Andrija Radeni

SPOLJNA POLITIKA SRBIJE

U KONTROVERZNOJ ISTORIOGRAFIJI
Od Naertanija 1844.
do stvaranja Jugoslavije 19141918.

Izdava
JP Slubeni glasnik

Za izdavaa
Branko Gligori,
direktor i glavni i odgovorni urednik

Urednik
Mina Mateji

Recenzent dr ore Lopii

Lektor
dr Tatjana Batisti

Dizajn korica
Milo Majstorovi

Kompjuterska obrada teksta

Tehnika redakcija Slubenog glasnika

ISBN 8675494823
Copyright za SCG JP Slubeni glasnik
www.slglasnik.com

1
 Andrija Radeni

SPOLJNA POLITIKA SRBIJE

U KONTROVERZNOJ ISTORIOGRAFIJI

Od Naertanija 1844.

do stvaranja Jugoslavije 19141918.

Beograd
2006.

2
 SADRAJ
UVODNA RE
PREDGOVOR
ISTORIARI
Jovan Risti
Stojan Novakovi
Vladan orevi
ivan ivanovi
Stanoje Stanojevi
Vladimir orovi
Vasilj Popovi
Grgur Jaki
Slobodan Jovanovi
Vojislav Vukovi
Dragoslav Stranjakovi
Viktor Novak
Vasa ubrilovi
Dragoslav Jankovi
Nil Popov
Herman Vendel
ZAVRNI REZIME

3
 UVODNA RE

U ovoj knjizi o spoljnoj politici Srbije izlaganje poinje od Naertanija 1844. godine, a ne kao to se oekuje
od obnove srpske drave, 1804. Razlog je u injenici da je u vremenu pisanja ove knjige javnost bila
preokupirana Naertanijem. Usred rata jugoslovenskih naroda njime se prenaglaeno obeleavao i isticao, i jo
uvek, u manjim razmerama, obeleava i istie, poetak krajnjeg srpskog nacionalizma, koji je u sklopu
krajnjih nacionalizama i svih ostalih jugoslovenskih naroda najvie prouzrokovao ruenje Jugoslavije.
Ne stvarnom ulogom u akcijama srpskog nacionalizma ve fiktivnim znaajem koji mu je pripisivala, i dalje
pripisuje, veina naih i stranih istoriara, stvorio se zapravo mit o Naertaniju. U naem izlaganju, usled
razmatranja i ocenjivanja istih dogaaja i pregnua, neizbena su postala iritirajua ponavljanja. Ali ona
omoguuju proveru verodostojnosti razliitih kazivanja o istom dogaaju. Ovde, kazivanja etrnaest
najeminentnijih srpskih istoriara i dva eminentna nesrpska pisca srpske istorije. Oni se ne nalaze meu
ivima to i prema postulatima istorijske nauke omoguuje objektivnije pisanje o njima i njihovim spisima.
Ti se spisi odnose na zbivanja u spoljnopolitikim relacijama, na uspehe i neuspehe na terenima spoljne
politike, na zasluge steene uspesima, na ukore krivicom neuspeha, na promene u procesima dogaanja tokom
sudbonosnih etapa stvaranja Jugoslavije 19141918. (Nika deklaracija, Krfska deklaracija, enevska
deklaracija, Majska deklaracija), na pregovore i ugovore kojima se reavaju ili produbljuju sporna pitanja.
Tu se nalaze i odgovori na pitanja nametnuta nestankom Jugoslavije istrebljivakim ratovima samih
jugoslovenskih naroda. Da li je Jugoslavija, stvorena idejom jugoslovenstva i razorena delima
antijugoslovenstva, bila prirodna ili vetaka tvorevina? Da li su vladar Srbije, tada na poloaju regenta,
Aleksandar Karaorevi, i parlamentarni lider srpskog naroda Nikola Pai, pogreili to se nisu zadovoljili
posle pobedonosnog rata, 1918, poveanjem Srbije granicama Velike Srbije, obmanjujui se prednostima vee
Jugoslavije? Ili su logiki razumno zakljuili, i merilima Velikih Sila, da je realnija (bila) Jugoslavija, imajui
u vidu da e Velike Sile, koje uvek donose konanu odluku, da presuuju u nizu protivrenih zahteva. Jer
svaki od jugoslovenskih naroda traio je, zapravo njihovi dravni i politiki predstavnici traili su, za svoj deo
Jugoslavije sve vie jugoslovenskih teritorija. Osim toga, okolne drave nametale su se svojim teritorijalnim
zahtevima. Italija je pretendovala na veliki deo Dalmacije, Bugarska Makedonije, Hrvatska na veliki deo
Bosne i Hercegovine, i vei deo Srema, Rumunija Banata, Maarska Bake... Idejom jugoslovenstva bili su
tada zahvaeni, manje-vie, podjednako, merilima jezika i ugroenosti, Srbi, Hrvati, Slovenci... Plebiscitarno
tada veina Jugoslovena... Tek kada je umesto uenja osnivaa jugoslovenske nacionalne drave troimenog
jugoslovenskog naroda u stvarnosti preovladala deoba na razliite jugoslovenske nacije, vienacionalna
Jugoslavija morala je da doivi sudbinu mnogonacionalne Turske i Austro-Ugarske.
Srbija, koja je veim delom nacionalno homogena do 1918, imala je vladare i vladajue linosti koji su se
preteno, u nacionalnoj spoljnoj politici, odlikovali svojstvima mudrih dravnika. Mahom se nisu zanosili
prevelikim, neostvarljivim ciljevima, bez obzira na zanose neodgovornih pobornika iluzionistikih nacionalnih
tenji i zahteva, kada se i istoriari daju zavesti imaginarnim mogunostima i predstavama. Zato proizvoljni i
preuveliani znaaj Naertanija, primarno neobjektivnim rasuivanjem istoriara, sa posledicama mitolokih
orijentira, navodi na upozorenja o javnoj odgovornosti istoriara upotrebama i zloupotrebama istorije.
Ta odgovornost, prema reima istog, mnogo itanog engleskog istoriara svetske istorije Hobsbauma,
poveava se posebno u vreme kada alternativni nain uvanja prolosti usmeno predanje, porodine
uspomene, sve ono to zavisi od uspenosti meugeneracijskog komuniciranja, koje se raspada u savremenim
drutvima nestaju. U svakom sluaju, istorija vie ne poiva na narodnom pamenju, ve na onome to su
istoriari, hroniari ili prouavaoci starina napisali o prolosti, neposredno ili preko kolskih udbenika, na
onome kako su pisci fikcije, filmski producenti ili stvaraoci televizijskih i video programa preradili njihov
materijal... Neodvojivost istoriografije od tekue ideologije i politike otvara put zloupotrebi istorije.
Za knjigu iz koje e se saznati podrobnije o ovde nagovetenom, dugujem posebnu zahvalnost iki Laziu,
lanu Naunog drutva Srbije, to je kao jedan od najtemeljitijih poznavalaca istorijske literature najvie
uinio da se snabdem traenim istoriografskim delima i informacijama. Njegova izuzetno bogata biblioteka
sastoji se od preko 18.000 knjiga i 120 kompleta listova i asopisa, poev od 1806. godine. Istovetna pomo,
pored kompjuterske obrade rukopisa, pruena je saradnjom upravnice Biblioteke Istorijskog instituta Slavice
Merenik. Zato je ovde isticana zahvalnost za uinjeno, prijatna obaveza.
Andrija Radeni

Erik Hobsbaum, O Istoriji, Beograd 2003, 293.

4
 PREDGOVOR

Preuveliani znaaj Garaaninovom Naertaniju nametnule su najpre obavetajne slube Austro-Ugarske.

Nabavile su ga u prepisu i oznaile znaajem programa velikosrpstva Srbije, za stvaranje Velike Srbije, sa
teritorijama ne samo pod Turskom ve i pod Austro-Ugarskom. Kada je prvi put objavljen njegov sadraj u
tekstu istoriara Milenka Vukievia 1906. godine, u javnosti mu je povean znaaj autorstvom znamenitog
politiara i dravnika Ilije Garaanina.
Da je prvobitnom Naertaniju autor bio Frantiek Zah (18071892) ehoslovaki poverenik lidera Poljaka u
borbi Poljske protiv Rusije, kneza Adama artoriskog (17701861), saznalo se tek kasnije, objavom nalaza
srpskog istoriara Dragoslava Stranjakovia. Tada je objavljeno da je prema instrukcijama artoriskog
napisanom Naertaniju, trebalo pridobiti Srbiju da se oslobodi uticaja Rusije i osloni na savez Francuske i
Engleske.
Garaaninovo autorstvo uinilo je da Naertanije ne bude prihvaeno, suprotno kazivanjima mnogih
istoriara, u svojstvu nacionalnog programa Srbije. Garaanin je bio lider jedne stranke, i to konzervativne.
Kao takav u viestranakom ustrojstvu drave i drutva nije uvaavan u svojstvu voe nacije. Njemu,
njegovom programu, tanije reeno programima, lideri drugih stranaka suprotstavljali su se programom,
odnosno programima, svojih stranaka. Taj se argument, meutim, nigde ne spominje, da ne bi bilo dovedeno u
pitanje Naertanije kao nacionalni program spoljne politike Srbije.
to se tie obeleja Naertanija, primera radi, u knjizi istoriara Radoa Ljuia Knjiga o Naertaniju navode
se imena 65 istoriara koji, manje ili vie, istiu znaaj Naertanija sa razliitih stanovita srpstva i
jugoslovenstva. A ak se taj impozantan broj poveava daljim istraivanjima. Ona potvruju da ima vie,
zapravo sve vie istoriara koji se smatraju obaveznim da iznesu svoje miljenje o naertanijskom
nacionalnom, spoljnopolitikom programu Srbije. Sledstveno, u Ljuievoj se knjizi izraava uenje to
znameniti srpski istoriar Vladimir orovi ni jednom reju nije pomenuo Naertanije u knjizi Velika Srbija.
Jer, ako mu je bilo nepoznato 1924, sumnjamo da o njemu nije bio obaveten 1928. godine, kada je knjigu
drugi put izdao pod izmenjenim imenom Ujedinjenje. Ostaje neobjanjiv ovakav njegov odnos prema
Garaaninovom Naertaniju u delu posveenom razvoju srpske dravne ideje. Za utehu: Ovaj propust
[kurzivom istakao A. R.] orovi je ispravio posvetivi dosta prostora Naertaniju u Istoriji Jugoslavije i
Istoriji Srba.1 U stvari, dok nije pisao o Naertaniju, oroviu je bilo presudno da nije o njemu nalazio
autentine podatke u dokumentima. A kada je poeo i on da pie o njemu i njegovom znaenju, inio je to
povodei se pomodarskim primerom veine tadanjih istoriara.
U politikim i dravnim pregnuima stvarnosti Naertanijem se niko od vladara i vladajuih linosti nije
rukovodio. U stranakim se programima ne spominje. Na zasedanjima Narodne skuptine, kao i na skupovima
drugih dravnih i drutvenih institucija niko o njemu ni re nije prozborio. Samo su istoriari, a onda i
publicisti, kada su saznali da postoji kao istorijski dokument, poeli i nastavili da raspravljaju o njegovom
nastanku i delovanju. Pri tome postali su primarni smerovi planova i akcija koji se, stvarno i navodno,
ogledaju u njegovim odredbama, na platformi srpstva, svesrpstva, velikosrpstva ili jugoslovenstva, i to srpskog
i integralnog jugoslovenstva. Tako je Naertanije postalo pojam sam po sebi. Kazuje se, pod utiskom
novonastalih problema, u pozitivnom i negativnom znaenju: Srbija XXI veka trai novo Naertanije.
Pod dejstvom tog uticaja i mi smo na mnogim mestima preopteretili ovo nae delo osvrtima na naertanijska
razmatranja radova istih istoriara. Oni se prema normama naune istoriografije ne nalaze meu ivima, tako
da njihova dela mogu biti objektivnije razmatrana i ocenjivana. Upotreba i zloupotreba znaaja Naertanija
dola je do izraaja i na internacionalnoj sceni Hakog tribunala u procesu suenja Srbima okrivljenim za
ratne zloine tokom XX i XXI veka. Na osnovu dokaza Tuilatva, zasnovanih na svedoenjima svetskih
istoriara, srpski krajnji nacionalizam, koji je inspirisao okrivljene iz Srbije datira se Naertanijem. Tako se
Naertanije i sudskim argumentima vrhovnog svetskog arbitra proulo svojim pripisanim delovanjem.
Znaaj Naertanija, po otkriu njegovog postojanja, povean je autorstvom znamenitog politiara i dravnika
Ilije Garaanina. Tek kada je istoriar Dragoslav Stranjakovi 1939. godine obelodanio Plan koji je sastavio
Frantiek Zah, ehoslovaki poverenik elnika poljske emigracije Adama artoriskog, postalo je znano da je
preko 80 odsto naertanijskog teksta Garaanin preuzeo od Zaha. A Zah ga je napisao po uputstvima
artoriskog, sa ciljem da se Srbija pridobije za nacionalnu oslobodilaku borbu protiv Turske i Austrije,
posebno u savezu sa Poljskom i ekom na antiruskoj platformi.
Po Zahovom Planu, Srbiji je namenjena uloga stoera junoslovenskog okupljanja u borbi za stvaranje jedne
junoslovenske dravne zajednice. Prema ispustima i dopunama koje je sproveo Garaanin, imajui u vidu
onovremene mogunosti i potrebe Srbije, samo je u izvesnoj meri, ili ak u potpunosti (zavisno od
1 Rado Ljui, Knjiga o Naertaniju, Beograd 1993, 22.

5
interpretacije interpretatora) izmenjen karakter Naertanija, sa stanovita junoslovenstva na poziciji srpstva.
Poto se uvreilo miljenje da Naertanije sadri nacionalni, spoljnopolitiki program Srbije, nije se utvrdilo,
a prema tome ni uvailo, da je Garaaninov tekst Naertanija sastavljen kao nacrt u formi promemorije, u
prvom licu jednine i mnoine (Ukratko da reknemo... Mi smo mnogo o tome govorili... no mi u isto vreme i
to kaemo... Premda se ja ne nadam... Jo nekoliko rei o Bugarskoj pa emo dalje prei... kad mi u blie
razmotrenije uzmemo... mi emo lako... ini nam se... Ja ovde Srbiju samo napred stavljam... Ovo je jedno
zlo koje ostavljam ljudima od finansija da ralane, a ja u samo neto o tome navesti, koliko to mora u ovaj
plan ui... O eskim Slavenima neemo ovom prilikom mnogo govoriti. Zato mi prelazei u kratko... mi za
sada...). Znai, ne bezlino, kao u optevaeim aktima drave, dravnih ili drutvenih institucija.
Nije se nalo za potrebno da se utvrdi i kako ni u jednom aktu, ni u jednoj akciji, dravnih i drutvenih organa,
nema pomena o postojanju Naertanija, a kamoli o njegovom delovanju. Sam Garaanin kao realan politiar
nije se rukovodio uputstvima naertanijskog programa, odnosno plana, kako to pie na jednom mestu u
Naertaniju. Godine 1848/1849. bio je glavni zagovornik upuivanja dobrovoljakih oruanih odreda Srbije
na front Srba Vojvodine protiv Maara, kao hegemona, iako je ta borba prerasla u borbu na strani, po
Naertaniju igosane, Austrije. Da nije uopte pridavao znaaj Naertaniju onako kako to proizlazi po znaaju
koji mu pripisuju mnogi istoriari, a u nae vreme po znaaju koji mu se uopte pridaje vidi se i po tome da
ga je sklonio u jednu od fioka nametaja, meu hartije za istoriju, umesto da ga dopuni i prilagodi obrascu
optevaeeg nacionalnog, spoljnopolitikog programa Srbije.
Zanimljivo je i da je najzasluniji istoriar za saznanja o stranom poreklu Naertanija, Dragoslav
Stranjakovi, tampanjem izvornog Plana Frantieka Zaha, najvie doprineo preuveliavanju znaaja
Naertanija. Prema njegovim tvrdnjama, pozivajui se na njegove nalaze, mnogi istoriari ponavljaju da je po
programu Naertanija mahom voena spoljna politika Srbije sve do stvaranja Jugoslavije. Tako je po ovom
mitolokom ponavljanju, u pozitivnoj i negativnoj konotaciji, sa dobrom i zlom namerom, odredbom
Naertanija, utemeljena Jugoslavija, koja je, po jednima, dok je postojala bila drava prosperiteta, a po
drugima, napokon morala biti sruena, zbog razdora koji je Naertanijem bio stvoren.
Da se preuveliavanje znaaja Naertanija, kao nacionalnog, spoljnopolitikog programa Srbije, u pozitivnom
i negativnom smislu, namee politikom, moda je najizrazitije vidljivo u hrvatskoj istoriografiji. U Jugoslaviji
izmeu dva svetska rata najpoznatiji hrvatski istoriar Ferdo ii (18691940) najvie je isticao znaaj
Naertanija po ideji i smernici jugoslovenstva. Jer, dovodi do stvaranja tada veliane Jugoslavije. On je ak
pretpostavio vladavinu Aleksandra Karaorevia vladavini Miloa Obrenovia moda i stoga to je za
Aleksandrove vladavine redigovan oslobodilaki nacionalni program Srbije Naertanije.
Kada je 1944. godine u NDH tampana najizrazitija antisrpska knjiga hrvatskog istoriara Petra imunia,
Naertanije. Tajni spis srbske nacionalne i vanjske politike, Nezavisna drava Hrvatska, pod nacistiko
faistikim reimom Anta Pavelia, bila je u pretposlednjoj godini svoga opstanka, na liniji obrauna sa
Srbijom. U 50 godina kasnije (1994) tampanoj knjizi hrvatskog istoriara Damira Agiia o Naertaniju kao
tajnom dravnom, nacionalnom, programu Srbije istiu se teze koje je i imuni isticao. One su ovog puta i
komisijski proverene kao rezultat Agiievog magistarskog rada. Agii je iskoristio priliku da utvrdi i kako je
do njegove knjige imunievo delo bilo zapostavljeno jer je nosilo peat ustatva to po svojoj znanstvenoj
vrijednosti nikako nije zasluilo. A zasluilo je ve zbog povoda i razloga to je uopte kao takvo bilo
napisano, tampano i propagirano.
Kako sve zavisi od vremena i autora pisanja o Naertaniju, moe se bezbrojnim primerima pokazati i
dokazati. Kada je nekada najuveniji srpski naunik (koji je bio najdue predsednik Srpske akademije nauka,
od 1937. do smrti 1960) Aleksandar Beli, u mladosti gradio svoju filoloku karijeru podobnijim
istoriografskim delima, njegovo delo Srbija i junoslovensko pitanje, tampano 1915. godine, pretampano
1991, bezrezervno je hvaljeno, i jo se hvali, iako u njemu, prema ovovremenim uenjima, po nekima
udnovato, nema ni rei o Naertaniju.
Pri hvaljenju tog dela, povodom njegovog drugog izdanja, u pogovoru istoriara Vladimira Stojanevia, ne
spominje se nespominjanje Naertanija u tom delu, to kod nekih istoriara moe da izazove nerazumevanje.
Jer, u Stojanevievim delima, s kraja XX veka, kako nalau ta vremena, Naertanije biva osobito isticano.
Beli je u godini opredeljenja elnika Srbije za jugoslovensku opciju napisao da je: Austro-Ugarska videla
kako su Srbi i Hrvati Monarhije klicali srpskim pobedama i kako su oni te pobede smatrali kao svoje, a ona ih
je zbog toga hapsila i kanjavala. Ona je znala da tek ojaana Srbija postaje opasnost za nju, jer bi Srbijina
snaga stalno budila nadu na vaskrs dravne zajednice svih Junih Slovena. Zato je gledala da Srbijine pobede
to vie ogranii i da im oduzme pravu vrednost; ona ne da Srbiji izlazak na more, tera Crnogorce iz Skadra,
utie da Srbi dobiju do zla Boga ravu granicu prema Arnautima, gura Bugarsku u rat protiv Srbije, a posle
toga trai reviziju Bukurekog ugovora!
Dalje: Oseaju se sve vie unutarnje elje Junih Slovena Monarhije za ujedinjenjem! [Kako to zvui

6
neverovatno dok prepisujemo ove redove A. R.] Svesna da im se nee moi, bar u teoriji, jo dugo opirati,
Austro-Ugarska pribegava lukavstvu, nudei tobonje jugoslovenstvo Junim Slovenima pod svojom vlau i
jednakost u pravima sa ostala dva dela Monarhije. Da bi taj trijalizam bio potpun, ona ukazuje prstom i na
Srbiju; zato iz sjedinjene Jugoslavije da izostane Srbija u kojoj je veliki deo Junih Slovena, identinih sa
Junim Slovenima Monarhije. I tako su se pred veliki evropski rat ukrtala dva unitaristika naela:
ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca pod Austro-Ugarskom, koje je ona nazivala trijalizmom i kojim je
ona oduevljavala June Slovene koje je vodila protiv Srbije, i ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca pod
vostvom Srbijinim, u slobodnoj zajednikoj dravi, ujedinjenje koje su eleli njihovi najbolji sinovi i koje je
dobijalo sve vie verovatnoe za ostvarenje posle slavnih za Srbiju ratova od 1912. i 1913. godine.2
Iskonsko, i na Duanovom carstvu zasnovano srpsko jugoslovenstvo Aleksandra Belia odgovaralo je
vremenu u kojem su napisani ovi redovi, 1915. godine, a u izvesnoj meri i vremenu koje je preostalo (do
ruenja Jugoslavije) kada su iste reenice pretampane 1991. godine. Da su vremena izmeu proteklih godina
razliita u tom pogledu, razabire se i u delima navedenog pisca pogovora ovom Believom delu. Na nekim
mestima moda ak vie nego kod veine drugih istoriara toga vremena. Primera radi, u njegovoj knjizi
Srbija i Bugari 18041878, tampanoj 1988. godine, pie: U Naertaniju, koje je posmatralo problem Srbije i
osloboenja srpskog i turskog naroda od turske i austrijske vlasti, razmatran je poloaj svih balkanskih i
podunavskih naroda sa kojima je Kneevina Srbija mogla da sarauje na delu osloboenja i svog naroda i
susednih naroda. Kao to je poznato, osnovna misao Naertanija bila je da e se osloboenje, pre svega,
balkanskih naroda najsigurnije moi izvesti njihovim zajednikim sporazumom i zajednikom akcijom protiv
Osmanlija3...
Uobiajena kritika vladajuih od strane istoriara, zbog nepostupanja u skladu sa patriotskim porivima naroda,
u vezi sa Naertanijem, ogleda se u tvrdnji da je navedena buntovna berkovaka kaza, iako obuhvaena
planom iz Naertanija imala svoga zastupnika u vladi, ostala bez revolucionarnog buntovnog uinka u
akciji.4 Dalje, nesumnjivo i praktino, akcija srpske vlade na realizaciji Naertanija uticala je na podizanje
drutvenopolitike svesti naroda, ali bez uticaja na same vladine akcije.5
U nastavku: Garaanin, koji je na osnovu Naertanija i vodio nacionalnu politiku Srbije posle 1844, ak i
uprkos praktinoj razradi svoje nacionalno-oslobodilake koncepcije izraene u Ustavu politike propagande
imajui se voditi u zemljama slaveno-turskim, kojim je bio obuhvaen i tzv. Vidinski predeo (kao i predeli
Bugarske istono od vidinskog sandaka) smatrao je da ni unutranje prilike u Srbiji, a naroito meunarodne,
spoljnopolitike okolnosti nisu nikako ile na ruku povoljnom razvoju oslobodilakog pokreta u Turskoj...6
Dalje: I naelni program iz Naertanija i organizacioni plan po Ustavu iz 1849. pokazali su se nedoraslima za
razreavanje srpsko-turskih odnosa u celini, kakve je nudio upravo veliki narodni ustanak u vidinskom ejaletu
1850. i istodobno velika zaverenika priprema za ustanak i u nikom ejaletu.
Velike sile i pod njihovim pritiskom srpske vlade bile su krive za neuspene poduhvate revolucionarnih masa
naroda. Raskorak izmeu teorije i prakse 1850. godine, pokazalo se, sa puno realnosti, na tetu
oslobodilakog pokreta na celom prostoru od Vidina do Nia. Spoljni faktor i bojazan od intervencije i pritiska
na Srbiju uinili su srpsku vladu sasvim obazrivom, uzdrljivom i, u krajnjoj liniji usledilo je, razumljivo,
razoaranje irokih slojeva naroda.7
U celini misao revolucionarnih odnosa buntovnih pokreta u Srbiji i Bugarskoj leala je u osnovi srpskih
planova iz vremena Garaaninovog Naertanija pored raznih planova vojno-politike prirode koji su se
1850-ih i 1860-ih stvarali u Beogradu.8
U Knjizi o Naertaniju istoriar Rado Ljui ak istie kako Vladimir Stojanevi pie u radu Garaaninova
politika osloboenja Srba u Turskoj koncepcije, metodi i rezultati (str. 389394) da je Garaanin pristupio
izradi Naertanija [ve] posle odlaska kneza Mihaila sa vlasti 1842. godine', kada je 'imao iza sebe prilino
iskustvo u voenju mnogih dravnih poslova' (str. 380) to se namee kao najranije datiranje Garaaninovog
politikog rada na Naertaniju, koje nije injenino potkrepljeno 'dok je druga tvrdnja' ini mu se ak
prejaka. Dalje: Stojanevi jo tvrdi [prema tvrdnji Dragoslava Stranjakovia, to se ne kae] da je
Naertanije obavezivalo sve budue vlade u Srbiji u sprovoenju politike osloboenja srpskog i
junoslovenskih naroda (str. 390).9

2 Aleksandar Beli, Srbija i junoslovensko pitanje, Beograd 1915, 1991, 1112.

3 Vladimir Stojanevi, Srbija i Bugarska 18041878, Beograd 1988, 135136.
4 Isto, 144.
5 Isto, 147.
6 Isto, 158.
7 Isto, 160.
8 Isto, 152, 192.
9 Rado Ljui, Knjiga o naertaniju, 41.

7
Meu kontroverzama koje se zapaaju u spletu radova istoriara novog vremena, kod Stojanevia posebno
tri kontroverza upotrebom sintagme Stara Srbija. Pod Starom Srbijom u navedenom kontekstu podrazumeva
se izriito: Kosovski vilajet sa dodatkom Vidina.10 Teritorija na prostoru od Drine i Lima do Debra, Velesa,
Malea na jugu i reke Strume na istoku.11 itelji Pirota, Trna, Vranja i ostalih mesta u Staroj Srbiji.12 Prema
tvrenju bugarskih Slavenofila po veoj asti nema Stare Srbije, ve da je sve to Bugarska13 Srbija iznosi
zahtev za teritorijalno proirenje u Staroj Srbiji, kao to je to ve bilo saopteno ruskoj vladi u Memoaru od
3/15. januara 1878. godine.14
Risti u instrukciji Cukiu u Be 17/29. marta naglaava da treba objasniti Ignjatijevu kako je predavanjem
velikog dela Stare Srbije Bugarima baena klica za razdor, pa i oruani sukob izmeu Srba i Bugara i da se mi
nadamo ispravci koja je mogua na osnovu Sveto-Stefanskog ugovora.15 Treba imati u vidu i da
austrougarska diplomatija hoe da u Staroj Srbiji Prizren, Pritina itd. stvore posebnu administrativno-
politiku celinu.16
Bugarskoj je, meutim, bio dodeljen vei deo zemljita koji je bila oslobodila srpska vojska, a da pri tome
nije bila izvrena obaveza Turske da se Kneevini Srbiji predaju krajevi u novopazarskom i vuitrnskom delu
Stare Srbije.17 Posebno se obraa panja kako Marin Drimov, viceguverner sofijski, govori da je u Beogradu
izala knjiga Stara Srbija, koja je i mnoge bugarske krajeve obuhvatila kao srpske.18 U teritorijalnom
pogledu, izlazei pred Berlinski kongres, srpska vlada naelno je, uglavnom, zastupala Tezu o tzv. Istorijskoj
Srbiji Staroj Srbiji iz vremena pred pad pod tursku vlast a u praksi borila se za teritoriju kosovskog vilajeta
'sa dodatkom Vidina. Naiavi na otpor i Rusije: Kao minimum, pak, oznaavala se teritorija nikog
sandaka, koja je geografski, istorijski i etniki pripadala uvek srpskom narodu i srpskoj dravi. U zastupanju i
odbrani ovih teritorija ispunjen je ceo period od marta do jula 1878. godine.19
to se tie metoda izlaganja, argumentom svrsishodnosti objanjava se i izlaganje preteno ne prepriavanjem
ve citiranjem kazivanja, da bi se izbegle proizvoljne predodbe o izloenom. Iako na taj nain, pored
ponavljanja uslovljenih temom, tre i produenja nastala mnogobrojnim citatima, primarni efekat je
neosporiv naunom rekonstrukcijom autentinosti. Inae ta autentinost esto biva zasenjena u istoriografiji
efektima atraktivne naracije.
to se tie upotrebe i zloupotrebe znaaja Naertanija, one su dole do posebnog izraaja na internacionalnom
sudskom popritu Hakog tribunala, u procesu suenja Srbima okrivljenim za ratne zloine tokom rata na
razvalinama Jugoslavije. Na osnovu dokaza Tuilatva, zasnovanih na svedoenjima istoriografskih eksperata,
srpski ekstremni nacionalizam, koji je inspirisao okrivljene iz Srbije, datira se Naertanijem. Tako se
Naertanije proulo ak u svetskim razmerama, moda najefektnije, odlukom najvieg meunarodnog Suda.

10 Vladimir Stojanevi, Srbija i Bugarska, 31

11 Isto, 33.
12 Isto, 42.
13 Isto, 46.
14 Isto, 48.
15 Isto, 50.
16 Isto, 62.
17 Isto, 67.
18 Isto, 88.
19
Isto, 111112.

8
 ISTORIARI

9
 JOVAN RISTI
18311899.

Jovan Risti

Za razliku od drugih kolovanih istoriara koji su se uzgred, iako trajno, ak sa najviih pozicija, bavili
politikom, istoriografska dela Jovana Ristia kao profesionalnog politiara morala bi biti vrednovana merilima
blaeg kriterijuma. Ali ona sadrinski ne iziskuju takav olakavajui tretman. Iako brojem zaostaju, pripadaju
opusu najznaajnijeg dela srpske istoriografije. Profesija dolazi do izraaja samo po uinku da mu
istoriografski radovi uglavnom pripadaju diplomatskoj istoriji. Bavio se preteno poslovima diplomatije, ali i
akcijama koje su se odnosile na istoriju bez njegovog uea. U prvoj knjizi trotomne istorije spoljnopolitikih
odnosa Srbije, tampanoj 1887, dva najznaajnija poglavlja obuhvataju godine srpskog etrdesetosmakog
pokreta u Vojvodini i Krimskog rata 18521856. godine.
U vezi sa srpskim etrdesetosmakim pokretom Vojvodine za Ristia je sa onovremenog stanovita
razumljivo, logino i opravdano da se srpski pokret nalazi na platformi kojom se povezuje sa platformom
Habsburke dinastije. Jer, Maarski revolucionarni ustaniki pokret ustremio se protiv politike koju su
oliavali Habsburzi, a srpski vojvoanski buntovniki pokret zasnivao se na borbi protiv ugnjetaa u
organizaciji Maara.
Od interesa je i to, kako Risti kazuje, da bi knez Milo, da je tada uspeo da pree u Srbiju i povrati vlast,
sasvim drugi pravac dao dogaajima. Prema izjavi samog Miloa pomirio bi se odmah sa Maarima, pa se
okrenuo protiv Turaka.20 A uz napomenu da je: U Zagrebu knez Milo ravo proao, dodaje da ga je
zatvorio Gaj i iznudio mu dosta novca, postupkom nedostojnim velikog i plemenitog pokreta narodnog!
Zanimljivo je da Risti, kao stari Garaaninov politiki protivnik, pri rekonstrukciji jednog sukoba izmeu
Garaanina i Vuia Periia, koji je u tom sukobu imao veu podrku naroda, dodaje: Ilija Garaanin
imaae naslednu manu da prkosi javno narodu i onda kad ve ni za koga ne bee tajna da mu je raun bio
pogrean.21 Spomenuo je i kako je suprotno Garaaninu Vui bio za politiku uzdrljivosti od svakog uea
u pokretu srpskom vojvoanskom.22
Karakteristino za Ristievo pisanje: Kao to je Knianin bio velika snaga za srpski pokret, tako je on bio
dika i ponos za Srbe u kneevini. U ono vreme razdora i sitnih, ponajvie linih razmirica u Beogradu, on je

20 Jovan Risti, Spoljanji odnoaji Srbije, Beograd 1887, 74.

21 Isto, 26.
22 Isto, 28.

10
bio svetla pojava na srpskome nebu. Prava slika srpskoga junaka, on bee ovek otvoren, srdaan, hrabar, a uz
to jo lep, ugledan i reit. Verovatno je, da bi on, po svojoj vitekoj prirodi, i uao u dublje pregovore s
Maarima [kurzivom istakao A. R.] da nije patrijarh... s banom Jelaiem utvrdio da ostanu verni svojoj
devizi: za cara i narodnost, za jedinstvo monarhije i Habsburku dinastiju.23
U vezi sa bezuspenim srpsko-maarskim, odnosno maarsko-srpskim, pregovorima od interesa je kako Risti
pie: U to doba padaju novi pokuaji Maara, da Srbe zadobiju koncesijama, nu bilo je ve dockan, jer ih
Austrija bee prevarila [kurzivom istakao A. R.] priznavi Srbima sve, za ta behu ustali.24
Poraavajui kraj bio je neminovan. Ristievim reima: Srbija je bila oevidno uvuena u kolo evropske
reakcije. Htela ne htela, ona je sad morala plivati sve dalje vodom kojom je zaplivala u poetku dogaaja.25 I
dalje po Ristiu: ini mu se, zapravo ne ini ve zna, da nai pisci nisu dogaajima od 1848. i 1849. onoliko
panje obraali koliko oni zasluuju. Uticaj Srbije na dogaaje u Vojvodstvu bio je merodavan. Bez vojnikog
sudelovanja Srbije pokret bi bio u prvim pokuajima uguen.26
Drugi deo prve Ristieve knjige Srbija i Krimska vojna 18521856. takoe nije lien kontroverznih kazivanja.
U prvom delu Srbija i Srpski pokret 18481849. kontroverzija se najvie zapaa u isticanju opravdanosti
slobodarskog etrdesetosmakog pokreta Srema, a hvaljenju linosti mitropolita, patrijarha Rajaia na utrb
tribuna Stratimirovia.27 U drugom delu, posveenom razdoblju Krimskog rata, pohvalu zasluuju odlomci o
reakcionarnosti Austrije, a kritiku zatakavanje zaostalosti Srbije. Po Ristiu: Krimska vojna zatekla je Srbiju
u najdubljem miru. Ni spolja ni iznutra nije nita spreavalo mirni tok dravnih poslova. Dok je u Austriji
posle potresa od 1848. nastala... najpotpunija reakcija, koja je svako kretanje, svaki ivot u najui krug
sabila28... A malo kasnije: Srbija je sve vie sputavana stegama. To se ak ilustruje primerom redigovanja
zvaninih Srpskih novina pod nadzorom Austrijskog konzulata.29
Kod pominjanja Garaaninovih nastojanja da pridobije Francusku za politiku Srbije i predstavkom elnika
poljske emigracije artoriskog, karakteristian je Ristiev komentar, s obzirom na njegovu surevnjivost u
odnosima sa Garaaninom. Risti kae: Garaaninovi intimni odnoaji sa emigracijom poljskom, pa i
maarskom, daju osnova verovanju da je on raunao sa namerom da istisne i ruski i austrijski preveliki uticaj
na politiku Srbije. Ali nije mnogo vremena trebalo da se pokae da li je on i dobro raunao, kad je pokuavao
da trai naslona u prevrtljivim odnoajima francuskim, i u politici jednoga oveka u koga je samo
nepostojanstvo postojano bilo30
Razmatrajui poloaj Srbije izmeu ponuda ratujuih strana, Risti je razumno rezonovao i kao istoriar i kao
politiar. Prilike su bile s jedne strane primamljive, s druge opasne, tako je smotrenost bila prva
dunost vladara i vladajuih. Ali narod, koji ne ulazi... u osnov stvaranja, niti mnogo razbira za posledice
dogaaja, bio je voljan da poe za svojim oseanjima; eleo je da se koristi uz Ruse, i pratio sa oduevljenjem
svaki korak ruski. Poloaj je bio teak: borio se razlog sa oseanjima; borili su se patriotski rauni i zamani
planovi budunosti sa zebnjom i strahovanjem za opstanak i onoga to se ve ima; istraivale su se stare
granice srpskih drava i ispitivala prava stare vazalne Srbije, a uporedo ile su spreme za odbranu ognjita i
same nove Srbije. Ali je i tada srpska obazrivost odravala pretenost nad zanosom i oseanjima [Kurzivom
istakao A. R.]31
U istom duhu razlono: Zapad nije, na politiku, ni imao osnova da zameri Srbiji to mu se ona nije pridruila;
to nije uzela na sebe neprirodnu ulogu da ustane u odbranu Turske a protivu pravoslavlja; nu Rusija je svu
krivicu bacala na Srbiju to joj elemenat narodnih ustanaka nije pritekao u pomo ni u obliku dobrovoljakih
odreda.32
Kod razmatranja odredbe Pariskog mira kojim je: Iskljuivi protektorat ruski zamenjen zajednikom
garantijom evropskih potpisnica, Risti razjanjava: Ako je protektorat, po svojoj prirodi, obuhvatao u sebi i
tutorstvo i garantiju, sad je sasvim otpalo tutorstvo... U obliku zajednike garantije teko se moglo vie
pojaviti tutorstvo; nego je u klici satiralo meusobno surevnjivanje novih garanata.33
Kitnjasto izraajnije: Iz tesnoga kruga koji je Srbiji bio ostavljen za kretanje pod strogom kontrolom
dvoguboga uputstva, ona sad ulazi u prostrano polje meunarodnih prava, da se na njemu kree i razvija pod

23 Isto, 33.
24 Isto, 38.
25 Isto, 64.
26 Isto, 68.
27 Isto, 53.
28 Isto, 104.
29 Isto, 107.
30 Isto, 111.
31 Isto, 172.
32 Isto, 199200.
33 Isto, 221.

11
garantijom Evrope, pred njenim licem i u stalnome dodiru sa njom34... Sve zahvaljujui mudroj uzdranosti,
uprkos svim ponudama i izazovima.
Egzaltirano i zato samo delimino istinito: Sve mone drave, koje behu izile, bilo na politiku, bilo i na
politiku i na bojnu poziciju, privlae Srbiju u svoje kolo. Rusija joj nudi da uini diverziju i pokrene
hrianski ustanak u Turskoj. Porta radi da je uvue u rat... Zapad je mami, pa i goni takoer na kakvu
diverziju u svome pravcu, a Austrija je tui i u Carigradu i kod zapadnih sila zbog oruanja, koje predstavlja
kao podozrivo da se najposle ne okrene u korist Rusije; tui je, pa je i opservacionom vojskom pritenjuje. I
Srbija prolazi sreno kroz sve te isprepletane tegobe svake vrste, ostaje to je htela da bude neutralna. Ostaje
nedodirnuta u onoj stranoj oluji svetskoj, pa najposle izlazi osnaena i obogaena novim politikim
tekovinama.35
U reperkusiji se nije tako rezonovalo, pa je Risti, kao istoriar, prinuen da notira kako: Ta politika malo je
za zemlju bila korisna, nije mogla nikoga zadovoljiti ni spolja ni unutra. Stranke su ostale njome
nezadovoljne; i ona to se naslanjala na Rusiju, i ona to je naginjala Zapadu. Austrija je ostala zlovoljna zbog
otpora vlade srpske, koja se spram nje i do uvrede ponaala. A Rusija nije mogla nikada zaboraviti Aleksandru
Karaoreviu njegovo ponaanje prema njoj i njenoj politici uopte... Najzad, zapadne sile ostale su
ravnodune prema knezu i nisu vodile mnogo rauna ni o onoj strani koja je bila gotova da za vreme
Krimske vojne uvede Srbiju i u diverziju u smislu zapadne politike.36
Od interesa je i Ristieva ocena o spoljnoj politici Miloa Obrenovia pri naknadnom razmatranju njegove
druge vladavine. Risti: Ako je Milo u unutranjoj politici i mogao uiniti pogreaka, u spoljanjoj on ih, u
sutini stvari, nije uinio.37 Obelodanjuje scenu sa Osman-paom, muhafisom beogradske tvrave. Milo je
zahtevao od njega da odmah ukloni turske patrole koje po varoi krstare, pa i strae koje (sem kapija varokih)
jo neke stalne take zauzimaju. Tako sam ja sve zatekao pravdao se paa; ali ja tako nisam ostavio, pa hou
da se sve to odmah digne zahtevao je Milo zapovedniki. On je govorio kao devletski carev ovek od vlasti,
uznosio je svoju vernost prema sultanu. Osman-pau nazvao je hainom (izdajicom) koji je predao sultanovu
flotu Mehmed-Aliji Misirskom. Ovo je bio straan trenutak za Osman-pau, koji iziav iz dvora Miloeva, nije
mogao lako da doe k sebi, niti da objasni: otkuda sve to moe da zna taj nepismeni ovek, koji ne razume
emir (azbuku) ni kad je on kao protac veliki.38
U Ristievom podrobnom opisu zamrenih odnosa Turske i Srbije, posebno u vreme druge vladavine kneza
Miloa, ogleda se akribinost uenog istoriara i divljenje profesionalnog diplomate Miloevim originalnim
diplomatskim potezima, u smesi proraunatih sirovih nediplomatskih primesa. Bespogovorna potvrda
verodostojnosti Koutovih memoarskih kazivanja o razgovorima sa Mihailom potvruje Ristievu sposobnost
u traganju za istorijskom istinom.
Spoljanji odnoaji Srbije u drugoj knjizi obuhvataju godine 1860868, tj. period druge vladavine kneza
Mihaila, posle smrti kneza Miloa. Sa strogog stanovita istoriografske nauke, naravno, neprihvatljivo je olako
Ristievo kazivanje, pod impresijom trenutka, uobiajeno kod politiara, da se: Sa smru kneza Miloa
zavruje najvaniji [ve samo jedan vaan], a 1858, moglo bi se rei, opet nasilno obnovljen, odlukom
Svetoandrejske skuptine, uprkos legitimitetu ove skuptinske odluke, odsek u istoriji kneevine Srbije.
Zatim, opet dobro uoeno, nema kod Ristia kao kod mnogih profesionalnih istoriara, da se Mihailo na terenu
nacionalne, spoljne politike dokazao usvajanjem programa Garaaninovog Naertanija. Ne samo to se jo ne
manipulie Naertanijem, vanije je kako se Risti kao politiar smatrao Garaaninovim politikim
protivnikom, te ve i stoga nije mogao podlei iskuenju da zamisli Mihaila kako se potinjava Garaaninu
prihvatanjem njegovog Naertanija. Zato je Risti napisao u vezi sa tim pitanjem kako nee tvrditi da je knez
Mihailo doao sa kakvim gotovim planom, iz koga bi vadio jedan po jedan raspored i uvodio ga u ivot. Iz
patriotskih pobuda razvijala se slika njegove narodne politike onako kako su joj doputale prilike
[kurzivom istakao A. R.]. to je god ideja dospelo bilo do zrelosti, one su mu dolazile u slubu...39 Pri tome
je znao da je ve vreme bilo natkrililo poglede i planove kneza Miloa.
Citirajui u originalu na francuskom jeziku Mihailove diplomatske i odreite pristupne rei kod primanja
turskog berata, Risti je njemu svojstveno dodao kako je Porta bila iznenaena, jer je u knezu Mihailu gledala
evropskog diplomatu, pa je od njega oekivala najveu rezervu.40
Da bi dokazao svoju akribinost kao istoriar slede i suvini citati kojima se rekonstruiu odnosi izmeu Porte
i Mihaila. Ali s obzirom na kasnija navoenja istoriara u vezi sa Naertanijem, i ti citati mogu da deluju

34 Isto, 227.
35 Isto, 227228.
36 Isto, 229230.
37 Isto, 311.
38 Isto, 314.
39 Isto, II, 3.
40 Isto, 1011.

12
probitano. Najprobitanije oni u vezi sa iseljenjem Turaka nastanjenih oko srpskih gradova i drugim
krupnim pitanjima srpsko-turskih odnosa. U tim Mihailovim isticanjima novih prava Srbije Risti je nalazio
politiki program Mihailove Srbije koji je on pred licem Evrope zastupao.41
Da bi pokazao autoritet kojim je zavladao Mihailo, jo je napisao: Iako je lako bilo pojmiti, da se Mihailo ne
moe sluiti organima Miloevim, sam je, iz pijeteta prema ocu, odgodio svoj posao dokle god nisu proli prvi
dani alosti. Tek posle estonedeljnoga parastosa, naimenuje knez Mihailo (27. oktobra 1860) svoje
ministarstvo, koje se sastojalo iz tako raznovrsnih i zavaenih elemenata, da se oni na prvom sastanku svome
ni pozdravili nisu.42
U tom duhu Risti istie i znaaj Preobraenske skuptine od 1861. godine. Kazuje: Ponovivi stare, ili
proglasivi nove ustanove zemaljske, on je Srbiju iznutra preobrazio, a spoljanjoj politici njenoj dao snage i
jasno joj obeleio pravac.43 Komentariui odstupanje Filipa Hristia sa poloaja predsednika vlade i
naimenovanje Ilije Garaanina za prvog oveka u novoj vladi, Risti s predumiljajem kazuje: Promena ova
proizvela je u Carigradu najprijatniji utisak. Ali-paa je izjavio knezu Mihailu zadovoljstvo v. Porte na
srenome izboru. Nu promena nije ni u Petrogradu nemilo primljena bila; jer Garaanin prilagoavajui se
politici kneza Mihaila [kurzivom istakao A. R.], poeo se odmah uspeno pribliiti Rusiji, a ostavljati svoju
politiku naslona na Zapad, naav u Vlangalija, ruskoga generalnoga konsula, predusretljivog odziva.44
U nastavku, u vezi sa Garaaninom: Austrija je dovodila obrazovanje narodne vojske u svezu sa pokretom
italijanskim. Ona je ve gledala Garibaldija na obalama Save i Dunava... Baron Proke bio je zdravo
uznemiren revolucionarnom reputacijom koju je nosio novi srpski prvi ministar, nu smirio se kad mu je Bulver
predstavio Garaanina kao oveka sasvim konzervativna, a Ali-paa mu izjavio o njemu najnaklonitije
miljenje. I turski i engleski diplomati izraavali su poverenje koje im je izvanredni srpski poslanik za vreme
svoga zadravanja u Carigradu ulio bio.45
Navodei svoj uvijeni umirujui stav kao izaslanik Srbije u Carigradu, Risti dodatno kazuje kako je uveravao
predstavnike Turske da ima prilika u kojima Srbi uviaju da su njihovi interesi saglasni sa turskim, pa bi u
stanju bili sa Turcima zajedno ih i braniti. To bi npr. bio sluaj kad bi on obistinio neiji projekat da se Bosna
ili koja druga provincija turska ustupa kome drugom kao naknada... Ovaj otvoreni nain odbrane proizvodio je
uinak u protivnikim krugovima, a u kneza Mihaila naao je odobrenja.46
Meutim, srpsko-turski odnosi su se zaotravali. Teko je bilo misliti da e Porta usred vreve hrianskih
naroda iseliti iz Srbije 15.000 Muslimana [Turaka] nu odlaganje prelo je ve bilo u opasnost. U ovim tekim
okolnostima knez Mihailo u jednoj ministarskoj sednici otvoreno prebaci svome ministru da za komesarev
dolazak nita ozbiljno ne radi, na ta ovaj odmah izda naloge agentu u Carigrad da uini poslednji korak.
Na to se nadovezuje Risti, kome je taj nalog upuen, kao agentu u Carigradu, da je izvrio [u prvom licu
ja izvrim] primljeni nalog. Izloivi dogaaje u pojedinostima izjavio je [,,ja izjavim] da je Sokolski
kraj na pragu neizbene eksplozije, i za to da su potrebne ozbiljne mere: 1) neodloni odlazak komesarov, i 2)
odranje Turaka Sokolskih u najveem zaptu, dokle se pitanje o iseljenju konano ne rei.47
Ali: Komesar ne poe, kao to se oekivalo, ni 28. ni 31. maja, 4. juna, kad parobrodi iz Carigrada polaze.
Drugu sudbinu spremala je Porta Srbiji. Sledstveno: Tu su izmeu Srba i Turaka izbijali sudari. Jedan
Srbin ubio je Turina za samo zadovoljstvo da Turina ubije. 24. maja izazovu nizami opet sukob na Stambol-
kapiji, zatvore kapiju i stave se pod oruje.48
Posle opisa posledica bombardovanja Beograda, Risti dodaje kako su: Svi znaci pokazivali da izmeu kneza
Mihaila i njegove vlade nije bilo potpune saglasnosti o pitanju ta da se radi, a jasno je da je to pitanje bilo
najvanije. To se ilustruje i pismom koje mu je kao izaslaniku u Carigradu 18. juna 1862. uputio svojeruno
Mihailo. U tom pismu istie se Mihailovo miljenje da su pogorani odnosi sa Turskom toliko zapetljani da se
vor nee dati odreiti dokle se sa sabljom ne presee. On se sprema da to i uini, uprkos tome to ne nalazi
potrebnog odziva u svojoj najblioj okolini.49 Vidljivo, Risti koristi prilike da notira neslaganja izmeu
kneza Mihaila i Garaanina na poloaju predsednika vlade i ministra inostranih dela.
Na konferenciji u Kanlidi Srbiju je predstavljao Risti. Izmeu ostalog, predloio je
pregovaraima: Pljakanje je bilo uzajamno za vreme buna, pa ako se usvoji naelo
nadoknaivanja, potrebno je da i to bude uzajamno. 50 Izlaui prosrpske stavove predstavnika
41 Isto, 47.
42 Isto, 79.
43 Isto, 80.
44 Isto, 92.
45 Isto, 95.
46 Isto, 96.
47 Isto, 102103.
48 Isto, 105.
49 Isto, 123.
50 Isto, 134.

13
Francuske, isticao je da je stajao na gleditu koje prilii garantu. Dok za engleskog predstavnika
kazuje da sve to predlae ini da osigura [turski] grad. Francuski predstavnik biva pohvaljen
zato to trai i osiguranje [srpske] varoi. 51
Od velikog je interesa za ovu nau knjigu, u kojoj se mnoge stranice odnose na Garaaninove pozicije u
Mihailovoj politici, kako po Ristiu, dok je knez Mihailo jo od poetka sukoba oko bombardovanja
Beograda bio reen da zarati, ako ne bi dobio povoljno reenje od konferencije u Kanlidi. Garaanin je
sa drugim kolegama svojim, izuzimajui ministra unutranjih poslova, nalazio, da je miran ishod zapleta za
Srbiju najprobitaniji. Samo: Ako bi se Knez reio na rat, i on bi pristao, ali glasa, rekao je, za rat ne bi
dao.52 Znai, suprotno od kazivanja mnogih drugih istoriara, po Ristiu Garaanin i u ovoj situaciji ispada
manje borben od Mihaila.
Ristiev karakteristini zakljuak je u reima: Knez Mihailo primi i morade primiti zakljuenja konferencije,
nu primi ih s dostojanstvom protestvujui protivu njih. Da bi posvedoio to reitije Mihailovu spremnost
za rat, saoptio je u celini sadraj besede koju je Mihailo bio spremio za sluaj rata s Turskom.53
U vezi sa instrukcijama koje je Risti dobijao od Garaanina, da u njegovo ime sastavlja odgovore Porti, pri
opovrgavanju navoda o agresivnim akcijama Srbije, Ristievo zanimljivo rasuivanje bilo je: Taj zadatak
nije bilo teko sprovesti jer Garaanin lak na peru esto mu je pisao tako da je bio dobro upoznat sa
njegovim nainom pisanja. U tom kontekstu za Garaanina jo nadovezuje: Bio je dosta vet dijalektiar,
znao se u nevolji dobro i dovijati.54
U vezi sa ratom Turske protiv Austrije 1866. godine zanimljivo je kako Risti reaguje odgovorom: ta bi bilo
od Srbije da je i ona ula u borbu protiv Austrije?... Pruska bi i Srbiju ostavila njenoj sudbini, kao to je
ostavila i maarsku emigraciju, koja se sa njom bila vezala. Bog i zdravi razum srpski sauvae Srbiju od
jedne opasne avanture.55 Tu moe samo da deluje udno to i Risti ne ukazuje na apsurdnost zamisli
populistike nacionalistike opozicije da Srbija jo pod sizerenstvom Turske zarati protiv Austrije kad ona
pored preanskih Srba nema nijednu teritoriju Srbije pod svojom vlau.
Zamreni pregovori, tokom pogaanja oko ustupanja gradova srpskoj upravi, propraeni Ristievim dopisima,
daju velikom delu ove druge knjige Spoljanji odnoaji Srbije izgled memoara. Sam Risti je napisao, kako je
kao: Pisac ovih uspomena [kurzivom istakao A. R.], koji je imao ast da prati kneza na opisanim
sastancima dao oduka svojim saznanjima i utiscima biranim reima uesnika i poklonika.56 U kurtoaznom
pismu zahvalnosti od 20. aprila 1867. kojim knez Mihailo Ristiu upuuje priznanje za uinjeno, nije bila
fraza da je u ovom sreno okonanom preduzeu oko dobijanja gradova, on predstavljao za kneza desnu
ruku pomoi.57
Citiranjem uvenog nemakog istoriara Rankea na kraju navedene knjige istakao je i najvanije. Jer, i po
Rankeovom nalazu, najvea zasluga kneza Mihaila u najveoj tekovini dobijanja gradova, bila je
konzekvenca toga to je znao razlikovati prilike, pa samo dotle iao dokle su one doputale, a ne dalje.58
Trea Ristieva knjiga, napisana 1874. godine, tampana je tek posthumno, dve godine posle autorove smrti.
U predgovoru je tampano da se trudio da bude objektivan koliko god priroda ljudska doputa.59
Tek piui prve stranice ove knjige, o Milanovoj vladavini, umesto na poslednjim stranicama prethodne knjige
o Mihailovoj vlasti, notirao je iznenaujuu odluku kneza Mihaila da razvlasti Iliju Garaanina sa poloaja
predsednika vlade i ministra spoljnih poslova. Lapidarno: Sa Rusijom bili su odnoaji veoma poremeeni
zbog toga to je knez 2. novembra 1867. godine bio zahvalio na slubi starom Garaaninu, obznanivi da hoe
da pozove mlae snage na upravu zemlje, a vladu rusku nije ni izvestio o svojoj nameri.60 Ni, na nekoliko
kasnijih stranica, u neto podrobnijem osvrtu na ovu smenu, Risti, na alost, nita znaajnije nije saoptio.
Preao je na sluaj Marinovia, koji je posle odstupa Garaaninova ostao na svome zvaninome poloaju
mada je bio Garaaninov prijatelj i politiki jednomiljenik. Kao zanimljivost iznosi: Marinovi koji je jo
pod Karaoreviem, 1857. godine iziao bio iz stana francuskog konzula zato to se bio pobrkao sa
konzulom francuskim Dezesarom, koji mu je u svojoj plahovitosti pokazao bio svoja vrata.61
Samo kao politiar koji je vie bio na distanci nego u prisnim odnosima sa Garaaninom, Risti je tu dodao,
moda maliciozno: Garaanin je rado manevrisao prema Rusima kao ratoborni dravnik, jer je znao da se taj

51 Isto, 135.
52 Isto, 140.
53 Isto, 159165.
54 Isto, 236237.
55 Isto, 422.
56 Isto, 589.
57 Isto, 598.
58 Isto, 599.
59 Isto, III, VII.
60 Isto, 3.
61 Isto, 9.

14
pravac u azijskom departmanu 1867. godine dopadao.62 Od interesa jo moe biti u ovom kontekstu Ristievo
miljenje o nedokazanom da je slavni zaetnik ubistva kneza Mihaila bio na Svetoandrejskoj skuptini
razvlaeni knez Aleksandar Karaorevi koji je boravio u izgnanstvu u Maarskoj.63
Interesantno je kako Risti odnose Austrije sa Srbijom posle ustanovljenja dvojne Austro-Ugarske Monarhije
smatra izmenjenim utoliko to se regulisanje tih odnosa preputa Maarima. On je u tom rezonovanju
kategorian, iako to nije postalo tako kategoriki razgranieno. Risti: Kako se austrijska monarhija rastavila,
nemako-madarsko dvojstvo (dualizam) izmeu dveju vlada, beke i petanske, bude uglavnom sporazum, da
se pogranine srpske i rumunske zemlje ostave vie brizi ugarske vlade. U to ime i poslat je u Srbiju Madar
(Kalaj) za austro-ugarskog agenta [konzula]. Na Srbiju je ugarska vlada obraala najveu svoju panju zbog
ivahnog elementa srpskog, koji obitava Junu Ugarsku.64
Ali i Risti navodi austrijske vojne krugove kao protivnik dualizma zbog, po njima, prevelikih ingerencija
Maarske. Oni su suprotno Maarima bili za jaanje slovenskog elementa, pripremajui prikljuenje Bosne i
Hercegovine Monarhiji.
Samo je Maarska kombinacija za pridobijanje Srbije ponudom o pomoi za prisajedinjenje bar veeg dela
bosansko-hercegovake teritorije Srbiji, ostala jo u igri. Zato se za vreme vladavine Namesnitva Ristiu
naknadno nametnula potreba da rekonstruie Mihailove i Andraijeve razgovore u Ivanki; to nije ranije uinio
u knjizi o razdoblju Mihailove vladavine. Naveo je kako je Andrai rekao Mihailu da je svojevremeno odbio
Napoleonovu ponudu za prikljuenje Bosne i Hercegovine Habsburkoj Monarhiji. Risti: Andrai je priao
knezu Mihailu u Ivanki kako je na sastanku u Salcburgu ispovedio caru Napoleonu da je ugarska laa tako
puna [Slovenima, Srbima] da joj samo jo jedan teret treba pa da potone. Te iste rei ponovio je grof Andrai
i meni, kad sam, u naroitoj misiji putovao zapadnim kabinetima u poetku 1868.
Ugarski ministar udarao je pred knezom Mihailom jako na Rusiju, naroito povodom putovanja
austrougarskih Slovena na moskovsku etnografsku izlobu, koja je toga leta (1867) drana, i nije krio strah
koji mu je tadanja slavenofilska politika ruske vlade zadavala. Sve to je Andrai od kneza Mihaila traio
svodilo se na to da se Srbija suzdri od razdraljivog uticaja na ugarske Srbe, i da ih... odvraa od
neprijateljskog odupiranja ugarskoj vladi65
Po ovde izloenom osvrtu: Dve godine trajali su odnosi ove vrste izmeu Srbije i Ugarske.66 Srbi su
poeli verovati da uz maarsku pomo mogu izdejstvovati mirnodopsku predaju Bosne i Hercegovine od
strane Porte Srbiji. Prema Ristievom rasuivanju: Dobivi gradove bez svake neposredne rtve, bez krvi i
novaca, mi smo se ve bili poeli navikavati na lake tekovine. Uobraenje ljudsko prelazi brzo sve prepreke, a
elje ljudske jo bre rastu. Mnogi od nas poeli su smatrati dobitak Bosne i Hercegovine pod srpsku
administraciju kao samo pitanje vremena. Prelaz je izgledao prirodan i logian: za gradovima dolazi Srbiji
Bosna i Hercegovina makar i sa suverenstvom Portinim, pa posle i konano osloboenje i ujedinjenje srpskog
plemena. Takve su elje meu Srbima obine67
U tom smislu doslovno se navode rei predloga koji je Kalaj pod jesen 1870. po povratku sa boravka u
Maarskoj u ime Andraija predloio Namesnitvu. Za razliku od miljenja mnogih drugih srpskih istoriara,
Risti kao istoriar kazuje: Nema sumnje da je grof Andrai prema nama iskreno mislio sa svojim
predlogom i u vezi sa Bosnom i Hercegovinom. On je, uopte, poznat kao dravnik iskren i istinit. Od
dravnika jednog dodue ne moe se oekivati a kamo li zahtevati da svoje misli i namere svakome potpuno
iskae, ali ako, uopte, ima dravnika kojima se u spoljnim poslovima moe potpuno na re verovati, takvu
veru neposredno zasluuje Andrai. On je ovek pun razuma, dosta stalan, jasan u svojim pogledima i
pravcima, i pravi Madarski kavaler i s dobre i rave strane. On tera to kavalerstvo do afektacije.68
U daljem razlaganju svojih misli, Risti razmatra i nepovoljne posledice usvajanja maarske ponude za
neutralnost u sluaju rata mrske Habsburke Monarhije sa voljenom Rusijom. Jer, i po toj ponudi sav deo
Bosne i Hercegovine do Vrbasa i Neretve, tj. do Banjaluke i Mostara, a to je trei deo ovih zemalja srpskih
trebalo bi da pripadne Austro-Ugarskoj. Zato sa olakanjem konstatuje da je dobro to je nemako-francuski
rat uinio da nas oslobodi od svake diskusije oko predloga Andraijeva, pa i od same brige da na nj dajemo
ma kakva odgovora.69
Vei interes, vremenom, opet su nametnuli srpsko-ruski odnosi. Instruktivnim Ristievim reima: Ve je bila
i trea godina Namesnitva... a nai odnosi sa Rusijom bili su isto onako hladni kao to su zaostali iza kneza

62 Isto, 10.
63 Isto, 23.
64 Isto, 119120.
65 Isto, 135.
66 Isto, 137.
67 Isto, 140.
68 Isto, 143144.
69 Isto, 145146.

15
Mihaila. Uzalud su prolazili pokuaji koje je Namesnitvo inilo da ih ispravimo. Omeo ih je u Beogradu
ikin, a u Petrogradu Stremoukov, direktor Azijskog departamenta. Malo neobino zvui kad se kae da
smetaju dobrim odnosima oni koji su po prirodi svoga poloaja pozvani da ih odravaju. Nu tako je bilo u
stvari. I jedan i drugi imali su svojih razloga da tako rade. ikin je bio uspostavio sa Garaaninom takve
prijateljske, line odnose da je srpskoga ministra i okumio bio. On je bio uverio Stremoukova, a ovaj kneza
Gorakova, da je Garaanin najvei ruski prijatelj u Srbiji, i da je on jedini kadar da u Srbiji vodi poslove u
duhu ruske politike.70
Po oito neobjektivnom Ristievom rasuivanju, od preuvelianog znaaja bila je surevnjivost izmeu ruskog
poslanika u Carigradu Ignjatijeva i Stremoukova. Ignjatijev je u svima pitanjima bio i uviavniji i naklonitiji
a to je Stremoukovu bilo dovoljno da nam samo za to smeta to vidi da nas Ignjatijev potpomae... Ignjatijev
je [bio] ovek gibak, on ve po svome karakteru nije mogao otpomagati nae odnose, a jo moe da ih prekida,
dok je Stremoukov samo pred svojim pretpostavljenima bio gibak, a prema svakom drugom krut do
surovosti.71
Ralanjujui tako subjektivno karakterne osobine protivnika politike koju je predstavljao on lino, a jo vie
Blaznavac, Ristieva kazivanja o razlozima nemoguih odnosa sa Rusijom u vreme Namesnitva, pa i u veem
delu Milanove vlasti, ne mogu se smatrati verodostojnim. Ve iz reenica koje slede toj ispovesti, a kojima i
po njemu proizlazi da su Rusi zamerali dobre saradnike odnose sa prononsiranim austrofilom Blaznavcem
proistie potreba kritikog ocenjivanja ovih linih podsticaja nesporazuma, zapravo neslaganja, u srpsko-
ruskim, rusko-srpskim odnosima tih godina. to se potvruje i neobjektivnim nastavkom Ristievih kazivanja
o sugestiji Stremoukova da knez Milan ide na poklonjenje ruskom caru u Livadiju.
Pogoranje odnosa sa Austro-Ugarskom zbog Milanovog puta u Livadiju na sastanak sa ruskim carem, Risti
je prokomentarisao naravouenijem: Istorija odnosa Namesnitva prema Rusiji i Austro-Ugarskoj pokazala
je jo jednom da Srbija ne moe u isto vreme biti u dobrim odnosima s jednom i drugom od ovih dveju
drava. Surevnjivost njihova iziskivala je iskljuivost od nae strane. Dok smo bili dobro sa Austro-
Ugarskom Rusija je od nas zazirala uprkos naem najveem naporu da se i s njom stavimo na dobru nogu, a
kad smo mi, posle dueg vremena, uspeli da i to uinimo, Austro-Ugarska nam je postala javni neprijatelj! I
danas, kad su se ove dve Sile pribliile, kad je Franjo Josif u Petrogradu sjajno i demonstrativno primljen bio,
mi bi se prevarili, ako bismo i za trenutak pomislili, da su izmenjeni uslovi pod kojima mi moemo s njima
biti u dobrim odnosima
Iako se i u ovde navedenim tvrdnjama ogleda veita tenja da se krivica za neprilike prebaci na drugoga,
austrofilstvo prvog namesnika Blaznavca bilo je toliko izrazito da je moralo izazvati negodovanja
predstavnika Rusije. Da to Risti nije uvaio kao istoriar pri izlaganju tokova navedenih neslaganja moe se
razumeti objanjenjem da je kao politiar, u ulozi drugog namesnika, bio saglasan sa politikom koju je
zastupao i oliavao Blaznavac.
Od interesa je i kako Risti u ovoj diplomatskoj istoriji komentarie nediplomatsko pisanje srpskih novina
protiv sizerena Turske. Po Ristiu: Novine nae pisale su o Turskoj bez svakih obzira. U napadanju se
odlikovao Vidovdan koji je sluio interesima madarskim, pa da bi odvratio panju Srbije od madarskog
trvenja u Vojvodini on se razbacivao napadima na Tursku. Vie puta bili su ovi napadi predmet albe od
strane Portine, nu vlada, mada je osuivala izazivaki govor madarskog organa, nije nita protivu njega
preduzimala, da ne bi navikavala Portu da se mea u nae unutranje poslove.72
Mada je pri jednom pominjanju Risti napomenuo da Stara Srbija iziskuje da bude definisana teritorijom na
kojoj se prostire, u poglavlju Rad na polju prosvete i crkve... naroito u Staroj Srbiji ni on to nije uinio. Ali,
karakteristino, meu mnogim mestima Stare Srbije, u kojima su za pet godina uprave Namesnitva
osnovane srpske kole on tu navodi: Bitolj, Gostivar, Veles, Vranje, Leskovac, Kumanovo, Ni, Ohrid, Pirot,
Skoplje...73
Da bi nejasnoa bila razgovetnija, navodimo i zakljuak: Pre 1868. godine ako je u Staroj Srbiji i postojala
neka kola uitelji su bili veinom Bugari, koji su srpsku decu uili bugarski tako da se oevidno gubio srpski
element. Od 1868. godine pa do sada gotovo su svi bugarski uitelji zamenjeni srpskim uiteljima i
uiteljicama, koje je poslao Odbor ustanovljen Namesnitvom... Danas je cela Stara Srbija, bar na svima
vanijim takama pokrivena srpskim kolama.74
Kao politiar Risti je poslednje stranice ove knjige posvetio daljim planovima za mirnodopsko prikljuenje
Srbiji Bosne, Hercegovine i Stare Srbije pod sizerenstvom Turske. Zaustavivi se na karakteristici 1870.

