Teorija kao zanr

Sam pojam teorije je veoma viseznacan. Vise se i ne moze govoriti o jednoj

teoriji knjizevnosti vec samo o brojnim razlicitim teorijama. Najprostije se
moze reci da je teorija knjievnosti je deo nauke o knjievnosti koji se
bavi pitanjima prirode knjievnosti, oblika i naina knjievnog izraavanja i
optih i posebnih osobina knjievnih dela kao umetnikih ostvarenja. Teorija
je u stvari vrsta znanja koje objanjava (ili bar ono koje pokuava da nam
objasni) ta je knjievnost i sve to je s njom u vezi. Jedni su smatrali teoriju
najvaznijim delom nauke o knjizevnosti dok su drugi bili stava da teorija
uopste nije potrebna knjizevnosti, jer su teorija i knjizevnosti potpuno
razlicite oblasti jezika. Jedni su smatrali da teorija prosiruje nase znaje o
tome kako je knjiz. delo konstruisano, ko je njegov tvorac, dok su drugi
smatrali da se bez problema mozemo snaci bez tog znanja i jednostavno
citati knjizevnost.

Opsti pogled na razvoj teorija knjizevnsti

Teorijsko znanje o knjievnosti bilo je poznato jo u antikim vremenima, ali
se teorija knjievnosti kao posebna disciplina razvila tek polovinom XIX veka
zajedno s naukom o knjievnosti (prva svesna nucna studija knjizevnosti
Ipolit Ten Povest Engleske knjizevnosti 1863. Povezuje teoriju i istoriju
knjizevnosti), a u potpunosti se konstituisala tek u XX veku. Razvijala se kroz
citav 20ti vek, stvarajuci nove skole, pravce i stilove refleksija(knjiz.
teorija)(knjiz teorije su u stvari stilovi refleskija i novi nacini proucavanja
knjizevnosti).Od Antike vei deo teorijskog znanja o knjievnosti obuhvatala
je disciplina zvana poetika. Od poetka pa sve do kraja prosvetiteljstva,
postojala pre svega kao normativna poetika, odnosno ona koja je piscima
unapred nametala pravila stvaranja knjievnosti. Kasnije (manje-vie od XIX
veka) poela je da funkcionie i kao opisna poetika (opisuje ve postojea
knjievna dela). Jo kasnije tek na kraju XIX veka pojavila se i u obliku
istorijske poetike, istraivala je promene knjievnih oblika i njihovu evoluciju
u knjievnoistorijskom procesu. Retorika je takodje u velikoj meri uticala na
nauku o knjizevnosti.
Pored poetike i retorike, drugi vaan izvor inila je knjievna
komparatistika koja je nastala u XIX veku i koja je istraivala pre svega
tipoloke slinosti i razlike izmeu pojedinih nacionalnih knjievnosti.Osim
ovih disciplina, teorijski iskazi o knjizevnosti mogli su se naci u delima vecine
filozofa, pocev od Platona i Aristotela.
Dvadeseti vek je bio vreme nastanka najveeg broja teorijskih struja i kola
u istoriji kao i podjednako snanih napada na teoriju knjievnosti i njenih
velikih kriza.
Poveano interesovanje teoretiara knjievnosti za teoriju pojavljivalo
se povremeno, u talasima, od poetka XX veka pa sve do osamdesetih
godina.
Najpre (posle antipozitivistikog preokreta) jer je trebalo postaviti
Teorijske osnove i odrediti opti oblik discipline prouavanja knjievnosti.
Zatim (u vreme strukturalizma) jer je trebalo stvoriti system knjievnog
jezika i istovremeno na njemu zasnovati nauku o knjievnosti.
Potom (kad su se pojavili prvi znaci poststrukturalizma) jer je trebalo
Izvriti temeljnu reviziju dotadanjih naina razmiljanja o knjievnosti.
I, na kraju, osamdesetih godina, kad se sve ee poelo govoriti o krizi
teorije pa ak i o njenom sumraku ili kraju kad je trebalo ozbiljno postaviti
pitanje u kojem obliku se njome treba dalje baviti. Upravo je ovo poslednje
razdoblje izazvalo najvece interesovanje za teorijsku problematiku i ona je
postala glavna tema rasprava u krugu istrazivaca knjizevnosti stvarajuci u
isto vreme snaznu zelju na njenim reformisanjem.

