskoj radnikoj klasi centralnu poziciju u politikom siste-
mu, ali istie i da je ona mlada i ruralnog porekla. Autori Programa u ovoj
injenici vide razlog za rairena nazadna uverenja (Program 1965, 133-134,
citirano prema Archer, Duda i Stubbs 2015).
10) O ovom odnosu vidi i Prica 1988.

107
seoskoj kulturi kao sutini nacionalnog bia, ali njihova
autentinost nije zamrznuta u prolosti, ve koegzistira
sa idejom o naprednom i modernom. Nasuprot tome, ju-
goistona Srbija nije samo izvan imaginacije nacionalnog,
ve je to i podruje sa kojim je nemogue povezati napre-
dak i modernizaciju. Modernizacija ovde nije normalan,
prirodan razvoj dogaaja, nego se prikazuje kao promena
konteksta koja govornika junjakog dijalekta od nosio-
ca premoderne, tradicionalne, usmene kulture pretvara u
oveka loeg kulturnog ukusa i problematinih politikih
stavova, moralnih i vrednosnih opredeljenja. Juna pruga
je u vreme vladavine Slobodana Miloevia doivljavana
kao bastion Socijalistike partije Srbije i nedemokratska,
primitivna i konzervativna sredina (Zlatanovi 2009, 59),
suprotstvaljena urbanim, naprednim i prodemokratskim
centrima poput Beograda i Novog Sada, kroz rasprostra-
njene samopercepcije Beograana kao urbanih kosmopo-
lita (Voli 2005) i Novosaana kao finih ljudi (Van de
Port 1998). Pri tome se iz kolektivnog seanja uspeno
briu injenice da je organizovani otpor Miloeviu za-
pravo potekao sa juga Srbije, iz Nia, gde ga je predvodio
tadanji niki gradonaelnik Zoran ivkovi, da su u pro-
testima protiv izborne krae 1996. godine studenti Nikog
univerziteta imali veoma vanu mobilizatorsku ulogu itd.
Na ovaj nain, juna pruga postaje neka vrsta odlagalita
koje srpskoj eliti omoguava da se otrese neprijatne istine
o sebi i sopstvenoj odgovornosti za ono to je Srbiju sna-
lo od kraja osamdesetih godina dvadesetog veka.

108
6. poglavlje
Na niijoj zemlji:
Junjaki
dijalekti
i srpska
nacionalna
imaginacija
Marta 2012, osoba koja se potpisala sa 8756 ostavila
je na jednom od srpskih foruma sledei tekst: Za veinu
ljudi, koliko sam ja primetila, sramota je i smeno priati
dijalektom. Ja sam Vranjanka. Na poslu i u javnom ivotu
priala sam i priam knjievnim jezikom. I da ne bude za-
bune, sa svojih 12 godina sam na takmienju iz gramatike
srpskog jezika bila prva u Srbiji. Greke ne pravim, nema
teorijske anse. Ali privatno govorim dijalektom i na pamet

109
mi ne pada da ga se odreknem. Ako me neko ne razume
(to verujem nema anse da se desi moda poneka arha-
ina re, ali ne cele reenice), ja se potrudim da objasnim.
I ne vidim ta je tu smeno. Ono sto boli je da kada doe
neko sa ikavicom ili neko iz Zagreba ili Crnogorac ili bilo
ko, ko nije iz Srbije, onda je dijalekt simpatian i tako cool.
Samo sirotinjski junjaki dijalekt je sramotan i treba ga
unititi po svaku cenu.
Sada sam u inostranstvu. Kao strankinja uila sam knji-
evni jezik i govorim njime, ali u mom okruenju se ma-
sovno govori lokalnim dijalektom. Niti je to sramota niti
se smatra nepravilnim, samo razliitim, i svako s ponosom
uva svoj dijalekt. Niti se iko smeje, niti iko ikoga ispravlja,
ako se ne razumemo upotrebimo knjievni jezik i sve je u
redu. Zato je kod nas drugaije?
Na pitanje zato je kod nas drugaije nije mogue od-
govoriti ako se ozbiljno ne uzmu u obzir simboliki procesi
izgradnje nacije u Srbiji i ideoloko mapiranje modernosti
koje je neraskidivo povezano sa ovim procesima. Vaan
akcenat koji autorka ovog posta stavlja na oseanja stida
i srama ve ukazuje na to da je u pitanju neto vie od
tenzija i vrednosnih hijerarhija uobiajenih za odnose iz-
meu standarda i dijalek(a)ta: ova oseanja se u literaturi
esto pominju kada je u pitanju upotreba jezika migranata
i lanova nacionalnih manjina u sredini u kojoj se kori-
sti drugi (nacionalni) jezik1 i ova paralela nagovetava
problematian, neodgovarajui status jugoistone Srbije u
geografskoj imaginaciji srpskog naroda.
Kao deo Srbije koji je najdue ostao pod otomanskom
vlau i najbolje ouvao naslee otomanskog perioda, ju-
goistok Srbije je deo srpskog nacionalnog prostora ija je
srpskost esto bila preispitivana i suprotstavljana ne-
upitnoj srpskosti zapadnog, epskog, dinarskog areala.

1) Oseaj stida je, na primer, osamdesetih godina 20. veka bio glavni razlog
za izbegavanje komunikacije na maternjem jeziku na javnim mestima meu
stanovnicima Slovenije koji su poreklom iz drugih jugoslovenskih republika
(Petkovi 2010: 228).

110
Pesnik Jovan Dui je 1929. godine povodom knjievnog
dela Borisava Stankovia zapisao da ba tu, kod njegovog
Vranja, zapravo i zamire talas naeg epskog stvaralatva
i zainje iskljuivo talas lirski. Taj je talas razliven zatim
po jednoj irokoj oblasti stare Maedonije, kao i u Bosni,
u oseanje dubokih enji, koje su turskom reju prozvali
sevdahom, i u oseanje one ivotne tegobe koja se zove
dertom. Znai, dvama oseanjima koja za ostale krajeve
herojske rapsodije ostaju nepoznata, i koja izgledaju ne-
dovoljno srpska, ak i nedovoljno slovenska. Prema Du-
iu, Dert uopte nije srpsko oseanje. Marko Kraljevi
pijani, ali ne dertuje [...] Ako je Vranje prestalo biti tur-
skim, ipak je i dalje ostalo na vratima istoka (Dui 1970,
10, prvi put publikovano 1929, citirano prema Zlatanovi
2009, 61).2

IZVAN MODERNOG, IZVAN NACIONALNOG

Podjednako ambivalentan odnos iskazivan je i prema naci-
onalnoj autentinosti dijalekata koji se govore na prostoru
jugoistone Srbije. To jasno ilustruju i akademske rasprave
o ovim govorima od 19. veka sve do danas. Vuk Karadi
je na poetku svog rada na reformi knjievnog jezika bio
zbunjen prilikom prvog susreta sa dosledno ekavskim dija-
lektima u Srbiji mislei da je re o nekakvom bugarskom
govoru (Ivi 1997, 73). Kroz gotovo itavu istoriju srpske
dijalektologije provlai se diskusija o adekvatnoj klasifika-
ciji govora june i istone Srbije dok ih neki dijalektolozi
smatraju posebnim, torlakim narejem (koje je na istom
nivou kao tokavsko, kajkavsko i akavsko), drugi zastupa-

2) Analogna interpretacija novokomponovane narodne muzike kao tue, orijen-

talne, nesrpske traje kontinuirano od samog njenog zaetka (Prica 1988,
87). Tako Drago Kalaji (Vjesnik, 21. 1. 1987, citirano prema Prica 1988, 87)
narod koji ovu muziku slua naziva kvaziarapskim i navodi da preovlaujue
karakteristike novokomponovane muzike nemaju nikakve veze sa slovenskim
muzikim tradicijama [...] U pitanju je (pod)kulturni izraz genetskog naslea
petstogodinje prisutnosti osmanlijske soldateske i administracije u ovim
delovima Evrope... Uostalom, to petstogodinje iskustvo ropstva i tlaenja
jasno ispovedaju bitni, ljubavni sadraji novokomponovane muzike, kroz koje
izbijaju orijentalni, arhaini ili degradirani modeli optenja u znaku mazohi-
stikih i sadistikih poriva, odajui iskonske slojeve memorije potlaene raje.

111
ju stav da su ovi dijalekti deo tokavskog nareja (v. Toma
1998, 1920). Vuk Karadi u svom Rjeniku termin Torlak
objanjava kao ovjek koji niti govori isto Srpski niti
Bugarski. Kako navodi Pol-Luj Toma, srpski dijalektolozi3
spominju prelazni karakter torlakih govora ali dokazuju,
oslanjajui se na istorijske i lingvistike kriterijume njiho-
vu pripadnost srpskoj govornoj zoni (Toma 1998, 19, f. 7).4
U novijoj studiji kopaonikih govora, dijalektolog Prvoslav
Radi (2010) navodi da je uvreena predodba o meo-
vitom karakteru ove dijalekatske zone imala za rezultat
smanjeno lingvistiko interesovanje za ovu oblast (ibid.,
13). Radi u svojoj studiji eksplicitno povezuje govore koje
prouava sa sutinom srpskog nacionalnog bia, poziva-
jui se na istu autentinost (pomou argumenata o isto-
i, nemeanju, izolovanosti, nemobilnosti) zbog ijeg su
odsustva oni bili zanemareni. On smatra vanim da istakne
da je kopaonika oblast neobino bogata duhovna riznica
srpskog naroda, ija je izolovanost omoguila da se u
osvit III milenijuma ouvaju stara, srednjovekovna etnika
i kulturna obeleja srpskog naroda (ibid., 239). Ovo je po
njegovom miljenju bilo mogue zahvaljujui pre svega
tome to je ova oblast mogla istrajno uvati svoja ruralna
obeleja (ibid.). Kosovsko-resavski dijalekat, iji su deo
kopaoniki govori, prema Radiu je moda najsrbijanskiji
dijalekatski idiom (ibid., 12).
Bez obzira na to to im dijalektolozi poput Radia pri-
daju za nacionalnu imaginacuju vane karakteristike (du-
hovna riznica, uvari etnikih i kulturnih obeleja, izraz
sutine narodnog duha i sl.), dijalekti june i istone Srbije
nikada nisu dobili status kulturne vrednosti ili prestinog
idioma, niti mogunost da izau iz registra ruralnog, loka-

3) D
 ijalekti jugoistone Srbije privukli su veliku panju stranih lingvista, u nekim
razdobljima i veu od one koju su im poklanjali domai dijalektolozi. Pavle Ivi
ovo interesovanje inostranih strunjaka objanjava privlanou problema
sa slavistikog, balkanolokog i sociolingvistikog gledita, ali i okolnou
da na prizrensko-timokom podruju nema tekoa oko beleenja prirode
akcenta (Ivi 1998, 12).
4) Pri klasifikacijama ove vrste na delu je smetanje u okvire nacionalnog jezika
dijalekata koji sa susednim govorima predstavljaju dijalekatski kontinuum.