70 Isto, 202.
71 Isto, 203204.
72 Isto, 260.
73 Isto, 281284.
74 Isto, 285.

16
postavljenog srpskog zastupnika u Carigradu Filipa Hristia, slikovito je opisao da se znalo kako e se
snalaziti na novoj, diplomatskoj dunosti. Bio je gibak i gladak, dovoljno da se moe savijati, a nije mu teko
ni prijateljiti se sa raznim naravima i karakterima, kad nae da mu je to od potrebe da ini... Austrijske
smutnje oko Bea preko generala Vagnera trebalo je da budu polazna taka radnje novog srpskog zastupnika
u Carigradu, a stanje Bosne i Hercegovine imalo je da da razloge kojima bi se branila i dokazivala korist za
otomansko carstvo iz ove kombinacije75
Sledi nabrajanje koristi trojake vrste: 1. u finansijskom pogledu [oslobodivi se od finansijskih trokova
upravne vlasti] 2. u pogledu vojnom povlaei vojne snage u ugarske pokrajine Otomanskog carstva; 3. u
politikom pogledu poto bi amputacijom na jednom svom nezdravom delu spasla celo telo.76 Za
kombinaciju sa Bosnom i Hercegovinom bio je navodno pridobijen i predstavnik Engleske, ali su se na
iznenaenje mnogih kao protivnici izjanjavali predstavnici Rusije, general Ignjatijev, knez Gorakov...
Rekonstrukciju ove kombinacije sa Bosnom i Hercegovinom Risti je u velikoj meri izvrio kao politiki
uesnik. Uee u dogaajima nametnulo je preovladavanje subjektivnosti politiara na raun objektivnosti
istoriara i u nekim drugim delovima ove istorije. to se ona zavrava godinom okonanja Namesnitva, iji je
najistaknutiji lan bio ako ne po hijerarhijskom redosledu (prvi namesnik bio je Blaznavac) onda po
obrazovanju, daru snalaenja, mestu u istoriji, argument je za ubrajanje ove znaajne istorije i u memoare,
memoarske spise.
Ristieva Diplomatska istorija, u dve knjige, tampana 1896, obuhvata godine ratova za osloboenje i
nezavisnost 18751878. Uspehe i neuspehe Risti je tu vezivao preterano za linost, a ne za okolnosti koje
uslovljavaju nemo i vanredno sposobnih pojedinaca. Porta je tada uvela praksu da svaki ustupak potinjenima
povezuje sa odlaskom sultanu na podvorenje. Iako suvie uopteno, po Ristiu: Najtee su se odazivali [toj]
Portinoj elji srpski vladari od 1858. godine. Vie poziva Portinih u ovom pogledu ostali su besplodni, dok
osloboenje srpskih gradova nije odvelo kneza Mihaila u Carigrad, 1867. Sledstveno: Bilo je postalo tvrdo
predanje srpske politike da svaki takav put, koji oevidno podie ugled i kredit Sultanu, vee za po koju veu
tekovinu. Tako se postupalo sve do 1874. kad se od tog manevrisanja odustalo.77
Risti prebacuje krivicu na predsednika vlade, u 1874. godini to se dao prevariti od Porte da e putovanjem
kneza Milana na dodvorenje Sultanu izdejstvovati traenu elezniku vezu. to je tu greku poinio i Jovan
Marinovi, verujui u obeanja o predaji Malog Zvornika, ne upisuje se u greh Marinoviev, jer je i po
Ristiu, Marinovi bio iskusan i vet politiar. Tu je kombinacija sa Malim Zvornikom bila neuspena zbog
tvrdoglavosti velikog vezira Husein Avin-pae, koji je ponavljao da dok je on na vezirskom poloaju, Mali
Zvornik nee se prepustiti Srbiji.78
Ristieva rezonovanja iskazuju se u ovoj knjizi preteno preuvelianjem uticaja Zapada ili Istoka, pored
karakteristinih crta uesnika. Tako se istiu iznenadne eksplozije koje prerastaju ak u ratove, u srpskim
delovima Balkana 1875. Da to nisu bile iznenadne eksplozije proizlazi ve iz sledeih kazivanja o
neostvarenim verbalnim reformama u Turskoj posle Krimskog rata. Risti: Poto su Velike Sile potpisnice
garantovale opstanak Turske, izdao je sultan Abdul-Medid 10. februara 1856. ferman, kojim je hrianima
stavio u izgled poboljanja njihovog stanja. Ferman potvruje povlastice hrianskih crkava, izjednaava sve
vere u dravi, otvara ispovednicima sviju vera pristup u dravna zvanja, govori o kolama, obeava hrianima
svetsko sudstvo nezavisno od onoga koje propisuje koran, govori o popravkama u organizaciji oblasnoj, u
poreskoj sistemi, u trgovini, saobraaju i uopte obeava reforme svake vrste.
I Kongres je primio k znanju ovaj ferman (l. 9. Pariskog ugovora) kao dragovoljan akt uverenja volje
Sultanove, ne zadravi Silama potpisnicama Pariskog Mira ni najmanje pravo kontrole. Sile su izjavile da
saoptenje fermana ni u kom sluaju njima ne daje pravo da se bilo zajedniki, bilo posebice, umeaju u
odnose Sultanove prema njegovim podanicima, ili u unutranju upravu njegova carstva.79
Ristievim opisom posebno je istaknut znaaj intervencije Trojecarskog saveza, Austro-Ugarske, Nemake i
Rusije, putem uvene Andraijeve note u novembru 1875. godine. Nota je predata Porti poetkom januara
1876. Risti: Andraijeva nota podseala je na sve korake koje su Evropske Sile sa svoje strane inile da se
mir na Balkanskom Poluostrvu brzo povrati, izbegavajui i samu prividnost da se meaju Turskoj u unutranje
poslove; nota je pominjala iradu i ferman od oktobra i decembra 1875, ali ih je i svodila na njihovo pravo
znaenje kao akte liene garantije da e biti i ostvarena obeanja koja sadre ovi dokumenti. Nota je navodila
sve opravdane albe hrianskih stanovnika Bosne i Hercegovine, sve poznate njihove patnje.80
Od interesa je i Ristiev zakljuak u ovoj, prehvaljenoj, noti. Kazuje: Ovaj je dokumenat znaajan, on izlazi
75 Isto, 312313.
76 Isto, 313315.
77 J. Risti, Diplomatska Istorija, I, Beograd 1896, 1011.
78 Isto, 11.
79 Isto, 1415.
80 Isto, 6970.

17
iz oblika i tona obinih diplomatskih nota; ne ostaje na povrini, no ulazi duboko u sutinu stvari. Pa da udari
peat na ozbiljnost svoga tona, nota naglauje da pokret preti da obuzme ceo Istok. Da bi Evropske Sile sa
uspehom mogle posredovati kod Hriana, koji su ispunjeni nepoverenjem prema Otomanskoj Porti, one bi
morale imati mogunosti da se pozovu na jasne i nesumnjive projekte reforama, za ije bi izvrenje Porta
morala prema Silama uzeti odreenu obavezu.81
Portin odgovor sastojao se kao obino u obeanjima bez dela. Ustanak se rasplamsao, i po Ristievoj oceni,
otputena Kaljevieva vlada je podupirala ustanak u Bosni i Hercegovini velikim dravnim rtvama. Naroito
se u Bosnu slalo oruje sa municijom i sa znatnim sumama u novcu.82
Kada je, 24. aprila 1876, promenjena nedovoljno odluna Kaljevieva vlada akcionom vladom Steve
Mihailovia i Jovana Ristia, istie Risti prvi zadatak nove vlade obavljen je sporazumom sa Crnom
Gorom o zajednikoj oruanoj akciji protiv Turske. Drugih sporazuma za rat nije bilo. Savez sa Rumunijom
iz vremena Mihailove vladavine pokazao se nedelotvornim. Bio je u stvari ve pri ugovaranju i prema
odgovarajuim Ristievim reima platonske vrednosti. Jer: Njime je [u Rumuniji] J. Bratijano smerao da
potkrepi svoje pretenzije na Erdelj, a knez Mihailo, ograujui se od pretenzija koje bi ga mogle odvesti sa
Istonog zemljita izbegavao je da primi na sebe makakvu akcionu obavezu. Ugovor je bio bez vrednosti za
dogaaje koji behu na pragu. [A ne, prema vrednovanju mnogih drugih istoriara, kao neostvarljivi uinak
Prvog balkanskog saveza A. R.]. Jer, ve raspoloenja u Rumuniji, kako u vladi tako i u narodu, ne behu ni
za kakvu oruanu akciju.
U vezi sa ugovorom sa Grkom, to se tie navodnog Prvog balkanskog saveza, Risti je istog miljenja.
Jer: Ne bee izgleda ni za vojnu drubu sa Kraljevinom Grkom. Ona je najpre izbegavala da prizna, a
potom je i odrekla vanost ugovoru zakljuenom izmeu Grke i Srbije 1867. godine. Iako dodaje Risti,
konzekventno i nekonzekventno: Naravno, da je njeno tumaenje bilo daleko od svake meunarodne
pravilnosti, ali gde su sredstva da se ona nagna na vrenje svojih obaveza?83
U celini od Ristia ovde tampane predstavke Srbije Garantnim Silama, Porti, velikom veziru, pokazuju kako
je rat 1866. opravdavan turskim uzronicima: bunama naroda Bosne i Hercegovine usled pretrpljenih gonjenja
i nepravdi, gomilanjem i upadima turske vojske na graninim prelazima Srbije, neuslienim predlogom da se
Bosna prepusti srpskoj autonomnoj upravi, i dalje pod sizerenstvom Turske. Skrivene pobude koje proizlaze iz
potrebe skretanja panje sa unutranjih problema (vidljivih u demonstracijama Kragujevana pod crvenim
barjakom) na spoljnopolitike probleme ratovanja, Risti, naravno, ne spominje.
U izobilju tampani izvorni dokumenti o ratu, primirju i miru omoguuju upoznavanje sa dogaajima i bez
posebnih komentara, tako da ova Ristieva knjiga moe, takoe, biti ocenjivana, koriena, razmatrana i kao
graa. Njena dokumentovanost potvruje bogatstvo znanja o izloenim dogaajima, sticajem politikog
uea u tim dogaajima, kao i sticajem njegovog istoriarskog istraivakog rada.
Druga knjiga ove diplomatske istorije poinje sa izborom izaslanika srpske vlade ruskoj vladi radi izvianja
osnove na kojoj bi se Srbija pridruila Rusiji, ako bi ona ula u rat protiv Turske. Zanimljivo je kako Risti
tvrdi da je kod ovog naimenovanja srpska vlada morala pristati na sugestiju kneza Gorakova da njen
izaslanik bude Jovan Marinovi. On je prihvatio misiju iako nije delio vladine poglede na dogaaje.84 Od
interesa je i kako pri osvrtu na preuranjeni rat, Risti potvruje da je 1876. Srbija bila primorana da [ga]
objavi Turskoj; bez obzira na neulazak Rusije u rat. Tom se procenom Marinovi ve ne bi sloio, kao
naelni, konzervativni, protivnik srpske vlade. Zato navodimo opiran osvrt na njegovo dranje u Petrogradu.
Po Ristiu: Marinovi je bio poverenik srpske vlade osobene vrste. Iako nije, ni u kom pogledu, pa ni u
pogledu na rat, delio misli liberalne vlade, od koje je ovu misiju protivu njene volje primio, on ju je ipak
primio sigurno ne u nameri da joj bude revnostan tuma, a svakojako bio joj je rav advokat. Nije prolo ni
nekoliko dana po njegovom dolasku u Petrograd, on joj telegrafie: Car i Vlada itae sva moja uputstva! On
je sva svoja uputstva podneo Caru i Vladi na proitanje protivu svakog obiaja u slinim meunarodnim
poslovima. Ovde je to smelo u toliko manje biti, to se u uputstvima predviaju razne eventualnosti, pa je
njegovoj oceni ostavljeno bilo koju e Ruskoj vladi vie preporuivati da usvoji.
Dok je: Poverenik Srpske Vlade osuivao gorko svoje vlastodrce zbog ulaska u prvi rat uopte, pa i nove
njene namere za rat; ta vie, on je govorio otvoreno i protiv ratobornih raspoloenja na koja je nailazio u
zvaninim ruskim krugovima, a kad je to poeo initi i po stranim Poslanstvima nije moglo proi a da i sam
Car ne dozna za taj postupak, pa mu je toliko zamerio da je preporuio Kancelaru da ga pozove da napusti
Petrograd, i Knez Gorakov ga pozove da se odmah vrati u Srbiju, gde je, rekao mu je, neizostavno potreban,
ma da se nikakva potreba za njim nije u Srbiji osetila, jer niti je on tada zauzimao takav poloaj, niti je, kao

81 Isto, 7172.
82 Isto, 83.
83 Isto, 8687.
84 Isto, II, 23.

18
protivnik preduzimanog, bio ma za ta pitan. I on naglo ostavi rusku prestonicu, da se ne bi izloio kakvim
nepovoljnostima. Milosav Proti, drugi (finansijski) poverenik Srpske Vlade, njoj je javio da je za malo ostalo
to Marinovi nije bio policijom uklonjen, a to je u Rusiji moglo da bude.85
Zanimljivo je kako u vezi sa sastankom austrijskog i ruskog cara, Franca Jozefa i Aleksandra II, Risti kae:
Njihov dogovor jo stoji pokriven velikom misterijom. Verziju, da je onda ugovorena austrijska okupacija
Bosne i Hercegovine, onako kako je na Berlinskom kongresu reena, ne potvruje nita to se u tom pogledu
moglo do tada doznati. Verovatno je, kao to postoji verzija, da je Rusija umirivala Austriju, da nee
pustiti Srbiju i Crnu Goru da zauzmu ove krajeve. Pria da je to reenje poznato bilo i pre objave naega rata
ista je besmislica prosto po tome to se sastanak u Rajhtatu dogodio u mesecu julu, a na je rat objavljen 18.
juna. Zbog toga nema smisla ni onaj navod da je Engleski Generalni Konzul Longvort, vrativi se iz Londona
sa odsustva, tvrdio da e Austro-Ugarska zauzeti Bosnu ako Srbija ue u rat, jer je i taj govor bio pre sastanka
u Rajhtatu, a Longvort je bio poznat kao turkofil, koji je govorio u svome pravcu, da Srbiju uzdri od
pokreta.86
Od velikog je interesa kako prilikom preporuke Rusije da Srbija ne ue prerano u rat, dok Rusija ne pree
Dunav, Risti kazuje kako je kancelaru Gorakovu rekao: Mi smo se svagda trudili da se prilagoavamo
savetima Carske Vlade, a to to nije bilo i prilikom poslednjega rata to je stoga to nam Carska volja nije bila
dovoljno protumaena. Na primedbu da je ruski konzul u Beogradu Karcov dobio striktna uputstva u tom
pogledu, Risti je odvratio: On je drao dvoznaan govor (langage double sens).87
Nije bez interesa i suvie velika obazrivost prvaka liberala, ministra pravde Jevrema Grujia, da se
preuranjeno ne ue u rat i ovog puta, to Risti notira i komentarie reima: Gruji je bio vrlo vaan i koristan
lan Vlade, i kao dobar pravnik i kao vredan radnik, bio je mudar i obazriv, ali je njegova smotrenost ila do
plaljivosti, zbog koje je on u odluke vladine esto unosio oklevanje i neodlunost. On se bojao da se ruska
vojska ne povrati preko Dunava, pa da nas ne ostavi same zavaene sa Turcima, kao to je za vreme
Krimskoga rata bila daleko otila od Dunava.88
Posle podrobnog opisa bitaka u drugom ratu protiv Turaka, slede muni pregovori zbog prevelikih bugarskih
pretenzija. U pregovorima sa srpskim predstavnicima, ruski punomoenici, general Ignjatijev i Nelidov,
smatrani su prema Ristievom opisu bugarofilima. Za Ignjatijeva (ije je prosrpsko dranje vie puta isticano u
ovoj situaciji) kazuje da je bio poznat kao lan slavenofilske stranke, koja je bila naklonjena Bugarima bez
rezerve, pa i na tetu Srba. Nita manje Nelidov, kao moan protivnik na, koji i sada naoj stvari mnogo
kodi.89
U osvojene krajeve Stare Srbije ubrajaju se navedena mesta, ali naknadno se primeuje da Rusija hoe da
osigura Bugarskoj i onaj deo Stare Srbije koji je zbog brzog primirja ostao neosvojen. Od interesa je kako
kazuje Risti da je po njegovoj molbi general ernjajev napisao u Ruskom Miru lanak u prilog Srbije, kao i
uveni istorik i iskreni prijatelj Srpstva Majkov u Novom Vremenu od 1. i 2. marta o granicama Stare Srbije,
koji je veliku senzaciju u velikim krugovima proizveo. Gnev je izazvalo najpre to to predstavnici Austrije,
drave od 30 miliona stanovnika, smatraju da je Srbija koja ni puna dva miliona nema, za opstanak njihove
drave opasna. Zatim to: Slavenofili po veoj asti smatraju da nema Stare Srbije, ve da je sve to
Bugarska.90
Prepiska sa knezom Milanom i vladom, pisma Bizmarku, Andraiju, memoar Berlinskom kongresu, zahtevi i
priznanja za ravnopravnost Jevreja, ispunjuju veliki deo ove knjige i ine je, kao i prvu knjigu knjigom grae,
a ne samo knjigom rasuivanja o spoljnopolitikim odnosima Srbije, preteno sa Rusijom i Austro-Ugarskom.
Prema razgovoru sa predstavnicima Rusije, koji preputaju Srbiju austrougarskoj dobronamernosti, dalju
panju privlai Stara Srbija zbog nedefinisanosti njezinog prostranstva. Na jednom mestu zabeleeno je da je
San-Stefanski mir dao celu Staru Srbiju Bugarskoj.91
Kraj knjige, ispunjen dokumentima o sticanju dravne i crkvene nezavisnosti, pored jo nekih manje vanih
akata, ostavlja utisak zadovoljstva sa onim to je Srbija dobila na Berlinskom kongresu sticanjem dravne
nezavisnosti uz teritorijalno proirenje dravnih granica. Zbog odluke Kongresa da Bosnu-Hercegovinu
anektira Austro-Ugarska, bar u ovom zakljuku ne izraava se nezadovoljstvo i alost kao u knjigama mnogih
istoriara. Istoriara kojima je lako kritikovati sa poloaja koje je Risti, dok se borio za izboreno, mogao
samo prieljkivati.

85 Isto, 1617.
86 Isto, 2526.
87 Isto, 40.
88 Isto, 64.
89 Isto, 121.
90 Isto, 13125.
91 Isto, 214.

19
 STOJAN NOVAKOVI
18421915.

Stojan Novakovi

Prvi polihistorik meu srpskim istoriarima Stojan Novakovi i u spisima o unutranjoj politici dotie
probleme spoljne politike. Njegova knjiga Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 18831903. navodi na
kontroverzije kojima i on podlee u sklopu razmatranja krivice za Srpsko-bugarski rat 1885. godine. Iako
mahom ponavlja u veini svojih radova verziju kralja Milana da je do rata dolo krivicom Bugarske usled
njenog nasilnog pripajanja Istone Rumelije, ime je prekrena odredba Berlinskog kongresa o ravnotei
snaga balkanskih drava, preteno Srbije i Bugarske on se u ovoj knjizi zadrava na problemima izazvanim
neustavnom vladavinom vladara u Srbiji. Tako dovodi u sumnju verodostojnost nalaza o primarnoj krivici
Bugarske za ovaj srpsko-bugarski rat.
Tu pie: U jesen 1885. pod punom strujom autokratskih prohteva [kurzivom istakao A. R.] kralja Milana
objavi se i rat Bugarskoj. Zato je i znaajno, po Novakoviu, da su tadanji vodei srpski politiari, Risti,
Piroanac... predloili srpskom vladaru promenu Ustava na liberalnijoj osnovi, kao jedan od postupaka
kojima bi se Srbija imala i mogla uzvisiti iznad Bugarske.1
Istog smera je reenica kojom se istie da je i sam autor tog isticanja Stojan Novakovi, jo 18781879. posle
Berlinskog Mira pomiljao da Srbiji treba dati evropski ustav namesto namesnikog ustava od 1869. i da
zemlju u svemu treba urediti po evropskim modelima.2 Ralanjavanju pojmova doprinose i objanjenja
kojima se kazuje da je 1896. godine: Otputanje kabineta Stojana Novakovia imalo da se predstavi kao
satisfakcija Austriji za poznato dranje u svetkovanju hiljadugodinjega spomena o dolasku Maara u
Evropu.3 Slobodan Jovanovi e kritiki razmatrati odluku Novakovieve vlade da Srbija ne bude zastupljena
na toj proslavi zbog srpske zastave u povorci maarskih slavljenika.
Po mnogome i mnogima krut politiar i doktrinirani istoriar, Novakovi je, u meudravnim odnosima,
najee isticao prednosti diplomatije. U prepisci sa Valtazarom Bogiiem, u pismu od 11. februara 1875. u
vezi sa vladom u kojoj je Novakovi zauzimao poloaj ministra prosvete, napomenuo je da je na elu te vlade
Aim upi bio ovek sa malo diplomatskog znanja.4 Ta vlada, na tetu meudravnih odnosa Srbije, nije
umela da stekne poverenje Trojecarskog saveza.
Za nau raspravu primerena je i primedba istoriara Branislava M. Nedeljkovia, u svojstvu prireivaa
prepiske Stojana Novakovia i Valtazara Bogiia, da je prvi preuranjeni nacionalnooslobodilaki rat Srbije

1 Stojan Novakovi, Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 18831903, Beograd 1912, 2223.
2 Isto, 169170.
3 Isto, 193.
4 Branislav M. Nedeljkovi, Prepiska Stojana Novakovia i Valtazara Bogiia, Beograd 1968, 77.

21
protiv Turske 1876, pod dejstvom opteg nacionalistikog zanosa, Bogii prieljkivao i zagovarao. Po
Nedeljkoviu: Kao svi nai nacionalisti toga vremena, nije ni Bogii realno ocenjivao dogaaje, niti odnos
snaga ratom obuhvaenih. Pismom od 30. januara 1877. Novakovi je potvrdio kako je: Rat, mehanije i
trgovce posluio dobro, [dok] oglobljenog inovnika i seljaka je iscedio do kosti. A u vezi sa San-Stefanskim
ugovorom, Nedeljkovi je dodao kako je taj imperijalistiki ugovor postao vjeruju velikobugarske politike
XIX i XX veka.5
Dalje, u vezi sa listom Slovinec [treba Slovinac!], koji je izlazio u Dubrovniku od 1878. do 1884,
Nedeljkovieva dopuna glasi: Pokrenut od Mede Pucia i njegovih prijatelja, on je delao na jedinstvu Srba i
Hrvata, ali zbog svog nacionalnog i liberalno-politikog pravca izazvao kampanju klerikalnih proaustrijskih
krugova u Dalmaciji, te je prestao da izlazi 1884. Iz ove prepiske za nau temu o spoljnoj politici velikih i
malih drava, treba citirati Bogiieve rei (u pismu upuenom iz Pariza Novakoviu 12. jula 1904): Sve su to
pitanja ,,de circonstance et de puissance.6 Teko narodu kada tu istinu njegovi vodei politiari, kao i
politiarima usluni intelektualci, izgube iz vida.
S obzirom na temu, nije suvino citirati ni rei Valtazara Bogiia na raun Akademije nauka zbog
neadekvatnog dejstva na politiku i politiare. Aludirajui na netampanje njegovih dokumenata iz ruskih
arhiva, on iznosi: Ja do nedavno miljah da u mladoj dravi, kao to je Srbija, gde je politikanstvo ve
svakome dozlogrdilo, da e bar u mladoj Akademiji Nauka, ista nauka nai sigurno utoite pred pozvanim i
nepozvanim politiarima. Iz ove knjige nije na odmet pomenuti Novakovievu uvodnu reenicu, u vezi sa
proslavom stogodinjice Prvog srpskog ustanka 1904. godine, u kojoj se istie buenje jugoslovenskog
nacionalizma.7 Zato se namee misao kako na dvestogodinjici tog Ustanka 2004. godine, posle svega to se
desilo na razvalinama Jugoslavije to buenje jugoslovenskog nacionalizma nee biti ni spomenuto.
Zatomio ga je i nadiveo prvobitni nacionalizam svakog od jugoslovenskih naroda, posebno u veitoj borbi za
opstanak ili za primat.
U Novakovievoj obimnoj knjizi iz 1906. godine, Balkanska politika i istorijsko-politike beleke o
Balkanskom poluostrvu 18861905, sastavljenoj od ranijih, tampanih i netampanih lanaka, istie se
nacionalizam; preteno u pogubnom smislu, u kontekstu neprevazienih meusobnih sukoba naroda Balkana.
Naravno, opet bez veze sa Naertanijem. Tako Novakovi tu pie: Kad je Vuk udeavao srpski pravopis,
mislilo se vie na potrebu da se srpski jezik u pismu s mesta moe razlikovati od ruskog. U Beu se takav
pravac rado gledao; Srbima, pak, koji nimalo nisu mrzili Ruse, bio je on drag po svome nacionalizmu, to na
vidik jasno iznosi svakome Srbinu drage osobine srpstva. Na kraju krajeva izalo je da se Be ba nije imao
emu radovati. Ali sad iste ove pravopisne odlike slue u balkanskim nacionalnim borbama drugome jednom
zadatku, razlikovanju od bugarskoga... U tom separatistikom pokretu danas Srbima Vukova reforma, a
Bugarima njihovi jusovi i jerovi slue kao obeleja, naroito u Makedoniji. Velike teorijske misli o jedinstvu
Slovena bile su Vukovim protivnicima platforma s koje su napadali Vuka i njegovu pravopisnu reformu.8
U kontekstu istrebljivakih komitskih borbi, posebno Srba i Bugara (borbe Makedonaca jo se ne priznaju)
Novakovi navodi samo zakljuak da su one ometale izvrenje misli kneza Mihaila [znai i ovde ne
Naertanija]. Jer meusobna borba, prevara i izigravanje nisu sredstva kojima se ide k sporazumu i savezu.
Deklamovanje je prazna tema kad nikakvih [adekvatnih] dela nema.9
U opisu razgledanja grobnice sultana Murata, ubijenog u Kosovskom boju, Novakovi kazuje za nau
raspravu znaajnu novost, da je grobnicu obnovio Ahmed Vefik-paa koji se meao u srpske poslove jo
18431844. [godine sastavljanja Naertanija] drugujui s ondanjim emigrantima iz Srbije [kurzivom istakao
A. R.] i koji se 1862. kao komesar posle bombardovanja Beograda, pokazao vrlo otar Turin u pregovorima s
knezom Mihailom i Ilijom Garaaninom, i koji je pripadao meu obrazovanije Turke10 (bio je moda i
mason).
Odeljak o bugarskim kolama u Makedoniji (lanak pretampan iz Otadbine, 1888, sv. XIX, str. 7895) moe
ovde da poslui na svoj nain za ilustraciju iluzije Naertanija i u odnosu na srpsko-bugarski savez. U ovom
Novakovievom odeljku ogleda se neprevazieni srpsko-bugarski razdor na tlu Makedonije. Privrenici
Srbije smatrali su da Makedonija mora jednom da pripadne Srbiji. Privrenici Bugarske svojatali su
Makedoniju smatrajui makedonski narod bugarskim narodom. Po Novakoviu makedonski dijalekt (ne
jezik) jednom polovinom ima osobine srpskog jezika, a drugom polovinom bugarskog. Tradicije poinju
vladavinom Srbije u XII veku i traju sa prekidima do XX veka. Otuda makedonske narodne umotvorine ine

5 Isto, 87, 91, 109.

6 Isto, 195.
7 Isto, 200, 244.
8 Stojan Novakovi, Balkanska pitanja i neke istorijsko-politike beleke o Balkan skom poluostrvu 18861905, Beograd 1902, 71

72.
9 Isto, 128.
10 Isto, 172173.

22
veim delom celinu sa srpskim narodnim umotvorinama.11 to e bugarski istoriari Novakovievog ranga
iste umotvorine identifikovati poreklom bugarskog identiteta, Novakovi ne prikriva, ve ih opovrgava, ali
time ovi sporovi ne gube na znaaju kroz podsticanje oruane borbe i ovim argumentom kulturnog borenja.
Nadovezujui se na prethodni odeljak, odeljkom o narodnostima u Makedoniji u sklopu rasprave o
zakonodavstvu srpskih vladara XIV veka, Novakovi se kritiki osvre na knjigu tada tampanu na francuskom
jeziku u Plovdivu, O Makedoniji sa etnografskog, istorijskog i filolokog gledita, pisca Atanasija opova, pod
pseudonimom Ofejkov. Tom knjigom se sve ini da se dokae da je Makedonija isto bugarska zemlja, da u
njoj nita srpskog nema i da su bez ikakve osnove pretenzije srpskih pisaca i rodoljuba koje se u tom pogledu
uju. Knjigom se, dakle, baca Srbima rukavica za Makedoniju.12 Nije teko dokuiti Novakovievo pravo, da
prema jednoj Duanovoj identifikaciji, iz XIV veka! pobije argumente, kojima bugarski pisac dokazuje
bugarski identitet Makedonije. Ali ostaje bez odgovora pitanje: da li je i kako je usledio odgovor bugarskog
istoriara na repliku srpskog istoriara o srpskom identitetu Makedonije? Jer, ovakav utuk na utuk mogao je
samo da produbi postojee i predstojee makedonske razdore, i to sa krvavim pirom.
Novi odeljak, koji sledi prethodnom, sadri lanak (takoe pretampan iz Otadbine) Balkansko poluostrvo i
etnografski sporovi, srpski, grki u bugarski. Ovim odeljkom jo se odreenije istiu argumenti balkanskih
sukoba. Navode se postavke koje se meusobno potiru. Na osnovu tih postavki, Novakovi ve dalekovido
utvruje kako se posle oprenih ugovora o miru, u drugoj polovini sedamdesetih godina XIX veka, u San
Stefanu i Berlinu, naziru nove protivurene nade i strepnje u mislima o tome to e Velike Sile jednoga dana
na raun malih balkanskih zemalja opet moi odluivati za zelenim stolom [nekog] budueg San Stefana i
Berlina. Zato, po Novakoviu, u ovom kontekstu, razlono je zdravorazumski, da balkanski narodi sami
rasvetle svoje tegobe, da sami za rana obelee svoje zahteve, da sami iznesu to vie osvetljenja svojim
pravima, da se sami staraju o politikom uspehu svojih aspiracija. Ali ve dodatna reenica otkriva da je to
bilo nemogue. Tom reenicom primeuje: Na srpskim je politikim ljudima, da iz ovoga optega zadatka,
koji podjednako vredi za Srbe, Bugare i Grke [kurzivom istakao A. R.] kao glavne pretendente, [da] podvoje
ono to se srpskog naroda tie i da se pobrinu kako da se [to] postigne i izvri. Sledstveno, ostali narodi treba
da uine isto. A to isto znai negaciju istog! vor e se zato uvek iznova morati razreavati seom, poto e se
mirnim rasvetljavanjima samo jo vie mrsiti!13
Novakovi nudi reenje, bar za tada glavni balkanski, makedonski spor, izmeu Srba, Bugara i Grka
Makedonci se jo ne identifikuju kao Makedonci udruivanjem dva suparnika, da bi trei morao ustuknuti i
time olakati sporazum. Tako bi se otklonila potreba za presudno reenje arbitraom evropskih Velikih Sila.
Arbitraom poput one na San-Stefanu, kada je jedna, srpska strana oteena u svojim pravima, ili u Berlinu [na
Berlinskom kongresu] gde je posejano novo seme razdora izmeu srpske i bugarske, pa i grke strane
(dobila je Tesaliju, bez puke i bez mrtve glave). Novakovi: Najbolje bi bilo da se balkanski narodi meu
sobom sa svim pogode i pred Evropu izau s gotovom stvari. Ne uzmognu li se pogoditi sva tri, treba na svaki
nain da se pogode bar dva. Ne bi se onda imalo ta mnogo zavideti sudbini onoga treeg, pa na ma kakvu
potporu on raunao, kao to se ni sad nema ta zavideti svoj trojici, gledajui ih kako se meu sobom svaaju i
kako ekaju da im stvar njihove kue trei iz tuine raspravi. Nek nikome nije zazor da uje da Evropa ve s
nekom jezom gleda na na macedoine des nationalits. uvajmo se od evropske rasprave, da ne ispadne da se
platno see sekirom mesto makazama
Jo prikladnije: Mi ne predlaemo nijednu odluku. Mi samo mislimo da treba izai sa sadanjeg poloaja i da
mi sami treba svoje vlastito pitanje da pomaknemo dalje. Kad veliamo svoje pitanje, opominjemo na novo da
se ne zaboravi da u najblioj budunosti niko ve nee raspravljati ni samo srpsko, ni samo grko, ni samo
bugarsko pitanje. Evropa e imati da se bavi pitanjem celog Balkanskog Poluostrva, stoga je nae (tj. srpsko) i
pitanje grko i pitanje bugarsko kao god i srpsko. Ve je Berlinski Kongres tako smatrao stvar, i zato se bavio
i pitanjem o Grkoj, i zato je i Grkoj dao zemlje, mada Grka zapravo i nije vojevala u poslednjem ratu. Ta je
okolnost od velike pouke za nas, ako za pouke marimo.14
Zbog upotrebne vrednosti u ovoj raspravi, i dalji nastavak citata je pouan. Jer, po Novakoviu: I mi i Bugari
traimo [u tom razdoblju primarno traili smo] svoja prava [etnografski] sa osnove narodnosti. Stoga
izgibosmo oko jadne filologije, oko oblika i lanova, oko glasova i lokalnih osobina, oko pesama i obiaja
narodnih. Mi ne traimo... ni celinu geografsku, ni trgovake puteve i izlaske (to svi narodi trae u ovakvim
pokretima); mi traimo Srbe, a Bugari opet Bugare, sve donde dokle mislimo da su nae granice. Po tim
mestima niko ne sme biti nita drugo nego Srbin, i to ne dravni Srbin, nego Srbin ist, overen nacionalni
Srbin. A s druge, bugarske strane, u istom smislu: Dobrani i Skopljani moraju biti bolji Bugari od

11 Isto, 265.
12 Isto, 283.
13 Isto, 308309.
14 Isto, 312313.

23
Trnovljana, mada se prostom Skopljaninu i Dobraninu govor Trnovljana ispod istonoga Balkana mora initi
sasvim drugi (iako slovenski) jezik prema njihovom domaem dijalektu.15
Sa istom kritinou Novakovi razmatra i tadanje argumente Grka koji po vizantijskom grkom nasledstvu
istiu svoja dravotvorna prava na to vee pare Balkana. A pri razmatranju raznih mapa, karata Grka,
Grko-Bugara, Bugara, Srbo-Bugara ili obratno Bugaro-Srba, Srba, Srbo-Hrvata ili Hrvata-Srba, Rumuna i
Arbanasa ne preostaje drugo nego da se zakljui pitanjem: postoje li takve snage mudrosti kojima bi mogle i
morale biti prevaziene te balkanske razlike u tolikoj meri da meanje evropskih Velikih Sila postane
nepotrebno, pa i nemogue? Novakovievo je razmiljanje pri pisanju ovog traktata bilo proeto potrebom
nastajanja takve mudrosti.
Ova je mudrost Balkanu bila i ostala potrebna vie nego u drugim delovima Evrope. Prema Novakovievom
rezonovanju, tamo se na veim i manjim prostranstvima, tokom minulih vekova nalo svuda po jedno pleme
koje je svojom snagom uspevalo i uspelo da susedna, srodna i nesrodna plemena u jednu veu dravnu
zajednicu nagoni i tu nacionalno poistoveti. Na Balkanskom Poluostrvu nijedan od naroda naseljenih na
njemu nije uspeo da nadvlada ostale; nijedan jezik nije mogao da razvije prosvetu tako nadmonu da joj se
ostala plemena ne bi mogla odupreti. Niti je sila, niti je prosveta mogla uspeti da ovde obrazuje jednu
zajedniku dravu pod jednom zastavom. A kad to nije uinjeno pre XIX veka, nacionalno-liberalni tok ideja
koji je vladao kroz poslednjih sto godina (mada izgleda da i on sad ustupa mnogo manje liberalnoj teoriji o
sferi interesa) podigao je svojim etnografskim sentimentalizmom ovome razvitku smetnje mnogo vee,
izazvavi u ivot narodne egzistencije, koje moda nemaju dovoljno uslova da ive, a imaju ih dovoljno da
sasvim ne propadnu.16
Pouan je i citat o tetnom istoricizmu kojim su mali balkanski narodi, a prema tome i srpski, optereeni:
Uspomena sjajne prolosti, koja okruava glavu osirotelih potomaka... moe za njih postati vie tetna nego
korisna, ako oni zaborave da ima samo jedan put k novoj slavi ili k uskrsnuu, koji je utvren kako u
svakidanjem ivotu tako i u istoriji, i da je taj put: rad strpljiv, rad neumoran i pobedonosan. A istorija zavisi
od navedenih primera. Zato Novakovi govori svojim itaocima: Ako ete po istoriji, nai ete u njoj kroz
svih poslednjih dvanaest vekova i to vam je milo i to nije. Po tome se i pozivaju Bugari na svojega Samuila i
Simeuna, Srbi na Duana i Kraljevia Marka, a Grci na svoje vizantijske careve, i prepirci niti kad kraja ni
konca. Stranci nas sluaju, ali im duu potresa sumnja, koja nema mesta pri razlozima prave istinite
rasprave.17
Pri razmatranju verbalno spasonosnog Balkanskog saveza takoe vredi citirati Novakovia. Po njemu, u
navedenom kontekstu, prema planovima stvaranja balkanske federacije: Meusobni sporazum... ne moe se
postii ni na osnovu starih tradicija, ni na osnovu savremene etnografije i fantastinih etnografskih karata i jo
fantastinijih pretenzija, nego jedino deobom na osnovu meusobne ravnotee balkanskih drava. Ali tu je i
Novakovi suenih vidika. Uzima u obzir samo interese Srbije, Bugarske i Grke. Za Rumuniju kazuje da trai
samo izvesna prava za svoje sunarodnike u Makedoniji. Za Crnu Goru, da ne moe imati drukijih interesa
nego Srbija.18 Makedonija kao makedonska nacionalna tvorevina jo ne postoji, a Albanija se izgovorom na
plemenske razdore i dalje gotovo uopte ne uvaava.
Kao zakljuak, Novakovievim reima: Pitanje o ravnotei pretenije je od pitanja o rasi. Tome je dokaz, to
su... Srbi i Bugari, Sloveni i jedni i drugi, doterani do rata [1885] a Srbi iz Srbije, iako nisu u alijenciji pisanoj,
oni su u alijenciji stvarno s Jelinima u Grkoj. Ravo shvaeni interesi uzrok su to se ovi narodi cepaju... Na
Balkanskom Poluostrvu ima mesta za sve, sve bi se tenje mogle dovesti u opti sklad... kad bi se svak u sebi
tvrdo odluio da je neizbeno da se pogaa i da se miri.19 Iz produenih Novakovievih izlaganja o crkveno-
prosvetnim pitanjima u novim spisima o Makedoniji i drugim raskolima jasno proizlazi kako je sam
Novakovi bio svestan da do takvih sporazumakih pogaanja i mirenja ni u predstojeim vremenima nee
doi.
Knjiica u kojoj je pretampan lanak iz Godinjice Nikole upia, knjiga XX: Dva dana u Skoplju 1416. jul
1905. Beleke i razmiljanja s puta, potvruje zakljuak o neostvarljivosti trajnog mira na Balkanu. Borba
narodnosti u Makedoniji, pie tu Novakovi, doterana [je] do svoje bolesne krajnosti Turska je 1870-te
vanredno veto povlasticama egzarhata produbila razdor ne samo izmeu Srba, Bugara, Grka, nego i
Rumuna.
Rumunskim akcijama u Makedoniji obraa se vea panja nego u ranijim Novakovievim spisima. Od interesa
je za nau temu kako se pri osvrtu na spomenuto balkansko saveznitvo za vreme vladavine kneza Mihaila i

15 Isto, 314.
16 Isto, 378.
17 Isto, 397398.
18 Isto, 401
19 Isto, 403.

24
ovde spominje samo Mihailov plan (dok o Garaaninovom planu prema Naertaniju nema spomena).
Novakovi potvruje kako je narasli antagonizam sruio ideje koje su bile osnovica politici kneza Mihaila u
njegovoj poetinoj [kurzivom istakao A. R.] zamisli ruenja Turske ujedinjenim hrianskim silama
Balkanskog Poluostrva i bez evropskog meanja.20
Osuujui meanja evropskih Velikih Sila u balkanske sukobe Novakovi obrazlae da je: Osnovica
tadanje evropske politike jasno iskazana [onom] motivacijom kojom je lord Solzberi na Berlinskom
Kongresu predloio austrijsku okupaciju Bosne i Hercegovine. Tu je Novakovieva istoriografska
objektivnost zatamnjena patriotskom subjektivnou, objanjenjem motivacije tih predloga slovenofobijom
u politici protiv Rusije. Fobija u opredeljenjima profesionalnih politiara najvieg ranga iskljuena je,
prvenstveno motivima interesa.
Da se prepusti Bosna i Hercegovina Austro-Ugarskoj odlueno je uz prethodnu saglasnost Rusije. Ona se ve
ranije sporazumakim ugovorom sa Austro-Ugarskom saglasila sa austrijskim pretenzijama na Bosnu i
Hercegovinu, uz kompenzacije u drugim ruskim interesnim sferama. Ondanja sudbina Bosne-Hercegovine
poveala je Novakovievu zabrinutost za neku slinu sudbinu Makedonije pod tutorstvom evropskih Sila. On
u ovoj knjiici, posveenoj makedonskim problemima i kao politiar i kao istoriar, stoga upozorava da:
Nesavladljivi i nezajaljivi antagonizam balkanskih aspiranata u Makedoniji odavno se belei u javnosti
zapadne Evrope. Ne treba tu javnost provocirati da postupi kao u Bosni i Hercegovini zakljuna je njegova
misao.
Rasprava Stojana Novakovia u vidu memoarskih listia o bugarsko-srpskom ratu i onovremenoj krizi 1885
1886. tampana je u Godinjici Nikole upia, knjiga XXVII, 1909. godine. U uvodnom paragrafu Novakovi
kazuje: Kad se hoe da pie o srpsko-bugarskom ratu od 1885, predmet se taj ne moe odvojiti od kralja
Milana, koji ga je smislio [kurzivom istakao A. R.], vodio i zakljuio kao svoju potpuno linu politiku akciju.
Ne zna se, i moe biti da se nee nikada ni znati [?!] kakvi su lini planovi kralja Milana bili vezani sa tim
ratom. Ali e se brzo videti da su ti planovi bili od znaaja.21 U ovom kontekstu od znaaja primarno za
njegovu linu sudbinu posledicom abdikacije 22. februara 1889.
U Milanovoj vladavini Novakovi razlikuje tri perioda. Prvi period razaznaje se najvie po spoljnoj politici,
ratovima za nezavisnost i osloboenje srpskih zemalja 18751878. Berlinskim mirom zavreni rat, prema
Novakoviu, ispada vie nepovoljan nego povoljan po Srbiju! Jer je po tom miru izdejstvovana formalna
nezavisnost Srbije s malim rairenjem granica. Mesto osloboenja, otila je 1878. Bosna i Hercegovina pod
austrijsku okupaciju; na istoku je stvorena Bugarska, a u Staroj Srbiji i Makedoniji nainilo se stanje za srpski
narod ubistveno. Poloaj Srbije promenio se iz osnova, ali ono to je Srbija bila 1830. pa do Berlinskog
Mira izgubilo je glavne svoje temelje.22
Po patriotskoj, politikoj, a ne istoriografskoj logici Berlinskim mirom nastala je Bugarska, i to s vrlo
pretencioznim geografskim programom San-Stefanskog Mira, kojim je umanjen ugled Srbije na Balkanskom
poluostrvu. Posle Berlinskog kongresa Bugari nikako nisu mogli da zaborave da su novi srpski okruzi:
pirotski, niki, vranjski bili ve pod Egzarhijom... Mada je srpskom narodu Berlinski Kongres austrijskom
okupacijom Bosne srce iupao, Bugarima je zbog tih okruga i zbog oduzete im Makedonije krivlje bilo na
Berlinskom Ugovoru nego Srbima.23
U opisu spora koji je zapoet nasilnim pripajanjem Istone Rumelije Bugarskoj, a zavren izgubljenim ratom
Srbije, Novakovi je isticao pouke razboritijih dranja. Iako ih tokom brojnih osvrta na taj rat sam nije u
potrebnoj meri uvaavao, i ti radovi ukazuju na to da je bio svestan krivice kralja Milana u objavi rata
Bugarskoj 1885.
U vezi sa Turskom, njeni elnici su brzo izraunali da je za njih mala razlika izmeu stanja s ujedinjenom
Istonom Rumelijom i onoga pre toga ujedinjenja. Ta je ocena bila njihova osnovna taka, a pojedini su se
koraci inili po onome to su propisivale dunosti i tradicije Carstva. U tom pravcu Porta je traila da [se]
nita ne radi bez mandata Velikih Sila.24
U vezi sa Rumunijom: Veliko iskustvo i nenadmaan politiki takt kralja Karola proveli su Rumuniju kroz tu
krizu... sreno. U Bukuretu su se tano izvestili da e se posledice plovdivskog prevrata pripajanjem Istone
Rumelije Bugarskoj, u krugovima Velikih Sila odobriti, i da bi svako batrganje bilo samo uzaludan posao i
jo uzaludniji troak, pa su prema tome odmah s poetka zauzeli pozu ekanja za koju nikada nisu imali
uzroka da se ale.25
U vezi sa Grkom: Iako je bila protiv uvelianja Bugarske, prikljuenjem Rumelije Grka se samo alila,
20 Isto, 57.
21 Stojan Novakovi, Bugarsko-srpski rat i onovremena kriza 18851886, 1.
22 Isto, 2.
23 Isto, 4.
24 Isto, 10.
25 Isto, 12.

25
podizala viku i uznemirivala svet. Pouena iskustvom iz 1878. godine Grka je mislila da mora i ona dizati
viku, da ne bi ostala bez dara, ako bi se Srbiji to dalo. Iskustvo od 1878. godine moglo je Grku samo
ohrabriti na ovakvo dranje. Ponovimo: Dobila je pokrajinu Tesaliju bez rata, dok je Srbija morala ratovati da
bi kad je sklopljen mir iskamila ono to je u ratu osvojila.
Ratom protiv Bugarske zbog Istone Rumelije Srbija nita nije mogla dobiti jer je reenje tog spora bilo u
nadlenosti Velikih sila. Po Novakoviu: Jo oko 20-og septembra, kada je radila Narodna Skuptina u Niu,
jasno se videlo ta su smislile Sile i na ta se odluila Porta. Tada se ve dobro znalo [i prema depei Milutina
Garaanina Jevremu Grujiu od 10. septembra, na koju se poziva Novakovi] da se Berlinski ugovor [po
tumaenju Sila, time] ne cepa... da su oni koji su pozvani da to procene, Evropa i Turska, voljni da shvate
kako ni sjedinjenje Istone Rumelije s Bugarskom nije povreda status quo-a zajemenog Berlinskim
Ugovorom, i da po tome nema nikakve potrebe da se ivotni interesi Srbije u najozbiljniji obzir uzmu. Tim se
htelo kazati da se akcija Srbije ne odobrava i ne eli ni s koje strane.26
Kralj Milan, meutim, nije odustao od svoje ratne namere, a Narodna skuptina u Niu, sazvana po Milanovoj
elji, ni prema Novakovievim kazivanjima, nije smogla snage da se suprotstavi kraljevoj nerazboritoj odluci
za rat. U tom kontekstu kazuje se da je neodluna manjina kritikovala Milanovu ratnu opciju, s pozivom na
politiku kneza Mihaila [ne na Naertanije] koja je traila kao sredstvo osloboenja balkanskih naroda
slonu zajednicu tih naroda. Ono to su Velike Sile odluile Berlinskim ugovorom, uz objanjenje neophodne
ravnotee balkanskih naroda, i Stojan Novakovi kritikuje, ali on time u ovom delu rasprave nee bezuslovno
ni da osudi ni da brani (zapravo hoe i da osudi i da brani u zavisnosti od konteksta) Milanovu politiku
usamljenog sueljavanja sa suvie monim tvorcima Berlinskog mira. Jer su, i prema Novakoviu, same
balkanske zemlje, rukovodei se prvenstveno svojim posebnim interesima, uinile da se Mihailova politika
balkanskog saveza i dalje ne realizuje. Zato ovde Novakovi okrivljuje ne samo Bugarsku, ve i Grku, pa ak
i Crnu Goru.27
Dvojako tumaenje odluke za rat, koje ne doputa iskljuivu osudu Milanove ratne politike iako podlee
kritici, kod Novakovia emotivno je i razumno. Prema njegovom patriotskom rasuivanju nije mogla ni
Srbija skrstiti ruke pa samo potpomagati tuu sebinu radnju, a za svoje se interese ne brinuti.28 to
Novakovi nije uvaio razlog protivljenja veeg dela srpskog naroda ovom ratu Srbije protiv Bugarske,
proizlazilo je iz injenice da je narod bio radikalski, a on je kao naprednjak u politici vodio borbu protiv
radikala.
Stojan Novakovi, kao i mnogi drugi istoriari, sa jednostranog nacionalnog stanovita, nalazio je u
suparnitvu s Bugarskom opravdanje za ondanju spoljnu politiku. Po Novakoviu: Od kako je Srbija postala,
pa do Berlinskog kongresa, prvenstvo je u balkansko-slovenskoj politici pripadalo Srbiji. U prvi mah se nije ni
mislilo [kao to se ni u Naertaniju nije mislilo] na kakvo odvajanje interesa. Poznije je dolo i to, naroito od
kad se 1870. ustanovila Egzarhija Bugarska. Uljuljkani u onoj prvoj, jugoslovenskoj [kurzivom istakao A. R.,
prema Naertaniju junoslovenskoj] politici pre Egzarhata i San-Stefanskog mira, Srbi su vrlo kasno poeli da
raunaju sa zasebnom bugarskom politikom. Novo uveliavanje Bugarske posle Berlinskog Ugovora, znailo
je da se Srbija i snagom baca u drugi red u balkanskoj politici. I poto je okupacijom Bosne snaga Srbije u
voenju balkansko-slovenskog preporoda s one strane potkuena, opasnost je nastala da se ta snaga i s druge
strane ne potkusi u eventualnom irenju Srbije na jug put Makedonije.
Zato je: Novo uveliavanje Bugarske sjedinjenjem Istone Rumelije kralju Milanu izgledalo kao novo
isticanje San-Stefanskog programa. I poto se onda znalo da Bugarska to radi [i] pomou Engleske, opasnost
je bila da se sjedinjenjem Rumelije ne poinje na drugi nain ostvarenje San-Stefanske Bugarske. To je
osnovna misao. Nju je prihvatio i Novakovi pre razmatranja srpsko-bugarskog rata u ovom traktatu, ali sa
primedbom da je na njezinom osnovu valjalo izraditi i politiki plan do kraja za sve eventualnosti, naroito
kad se prihvatilo oruja, da se ne bi ulo u maglu. Zato se kralj Milan kritikuje zapravo samo zato to nije
prihvatio mirovne pregovore, koje mu je u strahu od srpske premoi pre rata bugarski knez ponudio.29
Na tim pregovorima tada moglo se priznati ujedinjenje Istone Rumelije s Bugarskom kao svrena stvar, pod
pogodbom da Bugari iz Makedonije pozovu natrag svukoliku svoju organizaciju; da premeste Egzarhat iz
Carigrada u Sofiju; da se pomire s Vaselenskom Crkvom, i da njihov stareina crkveni nema vlasti i u
kneevini Bugarskoj i u Carstvu Turskom.30
Da se radilo po pravdi, prema Novakoviu, Velike Sile su trebale omoguiti ujedinjenje Srbije sa Crnom
Gorom i Bosnom-Hercegovinom, kao to su omoguile ujedinjenje Rumelije sa Bugarskom. Za razlike u

26 Isto, 14.
27 Isto, 1819.
28 Isto, 20.
29 Isto, 21.
30 Isto, 22.

26
motivima realizovanog ujedinjenja Istone Rumelije i Bugarske i nerealizovanog ujedinjenja Srbije, Crne
Gore i Bosne i Hercegovine Novakovi kao politiar patriota nije imao razumevanja, pa je i kao istoriar
prenebregnuo te razlike. Crna Gora bila je meunarodno priznata samostalna drava. Bosna-Hercegovina, ak
uz raniju saglasnost Rusije, bile su Austro-Ugarskoj 1878. pripojene u formi okupacije, a trideset godina
kasnije i aneksije. Stoga Novakovi, i kao istoriar zakljuuje samo da je knez Milan pogreio to pre napada
na Bugarsku nije pristao na ponuene pregovore, ili to nije odmah zaratio.
Kad je ve znao, rezonuje Novakovi post festum, da Evropa ne deli njegove misli... nije trebalo onoliko
oklevati i putati neprijatelja da se spremi. Bugari, nespremni za rat, ne bi onda mogli spreiti prodor srpskih
trupa do Plovdiva, pa i Sofije. Vreme od 6-og oktobra (miroljubiva akcija Grekova) do 2-og novembra
(poetak rata) ravnih 27 dana, Bugari su proveli u najivljem spremanju za rat sa Srbijom. Njima je svaki dan
bio dragocen. ta su nai radili, jedva se da objasniti... Meutim, da se objasniti, srpski narod je bio protiv tog
rata. Znao je da ga Milan vodi zbog radikala, a ne zbog Rumelije. Rumelija je bila samo povod. Novakovievo
rezonovanje: Rat je trebalo otpoeti ili odmah posle odbaene Grekovljeve [miroljubive] misije, ili ga vie
nije trebalo ni poinjati... prihvatljivo je samo rezonom post festum-a. Kritika voenja rata, mora se dodati,
uobiajena je pojava kada se umesto oekivane pobede doivi poraz. Za zakljuak, u vezi sa spasonosnom
intervencijom Austrije, posle poraza, treba rei da je i Novakovi jezikom zagrejanog politiara, a ne
hladnokrvnog istoriara, ustanovio da je austrijski poslanik, iz Beograda, grof Kevenhiler, poao... u bugarski
glavni stan da izigrava [kurzivom istakao A. R.] prijateljskog Srbiji posrednika.31
Novakovievo napredno politiko opredeljenje iskazuje se 1895. godine, povodom poziva kralja Aleksandra
Obrenovia, 23. juna, da sastavi novu naprednjaku vladu. Tada je sastavio u vidu promemorije program po
kojemu bi jedino pristao da se primi stareinstva u vladi. Poto je kralj prihvatio program, Novakovi je
sastavio vladu i pored funkcije predsednika preuzeo poslove ministra inostranih dela. Glavno pitanje, koje je
trebalo novim odgovorom skinuti s dnevnog reda bilo je finansijsko, povezano s problemom dugova i zajma
tzv. Karlsbadskim sporazumom. Ali budui da Novakoviev program, od est odeljaka, u petom odeljku sadri
odredbe za voenje spoljne politike, za ovu nau knjigu od interesa je da se notira.
Ovaj program u vidu promemorije nije registrovan, pa prema tome ni objavljen u knjizi Programi i statuti
srpskih politikih stranaka do 1918. godine (izdavai Vasilije Kresti i Rado Ljui), jer nije primljen kao
stranaki, ve kao lini dokument. Njegov znaaj u raspravi o Naertaniju namee se odredbama koje se ovde
navode po spoljnopolitikom nacionalnom programu kneza Mihaila, a ne Naertanija. Pod a: Prema svima
silama, bez predilekcije za koju god, da se dre jednako korektni odnosi; b: Da se na celom prostranstvu
inostrane politike Srbije uvaju uvek odreene ruke; v: Da se kao program u inostranoj politici postave misli
kneza Mihaila [kurzivom istakao A. R.] u koliko se god, prema promenjenom vremenu mogu jo izvriti; g: i
spram Bosne (koliko god to moe biti bez teta za ostale poslove) da se produe misli iste politike.
Dalje: d: Da se imaju na umu misli o personalnoj uniji srpskoga i bugarskoga prestola, za koje se moe nai
panje i u Sofiji i u Peterburgu; : Da se poradi na zakljuenju trgovakog ugovora s Bugarskom i s
Rumunijom; e: Da se svima moguim sredstvima radi na srpskoj crkvenoj prosvetnoj propagandi i na
podizanju nacionalne srpske svesti u Turskoj; : Da se raisti pitanje o tajnoj konvenciji s Austro-Ugarskom
od 1881. i je li ona u jesen 1894. obnovljena, kao to je o tome javljeno iz Bea u Peterburg, ili nije. Srbija
tajnih konvencija protivnih svojim narodnim tenjama ni s kim imati ne moe.32
Novakovieva knjiga Najnovija balkanska kriza i srpsko pitanje, tampana 1910. godine, sadri njegove
beleke, razmiljanja, razgovore i politike lanke iz 1908. i 1909. Prvi prilog sadri zapisnik sa Kongresa
predstavnika Velikih sila, po azbunom redu Austro-Ugarske, Francuske, Engleske, Italije, Rusije i Turske. Na
tom Kongresu je prema predlogu engleskog predstavnika lorda Solzberija izglasana austrijska okupacija
Bosne i Hercegovine. Sledi opis tog sastanka iz memoara jednog od redaktora Berlinskog kongresa, grofa
arla Moa. Iz tog opisa vredi navesti odlomke koji ilustruju pozadinu odluka Velikih Sila za obezbeenje reda
u odnosima malih i velikih: Valjalo je to pre raspraviti sudbinu Bosne i Hercegovine koje je Austrija imala
da dobije zauzvrat dvostruke podrke to ju je uinila prvo Rusiji svojom neutralnou za vreme [rusko-
turskog] rata, a potom Engleskoj starajui se da umanji ruske uspehe.33
Trebalo je da lord Solzberi u ime Engleske, zabrinute za mir na Balkanu, ubedljivo predoi teke nezgode
koje bi sledile od verige slovenskih drava s jednog kraja Balkanskog poluostrva na drugi. Kad poe govoriti
o Turskoj njegovo raspravljanje posta jo darovitije. On se trudio... da Tursku uveri o sjajnim evropskim
namerama spram nje isticanjem velike koristi koje Porta postie otarasivi se oblasti koje nemaju strateke
vrednosti i ija odbrana staje ogromnih trokova i izlae je strahovitim opasnostima. rtva koja se Porti
nametala predstavljala se kao toplo svedoanstvo da se dvorovi [Velikih Sila] za nju staraju. Razumljivo:

31 Isto, 25, 28, 37.

32 Nedeljni pregled 6 (1909) 8687.
33 Stojan Novakovi, Najnovija balkanska kriza i srpsko pitanje, Beograd 1910, 20.

27
Ovu drsku teoriju zbor je sluao utei, znajui dobro da se predloena odluka otkloniti ne moe.34
Da je Kongres radio protiv svih naela kojima se diio, Novakoviev je subjektivni zakljuak. Prema tom
zakljuku jer je izdavao naredbe o svojini jedne nezavisne drave; potom protiv sistema narodnosti, jer je
ustupio slovenska i turska plemena vladi koja niti je slovenska, niti turska; najposle, protiv teorije osvojenja,
jer, poto beki kabinet nije uestvovao u ratu, nije imao nikakva prava da trai uea u plodovima pobeda.
Nije se mogao Kongres pozivati ni na potrebu da hriane oslobaa od turskog jarma, jer je polovinu Bugarske
i celu Makedoniju... pod taj jaram povraao.35
Novakoviev lanak Bugarska i Bosna lament je politiara, a ne istoriara, nad sudbinom Srbije posle aneksije
Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, kao i najavljene dravne nezavisnosti Bugarske, suvie
ojaale prikljuenjem Istone Rumelije, sa najavom pretenzija daljeg irenja na Makedoniju. Nije to
istoriografski, ve politiki lanak, ali ovde ga ima smisla citirati, jer e ubrzo biti obesmiljen ishodom
Balkanskog rata, sa uspesima novim generacijama mudrije voene Srbije. Tu su koriene rei koje podseaju
na one iz vremena pisanja ove rasprave, poto nedae objanjavaju posledicom naih nesreenih, alosnih
unutranjih prilika, nae tvrdoglavosti i nae partijske zaslepljenosti, naega sitniarstva, naega ismevanja
Evrope [kurzivom istakao A. R.] i njenih naela. Setimo se da su nam sva vrata zatvorena i da nigde prijatelja
nemamo. Setimo se kako nam u ovom sudbonosnom trenutku stoji na diplomatski kor u Evropi. Setimo se, da
bismo se pouili, a ovde neemo da prljamo hartiju spiskom naih grehova i naih ludorija. Mnogo kojeta bi
nam danas trebalo za odbranu narodnih interesa, pa nam nije na ruci. Hoe li nam bar za kajanje vreme
ostati?36
Trei lanak: Razgovor s urednikom Pester Loyd-a opet je u vezi sa aneksijom Bosne i Hercegovine. Ta
aneksija, Novakovievim reima ubila je u narodu svaku veru u pravinost Velikih Sila i u snagu
meunarodnih ugovora i odredaba.37 lanak je u duhu prethodnog i ne iziskuje novi osvrt. Isto se moe rei u
vezi sa ostalim napisima: Razgovori sa urednikom Carigradskog glasnika, Balkansko Poluostrvo ili Srednja
Afrika?, Revizija Berlinskog Ugovora i srpsko pitanje, Srpsko pitanje, Dvadeseti ili srednji vek, Balkanska
pitanja i Evropa, Razgovor sa saradnikom Neue Freie Presse. Quid nunc?
U svim tim lancima, intervjuima, protestima povodom bespravne aneksije Bosne i Hercegovine Novakovi je
kao istoriar i kao politiar bio u pravu. Ali tim pravom se ne menja stvar. Sa manjim ili veim pristankom
nadlenih Velikih sila, Austro-Ugarska je kao velesila sprovela aneksiju Bosne i Hercegovine, onako kako je
sama naumila. Pravo tu nije igralo nikakvu ulogu, jer izriito ili preutno, blagovremeno ili naknadno, ostale
Velike sile su se s tim inom saglasile ili pomirile. Da austrougarska diplomatija to nije znala, aneksije ne bi
bilo. Zbog Bosne-Hercegovine rat sa ostalim Velikim Silama ona ne bi rizikovala. Ali sa oslabljenom
Turskom, kojoj su te dve pokrajine po meunarodnom pravu jo pripadale zaratila bi, s verom u sigurnu
pobedu.
Nauk buduim pokolenjima, naroito onima s kraja XX veka, mogao je da bude Novakoviev odgovor na
pitanje urednika Carigradskog glasnika: treba li hoe li Srbija da ratuje zbog aneksije? Tim odgovorom
Novakovi je ponovio, da kako godinama mladosti pripada(m) generaciji koja je oglaena za romantinu,
posle iskustva vie od etrdeset godina vie nije ni sentimentalan ni romantian. Ko god zna ta je
odgovornost [kurzivom istakao A. R.], delie strah i zazor od rata orujem. Srbija je 18761878. ratovala i
zbog Bosne-Hercegovine a Evropa je dovela u Bosnu i Hercegovinu Austrijance. Na rat sa orujem
protiv Austro-Ugarske u datim okolnostima moe biti povoljan samo za Austriju. Treba saekati priliku u
drugim situacijama. Kad je Rusija u Rajhtatu obeala Bosnu i Hercegovinu Austro-Ugarskoj, niko to nije
znao u Srbiji, niti je Rusija pitala Srbiju kad je to inila.38
Pravo Srbije na Bosnu-Hercegovinu i Novakovi zasniva na injenici da te oblasti nastanjuju Srbi, kao
narod. Da u Bosni ima Muslimana i Hrvata sa istim, ili slinim pretenzijama i argumentima prava
Novakovi tu ne spominje. (Ali e to u vezi sa Hrvatima uiniti u drugom kontekstu.) On ovde s pravom
porie zasnovanost austrougarske agresije kao posledice velikosrpskih agitacija. Jer, umnogome, ono to se
naziva velikosrpska agitacija samo je odgovor na protivsrpske agitacije koje se sprovode u Austriji
desetinama i desetinama godina.39
Na zasedanju Narodne skuptine, 29. decembra 1908, Novakovi se poziva na potrebe rada na ostvarenju
devize Balkan balkanskim narodima. Podsea skuptinare da su na tome radili meu prvima knez Mihailo i
njegovi dravnici. Podrazumeva se, po svojim zamislima, a ne po Naertaniju. Novakovi koristi priliku da u
Narodnoj skuptini istakne i potrebu da se neophodnim nacionalnim programom formulie srpsko pitanje,
34 Isto, 2122.
35 Isto, 2425.
36 Isto, 31.
37 Isto, 32.
38 Isto, 4748.
39 Isto, 50.