Knjizevne teorije XXveka: , ,

, ( ),
, , ,
, / ,
, ,

20.
Mnoge teorijske koncepcije, narocito one koje su nastale u XX veku mnogo
su srodnije sa naukom nego sa znanjem, i udaljavale su se od knjizevnosti.
Da definisemo teoriju u okviru nauke to bi znacilo da teorijsko oznacava:
precizno, univerzanlno, sistematsko, sigurno, racionalno itd Tu se postavlja
pitanje da li oni koji stvaraju teoriju zele da samo neke stvari u okviru te
oblasti budu na odgovoravajuci nacin prokomentarisane i objasnjene (teorija)
ili da budu sistematski, univerzalno, objektivno definisane (blize nauci). Ovaj
drugi tip pojavio se u XX veku na osnovi strukturalizma. Uprkos tome sto su
strukturalisti uspeli da osnaze osnove nauke o knjizevnosti, oni sun a kraju
stvorili snazan talas diskusija o tome ima li smisla stvarati takvu teoriju
knjizevnosti.

Kroz istoriju teorije knjizevnosti sam odnos izmedju teorije i njenog

predmeta proucavanja bio je tema razmatranja i diskusija teoreticara. To se
najvise desavalo zbog nepodudarnosti naucnog zargona teorije s umetnickim
jezikom knjizevnosti, i naucnih vestackih modela i bogastva knjizevnog
univerzuma. Moze se reci da je teorija knjizevnosti u XX veku balanisrala
izmedju knjizevnosti i nauke. Ovaj konflikt naorociti se zaostrio 60tih godina
XX veka i pretvorio u spor izmedju ortodoksnih strukturalista(nauka) i
takozvanih poststrukturalista razocaranih scijentizmom u nauci o
knjizevnosti. Strukturalisticka teorija utonula je u prekomerenu analiticnost,
gubeci usput svoj predmet, i ono sto je najvaznije- prijatnost citanja
knjizevnosti. Reakcija je upravo bila poststrukturalizam koji je optuzio
strukturalizam za narusavanje smisla bavljenja teorijom knjizevnosti.

Takodje, u XX veku postalo je aktuelno pitanje sta je vaznije, teorija ili

praksa. Odnosno, misaona spekulacija o knjizevnosti i stvaranje teorijskih
koncepcija ili pak parka- jednostavno citanje i interpretacija knjizevnih dela.
Preciznije receno, da li knjizevnost mozemo interpretirati u potpnosti
slobodno ili interpretaciju moramo ograniciti nekim pravila i unapred odrediti
njen cilj.

_________________________________________________________

Feminizam

3 talasa:
Prvi talas feminizma - traje kroz 19. vek do 1960. Prvi
talas feminizma pod devizom ravnopravnosti.
Najavazniji cilj sticanje jednakih prava za ene i mukarce
u javnoj sferi.

Drugi talas feminizma - javlja se 1960-ih godina i traje do 1980-ih godina. U

ovom periodu formiran je feminizam kao pravac, razvijene su klasine
postavke i fokus feminizma, radilo se na organizaciji masovnog pokreta,
rodnoj ravnopravnost, antiimperijalizmu, promeni zakonodavstva, osnivani
su enski i feministiki asopisi, raeno je na edukaciji ena, poela su da se
obrauje problematika mukog nasilja.

Trei talas feminizma - zapoeo je poetkom 1990ih godina]] i traje i

danas. U ovom periodu redefinisana je re rod i postavljen je akcenat
na rodne razlike. Ovaj period je posebno blizak kvir
teoriji, postmodernizmu, ekofeminizmu, trans-feminizmu.

Najvaznija dela:

Meri Vulstonkraft: A Vindication of the Rights of Woman

(Odbrana prava ene sa kritikom opaskom)
to je poetak borbe za izjednaavanje obrazovnih ansi mukaraca i ena.
Simon de Bovar DRUGI POL. obimna, egzistencijalistika analiza
poloaja ena.

Beti Fridan The Feminine Mystique(Mistina enskost) knjiga je

smatrana
uslovnim poetkom drugog talasa. Skree panju na mehanizme
mistifikacije
kojima podleu amerike ene pokuavajui da se prilagode zahtevima
idealne enskosti.

