Uvod U Novu Fiziku PDF

UVOD U NOVU FIZIKU
PRVI DEO
GORAN MITI
Ni, 2008
2 Goran Miti UVOD U NOVU FIZIKU
___________________________________________________
Goran Miti UVOD U NOVU FIZIKU 3
SADRAJ
KAKO PIEM OVU KNJIGU .................................................. 5

ZATO PIEM OVAKO.......................................................... 5
O EMU PIEM...................................................................... 6
PRIRODA U NEPRESTANOM KRETANJU ............................ 9
UZROCI PRIRODNIH KRETANJA ....................................... 12
TEMPERATURNA RELATIVNOST...................................... 15
IDEJA O ANTIGRAVITACIJI ............................................... 23
TEMPERATURNA RELATIVNOST MASE........................... 27
OIGLEDNI DOKAZI........................................................... 33
SUNCE, NAA ZVEZDA ...................................................... 47
STANDARDNI MODEL SUNCA......................................... 52
TN FUZIJA JE NEMOGUA!................................................ 59
ANTIGRAVITACIONI MODEL SUNCA............................... 63
NOVI POGLED NA SUNCE ............................................... 70
CIKLUSI SUNEVE AKTIVNOSTI .................................... 117
NAE SUNCE U NAOJ GALAKSIJI.................................. 124
UTICAJ KRETANJA ZVEZDE NA NJEN IVOT I SUDBINU
............................................................................................ 135
NASTANAK ZVEZDA....................................................... 144
UZROK ROTACIJE NEBESKIH TELA ............................... 152
ODRAVANJE ROTACIJE NEBESKIH TELA.................... 160
POETAK UNIVERZUMA ................................................. 165
TEMPERATURNA RELATIVNOST MASE I NJUTN.......... 173
TEMPERATURNA RELATIVNOST MASE I AJNTAJN.... 189
DIMENZIJE I KONSTANTE .......................................... 194
ZA KRAJ PRVOG DELA..................................................... 199
RE LEKTORA .................................................................. 201
RE RECENZENTA............................................................ 202
BELESKA O AUTORU ....................................................... 211
___________________________________________________
___________________________________________________
KAKO PIEM OVU KNJIGU
Piem ovu knjigu sa eljom da njen sadraj bude

razumljiv to je mogue veem broju italaca. Zato u pokuati
da budem to jednostavniji u izraavanju. Kako ne bih
obeshrabrio ni jednog jedinog mogueg itaoca (bilo zbog
njegove mladosti ili starosti, bilo zbog vrste ili nivoa
obrazovanja), obeavam da neu koristiti matematiki aparat
(formule i drugo), ak ni onaj najjednostavniji, a da u, gde god
je to potrebno ili zgodno, ubacivati slike ili crtee.
ZATO PIEM OVAKO
Dobro je poznata sledea anegdota iz ivota naunika:

jedan mladi naunik moli svog starijeg kolegu da mu
pomogne da razume novu teoriju, a on mu odgovara da novu
teoriju u sutini nee nikad ni razumeti, ve e se tokom
vremena jednostavno navii na nju.
Jednostavno reeno, ja elim da ono o emu govorim
mogu da razumeju gotovo svi ljudi, a ne samo ljudi od nauke i
tehnike, i stoga odmah odbacujem pomenuti stav navikavanja
na nove teorije u nauci kao neprihvatljiv.
Osnovni cilj posedovanja intelekta je da kao ljudska
bia razumemo svet oko nas. to vie i bolje razumemo svet
___________________________________________________
oko nas, to emo vie napredovati u ispunjenju nae ljudske

sudbine. Navikavanje je odlika niih oblika ivota od ljudskog.
Takoe odbacujem kao neprihvatljiv stav, koji se
naalost ve odomaio, da samo nekoliko pojedinaca moe da
razume nove ideje ili teorije u nauci, a da svi ostali treba samo
slepo da veruju i da se navikavaju.
Moje najdublje ubeenje je da veina ljudi moe da
razume nova dostignua u nauci ako im se to lepo objasni.
Uostalom, stvaranje fame o nekim stvarima je uvek
posledica dve injenice: prva je da onaj ko se time bavi
sutinski ne razume celu stvar, a druga je da iz odreenih
razloga ne eli da kae punu istinu o onome to zna.
O EMU PIEM
Piem o svom razumevanju sveta koji nas okruuje,

bilo da ga direktno vidimo svojim oima, bilo da ga vidimo
koristei razna pomagala koja smo do sada izumeli.
Nisam imao nameru da piem knjigu o tome, ak ni
teoriju, jer je sve poelo od jedne ideje. Kako sam razraivao,
odnosno proveravao tu svoju ideju, polako sam poeo da
shvatam da ona ne moe da se samo nekako uklopi u
postojee teorije u fizici i da ih tako dopuni i pobolja.
Vremenom sam shvatio da u od svoje ideje morati da
napravim novu teoriju. A kada sam poeo da razraujem i
___________________________________________________
proveravam svoju novu teoriju u raznim oblastima fizike,
doao sam do i za mene samog neoekivanog uzakljuka da
u morati da zaponem stvaranje jedne nove fizike.
Prosto reeno, kad popravka starog automobila izgubi
svaki smisao zbog potrebnih materijalnih ulaganja, kao i
vremena, a potpune neizvesnosti da e on ikada ponovo biti u
voznom stanju, ovek logino zakljui da je dolo vreme da
nabavi novo prevozno sredstvo.
Kao to, recimo, Nikola Kopernik nije mogao da svoja
otkria o kretanju nebeskih tela usaglasi sa do tada
postojeom astronomijom, ve je morao da kreira novu
astronomiju u kojoj se Zemlja okree oko Sunca, kao i sve
druge planete.
U srednjem veku je protok ideja bio ne samo spor,
nego ga je i crkva spreavala, tako da je trebalo da proe
skoro 150 godina dok njegova Nova astronomija nije postala
opteprihvaena.
Bie vrlo interesantno videti kako e i kojom brzinom to
ii sa novom fizikom danas, u 21. veku, kada su elektronski
mediji i internet uinili ljude vrlo dobro informisanim i
meusobno povezanim.
___________________________________________________
___________________________________________________
PRIRODA U NEPRESTANOM KRETANJU
Ljudsko bie se od drugih ivih bia, sa kojima deli ovu

planetu na kojoj svi zajedno ivimo razlikuje po tome to
poseduje razvijen intelekt ili razum. Ta tekovina evolucije ivih
bia omoguava oveku da razume svet oko sebe, odnosno
zakone i procese funkcionisanja prirode.
Sva iva bia svojim ulima zapaaju da se priroda
neprestano menja, odnosno da je ona u neprestanom
kretanju. Nije potreban razum da bismo primetili smenu dana i
noi, kretanje Sunca i Meseca na nebu, zvezda na nonom
nebu, kretanje oblaka i razne vrste padavina koji oni donose,
kretanje vazduha, tj. vetar i njegovu toplotu, tok vode u
potocima i rekama i talasanje u jezerima, morima i okeanima i
sve ostalo. iva bia imaju sposobnost da se prilagoavaju
zakonima prirode i tako igraju igru ivota na ovoj planeti. Nije
neophodno razumevanje zakona po kojima priroda funkcionie
da bi iva bia opstala na planeti. Sva iva bia poseduju neki
oblik inteligencije koji im omoguava da opstanu u prirodi.
Meutim, oveku kao razumnom biu sam opstanak u
prirodi nije dovoljan, ovek ima unutranju potrebu da razume
zato se priroda kree onako kako se kree. Naravno, potpuno
razumevanje zakona koji pokreu prirodu je teak zadatak i
trai vreme, mnogo vremena. Zato je ovek shvatio da
___________________________________________________
steena znanja mora da prenosi mladim generacijama kako se

taj proces ne bi prekinuo, tj. kako bi nova pokolenja nastavljala
tamo gde su starija stala. Taj proces, zapoet veoma davno,
nastavlja se i dan danas. Iako on neprekidno traje ve vrlo
dugo, ni u kom sluaju nije bio miran i gladak. Mnogobrojni su
primeri sukoba razliitih shvatanja, kao i velikih promena u
okvirima istih shvatanja, ali i stalnog pojavljivanja novih
shvatanja. Istorija nauke je neprekidni niz pobijanja starih
znanja novim, boljim i sveobuhvatnijim. Tako je i danas, a tako
e biti i u budunosti. Ja o tome neu pisati, jer ve ima mnogo
knjiga u kojima je to lepo opisano.
___________________________________________________
___________________________________________________
UZROCI PRIRODNIH KRETANJA
Poto je i sam u neprestanom kretanju kroz prirodu,

ovek je brzo shvatio da je za kretanje potrebna energija. Izvor
energije za nae kretanje, ali i za kretanje svih ostalih ivih
bia, jeste hrana. Dobro, ali kakva to energija pokree sve
ostalo u prirodi?
Poto je priroda u neprestanom kretanju, to logino
dovodi do pitanja odakle potie sva ta ogromna energija koja
je pokree. Uoavajui jasnu razliku izmeu dana i noi, ovek
je brzo shvatio da to mora biti Sunce. Sunce svojim sjajem
neravnomerno i obasjava i zagreva povrinu nae planete i
upravo te razlike u zagrejanosti dovode do kretanja vazduha i
vode koji omoguavaju ivot na njoj. Energija hrane koju
koriste gotovo sva iva bia takoe vodi poreklo od Suneve
energije. Dakle, Suneva energija je izvor kretanja, tj. ivota.
Mi ve znamo da se energija ne moe ni iz ega stvoriti niti se
pak moe unititi. Shvatili smo da se energija neprestano
transformie iz jednog oblika u drugi, da moe biti u pasivnom
ili u aktivnom stanju (potencijalna ili kinetika). Danas mi
govorimo o mehanikoj, toplotnoj, elektrinoj, magnetnoj,
svetlosnoj, hemijskoj i nuklearnoj energiji, energiji zraenja i
drugim oblicima energije. Ipak, najblia i najjasnija nam je
toplotna energija, jer svi jasno oseamo neprijatne efekte
velike toplote, kao i efekte velikih hladnoa, ali i prijatnost
___________________________________________________
umerene toplote. Da bi mogao kvantitativno da izmeri nivo
toplote, ovek je uveo pojam temperature kao mere
zagrejanosti nekog tela. Definisali smo temperaturne skale i
njihovu podelu na stepene i poeli da merimo temperaturu gde
god elimo, uz pomo razliitih naprava ije je zajedniko ime
termometar.
___________________________________________________
___________________________________________________
TEMPERATURNA RELATIVNOST
Pojam relativnosti se u fizici koristi za sve one veliine

ili pojmove koji su iz bilo kojih razloga promenljivi, tj. ne
zadravaju istu vrednost. Popularnost pojma relativnosti naglo
je skoila i ostala na visokom nivou poev od pojave
Ajntajnovih teorija relativnosti pa do dan danas. Ajntajnove
teorije relativnosti emo ostaviti za kasnije, jer je u njima
relativnost vezana za brzinu. Ovde ja elim da govorim o
relativnosti veliina i pojmova u odnosu na temperaturu. Hajde
da vidimo ta se sve i kako menja u prirodi sa promenom
temperature.
Fiziko telo - jedan od osnovnih pojmova u fizici - moe
da bude: vrsto, teno ili gasovito, jer su to tri osnovna
agregatna stanja sa kojima se sreemo u svom
svakodnevnom ivotu. Ipak, kad kaemo telo mi prvo
pomislimo na neto to ima neki stabilan oblik i odreenu
vrstinu. Zato emo odatle i poi, od vrstog tela, odnosno tela
u vrstom agregatnom stanju.
Kada posmatramo jedno vrsto telo i pratimo ta se
deava sa promenom njegove temperature, prvo emo uoiti
da se njegove dimenzije menjaju. Sa povienjem temperature
dimenzije se poveavaju, a smanjenjem temperature
dimenzije se smanjuju. Najkrae reeno, "sva se tela na toploti
ire a na hladnoi skupljaju", dakle menjaju svoju zapreminu.
___________________________________________________
Zatim emo primetiti da se menja i sama vrstina tela. Kako se

temperatura tela poveava, smanjuje se njegova vrstina i
moemo lake da mu menjamo spoljanji oblik. Kada se
temperatura tela sniava, vrstina mu se poveava i pokuaj
oblikovanja je teko mogu ili pak dovodi do pucanja i
lomljenja tela.
Zatim, dalje poveanje temperature tela dovodi do
njegovog topljenja, tj. do prelaska tela iz vrstog u teno
agregatno stanje. Poto sada telo nema odreeni oblik,
potreban nam je otvoreni sud od vrstog materijala da bismo
ga uvali u tenom stanju. Njegova vrstina je vrlo mala i to
nam prua mogunost da po elji menjamo njegov oblik
izlivanjem u razliite kalupe i ostavljanjem da se ohladi i vrati u
vrsto stanje. To je sutina metalurgije. Ako nastavimo da
poveavamo temperaturu tenog tela, primetiemo da tenost
poinje da isparava sve jae i jae, sve do temperature
kljuanja, kada e sva tenost ispariti ubrzano i nae emo,
sada gasovito telo, morati da drimo u novom potpuno
zatvorenom sudu koji e biti znatno vei, jer gasovito stanje
podrazumeva mnogo veu zapreminu u odnosu na teno.
Gasovito stanje podrazumeva potpuno zauzimanje raspoloive
zapremine suda i odreeni pritisak gasa na sve zidove suda.
Promenu agregatnih stanja najlake moemo pratiti u svom
svakodnevnom ivotu posmatrajui igru leda, vode i vodene
pare. Tenosti i gasovi mogu da teku, pa za njih koristimo
___________________________________________________
naziv fluidi, a unutranji kvalitet vrstine nazivamo viskoznost.
Sa povienjem temperature viskoznost se smanjuje, a sa
snienjem poveava, odnosno topliji fluidi lake teku od
hladnijih. Takoe, sa povienjem temperature gasa dolazi do
poveanja pritiska gasa na zidove suda u kome se gas nalazi.
Sa snienjem temperature gasa prvo opada pritisak na zidove
suda, zatim dolazi do kondenzacije tj. ponovnog vraanja
naeg tela u teno agregatno stanje, a zatim do ovravanja,
tj. kristalizacije, kada se nae telo ponovo vraa u vrsto
agregatno stanje.
Kada je ovek poeo da prepoznaje efekte elektriciteta
i magnetizma, i kada je poeo da ih prouava, takoe je
primetio da naelektrisana tela izloena zagrevanju smanjuju
svoju naelektrisanost, i tako sve do njenog potpunog gubitka.
Kada se namagnetisano telo zagreva, ono takoe smanjuje
svoju magnetinost sve do njenog potpunog gubitka.
Sa poetkom korienja elektrine energije za svoje
potrebe, ovek se susreo sa problemima njenog prenosa kroz
provodnike, kao i sa problemima zatite od nje uz pomo
izolatora. Ustanovili smo da svi provodnici imaju svoju
odreenu otpornost i da njome uzrokuju gubitke energije
prilikom njenog transporta. Ustanovili smo da prolaz elektrine
energije kroz provodnike izaziva njihovo zagrevanje, a ono pak
izaziva poveanje otpornosti, tj. poveanje gubitaka. Zbog
toga se veoma mnogo pazi da ne doe do velikog zagrevanja
___________________________________________________
provodnika, jer to moe izazvati paljenje instalacije i uzrokovati

poar i optu opasnost. Hlaenjem provodnika njegova
otpornost se smanjuje. Posebno je interesantno da na vrlo
niskim temperaturama otpornost provodnika potpuno nestaje i
da nema nikakvih gubitaka u prenosu elektrine energije.
Jednom ustanovljeno strujno kolo se trajno odrava i taj
interesantan fenomen se naziva superprovodljivost.
to se izolatora tie, otkrili smo da nas oni dobro ite
od elektrine energije kada su dovoljno hladni. Ako se desi da
se dovoljno zagreju, dogaa se proboj izolatora, tj. posle
odreenih temperatura oni postaju provodnici. Takoe postoji i
klasa materijala koju zovemo poluprovodnici, koja predstavlja
osnova svega to zovemo elektronika. Njihove osobine su vrlo
promenljive pri promeni temperature, tako da se o tome
posebno vodi rauna.
Ono to jo moemo lako posmatrati jeste zapaljivost
razliitih materijala. Prilikom zagrevanja do odreenih
temperatura, neki materijali se zapale i ponu da gore, zato tu
temperaturu zovemo temperatura paljenja. U principu,
najlake se pale gasovi, pa tenosti, pa tek onda vrsta tela.
ovek ve vrlo dugo koristi vatru za svoje potrebe, tako da
nam je proces paljenja i gorenja svima vrlo blizak.
Znamo da meu zapaljivim materijalima neki
sagorevaju bre, a neki sporije. One materije koje najbre
sagorevaju nazvali smo eksplozivima i sa njima se krajnje
___________________________________________________
oprezno postupa. Naravno, oprezno se postupa sa svim
zapaljivim materijalima.
U svojoj sutini, gorenje je hemijski proces oksidacije, i
to burne oksidacije. To znai da promena temperature menja i
hemijske osobine materijala. S obzirom da u atmosferi ima
dosta slobodnog kiseonika, oksidacija je sveprisutni proces, ali
se taj proces oigledno razliito odvija na razliitim
temperaturama. U hemiji je dobro poznato da temperatura
bitno menja ne samo hemijske osobine odreenih supstanci,
nego dovodi i do njihovog raspadanja ili pak uslonjavanja, to
rezultira stvaranjem novih supstanci.
Upravo sve promene koje izaziva sniavanje ili
poviavanje temperature presudno utiu i na ivi svet i na
mogunost njegovog opstanka i razvoja. Na sopstveni ivot je
odreen telesnom temperaturom i ako doe do njenog velikog
poveanja ili smanjenja, mi tada gubimo ivot.
Ali, ne gube svoje postojanje samo iva bia prilikom
poveanja temperature. Ako bilo koji poznat materijal
nastavimo da zagrevamo dalje i dalje, on e posle gasovitog
stanja prei u stanje koje nazivamo plazma. Kod materije u
stanju plazme vie ne postoje atomi, jer je dolo do njihove
razgradnje tj. delimine ili potpune jonizacije. Kod
visokotemperaturne, plazme svi elektroni su odvojeni od
atomskih jezgara. Hemijski elementi gube svoje postojanje
prilikom nastanka plazme.
___________________________________________________
I jo u ovde govoriti o zraenju tela na razliitim

temperaturama. Mislim da je svima poznato da sva tela bez
obzira na svoju temperaturu zrae elektromagnetnu energiju u
svoju okolinu. Temperatura tela je ona koja odreuje talasnu
duinu dominantnog elektromagnetnog zraenja koje telo
emituje. to je temperatura tela via, to je dominantno
emitovano zraenje krae talasne duine i vee energije.
Obrnuto, to je temperatura tela nia, to je dominantno
emitovano zraenje vee talasne duine i manje energije.
ovek je prirodno obdaren sposobnou da jedan deo
elektro-magnetnog spektra razlikuje direktno svojim oima i taj
deo zovemo vidljivi deo spektra, ili vidljiva svetlost. Takoe
moemo pomou koe da osetimo deo spektra koji zovemo
toplotno ili IC zraenje, i deo spektra koji se zove UV zraenje.
Jednostavnim dodirom mi moemo da utvrdimo da je
jedno telo toplije od drugog. Ako su tela suvie topla i ne
smemo da ih dodirnemo, mi emo jednostavno pribliavanjem
ruku na bezbedno odstojanje moi opet da utvrdimo koje telo
je toplije. Posebno je interesantno zagrevanje metalnih
predmeta kod kojih se proces usijavanja moe pratiti golim
okom. Sa daljim zagrevanjem takvih tela, ona poinju da
emituju crvenu svetlost, to nazivamo crveno usijanje. A nakon
toga dolazi emisija bele svetlosti ili belo usijanje tela. Belo
usijanje je pokazatelj vie temperature od crvenog. Lep primer
je i gorenje, odnosno plamen. Ako paljivo posmatramo
___________________________________________________
plamen, recimo svee, videemo da u njemu postoje odreene
oblasti koje svetle razliitom svetlou. Tamo gde je
temperatura najvea, u centralnoj oblasti, plamen je
najsvetliji,a tamo gde je temperatura nia, periferna oblast,
plamen je neto tamniji, odnosno crveniji. Razliite supstance
prilikom sagorevanja stvaraju plamen razliitih boja, odnosno
temperatura, i ima ih u svim duginim bojama!
___________________________________________________
___________________________________________________
IDEJA O ANTIGRAVITACIJI
U vreme ivota na obronku brda egar, koje se nalazi

na periferiji grada Nia, moja supruga Biljana i ja redovno smo
se uspinjali na vrh brda gde se nalazi spomenik jedinstvenoj
hrabrosti srpskih ustanika iz Prvog srpskog ustanka protiv
Turaka. Ne elei da se preda Turcima, voa Srba Stevan
Sineli je pucajui u skladite baruta digao u vazduh i Srbe i
Turke. Od glava srpskih ustanika Turci su sagradili ele kulu
na periferiji Nia da zastrae srpski narod i ustanike. Srbi su
udan narod i ne daju se zastraiti, pa su posle propasti Prvog
srpskog ustanka podigli drugi i uspeli da se oslobode
petovekovnog turskog ropstva.
U neposrednoj blizini spomenika nalazi se fudbalsko
igralite seoskog fudbalskog kluba, a celo brdo je pod
vinogradima i vonjacima. Mi smo redovno trali oko tog
fudbalskog igralita.
Jednog avgustovskog dana 1997. malo smo zakasnili,
pa je poeo da nas tokom tranja hvata prvi mrak. Na njivi iza
gola koji je bio blii spomeniku, bila je naslagana velika gomila
snopova suvih prutova vinove loze. Seljaci ih obino koriste
kao gorivo za peenje rakije ili za ogrev, naroito za potpalu
vatre, jer gore lako i burno. Meutim, ta gomila nije bila
spremljena za transport, ve za spaljivanje na licu mesta. I dok
smo mi tranje privodili kraju, a prvi mrak ve pao, seljak je
___________________________________________________
zapalio tu ogromnu gomilu, ba kada smo se nalazili u blizini i

gledali ceo prizor. Nastavljajui sa tranjem, mi smo vatri
okrenuli lea. Kada smo optrali suprotan gol i ponovo se
okrenuli licem prema vatri, doekao nas je fascinantan prizor.
Vatra je ve bila zahvatila itavu gomilu i dostizala je svoj
maksimum. Plamen je dosezao visinu od desetak metara i
osvetljavao celi vrh brda. Nikad u ivotu nisam video veu
vatru. Potpuno fascinirani tim prizorom, mi smo stali ispred
vatre i divili se njegovoj velianstvenosti.
Bio sam oduevljen i radostan kao malo dete i u mojoj
glavi u tom trenutku nije bilo misli, postojala je samo slika te
ogromne vatre iji su se plamenovi tako snano i brzo peli
uvis, pritom se skupljajui ka sredini koja je dosezala daleko
najveu visinu. Iz vrha plamena u mrak ogromnom brzinom
izletale su uvis eravice. Ta ogromna struja usijanih gasova i
estica jasno je pokazivala svoju strahovitu brzinu penjanja
uvis.
Odjednom u mojoj glavi bljesak i misao: "To je
antigravitacija!", praen oseajem struje kroz kimu, od korena
pa do temena. Celokupna koa mi se najeila i sve dlake se
nakostreile. Taj oseaj mi je ve bio dobro poznat, jer je
pratio nekoliko ideja koje su mi ranije sinule u glavi, jedino je
ovaj sadanji intenzitet bio najvei koji sam ikada doiveo. Moj
pogled na vatru vie nije bio isti, ja vie nisam bio onaj isti
ovek koji se zagledao u vatru. Sada sam gledao
___________________________________________________
antigravitaciju na delu. Nijednog trenutka nisam posumnjao u
istinitost misli koja je bljesnula u mojoj glavi. Slina pethodna
iskustva su me ve potpuno uverila u istinitost tako dobijenih
ideja. Odmah su se pojavila pitanja ta se i kako dogaa u
procesu sagorevanja koji je sada ve poeo da se smanjuje i
ubrzo se okonao pred naim oima. Nakon pojave misli o
antigravitaciji u mojoj glavi, vie nita u mom ivotu nije bilo
isto. Ta misao me je potpuno obuzela i ubrzo me je supruga
upitala ta se dogaa sa mnom. Tek tada sam joj ispriao ta
se dogodilo one veeri kada smo posmatrali vatru na egru.
Uobiajeno je da ljudi misle da je potrebno samo da ti
ideja sine u glavi i problem je reen; uostalom i ja sam tako
nekada razmiljao. Ali, istina je upravo obrnuta: kada ti neka
ideja bljesne u glavi, to znai da je upravo zapoet novi veliki
posao i da te eka dugotrajan i mukotrpan rad oko potpunog
razumevanja same ideje, pa zatim njene provere svugde i u
svakoj prilici i na kraju njeno implementiranje u postojeu
nauku.
Iako ovoga nisam tada bio potpuno svestan, ipak sam
se odmah upustio u proces razumevanja same ideje. Ranije
sam mislio da ovek poseduje ideju na kojoj radi, ali sam se
vremenom uverio u neto potpuno suprotno - ideja poseduje
oveka koji na njoj radi. Kao da same ideje biraju i uzimaju
ljude kroz iji rad e se materijalizovati i postati optepoznate
svima, na nain koji one same ele.
___________________________________________________
___________________________________________________
TEMPERATURNA RELATIVNOST MASE
Poeo sam od analize vatre. Plamen se protee od

samog dna gomile materijala koji sagoreva (jer se vatra uvek
tako pali) i to je visina naslaganog materijala vea, to je i
konana visina plamena vea. Iznad vrha plamena postoji deo
koji je nevidljiv, tj. proziran, i on je mnogo krai u poreenju sa
plamenom. Iznad tog prozirnog dela poinje zona vidljivog
dima. U poetku je dim svetliji, a sa poveanjem visine postaje
sve tamniji. Dim se sa poveanjem visine sve sporije penje
uvis i negde dostie svoju konanu visinu. Poto ne moe da
ide uvis iznad te konane visine, a zbog pristizanja novog
dima odozdo, dolazi do radijalnog irenja oblaka dima na toj
visini i on lii na debelu palainku. Kad se proces gorenja
zavri, formirani oblak dima neko vreme lebdi na toj
maksimalnoj visini, a zatim lagano poinje da gubi visinu i
konano pada na zemlju, blie ili dalje od mesta gorenja, ve u
zavisnosti od strujanja vazduha.
Dakle, taj oima vidljiv efekat gorenja sastoji se od
uspinjanja vrelih gasova do konane visine i njihovog
ponovnog padanja na zemlju kada se ohlade. Ali hajde da
analiziramo pojedinane molekule gasa koji nastaje prilikom
sagorevanja (CO 2 + H2O). Vreli molekuli nastalog gasa emituju
elektromagnetno zraenje u infracrvenom (IC) i vidljivom delu
spektra i mi ta zraenja vidimo kao plamen, svetliji ili tamniji. U
___________________________________________________
tom stadijumu oni se ubrzano kreu uvis. U providnoj zoni i

molekuli su se malo ohladili, i to dovoljno da vie ne emituju
vidljivu svetlost, ve samo IC zraenje, i nastavljaju svoje
ubrzano kretanje uvis. Poetak dima ine molekuli koji su ve
dovoljno ohlaeni, tako da pored emitovanja IC zraenja
poinju da apsorbuju Sunevu svetlost i nastavljaju da se
kreu uvis sve manjom brzinom. Prilikom postizanja konane,
tj. maksimalne visine, molekuli su u stanju kada je emitovana
energija jednaka apsorbovanoj i oni neko vreme lebde, bez
kretanja po vertikali. Kako se proces hlaenja molekula
neprekidno odvija, dolazi momenat kada oni poinju polako da
padaju na dole, oigledno u procesu smanjvanja njihove
emitovane energije. Kako se proces hlaenja nastavlja,
padanje molekula gasa se ubrzava i zavrava konanim
padom na zemlju, kada se temperatura molekula izjednaava
sa spoljanjom temperaturom.
Logika mog razmiljanja je bila ovakva: ako molekuli
vrelog gasa, koje karakterie visoka temperatura, lete ubrzano
uvis, i ako je to antigravitacija na delu, to onda mora da znai
da molekuli na visokoj temperaturi imaju odbojnu masu. Ali,
kako se sa udaljavanjem od zemlje hlade i poinju usporeno
da se kreu uvis, to znai da se odbojnost njihove mase menja
i to tako to se smanjuje. Promena rastojanja izmeu centara
masa, Zemlje kao planete i molekula gasa ne moe da
uzrokuje tolike promene u njihovoj meusobnoj interakciji, jer
___________________________________________________
se ceo proces zavrava na zanemarljivo maloj visini u odnosu
na poluprenik Zemlje. Kada molekuli gasa dostignu konanu
visinu i ponu da lebde, to znai da su usled neprestanog
hlaenja izgubili odbojni karakter svoje mase, odnosno dospeli
u bezmaseno stanje i u tom trenutku nema nikakve interakcije
sa Zemljom, ni antigravitacione, ni gravitacione. Ali njihovo se
hlaenje neprestano odvija i oni zato poinju da imaju masu
privlanog karaktera i odmah poinju da padaju ka zemlji zbog
uspostavljanja gravitacione interakcije sa Zemljom. to se vie
hlade, to je njihov pad ka zemlji bri, to govori da se sa
sniavanjem temperature menja po kvantitetu njihova sada
privlana masa i to tako da sve vie raste. Maksmalnu
privlanu masu molekuli imaju kada se njihova temperatura
izjednai sa temperaturom okolnog vazduha, kao to su i
maksimalnu odbojnu masu imali kada se njihova temperatura
izjednaila sa temperaturom plamena. to je temperatura
sagorevanja (vatre) via, to e gasovi dostii veu maksimalnu
visinu pre povratka na zemlju.
Ima li zaista smisla govoriti o temperaturnoj relativnosti
mase?
Pa... Ima! Ako temperatura utie na toliko osobina
materije, kako sam ve govorio, ima smisla govoriti i o tome da
utie i na osobinu koju zovemo masa. Ima, dakle, smisla
govoriti o temperaturnoj relativnosti mase.
___________________________________________________
Temperaturna relativnost mase je takva da sa

zagrevanjem tela privlanost njegove mase opada po
kvantitetu, sve dok se potpuno ne izgubi, hajde da kaemo,
dostigne nulu. To je stanje kada se osobina koju zovemo
masa gubi i telo se nalazi u bezmasenom stanju. To je takoe
i stanje kada se vri i kvalitativna promena mase tela. Sa
daljim zagrevanjem masa tela postaje kvalitativno odbojna, a
sa poveanjem temperature tela, kvantitativno, odbojnost
mase raste. Znai, osobina koju zovemo masa sa promenom
temperature menja se, ne samo po kvantitetu, nego i po
kvlaitetu.
Ima li fizikog smisla govoriti o odbojnoj masi i
antigravitaciji sa aspekta sila u prirodi?
Hajde da se prvo podsetimo ta fizika govori o silama u
prirodi. Do sada je fizika definisala etiri vrste sila. To su jaka,
slaba, elektromagnetna i gravitaciona sila. Jake ili nuklearne
sile su sile koje deluju na nivou jezgra atoma, i to izmeu
protona i neutrona i one su odgovorne za stabilnost materije.
Po svom intenzitetu to su najjae sile od svih nama poznatih, a
po dometu najkrae. Slabe sile su sile koje deluju na nivou
atoma i one su odgovorne za radioaktivni raspad materije. Po
svom intenzitetu su slabije od nuklearnih ili jakih (zato imaju
takav naziv), ali su i dalje vrlo jake, a domet im je vei nego
kod jakih sila. Elektromagnetne sile su nam lake za shvatanje
jer se u svakodnevnom ivotu sreemo sa elektricitetom i
___________________________________________________
magnetizmom. Elektromagnetna sila je slabija od slabe sile, ali
nikako nije za potcenjivanje njeno tree mesto. Domet
elektromagnetnih sila je mnogo vei od jakih i slabih i on je
oevidan. Najblia po iskustvu nam je gravitaciona sila, jer
praktino utie na na sopstveni ivot i kretanje. To je
najslabija po intenzitetu od svih sila, ali najdominantnija sila u
itavom univerzumu jer joj je domet vrlo veliki. Osim to se ove
etiri sile razlikuju po kvantitetu one se razlikuju i po kvalitetu.
Kako? Pa tako to se jake, slabe i elektromagnetne sile
ispoljavaju i kao privlane i kao odbojne, a gravitacija se
ispoljava samo kao privlana. Zar je gravitaciona sila
izuzetak?
Temperaturna relativnost mase je upravo ono to uvodi
sklad meu svim silama, tako to uvodi odbojni karakter
gravitacione sile, odnosno antigravitaciju. Sve sile nam sada
postaju privlano-odbojne, to smo tako arko oekivali i to
nam tako prirodno i logino izgleda.
Dakle... Odgovor je da! Ima fizikog smisla govoriti o
odbojnoj masi i antigravitaciji. To je ba ono to nam nedostaje
u teoriji.
___________________________________________________
___________________________________________________
OIGLEDNI DOKAZI
Kada ovek radi na nekoj novoj ideji, pored velikog