28
uz predlog da se Evropi predloi nain njegovog reavanja i reenja.40
U tada mnogo itanom Narodnom pregledu, u primerku od 4. januara 1909, tampan je i ve pomenuti
Novakoviev lanak o srpskom pitanju. Sadri uobiajeni napad renikom ostraenog politiara na
imperijalistiku politiku Habzburke Monarhije u kontekstu njenih evropskih zahteva, a posebno na Balkanu,
u oblastima srpskih jugoslovenskih zemalja, Vojvodine, Bosne-Hercegovine, Sandaka. Sve, i u ovom lanku,
pod dejstvom gorine zbog aneksije Bosne i Hercegovine.
Novakovi ponavlja: Zaboravljajui mnogo kojeta, beki su diplomati zaboravili da su Bosna i Srbija jedna
nacionalna celina, sredite celokupne srpske i hrvatske [kurzivom istakao A. R.] narodnosti, sredite jezika,
sredite nacionalnih tenji i obiaja celoga jednog ivog naroda. Kao da predskazuje atentat mlado-Bosanaca
i objavu rata Srbiji 1914. tvrdnjom da nije moguno Srbiji opstati bez Bosne i Hercegovine, niti da se moe
tua nacionalna vlast utvrditi u Bosni i Hercegovini dokle je Srbija samostalna. Postavlja i pitanje: Moe li
se Austrija upustiti da [zbog Bosne] zauzme Srbiju i da salomi njenu nezavisnost, koja traje ve itav vek?
Ne treba li da se interesi Velikih Sila, ilavost naroda u Srbiji u borbama za svoju slobodu, potrebe evropske
ravnotee i zahtevi pravde, koji se ne mogu sasvim nogama pogaziti, da se na junoj strani Save i Dunava ne
samo odri nego i prilino razvije slovenska pravoslavna drava Srbija.41
U ovoj zbirci, poslednji lanak pod naslovom Quid nunc? sadri Novakovieve misli za pamenje, usled
prolazne dalekovidosti, kojom se predskazuje kasnije ujedinjenje jugoslovenskih naroda u granicama jedne
jugoslovenske drave (iako, naravno, ne i njena propast). Tu stoji: Posle aneksije Bosne i Hercegovine dve
treine jugoslovenskih plemena (srpskih, hrvatskih i slovenakih) nalaze se u podruju Austro-Ugarske.
Nezavisna jugoslovenska stvar nije u stanju da uz makakve rtve ovu stvarnost izmeni... Jedini splet
dogaaja, kojim bi se mogao izazvati njen obrt, bio bi veliki evropski sukob u kom bi uestvovale zapadne
Sile zajedno s Rusijom protiv srednjo-evropskog saveza. A taj sukob jo je neizvestan i neodreen i
vremenom i opsegom i mogunou... ivot narodni, meutim, ne moe stajati, pa skrtenih ruku ekati
eljeni dogaaj. Zato ne treba smetnuti s uma snage ujedinjenja jugoslovenskih naroda u sklopu
jedinstvenog srpskog naroda.
Po tradiciji: Na dan 31. januara 1908. opomenimo se da je pre sto godina pod udarcima grube sile pala i
Republika Dubrovaka, najstarija ustanova koju je Srpstvo [kurzivom istakao A. R.] nasledilo iz srednjih
vekova... U svoje vreme, pre nje, pale su takoe pod udarima sile i srpske dravne tvorevine u Makedoniji, u
Srbiji, u Bosni, u Zeti i u Hercegovini. Ali: Duh Srpstva nije pao i nije mogao pasti. On je lebdio iznad tih
ruevina. Njega je nosila knjiga, pesma i pria; on je iveo u veri, u knjizi, u jeziku; on je negovao neugasli
plamen, svagda gotov da ivu varnicu pusti, da novoj tvorevini duu udahne.42
Za razliku od iskljuivog velikosrpstva, ovo naprednjako velikosrpstvo, s kraja XIX veka, izraeno je ovde
reima naprednog istoriara i politiara Novakovia, sa temama o srpsko-hrvatskom i slovenakom
jugoslovenstvu. S pozivom na Dositeja i Vuka St. Karadia, Ljudevita Gaja, vladike J. J. trosmajera, P. P.
Njegoa i Branka Radievia, i onih mnogih, znanih i neznanih, vienih i nevienih, koji su perom i reju,
uiteljstvom i propovednitvom, knjigama i novinama, predstavkama i slikama nainili ono srpstvo i hrvatstvo
[kurzivom istakao A. R.], ono jugoslovenstvo, koje se danas vidi i zamilja u obrazovanom [kurzivom istakao
A. R.] delu... od Timoka do Jadranskog Mora, i od Vardara do Krajine pod Alpima. Jer i: Jedinstvo
italijansko i nemako nije stvoreno samo orujem pod rukovoenjem Kavura i Bizmarka, nego je njihovom
politikom akcijom samo osvetano ranije ostvareno ujedinjenje duhova, sazdano silnim radom poezije,
umetnosti, nauke, duha i ivota narodnog.43
Kontinuirana istorija Srbije, bez obzira na vievekovni prekid posle poraza na Kosovu, i Novakovieva je
fikcija u rekonstrukciji razvoja koji treba da kulminira ujedinjenjem Jugoslovena oko srpskog stoera u jednoj
jugoslovenskoj dravi. Zato i on poinje od Duanovog ujedinjenja Jugoslovenskih zemalja, pa se ne
zadovoljava time, ve dodatno kazuje da to ujedinjenje poinje jo od staroga etnografskog i geografskog
jedinstva ilirskog.44 Poetak stvaranja Jugoslavije, prema idejnom i teorijskom jedinstvu jugoslovenskih
naroda, on e doiveti nagovetajem ostvarenja koncepcije jugoslovenstva, tokom Prvog svetskog rata, ali
ostvarenje tog ideala nee doekati. Umro je 1915. godine. Da e se od tada ivih, preiveli suoiti i sa
neminovnou ruenja te idealistike dravne tvorevine bratskih naroda nije nikakvim umovanjem mogao
predskazati ni Novakovi.
Da Novakovieva istoriografska dela, u globalu od prelomnog znaaja, merilima evropske savremenosti, o
zbivanjima koja doivljava i kao uesnik ne dostiu domete njegovog veinskog dela, koje se odnosi na

40 Isto, 59.
41 Isto, 6567.
42 Isto, 9495.
43 Isto, 9698.
44 Stojan Novakovi, Istorija i tradicija, Beograd 1982, 403.

29
srednjovekovna istorijska zbivanja razumljivo je. Bio je ne samo istoriar, ve i politiar visokog ranga.
Ministar prosvete 1873. u vladi Jovana Ristia; 18731875. u vladi Aima umia; 18801883. u vladi
Milana Piroanca; 18841885. ak ministar unutranjih dela u vladi Milutina Garaanina, 18851892.
poslanik u Carigradu, izmeu 18931894. predsednik Dravnog saveta, 18951896. predsednik Naprednjake
vlade; na elu diplomatske misije 1899. u Parizu, 19001904. u Petrogradu; 1909. predsednik koalicione
vlade, 19121913. predvodnik srpske delegacije na konferenciji mira s Turskom u Londonu. Oigledno,
Novakovi je dosegao vrhunske domete, kako u spoljnoj politici, tako i u istoriografiji.
U ve pomenutom lanku, pretampanom u posebnoj knjiici, Dva dana u Skoplju beleke i razmiljanja s
puta, Novakovi je u vezi sa srpsko-bugarskim, bugarsko-srpskim sukobima, napomenuo da su se rasplamsali
istovetnim pretenzijama na Makedoniju. to deluje nesvakidanje s obzirom na to da su ti sukobi, pa i ratovi,
sa obe strane, kako srpske tako i bugarske, objanjavani, po pravilu, pravima na Makedoniju.
Originalno deluje obavetenje sa poloaja uesnika, a ne analitiara: Nai dravnici nisu bili domiljati kao
bugarski, pa da i pre nezavisnosti misle na mreu konzulata pod imenom trgovakih agencija; od ratovanja
1876. nae su se starije veze s Makedonijom gotovo sasvim poisprekidale. Bugarska se propaganda, takoe,
usled ratova bila neto zaustavila, ali ne mnogo... Iz Ministarstva su se u Beogradu, naroitim mojim
nastojanjima, tada (18841885) upuivali Srbi iz Turske da se poput Grka i Bugara i oni prihvate lojalne
propagande, podeavajui radnju po turskim zakonima i sluei se do kraja svima doputenim sredstvima. I
trailo se naina da se kulturnim orujem (u kojem smo, pored svekolikog nedostatka organizacije, ipak jai)
zakloni neveto voen rat s Bugarima, u kome je jedna no nervoznosti i nestrpljenja (uoi Arhanelova dne
1885) upropastila sve to je tolikim naporima bilo zadobiveno .45
Standardno, kao istoriar i politiar, patriotski je Novakovi u vezi sa srpsko-bugarskim ratom ovde ponavljao
tvrdnju da je izazvan sa bugarske strane poremeajem ravnotee koju je hteo na Balkanskom poluostrvu da
utvrdi Berlinski ugovor. Sledstveno: Kralj Milan je shvatio da ova bugarska akcija jednostranim
prikljuenjem Rumelije Bugarskoj remeti srpske interese uopte, i naroito da je opasna [za neophodno]
irenje junim pravcem [nemogunou da se Srbija proiri teritorijom Bosne i Hercegovine] prema tome da
moe biti presudno tetno za srpske pretenzije u Makedoniji. Tako se tek posle izgubljenog rata Srbija
aktivirala na putevima diplomatije. U jesen 1886. na osnovu meunarodnog prava... zakljuila [je]
privremenu konsulsku konvenciju s Turskom. A: Godine 1887. ve su osnovali prvi konzulat Srbije u
Skoplju i u Solunu.46
Vraajui se na politiku kneza Mihaila, kada su se odnosi sa Bugarskom uvrivali za Srbiju povoljnim
pravcem, Novakovi je kao pobornik Mihailove nacionalne spoljne politike naveo da je: Antagonizam
slovensko-grki i slovensko-rumunski ruio do kraja misli koje su bile osnovice politici kneza Mihaila u
njegovoj poetikoj [kurzivom istakao A. R.] zamisli ruenja Turske ujedinjenim hrianskim silama
Balkanskog Poluostrva, a bez evropskog meanja. to je po ovoj verziji postalo za dugo vreme neostvarljivo,
kada je na Berlinskom kongresu lord Solzberi predloio austrijsku okupaciju Bosne i Hercegovine motivisan
otrom slovenofobijom. Zapravo antiruskom, i zato antislovenskom politikom.
Razumljivo sa pozicija zabrinutog, tu se zavrava citirana misao Novakovievim upozorenjem: I srpsko-
bugarski, isto tako kao i grki aspiranti na Makedoniju trebalo bi da neprestano imaju u vidu ovu motivaciju
koja je na sastanku Berlinskog Kongresa od 16/28. juna 1878. odluila sudbinom Bosne i Hercegovine. Jer:
Nesavladljivi i nezajaljivi antagonizam balkanskih aspiranata [kurzivom istakao A. R.] u Makedoniji
odavno se belei u javnosti zapadne Evrope.47
U raspravi Vaskrs drave srpske i njegovi istorici Novakovi kao zabrinuti naunik, istoriar, mora da
konstatuje kako je izlaganje istorije toliko vezano sa zasebnim interesima i tenjama, da gotovo nikad nije u
stanju da izloi opis prolog ivota onako kako je bio u istini. Koliko gledita toliko istorika.
Tako: Istorija Srbije izgleda drugaije ako ju je pisao Srbin, a drugojaije ako ju je pisao Austrijanac ili Rus...
Srbin e se neprestano starati [Novakovi se samo povremeno starao A. R.] da vam o Srbiji govori kao o
dravi koja predstavlja sva ostala plemena srpsko-hrvatska ili jugoslovenska. Njegove nacionalne ideje
pokazae vam, njegovim srpskim perom, prve pokrete jednoga bia koje mu je namenjeno da se iri tenjom
da se od Srbije naini sredite budueg ujedinjenja, za Srbe, Hrvate, pa ak i za sve Jugoslovene i po
Novakoviu, ne bez osnove u istoriji, prema podsticajima velikog ilirskog pokreta i drugih pokretaa
jugoslovenskih ideja.48
Pomenuvi da je Rusija bila protiv ujedinjenja Srbije i Hrvatske, sa stajalita pravoslavlja, iz strahovanja od

45 Stojan Novakovi, Dva dana u Skoplju, 141516 jul 1905, Beleke i razmiljanja s puta, Godinjica Nikole upia XXV (Beograd
1906) 12.
46 Isto, 50.
47 Isto, 5758.
48 Stojan Novakovi, Vaskrs drave srpske i njegovi Istorici, Godinjica Nikole upi a XXX (Beograd 1911) 12.

30
katolikog ekspanzionizma, Novakovi u knjizi Rusija i Srbija navodi pisanje Nila Popova. Jer, i prema
Novakovievim nalazima: Srbija bi, po mislima toga istoriara, imala uvek da se pokazuje zahvalna i odana
Rusiji. Naznake odstupanja od tih osnovnih ponaanja makar pod kakvim izgovorom, po tome bi se piscu
imalo smatrati jeresom. A Rusija, podsea Novakovi, ila je tako daleko u svojoj bezobzirnosti da dok je
uveravala Srbiju kako nee dopustiti da Austrija posegne za Bosnom, ugovorno je predvidela i prihvatila
dodelu Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj. Uopteno: Rusija je sama esto u srdanom prijateljstvu s
Austrijom, pa opet joj nije po volji, ako bi Srbija isto tako ivela u prijateljskim odnosima sa susednom
Monarhijom.49
Prema Novakovievom zakljuku: Ako je, dakle, istorija nauka, valjalo bi se zamisliti koje je od navedena tri
gledita, srpskog, ruskog, austrijskog istinito. Sa ondanjih jugoslovenskih pozicija koje tada zastupa i
Novakovi, poput sve veeg broja Jugoslovena, u srpskoj i hrvatskoj sredini gotovo podjednako, istinito je
bilo srpsko jugoslovensko gledite. Iako se u toj uverenosti nametnulo priznanje da e taan odgovor [za
navedeno] moi dati samo budunost i potonji ivot samih jugoslovenskih naroda.50
Teite sadraja ove Novakovieve rasprave utvruje se i osvrtom na posmrtnu knjigu Benjamina Kalaja o
Prvom srpskom ustanku, u nemakom prevodu sa maarskog pod naslovom koji je prireiva te knjige,
maarski istoriar L. Taloci odabrao Die Geschichte des Serbischen Aufstandes 18071810. Ovaj naslov
osporio je i Novakovi, poto se knjiga sastoji samo od sauvanih odlomaka istorije srpskog ustanka iz
Kalajeve zaostavtine. Na razlici u konceptu prve i druge knjige Novakovi se posebno zadrao, poto je
Taloci izbegao da to uini. Prva knjiga bila je napisana u duhu Kalajevog srbofilstva, druga u duhu njegovog
austrofilstva, u zavisnosti od politike koju je zastupao piui tekstove prve i druge knjige.
Novakovi objanjava itaocima i informie itaoce: Srbofilstvo Benjamina Kalaja potie iz vremena u kom
se mnogo uobraavalo [kurzivom istakao A. R. da bi se istaklo Novakovievo realistiko nijansiranje] o
jedinstvu dravno-balkanskih naroda bez Nemaca, uz pomo Maara. Spoznajui znaaj Srbije u tim
vremenima i odnosima Kalaj se odao studijama o srpstvu. Posle u Srbiji, po Novakovievom seanju na
dane kada je bio bibliotekar Narodne Biblioteke u Beogradu, a uz to i sekretar Srpskog Uenoga Drutva,
Kalaj je tamo gde je Novakovi radio dolazio i ostajao po nekoliko sati da proui tek ureenu grau sa
gomile pisama, beleaka i prepisa iz vremena ustanka. Bio je prvi meu istraivaima ovih arhivalija.
Za Novakovia je svojstvena objektivnost kojom izlae razlike izmeu prve i druge Kalajeve knjige,
utvrujui da promena raspoloenja pri pisanju tih knjiga, nije promenila Kalajevu ljubav k istini tako
da su ak u drugoj Kalajevoj knjizi i stilistika panja i mirnoa i obazrivost u izlaganju mnogo jae
izraene. Ali ko e iskazati gde se nalazi istorijska istina? dodaje Novakovi u potrazi za istinom. Jer:
Knjiga je pisana oima austrijskog ministra, koji je merio vie puta ta i kako da ispie... Prvu knjigu pisao
je... slobodan mislilac, iz prve epohe nove ugarske ustavnosti. Druga je knjiga pisana poto su idealne iluzije
pregrmljene; kada je valjalo ve braniti Bosnu i Hercegovinu od razornih tenji, od srbizma, kada je pisac
postao jedan od glavnih stubova austrougarskog dualizma, kojemu su iljci naroito napereni protiv Slovena a
jo posebice protiv junih Slovena nastanjenih u velikom broju u Ugarskoj. injeniki zasnovano ili samo
pretpostavljeno: Pripovedalo se kako je Kalaj naredio da se u Bosni i Hercegovini zabrani srpski prevod
njegove vlastite prve knjige o srpskoj istoriji. U toj se naredbi pokazalo kolika je razlika izmeu slobodnog
mislioca od 1867. do 1878. i izmeu potonjeg austrijskog ministra za Bosnu i Hercegovinu!51
Osvrui se na stavove vladara i vladajuih linosti, bez dejstva Naertanija, iako zna za njegovo postojanje
ali po optem trendu jo ne iziskuje izjanjenje o njemu, Novakovi samo mehaniki ponavlja: Politika Ilije
Garaanina [ve] 18421858, pod knezom Aleksandrom Karaoreviem bila je naroito uperena k
ujedinjenju Bosne, Hercegovine i Stare Srbije sa kneevinom Srbijom. Isti je dravnik vodio spoljnu politiku
Srbije u istom smislu i pod knezom Mihailom Obrenoviem. Kao manje poznato jo se dodaje: Jovan Risti
je 1876. ak pokuavao da od Porte zahteva [!] da se Srbiji poveri administracija Bosne i Hercegovine
vasalnim nainom, te da se izbegne vojna i sve to vojna moe sobom izvriti i izazvati. Na tome se zahtevu,
koji je Porta odbila, izvrio 1876. razlom meu Portom i Srbijom, i otvorio se rat.52. U tom kontekstu sledi i
nagaanje da bi se tada dobijanjem Bosne i Hercegovine otvorio put za ujedinjenje ostalih srpskih teritorija, sa
stanovita dravnih pretenzija, s pozivom na dravotvorna prava Srbije na sve te teritorije.
Po Novakovievom nalazu u vezi sa stavovima predstavnika Maarske grofa Julija Andraija: Andrai,
politiar s pogledima najirim svoga vremena u Austro-Ugarskoj dok nije predstavljao i interese Austrije,
Austro-Ugarske, bio je za preputanje bar veeg dela Bosne i Hercegovine Srbiji. Tek: Po dobro poznatom

49 Isto, 3.
50 Isto, 4.
51 Isto, 6.
52 Isto, 7.

31
naelu gouverner cest prvoir53 poeo je 1867. godine pretpostavljati politiku za prikljuenje cele Bosne i
Hercegovine Austro-Ugarskoj, to e na Berlinskom kongresu 1878. uspeti i da realizuje.
Poto je u ovoj raspravi Novakovi panju koncentrisao na tokove razvoja srpske dravotvornosti, nametnula
mu se i potreba da se vrati na Kalajeve knjige o Prvom srpskom ustanku, da bi dopunio odnosna saznanja.
Tako je tu izneo da se i Kalaj nalazi meu onim piscima srpske istorije koji su omaili da opiu pravi poetak
autonomne uprave u Srbiji. Koju je on, Novakovi, izloio u svojoj knjizi, poetkom 1906, Tursko carstvo
pred srpski ustanak 17881804. Po ovom Novakovievom nalazu, dakle, poetak ostvarivanja dravne
autonomije Srbije treba datirati ve ratom Austrije i Rusije s Turskom 17871791, koji su zapoeli austrijski
car Josif II i ruska carica Katarina II s namerom da s Turskom u Evropi svre i da ostvare podelu Turske
ugovorenu njihovim uvenim dogovorom od 1782. godine.54
Posledicom tog rata izraen je 1793. ferman, kojim Srbi dobie autonomne povlastice. One su obuhvatale
koliinu i nain kupljenja poreza, izvesno uee u administraciji, izvesne povlastice u sudstvu i u slobodi
trgovanja... Beir-paa kome e u ustanku Srbije 1804. biti poverena misija pomirenja bio je tada od
turskog sultana imenovan za vezira, stekavi na tom poloaju popularnost meu Srbima, na koju se raunalo
1804. godine kada e Turska da prizna Srbiji odreena autonomna prava.55
Istiui podatke o prvom autonomnom statusu Srbije, uz zamerku upuenu Kalaju to u njegovim knjigama
nema pomena o toj prvoj autonomnoj Srbiji, posle gubitka statusa nezavisne drave Novakovi zamera i
nespominjanje izdejstvovanih autonomnih prava steenih Ikovim mirom. Jer, po Novakoviu: Velika
popularnost Ikova mira zasnivala se naroito na takama koje su utvrivale danak prema vrlo malenoj i za
narod lako snoljivoj stopi,56 o emu je Novakovi takoe napisao posebnu raspravu.
Osvrui se na pitanja koja su se nametala osvrtom na Prvi srpski ustanak, Novakovi se zadrao i na razliito
ocenjivanoj ulozi predstavnika Rusije Rodofinikina u tom Ustanku. Posebno je istakao kako je Rodofinikin
doprineo tome da Austrija odustane od napada na, od ustanika osloboeni Beograd. On je kao Grk poreklom,
po toj verziji, veoma bogat u izvijanju, obdaren pravom grkom gipkou uspeo da se taj austrijski poduhvat
osujeti.57
Da su Novakovieve odlike u nauno objektivnom ocenjivanju izvesnih karakteristika u srpsko-ruskim
odnosima specifino izrazite ovde se u vie navrata dokazuje. Primera radi, pri razmatranju podjednakog
ponaanja i voe Prvog ustanka i predstavnika Rusije sa stanovita njihovih linih interesa, Novakovievim
reima, u vezi sa ruskim protektoratom: Karaore i njegovi potinjeni, kao i suparnici smatrali su [ruski]
protektorat prosto kao pomo ili potporu delu srpskog ustanka. Glavna je Karaoreva briga uvek bila da
orujem obezbedi Srbiji rairenje ratom ili da se to isto postigne diplomatskim putem, ako bi prilika bila za
kakve pregovore. O svojim saveznikim dunostima... Srbi su se brinuli veoma malo. I kao to je od enerala
ruskog malo ko pojimao ta je dunost bila da ine da bi zadovoljili posebnim potrebama Srbije, tako se ni
Karaore sa svoje strane nije brinuo ni o em drugom do o onom to se ticalo posebnih potreba srpskih. Tako
je Karaore vazda traio da mu se polje ruska vojska onamo gde je ona njemu trebala, ne vodei rauna o
tome da li se njegovo traenje podudara s ruskim planom ratovanja. I kako su takvi zahtevi esto bili odbijeni,
Karaore se na to ljutio, jer se on za optu politiku nije interesovao nimalo, ako ona nije bila u kakvoj god
vezi s poslovima srpskim, o kojima se jedino on starao.58 Malo cinina, ali efektna, objektivnost sa
naglaskom na subjektivne podsticaje ponaanja pri sprovoenju objektivno nametnutih zadataka.
Na drugom primeru moe da deluje bizarno Novakovievo izlaganje o srpskohrvatskom bratstvu, kada se u
vremenu pisanja ovih naih redova, srpsko-hrvatski odnosi ogledaju u meusobnoj mrnji veeg broja Srba i
Hrvata. Ali vreme u kojem je Novakovi pisao navedene redove bilo je takvo da su tada razumno preovladala
srpsko-hrvatska, odnosno hrvatsko-srpska oseanja bratstva. Zvualo je, i relativno e dugo zvuati, istinito da
su: Srbi i Hrvati istovetan jedan narod sa dva razliita imena ali usvojivi jedan rimsko-katoliku, a drugi
grko-pravoslavnu veru, imali su u svome narodnom ivotu neverovatnu istorijsku i geografsku nesreu, to su
se desili na samoj mei dveju sfera verskog, kulturnog i politikog antagonizma. Jedan isti narod, u vreme
pisanja tih redova sa oko deset miliona dua, rascepljen na dvoje bio je uinjen nemonim.59
Na kraju ove rasprave, sumirajui svoje poglede i navode, posebno u vezi sa Kalajevom drugom knjigom o
Srpskom ustanku, Novakovi zakljuuje: Kad se ostavi na stranu austrijsko gledite, valja priznati da je posle
L. Rankea Kalaj jedini strani pisac koji je dobro pronikao pojedinosti razliitih zamraja navedenog dela
srpske istorije. Da je njegova knjiga tampana s kraja 1898. ili 1899. kada mu je rukopis zavren, bio bi, u to

53 Isto, 8.
54 Isto, 10.
55 Isto, 11.
56 Isto, 15.
57 Isto, 19.
58 Isto, 34.
59 Isto, 37.

32
vreme, i sasvim nov istoriografski doprinos, obelodanjivanjem vie nepoznatih injenica. Samo radi [toga]
to je Kalajev rukopis objavljen deset godina kasnije, njega su pretekla novija srpska dela, tampana u
meuvremenu sa mnotvom novih objanjenja i upotrebom mnogih novih dokumenata.
U tom zakljunom rezimeu Novakovi je razmatrao i svoju poruku istoriarima da objektivno proue i napiu
napredovanje ili nazadovanje u stremljenjima i delima odnosnih drava i naroda bez ikakve line tenje,
bez ikakvog naroitog oseanja. Sa ubeenjem da je vreme da se nova era u dravama zasniva na
osnovi konfederacije narodnosti s optim pravom jednakosti za sve bez razlike. Iako sa utopistikim
premisama, i ta poruka i to uverenje dokazuju da Novakovi svojim radovima (iako ne ravnomerno) s pravom
oliava poetak novog, savremenijeg razdoblja u srpskoj istoriografiji.

33
 VLADAN OREVI
18441918.

Vladan orevi

Autor mnogobrojnih istoriografskih spisa, i to preteno u vezi sa spoljnom politikom, malo je u istoriografiji
cenjen od strane profesionalnih istoriara. U delu Radovana Samardia Pisci srpske istorije, u etiri toma,
izmeu navedenih istoriara nema Vladana orevia. Mi ga ne moemo ovde zaobii. Piui sa pozicije
angaovanog politiara, zanimljivog pripovedaa i revnosnog istraivaa, uspevao je da istoriografiju obogati
novim saznanjima.
U knjizi malog obima Srbija na Berlinskom kongresu (tampanoj i na francuskom jeziku), pretampanoj iz
asopisa Otadbina odmah na poetku, za poznato Milanovo pismo predstavniku Austro-Ugarske grofu
Andraiju, orevi kazuje da je obeleilo jednu epohu u istoriji spoljne politike nove srpske drave. U tom
pismu, datiranom u Beogradu 22. maja 1878, po orevievom citatu: Knjaz Srbije M. M. Obrenovi IV
veli, da mnogobrojni interesi koji za Srbiju potiu iz njenog susedstva s austrougarskom monarhijom, ijom
spoljnom politikom g. grof upravlja sa toliko isto mudrosti koliko vrstoe da ti mnogobrojni interesi Srbije
grade za nj, Knjaza Milana, dunost da se obrati Njegovom Prevashodstvu sasvim iskreno. On je u taj cilj
poverio g. Ristiu da bude tuma njegovih pogleda i da sa NJ. E. izmeni misli prema vanosti sadanje
situacije.1
Knez Milan, kazuje se dalje, isticao je u tom pismu da je za vreme rata protiv Turske odustajao od svakog
akta koji bi mogao izazvati neodobravanje Austro-Ugarske. Srpska vojska u vreme svoje sjajne kampanje u
Staroj Srbiji, uprkos izvanrednih prilika da ue u Bosnu [usled elje, bolje rei zahteva] nije prela ni Lim,
ni Drinu. Zato se nada da e moi prilikom definitivnog regulisanja Istonog pitanja na kongresu raunati na
potpore vlade NJ. C. i Kr. V. da Srbija dobije ne samo nezavisnost nego i uveanje teritorije, koje je
bezuslovno nuno za njeno napredovanje. Jer makoliko bila njena teritorija uveana, nee zbog toga prestati
biti interes za velike drave, i da e ona, to vei budu interesi koje e imati da brani, to vie oseati potrebu
da odrava prisne odnose s austrougarskom monarhijom, kako bi se mogla osloniti na svoju monu i
prijateljsku susetku.
Nije bilo lako pregovarati i razgovarati sa monim Andraijem. On je odmah posle pitanja po protokolu
snishodljivog pisma vladara male Srbije rekao Ristiu, da je spreman potpomagati Srbiju na kongresu, iako,
ree, nema razloga da to ini, poto vlada srpska nikada nije traila saveta, pa bi pravo bilo da joj ostavi da

1 Vladan orevi, Srbija na Berlinskom kongresu, Beograd 1890, 7.

34
sama i posledice snosi. Iako to nije lasno ni prema javnom mnjenju u Austro-Ugarskoj, koja Srbiji nije
naklonjena, ni prema Velikim Silama, jer, dok Crna Gora nalazi u Evropi vie simpatija, Srbija nije tako
srena da kod sviju odziva nalazi .2
Risti je na to reagovao primedbom da su simpatije za Crnu Goru poetike prirode dok kritinost u odnosu
na Srbiju proizlazi iz njene nune ratobornosti u borbi za opstanak. Time se napokon sloio i Andrai.
Blagonaklonost Austro-Ugarske prema Srbiji ispoljena je tek Crvenom knjigom akata Ministarstva inostranih
poslova Monarhije i Srbija je uzvratila na nain kojim se odaje zahvalnost za promenjeni stav monog suseda.
Na prvobitni zahtev Srbije da joj Velike Sile Evrope garantuju nezavisnost, Andrai je osorno reagovao da se
ne mogu prihvatiti strane garantije drave na granici Monarhije. A u vezi sa proirenjem teritorija, za
Andraija je bilo od primarne vanosti da u to uveanje ne moe ui Novopazarski i Mitrovaki kraj s
obzirom ,,na pitanje elezniko. Na Andraijevo uveravanje da bi nova granica Srbije trebalo da pone od
Kopaonika, Risti je uzalud nastojao da to bude Ibar. to se tie irenja prema istoku, Andrai je rekao da
moe da ide i do Sofije, pod uslovom da ispotuje ugovor sa Monarhijom. Posle navoenja munih
pregovora i sa ostalim predstavnicima velikog suseda, orevi je ponovio Ristieve rei: Ako pristanemo na
predloge Austro-Ugarske, imamo potporu susedne Monarhije sa izgledima na teritorijalno uveanje i preko
granica Sv. Stefanskog preliminarija; ne pristanemo li, onda sve dolazi u pitanje, pa i sama Sv. Stefanska
Granica sa Niom.3
Od unih reakcija srpskih ministara na Andraijeva imperijalistika cepidlaenja, orevi navodi rei: U
poetku je traio samo da ne nastupamo pravcem Bosne i preko Lima, a sad nas tera preko Ibra na
Kopaonik, dakle smanjuje nam ono to smo izvojevali, smanjuje nam na status quo militaire... Upuuju nas
na Sofiju, jer znaju da e nas tamo Rusija zaustaviti.4
Zanimljivo je kako austrofilski opredeljeni Vladan orevi ne izostavlja dokumentaciju agresivne
nadmenosti elnika i predstavnika Austro-Ugarske. Ali u dokumentaciji ruske, za Srbiju tada dvogube spoljne
politike, ipak je drastino otvoreniji. Primera radi, u iskazu: Desetog juna uvee telegrafie knjaz iz Nia
Ristiu kako mu je Jevrem Gruji javio da mu je... ali ne, to neemo da priamo. Istina to bi bio vrlo dragocen
prilog za istoriju politikog morala u spoljnoj politici zvanine i poluzvanine Rusije, kada bi ovde ispriali
koliko se slagala poverljiva misija enerala Fadejeva, koji je u te dane stigao u Beograd sa savetima koje su
u isto vreme punomonici Rusije davali zastupniku Srbije u Berlinu, i sa njihovim radom na kongresu...
[takice su orevieve]. Ali pored sveg iskuenja to neemo da priamo, neemo uprkos etnografske karte
srpskoga enerala a ruskoga pukovnika Visariona Visarionovia Komarova, koju izdaje Slavjansko
dobrostvoritelno obestvo pod predsednitvom grofa Ignjatijeva San-Stefanskog, i u kojoj posle bugarske
Koburgijade daje Bugarskoj ne samo srpske zemlje u Makedoniji i Staroj Srbiji ve i sastavne delove sadanje
srpske kraljevine. Neka vide naa silna braa od strica da i najmanji meu srpskim publicistima nee da iznosi
ono to je za njih runo, pa ak ni onda nee kada ti slovenski kavaljeri izmama od juhta gaze ono to je
najsvetije za svakog Srbina.5
U esto doslovno citiranim promemorijama, pismima, navodima vidljivo je da se izloeni zahtevi, molbe,
predlozi zasnivaju na trajnim i trenutnim potrebama i mogunostima, prema uputstvima kneza i njegove vlade,
pa i na inspiracijama Jovana Ristia pri reagovanju na stavove Velikih Sila. Ne osea se potreba za uputstvima
iz Naertanija jednog Garaanina. Svako od nadlenih znao je ta treba izdejstvovati, ali je in dejstvovanja
preputen samom Ristiu. Zato je i Vladan orevi primetio kako Ristiu povremeno kipi u. Primera
radi, na predlog vlade da kod cenkanja za dobijanje Pirota zatrai podrku Rusije, Risti mora da je pobesneo
kad je bio prinuen odgovoriti: Rusija trai Pirot za Bugarsku uprkos svima mojim i usmenim i pismenim
obrazloenjima. Traiti, dakle, u ovim okolnostima zatitu Rusije, znailo bi toliko isto koliko i traiti zatitu
Austro-Ugarske da dobijemo Novi Pazar. Ja, dakle, ne bih mogao uiniti korak koji vi traite, a da ne
pokaem neznanje situacije, i da se ne izloim podsmehu. 6
Na kraju, posle mnogih natezanja sa Rusijom i Austro-Ugarskom, Risti je s pravom (uprkos svim kritikama
politiara i istoriara) zakljuio da smo, prema okolnostima, bolje proli no to smo se i nadati mogli.
Okolnosti su bile takve da je gotovo sve zavisilo od pregovora s Austro-Ugarskom pa se ne moe uzeti da
smo na ravnoj nozi pregovarali. Ona je... na Kongresu bila jaka... kad je god htela da togod u svojoj sferi
pokvari. No ona nam ne samo nije kvarila (izuzev Novo-Pazarski kraj, jer je ovaj jo pre kongresa za nas bio
izgubljen) no... nam je znatno pomogla, mada su rtve... imale vie da podupiru Austrougarske smetnje, a
manje da nam njenu potporu obezbede.7
2 Isto, 89.
3 Isto, 20.
4 Isto, 2223.
5 Isto, 33.
6
Isto, 6162.
7 Isto, 70.

35
Treba upamtiti rei francuskog ministra Vadingtona upuene Ristiu, u orevievoj kompoziciji: Vi ste [g.
Ristiu] u ovako tekim politikim prilikama srpsku stvar tako vodili da se moe estitati i Vama i Srbiji. Vaa
e otadbina dobiti [i dobila je, uprkos tome to su to negirali mnogi politiari i istoriari] maksimum od
onoga to se u datim okolnostima dobiti moe. Bez podrke Austro-Ugarske, Srbija bi na Berlinskom
kongresu izgubila Vranje i Grdelicu zbog Engleske, a Pirot zbog Rusije.8
Uopteno, Srbija se na Berlinskom kongresu nalazila relativno u najteoj situaciji: Dok su interesi Grke
dolazili u sukob samo sa turskim, rumunski samo sa ruskim, crnogorski sa turskim i austrijskim nai su se
interesi sukobljavali i sa turskim i s austrijskim i sa ruskim. Pa, ipak, po uveravanjima uesnika Kongresa:
Srbija je prola bolje od sviju ovih dravica.9 Bez spominjanja Bugarske, iz znanih razloga.
U ovoj raspravi o spoljnoj politici u kontroverznoj istoriografiji, svrsishodno je navesti zavrne rei autora
Vladana orevia. Po njemu: Eto, to su tekovine koje je Srbija, posle dva krvava rata, mogla iupati i
sauvati, pa i to, ne blagodarei svome monom, vekovnom, jednovernom i jedinopravom prijatelju i ratnom
savezniku, ve esto protiv njegove volje, blagodarei bistrini i reenosti svoga Vladaoca, Knjaza Milana M.
Obrenovia IV i sposobnosti Njegovog ministra spoljnih poslova Jovana Ristia jer ko god proita ovu malu
studiju uverie se da se i ovoliko samo za to postiglo to su ova dva oveka u ovakvim sudbonosnim prilikama
za Srbiju, bili na visini svoga poloaja.10
U preobimnom delu Kraj jedne dinastije. Prilozi za istoriju Srbije od 11. oktobra 1897. do 8. jula 1900,
tampanom 19051906. godine, preovlauje autobiografski i biografski deo. U kritikom osvrtu na vlade koje
su prethodile orevievoj vladi, tu pie da je mladi kralj Aleksandar, u spoljnoj politici padao iz pogreke u
pogreku. Umesto da iz grko-turskog rata izvuemo to veu korist za Srbiju, mi smo se etali od Sofije do
Cetinja zadovoljavajui se ovinistikim frazama.11 Ali u vezi s tim ratom usledila su odobravanja od strane
Rusije i Austro-Ugarske za mudro, neutralno dranje Srbije za vreme grko-turskog rata.12
Kako je Srbija morala lavirati izmeu Velikih Sila vidljivo je iz orevievog raporta, u svojstvu novog
predsednika, kralju Aleksandru, u vezi sa laviranjima izmeu Rusije i Austro-Ugarske. Jer: to se tie
austrijske i ruske diplomatije u Carigradu, koje paljivo prate svaki na korak na Porti i u Jildizu, one e,
uprkos ovogodinjem svome sporazumu, ostati surevnjive izmeu sebe u svakom balkanskom pitanju, i ja se
nadam da u na svakom svom koraku (sada ili docnije preko naega novog poslanika) koji se ne dopadne
jednoj, nai potporu druge strane, a potpora jedne Velike Sile bie dovoljna, ako umednemo Sultana dobro
raspoloiti prema Srbiji. Koncesije koje traimo od Porte tiu se ili kulturnih interesa Srba u Turskoj ili jednog
velikog impulsa Srbije.13
U vezi sa Turskom, orevi e i preko poslanika u Carigradu traiti: 1. Priznanje srpske narodnosti u
Carstvu, bez povrede turskog osnovnog zakona o tome i bez shizme. 2. Postavljanje Srba za Mitropolite u
Bitolju, Sercu i svuda gde su grki Mitropoliti slabiji od bugarskih. 3. Da se postavi Srbin za pomonika
Kosovskog Valije, dakle za muvaina u Skoplju. 4. Da opet pone izlaziti slubeni list Kosovskog Vilajeta i to
na srpskom i turskom jeziku, kao to je i pre izlazio. 5. Da se stvori srpska tamparija u Carigradu. Sve ove
mere na suzbijanje bugarske propagande, koja je opasna za Srbiju.14 (U Naertaniju je re samo o potrebi
stimulisanja saveznikih odnosa Srbije i Bugarske.) Znai, spoljna politika se vodi opet prema promenjenoj
situaciji, a ne prema nepromenjivom naertanijskom programu.
Za nastojanje Vladana orevia, kao predsednika vlade, da, bar po njegovim kazivanjima, zadobije podrku
Velike Britanije za spoljnu politiku Srbije, koja je tada usled austrofilstva bila izloena pritiscima bugarofilske
politike Rusije moe se navesti nekoliko njegovih iskaza. Primera radi, gde kazuje: im sam se uverio da
moja vlada nema nikakve nade na potporu Rusije za nezavisnu spoljnu politiku Srbije prema svojim
interesima, po svojoj proceni poeo sam da razmiljam [bez konzultovanja Naertanija, razume se samo po
sebi A. R.], da li ne bi dobro bilo pokuati da se engleskim dravnicima skrene panja na smetnje i prepreke
na koje Balkanske drave nailaze u svojoj borbi za nezavisnost.
U tom smislu se upitao ne bi li vredilo sondirati i videti da li bi se Velika Britanija mogla zadobiti za to da
ona uzme u svoju zatitu Balkanske drave od veitog meanja stranih Sila u njihove unutranje poslove.
Uinio je sve da izdejstvuje prijem kralja Aleksandra kod tadanje britanske kraljice Viktorije (18191901).
Ali uzalud. Ostarela kraljica nije bila u stanju, zapravo nije bila voljna da primi posetu nikakvoga suverena
sa kojim se ve ne poznaje; i lord Solzberi osetio je nemogunost da u toj stvari navaljuje vie nego to je

8
Isto, 77.
9
Isto, 84.
10 Isto, 96.
11 Vladan orevi, Kraj jedne dinastije. Prilozi za Istoriju Srbije od 11. oktobra 1897. go 8. jula 1900, Beograd 1905, 3.
12 Isto, 89.
13 Isto, 117.
14 Isto, 118.

36
uinio, po molbi srpskog poslanika ede Mijatovia.15
A u vezi sa Bugarskom: Druba s Bugarima... nemogua je bez stvarne pogodbe u Maedonskom pitanju; a
pogodba u maedonskom pitanju nemogua je bez prestanka srpske ili makedonske propagande! Meutim,
nema toga Boga ni u Srbiji ni u Bugarskoj ko bi se te propagande smeo vie odrei.16
U poglavlju posveenom vladavini kneza Miloa, svearski uzvieno, ali u sutini istinito, povodom otkrivanja
spomenika u Poarevcu 24. juna 1898: Imajui da stvori novu dravu na Balkanskom poluostrvu na kome
su hiljadu godina bili najvei okraji izmeu Istoka i Zapada, izmeu Rima i Vizantije, izmeu Pravoslavlja i
Katolianstva, izmeu Islama i Hrianstva, izmeu slovenskih i neslovenskih tenji knez Milo je uspeo da
ostvari pravo udo diplomatske vetine. Oslobodivi vojniki svoju zemlju, postavivi njen unutranji ivot na
zdravu osnovu, on je umeo ne samo da joj stee jedno po jedno pravo samostalne drave, nego je svojom
diplomatijom umeo da dobija na poklon itave provincije, za koje bi svaki drugi morao voditi krvave ratove;
umeo je u ratovima, koji su besneli u njegovoj neposrednoj blizini, da sauva i neutralnost Srbije i prijateljstvo
za nju sviju zaraenih strana, i da iz svakog tueg sukoba izvede najveu korist za svoju otadbinu.17
Uspeno poslovanje svoje vlade, pored, naravno, nepomenutog neuspenog, Vladan orevi u toj istoriji
izmeu ostalog ilustrovao je vraanjem nagomilanih dugova Srbije Rusiji. Na tri note otpravnika poslova
ruskog Poslanstva Nelidova, da odmah i potpuno isplate neisplaene i nagomilane interese i otplate na tri
zajma, koje je Srbija zakljuila u Rusiji 1868, 1876. i 1890 iako ne odmah, odgovorio je pozitivno. Pismom
od 15. januara 1899. obavestio je novog diplomatskog predstavnika adovskog, da je srpska vlada spremna
da potpuno isplati navedena potraivanja. Napisao je da njegova vlada nema da ispituje ni vanredno teke
prilike u kojima je Srbija uzela najvei deo tih obaveza na sebe, niti da ispituje da li se Srbija po svojoj
sopstvenoj volji, i brinui se samo o svojim interesima, nala u onim vanredno tekim prilikama. Njena vrsta
elja bie uvek, i uprkos svemu, da uredno plaa zajmove koji su zakljueni u ime Srbije. Ako ovu nau elju
(udnju) nismo mogli zadovoljiti odmah im je g. Nelidov uinio svoj prvi, tako neobino uran korak [odmah
posle njegovog, Vladanovog, preuzimanja dunosti predsednika vlade] po ovoj stvari... mi se neprekidno
bavimo ispunjenjem dunikih obaveza Srbije.18
U nastavku: Kad su novine javile da je Srbija isplatila Rusiji ovih pet i po miliona, dakle, sasvim kako je
Rusija traila intgralement, te da su na taj nain dravne finansije Ruske Imperije spasene od opasnosti da
posrnu zbog srpskog neplaanja, sledile su estitke zbog toga to su i Srbi pokazali da umeju poslovati
Gospodski. Sve, ipak, nije ilo tako glatko. orevi navodi kako je usledio ispad opozicije da je Dr.
Vladan otuio srpske eleznice za jedan zajam kojim je omogueno vraanje duga koji je svojevremeno bio
utroen za isplatu dugova kralja Milana.19
Za vreme boravka biveg kralja Milana u Srbiji, po sinovljevom ukazu, na poloaju vrhovnog komandanta
vojske, pogorani odnosi sa Rusijom najvidnije su se ogledali u dranju ruskog poslanika adovskog. On se
poeo ponaati u Srbiji kao ruski vice-kralj u Manduriji. Trebalo mu je pokazati da sa takvim dranjem ne
moe ostati u Beogradu. Prilika se iskoristila ignorisanjem njegovog statusa na svetkovini godinjice
proglaenja kraljevine, 22. februara 1882, u 1899. godini. Na sveani ruak u Kraljevskom Dvoru toga dana
bio je pozvat ceo diplomatski kor osim ruskog poslanika. Da bi se oigledno dokazalo kako se ovo
nepozivanje ne tie Rusije i ruskog poslanika, nego samo lino g. adovskog, oba sekretara ruskog Poslanstva
i g. Mansurov i g. ore Nelidov pozvani su na taj ruak i bili su obojica ne samo u crkvi na blagodarenju i na
prijemu u Dvoru, nego su bili i na sveanom ruku u Kraljevom Dvoru. Poto je Kralj Milan i kao Otac
Kraljev i kao Komandant Aktivne Vojske morao biti na tome ruku, to za svakoga bee jasno da se za isti sto
nije mogao pozvati i g. Vasilije Vsepodoli adovski, koji je itavu godinu dana ignorisao Kraljevog Oca...20
Konsekventno: Posle ove lekcije... iz Knigeove nauke o ponaanju u drutvu, adovski nije mogao vie ostati
poslanik Rusije u Beogradu i on je odmah opozvat... Povodom tog incidenta, orevi je naao za potrebno
da uzgred spomene kako je na ovom sudbonosnom ruku bila prisutna Draga Main, koja e ubrzo postati
srpska kraljica i kojoj e on s tim u vezi kasnije posvetiti itava poglavlja.
Kao nosiocu austrofilske politike, Vladan orevi ovom detaljnom opisu incidenta sa adovskim dodaje
komentar o stavu radikalske opozicije: Ona je svoju glavnu nadu polagala u adovskog, da e on oterati
Kralja Milana iz Srbije i primorati Kralja Aleksandra da okrene u rusofilsku politiku. Prevarila se opozicija
kao to se prevario i adovski. Odlazak kralja Milana i uspostava rusofilske politike dolazi tek enidbom
kralja Aleksandra sa Dragom Main.
U vezi sa spoljnom politikom, Vladan orevi je u svojstvu predsednika vlade, 1. aprila 1899, podneo jedan
15 Isto, 332, 335.
16 Isto, 399.
17 Isto, 527.
18
Navedeno delo, II, 138139.
19
Isto, 139140.
20 Isto, 179.