Kejt Milet objavljuje Sexual Politics jednu od najvanijih knjiga drugog

talasa feminizma. U njoj se pronicljivo analiziraju izvori opresije
ena u seksistikom drutvu, u institucionalnoj i u privatnoj sferi.

Ilejn Shouvolter i ginokritika:

Ilejn ovolter, u lanku pod nazivom Towards a Feminist Poetics

uvodi pojam ginokritika.
Ginokritika se interesuje za enu kao pisca i istoriju enske knjievnosti,
psihodinamiku enske kreativnosti, jezike probleme i drugo.
Ginkritika je je nauni pristup iji je predmet knjievnost koju su pisale ene,
a cilj utvrivanje zajednikih odlika te literature i rekonstrukcija enske
tradicije. Osnovna odlika ginokritike je ginocentrinost - na enu usmerena
analiza.
Po Ilejn ouvolter, ginokritici je neophodna veza sa ostalim granama enskih
studija - istorijom, antropologijom, psihologijom i sociologijom, "koje su sve
razvile hipoteze o enskoj potkulturi.

Sandra Gilber i Suzan Gubar

Sandra M. Gilbert(1936) I Suzan Gubar (1944) su amerike feministike

kritiarke, teoretiarke, spisateljice i univerzitetske profesorke. Upoznale su
se 1970 i zajedno su objavile vise kritickih dela nego sto su to ucinile
pojedinacno. 1979 objavljuju
cuvenu knjigu The Madwoman in the Attic, u kojoj analiziraju poloaj ene u
knjievnosti XIX veka i specifina svojstva enske imaginacije na primeru
knjievnosti XIX veka. ena-umetnica,prema njihovom shvatanju, bila je
bie iskljueno i potisnuto na marginu drutvenog ivota, ali se upravo to
iskustvo pokazalo kljucno za njeno stvaralastvo.
U svojoj koncepciji iskljuenja takoe su se pozivale na edipovsku shemu
(konflikt izmeu oeva i sinova). Taj model, nije uzimao u obzir ene pisce,
i zahtevao izvesne modifikacije.
U radu Infection in the Sentence: The Woman Writer and the Anxiety of
Authorship izlau teoriju u kojoj se bave pitanjem ta sve podrazumeva biti
autorka, ili ena pisac u jednoj kulturi u kojoj su knjievni autoriteti definisani
kroz vizuru patrijarhata. One najpre polaze od koncepta Harolda
Bluma: strepnja od uticaja. Ovim konceptom Blum oznaava strepnju mukih
stvaralaca, koji oseaju zebnju da nisu sami sopstveni stvaraoci i nad njima
lebde radovi njihovih prethodnika i imaju iskonski i sutinski primat. Veoma je
vano istai da Blumov koncept nije mogao da se primeni kod enskih stvaraoca
jer autorke moraju da izau na kraj sa prethodnicima koji su skoro u potpunosti
mukarci i samim tim su znatno razliiti od njih. Dakle, enski autori ne
doivljavaju ovu strepnju na isti nain kao njihovi pandani, muki
autori. Gilbert i Gubar zamenjuju Blumov koncept konceptom strepnja od
autorstva i istiu da je to ono to enski pisci oseaju, taj duboko usaeni strah
od stvaranja jer misle da to ne umeju i da nikada nee dosegnuti svoje muke
prethodnike i da e ih to izolovati od ostalih i na kraju unititi.
1987-1989 Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju dvotomno delo
posveeno problemu enske knjievnosti i knjievne uobrazilje u XX veku:
No Mans Land: The Place of the Woman Writer in the Twentieth Century.

Dzudit Batler i performativnost roda.