entuzijazma kojim je ispunjen, redovno se pojavljuju periodi
kada ga obuzme sumnja i kada se pita da li je sve to moda
zabluda ili gruba greka.
Tako sam se i ja ubrzo zapitao: nisam li ja napravio
greku, nisam li i ja u zabludi?
Ako je temperaturna relativnost mase zaista realnost,
onda mora da pored vatre postoje bar jo neki oigledni dokazi
koji pokazuju antigravitaciju na delu. I tako je zapoelo moje
posmatranje sveta oko nas na potpuno novi nain. Sumnjiva
su bila sva kretanja po vertikali, bilo na gore ili na dole, kao i
svi procesi gde ima zagrevanja ili hlaenja.
Mi ivimo na povrini planete Zemlje u njenom
vazdunom omotau koji nazivamo atmosfera. Mi diemo taj
sveprisutni vazduh i oseamo njegovu temperaturu ili kretanje,
iako ga ne vidimo svojim oima. Pa hajde da "vidimo" ta se i
kako dogaa sa tim vazduhom koji je u neprestanom kretanju.
Mislim da je svima poznata injenica, koju smo uili kao deca
jo u osnovnoj koli, koja kae : "topao vazduh je laki i on se
penje navie, a hladan vazduh je tei i on pada nanie". To
upravo potvruje ono to sam rekao o temperaturnoj
relativnosti mase. Ali, hajdemo primer po primer.
___________________________________________________
Kada posmatramo zatvoreni vazduni sistem, kakav je

na primer naa soba, onda je svima jasno da je najhladniji
vazduh do poda, a najtopliji do plafona. Iz tih razloga grejna
tela, kojima zagrevamo prostorije, uvek postavljamo to nie
da bi ravnomerno po zapremini zagrevala sav vazduh. Ako
otvorimo vrata ili prozor i upaljenu sveu ili upalja podiemo
odozdo navie, uveriemo se da hladan vazduh dole ulazi u
sobu a topao vazduh gore izlazi iz sobe. Tako se hladi naa
soba odozdo pa navie, uostalom mi uvek najpre osetimo
hladan vazduh na svojim nogama. Topli vazduh koji je
napustio sobu nastavlja svoje kretanje uvis, jer vie nema
plafona koji bi ga u tome spreavao. Ako mi ne verujete,
zagrejte rernu i onda otvorite njena vrata, drei ruku iznad
poreta a nikako lice, da vas vreli vazduh ne bi opekao.
Ako leti elimo da se rashladimo, onda emo rashladni
ureaj postaviti da to vie, blizu plafona, jer e hladan vazduh
padajui ka podu najbolje zapreminski rashlaivati vazduh
itave prostorije.
Ako ponovimo eksperiment sa upaljenom sveom ili
upaljaem na odkrinutim vratima kuhinjskog friidera ili
zamrzivaa, primetiemo da hladan vazduh dole izlazi iz
rashladnog prostora, a topli gore ulazi u njega. Imamo, dakle,
potpuno suprotnu situaciju kada uporeujemo vetrenje
zagrejanog i rashlaenog zatvorenog prostora. Zato je to
tako?
___________________________________________________
Kada vazduh u jednom zatvorenom prostoru
zagrevamo, onda dolazi do poveanja pritiska u gornjem delu
gde se nalazi topli vazduh, a do smanjenja pritiska u donjem
delu gde je hladan vazduh. Zagrejani molekuli vazduha ija je
masa postala manje ili vie odbojna, pritiskaju gornju povrinu
zatvorenog prostora i tu se u gornjem delu gomilaju, stvarajui
i poveani pritisak. Zbog smanjenja broja molekula koji ih
pritiskaju, hladni molekuli se lagano razmiu i tu dole gde je
hladan vazduh, dolazi do smanjenja pritiska.
Kada vazduh u jednom zatvorenom prostoru hladimo,
dolazi do poveanja pritiska u donjem delu, gde je hladniji
vazduh, a do smanjenja pritiska u gornjem delu, gde je topliji
vazduh. Ohlaeni molekuli vazduha ija je masa postala jo
privlanija pritiskaju donju povrinu zatvorenog prostora i tu se
u donjem delu gomilaju stvarajui poveani pritisak. Zbog
smanjenja broja molekula koji ih potiskuju, topliji molekuli se
lagano razmiu i tu gore, gde je topliji vazduh, dolazi do
smanjenja pritiska.
Hajde sada da posmatramo otvoreni sistem kakav je
atmosfera nae planete. Zemljina gravitacija privlai sve
molekule vazduha i tako ih dri oko sebe. Znamo da je pritisak
vazduha na povrini mora jedna atmosfera, a da sa
poveanjem visine opada jer se vazduh razreuje. Ali ni na
tom najniem nivou, na povrini Zemlje pritisak nije svugde
isti, ve se javljaju oblasti poveanog ili snienog vazdunog
___________________________________________________
pritiska, to uslovljava horizontalno kretanje vazdunih masa,

odnosno vetrova. Zbog ega se javljaju te razlike u
vazdunom pritisku?
One se javljaju zbog razliitog zagrevanja pojedinih
delova Zemljine povrine. Zemljina povrina je oko jedne
treine kopnena, a oko dve treine vodena. Kopnena i vodena
povrina se razliito zagrevaju. Razliito se zagreva i sama
kopnena povrina i to u zavisnosti od njenog sastava i izgleda.
Atmosferski vazduh se ne moe zagrejati direktno od
Sunevog zraenja, ve ga zagreva podloga iznad koje se
nalazi. Jae zagrejana povrina jae zagreva molekule
vazduha i oni se penju uvis ostavljajui pri tlu smanjen
vazduni pritisak. Slabo zagrejana, odnosno hladna povrina,
hladi molekule vazduha i oni padaju nanie stvarajui pri tlu
povien vazduni pritisak.
Jedriliari su pravi majstori za hvatanje tih toplih
vazdunih struja koje se penju uvis i oni ih koriste kao liftove
za podizanje svojih jedrilica u visine.
Kada je ovek shvatio kako se vazduh kree, poeo je
da pravi letee naprave koje se zovu baloni. Oko samog
balona su prebaeni konopci koji pridravaju korpu u kojoj se
voze putnici i teret, a ispod samog otvora na donjem delu
balona postavljen je gorionik koji zagreva vazduh unutar
balona. Ukljuivanjem gorionika zagreva se vazduh u balonu
koji onda vri poveani pritisak na gornju povrinu balona i
___________________________________________________
tako ga podie uvis. Iskljuenjem gorionika i hlaenjem
vazduha u balonu ili isputanjem toplog vazduha na vrhu
balona, to se postie otvaranjem vrha, pritisak toplog
vazduha na gornju povrinu balona opada. I balon gubi visinu
padajui ka tlu. Tako je ovek, ne znajui o emu je tano re,
poeo da koristi antigravitaciju za letenje.
Jo bolja od vazduha, za posmatranje, je vodena para.
Vodenu paru vidimo golim okom i lako pratimo njeno kretanje:
na gore, na dole ili tamo-amo. Bilo da u kuhinji neto kuvamo
ili se u kupatilu tuiramo vruom vodom, moemo primetiti
podizanje uvis toplih molekula vodene pare i padanje na dole
ohlaenih molekula vodene pare. To isto se dogaa i u
atmosferi gde vodenu paru moemo posmatrati u obliku
oblaka. Preko dana, dok ih Sunce zagreva, oblaci se kreu
nebom noeni vetrovima, a kada Sunce zae, oni se hlade i
padaju ka tlu, pa mi kaemo onda da je pala magla. Cela pria
o klimi i vremenu bazirana je na temperaturnoj relativnosti
mase molekula vazduha i vodene pare. Kao to smo videli kod
vatre tj. dima, isto tako i kod vodene pare postoji odreena
maksimalna visina koju ona moe da dostigne i koja opet
zavisi od njene polazne temperature. Avioni lete na visinama
koje prevazilaze maksimalnu visinu oblaka, tj. iznad oblaka, i
to nam prua priliku da odozgo vidimo taj arobni svet oblaka.
Posmatrajte ga kad god imate priliku da letite avionom.
___________________________________________________
Videete mesta koja lie na izvore koji se uzdiu iznad nivoa

oblaka.
Televizija i filmovi nam gotovo svakodnevno serviraju
veliki broj eksplozija. One su po svojoj prirodi razliitog
porekla, pa emo zato analizirati jednu po jednu kategoriju.
Prva kategorija eksplozija po svojoj prirodi izazvana je
naglim pretvaranjem hemijske (atomske i molekulske) energije
u toplotnu energiju. Materijale kod kojih se to moe izazvati
jednim imenom nazivamo klasinim eksplozivima. Spisak
klasinih eksploziva je danas veoma dugaak i neprekidno se
radi na njegovom produenju.
Istorijski gledano, ljudi su poeli sa barutom, pa
dinamitom, pa TNT-om itd., sve do dananih dana. Vojna
industrija neprekidno istrauje i stvara sve jae i jae
eksplozive koji se onda "vrlo efikasno" koriste u neprestanim
ratovima. Ideja da jai eksplozivi mogu pribliiti svet trajnom
miru je i totalno pogrena, i vrlo opasna, i istorijski dokazano,
promaena. Elem, ta moemo videti ako paljivo posmatramo
eksplozije klasinih eksploziva. U trenutkku eksplozije dolazi
do stvaranja velike vatrene lopte ije dimenzije zavise od vrste
i koliine upotrebljenog eksploziva. U sledeem trenutku
poinje podizanje te lopte uvis i njeno dalje uveanje, uz
gubljenje vatrenog sjaja i prelazak u svetliji ili tamniji dimni
oblak (deformacija zbog kretanja kroz vazduh). Ako nastavimo
da pratimo proces do kraja, videemo da e se brzina i
___________________________________________________
podizanja i irenja dimnog oblaka smanjivati i da e doi
trenutak kada e taj dimni oblak dostii svoju maksimalnu
veliinu i to je vrlo vano, svoju maksimalnu visinu. Posle
kraeg ili dueg lebdenja dolazi do poetka padanja dimnog
oblaka ka zemlji uz neizbeno raspadanje usled dejstva uvek
prisutnih vazdunih strujanja. Performanse eksplozije direktno
zavise od veliine osloboene energije.
Druga kategorija eksplozija po svojoj prirodi izazvana
je naglim pretvaranjem nuklearne energije u toplotnu energiju,
procesom fisije ili cepanja atomskog jezgra. Ove materijale
nazivamo fisionim nuklearnim eksplozivima. Njih ima samo
nekoliko, ali i samo jedan je bio dovoljan da nas suoi sa
mogunou samoistrebljenja. ovek je doao u posed ovih
eksploziva u prolom veku i razvio destruktivne kapacitete do
neverovatnih razmera. "Nuklearna peurka" stoji kao giljotina
nad glavom oveanstva. U samom nazivu "nuklearna
peurka" lei opis procesa fisione nuklearne eksplozije. On je
po kvalitetu identian opisu eksplozije klasinog eksploziva,
jedino je velika razlika u kvantitetu. Eksplozivna kugla je
daleko veih dimenzija, kao i eksplozivni oblak, a maksimalna
visina njegovog penjanja dostie desetak kilometara.
Performanse opet zavise od vrste i koliine nuklearnog
eksploziva, odnosno od veliine slobodne energije.
Trea kategorija eksploziva po svojoj prirodi izazvana
je naglim pretvaranjem nuklearne energije u toplotnu energiju
___________________________________________________
procesom fuzije, ili stvaranjem atoma helijuma sjedinjavanjem

atoma vodonika. Ovu vrstu eksploziva sam namerno odvojio
kao posebnu jer u vas u daljem toku izlaganja uveriti da se
ovde ne radi o procesu fuzije, ve je u pitanju potpuno novi
proces koji jo nismo ni uoili, a kamo li razumeli. Svejedno,
ova kategorija eksploziva proizvodi najmonije eksplozije koje
moe da izazove ovek. Po svom kvalitetu one su sline
prethodnim kategorijama eksploziva, a po svom kvantitetu
nadmauju sve prethodne kategorije, jer je osloboena
energija daleko najvea.
Kod svih eksplozija opet na delu jasno prepoznajemo
toplotnu relativnost mase, jedino to se, za razliku od vatre,
kod eksplozija ceo proces oslobaanja toplotne energije
zavrava u trenutku, to izaziva stvaranje eksplozivne lopte.
Eksplozivna lopta nastaje zbog jakog antigravitacionog dejstva
pregrejanih molekula nastalih eksplozijom, koji se trenutno,
snano, ubrzano, udaljavaju jedni od drugih. U sledeem
trenutku, ta lopta pregrejanih molekula sa odbojnom masom,
odbija se od zemlje i bei uvis, sve dok se ne ohladi i ne
prestane odbijanje sa zemljom, kada ustvari dostie
maksimalnu visinu. Kada se jo ohladi i masa njenih molekula
postane privlana, zapoee njeno padanje ka zemlji, dok svi
produkti eksplozije ne padnu na tlo, odakle je njihovo kretanje i
poelo.
___________________________________________________
Sada u da razmotrim proces gorenja i eksplozije u
besteinskom stanju. ovek se u prolom veku vinuo u
svemir. Kada je to ve postalo rutina i kada su ljudi u kosmosu
poeli da se oseaju sigurno, odmah je poela i zabava. Oni
koji su dugo boravili u orbiti slavili su i roendane u
besteinskom stanju, a poto se sve to prenosi na televiziji,
mogli smo svi lepo da vidimo kako gori upaljena roendanska
sveica u besteinskom prostoru. Plamen svee u
besteinskom stanju ima oblik savrene lopte. Zato je to tako,
kad svi znamo da plamen svee na Zemlji izgleda kao kapljica
iji vrh stremi uvis, kako god da drimo sveu? Mi na Zemlji
ivimo pod neprestanim dejstvom gravitacije i svaki plamen,
koji je po svojoj prirodi antigravitaciona pojava, usmeren je na
suprotnu stranu od centra gravitacije. U besteinskom stanju
se plamen, kao antigravitaciona pojava, bez centra gravitacije
od koga bi se odbijao, odbija jedino od samoga sebe i zato
formira oblik savrene lopte. Eksplozije koje se odigravaju u
svemiru imaju oblik savrene kugle kao i plamen svee.
Eksplozije novih i supernovih imaju loptast oblik, ali njih emo
detaljno analizirati u kasnijim izlaganjima.
Lep primer za dokazivanje svega reenog mogao bi biti
zapaljeni miriljavi tapi u besteinskom stanju. Na zemlji se
dim zapaljenog miriljavog tapia penje direktno uvis i to u
pravoj liniji, jer je i to antigravitaciona pojava. Nisam do sada
imao prilike da vidim zapaljeni tapi u besteinskom stanju,
___________________________________________________
ali tvrdim da e se dim iriti kao savrena lopta koja uveava

svoj prenik. Neka oni koji mogu organizuju ovaj bezazlen
eksperiment.
Izuzetan primer i po svojoj vanosti i po veliini, i
trajanju, kao i po svojoj lepoti, predstavljaju aboridinske vatre.
Starosedeoci Australije, Aboridini, u svojim verovanjima da su
nekada bili poseeni iz svemira, imaju obiaj da svake godine
odreenog meseca zapale ogromnu vatru i odravaju je
itavog meseca, kako bi se javili svojim posetiocima i pokazali
im da ih nisu zaboravili. Moda vama njihovo verovanje
izgleda naivno i simpatino, uostalom i ja sam tako nekad
mislio, ali ja u vas uveriti da to to rade Aboridini nije ni
naivno ni simpatino, ve potpuno smisleno i vrlo efikasno.
Kosmonauti koji su leteli u orbiti oko Zemlje u vreme
trajanja ovog Aboridinskog rituala su tvrdili da im je njihova
vatra pomagala da se orijentiu gde se nalaze u toku noi. Oni
su nadgledajui Australiju vrlo jasno videli aboridinsku vatru
sa te visine i rekli su neto to je zaista fascinantno. Rekli su
da su imali potpuno jasan utisak da plameni jezici dopiru ak
do njihove orbite. Zakljuak je da Aboridini znaju tano koliko
velika vatra treba da bude i koliko dugo treba da traje da bi
plameni jezici mogli da napuste polje Zemljine gravitacije kao i
vrhove atmosfere kako bi svoju svetlost emitovali nesmetano u
eljenom pravcu. Ne zaboravimo da to Aboridini rade
___________________________________________________
odreenog meseca u godini, to znai da svoju poruku alju
prema jednom te istom delu zvezdanog neba.
Aboridinske vatre su dokaz da se samo vatrom moe
savladati Zemljina gravitacija, jer kod njih nemamo granicu
koju smo zvali maksimalna visina. Vreli molekuli aboridinske
vatre naputaju polje Zemljine gravitacije i to su u stvari prva
lansiranja materijala sa Zemlje u kosmos. Uostalom, mi danas
sva lansiranja u svemir vrimo uz pomo sagorevanja i vatre.
Kad smo kod lansiranja, interesantno je podsetiti da
ovek ve vrlo dugo i efikasno koristi jednu svoju napravu za
lansiranje. Ta naprava zove se dimnjak. Poto slui kao
termiki izolator, dimnjak nam omoguava da svoje produkte
sagorevanja kao to su dim, pepeo i gar, lansiramo na to
veu maksimalnu visinu, kako bi oni noeni vetrom pali to
dalje od nas, pa makar samo kod prvog komije.
Hajde sad da vidimo ta se dogaa kada su tenosti u
pitanju. Svi mi vrlo dobro znamo kako treba zagrevati tenosti,
odozdo, naravno. Zagrejani delovi tenosti izbijaju gore, na
povrinu, gde se ohlade i ponovo tonu ka dnu gde se opet
zagreju i to ih ponovo vodi uvis do povrine. Savrena
konzistencija u ponaanju, kao i kod gasova. Temperaturna
relativnost mase identino funkcionie u svim fluidima.
Prilikom zagrevanja tenosti do kljuanja (jela, orbe, supe,
ajevi, kafa i dr.) pri kome moemo lepo pratiti i kretanje same
tenosti kao i kretanje pare, posmatrajte antigravitaciju na delu
___________________________________________________
kao to sve vreme posmatrate gravitaciju. U besteinskom

stanju tenost formira oblik lopte, vee ili manje, u zavisnosti
od koliine. Ako bismo tada ubacili greja u centar tene lopte
i zagrevali tenost, formiralo bi se strujanje vrue tenosti iz
centra ka povrini u svim pravcima. A kada bi dolo do
kljuanja tene lopte, kljuaje bi bilo prisutno na celoj povrini
lopte.
I konano, da vidimo ta se dogaa kada su vrsta tela
u pitanju. Da bismo lake razumeli princip prostiranja toplote
kroz vrsta tela, ovde emo razmatrati zagrevanje vrstih tela
koja su dobri provodnici toplote, kao to su npr. metali.
Ako uzmemo malo deblju metalnu ipku, recimo duine
30 cm i prenika 2 do 3 cm, i drimo je rukama za krajeve, a
sredinu poloimo na zagrejanu malu ringlu kuhinjskog poreta,
poee njeno zagrevanje. Kao dobar provodnik toplote, metal
e se zagrevati u svim pravcima od izvora toplote, ali daleko
najvie po vertikali iznad mesta zagrevanja. To moemo
ustanoviti dodirom, ako nismo previe zagrejali metal, ili pak
savijanjem ipke koja e se upravo saviti na vertikali
zagrevanja. itava kovaka tehnologija metala bazirana je na
ovoj injenici. Dakle, obrazac prenosa toplote po vertikali
odozdo pa navie ouvan je i kod vrstih tela, bez obzira to u
vrstom telu nema unutranjeg kretanja materije kao kod fluida
tj. tenosti i gasova.
___________________________________________________
I kao to se jasno moe zakljuiti na kraju ove prie,
priroda od nas nita ne skriva, ona funkcionie po svojim
zakonima, a mi sa razvojem svoje svesti i moi spoznaje
otkrivamo ili prepoznajemo njene zakone jedan po jedan. Na
red je dola antigravitacija. Ali, ona za sobom povlai dugi niz
pitanja i otvara mnogo, mnogo problema. Ja sam krenuo tim
putem korak po korak i stigao do nove fizike. Sada vodim i vas
koji elite da vidite kako je sve to izgledalo. Mada, da budem
iskren, taj proces je beskrajna pria i trajae sve vreme dok
piem ovu knjigu, a onda e tek nastupiti veliki novi poetak u
razumevanju sveta oko nas, a i nas samih.
___________________________________________________
___________________________________________________
SUNCE, NAA ZVEZDA
Primera za usijana tela u besteinskom stanju ima

zaista nebrojeno mnogo, ako mi ne verujete, podignite pogled
ka nebu kada Sunce zae. Svaka zvezda koju vidimo na
nonom nebu, ali i sve one koje ne vidimo, predstavlja usijano
telo. Sve te zvezde moemo posmatrati i golim okom jer su
vrlo daleko i intenzitet njihovog zraenja koji dostie do nas je
vrlo slab. Ali tokom dana obasjava nas svetlost jedne zvezde
iji je intenzitet zraenja toliko veliki da ne moemo da je
posmatramo golim okom, jer bismo oslepeli. Jedino moemo
da gledamo njen izlazak i zalazak. Ta nam je zvezda vrlo
blizu, tako da nas prijatno greje i osvetljava, a ipak je dovoljno
daleko da nas ne pretvori u prah i pepeo. Tu zvezdu mi
smatramo naom zvezdom i zovemo je Sunce. ovek je, kao
razumno bie, od samog svog postanka bio fasciniran
Suncem. Pratio je njegovo kretanje po nebu od izlaska do
zalaska i tako se orijentisao u prostoru i vremenu. Zatim je
zapazio godinji ciklus Sunevog kretanja i poeo da broji
godine, tako je nastao kalendar. Shvatili smo kako da znamo
kada nastupa prolee i kada da sejemo biljne kulture, kao i
kada nastupa zima i koliko traje, da bismo spremili dovoljno
hrane i ogreva za taj period. Pre toga smo se u jesen selili na
jug, kao to to ine ptice, i u prolee vraali natrag na sever.
Shvatili smo da temperatura na Zemlji direktno zavisi od
___________________________________________________
Sunevog poloaja i kretanja nebom. U toku dana, prilikom

izlaganja naeg tela Sunevim zracima, mi jasno oseamo
toplotu Sunca na svojoj koi. Odmah se nametnulo pitanje: ta
je izvor te ogromne energije koju Sunce zrai?
Kada je pre nekoliko vekova ovek izmislio teleskop,
poeo je da sistematski posmatra sva nebeska tela. Nou je
posmatrao zvezde i planete, a danju Sunce. Razvoj
astronomije promenio je nae poimanje kosmosa. Shvatili smo
da se Zemlja okree oko svoje ose, da se Mesec okree oko
Zemlje, a da se Zemlja zajedno sa Mesecom okree oko
Sunca koje se okree i oko svoje ose i oko centra nae
galaksije.
Otkrie injenice da se bela Suneva svetlost sastoji
od niza svetlosti razliitih boja (dugine boje) dovela je do
razvoja sprektralne analize i izmiljanja razliitih ureaja u tu
svrhu. Nauili smo kako da spektralnom analizom svetlosti
odredimo ne samo temperaturu tela koje emituje svetlost, ve i
njegov hemijski sastav, kako kvalitativno, tako i kvantitativno.
Spektralna analiza Suneve svetlosti dovela je do
zakljuka da 71% Suneve mase ini vodonik (H2), a 27,1%
Suneve mase ini helijum (He). Ostali elementi: O, C, Fe, N,
Ne, ine neto vie od 1% mase Sunca. Kada se posmatra
ukupan broj atoma od kojih se Sunce sastoji, onda 91,2% ine
atomi vodonika, a 8,7% atomi helijuma. Temperatura Suneve
povrine je procenjena na oko 5800 K.
___________________________________________________
Naune analize i prorauni koji su vreni krajem 19. i
poetkom 20. veka da bi se otkrilo poreklo Suneve energije
tekli su ovako.
Mogunost da Suneva energija potie od egzotermnih
hemijskih reakcija pri dananjoj luminoznosti Sunca dovodi do
rezultata da je to dovoljno da Sunce sija samo oko 30.000
godina. To je, naravno, krajnje nezadovoljavajui rezultat i
time je ta mogunost odbaena.
Mogunost da Suneva energija potie od
gravitacionog saimanja dovela je do rezultata od oko 16,5
miliona godina. Ni ovo nije bio zadovoljavajui rezultat, pa je i
ta mogunost odbaena. Danas se smatra da je emisija
energije gravitacionim saimanjem dominantna samo u ranim i
poznim etapama evolucije svih zvezda, pa samim tim i Sunca.
Mogunost da je izvor energije Sunca radioaktivni
raspad je takoe odbaena zbog nedovoljnosti.
Ideju fuzije vodonika u helijum izneo je 1920. godine
ser Edington. On je ustanovio, teorijskim proraunom, da se
pri spajanju 4 jezgra H u jezgro He izdvaja energija od 7 MeV
po nukleonu. 1938. godine Vajcseker je utvrdio mogunost
odvijanja fuzionih reakcija H2 u He kroz proton protonski i
ugljenino-azotni ciklus. 1939. godine Bete i Krifild su
detaljnim proraunima pokazali da fuziono gorenje" vodonika
obezbeuje dovoljnu energiju za luminoznost Sunca u trajanju
od desetak milijardi godina. To je bio rezultat koji je konano
___________________________________________________
zadovoljiio naunike. Tako je ideja fuzije H u He postala opte

prihvaena kao izvor Suneve energije.
To je sve dovelo do zakljuka da je Sunce gasovita
sfera u mehanikoj ravnotei, tj. sopstvena gravitaciona sila,
koja tei da sabije zvezdu, uravnoteena je silom gasnog
pritiska, koji tei da je raspline.
Naravno, da bi se fuzija odvijala u Sunevom sreditu,
neophodna je vrlo visoka temperatura. EM zraenje koje
vidimo sa Sunca potie sa relativno tankog povrinskog sloja.
Ogromna debljina Suneve materije i stanje u kojem se ona
nalazi, dovode do toga je ona praktino neprozirna, ak i za
najtvre gama i rendgensko zraenje koje potie iz
unutranjosti Sunca. Iz tih razloga unutranjost Sunca nije
dostupna posmatraima, ve se o njoj prosuuje na osnovu
teroijskih modela.
___________________________________________________
___________________________________________________
STANDARDNI MODEL SUNCA
Standardni model (SM) koji je uz odreene modifikacije

i korekcije i danas nauno zvanino prihvatljiv, dao je 1964.
godine Sirs. Model je pravljen za zvezde ija je starost oko 4,7
milijardi godina sa masom, radijusom, sjajem i sastavom koji
odgovaraju Suncu. Prema ovom modelu, unutranjost Sunca
se sastoji od jezgra (zone fuzionih reakcija), radijacione i
konvektivne zone. U radijacionoj zoni, energija, nastala u
jezgru, prenosi se ka spoljanjim slojevima zraenjem. U
konvektivnoj zoni osnovni mehanizam prenoenja energije je
konvekcija, tj. strujanje materije.
Standardni model pretpostavlja da je u sreditu Sunca
temperatura 15 miliona stepeni, a gustina 150000 kg/m 3. Iako
se tu radi o ogromnoj gustini i pritisku, ipak se smatra da je
zbog visoke temperature supstanca u stanju potpuno
jonizovane gasne plazme, koja se moe tretirati kao idealan
gas.
SM je usklaen sa teorijama o produkciji energije na
Suncu i u tom pogledu dosta se dobro podudara sa
neposrednim opaanjiima. Da bi se objasnili rezultati
preciznijih merenja u svim delovima spektra EM i
korpuskularnog zraenja, standardni model je nekoliko puta
modifikovan, ali su njegove osnovne postavke u naunim
krugovima i dalje validne. Tako se npr. danas smatra da je
___________________________________________________
temperatura jezgra neto nia od one koju predvia model i da
iznosi oko 14 miliona stepeni.
Jezgro Sunca po SM: U sreditu Sunca nalazi se
kompaktno jezgro, koje sadri oko 60% Suneve mase.
Njegove dimenzije su r =0,25 R to znai da zauzima svega
oko 1,6% zapremine Sunca. Da bi dolo do fuzionih reakcija,
potrebno je da se atomska jezgra nau na rastojanjima
manjim od 10 -15
m. Tada meu njiima poinje da deluje
privlana jaka nuklearna sila. Meutim, da bi se estice
pribliile do tako malih rastojanja, potrebno je savladati
ogromnu Kulonovu silu odbijanja istoimenih naelektrisanja,
koja je utoliko vea, to su rastojanja meu esticama manja.
Jedna od mogunosti je da se estice kreu velikim termalnim
brzinama, od vie stotina kilometara u sekundi. Takve
termalne brzine mogu se realizovati na temperaturama koje su
reda veliine 107 K. Ukoliko su termalne brzine male, estice
e se rasejavati pre nego dospeju do rastojanja na kojima
privlana nuklearna sila postane jaa od odbojne Kulonove
sile. Visoka unutranja energija Sunca je inicijalno
obezbeena monom gravitacionom silom koja je posledica
velike Suneve mase. Ona sabija gas, zbog ega se on
zagreva.
SM je za jezgro Sunca mnogo preciznije odredio
temperaturu koja omoguuje odvijanje fuzionih reakcija.
Temperatura od 15 miliona stepeni, do koje je, po SM
___________________________________________________
zagrejano Sunevo jezgro, nedovoljna je da sve prisutne

estice fuziono interaguju. Naime, u sudarima se estice
uglavnom rasejavaju, a tek neke od njih stupaju u fuzione
reakcije. Plazma u jezgru tretira se kao skoro idealan gas, tako
da u repu Maksvelove raspodele estica po brzinama ima
malo protona koji mogu da realizuju fuzione reakcije. Meutim,
zahvaljujui kvantnom efektu tuneliranja, dovoljan broj estica
savladava elektroodbojnu barijeru, stupajui u nuklearnu
reakciju, ak i pri niim temperaturama.
Osnovne fuzione reakcije u Sunevom jezgru odvijaju
se u dva ciklusa: proton-protonskom (P-P), koji je dominantan,
i ugljenino-azotnom (C-N). U oba ciklusa oslobaa se
priblino ista energija, od oko 26,72 MeV po formiranom jezgru
He. U fuzionim reakcijama nastaju elektronski neutrini. Oni
odvoje oko 2% osloboene energije u P-P ciklusu i oko 7%
energije u C-N ciklusu. Danas funkcionie nekoliko vrlo
znaajnih, i takoe skupih, eksperimentalnih sistema za
detekciju solarnih neutrina. Rezultati merenja su za
astrofiziare neoekivani: Broj detektovanih neutrina znatno je
manji od onog koji je predvien na osnovu SM.
Prema nekim proraunima, kada Sunce bude staro
vie od 9 milijardi godina, zalihe vodonika u njegovom jezgru
bie potroene i pretvorene u helijum, a zona vodonine fuzije
poee da se premeta ka spoljanjim podrujima, u sloj koji
okruuje jezgro. Ova oblast e se iriti, sve dok ne stigne do
___________________________________________________
oblasti u kojima su temperature nie od 10 miliona stepeni.
Tada e doi do gaenja vodonine fuzije. U isto vreme, jezgro
Sunca, bogato helijumom, saimae se pod delovanjem
sopstvene gravitacije. To e dovesti do rasta pritiska i
temperature i stvaranja uslova za otpoinjanje fuzionih reakcija
helijumovih jezgara. U ovim reakcijama e se formirati
ugljenikova i kiseonikova atomska jezgra, to e biti praeno
oslobaanjem energije.
Pod uticajem fuzionih reakcija helijuma u jezgru, i
vodonika u tankom sloju daleko od jezgra, Sunev omota e
se "naduvati", to e dovesti do postepenog poveanja
Sunevog radijusa. U toku ovog stadijuma evolucije koji e
trajati priblino 500 miliona godina, Sunce e se pretvoriti u
crvenog dina. Ono e tada "progutati" svoj sistem planeta, a
efektivna temperatura njegove "povrine" e se smanjiti. Zatim
e uslediti kratka faza (oko 50 miliona godina) brzog fuzionog
sagorevanja preostalog helijuma i teih elemenata. Tokom ove
faze evelucije Sunca, u njegovom jezgru e se nalaziti samo
ugljenik i kiseonik. Unutranjost Sunca e nastaviti dalji
kolaps, koji je samo privremeno zaustavljen fuzijom helijuma.
Temperatura jezgra e ponovo porasti, ali nee omoguiti
dalje fuzione reakcije. Atmosfera Sunca e se jo malo
proiriti. Sunce e poeti lagano da pulsira, da se iri i saima,
sa periodima od po nekoliko hiljada godina.
___________________________________________________
Konano, ova faza evolucije e se zavriti