112
lizovanog i premodernog. Srpsko drutvo se u preovlau-
juem odnosu prema dijalektima u tom smislu razlikuje od
recimo hrvatskog ili slovenakog, gde dijalekti koji znatno
odstupaju od standarda igraju ulogu u drutvenoj i kultur-
noj diferencijaciji, ali se takoe doivljavaju kao kulturna
vrednost i deo nematerijalne kulturne batine,5 te nisu
iskljuivo povezani sa predstavama o premodernosti. Ame-
rika lingvistkinja Ronelle Alexander ovu razliku objanjava
time to su se Ilirci morali suoiti sa situacijom u kojoj je
ve postojalo nekoliko narodnih standarda, dok se Vuk
zalagao za jedinstveni knjievni jezik na narodnoj osnovi
koji bi zamenio postojei knjievni jezik razvijan meu
pripadnicima elite (Alexander 20022003).
Deo objanjenja za nedostatak narativa o junjakim
dijalektima kao kulturnoj vrednosti/batini, te za nepo-
stojanje znaajnijih festivala, specijalizovanih asopisa i
sl. koji bi bili posveeni dijalektima june i istone Srbije,
svakako lei u njihovom neuklapanju u okvire nacionalne
imaginacije konstruisane kroz diskurse o pravim/istim
Srbima i pravom/istom srpskom jeziku o kojima je bilo
rei u uvodu u ovu studiju. Dominantni, institucionalizo-
vani diskursi kultunu batinu, naime, interpretiraju skoro
iskuljiivo kroz njenu povezanost sa nacionalnom dravom
ona je jo jedno sredstvo za ideoloko uvrivanje na-
cionalnog identiteta.6

5) K
 ao to istie Damir Kalogjera, u Hrvatskoj su kajkavski i akavski festivali
popularni dugi niz godina, naroito od ezdesetih godina 20. veka, i ponegde
su postali dogaaji od nacionalnog znaaja (Kalogjera 2002, 153). Kaj a-
sopis za knjievnost, umjetnost i kulturu izlazi od 1968. godine, a akavska
ri polugodinjak za prouavanje akavske rii od 1971. godine. U Sloveniji
se od 2010. godine odrava festival dijalekatske knjievnosti Dialekta. Slian
razvoj primeujemo u junoj Srbiji, gde se od 2012. godine odrava festival
poezije na dijalektu Preobraenjsko pojanje. Malo je, meutim, verovatno
da e ovakva kulturna promocija dijalekata imati iri odjek ili dobiti status
festivala od nacionalnog znaaja.
6) Tokom poslednje decenije, u okviru brojnih disciplina pojavila se kritika dis-
kursa o batini koji se formira unutar ideolokih okvira devetnaestovekovnog
nacionalizma (v. Macdonald 2003; Graham, Ashworth i Tunbridge 2005, Smith
2006). Isto tako, sve su brojniji zahtevi za promiljanje kulturne batine
koje bi adekvatnije odraavalo kompleksne i esto suprotstvaljene drutvene
procese i angaovane upotrebe prolosti i bilo osetljivije na potrebe, vizije i
iskustva zajednica i pojedinaca (v. Petrovi 2014).

113
 Zbog nemogunosti da se, ak ni preko narativa o kul-
turnoj batini, ukljue u interpretacijske okvire povezane
sa ideologijom modernog, junjaki dijalekti ostaju za-
glavljeni u ideolokom prostoru ruralnog i premodernog i
njihovi govornici nemaju na raspolaganju ideoloka sred-
stva koja bi im omoguila da sopstveni govor odvoje od
predstava o drugom, drugaijem, premodernom vremenu
i na afirmativan nain poveu sa drutvenom realnou u
kojoj se nalaze. U Hrvatskoj je, recimo, situacija sasvim
drugaija: Ivo ani pokazuje kako su muziki festivali u
Hrvatskoj u doba jugoslovenskog socijalizma, koji su bili
izraz i odraz irih modernizacijskih procesa, snano dje-
lovali kao medij komunikacijskog promicanja i afirmacije
lokalnih i regionalnih varijeteta, dijalekata, ne samo unutar
njihovih matinih sredina nego u nekim sluajevima i izvan
njih, tj. s nacionalnim dosegom (ani 2014, 213). Devede-
setih godina 20. veka u hrvatskoj popularnoj muzici javlja
se tzv. a-val, rok i pop muzika produkcija na istarskom
dijalektu, iji su najvaniji predstavnici Franci Blakovi
i Alen Vitasovi. I u ovom sluaju radilo se o kulturnim
proizvodima iji je domet prevazilazio lokalne, odnosno
regionalne okvire (v. Kalapo 2002).
Pozitivne predstave o govornicima junjakih dijale-
kata ograniene su na dve serije portreta: na orijentalne,
senzualne ljude sklone uivanju, pesmi i igri iz posled-
nje faze Otomanskog carstva i perioda neposredno posle
osloboenja Srbije, i na portrete mudrih, a nepismenih
seljaka. Ni jedne ni druge nikako nije mogue povezati
sa modernim dobom i savremenim trenutkom. Teritorija
lno veliko podruje jugoistone Srbije, itavu junu prugu,
veina graana Srbije doivljava kao jedno veliko selo, pri
emu se ignoriu posledice modernizacije koja je u drugoj
polovini 20. veka bila izrazita i sastojala se od industri-
jalizacije, izgradnje fabrika i zapoljavanja lokalnog sta-
novnitva u njima. Ve sam naziv juna pruga, uostalom,
implicitno sadri ideju o modernizaciji, iji je eleznica
oduvek bila simbol. Previa se i injenica da se na ovom

114
podruju nalaze gradovi poput Jagodine, Kruevca, Pirota,
Vranja, pa i Ni, drugi po veliini grad u Srbiji. Ovi gradovi
imaju svoje urbane idiome, suprotstavljene okolnim rural-
nim, i sopstvene ideologije autentinosti (zasnovane na
narativima o istim gradskim govorima koji su pokva-
reni doseljavanjem stanovnika okolnih sela), te sopstvenu
ekonomiju raspodele moi izmeu centra i periferije, ali se
to u dominantnoj imaginaciji june pruge ne vidi.7 Isto se
deava i govornicima junjakih dijalekata: automatski
im se pripisuje niz uglavnom negativnih osobina koje ih,
bez obzira na njihov stvarni socijalni, kulturni i obrazovni
profil, smetaju vrlo nisko na lestvici drutvene hijerarhije.
Istok Pavlovi pie o tome da mnogi u Beogradu ne mogu
da veruju da osoba (koja govori junjaki) moe da bude
doktor filozofije, molekularni biolog, ili istoriar umetnosti.
I kad ta osoba pria junjaki o nekim takvim temama,
oni e tu osobu manje vrednovati. Jedan naunik pria
beogradski, drugi naunik pria junjaki verovatno
je ovaj prvi struniji (Pavlovi 2013).8
Slika jugoistoka Srbije kao unutranjeg orijentalnog
drugog ima vano mesto u srpskoj kolektivnoj imagina-
ciji. Odravana je tokom itave moderne istorije srpske
drave, u emu su centralnu ulogu imala knjievna dela
Bore Stankovia (Vranje 1876 Beograd 1927), neraskidivo
povezana sa Vranjem, kao i dela Stevana Sremca (Senta
1855 Sokobanja 1908) koja su ostavila znaajan trag u
predstavama o starom Niu. Napisana na prelazu vekova,
ova dela donose sliku srpskog juga neposredno pre i posle
osloboenja od otomanske vlasti. Ta slika i danas ima va-

7) U
 srpskoj lingvistici regionalni dijalekti nikada nisu razmatrani kao legitimni
jeziki varijeteti koji funkcioniu izvan opozicije standardni jezik : (lokalni)
dijalekat. Za Pavla Ivia, regionalni dijalekat june Srbije sa centrom u Niu
samo je produkt (neuspenih) pokuaja stanovnika ovog prodruja da naue
standardni jezik (v. Ivi 1998, 12). Ovakav stav je odraz minjenja karakteri-
stinog za tradicionalnu dijalektologiju da kod regionalnih dijalekata moemo
govoriti samo o fazi jezika na putu k standardu (Pavlov 2003, 69).
8) U komentaru na Pavloviev tekst na sajtu Politike jedan od italaca navodi:
Nas junjake najvie omalovaavaju. Neete verovati, ali i mi itamo klasike
a i moderne pisce, imamo internet, sluimo se njime i pratimo sve to se
deava u svetu.

115
nu ulogu za (samo)percepciju ovog dela Srbije: ne samo
da kole, biblioteke, kulturne manifestacije i ulice nose
imena ovih pisaca i njihovih literarnih junaka u Vranju i
Niu, nego oni imaju vanu ulogu u priama koje Vranjanci
i Nilije priaju o sebi samima, odnosno o nainu na koji
definiu svoj grupni identitet (Zlatanovi 2003, 144).
Slika orijentalne june Srbije koju nude dela ovih pisa-
ca kontinuirano je prisutna i u iroj srpskoj javnosti od
uspeha i brojnih izvoenja i ekranizacija Kotane do najno-
vijih filmskih obrada nikih dela Stevana Sremca u reiji
Zdravka otre, koje su sa do sada najjaim intenzitetom
oivele romantizovanu sliku srpskog juga kao prostora ul-
nosti, jakih emocija, uivanja, pesme i igre. Tu sliku je lako
prepoznati u veini narativa o orijentalnom drugom (v. Said
2008). Kao u svakom orijentalistikom diskursu, idealizaci-
ja orijentalne prolosti june Srbije ide u paru sa diskursom
o telesnoj degenerisanosti i moralnoj izopaenosti. Neista
krv se tako smatra karakteristinom osobinom ljudi u va-
roima na srpskom jugu (orovi 1970, 278).