Dudit Batler (1956) amerika je poststruktualistika filozofkinja i

teoretiarka roda, iji je rad snano uticao na politiku
filozofiju, etiku, feminizam, kvir teoriju i teoriju knjievnosti. Batler je
najpoznatija po svojoj knjigama Nevolja sa rodom: feminizam i subverzija
identiteta i Tela koja neto znae: diskurzivna ogranienja pola, u kojima
osporava tradicionalno shvaen pojam roda, na raun sopstvene teorije o
rodnoj performativnosti odnosno da pol ne mora da odredjuje rod. Svoju
panju, Batler je pre svega usmerila na preispitivanje koncepata pola koji je
shvatan kao bioloka i nepromenljiva kategorija, i roda kao drutveno
konstruisane manifestacije tog statinog pola. Kao posledica tog
preispitivanja, nastala je i jedna od krilatica koja se vezuje za teoriju
Dudit Batler: rod je performativ.
Batlerova tvrdi da je drutveno kulturni diskurs proizveo nae
seksualizovano(gendered) telo,a taj proces je ve zapoeo u Sali za
poroaje; samim inom nazivanja deteta devojicom ili deakom izvrena je
neka vrsta njegovog polnog odreivanja i upravo je taj trenutak inicirao
istoriju funkcionisanja naeg tela kao devojice ili kao deaka.
Od tog trenutka smo zapravo percipirani.
Bioloki pol nije primarna osnova gender meutim,
performativno ga stvara diskurs, jer od trenutka roenja i dodeljivanja
pola, a isto tako od davanja imena (enskog ili mukog),
stalno podleemo pritisku okoline kako bismo se ponaali kao devojice
ili kao deaci a ponavljanjem i ustaljivanjem odreenih
ponaanja de facto i postajemo takvi. Drutvenokulturni pol je, dakle,
vie efekat jezikog utvrivanja polne uloge. On nastaje zahvaljujui
svakodnevnim postupcima stilizovanja tela koji se ustaljuju
kao inskripcije(vrsta zapisa); 36 upravo razliita ponaanja,gestovi,
pokreti, naini odevanja i slino, ponavljani iz dana u dan, doprinose, prema
miljenju Batlerove, da nae telo sve vie postaje muko ili ensko.

Psihoanaliticka kritika: Znacaj Frojda.

Psihoanaliza je u prvom redu terapija koja je nastala je krajem XIX veka.

Ona se pokazala kao katarzika metoda jer isti psihu pomou prie koju
pokree lekar. Prvu priu(tekst koji se interpretira) gradi pacijent, drugu
(samu interpretaciju) lekar koji objedinjava biografiju pacijenta i tumai
nerazumljive fragmente. Ovo davanje smisla nerazumljivom psihikom
ivotu jeste osnova psihoanalize kao terapije.
Prema Frojdu ovek zavisi od osnovnog pravila koje vlada psihikim ivotom,
a to je izbegavanje neprijatnosti povezane s nedostatkom zadovoljavanja
ljubavne energije (princip zadovoljstva, Lustprinzip). Frojdu u procesu
sublimacije, odnosno, procesu u kojem dolazi do neseksualne investicije seksualne
energije. Libido biva usmeren ne na erotski objekat elje ve na neki drugi cilj, na
primer, na umetniko delo. U tom smislu, psihoanalitiko
(tanije:postfrojdovsko) tumaenje knjievnosti teie ka otkrivanju i
imenovanju nagonskog izvora stvaralatva. Ovako shvaena, psihoanaliza
postaje teorija stvaralakog procesa u kojem ovek, zahvaljujui umetnosti,
nastoji da rei erotske probleme koji ga mue.
Psihoanaliticar je po definicija interpretator koji koji preko telesnih
manifestacija iitava skrivena znaenja. Iz tog razloga psihoanalitika
Interpretacija tretira knjievni tekst kao manifestacionu strukturu u ijoj
se dubini nalazi skriveni psihiki smisao. Psihoanaliza je, dakle, terapija, jer
lei poremeaje psihikog ivota otkrivajui njihove skrivene uzroke takoe
je i metapsihologija jer izlazi izvan okvira predmeta psiholokih istraivanja
(svest). Kao terapija i kao metapsihologija, psihoanaliza je istovremeno
i antropologija jer se izjanjava o tome ta je ovek i kako se on odnosi
prema svetu. Poto taj odnos esto poprima umetniki karakter, psihoanaliza
je i teorija stvaralakog procesa. Sve ove dimenzije psihoanalize doprinose
njenoj atraktivnosti za istraivae knjievnosti koji knjievni tekst shvataju
kao manifestaciju ljudske psihe, a ljudsku psihu kao tekst otvoren za
interpretaciju.