odbacivanjem Suneve atmosfere u vidu jedne ili dve iree
opne. U njihovom sreditu ostae jezgro, koje e intenzivno
emitovati ultraljubiasto zraenje. Na taj nain Sunce e se
pretvoriti u planetarnu maglinu u ijem e se sreditu nalaziti
beli patuljak koji se sporo hladi. Nakon vie milijardi godina
hlaenja, Sunce e se pretvoriti u tamnog, braon patuljka,
zavrni stadijum svoje evolucije.
Radijaciona Zona Sunca zauzima oblast 0,25 - 0,85 Ro

od centra Sunca. U radijacionoj zoni, kao i u jezgru, energija
se zraenjem prenosi ka spoljanjim slojevima. Poto u
radijacionoj zoni nema fuzionih reakcija, nema ni
"nagomilavanja" He, tako da je u njoj maseni procenat H2
duplo vei u odnosu na jezgro. Na poetku radijacione zone T
je oko 7. 10 6 K, a na kraju oko 2. 10 6 K
Konvektivna zona Sunca protee se u oblasti od gornje

granice radijacione zone do fotosfere, tj. povrine Sunca, to
znai da je njena debljina izmeu 150.000 i 200.000 km. U
ovoj zoni dominantan prenos energije vri se konvekcijom, tj.
strujanjem supstance. Ova zona je od izuzetnog znaaja, pre
svega, zato to procesi u njoj bitno odreuju karakteristike i
ponaanje u spoljanjim delovima zvezde (nastanak i varijacije
lokalnih magnetnih polja, aktivnost, zagrevanje viih slojeva
atmosfere, itd.) U konvektivnim slojevima prisutno je kretanje
velikih masa Suneve supstance, pri emu se toplije mase
___________________________________________________
podiu ka povrini, dok se hladnije sputaju ka dubljim
slojevima. Gas koji je izbio na Sunevu povrinu zraenjem
gubi energiju, ohladi se i opet tone u dublje i toplije slojeve
konvektivne zone. Sputanjem, gas se zagreva i proces
kruenja supstance se ponavlja.
Brzina konvektivnih kretanja uz povrinski sloj Sunca
dostie 2-3 km/s. Temperatura na poetku konvektivnog sloja
je oko oko 2. 106 K, a na Sunevoj povrini, fotosferi, je oko
5800 K.
U horizontalnom preseku, konvektivne elije su skoro
estougaone forme. U njihovom centru supstanca se podie
navie, a na periferiji se sputa ka dubljim slojevima.
Kretanje supstance u najviim slojevima konvektivne
zone dovodi do pojave granulacije u fotosferi, akustikih
perturbacija i oscilacija gasa u atmosferi Sunca i, preko njih,
verovatno, do zagrevanja njenih viih slojeva. To je ukratko
sutina SM Sunca. Kako vidimo, njega ve mue razni
problemi i nereena pitanja. Hajde da vidimo ta e biti kad
temperaturnu relativnost mase i antigravitaciju ukljuimo u
razmatranje.
___________________________________________________
___________________________________________________
TN FUZIJA JE NEMOGUA!
Sve to je do sada fizika, a samim tim i astrofizika

radila i uradila bazirano je na teoriji u kojoj za masene
interakcije postoji samo i jedino gravitacija. Kada masene
interakcije obogatimo za antigravitaciju, to je prirodni poredak
stvari, sve e se bitno promeniti. Kako?
Prvi i osnovni zakljuak do koga dolazimo je da je
termonuklearna fuzija, ili vrua fuzija, apsolutno nemogua!
Nemogue je da doe do spajanja vodonikovih jezgara
u helijum, jer se pored kulonovskog odbijanja ona odbijaju i
antigravitaciono. Na pretpostavljenoj temperaturi od 15. 106 K
odbojna masa H jezgara je toliko velika da ne postoji nikakva
mogunost njihovog spajanja. Sa poveanjem temperature, tj.
termalnih brzina, situacija je jo gora po mogunost fuzije.
Fuzija je mogua samo na vrlo niskim temperaturama,
kada privlanost masa atoma toliko naraste da prevlada silu
njihovog kulonovskog odbijanja. Dakle, priroda dozvoljava
samo hladnu fuziju. Ali od nje mi ne moemo imati nikakvu
energetsku korist.
Ova tvrdnja je krajnje radikalna i zahteva bar neki
eksperimentalni dokaz. Ima li takvih dokaza?
Naravno da ima. To su viedecenijski pokuaji da u
zemaljskim uslovima ostvarimo kontrolisanu termonuklearnu
fuziju.
___________________________________________________
Kakva dobra ideja! Ostvariti kontrolisanu

termonuklearnu fuziju u zemaljskim uslovima i reiti problem
energije na planeti zauvek. Poduhvat iji cilj opravdava sva
uloena materijalna sredstva i intelektualni napor. Izvor
neograniene i iste energije nije samo slave vredan, ve je i
kao biznis krajnje primamljiv. Amerikanci i Rusi su (jo pre
nekoliko decenija) krenuli u realizaciju tog projekta, svako na
svoj nain.
Amerikanci su svoj projekat krstili "iva", po Bogu ivi
iz indijskog Svetog Trojstva, i njihov koncept je bio da vrlo
monim laserima sa vie razliitih strana istovremeno pogode
malenu lopticu ispunjenu vodonikom. Bez obzira na sav njihov
trud, poveanje snage lasera i konano utroena ukupna
materijalna sredstva, oekivanog rezultata nije bilo.
Rusi su svoj projekat krstili "Tokamak", to je skraeni
naziv eksperimenta. Njihov koncept je bio da pomou snanih
magnetnih polja, odravaju visokotemperaturnu plazmu u
obliku jednog prstena dovoljno dugo dok se ne stvore uslovi za
fuziju. Sa poveanjem temperature taj bi se plazmeni prsten
uvek raspadao pre nego to je moglo doi do oekivanih
rezultata. Sav uloen trud, kao i poveavanje snage
magnetnih polja, kao i sva ukupno uloena sredstva, nisu
doveli do oekivanih rezultata.
Rezultata nije bilo i nee ih ni biti, jer su i jedni i drugi
voeni iluzijom koja je nastala zbog nedostatka u teoriji
___________________________________________________
prirodnih sila pokuavali da ostvare neto to nije mogue
ostvariti.
Svi dalji pokuaji da se ostvari termonuklearna ili
"vrua" fuzija unapred su osueni na propast i predstavljaju
uzaludno troenje, kako ogromnih para, tako i velikog naunog
potencijala.
Ali, ta je sa H-bombom? Pa zar nismo u H-bombi
ostvarili nekontrolisanu termonuklearnu fuziju u zemaljskim
uslovima? Odgovor je: NE, NISMO!
Termonuklearnu fuziju, nekontrolisanu, nismo ostvarili
u tzv. H-bombi, a ta se to zaista dogaa prilikom eksplozije
tzv. H-bombe tek emo morati da otkrijemo.
___________________________________________________
___________________________________________________
ANTIGRAVITACIONI MODEL SUNCA
Ako je TN fuzija nemogua, onda moramo ponovo da

otvorimo pitanje porekla Suneve energije, a to je i osnovno
astrofiziko pitanje o poreklu energije svih zvezda.
to se tie SM Sunca, on je doiveo potpunu propast i
zato je neophodno napraviti ili osmisliti novi model Sunca koji
bi se, zbog ukljuenja antigravitacije, mogao zvati
Antigravitacioni Model Sunca.
Svoj Antigravitacioni Model Sunca (AMS) poeu
razmatranjem onoga to vidimo na povrini Sunca. Povrina
Sunca ili fotosfera je prilino lepo vidljiva. Njena temperatura je
procenjena na oko 5800 K. To uopte nije tako strano velika
temperatura, ali da li je ta procena sasvim dobra?
Ono to je meni zapalo za oko je pojava tamnjenja
ruba Sunevog diska ( vidi sl.1.).
Slika 1.
___________________________________________________
Svetlost koja pristie sa ruba diska Sunca manjeg je

intenziteta od svetlosti koja dolazi iz njegovog sredita. Pri
tome se na snimcima jasno vidi da zatamnjenje Sunevog
ruba izgleda istovetno i oko ekvatora i oko polova, tj. izgleda
da ne zavisi od geografske irine ruba.
Ja iz toga izvlaim zakljuak da je prava temperatura
fotosfere u stvari temperatura ruba Sunevog diska, a ona je
nia od dosad navoene. Treba proraunati kolika je to
temperatura i poeti baratati sa njom. To je T magme. Kada se
uzme u obzir ogromna gravitaciona sila Sunca koja stvara vrlo
veliku teinu fotosferske supstance, odnosno vrlo veliki pritisak
pod kojim se nalazi fotosferska supstanca, onda je oigledno
da je fotosfera u stvari usijana magma.
Mi, na Zemlji, imamo direktna iskustva sa magmom
koja se nalazi ispod ohlaene zemljine kore i povremeno izbija
na povrinu pri vulkanskim erupcijama. (Magmu koja izbije na
Zemljinu povrinu zovemo lava.) Suneva magma je toplija od
zemaljske, tj. ima viu temperaturu, ali je i pod veim
pritiskom, tako da se tu svakako radi o supstanci u tenom
agregatnom stanju.
Sunce je, dakle, jedna lopta od usijane supstance, koja
je vrlo gusta, ali zasigurno u tenom agregatnom stanju.
Pogledajmo ponovo snimke Suneve povrine, bez
predubeenja i objektivno, pa emo jasno videti da je to zaista
povrina koju ini usijana i gusta, ali ipak tena, magma.
___________________________________________________
To je magma koja je u neprestanom kretanju, topliji
mlazevi izbijaju na povrinu, a posle hlaenja ponovo tonu u
dubinu. Logino, jer je toplija magma laka, a hladnija tea.
Kako idemo od povrine Sunca ka njegovoj
unutranjosti, temperatura se, logino, poveava. Ali,
poveava se i pritisak. Pritisak je posledica ogromne
gravitacione sile Sunca, a on uzrokuje poveanje temperature.
Kako e se dalje odvijati porast temperature i pritiska sa
pribliavanjem Sunevom sreditu?
Sa porastom temperature, privlanost mase Suneve
supstance opada, dakle opada i gravitaciona sila tih slojeva.
Posle prolaska kroz bezmaseno stanje, Suneva supstanca
postaje maseno odbojna i poinje da se suprotstavlja
gravitaciji. Sa daljim porastom temperature, antigravitacija
nastavlja da raste, sve dok u jednom trenutku ne uspe da se
uravnotei sa gravitacijom. I kako konano izgleda
unutranjost Sunca?
Od povrine Sunca pa do odreene dubine to je tena

magma razliitih temperatura i pritisaka. Onda nastupa
gasoviti deo u kome je supstanca zbog visoke temperature i
snane antigravitacije u gasovitom agregatnom stanju. To je
sloj koji svojim antigravitacionim odbijanjem konano
uravnoteava gravitaciju Sunca.
___________________________________________________
Tu, naravno, ne dolazi ni do kakve fuzije, jer je

antigravitacija ekstremno jaka. U samom sreditu Sunca nema
supstance i to je prazna upljina.
Tu antigravitacija ne dozvoljava postojanje ni gasovitog

agregatnog stanja. Slikovito predstavljeno to bi izgledalo
ovako (vidi sl.2.):
Slika 2.
Ogromna Suneva gravitacija je dakle uravnoteena
antigravitacijom koja se manifestuje u samom njegovom
sreditu (srcu). Ovim smo zadovoljili uslov stabilnosti Sunca,
ali ta je sa poreklom energije koju Sunce emituje?
Ako izvor Suneve energije nije TN fuzija, ta je onda?
Izvor energije koju Sunce emituje u okolni prostor je
njegova gravitacija!!!
Kako je to sad mogue, kad je ta pretpostavka ranije
bila odbaena kao nezadovoljavajua?
___________________________________________________
Evo kako je to mogue:
Mlazevi vrele magme koji izbijaju na povrinu se hlade
intenzivnim zraenjem i isparavanjem. Molekuli tog gasa, koji
je nastao isparavanjem magme, imaju vrlo visoku temperaturu
i samim tim odbojnu masu, a pri tome se nalaze u enormno
jakom gravitacionom polju Sunca. ta se tu onda dogaa?
Dogaa se to da ih Sunce enormnom silom odbija od sebe u
okolni prostor, antigravitacija na delu. Sila odbijanja izaziva
njihovo ubrzavanje, a porast brzine izaziva i porast njihove
temperature, to jo vie uveava odbojnost njihove mase, to
opet dovodi do povaanja antigravitacione sile, i tako u krug.
Usled tako naglog poveavanja temperature molekuli gasa se
dezintegriu prvo na atome, a zatim se i sami atomi
dezintegriu do estica i protona. Taj proces
antigravitacionog ubrzanja molekula gasa sa povrine Sunca
je razlog porasta temperature do nekoliko miliona stepeni u
koroni.
Imamo, dakle, situaciju, da se Sunce krka na samo
nekoliko hiljada stepeni, znai vrlo, vrlo lagano, ali ipak
zahvaljujui ogromnoj gravitaciji, procesom antigravitacionog
odbijanja gasovite supstance sa svoje povrine, emituje
ogromnu energiju u okolni prostor. Sunce je stoga mnogo
efikasniji proizvoa energije nego to smo mogli i da
zamislimo. Na taj nain Sunce obezbeuje sebi daleko, daleko
dui ivotni vek nego to smo do sada zamiljali.
___________________________________________________
Deo elektromagnetske energije koja nastaje u

pomenutom procesu dezintegracije molekula i atoma u
Sunevoj atmosferi je usmeren i ka samom Suncu, tako da
zagreva i samo Sunce, tj. njegovu supstancu magmu.
Kada u ranoj fazi gravitaciono saimanje iznutra
dovoljno zagreje Sunce, onda se Sunce nadalje dogreva
energijom koju stvara u svojoj atmosferi, antigravitacijom.
Ta igra gravitacije i antigravitacije u Suncu i oko njega,
konano izgleda ovako:
U srcu Sunca je dominantna antigravitacija koja
uravnoteava njegovu gravitaciju u spoljanjem sloju od
magme. U Sunevoj atmosferi je dominantno antigravitaciono
odbijanje koje je izvor energije koju Sunce emituje, ali sa
udaljavanjem od Sunca opet dominira gravitacija koja dri
planete i sve drugo u rotaciji oko njega, a i samo Sunce u
rotaciji oko centra galaksije.
___________________________________________________
___________________________________________________
NOVI POGLED NA SUNCE
Ako sada, iz ove perspektive, ponovo pogledamo

Sunevu povrinu i njegovu atmosferu vedeemo sasvim novu
i drugaiju sliku od one koja je do sada stvorena.
Sunce je tena, gusta, usijana sfera iji je poluprenik
R ( 696 000 100 ) km, to je priblino 109 puta vee od
ekvatorskog poluprenika Zemlje. Zapremina Sunca je oko 1,3
miliona puta vea od Zemljine .
Problem pri odreivanju tanog poluprenika Sunca
javlja se zbog postojanja njegovih periodinih i neperiodinih
promena u razliitim vremenskim intervalima. Najznaajnije
kratkoperiodine varijacije R posledice su postojanja brojnih
naina oscilovanja, prisutnih u unutranjosti i fotosferi Sunca.
Oscilacije na Suncu nisu samo lokalne i sporadine,

ve se prostiru kroz njegovu unutranjost, slino seizmikim
talasima na Zemlji. Zbog ovih talasa Sunce vibrira slino
gongu, to je i eksperimentalno dokazano 1975. godine.
Zbog toga se njegova povrina periodino, razliitim
uestalostima, podie i sputa i do desetak kilometara ( vidi
sliku 3.), premda su amplitude globalnih oscilacija znatno
manje i iznose oko 25 m.
___________________________________________________
Slika 3.
Danas se kao posebna oblast astrofizike razvija
solarna seizmologija (helioseizmologija), u okviru koje se
prouava struktura, sastav i dinamika unutranjosti Sunca,
pomou analize oscilacija detektovanih na njegovoj povrini.
Metodologija istraivanja u helioseizmografiji bazirana je na
analogiji sa prouavanjem seizmikih talasa na Zemlji.
Sredinom osamdesetih godina XX veka utvreno je
postojanje seizmikih talasa i na drugim zvezdama. Mnoge
povrinske karakteristike Sunca (sjaj, pomeranje spektralnih
linija, itd.) uslovljene su talasnim procesima u njegovoj
unutranjosti. Detaljnim prouavanjem i preciznim merenjem
talasnih manifestacija u povrinskim slojevima mogu se dobiti
informacije o Sunevoj unutranjosti. Ipak, treba imati na umu
da su promene sjaja i radijusa, izazvane talasima na Suncu,
male i ne premauju 0,001% prosenih vrednosti.
Poznavanje brzine akustinih talasa daje kvalitetne
podatke o grai sredine kroz koju se oni prostiru. Prouavanja
___________________________________________________
su pokazala da se ovi talasi ne prostiru kroz samo sredite

Sunca, to moe biti shvaeno kao jedna od potvrda mog
stava da je u sreditu Sunca upljina.
Veliina Sunca je za poslednjih 250 godina, od kada se
sistematski prati, bila praktino nepromenjiva. Ipak ima autora
koji na osnovu posmatranja u vreme pomraenja tvrde da se
Sunev ugaoni prenik u proseku godinje smanjuje za oko
0,0015 lunih sekundi. Smatram da je to posledica
neprestanog udaljavanja Zemlje od Sunca, ali o tome u
kasnije pisati detaljnije.
Rotaciju Sunca oko sopstvene ose uoio je jo Galilej
1610. godine, tako to je pratio pomeranja pega na Sunevom
disku od istoka ka zapadu. Na osnovu kretanja uoljivih detalja
(pega, vlakana itd.) na Sunevom disku, jo sredinom XIX
veka, ustanovljeno je da Sunce rotira oko ose, koja sa
normalom na ekliptiku zaklapa ugao od 7,2o. Rotacija se odvija
u direktnom smeru, to je karakteristino i za skoro sve
planete naeg sistema. U proseku, jedna rotacija traje oko 27
dana. Sunce spada u zvezde koje sporo rotiraju.
U XIX veku je utvrena vrlo znaajna karakteristika
Suneve rotacije, ona je diferencijalna (zonska). Dakle, razni
delovi Suneve povrine rotiraju razliitim brzinama (slika 4.).
To je bio siguran dokaz da Sunce nije kruto telo.
___________________________________________________
Slika 4.
Period rotacije za take u blizini ekvatora iznosi oko 25
dana (periferna brzina od 2 km/s), a u oblastima koje se
nalaze na oko 60o heliografske irine period rotacije je oko 30
dana. Dakle, brzina rotacije opada od ekvatora ka polovima.
Uoene su i oscilatorne promene brzine rotacije sa
vremenom, koje mogu iznositi 10 do 20% u odnosu na srednje
vrednosti. Sa smanjenjem Suneve aktivnosti uoava se
slaba tendencija porasta brzine diferencijalne rotacije.
Diferencijalnu rotaciju, kod koje ugaona brzina opada
od ekvatora ka polovima, u Sunevom sistemu imaju i Jupiter i
Saturn. Na Zemlji se analogne pojave uoavaju u atmosferi i
okeanu.
im su naunici odredili rastojanje Zemlje od Sunca
a=149,6 109 m i brzinu kojom Zemlja rotira oko Sunca
___________________________________________________
V itsokandej zI .M i ilanuarzi us hamdo s/mk 8,92=

gravitacione sile privlaenja, izmeu Zemlje i Sunca, i
centrifugalne sile koja djeluje na Zemlju, ili pak iz treeg
Keplerovog zakona izraunato je da je M=1,990110 3 kg.
Iz perspektive temperaturne relativnosti mase, ovaj
rezultat se jedino moe protumaiti tako da je ukupna
supstanca Sunca, saglasno svojoj zagrejanosti, tj. temperaturi
i geometrijskom rasporedu, ekvivalentna izraunatoj veliini.
Ve sam rekao da je supstanca Sunca uglavnom u stanju
usijane, guste, ali tene, magme.
Pri tome je, naravno, gustina Sunca mnogo vea od
gustine Zemlje jer je gravitaciona sila Sunca mnogo vea od
Zemljine gravitacione sile.
Sunce se sastoji, po svom hemijskom sastavu,
uglavnom od teih elemenata od kojih se sastoji magma.
U prilog tome napominjem da su do danas, pomou
apsorpcionih linija Sunevog spektra, na Suncu detektovana
72 elementa. To ne znai da na Suncu nema i preostalih 20
elemenata koji se pojavljuju u prirodi, oni jednostavno jo uvek
nisu detektovani.
Sunce je lopta usijane magme na temperaturi od
nekoliko hiljada K koja zahvaljujui antigravitacionom odbijanju
isparene gasovite materije proizvodi ogromnu energiju koju
emituje u okolni prostor. Vrednost Suneve energije, koja u
jedinici vremena padne na jedininu povrinu postavljenu
___________________________________________________
normalno na pravac prostiranja Sunevog zraenja, naziva se
solarna konstanta. Njena vrednost opada obrnuto
proporcionalno kvadratu rastojanja od Sunca. Na nivou
neposredno izvan Zemljine atmosfere Solarna konstanta
iznosi oko S (=1367 2 ) W/m 2. Navedena vrednost odnosi
se na visinu od 65 km iznad povrine Zemlje.
S je veliina koja se meri instrumentima, a u novije
vreme, uz korienje vetakih Zemljinih satelita. Preciznija
merenja njene vrednosti ukazala su na kratkorone varijacije
sa amplitudom 0,10,2% od pomenute vrednosti. Ritam ovih
varijacija je usklaen sa solarnom aktivnou tj.
jedanaestogodinjim ciklusom Suneve aktivnosti. Prema
nekim istraivanjima, poslednjih 200 godina srednja vrednost
solarne konstante poveala se izmeu 0,25 i 0,6%.
Ovde elim da kaem da se i Sunce i Zemlja, kao i
itav Svemir, nalaze u procesu zagrevanja, a samim tim i
irenja. O tome u opirnije govoriti kasnije.
Osim elektromagnetskog zraenja, sa Sunca
permanentno radijalno u meuplanetarni prostor istiu
naelektrisane estice (uglavnom protoni) to predstavlja
Sunev vetar. Sunev vetar je konani proizvod raspada
molekula i atoma gasova koje Sunce antigravitacionim
odbijanjem ubrzava i zagreva do 12 miliona K u svojoj koroni.
Ipak, Sunce gubi svoju supstancu, ali izuzetno sporo, i
to mu omoguuje mnogo dui ivot od 10 milijardi godina
___________________________________________________
koliko je dosad smatrano. Poto ovo baca sasvim novo svetlo

na proces raanja, ivota i umiranja jedne zvezde, tome u
odgovarajuu panju posvetiti kasnije, kada budem govorio o
evoluciji zvezda.
Jo krajem XVI i poetkom XVII veka, posmatranjima i
radovima Klavija i Keplera, dolo se do zakljuka da Sunce
ima atmosferu. U savremeno doba, zahvaljujui analizama
elektromagnetskog zraenja Sunca, poznato je da je njegova
atmosfera slojevite grae. Kao i kod ogromne veine zvezda,
u atmosferi Sunca mogu se izdvojiti tri osnovna sloja:
fotosfera, hromosfera i korona.
Unutranjost Sunca okruena je povrinskim slojem
koji se naziva fotosfera. Iznad nje se nalazi hromosfera, ija
visina dostie do 10.000 km iznad fotosfere, a na hromosferu
se nadovezuje korona.
Srednje vrednosti osnovnih parametara slojeva u
atmosferi Sunca navedene su u tabeli 1:
SLOJ Unutranji T (K) Gustina (kg/m 3)

radijus (km)
Fotosfera 696.000 5.800 210-4
Hromosfera 696.500 4.500 510-6
Prelazni sloj 698.000 8.000 210-10
Korona 706.000 1.000.000 10-13
Sunev vetar 10.000.000 2.000.000 10-23
Hromosfera i korona su mnogo manjeg sjaja od
fotosfere, tako da se neposredno mogu posmatrati ili u
odreenim situacijama (pomraenje Sunca) ili pomou
___________________________________________________
specijalnih ureaja. Za vreme pomraenja, nekoliko sekundi
pre pojavljivanja ruba Sunca (fotosfera) iza diska Meseca,
hromosfera se vidi kao sjajna tamnocrvena traka sa zupcima
na gornjoj granici (spikule). Moe se videti ne samo po obodu
Sunca, ve i po itavom disku, ali u svetlosti odreene talasne
duine, to se postie specijalnim ureajima.
Gornji delovi korone najbolje se izuavaju u vreme
potpunog pomraenja Sunca. Inae, korona se preko
Sunevog vetra postepeno rastae kroz meuplanetarni
prostor Sunevog sistema.
Poev od dna fotosfere, temperatura najpre blago
opada, da bi iznad nie hromosfere, u tzv. obrtnom sloju u
hromosferi, lagano poela da raste. U prelaznom sloju izmeu
hromosfere i korone temperatura naglo raste i u koroni na
nekim mestima dostie vrednost od nekoliko miliona stepeni.
To je razlog to neki autori kod Sunca razlikuju hladnu
atmosferu, koju ine fotosfera i hromosfera, i vrelu
atmosferu, koja se sastoji od korone i njenog produetka,
Sunevog vetra.
Fotosfera: Sa Zemlje se uoava u obliku sjajnog diska.
Predstavlja prvi prozrani sloj Sunca. Debljina joj je 350-400
km. Na dnu fotosfere temperatura iznosi 9000 K, da bi na
gornjoj granici ona imala vrednost oko 4500 K. Energija se
kroz fotosferu, uglavnom, prenosi zraenjem, to ne znai da u
___________________________________________________
njoj nije prisutna konvekcija. Konvektivno kretanja materije u

fotosferi ima izgled zrnaste kae koja kljua.
Svetla zrna (granule) predstavljaju mlazeve magme
koji izbijaju na povrinu iz potfotosferskih slojeva. Njihova
temperatura je za oko 100130 K via od fotosferske, tako da
im je sjaj za 1030% vei od srednjeg fona. Granule su
meusobno razdvojene tamnim podrujima koja su u odnosu
na njih najee manjih dimenzija. Od ovih tamnijih oblasti
granule su 3540% sjajnije, i za 350400 K toplije.
Dimenzije granula su izmeu 200 i 1500 km, proseno
oko 1000 km. Tamna podruja izmeu njih irine su do 1000
km. Unutar tamnijih podruja uoavaju se vrlo fini, neto sjajniji
detalji filigrani. Radi se o granulama malih dimenzija i
razliitih nepravilnih oblika. Na Sunevom disku, u svakom
trenutku, nalazi se oko dva miliona granula.
Slika 5.
___________________________________________________
Granule su vidljivi konvektivni elementi koji potiu iz
potfotosferskih slojeva. U sreditu konvektivne elije magma
se kree navie, a pri vrhu brzina kretanja magme postaje
horizontalna i magma se kree, razliva, ka obodu elije (sl. 5.).
Nakon izbijanja granula na povrinu, magma se hladi
izraivanjem energije i isparavanjem u atmosferu. Magma tako
postaje gua i ona tone u dublje slojeve, a na njeno mesto
dolazi nova. U toku ivota jedne granule nema meanja
magme sa drugim granulama. Proseno vreme trajanja
granule je 5-15 minuta.
Utvreno je da se granule u fotosferi podiu i sputaju.
Preciznijim merenjima, i na osnovu Doplerovog efekta,
izraunato je da se granule kreu brzinama od 0,3 do 1 km/s.
Konvekcija u fotosferi ima svoju manifestaciju i u
mnogo veim dimenzijama od granularnih, to se ogleda u
pojavi tzv. Supergranula (vidi sliku 6.)
Slika 6.
___________________________________________________
One su u obliku poligonalnih elija sa prosenim

prenikom oko 30.000 km. Traju po nekoliko desetina sati.
Prekrivaju itavu Sunevu povrinu, a njihov broj je u svakom
trenutku oko 2000 .
Osim to su znatno prostranije od granula, karakterie
ih i vea konvekcija po dubini povrinskog sloja Sunca. U
svakoj supergranuli uoava se, skoro simetrino, horizontalno
radijalno isticanje magme iz centralnih delova elije ka
periferiji. Maksimalne brzine ovih horizontalnih kretanja iznose
oko 0,4 km/s. U centralnim delovima elija, magma iz dubljih
slojeva podie se vertikalno uvis ka povrini, da bi se po
njihovim obodima ponovo vraala u dubinu. Brzine ovih
vertikalnih kretanja su oko 0,1 km/s.
U fotosferi se javljaju i jo vei oblici ispoljavanja
konvektivnih kretanja. To su gigantske konvektivne elije. Na
njihovu formu utie diferencijalna rotacija.
Dakle, Sunce je, kao lopta od magme, u neprestanom
vrenju ili kljuanju. Kao to smo videli, ima tu i vrlo velikih
vrela,kao i malih. Velika vrela ine osnovu, a na njima se opet
pojavljuju manja i najmanja vrela. Zbog svega toga Suneva
povrina izgleda kao da je sva u vorugama, velikim
vorugama koje imaju svoje male voruge (vidi sliku 7.).
___________________________________________________
Slika 7. Granula, super granula i gigantska granula
Suneve pege: Pege su jedan od najznaajnijih oblika

fotosferske aktivnosti na Suncu. One predstavljaju tamnija
podruja na sjajnom Sunevom disku. Ve nekoliko stotina
godina pege se sistematski prate, jer njihov broj, povrina koju
zauzimaju, vreme i mesto pojavljivanja, daju dragocene
informacije o aktivnostima i procesima na Suncu.
Zbog velikog sjaja fotosfere i malih dimenzija u odnosu
na Sunev disk, pege se na Suncu izuzetno retko mogu videti
golim okom i to u sluaju kada su ekstremno velike, sa
prenikom preko 40.000 km.
Pega se pojavljuje u obliku tamne pore, koja se potom
razvija. Nastaju na tzv. kraljevskim heliografskim irinama (5o
52o). Najee, pege se pojavljuju na irinama od 8 o do 30 o.
Prenik najmanjih pega je dimenzije granula (oko 1000
km), a najveih, tzv. grupa pega, i do 100.000 km. Manje pege
traju, esto, manje od dva dana, a veina njih iezava istog
___________________________________________________
dana kada i nastanu. Razvijene pege traju 10 do 20 dana, a