SREMEV NI, BORINO VRANJE

I JUGOISTOK SRBIJE DANAS
U kojoj meri se, meutim, predstave o orijentalnom jugu
mogu povezati sa konkretnim ivotnim prostorom, sva-
kodnevnicom i kulturnim obrascima i jezikim praksama
jugoistone Srbije danas?
Iako u osnovi pozitivna,9 ova slika je nedvosmisleno
smetena u prolost i ne moe se prizvati u sadanjost ne
zato to je jugoistok Srbije ostao premoderan i orijentalan,
nego upravo obrnuto: zato to je kroz intenzivnu moderni-
zaciju i industrijalizaciju u drugoj polovini 20. veka, i jo
vie kroz deindustrijalizaciju koja je usledila u periodu ka-
snog industrijskog doba (Fortun 2012) od osamdesetih go-

9) Borino Vranje i Sremev Ni su retke reference koje junjaci imaju na

raspolaganju kada ele da istaknu pozitivne aspekte i batinu prostora u kome
ive, mada je, kao to upozorava Sanja Zlatanovi (2009, 58), stvarno Vranje
u kome su se oni rodili (...) izgledalo sasvim drugaije.

116
dina dvadesetog veka naovamo i u vreme postsocijalistike
tranzicije, ovo podruje izgubilo svaku vezu sa mistinim,
ulnim, hedonistikim svetom Orijenta i postalo opustoe-
ni, zagaeni i besperspektivni krajolik.10 Istoriarka Marija
Todorova, zalaui se za balkanizam kao kategoriju koja je
povezana sa orijentalizmom, ali sutinski razliita od njega,
navodi da je jedna od vanih razlika meu njima u tome
to je Orijent neopipljiv, bogat i za Zapad je bio egzotino
i imaginarno carstvo, zemlja legendi, bajki i uda (Todo-
rova 1999, 32), dok Balkan karakterie nematovita kon-
kretnost i skoro potpuno odsustvo bogatstva (ibid., 33).
Imajui u vidu ovu argumentaciju Todorove, moemo rei
da jugoistok Srbije predstavlja unutranji Orijent oslikan
u delima Stankovia i Sremca, ali samo kada su u pita-
nju predstave o vremenu koje prethodi modernoj srpskoj
dravi. Privlana orijentalnost Sremevog i Stankovievog
juga ne moe se transponovati u sadanjost i povezati sa
modernim dobom: u procesu transpozicije, Orijent postaje
Balkan, te je u sadanjosti jugoistok Srbije zapravo Balkan
Srbije, a ne njen Orijent. U njemu nema mnogo tajanstve-
nog i privlanog, to je prostor izmeu, naseljen kultur-
nim polutanima koji su poli iz sela, a nisu stigli u grad
(Zlatanovi 2003, 42) on je sve ono to je zapravo Balkan
iz perspektive Evrope (v. Todorova 1999, 37).
Dela Stevana Semca i Bore Stankovia gradski ivot
u Niu i Vranju prikazuju u svoj njegovoj raslojenosti; to
je svet orbadija, hadija, zanatlija, pisara, praktikanata,
iraka, izmearki (Stevan Sremac i stari Ni, Politika; v.
Makismovi 2012). Ova se raslojenost, meutim, potpuno
izgubila u procesu integracije ovog dela Srbije u nacionalni
prostor moderne srpske drave:11 on se u celini doivljava

10) Taj krajolik i sam postaje prepoznatljiv motiv u novijoj srpskoj filmskoj produk-
ciji u filmovima Tilva ro (Leai 2010) i Beli, beli svet (Novkovi 2010).
11) To se nije desilo sa ostalim orijentalnim delovima jugoslovenskog prostora
poputa Bosne i Hercegovine ili Makedonije, gde orijentalni nain ivota i jezik
pun turcizama ni dan danas ne iskljuuju graansko i urbanost; to je jo
jedan od dokaza da ideoloki procesi simbolikog konstituisanja jugositoka
Srbije i njegovih dijalekata nadilaze uobiajenu dinamiku i u velikoj meri
predstavljaju specifian sluaj.

117
kao ruralno, zaostalo podruje, ali ne i kao pravo, auten-
tino, reprezentativno srpsko selo.12 Govornik junjakog
dijalekta je u ovom kontekstu postao ovek sumnjivih
moralnih principa i problematinih politikih stavova: u
popularnoj kulturi savremene Srbije, on je personifiko-
van u likovima poput Sreka ojia u Tesnoj koi i seriji
Bela laa i Tike i oe Stojkovia u Porodinom blagu
(orevi i Vukobratovi 19982002). U tranzicijskoj re-
alnosti Srbije, ovakvi likovi postaju biznismeni sumnji-
ve reputacije, korumpirani direktori propalih preduzea i
simbol za mutne poslove, nepotizam u politici i bizarne
strategije preivljavanja. Njihov jezik postaje jo izrazitiji
simbol kulturnog polutanstva, nemogunosti da se usvoje
vii kulturni obrasci kojima se tei, ali bez uspeha, kao
to je, po miljenju lingvista, tenja junjaka da usvoje
standardni jezik unapred osuena na neuspeh. U toj uklje-
tenosti u meuprostoru izmeu sela i grada, premodernog
i modernog, oni su groteskni i smeni, a prostor u kome
ive postaje simbol ekonomskog i moralnog propadanja.
Slika Vranja u delima Borisava Stankovia i Nia u de-
lima Stevana Sremca umetnika je i u velikoj meri no-
stalgina reprezentacija sveta koji je nestao sa raspadom
Otomanskog carstva. Bez obzira na to, ta se slika smatra
autentinom i u mogim etnografskim i folkloristikim rado-
vima identifikuje kao neosporna tradicija, tj. realan opis
ivota i obiaja (Zlatanovi 2009, 52). Jo u veoj meri
to vai za jezik ovih knjievnih dela. Upotreba dijalekta u
njima smatra se autentinim i preciznim odrazom tadanje
jezike situacije u ova dva grada. To, naravno, vai za one
delove tih knjievnih dela u kojima se dijalekat koristi u
dijalozima junaka, dok je ostali tekst napisan na knjiev-
nom jeziku kojim su njihovi pisci vladali. Dijalektolozi i
etnolingvisti, tavie, ova dela, zbog njihovih dijalektolo-

12) P
 odruja na kojima se govori kosovsk-resavski dijalekat su bar donekle
ukljuena u folklornu konstrukciju idealnog srpskog sela: u njoj ima mesta
za festival kao to je Prooh Leva, prooh umadiju, u novokomponovanim
narodnim pesmama peva se o arapankama i sl. Sm jezik ovih podruja,
kao i svaka predstava o modernom, ostaju, meutim, izvan ove konstrukcije.

118
kih osobina tretiraju kao autentini i objektivni jeziki
dokument (v. Peco 1995, zbornik Knjievno delo Stevana
Sremca novo itanje [1997], Toma 1998, 24) iako se
prema njihovoj sopstvenoj metodologiji autori ovih dela
ne kvalifikuju za informatore dijalektolokih istraivanja
kako zbog vladanja standardom, tako i zbog injenice da
je Sremac rodom iz Sente, te da je Bora Stankovi iz Vranja
vrlo rano otiao za Ni, a onda za Beograd i u Vranje je
retko zalazio (up. Zlatanovi 2003, 145). Percepcija nikog
govora samog Sremca, uz to, nema mnogo zajednikog sa
idejama o romantinoj autentinosti i istoi koje se govo-
rima Sremevog Nia pripisuju iz dananje perspektive.
U predgovoru Ivkovoj slavi iz 1899. godine Sremac navodi:
Jezik kojim govore u Ivkovoj slavi glavni junaci Ivko i
Kala (a tako i enskinje roeno u Niu) prilino odudara
od pravilnoga knjievnoga jezika srpskoga. To je upravo
neka meavina istonoga tokavskog dijalekta (resavsko-
ga govora) i onoga lokalnog niko-moravskog govora koji
ini prelaz ka tzv. opskom dijalektu. Najvea se razlika
vidi u poremeenim imenskim i glagolskim oblicima sa
jedne, i u prilinoj mnoini mesnih provincijalizama, po-
najvie turskih rei, sa druge strane (citirano prema Toma
1998, 2122).
Nostalgina slika starih dana i prolih vremena i
gradskog ivota u vreme raspada Otomanskog carstva po-
tiskuje dananju urabnu kulturu u gradovima jugoistolne
Srbije u niiji prostor. To je jo izrazitije kada je u pitanju
jezika strana te urbane kulture: govornicima se namee
konstruisani ideal dijalekta iz Borinog i Sremevog vreme-
na u odnosu na koji njihov sopstveni svakodnevni govor
predstavlja devijaciju i kvarenje sa jedne strane, dok sa
druge stane stoji podjedanako idealizovana predstava o
srpskom standardu koji oni, prema rasprostranjenom mi-
ljenju, nikada do kraja ne mogu usvojiti.
Junjaki dijalekti i njihovi govornici ostaju, dakle,
izvan preovlaujuih okvira pozitivne identifikacije u sa-
vremenom srpskom drutvu. Suoeni sa ovakvim predsta-

119
vama i iskljueni iz sfere upotrebe standardnog jezika, oni
su na neki nain zarobljeni na niijoj zemlji i ostavljeni
bez simbolikih stredstava kojima mogu normalizovati
drutvenu realnost u kojoj ive i pregovarati o njoj kroz
kategorije savremenog i modernog.