Arhetip
Arhetip je re grkog porekla i znai prauzorak, prasliku, prapismo, a
narocito - prvi otisak. Arhetip je Jungov pojam koji se odnosi na uroene
obrasce miljenja, oseanja i delovanja, nastali kao rezultat vekovima
taloenog iskustva brojnih generacija predaka i koji predstavljaju osnovne
strukture i dinamike elemente kolektivno nesvesnog.[2] Jungova ideja o
arhetipovima je bazirana na Kantovim i Platonovim idejama i
Sopenhauerovim prototipovima.

Celokupnost i svesnih i nesvesnih zbivanja ine psihu. Psiha se sastoji iz

dveju sfera: sfere svesnog i sfere nesvesnog. Obe sfere su suprotne po
svojim osobinama ali dopunjuju se inei jedinstvo psihe. Sfera svesti je
samo mali deli totalne psihe. U daljem otkrivanju nesvesnog ivota Jung je
doao do pretpostavke da nesvesni ivot, osim individualnognesvesnog,
sadri jo jedan, dublji i prostraniji sloj koji je nazvao kolektivno nesvesno.
Kolektivno nesvesno dato je pre svakog linog iskustva i sadri opte, za celo
oveanstvo tipine nasleene forme opaanja i razumevanja,
takozvane arhetipove. Oni predstavljaju ogromno duhovno naslee ljudskog
razvoja. Oni su otisci opteljudskog iskustva sticanog u toku hiljada godina u
tipinim, uvek ponavljanim situacijama. S toga se pojavljuju u svesti
pojedinca kada se ponovi jedna takva prasituacija u njegovom linom ivotu.
Jung je arhetipovima pridavao veliku vanost. Smatrajui
da dokazano postoje, i to kako u snovima, fantazijama, vizijama,
u umetnikom stvaralatvu.

Razlicito tumacenje simbola: Frojd, Jung.

Jung je smatrao da arhetipovi poseduju veliki energetski naboj. Arhetip kao
energetski centar ima sposobnost da prodre u svest i postane vidljiv.
Poseduje sposobnost pojavljivanja u odreenoj simbolikoj formi. Simbol je
tako most izmeu svesnog i nesvesnog dela linosti. Simbol je u Jungovoj
teoriji ulno percipiran izraz unutranjeg doivljaja. Simbol je neracionalan
i upuuje se na svoj mistiki izvor koji Jung definie gnostikim Terminom
pleroma. Simbol je odraz plerome. Prema gnostiku Valentinu, pleroma
je jedinstven boanski praizvor iz koga proizlaze sve emanacije ivota. Od
Frojdovog simbola razlikuje se po tome to se njime ne upuuje na potisnuti
sadraj, ve na kolektivno nesvesno.
Tako da prema Jungu Simbol ne obuhvata i ne objanjava nita, ve
ukazuje na jo neki transcendentni, neshvatljiv, nejasno nasluivan smisao
koji je izvan njega i koji se ne moe u zadovoljavajuoj meri izraziti pomou
bilo koje rei naeg postojeeg govora.Zato analiza knjievne simbolike (kao
ekspresija arhetipskih naslaga nesvesnog) neposredno vodi ka sloju
prvobitnih slika koje ostaju izvan domaaja komentara.

Lakanova ideja Faza ogledala.

Prvi zvanini doprinos Lakana psihoanalizi je koncept ogledalo-faze, koje je
opisao kao formatiranje funkcije Ja, prepozante u psihoanalitikom
iskustvu." Tokom druge godine ivota detetovo psihofizioloko sazrevanje
omoguava mu da realnije sagleda svet u sebi, i onaj oko sebe, te ono
poinje jasnije percipirati sebe kao neto izdvojeno od svoje okoline.
Znaenje ove faze u psiholokom razvoju zasniva se na spoznaji da dete
nema iskustvo o sebi kao zasebnoj jedinki. Dete prvo zapaa 'razbacane'
udove, koje u odreenoj fazi treba da povee i da shvati da se radi o
delovima njegovog tela.
Faza ogledala odvija se u tri faze:

1. Dete uoava odraz u ogledalu, ali doivljava ga kao drugo bie.

Dete trai to bie pokuava da ga uhvati u ogledalu, pa kad vidi da je
ogledalo ravno, trai to bie iza ogledala.