najvee ak i do sto dana.
Kod razvijene pege uoava se tamnija senka i neto
svetlija polusenka. Senka i polusenka su vizuelno jasno
razgraniene (slika 8.) U proseku, prenik senke je oko 17.500
km, a polusenke oko 37.000 km. Povrina tipine pege je
priblino desetohiljaditi deo vidljive povrine Sunca.
Slika 8.
Sjaj senke je svega 2030%, a polusenke 7580%
sjaja fona neporemeene fotosfere. Pega, u stvari, samo u
odnosu na visok sjaj fotosfere deluje tamno (i hladno). Bez
obzira na to, sjaj pege prosene veliine je oko 5000 puta vei
od sjaja Meseca. Snieni nivo sjaja u oblasti pege kao da se
___________________________________________________
kompenzuje povienim sjajem u oblasti oko nje, na rastojanju
od oko 50.000 km od njenog centra. Tu je sjaj za oko 3% vii
od prosenog sjaja fotosfere.
Temperatura u pegama je za 2530% nia od
fotosferske. Temperatura senke znaajno se smanjuje sa
rastom njene povrine.
Granulacija je prisutna i kod pega, ali u drugaijoj formi
u odnosu na fotosferu, to je posledica izmenjene konvekcije.
Granule u polusenci imaju oblik svetlih vlakana irine oko
300km. Vlakna traju od 30 minuta do nekoliko asova, to je
znatno due od trajanja granula u neporemeenoj fotosferi.
Granule u obliku svetlih taaka mogu se videti i u senci.
Duina njihovog trajanja je u proseku 15 do 30 minuta i
dimenzije su im oko 350 km.
Primeeno je da, kod pega koje se pribliavaju
zapadnom rubu Sunevog diska, istona polovina polusenke
postepeno poinje da se suava i iezava. Pri pojavljivanju
pege na istonom rubu diska, polusenka se u poetku ne
uoava, a zatim se pojavljuje i iri, najpre njena zapadna
polovina. Pega je, u stvari, plitko levkasto udubljenje u
fotosferi. Smatra se da se pega prostire 500 do 800 km u
dubinu.
Ponekad se uoava i ne tako intenzivno, rotaciono
kretanje, ija brzina na kraju polusenke dostie vrednost oko
___________________________________________________
14 km/s. Kod usamljenih pega ova rotacija moe dovesti do

stvaranja vrtlone strukture izduenih detalja pege.
Vrlo je vano istai postojanje toplijih oblasti koje se
nazivaju fotosferske fakule (buktinje). To su dugoivue sjajne
oblasti, koje, u principu, ne moraju da budu povezane sa
pegama (vidi sliku 9.).
Slika 9.
U fotosferi postoje i samostalne fakule, koje su neto
manjeg sjaja od onih koje okruuju pege. Posebno
naglaavam da nema pega bez fakula. One imaju granulisanu
strukturu koja je 10% sjajnija od okoline. U njima granule due
traju (oko 1 as) u odnosu na granule ostatka fotosfere.
Dimenzije granula u fakulama su oko 1000 km, ali formiraju
grupe duine 46 hiljada km. Povezuju se u lance irine 5 do
10 hiljada km i duine do 50 hiljada km. Velike fakule
___________________________________________________
pojavljuju se nekoliko sati ili dana pre pege, a vide se i dugo
posle njenog iezavanja. esto ne iezavaju i po godinu
dana. U proseku ive dva puta due od pege oko koje se
formiraju i zauzimaju oko etiri puta veu povrinu od pege.
Pege se, dakle, uvek pojavljuju u fakulama i to
usamljene, ili ee u grupama (vidi sliku 10.).
Slika 10.
Usamljene pege su, uglavnom, zaetak ili ostatak neke
vee grupe. Broj pega u grupi moe da iznosi i po nekoliko
stotina. Velike grupe pega dostiu maksimalan razvoj za dve
do tri nedelje, a zatim se polako raspadaju i iezavaju tokom
1,5 do 2 meseca. Kada grupa dostigne svoj maksimum (prema
broju pega, povrini koju zauzima, itd.), poinje da se
smanjuje: pege se raspadaju i njihov broj u grupi se smanjuje.
Proces raspadanja pega odvija se, obino, tako to se preko
njih pojavljuju svetle pruge.
___________________________________________________
U proseku, grupe pega traju desetak dana (30% njih

traje vie od 10 dana; 0,4% vie od 50 dana; 0,3% vie od
100 dana, a svega 0,01% vie od 150 dana). to grupa pega
zauzima veu povrinu, to je due njeno trajanje. Na primer,
ako grupa pega zauzima desetohiljaditi deo povrine vidljive
polusfere Sunca, onda ona u proseku traje 10, a ako zauzima
etiri puta veu povrinu, traje 40 dana.
Pege i njihove grupe mogu imati razliite forme,
ponekad je njihov oblik pravilan i ovalan, a vrlo esto je
nepravilan (vidi sliku 11.).
Slika 11.
Ako je u pitanju par ili grupa pega, onda je zapadna
pega vodilja, a ostale su pratilje. Pega vodilja je pega koje se
prva pojavljuje u paru ili grupi pega. Vodilja je blie ekvatoru, u
proseku je vea od svojih pratilja, a i due ivi od njih. U
poetku se vodilja bre kree od pratilja, pa se formirana
grupa pega sve vie razvlai. Kada se udaljavanje glavnih
___________________________________________________
pega u grupi prekine, otpoinje proces razaranja i gaenja
grupe.
Pege mogu biti i bez polusenke, a mogu u svojim
polusenkama imati manje pege. Raspadanjem velikih pega
nastaju grupe malih ili srednje velikih pega.
Kada smo sve ovo o pegama ispriali i doarali, doao
red na trenutak otkrovenja. Jednostavnost u svoj svojoj
savrenosti.
Videli smo da se povrina Sunca sastoji od granula,
supergranula i gigantskih granula. Granula je u stvari jedan
gejzir magme. Dakle, Suneva povrina je sva u gejzirima
magme.U osnovi su gigantski gejziri magme, pa na njima
egzistiraju supergejziri magme, a na svima njima su prisutni
mali gejziri magme. Ono to je zajedniko svim ovim gejzirima
magme je to da oni izbacuju na povrinu magmu iz jednog
relativno tankog i homogenog sloja koji je i spoljanji sloj
Sunca. To je igra vrenja tog spoljanjeg sloja i to je ono to je
za Sunevu povrinu normalno stanje.
Ono to je neobino, jeste pojava hromosferskih fakula
ili buktinja. Fakule su u stvari Sunevi vulkani. Fakule su
procesi izbacivanja magme iz veih dubina, tj. iz dubljih
slojeva Sunca na povrinu. Zato su fakule svetlije i toplije od
ostatka fotosfere. Videli smo da te vulkanske erupcije mogu
izbacivati magmu razliite temperature, a to znai sa razliite
___________________________________________________
dubine. Te vulkanske Suneve erupcije se mogu tako

realizovati od poetka do kraja.
Ali kada je u pitanju velika Suneva vulkanska erupcija,
ona ne samo da izbacije magmu iz najdubljeg povrinskog
sloja Sunca, nego poinje da izbacije i kvalitativno drugaiju
magmu koja se nalazi ispod tog povrinskog sloja. Ta magma
ima drugaiji hemijski sastav u odnosu na povrinsku magmu,
ona se sastoji od teih hemijskih elemenata. Kad se na
povrinu izbaci ta magma od teih hemijskih elemenata ona se
bre hladi, zgunjava se i poinje da pliva po Sunevoj
povrini od gejzira. Tu teku magmu, iz velike dubine Sunca,
mi vidimo kao pegu. Poto je tea od povrinske magme, ona
pravi udubljenje u fotosferi, a poto je na svojim obodima tanja
od svog centralnog dela, to su krajevi i laki, pa oni formiraju
kosine do nivoa fotosfere i tako se dobija taj levkasti izgled
pege. Veliina pege, kao i njen izgled, direktno su odreeni
koliinom teke magme koja je izbaena u erupciji Sunevog
vulkana (fakule). Broj pega je posledica isprekidanog
izbacivanja teke magme na povrinu. Prva koliina teke
magme je u stvari pega vodilja, a ostale koliine teke magme
formiraju pege pratilje. Prva koliina je najvea, jer je to
najvee relaksiranje napetosti koja je dovela do erupcije, zato
je pega vodilja najvea i najdue traje. Ako je izbacivanje
teke magme kontinualno, onda vidimo kako se pega iri sve
dok ne nastane prekid u erupciji teke magme. Diferencijalna
___________________________________________________
rotacija Sunca nosi pegu ka zapadu, a nastavak erupcije teke
magme stvara sledeu pegu i tako dalje, sve dok se erupcija
teke magme ne zaustavi. Tako nastaju grupe pega. Hladnija
teka magma pliva na gejzirima toplije povrinske magme,
koja e je polako ali sigurno istopiti. Pritisak gejzira magme
odozdo na pegu, tj. teku magmu, dovodi do probijanja pege ili
lomljenja pege na delove, to sve ubrzava dezintegraciju
pege. To je proces smanjivanja, raspadanja i nestajanja pega.
Sunev vulkan (fakula) e jo neko vreme izbacivati topliju
laku magmu, a onda e i to prestati. Onda nestaje fakula sa
fotosfere, tj. Sunev vulkan se ugasio.
Kada smo shvatili ta se dogaa na Sunevoj povrini,
moemo da krenemo dalje u visinu Suneve atmosfere. Prvo
da vidimo ta kae savremena astrofizika, ta smo sve do
sada videli i otkrili.
Iznad fotosfere je hromosfera (vidi sliku 12.).
Slika 12.
___________________________________________________
Zraenje ovog sloja najintenzivnije je u crvenom delu

spektra, pa je on dobio ime ba zbog intenzivne boje.
Hromosfera je nehomogena, i dosta grubo, podeljena je na
niu (visine 1500 km iznad fotosfere), srednju (izmeu 1.500 i
4.000 km) i gornju (od 4.000 do 10.000 km). Nia hromosfera
je relativno homogena, i u njoj, idui od fotosfere, temperatura
nastavlja da opada do vrednosti koje su najnie na Suncu i
koje na pojedinim mestima iznose oko 4200 K. Iznad nie
hromosfere, u obrtnom sloju, temperatura poinje da raste, i
pri njenom vrhu dostie 10.000 K.
Sa visinom raste i stepen jonizacije. Gornja hromosfera
je jako jonizovana, to je sasvim razumljivo kada se zna da tu
tempreratura dostie vrednosti od 25.000 K (na pojedinim
mestima i do 300.000 K).
Hromosferu karakteriiu i intenzivna turbulentna
kretanja. Na visini od 500 km, brzina turbulentnih kretanja je
oko 5 km/s, a na 5000 km oko 20 km/s.
Na osnovu monohromatskih snimaka hromosfere,
uoava se da ona, slino fotosferi, ima zrnastu strukturu. Zrna
su u obliku vlakana, flokula. Vea su od fotosferskih granula, a
duine im iznose po nekoliko hiljada kilometara.
Flokule se dobro uoavaju i kod krupnih sjajnih
povrina, hromosferskih baklji (hromosferska fakula) (vidi sliku
13.).
___________________________________________________
Slika 13.
Kad se fotosfera posmatra u beloj svetlosti, uoava se da se
fotosferske fakule nalaze na istim mestima kao i hromosferske
baklje. Radi se o istim objektima, posmatranim na razliitim
visinama. Hromosferske fakule dugo traju, od 200 do 300
dana i znatno su sjajnije od fona (u rendgenskoj oblasti ak 70
puta).
Jedan od najznaajnijih pojavnih oblika u hromosferi je
hromosferska mrea (vidi sliku 14.).
Slika 14.
___________________________________________________
Ona je rezultat delovanja supergranula, koje se formiraju u

fotosferi, ali se njihov uticaj ispoljava i u hromosferi.
Hromosferska mrea protee se vertikalno celom
visinom hromosfere. Dimenzije mreastih struktura odgovaraju
dimenzijama supergranula.
Po obodu supergranula iz niih slojeva hromosfere,
poput plamenih jeziaka, uzdiu se spikule. Spikule
predstavljaju male erupcije vrelog gasa, ija temperatura je
oko 15.000 K. Koncentracija estica u njima je 1018 m -3.
Nastaju na visinama 30004000 km od fotosfere, a uzdiu se
do nivoa od 700012000 km. Njihov dijametar je dimenzija
granule, oko 1000 km, a javljaju se iznad granica superganula.
Upravo one predstavljaju tanku strukturu hromosferske mree,
koja se uoava u centru Sunevog diska. Procenjuje se da je u
svakom trenutku u hromosferi prisutno oko milion spikula. Nisu
pravilno rasporeene, u polarnim oblastim Sunca ima ih za
oko 30% vie nego u ekvatorijalnim. Zauzimaju samo oko 1%
ukupne povrine Sunca. Gas u spikulama podie se iz niih
slojeva hromosfere brzinom od oko 20 km/s.
Jedna od znaajnih manifestacija Suneve aktivnosti
su i erupcije (eksplozije) u hromosferi. To su iznenadni,
kratkotrajni procesi, u kojima dolazi do velikog porasta
intenziteta zraenja u ogranienim oblasitma hromosfere.
Eksplozije se javljaju u oblastima fakula, iznad grupa
pega. Njih karakterie brz porast sjaja, vrlo kratko trajanje
___________________________________________________
maksimuma i relativno sporo gaenje, koje traje oko dva puta
due od perioda narastanja maksimuma sjaja. U sluajevima
kada se eksplozije uoavaju po obodu Sunevog diska,
zapaa se konus svetlosti, ija je visina nekoliko hiljada
kilometara.
Manje eksplozije, koje se ee sreu, imaju krunu
formu, dok su krupnije izduenog oblika i vlaknaste strukture.
Takve eksplozije javljaju se dosta retko i to samo u vreme
maksimuma Suneve aktivnosti.
U vreme najintenzivnije Suneve aktivnosti, energija
osloboena u eksplozijama u viim slojevima atmosfere Sunca
uporediva je sa energijom koju ono izrai u jednoj sekundi.
Mnotvo estica kree se brzinom do 1500 km/s (kod
izuzetno snanih eksplozija i do 2400 km/s) kroz koronu i
meuplanetarni prostor (vidi sliku 15.).
Slika15.
Neke od estica ubrzavaju se do relativistikih brzina,
tako da do zemlje dospevaju skoru u isto vreme kad i
elektromagnetsko zraenje emitovano u eksploziji. Snopovi
takvih estica poznati su kao Sunevi kosmiki zraci.
___________________________________________________
Manje eksplozije traju 5 do 40 minuta. Proseno, na

svakih sedam asova (u vreme maksimalne solarne aktivnosti,
na svaka dva asa), u ivotu grupe pega pojavljuje se po
jedna hromosferska eksplozija. Tokom prelaska grupe pega
preko Sunevog diska, iznad nje se javlja 30 do 50, a u vreme
najintenzivnijih aktivnosti na Suncu i do 300 hromosferskih
eksplozija. Na itavom Suncu dnevno se dogodi stotinak
eksplozija, ali one koje spadaju u jake su dosta retke i
deavaju se svega nekoliko puta godinje.
Tokom eksplozija dolazi do lokalnog zagrevanja
supstance do temperatura od 10 do 100 miliona K.
Eskplozije u hromosferi u tesnoj su vezi sa procesima
u koroni i njenim karakteristikama. To potvruju i injenice da
se tzv. koronine kondenzacije pojavljuju na visinama 1040
hiljada km iznad hromosferskih eksplozija. O tome svedoe i
radio-bleskovi iz korone, koji su povezani sa hromosferskim
eksplozijama, a one su, s druge strane, uzrokovane nivoom
aktivnosti u fotosferi.
A sad pravo objanjenje dogaanja u hromosferi.
Usijana magma koja u gejzirima izbija na Sunevu
povrinu hladi se i intenzivnim zraenjem i isparavanjem. I u
poetku, u nioj hromosferi dolazi do pada temperature u
odnosu na fotosferu. Ali taj proces hlaenja gasova je
dominantan samo do visine od oko 1500 km, dok su brzine
uspinjanja gasova male, oko 5 km/s. To je ustvari sami
___________________________________________________
poetak antigravitacionog odbijanja molekula isparenog i
izbaenog gasa iz usijane magme fotosfere. im se brzine
molekula gasa poveaju na 20 km/s, na visini od oko 5000 km,
ponovo dolazi do poveanja temperature. Poveanje
temperature molekula gasa dovodi do poveanja njihove
odbojne mase, odnosno dolazi do poveanja antigravitacione
sile kojom ih Sunce odbija od sebe. To naravno dovodi do jo
veeg ubrzanja molekula, jo veeg zagrevanja i termike
jonizacije, koja, kako smo videli raste sa visinom.
Poto svaka granula, ili zrno, predstavlja gejzir magme,
gde je isparavanje najdominantnije, to se ta struktura, logino,
prenosi i kroz visinu, pa zato hromosfera i izgleda tako kako
izgleda, u vlaknima ili flokulama.
Hromosferske baklje nastaju iznad fotosferskih fakula,
tj. Sunevih vulkana. Logino, jer poveana temperatura
fotosferskih gejzira magme izaziva pojaano isparavanje sa
veom startnom temperaturom molekula gasa, pa je i
antigravitaciono odbijanje mnogo jae, to dovodi do mnogo
veih brzina i mnogo veih temperatura nego u okolnoj
hromosferi.
Mreasti izgled hromosfere i spikule su samo logina
posledica izgleda i deavanja na Sunevoj povrini.
Erupcije ili eksplozije u hromosferi se deavaju iznad
grupa pega. Logino, grupe pega stvaraju najjai Sunevi
vulkani, a oni osim mlazeva hemijski teke magme izbacuju i
___________________________________________________
mlazeve vrelih gasova. Ti mlazevi vrelih gasova iz Suneve

unutranjosti imaju mnogo veu temperaturu od isparenih
gasova sa povrinske magme koja se hladi. Zato na njih deluje
mnogo vea antigravitaciona sila Sunca, ali i antigravitaciona
sila meusobnog odbijanja molekula gasa, tako da njihovo
mnogo intenzivnije ubrzavanje izgleda ba kao eksplozija. Tu
se estice, kako smo videli, kreu brzinom od 1500 km/s do
2400 km/s. A neke od estica u tom procesu dostiu brzine
bliske brzini svetlosti, tzv. relativistike brzine. I to je logino
kad se vidi da lokalna zagrevanja idu do 10 ili 100 miliona K.
Eksplozije u hromosferi odraavaju se dalje na izgled
Suneve korone. Dakle, sve poinje od dogaanja na povrini
Sunca i samo se adekvatno prenosi u vie slojeve Suneve
atmosfere.
Korona: Iznad hromosfere, posle tankog prelaznog
sloja, nalazi se korona (vidi sliku 16.).
Slika 16.
___________________________________________________
To je najtopliji i najrei sloj atmosfere Sunca. Za vreme
pomraenja Sunca on se zapaa se kao sedefastosrebrnasta
svetlost koja okruuje zamraeni Sunev disk. Mnogo je blea
od hromosfere, ali je od nje ipak uoljivija, poto je
najprostraniji sloj Suneve atmosfere.
Dimenzije i oblik korone, kao i procesi koji se odvijaju u
njoj, u velikoj meri zavise od aktivnosti na Suncu. U vreme
minimuma aktivnosti, ona je iznad polova sabijena i sa
karakteristinim lepezastim oblicima, dok je du ekvatora
izduena. U periodu maksimuma aktivnosti, korona poprima
razbaruen oblik i, skoro simetrino, okruuje itavo Sunce
(vidi sliku 17.).
Slika 17.
___________________________________________________
Korona se protee do nekoliko Sunevih radijusa,

mada joj se gornja granica ne moe potpuno odrediti s
obzirom da, preko Sunevog vetra, postepeno prelazi u
meuplanetarni prostor. Mnogi autori Sunev vetar tretiraju
kao deo Suneve korone.
Korona je od hromosfere odvojena, ve pomenutim
prelaznim slojem, u kojem temperatura naglo raste od
hromosferskih (104 K) do koronarnih (106 K) vrednosti.
Temperatura korone dostie maksimum od oko 2
miliona K, na visini priblino 1/10 radijusa Sunca od fotosfere.
Nakon toga ona postepeno opada. Ukoliko se Sunev vetar
tretira kao produeni deo korone, onda je u blizini zemljine
orbite, njena temperatura reda veliine 105 K.
Fiziko stanje gasa u koroni karakteriu zauujue
visoke temperature i jako male gustine gasa.
U unutranjoj koroni, r = (1,03 1,2) R, idui ka
periferiji, opada gustina gasa, ali temperatura raste, da bi na
visini od 50.000 km iznad fotosfere iznosila (11,5) miliona K.
Karakteristino je da se u unutranjoj koroni javlja emisioni
spektar sa linijama visokojonizovanih atoma metala. Posebno
su sjajne linije visokojonizovanih atoma gvoa.
U srednjoj koroni (r ~ 2R, T ~ 106 K) gustina gasa jo
vie opada, a njeno zraenje je sa visokim stepenom
polarizacije, koji na r ~ 1,5 R iznosi 50%, da bi se na veim
visinama ova vrednost postepeno smanjivala.
___________________________________________________
U spoljanjoj koroni, r ~ 3R, vrednosti temperature i
koncentracije gasa nastavljaju da opadaju i korona postepeno
poinje da se rastae u meuplanerarni prostor. Sjaj
spoljanje korone je oko milijardu puta manji od sjaja
Sunevog diska. Kontinualni spektar zraenja spoljanje
korone poraktino je ponovljeni spektar fotosfere, ali drastino
slabijeg intenziteta. U njemu se, takoe, vide standardne
Fraunhoferove apsorpcione linije, karakteristine za fotosferu.
To ukazuje da u spoljanjoj koroni dolazi do rasejavanja
zraenja fotosfere na prisutnim esticama praine.
Suneva korona uoava se u irokom dijapazonu
spektra elektromagnetskog zraenja.
Svetlost emisione korone sastoji se od stotinak sjajnih
linija za koje je utvreno da potiu od visokojonizovanih atoma
gvoa, kalcijuma, nikla, itd.
Zraenje korone nastaje u uslovima koji se mnogo
razlikuju od termodinamiki ravnotenih. Zahvaljujui visokim
temperaturama, korona je jak izvor rendgenskog, radio- i
dalekog UV zraenja. Novija istraivanja ukazuju da se u
koroni Sunca povremeno deavaju razbuktavanja sa
intenzivnim emisijama rendgenskih zraenja, koja prethode
ultraljubiastim emisijama. Zraenja potiu iz oblasti u koroni
gde temperature dostiu ak do nekoliko desetina miliona
stepeni.
___________________________________________________
U koroni se mogu uoiti razliite forme: bleskovi, zraci,

lukovi, perjanice, koje se u obliku etki pojavljuju iznad polova,
kondenzacije i upljine, erupcije itd. Neke od njih vidljive su u
integralnoj svetlosti bele korone, dok su ostale izrazitije u
drugim podrujima elektromagnetskog zraenja (radio ili
rengdenskom). Pobrojani oblici se najee javljaju iznad
oblasti pojaane Suneve aktivnosti, tzv. aktivnih oblasti.
Blesak se ogleda u naglom pojaanju sjaja
lokalizovanih oblasti na Suncu iznad grupe pega i baklji.
Pojava se deava u delu hromosfere i korone. Za desetak
minuta, sjaj oblasti zahvaene bleskom raste, da bi potom oko
jedan as opadao i vraao se na prethodni nivo.
Koronini zraci spadaju u karakteristine elemente
krupnijih formi u koroni Sunca. Uoavaju se za vreme
pomraenja Sunca ili pomou koronografa, kao izduena
zgunjenja, sa izrazitim radijalnim formama (vidi sliku 18.).
Slika 18.
___________________________________________________
Proteu se od 0,5 R do 10 R, a u nekim sluajevima
i vie. U proseku, trajanje zrakastih formi je desetak dana.
Osnovni deo zraka, iznad centra aktivnosti, emituje zelenu
liniju Fe 13+, tako da je, u toj oblasti, temperatura preko 2
miliona stepeni.
Slika 19.
Koronini lukovi (vidi sliku 19.) nastaju iznad polja
aktivnih oblasti. Sastavljeni su od vie tankih niti.
Slika 20.
Perjanice ili polarne etke (vidi sliku 20.) se najee
pojavljuju iznad Sunevih polova. U velikoj meri zavise od
___________________________________________________
nivoa aktivnosti na Suncu, nadovezuju se na prisutne fakule,

tako da se najbolje uoavaju za vreme smanjene aktivnosti,
kada je korona sabijena.
Ispitivanja radio-talasa sa Sunca pokazala su da se
iznad centralnih delova aktivnih oblasti nalaze koronine
kondenzacije. Temperatura u njima dostie vrednosti koje su
vee od tri miliona stepeni. Nekoliko su puta gue od okolne
korone. U vreme najintenzivnijeg stvaranja pega, javljaju se
sporadine kondenzacije.
U koroni Sunca uoene su i oblasti sa niom
temperaturom (do 0,8 miliona K) i anomalno niskom masenom
gustinom i nazvane su koronine upljine (vidi sliku 21).
Slika 21.
Radi se o prostranim, stabilnim formacijama, koje
ponekad zahvataju i 20% korone. Traju i po nekoliko Sunevih
rotacija. Karakterie ih smanjeni sjaj u rendgenskoj i UV
oblasti zraenja. Primetno je i slabljenje sjaja u radio i vidljivom
delu spektra. Po svemu sudei, permanentno egzistiraju u
___________________________________________________
polarnim oblastima Sunca, ali se ponekad proteu i do manjih
heliografskih irina. Tu mogu da se formiraju i izolovane
upljine. Ovakve upljine esto su dugotrajne, pogotovo u
vreme opadanja aktivnosti na Suncu. Iz koroninih upljina
intenzivno se emituje Sunev vetar, ije estice naputaju
koronu brzinama od 600800 km/s.
Na snimcima korone u rendgenskoj svetlosti uoavaju
se koronine sjajne take, koje su bez reda rasporeene po
itavom Sunevom disku. Njihove dimenzije su manje od
dimenzija pega, a u proseku traju oko 8 h. U toku 24 asa na
Suncu se formira oko 1500 koroninih sjajnih taaka. Dinamika
njihovog stvaranja i ukupan broj je u protivfazi sa pegama, tj.
one se ee pojavljuju i brojnije su kada je broj pega u
fotosferi manji.
Protuberance su najspektakularniji oblik Suneve
aktivnosti i najgrandioznija pojava u atmosferi sunca. Za
vreme pomraenja Sunca protuberance se mogu uoiti kao
crveni pramenovi (vidi sliku 22.).
Slika 22.
___________________________________________________
Protuberance predstavljaju trakasta sjajna zgunjenja u

koroni. Radi se o hladnijim (T 104 K), guim formacijama
unutar razreene i toplije korone (T 106 K).
Protuberance se nad Sunevim limbom vide u obliku
gigantskih plamenih jezika, lukova, vodoskoka, petlji, itd (vidi
sliku 23.).
Slika 23.
U protuberancama se uoavaju niti i zgunjenja, koja
se pomeraju. U projekciji na Sunev disk, to su tamne,
savijene trake sloene strukture, koje se nazivaju filamenti.
Duina filamenata je i do 200.000 km.
Najpoznatija podela im je na: mirne i aktivne
protuberance.
Veina protuberanci spada u mirne protuberance. One
su dugoivue traju od jednog dana (to je ree) do vie
meseci (to je ee). Bilo je sluajeva da neke traju i po
nekoliko godina. Dosta dugo lebde na svim heliografskim
___________________________________________________
irinama. Obino je temperatura mirnih protuberanci do 15000
K, a najee je izmeu 6000 i 8000 K, to je i razlog da se
tretiraju kao hladne.
Tipina mirna protuberanca ima duinu oko 200.000
km, mada u reim sluajevima njihova duina moe da
dostigne i itavih 1.900.000 km. Prosena visina ovih
protuberanci je 50.000 km, dok im irina nije vea od 6000 km.
Sastoje se od niti, iji su dijametri oko 1000 km. Donji krajevi
mirnih protuberanci nalaze se u oblastima izmeu
supergranula, u blizini aktivnih oblasti.
Protuberance se primarno javljaju u zoni rina 10o40o,
u kojoj su koncentrisane pege, ali se prostiru i dalje. Mirne
protuberance se i dele na one koje se nalaze ispod 40o 45o
heliografske irine i one iznad, poznate kao polarne, koje
esto grade tzv. vence polarnih protuberanci (vidi sliku 24.).
Slika 24.
___________________________________________________
U poetku, mirne protuberance obino se pruaju u

smeru meridijana i to tako da je jedno podnoje protuberance
sa 80% svojih vlakana usmereno prema pegi vodilji. S
vremenom, one se sporo premetaju ka polu. Duina im se
poveava i sve vie se orijentiu u pravcu istokzapad. Nakon
desetak Sunevih obrta njihova vlakna dospevaju u polarne
oblasti, gde mogu da opstanu jo oko pet meseci.
Pored mirnih, javljaju se i aktivne protuberance, koje se
odlikuju vrlo brzim razvojem (od desetak minuta do nekoliko
sati). Pojavljuju se u obliku oblaka, sistema petlji, ciklona,
sprejeva, itd. Obino su manjih dimenzija od mirnih
protuberanci. Neke od njih nastaju u oblastima iznad pega i
brzo se pomeraju ka granicama oblasti. esto se dogaa
njihovo uvlaenje u pege, gde i nestaju. Mogu se
transformisati u mirne. Prosena temperatura u aktivnim
protuberancama je oko 25.000 K, zbog ega su poznate kao
tople.
U zoni pega pojavljuju se eruptivne (eksplozivne)
protuberance. One dostiu velike visine, u pojedinim
sluajevima i preko milion kilometara. Poznat je primer
protuberance koja se podigla do 1.700.000 km (vidi sl. 25.).
___________________________________________________
Slika 25.
Kod njih se u spektrima pojavljuju linije tipine za mirne
protuberance (vodonikove, kalijumove itd), ali i linije metala.
U poetku formiranja, tokom dueg vremena, eruptivne
protuberance mogu da podseaju na obine, mirne
protuberance, koje u sebi sadre elemente sa neureenim
kretanjima. Delovi protuberance zatim poinju da se podiu, u
poetku sporo, a zatim sve bre. Poveanje brzine moe da se
odvija skokovito, tako da dostiu brzine od nekoliko stotina
km/s.
Zajedniko svojstvo svih eruptivnih protuberanci je da
one na sredini lukova pucaju. Kod lunih eruptivnih
protuberanci (vidi sliku 26.) dolazi do naglog poveanja
veliine luka. Nakon njegovog pucanja, materija se, niz delove
luka, vraa nazad u hromosferu.
___________________________________________________
Slika 26.
Postoje i tzv. protuberance Sunevih pega (vidi sliku
27.) koje se javljaju u centrima aktivnosti iznad grupa pega u
obliku petlji, lukova ili levkova.
Slika 27.
___________________________________________________
Postoji i koronina kia oblik protuberanci koje nastaju
padom pramenova iz korone u hromosferu.
Zbog vee masene gustine, supstanca u protuberanci
trebalo bi da tone u reu sredinu. Ipak neka sila joj
omoguava da relativno dugo opstaje u formiranoj
konfiguraciji.
Sunev vetar nastaje irenjem korone u
meuplanetarni prostor. To je permanentno strujanje
Suneve supstance, koja se kree priblino radijalno od Sunca
(vidi sliku 28.) i proima Sunev sistem do rastojanja od 100
AJ (AJ je rastojanje od Sunca do Zemlje).
Slika 28.
estice Sunevog vetra postepeno se ubrzavaju, na
primer, na rastojanju od nekoliko Sunevih radijusa, sredjnja
radijalna brzina kolektiva protona u Sunevom vetru iznosi od
100 do 150 km/s, a na nastojanju od 1 AJ ima vrednost od 300
do 750 km/s (vidi sliku 29.).
___________________________________________________
Slika 29.
S obzirom na brzine kretanja, strujanja Sunevog vetra
mogu biti spora (sa brzinama do 300 km/s) i brza (kod kojih
brzine imaju vrednosti od 600 do 700 km/s).
U blizini zemljine orbite, zavisno od nivoa aktivnosti na
Suncu, svake sekunde kroz kvadratni metar poprene
povrine prostruji izmeu 51011 i 5 101 2 protona, ija je
srednja brzina 400 km/s, a srednja temperatura 50.000 K (u
aktivnim periodima moe biti i 400.000 K).
U jednoj sekundi, preko Sunevog vetra, u
meuplanetarni prostor istie masa od 10 10 kg. Da nema
8_ 9
spikula, koje dopunjuju masu korone, zbog strujanja solarnog

vetra, ovaj sloj atmosfere Sunca bio bi razvejan za 3 do 4
dana. Zbog solarnog vetra, na godinjem nivou gubitak mase
Sunca je 10-15_10-14 M. Poto je, po svemu sudei, vreme
ivota Sunca reda veliine deset milijardi godina, jasno je da
ovakav gubitak mase ne utie bitno na njegovu evoluciju.
___________________________________________________
Tabela 2. Relativan sadraj atoma u hemijskom sastavu
Sunevog vetra
Elemenat Rel. Sadraj Elemenat Rel. sadaj

