Centar za socijalna istraivanja

Alternativna kulturna organizacija AKO

www.csi-platforma.org

Shlomo Avineri

Marksizam i nacionalizam

Jedno od zauujuih zapaanja Hane Arent (Hannah Arendt) u Izvorima

totalitarizma odnosi se na njenu izjavu da je moderni antisemitizam jaao u proporciji u kojoj
je tradicionalni nacionalizam slabio. Umesto da identifikuje antisemitizam, i rasizam uopte,
kao najekstremnije i najopasnije anomalije nacionalizma, Hana Arent se opredelila da
posmatra antisemitizam kao neto nezavisno od nacionalizma, kao reakciju na njegov krah.
Na drugim mestima u svojoj knjizi ona navodi da je svaka klasa u evropskom drutvu postala
uznemirena antisemitizmom tek kad je on doao u sukob sa dravom, zato to su Jevreji bili
jedina grupa za koju se inilo da predstavlja dravu.2
Ovo svakako predstavlja jedno neobino gledite. Ovde nije mesto za detaljnu
raspravu o tome koliko su opta stanovita Arentove o ulozi Jevreja u ekonomskom ivotu
Evrope i njihovoj moi u modernoj dravi u stvari projekcije jevrejskog pisca o antisemitskim
predstavama i teorijama; niti se poreklo ovih pogleda moe pripisati njenim bliskim vezama
sa Hajdegerom. U sutini, Arent bi mogla biti prva koja je priznala da rtve totalitarnih
ideologija ponekad prihvataju iako one toga nisu svesne predstave, stereotipe i identitete
koje su na njih projektovali njihovi progonioci. U knjizi Eichman u Jerusalimu, Arent ubedljivo
argumentuje u ovom pravcu, moda terajui argument do njegovih krajnosti; njene analize
modernog ivota Jevreja i uzroka antisemitizma mogu biti drugi primer, samo
sofisticiraniji, ueniji i uglaeniji, takvog brutalizovanja rtvi.
Bilo kako bilo, oigledno idiosinkratino shvatanje Arentove o odnosu izmeu uspona
antisemitizma i opadanja nacionalizma je povezano sa njenim optim razumevanjem
fenomena nacionalizma i direktno je povezano sa naom glavnom temom, marksistikom
stavu prema nacionalizmu. U prilog njenoj studiji o totalitarizmu, Arent istie da politiko telo
nacionalne drave oivljava kada nijedna posebna grupa vie nije u poziciji da poseduje
ekskluzivnu politiku mo.3
Ovde su primetni Marksovi odjeci, ali su oni sloeni i nisu jasno odreeni. U
njegovom 18. brimeru Luja Bonaparte, Marks postulira sofisticiranu analizu klasnih odnosa
koji su doveli do uspona Luja Napoleona i njegove neobine meavine konzervativizma i
radikalizma. U izvesnom trenutku u istoriji, smatra Marks, klasni odnosi su tako jasno
uravnoteeni da nijedna klasa ne moe zadobiti ekskluzivnu politiku mo: svaka klasa je
dovoljno snana da sprei ostale u kontroli politike moi, ali nijedna klasa nije toliko jaka da
prisvoji za sebe ekskluzivnu kontrolu nad dravom. U takvom stanju ravnotee, linost kao
Luj Bonaparta, ovek za sve i svakoga, simbolizujui istovremeno istorijski mit i radikalnu
poruku, moe se pojaviti kao izvrna vlast i nezavisna sila koja posreduje izmeu razliitih i
suprotstavljenih klasnih interesa.4 Ta kvaziautonomija u odnosu na klasnu strukturu drutva
za Marksa predstavlja tajnu jedinstvene prirode hibridne forme ove vlade ovaploene pod
Napoleonom III.
Ono to je za Marksa jedinstveni izuzetak, to se ne moe uklopiti u opti obrazac
marksistikih teza o odnosu izmeu ekonomske infrastrukture i politike superstrukture, za
Arentovu je postao univerzalni model koji objanjava uspon moderne nacionalne drave.
Ovo ukazuje na dvostruki kreativni potencijal Marksovog eseja o Luju Napoleonu (svakako
jednog od najvie iznijansiranih i izdiferenciranijih dela socijalne i politike analize koje je on
ikad napisao); to takoe sugerie o dilemama Marksovih sopstvenih stavova prema
pitanjima u vezi pojava moderne drave i modernog nacionalizma.

1
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Od svih istorijskih fenomena koje je Marks analizirao, njegovo tretiranje

nacionalizma, nacionalnih pokreta i varijeteta nacionalne drave najmanje zadovoljava. Ono
takoe ostavlja problematino naslee socijalistikom pokretu, ostavljajui crnu rupu tamo
gde je trebalo da lei potencijal politikih i socijalnih snaga XIX i XX veka.
Marks nikada nije analizirao nacionalizam na sistematian nain, umesto toga imamo
odreeni broj nepovezanih izjava, koje ponekad razmatraju problem na veoma optem
nivou, a povremeno i u odnosu na odreene istorijske dogaaje koje je komentarisao u
novinskim lancima.
Temeljna studija ovih razbacanih primedbi pokazae da postoje dve razliite analize
nacionalizma kod Marksa, jedna pre i druga posle 1848. godine. Period pre 1848. nazivam
predmodernom paradigmom, a epohu posle 1848. graanskom paradigmom.
Klasino mesto za predmodernu paradigmu (paradigma I) nalazi se u Komunistikom
manifestu, gde je univerzalizujua mo kapitalistikog trita skicirana Marksovim
prepoznatljivim i jezgrovitim jezikom. Taj sveopti pritisak, prema Marksu, preplavljuje sve
to je partikularno, bez obzira da li je ono regionalno ili nacionalno. Kapitalistiki nain
proizvodnje bio je, po Marksu, prvi koji je

dao kosmopolitski karakter proizvodnji i potronji... Na veliku alost reakcionara, ona je

izvukla nacionalno tlo ispod nogu industrije. Unitene su prastare nacionalne industrije i jo uvek se
svakodnevno unitavaju. Njih potiskuju nove industrije, koje po cenu ivota moraju da uvode sve
civilizovane nacije, industrije koje vie ne prerauju domae sirovine, ve sirovine koje dolaze iz
najudaljenijih oblasti, i iji se proizvodi ne troe samo u zemlji, ve istovremeno u svim delovima
sveta. Na mesto starih potreba, zadovoljavanih domaim proizvodima, stupaju nove koje za svoje
zadovoljenje trae proizvode dalekih zemalja i klima. Umesto stare lokalne i nacionalne
samodovoljnosti i izolovanosti, stupa svestrani saobraaj i univerzalna povezanost nacija. A kako je u
materijalnoj, tako je i u duhovnoj proizvodnji. Intelektualni proizvodi pojedinih nacija postaju opte
dobro. Nacionalna jednostranost i ogranienost postaje sve manje mogua, a iz mnogih nacionalnih i
5
lokalnih knjievnosti stvara se svetska knjievnost...

I dalje:

Nacionalne razlike i antagonizmi izmeu ljudi svakodnevno nestaju, zbog razvoja buroazije,
slobodne trgovine, svetskog trita, jednoobraznosti u nainu proizvodnje i uslovima ivota koji mu
6
odgovaraju.