2. Dete shvata da se radi o slici, pa vie iza slike ne trai odreeno bie niti
ga 'lovi', ali sliku jo ne povezuje sa sobom.
3. U poslednjoj fazi dete spoznaje da se radi o njegovom odrazu u ogledalu.

Lakan objanjava je fazi ogledala dodelio dvostruku vrednost. Na prvom

mestu, ona ima istorijsku vrednost, jer obeleava odluujuu prekretnicu u
mentalnom razvoju deteta. Na drugom mestu, ona simbolizuje sutinski
libidinalni odnos sa predstavom tela. Takodje prema Lakanu Faza ogledala
opisuje formiranje Ega putem procesa objektivizacije, jer je Ego rezultat
sukoba izmeu neijeg doivljenog vizuelnog izgleda i neijeg emotivnog
iskustva.
Faza ogledala takoe ima znaajnu simboliku dimenziju, zbog prisustva lika, figure
odraslog koji nosi bebu. Poto dete preuzima reflektovanu sliku kao vlastitu, ono potom
okree glavu ka odrasloj osobi, koja predstavlja veliko Drugo, prizivajui odraslog da
ratifikuje(odobri, potvrdi) ovu sliku.

- ( )
(, , ): , ,
.

Novi istorizam je knjievno-teorijski pristup u tumaenju knjievnih dela koji

se razvio u Americi osamdesetih godina XX veka zasnovan je na pretpostavci
da je knjievno delo proizvod vremena, mesta i istorijskih
okolnosti u trenutku njegovog nastanka, pre nego izolovano umetniko
delo ili tekst. U sreditu ovog pristupa je obnovljeno interesovanje
za prouavanje knjievnih dela u svetlu istorijskih i politikih okolnosti u
kojima su nastajala. Prouavanje knjievnih dela primenom novoistorijske
kritike je prouavanje politike, istorije, kulture i okolnosti u kojima su ta dela
nastala. SPovratak istoriji u knjievnoj kritici smatra se najznaajnijim
doprinosom novog istorizma, knjievne kritike koja nastaje kao reakcija na
Novu kritiku, a koje je bila potpuno nezavisne od istorije i drugih tekovina
kulture. Novoistoriari negiraju mogunost poimanja knjievnog teksta van
istorijskog konteksta ili posmatranje istorije kao niza dogaaja ili injenica
izvan pisanog teksta. Samim tim, oni odbacuju mogunost prethodnih
kritikih pristupa koji su istoriju posmatrali kao objektivnu i nepobitnu, pa
kao takvu neophodnu u analizi knjievnih tekstova. Za novoistoriare
predmet prouavanja nije samo tekst i njegov kontekst, knjievnost i njena
istorija, ve pre knjievnost u istoriji. Novi istorizam kao kritiki pristup
knjievnosti od svojih zaetaka belei kontinuirani razvoj, pa danas ima
centralno mesto u repertoaru kritikih knjievnih studija, a ono to je u
poetku bilo ispitivanje razlika u istorijskim injenicama, vremenom je
postalo ispitivanje razlika u rasi, drutvenim klasama, seksualnoj
opredeljenosti, polu i nacionalnosti.
Hajden Vajt kree od pretpostavke da nijedna pismena istorija ne ide u
skladu sa onim to se zaista dogodilo u daljoj ili bliskoj prolosti, a o emu
treba da se sudi prema naizgled postojeim validnim istorijskim izvorima, ve
da sve zavisi od ideoloke vizure istoriara - metaistorije - koji treba da
prihvati, rastumai i, potom, prenese tu istoriju na narednu generaciju u vidu
arhetipske istorijske naracije. Metaistorije nisu ukopane u prolosti; one su
nametnute na prolost. Metaistorije su na neki nain anticipirane (unapred
osmisljene) u istorijama koje piemo. To, razumljivo, ne znai da prolost
ne postoji, nego da nemamo neposredan pristup do nje; ili, drugaije reeno,
da imamo taj pristup jedino pomou tekstova koji joj daju pristrasan
i esto preokrenut smisao.
Vajt, pre svega, istrauje jezike
structure zahvaljujui kojima istoriar nastoji da nas uveri u objektivnost
svoga rada.
Prema Stivenu Grinblatu umetniko delo je proizvod pregovora izmeu
jednog stvaraoca ili grupe stvaralaca koji raspolau sloenim i svima njima
zajednikim repertoarom konvencija, i institucija i drutvenih aktivnosti. Da
bi se postigao cilj pregovora, umetnik mora da stvori odgovaraju proizvod
zahvaljujui kome razmena moe da bude uspena. Pojam cirkulacije, prema
Grinblatu, zamenjuje tradicionalne pojmove koji opisuju odnose izmeu
teksta
i stvarnosti: aluzije, simbolizacije, alegorizacije, reprezentacije
i mimesisa. Oni postaju neadekvatni u situaciji u kojoj elimo da opiemo
naine na koje material-zvanini dokumenti, privatni papiri, iseci iz novina
i tako dalje, bivaju preneseni iz jedne diskurzivne sfere i postaju [neije]
estetiko svojstvo,a zatim ih dominantna grupa prisvaja.
U sistemu kruenja tekstova ne moe da se odvoji vrednost od znaenja, to
potvruje istraivanje privilegovanih (= povlaenih) predstava koje su
podjednako
Ideoloki obeleene i koje uvaj drutveni poredak.
- : ,
; ; ;
;
; : ;
: ;