H 0,96 Ne 7,5 10-5
3
He 1,7 10-5 Si 7,5 10-5
4
He 0,04 Ar 3,0 10-6
O 5 10-4 Fe 4,7 10-5
U tabeli 2 prikazan je hemijski sastav solarnog vetra, sa

relativnim iznosom pojedihih atoma u odnosu na ukupan broj.
Odnos zastupljenosti atoma helijuma i vodonika u Sunevom
vetru nije isti kao kod Suneve atmosfere (i to na tetu
helijuma). Ali se zato kod mirnog solarnog vetra, odnos
3
zastupljenosti He : 4 He podudara sa odnosom u preostalom
delu solarne atmosfere.
U sistemu koordinata vezanom za Sunce, trajektorije
(putanje) estica Sunevog vetra imaju oblik Arhimedovih
spirala, sa ishoditem u oblastima Suneve korone iz kojih
potiu pomenute estice (vidi sliku 30.). Krivina spiralnih linija
duvanja solarnog vetra odreena je radijalnom brzinom
isticanja estica iz korone.
___________________________________________________
Slika 30.
Podruje irenja Sunevog vetra i meuplanetarnog
magnetnog polja, koje potie od Sunca, je ve pomenuta
heliosfera. Njena granica odreena je uravnoteenjem
dinamikog pritiska Sunevog vetra i pritiska meuzvedanog
gasa, galaktikog magnetnog polja i galaktikih kosmikih
zraka. Procenjuje se da je granica heliosfere na 50 do 100 AJ
od Sunca, to je daleko izvan orbite Plutona. Procenjuje se da
je njena forma izduena.
A sad prava slika korone i dogaanja u njoj.
Vidimo da antigravitaciono ubrzavanje Suneve
isparene supstance doivljava svoju kulminaciju od visine
10.000 km do visine ~70.000 km. Za to vreme temperatura se
od reda 104 K podigne do skoro 2 miliona K. Tek nakon toga
poinje lagano da opada.
___________________________________________________
injenica da se svetlost emisione korone sastoji od
sjajnih linija visokojonizovanih atoma gvoa, kalcijuma, nikla i
drugih tekih elemenata potvruje nam da su to isparenja
magme, kako lake povrinske, tako i teke dubinske. U
procesu antigravitacionog ubrzanja, i samim tim zagrevanja,
dolo je do raspada molekula (gasa) na atome, ali se nisu svi
teki elementi raspali do nivoa estica i protona. Postojanje
oblasti u koroni, gde se deavaju razbuktavanja sa intenzivnom
emisijom X i UV zraenja, gde se temperatura podie i do
nekoliko desetina miliona K, svedoi nam o procesima
dezintegracije atoma tekih elemenata do nivoa estica i
protona. Tu su prisutne reakcije fisije.
Aktivne oblasti na fotosferi izazivaju dalje efekte u
hromosferi, a oni zatim i u koroni. Tako i dolazi do pojave
bleskova, zrakova, lukova, perjanica, kondenzacija i sjajnih
taaka.
Koronine upljine nastaju iznad oblasti fotosfere koje
nisu aktivne, najee oko polova Sunca.
Sve ovo smo ve nauili da razumemo kako se i zato
dogaa. Posebnu panju i detaljno objanjenje svakako
zasluuju protuberance.
Protuberance su gigantske erupcije fotosferskih
vulkana, kada mlazevi magme bivaju izbaeni visoko u
Sunevu atmosferu. Uoena temperatura protuberanci upravo
___________________________________________________
potvruje da se sastoje od vrele magme izbaene iz neto

dubljih slojeva Sunca.
Dug ivot protuberanci, tj. njihovo dugotrajno lebdenje,
je jednostavna posledica potiska od strane antigravitaciono
ubrzane Suneve supstance. Taj Sunev vetar, u svom
zaetku, ne samo da kompenzuje teinu magme, koja ini
protuberancu, ve je i dogreva, tj. spreava njeno brzo hlaenje
i oteavanje, a samim tim brzo padanje nazad.
Magma je gravitaciono privlana. Ona sama sebe dri u
formi protuberance a i Sunce je privlai, i tako spreava da je
Sunev vetar ne oduva u meuplanetarni prostor.
Kod eruptivnih protuberanci koje imaju izgled luka,
dolazi do naglog poveanja veliine luka ba zbog pritiska
supstance (gasa) antigravitaciono ubrzane uvis i to do te mere
da dolazi do pucanja luka u najvioj taki. Kako se magma
mora vratiti nazad na povrinu Sunca, ona to ini klizei nazad
niz delove luka.
Antigravitaciono odbijanje Suneve pare i gasova koje
zapoinje odmah po njihovom nastanku, pretvara se sa
vremenom i visinom u Sunev vetar. Videli smo do kojih brzina
i do kojih temperatura.
Znaajno je razmotriti injenicu da Sunce gubi svoju
supstancu kroz Sunev vetar. Gubitak supstance znai
smanjenje gravitacione sile, a to znai smanjenje brzina i
temperatura estica u Sunevoj atmosferi, a to znai gaenje
___________________________________________________
Sunevog sjaja, a to znai propast za nas na Zemlji. Ipak,
mesta za brigu nema, jer je gubitak Suneve supstance tako
mali da e nam ono valjano sluiti mnogo due nego fuziono
predvienih desetak milijardi godina.
A sad obratimo panju na tabelu 2 koja nam prikazuje
hemijski sastav Sunevog vetra i relativni sadraj atoma u
njemu. Kljuni inioci Sunevog vetra su H iji je relativni
sadraj 0,96 i 4He iji je relativni sadraj 0,04. Upravo ovi
podaci su naveli naunike da zakljue da je Sunce gasovita
lopta sastavljena od vodonika koji se fuzijom pretvara u 4He.
Eto kako su iz tanih podataka, zbog nesavrene teorije i
nepoznavanja prave prirode masenih interakcija (gravitacije i
antigravitacije), izvueni pogreni zakljuci.
Ovakav hemijski sastav Sunevog vetra je posledica
dezintegracije molekula i atoma teih elemenata, od kojih se
sastoje gasovi nastali hlaenjem magme ili izbaeni
erupcijama, u procesu antigravitacionog odbijanja i ubrzanja,
koji je praen enormnim poveanjim njihove temperature.
___________________________________________________
___________________________________________________
CIKLUSI SUNEVE AKTIVNOSTI
Posmatranja zbivanja na Suncu dovela su do otkria

ciklinosti u svemu tome. Ciklinost broja pega u vremenu je u
proseku 11,2 godine. Od kako se prati Suneva aktivnost
(polovina 18. veka) pa do danas, uoena su 23 ciklusa. Na slici
31. prikazani su rezultati praenja aktivnosti Sunca od 1749.
godine do danas.
Slika 31.
Jasno se izdvajaju minimumi i maksimumi broja pega.
Vremenski interval izmeu dva minimuma u pojavljivanju pega
definie duinu trajanja ciklusa solarne aktivnosti. Na slici 32.
prikazana je promena broja pega tokom 22. i 23. ciklusa
Suneve aktivnosti.
Slika 32.
___________________________________________________
Vano je jo napomenuti da svi ciklusi ne traju

podjednako dugo. Za interval od 1755. do 1945. godine periodi
izmeu dva susedna minimuma varirali su od 9 do 13,6 godina,
a izmeu maksimuma od 7,3 do 17,1 godina. Pomenute
neregularnosti pojavljuju se iz ciklusa u ciklus, bez neke
uoljive pravilnosti. To sve prognoze o narednom ciklusu, na
osnovu aktivnosti u prethodnom, ini dosta nepouzdanim.
U savremeno doba, na osnovu doplerovskih pomaka,
uoeno je da se u vreme mirnog Sunca rotacija ekvatorijalnih
oblasti ubrzava. Oigledno je da se u vreme maksimuma
solarne aktivnosti rotacija koi zbog formiranja vulkana i
erupcija magme iz dubljih slojeva Sunca na njegovu povrinu,
to je opet pokazatelj da rotacija Sunca nije diferencijalna samo
povrinski, po heliografskim irinama, ve je rotacija Sunca
diferencijalna i po dubini. Oigledno je da dublji sloj od
hemijski tee magme rotira sporije od povrinskog sloja koji je
od hemijski lake magme (vidi sliku 33.).
Slika 33.
___________________________________________________
Pored broja i povrine pega, tokom ciklusa menja se i
njihova raspodela po heliografskim irinama. Prve pege u
ciklusu formiraju se oko 30o N (sever) i 30o S (jug), da bi se
potom pojavljivale sve blie i blie ekvatoru. U vreme
maksimuma pege nastaju na irinama oko 15o N i 15o S, a
poslednje pege u ciklusu su na oko 8o N i 8o S. Retko kada se
pege nalaze na irinama veim od 45o i manjim od 50.
Na leptir dijagramu (vidi sliku 34.) moe se primetiti da
se prve pege, koje pripadaju novom ciklusu pojavljuju na 30 o,
pre nego to su nestale poslednje pege prethodnog ciklusa na
8o, Takvo preklapanje ciklusa u proseku traje oko tri godine.
Slika 34.
Ovakav nain pojavljivanja pega ukazuje na tekoe
koje imaju poetne erupcije vrelije i hemijski tee magme, u
___________________________________________________
novom ciklusu, da bi prodrle kroz najbri sloj ekvatorijalne

magme.
Kako erupcije jaaju tokom ciklusa, tako mlazevi
magme iz dubine uspevaju da probiju pojaseve povrinske
magme koji su blii ekvatoru, pa ih samim tim probijanjem i
usporavaju, jer se ponaaju kao klipovi koji se zabijaju iz sloja
u sloj. Kako tih tzv. klipova ima najvie u vreme maksimuma,
to je logino da je usporavanje ekvatorijalne magme tada
najvee.
Oscilovanje Suneve aktivnosti oigledno se ispoljava
ne samo kroz pojavljivanje pega, ve i kroz druge pojavne
oblike u atmosferi Sunca.
Rast aktivnosti manifestuje se i porastom intenziteta i
frekvencije hromosferskih eksplozija, sa kojima su povezani
bleskovi u rendgenskoj, UV i radio oblasti elektromagnet nog
zraenja.
Intenziviranje aktivnosti podrazumeva i pojaanu
korpuskularnu emisiju u obliku solarnog vetra i Sunevih
kosmikih zraka.
Tokom ciklusa dolazi do promene raspodele i broja
protuberanci: glavne oblasti nastanka protuberanci pomeraju se
ka ekvatoru (to je i logino, jer one prate pege, tj. nastaju u
istim oblastima gde i pege), dok protuberance veih
heliografskih irina migriraju ka polovima, na koje dospevaju u
vreme maksimuma ciklusa.
___________________________________________________
Slika 35.
Na slici 35. prikazan je razvoj 23. ciklusa solarne
aktivnosti. H snimci pokazuju mirnu povrinu Sunca u vreme
minimuma aktivnosti. U vreme maksimuma aktivnosti (druga
polovina 1999. i 2000. godine) jasno su vidljive manifestacije
burnih aktivnosti: uoavaju se brojne eksplozije, protuberance i
izbacivanje mase.
Slika 36.
___________________________________________________
Na slici 36. je prikazan izgled Sunca izmeu

maksimuma 21. i 22. ciklusa.
Oigledno je da se temperatura Sunca menja u
pomenutom ciklusu. Najnia je kada je minimum Suneve
aktivnosti, a najvia kada je maksimum Suneve aktivnosti. Koji
bi to proces mogao da uzrokuje takvo ciklino menjanje
temperature itavog Sunca?
Da bismo to shvatili, moramo da se pozabavimo
kretanjem Sunca u naoj galaksiji.
___________________________________________________
___________________________________________________
NAE SUNCE U NAOJ GALAKSIJI
Sunce, po svojim karakteristikama, predstavlja sasvim

prosenu, patuljastu, utu zvezdu. Smatra se da oko 2%
zvezda u naoj galaksiji pripada ovom tipu, to znai da ih ima
nekoliko milijardi.
Galaksije predstavljaju gravitaciono ograniene
zvezdane sisteme. Sastoje se od velikog broja zvezda i
meuzvezdane supstance u obliku gasa i praine.
U zavisnosti od tipa i veliine galaksije, broj zvezda u
njima moe se kretati od nekoliko miliona do vie hiljada
milijardi.
Do danas je proueno vie hiljada najsjajnijih galaksija.
One predstavljaju osnovni strukturni element za jo krupnije
asocijacije u kosmosu skupove i superskupove galaksija.
Naa galaksija (Mleni put) spada u klasu spiralnih
galaksija, koje su prepoznatljive po karakteristinim spiralnim
kracima (granama) kojih obino ima dva, dok se ostali mogu
razvijati na krajevima spiralnog sistema.
Deo nae galaksije na nonom nebu se uoava kao
svetla, bleda traka nejednake irine, koja deli nebesku sferu na
dva dela (vidi sliku 37.).
___________________________________________________
Slika 37.
Sve zvezde koje vidimo na nonom nebu pripadaju
naoj galaksiji.
Shematski izgled galaksije dat je na slici 38.
Posmatrano sa boka, ona ima oblik dva priljubljena tanjira, iji
je penik oko 30 KPC (kilo parseka) (100.000 SG).
Slika 38.
Debljina sredinjeg ispupenja (jezgra) je oko 4 KPC
(13.000 SG). Jasno se uoava sredinja ravan simetrije
(galaktika ravan), koja lei u mlenom putu i simetrino deli
galaksiju.
Parsek (PC) je astronomska jedinica za duinu i
predstavlja udaljenost sa koje se velika poluosa zemljine
___________________________________________________
putanje, odnosno jedna astronomska jedinica, vidi pod uglom

od 1" (jedna luna sekunda). Astronomska jedinica (AJ) je mera
za duinu u astronomiji i jednaka je velikoj poluosi eliptike
putanje Zemlje oko Sunca, odnosno, saglasno svojstvima
elipse, srednjem rastojanju Zemlje od Sunca.
Prema savremenim merenjima je 1 AJ = 149.597.870,5
km, to predstavlja duinu od priblino 149.600.000 km.
Prorauni pokazuju da vai:
1 PC = 3.262 SG = 206.265 AJ = 30,86101 2 km,
gde je SG svetlosna godina tj. put koji svetlost pree u
vakuumu za godinu dana (1 SG = 9,46 101 2 km).
Slika 39.
Sunce se nalazi skoro u galaktikoj ravni, sa unutranje
strane tzv. Orionovog kraka (vidi sliku 39). Tamno prostranstvo
nonog neba je ono to vidimo kada gledamo upravno na
galaktiku ravan. Na osnovu razliitih mernih metoda i
raspodele galaktikih objekata, utvreno je da se Sunce nalazi
8 do 10 KPC od centra galaksije. Na osnovu naina kretanja
___________________________________________________
galaktikih objekata i analize radiozraenja, koje dolazi iz
raznih pravaca, smatra se da je najverovatnija udaljenost
Sunca od sredita galaksije oko 8,5 KPC (28000 SG) (vidi sliku
40.).
Slika 40.
Ovakva saznanja konano su opovrgla shvatanja da
Sunce ima privilegovani poloaj u galaksiji, pa i u kosmosu.
Udaljenost Sunca od jezgra galaksije povoljno je uticala na
razvoj ivota na Zemlji. Naime, koncentracija zvezda u
galaktikom jezgru je ogromna, tako da je i smrtnosni deo
njihovog elektromagnetskog zraenja (UV, gama i X) tamo
viestruko intenzivniji od zraenja samog Sunca ili zraenja na
mestu gde se ono nalazi.
___________________________________________________
Procenjuje se da je u Galaksiji prisutno izmeu sto i

trista milijardi zvezda. Skoro 90% vidljive mase nalazi se u sferi
poluprenika Suneve orbite oko centra galaksije. Objekti
galaktikog diska rotiraju, skoro po krunim putanjama, oko
galaktikog sredita.
Najvea koncentracija zvezda u galaktikom disku je na
rastojanju do 10 KPC od sredita galaksije. Sa udaljavanjem od
centra, zapaa se opadanje ove koncentracije. Treba imati u
vidu da se zvezde uglavnom javljaju kao dvojne, viestruke,ili u
jatima.
Disk je okruen sfernim haloom u kome se nalaze
zvezde koje veinom imaju masu 0,85 M. Po haotino
rasporeenim, jako izduenim eliptikim putanjama one rotiraju,
uglavnom oko centra galaksije, brzinama 50150 km/s.
Spoljanji deo galaksije je korona, koja se protee do
100 KPC od galaktikog centra.
Naa galaksija rotira oko ose simetrije, koja je normalna
na galaktiku ravan, u smeru kazaljke na satu, posmatrano sa
severnog galaktikog pola.
Analize Doplerovih pomaka spektralnih linija galaksije
pokazale su da se objekti spiralne strukture (zvezde, oblaci
meuzvezdanog gasa), kreu oko centra po skoro krunim
putanjama, ali razliitim ugaonim brzinama (vidi sliku 41.).
___________________________________________________
Slika 41.
Ugaona brzina u centralnim delovima galaksije je
konstantna, tj. tu galaksija rotira kao kruto telo. Sa
udaljavanjem od centra, ugaona brzina rotacije spiralne
strukture opada.
Brzina kojom se Sunce kree oko galakrikog centra
utvrena je na osnovu kretanja u odnosu na vangalaktike
magline, koje ne uestvuju u kretanju oko galaksije. Sunce
krui oko galaktikog centra brzinom od oko 230 km/s (828.000
km/h). Iako se, sa stanovita zemaljskih pojmova, radi o jako
velikoj brzini, Suncu je potrebno 230 miliona godina da napravi
pun krug oko sredita galaksije. Ovaj vremenski interval poznat
je kao galaktika godina (vidi sliku 42.).
___________________________________________________
Slika 42.
Sunce ne lei ba u samoj galaktikoj ravni. Ono je
danas u odnosu na nju pomereno na severnu stranu za oko 8
PC (oko 26 SG). Jasno je da je ovo odstupanje na galaktikoj
skali rastojanja zanemarljivo malo. Pa ipak, zbog takvog
poloaja, u toku svog krunog kretanja oko Galaktikog centra,
ono kao da se ljulja gore -dole (vidi sliku 43.).
Slika 43.
___________________________________________________
Istraivanja su pokazala da Sunce periodino prolazi

kroz galaktiku ravan. Inae, slina kretanja imaju i druge
zvezde koje se nalaze u blizini galaktike ravni. Period ovakvog
ljuljanja Sunca na orbiti oko galaktikog centra je oko 33
miliona godina.
Meni izgleda logino da je ovakva vrsta kretanja
posledica rotacije Sunca oko uzdune ose Orionovog kraka u
kome se Sunce nalazi (vidi sliku 44.).
Slika 44.
To bi znailo da se Sunce oko centra Galaksije kree
po jednoj zavojnici ili helikoidi koja je zatvorena u krug. Iz datih
podataka proizilazi da se Sunce 3,5 puta okrene oko uzdune
___________________________________________________
ose Orionovog kraka, tj. 7 puta proe kroz galakriku ravan,

dok napravi ceo obrt oko galaktikog centra. Tokom okretanja
oko uzdune ose Orionovog kraka, Sunce se u jednom delu
pribliava galaktikom jezgru, a u drugom se udaljava od
galaktikog jezgra, prolazei kroz svoj najdalji i najblii poloaj
od galaktikog jezgra. Poto se to kretanje Sunca odvija uz
nezaobilazni galaktiki vetar i zraenje, to istovremeno znai da
e i Sunce menjati svoju temperaturu u zavisnosti od toga gde
se nalazi i kuda ide. Kada je najblie galaktikom jezgru, i kada
prolazi kroz galaktiku ravan, temperatura e mu biti sigurno
via nego kada je na suprotnoj strani, kada je najdalje od
galaktikog jezgra.
Kada je izmeu ta dva poloaja, opet e mu se
razlikovati temperatura. U sluaju kad se udaljava od
galaktikog jezgra i kada bei od galaktikog vetra,
temperatura e mu padati, a kada na suprotnoj strani pone da
se pribliava galaktikom jezgru i da nalee na galaktiki
vetar, temperatura e mu rasti.
To automatski znai da e se u skladu sa time menjati i
njegova aktivnost. Ali to su vrlo spore promene, kako videsmo
jedan ciklus traje oko 66 miliona godina.
Ali, ta bi mogao biti razlog za ciklus od 11,2 godine?
Prvi razlog mogao bi biti da se po tom istom ciklusu
menja intenzitet galaktikog zraenja i galaktikog vetra.
___________________________________________________
Drugi razlog moglo bi biti to to Sagitarujusovog krak
ekranira ili zaklanja Sunce po takvom ciklusu (baci pogled na
sliku 44.). To bi bila, da kaemo, delimina pomraenja
galaktikog jezgra. Ako na, Orionov krak, rotira oko svoje
uzdune ose, onda to rade i svi drugi kraci, pa i Sagitarijusov,
koji je blii galaktikom jezgru, pa tako moe razliito zaklanjati
galaktiko jezgro.
Trei razlog moglo bi biti kretanje Sunca po zavojnici
koja se namotava oko velike zavojnice, a iji bi uzrok bio
postojanje jo jedne zvezde koja sa Suncem ini binarni sistem.
Dalja paljiva osmatranja sigurno e nas jednog dana
dovesti do otkria ta je tano uzrok uoenog ciklusa Sunevih
aktivnosti.
Ipak, elim ovde da naglasim da kretanje zvezda vrlo
bitno utie na njihov ivot, a videemo ubrzo, i na njihovu
sudbinu.
___________________________________________________
___________________________________________________
UTICAJ KRETANJA ZVEZDE NA NJEN IVOT I SUDBINU
Da bismo pravilno shvatili uticaj kretanja jedne zvezde

na njen ivot, vratiu vas na fenomen zvezdanog vetra.
Zvezdani vetar je, kako smo ve videli, posledica toga
to zvezda antigravitaciono odbacuje isparenu fotosfersku
supstancu. Temperatura tih molekula se poveava sa
ubrzavanjem, to je ono to ve znamo iz molekularno-kinetike
teorije gasova, vea brzina znai i vea temperatura. Ali
molekularno-kinetika teorija gasova nam nije objasnila pravi
razlog za to. Kako to temperatura uzrokuje brzinu? Kako brzina
uzrokuje temperaturu?
Osnovna neophodnost je postojanje gravitacionog polja.
Sve to je molekularno-kinetika teorija gasova opisala odvija
se u gravitacionom polju Zemlje. Zvezdani vetar se raa i
postoji u gravitacionom polju zvezde.
Temperatura tela je faktor koji menja, videli smo ve
kako, kvantitet i kvalitet mase tog tela.
Promena brzine tela znai postojanje ubzranja.
Ubrzanje podrazumeva dejstvo sile.
U gravitacionom polju nekog tela gravitaciona sila
privlai sva tela sa privlanom masom, a antigravitaciona sila
odbija sva tela sa odbojnom masom.
___________________________________________________
Dakle, temperatura jednog tela, koje se nalazi u

gravitacionom polju drugog tela, odluuje o tome da li e ono
biti gravitaciono privlaeno ili antigravitaciono odbijano.
Poto molekuli isparene fotosferske supstance imaju
odbojnu masu, njih antigravitaciona sila odbija od zvezde i tako
se njihova brzina poveava.
Sa poveanjem brzine njihova temperatura se
poveava, a time se i njihova masena odbojnost kvantitativno
poveava, pa na njih deluje jo vea antigravitaciona sila
odbijanja. Tako dolazi do sve vee brzine i sve vee
temperature zvezdanog vetra sa udaljavanjem od povrine
zvezde.
Naravno, obrnuta zavisnost antigravitacione sile od
kvadrata rastojanja dovodi jednog trenutka do postizanja
maksimalne brzine i maksimalne temperature, posle ega sledi
postepeni pad, i brzine i temperature.
Dakle, temperatura preko antigravitacione sile poveava
brzinu kojom se molekuli fotosferske pare udaljavaju od
zvezde. To je odgovor na pitanje kako temperatura poveava
brzinu.
Sad moramo do kraja ogoliti mehanizam kako brzina
poveava temperaturu.
U stvari, brzina nije faktor koji poveava temperaturu,
faktor je promena brzine ili ubrzanje koje je posledica dejstva
___________________________________________________
antigravitacione sile. ta se zaista dogaa tokom dejstva sile
na telo?
Ovo je krajnje fundamentalno pitanje u fizici i odgovor
mora biti potpuno razumljiv i logian.
Kada sila dejstvuje na neko telo, ona vri rad nad njim.
Rad koji sila izvri nad telom se rasporeuje na tri dela. Drugi
deo se troi na promenu (poveanje) kinetike energije tela, jer
mu se promenila (poveala) brzina. Trei deo se troi na
promenu potencijalne energije, jer mu se menja poloaj u polju
sile. Prvi, i za nas najinteresantniji deo, troi se na
savladavanje inercije tela.
ta je inercija? Fizika kae da je to osobina tela da se
protivi promeni stanja svog kretanja. Logino je da ta osobina
tela poiva na konkretnom fizikom razlogu. Ako sila deluje na
telo, a telo se opire dejstvu te sile, to logino znai da se tu
pojavljuje neka sila koja je suprotnog dejstva.
Poto u ovo detaljno razraivati kasnije, sada u rei
samo to da je inercija posledica interakcije fizikog tela sa
fizikim prostorom. Da bih bio potpuno razumljiv, rei u da
izmeu fizikog tela i fizikog prostora postoji trenje.
Gde god postoji trenje, postoji i zagrevanje tj. promena
temperature.
Dakle, prvi deo rada, koji sila vri nad telom, troi se na
savladavanje inercije, odnosno trenja izmeu tela i prostora, to
uzrokuje promenu unutranje energije i tela i prostora. Ovde
___________________________________________________
nas interesuje samo promena unutranje energije tela, a to

znai u krajnjem ishodu, da se temperatura tela poveava na
raun onog dela rada sile nad telom, koji savladava inerciju.
Zakon odranja energije je sada u potpunosti
zadovoljen.
Dakle, antigravitaciona sila koja vri rad nad molekulima
isparene fotosferske supstance, jedan deo rada troi na
poveanje temperature tih molekula, usled postojanja trenja
izmeu molekula i prostora. I to je sutina odgovora kako
promena brzine izaziva promenu temperature.
Da se podsetimo jo neega. Kada je brzina tela
nepromenljiva, i po pravcu i po intenzitetu, onda kaemo da je
to inercijalno kretanje. Za inercijalno kretanje vai da je brzina
konstantna, a to onda znai da je i tempreratura konstantna.
Ali ... mi u svemiru nigde nemamo inercijalno kretanje.
Sve se okree i oko sebe i oko neega.
Neinercijalno kretanje podrazuvema i rotaciju, jer se tu
menja pravac brzine, iako intenzitet ostaje isti. Rotacija je
posledica postojanja centripetalne sile, a njenu ulogu u svemiru
igra gravitacija.
Dakle, sva tela koja rotiraju oko sebe ili oko nekog
drugog tela su u neprestanom trenju sa fizikim prostorom i
samim tim u neprestanom procesu zagrevanja.
Sve ovo to smo do sada rekli vai i za zvezde, kao
nebeska tela.
___________________________________________________
Rotacija zvezde oko svoje ose, kao i rotacija zvezde
oko centra mase dvojnog ili viestrukog sistema, kao i rotacija
oko centra galaksije, uzrokuje zagrevanje zvezde.
Postojea astrofizika ovo ne poznaje!
Nova astrofizika mora u sebi da sadri i ovaj
mehanizam poveanja temperature zvezda.
Ako se nabroje inioci koji odreuju temperaturu jedne
zvezde, onda to izgleda ovako:
1. Gravitaciono saimanje zvezde. Ono je odreeno
koliinom supstance i njenom temperaturom. Ta ukupna masa
gravitaciono saima zvezdu sve dok ne doe do uravnoteenja
sa silom anitigravitacionog odbijanja, ije je ishodite u
centralnoj upljini same zvezde. to je privlana masa zvezde
vea, to je i saimanje vee, pa su vei i pritisak i gustina i
temperatura supstance zvezde. To onda znai da je
isparavanje zvezde kroz zvezdani vetar jae, odnosno zvezda
bre gubi svoju supstancu. Kada znaajnije gubljenje
supstance dovede do slabljenja gravitacionog saimanja, pae
temperatura zvezde, zvezdani vetar e oslabiti i u celini zvezda
e izgubiti na svom sjaju (luminoznosti). Dakle, jasno je da
vea temperatura zvezde znai vei sjaj (luminoznost), ali i
krai ivotni vek. Naravno, to je poetna koliina supstance
zvezde vea, to e i njen ivot i sjaj biti dui.
2. Poluprenik zvezde i ugaona brzina rotacije oko
sopstvene ose. to je vea koliina supstance koju zvezda
___________________________________________________
sadri, to je i njen poluprenik vei. Znai, vei poluprenik

uzrokuje vee gravitaciono saimanje, tj. veu temperaturu, itd.
Ista ugaona brzina rotacije oko sopstvene ose za dve zvezde
razliitog poluprenika uzrokovae vee zagrevanje za zvezdu
veeg poluprenika. Ali to zagrevanje, usled rotacije oko svoje
ose, moe obezbediti vei sjaj (luminoznost) jednoj zvezdi,
ukoliko bre rotira, od druge zvezde koja sprije rotira, a pri tome
su zvezde iste veliine, tj. koliine supstance. Samim tim e i
duina ivota te dve zvezde biti razliita. Diferencijalna rotacija
samih zvezda je i posledica tog trenja zvezde o prostor.
3. Rastojanje od centra mase sistema i brzina okretanja
oko njega. Zvezde se uglavnom javljaju u binarnim ili
viestrukim sistemima. To znai da e zvezda koja se bre
okree oko centra mase svog sistema imati viu temperaturu
od iste takve zvezde koja se sporije okree oko centra mase
slinog sistema. Manje rastojanje od centra mase znai i bru
rotaciju celog sistema, ali i vee zagrevanje zvezde pod
dejstvom zvezdanog vetra drugih lanova sistema.
4. Rastojanje od centra galaksije. Videli smo da
galaktiko jezgro rotira kao kruto telo, i to veom brzinom od
svojih krakova, to i dovodi do spiralnog izgleda galaksija. to
je zvezda dalje od centra galaksije, to je manja njena brzina
rotacije oko njega, pa je i njeno zagrevanje iz tih razloga manje.
Koncentracija zvezda se poveava sa pribliavanjem
galaktikom centru, a to znai da je i galaktiki vetar sve jai,
___________________________________________________
da vie zagreva zvezde koje su mu blie od onih koje su mu
dalje.
Dakle, zvezda blia galaktikom centru imae viu
temperaturu i vei sjaj (luminoznost) od iste takve zvezde koja
se nalazi dalje od galaktikog centra. Intenzivni galaktiki vetar
u njenom jezgru, koji potie od zvezdanih vetrova zvezda
galaktikog jezgra, jeste faktor koji svojom antigravitacionom
prirodom iri galaksiju i udaljava sve zvezde meusobno.
5. Kretanje galaksije u skupu i superskupu galaksija.
Galaksija rotira oko galaktike ose, ali i ona se kree velikom
brzinom oko centra skupa galaksija, a skup galaksija oko
centra superskupa galaksija. Superpozicija tih kretanja sa ve
pomenutim kretanjima zvezde (oko svoje ose, oko centra
sistema i oko centra galaksije) dodatno zagreva zvezdu, zbog
velikih brzina kojima se kreu i same galaksije.
6. Hemijski sastav zvezde. Poto sve zvezde nisu istog
hemijskog sastava, to znai da su neke od njih sazdane od
tee, a neke od lake supstance. Tea supstanca izaziva vee
gravitaciono saimanje, a i prilikom kretanja kroz prostor
ostvaruje vee trenje sa prostorm, pa to logino znai da tee
zvezde imaju veu temperaturu, veu luminoznost i intenzivniji
vetar od lakih zvezda iste veliine i istih uslova kretanja.
Takoe, supstanca teih zvezda se drugaije
dezintegrie u zvezdanom vetru nego supstanca lakih
zvezda, pa prema hemijskom sastavu zvezdanog vetra
___________________________________________________
moemo zakljuivati o teini zvezde, odnosno njenom