120
ZAKLJUAK
ta je (junjaki) dijalekat?
itava rasprava iznesena na stranicama ove knjige tie se
pojma na iju sam terminoloku i konceptualnu problema-
tinost upozorila na samom poetku junjaki dijalekti
nisu, naime, ni homogen ni jasno definisan, a iz pespekti-
ve dijalektologije nisu ni metodoloki prihvatljiv koncept.
Razlog da na njemu ustrajavam, makar izmeu navodnika,
nala sam u injenici da pojam junjaki dijalekti, ma ta
bio njegov konkretan sadraj, cirkulie u predstavama o
jeziku u srpskom drutvu i podlee istim, ili bar uporedi-
vim, ideolokim mehanizmima koji reguliu odnose moi i
hijerarhije u irem drutvenom sistemu znanja, delovanja
i postojanja (Jones 2012, 8).
Sada je trenutak da priznam i jednu drugu, jo ozbiljni-
ju, terminoloku i metodoloku nedoslednost. Suoavamo
se, naime, ne samo sa pitanjem koliko ima smisla govoriti
o junjakim dijalektima, nego da li u kontekstu ovde
iznete analize uopte ima smisla govoriti o dijalektima.
italac je imao pravo da to pitanje postavi ve u drugom
poglavlju, kada sam o dijalektu poela da govorim iz per-
spektive jezike prakse. Da li je opravdano hibridne, vie-

121
glasne i dvosmislene prakse poput pesama Rokera s Mo-
ravu, novinarskih tekstova Dragana Todorovia, hip-hop
pesama i tekstova na stranici Koe ima po grad poistovetiti
sa dijalektom koji se obino predstavlja kao konkretan,
jasno definisan (u dijalektolokim opisima), teritorijalno
ogranien (na kartama koje prikazuju rasprostranjenost
dijalekata), izolovan jeziki varijetet?
Iako sam svesna otvorenih pitanja i dilema koje proizla-
ze iz ovakvog poistoveivanja, u analizi zadravam koncept
(junjakog) dijalekta iz nekoliko razloga: ne samo da
su prakse kojima se bavim neizbeno kontekstualizovane
vis-a-vis rairenih predstava o dijalektima koji se govore
u jugoistonoj Srbiji, nego su njihovo znaenje i uinak u
direktnoj vezi sa ovim predstavama. Razmatrane prakse
poivaju na stilizaciji dijalekta: na apstrakciji lokalnog go-
vora koju moemo uporediti sa apstrakcijom kojom operiu
dijalektolozi. Autor tekstova na stranici Koe ima po grad je
na moje pitanje da li je jezik u tekstovima i njegov svakod-
nevni govor odgovorio: ne koristim ba ovakav nain go-
vora u svakodnevnom ivotu, malo je to umerenije1 to
je dobra ilustracija stilizacije dijalekta, koju treba shvatiti
ne kao pretvaranje svakodnevnog govora u tekst, ve kao
pretvaranje u tekst apstraktne, idealizovane predstave o
tome kako lokalni govor izgleda.
Jo jedan vaan razlog za insistiranje na konceptu di-
jalekta lei upravo u tenziji izmeu apstraktnih predstava
o dijalektu i realnih jezikih praksi. Ukoliko bismo se pri-
likom analize razliitih upotreba elemenata lokalnog go-
vora odluili da ne govorimo o dijalektu (i umesto njega
koristili neki metodoloki adekvatniji termin npr. praksa,
nain govora/pisanja i sl.) rizikovali bismo da izgubimo
jasnu sliku o posledicama koje predstave u ijem su sredi-
tu dijalekat kao apstrakcija, konstrukt i homogeni jeziki
varijetet (kao to je na primer razumevanje dijalekta u
dijalektologiji, ili u preovlaujuim jezikim ideologijama)

1) Intervju, jun 2014.

122
imaju na konkretne jezike prakse i, jo vanije, na kon-
kretne govornike.
Ne samo da se govornici souavaju sa tenzijom izme-
u jezike prakse i jezike ideologije, nego i sami njome
operiu: kako istie Jillian Cavanaugh u svojoj studiji lo-
kalnih jezikih praksi u Bergamu u severnoj Italiji, govoriti
bergamski ne znai govoriti samo lokalni idiom (koji je
markiran u odnosu na italijanski standard), nego govo-
riti na poseban, bergamski nain koji ukljuuje upotrebu
elemenata kako lokalnog idioma tako i italijanskog jezika.
Uprkos ovakvoj hibridnoj i heteroglosinoj jezikoj praksi,
meutim, veina pripadnika ove lokalne zajednice insistira
na tome da je meanje italijanskog i bergamskog nepo-
eljno i razume ih kao dva razliita i jasno odvojena koda
(Cavanaugh 2012, 2830). I za govornike junjakih dija-
lekata upotreba jezika nije aktivnost potpuno nezavisna
od dominantnih jezikih ideologija: kroz upotrebu jezika
oni fiksirane predstave o jeziku istovremeno izazivaju i
potvruju.

ta znai govoriti junjaki?

Ova studija je u najveem delu posveena predstavama
o dijalektima jugoistone Srbije i njihovim govornicima
koje se oblikuju i cirkuliu u javnom prostoru, kroz aka-
demske i urnalistike tekstove, literaturu i popularnu
kulturu. Dominantne jezike ideologije nude ogranie-
ni broj portreta govornika junjakih dijalekata to
su premoderni, neobrazovani, smeni, bizarni ljudi. Na
poslednjim stranicama ove knjige ini se vanim posta-
viti pitanje ta nam uvidi koje ona donosi mogu rei o
pravim govornicima dijalekata i njihovim svakodnevnim
praksama upotrebe jezika. Pri tome, bez namere da na
bilo koji nain esencijalizujem govornike kao homogenu
grupu, mislim na najbrojniji deo stanovnitva jugoistone
Srbije na one ije su jezike prakse neodvojive od mo-
dernih fenomena poput globalizacije, viejezinosti i sve-
prisutnih medija i drutvenih mrea zahvaljujui kojima

123
je jasna linija izmeu kanonskog i vernakularnog, javnog
i privatnog, autoritativnog i alternativnog u velikoj meri
izbrisana. Preciznije, pitanje koje je vano postaviti glasi:
ta za Nilije, Vranjance, Leskovane, Jagodince ili Krue-
vljane znai da govore niki, vranjanski, leskovaki, jago-
dinski ili kruevaki (junjaki)? Kakve im mogunosti
idiom kojim se slue, bilo da ga definiemo kao dijalekat
ili nekako drugaije, prua za delovanje, za pozicioniranje
prema drutvenoj realnosti i reorganizaciju drutvenih
odnosa? Tri dimenzije jezikih praksi povezanih sa di-
jalektom kojih smo se dotakli u prethodnim poglavljima
ine se posebno vanim prilikom traenja odgovora na
ovo pitanje. Prvo, govornici junjakih dijalekata pose-
duju posebno znanje i njihove jezike prakse treba po-
smatrati u kontekstu produkcije znanja; drugo, upotreba
junjakih dijalekata njihovim govornicima omoguava
posebnu vrstu kreativnosti; i tree, upotreba elemenata
junjakih dijalekata za govornike predstavlja izvor ui-
vanja, i treba je posmatrati kao afektivnu praksu.
Sposobnost da govore na dijalektu danas za govornike
predstavlja pre svega vrstu znanja veina stanovnika
jugoistone Srbije poseduje znanje standardnog jezika, di-
jalekta, stranih jezika i irokog spektra razliitih registara;
sva ova znanja oni koriste po potrebi i logici koju diktiraju
jezika situacija i iri drutveni kontekst. Posebno znanje
koje govornicima omoguavaju poznavanje i upotreba di-
jalekta nije samo komunikacijski uslovljeno: ono ima irok
raspon funkcija, od uspostavljanja veze sa lokalnim pro-
storom, porodinom istorijom i tradicijom, do oblikova-
nja hibridnih, efektnih izraza kroz koje se dijalekat de-/
re-lokalizuje i postaje izraz solidarnosti ili distance, gde
govoriti na dijalektu predstavlja vetinu koja govornike
izdvaja od onih koji znanje dijalekta ne poseduju.
Posebno znanje omoguava govornicima kreativnost u
upotrebi jezika, pri emu kreativnost treba razumeti ne kao
produkt (gde se operie estetskom vrednou oblikova-
nog teksta i literarnim osobinama dijalekatskog izraza a

124
to je konstanta u romantiarskim narativima o govorniku
dijalekta kao nosiocu narodne mudrosti, pa i u najveem
delu metatekstova formiranih oko knjievnog stvaralatva
na dijalektu), nego kao proces u kome govornici zauzimaju
aktivan i refleksivan stav kako prema jeziku, tako i prema
drutvenoj realnosti i odnosima moi unutar nje.
I konano, vano je istai da taj kreativan proces govor-
nicima nudi posebnu vrstu uivanja i emotivnog angama-
na. Kako istiu Kulick i Schieffelin (2004, 352), svaka so-
cijalizacija, pa i socijalizacija kroz jezik, ukljuuje afekt, ili
oseanja, raspoloenja, nastrojenosti i stavove. Zato upo-
trebu junjakih dijalekata treba razumeti kao afektiv-
nu praksu koja istovremeno predstavlja lokus proizvodnje
afekta i investiranja emocija,2 bilo da se radi o emotivnoj
identifikaciji sa lokalnim, o uspostavljanju direktne veze sa
prolou, ili o refleksivnom distanciranju od sopstvenog
govora kroz poigravanje jezikim sredstvima i mobilisanje
niza razliitih jezikih resursa za oblikovanje efektnih, du-
hovitih iskaza. Pri tom se ozbiljno i smeno, komunikacija
i performans, identifikacija i distanca, autentian govor i
poigravanje jezikom meusobno ne iskljuuju, ve zajedno
sa mnotvom drugih jezikih idioma, registara i naina
govora obrazuju semiotike koordinate unutar kojih ju-
njaki dijalekat nema mnogo veze sa jasno definisanim
dijalektima ije nam opise nude dijalektoloke studije, ve
oznaava naine oseanja, delovanja, pripadanja i pozici-
oniranja.