Otada datira Marksova uvena izreka da radnici nemaju otadbinu i njegov postulat
da e u budunosti prevlast radnika doprineti da (ove razlike izmeu nacija) dalje
iezavaju.7
Nacionalne razliitosti tretiraju se u toj paradigmi kao deo predmodernih obeleja,
kao prevazieni lokalni folklor: one su osuene na nestajanje pre sveopteg juria buroazije
i time jo potpunije integrisane u svetsku kulturu nakon proleterske revolucije.
To je aspekt paradigme I Marksove misli o nacionalizmu koji ukazuje na
kosmopolitski i internacionalni karakter naslea socijalistikog pokreta. Od tada je Marks na
suptilan nain promenio svoja gledita iako to nikada nije priznao. Iskustvo revolucija
18481849, tokom kojih se nacionalizam po prvi put pojavio kao glavna snaga u masovnim
razmerama, povremeno se pokazujui kao jai od klasnih interesa, primoralo je Marksa da
paljivo prati fenomen nacionalizma dok je bio urednik Neue Rheinische Zeitung, tako da je
njegov novinarski rad u tom periodu obilovao mnogim uvidima u vezi sa nastajanjem i

2
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

sukobljavanjem razliitih nacionalnih pokreta u Nemakoj, Italiji, Poljskoj, Maarskoj i

Hrvatskoj. Bilo je oigledno da tako mona snaga koja evidentno menja i prepravlja mapu
Evrope, uspostavlja nove granice i dravne strukture, nije vie mogla da se podvodi pod
pojam predmoderne paradigme kao puki dodatak predmodernim ekonomskim formacijama,
smatrajui da e je globalne sile kapitalistikog trita prosto baciti na ubrite istorije.
Ono to je Marks razvijao posle 18481849, uglavnom kao odgovor na razvoj
dogaaja koji su vodili ka ujedinjenju Nemake i Italije, bila je paradigma II objanjenje
nacionalizma kao superstrukturalnog izraza potrebe buroazije za veim tritima i
teritorijalnom konsolidacijom. U ovoj paradigmi, nacionalizam je, daleko od egzotinog i
romantinog ili romantizovanog relikta preindustrijskog doba (da upotrebimo kasniji izraz
Erika Hobsbauma (Eric Hobsbawn)), postao kamen temeljac kapitalizma.
Prema ovoj paradigmi, kapitalizmu su potrebne vee ekonomske celine: on ne moe
da se razvija i funkcionie kako treba kada je, na primer, Nemaka podeljena na 37 drava,
mini-drava i gradova-drava, svaka sa svojim zakonima, trgovinskim aranmanima,
politikim strukturama i valutama. Ujedinjenje Nemake i Italije vie nije bio san romantiara,
koji su eznuli za neuhvatljivim i imaginarnim tevtonskim umama ili rimskom slavom: ono je
bilo u direktnom ekonomskom interesu buroazije, a nacionalistike ideologije su bile nita
vie nego superstrukturalne strategije za legitimaciju tih ekonomskih interesa. Zollverein,
uglavnom severnonemaka trgovinska unija koja je prethodila politikom ujedinjenju
Nemake pod Bizmarkom bila je model za stvaranje moderne nacionalne drave.
Nacionalizam za Marksa vie nije bio predmoderan on je bio ovaploenje procesa
kapitalistikog razvoja i industrijalizacije.
Zbog svega toga, Marks je sada, iz pragmatinih, ali ne i principijelnih razloga,
podravao ujedinjenje Nemake i Italije: sve to je pomagalo razvoj kapitalizma, ilo je,
naravno, u prilog konanog ubrzavanja njegove smrti. tavie, samo u velikim i objedinjenim
dravnim celinama proletarijat moe da razvije adekvatnu klasnu svest i da ne bude skrajnut
na kratkorone ciljeve. Na primer, Marksova podrka Prusiji u francusko-pruskom ratu 1870
71, obrazloena je time da je taj rat posluio kao sredstvo ujedinjenja Nemake, kao vaan
korak u razvoju industrijalizacije, kapitalizma i u pravcu jaanja radnike klase. Kao to se
moe zamisliti, takav stav, ne uzimajui u obzir neposredne uzroke rata, nije se uvek dobro
uklapao u radikalni pokret, sa njegovim vienjem etike i protivljenju reimu koji je bio olien u
Bizmarku. Ipak, Marks nikad nije odustao od svog instrumentalnog pristupa, izbegavajui
moralistiki stav.
To je bilo sasvim u skladu sa konsekvencama paradigme II koje je Marks
suprotstavio raznim nacionalnim pokretima u centralnoj i istonoj Evropi i onima koji su
pokuavali da se odvoje od Austrougarske monarhije ili da zadobiju autonomiju unutar nje
uglavnom esima i Hrvatima. Oni, i ostali Sloveni, koji su pokuavali da balkanizuju
Habzburku monarhiju, bili su reakcionarni u smislu da, ako bi im to polo za rukom,
industrijski i ekonomski razvoj centralne i istone Evrope bi bio usporen, dok bi eventualna
pobeda proletarijata bila zaustavljena. esi, Hrvati i Srbi ne bi trebalo da stvaraju zasebne
drave, ve da se integriu u jedno, vee trite Nemake i Austrije. Na slian nain, Marks
smatra da se, u drugim sluajevima, Danska treba neizostavno pripojiti Nemakoj, a
Meksiko Sjedinjenim Amerikim Dravama, kao razvijenijim zemljama. Ono to ubrzava
kapitalistiki razvoj je progresivno, ono to ga ometa je reakcionarno.8 Manje razvijena
podruja i njihovo stanovnitvo treba da budu integrisana u razvijenije oblasti, tako da se
esima, koji nemaju buroaziju, prua mogunost da razviju industrijsko drutvo samo u
vezi sa Nemcima/Austrijancima. Nigde u Marksovim radovima se ne spominje pravo na
samoodreenje ili podrka za nacionalno osloboenje kao takvo.