37
povei memorandum. Poto u Istoriji nije detaljno izloen njegov sadraj, isti bi trebalo da bude takoe
podvrgnut podrobnoj analizi. Time bismo opetovano potvrdili da Naertanija nema ni u tom projektu. Tu se
spominje Plava knjiga diplomatske prepiske, da bi se pokazalo kako je vlada 1898. i 1899. uinila za svoju
brau u Staroj Srbiji i Makedoniji sve to se moglo uiniti diplomatskim putem, sve to se moglo uiniti bez
rata sa Turskom. Kurzivom, istaknuto u originalu, hoe da se pokau efekti miroljubivosti spoljne politike
Srbije, i tih godina.21
Povodom smrti, Jovana Ristia, 23. avgusta 1899, Vladan orevi u kraem poglavlju osvre se na Ristievu
sahranu prigodnim velianjem pokojnikovih zasluga u slubi dinastije i otadbine. Istie da e bespristrasna
istorija potvrditi kako je bio jedan od najveih dravnika nove srpske drave, koji je, naroito na polju spoljne
politike, imao svojih uspeha i kao pobornik postupnoga razvitka i prilagoavanja modernih dravnih
ustanova pravim potrebama i karakteru naroda. Njegova sposobnost najvie se ispoljila u diplomatskim
misijama. Navodi kao dokaz: njegov [prvi] doprinos u svojstvu sekretara deputacije u Carigradu na
sprovoenju hatierifa od 1830, na utvrivanju nasledstva dinastije Obrenovia, dobijanju gradskih
utvrenja... Osvrui se na rezultate Berlinskog kongresa, istakao je da je umnogome zahvaljujui njegovoj
vetini Srbija dobila maksimum od mogueg.
Prema oreviu: Na tome kongresu Rumunija nije postigla nita od onoga to je zahtevala; Crna Gora
izgubila je polovinu zemljita koje joj je bilo u San-Stefanu namenjeno; sanstefanska Bugarska smanjena je za
treinu a i ostatak je razbijen u dva dela. Jedina je Srbija na Berlinskom Kongresu dobila znatno vie nego to
joj je u San-Stefanu namenjeno. Osim toga: On je spasio i Srbiju i Rumuniju od kapitalisanja dotadanjeg
danka Porti. Naveo je tu i Ristieve istoriografske doprinose tri kapitalna dela koja e ostati najbogatiji
izvor za noviju istoriju Srbije: Bombardovanje Beograda, Spoljni odnoaji Srbije i Diplomatska istorija Srbije
prvog i drugog rata. 22
U vezi sa meudravnim humanitarnim odredbama institucije u Hagu, iz govora kralja Milana na otvaranju
zasedanja Narodne skuptine u Niu, 22. septembra 1899, orevi navodi i kraljeve rei. Njima se istie
kako se te godine u Hagu sastala prva konferencija sviju drava na svetu, da vea i reava o pitanjima od
najvie vanosti za oveanstvo. I Srbija je uestvovala u tome plemenitom poslu reavajui probleme
jednakopravno sa najveim i najstarijim dravama.23
U vezi sa politikom kralja Milana u odnosima sa Crnom Gorom, Vladan orevi navodi kako je kralj Milan
rekao: Mene mnogi ubrajaju u protivnike Crne Gore i njene dinastije, to ja nisam nikada bio [da se drao
Naertanija ne bi na to niko nikada ni pomiljao]; nisam i neu biti... Mene okrivljuju, to je nekom palo na
um da pie i napie nekakve pamflete protiv crnogorskog vladara... Ja bih se uvek podvrgao neutralnom sudu,
i uvek bih primio svaku odgovornost ako bi se dokazalo da se je... ma u emu ogreilo o Crnu Goru i njenu
dinastiju. Ja sam vie puta govorio... i uvek sam preporuivao da se sa Crnom Gorom ivi u prijateljstvu, jer i
nema pitanja koje bi smetalo tome bratstvu i bratskom sporazumu. Ja nisam protivan, i radujem se, to
ujem, da Knez Nikola dobro stoji kod NJ. V. Ruskog Cara i u Rusiji, od kada mene bez uzroka i krivice
bezobzirno napadaju.24
U vezi sa austro-ugarskim poslanikom islom, koji je odlazei iz Beograda imenovan za tajnog savetnika i
direktora carevog civilnog kabineta u Beu, orevi istie kako e isl na novom visokom poloaju doprineti
jo prisnijim odnosima sa Austro-Ugarskom. On je bio dobar poznavalac Srbije. Dva puta je bio sa slubom
u Srbiji najpre kao sekretar Poslanstva vie godina a potom kao poslanik. Tako e on sigurno upotrebiti
svaku priliku da cara obavesti o pravom stanju u Srbiji, bolje nego to bi to mogao uiniti i jedan od Njegovih
ministara, osim jednoga Kalaja.
Uzgred, u tom kontekstu, orevi napominje i kako e islu prilikom njegovog odlaska iz Beograda prirediti
umetniki oprotaj. Poto mu je poslanik Srbije u Londonu eda Mijatovi, istina, privatno i nezvanino,
napisao itavu diplomatsku notu o nekakvom maarskom virtuozu, ija violina vredi 20.000 dinara, i koji hoe
da u Beogradu daje koncerat on je odluio da islu posle oprotajnog ruka priredi selo, odnosno poselo.
Na toj priredbi, na tom selu, poselu svirati e onaj emandija, a da peva Zorka Teodosika i da deklamuje
Nigrinova. Mijatovi e se tako moi uveriti kako on, Vladan orevi, na poloaju predsednika Vlade nije
izgubio svako interesovanje za umetnost.25
O toj priredbi u komentaru pie: Po izriitoj kraljevoj elji bila je pozvana i Draga Main. S njome je kralj
Aleksandar na uenje prisutnih proveo gotovo celo vee, prenebregavajui svoje drutvo i kraljevske obaveze
u razgovoru sa zvanicama. orevievim reima: Tada sam video prvi i poslednji put Kralja malo

21 Isto, 271.
22 Isto, 556.
23 Navedeno delo, III, 20.
24 Isto, 187.
25 Isto, 225.

38
efleisanog... [takice u originalu]. Pri kotiljonu Kralj je potpuno zaboravio na svoje Velianstvo. Jurio je
barabar sa najmlaima, zgrtao je na patosu korijandole da njima zasipa Dragu, ponaao se kao nikada dotle, i
ja sam bio srean kada je Kralj otiao sa zabave pre nego to bi postao suvie veseo.26
O odnosima sa Austro-Ugarskom, koji su bili austrofilski na tetu Srbije u tolikoj meri da maksimalno kode
ekonomskom razvoju drave, svedoi ovde ak opozvana najaustrofilskija vlada, 30. decembra 1899. Notom
od prethodnog dana, Austro-Ugarska je ultimativno traila da se saini zakon kojim se uvodi obrtni prirez na
uvoznu robu iz Monarhije. Tim prirezom imao se dobiti neophodni prihod za prezaduenu dravnu
administraciju, prvenstveno usled imperijalistike politike velikog suseda. Na to nije mogla da pristane ni ova
vlada, pa je vladaru predala ostavku. Ali je na vladarevo insistiranje ostavka povuena, iako je susedna Velika
Sila odustala samo od zahteva za ukidanje te zakonske odredbe, ali ne i od obustavljanja naplate navedenog
prireza!
Kraljev argument kojim je naveo Vladu da povue ostavku naveden je karakteristinim pitanjima: Je li Srbija
u stanju oglasiti Austro-Ugarskoj carinski rat? Moe li ona uopte iveti ako joj Austro-Ugarska zatvori svoje
granice za vie od tri etvrtine celokupnog izvoza njenog? ta je vea teta za Srbiju: ovaj manjak u
predvienim prihodima dravnim, ili katastrofa koja bi za nau celokupnu privredu nastupila, kada bi nam
Austrija zatvorila granicu?27 Moralo se saekati vreme kada e se na ta pitanja moi dostojno odgovoriti
rizikom carinskog rata. Dotle je mudrije bilo povinovati se jaem. Zato ponovimo i ovde: ekae se, i u ovoj
neprilici, da bi se doekala povoljna prilika.
Imalo se stalno u vidu da je tada bila: elja Velikih Sila, a naroito onih koje su imale najveeg interesa na
Istoku, da se ouva status quo na Balkanskom Poluostrvu, i da se ni na kakav nain ne pokreu pitanja koja bi
mogla izazvati razdore sa nepredvienim neeljenim komplikacijama... Poslednji grko-turski rat [koji je
Grka izgubila] poslui[o je] kao gorak primer za budua dejstva Srbije. Grka imaae za se simpatije
skoro sviju Velikih Sila dok je dejstvovala lojalnim sredstvima za zatitu prava i slobode njenih
jednoplemenika na Kritu. Ali im je pristupila vojnim dejstvima, ona bee naputena od svih Sila i niko joj ne
pritie u pomo dok ne poloi oruje.28
Poto je tadanji preokret u spoljnoj politici, iznenadnim prelaskom sa austrofilske linije na prorusku liniju,
sproveden iznenaujuom enidbom kralja Aleksandra sa Dragom Main, zaustaviemo se na poglavlju koje
Vladan orevi oslovljava naslovom Draga Main. Poglavlje poinje indikativnim pasusom: Ova gospoa
imala je ak i svoju biblioteku, kojom se vrlo veto sluila za svoje krajnje ciljeve, pozajmljujui pojedine
knjige kuama sa kojima je imala rauna da odrava veze i podvlaei u tim pozajmljenim knjigama izvesna
mesta, na koja je htela da skrene panju.29
Od reenica koje je podvukla Draga Main, orevi navodi odlomak memoara junakinje romana, koja
aludira na kraljicu Nataliju i njenu dvorkinju ija je ambicija da svakako postane kraljica. Reenica junakinje:
Ona je lepa, ali ta je lepota one vrste kakvu bih ja elela za moju slukinju, da mi, obuena u neobino odelo,
obuva cipele i da me hladi sa kakvom velikom lepezom. I gle, ona postade Kraljica, i to Kraljica u jednom
burnom vremenu, to e rei u trenutku neocenjivom za ambiciozne ene. Sigurno je, njoj je osigurano mesto u
istoriji.
Po oreviu dalje: Drugo mesto u ovoj knjizi, koje je Draga Main naroito podvukla, glasilo je ovako: Ne
treba nita temeljno raditi, pa da se opet doe do sree. Ne treba raunati ni na prijateljstvo, ni na
blagodarnost, ni na vernost, ni na potenje [kurziv u celom pasusu je u originalu] nego se treba drsko izdii
visoko iznad sviju ljudskih sitnica i zaustaviti se izmeu njih i Boga. Treba ivo otimati od ivota sve to se
moe od njega iupati, ne treba propustiti nijedan trenutak zadovoljstva, treba sebi stvoriti ivot udoban,
velianstven, treba se apsolutno izdii iznad sviju ostalih, treba biti silan, da, vrlo silan, pa ma na koji nain
se to toga dolo... [takice u originalu]. Onda te ceo svet potuje, jer te se boji, onda si jak, a to je vrhunac
ljudske sree, jer onda svi drugi ljudi imaju brnjicu podlosti na ustima, pa te ne ujedaju vie. Ovo nihilistiko,
enski sladostrasno vjeruju jako se dopadalo bivoj dvorskoj gospoi Kraljice Natalije, njenoj Dame
dhoneur!30
orevi je, rei e potovaoci Drage Main, tim citatom pokazao kako je nju omrznuo. I to uprkos njenoj
visokoj optoj obrazovanosti, ljubavi prema poeziji i drugim vrlinama, po priznanju samog orevia. O
Dragi Main, Vladan orevi je stekao najgore miljenje kada je saznao ranije neznano, da je ona omaijala
kralja Aleksandra, koristei jednu njegovu fiziku nedau (inae lako otklonjivu fimozu) sa dodatnom
psiholokom, psihikom neurozom, toliko da je on morao ostati u uverenju da samo s njom moe imati brane

26
Isto, 246.
27 Isto, 261.
28 Isto, 295.
29 Isto, 449.
30 Isto, 453454.

39
veze i potomke. Jo i posle vekovne distance ispoljuju se ak u istoriografiji nastojanja, da se rehabilituje
kraljica Draga isticanjem njenog intelektualnog i humanog pregalatva u oblastima kulture, knjievnosti,
prevodilatva, publicistike, dobroinstva, ovekoljublja... A najvie njene nepatvorene ljubavi prema oveku
kome e ostati verna do poslednjeg trenutka, njegovog i njenog svirepog ubistva od zloinaki nastrojenih
zaverenika. Da je bila svesna svojih nepodobnosti morala bi i mogla bi ubediti kralja da se oeni enom s
kojom e dobiti naslednika i sauvati dinastiju Obrenovia prenebregava se u toj kvazihumanistiki
orijentisanoj istoriografiji to proizlazi iz navedenih orevievih rei.31 A da li bi onda i dalje austrofilska
politika ostala nepromenjena, u ovom zakljuku je irelevantno.
U poglavlju posveenom spoljnoj politici 1900. godine, orevi istie kako osim trzavica sa Turskom i
Rusijom: Sa svima ostalim dravama odravala je Srbija najlepe prijateljske odnose. ak i Holandija, koja
dotle nije imala svoga Poslanika u Srbiji, naimenovala je barona Svertsa de Landas Voborg za svoga Ministra
rezidenta u Beogradu i on je ovih dana predao Kralju svoja akreditiva.32
Kraljevom enidbom odnosi Rusije sa Srbijom postali su prisni. Strahovanja od totalne izolacije Srbije u
meudravnim odnosima minula su odmah posle objave estitke ruskog cara, posredstvom ruskog otpravnika
poslova Pavla Borisovia Mansurova. Proruski nastrojena Radikalna stranka takoe je iskoristila priliku,
odnosno nepriliku. Od proganjane stranke postala je podobna stranka, kojoj e biti omogueno da zauzme i
vladajue poloaje.
Dvotomna orevieva knjiga o srpsko-turskom ratu, Uspomene i beleke iz 1876, 1877. i 1878. godine,
tampana je 1907. godine. Njena poglavlja ispunjena su uglavnom opisima bitaka, dok ni tu nema spomena o
Naertaniju. Rat, u dva navrata, bio je programiran neminovnou osloboenja od turskog sizerenstva. Vladan
orevi ne uputa se tu u razmatranja koja bi mogla biti od interesa za nau raspravu. To je jo jedno
istoriografsko, ili kvaziistoriografsko delo bez spominjanja Naertanija!
Dvotomnu Istoriju srpsko-bugarskog rata 1885, tampanu 1908. godine, Vladan orevi posvetio je svojim
hrabrim ratnim drugovima koji su u tom ratu 1885. na bojitu junaki poginuli za Kralja i Otadbinu. Nije
dodao, nije smeo dodati, a nije moda ni bio svestan toga da su uzalud poginuli, krivicom kralja. To je bio
jedini rat u XIX veku u kojem je Srbija bila agresor i koji je voen protiv volje naroda, iskljuivo kraljevom
odlukom.
U prvoj reenici predgovora orevi je napisao kako je njegov narataj imao teku ali asti punu dunost da
vodi, u drugoj polovini XIX veka, pored dva [rata] za osloboenje i nezavisnost Srbije, i trei za politiku
ravnoteu na Balkanu radi osiguranja budunosti Srpstva. U ovoj istoriji, meutim, suprotno orevievoj
tvrdnji, teko se razabire pravi povod za objavu tog rata i pravi razlog poraza u tom ratu.
Od trinaest poglavlja prvog toma, jedanaest je ispunjeno dogaajima vezanim za vojne pripreme i tokove rata
do izgubljene bitke na Slivnici. Samo dva se odnose na zbivanja i probleme od interesa za nau temu: Uzroci
rata. Prilozi za diplomatsku istoriju rata i Diplomatski pregovori do objave rata.
U uvodu orevi kazuje: Pre nego to bi se naa vlada reila da ugazi u rat sa Bugarskom, trebalo bi da se
pre svega zapita: 1. Da li je takav rat pravno osnovan; 2. da li e ono to se moe tim ratom postii odgovarati
uloenom ljudskom i novanom kapitalu; i 3. da li ima izgleda na uspeh? Iako je potvrdio da nije pravnik,
orevi je odgovorio, da na napad na Bugarsku je osnovan poremeajem odnosa snaga izmeu Srbije i
Bugarske, usled poveanja Bugarske prikljuenjem Istone Rumelije, protivno meunarodnom ugovoru
Berlinskog Kongresa. Dodaje: taj ugovor istina nisu ugovarali Srbija i Bugarska, ali je tim ugovorom Srbiji
oteta Bosna i Hercegovina, pored drugih nepravdi. Kada su, dakle, Srbiji na Berlinskom Kongresu nametnute
tako teke obaveze, onda Srbija mora zahtevati da i njeni susedi izvre obaveze koje im je taj ugovor
nametnuo, ili ako oni hoe da ga obore, onda Srbija mora traiti naknadu za tolike svoje rtve... Dakle, ili
emo svi da izvrimo poteno odredbe toga, od Evrope nama svima na Balkanu nametnutoga ugovora, ili ako
je dolo vreme da se taj ugovor menja, onda Srbija za ivu glavu ne sme dopustiti da se on menja bez obzira
na njene interese.33
U protivargumentu orevi ipak navodi, da e sva evropska tampa biti protiv Srbije to smo se usudili
da remetimo evropski mir, a slovenska tampa skoie na nas kao na belu vranu to hoemo da osujetimo
osloboenje i ujedinjenje jednog slovenskog naroda. Osim toga moglo se predvideti, da Rusija, koja se
onoliko u Berlinu borila da mi ne dobijemo Pirot nee ni u kom sluaju dozvoliti da mi otkinemo i
najmanji deli bugarskog zemljita.34

31 Bez dovoljne analize slabosti Drage Main u pohlepi za poloajem kraljice, istoriarka Ana Stoli u knjizi o kraljici Dragi (str. 7)
nala je za potrebno da se kritiki osvrne, zapravo da se okomi, okolino i na nepovoljno pisanje pisca ovih redova o Dragi Main.
Prenebregnula je da se o njoj mora pisati i onako kako je zasluila po zloupotrebi uticaja na bolesnog oveka kakav je bio mladi
kralj Aleksandar Obrenovi.
32 Navedeno delo, III, 480.
33 Vladan orevi, Istorija srpsko-bugarskog rata 1885, Beograd 1908, 54.
34 Isto, 95.

40
Od znaaja je bila i injenica da su se ve na Berlinskom kongresu Velike Sile preutno saglasile da ako
jednom doe do ujedinjenja Bugarske i Rumelije, one se nee efikasno tome suprotstaviti. to i orevi
priznaje. Ali kao austrofil i njemu je vanije: 1. Da Austro-Ugarska na strani Srbije nije bila neprijateljski
raspoloena prema Bugarskoj... 2. Da prodiranje do Soluna nije tako arka elja Austro-Ugarske kao to
veruju rusofili u Bugarskoj i radikali u Srbiji, jer kad bi tako u stvari bilo, njen bi interes bio naprotiv da
revolucija iz Plovdiva zahvati to skorije celu Maedoniju, jer bi joj to pred Evropom dalo povoda da izvri
mandat koji je od nje dobila na Berlinskom Kongresu, da ode i au de l Mitrovitza.35
Zanimljivo je kako se Vladan orevi gotovo izuzetno, prema svom nainu izlaganja, kritiki osvre na
pisanje Slobodana Jovanovia u knjizi o istoj temi, u vezi sa navodom da je austrijska vojnika stranka
hukala Srbiju da stvori u Staroj Srbiji jedan opasan svreni in, kakav su Bugari stvorili u Rumeliji, kojim
inom bi se onda Austrija koristila za zauzee Novog Pazara.36
Prema orevievom kritikom osvrtu na ovo Jovanovievo rasuivanje: Apstrahujui od toga da bi
austrijska vojnika stranka mogla mnogo lake izazvati nemire u Staroj Srbiji nego mi, i da moe i bez njih
zauzeti Novi Pazar na osnovu svog berlinskog mandata, nama celo ovo tvrenje g. Slobodana Jovanovia ne
izgleda ni malo dokumentovano. On koji u svojoj raspravi za mnoga sitnija tvrenja citira uvek i broj
dokumenta i stranu knjige u kojoj je taj slubeni podatak natampan, ovde kad govori o uticaju austrijske
vojnike stranke na srpsku vladu i o kontrarisanju tog uticaja od strane Italije i Engleske ne citira ni jedan
jedini dokumenat niti iz Plave niti iz ute Knjige pa ak ni tako sigurne autore kao to su Golovni i Drndar
kojima se mestimice sluio. Od kuda na autor zna za tu zakulisnu radnju, to on ne kazuje nego se zadovoljava
jednim po svoj prilici. Sa toliko istih prava mogli bismo i mi pretpostaviti da je cela ova tirada napisana na
osnovu novinarskih lanaka, a oni su vrlo retko pouzdan izvor za diplomatsku istoriju.37
Navodei dalje Jovanovieva kazivanja o protivljenju Maara da Austrija prisvaja sebi pojedine delove
Otomanske Carevine, i da to ne ini ni Rusija, to je bio i stav Engleske, pa prema tome i pristajanje Austrije
na prikljuenje Rumelije Bugarskoj, pod uslovom nemeanja Rusije i davanja rekompenzacije Srbiji
orevi dodaje svoju verziju zbivanja. On to ini na osnovu dokumentacije ministra Vukaina J. Petrovia,
koji je u Beu vodio relevantne pregovore u ime srpske vlade i po svom obiaju zapisivao sve tamo reeno.
Zapisano je da je kralj Milan bio u inostranstvu kada je u Sofiji i Filipopolju proslavljano ujedinjenje Istone
Rumelije s Bugarskom, 6. septembra, i da je odmah po povratku, na zasedanju ministarskog saveta, 8. oktobra,
izloio stav koji Srbija treba da zauzme u vezi sa tim inom. On je taj dogaaj shvatio kao tetan po interese
Srbije, a opasan po interese Srpstva. Bugarska se snai na raun Srpstva i postaje opasna po budunost
njegovu. Ona to ini, cepajui Berlinski Ugovor, dakle protivno jednom meunarodnom aktu, koji vai kao
podloga za celokupno stanje na Balkanu. Po reima Milanovim, on je u Beu, ne samo ministru inostranih
poslova Austro-Ugarske, ve i diplomatskim predstavnicima Engleske, Rusije i Nemake dao na znanje da e
Srbija ustati na oruje ako Evropa ne htedne da pribavi potovanje Berlinskog Ugovora od strane Bugarske.
Svi su mu savetovali uzdrljivost. [Kurzivom istakao A. R.] Sa ruskim otpravnikom poslova bio je malo
nagao, a najzadovoljniji je bio sa nemakim ambasadorom. U celini je stekao utisak Da Velike Sile ne
znaju jo ni same ta im valja initi. One samo ne ele zapleta. [Kurzivom istakao A. R] No nas se slabo tie
elja diplomata. Mi moramo da, pod firmom Berlinskog Ugovora, branimo nae dravne i nacionalne interese,
pa puklo kud puklo. Ministri su se, naravno, sloili sa vladarom.
Ministru finansija Vukainu Petroviu naloeno je da otputuje u Be i tamo ugovori zajam za voenje rata. Po
nalogu kralja imao je da predoi nadlenima: Kada Evropa mirno gleda kako jedna vazalna kneevina uspe
da pod noge baci ugovor (berlinski) koji su potpisale sve Velike Sile, onda mora mala Srbija da krvlju svojih
sinova pokua pribaviti respekt i odrati taj ugovor. Jer kad Bugarska zauzme, bez opozicije, Istonu
Rumeliju, otvorie joj se, prirodno, apetit i na Makedoniju. Osnaena Istonom Rumelijom, Bugarska e biti
jaa i onda e tek izmeu Srbije i nje nastati trenje i rovenje, koje e biti fatalno po obe drave, ali po Srbiju
jo i opasno. Zato gospoda u Beu treba da znaju da mi moramo da gazimo u rat protiv Bugara. Ali da:
Na rat nee biti osvajaki. Mi emo ga voditi u ime odranja status quo-a na Balkanu i u cilju da odrimo u
snazi Berlinski Ugovor. Samo takva rezonovanja e ne samo Velike Sile, ve i veina, radikalskog srpskog
naroda smatrati pogubnim. To potvruju i citirane rei tadanjeg predsednika vlade Milutina Garaanina, kad
je rekao da e se teko razumeti i u naoj publici a jo tee u evropskoj, potreba rata zbog Istone
Rumelije.38
Vukain Petrovi istakao je kako je teko zamislivo da e biti sto ljudi u Srbiji koji e razumeti i odobravati
rat s Bugarskom, pa e se i vojnik nai u udu, kada vidi da mora da puca u meso bratskoga nam naroda od

35 Navedeno delo, II, 34.

36 Isto, 35.
37 Isto, 3536.
38 Isto, 45.

41
koga se do jue nismo odvajali. Zato e i radikali kao vladini protivnici pokrenuti drvlje i kamenje da Vladu
ocrne i pred javnim miljenjem u zemlji i na strani.39
U Beu, u razgovoru sa Kalajem njemu je reeno: Pre svega radi ega hoete da ratujete? Hoete, kao to
velite, da branite Berlinski Ugovor. A po kom pravu i po kojoj dunosti uzima Srbija na se ulogu branioca
jednog evropskog instrumenta, na kome niti je sudelovala, a jo manje radila na njegovom stvaranju? Strah
vas je da se Bugarska ne osnai? Lepo! Ali rat je rat. Ako vi budete pobeeni, onda e tek Bugarska postati po
vas opasna. Ne samo da e se ujediniti konano s Istonom Rumelijom, nego e ojaana njome preko ramena
pogledati na potuenu Srbiju, od koje se sada jo pribojava, jer rauna sa njenom vojnom snagom. Dalje,
raunajte da e se Bugarska boriti za jednu ideju, koju vodi i razume i svaki Bugarin i svaki Rumelijat. Oni e
biti lavovi u toj borbi. A srpski vojnik, zato se on bori? To mu niko ne moe objasniti, pa e, usled toga, i
volja za borbu, u njega biti slabija nego u Bugara.40
Zbunjen Kalajevim reima Vukain Petrovi otiao je nadlenom ministru inostranih poslova, grofu
Kalnokiju. Grof Kalnoki, omalen stasom, s lepim dopadljivim crtama u licu, tih i staloen ovek, od svojih
55 godina, objanjavao je situaciju istovetnim argumentima. Rekao je bez okolienja: to moram odmah da
Vam izgovorim, da se ne slaem s odlukom Vaega Kralja da povede Srbiju u rat protiv Bugara... Srbija e
ratujui izgubiti nekoliko hiljada svojih... sinova; utroiti nekoliko milijardi [miliona!] dinara, a ta moe, ba i
da bude pobedilac, dobiti? Sudei po politikoj situaciji u Evropi: nita. (Masnim slovima isticano u
originalu.) A voditi rat ni za ta nije mudro. Ipak, kao prijatelj Srbije savetovao je da mobilie jednu
diviziju i da je skoncentrie u Niu, pa onda zatrai od Velikih Sila, ukljuujui Austro-Ugarsku, da, ili
povrate status quo ili da dadu i Srbiji odgovarajuu kompenzaciju, te da se ne poremeti ravnotea u snazi
izmeu Srbije i Bugarske. Ako se to uini, on, Kalnoki, nada se da e Srbija, ako Bugarska zadri Istonu
Rumeliju, dobiti u naknadu za to najmanje trnski i brezniki kraj sa trnom i Breznikom.41 A ako kralj ne
poslua taj savet, pa zarati, ovde se podrazumeva, mimo navedenog saveta Austro-Ugarske, ak i da pobedi,
nee dobiti nita.
Upoznavi se sa Kalnokijevim predlogom, kralj Milan je bio u pravu jedino u pitanju: ime Austrija moe da
garantuje da Srbija samo mobilizacijom jedne divizije, bez rata, moe da dobije u rekompenzaciji za
ujedinjenje Istone Rumelije sa Bugarskom Trn i Breznik? Odobravanjem traenog zajma za rat, Austrija je,
meutim, zapravo pokazala da nije stopostotno protiv najavljenog rata proaustrijski orijentisane Srbije protiv
rusofilske Bugarske.
Prema navodima Slobodana Jovanovia i Stojana Novakovia, orevi pominje i drugi argument kralja
Milana za casus belli: neometane upade srpskih emigranata, u Paievoj organizaciji, sa bugarske teritorije.
Ali, za orevia je neprihvatljivo nastojanje Slobodana Jovanovia da nae dokaza za jednu vrlo popularnu
ali neosnovanu legendu, tj. da nas je Austrija gurala u ovaj rat potajno, uprkos javno ispoljenim neslaganjem
sa ratnikim porivima kralja Milana.42
Obraun sa Jovanovievom tezom namee oreviu da ponovi: Postoji samo fakat da nas je Austrija za celo
vreme diplomatskih pregovora odvraala od akcije, da je grof Kalnoki, jo dok je verovao da e moi za
Srbiju izraditi neku naknadu najenerginije uveravao Srpskog Ministra Vukaina Petrovia da Srbija nee
dobiti nita ako zagazi u rat s Bugarskom, pa makar u tom ratu pobedila, a da je za vreme same konferencije u
Carigradu, baron Kalie, im je video kakva su raspoloenja Velikih Sila, dakle, na nekoliko dana pred na
oglas rata, govorio zvanino miljenje austrijske diplomatije, kad je Poslanika Srbije Jevrema Grujia
uveravao da e Srbija ako ugazi u taj rat izgubiti sve simpatije Evrope, a bez ovih bee jasno da neemo dobiti
nita makar pregazili celu Bugarsku. Ovo nije bilo samo miljenje. U tom se smislu i delovalo sa austrijske
strane. Zato je izgledalo nesuvislo dokazivati Evropi kako je Srbija napadnuta od Bugarske, koja se u tom
trenutku najvie bojala Srbije, da je ne napadne i pobedi.43
Ipak, uprkos reenom, i po orevievom jednom zakljuku: Srbija je htela da ratuje sa Bugarskom, jer je to
zahtevao ivotni interes Srbije i celoga Srpstva. Taj je interes bio tako veliki da je Milutin Garaanin nalazio
da e tom interesu posluiti ako Srbija i ne pobedi u tom ratu. Prema tome se razume i ona poverljiva naredba
Vrhovne Komande jednom divizijaru: da udesi da izgleda kao da smo mi napadnuti. Ta naredba nije izvrena,
ali mesto tog naeg nesuenog prepada doli su napadi Bugara na nae trupe kod Vlasine. Garaanin je 1-og
novembra naroitom notom izvestio Velike Sile da su bugarske trupe ve u vie prilika napale na srpsko
zemljite, da je srpska vlada sve te napade otrpela ali da e u budue svaki takav napad smatrati casus belli.44
Osvrt na pisanja Slobodana Jovanovia i Stojana Novakovia o srpsko-bugarskom ratu, Vladan orevi
39 Isto, 46.
40 Isto, 48.
41 Isto, 5152.
42 Isto, 216.
43 Isto, 218219.
44 Isto, 221.

42
koristi i za ilustraciju injenice da se i istorija udeava prema politikom partizanstvu dotinih istorika. Zato
pored onih ije bi se pisanje moglo smatrati austrofilskim navodi i kazivanje rusofila Milovana .
Milovanovia.
Po Milovanoviu, bespogovorno: Austro-Ugarska se zaloila odmah [posle Plovdivskog prevrata] i u prvom
redu za odbranu Srbijanskih interesa, traei pre svega naknade za Srbiju... Mora se istai da je Austro-
Ugarska uinila sve to joj je mogue uiniti, da je u tom pogledu ila do krajnjih granica koje su joj dopustili
njeni sopstveni dravni interesi. Pitanje o naknadi Srbiji ona je uporno drala otvoreno do poslednjeg trenutka,
dokle je to uopte moguno bilo. to pak rezultati njenog zauzimanja nisu bili nikakvi tome je uzrok s jedne
strane njena nedovoljna snaga da sama, bez iije pomoi iznudi svome stanovnitvu koncesije u koncertu
Velikih Sila, a s druge strane u neumenosti i pometenosti nae roene politike i pre i posle Plovdivskog
Prevrata.45
Dalje: Austro-Ugarska je dala zajam Srbiji. Ona je dopustila da Srbija kod nje nabavi ili da kroz njenu
teritoriju prenosi oruje, municiju i sve drugo to joj je za rat trebalo. Sva austro-ugarska tampa, svojom
uzornom disciplinom, stavila se u slubu Srbiji, pravei reklamu njenoj vojnoj snazi i njenoj vojnoj
organizaciji, uzdiui je kao prvu vojniku silu meu hrianskim dravama na Balkanu. Ali: Zvanina
Austro-Ugarska, odgovorni nosioci njene politike nisu Srbiji savetovali nikad, ni u poslednjem trenutku da
ulazi u rat. Naprotiv, oni su je od poetka do poslednjeg trenutka odvraali od rata. Ali oni se nisu oseali u
pravu, posle svega to je bilo, posle tolikog isticanja Srbijanskog prava na naknadu i posle neuspeha svoje
diplomatske akcije da tu naknadu Srbiji dobije, spreiti Srbiju da u rat ne ugazi.46
Kako su ne samo kontroverzni nego i kontradiktorni sudovi istoriara o opisanim dogaajima i linostima,
vidljivo je ovde i iz orevievih kritika Jovanovievog rasuivanja o Milutinu Garaaninu, posle Plovdiva,
kada je odobrio obustavu neprijateljstava pre nego to su to Bugari uinili. S tim u vezi Jovanovi je napisao
da se od (Milutina) Garaanina koji nikad nije bio priseban diplomata nije moglo drugo ni oekivati. A po
oreviu Garaanin je bio jedini ovek u srpsko-bugarskom ratu, koji se i u najteim momentima odrao na
visini situacije.47
Austrofil u politici, Vladan orevi je kao pisac istorije srpsko-bugarskog rata najvie isticao ulogu Austrije
u prisiljavanju Bugarske na povlaenje s osvojenih srpskih teritorija posle pobedonosne bitke kod Plovdiva. U
kritikom razlaganju iskaza Slobodana Jovanovia, i usled razliite interpretacije dokumenata iz Plave i ute
knjige Ministarstva inostranih dela, on je najvie insistirao na uslugama austrijske diplomatije. Zahtevu
Bugarske da joj Srbija plati ratnu naknadu... najenerginije se [Austro-Ugarska] suprotstavila, pokazujui da
je taj zahtev neosnovan, osim toga da Srbija nema od kud platiti navedenu odtetu. Onda je uz Austriju
stala Nemaka, a za Nemakom Engleska i Bugarska je morala da popusti pod pritiskom te tri Sile.48 Pre
toga, posle Slivnice i zauzea Pirota od strane nadirue bugarske vojske, austrijski poslanik grof Kevenhiler
upozorio je bugarskog kneza Aleksandra Batenberga da e izazvati veliki rat ako produi prodirati u Srbiju,
da e ga osvajaki rat stati ogromnih rtava u ljudima, a sem toga, austrijske trupe e ui u Srbiju da vrate
bugarske jedinice to bi bio povod za Rusiju da vojskom ue u Bugarsku, a to bi njega, Batenberga, stalo
prestola. Tek posle ove pretnje, dobijen je pristanak na prekid daljeg nastupanja a zatim i povlaenja
bugarskih trupa iz Srbije.49
S obzirom na iznuenu potrebu stalnog vraanja na znaaj ili beznaajnost Naertanija, i iz ove istorije
spoljne politike Srbije valja citirati orevieve rei o veitom sukobljavanju (a ne o naertanijskom
sporazumevanju) Srbije i Bugarske. Jer, u pogovoru knjige o srpsko-bugarskom ratu, orevi se pita: Je li
taj rat svretak onog velikog rata koji vode Srbi i Bugari jo od vremena Simeuna, Samuila, Milutina
Deanskog i Duana. Simeun i Samuil vladaju ne samo bugarskim, ve i srpskim zemljama, Milutin je
Gospodar i Bugarima, Deanski satire kod Velbuda i sami pokuaj Bugarske za emancipaciju i stvara u njoj
srpsku sekundogenituru, a Duan se s pravom zove Car Srbima, Grcima i Bugarima.
S obzirom na specifinost veitog ratovanja na Balkanu, dalje po Vladanu oreviu: Ako jo sumnjate,
pogledajte na taj mozaik naroda, to stanuje na Balkanu trkalitu tuinskih politikih i ekonomskih uticaja i
sfera, setite se kako one nemilostivo eksploatiu nau umnu i materijalnu sirotinju, nae sitniarstvo, na
nacionalni ovinizam, pa ete se uveriti da nam ni federacija balkanskih drava ne moe pomoi, jer bi u njoj
one sfere tako isto arile i palile kao i danas, uveriete se, da po samim prirodnim zakonima borbe za
opstanak nema drugog reenja do ovoga: Balkansko Poluostrvo moe stei svoju politiku i ekonomsku
nezavisnost i svoje osiguranje graanske slobode samo tako ako od Beograda do Soluna i od Jadranskog do

45 Isto, 223.
46 Isto, 224225.
47 Navedeno delo, II, 1180.
48 Isto, 1405.
49 Isto, 1280.

43
Crnog Mora bude jedna drava.50 Da je takvo rezonovanje bilo i ostalo neostvarljivo, suvino je i dokazivati.
Mi smo ga naveli, jer ve po navedenoj argumentaciji, koja mu prethodi, vidljivo je kako i zato preteno
preovladavaju sile razdvajanja, a ne ujedinjenja. I to drava srodnih naroda, po poreklu, jeziku i po veri, a
kamoli nesrodnih, prema tim merilima.
Za kraj prikaza orevieve dve knjige o srpsko-bugarskom ratu 1885, moramo opetovano ponoviti nae
nalaze o prvom, odluujuem razlogu objave rata Bugarskoj, jer ga u pogovoru orevi navodi prema
kazivanju samog kralja Milana; u poslednjem razgovoru, pred kraljevu smrt. Kraljevim reima: Imao sam
dva razloga to sam uao u rat i to samo sa treinom nae vojske. Prvi je rovito politiko stanje u zemlji,
stvoreno nesavesnom politikom agitacijom radikala, koje je i posle uguenja Zajearske Bune nareivalo, da
se zemlja ne ostavi bez vojske u trenutku kada radikalska emigracija u Bugarskoj paktira sa bugarskom
vladom, da upadne u Srbiju i da digne bunu iza lea aktivne vojske, kao to dokazuje njegova proklamacija
baena iz Bugarske u Srbiju. Znai, tek: Drugi mu je, odnosno njegovim reima mi je razlog bio, to ni u
snu nisam mogao pomisliti, da e Sultan [...] mirno gledati kako Bugarski knez odvodi i rumelijsku vojsku na
srpsku granicu.51 Da je pri razlaganju razloga objave rata Bugarskoj vodio rauna o navedenom u pogovoru,
orevi ne bi, poput veine naih istoriara, bez tog navoda, mogao ovaj rat Srbije protiv Bugarske
obrazloiti pripajanjem Istone Rumelije Bugarskoj, nego opasnostima od radikalskih buntovnih akcija. Zato
mislimo da su dalja objanjenja o povodu i razlogu tog rata ovde suvina.
Na nemakom jeziku, u Nemakoj 1909. godine tampana orevieva knjiga O srpskom pitanju imala je za
cilj da pridobije javno mnjenje Nemake za slobodarska stremljenja Srbije. Srpsko pitanje postalo je tada
aktuelno austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine. Prvo poglavlje obuhvata period do Berlinskog
kongresa, na vetrometini izmeu Austrije i Rusije. Poinje se sa 1868. [1688!] godinom kada je Austrija sa
svojom armijom i po orevievom iskazu uz pomo srpskog naroda, posela celu ondanju Srbiju do
Skoplja...52 A kada je Rusija zapoela rat protiv Turske, svi Srbi u Crnoj Gori dohvatie se oruja i kao
saveznici Rusije stupie u borbu protiv Turaka. Nastavlja se tako, dokumentovanom i proizvoljnom graom,
rekonstruisanje prolosti zasnivati na srpskim akcijama umnogome u zavisnosti od uticaja austrijskih i ruskih
interesnih sfera.
Prikazano razdoblje poev od Drugog ustanka, u ovom poglavlju usredsreuje se na period vladavine tri
Obrenovia, Miloa, Mihaila, Milana, i jednog Karaorevia, kneza Aleksandra, za vreme ije je vladavine,
kao to je ve vie puta reeno, nastalo Naertanije. (orevi o Naertaniju i dalje kao da nita ne zna, ne
pominje ga ni u ovoj knjizi; iako je ve tri godine proteklo od objavljivanja njegove sadrine) U vezi sa prvom
vladavinom kneza Miloa, orevi na njemu svojstven nain iznosi jednu zanimljivost sa Miloeve posete
Rusiji. Prema oreviu: Kada je car Nikola oborio i Obrenovia III sa prestola i celu dinastiju proterao iz
Srbije, knez Milo je otiao u Petrograd i poto je primljen kod cara, legao je [u znak potinjenosti i
potovanja] netremice na zemlju pred carem. Uzalud je car Njegovu Svetlost onda molio da napokon ustane;
knez mu je samo odgovorio: Ti si me oborio, samo Ti me moe opet podii. I njegovo Carsko Velianstvo
bilo je prisiljeno da svojeruno podigne kneza Miloa, naravno, privremeno samo sa parketa.53
Ovakve doskoice kojima je protkana orevieva knjiga mogle bi se koristiti i za ilustraciju osnovanosti
osporavanja njegovog mesta u istoriografiji. Ali obim njegovih istorijskih spisa, sa mnogo znaajnih, kod
profesionalnih istoriara izostavljenih detalja, namee potrebu da se i ovo njegovo delo o srpskom pitanju
uvrsti u nau raspravu. Tako se razgovorom zainteresovanih ruskih i austrijskih predstavnika o angaovanju,
prema nagovoru predstavnika Rusije, odnosno neangaovanju, prema nahoenju Austrije, u Krimskom ratu
preciznije razabire osnovanost miroljubive odluke Srbije o mirovanju. Posle se, opet pogreno, proterivanje
kneza Aleksandra vie pripisuje pritisku Rusije, zbog neangaovanja Srbije u Krimskom ratu, nego
nezadovoljstvu naroda pod dejstvom ustavobraniteljskih buntovnika; orevieva nenauna pristrasnost
ispoljava se i u preuveliavanju ruske intervencije kod Porte da se gradska utvrenja ne prepuste Srbiji, i
predimenzioniranju austrijske pomoi da se to uini.
Osobeni nain orevievih izlaganja dolazi do izraaja i prilikom protesta ruskog diplomatskog predstavnika
ikina zbog otputanja Ilije Garaanina sa poloaja predsednika vlade i ministra inostranih dela, 1867.
godine. ivopisno se navodi rusko nezadovoljstvo zbog rastueg uticaja na spoljnu politiku austrofila Milivoja
Blaznavca. Intonira se razgovor Mihaila i ikina, koji se, orevievim reima, zavrava tako da ikin
odlazi bez pruanja ruku, zalupivi vrata za sobom.54 U skladu sa reenim, povezuje se neiskazano
nezadovoljstvo naroda sa Mihailovom antiruskom politikom i ubistvom 1868. godine. Izbor kneza Milana

50 Isto, III.
51 Isto, XIII.
52 Vladan orevi, Die Serbische Frage, Stuttgart, Leipzig 1909.
53 Isto, 37.
54 Isto, 42.

44
prikazuje se kao antiruski in, poto se prenaglaavaju ruska nastojanja za izbor Petra Karaorevia. Iskazi
prvobitne podrke za prikljuenje (veeg ili manjeg dela) Bosne i Hercegovine, prema reima Ignjatijeva,
Stremoukova, ikina (prvi nije trpeo drugu dvojicu), Kalaja, Andraija takoe su pripovedaki
prenaglaeni.
Ovakvo orevievo pisanje oituje se i u opisu pomoi Rusije da Turska ne pregazi Srbiju posle prvog
oslobodilakog rata, 1876. godine. Potom se navodi uvredljivo izraavanje ruskog cara o srpskim vojnicima
koji su se predavali neprijatelju, dok su ruski dobrovoljci ginuli. Hoe da se pokae Nemcima, kako veze sa
Rusijom i Rusima nisu onakve kakvima se ine onima koji suvie zaziru od slovenofilskog panslavizma Srba.
Zavisnost od Rusije obznanjuje se drugim oslobodilakim ratom, 1877. godine, kada Rusija odreuje vreme
stupanja Srbije u rat. Tu zavisnost austrofil orevi ilustruje i reima ruskog cara Aleksandra, koji je 30.
marta 1878. izjavio srpskom zastupniku Milovanu Protiu: Hrabri su bili Srbi, vrlo hrabro su se borili.
Nadam se da emo sve to smo ratom postigli takoe zadrati, ali ako se ipak dogodi drugaije, ja raunam na
Srbe.55
orevi je citatima ruskih priznanja za umenost voenja ratnih operacija srpske vojske, u skladu sa
operacijama ruske armije, ilustrovao nezahvalnost Rusije dodeljivanjem srpskom vojskom osvojenih srpskih
teritorija Bugarskoj, odredbama San-Stefanskog mirovnog ugovora. Oito je Rusija pretpostavljala bugarske
interese srpskim interesima, jer se Bugarska graniila sa Rusijom, pa su bugarski interesi bili vie uslovljeni
interesima Rusije. Meutim, ostale Velike Sile Evrope nisu se sloile sa takvim prevelikim uveanjem ruske
moi. Da nije prekardaila u proirenju svoje interesne sfere prekomernim poveanjem teritorija satelitske
Bugarske, moda ne bi usledio ni Berlinski kongres. Ali tako daleko orevi u dedukciji nije iao. On je
svoenje Bugarske na njoj pripadajue teritorije bez Istone Rumelije i uz gubljenje prava na nezavisnost,
smatrao normalnim. To je bilo razumljivo posle svega to se desilo pokuajem otimanja navedenih srpskih
teritorija nastojanjima Rusije i otetih srpskih bosansko-hercegovakih teritorija manevrima Austrije.
Austrofilstvo, koje se oituje osudom Rusije i kad je Srbija oteena agresijom Austrije, karakteristino je za
Vladana orevia. Jer kada je Srbija na Berlinskom Kongresu prilikom odreivanja njenih granica dobila ne
samo Pirot i Vranje nego i 50 kvadratnih kilometara vie nego to joj je bilo namenjeno u San-Stefanu, to je
izdejstvovano nasuprot Rusiji pomou Austrije. A kada su na Berlinskom Kongresu dve starosrpske
provincije, Bosna i Hercegovina predate Austro-Ugarskoj, to je opet uinjeno pomou Rusije. Ona je toliko
puta te provincije nudila Austriji, da je na kraju Austrija pristala da ih uzme.56
Uzdizanje kneevine na kraljevinu 1882. godine pripisuje se podrci Austrije uz protivljenje Rusije. Kao
odgovor slavenofila na ishitreno proklamovanje kraljevstva, istie se poziv na krunisanje ruskog cara
Aleksandra III upuen kraljevskom pretendentu Petru Karaoreviu, umesto kralju Srbije Milanu
Obrenoviu. Nemakom istuncu i Timoka buna prezentira se kao rusko delo, poto su je organizovali
proruski nastrojeni radikali u borbi protiv austrofilskog Milanovog reima. Prikljuenje Istone Rumelije
Bugarskoj, po istoj dedukciji, moralo je da izazove Milanovo reagovanje ratom, jer je preovladalo razlono
strahovanje od opasnosti poveanja Bugarske prema odredbama San-Stefanskog ugovora. Srbija u ratu sa
Bugarskom mogla je usled proruskog radikalskog otpora da mobilie svega 35.000 vojnika, kazuje orevi,
dok je Bugarska pojaana vojskom Istone Rumelije raspolagala sa 120.000 vojnika. Poraz na Slivnici bio je
neminovan, ali napredovanje srpskih trupa na drugim ratitima moglo je da neutralie uspeh Bugarske na
slivnikom frontu, da nisu druge okolnosti to onemoguile. Da su te nepovoljne okolnosti nastale i kao
posledica panike kralja Milana, to orevi naravno nee da kae. Naprotiv, on utvruje da je rat, uprkos
Slivnice, onemoguio ostvarenje planova kojima bi se Bugarska poveala granicama zadobijenim San-
Stefanskim ugovorom. Kako se to desilo zaustavljanjem bugarskog napredovanja i vraanjem njenih
pobednikih trupa na bugarsku teritoriju prvenstveno zaslugom Austrije, to se podrazumeva prema
orevievim austrofilskim dedukcijama i bez njegove izriite potvrde.
Ali istinske posledice kobnog rata protiv Bugarske, koje se iskazuju napokon i abdikacijom kralja Milana,
navode orevia da se opet koncentrie na igosanje proruskih radikala. Oni su uinili da veliki i moni
neprijatelji kralja Milana dobiju u nesrenom ratu protiv Bugarske novo opravdano oruje protiv njega. Oni su
zatrovali celokupno javno mnjenje srpskog naroda. Oni su uinili od kralja Milana izdajnika Srpstva, prodatog
slugu Austrije itd. Tako su neprijatelji kralja Milana postigli, da on koji je od vazalne kneevine Srbije stvorio
jednu slobodnu srpsku Kulturnu dravu, postane kod sopstvenog naroda vrlo nepopularan.57
Vredi ovde citirati i orevieva zapaanja o enama koje su kobno uticale na sudbine vladara iz dinastije
Obrenovia i po tom uticaju i na spoljnu politiku Srbije. U vezi sa kraljicom Natalijom: Veliki, moni

55 Isto, 50, 53.

56 Isto, 59.
57 Isto, 6465.

45
neprijatelji dinastije Obrenovi znali su i vrlo precizno kakvu su sudbonosnu ulogu ene igrale u toj dinastiji, i
nisu propustili da u svoja razraunavanja uvuku i enu etvrtog Obrenovia. Kraljica Natalija bila je idealno
potena ena, ali je imala dve teke greke, koje su neprijatelji dinastije znali da iskoriste. Toliko su razaznali
iz psihologije da su znali da je jedna vrlo lepa ena, koja je zaljubljena u sopstvenu lepotu, nesposobna nekog
drugog iskreno da ljubi, a da bez ljubavi ne moe biti sree u braku. Poto je za njihove dalekosene planove
bilo neophodno da pomute sreu u Milanovom braku, stare ene slavenofila u Beogradu imale su misiju da
kraljici Nataliji napune ui tvrdnjom da postoji samo jedino sigurno sredstvo za jednu enu da ostane lepa,
nemati decu. I proklete stare ene imale su uspeha: kraljica Natalija poela je svako vee da zakljuava svoju
spavau sobu. Ja sam sam, kao porodini lekar i prijatelj Kue, njoj razloio kakvu sudbonosno teku
nepravdu ini budunosti Srbije i dinastiji, kada obe zasniva na dva oka jedinog sina; dokazivao sam joj da je
njena dunost zapravo mnogo dece imati. Ali kraljica mi je izrino ponavljala sledee: Je ne dis pas non, mais
aprs dix ans, jusque l je veux m 'a amuser. I ona se kraljevski zabavljala, ali je i svoga mua prisiljavala da
se drugde zabavlja. Posledica je bila razorena kuna srea, to je dovelo do razvoda braka kraljevskog para.
Toj psiholokoj analizi rastrojstva kraljevske porodice, krivicom kraljice, orevi je dodao i politiku
analizu, kojom je poveao njenu krivicu zbog rusofilske opsesije. Po oreviu, Natalija je bila hipnotisana
Rusijom. Kada joj je jednom predoio kakve je sve nesree ruska hipnoza donosila Srbiji i njenoj
obrenovievskoj dinastiji, ona je, navodno, odvratila: To je sve istina, ali ja sam ipak za Rusiju. Htela je
zapravo da bude u Srbiji to je Katarina II bila u Rusiji. Opovrgla je samu sebe kasnije, konstatuje i na kraju
ovog intermeca orevi, prelaskom na katoliku veru.
Vladavinu petog, zapravo etvrtog Obrenovia, Aleksandra, orevi isto procenjuje sa stanovita delovanja
ruskih i antiruskih faktora dejstvom vladajuih stranaka i linosti. To se obistinilo naizmeninim vraanjem
austrofilskog oca i rusofilske majke mladog kralja Aleksandra iz prisilnog ili dobrovoljnog izgnanstva.
Rusofilstvo se, po oreviu, ispoljavalo vladavinom neradnih radikalskih populista. Austrofilstvo
organizacijom rada vladavine radnih naprednjaka. Nesreu oliava opet ena. Biva dvorska slubenica
kraljice Natalije, Draga Main. Po orevievom rasuivanju, da se ruski car nije primio kumstva, brak kralja
Aleksandra sa Dragom Main bio bi nemogu!
Drugo poglavlje, mnogo krae nego prvo, zahvata problem okupacije Bosne i Hercegovine. S obzirom na
reeno u vezi sa prvim poglavljem o orevievom austrofilstvu, ovde, moglo bi se rei, problematika je
neoekivano sagledana kritiki. Jer: Jedan od glavnih razloga za okupaciju Bosne i Hercegovine od strane
Austrije bio je u svrsi dobijanja zalea za Dalmaciju. Velike Sile nisu pitale stanovnike dve provincije to oni
ele. One su dale Austriji to zalee: Za vreme tridesetogodinje okupacije Austrija nije ni jednom eleznikom
prugom toliko eljeno zalee povezala sa Dalmacijom. Ove zemlje ostale su ono to su bile pre okupacije.58
Izuzetno kritiki, po inae austrofilskom orevievom rasuivanju: Austrija nije reila ni obeani agrarni
problem. Njena vladavina ogledala se u favorizovanju katolikog stanovnitva. Od 1879. do 1895. samo se
procenat katolikog ivlja poveao, od 18,08 odsto u 1879. godini na 21,31 odsto 1895; muhamedanskog se
osetno smanjio, od 38,73 odsto na 34,99 odsto, dok se pravoslavno stanovnitvo neto malo povealo od 42,88
odsto na 42,94 odsto. Podrobniji iskazi o razvoju na raun pravoslavaca i muslimana, u korist katolika
probrani su istom metodologijom.59
U treem poglavlju, izuzetna osuda austrijske vladavine dopunjena je jo podrobnijim podacima, da bi se
pokazalo kako za reenje srpskog pitanja austrijska vlada mora vie da se zainteresuje. Jer, prema ovde
navedenim statistikim podacima srpska nacija je tada brojala 9.566.200 ljudi. Od tog broja: u Srbiji
2.750.000, Crnoj Gori 260.000, Bosni i Hercegovini 1.799.200, Maarskoj (Banat, Baka, Baranja i Trst)
679.000, Hrvatskoj i Slavoniji 2.270.000, Dalmaciji 623.000, Istri 135.000, Staroj Srbiji 730.000,
Makedoniji 300.000. Tome se dodaje jo 250.000 Srbohrvata u Americi, pored navedenog broja u Skutari.
Tako se rauna ovde sa 10 miliona Srba. Ove cifre iziskuju, naravno, da budu proverene i korigovane, ali one
su od interesa za procenu metoda rada Vladana orevia i u ovom pogledu.60
Poslednje poglavlje ove knjige posveeno je potrebi provizornog i definitivnog reenja srpskog pitanja. Tu
dalekovido orevi ak upozorava na mogunosti rata svetskih razmera, zbog antisrpskih posledica aneksije
Bosne i Hercegovine! ak se precizira da bi taj rat izmeu jedne Velike Sile [Austro-Ugarske] i dve male
balkanske drave [Srbije i Crne Gore] mogao dovesti do s pravom strahovane evropske konflagracije. Od
moguih reenja bosansko-hercegovakog i ostalih problema vezanih za srpsko pitanje, orevi je posebno
razmotrio u ovoj knjizi tri alternative. S obzirom na neizbeni preovlaujui uticaj Velikih Sila, tu se
razmatraju kombinacije pod okriljem Turske, Rusije i Austro-Ugarske.61

58 Isto, 68.
59 Isto, 69.
60 Isto, 115.
61 Isto, 127.

46
Prema orevievom austrofilstvu nije teko pogoditi da se trea alternativa u reavanju problema smatra
najpodesnijom. Zato on kazuje: Trea varijanta mirnog reenja srpskog i balkanskog pitanja [podrazumeva
se kao najbolja] bila bi balkanska federacija sa Austro-Ugarskom na elu. Poto provizornim reenjem srpskog
pitanja [pod okriljem Turske ili Rusije u savezu balkanskih zemalja izvan granica Austro-Ugarske] pet miliona
Srbohrvata bi ostalo pod skiptrom Habzburgovaca, to bi Habzburka dinastija mogla od svojih srpskohrvatskih
zemalja dakle, od Bosne, Hercegovine, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije da stvori jednu nacionalnu
autonomnu srpsko-hrvatsku dravu sa nacionalnom vladom i nacionalnim parlamentom u okvirima Austro-
Ugarske Monarhije. im bi se to desilo, verujem, Srbija i Crna Gora bi odmah spremne bile da sa Austro-
Ugarskom zakljue jedan carinski savez i jednu vojnu konvenciju. ak i vie. U jednom takvom sluaju,
verujem, da bi i bugarska drava nala svoju raunicu da u sline odnose stupi sa Austro-Ugarskom
Monarhijom, i tada bi balkanska federacija pod vostvom Austro-Ugarske bila dovrena. U drugom sluaju,
Srbija se nee dati umiriti, i Evropa e morati da oekuje nepredviene zaplete.62
Sve je to orevi napisao kao politiar. U ulozi istoriara morao bi se zadovoljiti problemima prolosti, a ne
budunosti. Ali on to ne uvaava. Zato istoriari u velikom broju njegove spise, poput ove knjige o srpskom
pitanju, svrstavaju u publicistiku, a ne u istoriografiju, iako sadre zanimljive, ako ne i neosporive
istoriografske podatke, uz prihvatljive i neprihvatljive procene.
U globalu, reenje srpskog pitanja u okviru ujedinjenih srpskih zemalja, pod okriljem Austrije, zapravo,
podudara se s planom preustrojstva dualistike Habsburke Monarhije u trijalistiku. Pored Austrije i
Maarske kao trea dravna celina u toj Monarhiji bila bi po tom planu Jugoslavija. Austrijski zagovornici
takvog plana imali su za cilj smanjenje prevelike uloge Maarske u deobi vlasti dualistike Habsburke
Monarhije. Nosilac te ideje bio je, odnosno bie, prestolonaslednik Franc Ferdinand. to orevi pri
izlaganju svojih zamisli nije imao na umu kasnije preovlaujue trialistike ideje Franca Ferdinanda, ne
onemoguuje asocijaciju na te ideje, pa se zato one ovde pominju. orevi je iao ak i dalje, povezujui
reenje srpskog pitanja u okviru balkanske federacije sa Austro-Ugarskom na elu.
U prvom tomu dvotomne knjige Evropa i Balkan, diplomatska istorija balkanskih hrianskih drava u
devetnaestom veku, izlaganje se svodi na Evropu i Rumuniju. Knjiga je tampana 1911. godine. U prvom
poglavlju Misli o savezu balkanskih drava (umesto predgovora) pie: Strogo uzevi, ovaj spis trebalo bi
krstiti Velike evropske sile i male hrianske drave na evropskom Istoku a ne Evropa i Balkan, jer bi onako
bilo tanije, a sem toga i Rumunija, od kako je blagodarei svom kralju Karolu I i patriotizmu svojih
dravnika, sreno isplivala iz mizerije balkanskog partizanstva, ne voli da joj se kae da je balkanska drava.
I dalje: Mi smo ipak ovaj spis nazvali Evropa i Balkan ne samo zato to je to ime krae i podesnije za naslov
nego i zato to je Rumunija, iako je postala vrlo jaka drava na evropskom Istoku, ipak ostala balkanska, i to
ne samo zbog svoje Dobrude na Balkanskom Poluostrvu nego poglavito zbog toga to i njena sadanjost i
njena budunost stoje izmeu istog ekia i nakovnja meu kojima se i mi ostali Balkanci nalazimo, to e ona
force majeure i Rumuniju naterati u to vri savez s ostalim Balkancima za odbranu narodnosti i dravne
individualnosti.63
Tu orevi kazuje da je ve 1889. godine, objavljujui devet lanaka u svom asopisu Otadbina o kobnom
uticaju Rusije na razvoj srpske drave [ni u jednom od tih lanaka nema spomena o bilo kakvom uticaju
Naertanija na spoljnu politiku Srbije] doao do zakljuka kako treba da napie knjigu pod naslovom Balkan i
Evropa. etiri godine pre objave te knjige bio je optuen da je u delu Kraj jedne dinastije objavio srpske
dravne tajne, a u stvari [po njemu] zato to je na osnovu ruskih autentinih dokumenata razgolitio ruske
intrige protiv Srbije. Ve tada je na sudskom pretresu, branei se od navedene optube, usmeno dopunio
istoriju srpske spoljne politike od Berlinskog Kongresa do ubistva poslednjeg Obrenovia posledicama
ruske hipnoze.
Po istoj austrofilskoj logici, dovedenoj do apsurda, za austrougarsku okupaciju Bosne i Hercegovine primarno
je bila kriva Rusija. Zato kad je inom te okupacije od deset miliona Srba i Hrvata skoro sedam miliona
ujedinjenih pod skiptrom cara austrijskog i kralja maarskog njemu se uinilo da mu je patriotska dunost
pokuati da se bar u poslednjem oajnom trenutku za budunost Srpstva izlee Srbi u Srbiji, Crnoj Gori, Staroj
Srbiji i Makedoniji od te kobne zablude, da e im Rusija pokloniti slobodu i ujedinjenje.64
Austrofilska doslednost kod orevia gubi se samo tamo gde istie egoizam svih Velikih Sila, tako da je od
njih naivno oekivati podrku. On zakljuuje ovde da su Balkanci koji su se oslanjali na pomo Engleske i
Francuske onako isto zlo proli kao i Srbi koji su se uzdali as u pomo Austrije as u pomo Rusije. U ovom
kontekstu su jedino Rumuni uspeli da potpuno izvojuju ne samo politiku nego i privrednu nezavisnost svoju
samo zato to su oni prvi, i to blagovremeno, uvideli, da im nijedna Velika Sila nee za ljubav njihovih crnih

62 Isto, 147.
63 Vladan orevi, Evropa i Balkan, Beograd 19111912.
64 Isto, 2.

47
oiju vaditi za njih kestenje iz vatre, to su prvi usvojili onaj princip koji je od razdrobljene Italije napravio
Veliku Silu, naelo koje se popularno kazuje izrekom u se i u svoje kljuse.65
U ovom galimatijasu kuenja i hvaljenja pojedinih balkanskih zemalja izlaz se vidi u federaciji samostalnih
balkanskih drava sa Turskom na elu.66 U prethodnoj knjizi, videli smo, takvo spasonosno reenje trailo se
u balkanskoj federaciji pod okriljem Austrije. Sve te varijacije, makar bile i apsurdne, razumljive su kada se ne
gubi iz vida da se iskazuju u knjigama koje je Vladan orevi napisao kao politiar sa pretenzijama
istoriara.
U knjizi Srbija i Turska (Jildiz Porta Fanar) 18941897, koja je tampana 1928. godine u izdanju Srpske
kraljevske akademije, orevievo pisanje opet je karakteristino po funkciji politiara u ulozi istoriara.
Godine 1894. u vreme vlade Svetomira Nikolajevia on je bio postavljen za poslanika u Carigradu. Po
programu imao je (bez veze sa Naertanijem) da radi: 1. Na ratifikaciji srpsko-turske konzularne konvencije.
2. Na otvaranju srpskih kola u Makedoniji. 3. Na priznanju od strane Porte srpske narodnosti u Carstvu
izdavanjem nufuza [matine knjige] Srba mileti. 4. Na spasavanju imena srp. manastira Hilandara. 5. Na
postavljenju Srba za mitropolite u Skoplju i Prizrenu. 6. Na srpsko-turskoj vojnoj konvenciji. 7. Na Zollverein-
u [carinskom savezu] izmeu Srbije i Turske. U vezi sa poslednjim dvema takama molio je, da Kralj
[Aleksandar Obrenovi] koji ionako ima da pone praviti svoje prve vladalake posete suverenima Evrope,
najpre doe u Carigrad. Kralj Aleksandar obeao je svome novom poslaniku da e mu ispuniti tu molbu, i
ovlastio ga je da u Carigradu spremi sve to treba za njegovu posetu Sultanu.
I dalje orevievim reima: 4-og maja 1894. stigao je Dr Vladan u Carigrad i im se odvezao u Poslanstvo
poslao je dragomana [prevodioca] na Portu da javi Said-pai, otomanskom ministru spoljnih poslova, da je
doao i da ga upita kada ga moe primiti. Posle jednog sata stigao je u Poslanstvo Jusuf-beg, ef biroa za
stranu korespondenciju, da poslaniku isporui dobrodolicu od strane Said-pae, a malo docnije i Galib-beg,
drugi introducteur des ambassadeurs, da ga pozdravi u ime vlade.
Zbog instruktivne autentinosti, nastavljamo navod od rei do rei: 5-og maja imao je Dr Vladan prvi
sastanak sa Said-paom, kome je pokazao tekst besede koju bee spremio za pozdrav Sultana na sveanoj
audijenciji prilikom predaje akreditiva, i upitao ga, da li da ve u toj besedi saopti Sultanu da e Kralj Srbije u
polovini juna doi u Carigrad da ga poseti, ili da to pomene docnije u razgovoru sa Sultanom. Said-paa obea
upitati samoga Sultana, pa e javiti. U daljem razgovoru odnosno Kraljevog putovanja poslanik ree da Kralj
pretpostavlja da putuje preko Soluna, prvo radi zadovoljstva da putuje samo kroz Sultanovu dravu, drugo
zato to Kralj hoe od sviju suverena da poseti prvo Sultana, a kad bi putovao Dunavom ne bi mogao izbei
posetu u Bukuretu ili kakvo vienje sa vazalom NJ. C. V. Ovo se Said-pai uinilo tako vano da je molio
poslanika da mu te razloge da u jednoj notici 67
Jedan od prvih zadataka poslanika orevia u Carigradu bio je da ugovori prijem kralja Aleksandra kod
Sultana, Abdula Hamida II, to je prema propisima protokola obavio, i u knjizi podrobno, po obiaju i sa
suvinim detaljima opisao, objavljujui nepotrebno in extenso svu odnosnu prepisku. A posle na isti nain i
sav ceremonijal kraljevog prijema u sultanovoj palati Jildizu. orevievim reima: Put do Jildiza i doek u
Jildizu bio je tano po unapred javljenom ceremonijalu... Sultan je sa basamaka odveo Kralja u salon, gde se s
njime na samo razgovarao jedno 20 minuta. Zatim je kralj predstavio svoju srpsku svitu Sultanu, a ovaj njemu
svoju vojnu i civilnu kuu, i obojica su sa svakim predstavljenim pomalo razgovarali (za svakoga su imali po
koju ljubaznu re).68
Na prijemu obostrano su izrazili aljenje za vekovna zlodela u prolosti. Sultan je obeao da e narediti da se
spremi sve to treba za ratifikaciju srpsko-turske konzularne konvencije. Dodao je da e mu tee biti
zadovoljiti elju za priznanje srpske narodnosti jer se u zakonima njegovog carstva zna samo za podelu
njegovih stanovnika po veri, a nikako po narodnostima. Svi narodi pravoslavne vere sastavljaju rum-mileti
[narod, religija]. Tek otkako su se Bugari odcepili od grke vere, pie na njihovim nufuzima, bugar-mileti! Pa
ipak Kralju [Aleksandru] za ljubav on e dati prouiti ponovo to pitanje i gledae da i u tome zadovolji svoje
verne Srbe. to se srpskih kola tie on e narediti da valije kosovski, solunski i bitoljski izdaju dozvole za
otvaranje srpskih kola, gde god se to potrai na osnovu postojeih kolskih zakona. Sa vladianskim pitanjem
ii e tee, jer ono zavisi od grkog Patrijarhata, koji ima svoje privilegije u koje je opasno dirati jer Patrika-
efendi odmah zatvori sve crkve pa napravi veliki kalabaluk u carstvu, u koji se umeaju i vrlo moni uticaji sa
strane. Evo ta on kao Sultan moe uiniti, i to obeava Kralju. On e zovnuti Patrika-efendiju, pa e mu
kazati da je Njegova elja da patrijarijski sinod izabere Srbina za Mitropolita, im se uprazni vladianska
stolica kakve eparhije u kojoj je veina srpska... Za imanje manastira Hilandara sluao je da mnogo godina