hemijskom sastavu.
7. Intenzitet zvezdanog vetra. Kada svi prethodni inioci
uine svoje i dovedu zvezdu do odreene temperature, onda
nastali zvezdani vetar nastavlja da dodatno zagreva zvezdu, jer
deo toplote zvezdane atmosfere pada na njenu fotosferu i
dogreva je.
I tako vidimo da brojni inioci utiu na odravanje
temperature zvezde, a time utiu i na duinu njenog ivota.
Ovakvi mehanizmi obezbeuju zvezdama mnogo, mnogo dui
ivot od onog koji predvia postojea astrofizika.
___________________________________________________
___________________________________________________
NASTANAK ZVEZDA
Pitanje nastanka zvezda je fundamentalno pitanje u

astrofizici. Da bismo doli do odgovora, poeu razmatranje
ponavljajui jedan pasus koji sam ranije napisao. To je pasus o
galaksijama i glasi:
Galaksije predstavljaju gravitaciono ograniene
zvezdane sisteme. Sastoje se od velikog broja zvezda i
meuzvezdane supstance u obliku gasa i praine. U zavisnosti
od tipa i veliine galaksije, broj zvezda u njima moe se kretati
od nekoliko miliona do vie hiljada milijardi. Do danas je
proueno vie hiljada najsjajnijih galaksija. One predstavljaju
osnovni strukturni element za jo krupnije asocijacije u
kosmosu skupove i superskupove galaksija.
Dakle, mesto nastanka zvezda je galaksija. Ali galaksija
je prilino veliko mesto, gde tano nastaju zvezde?
Oigledno, tamo gde je koncentracija zvezda najvea, a
to je galaktiko jezgro.
Videli smo ve da galaktiko jezgro rotira bre od
spoljanjeg dela galaksije i da se ponaa kompaktno, kao kruto
telo. Gravitacija i antigravitacija su sile koje ga ine tako
kompaktnim. Gravitacija spreava rasipanje zvezda, a
antigravitacija spreava kolaps jezgra. Vidimo da je
antigravitacija ak dominantnija, jer se sve zvezde meusobno
udaljavaju uprkos gravitacionom privlaenju. Antigravitacija,
___________________________________________________
koja je izvor zvezdanih vetrova, a time i galaktikog vetra, iri
galaksiju, ali i itav svemir.
Znai i u galaksiji i u galaktikom jezgru dominira
antigravitacija. Ali srce antigravitacije u galaktikom jezgru je
opet gravitacija. Dakle, u srcu galaktikog jezgra postoji
ogromna zvezda. Tu zvezdu moemo nazvati galaktika majka.
Galaktika majka raa celu galaksiju, ona je majka svih zvezda
galaksije. Naravno, ako galaktika majka rodi suvie velike
zvezde, onda te velike zvezde raaju manje zvezde. To je
mehanizam nastanka binarnih i viestrukih sistema zvezda, kao
i zvezdanih jata.
Dakle, zvezde nastaju od veih zvezda, tj. vee zvezde
raaju manje zvezde. To je nain!
Postavlja se pitanje, dokle to moe da ide i u jednom i u
drugom smeru? U smeru smanjivanja zvezda to ide sve dotle
dok zvezde vie nisu u stanju da raaju nove zvezde. Kada se
to desi, onda zvezde raaju planete, komete, asteroide i sve
drugo to ini jedan sistem oko zvezde. O tome u opirnije
pisati kasnije.
U smeru poveavanja zvezda takoe mora postojati
granica. Ako je zvezde galaksije porodila galaktika majka,
onda logika govori da je brojne galaktike majke porodila majka
skupa galaksija. Brojne majke skupa galaksija je porodila majka
superskupa galaksija. Brojne majke superskupa galaksije je
porodila Kosmika Majka.
___________________________________________________
Kosmika Majka je prvoformirana zvezda koja je

objedinjavala celokupnu materiju kosmosa. Ta ogromna lopta
(sveukupne) materije se gravitacionim saimanjem zagrejala do
usijanja i u jednom trenutku zapoela stvaranje kosmosa kroz
proces raanja zvezda manjih od sebe.
Mogu je i drugaiji scenario. Od sveukupne kosmike
materije mogla je nastati ne jedna, nego veliki broj gigantskih
zvezda, majke superskupova galaksija, koje su onda posle
svog usijanja poele da raaju kosmos, kakav danas vidimo.
Odlian primer za nastanak zvezda su zvezdana jata.
Zvezdana jata sadre veliki broj zvezda koji varira izmeu
nekoliko hiljada, u sluaju otvorenih, i nekoliko miliona u sluaju
globularnih jata. Sve te zvezde roene su gotovo u isto vreme,
imaju istu starost, i isti hemijski sastav, tj. metalinost.
Velika zvezda koja je majka zvezdanog jata se
zagrejala do take kljuanja. Kada je prokljuala a kljuanje je
isparavanje po itavoj zapremini - dolo je od njene eksplozije
usled antigravitacije. Od razbacane usijane magme gravitacija
je oformila nove manje zvezde, koje su nastavile da ive u
gravitaciono ogranienom sistemu, koji zovemo zvezdano jato.
Naravno, zvezdani vetrovi tih zvezda izazivaju irenje
zvezdanog jata, saglasno optem irenju kosmosa.
Datiranje globularnih jata veoma je vano u astronomiji,
jer su to najstariji poznati objekti u univerzumu. Njihova starost
se danas procenjuje na 13 do 16 milijardi godina, to
___________________________________________________
savremenu kosmologiju dovodi u zabunu: ta cifra je via od
opteprihvaenih procena starosti univerzuma. Reenje ovog
problema danas nije na vidiku, ali ono bi moglo ozbiljno da
poremeti teoriju evolucije zvezda i kosmoloke modele.
Ovaj citat je iz knjige Raanje, ivot i smrt zvezda iji
su autori Nikolas Prankos (Prancos) i Tijeri Monmerl
(Montmerle).
On upravo potvruje ono to ja kaem, da je univerzum
mnogo stariji nego to smo mislili, jer zvezde mnogo due ive
nego to smo mislili. Pogrena ideja fuzije, kao izvora energije
zvezda, dovela nas je i do pogrenih odrednica vremenskog
trajanja zvezda, a samim tim i do pogrene procene starosti
itavog univerzuma.
A sada, elim da se detaljnije pozabavim pitanjem
hemijskog sastava zvezda, tj. njihovom metalinou. Vidimo
da postoje zvezde razliitog hemijskog sastava, tj. njih
sainjava magma razliite teine. ta se tu i zato dogaa?
Da bismo to razumeli, analiziraemo jednu veliku
zvezdu koja raa generaciju manjih zvezda od sebe. Kakav
god da je njen hemijski sastav, vai univerzalna zakonitost.
Poto je zvezda usijana, ali tena magma, u njoj dolazi do
raslojavanja magme po hemijskoj teini. U povrinskom sloju
se nalazi najlaka magma, a kako idemo u dubinu, slojevi su od
sve tee i tee magme.
___________________________________________________
Poslednji sloj ili sloj oko centralne upljine u zvezdi

sastoji se od hemijske najtee magme. Svi slojevi su pod
pritiskom, unutranji pod pritiskom teine slojeva iznad njih, a
povrinski pod dejstvom gravitacije unutranjih slojeva.
Hemijska teina magme svakog sloja, u kombinaciji sa
pritiskom pod kojim se nalazi taj sloj, odreuje taku kljuanja
magme tog sloja. Naravno da povrinski sloj magme, koja je
najlaka i pod najmanjim pritiskom, ima najniu taku kljuanja.
Kada prokljua povrinski sloj magme zvezde, dolazi do
njegovog odbacivanja u antigravitacionoj eksploziji. Zvezde
koje nastanu od razbacane magme tog sloja, bie u klasi
najlakih zvezda potomaka. Ta ekspolozija povrinskog sloja
izaziva sabijanje, tj. poveavanje pritiska, a time i temperature
slojeva koji su bili ispod povrinskog.
Poto sada oko ogoljene zvezde postoji itava klasa
najlakih zvezda, dolazi do sukoba zvezdanih vetrova
majinske zvezde i zvezda erki. To uzrokuje udaljavanje
zvezda erki, ali i postojanje pritiska na zvezdu majku. Kako se
zvezde erke udaljavaju od majke, tako e i pritisak na novi
povrinski sloj zvezde majke slabiti. U jednom trenutku stvorie
se uslovi da prokljua sadanji povrinski sloj magme zvezde
majke i to e izazvati njegovo odbacivanje u antigravitacionoj
eksploziji. Zvezde koje nastanu od razbacane magme ovog
sloja bie u klasi neto teih zvezda potomaka.
___________________________________________________
Proces se ponavlja kao i posle eksplozije prvog sloja, i
kad se steknu uslovi da prokljua najnoviji povrinski sloj
magme, doi e do njegove eksplozije, kada e se stvoriti klasa
jo teih zvezda potomaka.
Tako e eksplodirati, posle razliitih perioda vremena,
sloj za slojem zvezde, pravei sve teu i teu klasu zvezda
potomaka, sve dok ostatak zvezde majke ne postane dovoljno
mrav da se vie ne moe postii kljuanje povrinskog sloja
magme. Tako e, posle niza odbacivanja supstance, zvezda
majka doiveti stabilnost i ui u relativno mirni period svog
ivota.
Ovakav mehanizam nastajanja teinski razliitih klasa
zvezda potomaka u priblino koncentrinim sferama, trebalo bi
da moe da se detektuje posmatranjima zvezdanih jata.
Naravno, u svim tim eksplozijama slojeva zvezdane
magme, ne treba oekivati matematiku preciznost i simetriju.
Fizika je nauka koja opisuje realnost koja nas okruuje, a tu
uvek ima odstupanja od idealnih oekivanja i predvianja.
Realno mogui scenario je i sledei: da zbog
diferencijalne rotacije samog povrinskog sloja magme na
zvezdi doe do kljuanja magme, prvo u ekvatorijalnom pojasu,
to bi dovelo do eksplozija samo u tom pojasu i irenja zvezda
potomaka u ekvatorijalnoj ravni zvezde majke. Tek posle toga
bi dolo do kljuanja kompletnog povrinskog sloja i eksplozije
koja bi sferno simetrino odbacila zvezde potomke.
___________________________________________________
Ovakav obrazac irenja zvezda potomaka upravo

imamo kod galaksija, koje su pljosnate i ire se u galaktikoj
ravni, to je i ekvatorijalna ravan galaktike majke.
Ova logika nas dovodi do zakljuka da bi zvezde oboda
galaksije trebalo da budu od najlake supstance, a da se sa
pribliavanjem galaktikom centru teina supstance zvezda
poveava.
To isto bi trebalo da vai i u sluaju zvezdanih jata, s tim
to kod jata imamo sferno simetrino, a ne i ravansko irenje.
___________________________________________________
___________________________________________________
UZROK ROTACIJE NEBESKIH TELA
Nama, ljudima, nije bilo teko da primetimo da Sunce i

Mesec krue oko Zemlje. Zatim smo to isto ustanovili i za
zvezde. Onda je tu sliku pokvario Kopernik svojom knjigom
"Nova astronomija" kojom je objasnio da se i Zemlja okree, i
oko svoje ose i oko Sunca. Oko Zemlje se jedino kree Mesec.
Sva dalja astronomska posmatranja su pokazivala da
sva nebeska tela rotiraju i oko svoje ose i oko nekog centra
rotacije. Jednostavno reeno, rotacija je univerzalni zakon u
univerzumu. A taj zakon mora da poiva na nekom uzroku.
Kada bih se alio, mogao bih da kaem sledee:
"Rotacija nebeskih tela je posledica svojstva istih da svoju
radoznalost zadovoljavaju neprestano etajui i gledajui ta
se oko njih deava". Dobar pokuaj, zar ne? Videli smo ve da
zvezde nastaju od veih zvezda. Rotaciju zvezda potomaka
mnogo je lake objasniti ako je zvezda predak ve sama
rotirala. Ali, kako je uopte dolo do toga da zvezde ponu da
rotiraju? Je li Kosmika Majka rotirala oko svoje ose? Ili: jesu li
majke superskupova galaksija rotirale oko svoje ose?
Mogu ja da kaem i sledee: nehomogen raspored
materije u prostoru oko zvezda, prilikom njihovog formiranja od
raspoloive kosmike materije, koju su privlaile monom
gravitacijom, dovodio je do takvog padanja materije na njih, da
___________________________________________________
je prouzrokovao obrtni momenat. Pri tome treba pretpostaviti
da je padanje materije bilo takvo da je favorizovalo obrtni
momenat u jednom smeru. Ipak, za mene ovakva objanjenja
nisu prihvatljiva. Ja u poi od pretpostavke da je formiranje,
bilo Kosmike Majke, bilo majki superskupova galaksija, bilo
takvo da nije dovelo do rotacije oko svoje ose.
Dakle, situacija je sledea. Ogromna koliina
nagomilane materije se zagreva usled gravitacionog
saimanja i dovodi do formiranja slojeva uarene i tene
magme ija se teina poveava idui od povrine ka centru.
Tako nastala zvezda nema kretanje, ni oko sebe, niti oko
neeg drugog. Kada gravitaciono saimanje dovede povrinski
sloj magme do take kljuanja, desie se prva antigravitaciona
eksplozija sa odbacivanjem magme prvog sloja u okolni
prostor. Svi ti delovi magme bie odbacivani u radijalnim
pravcima i to sferno simetrino, tj. u svim moguim pravcima u
prostoru.
Eksplozija je svim tim delovima magme dala linearno
ubrzanje, odnosno neku linearnu brzinu. Logino je
pretpostaviti da je pre formiranja sfernog oblika tih delova
magme, koje nastaje usled dejstva gravitacije, njihov oblik u
poetku bio proizvoljno nepravilan. Taj period, koji deo
odbaene magme provodi u nepravilnom obliku, od sutinske
je vanosti za nae razmatranje. Imamo, dakle, magmu
___________________________________________________
nepravilnog oblika koja se udaljava od zvezde pretka, tj. ima

linearnu brzinu. ta se onda tu sve dogaa?
Dogaa se vie stvari u isto vreme.
Prva stvar je da vetar zvezde pretka vri razliit pritisak
na razne delove nepravilne magme. To uzrokuje formiranje
sprega sila koji pokree rotaciju oko centra mase.
Druga stvar je da zvezdani vetar i zraenje zvezde
pretka razliito zagrevaju delove nepravilne magme.
Osunane delove vie nego delove u senci, kao i deblje
delove vie nego tanje, zbog razlike u veliini prijemne
povrine.
Trea stvar je da se deblji i tanji delovi magme razliito
hlade, deblji sporije od tanjih. Smanjenje temperature uzrokuje
poveanje mase. Poveanje mase znai poveanje inercije, a
poveanje inercije znai vee trenje o prostor. To razliito
trenje o prostor razliitih delova nepravilne magme formira
spreg sila koji pokree rotaciju oko ose kroz centar mase.
Zbog razliite mase razliitih delova nepravilne magme,
ubrzanje koje je posledica eksplozije, daje razliite brzine
raznim delovima (manjim vee od krupnijih). To takoe stvara
spreg sila za rotaciju oko centra mase.
Sva ova dejstva se superponiraju i magma nepravilnog
oblika poinje da rotira oko ose koja prolazi kroz centar njene
mase.
___________________________________________________
Naravno, ova situacija traje samo odreeno vreme, jer
gravitacija ini svoje i nepravilni oblik magme pretvara u loptu.
Sada imamo efekat koji nam je poznat iz umetnikog klizanja
na ledu. Kliza ili klizaica zaponu okretanje oko sebe sa
rairenim rukama i jednom nogom (druga noga je osa
rotacije). Pri tome ugaona brzina rotacije nije velika. Ali, kada
oni prikupe ruke uz telo, a nogu uz nogu, dolazi do poveanja
ugaone brzine rotacije. To je posledica zakona odranja
momenta impulsa.
To isto se dogaa i prilikom prelaska magme iz
nepravilnog oblika u oblik lopte. Ta transformacija oblika
izaziva poveanje ugaone brzine.
I tako mi od zvezde pretka, koja je bila bez linearnog
kretanja i rotacije oko svoje ose, dobismo zvezde potomke sa
linearnim kretanjem i rotacijom oko svoje ose.
Novonastala situacija izgleda ovako. Zvezda predak,
koja se nije kretala i nije imala rotaciju oko svoje ose, sada je
sferno simetrino okruena svojim zvezdama potomcima, koje
se kreu radijalno linearno pri svom udaljavanju od zvezde
pretka i istovremeno rotiraju oko svoje ose. Pri tome e manje
zvezde potomci imati veu i linearnu brzinu i ugaonu brzinu
rotacije oko svoje ose od veih zvezda potomaka. Zapazimo
da zvezde potomci ne krue oko zvezde pretka. Kada e doi
do toga, i kako?
___________________________________________________
Do rotacije zvezda potomaka oko zvezde pretka doi

e kada zvezde sa rotacijom oko svoje ose ponu da raaju
svoje potomstvo.
Kako to izgleda? Posmatrajmo jednu zvezdu koja se
kree linearno i rotira oko svoje ose. Linearno kretanje je u
poetku bilo ubrzano, a onda je prelo u kretanje sa
konstantnom brzinom. To znai da je linearno kretanje zvezde
samo u poetku bilo faktor njenog dodatnog zagrevanja. Po
formiranju rotacionog kretanja oko svoje ose, ono postaje
stalni faktor dodatnog zagrevanja zvezde jer je to neinercijalno
kretanje (pravac i smer brzine se stalno menjaju).
Prilkom rotacije oko svoje ose zvezda ima najveu
perifernu brzinu na svom ekvatoru, a najmanju na svojim
polovima. To znai da e se povrinski sloj magme najvie
zagrevati na ekvatorijalnom pojasu i da e do kljuanja magme
tu najlake i najbre doi. Eksplozija ekvatorijalnog pojasa
magme dovodi do izbacivanja delova magme u ekvatorijalnoj
ravni zvezde.
Dakle, zvezda koja rotira oko svoje ose stvarae svoje
zvezde potomke uglavnom u svojoj ekvatorijalnoj ravni. irenje
zvezda potomaka e se i odvijati u toj ravni. Ali prilikom
odbacivanja delova magme iz ekvatorijalnog pojasa, svaki taj
deo magme ima ve postojeu perifernu brzinu koja je
normalana na pravac brzine udaljavanja od zvezde pretka.
Superpozicija te dve brzine dovodi do kretanja zvezde
___________________________________________________
potomka po spiralnoj putanji, u ekvatorijalnoj ravni, oko zvezde
pretka. Rastojanje izmeu krakova spirale se vremenom sve
vie smanjuje i postepeno prelazi u elipsu kojom se potomak
kree oko pretka. Naravno da e i ovaj potomak imati rotaciju
oko svoje ose.
I tako smo od zvezde pretka koja je imala pravolinijsko
kretanje i rotaciju oko svoje ose, sada doli do zvezda
potomaka koje rotiraju oko zvezde pretka po eliptinim
putanjama u njenoj ekvatorijalnoj ravni i takoe imaju rotaciju
oko svoje ose.
Eliptine putanje zvezda potomaka, pri rotaciji oko
zvezde pretka, posledica su kretanja zvezde pretka, bilo
linearnog, ili takoe eliptinog (oko svog pretka). Idealna
krunica, kao kriva, po kojoj potomak krui oko pretka, bila bi
mogua samo u sluaju kada predak nema drugo kretanje
osim rotacije oko svoje ose. Naravno, to je linearna brzina
pretka vea, to e elipsa po kojoj krui potomak biti
spljotenija, tj. razlika izmeu duina poluosa elipse bie vea.
Naglaavam jo jednom da zvezda koja ne rotira oko
svoje ose stvara svoje potomke sferno simetrino oko sebe i
oni ne rotiraju oko nje, a zvezda koja rotira oko svoje ose
stvara svoje potomke preteno ravanski simetrino u svojoj
ekvatorijalnoj ravni i oni rotiraju oko nje. Primenjujui ovu
logiku na ono to vidimo u kosmosu, moemo zakljuiti da su
galaktike majke zvezde koje rotiraju oko svoje ose. Takoe
___________________________________________________
moda moemo zakjluiti da su globularna jata, kao najstariji i

najdalji poznati objekti u kosmosu, nastala od zvezda koje nisu
rotirale oko svoje ose. A te zvezde, koje nisu rotirale oko svoje
ose, jesu prvoformirane zvezde, one su zapoele stvaranje
kosmosa kakvog ga danas vidimo.
___________________________________________________
___________________________________________________
ODRAVANJE ROTACIJE NEBESKIH TELA
Videli smo kako je dolo do sveopte rotacije nebeskih

tela, i oko svoje ose i oko svog pretka. Pitanje koje se sada
logino namee je: kako se te rotacije odravaju?
Rotacija je po svojoj prirodi neinercijalno kretanje i
izvor je dodatnog zagrevanja zbog trenja o prostor. To stalno
trenje o prostor bi vremenom trebalo da dovede do
zaustavljanja rotacije, ali mi vidimo da se to nije dogodilo.
Uprkos velikoj starosti svih nebeskih tela, ona i dalje rotiraju
oko svoje ose i oko svog pretka. Koji i kakav je to mehanizam
koji omoguava odravanje jednom zapoete rotacije?
U osnovi svega lei proces zagrevanja univerzuma. Od
paljenja prve, ili prvih zvezda, zapoeo je i proces zagrevanja.
Sa umnoavanjem broja zvezda taj se proces zagrevanja sve
vie pojaavao, a time je zapoet i proces irenja univerzuma.
Sva se tela na toploti ire, pa i sam univerzum kao celina.
Zagrevanje, preko dejstva antigravitacije, udaljava

potomke prve generacije od pretka, ali ih udaljava i
meusobno. Zatim nastaju nove generacije potomaka i
obrazac se ponavlja, udaljavanje od pretka kao i meusobno
udaljavanje. Sa prvom generacijom predaka pojavila se
rotacija oko svoje ose, a sa drugom i rotacija oko pretka i oko
svoje ose.
___________________________________________________
Predak koji se kree, bilo linearno bilo po nekoj krivoj,
povlai sa sobom svoje potomke koji rotiraju oko njega,
ubrzava ih i pretvara njihove putanje u elipse. Tako samo
kretanje pretka odrava ili ak ubrzava rotaciju njegovih
potomaka oko sebe.
Kada posmatramo potomka koji krui oko pretka, ijem

je zraenju i vetru izloen, logino moemo zakljuiti da je
njegova ozraena strana sigurno neto toplija od strane koja je
u senci. Razlika u temperaturi znai i razliku u masi.
Hladnija strana je tea, tj. inertnija, i ona vie tare o

prostor nego toplija. Ta nejednakost trenja o prostor hladnije i
toplije strane potomaka stvara stalno dodatni obrtni moment
koji odrava rotaciju potomaka oko svoje ose.
Stalni dodatni obrtni moment stvara i razliito

gravitaciono delovanje pretka na bokove potomka, i to tako da
je jae privuen bok gde deo potomka iz senke prelazi u
ozraeni deo, od boka gde ozraeni deo prelazi u senku.
Uzrok je razlika u temperaturi bokova a samim tim i
razlika u masi (vidi sliku 45.).
___________________________________________________
Slika 45.
Sa slike vidimo da je efekat "duvanja vetra" pretka
takav da on doprinosi i odravanju rotacije potomka oko pretka
i odravanju rotacije potomka oko svoje ose.
Logika dogaanja nam govori da je privilegovani smer
rotacije predaka oko potomaka identian smeru rotacije pretka
oko svoje ose. Privilegovani smer rotacije potomka oko svoje
ose je onaj koji je suprotan smeru rotacije pretka oko svoje
ose. Kako god da je sluaj, iz poznavanja smerova rotacija,
___________________________________________________
pretka oko svoje ose i potomka oko pretka i oko svojih osa,
moemo izvesti zakljuke o kretanju pretka kroz prostor.
Sam proces zagrevanja univerzuma dovodi do
zagrevanja svih nebeskih tela, a time do pada njihove
privlane mase. Zakon odranja impulsa i momenta impulsa
obezbeuje da se smanjenje mase kompenzuje adekvatnim
poveanjem brzine, linearne i ugaone.
Tako navedeni mehanizmi obezbeuju da se rotacija
nebeskih tela odrava od njihovog nastajanja do dananjih
dana, a nastavie da je odravaju i u budunosti.
___________________________________________________
___________________________________________________
POETAK UNIVERZUMA
Videli smo kako su kosmike majke poele stvaranje

prve generacije zvezda. Videli smo kako je i zato dolo do
sveopte rotacije nebeskih tela. Videli smo i kako se ta
sveopta rotacija odrava.
Hajde sada da pokuamo da dokuimo kako je dolo
do formiranja kosmikih majki. Od ega i kako su one nastale?
Prvo, neophodan preduslov za postojanje materijalnog
univerzuma je postojanje fizikog prostora.
Drugo, neophodan preduslov za nastanak materijalnog
univerzuma je prisustvo energije kojom je fiziki prostor
ispunjen.
Fiziki prostor, ispunjen energijom, u jednom trenutku
poeo je da stvara elementarne estice materije. Kada je
njihova gustina postala znaajna, one su poele meusobno
da interaguju i da stvaraju atome vodonika, najjednostavnijeg
atoma u univerzumu.
To je vreme kada je univerzum ekstremno hladan i
mraan. Univerzum je mnogo hladniji od sadanja 3 K i zbog
toga je privlana masa atoma vodonika mnogo vea od
njegove dananje privlane mase. To je vreme kada caruje
izuzetno snana gravitacija. Univerzum je mraan, jer na tako
niskoj temperaturi atomi vodonika jedva da zrae ikakvo
elektromagnetno zraenje.
___________________________________________________
Logika nam govori sledee stvari.

Neprekidno stvaranje atoma vodonika zahteva
neprekidno stvaranje elementarnih estica. Neprekidno
stvaranje elementarnih estica koje vri fiziki prostor zahteva
i neprekidno dopunjavanje fizikog prostora energijom. Pitanje
porekla energije, koja neprestano ispunjava fiziki prostor,
jeste pitanje koje izlazi van domena fizike i pripada domenu
metafizike.
Vratimo se u fiziku ekstremno hladnog i mranog
univerzuma u kome su nastali atomi vodonika. Izuzetno velika
privlana masa ekstremno hladnih atoma vodonika generie
vrlo snanu gravitacionu silu meu njima i oni poinju da se
spajaju. Samo spajanje u molekule oslobaa energiju. U
takvim temperaturnim uslovima, grupisanje atoma vodonika se
vri kroz formiranje kristalne strukture, tj. vodonika u vrstom
stanju.
To je period kristalizacije univerzuma. Mali kristalii
snano privlae okolne atome vodonika i vrlo brzo rastu.
Kristali se meusobno gravitaciono privlae i spajanjem grade
sve vee kristale. To je i period poetka laganog zagrevanja,
jer se kinetika energija kristala, posle njihovog spajanja
sudarom, pretvara u unutranju energiju novonastalog kristala.
Taj proces spajanja kristala ide u smeru obrazovanja sve veih
kristala, iji se broj smanjuje.
___________________________________________________
Tako nastali ogromni kristali vodonika, u stalnom
daljem porastu svoje veliine i mase, na koje neprekidno pada
kia manjih kristala, u svom srcu zapoinju proces hladne
fuzije. To znai da na tako niskoj temperaturi i pod uticajem
ekstremno jake gravitacione sile, u svom srcu pretvaraju kristal
vodonika i kristal helijuma. Kako spolja raste celokupni kristal
vodonika, tako u njegovom srcu raste i kristal helijuma. Dalji
porast mase itavog kristala dovee do nove hladne fuzije,
kada e se u srcu kristala helijuma stvoriti kristal litijuma (Li). I
to je proces koji e stvarati sve tee i tee elemente u srcu
rastueg kristala. Kristal e izgledati kao glavica crnog luka sa
slojevima od razliitih elemenata, ija teina raste od povrine
ka centru.
Naravno, gravitaciono saimanje neprestano zagreva
itav kristal, a najvie njegovo srce. Logino je da e
zagrevanje srca kristala u jednom trenutku dovesti do prekida
procesa hladne fuzije. Formiranje jo teih elemenata e biti
prekinuto, ali su ve stvoreni daleko tei elementi od onih koje
smo mi do sada upoznali. Ta toplota stvorena gravitacionim
saimanjem se prenosi na vie slojeve i kristal u celosti
poinje da se zagreva. Zageva ga i neprekidna kia manjih
kristala koji padaju na njega. Kristal poinje da zagreva prostor
oko sebe i univerzum poinje da se zagreva, ali je to jo uvek
ispod 0 K.
___________________________________________________
Neprestano zagrevanje u jednom trenutku e dovesti

temperaturu povrinskog sloja, od kristala vodonika, do
temperature topljenja i "ubrzo" posle toga poee njegovo
otapanje.
Pojava vodonika u tenom stanju znai i pojavu
konvekcije, tj. unutranjeg kretanja, i jo bolji prenos toplote ka
samoj povrini.
Kristalna kora od vrstog vodonika e se sve vie tanjiti
i u jednom trenutku potpuno istopiti. Nastupie period kada je
"topla" unutranjost kristala okruena dinovskim okeanom
tenog vodonika. Gravitaciono saimanje se nastavlja, okean
od tenog vodonika se sve vie zagreva i sve vie isparava.
Dolazi do formiranja atmosfere od gasovitog vodonika, ija se
visina poveava. Toplota koju sada zrai u okolni prostor i
trenje kroz atmosferu poinju da tope kristale vodonika koji
padaju u ovaj okean, sve dok se "grad" ne pretvori u "sneg" ,
pa u "susneicu" i na kraju u "kiu". Dubina vodonikovog
okeana e nastaviti da raste usled "kia" tenog vodonika, a
time i ukupna masa budue Kosmike Majke.
Debljina atmosfere se neprekidno poveava sa rastom
temperature gasovitog vodonika. Konvekcija u atmosferi od
vodonika je sve jaa i jaa i vrh atmosfere je sve dalje i dalje
od tene povrine. Mona gravitacija Kosmike Majke jo uvek
uspeva da zadrava gasoviti vodonik na okupu. Temperatura
atmosfere i trenje kroz nju uspevaju da "kiu" pretvore u "paru"
___________________________________________________
i tako zaustave rast povrinskog okeana vodonika. Nadalje e
rasti samo debljina atmosfere. Dubina okeana e poeti da se
smanjuje, zbog sve veeg isparavanja.
Konvekcija gasovitog vodonika u atmosferi posledica je
delovanja antigravitacije izmeu Kosmike Majke i molekula
vodonika sa odbojnom masom. Temperatura tih molekula
vodonika je jo nedovoljno visoka, i odbojna masa se relativno
brzo pretvara hlaenjem u privlanu, tako da ne moe da doe
do naputanja atmosfere.
Ali, u jednom trenutku e se stvoriti uslovi za to. Sve
vee isparavanje okeana tenog vodonika i sve vea i jaa
konvekcija u atmosferi vodonika e je zagrejati i prorediti do te
mere da e neki molekuli gasovitog vodonika uspeti da
napuste atmosferu. Oni e biti dovoljno topli i brzi i na vrhu
atmosfere, antigravitacija e ih "oduvati" u okolni prostor.
Ovo je vrlo vaan momenat, jer je dolo do pojave
vetra Kosmike Majke, ma koliko da je on hladan. Sada taj
vetar poinje da zaustavlja priliv vodonika u atmosferu. Doi
e trenutak kada e priliv vodonika biti jednak odlivu kroz
vetar, a onda e vetar nadjaati i Kosmika Majka e poeti po
prvi put da gubi supstancu.
Sa vremenom vetar postaje sve topliji i sve bri. To
znai da sada Kosmika Majka sve intenzivnije zagreva
univerzum. Pretvara vodonik u svom okruenju u teno, pa u
gasovito stanje.
___________________________________________________
Toplota vetra zagreva i samu kosmiku materiju.