VIE OD JEZIKA: JUNJAKI DIJALEKTI I SRPSKO DRUTVO

Na samom kraju, vano je jo jednom istai da rasprava o
junjakim dijalektima i njihovim drutvenim znaenji-
ma prevazilazi sferu jezika, njegove upotrebe i simbolikih

2) O afektu i oseanjima u kontekstu jezikih praksi (o intimnim, proivljenim

odnosima govornika prema jeziku) pie Jillian Cavanaugh (2012, 12-13),
nudei i terminoloko razgranienje pojmova afekt, oseanje (sentiment)
i emocija korisno za analizu lokalnih jezikih praksi. Za definiciju ovih
pojmova u irem kontekstu (pripadanja), v. Duyvendak (2011, 39-40), Cvet-
kovich 2003.

125
funkcija. Naini na koje se vrednuje i interpretira prisustvo
dijalekata sa jugoistoka Srbije u sferi javne komunikacije
pruaju nam uvid u posledice modernizacijskih procesa u
Srbiji i u karakteristike izgradnje nacije u srpskom drutvu.
Neke od ovih posledica kao to su uspostavljanje hije-
rarhijskih odnosa i neravnomerna raspodela moi izmeu
centra i periferije, ili vezivanje predstava o zaostalosti za
stanovnike perifernih regiona nalazimo u veini evrop-
skih zemalja ije moderno doba obeleava nacionalizacija
drutva, izvedena u velikoj meri i kroz kodifikaciju stan-
dardnog, nacionalnog jezika.
U sluaju Srbije ove su posledice, meutim, daleko-
senije i ozbiljnije. Uvid u drutvena znaenja junja-
kih dijalekata i poloaj srpskog jugoistoka u simbolikoj
geografiji Srbije razotkriva mnotvo problematinih me-
hanizama iskljuivanja unutar naizgled neproblematinih i
homogenih pojmova kao to su srpski narod i srpski jezik.
Taj uvid nam predoava da se nacionalistika ideologija ne
sprovodi samo iskljuivanjem (nacionalih, etnikih, jezi-
kih) drugih, nego zahteva i unutranju segregaciju. Ona se
sprovodi kroz prepoznatljive mehanizme: jugoistona Srbi-
ja jeste periferni region Srbije (poput drugih perifernih re-
giona u Evropi), i unutranji Orijent za Srbiju oblikovan
reprodukcijom orijentalizma na prostoru bive Jugoslavije
(Baki Hejden i Hejden 2006, Zlatanovi 2009). Ovi me-
hanizmi, koji nisu karakteristini samo za Srbiju, posluili
su, meutim, samo kao osnova za ideoloke procese koji
su doveli do ozbiljnih kulturnih, politikih, ekonomskih i
moralnih posledica.
Najpre, kulturalizacija jezikih varijeteta u Srbiji, do
koje je dolo uspostavljanjem direktne veze izmeu (lo-
eg) kulturnog ukusa i odreenog geografskog podruja
i njegovih govora, otvorila je put diskursima o civilizacij-
skom polutanstvu, neuspeloj/nedovrenoj modernizaciji i
urbanizaciji narodnih masa u socijalizmu. U vreme kad se
raspad Jugoslavije praen divljajuim nacionalizmima ve
nazirao, kulturni polutani koji su jednom nogom u gradu

126
a drugom jo uvek na selu proglaeni su glavnim krivcima
za degradaciju srpskog naroda, propast pravog sprskog
sela, ali i unitenje srpske graanske elite.
Te iste narodne mase ukljetene izmeu sela i grada,
premodernog i modernog, postaju odgovorne i za naslee
devedesetih godina 20. veka i dugotrajnu vladavinu Slo-
bodana Miloevia. Ta krivica se geografski konkretizuje
upravo u jugoistonoj Srbiji, koja se proglaava bastionom
Miloevieve politike i njegove partije, nazadnom i nede-
mokratskom sredinom.
Ukoliko perspektivu pomerimo i na prve decenije dva-
deset prvog veka, u kojima je srpsko drutvo izloeno
rapidnoj i bespotednoj neoliberalizaciji, ekonomske po-
sledice procesa opisanih u ovoj knjizi postaju naroito
vidljive. U preovlaujuim ekonomskim reimima, jugoi-
stona Srbija, iako se doivljava kao veliko, zaostalo, po-
litiki konzervativno selo, zapravo je podruje u kome su
koncentrisani svi najpogubniji apspekti postindustrijskog
doba: deindustrijalizacija, besperspektivnost, zagaenje,
siromatvo, bolesti. Pri tome se ljudi koji na ovom podru-
ju ive pozivaju da slave Beograd3 i podre neoliberalne
fantazije koje dolaze iz centra i baziraju se na idejama o
modernosti koje sa konkretnim iskustvom i eljama ljudi
na ovim prostorima nemaju nikakve veze. Negiranje mo-
dernosti koja jeste deo konkretnog iskustva tako, logi-
no, postaje preduslov za neoliberalizaciju Srbije, kao to
je bilo preduslov i za pobedu nacionalizma devedesetih
godina.
Zbog svega ovog bi bilo neopravdano procese razma-
trane u ovoj studiji svesti iskljuuvo na pitanja jezika i
proglasiti nadlenou dijalektologije i/ili sociolingvisti-
ke. Mada se u osnovi bavi pitanjem jezikih identiteta u

3) B
 ilbordi sa tekstom Slavimo Beograd! deo su reklamne kampanje pokrenute
u leto 2014. za graevinski projekat Beograd na vodi. Bilbordi se pojavili i u
Niu, gde su izazvali tako snane negativne reakcije graana da su ukonjeni
samo tri dana posle postavljanja (http://www.juznevesti.com/Drushtvo/U-Ni-
su-prelepljeni-bilbordi-Slavimo-Beograd.sr.html, 4. 7. 2014).

127
Srbiji i propituje granice jezike inkluzivnosti,4 ovu knjigu
prvenstveno treba shvatiti kao poziv za (samo)refleksiju
o problematinim nainima na koje se u srpskom drutvu
konstituiu pojmovi dravljana i dravljanstva.

4) S
 ledei korak, koji izlazi iz okvira ove rasprave, ali ga je vano napraviti,
bio bi postaviti pitanje ko sve jeste (moe biti) govornik srpskog jezika
pri tome mislim pre svega na to kako se doivljava, interpretira, te kako
se stilizuje i cirkulie u javnoj sferi srpski jezik kada ga govore pripadnici
manjina.

128
Bibliografija
Alexander, Ronelle 20022003: Bosnian, Croatian, Serbian: One
Language or Three? International Journal of Slavic Linguistics
and Poetics 44-45, 135.
Androutsopoulos, Jannis 2003: Einleitung. Hip-Hop: Globale
Kultur Lokale Praktiken, Jannis Androutsopoulos (ur.).
Bielefeld: Transcript Verlag, 923.
Antonijevi, Dragana 2011: Gastarbajter kao liminalno bie. Kon
ceptualizacija kulturnog identiteta. Etnoantropoloki pro
blemi 6(4), 10131033.
Antonijevi, Dragana 2013: Stranac ovde, stranac tamo: Antro
poloko istraivanje kulturnog identiteta gastarbajtera.
Beograd: Srpski genealoki centar, Odeljenje za etnologiju i
antropologiju Filozofskog fakulteta.
Archer, Rory, Igor Duda i Paul Stubbs 2015: Bringing Class Back
In: An Introduction. Social Inequalities and Discontent In Yu
goslav Socialism, Rory Archer, Igor Duda i Paul Stubbs (ur.).
Burlington, VT: Ashgate (u pripremi).
Baki-Hejden, Milica i Robert Hejden 2006: Varijacije na temu
Balkan. Beograd: Institut za filozofiju i drutvenu teoriju
IP Vilip Vinji.
Bahtin [Bakhtin], Mihail [Mikhail] M. 1981: The Dialogic Ima
gination: Four Essays. Austin London: University of Texas
Press.
Baji, Rado 2011: I tako... Selo gori, a baba se elja. Beograd:
Glas crkve Contrast studios.

129
Bani Grubii, Ana 2013: Romski hip hop u Srbiji: Muzika
i konstrukcija manjinskog identiteta. Beograd: Srpski
genealoki centar, Odeljenje za etnologiju i antropologiju.
Beli, Aleksandar 1905: Dijalekti istone i june Srbije (Srpski
dijalektoloki zbornik I). Beograd: Institut za srpski jezik
SANU.
Beli, Aleksandar 1954: Uvod. Renik srpskohrvatskog knjievnog
i narodnog jezika, knjiga I. Beograd: Institut za srpski jezik
SANU, VIIXXVI.
Berger, Harris 2003: Introduction: The Politics and Aesthetics of
Language Choice and dialect in popular music. Global Pop,
Local Language, Harris Berger, Michael Thomas Carroll (ur.).
Jackson: University Press of Mississippi, ix-xxiv.
Bernstein, Basil 1971: Class, Codes and Contol, Volume 1:
Theoretical Studies Towards a Sociology of Language.
London: Routledge i Kegan Paul.
Block, David 2014: Social Class in Applied Linguistics. London
New York: Routledge.
Blommaert, Jan i Ad Backus 2011: Repertoires revisited: Knowing
language in Superdiversity. Working papers in Urban
Language and Literacies 67, 126.
Bogdanovi, Nedeljko 2006: Iz recenzije, u: Radia Dragievi,
Na drugoj obali. Bor: Bakar, 93.
Bohm, David 1998: On Creativity. London: Routledge.
Bonjakovi, arko ur. 2009: Govor Novog Sada. Sveska 1:
Fonetske osobine. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Bourdieu, Pierre 1979: La distinction: Critique sociale du
jugement. Paris: Minuit.
Boinovi, Neda 1996: ensko pitanje u Srbiji u XIX i XX veku.
Beograd: Devedesetetvrta ene u crnom.
Bucholtz, Mary 2003: Sociolinguistic Nostalgia and the Authen
tication of Identity. Journal of Sociolinguistics 7(3), 398416.
Bugarski, Ranko 2009: Teorijske osnove urbane dijalektologije.
Govor Novog Sada. Sveska 1: Fonetske osobine, arko
Bonjakovi (ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet, 1330.
Cavanaugh, Jillian 2012: Living Memory: The Social Aesthetics
of Language in a Northern Italian Town. Malden, MA: Wiley-
Blackwell.
Chambers, Jack K. 1995: Sociolinguistic Theory: Linguistic
Variation and its Social Significance. Oxford Cambridge:
Blackwell Publishing.
Chambers, Jack K. i Peter Trudgill 1998: Dialectology. Cambridge:
Cambridge University Press.