65 Isto, 3.
66 Isto, 5.
67 Vladan orevi, Srbija i Turska (Jildiz Porta Fanar) 18941897, Beograd 1938, 23.
68 Isto, 27.

48
postoji parnica oko sopstvenosti tih zemalja. Kau da o tome ima nekoliko sudskih presuda i nekoliko
fermana. Veliki Vezir i Abdul Pahman-paa neka proui sve te hartije, pa emo udesiti i tu stvar kako bude
pravo. Najzad, vrlo je velika i lepa misao Kralja hazletleri [uzvienost] o vojnikom i carinskom savezu sviju
balkanskih drava, ali on Sultan ne veruje da e se ikada sve balkanske drave sloiti da sastave takav
savez. Druga je stvar da li meu pojedinim balkanskim dravama ne bi moglo doi do takvog saveza.69
Od Sultana kao i od Porte lako je bilo dobiti obeanja za izvrenje navedenih traenja, ali teko ili gotovo
nikako izvrenje obeanog. Na predlog, inae koncilijantnog orevia, da se pretnjom izdejstvuju traeni
ustupci ili napuste politika prijateljstva s Turskom, moralo mu se odgovoriti da je Srbija slaba za varljive
podvige.
Akcija u domenima crkve i kolstva, na prosvetno-kulturnom planu, u Makedoniji i Staroj Srbiji, uz pomo
turskih vlasti ostala je primarna. Prema orevievom izvetaju Ministarstvu inostranih dela, 22. septembra
1896. godine: Prva narodna, dobro organizirana, propaganda u Makedoniji javila se pre 34 godine. To bee
propaganda grka. Posle grke, organizovana je na tom podruju bugarska propaganda. Rusija, imajui u
vidu grko neprijateljstvo prema svemu to je slovensko, iz stratekih razloga podrala je stvaranje
bugarskog egzarhata. Tako se u Makedoniji pobugario znatan deo slovenskog stanovnitva, koje se kolebalo
izmeu srpstva i bugarstva.70 Posle bugarske propagande javila se i rumunska, prisustvom Kucovlaha. Tako
je srpska propaganda poela sa zakanjenjem i zaostajala je. Onda se rasplamsala borba o prevlasti u deobama
stvorenih srpskih, grkih, bugarskih i rumunskih sfera uticaja, podsticajima ne samo Turske, ve i Rusije i
Austrije. Borba za skopljansku mitropoliju toliko je preokupirala duhove, da orevi tu borbu razmatra u dva
poglavlja, ispunjena citatima iz zvanine i privatne prepiske zainteresovanih institucija i linosti. Istovremeno
se nezajaljivost Bugara predoava zahtevima za est egzarhatskih eparhija. U tom kontekstu posebno
poglavlje posveeno je naporima za ponovno ustrojstvo Peke patrijarije.
Zavrno, sedmo poglavlje, podrobno, u orevievom stilu, ispunjeno je sumarnim osvrtom na njegov
diplomatski rad u Carigradu. Prema sadraju pisma upuenog kralju 28. maja 1897. iznosi se u emu je uspeo,
a u emu nije uspeo da realizuje sve to se od njega trailo. Uspeo je, prema njegovom iskazu: 1. da se
ratifikuje srpsko-turska konzularna konvencija; 2. da se naimenuje Srbin za mitropolita rako-prizrenske
eparhije; 3. da se sprei izdavanje berata za Skoplje grkom mitropolitu; 4. da se odobri otvaranje srpske
gimnazije u Carigradu, Skoplju i Solunu, pored pedeset srpskih kola u Kosovskom vilajetu, ukljuujui Bitolj
gde su ne samo Turci nego i predstavnici Rusije dokazivali da nema Srba; 5. da se stvori srpski list u
Carigradu koji moe postati poluga za irenje srpske svesti, moda jai i od samih kola; 6. da se primi u
turske srednje i vie kole sedamnaest pitomaca iz Stare Srbije, pa ak i iz Kraljevine Srbije, od kojih sedam
kao srpski dravni pitomci, a deset kao Sultanovi pitomci. Oni kad svre svoje kolovanje, postae najmoniji
pioniri srpske misli u Staroj Srbiji i Makedoniji, jer e se moi upotrebiti u administraciji dotinih vilajeta; 7.
da se sedam srpskih dravnih pitomaca primi u grku bogosloviju na Halki, te e tako Srbi imati sedam
kandidata za vladianska mesta u Turskoj; 8. da Porta ne samo odgovara na note Konzulata Srbije nego da
i po njima dejstvuje; tako je izdejstvovao i zborovanje jednog mutesarifa [okrunog naelnika] u Pritini,
koji se zamerio Srbima; 9. da Porta uputi naroitu Komisiju u Svetu Goru, da obelei imanje manastira
Hilandara tako taj manastir, koji je do skora bio sasvim u bugarskim rukama, sada u zvaninim aktima da
se zove slaveno-srpskim manastirom; i 10. da Ambasador Rusije, koja je ranije branila samo bugarske
interese, podri Konzulat Srbije u tome da se za skopsku eparhiju naimenuje Srbin za mitropolita
U nabrajanju onoga to jo nije uspeo da izdejstvuje orevi je naveo: 1. da se Irade [carske zapovedi] i
Sadrazamski [velikovezirski] raspisi o srpskim kolama svuda izvre tako da je preostalo oko stotinu
nereenih dozvola za kole; 2. da se naimenuje Srbin za mitropolita u Skoplju, 3. da Porta prizna srpsku
narodnost u Turskoj; i 4. da se obori nepravedno reenje Velikog Vezira, koje je protivno fermanima
manastira Hilandara, sudskim reenjima i samom elaboratu poslednje komisije, koja je obeleila granice
manastirskog imanja.71
Ovaj izvetaj kralju sadri i albu to vlade, koje su se brzo smenjivale tada nisu podrale u potrebnoj meri
njegovu inicijativu za ponovno ustanovljenje Peke patrijarije, imajui u vidu da je u Turskoj sva mo
koncentrisana u vlasti Sultana. Po oreviu: Uverivi se da u Turskoj, upravo nema Vlade u evropskom
smislu te rei; da ni Veliki Vezir, a kamo li resorni ministri, nema ni toliko vlasti koliko jedan naelnik
odeljenja u evropskim ministarstvima; da Sultan Abdul Hamid I ima skoncentrisanu u svojoj ruci ne samo
politiku nego ak i administraciju Carstva do najsitnijih pitanja; da je glavna karakteristika toga, do
nemonosti svemonog oveka... plaljivost, ja sam sve moje predmete na otvaranje naih jo neispunjenih
zahteva to sam ih podnosio raznim vladama Vaega Velianstva, koje su se poslednjih godina, za slubu i

69 Isto, 3233.
70 Isto, 56, 57.
71 Isto, 310312.

49
suvie brzo [kurzivom istakao A. R.] smenjivale bazirao na glavnoj dominantnoj osobini avtokratora. Ali
moji predlozi nisu usvojeni.
Po orevievom iskazu: Uzalud je nastojao da se ponovo uspostavi Peka patrijarija, da se napravi savez
za zajedniku odbranu i napad izmeu Srbije, Crne Gore i Bugarske, s obzirom na nemogunost sporazuma
o granicama etnografskih sfera izmeu Srbije i Grke. Turska je tada traila od Srbije da se ne mea u
predstojei rat sa Grkom, ukoliko nee da se bori na njenoj strani! Zato je orevi hteo da se iskoristi
prilika za ispunjenje izvesnih traenja i od Turske i od Grke.
U knjizi Vladana orevia Crna Gora i Austrija 18141894, tampanoj 1924. godine, takoe nema pomena
o Naertaniju. A i tu se opisuju dogaaji koji bi morali biti povezani sa Naertanijem, da su mogli. Nisu
mogli, jer takve veze nije bilo ni u ovom kontekstu.
U vezi sa revolucionarnom 1848. godinom orevi tu pie: Srbi u Sremu, Banatu i Bakoj skoie na oruje
da se biju... protivu Maara. Kneevina Srbija ostala je na miru, ali nije smetala hiljadama dobrovoljaca iz
Srbije da... pohitaju brai u pomo da im pomognu izvojevati srpsku Vojvodinu. Dalje: Beogradska vlada
je tada poslala na Cetinje knjievnika Matiju Bana radi dogovora o koracima koji bi se mogli preduzeti.
Uzgred je imao zadatak da proui stanje duhova u Boki Kotorskoj i da po mogustvu organizuje tajne narodne
organizacije ne samo u srpskim zemljama u Turskoj, nego ak i u Albaniji.72
Ovom zapisu dodao je orevi i Banov poverljiv izvetaj o svojoj misiji, 8. maja 1848. U tom izvetaju stoji
kako je obiavi Kotor, Dobrotu, Pranj, Perast, Risan i Novi, posetio vladiku i preneo mu pozdrav od Ilije
Garaanina: da je ta njegova misija bila preduzeta odrednicama Naertanija, nema ni rei, izvrena je po
nalogu Garaanina, bez poziva na Naertanije.
Tu su tampane i dnevne zabeleke Matije Bana od 4. novembra do 29. decembra 1849. o tajnim
organizacijama, osnovanim prema Garaaninovim uputstvima. Naravno, bez veze sa Naertanijem. Banovim
reima: Kao to vidimo, Ilija Garaanin bio je jo za vlade Kneza Aleksandra Karaorevia zasnovao
veliku, ne samo srpsku nego i balkansku, politiku, i mi smo zato naveli ovde i te kratke beleke, koliko da
budu podsetnik onome koji bude preuzeo da napie knjigu o Iliji Garaaninu, a ujedno da se pokae kakvi
behu odnoaji izmeu Srbije i Crne Gore za vreme maarske bune.73
O knezu Danilu, nasledniku Petra II Petrovia Njegoa, istie se da je oduevljen idejom ujedinjenja svih
Junih Slovena. U vezi sa delovanjem, tada potpukovnika, Orekovia, navodi jedno njegovo nismo
kolskom drugu austrijskom kapetanu ukoviu, 20. avgusta 1863. godine: to se tie mog linog
poloaja u Beogradu to je on as gore, as dole, kako se kad politiki horizont naoblai ili razvedri. Ja sam u
jednom asu sve, a posle nisam niko i nita... Ja sam tako rei... predstavnik interesa i tajnih elja Jugoslovena,
Hrvata, Bonjaka, Dalmatinaca... Ako konci, koje sam ja razapeo nad svima junoslovenskim zemljama u
pravu mreu, popuste, ako moja mrea ne bude funkcionisala onda u morati odstupiti74...
U vezi sa jugoslovenstvom, orevi, na njemu svojstven nain pisanja uz citate raznoraznih izvetaja, navodi
tu i dopis iz Beograda austrougarskog konzula Benjamina Kalaja Ministarstvu inostranih poslova u Beu, 30.
novembra 1869, povodom Bokeljske bune. U tom dopisu stoji: Srazmerno dugo trajanje dalmatinske bune
mora u Srbiji imati sve veeg dejstva, jer se tamonji dogaaji tiu sunarodnika, te sudbina Bokelja jako
interesuje Srbijance kao june Slovene.75
Shodno navici da objavi u celini ili parcijalno to vie dokumenata, tu je orevi pretampao i tekst ugovora
od 18. juna 1881. godine, izmeu Austro-Ugarske, Nemake i Rusije u vezi sa Bosnom-Hercegovinom i
Bugarskom. Tim ugovorom Austro-Ugarska zadrava sebi pravo da prisvoji (anektira) ove dve provincije u
trenutku kada ona to nae za oportuno. A u odnosu na Bugarsku, imenovane Sile pristaju (nee se protiviti)
na eventualno ujedinjenje Bugarske s istonom Rumelijom, u teritorijalnim granicama koje im je Berlinski
ugovor odredio, ako bi to pitanje po snazi stvarnih odnosa iskrslo.76
Zanimljiv je oreviev cinini komentar licemernog dranja Rusije. Jer: Iako je Rusija na sve ovo pristala i
potsticala, ona je ipak gurala malu Srbiju protivu Austro-Ugarske, kada je ova pokazala da misli koristiti se
gornjim ugovorom i anektirati Bosnu i Hercegovinu, a kada je Monarhija pokazala crno na belo svoje pravo
da prodere najsrpskije dve provincije, onda je carsko-ruska vlada naterala srpsku Narodnu Skuptinu da
poliu to su pljunuli, i da izjave da aneksija Bosne i Hercegovine ne vrea nikakve interese Srbije. Pa onaj
teatar to ga je izigravao Car sviju Rusa posle bugarske operete u Plovdivu! Bre odazvao je sve svoje oficire iz
Bugarske i time obezglavio bugarsku vojsku, bre izbrisao je ime Kneza Batemberga iz spiska la suite itd.,
bre trista uda to se Bugarska usudila da pocepa Berlinski ugovor a ovamo to je sve ugovoreno i potpisano

72 Vladan orevi, Crna Gora i Austrija 18141894, Beograd 1924, 49.

73 Isto, 5051
74 Isto, 208.
75 Isto, 321.
76 Isto, 420.

50
jo 1881. godine i od svete Rusije! A posle ponovo tampanog ugovora, u originalu, na francuskom: I samo
zato to je ova podlost Velikih Sila bila onda tajna morala je Srbija da izvri svoju krvavu rekognoscirovku na
Slivnici, za koju se tek na Bregalnici mogla revanirati.77
Zanimljivi su i detalji o boravku u Crnoj Gori i enidbi Petra Karaorevia sa kerkom kneza Nikole. Najpre
je austrijski konzul, po uputstvu svoga ministra, traio da se Petru ne dozvoli boravak u Crnoj Gori, zbog
njegovih rovarenja protiv Obrenovia, ali kad se uverio da je re o enidbi preko etrdeset godina starog Petra
sa devetnaestogodinjom kneevom kerkom Zorkom, uenje je zamenilo iznuivanje Petrovog odlaska.
Zapravo i nije bilo razloga za uenje, jer kako je napisao diplomatski predstavnik i Zorka vie nije bila
premlada. Imala je skoro 19 godina, dakle ve je za 34 godine starija nego to se Crnogorke udaju.78 to se
tie vladarskih pretenzija, osuda je ostala nepromenjena. Petar Karaorevi, uprkos svim demantijima,
smatrao se pobornikom rusofilske spoljne politike, u borbi protiv proaustrijski nastrojenog kralja Milana i
njegovog naslednika, Aleksandra Obrenovia.

77 Isto, 460461.
78 Isto, 479.

51
 IVAN IVANOVI
18521931.

ivan ivanovi

U svom kapitalnom, sveobuhvatnom delu, etvorotomnoj Politikoj istoriji Srbije od 1858. do 1903,
objavljenoj 19231925, ivanovi nigde ne spominje Naertanije. To se moe smatrati logikom posledicom
sadraja, koji je preteno unutranjepolitiki. Ali u njemu ipak dolaze do izraaja ivanovieve koncepcije o
polugama razvoja srpske drave na spoljnopolitikom planu, zasnovanom na iskonskim idejnim
komponentama dravotvornosti.
U ovoj istoriji potvruje se da je Srbija kao nosilac zavetne srpske misli [kurzivom istakao A. R.] morala
stupiti u otvoreni trogodinji rat sa Turskom (18761878) za osloboenje i ujedinjenje, iznevi od toga rata,
kao svoje uspehe, delimino proirenje granica, i dravnu nezavisnost, koju su Velike Sile na Berlinskom
Kongresu priznale i sankcionisale. I: To sve nije bilo zavretak politikih tenji i nacionalnih zadataka
Srbije. Njoj su predstojali jo mnogi dogaaji, skopani sa velikim preokretima pa i patnjama, do potpunog
narodnog jedinstva i ispunjenja velike istorijske i nacionalne misije Srbije.1
U poglavlju u kojem se, s obzirom na unutranjepolitike dimenzije, samo sporadino spominju
spoljnopolitike akcije kneza Mihaila, ivanovi kazuje da je nacionalni pravac spoljne politike Kneza
Mihaila uzdigao ugled Srbije do visine kakvu ona od osloboenja nigde nije imala, i uinila je Kneevinu ne
samo centrom Srpstva, ve i svega Hrianstva na Balkanu2... U vezi sa izdejstvovanjem predaje gradova,
gradskih utvrenja Srbiji, istie se mudrost vladara i vladajuih linosti. Oni su znali kako: Po sebi se
razume, da se pitanja od ovolikog zamaaja ne iznose kad se hoe, no kad se moe. S obzirom na mo
Otomanske carevine valjalo je birati momenat, kad e se zahtev o srpskim gradovima moi i smeti poloiti.
Bombardovanje Beograda 1862. bio je takav jedan momenat, ali prilike su onda bile takve, u optoj politici
Evrope, da je oskudevao svaki izgled na uspeh toga koraka.3
Tada se Srbija morala zadovoljiti ustupkom ruenja utvrenja Soko i Uice. Sada, zadobijanjem podrke
Rusije, Francuske, pa i Engleske, spremnou kneza Mihaila i njegovih opunomoenika, Ilije Garaanina, u
svojstvu ministra inostranih dela i Jovana Ristia, zastupnika Srbije u Carigradu, da se ispune zahtevi Porte u
ceremonijalu priznanja suverenosti Turske, Mihailovim putovanjem u Carigrad na poklonjenje Sultanu

1 ivan ivanovi, Politika Istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka, knjiga prva 18521878, Beograd 1936, 6.
2 Isto, 87.
3 Isto, 128.

52
moglo se izdejstvovati povlaenje turskih garnizona iz svih gradova du Save i Dunava.4
ivanovievo velianje znaaja saveznikih ugovora sa balkanskim dravama iskazuje se konstatacijom da se:
Knez smatrao i za priznatog vou hrianskih naroda na Balkanu... Crna Gora priznavae prvenstvo Srbije i
njena Kneza. Grka je laskavo prihvatila pruenu joj ruku, i ako je se, i docnije, pokazala grka saradnja kao
iluzorna. Rumunija rado traae potpore i savete od Srbije, pa i sami Bugari behu prili Knezu Mihailu, idui u
svojoj predanosti i do svoje budue obnegacije, i ako za Bugare govorahu onda samo nacionalno neodgovorni
komiteti, stvoreni van Bugarske u kojoj gospodarie Turci na svoj poznati nain.
Tako je postao i sporazum izmeu Srba i Bugara, tj. izmeu kneza Mihaila i bugarskih prvaka u emigraciji
zakljuen 14. januara 1867, a dopunjen u aprilu iste godine [tu ivanovi upuuje itaoca na izvrsno delo Srbi
i Bugari, u prolosti i sadanjosti od Milutina G. Stepanovia, Beograd, 1933, str. 2125]. Tim se
sporazumom utvruje ujedinjenje jo neosloboene Bugarske sa Srbijom u jednu dravnu celinu, sa jednim
vladaocem, istim zakonodavstvom, vojskom itd. Jedino to su Bugari eleli ouvati, bio je bugarski dijalekt u
oblasti bugarske populacije, traba, s pogledom na bugarsko lukavstvo, sa dalekim zamaajem5... U tom
opisu dolazi do izraaja zapravo velikosrpska ideja koja se posle ovaplouje u pokretu nacionalne
Omladine.6
U osvrtu na vladavinu Namesnitva, posle ubistva kneza Mihaila, do punoletstva kneza Milana, ivanovi
uopteno sumira: Na polju ostvarenja Narodne Misli, ujedinjenja Srpstva, ostae svetla mesta u istoriji
trudovi Namesnitva za vaspostavljanje regulisanih, pisanim ugovorima utvrenih odnosa sa Crnom Gorom...
buenje narodne [nacionalne] svesti u Staroj Srbiji i docnije pogreno nazvate Makedonije, odravanjem veza
sa prvacima i patriotama sviju srpskih zemalja, dok ta tenja nije dobila ogromne razmere u pripremama za
sajedinjenje Bosne i Hercegovine Srbiji, to je osujeeno prevremenom indiskrecijom engleske diplomacije.
Kulminacija tih kombinacija o narodnim [nacionalnim] tenjama kako ih naziva njihov glavni rukovoa,
Jovan Risti, bila je u nameri Namesnitva: da se Srbija, prilikom punoletstva Kneeva, proglasi nezavisnom
Kraljevinom.7 Da se ta namera nije ostvarila, ivanovi, s pozivom na Ristievo kazivanje, okrivljuje Rusiju.
Ona je svojim notama od 5. i 25. aprila 1872, upozorila na konzekvence, koje navode ruske dravnike da se
tome opiru.
U vezi sa objavom rata Turskoj 1876. navodi se pisanje lista konzervativne opozicije (umadija, br. 10)
upueno vladajuoj stranci liberala: Vlada neka zna, da ako su prilike zgodne za rat, pa se ona njima ne
koristi, narod e je kleti stranom kletvom. Ne bude li prilike zgodne, a ona se u rat upusti, narod e je kleti jo
stranijom kletvom.8
O diplomatskoj akciji koja je prethodila objavi rata 1876. nema ni rei, to se objanjava upuivanjem itaoca
na najbolji izvor za njeno upoznavanje Diplomatsku Istoriju knj. I od Jovana Ristia.9 Tu je poenta na
Kneevoj Proklamaciji od 18. juna 1876. kojom se objavljuje rat Turskoj. Po toj proklamaciji treba zakljuiti
da se Srbija ne moe optuiti za zapoinjanje agresivnog rata, poto je ratni pohod izazvan agresivnim
akcijama Turske, u srpskoj Bosni i Hercegovini! Zato se tu istie egzaltirano da je rat 1876. bez obzira na
njegov trenutno negativan rezultat bio jedna meu najsvetlijim pojavama u celoj dotadanjoj istoriji naroda
srpskog.10
Emotivna rekapitulacija u tom kontekstu ne moe biti drukija nego emfatina. Zato reima punim zanosa
kazuje: Punih ezdeset godina (18151876) Srbija se razvijala, rasla, snaila i ureivala, na temeljima koje
joj je Milo postavio. Sa malim prekidima, zbog unutranjih zabluda i potresa, a naroito od 1862. godine,
kada Turci sa grada Beograda dadoe Srbima prilike da i suvie jako osete njihovu blizinu, nije nikad prestala
svest Srbije da je ona samo deo Srpstva, i pravedna ambicija njena: da je ona stoer njegov, pozvat i istorijom,
i sudbom, i snagom svojom, da izvri ujedinjenje i osloboenje celoga Srpstva. U pesmi uz gusle i inae, u
veselju, u Skuptinama, u novinama, u literaturi, u koli i u crkvi, svuda i na svakom mestu, propovedana je
jedna i ista misao: osloboenje i ujedinjenje Srpstva, i glavno sretstvo ovoga velikog cilja: Rat u tom duhu
pevali su i sami Srpski Vladari: Mihailo i Nikola, prvi u Beogradu, drugi na Cetinju, a ve da i ne govorimo o
pesnicima koji su, s ove i s one strane uzanih granica Srbije u pesmi (naroito J. J. Zmaj!) as podsticali svoje
savremenike na krvavi rat, as ih nezaslueno, naroito politike prvake u Srbiji, ruili, to tu veliku akciju od
prolea do prolea odlau i ve ne diu zavesu, da krvava drama jednom otpone.11
Reagujui na kritike osvrte ratu od 1876. zbog poraza kojim je zavren, ivanovi ga pravda, jer: Iako ratovi

4 Isto, 128137.
5 Isto, 138.
6 Isto, 169.
7 Isto, 165.
8 Isto, 335.
9 Isto, 337.
10 Isto, 350.
11 Isto, 351.

53
vrede po rezultatima, oni se ponajpre cene po motivima svojim sa kojih su povedeni. Zato ve Prvi ustanak
pod Karaorem iako nije krunisan eljenim uspehom ostaje podvig od koga poinje novo doba postepenog
uzvienja Srbije. Sam udeo velikog broja oficira ruske aktivne vojske u tom ratu, u sastavu srpske vojske
oznaava njegov neosporivi znaaj.12 Ali da je taj rat prevelikog rizika, 1876. bez saglasnosti i uea Rusije,
voen za vreme vladavine konzervativaca, a ne liberala, ivanovi, kao jedan od prvaka Liberalne stranke
verovatno bi kritikom procenom ovu ratnu odluku smatrao lakomislenom. Zato su ova ivanovieva
opravdanja, makoliko bila reita, razumljivija njegovom politikom pripadnou nego njegovim istoriarskim
rasuivanjem.
U vezi sa San-Stefanskim ugovorom o miru, posle drugog, pobedonosnog rata Srbije protiv Turske, u savezu
sa Rusijom, ivanovi kritiki procenjuje kako je Rusija, uzevi pravo na sebe da sama pregovara o miru s
Turskom, sa iskljuenjem ne samo svojih saveznika, Srbije, Crne Gore i Rumunije, no i Sila potpisnica
Pariskog ugovora od 1856. hitala da zakljui definitivan ugovor, kojim je Srbija najvie oteena.13 A u
osvrtu na Berlinski kongres, podjednako naglaava dobitak teritorija kojima se poveala Srbija i gubitak Bosne
i Hercegovine dodelom Austro-Ugarskoj. Da isticani dobitak ne treba umanjivati poput Ristievih protivnika
gubitkom Bosne i Hercegovine, ivanovi navodi estitku znamenitog nemakog istoriara Srbije, Leopolda
Rankea Jovanu Ristiu za dobitke koje je kao najvee blago Srbija dobiti mogla.14
Pri objanjenju povoljnih i nepovoljnih odluka Berlinskog kongresa, sa stanovita interesa Srbije, ivanovi se
doslovno drao argumenata kojima je Risti diplomatski, politiki i dravniki u Narodnoj skuptini Srbije
Berlinski kongres ocenio na najprobitaniji iako ne i na najistinitiji nain. Prema Ristiu, shodno prilici i
neprilici: Do sad je bilo u svetu vie kongresa. O svakom se zna da je zastupao neko naelo, a znalo se i
kakvo naelo. Tako je jedan rukovodio naelom legitimnosti, drugi naelom osvajanja itd. No kakvo je naelo
ovaj sadanji kongres zastupao, ja ne bih znao kazati. Trailo se i radilo da se veliki zadovolje, a mali da se
istisnu iz poloaja koji su bili od vanosti i mogli da smetaju velikima.15
U odeljku posveenom odnosima sa Bugarima posle Berlinskog kongresa, ivanovi ponavlja kako je:
Kongres postavio granice bugarskoj kneevini i odvojio od nje jednu samoupravnu oblast koja je dobila
naziv Istona Rumelija. Da bi potvrdio neumesnost argumenata zagovornika daljeg zaotravanja odnosa sa
Bugarskom, on ponovljeno navodi Ristieve rei izgovorene u Narodnoj skuptini: Mi od Bugara nemamo
blieg i srodnijeg naroda (uje se iz vladinih klupa vrlo dobro).16
U vezi sa izborom nove bugarske prestonice Sofije, umesto stare prestonice Trnovo, posle izbora Aleksandra
Batenberga, princa hesenskog, neaka ruskog cara Aleksandra II, za bugarskog kneza tu stoji kako: Nema
sumnje da su i isto politiki uzroci dejstvovali da se teite drave prenese na zapad, bilo da se nae taka
dalja od udarca turskog, bilo da bude blie predelima buduih bugarskih aspiracija u zapadnoj strani Turske.
Svakojako ona je time i blia isto srpskoj sferi, sa svim dobrim i loim stranama te blizine to su budue
prilike potvrdile.17
Prvih godina posle Berlinskog kongresa i po ivanovievoj istoriografskoj proceni odnosi izmeu proirene
Srbije i suene Bugarske razvijali su se dobrosusedski. On to dokazuje i time to je: U jesen 1880, sledovala
poseta Bugarskog kneza Beogradu koju je srpski vladalac vratio posetom u Ruuku, kad se izmeu oba
mlada vladara zaelo i lino prijateljstvo, od koga su ostali tragovi u njihovoj docnijoj korespondenciji.18
Problem na platformi spoljne politike sa reperkusijama u unutranjoj politici, prema smeni liberalne Ristieve
vlade, nastao je prisiljavanjem Srbije od strane Austro-Ugarske da prihvati za Srbiju nepovoljni trgovinski
ugovor sa Austro-Ugarskom. Novonastalu situaciju ivanovi povezuje sa promenom linosti na poloaju
austrougarskog ministra inostranih poslova barona Hajmerlea na mesto grofa Andraija. Zato kazuje: Sa
Andraijem, koga Risti na jednom mestu naziva pravim maarskim kavaljerom i u dobrom i u loem smislu
te rei, kao da je nestalo i dobre volje, koju je ovaj rukovodilac austrougarske spoljne politike, i ako sa
predohranom interesa svoje drave, uvek u dovoljnoj meri unosio u sve pregovore sa Srbijom. Baron Hajmerle
bio je u tom pogledu nov, nepoznat ovek; ali on nije dao dugo na se ekati, da se bude odmah na isto, s kim
se ima posla.
Novi ministar spoljnih poslova u Beu zasnivao je i nove trgovinske pregovore sa Srbijom na novoj osnovi.
Stavio je u pokret nove poluge, ne da vano pitanje novog ugovora pomakne ve da ga sadrajno izmeni,
imajui u vidu vee austrougarske prohteve prema svom nahoenju. Zato je hteo da Srbiju, i pre svakog
ugovora, prinudi na potpunu kapitulaciju, i tek onda, poto Srbija kapitulira, da se, poloenim orujem, povedu

12 Isto, 353.
13 Isto, 358.
14 Isto, 378.
15 Isto, 381382.
16 Navedeno delo, knjiga druga, 98.
17 Isto, 99.
18 Isto, 100.

54
pregovori o zakljuenju trgovinskog ugovora, poto bi unapred priznate sve koristi bile na strani Austro-
Ugarske.19
Iznosei argumente austrougarskih i protivargumente srpskih predstavnika u vezi sa priznanjem prava
povlaene nacije za austro-ugarske dravljane u spoljnotrgovinskim poslovima, ivanovi uspeva da dokae
kako je u tom nadmetanju Austro-Ugarska pitanje prava uinila pitanjem proste sile i prava jaega...20 Na to
Ristieva vlada liberala nije htela pristati i ona je smenjena vladom konzervativaca sa M. S. Piroancem na
elu.
U osvrtu na tajnu konvenciju Austro-Ugarske i Srbije od 1881. godine, posle smenjivanja vlade jakih liberala
vladom slabih konzervativaca, ivanovi tu konvenciju oznaava politikom potinjenosti srpskih nacionalnih
dravnih interesa imperijalistikim austrougarskim interesima, prema neprihvatljivim motivima vladara, kneza
Milana, lienog oseaja odgovornosti podsticajima neodgovorne apsolutistike vlasti. ivanovievim reima:
Knez Milan je ve samom promenom [vlade] osvedoio kuda smera. On je i pri graenju eleznice pod
uslovima ugovora Bontuovog, kao i pri sklapanju trgov. ugovora, ve jasno zauzeo gledite Austro-Ugarskoj
naklonjeno. Ali da e joj se on sav predati, ili bolje da e se on, a s njime i Srbija uiniti vazalom Austro-
Ugarske, na to se nije onda moglo pomiljati.21 ivanovi se ak ne zaustavlja na osudi kneza, on pobija
opravdanja elnika vlade konzervativaca Piroanca i drugih, koji su upueni ili neupueni u poslove spoljne
politike, svejedno, ostali na vlasti i posle otkrivanja sadrine Konvencije. Nju je, bez znanja ostalih lanova
vlade, potpisao, po nalogu kneza, edomilj Mijatovi, u svojstvu v.d. ministra inostranih dela.
U osvrtu na rat Srbije protiv Bugarske 1885. godine, ivanovi, poput veine istoriara, polazi od
spoljnopolitikog argumenta kojim se taj rat razmatra, ali za razliku od drugih, on i nehotice naslovom
poglavlja Timoka buna i srpsko-bugarski rat (18831885) ukazuje i na skrivene unutranjepolitike porive
opisanog rata.22 to se tie spoljnopolitikih motiva rata, ivanovieva procena se zasniva na uverenju da ga je
trebalo izbei insistiranjem na rekompenzaciji, ne sa strane Bugarske, ve Turske. Konkretno postavljanjem
ve mobilisane vojske na jugozapadnu granicu, prema Kosovu i Skoplju, sa namerom i potrebom da se ue
u Staru Srbiju i dalje u Makedoniju, Bugarska, koja bi u svakom drugom sluaju sa surevnovanjem gledala
ovakav korak Srbije, bila bi joj sad, silom okolnosti, najrevnosniji saveznik, i, to je glavno, u oima i Turske i
Evrope glavni krivac za sve to se deava.23
To je bio zapravo stav liberala, u opoziciji, odnosno njihovog lidera Jovana Ristia, koji ga je obelodanio u
listu Nova Ustavnost, a ivanovi naveo u ovoj istoriji, kako sam kazuje u izvoru. Meutim, u poreenju sa
alternativom koja je realizovana ratom protiv Bugarske, kompenzacija na navedeni nain mora se smatrati
iluzornom. Ona bi pri pokuaju da se realizuje imala za posledicu rat sa Turskom. A Turska je bila
neuporedivo jaa od Bugarske, iji su vojni potencijali jo uvek sa statusom turskog vazala, ne samo po
proceni Srbije nego i veine drava pre pobede na Slivnici, smatrani slabijim. to istoriari nakon poraza
utvruju kako je Srbija, sa aspekta naoruanja i organizacije ula u rat sa Bugarskom vojniki nespremna
razumljivo je, ali post factum nije teko to utvrditi.24 Meutim, poraz je bio neminovan ne zbog te, vojne,
nespremnosti Srbije, nego zbog nespremnosti naroda u Srbiji da ratuje za ciljeve vladara protiv koga je dve
godine ranije izbila Timoka buna, a uoi rata spremala se nova pobuna.
Krivicu za ovaj izgubljeni rat, kao i za sve nedae toga doba ivanovi pripisuje Milanu Obrenoviu i kao
pripadnik Liberalne stranke, koja je njegovim favorizovanjem konzervativnih naprednjaka liavana vlasti. U
ivanovievoj rekapitulaciji svega izloenog istie se: Sukob s Austro-Ugarskom oko trgovinskih ugovora
dobro je doao knezu Milanu da se (19. oktobra 1880), ovoga puta konano, oslobodi Liberalne stranke. Od
tada nastaje doba njegove line vladavine, sa svim konsekvencijama... Ovaj ruilaki temperament preneo je i
na spoljnu politiku i tu zakljuivao tajne konvencije, vodio i gubio ratove.25
Sledstveno, Milan je umesto da iskoristi sjedinjenje dve bugarske pokrajine26 u jednu veliku Bugarsku, za
sjedinjenje srpskih zemalja pod Turskom sa nezavisnom Srbijom, za stvaranje vee nezavisne Srbije, odabrao
rat sa Bugarskom. Tim ratom nije uspeo da sprei tekovine Bugara, a Srbiju je doveo u situaciju gubitnika. Za
utehu, Srbija je sauvala status nezavisne, samostalne drave, dok je Bugarska ostala pod sizerenstvom
Turske, iako sa prerogativima poveane autonomne nezavisnosti.
Da je Srbija zadrala u celosti Berlinskim ugovorom steene teritorije prvenstveno intervencijom Austro-

19 Isto, 102.
20 Isto, 105.
21 Isto, 180.
22 Isto, 239.
23 Isto, 278.
24 Dr Slavica Ratkovi-Kosti, Neka iskustva i pouke iz srpsko-bugarskog rata 1885. go dine, Vojno-istorijski glasnik 13 (1999)

4461.
25 . ivanovi, navedeno delo, II, 403.
26 Isto, 291.

55
Ugarske, koja je ultimativno zatraila povlaenje pobednikih bugarskih jedinica sa srpskog poprita, kazuje i
ivanovi. Ali da Habsburka Monarhija nije bila voljna da podri od strane liberala najrevnosnije
preporuene rekompenzacione poduhvate Srbije, pravcem Stare Srbije i Makedonije, a da se bez te podrke
nije mogla realizovati ta zamisao, u ivanovievoj argumentaciji se ne kazuje.
U osvrtima na tajnu konvenciju, od 16/28. juna 1881. i njenu dopunu, od 29. januara/9. februara 1889. godine,
ivanovi na raun kneza, odnosno kralja Milana, prenaglaava da je ova fatalna konvencija igrala veliku
ulogu u njegovoj vladavini.27 Naroito kad je odluivao o izboru novih stranakih vlada. Meutim, znalo se,
da je od bitnog znaaja za sve vlade pa i za vlade liberala, bio oportunizam, koji nalae da se uspostavljeni
meudravni odnosi sa Austro-Ugarskom ne dovode u pitanje osporavanjem pravovaljanosti tog ugovora; sa
argumentom da je potpisan bez saglasnosti i ratifikacije predstavnika naroda u Skuptini. Prema kazivanju
samog Ristia, ivanovievom potvrdom obelodanjuje se kako je posle Milanove abdikacije, za vreme
Namesnitva Risti konvenciju ostavio u poznatu staru kasu sanduaru u kancelariji gde se drahu i sastanci
vlade, ne saoptavajui o njoj dalje nita, tako da su sve namesnike vlade i u poslovima, kojih je se doticala
konvencija, bile posve slobodne, i mogle su same uvek preduzimati ono to su, u saglasnosti sa
Namesnitvom, smatrale da je za zemlju korisno.28
Karakteristina je ivanovieva pristrasnost pri ocenjivanju novouspostavljenih prisnih, ak prijateljskih,
odnosa Srbije sa Bugarskom devedesetih godina, za vreme vladavine liberalima mrskih radikala. Posebno pri
opisivanju uzajamnih poseta vladara Srbije i Bugarske, u sklopu efekata trgovinskog ugovora od 16. februara
1897. izmeu dve bratske drave. ivanovi: Dok se u Srbiji slavljenik manifestuje rezultatima tih odnosa,
Bugari su vie kupovali no prodavali, tako, da su posle imali ta i da preprodadu Turcima. Cela fanfaranada
nosila je i suvie demonstrativni karakter, da je morala sve da je srpsko-bugarska sloga i na daleko jaim
nogama stajala biti pre od tete no od koristi. U zanosu za novim uspesima nije se znala granica umerenosti i
obazrivosti, kojom se mora zaodeti svaka politika i diplomatska akcija. Kao to pri svima, pa i politikim
lumperajima biva, raun je dolazio najzad ipak na red, da ga neko plati. Na alost, jo u toku istoga leta
pokazalo se, da smo platci bili mi Srbi. Bugarska egzarhija imala je uskoro nekoliko vladika vie na srpskoj
teritoriji u Bugarskoj.29
U zavrnom zakljuku osvrta na posete kralja Aleksandra Obrenovia vladarima Bugarske i Crne Gore, uz
osvrt na u istoj godini voeni tursko-grki rat, koji Srbija navodno nije probitano iskoristila, ivanovi vie
kao protivnik tadanje radikalske vlade nego objektivni istoriar, sarkastiki rezimira: I doneti uobraeni
sporazum sa Bugarskom i nikakav sporazum sa Crnom Gorom, bili su jalovi rezultati srpske politike s
prolea ove znaajne 1897. godine. Svojim trkaranjem as tamo as amo, srpska vlada davala je prividnost da
neto radi; avizirala je time javne i tajne srpske protivnike da budu na oprezi, otkrila se i izloila kritici i
ukrtanju svoga rada i svojih planova ako je kakve uopte imala a svim tim nije apsolutno nita privredila.
Stavila je i Srbiju i sebe samo u poloaj podozrenja, koje nikada nije donosilo koristi, ali je za to praena uvek
osetnim gubicima.30
Dalje: Velika Istona kriza koja je dostigla svoju kulminacionu taku u grko-turskom ratu, prola je tako bez
ikakvog, ma i najmanjeg uspeha srpske politike. Sve se rasplinulo u nita, iako su na brzu ruku izvrene
vojnike pripreme na koje je, sem redovitog budeta, izdato blizu deset miliona u to vreme.31
Prema predlogu koji je koncipirao Risti, trebalo je i po ivanoviu da se Porta privoli, odnosno prisili da se i
Srpskoj narodnosti u Turskoj izradi samostalna crkvena uprava, zajedno sa priznanjem Srpske narodnosti i
slobodom na prosvetnom polju. Onako kako je to priznato i ustanovljeno bugarskim Egzarhatom Bugarima.
Ali, nesposobna radikalna vlada nije iskoristila, dok je mogla, kritine trenutke tursko-grkog rata, ocenjuje
ivanovi parolama svojih liberala, poto bi argumentima objektivnog istoriara morao drukije da se
izjanjava. A kada je Grka ubrzo morala da kapitulira pobedonosna Turska nije vie bila voljna na
poputanja, sve i da se posle Srbija pod opameenim radikalima reila da navedene ustupke imperativno
zatrai.32
Uveliavajui radikalskoj vladi pripisane propuste u realizaciji tada mogue anse da se Srbima u Turskoj, pod
psihozom nametnute neizvesnosti u ratu, priznaju nacionalna manjinska prava institucijom Egzarhata,
ivanoviu ne preostaje drugo nego da, povodom tursko-grkog rata i sledstveno izdejstvovane autonomije
Krita, jednostrano zakljui: Veliki dogaaji s prolea 1897. godine proli su, dakle, za Srbiju bez ikakve
koristi. Radikali na vladi na alost nisu bili dorasli za veliki zadatak, koji im je u deo pao. Na protiv, svojom
povrnom politikom, svojim demonstrativnim posetama i gozbama jedno za drugim u Sofiji, Pirotu [sa
27 . ivanovi, navedeno delo, III, 2122.
28 Isto, 23.
29 Isto, 376.
30 Isto, 278.
31 Isto, 379.
32 Isto, 382.

56
bugarskim knezom] i Cetinju [sa crnogorskim knezom], vlada srpska samo se stavila u poloaj podozrenja za
se; i njena se akcija svrila potpunom besplodnou, propustivi pravi momenat da na kolebljive terazije
ugroene turske diplomatije, baci i srpske zahteve. Tako nisu radili Bugari... Oni su svojim prijateljskim
odnosima sa Srbijom izvrili, u zgodnom trenutku, pritisak na Portu i time je ucenili iznudiv tako pet novih
berata za bugarske vladike.33
U etvrtoj knjizi ove Politike istorije Srbije, koja obuhvata razdoblje izmeu 1897. i 1903. ivanovi ne
razmatra nijedan unutranjepolitiki dogaaj sa spoljnopolitikog aspekta. Nije bilo ni prilike za to onako kao
u prethodnim razdobljima, iako neoekivano kumstvo ruskog cara na nedostojnom venanju kralja Aleksandra
sa plebejkom Dragom Main, uz otopljavanje odnosa sa Rusijom na raun zahlaenja prisnosti sa Austro-
Ugarskom iziskuje razmatranje ovog obrta u spletu spoljnopolitikih nadmetanja ruskih i austrougarskih
aktera srpske spoljne politike. Bez ovog osvrta, mera ivanovievih pristrasnosti ili objektivnosti u usmenom
prikazu ovog obrta ostala je nepoznanica.
Ve u ivanovievoj istoriografskoj raspravi tampanoj 1894. u obimu knjiice [127 strana] pod naslovom
Zadaa Srbije i nae politike zablude i dunosti polazi se od postavke da je godina 1858. sa Svetoandrejskom
skuptinom prelomna. Poinje se sa konstatacijom da iz geopolitikih razloga, od vajkada: Meunarodni
poloaj Srbije veoma je muan i teak. Ne samo stoga to se nalazi na raskrsnici velikih drava, i ima da
bude vazda na oprezi u saobraaju sa mnogobrojnim dravama, ve i zato to se gotovo sve njene elje i
aspiracije sukobljavaju sa interesima skoro sviju suseda, jedni druge iskljuujui.34 Tako: U Evropi sada
dominiraju dve grupe drava Rusija i Francuska s jedne, Nemaka, Austro-Ugarska i Italija, s druge strane.
Ove poslednje tri stoje u otvorenom savezu, zakljuenom naravno u interesu mira... Ostale evropske drave,
naroito Engleska i Turska, stoje u rezervi, u poloaju posmatraa... Od manjih drava u odnosima prema
Srbiji Bugarska je nesumnjivo privezana za lep Trojnog saveza, dok Crna Gora ide u protivnom pravcu.
Grka, blagodarei vezama svoga dvora i blagonaklonosti Evrope, koju ona otadbini starih Elina nikad nije
otkazala, nema potrebe da hita sa izjanjenjima. Tako i Rumunija, gde narodna struja, kako izgleda tei rusko-
francuskoj strani. to se tie Srbije: Ujedinjenje Srba jeste njen krajnji cilj.35
Knjiga Srbija u ratovima, tampana 1958. godine, sadri ivanovieva ratnika seanja i saznanja, sa
porukom naciji da se koristi iskustvima predaka u sudbonosnim slobodarskim pregnuima ratova. Naroito
onih koji su omoguili stvaranje Jugoslavije 1918. godine: u 1912. s Turcima, u 1913. s Bugarima i u sledee
etiri godine (19141918) sa svima njima; Bugarima, Maarima, Nemcima, Turcima.36
U argumentaciji, da ratni sudar koji dovodi do Prvog svetskog rata, u Srbiji niko nije oekivao, a kamoli da ga
je namerno izazvao, kako neprijatelji Srbije ne prestaju ponavljati, ivanovi verodostojno potvruje: Rat to
ga je Austro-Ugarska objavila Srbiji u julu 1914. doao je tako iznenada, tako nepredvieno, kao to dolaze
zemljotresi, poari ili velike poplave. Niko nije taj rat nasluivao a kamoli predviao, a najmanje tako brzo i
tako drsko i neobuzdano kako ga je na neprijatelj stavio u pokret. Nije li Srbiji, posle Balkanskog rata, bio
potreban mir vie no ikada.37
Iako naslovom Srbija u ratovima nagoveteni sadraj samo delimino odgovara stvarnom sadraju knjige, jer
pored usputnih ratnikih reminiscencija seanja se odnose preteno na dogaanja iz doba rata 19141918
patriotska namena velianja oslobodilakih i ujediniteljskih podviga i rtava Srbije na ratnim popritima je
izvesna. Dodatni osvrt na linost Jovana Ristia kao najznamenitijeg dravnika, politiara i diplomate druge
polovine XIX veka, i u ovoj knjizi je, kao gotovo u svim ivanovievim spisima, neizostavni deo istorije
kojom se bavi.38
ivanovi je zapravo najvie motivisan veliinom Ristievih zasluga u konstituisanju liberalnih institucija,
razvoju liberalnog parlamentarizma, sticanju dravne samostalnosti oruanim sredstvima rata protiv Turske
1877. i diplomatskim vetinama mira 1878. na Berlinskom kongresu. Pored navedenih istorijskih akcija, tu se
pominju, uvek iznova, i nezaobilazna Ristieva spoljnopolitika dela. Njima ovaj istoriar usmeravan
politikom liberalizma XIX veka, dopunjuje dokaze o izuzetnoj veliini i irini Ristievih dostignua, mada ih
uopte, bavei se uzgredno spoljnopolitikim akcijama, relativno malo koristi u svojim radovima iz istorije
Srbije...
ivanovievi spisi obuhvataju i njegove lanke iz dva lista liberala Srpska nezavisnost i Nova ustavnost,
pretampane u obimu dve knjige, pod naslovom Videlovski pametar, prema listu naprednjaka, na vlasti
osamdesetih godina. U Politikoj istoriji Srbije, ivanovi u napomenama kazuje da je: U te dve knjige,
skoro do najmanjih detalja opisan javni ivot u Srbiji u vremenu od 1880. do 1887. godine, na svima svojim
33 Isto, 383.
34 ivan ivanovi, Zadaa Srbije i nae politike zablude i dunosti, Beograd 1894, 101.
35 Isto, 101103.
36 ivan ivanovi, Srbija u ratovima, Beograd 1958, 103.
37 Isto, 108.
38 Isto, 211270.

57
teritorijama. Tu su politiki dogaaji, olieni u vladama, skuptinama, u javnim pokretima hronoloki opisani,
svaki izloen u pravim karakteristinim crtama svojim i po uzronoj vezi kako su jedan iz drugih izlazili.39 U
stvari, to su preteno pamfletski napisani lanci u funkciji stranakog obrauna liberala u opoziciji protiv
naprednjaka na vlasti, prema potrebi da se protivnik diskredituje u narodu reima koje na nezadovoljne deluju
emotivno.
U osvrtu na smenu Ristieve vlade tu pie: Dok su Jovan Risti i njegova vlada [1880] odstupili,40 jer nisu
hteli da ispune bezone zahteve Austro-Ugarske da im se u predstojeem trgovinskom ugovoru potvrdi
prioritetno pravo povlaene drave, na osnovu ugovora turskog sizerena Srbije i Habsburke Monarhije od
1718. do 1862. naprednjaci su prihvatili da obrazuju vladu, bez obzira na uslove potinjenosti. To su uinili
pri svem tom to navedeni ugovori nikada nisu vaili za Srbiju, a najmanje za nezavisnu Srbiju... U istini,
vaili su i po odredbama Berlinskog kongresa. Dalje, u vezi sa Bontuom, bez analize bankrotstva njegove
firme i veliine tete koja je imala za posledicu poskupljenja i odgaanja u gradnji eleznice: Kamo
eleznica? Kamo Francuzi? Kamo pare nae?41

39 ivan ivanovi, Politika istorija Srbije, II, 153.

40 ivan ivanovi, Videlovski pametar, 1, 13.
41 Isto, 40.

58
 STANOJE STANOJEVI
18741937.

Stanoje Stanojevi

Drugo, popravljeno i dopunjeno izdanje Stanojevieve najitanije knjige Istorija srpskog naroda, preteno je
posveeno, kao i prvo izdanje, 1908. godine, srednjovekovnoj istoriji Srbije i istoriji stradanja Srba pod
Osmanlijskim carstvom do Prvog ustanka 1804. Ustanak je opisan u preskoku, a dogaaji iz vremena
autonomne i nezavisne srpske drave do 1908. u manjem obimu.
O odnosima sa Austrijom, od 1867. Austro-Ugarskom, tu stoji: Dok je trajao austrijsko-ruski savez, Austrija
nije bila protivna srpskom osloboenju, ali kad je u tilzitskom miru Rusija napustila Austriju i prila
Francuskoj i pokazala tenju da sama ili sa Francuskom radi na Balkanskom Poluostrvu, okrenula se Austrija i
protiv Rusije i protiv srpskih ustanika.1
U vezi sa ugovorom o miru 16. maja 1812. u Bukuretu izmeu Rusije i Turske, Stanojevi istie kako je po
tom ugovoru dosegnut prvi uspon nove dravotvornosti srpskog naroda. Tu su prvi put Srbi pomenuti u
jednom meunarodnom ugovoru posle propasti njihove srednjovekovne drave. I to se istie uprkos injenici
da su ustanici bili nezadovoljni tim ugovorom, jer su njime vraeni Turskoj.2 U vezi sa hatierifom 1838.
godine, Stanojevi skree panju na podrku Engleske knezu Milou u njegovim nastojanjima da sauva vea
prava od nametnutih, ustanovljenjem dravnog Saveta sa doivotnim lanovima. Podrka Engleske, kazuje
Stanojevi, nije bila principijelne naravi, zasnivala se na protivljenju ruskoj politici. Preokret, pobedom
ustavobranitelja i izborom Aleksandra Karaorevia za kneza, 1842, po Stanojeviu, u mnogom pogledu
nije odgovarao ni narodnim simpatijama, ni dravnim tradicijama, ni Srbijinim interesima.3
Za nau temu od posebnog interesa je kako Stanojevi opisuje doba snanog nacionalnog poleta, poev od
druge polovine XIX veka sa irenjem ideje o duhovnom, kulturnom, jedinstvu srpskog naroda.. Nacionalna
ideja proima duhove u doba kada je centralno srpsko pleme stalo okupljati oko sebe okolna srodna
plemena. Ve tokom borbe protiv Vizantije za opstanak i za slobodu, i docnije u slobodnim srpskim
dravama u srednjem veku, izbijala je ta misao o zajednici narodnoj dosta jasno na povrinu; ali se ona [tada]
javljala sporadino i od vremena na vreme, proimajui samo najbolje sinove narodne.
Pod Turskom, u vreme Peke patrijarije svest o nacionalnom jedinstvu, pod uticajem tekoga pritiska i
nesnosnog ivota, i pod uticajem zajednikih tradicija i zajednikih tenji, poela je zahvatati i ire slojeve.
Ali samo instinktivno, nagonom odranja, jer u to doba kultura u narodu bila je na niskom stepenu

1 Stanoje Stanojevi, Istorija srpskog naroda, Beograd 1926, 275.

2 Isto, 260, 279.
3 Isto, 292.

59
prosveenosti.4 Tek u XVIII veku, delima Dositeja Obradovia, a posle u XIX stoleu radovima Vuka
Karadia na reformi pravopisa, stvorena je podloga za ostvarenje ideje o narodnoj zajednici.
Nacionalni narodni princip, je od poetka XIX veka stvarao svuda kod zapadnih kulturnih naroda, kult
nacije, u formulaciji kulta naroda njegovih osobina, obiaja, tradicija, itd., romantino i fantastino. to je
za nas znaajnije: Sve je to imalo odjeka i kod Srba.5 Vojvoanski Srbi, dodaje Stanojevi, tu su nacionalnu
svest dokazali najvidljivije 1848. u borbi protiv Maara. Maarska nacionalna svest se te godine ispoljila u
pokretu koji je teio da stvori ne samo veliku maarsku dravu, nego i veliki maarski narod. I to pod
firmom maarskog politikog naroda koji obuhvata i Slovene, s obzirom na to da su i oni dravljani
Maarske, poput etnikih Maara: budui da se nacija odreuje, po tim merilima, merom drave.
U Krimskom ratu, 18531856, Srbija je, kazuje dalje Stanojevi, svoj nezgodan poloaj izmeu Rusije, kao
protektora, i Turske, kao sizerena, amortizovala neutralnou, odbijanjem da svojim ueem izazove rizik
napada jedne ili druge Velesile. Tako su, konstatuje Stanojevi, na kraju, i ruska vlada i Porta bile zadovoljne
stavom srpske neutralnosti. Nasuprot interpretacijama drugih istoriara da su zbog te neutralnosti zapravo bile
podjednako nezadovoljne obe ove Velike Sile. U svakom sluaju i Stanojevi smatra da je Pariskim mirom
1856. uspostavljeni zajedniki protektorat Velikih Sila, umesto protektorata samo jedne Sile, Rusije bio
uspeh za Srbiju, kao vrlo vana etapa u istoriji srpskog osloboenja. Time je autonomiji Srbije priznata
meunarodna vanost.
Stanojevi jo dodaje, da je u tom ugovoru bila jedna odredba koja je za Srbiju imala vrlo veliki znaaj.
Odreeno je bilo, naime, da strane trupe, pa ni turske, ne smeju ulaziti u Srbiju ni prelaziti preko njene
teritorije. Ta odredba bila je vana osobito stoga to je njome turska posada u gradovima u Srbiji izgubila vrlo
mnogo od svog znaaja.6
Nacionalnooslobodilaki zamah u spoljnoj politici za vreme vladavine kneza Mihaila i Stanojevi pripisuje
iskljuivo Mihailu. Naertanije ne spominje, iako je tada objavljen tekst ovog nacionalnog programa, sa
isticanjem njegovog prelomnog istorijskog znaaja. Za Mihaila i Stanojevi kazuje: Kada je u martu 1861.
godine dobio iz Petrograda i Pariza uverenja da e Rusija i Francuska u zapletu na Balkanu zauzeti stanovite
nemeanja7 intenzivirao je rad na stvaranju prvog balkanskog saveza za rat protiv Turske. Malo drukije od
pisanja veine istoriara navodi kako se Mihailo odluio da se priblii Engleskoj tek kada je usled poljskog
ustanka 1863. Rusija usmerila svoju spoljnu politiku i protiv Francuske i protiv Austrije i protiv Engleske.
Ali je Mihailov pokuaj ostao bez uspeha, jer je turskofilska politika Engleske stajala tada i suvie u oprezi
sa srpskim interesima.
Nove promene, nastale 1866. ustankom na Kritu i porazom Austrije u ratu protiv Pruske, uslovile su novi
raspored snaga u konstelaciji Velikih Sila. Prilike za akciju izgledale su povoljne... Javno mnjenje u Srbiji...
zaneto panslavistikim i velikosrpskim mislima,8 uz izuzetno jake podsticaje Srba Ugarske, trailo je od
Mihaila i njegove vlade da se napokon povede oslobodilaki rat protiv Turske, a ako zatreba i Austrije.
Dobijanje gradova Stanojevi u velikoj meri pripisuje pomoi Engleske. Otpor Turske naposletku je uinio
suvinim engleski poslanik [ambasador] u Carigradu, poto je naao formulu koja nije vreala osetljivost
Portinu. Porta je imala da preda gradove na uvanje knezu Mihailu. I po Stanojevievom zakljuku: Dobitak
gradova (u aprilu 1867. godine) bio je veliki politiki uspeh kneza Mihaila. Ugled i presti su mu porasli.
Srbija je, usled politikih uspeha, postala centar hriana na Balkanskom Poluostrvu.
Stanojevi insistira na tome da se Mihailo nije zadovoljio dobijanjem gradova. Kao dokaz navodi saveznike
ugovore Srbije sa okolnim balkanskim zemljama. Za ugovor sa bugarskim emigrantskim komitetom kazuje
da je predviao akciju za vaspostavljanje Bugarske i njeno sjedinjenje sa Srbijom. Radi akcije na sve
strane uspostavio je jake veze i sa muhamedancima u Bosni i sa Hrvatima. Ovakva sprema, prema
Stanojeviu obratila je na sebe panju evropskih dravnika. Francuska je sa Austrijom i Engleskom, kojima
se ona u to doba poela pribliavati, uinila zajedniku predstavku u Beogradu, u kojoj su te drave
protestovale protiv kneeve agitacije i spremanja na rat (u decembru 1867. godine). Ruska vlada je u februaru
1868. godine savetovala knezu da se sprema, ali da bude strpljiv i da ne hita za akcijom.9
Za bugarski Egzarhat, ustanovljen februara 1870, Stanojevi kazuje, da je odcepivi se od carigradske
patrijarije obuhvatao ne samo sve bugarske nego i mnoge srpske krajeve u Turskoj. Ali, budui da je u
Egzarhatu odmah od poetka imao prevagu bugarski element, ova se organizacija ubrzo pretvorila u isto
bugarsku ustanovu. Ona je ak poela borbu protiv srpskog naroda u Turskoj i rad na irenju Bugarske misli i

4 Isto, 296.
5 Isto, 297.
6 Isto, 301.
7 Isto, 305.
8 Isto, 306.
9 Isto, 307.

60
u mnogim isto srpskim krajevima.10 Ovaj Stanojeviev nalaz, suprotno nalazu bugarskih istoriara, slae se
sa tvrdnjom veine srpskih istoriara, koji su nalazili mnoge primere irenja velikobugarskih ideja od strane
Egzarhata na raun srpstva.
Prvi oslobodilaki rat protiv Turske, koji je zavren porazom, povela je Srbija, i po Stanojevievoj tvrdnji pod
pritiskom ratobornog javnog mnjenja, uz uverenje vladajuih krugova da e i Rusija zaratiti, a uz Rusiju i
ostale balkanske zemlje. Ni Stanojevi ne rauna sa faktorom povoda u unutranjoj politici, povoda usled
nezadovoljstva masa, koje je trebalo eliminisati skretanjem panje na spoljnopolitike probleme. Te godine,
15/27. februara, ta su nezadovoljstva kulminirala u demonstracijama u Kragujevcu, pod revolucionarnim
znamenjem Crvenog barjaka. Iz bojazni da se ne ponove sline demonstracije pribeglo se brzopleto, kao to
esto biva u takvim vremenima, preuranjenom ratu, bez velikog saveznika. Na sreu, veliki saveznik Rusija,
ipak je ubrzo zaratila, 11. aprila 1877, i elnici Srbije dobili su priliku da se iskupe pobednikim ratom protiv
Turske.11
Mirom u San-Stefanu, prema intencijama Rusije, stvorena je umesto oekivane Velike Srbije Velika
Bugarska. Ona je, Stanojevievim reima, obuhvatala, osim predratne Bugarske, celu Makedoniju, jedan deo
Stare Srbije i jedan deo tadanje Srbije. Srbija je dobila srazmerno malo zemlje, a za Bosnu i Hercegovinu
bila je odreena autonomija. Poto je Velikom Bugarskom, u interesnoj sferi Rusije, poremeena ravnotea
meu Velikim Silama, ostale velesile su na Berlinskom kongresu nametnule novu deobu. Ona je bila
povoljnija, iako i dalje nedovoljno povoljna, za Srbiju. Umesto Rusije Austrija je postala menader srpskih
dobitaka. Za tu uslugu Srbija je morala nekoliko dana pre potpisivanja Berlinskog mira da ispuni austrijske
zahteve pogodbom od 25. juna 1878. (Berlinski ugovor potpisan je 11. jula 1878.) Tako je i uz, iznuenu,
saglasnost Srbije Austro-Ugarska dobila Bosnu i Hercegovinu.
Za razliku od mnogih istoriara, Stanojevi istie i nezadovoljstvo muslimana zbog predaje Bosne i
Hercegovine Austriji. Stanojevi: Na glas o okupaciji digli su se muslimani pod vostvom Hadi-Loje,
naoruali su pravoslavne i katolike Srbe i izdali proglas za narod, u kome su istakli da nee dozvoliti tuinu
da njihovu otadbinu zauzme.12 Tom reenicom mogli su biti zadovoljni, meutim, pored Srba samo
muslimani; hrvatski nezadovoljnici i tu se identifikuju imenom katolikih Srba! to su muslimani, sa malim
poetnim slovom, identifikovani verskom pripadnou, nije jo izazivalo proteste. Kao nacija veinski se nisu
izdvajali ni sami.
to se tie Hrvata, njihovu nacionalnost u Bosni Stanojevi pripisuje angamanu Austrije. Po Stanojeviu:
Austrija [je] stvorila neka nova pitanja kojih pod Turcima nije bilo. Strepei od [nacionalnog pokreta] Srba i
bojei se da oni ne rade protiv [austrijskih] dravnih interesa [u Bosni], austrijska vlada je u isti mah kada je u
Hrvatskoj pomagala Srbe protiv Hrvata, poela u Bosni stvarati Hrvate i pomagati ih protiv Srba.13
U osvrtu na srpsko-bugarski rat 1885. Stanojevi je jedan od reih istoriara koji istiu faktor delovanja
radikalske emigrantske opozicije iz Bugarske, na ratnu opciju kralja Milana. Prema Stanojeviu: Svest o
svojoj snazi, koju je dobio posle uguenja Timoke bune i samopouzdanje, koje je u njemu podravala
austrijska i nemaka diplomatija, zatim uverenje da e jedino uspesima u spoljnoj politici [kurzivom istakao
A. R.] moi slomiti Radikalnu stranku, koja je bila svemona u radu, i sa kojom je on mislio da ne moe
nikako raditi naveli su kralja Milana da se istakne kao zatitnik berlinskog ugovora i da se odupre
sjedinjenju Istone Rumelije i Bugarske. Stoga je kralj Milan oglasio Bugarskoj rat 1885. godine.14
Karakteristian je prikaz kraja ove istorije. Proet je optimizmom, u poreenju sa pesimizmom vremena u
kojem je pisana ova naa rasprava. Vladajua hrvatsko-srpska koalicija u Hrvatskoj i razvoj demokratije u
usponu, navode Stanojevia, da uprkos postojeim tadanjim nevoljama zakljui: Bilans kulturnog i
nacionalnog ivota ipak je uglavnom dosta povoljan. Velika nacionalna pitanja su na dnevnom redu.
Prosveenost i svest o [srpskoj i jugoslovenskoj] zajednici prodire u sve ire slojeve. Pokraj svih kriza i zala,
osea se ipak da pulzira ivot narodne snage.15
Kao memento: U pogovoru prvom izdanju ove knjige, 4. avgusta 1908. godine, Stanojevi obavetava itaoce
da ona nee ui u knjiarski promet, jer je tampana svega u 4.200 primeraka; 3.900 za pretplatnike, a
ostatak za nagradu skupljaima, za listove i za strane naunike.16 Drugo izdanje tampano je u 8.200
primeraka!
U treem izdanju, 1926. godine, Stanojevieva Istorija srpskog naroda, drugo izdanje, sa dvanaest poglavlja,
dopunjeno je trinaestim poglavljem pod naslovom Srbija oslobaa i ujedinjuje Srbe, Hrvate i Slovence. Ve