Knjievni pravac koji se fokusira na prouavanje ponaanja i izraavanja

kultura u kolonizovanom svetu. Postkolonijalna kritika se bavi analizom
knjievnih dela iji su autori iz zemalja koje su u jednom trenutku bile
kontrolisane od strane kolonijalni sila, na primer pisci iz Indije tokom ili posle
britanski kolonijalne vlasti. Postkolonijalna kritika se takoe bavi i knievnim
radovima o kolonijalnim kulturama od strane pisaca iz zemalja koje su bile
kolonizatori.

Postkolonijalna istraivanja koja se mogu tretirati kao poddisciplina

kulturalnih istraivanja bave se analizom predstava o svetu, konstruisanih
sa imperijalistike (politiki i kulturno dominantne) take gledita. Dakle, s
take gledita postkolonijalnih istraivanja, knjievnost je privrena
imperijalnoj politici kolonizacije, jer proizvodi i uvruje kulturne stereotipe
kolonizovanih zemalja i kultura. (Sekspit- Bura, Konrad-Srce Tame)
Zbog toga to je svet vien iz imperijalistike perspektive najee bio onaj
koji je Evropa kolonijalizovala, u postkolonijalnim istraivanjima podvrgnut je
kritici nain na koji su evropske kolonijalne sile (naroito Engleska i
Francuska) stvarale vrednosne predstave njima potinjenih kultura i na koji
nain su uspostavljale odnose izmeu centra i periferije.

Kolonizovani i sve polne i etnike grupacije koje nisu imale kulturnu

samostalnost, a bile su marginalizovane i podvrgnute institucionalnoj
represiji.

Poetke postkolonijalne kritike treba traiti u pedesetim i ezdesetim

godinama kad su drave koje su pripadale evropskim imperijama poele da
se bore za nezavisnost. Tekst koji je inicirao postkolonijalizam bila knjiga
Franca Fano-na Prokleti na svetu (1961). Fano je smatrao da se
eksploatacija Treeg sveta od strane kolonizatora uglavnom zasnivala na
borbi izmeu klasa. Izostanak klasne revolucije trebalo je da dovede samo
do prividnog oslobaanja kolonije od vladavine nekadanjih kolonizatora koji
bi iza sebe ostavili ekonomske nastavljae, kapitaliste kolovane u Evrop.