3
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Ovo se javlja kao iskreno stanovite, potpuno instrumentalno i bez bilo kakve
sutinske procene nacionalizma, koje se dosledno uklapa u Marksove opte stavove o
vezama izmeu razvijenih i nerazvijenih drutava.9
Ali, udna nedoslednost jo nije postala oigledna. Dajui teorijski argument u korist
veih ekonomskih entiteta i apsorpciji manje razvijenih oblasti u vee i razvijenije, moglo bi
se oekivati da e Marks podrati integraciju poljskih zemalja unutar tri carstva (nemakog,
austrijskog i ruskog), koja su podelila Poljsku izmeu sebe. Da je Marks bio dosledan,
sudbina Poljske se ne bi razlikovala od usuda eha, Slovenaca i Hrvata. Uostalom, Poljska
se odlikovala veoma arhainom, feudalnom drutvenom strukturom, ona nije imala
buroaziju poljskog porekla, a trgovina je bila u rukama Jevreja i Nemaca. Ipak, tokom svog
ivota, Marks je snano podravao poljsku nezavisnost i ponovno uspostavljanje politikog
integriteta Poljske.
Moglo bi se pokazati da je poljska nezavisnost bila toliko prisutna u platformi
evropske levice u XIX veku, da bi bilo izuzetno teko, ako ne i politiki nemogue za Marksa
da se distancira od nje, bez obzira na bilo kakve teorijske osnove koje bi mogle govoriti
protiv toga. Ali bilo je jasno da su i drugi obziri bili u pitanju, i to oni koji su upuivali na jednu
sveobuhvatnu revolucionarnu strategiju koja bi moda mogla nadjaati Marksova sopstvena
teorijska razmatranja.
Nakon neuspeha revolucija 184849, Marks je postao opsednut strahom da bi vojna
intervencija carske Rusije mogla osujetiti sva dostignua koja je postigao revolucionarni
pokret u zapadnoj i centralnoj Evropi. To nije bio samo iracionalni bezrazloni strah: u
periodu od 181214. i 18489, ruske vojne snage su osigurale pobedu reakcionarnih i
konzervativnih reima u Evropi: prvo protiv Napoleona i naslea Francuske revolucije,
kasnije protiv oslobodilakih ustanaka u Beu, Pragu i Budimpeti. U oba sluaja,
reakcionarni reimi u Evropi bili su u stanju da odre ili povrate svoj uticaj na njihove narode
tako to su pozivali Ruse i time odravali ravnoteu snaga. Sredinom XIX veka, taj strah od
ruske intervencije bio je jedna od Marksovih glavnih briga, i to je bio razlog zbog kojeg je
podravao nezavisnost Poljske. Obnova nezavisne Poljske bi mogao biti ozbiljan korak
unazad za Rusiju, a time bi se to je bilo najvanije u Marksovom rezonovanju mogla
postaviti tampon drava izmeu oslabljene Rusije i Zapada, ime se ruska
kontrarevolucionarna intervencija znatno oteava i postaje manje izvesna. Iz slinih razloga
Marks je ezdesetih i sedamdesetih godina XIX veka podravao britansku politiku
podupiranja Otomanskog carstva: pojava slovenskih nacionalnih drava na Balkanu ila je u
prilog Rusiji, a slabljenje Otomanskog carstva omoguilo bi Rusima prolaz do
Konstantinopolja i obala Bosfora. To bi znatno uvealo mo Rusije da intervenie i osujeti
revolucionarni razvoj u Evropi. U ovom kontekstu Marks je shvatao panslavizam kao puko
sredstvo ruske imperije, i otada se suprotstavljao ekom i srpskom nacionalizmu zbog
njihove povezanosti sa panslovenskim ideologijama.
Ova shvatanja Marksa su uinila neobinim saveznikom britanskih konzervativaca,
ija se politika Istonog pitanja zasnivala na pokuajima obuzdavanja ruskog uticaja na
Levantu. Ova pozicija takoe je spreila Marksa da, posle poetnih poraza Rusa u rusko-
turskom ratu 187778, dozvoli mogunost revolucionarne situacije u Rusiji i mogui raspad
samodravlja, odnosno oslobaanje evropskog revolucionarnog pokreta od komara jo
jedne ruske kontrarevolucionarne vojne intervencije.

Sloenost Marksovog stava prema pitanju nacionalizma ostavlja socijalistiki pokret u

nedoumici, u onoj meri u kojoj se on oslanja na Marksa kao idejnu vodilju u problematici
nacionalnog pitanja. injenica da su postojale dve paradigme u Marksovom idejnom

4
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

nasleu, kao i da je paradigma II bila ublaena i bitno odreena stratekim okolnostima,

oteava dolaenje do koherentne teorije nacionalizma. Intenziviranje razvoja nacionalnih
pokreta krajem XIX veka doprinelo je artikulaciji socijalistike politike prema tim pojavama,
koja je bila optereena frustracijama i povremenim nedoslednostima.10
Sve u svemu, meutim, navedeni instrumentalni pristup u graanskoj paradigmi
(paradigma II) ostaje dominantan. Lav Trocki ( ) je to sumirao na jezgrovit
nain, istiui da je nacionalna drava podignuta kao najpogodnija i najprofitabilnija arena
za uspostavljanje kapitalistikih odnosa.11
Ipak, u toku politikih borbi razliitih socijalistikih grupa, posebno u istonoj Evropi, i
tokom graanskog rata i vojne intervencije u Rusiji, kada je dolo do uspostavljanja
Sovjetskog Saveza, ova opta teorija i njene pristalice suoili su se sa tvrdoglavom
politikom stvarnou koja ih je praktino gurnula u razliitim pravcima. U uslovima
multietnike prirode ruskog carstva, Lenjinova politika strategija ukljuivala je stav da sve
nacije biveg carstva tokom revolucije imaju pravo na samoopredeljenje i otcepljenje.
Takva pozicija, koja nije uspela da definie ta je nacija i koja nije imala uporite u
Marksovoj misli, pokazala se kao teko odriva, s obzirom na preokrete u politikoj
stvarnosti boljevike revolucije to je pokazala istorija Ukrajine i Zakavkazja u periodu
19171923. godine.
Meutim, i pre toga, Lenjin je morao da razjasni svoju poziciju o nacionalnom pitanju
u samom socijalistikom pokretu i tako doe do sutine problema i do razliitih pitanja kao
to je uloga i mesto jevrejskih i poljskih socijalistikih partija u strukturi celokupnog ruskog
socijalistikog pokreta. Ovde se nije potrebno zadravati oko detalja Lenjinovih kontroverzi
sa jevrejskim socijalistima iz Bund-a i oko toga u kom stepenu su one odreivale kasniju
sovjetsku politiku prema jevrejskom pitanju i cionizmu.12 Dovoljno je rei da su neki od
najzamrenijih argumenata koje su koristili Lenjin i njegovi sledbenici, u kombinaciji
suvoparnih teorijskih konstrukcija sa surovom politikom realnou, jasno pokazali kolika je
bila neadekvatnost Marksove batine koja je ostala njegovim pristalicama u razmatranjima
nacionalnog pitanja.13
Ista problematika se moe videti u sporu izmeu Lenjina i Roze Luksemburg (Rosa
Luxemburg) povodom pitanja poljske nezavisnosti. Lenjin je zagovarao osnivanje nezavisne
Poljske i savetovao poljske socijaliste da se bore za pobedu radnike klase unutar budue
nezavisne poljske drave; za njega, Poljaci, kao i Finci i baltiki narodi, imali su pravo da se
odvoje od Rusije (takoe, u njihovom sluaju, i od Nemake i Austrougarske). Roza
Luksemburg i njena partija (paljivo odabranog imena Socijaldemokratska partija Kraljevine
Poljske i Litvanije, to je jasno iskljuivalo poljske teritorije pod nemakom i austrijskom
upravom) suprotstavljala se nezavisnosti Poljske. Ona je smatrala sledei marksistiku
graansku paradigmu da je u interesu kapitalista, a otuda i radnika, razvoj koji nee
razbijati vee ekonomske celine, a nerazvijena struktura poljskog drutva moe spreiti
ekonomski i socijalni razvoj u sluaju da Poljska postane nezavisna. Paradoks zakljuka
Luksemburgove o Poljskoj je bio taj to on direktno protivrei Marksovom stavu (koji je, kao
to smo videli, gledao na nezavisnost Poljske kao na kamen temeljac revolucionarne
strategije), dok se njen argument u prilog velikih ekonomskih entiteta moe pokazati kao
istinska marksistika konstrukcija paradigme II. Za Rozu Luksemburg, nacionalizam nije bio
nita vie od lane svesti koja iskoriava istinska oseanja solidarnosti zasnovana na
zajednikoj kulturi, kojima cinino manipulie graanska demagogija.14 Kako god, Poljska
socijalistika partija (PPS) opredelila se za drugaiji put sledei lenjinistiki pristup, ali iz
drugaijih (tj. poljskih nacionalnih) pobuda. Tako se voa PPS, Jozef Pilsudski (Josef
Pilsudski), koji je svojevremeno napustio svoju partiju zbog nacionalnog pitanja, kao
komandant poljske armije sukobio sa Crvenom armijom na kapijama Varave, to samo jo
jednom pokazuje koliko su rastegljivi bili marksistiki stavovi o nacionalizmu. Kao direktive