10 Isto, 309.
11 Isto, 311.
12 Isto, 312313.
13 Isto, 315.
14 Isto, 318.
15 Isto, 335.
16 Isto, 348.

61
taj naslov, kao svojevremeno orovieva knjiga sa naslovom Velika Srbija, izazvao je vea nezadovoljstva u
Hrvatskoj i Sloveniji. Argument da su se Hrvatska i Slovenija same oslobodile 1918. godine rasulom Austro-
Ugarske, posle pobedonosnih bitaka saveznikih Velikih Sila, pa su se onda u savezu sa Srbijom dobrovoljno
ujedinile u zajedniku dravu Srba, Hrvata i Slovenaca, saglasno intencijama navedenih velesila, ve tada
imao je vei odjek u narodu nego ranijih godina.
Zaotreniji meunacionalni odnosi potencirali su negaciju argumentacije u smislu odluujuih krvavih
pobedonosnih bitaka Srbije, sa mnogo rtava, u ratu protiv Austro-Ugarske, nasuprot neoruanom otporu
Hrvatske protiv austrougarskog hegemonizma. U Hrvatskoj se u meuvremenu zaboravilo na to, a nove
generacije nisu bile ni dovoljno upoznate s time, kako se ivelo pod nadmenom aristokratskom upravom
Habzburke Monarhije, i kako se moralo uiti tui, nemaki jezik, da bi se napredovalo u centralizovanoj
hijerarhiji tadanjeg establimenta. Izazovnim isticanjem osnivakih zasluga samo jednoga brata
prenebregnute su prednosti bratske drave.
Za nau je temu od veeg interesa da se srpski nacionalizam u vezi i bez veze sa nacionalizmom ostalih
jugoslovenskih, odnosno junoslovenskih naroda, ni u ovom poglavlju nijednom reju ne povezuje sa
programom Naertanija. Tu stoji odmah na poetku, kao odluujue da su: Poetkom XX veka nastali, u
mnogom pogledu i u raznim pravcima, i u celoj Evropi i na Balkanskom Poluostrvu i u naem narodu, nove
prilike; i dogaaji su se poeli bre razvijati.17 Te prilike, usled sve veih nezadovoljstava, prvenstveno
srpskog naroda, kako se ovde istie, u Turskoj i Austro-Ugarskoj, potencirale su oslobodilaka i ujediniteljska
nacionalna pregnua. A novi antagonizmi Velikih Sila, posebno izmeu Engleske i Nemake, potpuno
razliit od onih u godini redigovanja Naertanija pripremali su akcije koje e dovesti, po Stanojeviu, do
konanog reenja Srpskog Pitanja u sklopu jugoslovenskog.
Stanojevi, proet idejama koje su u vreme pisanja tog poglavlja potisnule ideje preovlaujue u vremenima
pre vie od 10 godina, pie u tom kontekstu, kako su poetkom XX veka: Velika nacionalna pitanja
istaknuta smetajem na prvi plan, a snana misao narodnog jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca i uverenje o
potrebi to tenje saradnje sa Bugarima, poeli proimati sve drutvene slojeve i ceo narod. Oigledno
Stanojevievo aljenje za neostvarenim veim junoslovenskim kraljevstvima ogleda se pri spomenu alosnog
sukoba Srbije i Bugarske, krivicom Bugarske, oko Makedonije.
U vezi sa oslobodilakim akcijama, pod Turskom, u Staroj Srbiji i Makedoniji: Pokuaji Velikih Sila da
reformnom akcijom poboljaju prilike u Turskoj nisu pokazivali nikakvog uspeha, i sve je bilo jasnije da se
makedonsko i starosrbijansko pitanje nee moi reiti mirnim putem. Ali je s druge strane Maedonija bila
sporna oblast i izmeu Srba i Bugara; zbog nje se te dve slobodne slovenske drave na Balkanu nee sloiti na
zajedniku akciju protiv Turske i zbog nje je meu njima neprestano dolazilo do nesuglasica i kriza. Tako je
makedonsko pitanje spreavalo sporazum i zajedniku akciju Srbije i Bugarske, i davalo stalnu nadu
neprijateljima Srba i Bugara, da se u tom pitanju nikada nee moi sporazumeti. Ali je ipak stalno iva bila
elja na obe strane da se radi zajedniki, jer se znalo da ni jedna od slobodnih drava na Balkanu nije toliko
jaka da bi sama u borbi sa Turskom mogla raunati na uspeh18
U Austro-Ugarskoj, pak, usred gotovo podjednako pogoranog poloaja Srba, Hrvata i Slovenaca, po
Stanojeviu, rasla je nacionalna ideja srpstva i hrvatstva idejom srpsko-hrvatskog jedinstva. Ona je i u Bosni
poela da se iskazuje poveanim otporom protiv austrougarske okupacije. Od interesa je kako pri prikazu tog
otpora, Stanojevi prelazi na prikaz dogovora predstavnika Austro-Ugarske i Bugarske o sinhronizovanoj
akciji proglaenja bugarske dravne nezavisnosti, 22. septembra, i austrijske aneksije Bosne i Hercegovine,
24. septembra 1908. godine.19
Zajednika stranaka vlada spasa, svih stranaka, formirana 11. februara 1909, pod predsednitvom Stojana
Novakovia, nije u meudravnim odnosima sa Austro-Ugarskom uspela da povrati stanje pre aneksionog
poduhvata. Pod pretnjom rata i pod pritiskom Velikih Sila ukljuujui Rusiju, Srbija je pristala na deklaraciju
u kojoj je, 17. marta, i po Stanojevievoj proceni, uinila jedino mogue: izjavila je da aneksijom Bosne nisu
tangirana prava Srbijina.20 Ni Stanojevi ne procenjuje, da bi zarad asti i prava na Bosnu i Hercegovinu,
Srbija trebalo da prihvati izazov oslobodilakog rata, koji je neuspenim ishodom mogao biti samo koban za
dravu i narod. Ratovanju usijanih glava patriota, bez odgovornosti za reeno, Stanojevi ne obraa panju ni
u ovom kontekstu.
Prema Stanojevievoj proceni, meutim, za pobedonosni rat balkanskih drava protiv Turske, glavna zasluga
pripada Srbiji. Podvizi njenih vojnika, naroito u Kumanovskoj bici, 1011. oktobra 1912, izazivali su, po

17 Navedeno delo, tree izdanje, 396.

18 Isto, 398399.
19 Isto, 405.
20 Isto, 407.

62
Stanojeviu, odzive oduevljenja takoe kod Srba, Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj.21 Rat koji je
nastavljen raskidom saveza izmeu Srbije i Bugarske, bez obzira na uzajamno prebacivanje krivice, dokazuje
primerom vie da su ratovi na Balkanu prevashodno posledica graninih razmirica meu samim balkanskim
dravama i narodima, a ne meanja Velikih Sila. Velike Sile se nepobitnim podsticajima tih razmirica samo
koriste za zadovoljenje svojih imperijalnih potreba. To nee da uvidi ni Stanojevi, kao ni veina nacionalno
pristrasnih istoriara; u ovom sluaju ni oni koji daju za pravo bugarskoj strani, ni oni koji istiu pravo srpske
strane.
Izbijanje Prvog svetskog rata, povodom agresije velike Austro-Ugarske na malu Srbiju, oznaie i po
Stanojeviu priliku da se ostvare snovi mnogih generacija jugoslovenskih naroda stvaranjem velike
jugoslovenske drave. Habzurka Monarhija preraunala se urei da ubistvo Franca Ferdinanda iskoristi za
razlog unitenja malenog suseda, jer nije vodila rauna o neminovnosti da e i njeni veliki protivnici, iz redova
Velikih Sila, to iskoristiti kao povod za njeno unitenje. Kraj rata Stanojevi obeleava i zakasnelim
pokuajem poraenih austrougarskih silnika da pod svojim okriljem, unutar svojih granica ispune tenje
jugoslovenskih naroda za ujedinjenjem.
Kraj ovog poglavlja pokazuje da je zapravo i Stanojevi, poput gotovo svih jugoslovenskih istoriara toga
vremena, realno opisao, kako je dolo do stvaranja jednonacionalne drave tri jugoslovenska naroda. Tako je
zavrnim pasusom u velikoj meri i sam opovrgao pravovaljanost naslova tog poglavlja. Njegovim reima:
Kad je u Austro-Ugarskoj nastalo rasulo i anarhija, i kad je srpska vojska poela prodirati u zemlje bive
Habsburke Monarhije, obrazovana su u svima srpsko-hrvatsko-slovenakim pokrajinama Narodna Vea, koja
su uzela svu vlast i upravu u svoje ruke. Tri glavna Narodna Vea (u Zagrebu, Sarajevu i u Novom Sadu)
proglasila su spajanje ovih pokrajina i oblasti bive Austro-Ugarske sa Srbijom. Predstavnici Crne Gore
proglasili su takoe jedinstvo svoje otadbine sa Srbijom. Na taj nain se ceo srpsko-hrvatsko-slovenaki
narod ujedinio u jednoj svojoj slobodnoj i nezavisnoj dravi (1. decembra 1919. god.)22. A u vezi sa naom
temom i ovde moramo dodati: ni tu o osloboenju i ujedinjenju jugoslovenskih zemalja nema spomena o
nekakvoj ulozi Naertanija. Ta uloga postojala je samo u umovima onih koji su se vie od Stanojevia drali
pomodarstva.
U knjiici, tampanoj u ratnoj 1915. godini u Niu, pod naslovom ta hoe Srbija? Stanojevi tumai ciljeve
rata. Polazi od principa stvaranja istih nacionalnih drava, s obzirom na to da se vodi rat protiv
imperijalistike mnogonacionalne Austro-Ugarske. U njoj su Sloveni potinjeni odnosima neravnopravnosti
manjinskih naroda. Princip nacionalnosti istie Stanojevi dao je obeleje XIX veku23, ali ostajui
neostvaren, za njegovo ostvarenje morali su se voditi ratovi i u XX veku. (Nije mogao zamisliti da e se i u
XXI veku neki narodi za to tek morati izboriti.)
Zanimljivo je da Stanojevi poput veine istoriara, ne samo njegovog vremena, nacionalnost istie u
apsolutnom znaenju, bez veze sa znaajem drugih komponenata, verskih, rasnih, plemenskih, klasnih,
starovekovnih, srednjovekovnih i novovekovnih. Zato kazuje da narod Srbije, vodei iskljuivo
oslobodilake ratove, samo je jednom, i to u srednjem veku, prekrio nacionalno pravilo dravnosti
agresivnom politikom.
Dalje njegovim reima: To je bilo u drugoj etvrtini XIV veka za vreme vladavine cara Duana koji je
granice srpske drave proirio na istok do Kavale, a na jug skoro do Peloponeza. Prema tome, po ovom
Stanojevievom zakljuku: To je bio jedini period osvajake imperijalistike politike u srpskoj istoriji. I to je
trajalo samo dvadeset i pet godina. [Toliko je trajala Duanova vladavina, od 1331. do smrti 1355, a kao cara
ni toliko, svega devet godina, od 1345. do 1355.] Meutim, i ti ratovi nisu voeni toliko u ime srpskog naroda
i za srpski narod, koliko su voeni u ime Vizantije i za Vizantiju, jer se car Duan [poput svih takvih osvajaa
toga vremena] smatrao naslednikom vizantijskih careva i hteo je da stvori vizantijsko carstvo, koje e zameniti
Vizantiju... Inae se srpski narod, u celoj svojoj prolosti, redovno [kurzivom istakao A. R.] samo branio od
napadaja raznih neprijatelja, koji su hteli da pokore Srbe i da osvoje srpske zemlje.24
Ne smetnimo s uma: tako su pisali i govorili, i dalje piu i govore, pobornici svakog naroda, zato bi se moglo
rei kako nije sluajno da je i Stanojevi u ovom kontekstu zaboravio da pomene Srpsko-bugarski rat, iz 1885.
godine, u kome je agresor bila Srbija pod vrhovnom komandom kralja Milana.
Za Stanojevia je u ovom traktatu, napisanom u godini ratovanja protiv austrougarskog osvajaa, vailo da je:
Nacionalizam i nacionalna ideja bila i ostala oduvek u srpskom narodu neobino razvijena25. Prelazei u
izlaganju na period preporoda, poev od ezdesetih godina XIX veka, u novom poglavlju posveenom

21 Isto, 412.
22 Isto, 424.
23 Stanoje Stanojevi, ta hoe Srbija?, Beograd 1915, 5.
24 Isto, 8.
25 Isto, 9.

63
nacionalizmu, ve po naslovu, on izdvaja taj period tek vremenom Omladinskog pokreta i kneza Mihaila.
Naertanije ne spominje ni u naslovu, ni u toku izlaganja. Rad i tenje kneza Mihaila, koje e veina
istoriara krajem XX i poetkom XXI veka isticati u vezi sa uticajem Naertanija, Stanojevi izdvaja idejama
Omladinskog pokreta. Omladinski je pokret inkorporirao misao da Srbija treba da oslobodi i ujedini u jednu
dravu sve srpske zemlje, i one u Turskoj, i one u Austriji.
Posle Mihailove pogibije u sedamdesetim godinama, veliki nacionalni elan opada i malaksava.26 Po
Stanojeviu se stoga sa aljenjem mora konstatovati, da: Od tog doba u Srbiji nastaju borbe oko unutranjih
pitanja, oko ustava, dinastije i prevlasti politikih stranaka. Sve te preokupacije dominiraju, meutim, samo
po Stanojevievim pogrenim konstatacijama. Jer, sam on odmah posle ove konstatacije istie izbijanje dva
rata protiv Turske (prvi rat osam godina posle ubistva kneza Mihaila, a knez nije ubijen zbog problema na
terenima spoljne, nego unutranje politike) samo to su i po Stanojeviu rezultati pobedonosnog rata bili
poraavajui, ne samo po San-Stefanskom, ve i po Berlinskom mirovnom ugovoru.
Prikljuenje Bosne i Hercegovine Austriji umesto Srbiji razoaralo je sasvim onu oduevljenu generaciju
koja je zamiljala da e se sva nacionalna pitanja i brzo i lako reiti, a kojoj su sada bile poruene sve
pretpostavke i uniteni svi ideali. Prirodno je da je usled toga svuda ovladalo oajanje i apatija.27 Da to nije
bilo tako nee da uvidi ni Stanojevi. Ni on nee da pozitivno dejstvo izvojevane dravne nezavisnosti,
proirenja dravnih granica, otvaranja puteva za prodore pravcem jugoistoka i juga uporedi sa razoaravajuim
dejstvom gubitka Bosne i Hercegovine. Iako je tada taj cilj bio nedostian, pridruio se zapravo onima koji su
nezadovoljstvo zbog nedosegnutog cilja iskoristili ne samo za napad na predstavnike Velikih Sila, nego i za
kritiku na raun zastupnika Srbije Jovana Ristia.
Objektivnije se opisuje vreme vladavine bana Kuena Hedervarija u Hrvatskoj. On je i prema Stanojevievom
opisu sistematski radio na tome da Hrvatsku u svakom pogledu potini Maarskoj. Produbljivao je sukob
izmeu Hrvata i Srba, podravajui Srbe u borbi za pravedniju raspodelu autonomne vlasti.
Novi polet u nacionalnom pregalatvu Stanojevi datira vladavinom Petra Karaorevia, posle ubistva
Aleksandra Obrenovia. Kao da je stvorena nova Srbija, u kojoj se pored reformisanih zakona unutranje
uprave zavravaju pripreme za osloboenje ne samo svih preostalih Srba pod vladavinom Turske, nego i onih
u Hrvatskoj i u Bosni-Hercegovini pod Austro-Ugarskom. Sve izgleda olakano istovetnim poletom
jugoslovenske nacionalne svesti kod Srba i Hrvata.28 U tom smislu, ovo (osmo), poglavlje Stanojevi je
naslovio Jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.
Prema Stanojeviu takoe: Srbi, Hrvati i Slovenci, jedan su narod po poreklu i po jeziku. Srbi i Hrvati su
potpuno identini, a od Slovenaca ih dele neznatne razlike. Iako je istorijski razvitak jo od XII veka razdvojio
Srbe od Hrvata i Slovenaca, te su oni, doav pod razne uticaje, ili od toga doba posebnim putevima, iako su
oni esto, osobito u novije doba, vetaki zavaani ipak je u srpskom i hrvatskom narodu stalno bila iva
svest o tome, da su oni jedan narod, da su im isti interesi i da su upueni jedno na drugo. Svi sukobi, rasprave i
borbe izmeu Srba i Hrvata svravale su se redovno pobedom uverenja u narodno [nacionalno] jedinstvo i
pobedom ideje, da Srbi i Hrvati treba da budu jedna celina.29
Navedeni predugaki citati opravdae se ovde potpuno razliitim uenjima u vremenu Stanojevievog pisanja
ove knjiice i dobu pisanja ove knjige, o odnosima ista dva naroda. Po miljenju koje preovladava u
Stanojevievo vreme, kao i u vremenu koje mu je prethodilo i u onom koje je neposredno sledilo to su bila
dva bratska naroda. Po onome to e preovladati u doba pisanja ove knjige, tim narodima zajedniko je
svojstvo samo da se u prvom redu meusobno zavaaju i istrebljuju.
Stanojevieva rasprava o srpsko-grkim odnosima, tampana na francuskom jeziku u Parizu 1918. godine,
umnogome pokazuje kako se ni ti odnosi nisu razvijali u nekim prelomnim razdobljima u skladu sa njihovim
zajednikim interesima. U godinama prvog i drugog ustanka Srba protiv turske vladavine, Grci su pod istim
turskim jarmom mirovali. Kada su oni poveli rat za osloboenje i nezavisnost svoje drave 1821. godine,
Srbija je ostala po strani: zadovoljena u meuvremenu izdejstvovanom samoupravom. Nezavisnost je Srbija
izvojevala u ratu uz Rusiju, i dejstvom Velikih sila na Berlinskom kongresu. U ratu izmeu Grke i Turske,
1897, koji je okonan grkim porazom, Srbija je, po Stanojevievim reima, ostala vie nego indiferentna.
Sve do kraja XIX veka, samo u vreme vladavine kneza Mihaila (bez veze sa Naertanijem) postojao je
savezniki ugovor izmeu Srbije i Grke.
Prema Stanojevievim nalazima, saveznitvo Srbije i Grke u Prvom balkanskom ratu protiv Turske nije bilo
prethodno nikakvim ugovorom utanaeno. Tek je Drugi balkanski rat, protiv Bugarske, usled prevelikih
bugarskih pretenzija, bio ugovorom predvien sa strane Srbije i Grke. Po Stanojeviu: Bugarska e za

26 Isto, 16.
27 Isto, 17.
28 Isto, 19.
29 Isto, 21.

64
hegemonijom i zajednika opasnost [od bugarske prevlasti] pribliili su Srbiju i Grku odredbama ugovora.
Prvi put je jedan ugovor meu njima primenjen i sauvan u praksi.30 Od te godine saveznitvo izmeu Srbije
i Grke trajno obeleava odnose izmeu ove dve drave. U tom kontekstu Stanojevi navodi kako je Turska,
posle Drugog balkanskog rata odustala od ve pripremljenog napada na Grku, posle javno manifestovane
spremnosti Srbije da zarati na strani saveznike grke drave.
U osvrtu na objavu rata Austro-Ugarske Srbiji, 1914, u kontekstu ove rasprave, Stanojevi istie kako mona
Habzburka Monarhija nije zaratila protiv Srbije zbog njenih pretenzija da bi svojom snagom mogla fiziki da
ugrozi austrijsku silu, nego zbog njenih akcija idejom, koja deluje na jaanje jugoslovenske solidarnosti u
otporu protiv vladavine Austrijanaca i Maara. Zbog jedno vreme neizvesnog dranja Grke, usled sumnjivih
manevara protiv grkog kralja Konstantina, Stanojevi posveuje vie redaka neminovnosti saveznikih
odnosa izmeu Grke i Srbije, i iz ekonomskih pobuda, u razmeni komplementarnih dobara.
U knjiici od 44 strane, tampanoj na francuskom jeziku, Jugoslovenski problem (Le problme Yougoslave)
Stanojevi odmah na poetku kazuje da su: Jugosloveni (Srbi, Hrvati i Slovenci) delovi jedne jedine nacije;
oni su istog porekla i istog mentaliteta; govore isti jezik i ele se ujediniti u jednoj politikoj zajednici, jednoj
dravi koja e obuhvatiti sve pokrajine nastanjene njima. Oni ive u zapadnom i severozapadnom delu
Balkanskog poluostrva. U geografskom pogledu srpske i hrvatsko-slovenake pokrajine zauzimaju prostore
dolina Morave i Vardara, srednjeg bazena Dunava i okoline jadranske obale sa njenim zaleem. Teritorija koju
nastanjuje srpsko-hrvatsko-slovenaki narod u kompaktnoj masi obuhvata priblino 200.000 km2. Na toj
teritoriji broj stanovnika iznosi oko 12.000.000, od kojih skoro 10.000.000 su Srbi, Hrvati i Slovenci... Do
1912. obitavali su pet drava pod upravom administracija devet razliitih vlada. Ova situacija, teka sama po
sebi, bila je oteana injenicom da su oni, osim u nezavisnoj Srbiji i Crnoj Gori, iveli u tuim dravama koje
su spreavale njihov razvoj i progres u intelektualnim i ekonomskim podrujima ivota. Lina i
imovinska sigurnost bila im je zajemena samo u Austro-Ugarskoj, ali su i tu bili podvrgnuti svim moguim
restrikcijama.31
Ne preutkujui konfrontacije Srba i Hrvata, pod raznim reimima u Hrvatskoj i prema razliitim pretenzijama
na Bosnu i Hercegovinu uoi stvaranja zajednike drave, pod okriljem saveznikih Velikih Sila, pri izlaganju
injenica Stanojevi teite svojih izlaganja koncentrie na istovetnost onih tenji i interesa koji proizlaze iz
istovetnosti svojstava jednog istog naroda, iji se identitet utvruje jednim istim, jugoslovenskim imenom.
Zajednika identifikacija, opravdana merilima jezika, u teoriji, izazivae kritike primedbe ne malog broja
presuditelja, naroito u Hrvatskoj. Poistoveivanje Srba i Hrvata u hrvatskoj Dalmaciji revoltirae Hrvate u
globalu. Pominjanje Banata, Bake i Baranje, pod Ugarskom, kao izuzetno ekonomski razvijene pokrajine,
usled velikog broja Maara, dae argumente za opravdanost autonomakih zahteva u Jugoslaviji. to se tie
Slovenaca, Stanojevi ne moe koristiti u celosti jeziki argument, ali ujediniteljsko jugoslovensko obeleje
slovenake narodnosti nije moglo biti dovedeno u sumnju, naroito u vremenu prisilne germanizacije
Slovenaca pod upravom pet austrijsko-nemakih administrativnih centara.32
Od interesa je navesti i Stanojevievo razlaganje zainteresovanosti nesrpskih Jugoslovena za ujedinjenjem sa
srpskim centrom jugoslovenske drave poetkom XX veka. Ta zainteresovanost nije se oseala, jer nije
postojala, u godinama nedemokratskih reima u Srbiji pod vladavinom autokratskih vladara, sve do ubistva
kralja Aleksandra Obrenovia. Ali kada je poetkom XX veka Srbija stekla unutranju slobodu, kada je u njoj
demokratija poela da dominira, kada je napredovala svim pravcima, kada je ispoljila za vreme i posle
aneksione krize toliko moralne snage i za vreme rata protiv Turske i Bugarske takvu fiziku energiju i takav
moral, onda su svi Srbi, Hrvati i Slovenci stekli izvesnost da je Srbija sposobna da ih oslobodi u pogledu
nacionalne politike i ekonomije od tuinskog jarma. Ova ideja je snano obuzela celu srpsko-hrvatsku i
slovenaku naciju u Austro-Ugarskoj. I ceo svet je onda shvatio i prihvatio da se reenjem srpskog pitanja
reava i pitanje osloboenja Srba, Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj.33
Ovo rezonovanje moglo je biti i bilo je tada prihvatljivo, ako ne, kako Stanojevi kazuje, za sve Hrvate i
Slovence, a to za veinu njih. Srbija je svojom vladavinom, pod demokratskim kraljem Petrom
Karaoreviem sa odluujuim prerogativima viestranakog Parlamenta, viestranake Skuptine, ulivala
toliko poverenja da gotovo niko nije sumnjao u trajnost takvog reima. U poreenju sa snobizmom
aristokratske uprave Bea i Budimpete, beogradska centrala je privlaila armom narodnjake komunikacije.
Beogradska kaldrma, balkanske strme i teskobne ulice jo su novitetom istonjake bizarnosti mogle da zasene
raskone avenije Budimpete i Bea.
Dok se nije dotle dolo, srpsko pitanje tretiralo se u Evropi, kazuje Stanojevi, sporadino i sa

30 Isto, 9.
31 St. St., Le problme yougoslave, 56.
32 Isto, 1416.
33 Isto, 19.

65
nerazumevanjem. Ponavlja: Rezultati Berlinskog kongresa predstavljali su za Srbiju i njen narod velika
razoarenja. Srbija se, istina, malo poveala, ali nova bugarska drava i Rumunija postale su teritorijalno dva
puta vee a Austrija je dobila mandat da okupira Bosnu-Hercegovinu, dve najvanije srpske pokrajine.34
Razvoj Srbije ovde se uopteno razmatra u kontinuitetu pobeda i poraza, poev od srednjeg veka, a ne od
Naertanija, u spletu spoljnopolitikih nacionalnih faktora. Stanojevi i ovom prilikom ponavlja: Snage
Istoka i Zapada uvek su nastojale da osvoje zemlje nastanjene Srbima, i srpski narod, sa svoje strane, uvek se
suprotstavljao jednima i drugima da bi povratio svoju slobodu i nezavisnost. Istorija srpskog naroda, saeta sa
nekoliko rei, sastoji se od konstantne borbe protiv Sila Istoka (Vizantija, Bugarska, Turska) i onih sa Zapada
(Venecija, Maarska, Austrija) koje su nastojale da se domognu srpskih zemalja.
U vezi sa Hrvatskom, prema novonastaloj situaciji: Poloaj srpskog i hrvatskog naroda izmeu Istoka i
Zapada, borba protiv jednih i drugih je evidentna, takoe, u datoj situaciji i datim dogaajima ovih dana. Do
poslednjeg srpsko-turskog rata, deo srpskog naroda iveo je u Turskoj, dakle, pod dominacijom jedne Sile
Istoka, a drugi deo u Austro-Ugarskoj, znai pod jednom zapadnom Silom. Izmeu ove dve Sile i u borbi
protiv obe njih, nalazile su se dve nezavisne srpske drave: Srbija i Crna Gora. U jesen 1914. Srbija je bila
napadnuta sa dve strane na dva fronta, sa jednom snagom Istoka, Bugarske i sa dve Sile Zapada, Austro-
Ugarske i Nemake. I kada je Srbija, preputena sama sebi, podlegla u ovoj nejednakoj borbi, ona je bila
podeljena izmeu snaga Istoka i Zapada, Bugarske i Austro-Ugarske.
Znai, konsekventna sutina srpskog pitanja, poev od srednjeg veka ispoljava se tendencijom drava i
naroda Istoka da se proire to je mogue vie pravcem zapada a drava i naroda Zapada pravcem istoka.35
Od njihovog dolaska na Balkan ova veita borba odvija se na prostorima nastanjenim Srbima.
Tamo gde se Stanojevievo izlaganje usredsreuje na srpsko-hrvatske odnose poev od XIX veka, Srbi i
Hrvati podjednako se tretiraju kao pripadnici jedne nacije razdvojene istorijom u skupine dva plemena. Sa
distance vremena, u kojem pie ovu raspravu, kao i ostale rasprave u obimu lanaka, knjiica i knjiga,
Stanojevi istie XIX i XX vek kao vreme ostvarenja ideje nacionalnog ujedinjenja srpskog i hrvatskog
naroda. On ne nasluuje ishod ovog razvoja krajem XX veka. Po njemu, zapravo i po njemu, tada: XIX i XX
stolee je impregnirano idejom srpsko-hrvatskog jugoslovenstva. Zanemaruje i preutkuje period srpsko-
bugarskog bratstva u razvoju jugoslovenske ideje. Preokupiran je, normalno, idejom koja se realizuje u
njegovo vreme.
Tu ideju on idealizuje uzgrednim pominjanjem neumitnog razdora u srpsko-hrvatskim odnosima. Taj razdor,
po njemu, rezultat je austrijskog i maarskog podrivanja, izazivanjem vetaki stvorenih povoda i razloga.
Ali ideja o srpsko-hrvatskom jedinstvu bila je uvek iva i najbolji ljudi kod Srba i Hrvata uvek su branili ovu
ideju, ak u najteim vremenima36 uverava svoje itaoce Stanojevi.
Kurzivom on (a ne kao obino A. R.) istie zakljuak: Ceo srpski, hrvatski i slovenaki narod eli da se sve
zemlje u kojima masovno stanuju Srbi, Hrvati i Slovenci ujedine u jednu nacionalnu dravu, slobodnu i
nezavisnu.37 Ostvarenjem tih elja 1918. godine, ovaj zagovornik bratske srpsko-hrvatsko-slovenake ideje,
autoritetom znamenitog istoriara predskazuje srenu budunost troimenog naroda. Naroda koji uprkos
razliitim imenima sainjava jednu naciju, sa identitetom jugoslovenske nacije. Iako e doiveti da promatra
razdore kojima se negira pravovaljanost ideje o dravi jedne nacije sa vie imena naroda, Stanojevieve
jugoslovenske koncepcije ostaju nepromenjene. Sledei njegovi spisi o tome doslovno svedoe.
U Stanojevievoj knjiici, tampanoj takoe na francuskom jeziku, u Parizu 1919. godine, O ulozi Srba
Ugarske u nacionalnom ivotu srpskog naroda, baza savremenog srpskog nacionalizma locira se prema
dejstvu srpske inteligencije u Vojvodini, tj. u Bakoj, Banatu i Sremu. Privilegije, koje su izdejstvovane pod
habzburkim carevima, omoguile su tamonjim Srbima da se istiu visokim stepenom razvoja u domenima
ekonomije i obrazovanja. S obzirom na odnose koji su uspostavljeni pripadanjem vojvoanskih regija
Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, panja se najpre usredsreuje na progone koje je srpski narod preiveo u
Maarskoj. Ti su progoni, na braniku odbrane od ovinistikog maarskog nacionalizma, doveli srpski
nacionalizam do najvieg stupnja. Poto su tekovine revolucije 1848/1849. izgubljene nagodbom Austrije i
Ugarske, srpski nacionalizam se najvie ispoljio u borbi protiv austrijsko-nemakog i maarskog
nacionalizma.
Visoki intelektualni domet tog nacionalizma, Stanojevi ilustruje knjievnim, publicistikim, politikim
dostignuima vojvoanskih Srba. Na kraju, po Stanojeviu: U XIX veku se [ovaj] srpski nacionalizam

34 Isto, 2728.
35 Isto, 33.
36 Isto, 43.
37 Isto, 44.

66
preobrazio u jednu doktrinu, u jedan program, postao je Cred, bit ivota srpskog naroda.38 Mnogi e rei
kasnije, pri itanju ovih redova: to je dobro znao i tome je vremenom mnogo doprineo i Stanojevi, rodom iz
Vojvodine. Identifikovao se sa drugim Preanima koji su preko reda dosegli najvie poloaje u intelektualnim
i politikim podrujima jugoslovenske drave; uz gunanje Srba umadinaca, kada se ustanovi negativni
saldo udela nesrbijanaca u razvoju Srbije. Ali, dok je pisao tu knjiicu, Stanojevieva je intencija bila da
adekvatnim primerima ilustruje doprinos vojvoanskog srpskog nacionalizma kao pozitivnog agensa u
stvaranju nezavisne nacionalne drave Srba, Hrvata i Slovenaca.
Sadraj Stanojevieve knjiice Ubistvo austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda. Prilozi pitanju o poetku
Svetskog rata, koja je tampana u Beogradu 1923. godine, povezan je takoe sa uinkom stvaranja
jugoslovenske drave. Nizu knjiga, rasprava, lanaka, zbirki dokumenata i njihovih tumaenja, Stanojevi
dodaje svoj prilog bez ikakvih tendencija. Da je to nemogue, uprkos svim ubeivanjima ne samo ovog
autora, nego i mnogih drugih ne smeta. Treba imati uvid u sva vienja sudbonosnih istorijskih dogaaja
kakvo je po svojim posledicama bilo ubistvo Franca Ferdinanda.
Od znaaja je to Stanojevi obraa panju na zanemareni psiholoki faktor delovanja. Napisao je: Kao to je
[Prvi] svetski rat rezultanta mnogih, veoma komplikovanih fakata i faktora, tako je i ubistvo austrijskog
prestolonaslednika, mada je u njemu uestvovalo samo nekoliko linosti, u glavnom posledica psihikog
raspoloenja koje je vladalo meu Srbima usled aneksije Bosne-Hercegovine i pogoranih odnosa izmeu
Austro-Ugarske i Srbije.39
Mada i ovu raspravu Stanojevi poinje sa netanim objanjenjem da je Srbija postala faktor izuzetnog
interesovanja Velikih Sila posle aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, tano je da je ta
aneksija uzburkala duhove Srba u smeru nezapamenih negodovanja i protesta. Ne treba usvojiti tvrdnju da:
Za vreme aneksione krize prvi put su se evropske drave podelile u dva velika tabora, koji e posle nekoliko
godina kao neprijatelji voditi najkrvaviji rat. To je prvi put samo u dogaaju koji se zavrava time da e dva
neprijateljska tabora Velikih Sila posle nekoliko godina od aneksije (ali ne zbog aneksije, kojom su se
svojevremeno bile sloile) voditi najkrvaviji rat u istoriji oveanstva40. Do tog vremena, jer Drugi svetski
rat u poreenju s Prvim bie mnogo krvaviji.
Udaljujui se od teme naslova (po navici) i u ovoj raspravi, Stanojevi iznosi zanemarene podatke o
poboljanim odnosima Srbije i Nemake posle Bukurekog mira, kada se odnosi sa Austro-Ugarskom
pogoravaju. Po Stanojeviu: Nemaka je svoje stanovite u pitanju revizije Bukurekog mira zauzela u
korist saveznika a protiv Bugarske, naravno zbog Rumunije i Grke, a nikako zbog Srbije. To se u Srbiji vrlo
dobro znalo. Ali je ipak dranje Nemake ispalo direktno u korist Srbije, i stoga su simpatije za Nemaku
posle Bukurekog ugovora u Srbiji znatno porasle. To raspoloenje upotrebili su nemaki trgovci, industrijalci
i preduzimai da, pomou zvaninih predstavnika Nemake, ponu sistematski i energino potiskivati austro-
ugarsku robu sa srpskih pijaca, jo jae, no to je to do tada uinjeno.
Iako nije bilo ba tako, citiramo: Godina od potpisa Bukurekog mira, do poetka [Prvog] svetskog rata, bila
je u znaku silne nemake penetracije u Srbiji. Industrijska trgovina Srbije koja se, posle [Drugog balkanskog]
rata u jakom poetku, poela neobino razvijati, okrenula se bila gotovo sva ka Nemakoj. A sve je to ilo u
prvom redu na raun austro-ugarske trgovine i industrije. U Srbiji su sa takvim razvitkom stvari i prilika bili
vrlo zadovoljni, i svi su smatrali da se otvara nov period intimnih i srdanih, ne samo ekonomskih nego i
politikih odnosa izmeu Srbije i Nemake. Ni Nemaka ni Srbija nisu imale rauna da te odnose remete i
kvare. I ti su odnosi ostali, sa strane Srbije a, kako po svemu izgleda i sa strane Nemake, u istom poloaju sve
do poetka [Prvog] svetskog rata.41
Direktno u vezi sa atentatom na Franca Ferdinanda, Stanojevi iznosi kako su u njegovom ubistvu igrale
ulogu tri grupe: grupa nacionalne omladine u Bosni, grupa oficira u Beogradu, i grupa austro-ugarskih
politiara.42 Za prvu grupu je utvrdio, kako je ve reeno, kao akcioni faktor: psiholoki momenat
ekstremnog nacionalizma. Grupu austrougarskih politiara kao uticajni faktor atentata ovla spominje, iz
nedovoljno prouenih razloga. Samo istie Ferdinandovo istupanje protiv Maara, koji su zato zainteresovani
da prestolonaslednik ne nasledi presto i ukine dualistiku austro-maarsku vladavinu. Ostaje da se razjasni
uloga grupe oficira iz Srbije, to Stanojevi nastoji da uini ovom brourom.

38 Isto.
39 Stanoje Stanojevi, Ubistvo austrijskog prestolonaslednika Ferdinanda. Prilozi pitanju o poetku Svetskog rata, Beograd 1923, 6.
40 Isto, 15.
41 Isto, 33.
42 Isto, 35.

67
Poto je austrougarska usmerenost bila usredsreena na krivici organizacije Narodne Odbrane, Stanojevi, i
kao jedan od njenih osnivaa i aktivnih lanova, ubedljivo istinito utvruje da to nije bila nikakva tajna
revolucionarna organizacija koja se bavi prevratnikim akcijama ubijanja prestolonaslednika jedne strane
drave, pa bilo da je u pitanju Austro-Ugarska. Za Stanojevia je samo umeanost organizacije Ujedinjenje ili
Smrt u ubistvu austro-ugarskog prestolonaslednika injenica. On to utvruje kao ostraeni protivnik
organizacija takvog tipa, ali i pod dejstvom suenja, pre zavretka Svetskog rata, protiv Apisa i njegovih
drugova.
Stanojevi je linosti oficira Dragutina Dimitrijevia Apisa, njegovim svojstvima beskrupuloznog
revolucionara posvetio mnotvo ubedljivih, ali i preteranih ocena. Za njega tvrdi neutvreno, da je posle
vodee uloge u ubistvu kralja Aleksandra Obrenovia 1903. godine u leto 1911. godine slao oveka da ubije
austriskog cara ili prestolonaslednika. Zatim da je ugovorio u februaru 1914. godine sa bugarskim tajnim
revolucionarnim komitetom da se ubije bugarski kralj Ferdinand. Potom, Prihvatio je i organizovao atentat
na austriskog prestolonaslednika 1914. godine. Dalje, da je slao oveka sa Krfa 1916. godine da ubije
grkog kralja Konstantina, a idue godine je pokuavao da uhvati veze sa neprijateljem, i, kako izgleda,
organizovao atentat na ondanjeg prestolonaslednika [Srbije].43 Osuen je na smrt i streljan, u junu 1917.
godine.
Zvui neverovatno da istoriar Stanojevievog ranga nabraja nedokazane, iskonstruisane optube za pokuaje
ubistva vladara etiri drave (Austro-Ugarske, Bugarske, Grke i Srbije), protiv oveka od koga svi ti vladari
zaziru, jer je prethodno bio jedan od voa zavere koja se zavrila ubistvom jednog kralja. Ali je taj kralj iz
poznatih pobuda i razloga morao jednog dana, ili jedne noi biti ubijen i bez tog oveka, iji je nadimak, Apis,
postao sinonim za kraljoubice.
Po Stanojeviu, u vezi sa ubistvom Franca Ferdinanda: Jednoga dana su se Apisovom drugu Tankosiu javila
dva mladia iz Bosne, i saoptili mu da su oni doli u ime jedne grupe omladinaca koja je reila da ubije
prestolonaslednika Ferdinanda prilikom njegovog dolaska u Sarajevo. Oni su traili saveta i uputstva.
Dimitrijevi [Apis] je odmah prihvatio i odobrio tu nameru, i rekao je Tankosiu da poui ova dva mladia u
rukovanju orujem. To je uinjeno u toku od desetak dana. Oni su posle toga otili, i po planu koji je nainio u
Sarajevu uitelj Danilo Ili, atentat je izvren.44
Dalje se nastavlja istim smerom: Dimitrijevi, Apis, 15. juna 1914. na sednici Glavnog odbora organizacije
Ujedinjenje ili Smrt saoptio je da su on i Tankosi poslali u Bosnu ljude da ubiju prestolonaslednika
Ferdinanda... Kao najvaniji razlog je navodio fakt da prestolonaslednik Ferdinand hoe da izazove rat i da e
njegovim uklanjanjem rat biti spreen. Gotovo svi lanovi odbora ustali su protiv ove namere i povodom toga
otvorila se duga i veoma iva debata. Na kraju, na navaljivanje drugova, Dimitrijevi pristane... da javi u
Sarajevo da se atentat ne izvri. Izgleda da je on u tom pravcu zaista neto pokuao, ali ili je bilo ve dockan,
ili ga atentatori u Sarajevu nisu hteli posluati. Stvari su pole svojim sudbonosnim tokom.45
U stvari, i Stanojevi tereti, poput svojih istomiljenika elnika organizacije Ujedinjenje ili Smrt za direktno
uee, odnosno sauestvovanje, u organizovanju ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca
Ferdinanda. Izriito, u posebnom poglavlju ove rasprave, istie neuee zvaninih predstavnika, vladara,
vlade, vladajuih institucija i linosti Srbije u pripremama tog atentata; zapravo da Srbija sa tim atentatom nije
imala nikakve veze. Ali Velikim Silama, koje su se umeale u rat Austro-Ugarske protiv Srbije, taj atentat, i
po Stanojeviu, bio je samo povod za izravnanje starih rauna.
U odnosu na Apisovo uee ili sauesnitvo, u organizovanju atentata na austrougarskog prestolonaslednika,
moe se potvrditi da je on odista bio upoznat i da je bio saglasan sa pripremama tog atentata. Pa i da je rekao,
kako Stanojevi navodi da su on i Tankosi poslali u Bosnu ljude da ubiju prestolonaslednika Ferdinanda.
Ova Apisova tvrdnja objanjava se njegovom neobuzdanom tenjom da se istakne kao neustraivi voa
revolucionarne organizacije, atentatom na jednog tiranina i usto zlotvora srpske nacije. Meutim, uistinu,
atentat je bio iskljuivo delo samih uesnika u atentatu, u svojstvu zatonika bosanske revolucionarne
omladine Srba.
U knjiici Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca, tampanoj 1924. godine u drugom izdanju, pripadnost
imenovana tri naroda jednoj, jugoslovenskoj naciji, po Stanojeviu opetovano se zasniva na njihovom istom
etnikom poreklu. Odmah na poetku istie poznate, ali i sporne podatke: Pre nego to su dola na Balkansko
Poluostrvo, srpska, hrvatska i slovenaka plemena, za vreme seoba naroda, pod pritiskom spoljnih i
unutranjih dogaaja i prilika, poela su se kretati iz svojih stanita, ona su i dalje ostala u zajednici i u vezi, i
zajedno su se pomerala i selila na zapad, jug i jugozapad.

43 Isto, 42.
44 Isto, 45.
45 Isto, 46.

68
Preavi na odvojeni vekovni razvoj srpske i hrvatske drave, Stanojevi istie (oito ve pod utiskom
razmirica u srpsko-hrvatsko-slovenakoj jugoslovenskoj dravi) da se te dve drave nikada nisu sukobljavale.
Njegovim reima: Zanimljivo je konstatovati fakt, da se skoro pet stotina godina, koliko su Srbi i Hrvati
proveli u susedstvu, od kad su doli na Balkansko Poluostrvo, a za dve stotine i pedeset godina njihovog
samostalnog ili polusamostalnog ivota, kad su se njihove granice stalno dodirivale, istoriski izvori nisu
zabeleili ni jedan jedini rat izmeu srpskih i hrvatskih drava, mada je moralo biti dosta povoda za trvenja i
sukobe.46
Dalje, Stanojevi: Hrvatska je drava propala, 1102, pre srpske, i zaposednuta od Maara postala je poprite
maarskih prodora u pravcu srpske drave. Srbija je, meutim, od sredine XII veka, stalno napredovala...
dok nije i ona propala pod invazijom Turske. Nastala su nova pomeranja stanovnitva. Stanojevi konstatuje
da je: Bilans etnikih promena, izvedenih u to doba, bio po srpski narod nastavljen i pozitivan. Usled
migracija gubio je neto terena na jugu, u Staroj Srbiji prema Arnautima (osobito od kraja XVII veka, posle
velike seobe pod patrijarhom Arsenijem III) ali je zato na drugoj strani znatno dobio. U to se doba srpski
narod naselio, ili je pojaao svoj ivalj, u severnoj Dalmaciji, Lici, Krbavi i Baniji, Slavoniji, Sremu, Banatu i
Bakoj, Baranji i Pomoriju, i u mnogim krajevima bive srednje i gornje Ugarske.
Iako su ovakva nabrajanja novih srpskih naseobina preterana i izazivaju kontraefekte hrvatskih istoriara
(seoba Srba iz stare postojbine nije obuhvatala tako veliki broj stanovnitva, da bi pomeranjem u maarske i
hrvatske krajeve mogla zahvatiti toliko novih oblasti), ona su svrsishodna. Jednostranim isticanjem gubitaka
krajeva srednjovekovne Srbije, bez istovremenog pominjanja dobitaka u oblastima Maarske i Austrije, gubi
se mera objektivnosti u sagledavanju tokova razvoja.
Da bi se razumelo ono to e se desiti ezdeset-sedamdeset godina posle tampanja ove Stanojevieve
knjiice, treba znati kako su neki istoriari Srbije, poput Stanojevia, nasuprot istoriarima Hrvatske, tumaili
posledice pomeranja srpsko-hrvatskih odnosa pomeranjem brojanih razmera srpskog i hrvatskog ivlja u
Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji. Stanojevi tu kazuje: Usled svega toga nastale su velike promene u
etnikom grupisanju srpskog i hrvatskog naroda. Srpski je narod prodro i u isto hrvatske i maarske zemlje, i
pomerio je na taj nain znatno svoju etniku granicu na sever i severozapad. Srbi su tada naselili veliki deo
Hrvatske i proeli su celokupan ivot hrvatskoga naroda svojim biem i svojim osobinama.
Stanojevi nee ni tu zapaziti kako pada u kontradiktornost. Ponajpre, Srbi i Hrvati su jedna nacija, a potom
razliiti su svojim etnikim biem i osobinama. U nastavku ista kontradikcija. Prvo, kazivanjem: Oni su
u to doba postali u Hrvatskoj, kao i u Ugarskoj, faktor sa kojim se ozbiljno moralo raunati. Zatim,
nepotpuno tanim nastavkom: Istorija srpskog i hrvatskog naroda, osobito u Habsburkoj Monarhiji, utkana
je od toga doba jedna u drugu tako da ih je nemogue razdvojiti.47
Za nau temu i to je od interesa: Prvo, Rad na narodnom buenju i na jedinstvu. Potom: Osloboenje i
ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Za razliku od kasnijih istoriara, koji takvo poglavlje obavezno koriste
za isticanje uticaja u stvaranju jugoslovenske drave, pozitivnog po jednima, negativnog po drugima,
Stanojevi formulie sa namerom poistoveivanja srpske i jugoslovenske dravnosti.
Normalno i po Stanojeviu: Velika francuska revolucija i Napoleonovi ratovi izazvali su velik i snaan
nacionalni polet u celoj Evropi, kod svih naroda... Onda je nastao iv pokret i intenzivan nacionalizam i kod
svih slovenskih naroda. I slovenski su narodi poeli isticati potrebu zajednice i sporazumnog rada, osobito
prema zajednikim neprijateljima.
Sledei pasus opet je u kontradikciji sa tezom o jednoj jugoslovenskoj naciji: Pod uticajem tih ideja o
nacionalnom radu i o zajednici svih slovenskih naroda stajala je u drugoj i treoj desetini XIX veka i hrvatska
omladina. U to se doba javio i kod Hrvata jak nacionalni pokret, koji je zahvatio ceo hrvatski narod, udahnuo
mu nacionalnu svest, preporodio ga i dao osnovicu za stvaranje modernog hrvatstva i modernog hrvatskog
nacionalizma [kurzivom istakao A. R.]. Tvorci toga pokreta uzeli su, mesto nacionalnog hrvatskog imena,
istorisko ime starih Ilira, svakako najvie zbog toga da bi za svoje ideje zadobili i druge June Slovene.48
Vladavina kneza Aleksandra Karaorevia i tu se pominje bez Naertanija, iako je ono nastalo u godini te
vladavine. Vano je da se kasnije u spoljnoj politici sve odvija po zamislima i intencijama Mihailovim.
Stanojevievim reima: Mihailo je bio predstavnik onovremenih tenji i ideala... da se svi Srbi i Hrvati
oslobode tuinske vlasti i da se ujedine u jednu veliku slobodnu dravu.49
Treba napomenuti kako sam Stanojevi pri razmatranju zajednike komponente ilirske i jugoslovenske ideje,

46 Stanoje Stanojevi, Istorija Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1924, 37.

47 Isto, 59.
48 Isto, 75.
49 Isto, 87.

69
nehotice istie neminovnost razliitog razvoja. Jer, iako je onovremeno jugoslovenska akcija bila neobino
vana u svakom pogledu, osobito u pitanju srpsko-hrvatske sloge i zajednice, posebno: Nacionalna su imena
[kurzivom istakao A. R] u periodu u to doba bila ve toliko jaka da ih je vetakim putem, odozgo, nemogue
bilo potisnuti i zameniti drugim.50
Stanojevieva Istorija srpsko-turskog rata 1912. napisana je ve 1913, ali je tampana tek 1928. usled veeg
interesovanja za Prvi svetski rat. Poto se ovaj rat Srbije protiv Turske pokree polugama balkanskog saveza
hrianskih, pravoslavnih, balkanskih naroda, moramo i tu ponoviti kako se uzroci tog saveza i ovde datiraju
datumom delovanja kneza Mihaila (a ne Naertanija). Podsea se kako je sline saveznike ugovore Srbije, sa
Crnom Gorom, Rumunijom, Grkom i Bugarskom, sklopio svojevremeno knez Mihailo.
A dogaanja posle Mihailove pogibije, za vreme vladavine Milana Obrenovia, Stanojevi je i tu opisao, po
navici ponavljanja, digresijama. Posle Sanstefanskog mira i Bukurekog ugovora nastale su na Balkanskom
poluostrvu nove prilike i nove orijentacije. Razoaran u Rusiju zbog stvaranja Velike Bugarske po
Sanstefanskom ugovoru na raun njenih isto srpskih zemalja [koje su Bugari u optem balkanskom
zameateljstvu smatrali bugarskim], ogoren zbog gubitka Bosne i Hercegovine, baen u sferu austrijskih
interesa, u strahu od Bugarske, koja je postala eksponent Srbije putem koji je bio suprotan ideji balkanskog
saveza [i Naertanija]. Upuen na jug, gde je zbog austriske okupacije Bosne i Hercegovine ostao za Srbiju
jedini put za irenje i jedino polje za nacionalni rad, kralj Milan je morao pomagati intenzivan rad na irenju i
utvrivanju srpske prosvetne i narodne misli u Maedoniji, a taj je rad [opet suprotno Naertaniju] morao
dovesti Srbiju u sukob sa Bugarima, koji su smatrali da je Maedonija bugarska oblast.
Stanojevieva dopunska kazivanja tu ne prestaju: Jer, u to doba je u Srbiji osnovana Radikalna stranka, koja
je u svoj program [ne programom Naertanija] unela i obrazovanje balkanskog saveza.51 Ali se mora
primetiti da nije, kako kazuje Stanojevi ta taka programa Radikalne stranke bila jedan od razloga
razilaenja kralja Milana sa Radikalnom strankom i otpoinjanja borbe protiv nje. Kraljeva borba protiv
Radikalne stranke bila je nametnuta i usmeravana opredeljenjem radikala za demokratske promene veim
ovlaenjima Parlamenta, Skuptine, na raun vladarske autokratije.
Kratkotrajni zaokret u srpsko-bugarskim odnosima na platformi balkanskog saveza nastao je vladavinom Petra
Karaorevia. U februaru 1904. ili su studenti beogradske Velike kole u Sofiju u posetu svojim
drugovima, a u aprilu iste godine doli su bugarski studenti u Beograd, da vrate tu posetu svojim drugovima.
Poetkom maja sastali su se srpski i bugarski vladalac u Niu, a u septembru je odran u Beogradu veliki
kongres jugoslovenske omladine, i tom je prilikom dolo do velikih manifestacija za jugoslovensku zajednicu i
specijalno za srpsko-bugarsko prijateljstvo. U to su doba voeni i pregovori izmeu srpske i bugarske vlade sa
ciljem da se celom sporazumu da realnija osnova i da se naini ugovor o podeli Turske. Ti su se pregovori,
meutim... razbili, sudei po nepotpunoj dokumentaciji na pitanju oko skopskog sandaka, jer je srpska
vlada traila da skopski sandak ue u teritorije Stare Srbije, to je bugarska vlada odluno odbijala.
Pregovaraki odnosi nisu, ipak, prekinuti. U januaru 1906. doli su u Beograd bugarski i hrvatski studenti, a u
aprilu bugarski profesori; u junu su imali kralj Petar i knez Ferdinand opet sastanak, a u avgustu je bio u Sofiji
veliki kongres jugoslovenskih novinara i knjievnika. Tako je javno mnjenje spremalo zemljite za sporazum
izmeu Srbije i Bugarske.52
Komitski oruani sukobi, od ekstremnih srpskih i bugarskih patriota organizovani i podravani, ometali su,
meutim, manje ili vie kontinuirano sporazumevanje, a to je podsticano i intervencijom Austro-Ugarske.
Kada se saznalo da se utanauje srpsko-bugarski carinski savez, insistiranjem Austro-Ugarske taj ogranieni
ugovor, s olakicama u uvoznom i izvoznom trgovinskom prometu morao je biti suspendovan. Tek su
intenzivirane represalije Turske posle mladoturske revolucije naterale vladare i vlade hrianskih drava da se
napokon savezniki ujedine za rat. Stanojevi je sa najvie detalja opisao utanaenje srpsko-bugarskog saveza.
On je u svojoj knjizi tampao sledee ugovorne tekstove: Ugovor o prijateljstvu i savezu izmeu Kraljevine
Srbije i Kraljevine Bugarske, potpisan u Sofiji 29. februara 1912; tajni dodatak tom ugovoru. Vojna
konvencija, od 19. juna 1912; Sporazum srpskog i bugarskog eneraltaba, od 19. juna i 15. septembra 1912.
Zatim i Ugovor o savezu za odbranu izmeu Bugarske i Grke, od 16. maja 1912.53... Slede detaljni opisi
priprema ratnih operacija i samih ratnih operacija sa kulminacijom na popritu Kumanovske bitke. U
posebnom poglavlju opisuje se Osloboenje Stare Srbije, osvajanje Kosova i Sandaka, pa Osloboenje
Makedonije. Sve zahvaljujui ne samo ratnim podvizima, nego primerno mudro voenoj spoljnoj politici.
Stanojevievi pogledi na spoljnu politiku posebno su znaajni u udbenicima za srednje i strune kole, jer su
uticali na obrazovanje mladih narataja u narodu. Njegova istorija srpskog naroda u sklopu Istorije

50 Isto, 93.
51 Stanoje Stanojevi, Istorija srpsko-turskog rata 1912, Beograd 1928, 37.
52 Isto, 40.
53 Isto, 5063.

70
Jugoslovena (Srba, Hrvata i Slovenaca) za te ake tampana je u jedanaest, popravljenih i proirenih, izdanja.
Naertanije se nigde ne spominje. Ujediniteljski nacionalnooslobodilaki programi pripisuju se knezu Mihailu
i Omladini. Da neto nije u redu na planu jedinstvenog jugoslovenskog pokreta moglo se i tu nazreti, ali ne i
razaznati. Tu se dodaje kako je u Hrvatskoj pod vostvom trosmajera i istorika Rakog poeo rad na
stvaranju jugoslovenskog kulturnog jedinstva. Ali sa ciljem da se sve hrvatske zemlje skupe u jednu dravnu
celinu. Ostalo je i ovde nepomenuto: gde su granice koje treba da spajaju, odnosno razdvajaju sve srpske i
hrvatske zemlje.
Za Slovence se, posredstvom tih udbenika, srpskim acima kazuje da je oslobodilaki pokret poeo tek u
revolucionarnoj 1848. godini. Na kongresu u Pragu, oni su traili ujedinjenje svih slovenakih zemalja.
Posle su, na konferenciji Hrvata i Slovenaca u Ljubljani 1870. nacionalnim programom definisali jedinstvo
Srba, Hrvata i Slovenaca.
Dodaje se kako je istaknuto da ta tri plemena [kurzivom istakao A. R.] ujedinjuju u Austro-Ugarskoj sve
svoje moralne i materijalne sile za izvoenje jedinstva na politikom, ekonomskom i knjievnom polju, a u
vezi sa svojom braom u slobodnim srpskim dravama. Kasnije: Pod uticajem pobede srpske vojske u
turskom i bugarskom ratu, misao o slobodi i ujedinjenju sa Srbijom obuzela je ceo slovenaki narod.
Moda zbog novonastalih svaalakih odnosa da se ne bi dalje iritirali Hrvati, u ovom Stanojevievom
udbeniku ne istie se stvaranje zajednike drave Srba, Hrvata i Slovenaca oslobaanjem Hrvatske i
Slovenije oslobodilakom vojskom Srbije. Izriito se kazuje: Kad je u Austro-Ugarskoj nastalo rasulo i
anarhija, obrazovane su u svima srpskim, hrvatskim i slovenakim pokrajinama [Austro-Ugarske u rasulu]
Narodna vea, koja su uzela svu vlast u svoje ruke [kurzivom istakao A. R.]. Hrvatski sabor proglasio je
nezavisnost svih hrvatskih zemalja, a Narodno vee je objavilo spajanje svih hrvatskih i slovenakih zemalja
sa Srbijom u jednu samostalnu i nezavisnu dravu... U isti mah su i Narodna vea u Sarajevu i Novom Sadu
proglasila spajanje sa Srbijom, a crnogorska Narodna skuptina u Podgorici ujedinjenje svoje otadbine sa
Srbijom.54

54 Stanoje Stanojevi, Istorija Jugoslovena. Za srednje i strune kole, tree izdanje, Beograd 1934, 127, 129, 141, 156.

71
 VLADIMIR OROVI
18851941.

Vladimir orovi

U prvoj knjizi Vladimira orovia posveenoj istoriji Srbije pod naslovom Velika Srbija (u drugom izdanju sa
izmenjenim naslovom Ujedinjenje, zbog protesta koji je izazvao prvobitni naslov u multietnikoj i
multinacionalnoj Jugoslaviji) teite izlaganja koncentrisano je na dravne poluge razvoja prema
dravotvornim projektima srpske drave po koncepciji njenih vladara i vladajuih politiara dravnika.
Poinje se od projekta zasnovanog na dravotvornoj ideji koju je ostvario Stevan Nemanja. Jer sve to je bilo
pre njega potonulo je u maglu zaborava1
Nit srednjovekovne dravne ideje u konstrukciji drave Nemanjia prekinuta je nasilno, prodorom Osmanlija i
gotovo petstogodinjom vladavinom Turaka u dravi Osmanlijskog carstva. Uspostavljanje kontinuiteta u
srednjovekovnoj i novovekovnoj istoriji Srbije, poev od Prvog ustanka, poetkom XIX veka, posle
mnogovekovnog diskontinuiteta, orovi je zasnovao na tradiciji koja je neunitiva. Via facti u seanju
naroda ostali su neizbrisivi tragovi dravne ideje ostvarivane u dravi Nemanjia. Zato je orovi bez
preterivanja mogao da konstatuje kako je po narodnom verovanju i prema uveravanjima ustanikih
predvodnika, ve Srbija Karaoreva vremena smatrala sebe nosiocem misli dravotvornih kao glavni
stoer onovremenih i buduih oslobodilakih akcija.
Za orovia u ovoj istoriji primarna su zbivanja, u promaajima i realizaciji. Projekti, planovi, programi
spominju se i ne spominju, istiu ili prenebregavaju u zavisnosti od njihovog udela u zbivanjima. Sve to,
naravno, prema njegovoj naunoj proceni, koja i u istoriografiji podlee dejstvu linog kriterijuma te zato nee
uvek biti objektivna. Ovde se, ipak, po njoj takoe moe stvoriti u velikoj meri prava predstava o izloenim
dogaajima u kontekstu neskrivenih orovievih opredeljenja.
U toj istoriji, istorijski dogaaji zahvataju uglavnom teritoriju male Srbije sve do stvaranja velike Jugoslavije.
Ali ta mala Srbija po misiji koju ima ne samo prema subjektivnim predodbama, ve i prema intencijama
odluujuih Velikih Sila u izvesnim razdobljima, orovievim vokabularom oslovljava se imenom Velika
Srbija. Tek pod pritiskom javnog mnjenja, usled revolta tangiranih neistomiljenika, preteno Jugoslovena
nesrba, oroviu ne preostaje drugo nego da tu istoriju preimenuje drugim imenom. I to e on uiniti na njemu
svojstven nain, istom doslednou. Novim naslovom Ujedinjenje iskazae veliinu male Srbije misijom
ujedinjenja neprijateljskim dravama razdvojenih Jugoslovena u granicama sopstvene, a ne tuinske velike