Knjiga Edvarda Saida Orijentalizam (1978) je verovatno nauticajnija knjiga

u okvoru postkolonijalnih istrazivanja. On u njoj dokazuje da je Orijent ili
Istok kao predmet istraivanja lingvista, arheologa, istoriara, pisaca i
politiara koji su se od XVIII veka intenzivno bavili njegovim opisivanjem,
de facto njihov izum, a ne objektivno postojea stvarnost podlona za
neutralnu deskripciju. Orijentalizam (odnosno, diskurs o Orijentu) ne govori
nam skoro nita o samoj stvarnosti, ve ustanovljava vrednosni okviru kojem
injenice koje se pojavljuju odmah bivaju zasiene predrasudama i
fantazijama. Edvard Said daje etiri razliite definicije Orijentalizma. Prvo,
orijentalizam je nain prouavanja odreenog geografskog regiona s
posebnim obraanjem panje na njegov jezik i kulturu. Svako ko se bavi
ovom kulturno- geografskom oblau naziva se orijentalistom. Drugo,
orijentalizam je odreen nain miljenja, zasnovan na ontolokom i
epistemolokom razlikovanju Istoka i Zapada. Tree, predstavlja system
miljenja koji void ka potiranju Istoka kao polja interesovanja istraivaa
kulture (ova definicija se odnosi na diskurzivne mehanizme iskljuivanja i
marginalizacije). I, na kraju, etvrto, orijentalizam je korporativna institucija
ciji je cilj opisivanje, analiza i propagiranje culture Zapada.

S jedne strane, Istok je kao loiji Drugi bio tretiran kao prirodan
Objekat osvajanja nad kojim treba uspostaviti kontrolu, dok je, s druge
Strane kao neshvatljiv Drugi fascinirao i uznemiravao svojom
egzotinom
Tajnovitou i koji je trebalo osvojiti uz pomo svojevrsnih slika i predstava.
Ovom dvostrukom cilju trebalo je da slui upravo orijentalizam kao diskurs
kao velika naracija koja je opravdavala imperijalne pretenzije Zapada
da nadziru neemancipovane kulture.

Dzozef Konrad, pisac je romana Srce Tame, jednog od najvaznijih dela

modernizma, je prema istrazivacima posktkolonijalizma sustinski uticao na
politicku supermaciju imperijalisticke Engleske. Najuticajnije protivljenje
perspektivama koje je Konrad skicirao bio je esej nigerijskog pisca i
predavaa na amerikim univerzitetima, profesora inua Aebea An Image
of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness,jedan od najvanijih
tekstova za postkolonijalna istraivanja.On je za ovaj romana Konrada
tvrdio da je idelan primjer za to kako veliki zapadni um redukuje stranu
civilizaciju na varvarizam i zlo.

inua Aebe se smatra ocem afrike moderne knjievnosti. Autor je brojnih

romana, pria i eseja, a svetsku slavu stekao je proznim prvencem 1958.
godine - romanom Svet se raspada.

Gajatri akravorti Spivak: Strateski esencijalizam: odnosi se na

udruzivanje manjina (nacionalnih, etnickih, rasnih..), odnosno to predstavlja
politcku taktiku manjina, koje istupuju kao jedno, nevezano za svoje
medjusobne razlike, sa jednom bitno odlikom koja ih povezuje(boja koze,
seksualna opredeljenost) u borbi za jednaka prava.
Spivakov esej Mogu li potcinjeni govoriti(govor podredjenog) odnosi se na
nacin na koji zapadne kulture istrazuju druge kulture. Ona kritikuje zelju za
subjekvnosti intelektualnog Zapada i opsesivnu zelju Zapada da predstavi
sebe kao subjekat. Odnosno, protiv je pokusaja Zapadna da postavi sebe kao
subjekat koji istrazije suprotni, nezapadni objekat. Najvaznije pitanje je
eticki problem istrazivanja drugih kultura, koji se zasiniva univerzalnim
konceptima i sablonima. Ona izrazava zabrinutost da postkolonijalne studije
sluze kao instrument i potpomazu neokolonijalisticke ciljeve politicke
dominacije, ekonomske eksploatacije, i brisanja drugih kultura. Drugim
recima, da li su postkolonijalne studije nesvesni saucesnik imperijalizma?
Njen stav je da su postkolonijalna istrazivanja u stvari kolonijalna u
definisanju drugog, druge, one tamo, subjekta/e kao objekta/e
istrazivanja. Drugim recima, to su istrazivanja gde belci govore belcima o
drugim rasama(tamnouptim muskarcima i zenama). Kriticko misljenje o
drugima ima tendenciju da artikulise specifican odnos prema njima
koristeci sa tim hegemonskim recnikom (mi drugi). To je slicno
feministkinjama koje pisu svoje radove pridrzavajuci se patrijarhalnih pravila
akademskog pisanja. Znanje i opisi treceg sveta od strane Zapada su uvek
obojeni ekonosmkim i politickim interesima. Ona istice cinjenicu da Zapad
govori Zapadu, na svom jeziku, o drugima.