5
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

za voenje politike, posebno u uslovima zapaljive i promenljive revolucionarne situacije, oni

su bili gotovo neupotrebljivi.
Ipak, Lenjinov glavni doprinos marksistikoj teoriji nacionalizma i njegovoj adaptaciji
na uslove XX veka vidljiv je u njegovoj teoriji imperijalizma. Na tom mestu on je proirio obim
marksistike paradigme II smatrajui da se nacionalizam pojavljuje ne samo kao produkt
kapitalizma, ve da u eri imperijalistike ekspanzije biva intenziviran do univerzalnih
razmera. U tom procesu, meutim, nacionalizam dijalektiki postaje antikapitalistika sila jer
se nacionalni pokreti u neevropskim kolonijama pojavljuju kao odgovor na kolonijalnu
eksploataciju od strane evropskih kapitalista. Sa druge strane, unutar kapitalistikih drutava
javlja se ovinistika forma nacionalizma, kao reakcija na pokrete nacionalnog
osloboenja.15
Dokle god ova jasna elaboracija osnovnih ideja ostaje unutar marksistike paradigme
II, ona dovodi do novih ambivalentnosti oko politikih klasifikacija nacionalnih pokreta. Dok
se kod Marksa nacionalni pokreti koji tee politikom jedinstvu veih jedinica (Nemaka,
Italija) nazivaju progresivnim, a nacionalizmi malih nacija (ehoslovaka) reakcionarnim,
Lenjin sada naziva azijske i afrike nacionalizme progresivnim, dok evropske nacionalizme
shvata kao reakcionarne. Ova razlika moe biti politiki korisna uprkos neobinim
saveznicima koji se povremeno udruuju sa komunistima (kao komunistiko-islamska
alijansa u Palestini, kada su tridesetih godina prolog veka Sovjeti podravali jerusalimskog
muftiju), ali je ona teorijski problematina sa stanovita marksistike klasne analize: veina
evropskih socijalista nije se ograivala, do Drugog svetskog rata, od imperijalistikih
nacionalizama u sopstvenim zemljama, pa je tako francuska komunistika partija nastavila
da podrava francusku kolonijalnu vlast u Aliru sve do pedesetih godina XX veka.
Ovo je omoguilo jednom novijem autoru da opravda lenjinistiku poziciju istiui da
je snaga Lenjinovih pogleda bila u tome to je ostavio otvorenim pitanje prirode i uloge
nacionalizma i njegove veze sa socijalizmom.16 Namera ovih primedbi je oigledno
pohvalna: tavie, u pitanju je priznanje Lenjinovog neuspeha da razvije optu teoriju
nacionalizma u njenoj povezanosti sa marksistikom socijalistikom analizom.
U protekloj deceniji videli smo nekoliko ozbiljnih pokuaja unutar marksistike misli
da se preformulie ono to je postalo poznato kao marksistiko-lenjinistika teorija
nacionalizma. Ti napori bili su deo jednog ireg pokuaja da se restruktuira marksizam i
spasu neke od njegovih teorijskih konstrukcija i radikalna emancipatorska vizija od pustoi
sovjetske realnosti. Neadekvatnost marksistike paradigme u odnosu na nacionalizam
razmatrana je sa iskrenim i otvorenim pristupom, koji je bio redak u ranijim diskusijama
unutar socijalistikog i komunistikog pokreta.
Ukazali smo na odreeni broj marksistikih teoretiara, ukljuenih u razliite grupe
Nove levice, koji su po prvi put priznali da Marks i marksizam nikad nisu imali teoriju
nacionalizma, i da su sve teorije nacionalizma u marksizmu bile neadekvatno razvijene i
potpuno pogrene. Don Erenrajh (John Ehrenreich) u dva razliita lanka istie da
jednostavno treba priznati da marksisti nisu razumeli fenomen nacionalizma.17 Nazivajui
svoje radove delom destrukcije,18 Erenrajh nije ponudio alternativnu teoriju, ali se nadao da
je podstakao debatu i okirao ortodoksne marksiste i uzdrmao njihova samodovoljna
naklapanja i pobone fraze o proleterskom internacionalizmu. Poput njega, Reis Debre
(Regis Debray), u dugakom intervjuu u kojem pokuava da razjasni svoje razoarenje u
marksizam, ukazuje da su slabosti marksistike teorije u pogledu nacionalizma bile prva
stvar koja je izazvala njegove sumnje u pogledu marksizma uopte.19
Nikos Pulancas (Nicos Poulantzas), oigledno potpuno oajan povodom spasavanja
bilo kojih marksistikih komponenti teorije nacionalizma, vraa se Levi trosu (Claude Levi-
Strauss) to u krajnjoj liniji predstavlja obinu tautologiju kada kae da su teritorija i

6
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

tradicija upisani u osnovama konceptualne matrice vremena i prostora i da preko

nacionalizma postuliraju totalnu autonomije drave od klasnih struktura.20
S druge strane, Horas Dejvis (Horace Davis) u svojim studijama pokuava da
aktualizuje neke od Lenjinovih teza, istiui da, dok su pokreti za nacionalno osloboenje u
sutini emancipatorski, ima sluajeva kada nacionalna borba ne sadri klasne komponente
(kao u nekim besklasnim plemenskim drutvima u Africi), dok kod nekih drugih pokreta
borba za nacionalno osloboenje ukljuuje sve klase (kao u sluaju Kastra).21 Dok priznaje
da je Lenjinovim analizama klasne osnove nacionalizma potrebna preformulacija,
pretpostavljeni obrazac u Dejvisovoj ozbiljnoj i iscrpnoj studiji toliko obiluje uzdranostima i
prigovorima da se one granie sa nepovezanim izjavama. Ovo vodi shvatanjima jednog
drugog marksistikog uenjaka, Dejmsa Blauta (James Blaut), koji smatra da petljanje sa
lenjinistikim modelom moe imati za posledicu da marksizam ostane bez adekvatnih
direktiva za politiku akciju.22

Krajem sedamdesetih i poetkom osamdesetih godina XX veka, novi i drugaiji

tonovi uli su se od marksistikih pisaca, koji su radili pod uticajem deavanja u Severnoj
Irskoj i u manjoj meri pojavljivanja nacionalistikih tendencija u Velsu i kotskoj (kao i u
Kvebeku), koje su povezane sa leviarskim ideologijama. Denkins (Brian Jenkins) i Minerup
(Gnter Minnerup) raspravljaju u svojoj knjizi da, dok je marksizam uverio progresivne
snage svih boja u kosmopolitski san Jednog sveta, kao lek za nacionalistiku groznicu, vie
ne moe izbegavati da prizna samostalnu snagu nacionalizma u okviru klasne strukture, niti
emancipatornu mo nacionalizma kao takvog, niti kao jednostavno pomagalo klasne borbe:

Daleko od toga da je mrani izvor najmodernijeg zla, nacionalna drava u stvari predstavlja
vrhunac ljudskog razvoja na polju politike emancipacije.
Zajedniki stav kako je nacionalna drava anahronizam koji je davno prevazien razvojem
23
proizvodnih snaga...[dele] buroaski liberalizam i marksistiki socijalizam.