1 Vladimir orovi, Velika Srbija, Beograd 1924, 3.

72
drave.
Kada orovi razmatra idejne tokove nacionalnih pregnua, on se zadrava samo na idejama koje su
sredstvima informisanja i delovanja njihovih zaetnika i sprovodnika uticale na odreene smerove razvoja.
Tako citira Jovana Rajia ija je Istorija raznih slovenskih narodov, naipae Bolgar, Horvatov i Serbov iz
tmi zabvenija izjataja, [1794] bila slavno vrelo istoriskog obavetavanja za itave tri generacije srpskog
drutva, i koja je, sa svoje strane, veoma mnogo doprinela da se kod prosveenijeg narodnog dela osvei i
upotpuni slika nae prolosti i pojaaju izvesne tenje za budunost.2
U decenijama posle ustanikog razdoblja oroviu su od sutinskog znaaja ponajpre aka i omladinska
udruenja, koja javnim delovanjem utiu na nacionalnu svest naroda, a zatim i politike organizacije, koje
mobiliu narod za oslobodilake akcije. Istie kako su beogradski licejci 1847. godine Druinu Mladei Srbske
konstituisali namerno na Vidovdan, kako su u prvoj taci programa Druine naveli spoljanje osloboenje
naroda u duhu negdanje Carevine za ciljeve sjajne budunosti svoje, u sprezi sa svima granama
slovenskim. Za kratkotrajnu tvorevinu etrdesetosmakog buntovnog pokreta Srba 1848/1849, Srpsku
Vojvodinu pod Austrijom, orovi kazuje da je trebala da bude jedna vrsta nove srpske drave, neto slino
Srbiji i njenom kneevstvu pod turskom vlau. Uistinu, zvanini naziv novostvorenog samoupravnog
vojvodstva pod austrijskom dravnom upravom bio je Vojvodstvo Srbija. U tom sklopu onda zvui logino
orovievo citiranje stihova Ljubomira Nenadovia:

Sad imamo tri Srbije

Kneevinu i Vojvodstvo
I strminu Gore arne.3

Veliina umadijske Srbije iskazuje se, prema orovievom kazivanju najizrazitije ulogom Pijemonta, po
italijanskom uzoru. Jer nacionalni program je od tada neskidano pitanje srpske spoljanje politike. Kao
polaznu taku svoje ideologije njega uzima Ujedinjena Omladina Srpska sa jedne, a slubena politika kneza
Mihaila sa druge strane.
Posle ove konstatacije, mora se dodati ve znano, da se ne bi prenebregnulo, kako orovi zna za postojanje
Naertanija iz 1844. godine. Uz saznanje da u godinama kada se dogaa istorija koju on ovde rekonstruie,
Naertanije ni sam autor Ilija Garaanin ne uvaava onako kako e ga mnogo kasnije uvaavati izvesni
istoriari. O papiru koji lei u nekoj fijoci, ma ta sadrao, ne vodi se rauna kada odluke zavise iskljuivo od
odluujuih organizacija i linosti prema datim okolnostima.
U ovoj knjizi, gde se mala Srbija velia ve u naslovu kao Velika ulogom Pijemonta, ujedinjenja svih Srba u
dravi svih Jugoslovena, poslednja etapa uspona u smeru konanog cilja obeleava se po najviem dometu
19031918, u vreme novih vladara i novih vladajuih stranaka. Tada je, prema oroviu: Nacionalna politika
upuena... svojim pravim prirodnim putem.4 Nema vie okolianja! Slede dva velika pobedonosna rata:
Balkanski i Prvi svetski rat.
Niko se tada nije pozivao na uputstva u vezi sa nekim Naertanijem iz ve zaboravljene prolosti. Svi su se
hvalili ostvarenim programima svojih stranaka, delima svojih voa, podvizima svojih heroja. Oni su, pored
slavljenog vladara, svima znanim putevima izdejstvovali i izvojevali slavljene pobede. Tako bar proizlazi iz
ove orovieve istorije.
Tu se ostvareni nacionalni program novovekovne Srbije vezuje, na mnogim mestima emfatino ali i istinito,
za programske akcije vodeih linosti, poev od Karaora, i vodeih stranaka u ulozi realizatora
programiranih pregnua, zasnovanih na potrebama drave, oseanjima naroda, instinktima masa... Zakljuimo
ponavljanjem: za program Naertanija, koji je poznat samo uskom krugu elitnih pripadnika nacije, tu mesta
nema.
Ako se uvai, a mora se uvaiti jer je injeniki istinito, to je ovde dosad reeno za Naertanije u vezi sa
orovievom knjigom Velika Srbija Ujedinjenje, onda se mora konstatovati kako je neosnovano uenje
nekih istoriara to orovi o Naertaniju nije pisao u ovom delu pa nije ga ak ni pomenuo.5 Ovo se
uenje zasniva na fami i mistifikaciji iji se zaeci uvreuju kao dokazane istine otkriima onih kojima
takva otkrovenja poveavaju rejtit publiciteta.
Naertanijem nije, kako se tvrdi i u komentaru ove orovieve knjige: Srbija izgradila svoj dravni
program. Podrazumeva se, po kontekstu komentara, program kojim e srpska drava usmeravati tokove svog

2 Isto, 14.
3 Isto, 43, 46.
4 Isto, 65.
5 Isto, 103.

73
razvitka, a do postizanja konanog cilja prema odredbama tog programa. (Zato se i istrajava u raspravama o
tom cilju, usled razliitih miljenja o njegovom dometu.) Uistinu, taj program koji je skiciran, pa i formulisan
u Naertaniju, merilima identiteta ne moe da bude uvrten u dravne programe razvoja drave. Ponovimo i
ovde: Program Naertanija nije bio predloen i izglasan u za to nadlenom predstavnikom domu, Skuptini,
Saboru, Veu... Njegov autor nije ga sastavio i redigovao po ovlaenju nadlenih dravnih institucija ili
foruma, pa ni vladara samodrca. Ostao je u autorovom posedu sa mogunou da ga nastoji primeniti ako za
to bude ovlaen od za to nadlenih. Takva ovlaenja nije traio, a prema tome nije ni mogao dobiti... ak
kad je bio ministar inostranih dela pod reimom autokratskog kneza Mihaila Obrenovia, znao je da on treba
da prilagodi svoje spoljnopolitike poglede i poteze kneevim, a ne obratno. Bio je svestan i injenice da nije
u obavezi da odredbe Naertanija primenjuje u svojstvu obavezujueg dravnog programa u spoljnoj politici,
kad taj program nije proao kroz nadlene dravne ili drutvene institucije. Nerazmatran u dravnim
ustanovama nije mogao biti razvrstan ni meu tajnim dravnim aktima.
orovi, bar dok je vodio rauna samo o dejstvu akata i akcija drave iju istoriju rekonstruie, nije mogao
drukije nego da Naertanije ne pominje kad o njegovom postojanju nema pomena u tim aktima i akcijama.
Nedoumice izvesnih istraivaa izazvane nepominjanjem Naertanija od strane orovia u ovoj, prvoj
njegovoj knjizi, a zatim neuputanjem u detaljnije razmatranje Naertanija kojim bi on davao samo opti
sud o njemu u svojim kasnijim knjigama, gde se osvrnuo na taj dokument o razvoju srpske dravne ideje
jesu rezultat nerazumevanja znaaja inilaca istorije prema stvarnom a ne pripisanom ueu u toj istoriji.
Za orovia se zna kako je, uprkos njegovom kritikovanom srpskom i velikosrpskom jugoslovenstvu, u
kontekstu nacionalistikog srpskog nacionalizma (a bio je mason!) ostao cenjen sa renomeom velikog
istoriara i po opusu polihistorika. Kao takav, imajui u vidu samo aktere istorije, nije u kontekstu reenog u
ovoj knjizi pomenuo Naertanije. Tek kada je prevagnulo interesovanje za Naertanije podsticajima sve veeg
broja istoriara i u javnosti, orovi je zakljuio da i on treba neto da kae o tom dokumentu. Po sadraju
knjiga koje slede, a u kojima se osvrnuo i na taj dokument, moi e se zakljuiti da je bio odmereniji od drugih
istoriara koji se nadmeu u tumaenju sadraja Naertanija.
U istoriji Jugoslavije, tampanoj 1933. godine, deset godina posle prvog izdanja prve knjige, koja je bila
mnogo manjeg obima, pod naslovom Velika Srbija, orovi se pridruuje istoriarima koji piu o znaajnom
nacionalnom programu dravnog razvoja Srbije, Naertaniju. Ali je indikativno za procenu manjeg znaaja
koji mu pridaje, da je u toj knjizi od preko 600 tampanih strana, Naertanije dobilo samo neto vie od dve
strane tampanog teksta. Pored osvrta na njegov sadraj, koji preokupira panju veine istoriara, a
posredstvom njih i znatieljnu javnost, on tu usredsreuje svoja kazivanja na zanemaren istorijat njegovog
nastanka.
Saoptava kasnije vie prouene, ali i dalje nedovoljno proverene podatke o Naertaniju. Napisao je
nedokazano, metodom uoptavanja, da je Zah Naertanije, kao memoar dostavio i srpskoj vladi umesto
lino Iliji Garaaninu. Ali je dodao zapostavljenije nagaanje u pretpostavkama o uesnicima izrade
Naertanija, da Garaanin nije bio jedini korektor i revizor poljskog plana u programu spoljne politike Srbije,
kojim se tei da Srbija postane stoer za sve june Slovene na Balkanu. orovievim reima: Na
izraivanju ideje Naertanija saraivao je i Avram Petronijevi, koji je... u jednom svom pismu govorio o
politikoj tvorevini Ilirsko-Bugarsko-Srbije. U Carigradu god. 1844. pred povratak u otadbinu, Vui i
Petronijevi potpisali su ak akt o sporazumnoj saradnji sa jednim poverenikom artoriskoga; tim aktom oni
su primili na sebe zadatak da od Srbije naine maticu jedne sistematske politike za ujedinjenje svih
Jugoslovena. Za taj akt znao je i bio mu ak neka vrsta pokrovitelja francuski poslanik u Carigradu. Sada
razumemo i zato je Naertanije raeno ba na kraju god. 1844. posle povratka Vuia i Petronijevia u
Srbiju. Nacrt Garaaninov bio je, dakle, delo zajednike saradnje, stvorene pod uticajem politike aktivnosti
kneza artoriskog i njegovih pristalica (posebno je znatan uticaj Zahov), koje je nalo mnogo razumevanja i
mnogo novih sugestija meu voama ustavobranitelja.6
Od interesa je u sklopu ove rasprave kako se sam orovi pri isticanju istorijske osnove Garaaninovog
Naertanija poziva na istorijsko pravo zasnovano na srednjovekovnoj istoriji Srbije. Uz isticanje savremenih
naela naertanijskog programa, istie i prirodno pravo na ujedinjenje u granicama jedne drave pripadnika
jedne nacije, jugoslovenske, odnosno junoslovenske, nacionalnosti.
Istorijsko utemeljenje Naertanija bilo je svrsishodno dokazivati pred legitimistiki opredeljenom Evropom,
u argumentaciji da nova srpska drava nije prosto delo jedne revolucije, ve delo legitimnog prava
naslednika na obnovu nasilno sruene drave. U tom kontekstu nacionalna dravotvornost nove Srbije
osvedoena je i pravilima nacionalnosti savremenih nacionalnih drava Evrope. Tako je orovi nastojao da
nastanak i opstanak Naertanija obrazloi to pragmatinije. U tome se u manjoj i veoj meri razumljivo i

6 Isto, 480.

74
razlikuje od istoriara koji su se mahom zadrali i dalje zadravaju na dokazivanju udela naertanijskog
nacionalnog, spoljnopolitikog, programa u programiranju vee Srbije, pa i velike Jugoslavije.
Poto u globalu istoriari, a s pozivom na istoriare i politiari, kad im zatreba, Naertanije povezuju
iskljuivo sa autorstvom Ilije Garaanina, od znaaja je kako je orovi, kao to smo naveli, proirio to
autorstvo imenovanim i neimenovanim vodeim linostima iz redova ustavobranitelja, posebno Tome Vuia
Periia i Avrama Petronijevia. Obojica su bili ulanjeni (ili bar jedan od njih je bio ulanjen) u masonsku
organizaciju za vreme boravka u emigraciji, u Carigradu, posredstvom masonskog poverenika artoriskog. Ta
masonska pripadnost sama po sebi je dovoljna u argumentaciji kojom se pretpostavlja, pa i dokazuje, njihovo
uee u radu na projektu programiranja spoljne politike Srbije, prema predlozima predstavnika Poljske u
emigraciji i ispravkama vodeih linosti ustavobraniteljskog reima u Srbiji. Tanijim datiranjem Naertanija,
posle povratka Vuia Periia i Petronijevia iz emigracije, a ne pre njihovog povratka, kako su tvrdili
izvesni istoriari, moe se potvrditi da su oni bili upoznati, poput Garaanina, sa projektom koji e se prouti u
zemlji i u svetu mnogo godina kasnije kao Garaaninovo Naertanije.
Da nai arhivi nisu vie nego desetkovani tokom prethodnih ratova, ratnih okupacija i zbegova, zasigurno bi
bili sauvani i neki potomcima nepoznati spisi, dopisi, informacije drugih politikih linosti, pored
Garaanina, u vezi sa programom Naertanija iz 1844. godine. Garaanin je tada bio samo ministar
unutranjih dela, pa je zagonetno verovanje da je jedino on uvaen i zainteresovan za sastavljanje prvog
nacionalnog dravnog programa spoljne politike Srbije na osnovu predloga predstavnika i poverenika poljske
emigracije sa knezom artoriskim na elu.
Za Garaanina se zna da je bio nenadmaan u akribiji svojih pisama, izvetaja, uputstava, direktiva... (samo
deo njegove prepiske, koja je tampana, impresionira obimom i sadrinom kao delo politiara dravnika
izuzetnog formata). Kad mu je uruen Zahov Plan, po sebi svojstvenoj akribiji on ga je na marginama ispravio
toliko da je u prekomponovanom prepisu mogao posluiti kao nacionalni dravni program. Ali to ne znai da
se tvrdnje, poput orovieve, o irem krugu vladajuih i vodeih linosti u Srbiji angaovanih na doradi
poljskog programskog predloga za izradu srpskog nacionalnog programa prema srpskim potrebama i
mogunostima mogu odbaciti kao neosnovane, poto nisu dokumentovane.
orovieva pretpostavka u postavkama o ueu nekoliko linosti, a ne samo Garaanina, u radu, pa i izradi
programa koji je ostao sauvan samo u verziji Garaaninovog Naertanija nije bez osnova, iako nije
zasnovana na znanoj dokumentaciji. Njegovo pisanje o Naertaniju verodostojnije je od pisanja istoriara koji
odbacuju njegove nedokumentovane tvrdnje u ovoj istoriji Jugoslavije. On nije preutao da Naertanije nije
zaivelo u ivotnoj borbi naroda ija se istorija obrauje.
U istoriji Jugoslavije koju je orovi napisao sa stanovita srpskog, pa i velikosrpskog jugoslovenstva, i koja
je ve stoga s pravom kritikovana sa najrazliitijim argumentima, njegovo pisanje o Naertaniju jedva moe
biti predmet kritikog razmatranja. Pored citiranog osvrta, samo je na dva ili tri mesta notirao iznenaujue
odsustvo Naertanija u zbivanjima koja po mnogim, dobronamernim i zlonamernim iskazima istoriara, a s
pozivom na njih i politiara, bivaju usmeravana Naertanijem.7
Iz slinih pobuda, u poglavlju u kojem opisuje austrofilsku politiku Mihailovog naslednika, kneza, pa kralja
Milana Obrenovia, orovi je napisao, s prizvukom aljenja, to je usled nepovoljnih spoljnopolitikih
okolnosti morala biti naputena svaka akcija u tradiciji Naertanija... Da je bio svestan nedoslednosti, s
obzirom na to da o postojanju takve tradicije nema ni rei u prethodnim poglavljima, gde nije nalazio ni
najmanjeg traga o uinku Naertanija na spoljnu politiku Srbije, moe da se nazire time to je tu tradiciju
pored Naertanija povezao i sa tradicijom spoljne politike kneza Mihaila. Koji kao autokrata nije doputao da
se ta politika vodi mimo njega, prema programu koji nije on koncipirao, ili bar odobrio, u zavisnosti od
okolnosti, po njegovoj proceni. Zato orovieva navedena reenica u vezi sa Naertanijem sadri gore
nenavedenu dopunu u vezi sa Mihailom, tako da u celosti glasi: Ali zato je morala biti naputena svaka akcija
u tradiciji Naertanija i kneza Mihaila. [kurzivom istakao A. R.] Pominjanje Mihaila je neizbeno, da bi se
oznaio novi kurs spoljne politike posle njegove vladavine.
Bez veze sa Naertanijem orovi razmatra: nacionalne pokrete Srba, Bugara i drugih balkanskih naroda,
prema podsticajima koje je inicirao knez Mihailo; nacionalna previranja srpskog ivlja u Vojvodini pod
Maarskom, prema akcijama pokreta na ijem se elu nalazio Svetozar Mileti; nacionalne dekrete u
Hrvatskoj sa jugoslovenskim obelejima Josipa trosmajera... Za svakoga od voa tih pokreta utvruje se
kako su delovali po programima koji su oni formulisali, na nain kojim su se osobeno isticali... U vezi sa
Miletiem, u tom kontekstu naveo je Miletiev uveni tucindanski lanak programskog znaaja u tada
najitanijem Srpskom Dnevniku. A u vezi sa Mihailom, kritiki: Mada se toliko spremao za borbu i ugovarao
tolike saveze, knez Mihailo nije preduzeo nita vee u spoljnoj politici.8
7 Isto, 508, 517.
8 Isto, 534.

75
Nacionalna dravotvorna politika je nit koja se ne prekida, a rava se kako to moniji, spoljni faktori svojim
uticajem iziskuju. orovievim reima, ba za vreme Milanove austrofilske vladavine poinje ivlji rad
Srba u Staroj Srbiji i Maedoniji. Zna se: Knez Mihailo je mislio [imajui u vidu podrku Francuske i
Engleske] u prvom redu na Bosnu, dok knez Milan [imajui u vidu nesavladljive pretenzije Austrije na Bosnu-
Hercegovinu] upire oi na jug. Zanimljivo je kako orovi u vezi sa tom nacionalnom politikom kazuje da je
glavno na tom poslu postalo Drutvo sv. Save, osnovano u leto god. 1886.9 Da bi se ova tvrdnja,
zasnovana na subjektivnoj proceni ignorisanjem ostalih, monijih sudionika u tim radnjama, razumela, treba
imati u vidu vie puta reeno, da je orovi bio mason i da su osnivai Drutva sv. Save bili masoni.
Kada se orovieva analiza nacionalne spoljne politike Srbije tokom poslednjih decenija XIX veka i prvih
decenija XX veka, zadrava na primarnim ciljevima ujedinjenja Srba Srbije, Turske i Austro-Ugarske, odnosi
koji odluujue utiu na ostvarenje tih ciljeva neuporedivi su sa odnosima iz prethodnih decenija. Za orovia
je ta odluujua promena dovoljna da sebi vie ni jednom reju ne dozvoli ablonsko baratanje Naertanijem.
Pominjanje uticaja bezuticajnog programa Naertanija, dakle, uzalud e se traiti u tim poglavljima ove
istorije Jugoslavije.
U ovim decenijama programirana spoljna politika sprovodi se po programima vladajuih stranaka, normalno,
u meri u kojoj to dozvoljavaju i drugi faktori odluivanja. Vladajua stranka najdueg trajanja u tom razdoblju
je Radikalna stranka, pod vostvom neprikosnovenog lidera Nikole Paia. Tu Garaaninov program
Naertanije, da je i mogao nekim udom da zaivi, ne bi imao ta da programira. Kako orovi kazuje: Ta
nova stranka sa radikalnim programom brzo je osvojila celu Srbiju i potisla potpuno naprednjake, a svela na
petinu stare liberale.
ablonski trendovi u istoriografiji, koji su preovladali u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, u vreme
prethodne Jugoslavije nisu bili tako izraziti, pa orovi u ovoj istoriji nije nastojao da u ovom poslednjem
razdoblju Srbije, pre stvaranja Jugoslavije, nacionalne programe impregnira programom Naertanija iz prvog
razdoblja novovekovne srpske drave. Naertanijem usmeravano udaljavanje Srbije od Rusije pribliavanjem
Francuskoj i Engleskoj, uslovljeno ondanjim unutranjepolitikim i spoljnopolitikim odnosima, postalo je u
meuvremenu apsurdno. U Srbiji dominira proruski orijentisana Radikalna stranka. Spolja: Rusija u savezu sa
Francuskom i Engleskom projicira novu deobu interesnih sfera, u kojoj Srbija treba da participira kao vodea
drava na Balkanu.
uvena Nika deklaracija, koja je izglasana na zasedanju Narodne skuptine u Niu 7. decembra 1914. godine,
nije se zasnivala, ni po orovievim kazivanjima, na programskim ciljevima Naertanija. orovi je ovde
vodio rauna o injenici da veina poslanika koja je glasala za tu deklaraciju iako je znala za postojanje
Naertanija nije ga uopte uvaavala. Samo je bio ponesen idejom srpskog jugoslovenstva, kojom je zadojen
vaspitanjem i obrazovanjem, te potrebom isticanja istorijske zasnovanosti te ideje!
On je napisao da su tom deklaracijom oivele... tenje Ilije Garaanina, kneza Aleksandra [Karaorevia] i
kneza Mihaila [Obrenovia]; stvaranje Jugoslavije poelo je da postaje delo10... Nije pomenuo Garaaninovo
Naertanije, poput sve brojnijih istoriara, nego samog Garaanina. Drao se istine, da je Garaanin, bez
Naertanija, svojom ukupnom delatnou ovaplotio tadanja stremljenja srpske drave...
Pored vladara koji oliavaju ovo razdoblje dravotvornosti Srbije samo se Garaanin meu ondanjim
politikim linostima toliko isticao svojim akcijama i vizijama, da ga je orovi s pravom u navedenom
kontekstu uvrstio meu velikane koji su, u tom vremenu, i konzervativnim nainima upravljanja, dravu
usmeravali putevima trasirane veliine. Da e se taj uzvieni cilj, kada bude dosegnut, na kraju (za
nepredvidljivo vreme) ispostaviti kobnim i za srpsku dravu i za srpski narod, u to orovi pri pisanju ove
istorije Jugoslavije nije hteo i nije mogao verovati. Sudbina e ga omesti da se u to sam uveri. Poginue u
padu aviona kojim se spasavao od osvete novog starog osvajaa, tokom Drugog svetskog rata.
orovieva vera u veliku budunost ujedinjenja svih Jugoslovena u jednu jedinstvenu Jugoslaviju bila je
iskonska. Istom verom je uoi stvaranja Jugoslavije pokretana ne samo veina Srba, ve i veina Hrvata,
Slovenaca, pa i veina ostalih jugoslovenskih naroda, jo nerazluivanih imenima kojima su se sami
identifikovali kao Makedonci, Crnogorci, Bonjaci. Iako je u godinama kada je pisao ovu istoriju, kao i druge
istorije Srbije i Jugoslavije, ve mogao da utvrdi promaaje koji e dovesti do raspada neostvarljivim
teorijama, idejama i idealima stvorene zajednike drave Jugoslovena on se nije dao pokolebati u veri kojom
se diio od najranije mladosti. Zato je i u ovoj istoriji, u Nikoj deklaraciji iz 1914. godine istakao kao
argument, da: Ratni cilj Srbije od toga asa nije bio da se u sluaju uspeha izvri ujedinjenje samo srpskoga
plemena [kurzivom istakao A. R.] nego integralno osloboenje celoga naega naroda. Podrazumeva se,
naroda jugoslovenske nacije.
Stvaranju Jugoslavije tokovima Prvog svetskog rata 19141918. orovi je posvetio posebnu panju
9 Isto, 570.
10 Vladimir orovi, Istorija Srba, Beograd 1989, 83.

76
isticanjem mnogih pojedinosti. Pokazao je kako su dejstva Jugoslovenskog odbora, Krfske deklaracije (po
ovde korienoj formulaciji Krfskog pakta), Narodnog vea u Hrvatskoj, te brojnih institucija, stranaka,
foruma, linosti... u ulozi graditelja Jugoslavije, bila programirana. Samo za razliku od mnogih drugih
istoriara, ni tu nije spomenuo kao faktor program Naertanija. Rukovodio se pri tom oigledno injenicama
po efikasnosti, a ne po umovanju. Ni neprijatelji Jugoslavije iz drava oteenih stvaranjem te drave
Austrije, Nemake, Maarske, Italije, Vatikana, Bugarske, jo nisu Naertanijem objanjavali nastanak
zajednike drave Jugoslovena pod vladavinom Srbije i Srba. Istoriari, na ija otkria bi se oni mogli pozivati
u ovoj argumentaciji, koristili su se tada vidljivijim argumentima delovanja autokratskog srpskog kralja
Aleksandra ujedinitelja, velikosrpske stranke Nikole Paia, pa i u takvim kombinacijama nezaobilaznih, iako
nevidljivih, masona u sklopu judeomasonerije.
U istoriji Srba (prvobitno, po autoru, srpskog naroda) koju je orovi zavrio i predao izdavau za tampanje
1941. godine, Naertaniju se pridaje vei znaaj nego u istoriji Jugoslavije, tampanoj 1933. A u poreenju sa
istorijom Velike Srbije, koja je tampana 1924, zauujue veliki znaaj, s obzirom na to da tamo nije ni
pomenuto. Kako je ve reeno, ne sluajno, iz nehata, ili usled jo nedovoljnog poznavanja nacionalnog
programa Naertanija, ve iz prostog razloga to je oroviu tada bilo primarno da ga nigde nije nalazio kao
faktor delovanja u opisanim zbivanjima.
Tek pri prvom pominjanju u ovoj istoriji i orovi istie da je Naertanije jedan od naih najvanijih
nacionalnih programa u XIX veku. Meutim, moe se zapaziti i dalje njegovo distanciranje od srpskih
apologeta, a time i od Srbima neprijateljskih korisnika te apologije, isticanjem nesrpske provenijencije
Naertanija, udelom nesrpskog predlagaa. Napisao je: Knez Adam artoriski, nekadanji ruski ministar
inostranih dela za prvih godina Karaoreva ustanka, imao je prilike da izblie pozna stanje na Balkanskom
poluostrvu i da oceni znaaj koji bi Srbi mogli imati, pa je namenjivao Srbiji vodeu ulogu meu Junim
Slovenima i verovao je da ona treba i moe da okupi sve njih u jednu dravu. Njegov ovek [Frantiek Zah]
dao je ideju i ak izradio i prvi plan za Naertanije. Taj plan je potom Garaanin znatno izmenio, poto ga
je podesio za srpske prilike.11
Garaaninove izmene i dopune orovi je ovde objanjavao i opravdavao razlozima realnijeg politiara i
odgovornog zastupnika prvenstveno interesa Srbije, prema mogunostima ostvarenja tih interesa, dok je Zah
polazio sa stanovita primarnih interesa poljske emigracije u borbi protiv hegemonizma Rusije i Austrije. to
je i Severna Albanija obuhvaena tim interesima, prikljuena Srbiji, orovi je argumentovao razlogom da
je Severna Albanija obuhvatila u stvari Staru Srbiju.
U daljem tumaenju Garaaninovih izmena i dopuna orovi je isticao kako je Zahovu poduu glavu o
odnosu Srbije prema Hrvatskoj, Garaanin izostavio, nalazei oevidno da ona ne moe ui u prvi plan rada.
Nije se mnogo zadravao ni na Srbima iz Srema, Bake i Banata... inio je to stoga to je bio svestan da Srbija
sa svojom malom snagom ne moe u isto vreme delovati i meu podanicima Turske i meu podanicima
Austrije. Sem toga nije moglo biti mudro izazvati podozrenje Austrije dok se ne postignu neki uspesi u
Turskoj.
Da se i orovi prilagodio zahtevima vremena, u istoriografiji sve uestalijim isticanjem znaaja Naertanija,
vidljivo je u navedenom kontekstu po tome to je izmene u Zahovom Planu propratio reima dela, da je
Garaanin odmah i poeo rad u oznaenom pravcu, a posebno u Bosni... Pa je jo dodao indirektno, ali sa
mogunou direktnog povezivanja sa Naertanijem: Radilo se isto tako i u Staroj Srbiji i u severnoj
Albaniji. Hrvati su 1844. godine pokrenuli u Beogradu svoj list Branislav, a njihov voa Ljudevit Gaj, imao je
tesnog dodira sa vladom.12 Sve je to, meutim, raeno podsticajima koji nisu imali veze sa Naertanijem, iji
su zaeci datirani pre izrade Naertanija i u sklopu stremljenja svih ranijih i kasnijih vodeih linosti Srbije i
srpstva. U Hrvatskoj, pak, u kontaktu sa onim hrvatskim politikim linostima koje su u borbi protiv
maarskog i austrijskog hegemonizma nastojale da u savezu sa Srbijom izdejstvuju, odnosno izvojuju,
osloboenje od svojih hegemona. U dvema ranijim orovievim istorijama tako je to i opisano. U prvoj, kao
to smo ve istakli, nema ni pomena o postojanju Naertanija. Druga orovieva istorija sadri podatke samo
o njegovom sadraju. Dogaaji su i prema ovoj istoriji izvan domaaja tog programa.
Garaanin je i prema orovievim procenama spadao u najrealnije politiare svoga vremena. Ali ni orovi
nee vie da se suprotstavlja nainu pisanja veine istoriara o Naertaniju, kada takvo pisanje dominira, jer
odgovara i zvaninoj politici jugoslovenske drave. Ugroena od nasrtaja nezadovoljnih hrvatskih politiara i
ta politika nalazi za potrebno da se poziva na istorijsku utemeljenost Jugoslavije odredbama nacionalnog
programa srpstva i jugoslovenstva u Naertaniju.
Pod dejstvom novih okolnosti, uprkos neizmenjenim injenicama u vezi sa spoljnom politikom Srbije, koja se
za vreme vladavine kneza Mihaila sprovodila prema direktivama autokratskog vladara, kojima se prilagoavao
11 Isto, 8485.
12 Isto, 109.

77
i Ilija Garaanin kao ministar inostranih dela (18611867), u ovoj istoriji orovi u jednom zakljuku
uopteno konstatuje suprotno. Kazuje kako je Garaanin na tom ministarskom poloaju nastavio svoju
poznatu liniju iz Naertanija koju je Mihailo potpuno prihvatio i [samo] podesio prema novim prilikama.13
Jedino usled pritiska neumoljivih, neizmenljivih injenica, ve u nastavku ovih izlaganja, oroviu ne
preostaje drugo nego da demantuje samog sebe, demantijem ove uoptene konstatacije, povodom odluke
kneza Mihaila da smeni Garaanina sa poloaja ministra inostranih dela 2. novembra 1867. godine. U vezi sa
ovom smenom napisao je: knez je otpustio Iliju Garaanina koji je bio nosilac njegove spoljanje politike.14
U komentaru spoljne politike novih glavara Srbije, posle ubistva kneza Mihaila, pod upravom prvog
namesnika Namesnitva Milivoja Blaznavca, orovi utvruje da je Blaznavac prihvatio poslednju politiku
liniju kneza Mihaila... uspostavljanjem to boljih odnosa sa Maarskom, posredstvom novog diplomatskog
predstavnika Austro-Ugarske u svojstvu generalnog konzula, Benjamina Kalaja. Dok je drugi namesnik, Jovan
Risti prihvatio opti nacionalistiki program i drao se Rusije.15 Za pominjanje Garaaninovog Naertanija
vie nema povoda u spoljnoj politici na popritu meudravnih i meunacionalnih odnosa, prema planovima i
improvizacijama novih vladara i vladajuih linosti.
U vezi sa bosansko-hercegovakim ustankom sedamdesetih godina XIX veka, orovi je istakao: Ustanak su
prihvatile obe srpske kneevine, Srbija i Crna Gora. Javno miljenje, pod uticajem nae romantiarske
knjievnosti i panslavistikih krugova Rusije, trailo je rat, u tvrdom uverenju da Turska i nee moi odoleti
srpskom naletu. Oni koji su odluivali da li da se ustanici podre ratom Srbije i Crne Gore, doneli su,
meutim, odluku za nemeanje u ustanak koji je s obzirom na stavove odluujuih Velikih sila ve unapred
bio osuen na neuspeh. Kako se moglo predvideti, Austro-Ugarska e uskoro na sastanku ruskog imperatora
Aleksandra II i austrougarskog monarha Franca Jozefa, 26. juna 1876. u Rajhtatu, privoleti Rusiju,
pristankom na rekompenzacije u drugim ruskim interesnim sferama, da se sloi sa aspiracijama Habsburke
Monarhije na Bosnu i Hercegovinu.16
Vladajui liberali sa Jovanom Ristiem na elu, posle San-Stefanskog mirovnog ugovora, kojim je Rusija
dodelila osloboene krajeve Pirot, Vranje... ak do Nia Bugarskoj, okrenuli su se za pomo dotadanjem
neprijatelju Srbije, Austro-Ugarskoj, te su od rusofila postali, iako privremeno, austrofili; bar po otrini napada
njihovih protivnika liberala. orovi je zakljuio: Novi status srpske drave, posle Berlinskog kongresa, iako
sa vekovima oekivanom tekovinom nezavisnosti, usled dodeljivanja Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj
ruio je osnovno naelo srpske dravne politike. Bilo bi apsurdno oekivati od orovia da to
naelo...dravne politike poistoveuje sa naelnim odredbama Naertanija, jer se tim naelom dravna
politika rukovodila poev od nastajanja dravotvornosti novovekovne srpske drave. A jo apsurdnije,
pripisati kralju Milanu Obrenoviu, kako vezujui spoljnu politiku Srbije sa spoljnom politikom Austro-
Ugarske, nipodatava bazina naela dravne politike. Jer, on i ako je za Naertanije uo, znao je da je ono u
stvarnosti bilo nedelotvorno, tako da u stvarnosti ivljenja i borenja kao da zapravo nije ni postojalo. Iz tih
razloga, nema ga ni u orovievim kazivanjima o ovom zaokretu u spoljnoj politici za vreme vladavine
Milana Obrenovia.
Nastavljajui svoja kazivanja, orovi je u ovoj istoriji prikazao kako je smenjivanjem vladavine liberala
vladavinom naprednjaka nastao novi zaokret na terenima srpske dravne politike. Liberali su se vratili na
antiaustrijske poloaje u spoljnoj politici, ali su ih pretekli radikali ne samo svojim akcijama, nego i svojim
programom. Spomenuti u tom nadmetanju program Naertanija u znaenju ovde demistifikovane mitske
upotrebe bilo bi nerazumno. Stoga ga orovi u tom kontekstu i dalje ne spominje. Iako se prikljuio, pod
dejstvom okoline, onima od kojih se ranije razlikovao u ocenjivanju znaaja tog programa, uinio je to sa
merom koja pokazuje da je u svojoj valorizaciji Naertanija ostao odmereniji. Mitskim predodbama u
formulaciji apodiktinih tvrdnji manje je nego mnogi drugi istoriari isticao znaaj Naertanija i u ovoj istoriji
Srbije, odnosno Srba.
Pojavu Radikalne stranke poetkom osamdesetih godina XIX veka na popritima spoljne politike, orovi je
oznaio njenim spoljnopolitikim programom. Po tom programu radikali su, naglaava orovi: traili
savez sa Crnom Gorom i Bugarskom, pomaganje oslobaanja neosloboenih delova srpstva, buenje
svesti o narodnom [nacionalnom] jedinstvu.17
Ne samo Naertanije, kojeg orovi vie ne pominje, ve i pomenuti zahtevi u programu Radikalne stranke,
kao najjae i najborbenije stranake organizacije, za vladara i vladu i shodno tome i za samu dravu, tada nisu
bili ni od kakvog znaaja. Umesto traenog srpsko-bugarskog saveza poveo se, 1885. godine, srpsko-bugarski

13 Isto, 122.
14 Isto, 124.
15 Isto, 136, 141.
16 Isto, 147.
17 Isto, 177.

78
rat. Srpsko-bugarski savez, pretpostavljen srpsko-hrvatskom savezu trajno je onemoguen pretenzijama Srbije
i Bugarske na Makedoniju. Makedonska nacionalnost nije priznavana, pa prema tome ni pravo na postojanje
makedonske drave nije priznavano ni na srpskoj ni na bugarskoj strani. orovi je Ilindenski ustanak, 1903.
godine, u ovoj istoriji notirao kao bugarski, kao proizvod teroristikih akata bugarskih komita.18
U po mnogim ocenama najznaajnijoj orovievoj knjizi Odnosi Srbije i Austro-Ugarske u XIX veku nema
pomena o Naertaniju. Razumljivo, s obzirom na vie puta ponovljene argumente u ovoj naoj raspravi.
Neoekivano, ako se i dalje rasuuje po mitologiji koja se u istoriografiji i politici uvreila prema uvaavanim
kazivanjima. Jednih, da je po program Naertanija 1918. godine stvorena Jugoslavija. Drugih, to nije po tom
projektu stvorena Velika Srbija. Iako u vreme pisanja te knjige zagovornici zajednike drave Jugoslovena,
kakav je bio orovi, nisu mogli predvideti njeno rasulo, bar post factum moe se razabrati i po ovoj knjizi, da
e razliiti podsticaji i motivi utemeljivaa jugoslovenske dravne tvorevine, vremenom, kad tad, imati za
posledicu njeno ruenje.
Do stvaranja Jugoslavije, istovetna nacionalna tenja veine Jugoslovena, razdvojenih granicama svojih i tuih
drava, bila je stvaranje zajednike jugoslovenske drave kazuje orovi i u ovoj istoriji, rekonstruisanoj
prema zbivanjima na planu realizacije meudravnih odnosa Srbije i Austro-Ugarske. Ono to je oroviu
bilo nemogue da predskae u ovim svojim kazivanjima, odnosi se na dijametralno suprotne nacionalne tenje
istih Jugoslovena u zajednikoj dravi, da se posle sve veih meusobnih gloenja i sukoba, napokon
razgranie granicama odvojenih sopstvenih drava.
Stavovi i akcije Austro-Ugarske u odnosima sa Srbijom, u vezi sa tenjama ujedinjenja Srba u jednoj dravi,
zavisilo je od stavova i akcija druge najvie zainteresovane velesile, Rusije, kao i od odgovora na pitanje da li
se radi samo o Srbima pod Turskom ili i o Srbima pod Turskom i Austro-Ugarskom. Kada je Sanstefanskim
ugovorom, u reiji Rusije, Srbija oteena u korist Bugarske, Habsburka monarhija je omoguila svojom
podrkom Srbiji, da na Berlinskom kongresu, 1878, izdejstvuje proirenje vee od onog predvienog
Sanstefanskim ugovorom istakao je orovi. Austro-Ugarska se najvie angaovala i za meunarodno
priznanje proglasa kraljevine 1882. godine, a posle poraza na Slivnici 1885. za povlaenje Bugarske na stare
granice. Ona je preutno u izvetajima podravala i nacionalne dravne akcije Srbije u Staroj Srbiji i
Makedoniji. Za uzvrat privolela je i prisilila Srbiju da prepusti Bosnu i Hercegovinu Austriji i da Srbe u
Vojvodini i Hrvatskoj zadri na liniji politike status quo-a u Austro-Ugarskoj, pod Maarskom. Sve to ovde
potvruju i orovievi nalazi.
Nacionalni nacionalistiki pokreti XIX veka oiveli su kod svih, pa i najmanjih naroda, tenju za
afirmacijom19 u svojoj dravi, ije se granice utvruju realizacijom tih tenji. Poto je sa tom uvodnom
konstatacijom orovi obrazloio i u ovoj knjizi opisane nacionalne tenje Srbije i Srba, iluzorno je oekivati
da e Naertanijem iz 1844. godine objanjavati ostvarivanje tih tenji, u sudaru sa imperijalnim tenjama
Austro-Ugarske poetkom XX veka.
Kako je nemogue jednom protivrenom politikom ostvariti proglaavane ciljeve pokazao je orovi
komentarom o agresivnoj politici Austro-Ugarske tokom snishodljive spoljne politike kralja Aleksandra
Obrenovia u odnosima sa Austro-Ugarskom. Po tom komentaru: Negativno stanovite beke diplomatije
prema kralju Aleksandru Obrenoviu bilo je i tada prilino razumljivo zbog njegove nestalne dravne
politike; jedna Velika Sila teko moe dozvoliti da se mali balkanski vladari igraju njenim prijateljstvom kao
kakvi durljivi ljubavnici.20
Kada se nestankom vladavine antiradikalskih vladara Milana i Aleksandra Obrenovia, ustalila vlast proruski
orijentisane Radikalne stranke, pod novim vladarom Petrom Karaoreviem, politika Austro-Ugarske je
gotovo in continuo bila neprijateljska u odnosu na Srbiju.
Kako su radikali na vlasti, sami ili u savezu sa predstavnicima drugih stranaka, dejstvovali po svom
stranakom programu, prema Paievim uputstvima, na terenu spoljne politike, orovi je u ovoj knjizi
detaljno razmatrao sa manje ili vie verodostojnosti. Pri tom isticao je odluujuu ulogu Velikih Sila, najee
u zavisnosti od odnosa Rusije i Austro-Ugarske. Tako saoptava da je: Prilikom sastanka careva Nikole II i
Franca Jozefa i njihovih ministara za spoljanje poslove, u Mirctegu, 2. oktobra 1903, izraen... plan za
reforme [u Turskoj], koji je saopten Porti 22. oktobra i sa kojim su se naknadno sloile i ostale Velike Sile.
Saradnja balkanskih drava za taj plan nije traena [kurzivom istakao A. R.] iako se radilo o njihovim
sunarodnicima i o pitanjima koja su imala presudan znaaj za njih same.21
Znaajno je, s obzirom na zbivanja krajem XX veka, kako orovi istie istorijsku injenicu da je na poetku
XX veka Srbija bila drava koja je na Balkanskom poluostrvu najmanje remetila stvoreno stanje i [najmanje]

18 Vladimir orovi, Odnosi Srbije i Austro-Ugarske u XX veku, Beograd 1936, 4.

19 Isto, 28.
20 Isto, 30.
21 Isto, 48.

79
ugroavala njegov mir. Potovala je tadanje odredbe Velikih Sila o politici status quo-a u najveoj meri.
Njeni odgovorni vlastodrci upravljali su Srbijom svesni injenice da odluujue velike drave trae da Srbija
nema nieg agresivnog u odnosima s drugim dravama.22
Mudrom politikom laviranja, kada se nije smelo delovati ni izazovno ni pokorno, u politici otpora i novih
neoekivanih pregnua, tokom carinskog rata sa Austro-Ugarskom nasuprot svim prognozama, Srbija je
ekonomski ojaala. I prema oroviu, samo zahvaljujui dalekosenim akcijama dalekovidih politiara i
ekonomista. Do ovog carinskog rata, podsea orovi: Austro-Ugarska je bila ne samo glavni potroa nego i
glavni posrednik za srpski izvoz.
Od 1894. do 1905. Austro-Ugarska je uvezla iz Srbije kao potroa hrane za 305.971.000 dinara, a kao
posrednik za 323.864.000 dinara. Zatvaranje austro-ugarske granice znailo je stoga... udarac koji e Srbiju
prisiliti da prihvati sve uslove koje je moni sused postavljao. Tako su rezonovali Austrijanci, ali i mnogi
Srbiji prijateljski naklonjeni posmatrai. Meutim, Srbija je uspela smiljenom politikom pridobijanja
saveznika iz kruga drava zainteresovanih za stvar Srbije i dobrom organizacijom rentabilnih spoljno-
trgovinskih poslova da nae nova trita. Tako je: Ve 1907. godine izvoz iz Srbije bio za 9.873.548 vei
od vrednosti novca iz 1902. godine, kada je izvozna trgovina sa Austro-Ugarskom smatrana vrhunskom.23
Od posebnog je interesa za ovu nau raspravu, kako orovi u ovoj svojoj knjizi ocenjuje sa srpskog
nacionalnog stanovita dogaaje vezane za aneksiju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske. Ovaj
poduhvat je Austro-Ugarska, poput drugih poduhvata koji su tangirali Srbiju, obrazlagala i potrebom
eliminisanja opasnosti od velikosrpskih akcija. Tenjom za ujedinjenjem ugroavani su odista temelji
Habsburke Monarhije na teritoriji nastanjenoj Srbima i drugim Jugoslovenima.
U vezi sa gornjim argumentom, orovi kazuje da austrijska bojazan od srpskog i jugoslovenskog
nacionalizma nije [bila] bez ikakva osnova. Obnovljena srpska drava, razvijajui se tokom XIX veka
ispoljavala je doista... tenju da shodno optim nacionalistikim tenjama... koje su trijumfovale u
Nemakoj i Italiji, izvede delo narodnog ujedinjenja.
Od znaaja je, jer se prenebregava od onih koji nee za to da znaju, kako su istovremeno te iste tenje
ispoljavali, ili prikrivali, u zavisnosti od odluujuih faktora, takoe Grci, Bugari, Rumuni, pa i Albanci, ije
je istovetne tenje Austro-Ugarska podravala. Nisu, dakle, zakljuuje orovi Srbi sa svojim tenjama
predstavljali neto ega nije inae bilo i kod drugih drava i naroda, niti su oni jedini u Evropi imali
nacionalne ideale koji bi izazvali reakciju.
Citirano orovievo rezonovanje, potvruje se citiranjem teza veoma uvaavanog nemakog istoriara Eriha
Brandenburga, koji je u knjizi o uzrocima Prvog svetskog rata (Lajpcig, 1925) napisao: Neslaganje izmeu
dravnih i narodnih [nacionalnih] granica, u vezi sa idejom da svaki narod [svaka nacija] ima pravo na svoju
vlastitu dravu, predstavljalo je jedan od najjaih momenata nemira u evropskom dravnom ivotu. Pri tom,
svaka nacija je argumentima svojih nacionalnih politiara i idejnih predvodnika, da je po rasnom pripadnitvu,
duhovnom pregalatvu, obrazovnom stupnju, istorijski superiornija od suseda, zadojena idejama nadmoi u
meri i na nain koji zavise od poloaja u dravi, kao veinski vladajui ili manjinski potinjeni narod. U
upravnim krugovima Austro-Ugarske Monarhije preovladala je teorija o vodeim rasama i narodima, za
koje su oglaeni Nemci u jednoj, a Maari u drugoj polovini Dualistike Monarhije.24
Iako je u ovoj knjizi u poglavlju o aneksiji Bosne i Hercegovine, u vezi sa dejstvima velikosrpske propagande,
isticane pod naslovom poglavlja, prema austrougarskim navodima orovi posvetio posebnu panju
nacionalnim stremljenjima novovekovne srpske drave, i prema podudarnim odrednicama Naertanija,
Naertanije on ovde ne navodi. Time dobijamo jo jednu potvrdu orovieve doslednosti u vezi sa
Naertanijem, koju je demantovao u drugim knjigama svega nekoliko puta. Jer zato da i ovde pominje
Naertanije, kad u njemu sadrane odrednice nacionalnog dravnog programa Srba, u vezi ili bez veze sa
ostalim Jugoslovenima, odnosno Junoslovenima nalazi u mnogim ranijim i kasnijim, u javnosti poznatijim i
efikasnijim odrednicama programiranih dravnih i dravotvornih akcija.
Velikosrpske nacionalne dravne tenje dole su do izraaja, u kontekstu ovog poglavlja, u vezi sa
reagovanjima Austrije, odnosno Austro-Ugarske, prema oroviu najpre u projektu koji je karlovaki
mitropolit Stefan Stratimirovi izradio i caru Rusije uputio 1803. godine radi dobijanja podrke za stvaranje
jednog slavjanoserbskog carstva. Za spoljnu politiku kneza Mihaila, orovi kazuje da ju je knez sprovodio
u duhu novovekovnih srpskih i junoslovenskih jugoslovenskih nacionalnih tenji Srbije i srpstva. Za
orovia i pri ovoj konstataciji udeo Naertanija u kneevim nastojanjima da ostvari ove nacionalne tenje
mora da je bio irelevantan, poto ga je ignorisao ak i u ovoj istoriji, vezanoj za spoljnu politiku na
najznaajnijoj, austrijskoj i maarskoj deonici Austrije, od 1867. Austro-Ugarske. Ignorisao, ne iz

22 Isto, 96.
23 Isto, 145, 146.
24 Isto, 167.

80
potcenjivakog razloga, ve zato to i pri pisanju ove istorije nije nailazio na podatak kojim bi se mogao
nasluivati, ili bar nekim indicijama pretpostaviti udeo Naertanija u toj politici.
U komentaru austrougarskih navoda, da je Habsburka monarhija, primorana velikosrpskom politikom Srbije
poev od ere vladavine Petra Karaorevia i radikala, promenila svoju blagonaklonu politiku prema Srbiji,
orovi je naglasio da je obostrano ta politika, od poetka XIX veka, sa neizbenim varijacijama, bila
istovetna. Jer: Srbija i Srbi razvijali su svoju nacionalnu ideologiju ve itav jedan vek, javno, u tampi i u
diskusiji, i Austrija je preduzimala sa svoje strane stotine raznih mera... da tu ideologiju kompromituje ili
ugui ili da protiv nje deluje kombinacijama s Velikom Bugarskom, s Velikom Albanijom, ili sa Jugoslavijom
u austrijskom okviru, u koji bi uli... Srbija, Hrvatska, Slovenija.25
Kako su izlina sama traganja za dejstvom Naertanija na planu spoljne politike u zavisnosti od poznatih
odluujue uticajnih faktora, uoava se u ovoj orovievoj knjizi na mnogim mestima. Tako u vezi sa
Bosnom i Hercegovinom kazuje: Da je Srbija imala aspiracije na Bosnu i Hercegovinu to nije sporio niko [za
to se, znai, nije trebalo pozivati na Naertanije]; ona je to javno priznavala. U tom pogledu [ni] aneksija [od
strane Austro-Ugarske] nije nita izmenila; aspiracije su ostale i posle nje. Talijani su, na osnovu nacionalnog
prava imali aspiracije na Juni Tirol i na Trst, iako su to bili sastavni delovi austrijske drave stotinama
godina, pa to ipak nije smetalo austrijskim dravnicima da s njima ak sklapaju savez. Aspiracije same po
sebi, dakle, mada nisu prijatne onima na iji se raun ele da ostvare, ne bi bile jo dovoljan razlog za krvno
neprijateljstvo.26
U delu ove istorije od aneksione krize do svretka balkanskih ratova (19091913) izlau se podrobno potezi
vladara, ministara, ambasadora, poslanika relevantnih Velikih sila, u prvom redu najzainteresovanijih Austro-
Ugarske i Rusije, pa onda Italije, Francuske, Engleske, te samih balkanskih drava, Bugarske, Rumunije,
Grke, Albanije, Srbije. Svih logino, u vezi sa tenjama i akcijama Srbije na liniji sukobljavanja sa
imperijalnim interesima Austro-Ugarske na Balkanu. Pozicije Srbije u svim podrobno opisanim poduhvatima
izlau se i objanjavaju prema stavovima, uputstvima, intervencijama... dva najuticajnija predstavnika drave
na poloajima predsednika vlade i ministra inostranih poslova, Nikole Paia i Milovana Milovanovia.
Trei deo ove istorije obuhvata period od svretka balkanskih ratova do Sarajevskog atentata (19131914).
ivotno pitanje za prosperitetni razvoj Srbije, izlazak na more, reavano u dva balkanska rata i posle tih ratova
na pregovarakim stolovima i dogovorakim diplomatskim prepiskama, reeno je na tetu ivotnih interesa
Srbije. Preovladao je interes Austro-Ugarske i Srbija je ostala bez mora. Orujem osvojena primorska
podruja morala su biti naputena odlukama odluujuih Velikih Sila.
Za postavljanje tog pitanja na ratnim i diplomatskim popritima nije trebalo konsultovati Naertanije. To
pitanje postavili su vrhunski politiari u ime naroda, drave, stranaka, kao i novih institucija, imajui u vidu
primarne dravne potrebe Srba. Iako je neko neto znao, niko od njih nije znao o postojanju Naertanija u
znaenju koje e mu kasnije istoriari, a ako zatreba i politiari, pridodati. Nijedan od predstavnika Velikih
Sila, ukljuujui Austro-Ugarsku, koji su osujetili ostvarenje velikosrpskih tenji za izlazak na more, za
dobijanje bar jednog od osvojenih morskih pristanita, nije nijednom reju spomenuo postojanje nekog
velikosrpskog projekta, zvanog Naertanije, na kojem bi se zasnivale ove velikosrpske pretenzije. A na
uvenom Balplacu, u arhivu austrougarskog Ministarstva inostranih poslova nalazio se integralni tekst
Naertanija, kojeg su se svojevremeno domogli agenti ili slubenici Konzulata, odnosno Poslanstva
Ministarstva inostranih poslova Habsburke monarhije.
Da je neko od ovde bez imena navedenih uesnika u raspravama oko ovog krucijalnog pitanja, kao i drugih
nenavedenih, samo jednu re prozborio o Naertaniju, orovi bi to saznao tokom svojih minucioznih
istraivanja i naveo u ovoj istoriji. Ali, znali ili ne znali za postojanje Naertaniju vladajue linosti kao i sami
diplomatski i vojni predstavnici odluujuih Velikih Sila, posebno oni najzainteresovanije Velike Sile, Austro-
Ugarske, rukovodili su se znanjima koja su se zasnivala na projektima Srbije u periodu reavanja spornih
problema od poetka XX veka, a ne na projektu iz prve polovine devetnaestog veka. Time se pri pisanju ove
knjige rukovodio i orovi, za razliku od knjiga u kojima se ablonski, povodei se primerima drugih
istoriara, pozabavio i pitanjem uticaja, ili ne uticaja, Naertanija na opisana zbivanja.
Doslednost koju je ispoljio u svakoj knjizi, svakoj raspravi podjednako, orovi je posvedoio i ovom
knjigom u obrazloenju primarnih tenji i akcija novovekovne Srbije, potrebom ujedinjenja tuinskim
dravama razdvojenih Srba, uz ujedinjenje svih Junih Slovena, odnosno Jugoslovena, pod krovom jedne
drave. Pri tome polazio je od nalaza da je u borenju i ratovanju za ovaj cilj srpski narod vaspitan u epskoj
tradiciji nacionalizma.27 Ali se taj nacionalizam u periodu kojim se bavi ova orovieva knjiga prepoznaje

25 Isto, 307.
26 Isto, 534.
27 Dokumenti iz diplomatske prepiske kraljevine Srbije, od 1. januara 1902. do 1. jula, Beograd 1933, 275.