130
Chomsky, Noam 1965: Aspects of the Theory of Syntax. Cam
bridge, MA: The MIT Press.
Coates, Jennifer 1986: Women, Men and Language: A Socio
linguistic Account of Sex Differences in Language. London
New York: Longman.
Coupland, Nikolas 2001: Dialect Stylization in Radio Talk.
Language in Society 30, 345375.
Coupland, Nikolas 2003: Sociolinguistic Authenticities. Journal
of Sociolinguistics 7(3), 417431.
Coupland, Nikolas 2009: The Mediated Performance of
Vernaculars. Journal of English Linguistics 37(3), 284300.
Cvetkovich, Ann 2003: The Archive of Feelings: Trauma, Sexuality,
and Lesbian Public Cultures. Durham: Duke University Press.
Cviji, Jovan 1896: Uputstva za prouavanje sela u Srbiji i ostalim
srpskim zemljama. Beograd: Srpska Kraljevska Dravna
tamparija.
ali, Mari-anin 2013: Istorija Jugoslavije u 20. veku. Beograd: Clio.
apo, Jasna 2012: Not a Soul Can Plan to Return for Sure!:
Double Homing Desire of Croatian Migrants in Germany.
Migration and Identity: Historical, Cultural and Linguistic
Dimensions of Mobility in the Balkans, Petko Hristov (ur.).
Sofia: Institute of Ethnology and Folklore Studies with
Ethnographic Museum.
olovi, Ivan 2000: Divlja knjievnost. Beograd: XX vek.
olovi, Ivan 2008: Balkan: Teror kulture. Beograd: XX vek.
iri, Ljubisav 2008: Neke leksike i gramatike pojedinosti u
pirotskom varokom govoru. Zbornik Instituta za srpski jezik
SANU posveeno dr Dragu upiu povodom 75-godinjice
ivota, knjiga I. Beograd: Institut za srpski jezik, 621628.
orovi, Vladimir 1970: Predgovor (bez naslova), u: Borisav
Stankovi, Neista krv. Beograd: Prosveta, 277 278.
Daniel, Ondej 2007: Gastarbajteri: Rethinking Yugoslav Eco
nomic Migrations Towards the European North-West Through
Transnationalism and Popular Culture. Imagining Frontiers,
Contesting Identities, Steven G. Ellis, Luda Klusakova (ur.).
Pisa: Pisa University Press, 277302.
Deli, Lidija 2008: Petrija na dvostukoj periferiji. Zbornik
Matice Srpske za knjievnost i jezik 56(2), 341351.
Dereti, Jovan 1987: Kratka istorija srpske knjievnosti. Beograd:
BIGZ.
Dobrivojevi, Ivana 2007: U potrazi za blagostanjem. Odlazak
jugoslovenskih dravljana na rad u zemlje zapadne Evrope
19601977. Istorija 20. veka 25(2), 89101.

131
Dorian, Nancy 1981: Language and Death: The Life Cycle
of a Scottish Gaelic Dialect. Philadelphia: University of
Pennsylvania Press.
Dragievi-ei, Milena 1985: Pokuaj definisanja dominantnih
i produktivnih modela kulturnog ivota u Jugoslaviji.
Potkulture 1. Novi Beograd: Istraivako-izdavaki centar
SSO Srbije, 1321.
Dragin, Gordana 2014: Inovacije na prozodijskom planu u
govoru Novog Sada. Prilog predstavljen na meunarodnom
naunom skupu Dijalekti srpskoga jezika: Istraivanja,
nastava, knjievnost. Leskovac, 1112. april.
Drysdale, Helen 2001: Silenced or Liberated: Endangered
Languages within the European Union. Endangered Languages
in the Media: The Proceedings of the Fifth Foundation for
Endangered Languages Conference, Cristopher Moseley,
Nicholas Ostler, Hassan Ouzzate (ur.). Bath: Foundation for
Endangered Languages, 124130.
Dui, Jovan 1970: Borisav Stankovi, u: Borisav Stankovi,
Neista krv. Beograd: Prosveta, 277278.
Duyvendak, Jan Willem 2011: The Politics of Home: Belonging
and Nostalgia in Western Europe and the United States. New
York: Palgrave Macmillan.
Eckert, Penelope 2003: Elephants in the Room. Journal of
Sociolinguistics 7(3), 392397.
Fernandez, James i Mary Taylor Huber 2001: The Anthropology of
Irony. Irony in Action: Anthropology, Practice and the Moral
Imagination, Fernandez and Taylor Huber (ur.). Chicago
London: 137.
Fortun, Kim 2012: Ethnography in Late Industrialism. Cultural
Anthropology 27(3), 446464.
Gal, Susan 2006: Migration, Minorities and Multilingualism:
Language Ideologies in Europe. Language Ideologies, Policies
and Practices, Clare Mar-Molinero, Patrick Stewenson (eds.).
Houndmills New York: Palgrave Macmillan, 1327.
Gal, Susan i Kathryn Woolard 2001: Constructing Languages
and Publics: Authority and Representation. Languages
and Publics: The Making of Authority, Susan Gal, Kathryn
Woolard (ur.). Manchester UK Northampton MA: St. Jerome
Publishing, 112.
Graham Brian, Gregory John Ashworth i John Tunbridge 2000:
A Geography of Heritage: Power, Culture, Economy. London,
New York: Arnold, Oxford University Press.
Gruhonji, Dinko 2011: Potpuna beogradizacija Srbije? http://

132
 www.dw.de/potpuna-beogradizacija-srbije/a-15366760, 6.
septembar.
Gruji, Jelena 2000: Znam ta leti, a ta puzi (intervju sa Borisom
Bizetiem). Vreme 472, 22. januar.
Halpern, Doel 2006: Srpsko selo: Drutvene i kulturne promene
u seoskoj zajednici 1952 1987. Beograd: Srpski genealoki
centar (original: Halpern, Joel 1967: A Serbian Village: Social
and Cultural Change in a Yugoslav Community. New York,
Evanston i London: Harper Colophon Books).
Harris, Roy 2001: Linguistics after Saussure. The Routledge
Companion to Semiotics and Linguistics, Paul Cobley (ur.).
London: Routledge.
Harvi, Dejvid [Harvey, David] 2013: Pobunjeni gradovi: Od
prava na grad do urbane revolucije. Novi Sad: Mediterran
Publishing.
Hofman, Ana 2012: Socijalistika enskost na sceni: Rodne
politike u muzikim praksama jugoistone Srbije. Beograd:
Evoluta.
Hofman, Ana 2012a: Kako smo peli (o) Jugoslaviji. Odzven,
spletna revija o glasbi, 12. avgust, http://www.sigic.si/
odzven/kako-smo-peli-o-jugoslaviji
Hofman, Ana 2013: Ko se boji unda jo? Muzika cenzura u
Jugoslaviji. Socijalizam na klupi: Jugoslavensko drutvo
oima nove postjugoslavenske humanistike, Lada Durakovi,
Andrea Matoevi (ur.). Pula Zagreb: Srednja Europa
CKPIS Sveuilite Jurja Dobrile u Puli Sa(n)jam knjige u
Istri, 281316.
Ili, Dejan 2008: Osam i po ogleda iz razumevanja. Beograd:
Fabrika knjiga.
Ili, Marija 2012: Purizam u prouavanju srpskog kao manjinskog
jezika: Srpsko-maarski jeziki kontakt. Jezik i drutvo,
Julijana Vuo, Jelena Filipovi (ur.). Beograd: Filoloki
fakultet, 303321.
Irvine, Judith 1989: When Talk Isnt Cheap: Language and
Political Economy. American Ethnologist 16, 248267.
Ivanovi, Vladimir 2010: Jugoslovenska koncepcija kulturno-
zabavnog ivota jugoslovenskih radnika u Austriji i SR
Nemakoj. Istorija 20. veka 28(3), 125136.
Ivanovi, Vladimir 2012: Geburtstag pie normalno:
Jugoslovenski gastarbajteri u Austriji i SR Nemakoj 1965-
1973. Beograd: Institut za savremenu istoriju.
Ivi, Milka 1997: O Vukovom i vukovskom jeziku. Beograd: XX
vek.