Takav ikonoklastini revizionizam prihvata i Tom Nairn, moda najradikalniji mislilac

Nove levice na temu nacionalizma. U vie publikacija predstavlja kompleksnu i moda
zbunjujuu sliku o uklapanju nacionalizma u marksizam. S jedne strane naziva
nacionalizam patologijom modernog razvoja i u pravom marksistikom stilu prati ga do
ekonomskih uzroka ali u novijem maniru: nacionalizam je proizvod nejednakog razvoja
kapitalizma (odatle patologija). Njegovi izvori su transnacionalni, u smislu da vie klase
manje razvijenih drutava, koje su najvie na udaru nejednakog ekonomskog razvoja,
uspevaju u okupljanju ostalih klasa kolonijalnih drutava u nacionalne oslobodilake pokrete.
S druge strane, svi nacionalizmi svedeni su na ovaj model i stoga faizam, kao i kastroizam,
pripadaju istoj kategoriji i samo su dva lica, premda sa izriito razliitim posledicama, istog
naslednog jedinstva, koje treba ipak prosuivati drugaije sa revolucionarnog gledita.
Stoga, tvrdnja marksistikog uenjaka da je faizam arhetip nacionalizma,24 uz
istovremenu podrku nekim formama nacionalizma, sugerie priznanje da nacionalizam
nema fiksiranu klasnu matricu i tako Nairn ipak mora da prizna da je teorija nacionalizma
marksistika velika istorijska greka.25 Sve ovo se zatim koristi kao osnova za tvorevinu
koja se igra idejom zagovaranja raspada Britanije i mogueg pojavljivanja nezavisnih
nacionalnih drava na njenim keltskim obodima, u skladu sa ovakvim tumaenjem
marksizma.
Kao to se moe i pretpostaviti, takav potpun raspad marksistike paradigme,
izazvao je reakciju, a najsofisticiraniji pokuaj reformulisanja klasinog marksistikog stava,
iako suptilan, doao je od Erika Hobsbauma. Dobro informisan, kombinujui istorijske

7
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

analize i teorijske prefinjenosti, Hobsbaum je krenuo da razrui, kako je on smatrao,

revizionistiki izliv i istu glupost. Uinio je to sa poletom, otroumnou i oiglednim
nestrpljenjem i, mada je ponekad karikirao protivnike stavove, isticao je da, ako se govori u
okviru marksistike tradicije, ne mogu se prelaziti odreene granice koncepta. Hobsbaum je
tvrdio da su revizionisti a naroito Nairn potpuno pogreno shvatili istorijsku ulogu
nacionalizma. Ipak, morao je da prizna da sam marksizam ne nudi i ne treba da nudi
celokupan teorijski i politiki odgovor na fenomen nacionalizma. Vredi ga citirati u odreenoj
meri:

Marksisti...moraju izai na kraj sa politikom injenicom nacionalizma i da odrede svoj stav

prema njegovim specifinim manifestacijama. Jo od Marksa, ovo najveim delom, a i iz nunosti, nije
bila stvar teoretskog principa (izuzev za luksemburku manjinu, koja ima tendenciju da sumnja u
nacije en bloc), ve i stvar pragmatine procene u uslovima promenljivih okolnosti. U principu,
26
marksisti nisu ni za ni protiv nezavisne dravnosti bilo koje nacije.

U devetnaestom veku, tvrdi Hobsbaum, pojava nacionalizma u Evropi stvorila je

osnove za kapitalizam iako je ak i u Evropi bilo sluajeva ruritanskog nacionalizma. U
dvadesetom veku, stvari su se promenile. Kao prvo, dalji razvoj kapitalizma kojem su u
poetku bile neophodne nacionalne drave sada ima multinacionalnu tendenciju i vanost
nacionalnih drava se smanjila. Dezintegracija evropskih carstava sada je potpuno razruila
vezu izmeu antiimperijalizma i nacionalnih oslobodilakih pokreta i protivljenje
neokolonijalizmu nije bila borba za samoodreenje, koje je ve postignuto kroz
dekolonizaciju.
U ovom izmenjenom svetu, nastavlja Hobsbaum, nacionalistiki pokreti poput onih
koje brani i zagovara Nairn bili su bitno drugaiji od onih u devetnaestom veku: klasini
nacionalizam devetnaestog veka imao je za cilj da ujedini razliite provincije i regione u
jednu nacionalnu dravu i jedinstveno ekonomsko trite. Novi nacionalizmi druge polovine
dvadesetog veka nisu bili ujedinjujui, ve naprotiv, imali su za cilj fisiju razvijenih
kapitalistikih drava (Britanija, panija) i kao takvi bili su reakcionarni. Ovaj novi
nacionalizam doveo je do apsurdnog koncepta nacionalnog suvereniteta, koji nije imao veze
sa principima marksizma. Nizom otrih komentara, Hobsbaum je pisao o onome to je
postalo novi fetiizam suvereniteta:

Veina drava lanica Ujedinjenih nacija e se uskoro sastojati od (republikanskih)

ekvivalenata poznog dvadesetog veka Saks-Koburg-Gote i varcburg-Zondershausena...
Svaka takica u Pacifiku sada se moe nadati nezavisnosti i dobrom provodu za svoje
predsednike, ako ima lokaciju za mornariku bazu, za koju e se vie rasturenih drava takmiiti,
sreni dar prirode, poput mangana, ili jednostavno dovoljno plaa i lepih devojaka da postanu
turistiki raj...
Ako Sejeli mogu da imaju glas u UN isto kao i Japan, onda je samo nebo granica za Ostrvo
27
Man i Kanalska ostrva...

Hobsbaumova kritika je svakako povratila u debatu njenu istorijsku ozbiljnost i izvukla

je iz uskih sektakih interesa nekih od ranijih uesnika. Uprkos svemu, Hobsbaum nije
uspeo da sugerie fundamentalniji marksistiki stav prema nacionalizmu, izuzev isto
instrumentalnog pristupa, koji postulira Marksova paradigma II. Problem je ostao gde ga je
Marks ostavio svojim sledbenicima u naslee, svojom nevoljnou da raspravlja o
nacionalnom pitanju.