Antigravitaciona proizvodnja energije sve vie uzima maha.
Zagrevanje iznutra zbog gravitacionog saimanja i zagrevanje
spolja zbog postojanja vetra dovode do sve veeg zagrevanja
celokupne Kosmike Majke u svim slojevima.
Kada okean tenog vodonika prokljua, doi e do prve
eksplozije Kosmike Majke i ona e odbaciti sloj tenog
vodonika kao i atmosferu od vodonika.
Sada je na redu sloj helijuma. Dospevi na povrinu
Kosmike Majke gde je pritisak manji, sloj helijuma se otapa i
poinje da isparava, stvarajui helijumovu atmosferu. Sada
Kosmika Majka poinje da duva vetar od atoma helijuma.
Dalje zagrevanje e Kosmiku Majku potpuno otopiti, tj.
pretvoriti u teno stanje. Teno stanje e omoguiti meanje
slojeva i hemijskih elemenata, to e dovesti do hemijskih
reakcija meu elementima i stvaranja raznovrsnih jedinjenja.
Elementarne hemijske reakcije e jo vie zagrejati Kosmiku
Majku.
Kosmika Majka e kroz niz eksplozija odbaciti lake
slojeve koji su inili njenu povrinu i dovesti do formiranja
povrine od usijane magme. Takva povrina Kosmike Majke,
i njena temperatura, stvorie uslove za kosmiki vetar i
zraenje koji e osvetliti tadanji univerzum, kao to ga zvezde
danas osvetljavaju.
___________________________________________________
Kada slojevi tene, uarene magme ponu da
eksplodiraju, zapoee stvaranje prve generacije zvezda.
Sve ovo sam ispriao da bih objasnio da univerzum
nije nastao u Big Bengu.
Bilo je mnogo eksplozija, naravno velikih, ali elim da
kaem da je ideja o jednom Velikom prasku iz koga je nastao
univerzum pogrena.
Ideja Velikog praska (Big Benga) je posledica fizike
teorije u kojoj nije bilo antigravitacije i zato su fiziari zamiljali
poetni univerzum sabijen skoro u taku. To jednostavno nije
mogue.
Big Beng je bio pokuaj da se objasni otkrie da se
univerzum iri. Mi danas znamo da se univerzum sve bre iri,
to nikako nije mogue dobiti iz Big Benga. irenje univerzuma
je posledica neprestanog jaanja antigravitacije, a ne Big
Benga. Neprestano jaanje antigravitacije je posledica
procesa neprestanog zagrevanja univerzuma.
___________________________________________________
___________________________________________________
TEMPERATURNA RELATIVNOST MASE I NJUTN
Kau da je Njutn, poredei padanje jabuke sa stabla i

kretanje Meseca oko Zemlje, zakljuio da centripetalno
ubrzanje Meseca i ubrzanje slobodnog padanja, na Zemljinoj
povrini, uzrokuje ista vrsta sile, gravitaciono privlaenje dve
mase.
Slobodno padanje uzrokuje gravitaciono privlaenje
mase tela i mase Zemlje, a i centripetalnu silu, potrebnu za
kretanje Meseca oko Zemlje, uzrokuje gravitaciona sila izmeu
Meseca i Zemlje.
Njutn je na osnovu Keplerovih zakona i svojih zakona
mehanike, 1686. godine izveo matematiki izraz za silu koja
uzrokuje kretanje planeta oko Sunca. Onda je uoptio ovaj
zakon na interakciju izmeu svih tela u vasioni i nazvao ga
zakonom univerzalne gravitacije: dva tela se meusobno
privlae silom koja je direktno proporcionalna proizvodu
njihovih masa, a obrnuto proporcionalna kvadratu njihovog
meusobnog rastojanja. Prema Njutnovom zakonu gravitacije,
sila uzajamnog privlaenja tela ne zavisi od njihove relativne
brzine, ve samo od njihovog meusobnog poloaja.
Gravitaciona sila izmeu dva tela ne zavisi ni od prirode
sredine izmeu tih tela.
___________________________________________________
Sila gravitacije se javlja meu svim telima, nezavisno

od njihove mase i dimenzija i za nju ne postoji prepreka kojom
se moe spreiti, odnosno zaustaviti njeno delovanje.
Ustanovljeno je da su gravitacione sile vrlo slabog
intenziteta, kada je re o obinim telima. One dolaze do punog
izraaja tek kod kosmikih tela, ili ako je bar jedno od njih
takvo.
Za Njutna je gravitaciona konstanta ostala nepoznata,
jer je nju eksperimentalno odredio Kevendi 1798. godine.
Gravitaciona konstanta ima vrlo malu vrednost, to pokazuje
da su gravitacione sile vrlo slabe. Ipak, poznavanje njene
brojne vrednosti upotrebljeno je da se odredi masa Zemlje,
Sunca i planeta, pa se zato esto kae da je Kevendi pomou
torzione vage izmerio Zemlju.
Saglasno stepenu razvoja tadanje nauke i nivou
saznajnih sposobnosti ljudi u 17. veku, zakon univerzalne
gravitacije bio je veliko i znaajno otkrie. Ipak, to je bio samo
jedan deo istine o masenim interakcijama meu telima.
Poredei gorenje vatre, sijanje Sunca i irenje
kosmosa, ja sam zakljuio da se radi o jednoj istoj sili,
antigravitaciji. Antigravitacija uspinje plamene jezike uvis,
antigravitacija je izvor Sunevog sjaja, antigravitacija je uzrok
irenja kosmosa.
Univerzalni zakon interakcija koji ukljuuje i faktor
vreme, sada glasi:
___________________________________________________
>>Sva tela se u odreenom trenutku meusobno
privlae samo ako su oba dovoljno hladna i imaju privlane
mase; meu njima nema masene interakcije ako je bar jedno
od njih, ili oba, dostiglo stanje bezmasenosti na odreenoj
temperaturi; ona se meusobno odbijaju ako su jedno ili oba
dovoljno topla, tj na temperaturi kada je njihova masa
odbojna.<<
Lako je zakljuiti da se Njutnov zakon univerzalne
gravitacije odnosi samo na situaciju kada su oba tela dovoljno
hladna i imaju privlanu masu, stoga on predstavlja samo
specijalan sluaj novog univerzalnog zakona masenih
interakcija.
Sam Njutn je istraivao hlaenje tela i dao zakon o
tome, poznat pod imenom Njutnov zakon hlaenja. Svako telo
se nalazi u nekom od sledeih moguih stanja, to se hlaenja
ili zagrevanja tie:
1) Telo se nalazi u procesu stalnog hlaenja.
2) Telo se nalazi u periodinom procesu povremenog
hlaenja i povremenog zagrevanja
3) Telo se nalazi u procesu stalnog zagrevanja.
4) Telo odrava stalnu temperaturu
Kada posmatramo masene interakcije dva tela u
duem periodu vremena, postaje jasno da e se meusobna
interakcija sigurno menjati po kvantitetu, a u odreenim
situacijama i po kvalitetu, saglasno tome kako se menja masa
___________________________________________________
oba tela (i po kvantitetu i po kvalitetu) od poetnog stanja pa

nadalje.
Opcija da tela zadravaju stalnu temperaturu mogua
je jedino u termoizolovanim sistemima koje mi vetaki
moemo da stvorimo. U prirodi se uvek sreemo sa telima
koja menjaju svoju temperaturu tokom vremena.
itav univerzum se nalazi u procesu zagrevanja, i to
sve breg zagrevanja, pa se saglasno tome privlanost svih
takvih masa smanjuje, a odbojnost svih takvih masa
poveava, to u konanom rezultatu dovodi do sve breg i
breg irenja Univerzuma.
Elem, Njutn je uveo pojam mase u fiziku i on je nju
smatrao merom za koliinu supstance i svakako konstantnom
veliinom. Fiziari su kasnije definisali masu kao meru za
inerciju tela, ali su je i dalje smatrali konstantnom veliinom.
Krajem XIX veka eksperimenti sa ubrzavanjem estica su
ukazali da se masa ipak menja, tj. da nije konstantna veliina.
Ajntajn je 1905. god u svojoj specijalnoj teoriji relativnosti dao
relacije kako se masa tela kvantitativno menja sa promenom
njegove brzine. Sada, 2007. godine, ja govorim o kvantitativnoj
i kvalitativnoj promeni mase tela sa promenom njegove
temperature.
Dakle, to je novi korak u evoluciji pojma mase.
Svakako ne i poslednji u nizu.
___________________________________________________
elim ovde jo da kaem da su izjave da:
1) Sila meusobnog dejstva ne zavisi od relativne brzine tih
tela;
2) Sila izmeu dva tela ne zavisi od prirode sredine izmeu
tih tela;
3) Ne postoji prepreka kojom se moe spreiti, odnosno
zaustaviti delovanje meu telima,
ipak date prebrzo i neodmereno.
Toliko puta do sada smo videli da se neto to je u
ranijim vremenima smatrano nemoguim, u kasnijim
vremenima pokae moguim.
Hajde da nauimo da budemo mudri i odmereni u
svojim izjavama i da govorimo npr. ovako:
>>Svi nai napori i mudrost ovoga vremena nisu uspeli
da dokau ili ostvare to i to, ali e moda dostignua i mudrost
buduih vremena biti u stanju da otkriju i prevaziu nedostatke
i greke kojih mi sada nismo bili svesni .<<
Zaista, naem napretku nema kraja, i ba zbog toga
treba da se zauvek okanemo stava da kada otkrijemo neto
veliko i znaajno, to odmah proglasimo za venu, konanu i
nepromenljivu istinu. Bilo pre, bilo kasnije, uvek, doe vreme
preispitivanja naih steenih znanja i tada se deavaju nova
otkrovenja u naoj spoznaji, kako sveta oko nas tako i sveta u
nama.
___________________________________________________
Kada spominjemo Njutna, svakako ne smemo

zaboraviti njegove zakone mehanike. Njutn je postavio tri
osnovna zakona dinamike i time postavio temelje klasinoj
mehanici, odnosno klasinoj fizici. Ovi zakoni uvode u fiziku
silu i masu i omoguavaju njihovo kvantitativno merenje.
Njutnovi zakoni definiu silu, odnosno svaki od njih daje po
jedan od sledeih podataka o njoj: prvi, postojanje sile, drugi,
veliinu sile (intenzitet, pravac i smer) i trei, izvor sile.
Sada u analizirati jedan po jedan Njutnov zakon sa
aspekta temperaturne relativnosti mase (TRM). Prvo u citirati,
a zatim analizirati.
Prvi Njutnov zakon mehanike. On definie uzrok
promene stanja kretanja (odnosno mirovanja) tela i njegova
formulacija glasi: svako telo ostaje u stanju mirovanja ili
uniformnog pravolinijskog kretanja, sve dok dejstvom spoljnjih
sila nije prinueno da svoje stanje promeni. Ovo znai da telo
preputeno samo sebi ne menja svoju brzinu ni po veliini, ni
po pravcu, ni po smeru, odnosno steena brzina se odrava
kao vektorska veliina. Zato se kae da se telo kree po
inerciji. Zbog toga ovaj zakon nosi i naziv ZAKON INERCIJE i
treba ga shvatiti na sledei nain:
a) da je inercija svojstvena svakom telu, to znai
da ona tei ka odravanju stanja relativnog mirovanja ili
jednolikog pravolinijskog kretanja,
___________________________________________________
b) da sila nije neophodan uzrok kretanja tela, jer i
bez prisustva sile, tela mogu da se kreu i
c) promenu kretanja tela izaziva sila, odnosno ako
na telo dejstvuje samo jedna sila, ono se ne moe nalaziti
u stanju mirovanja.
Analiza: Odmah je jasno da ovaj zakon moe da vai

samo u termo-izolovanom sistemu, gde je temperatura
konstantna, i samo u sistemu koji je dimenziono ogranien. On
je i nastao kao posledica analiza eksperimenata koji su vreni
ba u ovakvim uslovima. U realnim uslovima mi zapravo
nemamo pravolinijsko kretanje i nemamo konstantnu
temperaturu.
Ali i ako aproksimiramo krivu po kojoj se telo kree kao
pravu liniju, ne moemo izbei injenicu da e se tokom
vremena temperatura tela menjati. im mu se menja
temperatura, menjae mu se i masa. Promena mase izaziva
promenu inercije, tj. promenu intenziteta sile trenja izmeu tela
i prostora. Ako masa kvantitativno raste, onda e se brzina
tela smanjivati, i to bez dejstva spoljne sile. Ako masa
kvantitativno opada, onda e se brzina tela poveavati, opet
bez dejstva spoljne sile. Ovo se takoe slae i sa zakonom
odranja impulsa i sa zakonom odranja energije. Ovde je pak
na delu unutranja sila trenja izmeu tela i prostora, jer njena
promena izaziva promenu brzine tela.
___________________________________________________
Sila jeste neophodan uzrok kretanja tela, jer iako mi

vidimo da se neko telo kree bez prisustva sile, moramo da
budemo svesni da je to kretanje ipak morala da inicira neka
sila koja je delovala na telo u blioj ili daljoj prolosti.
Takoe, stanje mirovanja o kome priamo u stvari ne
postoji, tu se radi samo o tome da telo koje posmatramo ima
isti intenzitet, pravac i smer brzine kao i itav sistem u kome
ga posmatramo. Prava je istina da se sve u univerzumu kree,
kao to smo ve videli u ranijem izlaganju. Ako mudro i
detaljno osmislimo eksperimente, onda emo uspeti da
pokreemo telo iz tzv. mirovanja" bez dejstva spoljanje sile.
Naravno, promena temperature i njegove mase izazvae
promenu dejstva unutranje sile trenja tela o prostor i to e ga
pokrenuti iz tzv. mirovanja". Toliko za sada o prvom
Njutnovom zakonu.
Drugi Njutnov zakon mehanike. On odreuje

karakteristike kretanja tela pod dejstvom sile. Kao osnovnu
karakteristiku mehanikog kretanja tela, Njutn je uveo fiziku
veliinu koja se zove impuls ili koliina kretanja, a koja se
definie proizvodom mase i brzine tela.
Drugi Njutnov zakon definie kako sila utie na
promenu impulsa i on glasi: promena impulsa tela u vremenu
propocionalna je sili koja na njega dejstvuje i vri se u pravcu
sile.
___________________________________________________
Matematika interpetacija ovog zakona, kao i injenica
da se u Njutnovoj klasinoj fizici masa smatra konstantnom
veliinom, koja ne zavisi od brzine kojom se telo kree,
dovode do oblika koji govori: sila je jednaka proizvodu mase
tela i ubrzanja koje ta sila izaziva. Ubrzanje je istog pravca i
smera kao i sila koja ga izaziva, i jo, stalna sila izaziva
jednoliko ubrzano kretanje.
Na osnovu eksperimentalnog prouavanja kretanje
tela, na koje deluje vei broj sila, pod dejstvom svake sile i
njihovog ukupnog dejstva, dolo je do zakona o nezavisnosti
dejstva sila: dejstvo svake sile na dato telo ne zavisi od toga
da li se ono nalazi u mirovanju ili kretanju (osim Lorencove
sile), a takoe ni od broja sila koje dejstvuju na telo. Drugim
reima, telo pod istovremenim dejstvom vie sila ponaa se
tako kao da na njega deluje samo rezultanta tih sila.
Princip nezavisnog delovanja sila omoguava da se
sila i ubrzanje razloe na komponente i da se pojedine
komponente ovih veliina posmatraju nezavisno od ostalih, to
pojednostavljuje reavanje odreenih problema (npr. moe se
izvriti analiza kretanja u pravcu jedne ose koordinantnog
sistema, nezavisno od kretanja pod uticajem drugih
komponenata iste sile).
Analiza :
Njutn je vrlo otroumno postupio kada je uveo pojam
koliine kretanja ili impulsa, izraen proizvodom mase tela i
___________________________________________________
njegove brzine, kao osnovnu karakteristiku mehanikog

kretanja.
Njutnova definicija drugog zakona, da je "promena
impulsa tela u vremenu propocionalna sili koja na njega
dejstvuje i vri se u pravcu dejstva sile", je u osnovi dobra , ali
nije dovoljno precizna. Ona je uoptena.
Pogrena matematika interpretacija ovog zakona, kao
i pogreno shvatanje mase, kao konstantne veliine, doveli su
do pogrenog oblika ovog zakona: "sila je jednaka proizvodu
mase tela i ubrzanja koje ta sila izaziva".
Zato kaem pogrena matematika interpretacija?
Zato to u njoj nedostaje Njutnova re proporcionalna. Ta
njegova re zahteva koeficijent ili faktor proporcionalnosti u
matematikoj interpretaciji njegovih rei, a njega nema. Ne
moemo smatrati da proporcionalno znai jednako, to
jednostavno reeno nije korektno.
Kada se menja brzina tela, bilo po intenzitetu, bilo po
pravcu ili smeru, menjaju se uslovi trenja tela o prostor i
samim tim se menja i temperatura tela, a saglasno tome i
njegova masa.
Dakle, sila nije jednaka proizvodu mase tela i ubrzanja
koje ona izaziva.
Moemo rei da je sila proporcionalna proizvodu
ubrzanja koje ona izaziva, i mase koju je telo imalo pre
___________________________________________________
poetka dejstva sile. Ali, ovo je opet suvie uopteno, nije
dovoljno precizno.
Takoe, stalna sila ne izaziva jednoliko ubrzano
kretanje. Ako se masa tela menja prilikom ubrzanog kretanja,
onda to znai da e stalna sila tokom vremena izazivati
razliito ubrzanje.
Upravo su eksperimenti sa ubrzavanjem estica i
doveli do saznanja da se sa masom neto dogaa, odnosno
da se masa menja.
Ne slaem se ni sa zakonom o nezavisnosti dejstva
sila. Neslaganje tog zakona sa Lorencovom silom nije
izuzetak, ve pravilo. Dakle, pogreno je analiziranje kretanja
u pravcu jedne ose koordinatnog sistema, nezavisno od
kretanja u pravcu druge ose tog koordinatnog sistema.
Ovaj pogrean stav u fiziku je uveo Galileo Galilej.
Njegovo shvatanje da e topovsko ule ispaljeno iz savreno
horizontalnog topa, i drugo, koje u isto vreme pada sa usta
cevi topa, takoe savreno horizontalnog, pasti u isti as, je
pogreno. Samim tim je i princip relativiteta pogrean.
Dokaz? Evo prostog dokaza. Ako savreno horizontalni
top ispali ule prvom kosmikom brzinom, ono ne samo da
nee pasti na zemlju u isto vreme sa uletom, koje je padalo
sa usta cevi istog takvog topa, ve nee pasti na zemlju
uopte. To ule postae Zemljin satelit.
___________________________________________________
Prosto reeno, to je horizontalna brzina ispaljenog

uleta vea, to e ono kasnije pasti na zemlju u odnosu na
neispaljeno ule.
Ako bi ule bilo letei objekat u kome se nalaze putnici,
onda bi oni uporeivanjem vremena potrebnog da neko telo
padne sa odreene visine na pod leteeg objekta, pre
ispaljivanja i nakon ispaljivanja, mogli da odrede kojom su
brzinom ispaljeni, i to da i ne gledaju napolje.
Naravno, svaka razlika u vremenima padanja tela,
jasno bi ukazivala da ne miruju, ve da se kreu.
Ovo u kasnije upotrebiti, a za sada toliko o drugom
Njutnovom zakonu.
Trei Njutnov zakon mehanike:

U svom prvom i drugom zakonu Njutn je govorio samo
o jednostranoj interakciji tela, tj. dejstvu sile samo na jedno
telo od strane drugog. Meutim, u interakciji dva tela uvek
postoji istovremeno dejstvo prvog tela na drugo.
Trei Njutnov zakon mehanike upravo karakterie
uzajamno dejstvo dva tela i on glasi: uzajamna dejstva dva
tela su uvek jednaka i suprotno usmerena, ili: akcija je uvek
jednaka i suprotno usmerena reakciji.
U optem sluaju ne postoje kriterijumi po kojima bi se
jedna sila smatrala akcijom, a druga reakcijom, jer su obe sile
___________________________________________________
iste prirode. Meu ovim silama ne postoji razlika u smislu
uzroka i posledice, tako da je svaka od njih i akcija i reakcija.
Pod dejstvom sila akcije i reakcije tela mogu promeniti
stanje kretanja (bilijar), ili pak izvriti neku deformaciju svog
oblika (sudar dva automobila).
Prema tome, trei Njutnov zakon doprinosi definiciji sile
na taj nain to odreuje izvor sile (npr. Zemlja je izvor sile
koja dejstvuje na Mesec i primorava ga na kretanje oko nje).
Analiza:
Ja se slaem da je akcija uvek suprotna reakciji, ali se
ne mogu sloiti sa Njutnovim stavom da su akcija i reakcija
uvek jednake. Slaem se samo da su ponekad jednake.
Kada teniski poetnik veba, i za protivnika ima zid,
onda je akcija loptice na zid jednaka reakciji zida na lopticu. U
istom sluaju, kada teniser reketom udara lopticu, sila akcije
reketa je mnogo vea od sile reakcije loptice i zato loptica leti
tamo gde je reket alje.
Kada bismo sada tenisku lopticu zamenili koarkakom
loptom, koja je i vea i masivnija, imali bismo sledeu situaciju:
sila akcije koarkake lopte na zid bila bi jednaka sili reakcije
zida na koarkaku loptu, a sila akcije reketa na koarkaku
loptu bila bi malo vea od reakcije koarkake lopte na reket.
Koarkaka lopta bi ipak ila do zida i nazad.
A kada bismo koarkaku loptu zamenili medicinskom
loptom, koja je sline veliine ali mnogo masivnija od nje, sila
___________________________________________________
akcije reketa na nju bila bi jednaka sili reakcije te lopte na

reket, ali se ta lopta uopte ne bi pomerila.
Dakle, sila akcije jednaka je sili reakcije samo u sluaju
kada akciono telo sa manjom koliinom kretanja, odnosno
inercije, udara u reakciono telo sa veom koliinom kretanja,
odnosno inercije, ili ako su koliine kretanja, odnosno inercije,
akcionog i reakcionog tela jednake. Ovo to sam rekao znai i
da ja razdvajam i razlikujem akciju od reakcije.
Kada posmatramo deformacije tela prilikom njihovih
sudara, jasno je da e tela sa veom inercijom pretrpeti manju
deformaciju, a tela sa manjom inercijom pretrpeti veu
deformaciju. Ne zaboravimo da je inercija tela srazmerna
njegovoj koliini kretanja.
I za kraj ove prie jedna poslastica.
Amerika vojska je vrila ispitivanja kako odreena
brzina kuruma izaziva deformaciju na metalnoj ploi neke
debljine. Kako su poveavali brzinu kuruma, tako se menjala i
veliina deformacije na metalnoj ploi.
Kada su to ispitivanje izvrili sa meni nepoznatom, ali
vrlo velikom brzinom kuruma, dobili su iznenaujui rezultat.
Kurum je proao kroz plou, ali na ploi nije bilo nikakve
deformacije! Poveanje kvantiteta dovelo je do novog
kvaliteta. ta se tu zapravo dogodilo? Zato nije bilo ni akcije
ni reakcije? Zato je trei Njutnov zakon prestao da vai?
___________________________________________________
Ono to je izvesno jeste da je metalna ploa napravila
prolaz kroz sebe za kurum, ona se otvarala pred kurumom i
zatvarala za njim. Moglo bi se rei da se ponaala kao da nije
vrsto telo, ve da je tenost.
Nije sasvim jasno ta se dogaalo sa i oko kuruma,
kada je izazvao ovakvo ponaanje vrstog tela.
Jedna mogunost je da je povrinski sloj kuruma
zadobio antigravitaciono dejstvo i tako izazvao razdvajanje
atoma ploe. Druga mogunost je da je kurum ispred sebe
napravio "prostorni klin" koji je razdvojio prostor unutar
metalne ploe, a samim tim razdvojio i atome ploe.
Naravno, mogue je i neto tree, ega jo nismo
svesni. Priroda je zaista neiscrpna sa svojim iznenaenjima
koja nam prireuje. Budimo uvek spremni za nova
iznenaenja.
___________________________________________________
___________________________________________________
TEMPERATURNA RELATIVNOST MASE I

AJNTAJN
Govorei o drugom Njutnovom zakonu, ja sam govorio

i o Galilejevom principu relativnosti i pokazao da je on
pogrean.
O konstantama u detaljnije govoriti malo kasnije, a
sada elim da kaem samo ovo:
1) brzina svetlosti nije konstanta i
2) brzina svetlosti nije najvea mogua brzina u prirodi.
elim da kaem da je Ajntajn bio rtva pogrene
teorije, koja se razvijala nekoliko vekova pre njega, i da je
dobre ideje o relativnosti prostora i vremena, naalost, opisao
na pogrean matematiki nain.
Prostor i vreme jesu relativni, i to je neizbrisivi doprinos
Ajntajna fizici, ali matematika njegovih teorija je pogrena. Ne
samo da Ajntajn nije shvatio ta se tu dogaa, ve apsolutno
niko nije razumeo ta se tu dogaa.
Cela pria se vrtela oko relativnosti u odnosu na
brzinu, ali niko, pa ni Ajntajn, nije shvatao da je klju
problema u temperaturi, koja i jeste direktno povezana sa
brzinom. itav je niz pogreno shvaenih rezultata
eksperimenata, pre Ajntajna, doveo do matematiki
pogrenih Ajntajnovih teorija relativnosti.
___________________________________________________
Tek sada, koristei TRM, treba da se osvrnemo na sve

te eksperimente i da pokuamo da ih razumemo. Evo posla za
fiziare, i to preko glave.
Pogrena matematika formulacija Ajntajnove
Specijalne teorije relativnosti (STR) je dala i pogrene
zakljuke o realnosti pri velikim brzinama, a ja ovde ne elim
da ih pojedinano komentariem.
U svojoj Optoj teoriji relativnosti (OTR), koja ukljuuje
gravitaciju, Ajntajn govori: "Masa kae prostoru kako da se
krivi, a prostor masi kako da se kree".
Ne slaem se sa ovom Ajntajnovom tvrdnjom, jer ona
svodi gravitaciono polje na geometriju, a to jednostavno nije
korektno. Taj nas je put doveo u vrlo duboke zablude koje su
prisutne u dananjoj fizici. Umesto da fizika vodi napred
matematiku, sto je prirodan poredak stvari, doslo je do toga da
matematika vodi fiziku, a to je rezultovalo gubljenjem veze sa
realnocu i logikom.
Ajntajnove rei, da masa kae prostoru kako da se
krivi, a prostor kae masi kako da se kree, ja bih i promenio i
proirio. Mislim da je ovako bolje:
Raspored i stanje materije i energije odreuje kvalitet
prostora oko nje, a taj kvalitet prostora onda odreuje kretanje
materije i prostiranje energije kroz sebe.
___________________________________________________
to se tie najpoznatije Ajntajnove formule da je
energija jednaka proizvodu mase i kvadrata brzine svetlosti, ja
se sa time ne slaem!
Slaem se da ukupna energija tela definie njegovu
masu, i po kvalitetu i po kvantitetu, slaem se i da masa tela,
njen kvantitet i kvalitet, definiu ukupnu energiju tela. Ali,
Ajntajnova formula nije dobra. Zato?
Evo prostog razloga zato. Posmatrajmo zatvoreni
prostor, recimo sobu, i vazduh u njoj. Po Ajntajnovoj formuli,
molekuli vazduha sa najveom energijom, tj, najtopliji molekuli,
imaju i najveu masu. Poto imaju najveu masu, njih Zemljina
gravitaciona sila najvie privlai i oni treba da su najblii zemlji,
tj. treba da su dole. Dalje, molekuli vazduha sa najmanjom
energiijom tj. najhladniji molekuli, imaju najmanju masu. Poto
imaju najmanju masu, njih Zemljina gravitaciona sila najslabije
privlai i oni treba da su najdalje od zemlje, tj. treba da su
gore.
Stvarna situacija sa rasporedom molekula po visini u
sobi je upravo suprotna. Najtopliji vazduh se uvek nalazi do
plafona, a najhladniji do poda.
Sama priroda se ne slae sa ovom Ajntajnovom
formulom, pa se zato ni ja ne slaem sa njom. Ja uvek verno
drim stranu Prirodi, bez obzira na to sa kojom naunom
veliinom treba da doem u sukob.
___________________________________________________
TRM je u saglasnosti sa prirodnim procesima i zato

treba dalje ii tim putem.
O efektima koje poveanje brzine ima na samo telo ve
sam govrio u antigravitacionom modelu Sunca. U prii o akciji i
reakciji naveo sam primer kuruma koji pri dovoljno velikoj
brzini prolazi kroz metalnu plou bez efekta deformacije na
njoj. Moraemo da osmislimo nove eksperimente na ovu temu
i da uradimo potpunu reviziju svih koje smo do sada uradili.
Tek onda emo zaista poeti da razumemo ta se dogaa sa
telom koje se kree velikom brzinom kroz prostor.
___________________________________________________
___________________________________________________
DIMENZIJE I KONSTANTE
Postojea fizika nam je mnogo iskomplikovala ivot

uvodei nove dimenzije. Nisu bile dovoljne tri dimenzije, pa ni
etiri, pa se ilo sve dalje i dalje, do onoliko dimenzija koliko
nekoj teoriji treba. To moe tako u matematici. Matematika
barata i sa n-dimenzionalnim prostorima. U matematici mi
moemo kreirati bilo kakav virtuelni svet.
Fizika pretenduje da objasni svet oko nas, realni svet.
Bar je tako bilo u poetku, a nadam se da je tako i ostalo.
Na temu dimenzija prostora, elim da kaem da su za
kvantitativni opis prostora potrebne i dovoljne tri dimenzije! Tri!
Samo tri1 Ne vie od tri! Dakle, tri!
Za kvalitativni opis prostora moemo uvesti onoliki broj
dimenzija koliko nam je potrebno, ili pak onoliko koliko ih
razaznajemo.
Vreme je kvalitativna dimenzija, ono nam pokazuje
kakav je kvalitet prostora u kome se nalazimo, ili pak koji
elimo da istraimo. Uvoenje vremena kao etvrte
kvantitativne dimenzije je bilo pogreno, to je bio izraz
nerazumevanja ta je kvantitet, a ta kvalitet prostora.
Sve "konstante" koje smo definisali u fizici su zapravo
kvalitativne dimenzije prostora. One nam govore o kvalitetu
prostora u kome se nalazimo.
___________________________________________________
Najvanije to elim rei o "konstantama" je to da one
nisu konstante. Ono to smo do sada smatrali "konstantama" u
stvari nisu konstante, to su promenljive veliine. Dodue,
njihove promene su i vrlo spore i vrlo male.
Drugo vano to elim rei o "konstantama" jeste da
one nisu univerzalne. Vrednosti koje smo dobili merenjem
samo su pokazatelj kvaliteta dela prostora u kome se mi
nalazimo i gde smo vrili merenje. U nekom drugom delu
prostora njihove vrednosti bile bi drugaije.
Da to sad pojasnim konkretnim primerima.
Posmatrajmo gravitacionu "konstantu" i brzinu
svetlosti c. U ovoj fazi razvoja svemira kada se on zagreva i
iri sve bre i bre, vrednost opada, to znai da, generalno,
slabi intenzitet gravitacione interakcije.
U isto vreme, usled zagrevanja, opada vrednost
dielektrine i magnetske permeabilnosti vakuuma, a to onda
znai da brzina svetlosti raste. Ako vi sada mislite da e nam
se zbot tih tvrdnji ivot tek iskomplikovati, ja vam kaem da je
na ivot u fizici ve toliko komplikovan da ovo moe dovesti
samo do pojednostavljenja.
Ali priznajem, bie tumbanja, i po fizici, i po astrofizici, i
po kosmologiji. Mi smo do sada odreivali "konstante" i
proveravali ih samo da bismo doli do to tanije vrednosti. Tu
smo se ve sreli sa injenicom da se najsveije vrednosti malo
razlikuju od onih ranije utvrenih, ali se to sve pripisivalo
___________________________________________________
poveanju preciznosti merenja, odnosno smanjenju greaka