133
Ivi, Pavle 1957: O govoru Galipoljskih Srba. Srpski dijalektoloki
zbornik XII, XXII520.
Ivi, Pavle 1962: Dijalektologija, jedan na kulturni problem.
Letopis Matice srpske 389(3), 175180.
Ivi, Pavle 1998: Predgovor, u: Pol-Luj Toma, Govori Nia i
okolnih sela (Srpski dijalektoloki zbornik XLV), SANU i
Institut za srpski jezik: Beograd, 1113.
Jaffe, Alexandra 1999: Ideologies in Action: Language Politics on
Corsica. Berlin New York : Mouton de Gruyter.
Jaffe, Alexandra 2000: Introduction: Non-standard ortography
and non-standard speech. Journal of Sociolinguistics 4(4),
497-513.
Jeremi, Ljubia 1981: Kazivanja Dragoslava Mihailovia o patnji
i milosti, u: Dragoslav Mihailovi, Petrijin venac, Beograd:
Srpska knjievna zadruga, vxxxix.
Jones, Rodney 2012: Introduction: Discourse and Creativity.
Discourse and Creativity, Rodney Jones (ed.). Harlow et al.:
Pearson.
Jovanovi, Jelena 2009: Skaz u delima Dragoslava Mihailovia.
Gradina 29-30(XLV), 333340.
Jovanovi, Neboja 2014: Gender and Sexuality in the Classical
Yugoslav Cinema, 19471963. Rukopis doktorske disertacije.
CEU: Budimpeta.
Juul, Kristine 2011: From Danish Yugoslavs to Danish Serbs:
National Affiliation Caught Between Visibility and Invisibility.
Journal of Ethnic and Migration Studies 37(2), 237255.
Kalapo, Sanja 2002: Rock po istrijanski: O popularnoj kulturi,
regiji i identitetu. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
Kalogjera, Damir 2002: On Attitudes Towards Croatian Dialects
and their Changing Status. Opportunities and Challenges of
Bilingualism, Li Wei, Jean-Marc Dewaele, Alex Housen (ur.).
Berlin New York: Mouton dr Gruyter, 145156.
Kelner, Daglas 2004: Medijska kultura. Beograd: Clio.
Kilibarda, Novak 2012: Stanje narodne i narodske knjievnosti
u Crnoj Gori danas. Lingua Montenegrina V/1(9), 437467.
Klumbyt, Neringa 2011: Political Intimacy: Power, Laughter and
Coexistence in Late Soviet Lithuania. East European Politics
and Societies 25(4), 658677.
Knjievno delo Stevana Sremca novo itanje 1997: Zbornik
radova sa naune konferencije odrane u Niu 15. i 16.
novembra 1996. Ni: Centar za nauna istraivanja SANU,
Univerzitet u Niu.
Kos, Koraljka 1972: New Dimensions in Folk Music: A Contribution

134
 to the Study of Musical Tastes in Contemporary Yugoslav
Society. International Review of the Aesthetics and Sociology
of Music 3(1), 6173.
Kovaev, Duan 2007: Kroz dvoglede Mile gleda, gde je marva,
gde goveda... Vreme 875, 11. oktobar (tekst je prvobitno
objavljen u asopisu Nova srpska politika misao).
Kovaevi, Borko 2004: Stavovi prema varijetetima srpskog
jezika. Filologija 2, 3338.
Kovaevi, Borko 2005: Preukljuivanje izmeu standardnog
oblika srpskog jezika i njegovih dijalekata i izmeu ekavskog
i ijekavskog izgovora. Zbornik Matice srpske za filologiju i
lingvistiku 48(12), 283297.
Kovaevi, Duan 1998: Odabrane drame I. Beograd: Stubovi
kulture.
Kovaevi, Duan, Gojko Boovi i Nenad Velikovi 2006:
Vebanje mozga je najbolja atletska disciplina. Sarajevske
sveske 11/12, 4572.
Kulick, Don i Bambi B. Schieffelin 2004: Language Socialization.
A Companion to Linguistic Anthropology, Alessandro Duranti
(ed.). Malden MA: Blackwell Publishing.
Kurath, Hans 1972: Studies in Area Linguistics. Bloomington:
Indiana University Press.
Kuter, Lois 1989: Breton vs. French: Language and the
Opposition of Political, Economic, Social and Cultural Values.
Investigating Obsolescence: Studies in Language Contraction
and Death, Nancy Dorian (ur.). New York: Cambridge
University Press, 7590.
Labov, William 1963: The Social Motivation of a Sound Change.
Word 19, 273309.
Labov, William 1966: The Social Stratification od English in New
York City. Washngton, DC: Center for Applied Linguistics.
Labov, William 1972: Language in the Inner City. Philadelphia:
University of Pennsylvania Press.
Lefebvre, Henri 1974: La Production de lEspace. Paris: Anthropos.
Livada, Svetozar 1979: Dinamika promjena u naem selu. Zagreb:
Fakultet poljoprivrednih znanosti Sveuilita u Zagrebu.
Lucy, John 1993: Reflexive Language and Human Disciplines.
Reflexive Language: Reported Speech and Metapragmatics,
John Lucy (ur.). Cambridge: Cambridge University Press, 932.
Lukovi, Petar 1989: Bolja prolost: Prizori iz muzikog ivota
Jugoslavije 19401989. Beograd: Mladost.
Macdonald, Sharon 2003: Museums, National, Postnational and
Transcultural Identities. Museum and Society 1, 116.

135
Makismovi, Goran 2012: Identitet grada u prozi Stevana Sremca.
Zbornik Matice srpske za knjievnost i jezik 60(1), 99117.
Marcellesi, Jean Baptiste i Bernard Gardin 1974: Introduction
la sociolinguistique. Paris: Larousse.
Markovi, Predrag 2005: Gastarbajteri kao faktor modernizacije
u Srbiji. Istorija 20. veka 23(2), 145163.
Markovi, Predrag 2012: Trajnost promena: Drutvena istorija
socijalistike i postsocijalistike svakodnevice u Jugoslaviji i
Srbiji. Beograd: Slubeni glasnik.
Mati, ore 2004: Todor. Vreme 724, 18. novembar.
Mati, ore 2007: Sumrak banalitiara. Vreme 876, 18. oktobar.
Mbembe Achille 1992: Provisional Notes on the Postcolony.
Africa 62(1), 337.
Medenica, Ivan 2005: Bolna komedija o Radovanu Treem.
Vreme 758, 13. juli.
Mihailovi, Dragoslav 1981: Petrijin venac. etvrto izdanje.
Beograd: Srpska knjievna zadruga.
Miloradovi, Sofija 2008: Jedno mogue itanje Petrijinog venca
ili knjievno delo kao etnodijalekatski tekst. Slike kulture
nekad i sad, Zorica Divac (ur.), 223236.
Milosavljevi 2010: Kolonijalna Srbija (intervju sa Dragoslavom
Mihailoviem), http://www.ciode.ca/intervju/01-mihajlovic.
html
Milroy, Lesley i Matthew Gordon 2003: Sociolinguistics, Method
and Interpretation. Malden, MA Oxford, UK: Blackwell
Publishing.
Mole, Noelle 2013: Trusted Puppets, Tarnished Politicians: Humor
and Cynicism in Berlusconis Italy. American Ethnologist
40(2), 288299.
Nadadin, Milivoje n.d. [2005?]: Kreatori i egzekutori redukcije
srpskog ivotnog i duhovnog prostora. Srpski duhovni
prostor. Beograd: Nova Evropa, 2136.
Nedeljkovi, Dragan 1998: Srpski duhovni prostor je u nama.
Zbilja, Beograd, 31. decembar.
Neni, Iva 2006: Politika identiteta u srpskom hip hopu
na primeru grupe Beogradski sindikat. TkH: Journal of
Performing Arts Theory 11, 159166.
Novakovi, Stojan 1888: Srpska kraljevska akademija i negovanje
jezika srpskog. Glas SKA X, Srpska kraljevska akademija:
Beograd.
Novakovi, Stojan 1893: Predlog Srpskoj kraljevskoj akademiji.
Javor 7.
Okuka, Milo 2008: Srpski dijalekti. Zagreb: SKD Prosvjeta.

136
Oushakine, Sergei 2011: Introduction: Jokes of Repression. East
European Politics and Societies 25(4), 655657.
Pani, Teofil 2005: Poetika gedovanluka. Vreme 762, 11.
avgust.
Pavkovi, Vasa 2013: Predgovor, u: Dragan Todorovi, Nije narod
sapun da se potroi. Beograd: NP Vreme.
Pavlov, Ante 2003: Pogled na dijalekatsku jezinost i identitet.
Diskrepancija 4(78), 6774.
Pavlovi, Istok 2013: Beonarcizam. Politika, 8. novembar.
Pavlovsky, Aleksej Gotthardi 2014: Narodnjaci i turbofolk u
Hrvatskoj: Zato ih (ne) volimo? Zagreb: Naklada Ljevak.
Peco, Asim 1985: Pregled srpskohrvatskih dijalekata. Beograd:
Nauna knjiga.
Peco, Asim 1995: Stevan Sremac kao dijalektolog. Junoslovenski
filolog LI, 247265.
Peco, Asim 1997: Jedan pogled na gramatiki sistem u romanu
Petrijin venac Dragoslava Mihailovia. O srpskim narodnim
govorima (= Dani srpskoga duhovnog preobraenja IV),
Despotovac, 4553.
Pennycook, Alastair 2004: Performativity and Language Studies.
Critical Inquiry in Language Studies: An International Journal
1(1), 126.
Pennycook, Alastair 2007: Language, Localization, and the Real:
Hip-Hop and the Global Spread of Authenticity. Journal of
Language, Identity and Education 6(2), 101115.
Pennycook, Alastair 2010: Language as a Local Practice. London
New York: Routledge.
Petkovi, Brankica 2010: Izbrisani jezik. Brazgotine izbrisa:
prispevek h kritinemu razumevanju izbrisa iz registra
stalnega prebivalstva Republike Slovenije, Nea Kogovek et
al. (ur.). Ljubljana: Mirovni intitut, 219-243.
Petrovi, Dragoljub 2001: Languages in Contact: Standard
Serbian Phonology in an Urban Setting. International Journal
of the Sociology of Language 151, 1940.
Petrovi, Sneana 2012: Turcizmi u srpskom prizrenskom govoru.
Beograd: Institut za srpski jezik SANU.
Petrovi, Sneana i Toma Tasovac 2013: Prizren ivot u reima
(katalog izlobe). Beograd: Institut za srpski jezik SANU,
Centar za digitalne humanistike nauke, Galerija nauke i
tehnike SANU.
Petrovi, Tanja 2009: Srbi u Beloj Krajini i njihova jezika
ideologija u procesu zamene jezika. Beograd: Balkanoloki
institut SANU.