8
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Gde sve ovo postavlja marksizam danas? Osnovna greka marksistike analize
nacionalizma bio je pokuaj da se svi njegovi fenomeni ukljuujui i kulturne aspekte
nacionalizma svedu na socioekonomske uzroke i poricanje nacionalizmu i kulturi uopte
autonomnog statusa u emi ljudskih odnosa. Posmatranje nacionalizma samo kao
nadogradnje je, naravno, samo jedan aspekt opte marksistike analize istorijskog razvoja
pa ipak izuzetno oteava marksistima da procene odreene nacionalistike pokrete. Ima
istine u oseaju da Marksova paradigma II ograniava analizu nacionalizma na uoptavanja,
zasnovana na primeru Zollverein-a (nemake carinske unije) a Zollverein je prilino
ogranien model za opisivanje izuzetno monog i univerzalnog drutvenog fenomena,
obino sadranog pod optim tenjama nacionalizma.
Kao to se i kod samog Marksa mogu pronai izdiferencirani stavovi u nekim od
njegovih obiter dicta o literaturi (npr. digresija o grkim klasicima u Grundrisse, gde Marks
priznaje njihovu vrednost izvan konkretne klasne strukture u kojoj su nastali), tako je i sam
socijalistiki pokret, unutar marksistike tradicije, ali i na njenoj periferiji, stvarao alternativne,
neredukcionistike modele. Svaki pokuaj da se oivi interesovanje za socijalistiku teoriju
nacionalizma ih mora uzeti u obzir, a neki od tih pokuaja bie izneti ovde, kao mogui
kontekst, u okviru koga e budue debate o socijalizmu i nacionalizmu morati da se odvijaju.

(1) U radovima Mozesa Hesa (Moses Hess), moe se nai dodatak Marksovom
reduktivizmu. Uprkos Marksovim potcenjivakim opaskama o Hesu u Manifestu
komunistike partije, sjedinjavanje mnogih njihovih ideja nastavie se za njihovih ivota, iako
Hes nikada nije razvio teorijsku tvorevinu koja se moe porediti sa Marksovom. Moda stoga
to nije bio sklon kreiranju sistema, Hes je bio vie u toku deavanja u svoje vreme, dok je
Marks povremeno morao da prisili sve fenomene u Prokurstov krevet svoje teoretske
matrice. Iako je Hes kasnije postao poznat po svom protocionistikom delu Rim i Jerusalim
(1862), njegovi pogledi na nacionalizam nisu bili ogranieni samo na jevrejski problem, ve
obratno: poto je uopteno imao svest o usponu nacionalizma, primenjivao ga je na
jevrejska pitanja.
U svojim stavovima o nacionalizmu, Hes je bio blizak Maciniju (Giuseppe Mazzini),
koji je naciju posmatrao kao laboratoriju solidarnosti, kao uporite gde se ljudska bia
obrazuju da se ponaaju neegoistino, ue kako da prevaziu individualne interese za
dobrobit ire zajednice. Takoe je posmatrao nacionalnu zajednicu kao sredstvo medijacije i
tako uneo hegelijansku teoretsku dimenziju, koja je zaudo nedostajala Marksu, kod koga je
medijacija bila iskljuivo fokusirana na klasnu solidarnost univerzalnog nivoa to teko da
je konkretnost koju trai hegelijansko shvatanje posredovanja. Nadalje, pobedom
proletarijata i ukidanjem klasnih razlika, ak i ovaj aspekt bie eliminisan i tada oveanstvo
na okupu odrava samo vrlo apstraktna ideja o oveanstvu. Hes sa druge strane, ostaje pri
tome da:

Nacionalnost (Nationalitt) je individualnost ljudi. Ova je individualnost, s druge strane, aktivirajui

element; kao to oveanstvo ne moe biti zbiljsko (wirklich) bez pojedinih individua, tako ne moe biti
ni zbiljsko bez razliitih, posebnih nacija i naroda (Nationen und Volksstamme). Kao i svako drugo
28
bie oveanstvo se ne moe ostvariti bez medijacije, jer mu je potreban medijum individualiteta.

Za Hesa, revolucija koja bi ukinula klase, ukinula bi i nacionalne konflikte ali ne i

postojanje nacija. Kultura, obiaji, tradicija sve su postojale nezavisno, povezane sa
klasnom strukturom (kao u sluaju nejednake socioekonomske strukture Jevreja u dijaspori),
ali ne nuno i svodljive na nju. Emancipacija podreenih nacija je, po Hesu, sama po sebi

9
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

bila kamen temeljac uzroka proleterske revolucije i dok je Marks predviao nestanak veine
nacija u veim ekonomskim jedinicama, kojima dominiraju dve ili tri velike evropske kulture,
Hes je postulirao postrevolucionarnu budunost, u kojoj e sve nacije biti slobodne i u
mogunosti da razvijaju sopstvenu kulturu, a to e ukljuivati ak i najmanje nacije,
pripadale one germanskoj ili romanskoj rasi, slovenskoj ili finskoj, keltskoj ili semitskoj. 29
(2) Hesovi stavovi nisu imali veeg uticaja (izuzev, na kraju, unutar ogranienog
kruga socijalistikog cionistikog pokreta), a ipak je slian izazov, u mnogo veoj razmeri,
postavljen pred austrijsku Socijalistiku partiju. Veliki doprinos austromarksizma
socijalistikoj teoriji uvoenjem neredukcionistikih aspekata u istorijsku i ekonomsku
analizu, esto je primeivan, mada je iz jasnih istorijskih razloga, danas mnogo manje
priznat nego to bi trebalo da bude.30 U pogledu nacionalnog pitanja Austrijanci su morali da
se suoe sa naroito kompleksnom situacijom, koja potie iz injenice da veina
proleterizovanih bivih seljaka, koja se slila u Be sa industrijalizacijom Austrougarske, nije
bila germanskog porekla i nije govorila nemaki: bili su to esi, Slovaci, Maari, Hrvati,
Slovenci, Poljaci i Jevreji. Za socijalistiku partiju (koju su osnovali beki aktivisti koji su
govorili nemaki) sprovoenje svoje politike propagande na nemakom u takvom
viejezinom proletarijatu je postavljalo vie ozbiljnih problema. Partijski lideri su shvatili da
ih moda, bukvalno, uopte nee razumeti, ali jo gore bi bilo ako bi ih nenemaki radnici
videli kao jo jedan primer nemake govorne hegemonije, pri emu bi se socijalistika
poruka mogla u potpunosti izgubiti u ovoj zabludi. Kao rezultat toga, austrijska partija je
odluila da se organizuje u razliite jezike sekcije, kako bi se radnik u Beu mogao pridruiti
ekom ili slovenakom socijalistikom klubu, u kojoj se koristi njegov, a ne nemaki jezik.
Ovo je celokupnoj partijskoj organizaciji dalo federalistiku strukturu, u kojoj je kulturni
pluralizam postao kamen temeljac politike organizacije i prakse.
Nadalje, na teoretskom nivou, neki austromarksisti, poput Bauera (Otto Bauer) i
Renera (Karl Renner), pokuavali su da poveu klasnu strukturu sa nacionalnim problemima
u sofisticiranom istorijskom pristupu. Tvrdili su, na primer, da su potinjene nacije, poput
eha, izgubile svoje vie klase kada su ih osvojili nemaki Habzburzi ili kroz masakr ili
kroz kulturnu asimilaciju. Za posledicu, nestanak tih nacionalnih elita znaio je da je eka
nacija postala nacija seljaka, bez socijalnog i politikog vostva, bez knjievne elite,
ekonomski zavisni od gazda koji govore nemaki. Kapitalistiki razvoj je tako zapoeo sa
tradicionalnim nemakim elitama, a eki seljak, koji je postao proleter, naao se izloen i
ekonomskoj i kulturnoj eksploataciji. Austrijska Socijalistika partija se dala u spasavanje
osiromaene kulturne sfere eke nie klase, kroz svoju politiku i kulturnu aktivnost, dajui
tako ekom (ili hrvatskom) radniku ekonomsko i kulturno osnaenje.
Ovo je svakako bio privlaan projekat i u austrougarskom kontekstu pokuavao je da
obezbedi trei put izmeu nemake govorne hegemonije i ksenofobinog nacionalizma
raznih nacionalnosti Carstva, iji su nacionalni pokreti pozivali na raspad Dvojne monarhije i
uspostavljanje brojnih nacionalnih drava na njenim ruevinama. Austromarksistika
alternativa je trebalo da ouva staro Carstvo, ali da ga preobrazi iz hegemonistike strukture
nacionalnog i socijalnog potinjavanja u federaciju nacionalnih i kulturnih grupa model
pravog meunarodnog socijalizma, u kojoj nacije nisu podreene jedna drugoj, ve
koegzistiraju u pluralistikoj strukturi. Bauer i njegove kolege takoe su predviale da e u
takvom socijalistikom federativnom komonveltu postojati dva tipa predstavnitva: jedan
teritorijalni, drugi nacionalno-lingvistiki. Prvi e se baviti oiglednim zajednikim temama za
sve graane na teritoriji; drugi, u iji e izbor ulaziti lanovi svake pojedine grupe, bavie se
problemima obrazovanja, jezika, kulture, istorijskog naslea, itd. U ovakvom pluralistikom
sistemu je austromarksizam video garanciju protiv hegemonije koju nameu ekonomski jae
grupe (poput nemako-austrijske) slabijim i manje razvijenim nacionalnim entitetima.