pri merenju. Prava je istina da se i preciznost merenja
poveava, a i "konstante" se pomalo i sporo menjaju.
Sada u se vratiti na Ajntajnovu STR. Njegov postulat
da je brzina svetlosti konstanta i da je to najvea mogua
brzina u prirodi, pogrean je iz vie razloga:
1) videli smo zato i kako c nije konstanta,
2) videli smo da je u toku poveanja brzine svetlosti,
dakle, njena brojna vrednost prevazilazi samu sebe u toku
vremena,
3) nae poznavanje prirode i sada je vrlo slabo, a
kamoli pre jednog veka, tako da proglaavanje brzine svetlosti
za najveu brzinu u prirodi nije bio odraz ljudske mudrosti, ve
"dnevnonauna potreba". Ajntajnu je to bilo potrebno, da ne
bi u vrednosti koja se nalazi pod kvadratnim korenom dobio
negativan predznak. Onda bi matematiki aparat STR postao
potpuno apsurdan, a kao takav i potpuno neprihvatljiv za
fiziare. Podsetiu vas da su Ajntajnove teorije relativnosti od
samog nastanka imale znaajan broj protivnika, a imaju ih i
dan-danas. Iz tih razloga je Ajntajn dobio Nobelovu nagradu
1921. godine za objanjenje foto-efekta, a ne za teorije
relativnosti, po kojima je i bio, i ostao, poznat i slavan.
Smatram da je itav proces uvoenja konstanti u fiziku
i nastao i razvijao se iz "dnevnonaunih potreba". Evo
pojanjenja ove izjave.
___________________________________________________
Kada su fiziari u prolim vremenima vrili
eksperimente kako bi ustanovili zavisnost jedne veliine od
nekoliko drugih, onda su tu zavisnost izraavali matematiki,
uglavnom tako to su prizvode nekih veliina delili sa
proizvodom nekih drugih veliina, a onda su, da bi te formule
mogle da slue u realnosti, ubacivali "konstante". "Konstante"
su odreivali iz merenja, i to je bilo to. Uvoenje "konstanti" je
zadovoljavalo "dnevnonaune potrebe" da se dobiju
primenljive formule, a bez potpunog razumevanja sutina
onoga to se ispitivalo i izraunavalo iz tih formula.
Logika stvari nam kazuje da je broj uvedenih
"konstanti" uvek srazmeran veliini naeg nerazumevanja
pojava i veliina koje smo istraivali, ili istraujemo.
Slaem se da je to, moda, bio neophodan korak u
razvoju fizike. "Hajde da koristimo neto, iako nam nije jasna
prava priroda toga", izraz je ljudskog pragmatizma. Ipak,
tehnoloki "napredak", bez razumevanja sutine, doveo nas je
do situacije da smo ugrozili svoj sopstveni opstanak, jer smo
ugrozili funkcionisanje planete Zemlje. Krajnje je vreme da
ponemo da shvatamo ta je ta, i da ulaui velike napore
pokuamo da popravimo tetu koju smo do sada izazvali.
A sada vie o neuniverzalnosti "konstanti".
Kada kaem da "konstante" nisu univerzalne, ja elim
da kaem da vrednosti koje smo izmerili ovde na Zemlji nee
biti identine vrednostima koje bismo izmerili na nekom
___________________________________________________
drugom mestu u kosmosu. Kvalitet prostora se menja od

jednog do drugog mesta.
Generalno govorei, prostor nije homogen. A kada vie
nije homogen, onda nije ni izotropan. Izotropnost znai da nam
je svejedno u kom pravcu da posmatramo ili da se kreemo.
Dokaz? Pa pogledajte u nebo. Da li je raspored
nebeskih tela homogen? Nije. Da li je svejedno u kom pravcu
gledamo? Nije.
Slaem se da moemo rei za odreeni deo prostora,
u kratkom vremenskom intervalu, da je homogen i izotropan.
Moramo da budemo i praktini, kada sluaj to zaheva.
___________________________________________________
ZA KRAJ PRVOG DELA
Kada sam shvatio koliko je obiman posao koji sam

zapoeo, i koliko vremena to moe da oduzme, reio sam da
izvrim podelu na delove. Tako e ovo to je do sada reeno
biti prvi deo. Ne znam ni sam koliko e delova biti ukupno. To
e vreme pokazati.
Iskreno se nadam da u dobiti pomo u svom radu.
Posao je ogroman i dugotrajan. Ja sam samo pionir, zaetnik,
pokreta.
Takoe se nadam da e u eri informatikih tehnologija i
interneta irenje mojih ideja biti adekvatno brzo.
Oekujem brzu reakciju, na sve to sam rekao, bilo
pozitivnu, bilo negativnu.
Nove stvari se uvek teko probijaju, ja to dobro znam,
ali se ipak nadam da e XXI vek opravdati i dokazati i svoju
brzinu i svoju beskompromisnost i u mom sluaju.
Ne oekujemni milost, ni protekciju bilo koje vrste.
Oekujem argumentovanu borbu miljenja. Oekujem
objektivnost. Oekujem iskrenu e za pravim znanjem i
pravom istinom.
U znanju nema demokratije. Istina ne zavisi od broja
glasaa koji e je podrati. Dovoljan je samo jedan glas. Ali,
svakako da vreme prihvatanja istine zavisi od broja glasaa.
Naravno, i njihovog kvaliteta, jer nemaju svi glasovi istu teinu.
___________________________________________________
Ako je vreme zrelo za promene, a ja lino mislim da

jeste, onda e sve ii mnogo lake.
Ja sam, lino, siguran da e XXI vek biti obeleen
razvojem nove fizike. A kada se fizika burno razvija, onda to
utie na sve prirodne nauke. Nove tehnologije koje e proizai
iz sveopteg razvoja nauke, i mogu, i hoe, da promene nau
sudbinu.
Nadam se da u nama samima postoji svest o
neophodnosti svekolikih promena.
___________________________________________________
RE LEKTORA
Nauka postoji da bi eksperimentisala
Veoma sam srean to sam imao prilike da radim lekturu

jedne ovako neobine knjige koja, sreom, nije zahtevala mnogo
mojih intervencija. Iako sam po struci filolog, i svakako da nisam
kompetentan da dajem svoje miljenje o pitanjima koja se tiu fizike,
ipak, s obzirom da je tema mog magistarskog rada bila nauna
fantastika, oseam potrebu da ovu knjigu prokomentariem kao
sasvim obian italac koga zanimaju teme kojima se ona bavi.
Pre svega, kao to je autor i obeao u svom uvodu, knjiga je
napisana jednostavno i razumljivo ak i za laika kao to sam ja. Kao
ni njenom autoru, ni meni ne zvui logino da od etiri
fundamentalne sile u pirodi tri imaju odbojno-privlano dejstvo, a
samo jedna tzv. gravitacija iskljuivo privlano. Ako je tako,
zato se onda na univerzum uprkos svojim ogromnim masama
neprestano iri, umesto da gravitacija, koja deluje iskljuivo
privlano, ne pone da ga saima? Nisam ba siguran da je nauka
dala prihvatljiv odgovor na to.
Ideja koja je izneta u ovoj knjizi, da je masa temperaturno
relativna, i da zapravo poveanje temperature menja privlanost
gravitacione sile u odbojnost, zaista se granii sa naunom
fantastikom, ali sa onom pravom, dobrom naunom fantastikom. A
poteni naunici ne odbijaju nita apriori, pa ni naunu fantastiku. Na
primer, ideja o komunikacionim satelitima poela je kao ideja u SF
prozi Artura Klarka, a danas je stvarnost. I ovo nije usamljen primer.
Zato mislim da osnovnu tezu Gorana Mitia o temperaturnoj

relativnosti mase, koja je osnova njegove hipoteze o odbojnoj
komponenti gravitacione sile, ne treba odbaciti olako. Verujem da bi
se uz pomo odgovarajue zamiljenih i izvedenih eskperimenta lako
mogla proveriti verovatnost ili neverovatnost ovde iznetih hipoteza.
Uostalom, po mom miljenju, nauka i postoji zato da bi
eksperimentisala, a ne da bi unapred prosuivala ta je mogue, a ta
nije.
Mr Goran Boji
___________________________________________________
RE RECENZENTA
KOSMOGONIJA I KOSMOLOGIJA
NOVE FIZIKE GORANA MITIA
I
Beskonanost
Uvek mi bi drag taj usamljeni breg,

I ta ivica to veliki deo
Krajnjeg vidika zaklanja od mog pogleda.
Ali,sedei i motrei ja bezgranine
Prostore iza nje,i vanumne
Tiine,i mir duboki
U mislima svojim tvorim;skoro
Da se prestrai srce.I kao da vetar
ujem da umi meu ovim biljem, ja tu
beskrajnu tiinu poredim
sa ovim glasom, i mislim na venost,
I prolo doba,dok ovovremeno
Protie, i zvuk njegov. Tako u ovom
Beskraju tone moja misao:
I brodolom mi je sladak u tom moru.
Sa Istim Biem suoili su se Pesnik / akomo Leopardi/ i Fiziar

/Goran Miti/ i jedan i drugi u misterijskoj vezi sa beskonanim i
potrebom da se bar deo metafizike otelovi u njihovom Svetu. I jedan
i drugi slede arhetip uzvienih dua za spajanjem sa Venou kroz
misterijske konjukcije i participacije.
Pa, pogledajmo ta je iz tog arhajskog kotla i arhetipskih veza
proisteklo. Kakav intellectus archetypus! Kakva aurum
philosophorum!
Da li se radi o intelektualnom pokuaju kog gutaju virovi epohe, ili je
pred nama nov tractatus millennarius!
___________________________________________________
II
Veoma je plodna i vieznana teza Gorana Mitia o idejama koje
objektivno egzistiraju u spoljanjem svetu. Ovo se tumai okeanskim
statusom, sveoptim ne samo po koliini ve i po strukturalno-
funkcionalnoj vezi, odnosno sveoptoj povezanosti u datom prostoru
i kroz sva vremena. Ove su objektivizirane ideje svojevrsni rezervoar
i nosa arhetipova i taj se rezervoar puni od praiskona do kraja
evolucije, ili nove disekcije postojanja oveanstva i njegovog uma.
Ove su ideje sutastvo Noosfere-Naduma, koji je i zbir svih ikada
postojalih misli-ideja ali i njihov nadzbir kao nov kvalitet.
Simplificirano, zbog jasnoe reeno-korteks je um pojedinca,
Noosfera-je Nookorteks-um oveanstva, koji se stvara od iskona do
kraja istorije nae vrste. Znai, ovaj se rezervoar puni stotine hiljada
godina i nastavlja se sa tim punjenjem i obogaivanjem svakom
novom generacijom.
Ovakvi arhetipovi imaju dve sposobnosti:

- da egzistiraju nezavisno od subjekta-individue i
- da uestvuju u izgradnji subjekta kao nadzirui entiteti
vezani za arhajske i kortikalne strukture /pojasniu time to
u rei da se kroz kortikalne strukture, taj proces odvija kroz
snove kao tree stanje svesti/.
Sada je vreme da ispriam priu o BA.
BA je dua u obliku ptice sa ljudskom glavom, a poreklo joj je u

egipatskoj knjizi mrtvih i u irem kontekstu tabulama Hermesa
Trismegistosa koje, po Herodotu potiu od prvih zapisa piromasa
zapisanih 341 generaciju pre njegove /Herodotove/ posete Egiptu
/vidi Herodot-Istorija/.
Zato sam pomenuo uenje o BA! Zato to osnovna ideja Gorana

Mitia-visoko korelira sa osnovom uenja Hermesa Trismegista.
Ba u ljudskom svetu poinje da funkcionie roenjem deteta, ulazi u

Telo spolja, kroz usta mehanizmom prvog krika i prvog udaha
/maltene kao kad se navije sat-da proradi/. Dete postaje ivo bie tek
kad se ceo ovaj proces odvije-prvi krik prvi udah i tim udahom BA
___________________________________________________
koja je napolju-u atmosferi, kroz usta detetova ulazi u njegovo telo i

um i integrie se za ceo ivot sa telom dajui originalnu linost
pojedinca.
Ali, iako prvim udahom dete postaje ivo bie-prvim krikom ovo je
mnogo vie od jednostavnog pokretaa mehanizma ivota u
individui, prvim udahom i unoenjem BA pojedinac u sebe unosi
Duu i spaja se sa svim ikada ivelim ljudima i svim ikada
postojalim duama svekolike ljudske istorije. Jasno je da su ti
mehanizmi temeljno nepoznati ali su kao uenje izuzetno plauzibilni
i ilavo se odravaju kao ezoterika uenja u svim kulturama
oveanstva.
Kao to prvim krikom, prvim udahom i unoenjem BA iz spoljanjeg
sveta u telo, poinje ivot, tako i poslednji izdah vraa BA svetu. Bez
BA telo umire, bez due je telo samo prazna ljutura, dom
metamorfoze koja je zavrena i potom se moe raspasti u prihvatljive
elemente /prah prahu-pepeo pepelu.../.
ivot nastaje introjekcijom BA iz spoljanjeg sveta-ivot nestaje
ekstrakcijom BA iz tela u spoljanji svet. Telo je samo jedan
kontejner koji se na poetku ivota napuni sa BA, na kraju ivota BA
ode. Mehanizmi ulazak-izlazak su udah-izdah / eto tolikog znaaja
prane-koji se pridaje u indijskoj filozofiji, religiji i mitologiji. / O
ovome vie kod Volis Bad i V.Petri, Egipatska knjiga mrtvih, i
M.J.Matje, Staroegipatski mitovi, kao i A.Erman, O religiji
egipana, i B.A.Turaev /,staroegipatska literatura/.
III
Autor je, piui ovu knjigu koristio fundamentalne psiholoke
metode analize i sinteze, koje se kasnije obogauju i izrastaju u
svojevrsnu neo i neoneometodologiju. Posebno obraam panju
pomnom itaocu na sledee koriene metode:
-metod svrhovitosti, spiralne teleologinosti u kom nas autor u
obliku misaone helikoide vodi ka rezultanti njegovog miljenja i na
njemu proistekle teorije i uenja
- metod uzburkavanja svesti / Vircburka kola introspekcije,
Tienerov strukturalizam, Dejmsov koncept svesti /
-metod transgresije, koji kae da se karakteristike odabranih objekata
prenose na objekte nad kojima se vri analiza
___________________________________________________
-metod sinektike kao usavreni podskup metoda uzburkavanja svesti,
esto zvan i sinektika oluja, iji je intelektualni okida fantastina i
simbolika analogija.
-metod morfoloke analize.
Koristei, uz pomenute metode, ogroman broj psiholokih operatora
/ ja sam ih nabrojao preko 120 /operacije puta produkti puta sadraji/,
nastala je ova knjiga koja je originalan primer komplementarnosti
hipotetskih konstrukata-HK i interveniuih varijabli-IV i njihovog
uskladjivanja, odnosno korienja dvojnog jezika koji tei da u
idealnom sluaju sve HK preobrazi u IV, a da u krajnjem
redukcionistikom pokuaju svih devet ekrana postojanja/ tri
vremenska/prolost,sadanjost,budunost, tri prostorna-tri
dimenzije i tri kortikalna / svest,podsvest-arhajsko, nadsvest-
teleoloko, svede na jedan jedini Ekran sveuvida kosmikog
Arahata-mudraca.
Zato je ova knjiga reka koja uz druge-ne tako brojne, hrli ka tom
venom moru.
IV
Autor je dao jasan i upeatljiv opis stanja sveuvida, svesvesti, koji je
imao u momentu vienja vatre kao entiteta iz kog je proisteklo
duboko razumevanje koncepta antigravitacije i esencijalnog mira
koji je potom usledio.
Maslov ovakve doivljaje definie kao etvrto stanje svesti / etvrto
stanje poznaju i Upaniade, Abidama, Janavaljkja ,brojni taoistiki,
sanskrt izvori i tekstovi pali-kanona/.
J.B.Rine, o ovome govori kao o estom ulu odnosno sposobnosti za
ekstrasenzornu percepciju. Jung i Pauli su u zajednikim
istraivanjima / sinhronost i sinhronicitet kao principi akauzalnih
veza/, posebnu panju posvetili statusu etvrtog stanja svesti
podjednako znaajnom i za psihologiju i za fiziku
Ovo stanje karakterie, pre svega, AHA-doivljaj svekosminosti,
pripadnosti nadredu koji skroz-naskroz razume sve pojave,
stanja,dogaaje i veze meu njima. Totalan je, nije dug, traje od
sekunde do nekoliko minuta i dovodi linost do ushita. Pun je u
kognitivnoj i emocionalnoj i konativnoj sferi, potpuno je
introspektivan i nepodeljiv, snaniji je od bilo kog senzornog
modaliteta, najblii je jastvu-psihikom nukleusu individue, a reima
___________________________________________________
je skoro neuhvatljiv. U datom trenutku najbolje moe da ga opie

odgovarajua tonska lestvica-muzika /otuda toliki znaaj bon trube,
dideridua i slinih instrumenata koji proizvode mukave, tulee,
monotone tonove pri inicijacijama.
Nije zato sluajno da je u mitologiji Orfej sa lirom sutina opisa
etvrtog stanja svesti.
Maslov u opisu etvrtog stanja svesti naglaava holistiku
perspektivu organizmike dinamike, opisujui to stanje-status kao
individualni platonistiki uznos /svet ideja i otvaranje tog
nedostupnog sveta pred nama i za nas/.
V
Jedna od najvanijih osobina etvrtog stanja svesti je snana
usredsreenost na uzrok koji je doveo do pojave ovakvog stanja
svesti, praen potpunom autonomijom miljenja i nepodlonou na
bilo kakav oblik persuazije-ma on bio i najsuptilniji / u ovakvim
stanjima nije mogue pranje mozga niti psiholoki, kortikalni i
neokortikalni pritisci bilo koje vrste/, postoji oseaj i svest o
neraskidivom jedinstvu zajednitvu sa svetom, iznad svega ga
karakterie sposobnost za mistini doivljaj kao vrhunski doivljaj
koji uopte moe pojedinac da dosegne.
U konkretnom primeru, gledajui vatru, i ostvarivi uvid u duboke
regije zone koja spaja fizikalno i metafiziko, iznikao je koncept
antigravitacije Gorana Mitia.
U ovome je stvar:
Izmeu dve obale postojanja, fizikalne i metafizike, izmeu sveta
fenomena i noumena, udna je psiholoka reka, udne irine, udnog
ponaanja, esto bifurkativna, u njoj vae preteno naela kao to je
Hajzenbergov koncept neodreenosti, Borov komplementarizam,
Kelerov getaltizam, Tienerov introspekcionizam, Dejmsovi jaki
principi struktur-tranzitivizma, Jungovi arhetipovi...
Jedini most izmeu nedostupnih obala ove reke su vrhunski mistini
doivljaji, koji u kratkom vremenskom intervalu preskau klasine
metode saznanja i intuitivnim bljeskom dovode do saznanja vieg
reda u odnosu na postojee, kao to je bilo ovo sa vatrom Gorana
Mitia
___________________________________________________
Viljem Dejms je o ovome govorio kao o dva stanja svesti-
supstantivnom i tranzitivnom. Supstantivna su ona stanja koja
moemo zvati i voritima svesti, tu svest zastaje, reorganizuje se,
strukturira. Tranzitivna su ona stanja gde svest putuje, susree se sa
nepoznatim krajolicima i to su ona stanja u kojima su uda mogua.
Mistini i drugi vrhunski doivljaji kao i celokupan opus etvrtog
stanja svesti pripadaju ovim putnim stanjima svesti.
Sa stanovita kortikalnih struktura, fizioloku podlogu supstantivnim
stanjima svesti daju sinapse kao vorita a fizioloka podloga
tranzitivnih stanja su sinaptiki meuprostori. Upravo je tu mesto
gde su uda mogua i gde se povremeno dogaaju.
Na kraju, pored otvaranja bezgraninih vidika i oseanja
strahopotovanja i uzvienosti, mistiki je doivljaj ujedno i
vrhunska inicijacija, to znai da posle njega nema povratka na
prethodno stanje.
VI
Izuzetno su dragoceni produkti stvaralakog uma koji prodiru
longitudinalno skroz-naskroz kao esencijalna stupa od noumenona
preko teleologinosti do eshatolokih, kroz brojne kauzalne veze i
korespodencije /uni-univokne, uni-multivokne, multi-univokne,
multi-multivokne.../, koje su nita drugo do veito pomerljiva
granica izmedju fizikalnog i metafizikog sveta.
Jung je ovo objasnio na sledei nain:
Spoljanji je svet upravo onoliko psihizovan koliko je psihiki

fizikalizovan. / Vidi, Gradina, 6/1989, Spoljanji svet kao slika
psihikog u Jungovom tumaenju/. Na tragu ovome je i Borovo
uenje o komplementarnosti, ba kao i shvatanje objekta kao dvojnog
sistema /talas estica/, a iz slinog intelektualnog prosedea crpi
mentalne koncepte i Goran Miti.
VII
Autor je stvorio nov model /moda i buduu kolu-sistem/ miljenja,
postulirajui na sunevom modelu jedan fundamentalni stav, koji je u
biti proizvod opozita a koji nuno uvek daje konstantu. Bitno je nai
koeficijent transformacije tih opozita /gravitacija-antigravitacija/, a
koji je kolinik oba.
___________________________________________________
Pomnom itateljstvu obraam posebno panju na izuzetne hipotetske

konstrukte / HK / koje u svojoj stvaralakoj studiji postavlja Goran
Miti:
1. HK o upljem sreditu zvezde nastalom dejstvom
antigravitacije /tanije sistema gravitacija-antigravitacija/
2. HK o Majci svih zvezda u srcu Galaksije, o majci u srcu
grozda galaksija, u srcu lokalne grupe, u srcu Klastera, u
srcu Metagalaksije, u srcu Kvantne grane
/Univerzuma/...majke se kao matrjoke niu jedna unutar
druge: u Multiverzumima pojedinani Multiverzumi, u
multiverzumu pojedinani Univerzumi, u Univerzumu jata
Metagalaksija, u Jatima metagalaksija pojedinane
metagalaksije, u Metagalaksiji Galaksije kao osnovni
gradivni elementi zvezdanog Svemira. Kurt Vonegat je u
divnom romanu Kolevka za macu, govorio o kosmikoj
kolevci-ovde je ideja razraenija i plodotvornija.
Iz ove ideje, kao vatromet na nebu, proistei e formiranje
nove, obuhvatnije od postojee, disekcije svekosmike
svesti.
3. HK o rotaciji, poetku rotacije zvezda, odravanju obrtnog
momenta i odnosa angularnog momenta sa razlikom u
temperaturi u pojedinim delovima objekta koji rotira. Ovo je
moda i sutastvo svih sutastava ne samo za nauku, ve i za
religiju, filozofiju, kosmogoniju i kosmologiju, za sve
sisteme kosmikih civilizacija :
-zato nastaje rotacija
-kako nastaje rotacija
-ta /ko/ je prvi pokreta rotacije /spina u mikro objektima/
-kako se moment rotacije odrava /konstantnim/
-zato rotacija uopte postoji /zato ne neki drugi oblik
postojanja-zato ne, kao u onoj naivnoj slici Dorneusovog sveta
u kom su zvezde Gospodnjim pribadaama privrene za jednu
nepokretnu kristalnu sferu iza koje je Raj i branje miliona
vagona rajskog cvea po rajskim poljanama.Hmmm.Zamislite tu
sliku samo berete cvee, kvatrilioni strukova, kvatrilion puta se
savijate u struku, i tako zauvek!/
___________________________________________________
- Ko je i zato pokrenuo taj zvrk /igru/, ceo Univerzum da
pone da rotira, pa da rotiraju i svi subsistemi, pa i svi domeni
subsistema, pa ne rotira samo veliko, ve i najmanje /spinovi
elementarnih estica/, rotacija skroz-naskroz celokupnog
materijalnog sveta /od kvarkova do Multiverzuma/.
4. HK o rastu kosmikog/ih/ kristala kao nizova matrjoki,

koje tvore, poev od vodonika ka helijumu i sve teim
prirodnim elementima, na Svet. Slutim da e recepcija pa i
kritika naune javnosti u odnosu na ovaj hipotetski konstrukt
biti moda i najjaa, nadajmo se da e i njena plodotvornost
biti upravno srazmerna konstruktu.
5. HK o nizu big bengova koji nastaju kao posledica
prethodnog konstrukta-rasta kosmikog kristala, rednih
eksplozija i obogaivanja kosmosa prirodnim elementima
kojima je posle vodonika i helijuma doao red da se
fenomenalizuju na kosmikoj pozornici. Ovaj konstrukt
negira jedan jedinstveni big beng ve postulira seriju i za
pretpostaviti je da e se tek tu dii kosmoloka nauna
praina.
VIII
Na kraju, jedna poruka opreza: Nove paradigme / kakvima
je ova zaetak/, vladajua uenja / trenutno vaee
paradigme/, ne prihvataju nikada dragovoljno, to je i
normalno, poto samo bolji-bolje uenje moe da smeni i
inkorporira prethodno.
Oprezno valja upozoriti intelektualni paradigmatsko-
paradogmatski - /trenutni/ establiment da je osniva
fundamentalne oblasti fizike-termodinamike, Sadi Karno
bio lekar, da je osniva teorije evolucije . Darvin bio
neuspeni student teologije i medicine, da je zaetnik
moderne astronomije bio V. Herl- muziar, da je osniva
vangalaktike astronomije M. Hjumason bio goni mazgi
na planini Mont Palomar, da je najvei od najveih, E.Habl
bio bokser, po struci pravnik i advokat, etc.etc.etc..
___________________________________________________
Nove paradigme, kao ire disekcije progutaju stare, odbace

njihova prevaziena uenja, koncepte, sisteme, teorije i
metode i zatim izvre usklaivanje i revalorizovanje starih
koncepata sa novim uenjima.
Samo iri koncept, skup, disekcija tumai koncepte,
skupove disekcije ueg obima /Gedel/.
I upravo je sutina napretka duhovnosti ljudske misli, u
njegovoj temporalnoj komponenti i u krajnjem plemenitom
strpljenju, quae fuit durum pati,meminisse dulce est, da
omogui novim paradigmama da introjektuju stare a da ih
potom revalorizuju i skladno ukomponuju u novi sistem
vrednosti koji i u naunom i etikom i eshatolokom smislu
nadilazi stari.
Knjiga Nova Fizika Gorana Mitia je istovremeno dragocen

putokaz na putu ka tom uzvienom cilju ali i izvor nove
paradigme.
-------
U Niu, leta Gospodnjeg 2007.23.12.

Stevan Bonjak
___________________________________________________
BELESKA O AUTORU
Rodjen sam 1963. godine u Niu. U Niu sam stekao

svoje obrazovanje, u njemu ivim i radim.
Posle usmerenog zvanja laboratorijski tehniar za

fiziku upisao sam studije fizike na nikom PMF-u gde sam
stekao zvanje fiziar.
Jo kao apsolvent poeo sam da otkrivam greke i ne-

dostatke u savremenoj fizici. Moj prvi samostalni nauni rad
pod naslovom Klasino objanjenje Majkelson-Morlijevog
eksperimenta (obima 70 stranica A4 formata, sa mnotvom
vrlo detaljnih crtea i adekvatnom prateom matematikom) nije
naiao na razumevanje, ni kod mojih kolega studenata ni kod
profesora. Ni u zemlji, ni u inostranstvu (engleski prevod sam
poslao na vei broj adresa po svetu) niko nije hteo ni da ga
proita!
Gorko iskustvo sa kojim sam se tako rano sreo!
Ali tako to u nauci funkcionie. Mora da bude vrlo

strpljiv, uporan, istrajan, samouveren i hrabar. A onda se
moda i desi da za ivota neto postigne, a moda i ne. Uvek
ostaje uteha i nada da e neko u budunosti uspeti da razume
o emu si govorio. Vano je samo ne odustati!
Nikada nisam odustao od stalnog uenja, istraivanja i

spoznavanja!
Izabrao sam fiziku da bih u njoj naao odgovore na sva

svoja pitanja o osnovnim tajnama prirode, a desilo se da ipak
ja sam moram da nadjem odgovore na ta pitanja!
___________________________________________________
I sve to samo zato to sam morao da razumem ispitno

gradivo, bubanje mi nije ilo!
Moj drugi samostalni rad Temperaturna relativnost

mase - tajna antigravitacije, iz 1999. godine, na 7 strana,
objavio je 2000. godine elektronski asopis Journal of
Theoretiks, a iste godine sam ga prezentovao i na kongresu u
Sankt Peterburgu.
U pronalazatvo sam uao 2003. godine, a 2004.

godine sam dobio bronzanu medalju na sajmu u enevi za
HSP motor.
Od tada radim i na istraivanju i razvoju novih

tehnologija za dobijanje iste energije iz obnovljivih izvora.
___________________________________________________
Goran Miti
UVOD U NOVU FIZIKU
Urednik
Mr Milo Milovanevi
Recenzija
Stevan Bonjak
Slog i prelom
Mr Milo Milovanevi
Lektura i korektura
Mr Goran Boji
Korice i ilustracije
Saa Dimitrijevi
Slike
Goran Miti
Tira
500 primeraka
tampa i povez
Grafika Lav, Ni
Izdava
Goran Miti, Ni
Tel. 064/162 3663
www.thenewphysics.com
e-mail:goranmitic@thenewphysics.com
Ni, 2008
___________________________________________________

Uvod U Novu Fiziku PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Uvod U Novu Fiziku PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UVOD U NOVU FIZIKU

KAKO PIEM OVU KNJIGU .................................................. 5

Piem ovu knjigu sa eljom da njen sadraj bude

ZATO PIEM OVAKO

Dobro je poznata sledea anegdota iz ivota naunika:

oko nas, to emo vie napredovati u ispunjenju nae ljudske

Piem o svom razumevanju sveta koji nas okruuje,

PRIRODA U NEPRESTANOM KRETANJU

Ljudsko bie se od drugih ivih bia, sa kojima deli ovu

steena znanja mora da prenosi mladim generacijama kako se

UZROCI PRIRODNIH KRETANJA

Poto je i sam u neprestanom kretanju kroz prirodu,

Pojam relativnosti se u fizici koristi za sve one veliine

Zatim emo primetiti da se menja i sama vrstina tela. Kako se

provodnika, jer to moe izazvati paljenje instalacije i uzrokovati

I jo u ovde govoriti o zraenju tela na razliitim

U vreme ivota na obronku brda egar, koje se nalazi

zapalio tu ogromnu gomilu, ba kada smo se nalazili u blizini i

TEMPERATURNA RELATIVNOST MASE

Poeo sam od analize vatre. Plamen se protee od

tom stadijumu oni se ubrzano kreu uvis. U providnoj zoni i

Temperaturna relativnost mase je takva da sa

Kada ovek radi na nekoj novoj ideji, pored velikog

Kada posmatramo zatvoreni vazduni sistem, kakav je

pritiska, to uslovljava horizontalno kretanje vazdunih masa,

Videete mesta koja lie na izvore koji se uzdiu iznad nivoa

procesom fuzije, ili stvaranjem atoma helijuma sjedinjavanjem

ali tvrdim da e se dim iriti kao savrena lopta koja uveava

kao to sve vreme posmatrate gravitaciju. U besteinskom

Primera za usijana tela u besteinskom stanju ima

Sunevog poloaja i kretanja nebom. U toku dana, prilikom

zadovoljiio naunike. Tako je ideja fuzije H u He postala opte

STANDARDNI MODEL SUNCA

Standardni model (SM) koji je uz odreene modifikacije

zagrejano Sunevo jezgro, nedovoljna je da sve prisutne

Konano, ova faza evolucije e se zavriti

Radijaciona Zona Sunca zauzima oblast 0,25 - 0,85 Ro

Konvektivna zona Sunca protee se u oblasti od gornje

Sve to je do sada fizika, a samim tim i astrofizika

Kakva dobra ideja! Ostvariti kontrolisanu

ANTIGRAVITACIONI MODEL SUNCA

Ako je TN fuzija nemogua, onda moramo ponovo da

Svetlost koja pristie sa ruba diska Sunca manjeg je

Od povrine Sunca pa do odreene dubine to je tena

Tu, naravno, ne dolazi ni do kakve fuzije, jer je

Tu antigravitacija ne dozvoljava postojanje ni gasovitog

Deo elektromagnetske energije koja nastaje u

NOVI POGLED NA SUNCE

Ako sada, iz ove perspektive, ponovo pogledamo

Oscilacije na Suncu nisu samo lokalne i sporadine,

su pokazala da se ovi talasi ne prostiru kroz samo sredite

V itsokandej zI .M i ilanuarzi us hamdo s/mk 8,92=

koliko je dosad smatrano. Poto ovo baca sasvim novo svetlo

SLOJ Unutranji T (K) Gustina (kg/m 3)

njoj nije prisutna konvekcija. Konvektivno kretanja materije u

One su u obliku poligonalnih elija sa prosenim

Slika 7. Granula, super granula i gigantska granula

Suneve pege: Pege su jedan od najznaajnijih oblika

dana kada i nastanu. Razvijene pege traju 10 do 20 dana, a

14 km/s. Kod usamljenih pega ova rotacija moe dovesti do

U proseku, grupe pega traju desetak dana (30% njih

dubine. Te vulkanske Suneve erupcije se mogu tako

Zraenje ovog sloja najintenzivnije je u crvenom delu