137
Petrovi, Tanja 2010: Whose language? Co-Ethnic Migrants
and Contemporary Linguistic Identities in Serbia. Co-
Ethnic Migrations Compared: Central and Eastern European
Context, Jasna apo mega, Christian Voss, Klaus Roth (ur.).
Mnchen Berlin: Otto Sagner, 8599.
Petrovi, Tanja 2014: Multicultural dynamics and heritage (re)
appropriation in Bela Krajina: Negotiating the heritage
of the Serbian Orthodox community. Dve domovini/Two
homelands39, 89102.
Plas, Pieter 2007: Voicing Folk for the Academy: Interdiscursivity
and Collective Identity in a North Dalmatian Ethnography,
18991900. Journal of Pragmatics 39, 22442272.
Povrzanovi, Maja 1982: Drutvene vrijednosti izraene
tekstovima novokomponiranih narodnih pjesama. Semi
narski rad. Zagreb: Filozofski fakultet, Sveuilite u Zagrebu.
Prica, Ines 1988: Mitsko poimanje naroda u kritici novokompo
novane narodne muzike. Kultura: asopis za teoriju i socio
logiju kulture i kulturnu politiku, 8093.
Program 1965: Program Saveza komunista Jugoslavije (Prihvaen
na Sedmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije, 2226.
travnja 1958. u Ljubljani). Zagreb: Stvarnost.
Radi, Antun 1997 [1897]: Osnova za sabiranje i prouavanje
grae o narodnom ivotu. Zagreb: Dom i svijet.
Radi, Prvoslav 2010: Kopaoniki govor: Etnogeografski i
kulturoloki pristup. Beograd: Etnografski institut SANU.
Raji, Ljubia 2009: Gradski govori. Govor Novog Sada. Sveska
1: Fonetske osobine, arko Bonjakovi (ur.). Novi Sad:
Filozofski fakultet, 3146.
Rasmussen, Ljerka 2002: Newly Composed Folk Music of
Yugoslavia. New York London: Routledge.
Ribnikar, Vladislava 1987: Mogunosti pripovedanja. Beograd:
BIGZ.
Rosandi, Ruica 1988: Kulturni ivot seoske omladine: Nacrt
istraivanja. Sociologija sela 26(101/102): 213224.
Said, Edvard 2008: Orijentalizam. Beograd: XX vek.
Sikimi, Biljana 2004: Aktuelna terenska istraivanja dijaspore:
Srbi u Maarskoj. Teme XXVIII/2, 847858.
Silverman, Carol 2011: Music, Emotion, and the Other.
Interpreting Emotions in Russia and Eastern Europe, Mark D.
Steinberg, Valeria Sobol (ur.). De Kalb: The Northern Illinois
University Press, 224247.
Silverstein, Michael 1979: Language Structure and Linguistic
Ideology. The Elements: A Parasession on Linguistic Units

138
 and Levels, Paul Clyne, William Hanks, Carol Hofbauer (ur.).
Chicago: Chicago Linguistic Society, 219259.
Smith, Laurajane 2006: Uses of Heritage. London, New York:
Routledge.
Sokolovi, Mirjana 2002: Leskovako o promenama u izgovoru
pojedinih glasova u govoru june Srbije. Srpski jezik VII, 487500.
Spasi, Ivana 2013: Kultura na delu: Drutvena transformacija
Srbije iz Burdijeovske perspektive. Beograd: Fabrika knjiga.
Stani, Rade 2011: Tri heroja srpskog folka: Drava u kafani.
Antropologija turbo folka, Goran Tarla, Vladimir uri ura
(ur.). Beograd: Studentski kulturni centar, 99104.
Stankovi, Stanislav 1997: Gradski vlasotinaki govor(i) so
ciolingvistiki procesi (opte karakteristike). O srpskim na
rodnim govorima (= Dani srpskoga duhovnog preobraenja
IV). Despotovac, 167179.
Stanonik, Marija 2007: Slovenska narena knjievnost. Maribor:
Slavistino drutvo.
Strugar, Vlado n.d. [2005?]: Nastanak podeljenosti srpstva
u otporu osvajaima Jugoslavije. Srpski duhovni prostor.
Beograd: Nova Evropa, 2748.
are, Sandra i Stanislav Stankovi 2011: O fenomenu lingvicizma
meu srbijskom akademskom filolokom elitom. Dijalekat
dijalekatska knjievnost (= Nae stvaranje LVIII/1-4).
Leskovac: Leskovaki kulturni centar, 4654.
olini, Simona 2007: Krkenzi kikiriki everi dej, jes aj krk!
Novi tednik, 16. mart, http://www.novitednik.si/zapisi.
php?id=269&id_zapis=901&m=3&l=2007
Thaler, Wolfgang, Maroje Mrdulja i Vladimir Kulic (ur.):
Modernism in Between: The Mediatory Architectures of So
cialist Yugoslavia. Berlin: Jovis 2012.
Timm, Lenora 2001: Ethnic Identity and Minority Language
Survival in Brittany. Language, Ethnicity and State, vol.
1: Minority Languages in the European Union. Camille C.
OReilly (ur.). New York: Palgrave Macmillan, 104127.
Todorova, Marija 1999: Imaginarni Balkan. Beograd: XX vek.
Todorovi, Dragan 2004: evapii su bili otlini. Beograd:
Bispress.
Todorovi, Dragan 2007: ivela naa Srbija. Beograd: NP Vreme.
Todorovi, Dragan 2010: Trupni portret. Beograd: NP Vreme.
Todorovi, Dragan 2013: Nije narod sapun da se potroi. Beograd:
NP Vreme
Toma, Pol-Luj 1998: Govori Nia i okolnih sela (=Srpski dijalekto
loki zbornik XLV). SANU i Institut za srpski jezik: Beograd.

139
Urban, Greg 1984: Speech about Speech in Speech about Action.
Journal of American Folklore 97, 341375.
Van de Port, Mattijs 1998: Gypsies, Wars and Other Instances of
the Wild: Civilisation and Its Discontents in a Serbian Town.
Amsterdam: Amsterdam University Press.
Vidmar, Simona ur. 2012: Nedokonane modernizacije /
Unfinished modernizations (katalog izlobe). Maribor:
Umetnostna galerija.
Vojnov, Dimitrije 2004: itanje kulturnih fenomena: Srpski hip-
hop. Gradina: asopis za knjievnost, umetnost i kulturu
39(5).
Voli, Zala 2005: Belgrade vs. Serbia: Spatial Re-Configurations
of Belonging. Journal of Ethnic and Migration Studies 31(4),
639658.
Vukovi, Marija 2004: Kajkavci u Banatu: Lingvistika situacija
i polna diferencijacija. Skrivene manjine na Balkanu, Biljana
Sikimi (ur.). Beograd: Balkanoloki institut SANU, 199215.
Vukovi, Marija 2009: Savremena dijalektoloka istraivanja
u srpskoj lingvistici i problematika jezika u kontaktu.
Junoslovenski filolog LXV, 405423.
Vuleti, Dean 2008: Generation Number One: Politics and
Popular Music in Yugoslavia in the 1950s. Nationalities
Papers 36(5), 861879.
Wang, Xuan, Massimiliano Spotti, Kasper Juffermans, Leonie
Cornips, Sjaak Kroon, Jan Blommaert 2014: Globalization
in the Margins: Towards a Re-Evaluation of Language and
Mobility. Applied Linguistics Review 5(1), 2344.
Wedeen, Lisa 1999: Ambiguities of Domination: Politics, Rhetoric,
and Symbols in Contemporary Syria. Chicago: University of
Chicago Press.
Williams, Raymond 1973: The Country and the City. New York:
Oxford University Press.
Woodward, Susan 1995: Socialist Unemployment: The Political
Economy of Yugoslavia 19451990. Princeton, NJ: Princeton
University Press.
Woolard, Kathryn 1998: Language Ideology as a Field of
Inquiry. Language Ideologies: Practice and Theory, Bambi B.
Schieffelin, Kathryn A. Woolard, Paul V. Kroskrity (ur.). New
York Oxford: Oxford University Press, 347.
Woolard, Kathryn, Aida Ribot Bencomo, Josep Soler Carbonell
2014: Whats So Funny Now? The Strength of Weak Pronouns
in Catalonia. Journal of Linguistic Anthropology 23(3), 127
141.

140
Yildiz, Yasemin 2012: Beyond the Mother Tongue: The
Postmonolingual Condition. New York: Fordham University
Press.
Yurchak, Aleksei 2006: Everything was Forever, until It was
No More: The Last Soviet Generation. Princeton: Princeton
University Press.
Zlatanovi, Sanja 2003: Svadba pria o identitetu: Vranje i
okolina. Beograd: Etnografski institut SANU.
Zlatanovi, Sanja 2009: Knjievno delo Bore Stankovia i
Vranje: identitetske strategije, diskursi i prakse. Glasnik
Etnografskog instituta SANU LVII(1), 5169.
ani, Ivo 2014: Kome se dijalekt opire konzervativizmu ili
modernizmu? Festivali zabavne glazbe i sociokulturna
lingvistika suvremene Hrvatske. Otpor: Subverzivne prakse
u hrvatskom jeziku, knjievnosti i kulturi, Tatjana Pikovi,
Tvrtko Vukovi (ur.). Zagreb: Zagrebaka slavistika kola,
211242.

Filmovi i TV serije:

Baji, Rado 20072011: Selo gori, a baba se elja (Srbija)

orevi, Aleksandar i Mihailo Vukobratovi 19982002: Poro
dino blago (SR Jugoslavija)
Karanovi, Sran 1980: Petrijin venac (Jugoslavija)
Lazi, Dragoslav 1970: Ljubav na seoski nain (Jugoslavija)
Leai, Nikola 2010: Tilva Ro (Srbija)
Novkovi, Oleg 2010: Beli, beli svet (Srbija, Nemaka, vedska)
Pavi, Sinia 1981: Laf u srcu (Srbija)
Pavi, Sinia 19821992: Tesna koa (Srbija)
Pavi, Sinia 20062012: Bela laa (Srbija)
otra, Zdravko 2002: Zona Zamfirova (Srbija)
otra, Zdravko 2005: Ivkova slava (Srbija)
Vukobratovi, Mihailo 20042006: Stiu dolari (Srbija i Crna
Gora)

141
SRBIJA I NJEN JUG Tanja Petrovi
Edicija RE, knjiga 90, Beograd 2015

Izdavai: Fabrika knjiga

Urednik: Dejan Ili

Dizajn: Olivera Bataji Sretenovi

Prelom: Tanja Valjarevi

tampa: Standard 2

ISBN 978-86-7718-147-5

Adresa Fabrike knjiga: 22. oktobra 17, 11000 Beograd

Telefon: +381 (0)69 3371583 Web site: www.fabrikaknjiga.co.rs