10
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Uticaj ovih ideja, naravno, moe se na razliite naine prepoznati u raznolikim

podrujima poput sovjetske politike nacionalnosti, jugoslovenskog modela, socijalistikog
cionizma i nekim aspektima nacionalizma u Baskiji i Kvebeku.

(3) U ovom kontekstu treba spomenuti Josifa Staljina. Iako su politike posledice
njegove politike prema nacionalnostima, kako ih je izvrio Lenjin, a zatim i on sam, bile
katastrofalne i uasno represivne u mnogim sluajevima, ne moe se porei da na kulturnom
nivou neki od manjih naroda Sovjetskog Saveza duguju svoj kulturni preporod ovim
principima. Iako u svojoj brouri iz 1913. o problemu nacionalnosti Staljin izraava
neslaganje sa austromarksistima po pitanju neteritorijalnih aspekata njihove politike prema
nacionalnostima, sama njegova definicija nacije koja se ne prihvata uvek u sovjetskoj
praksi ipak ispoljava oseajnost prema kulturolokim aspektima nacionalizma i prevazilazi
klasinu reduktivistiku Marksovu paradigmu. Treba citirati Staljinovu definiciju nacije:

Nacija je istorijski razvijena stabilna zajednica jezika, teritorije, ekonomskog ivota i

31
psiholoke minke, koja se manifestuje u zajednitvu kulture.

Treba biti paljiv i ne zagovarati ponovno interesovanje za Staljina, ali ovaj aspekt
njegove misli ne treba u potpunosti zaboraviti, naroito stoga to je toliko blizak u svojoj
otvorenosti prema pluralistikom pristupu ostvarivanja autonomije u kulturnim dimenzijama,
koju ispoljava austromarksistika tradicija.

(4) Na kraju moramo pomenuti relativno nepoznat uticaj (izvan Izraela) cionistikog
socijalistikog mislioca, Haima Arlosorov (Chaim Arlosoroff). Roen u Ukrajini, obrazovan u
Nemakoj, Arlosorov je dvadesetih godina XX veka emigrirao u Palestinu i pokuao da
definie svoj cionizam u okviru opte teorije o odnosu socijalizma prema nacionalnom
pitanju. Sa dvadeset godina napisao je pamflet O socijalizmu jevrejskog naroda koji duguje
svoj opti okvir kako ruskim narodnjacima, tako i tradiciji nemakog omladinskog pokreta.
Pre nego to se okrenuo specifinim jevrejskim pitanjima u Evropi nakon 1918, Arlosorov se
prvo pozabavio irim problemom neuspeha Socijalistike internacionale da odri
meunarodnu klasnu solidarnost u leto 1914. Prema Arlosorovu, krivica je leala u
apstraktnom internacionalizmu marksistike tradicije, gde se generalna obavezanost
meunarodnoj solidarnosti, preko nacionalnih granica iznova ponavljala ali se nije vezivala
za konkretnu medijaciju institucija i obrazaca ponaanja (argument koji podsea na Hesovo
insistiranje na posredovanju). Kao posledica toga radnici nisu nali u socijalistikom pokretu
odgovore na njihovu konkretnu svest po pitanju sopstvene kulture i naslea i stoga su otili
negde drugde. U nabijenoj atmosferi 1919. Arlosorov je upozorio socijalistiki pokret, gotovo
proroki, da zameni svoj apstraktni univerzalizam za univerzalizam posredovan konkretnim
identitetom istorijskih kultura, ili moe izgubiti podrku radnike klase koja e prii desnici.
Jer, iako je radnik otuen od elite svog drutva i njene visoke kulture, ima konkretnu kulturnu
svest, koja ga vezuje za jezik i kulturu njegovog nacionalnog okruenja:

Zajednitvo nacionalnog ivota i sudbine pokree srce radnika isto kao i bilo kog drugog lana
drutva. On takoe voli svoj maternji jezik, kojim su mu ponekad pevane uspavanke, u kom su se
oblikovali i iveli duhovi njegovih roditelja. On takoe voli svoju domovinu, ljude u njoj, njihove
raznolike obiaje i tradicije, Sitten, njihove arene rukotvorine, nebo svoje domovine i polja i gradove
svoje otadbine. I on nosi kulturu svoje nacije sa sobom: njegovo bie, njegov emocionalni ivot je
32
njeno bie, njen ivot.

11
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Prema Arlosorovu, Druga internacionala je, s druge strane, previdela ovaj konkretan
aspekt radnike klase i zamenila ga apstraktnim univerzalizmom, koji nikada nije imao
uporite u stvarnim praksama proletarijata. Odatle njegova krhkost pred naletima
nacionalista u leto 1914.
Arlosorov nadalje upozorava, da ako novoformirani socijalistiki pokret, koji pokuava
da se oivi nakon rata, ne uzme u obzir ovaj kulturni sadraj konkretne svesti proleterskog
ivota, radnika klasa moe otii negde drugde pokretu ili voi koji e se baviti ovim
temama. Imajui na umu da je ovo napisano 1919, proroka snaga izjave ne moe biti
zanemarena.33

Socijalizam je tako optereen antinacionalnim predrasudama, koje ga, oslanjajui se na

univerzalistike ideje prosvetiteljstva osamnaestog veka, nisu uinile dovoljno sposobnim da
se suoi sa izazovima kasnog devetnaestog i dvadesetog veka. U ovoj zaslepljenosti i to u
dubokom smislu, marksizam deli svoje siromatvo sa svojim rivalom, klasinim liberalizmom.
Oboje, budui potomci univerzalistikih ideja prosvetiteljstva, imaju tekoe u prihvatanju i
davanju legitimiteta istorijskim entitetima koji se ne mogu podvesti pod isto univerzalne
kriterijume. ak je i proletarijat centralan za Marksa, jer je to univerzalna klasa, a trite je
naravno, za liberalizam, odlije univerzalnih odnosa ljudskog ponaanja.
Nacionalizam se odnosi na pojedinano, partikularno, ali ovo partikularno se moe
utkati kao to su to uinili austromarksisti u oblast univerzalnog. To je ljudski nain
komuniciranja, moda najjai nain, jer se odnosi direktno na jezik, a moderna komunikacija,
daleko od toga da ga se liava, samim tim to je verbalna, uvruje ga jo vie u konkretnu
svest ljudskih bia. Za svakoga ko razmilja o zajednicama, ovo je odista izazov.

12
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Napomene

1. Hannah Arendt, Origins of Totalitarianism, new edn (New York 1973), 3.

2. Ibid., 25.
3. Ibid., 38.
4. Karl Marx/Friedrich Engels, Basic Writings on Politics and Philosophy, ed.
Lewis S. Feuer (Garden City, NJ 1959), 345.
5. Ibid., 11.
6. Ibid., 26.
7. Ibid.
8. U sluaju Engelsa, neke snishodljive opaske o neistorijskoj prirodi slovenskih
naroda dodale su malo otrovnosti ovim komentarima. Za neke jugoslovenske kritike
komentare, cf. France Klopcic, Friedrich Engels und Karl Marx ber die "Geschichtslosen"
slawischen Nationen, Marxismus und Geschichtswissenschaft, ITH Tagungsbericht, vol. 19
(Wien 1984), 21749.
9. Videti uvod za moje izdanje Marksove On Colonialism and Modernization (Garden
City, NJ 1968), 331.
10. Za noviju kritiku literaturu videti Walter Connor, The National Question in
Marxist-Leninist Theory and Strategy (Princeton, NJ 1984); i Roman Szporluk, Communism
and Nationalism (New York and Oxford 1988), naroito delove I i III.
11. Leon Trotsky, The History of the Russian Revolution (London 1967), III, 39. Da je
Trocki svestan kako takva teorija ne pristaje ni u jednu konkretnu analizu istorijske pojave
kapitalizma, jasno je iz injenice da smesta primeuje u narednoj reenici da je uspon
kapitalistikog naina proizvodnje u Holandiji i Engleskoj prethodio formiranju nacionalnih
drava, i da u sutini njegova generalizacija dolazi iz primera nemakog Zollvereina.
12. Videti Jonathan Frankel, Prophecy and Politics: Socialism, Nationalism and the
Russian Jews 18621917 (Cambridge 1981), esp. 171257.
13. Detaljan spisak Lenjinovih spisa o nacionalnom pitanju moe se nai u James M.
Blaut, The National Question (London and New York 1987), 2201.
14. Za korisnu zbirku njenih zapisa na ovu temu na engleskom, videti Rosa
Luxemburg, The National Question Selected Writings, ed. H.B. Davis (New York and
London 1976).
15. Najvaniji tekstovi su Report of the Commission on the Nationalities and Colonial
Question, in V.I. Lenin, Works (Moscow 1965), XXI, 2405; The Question of the
Nationalities, ibid., XXXVI, 60511; I beleke za predavanje o Imperialism and the Right of
Nations to Self-Determination, ibid., XXIX, 73542.
16. Za skoranju sovjetsku izjavu o Lenjinovom stavu, gde uverljivo iznosi i pokuava
da razdvoji nacionalne oslobodilake pokrete od burujskih nacionalizama, videti K.N.
Brutens, National Liberation Movements Today (Moscow 1977), 2 vol. Raniji pokuaj
saoseajnog zapadnog posmatraa da opravda unutranju sovjetsku politiku o nacionalnom
pitanju moe se nai u gotovo zaboravljenom izdanju od Hans Kohn, Nationalism in the
Soviet Union (New York 1933).
17. John Ehrenreich, The Theory of Nationalism: A Case of Underdevelopment,
Monthly Review, 27, 1 (1977), 67. Videti takoe njegov Socialism, Nationalism and

13
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Capitalist Development, Review of Radical Political Economists, 15, 1 (1983), 140, gde
kae da marksisti nisu uspeli u pokuajima da ukljue realnost nacionalizma u svoje
teoretsko shvatanje, i ... ovaj neuspeh je duboko ukorenjen u samoj prirodi marksistike
misli (p. 1).
18. Ibid., 29.
19. Regis Debray, Marxism and the National Question, New Left Review, no. 105
(1977), 25.
20. Nicos Poulantzas, State, Power, Socialism (London 1978), 97ff.
21. Horace B. Davis, Towards a Marxist Theory of Nationalism (New York i London
1978), 20240, 18991.
22. Blaut, op. cit., naroito 68ff.
23. Brian Jenkins/Gunter Minnerup, Citizens and Comrades Socialism in a World of
Nation States (London and Sydney 1984), 1445.
24. Tom Nairn, The Modern Janus, New Left Review, no. 94 (1975), 17.
25. Tom Nairn, The Break-Up of Britain? (London 1977), 329.
26. Eric Hobsbawm, Some Reflections on The Break-Up of Britain, New Left
Review, no. 105 (1977), 9.
27. Ibid., 67.
28. lanak u Klnische Zeitung, 14. oktobar 1843, u Moses Hess, Philosophische
und sozialistische Schriften 18371850, ed. W. Monke, 2nd edn (Berlin-DDR/Vaduz 1980),
251.
29. Rom und Jerusalem, u Moses Hess, Ausgewhlte Schriften, ed. H. Lademacher
(Kln 1962), 320. U svojoj viziji jevrejskog socijalistikog komonvelta u Palestini, Hess prati
ovo sa pozivom na obnavljanje nezavisnih arapskih drava u Siriji i Egiptu. Cf. moj Moses
Hess Prophet of Communism and Zionism (New York 1985), 228.
30. Videti Tom Bottomore and Patrick Goode (eds), Austro-Marxism (Oxford 1978),
naroito 10235; Norbert Leser, Zwischen Reformismus und Bolschewismus Der
Austromarxismus als Theorie und Praxis (Wien 1968).
31. Citirano po nemakom tekstu Staljinove broure, Der Marxismus und die
nationale Frage (Vienna 1913), 1011.
32. Viktor Chaim Arlosoroff, Der jdische Volkssozialismus (Berlin 1919), 11.
33. Ibid., 37. Videti moj Arlosoroff (London 1989), naroito pogl. 2 i 4.

14
 Centar za socijalna istraivanja
Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Shlomo Avineri je Herbert Samuel profesor politikologije na Hebrew University u Jerusalimu. Autor je
vie knjiga, meu kojima i: The Social and Political Thought of Karl Marx; Hegels Theory of the
Modern State; The Making of Modern Zionism; Moses Hess: Prophet of Communism and Zionism;
Arlosoroff A Political Biography.

Izvor:

Shlomo Avineri: Marxism and Nationalism, Journal of Contemporary History, 26 (1991).

Prevod:

eljko Popovi
Milo Zori

15