81
po programima i akcijama iz tog perioda, a ne iz vremena Naertanija.
orovi potuje tu injenicu, i za razliku od nekih kasnijih istoriara koji utvruju kako je stvaranjem
Jugoslavije (u pozitivnoj i negativnoj konotaciji) ostvaren program Naertanija, na tako neto i ne pomilja.
On navodi, poput celog sveta, tada, programe i akcije stranaka i organizacija koje su bile aktivne u
dogaajima koji e se zavriti stvaranjem jugoslovenske drave. Registruje stranke srpskih, velikosrpskih i
jugoslovenskih opredeljenja. Akcentuje posebnim poglavljem revolucionarne organizacije: jugoslovenski
orijentisanu omladinu, srpsku i velikosrpsku Narodnu odbranu, Ujedinjenje ili smrt... Sve te organizacije
delovale su u skladu sa odredbama programa svojih organizacija, a ne sa odrednicama projekta Naertanija.
orovieva knjiga dokumenata Iz diplomatske prepiske kraljevine Srbije, od 1. januara 1902. do 1. juna 1903,
tampana 1933. godine, takoe potvruje da se Naertanije koristilo kao mit. Ni u jednom od ovde objavljenih
dokumenata (431 dokument) ne pominje se Naertanije. Ne pominje, jer za aktere spoljnopolitikih zbivanja
ne postoji, ne utie na sadraj ovde objavljenih izvetaja i uputstava elnika i predstavnika Srbije.
Ovu zbirku spoljnopolitikih akata diplomatije Srbije orovi je zapoeo 1902. godine. Kao studiju o
odnosima Srbije i Austro-Ugarske, da bi pokazao kako je netano opravdavanje austrougarske politike protiv
srpske drave politikom velikosrpstva, koja po austrougarskim navodima poinje 1903. godine, vladavinom
Petra Karaorevia i proruski orijentisane Radikalne stranke. orovievim reima: Objavljivanjem ovih
dokumenata utvruje se... kako srpska nacionalna politika nije 1903. godine ula odjednom u sasvim novu
fazu, kao to se kazuje u mnogim izlaganjima koja prikazuju srpsko-austrijske odnose u XX veku, elei da ih
ogranie na vremenski strogo utvrene datume, nego da je ona i pre toga imala svoje jasne ciljeve i da su se
oni i oseali i videli u izvesnim akcijama srpske diplomatije, u doba Karaora i Miloa Obrenovia.
Da bi se ilustrovalo kako Velike Sile reaguju svojim meanjem ili nemeanjem u sporove iskrsle u veitim
balkanskim sukobima, vredi navesti odlomak izvetaja poslanika Srbije u Carigradu Save Grujia,
predsedniku vlade i ministru inostranih dela Mihailu Vujiu, 17. avgusta 1902, u vezi sa albom na
nesprovoenje reformskih akcija u Turskoj. Tim povodom Gruji izvetava: to se pozivanja na 23. l.
Berlinskog ugovora tie, ja sam Vam, Gospodine Ministre Predsednie, ve izjavio svoje miljenje da prema
[ovovremeno] optoj konstelaciji evropske politike... Sile se nee nikako saglasiti da od Porte kakve radikalne
reforme zatrae... Potpisnice Berlinskog ugovora uteki zadovoljavaju se odranjem status quo, na kojem su
se naroito dve susedne Velike Sile angaovale.
Ovo potvruje i ovaj fakt: Kad sam jue na selamluku [prijem u sali za prijeme] u razgovoru sa francuskim
poslanikom upitao ga da li se on interesuje pitanjem o reformama koje su njegove kolege austrijski i ruski
pokrenuli, on mi kratko odgovori da se po toj stvari nije interesovao. A kad mu rekoh da bi radi opteg mira
trebalo da [ta stvar] interesuje sve Velike Sile, a ne samo Austriju i Rusiju, on odgovori da o tome nema
nikakva novoga.28
Ova je knjiga veim delom ispunjena dokumentima o nemirima i ubistvima u Staroj Srbiji i Makedoniji pod
Turskom, u situaciji koja se ne menja politikom status quo-a Austro-Ugarske i Rusije, sa kojom su se saglasile
i ostale Velike Sile. Kralj Aleksandar Obrenovi tu se istie i stavom da srpska nacionalna politika zahteva u
ovom trenutku odravanje mira na Balkanu, ali da to uvanje mira ne moe ii na korist drugima a na tetu
Srbima.29 Izjava je na liniji Naertanija, s obzirom na to da su njegovi inicijatori i sastavljai (ukoliko se
uvai udeo Zahovog Plana) imali u vidu imperijalnu politiku Rusije i Austrije, kojoj se Srbija mora
suprotstaviti, da bi ostvarila Naertanijem projektovanu nezavisnu dravu svih Srba, pa i svih Junih Slovena.
Kad bi se, meutim, kralju Aleksandru Obrenoviu predoilo kako navedenim i slinim protestnim izjavama
potvruje validnost Naertanija, kojeg se i on na taj nain pridrava, kralj bi se zaudio. Jer, on sprovodi svoju
politiku prema svojim koncepcijama, po svojim nalazima potrebama drave. To se dokazuje i izvetajem
tadanjeg srpskog poslanika u Londonu edomilja Mijatovia, kako nije uspeo da pridobije predstavnika
britanske vlade za primedbe vlade Srbije na odredbe reformnih akcija u Turskoj, jer se programom srpskim
(podrazumeva se kraljevim, ili kraljevskim srpskim programom) u datim prilikama rusko-austrijski program
ne moe ni da izmenjuje ni da dopunjuje.30
Karakteristian je, u vezi sa rusko-austrijskim programom turskih reformnih akcija u Staroj Srbiji i Makedoniji
raspis ministra inostranih dela kraljevske srpske vlade Sime Lozania, 16. februara 1903, svim poslanicima
na strani. U tom se raspisu kazuje da Srbija ipak moe biti zadovoljna sa reformnim akcijama u Turskoj
prema austrijsko-ruskom programu u toliko, u koliko se njima odlae zaplet na Balkanskom poluostrvu za

28 Isto, 429.
29 Isto, 543.
30 Isto, 546.

82
neko vreme, i tako nam daju vremena za spremu.31
Na oprez opominjao je tadanji poslanik Srbije u Rusiji Stojan Novakovi. U izvetaju iz Petrograda 20. marta
1903. on je napisao: U istoriji [ovovremenih] balkanskih drava vidi se jedan zakon koji, mada ga mnogi
previaju, od svoje snage ni malo ne gubi. Taj je zakon da se ne moe nikakva politika akcija pokrenuta
bez uea ili volje kakve Velike Sile. Pokret makar gde i makar s kakvom organizacijom bez potpore od
kakve god Velike Sile ne moe izvriti nita, a moe biti samo tetan i opasan. Treba izbegavati u spoljnoj
politici sve spoljne deklamacije, sav teatralni blesak... larmadijskom politikom (kakva je danas na
Balkanskom poluostrvu u modi), koja je suvie providna postie se suprotno od oekivanog.32
U istom duhu opreznosti izvetavao je poslanik u Berlinu 22. marta 1903, Mihailo Milievi. On je u vezi sa
oiglednim zblienjem... Engleske i Francuske napisao da se ne sme napustiti poloaj spremnog i obazrivog
ekanja, izbegavajui svaku preduhitrenu radnju, koja bi mogla makar samo par contrecoup ubrzati razvitak
dogaaja, stati nas dobrog raspoloenja Velikih Sila.33
U uvodnom delu orovieve knjige Borba za nezavisnost Balkana, pretampane 1937. godine, istiu se
karakteristike izuzetnosti Balkanskog poluostrva, kojima se, prema nalazu dva najvie citirana balkanska
naunika, antropologa Jovana Cvijia i istoriara Konstantina Jireeka, omoguuje objektivnije razumevanje
kontroverznih zbivanja, opisanih i u ovoj knjizi. Tu se kazuje kako na Balkanu ima oko sedam razliitih
naroda, vie no i u jednoj oblasti Evrope. A mi bismo morali dodati da se i taj broj vremenom poveavao.34
S obzirom na to da se ova naa knjiga dotie istorije Balkana u sklopu istorije Srbije u vezi sa Naertanijem iz
1844. godine, mi se moramo posebno usredsrediti na dogaaje kojima se utvruje ili opovrgava znaaj
Naertanija u pripisanim razmerama. Zato ovde istiemo da se u ovoj orovievoj knjizi, usredsreenoj na
istoriju Srbije u sklopu istorije Balkana, Naertanije samo jednom spominje. I to tokom dogaaja kojima
suvereno upravlja knez Mihailo uz Garaaninovu asistenciju.
Iako se u ovoj orovievoj knjizi svi dogaaji uglavnom ovla spominju, u nizu sumarnih pregleda, vea
panja posveuje se dogaajima iz epohe druge vladavine kneza Mihaila (18601868) i njegovog predstavnika
u ulozi predsednika vlade, pored funkcije ministra inostranih dela, Ilije Garaanina. orovievim reima: Knez
Mihailo bio je u to vreme nosilac nacionalne srpske, jugoslovenske i balkanske politike. Od 18421859.
godine, on je proveo u Evropi prouavajui prilike i politike odnose. Dolazio je u dodir sa mnogim krupnim i
vodeim linostima. Samom caru Napoleonu III izlagao je svoj program. [Kurzivom istakao A. R.] Njegovi
ministri, svakako njegovim znanjem, namenjivali su Srbiji, pri eventualnoj podeli Turske lavovski deo. Ona je
imala da obuhvati ne samo sve srpske zemlje, nego ak i Bugarsku. Podrazumeva se, da je kao autokrata, sve
uinio da ostvari svoje nacionalne planove [kurzivom istakao A. R.] i izvede to tenju saradnju sa ostalim
balkanskim narodima [Kurziv kod orovia.] Idui s planom i sistematski, knez Mihailo je bio razvio ivu
propagandu meu Srbima van kneevine.35
Tek u tom kontekstu spominje se uloga Ilije Garaanina, u svojstvu njegovog, Mihailovog, ministra, i kao
autora Naertanija. Jer: Tenja i kneza Mihaila i njegova [Garaaninova] bila je, da Srbija uzme na se onu
ulogu koju je imao Piemont u Italiji. Ali u formulaciji sporazuma sa predstavnicima bugarske emigracije opet
se istie samo presudna uloga Mihaila. Budui da je u Bukuretu, 5. aprila 1867, prihvatila i skuptina
bugarskih predstavnika, da se On, kad doe do pobede, proglasi i za njihova vladara. Po tom sporazumu imalo
se obrazovati Jugoslovensko Carstvo, koje bi sastavljale Srbija i Bugarska, uvajui svaka svoju nacionalnu
individualnost.36
U kasnijim dogaajima nije spomenuto Naertanije. Oba rata za nezavisnost, 1876, 1877. voena su za vreme
vladavine kneza Milana Obrenovia i vlasti Jovana Ristia. Kormila nacionalne i dravne spoljne politike
usmeravana su snagom kojom su oni raspolagali, ili verovali da raspolau, i smerom koji su oni odabrali,
sticajem povoljnih i nepovoljnih okolnosti. Cilj je bio iskonski. Za taj cilj nije im bio potreban putokaz
Naertanija.
Po Naertaniju trebalo bi vlastodrci Srbije da zatrae prioritetnu pomo Francuske i Engleske i mahom se
oslone na njihovu trajnu podrku. Od Rusije bi morali da zaziru, i samo ako se uvere u postojanost njene
bratske pomoi iekuju njenu efikasnu angaovanost u ratu kojim bi se ostvarili ciljevi Srbije. Od Austrije ne
bi smeli oekivati nita dobroga, jer njene aspiracije na Balkanu uslovljavaju politiku trajnog ometanja Srbije
u pregnuima ostvarenja oslobodilakih ciljeva.
Pritenjeni novim unutranjopolitikim neprilikama, delovanjem nove, radikalne opozicije, a uzdajui se u
sigurnu ispomo velike i mone Srbima uvek naklonjene Rusije, oni su 1876. brzopleto poveli oslobodilaki
31 Isto, 634635.
32 Isto, 674.
33 Vladimir orovi, Borba za nezavisnost Balkana, Beograd 1937, 9.
34 Isto, 90.
35 Isto, 92.
36 Isto.

83
rat protiv Turske. Oekivana podrka neoekivanom ratu izostala je. Rusija je, kao Velesila prema procenama
svojih potreba i mogunosti odredila datum rata, kojem bi se morala pridruiti Srbija, a ne obratno, kako se
bez pokria prethodno oekivalo. Sledee razoaranje u Rusiju usledilo je posle drugog, sa uspehom
okonanog oslobodilakog rata. San-Stefanskim ugovorom Rusija je dodelila Bugarskoj i srpske krajeve sve
do Nia, imajui u vidu pogodnosti koje proizlaze iz poloaja susedske zavisnosti Bugarske od Rusije.
Preokret u korist Srbije izdejstvovan je pomou Austro-Ugarske, na Berlinskom kongresu, to po Naertaniju
ne da nije mogao biti programiran, ve bi morao biti procenjen kao neverovatan dogaaj. Jer, ta je pomo
izdejstvovana molbom velikog rusofila Ristia, i to suprotno odredbi Naertanija, da se prema Austriji Srbija
mora upravljati kao prema nepromenljivo neprijateljskoj susednoj dravi. Sam orovi, poput mnogih drugih
istoriara, pa i Ristievih savremenika, tu austrijsku pomo nije cenio prema dobitku okruga, San-Stefanskim
ugovorom dodeljenih Bugarskoj, ve je ocenio prema gubitku Bosne i Hercegovine, njihovom dodelom
Austro-Ugarskoj. Da Srbiji, prema rasporedu deobe interesnih sfera Velikih Sila Evrope, ni po jednoj varijanti
spoljne politike Bosna-Hercegovina nije mogla pripasti, sve do stvaranja Jugoslavije, o tome ne samo orovi,
ve ni mnogi drugi istoriari nee voditi rauna.
Deset godina ranije (1867), smenjivanje Ilije Garaanina sa poloaja predsednika vlade i ministra inostranih
dela izvesni istoriari povezuju takoe sa politikom oko mogunosti ili nemogunosti prikljuenja Bosne,
odnosno Bosne i Hercegovine, Srbiji. Po njima, Garaanin je smenjen, jer nije hteo da odustane prema
projektu Naertanija, od rata protiv Turske, radi Bosne, u savezu sa ostalim balkanskim narodima, mada mu je
Mihailo predoio, posle sastanka sa Andraijem u Ivanki, mogunost prikljuenja veeg dela Bosne-
Hercegovine Srbiji mirnim, diplomatskim putem. Jer e, po Andraijevom obeanju, Maarska privoleti
Austriju da Austro-Ugarska pritiskom na Tursku izdejstvuje preputanje bar veeg dela Bosne-Hercegovine
Srbiji.
Poto je verzija o Garaaninovom smenjivanju usled neslaganja sa Mihailovom odlukom da oeni svoju blisku
roaku Katarinu verodostojnija, verovanje u mogunost prikljuenja Bosne-Hercegovine bilo pregovorima,
bilo ratom nije zasnovano na ostvarljivim pretpostavkama. Ni ezdesetih, ni sedamdesetih godina XIX veka,
kao ni kasnije, sve dok je postojala Austro-Ugarska. U spoljnoj politici Austro-Ugarske odluujuu re imala
je Austrija, a ona je Bosnu-Hercegovinu smatrala pokrajinom bez koje njen dalji imperijalni razvoj nije
mogu. Projektom Naertanija zasnovana politika osloboenja Bosne-Hercegovine nije bila obavezujua ni za
Garaanina, a kamoli za Mihaila, dok je ostalim vladarima i vladajuim linostima naznaka apsurda. Zato i
ovde orovi tu politiku nigde ne povezuje sa Naertanijem. Moglo bi se rei: Naertanije i u tom kontekstu
ostavlja drugima, manje akribinima da se pozabave njime.
Novi prelomni dogaaj osamdesetih godina XIX veka bio je rat Srbije protiv Bugarske, koji je zavren brzim
porazom srpske vojske na Slivnici 1885. orovi se tu ne izjanjava o presudnom razlogu Milanove odluke za
rat. Zbog krenja odluke Berlinskog kongresa od strane Bugarske njenim jednostranim prikljuenjem sebi
Istone Rumelije, ili zbog neizruenja Srbiji radikalskih emigranata sa Nikolom Paiem na elu, koji su
upadima iz Bugarske sprovodili gerilske akcije na teritoriji Srbije.
U svakom sluaju uputstva zasnovana na programu Naertanija za voenje nacionalne i dravne politike u
spoljnoj politici prema Bugarskoj, za orovia su i ovde irelevantna. On pri pisanju navedenih redova u ovom
kontekstu ima na umu da bi delovalo vie nego bizarno da je neko spomenuo razjarenom Milanu potrebu da
pre donoenja sudbonosne ratne odluke razmotri putokaz koji se razaznaje sadrajem Naertanija. Ne samo za
kralja Milana ve i za Srbiju, od ivotnog znaaja bila je onda opet, kao i nekoliko godina ranije, kad je San-
Stefanskim ugovorom oteena Srbija, pomo kojom je, po Naertaniju iskonski neprijateljska Austrija, Srbiju
spaavala od dubljeg prodora bugarske vojske!
Znamo ve, za vreme Milanove vladavine prevagnula je u spoljnoj politici politika oslonca na Austro-
Ugarsku, u skladu i sa opredeljenjem proaustrijski orijentisane vladajue Napredne stranke konzervativaca.
Oba vladajua faktora, kraljevska i stranaka, u unutranjoj politici bila su preokupirana borbom protiv
Radikalne stranke. Ona je bila proruski orijentisana i ve tom injenicom proaustrijska spoljna politika je za
vladara i vladajuu stranku svrsishodnija.
Da je orovi pri analizi tog razdoblja istorije Srbije, bar u ovoj knjizi, u sklopu istorije svih balkanskih
zemalja, ukazao na disonancu spoljne politike sa odredbama Naertanija, bilo bi to sa stanovita
naertanijskog istoriografskog stereotipa svrsishodno. U tom razdoblju vodeu ulogu meu naprednjacima
ima sin tvorca Naertanija, Milutin Garaanin (18431898), kome je poznato postojanje nacionalnog i
dravnog programa, koji je nainio njegov otac. Tih godina ve i javnost, posredstvom oglaavanja
znamenitog javnog poslenika Milana Milievia, zna da postoji takav dravni program, kojeg bi trebalo da se
dre svi odgovorni dravnici. Ali orovi, koji pri tom ne podlee uticaju nadirueg pomodarstva dri se
fakata, a meu spisima, kako javnim tako i tajnim, na osnovu kojih pie i ovu istoriju, fakta zvanog
Naertanije nema.

84
uditi se to ga nema bilo bi licemerno sa stanovita kojim je pisana ova istorija, pa se od orovia ne moe
oekivati drugo nego da se izostanku Naertanija i u tim zbivanjima ne udi. Sam Milutin Garaanin, u
svojstvu predsednika vlade i ministra inostranih dela od 1884. do 1886 (1887. predsednik vlade i ministar
unutranjih dela) smatrao bi ne samo udnim, nego i besmislenim, pitanje da li je svestan injenice da ignorie
oevo Naertanije svojim postupcima u voenju spoljne politike.
Za orovia je jo bitno i pri pisanju ove knjige da Milutin Garaanin, pa i Milan Piroanac, njegov stranaki
suparnik u mnogo emu, da ne govorimo o samom Milanu Obrenoviu, vode spoljnu politiku drugaiju od one
koja je voena u godinama vladavine Ustavobranitelja i Mihaila Obrenovia. Savez balkanskih zemalja radi
eliminisanja imperijalnih zahvata Austrije i Rusije na Balkanu nezamisliv je i u pokuaju, a kamoli u
realizaciji, kao u vreme Mihaila i Ilije Garaanina. Srpsko-bugarska osovina programiranog saveza slomljena
je u sukobima koji se zavravaju ratom Srbije i Bugarske.
oroviu je ovde vano da uvai u odgovarajuoj meri supstance spoljne politike Srbije za vreme vladavine
Milanovog sina Aleksandra Obrenovia. To ini sa istom akribijom kao i u prethodnim poglavljima ove
istorije. Proruski orijentisana Radikalna stranka sa Paiem na elu dobija od novog vladara u vie navrata
vladajue poloaje, sticajem izuzetnih okolnosti, usled kraljeve enidbe sa Dragom Main, kojoj su se
suprotstavljali dotadanji vladarevi pomagai iz Napredne stranke. Ne gube se, meutim, iz vida zadaci
spoljne politike, u pridobijanju naroda za oslobodilake akcije na teritorijama koje su ostale pod Turskom i u
jaanju otpora protiv austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine. Ali sve ostaje u senci unutranjih
politikih zbivanja usled rastueg nezadovoljstva u zemlji i to ovog puta prevashodno u gornjim slojevima
drutva. Sve te promene orovi razmatra u ovoj knjizi u globalu, opet bez spominjanja Naertanija. U tim
nesvakidanjim vrenjima sama pomisao na neto to ne postoji kao politiki faktor bila bi vie nego apsurdna.
Jo za vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovia, pie orovi, Rusija i Austro-Ugarska saglasile su se
da zajedniki deluju na smirivanju nemirne situacije na Balkanu kao najvie zainteresovane Velesile i po
svojoj istorijskoj ulozi i po svojim neposrednim i politikim i privrednim potrebama. U tom duhu one su 17.
februara 1903. objavile svoj projekat reforama u Turskoj, radi eliminisanja nasilja izmenjenim zakonima i
pootrenim merama organa reda pod inostranim nadzorom.37
Na sastanku careva Nikole II i Franca Jozefa u Mirctegu, 2. oktobra iste godine, izradili su njihovi ministri i
podrobni plan o celoj akciji. Po orovievom komentaru: Predoseajui sukob sa Japanom, da bi na Istoku
imala slobodne ruke, Rusija se trudila da tim ugovorom sa Austrijom osigura koliko-toliko bar teritorijalno
postojee stanje na Balkanu. Austrija je, meutim, raunala da bi mogla, dok Rusija bude zauzeta u Aziji,
utvrditi svoje pozicije i pripremiti sve za svoje postepeno i mirno prodiranje prema Solunu.38
Ve je reim u Srbiji bio promenjen ubistvom kralja Aleksandra Obrenovia i njegove supruge Drage.
Oslonac na Rusiju postao je lajtmotiv spoljne politike uz strahovanje da e nesreni rat Rusije s Japanom
oslabiti njenu mo uticaja na reavanje balkanskih problema. Reformna akcija, mesto da rezultira
smirivanjem situacije, izazvala je nove komplikacije i orovi u zajednikim nastojanjima predstavnika
balkanskih naroda, zemalja i drava nalazi mogunost reenja starih i novih problema. Rukovodi se, pri
pisanju ove knjige najvie, idejom da sami stradalnici zajednikim snagama treba da izvojuju svoja
slobodarska prava, a ne da spas od nevolja trae u pomoi Velikih Sila, koje tu pomo uslovljavaju dobitima u
domenu svojih interesa.
Deviza Balkan balkanskim narodima i po orovievom je rasuivanju ovde spasonosna, verovatno iz razloga
kojim e se osvedoiti pravovaljanost te devize savezom balkanskih zemalja u dva balkanska rata 19121913,
kada Srbija napokon uspeva da oslobodi preostale teritorije pod Turskom i ujedini ih sa maticom Srbijom. Ta
mu je ostvarena vizija omoguila da smetne s uma kako je u uvodu ove knjige naveo rei o malom Balkanu,
naseljenom sa sedam i vie razliitih naroda, kao ni u jednoj drugoj oblasti Evrope. Nije dodao, ali i iz
ovih njegovih izlaganja vidljivo proistie, kako svaki od ovih naroda posle osloboenja od tuinske vlasti
pretenduje na sve vee balkanske prostore, s pozivom na svoje istorijsko ili prirodno pravo na te prostore, i
kako onda iste Velike Sile moraju da ih spasavaju od meusobnog istrebljenja, te da taj in spasavanja
naplauju cenom njihovog ponovnog potinjavanja!
Uprkos formuli Balkan balkanskim narodima, orovi itaocima i ove knjige predoava kako se u Evropi
Balkansko poluostrvo procenjuje ne bez osnova kao bure baruta i da je dovoljna samo jedna varnica pa da
ono eksplodira. Varnienja su gotovo svakodnevna, a orovieva panja koncentrie se na ona koja
nekontrolisanom varnicom mogu da izazovu eksploziju. Zavisi onda od vremena koje pogoduje jednoj ili
drugoj strani Velesila, kada e koja od njih da gasi ili potpiruje zapaljivu varnicu, imajui pri tom u vidu svoj
interes. orovi u tom kontekstu navodi kako je: Prilikom sastanka ruskog cara i italijanskog kralja u
Rakoniiju, 25. oktobra 1909, ugovoreno da se, koliko se moe, uva [postojei] poredak na Balkanu. Tada
37 Isto, 123.
38 Isto, 144.

85
je: U Beograd, Sofiju i na Cetinje bilo porueno da od njihove uviavnosti o potrebi uzjamnih tenjih veza i
saradnje zavisi kakva e im biti dalja sudbina.39 Rusija i Italija zajedniki su zazirale od agresivnih planova
Austro-Ugarske i Nemake na Balkanu. Imale su u vidu potrebu da se izgradi junoslovenska brana protiv
prodora germanstva. Njihovi predstavnici nisu nikada ni uli za postojanje Naertanija, ali to ne znai da se
nee nai istoriari, a zatim i politiari, koji e nastojati da ovu junoslovensku branu poveu nitima saveza
predvienog Naertanijem.
Novi preokret usledio je, kazuje orovi talijanskom akcijom protiv Tripolisa i objavom rata [Italije]
Turskoj, 29. septembra 1911. Na Balkanu misao o balkanskom savezu u ratu protiv Turske, pred njenim
raskomadanjem oivela je po trei put. Nije ustvrdio, kao to e to uiniti neki drugi istoriari, da su se u
Srbiji te misli nadovezale na ideju Naertanija iz 1844. Potvrdio je da: Ideja sporazuma balkanskih naroda
[za zajedniki oslobodilaki rat protiv Turske] naturila se prosto sad sama.
Italiajnsko-turski rat mogao je uz umeanost jo nekih monika da se okona deobom balkanskog dela Turske
samo u sklopu Velikih Sila. orovi navodi rei ondanjeg rumunskog predsednika vlade austrijskom
poslaniku: Dvoje poinju kolo, a mnogi ga zavravaju.40 Kao velikom poborniku saveza malih balkanskih
drava u kolopletu imperijalnih zahvata Velikih sila, oroviu je najvie stalo da se ovde usredsredi panja na
ishod dva balkanska rata, kojim je dosegnuto novo proirenje Srbije. Bukurekim mirom 1913. proirena
Srbija postala je glavna brana daljeg austrougarskog prodora na Balkansko poluostrvo i glavni zamajac
srpskog i jugoslovenskog iredentizma u Austro-Ugarskoj. Na tome se u ovom delu svojih izlaganja orovi
zadrao, da bi pokazao kako se tim proirenjem Srbije Austro-Ugarska nije mogla pomiriti, pa je od tada samo
ekala najpovoljniji povod da ratom umanji njenu ojaanu snagu.
Da i nije bilo Sarajevskog atentata, povod za taj rat Habsburka monarhija bi, prema tome, svakako nala. Na
taj nain, orovi je kolateralno obezvredio naertanijsku argumentaciju u povodu Prvog svetskog rata
krivicom Srbije. Tom argumentacijom su ve tada, uz druge argumente baratali i izvesni protivnici Prvim
svetskim ratom stvorene Jugoslavije. U tom kontekstu, isticali su da je taj rat, zapoet ubistvom koji su
poinili Mladobosanci iz kruga pobornika velikosrpskog jugoslovenstva, programiran jo 1844. odredbama
Naertanija!
U istoriji Bosne i Hercegovine, kraeg obima, koja je objavljena 1925. godine (od opirnije istorije Bosne,
predviene u tri toma, zavrena je i tampana samo prva knjiga) i tamo gde se osvre na srpske nacionalne
organizacije stvarane u Bosni ezdesetih godina XIX veka, prema uputstvima iz Beograda orovi ne
spominje Naertanije, pa ni Iliju Garaanina. A zna se kako e mnogi istoriari ba u tim organizacijama
nalaziti najupeatljivije dokaze Garaaninovog rada na stvaranju nacionalnih organizacija prema prvom
nacionalnom i dravnom programu Srbije, sadranom u Naertaniju. Ali dok pie ovu istoriju, orovi ne
osea potrebu ni da bar jednim pomenom tog programa istakne njegov izuzetan znaaj. Jo ga na to
spominjanje ne obavezuje ponaanje kolega, da se i bez pokria u dokumentaciji ukae na prvo programiranje
revolucionarne nacionalne organizacije izvan Srbije, zasnovane na Naertaniju.
Prema dokumentima kojima raspolae i na osnovu kojih pie ovu istoriju, a i po uzusu kojim se tada
prvenstveno odlikuju istoriari, u pomenutim dogaajima ovde orovi primarno istie stvaraoca tih dogaaja
u linosti vladara. Zato u ovom sumarnom pregledu delovanja srpskih bosanskih nacionalnih organizacija sa
sreditem u Beogradu, on te organizacije identifikuje iskljuivo doprinosom kneza Mihaila, a ne i njegovog
ministra Garaanina. Tako u toj istoriji pie: U vreme kneza Mihaila bosansko pitanje nije skinuto s dnevnog
reda shodno njegovim planovima... Dalje, knez Mihailo se istie svojom isto nacionalnom politikom
koju sprovodi polagano, s planom, elei da uspeh unapred obezbedi. Za to mu slue savezi s Grcima,
Rumunima i sa uvek spremnom Crnom Gorom, kao i njegove veze s Bugarima. Naroito: U Bosni njegove
su veze vrlo razgranate. U Sarajevu, Mostaru i Banjoj Luci rade po njegovim [kurzivom istakao A. R.]
uputima, najaktivniji ljudi na toj strani Serafim Perovi, Leontije Radulovi, Vasa Pelagi, Sava Kosanovi,
Bogoljub Petranovi, Kosta H. Risti i dr. ak su u daleko Koievo Zmijanje doprle vesti o knjazu
Mihailu41...
Istoriari koji e pedesetak godina kasnije pisati o stvaranju prvog saveza balkanskih zemalja i prvih srpskih
nacionalnih organizacija u Bosni, odnosno Bosni i Hercegovini, sa sreditem u Beogradu, povezae taj savez,
organizacije i te linosti prevashodno sa delovanjem Ilije Garaanina, programiranim njegovim Naertanijem.
Udeo Mihailov i Garaaninov u svemu tome teko je razluiti, ali svesti sve te rezultate jedne nove nacionalne
i dravne politike u Srbiji na uinak Naertanija moe se samo kad mit zameni i obezvredi stvarnost.
U kratkom pregledu istorije Srbije od 1878. do 1903. godine, u ediciji Srpski narod u XIX veku, orovievo
izlaganje u vezi sa Naertanijem dosledno je ranije reenom. Po ovoj raspravi: Nema ga u istorijskim

39 Isto, 150.
40 Vladimir orovi, Istorija Bosne i Hercegovine, Beograd 1925, 5, 79.
41 Vladimir orovi, Istorija Srba od 1878. do 1903 , Srpski narod u XIX veku, Beograd 1937, 151.

86
zbivanjima, ne moe ga biti ni u istoriografskim knjigama. U odnosima prema Bosni i Hercegovini,
retrogradno, iz razdoblja vladavine Mihaila Obrenovia i vlasti tvorca Naertanija Ilije Garaanina, orovi
opetovano istie samo Mihailovu ulogu. Kazuje, kako je u tom razdoblju srpske istorije: Knez Mihailo, iz
mnogo razloga, obraao na Bosnu i Hercegovinu najvie panje i ije je spajanje sa Srbijom smatrao kao
prvu etapu nacionalnog osloboenja.42 Preavi na istorijat drave posle Berlinskog kongresa, kojim je Srbija
uz pomo Austro-Ugarske i Nemake dobila pored preuzimanja dravne nezavisnosti i teritorije koje su po
San-Stefanskom ugovoru, prema ruskom scenariju, trebalo da pripadnu Bugarskoj orovi se zadrava na
posledicama nezadovoljstva gubitkom Bosne i Hercegovine.
S obzirom na sve doivljeno, u meuvremenu, do pisanja ove nae rasprave o Naertaniju, nije suvino
navesti orovieve rei o atmosferi razoaranja posle izneverenih nadanja u stopostotnu pomo Rusije i
verovanja u nesalomljivu snagu sopstvene drave. U naoj romantiarskoj rodoljubivoj svesti i podsvesti,
kazuje orovi [zapravo pesmi i pripoveci] svaki je Srbin mogao da kidie na gomile neprijatelja [po
oroviu, tada Turaka] i da ostane pobednik; pojam Srbina identifikovao se s pojmom viteza. To
samouverenje poljuljala je stvarnost, koja je pokazala da je protivnik mnogo vea snaga nego to su nai ljudi
pretpostavljali, i koja je, u isto vreme, otkrila mnoge slabe strane i nae organizacije i naeg tadanjeg
vojnikog duha uopte.43
Posle Mihailove vladavine, nastavlja orovi: Srpsku spoljnu, kao i unutranju politiku... vodila je
[dvadesetak godina] skoro iskljuivo Liberalna stranka pod stvarnim vostvom Jovana Ristia. Napokon:
Posle Svetostefanskog Mira i stvaranja Velike Bugarske srpska vera u Ruse bila je osetno pokolebana, a
posle Berlinskog kongresa pomealo se to nezadovoljstvo sa oseanjem i saznanjem, da je ruski diplomatski
autoritet bio isuvie precenjen.44
U toj situaciji politikom scenom ovladala je novostvorena Napredna stranka konzervativaca, koja jedno
vreme i sa Milutinom Garaaninom, sinom Ilije Garaanina na elu, vodi austrofilsku politiku. Ta politika nije
se mogla rukovoditi naertanijskim programom sve i da je uvaavan sinovljevim respektom prema oevoj
tvorevini. Ne samo to su odnosi spoljnopolitikih faktora bili promenjeni, ve su i unutranjopolitiki, sa
ranije nezamislivim dejstvom na spoljnu politiku, postali drukiji. Osamdesetih godina XIX veka oformljene
su prve politike stranke, sa svojim sopstvenim programima, na planu unutranje i spoljne politike.
orovieva panja bila je koncentrisana na programe i akcije tih stranaka, pored koncentracije na samovoljne
[tajnom austrijskom konvencijom] odluujue postupke vladara, tih godina Milana Obrenovia, u spoljnoj
politici.
Dok je Napredna stranka u opoziciji naspram vladajue Liberalne stranke svoje akcije usmeravala potrebama
smenjivanja liberala sa vlasti, Radikalna stranka bila je savezniki nastrojena prema Naprednoj stranci. Ali
kada se Napredna stranka nominacijom vladara domogla vlasti, Radikalnoj stranci nije preostalo drugo nego
da povede borbu protiv nje najefikasnijim sredstvima ekstremnog populizma. U spoljnoj politici umesto
naprednjakog austrofilstva koristila se politikom oslonca na Rusiju. Ona je u narodu, pored doivljenih
razoaranja u njenu mo i pomo, ostala neunitivom verom bratstva, nezamenljiva pobedonosna snaga u
ostvarivanju daljih nacionalnooslobodilakih ciljeva. I po oroviu u ovoj istoriji: U spoljanjoj politici
radikali su u svom programu traili slogu sa Crnom Gorom i Bugarskom, a zatim pomaganje neosloboenih
delova srpstva i buenje svesti o narodnom jedinstvu. Zato je dodao u navedenom pasusu spoljnopolitikog
programa Radikalne stranke: Svaka vlada u Srbiji prihvatila bi taj program [radikalski], i svaka je, nema
sumnje, i bez njegova naglaavanja radila po njemu... Srpska je tenja [ve od Prvog ustanka] bila da Srbija
izvede osloboenje i ujedinjenje svih srpskih oblasti, koje su se nalazile pod turskom i austriskom vlau.45
Tumaei razloge Milanovog rata protiv Bugarske 1885. godine, orovi je naveo pored razloga upada
srpskih izbeglica u Srbiju iz Bugarske, razlog nezakonitog poveanja Bugarske samovoljnim ujedinjenjem
Istone Rumelije sa autonomnom Bugarskom. Po kralju Milanu: Uveana Bugarska predstavljala je opasnost
za Srbiju; teritorijalno ona je postala doista dva puta vea od Srbije. Kao vea i jaa ona e razviti u
Makedoniji i veu aktivnost i ugrozie tamo nae interese. Stoga je Srbija proglaavajui mobilizaciju
postavila zahtev: da se ima povratiti staro stanje u Istonoj Rumeliji ili da Srbija dobije odtetu bilo od
Bugarske bilo od Turske. U dui, Kralj je eleo da to bude na raun Bugarske; narod, odazivajui se
mobilizaciji bez oduevljenja [zapravo sa radikalskim otporom], eleo je da se to izvede na raun Turske.46
Situacija je posle poraza u ratu sa Bugarskom bila za kralja Milana bezizlazna, a za Srbiju samo teko
podnoljiva, i po orovievoj proceni u ovoj raspravi. Narod u meunarodno priznatoj nezavisnoj dravi

42 Isto, 112.
43 Isto, 114, 117.
44 Isto, 121122.
45 Isto, 122.
46 Isto, 151.

87
povratie pre ili kasnije snagu kojom e nastaviti da se bori za ciljeve prema programima koji su manje-vie
bili istovetni u planovima spoljne politike svih vladara i stranaka. Vraajui se uvek iznova na tu politiku sa
poetnim datumom vladavine kneza Mihaila, ija su se nacionalna stremljenja urezala sa najtrajnijim dejstvom
u kolektivno pamenje, orovi i dalje jo nee spominjati Naertanije. Dok e generacije istoriara kasnijih
razdoblja isti poetni datum najee isticati odrednicom tog nacionalnog programa, za orovia je ta
odrednica fiksirana programom Mihailove nacionalne politike, i to, kao Hercegovcu, prvenstveno u vezi sa
Bosnom i Hercegovinom. Ponavljano u bezbroj varijanti: Knez Mihailo je iz mnogo razloga na Bosnu i
Hercegovinu obraao najvie panje i ije je spajanje sa Srbijom smatrao kao prvu etapu nacionalnog
osloboenja svih srpskih pokrajina; najpre onih pod Turskom, a potom i onih pod Austro-Ugarskom.47
Preavi u svojim izlaganjima u ovoj knjizi, na vladavinu Milanovog sina Aleksandra Obrenovia, orovi je
u vezi sa ponovnom, dodue kratkom vladavinom konzervativaca u formaciji Napredne stranke, sa vladom
Stojana Novakovia, isticao kako je u spoljnoj politici Novakovi dao jasna izraza novoj nacionalistikoj
ideologiji. Naravno, bez veze sa Naertanijem. Naprednjaci su se postepeno leili od austrofilije kojoj su
podlegli u svoje vreme vie od nevolje nego od uverenja. Naveo je kako je 1896. godine, povodom proslave
hiljadugodinjice dolaska Maara na teritoriju na kojoj je osnovana maarska drava, Novakovi protestvovao
protiv isticanja zastave Srbije na toj proslavi, u znak seanja na godine kada je i Srbija bila pod Maarskom.
Novakoviev je protest izraen, naglasio je orovi, i izriitom zabranom srpskom poslaniku [u Austro-
Ugarskoj] da prisustvuje sveanom otvaranju proslave. U Novakovieve zasluge u ovom kontekstu ubrajani
su i izvesni uspesi u nacionalnim akcijama Srba u Staroj Srbiji i Makedoniji. Podrazumeva se
programiranim programom Napredne stranke i naprednjake vlade te godine, a ne programom Naertanija iz
1844!48
Inae, dosledan u razmatranju smerova spoljne politike Srbije do 1903. godine prvenstveno sa pozicije
iskljuivo autokratskih vladara, orovi je vie strana iz ove knjige posvetio opisu usmeravanja
spoljnopolitikih poteza prema stranakim opredeljenjima stranaka na vlasti, koje su na vlasti bile preteno
izborom vladara a ne naroda. Posle analize prevrtljive, cik cak unutranje politike kralja Aleksandra
Obrenovia, u analizi njegove spoljne politike orovieva tana konstatacija saeta je ovim reima: u
spoljnoj politici on je ostao bez pravog stava i uspeha prosto zato to nije mogao da izdri na jednoj liniji. as
je bio za Rusiju, a as za Austriju; as sa Bugarskom protiv Turaka, as sa Turcima protiv Bugara.49
Iako je ova ocena karakteristinim uoptavanjem spoljnopolitike kraljeve nedoslednosti prihvatljiva sa
naunog istoriografskog stanovita, ona mora biti dopunjena i izazovima nametnutim od strane navedenih
drava. Jer, i te drave su u istom vremenskom razdoblju takoe menjale svoje stavove u odnosu na Srbiju.
Moda ne toliko po efovima svojih glavara, koliko prema svojim interesima; u svakom sluaju, menjale su
ih.
Pregledom svih orovievih istoriografskih knjiga tampanih u seriji posebnih izdanja, sumarno se tanim
zakljukom moe sagledati kako je ovaj po uvaenosti prvo[rangirani] ili drugorangirani srpski istoriar
Jugoslavije do 1941. godine, samo nekoliko puta spomenuo uticaj Naertanija na spoljnu politiku Srbije. I to
ne konkretno pri opisu samih dogaaja u spoljnoj politici, nego pri apstraktnom rasuivanju o tim dogaajima
po smeru odrednica tog programa u Naertaniju.

47 Isto, 164165.
48 Isto, 188.
49 Isto, 188.

88
 VASILJ POPOVI
18871941.

Vasilj Popovi

U svojim najznaajnijim radovima Vasilj Popovi obrauje preteno spoljnopolitike dogaaje. Njegova
knjiga Politika Francuske i Austrije na Balkanu u vreme Napoleona III, tampana 1925. godine, ima etiri
poglavlja sa po nekoliko naslova. U svakom poglavlju razmatra se i spoljna politika navedenih Sila u
odnosima sa Srbijom. Tu stoji kako je Napoleon III: Iz tragedije Napoleona I povukao pouku, da spoljnoj
politici dade smer ne protiv Engleske nego saglasno s njom. Sledstveno: I u pitanju Istoka bile su ove
zapadne pomorske Sile sklone da suzbiju pomorsku mo Rusije i njene aspiracije na Istoku. Inae: Otpor
protiv irenja ruske vlasti u podruje Sredozemnog mora bio je ve odavno utvrena taka programa i
francuske i engleske spoljne politike. Zato je Francuska bila zainteresovana da se sprei i preveliki uticaj
Austrije na Balkanu. Teritorijalne aspiracije na Balkanu Francuska nije mogla imati zbog geografskog
poloaja. Stoga je ona na Balkanskom poluostrvu zastupala vladavinu po naelu narodnosti i narodnog
samoopredeljenja. U ime tog naela imala je potrebu i mogunosti da se suprotstavi akcijama
mnogonacionalnih Sila Austrije, Turske i Rusije... da uvlae u svoje kalkulacije balkanske Srbe.1
Poraz Francuske u ratu sa Pruskom 18701871. imao je za posledicu jaanje primata Austrije u reavanju
Istonog pitanja na Balkanu. Kad se srui turska drava, Austrija je sada smatrala izrazitije da ne moe
dopustiti da u koje druge ruke nego austrijske ruke padne Bosna i Hercegovina ili dunavska provincija sa
jadranske obale.2
Tu se mora primetiti kako veliki istoriar Vasilj Popovi, zbog preglomaznih zahvata, i u ovoj knjizi pravi
tekoe u praenju prikazanih dogaaja sa prekidima i preskocima. To se uoava ovde pri prikazu skoro
dvadesetogodinjeg perioda u odnosima Francuske i Austrije, 18481866, pod dva podnaslova zbog promena
nastalih u jednoj, 1866. godini. Ipak, sve se svodi na promene u balkanskoj politici politikom status quo-a...
Kao prvo, usled poraza Austrije, a posle i Francuske, u ratu sa Pruskom.
Neuravnoteeno izlaganje ispoljava se vraanjem na Istonu politiku Francuske i Austrije za vreme Krimskog
rata. Tu stoji, izmeu ostalog: Vraajui se na svoj plan iz 1844. godine [sic: godina nastanka Naertanija]
car Nikola pokuava preko engleskog ambasadora u Petrogradu ser Hamiltona Simera da predobije lorda
Dona Resela i kraljicu Viktoriju za sporazum o batini bolesnog oveka na Bosporu (11. januara 1853 15.
aprila 1853) po kojem su trebali pasti pod ruski protektorat teritorije Rumuna, Srba i Bugara, obrazovanih u

1 Vasilj Popovi, Politika Francuske i Austrije na Balkanu u vreme Napoleona III, Beograd 1925, 7, 1213.
2 Isto, 16.

89
zasebne drave, a pod englesku vlast Egipat i Kandija; Carigrad nije smeo doi u ruke nijedne jake Sile.3
Sledi kako je: Rusija smatrala da je doao momenat da pravo intervencije, koje je dobila Jedrenskim mirom,
214. septembra 1829. za dunavske kneevine, Vlaku, Moldaviju i Srbiju, proiri na hriane u celoj Turskoj.
Turska je s pravom [kurzivom istakao A. R.] videla u tome krnjenje njezina suvereniteta i odbila je da
zadovolji ruske zahteve. Poto je ruska vojska prela (2. jula) u Moldaviju i Vlaku uzimajui ih u zalog,
dok Porta ne primi ruske delove... Porta objavi Rusiji rat 4. oktobra 1853. Engleska objava rata usledila je 27.
aprila, a Francuska, 28. aprila 1854.4
U odeljku o odnosima Francuske i Austrije prema balkanskim narodima za vreme Krimskog rata stoji da
Francuska u razdoblju 18151848. slabo vodi rauna o balkanskim vazalnim kneevinama Turske. Tek posle
1848. g. kao da ih je otkrila! Poev od 1848, po ovom istoriaru i Srbija je upala u vrtlog velike evropske
politike. Prestala je pri natezanjima sa Turskom da se iskljuivo oslanja na Rusiju. Veze sa Austrijom postale
su znaajnije, a sa Francuskom vidljivije. Odrednice Naertanija iz 1844. godine ne pominju se ni u ovom
obrtu, jer ne postoje. Veza sa Francuskom ilustruje se akcijama studenata, za koje se kazuje da prenose u
Srbiju ideje nacionalizma i liberalizma. Prilino konfuzno deluje tvrdnja preuzeta od Ristia, da povodom
dogaaja od 18481849. g. postadoe tenje veze izmeu kneza Aleksandra i austrijske vlade s jedne strane i
izmeu srpskih i maarskih prvaka s druge strane.5
Samo nepostojanjem Naertanija moglo se napisati: Knez [Aleksandar Karaorevi] se nadao nai u
Austriji oslonca protiv unutranje opozicije. Austrijski se uticaj pokazivao u raznim prilikama knez
Aleksandar je lino doekao cara Franju Josipa u Zemunu (1852), posetio je u Zemunu nadvojvodu Albrehta,
glavnog zapovednika vojske koncentrirane na granici prema Srbiji, austrijski generalni konzul Radisavljevi
bio je u svakodnevnom dodiru s dvorom i uticao je neprikriveno na sav rad kneev i na unutranje prilike u
Srbiji.
Koliko je sve sa Naertanijem u ovoj knjizi ne samo kontroverzno, ve apsurdno i kontradiktorno, pokazuje
iznenaujui odlomak koji sledi s pozivom na Naertanije pod nazivom nacrta. Posle nespominjanja
Naertanija, ni u jednom dogaaju, odjednom isti pisac pie: Iako je pionir zapadne orijentacije u Srbiji bila
Omladina, koja se obrazovala u Francuskoj, tzv. Parizlije, program je za tu politiku dao 1844. god. Ilija
Garaanin, koji je bio kopa izmeu mladih i starih. U tom nacrtu povukao je Garaanin s dalekovidou
velikog dravnika smernice spoljne nacionalne politike Srbije. Osnovna mu je misao, da Srbija treba da
postane stoer oko kojega e se ujediniti svi Juni Sloveni i Turske i Austrije.6
Uporeenjem prethodnih opisa i ovog zakljuka gotovo neverovatno deluje to Vasilj Popovi, koji uiva glas
znamenitog istoriara, ne zapaa kako proaustrijska politika sprovoena u stvarnosti, ne moe biti bazirana na
Naertaniju, koje propoveda suprotnu, antiaustrijsku politiku. Zanimljivo je i kako Popovi uopte ne koristi
naziv Naertanije, ve nacrt, za koji u napomeni kazuje da ga je objavio Milivoj [Milenko!] Vukievi u Delu
1905 (verovatno tamparskom grekom, umesto 1906).
Popovi se zadrava ak na prikazu sadraja Garaaninovog nacrta kao programa. Zatim s pozivom (u
napomeni) na kazivanje Vladana orevia u knjizi Crna Gora i Austrija 18141894, kazuje: Godine 1848.
ili 1849. radio je izaslanik srpske vlade Matija Ban u duhu navedenog Garaaninovog programa na Cetinju na
sporazumu za zajedniku akciju Srbije i Crne Gore u Bosni, Hercegovini i Albaniji. Meutim, uvidom u
navedenu orevievu knjigu moe se videti, kako taj autor, za razliku od Vasilja Popovia Banovu misiju u
Crnoj Gori ne povezuje sa Naertanijem, ve sa neslogom vlade Srbije. Prema oreviu: Tada je Vladika
Petar II hteo da sazna da li bi Srbija i Crna Gora mogle da se koriste pokretom od 1848. za veliku srpsku
narodnu misao. A: Beogradska vlada poslala mu je na Cetinje knjievnika Matiju Bana da se dogovori o
koracima koji bi se mogli preduzeti. Uzgred je imao zadatak da proui stanje duhova u Boki Kotorskoj i da po
mogustvu organizuje tajne narodne agencije ne samo u srpskim zemljama u Turskoj, nego ak i u Albaniji.
Kod Popovia suprotno od orevia, dakle, ta akcija Matije Bana direktno je povezana sa Garaaninovom
linou i njegovim naertanijskim programom. Sledstveno, prema Popoviu: Taj program spoljne politike
Garaanin je mogao da istakne jae kad je Napoleon III inaugurisao aktivniju istonu politiku. Posle svog
sastanka sa Lujom Napoleonom jo tada predsednikom republike, dolazi on na elo Ministarstva spoljnih
poslova Srbije (koncem leta 1852), ali naskoro bude smenjen na zahtev Rusije pored svega otpora srpske vlade
(u aprilu 1853). Za period vladavine kneza Mihaila, tu Popovi ne kazuje da je Garaanin kao Mihailov
ministar spoljnih poslova postao nosilac te politike, ve samo glavni saradnik kneev u spoljnoj politici.7
U vezi sa Pariskim mirovnim ugovorom Popovi kazuje: I Srbija i Crna Gora ostale su neutralne za vreme

3 Isto, 2728.
4 Isto, 3132.
5 Isto, 4445.
6 Isto, 46.
7 Isto, 4849.

90
Krimskog rata i tako izbegle da same prue razloga za austrijsku intervenciju. Pitanje Srbije reeno je na
Pariskom kongresu zajedno s pitanjem Vlake i Moldavije tako da je ukinut iskljuivi ruski protektorat nad
njima i njihove privilegije stavljene pod garanciju Velikih Sila.8
U treem poglavlju ove knjige najvaniji je osvrt na Francuski plan reenja Istonog pitanja. Za period od
Pariskog mira 1856, do prusko-austrijskog rata 1866, tu se kazuje kako je: U odnosu Sila prema Istonom
pitanju bila postignuta izvesna ravnotea. Na jednoj su strani Francuska i Rusija pomagale tenje hrianskih
balkanskih naroda, a na drugoj Engleska i Austrija opirala im se. Zbog toga su dobici za balkanske hriane,
kao delo kompromisa, bili polovni i uspeh se postizavao teko i sporo.9
U tom periodu: Francuska je pomagala u Srbiji da doe do dinastijske promene [smenom Aleksandra
Karaorevia]. Rado bi bila doekala, da je dolo do sukoba izmeu Austrije i Turske bilo kojim povodom...
To bi bila najzgodnija situacija za otvaranje jugoslovenskog pitanja u celini po naelu narodnosti. Verovatno
da ju je imala Francuska u vidu, kad je podsticala Austriju protiv Turske u tom pravcu: najvei neprijatelji
jugoslovenskog ujedinjenja trebali su se najpre da meusobno iskrve i da oslabe10
Pri razmatranju planova Napoleona III u sluaju raspada Turske imperije panja se koncentrie na mogunosti
okupljanja Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Bugarske, Srbije sa tenjom da ujedine srpsko slovenako
stanovnitvo [!]. Pa se i tu dodaje da se celi plan reenja balkanskog dela Istonog pitanja po naelu
narodnosti, koji se u delu o Junim Slovenima, u krajnjoj tendenciji, slae s Garaaninovim pre izloenim
planom iz 1844. godine.
Politiku Francuske za vreme vladavine Napoleona III, Popovi je saeo reima francuskog carigradskog
diplomatskog predstavnika Lavaleta srpskoj deputaciji 1860. godine. Francuska nema u Srbiji ni politikih ni
trgovakih interesa. Mi neemo da budete ni Francuzi ni Rusi, ni Englezi ni Austrijanci. Budite Srbi; merite
vae interese, ne dajui se nikome za orue, koje se obino odbacuje kad se cilj postigne.11
Samo, kako tu kazuje i Popovi situacija nije bila povoljna za reenje Istonog pitanja. Engleska i Austrija
bile su za ouvanje integralne celine Turske. I za Carigrad je prioritetno bilo reenje italijanskog pitanja.
Promenjena situacija analizira se u odeljku: Francuska i Austrija prema spoljnoj politici Srbije od Pariskog
kongresa do Namesnitva. Tu se polazi od injenice da su sada odnosi Francuske i Rusije prijateljski,
nasuprot interesima Austrije. Pribliava se kraj proaustrijskoj vladavini Aleksandra Karaorevia. Popovi
notira kako su se austrijski diplomatski predstavnici alili na dranje francuskog konzula u Beogradu Dezesara
da javno govori u prilog kneevog svrgnua na predstojeoj Svetoandrejskoj skuptini 1858. godine. Istie
se naroito udeo Garaaninovih akcija protiv kneza. Popovi prenaglaava tu Garaaninovu ulogu,
preutkujui uloge liberalnih prvaka. Prenaglaena je i spremnost Austrije da oruanom silom intervenie u
odbrani prava kneza Aleksandra na dalju vlast, kao i udeo francuske diplomatije u izostanku te intervencije. U
tom kontekstu u pravoj meri istie se elja Francuza da Garaanin ima jai uticaj na dogaaje, dok
Austrijanci ne pretpostavljaju Miloa Garaaninu. Nemeanje Austrije, pa Rusije u akt smenjivanja
Aleksandra Karaorevia izborom Miloa Obrenovia izdejstvovano je, i po Popoviu, na odluci zapadnih
Sila o nemeanju. One su na nemeanju insistirale odredbom Pariskog mirovnog ugovora posle Krimskog rata,
po kojem nije mogla ni jedna Sila intervenirati samovlasno bez prethodnog odobrenja svih Sila.12
Rat Francuske protiv Austrije u Italiji, knez Mihailo nije mogao iskoristiti za akcije u savezu sa Koutovim
pokretom u Maarskoj, po Popoviu i zato to se tome usprotivio Napoleon III. Za razliku od iskaza nekih
drugih istoriara, Popovi kazuje kako je: Car odluno odbio te planove. On je drao da je opasno zapletati
talijansko pitanje s istonim. U talijanskom pitanju ogranien je rat samo na podruje Austrije. Za proirenje
rata i na Maarsku... ne bi se moglo nai dovoljno razloga... Za taj sluaj trebalo bi da pre Kout osigura
neutralnost Engleske koja se odluno izjasnila za lokalizaciju rata [kurzivom istakao A. R.]. Kad bi se rat
komplicirao s Istonim pitanjem, Engleska ne bi sigurno ostala neutralna.13
U nastavku, takoe Popovievim reima: Druga vlada kneza Miloa obeleena je u spoljnoj politici tenjom
da se uspostave prava Srbije prema Porti: pruanje prava nasledstva kneevskog dostojanstva u Miloevoj
dinastiji, iseljenje muslimana iz varoi i izvan gradova, nezavisnost unutranje uprave. U tom cilju poslao je
knez Milo jednu deputaciju u Carigrad da stavi te zahteve Porti (prispela 21. marta/2. aprila 1860. u
Carigrad). Deputacija je izloila te zahteve u jednom memorandumu, od 25. aprila/7. maja 1860.
Austrijski poslanik Proke dao je prazno obeanje deputaciji, da e pomoi sve to nae za umesno. Austrijski
ministar spoljnih poslova Rehberg izrazio se da srpski zahtevi idu daleko. Francusko poslanstvo dalo je na
znanje deputaciji da je potpuno saglasno sa ruskim u pitanju njihove misije. Ruski poslanik knez Labanov
8 Isto, 68.
9 Isto, 70.
10 Isto, 74.
11 Isto, 79.
12 Isto, 104, 107, 110111.
13 Isto, 112.

91
savetovao je deputaciji da zahtevi o samostalnom konstituisanju Srbije ne izazovu Sile da Srbiji nametne
Ustav kao u Vlakoj i Moldaviji, ne pitajui samu zemlju. On nije hteo pomoi akciju deputacije ni u tom
pitanju, ni u pitanju naslednog prava. Zahtev za iselenje Turaka hteo je Labanov pomoi, ali je mislio da bi od
boljih posledica bio zahtev da se Turci potine srpskoj jurisdikciji. Porta nije udovoljila srpskim zahtevima, te
su pregovori prekinuti.14
Vano je, za temu ove knjige, kako i Popovi, za period posle Miloeve smrti (14/26. septembar 1860)
konstatuje, suprotno od svog iskaza u apstraktnom, deklarativnom izlaganju o Naertaniju, da knez Mihailo
[a ne Garaanin] postavlja iri program spoljne politike Srbije. On imenuje kao stalnog agenta u Carigradu
Jovana Ristia, 3/15. novembra 1861, sa namenom da izdejstvuje kod Porte, izvrenje zakljuaka
Preobraenske skuptine, 719. avgusta 1861. godine.15
Prema Naertaniju proverava i Popovi dranje Velikih Sila, Francuske, Engleske, Rusije i Austrije, na
konferenciji u Kanlici (julseptembar 1862) povodom bombardovanja Beograda i zahteva kneza Mihaila da
Turci napuste gradove. Predstavnik Francuske je imao prethodno sastanak sa lordom Raselom u Londonu i
mislio je da ga je pridobio za Francusku politiku da Turci napuste bar neke, ako ne sve gradove u Srbiji. Ali
to se uverenje pokazalo pogrenim. Tu Francusku politiku pomagala je odluno jo samo Rusija.16
Po istom rasuivanju: Kad je 1866. izbio rat Austrije sa Pruskom, Srbija je odrala neutralnost, nemajui
nikakve garancije da bi njezina akcija protiv Austrije dovela do trajnog uspeha za koji bi se zaloila i Pruska i
Italija. Ali oslabljena Austrija izgubljenim ratom, kao i neprilike Turske ustankom na Kritu (18661869)
iskoristio je Mihailo za evakuaciju srpskih gradova od strane Turaka.17
Popovi ispravno istie kako se: Porta opirala naputanju gradova manje zbog vojnike vrednosti njihove, a
vie zbog otpora javnog mnjenja, koje je s Beogradom spajalo mnoge druge tradicije i opevanje slavnih dela.
To je za Portu bilo vie pitanje... dostojanstva i ugleda. Srpska vlada, vodei rauna o takvom shvatanju Porte,
nastojala je da to manje povredi te oseaje, te je preko Ristia predala, 29. oktobra/10. novembra, direktno
pismo kneevo (od 17/29. oktobra) velikom veziru sa zahtevom da se predaju gradovi Srbima, izbegavajui
intervenciju stranih predstavnika pri tom, i ujedno odmah obeavajui za tu rtvu dovoljnu kompenzaciju u
pogledu ugleda, naime dolazak kneza Mihaila u Carigrad, da se kao vazal pokloni sizerenu i iz njegovih ruku
primi gradove.18
Savezniki ugovori Srbije, 18661868, sa Crnom Gorom, Bugarskom (zapravo jednim izbeglikim bugarskim
odborom u emigraciji), Grkom i Rumunijom, istiu se ovde kao Mihailovo delo. Tu se ne pominje izmiljeni
udeo Naertanija u akcijama Ilije Garaanina. Izostaje i nastojanje da se ti pojedinani ugovori tretiraju u
sklopu navodnog Prvog balkanskog saveza. Kazuje se kako je tada Francuska u iekivanju rata s Pruskom
bila protiv [jedne] agresivne akcije na Istoku, pomou same Rusije ratni pohod nije mogao imati siguran
izgled na uspeh.19
Posle ubistva kneza Mihaila francuski ministar inostranih poslova Mutje izjavio je da e se Francuska
odupreti izboru svakog stranca, pa i kneza crnogorskog, ako bi na nj pao izbor za kneza Srbije. Popovi je tu
izjavu, poput Jovana Ristia, naveo kao gotovo odluujuu premisu za izbor maloletnog Milana Obrenovia.
U stvari odluujua je bila volja samih srpskih monika sa Blaznavcem i Ristiem na elu, da se kontinuitet
vladavine Obrenovia odri i u otealoj situaciji bez direktnog Mihailovog naslednika.20
U vezi sa promenama u Turskoj: Kad je umro [veliki vezir] Fuad (11. februara 1860) glavni pobornik
reforme, naskoro odstupio i njegov naslednik Alija zbog tekog oboljenja (sredinom 1871), a Francuska,
poraena 1870, izgubila svoj internacionalni znaaj, prevlada u Turskoj staroturska reakcija i protiv
moderniziranja Turske i sve jaeg prodiranja zapadne kulture i zapadnog kapitala. Tada se Rusija okrenula
prema Pruskoj [sve se menja pa se i tu potvruje besmislenost trajanja Naertanija] da bi s te strane bila
osigurana za svoju aktivnu balkansku politiku, koja je postala manje agresivna nego pre Krimskog rata. Ruski
ambasador u Carigradu, od 1864. do 1876, general Ignjatijev, najvie je podsticao tu aktivnost.21
Bez veze sa Naertanijem, naravno: Francuski plan reenja Istonog pitanja uzimao je Srbiju kao stoer, oko
kojega su se trebali okupiti svi balkanski slovenski narodi, dakle i Bugari. Meutim, Austrija je dala do
znanja i Francuskoj, da ne moe nikako dopustiti proirenje moi i nezavisnosti Srbije, koja bi tako postala
privlani centar ne samo za druge slovenske narode Turske, nego i za june Slovene austrijskog carstva...
Ona je ve sve otvorenije zastupala pred pu meu Velikim Silama svoj stav, da ukoliko, i kad se, od Turske

14 Isto, 113.
15 Isto, 116.
16 Isto, 117.
17 Isto, 119.
18 Isto, 120.
19 Isto, 124.
20 Isto, 128.
21 Isto, 165166.

92
odvoje Bosna i Hercegovina, one moraju pripasti Austriji. Popovievim reima: Vidi se da je Austrija [ve] u
celom ovom periodu imala tano izraen program i oznaen put, kojim e ga ostvariti u zgodnoj prilici, to joj
je uspelo tek docnije, na Berlinskom kongresu.22
Popovi poentira razlaz izmeu francuskog naela nacionalnog samoopredeljenja i austrijskog deljenja po
interesnim sferama. Na sastancima careva Austrije i Rusije, u Rajhtatu 8. jula 1876, u Budimpeti 15. januara
1877. i u Beu 18. marta 1877, perfektuirana je deoba po interesnim sferama ove dve Sile. Bosna i
Hercegovina, prvom prilikom, imale su da pripadnu Austriji, i po ovim sporazumima.23
Od interesa za nau temu je i kako Popovi izraava neverovanje u tanost esto citiranog navoda grofa
Andraija knezu Mihailu na uvenom sastanku u Ivanki, da je Napoleon III na sastanku sa Francom Jozefom u
Salcburgu, 1823. avgusta 1867, nudio Bosnu i Hercegovinu Austriji. Sledstveno, sumnja u tanost
Andraijeve tvrdnje, da je Napoleonova ponuda odbijena, jer je on, Andrai izjavio da austrijski dravni
brod ne moe podneti vie [slovenskog] tereta.24
Novi prelomni dogaaj istie se time da: Pobedom Nemake nad Francuskom 1870/1871 [Francuska je
objavila rat Pruskoj 19. jula 1870] pretrpela je poraz i Bajstova Frankofilska politika Austrije. [Austrijski
kancelar] Bajst je morao napustiti mesto dravnog kancelara i ministra spoljnih poslova Austro-Ugarske, a
imenovan je za ambasadora u Londonu (7. novembra 1871). Na njegovo mesto doe grof Andrai kao ministar
spoljnih poslova.25 U vezi sa Bosnom i Hercegovinom, po Popoviu takoe, samo prividno je izgledalo da e
se austrijske aspiracije na Bosnu i Hercegovinu smanjiti uticajem Andraija na novom poloaju.
U knjizi Istono pitanje. Istorijski pregled borbe oko opstanka Osmanlijske carevine u Levantu i na Balkanu,
tampane u prvom izdanju 1928. godine, samo manji deo odnosi se na zbivanja i probleme u vezi sa naom
temom (od ukupno 25 poglavlja 13). Karakteristine su rei Halil-pae iz vremena reformnih akcija u Turskoj,
pri povratku iz Rusije, 1830. godine: Vraam se uveren vie nego ikada da se moramo pomiriti s tim da se
povuemo u Aziju ako se ne pomuimo da imitiramo Evropu. Godine 1839. Gilhanskim hatierifom je
otomanskim podanicima svih vera data garancija za sigurnost, ivot, ast i dat nalog za pravilno
razrezivanje i pobiranje poreza... Godine 1846. uvedena su savetodavna tela (medlisi) kod upravnih vlasti.
U te medlise uzimani su uz muslimane, verski i drugi ugledniji predstavnici hriana... Rusiji nije bila u
interesu istinska reforma [uz] ojaanje Turske, Engleska je bila turkofilska i elela je pojaanje njene
otpornosti protiv Rusije. Meternih, bojei se uticaja zapadnoevropskog liberalizma, opominjao je da sve
popravke treba da se sprovode u skladu s muslimanskim tradicijama. Reforme su izazvale najjai otpor u
Bosni. Bosanski begovi bunili su se protiv ograniavanja njihovih privilegija, ali Omer-paa ih je umirio s
vojskom.26
Silom izdejstvovanu promenu dinastije u Srbiji, Popovi je eufemistiki opisao: Zbog ogranienja svoje
vlasti [ustanovljenjem dravnog Saveta] ostavio je knez Milo Srbiju (1839), a i njegov drugi naslednik,
Mihailo, uklonio se iz Srbije (1842) zbog sukoba s ustavobraniteljima. Bila je pobedonosna Vuieva buna,
Mihailu nije preostalo drugo nego da se spase naputanjem zemlje. Na kneevski presto doveden je
Aleksandar Karaorevi, sa osloncem na ustavobranitelje u unutranjoj politici, a na Tursku i Austriju u
spoljnoj.27
Deklarativno, Popovi koristi priliku, da i ovde pomene Naertanije, ali u znaenju skice, spoljno-politikog
programa. Kazuje: Tada je (1844) Ilija Garaanin naertovao [skicirao] program za spoljnu politiku Srbije;
postepeno oslobaanje i ujedinjavanje Junih Slovena oko Srbije protivno imperialistikim tenjama Austrije i
Rusije. Stvarno, on postavlja nacionalno naelo kao osnovicu za srpsku politiku i prema Turskoj i prema
Austriji. Zato je i pojmljivo da je dodao: Kad je dola revolucionarna 18481849. godina Srbija pomae
srpski pokret u Ugarskoj protiv Maara bez kazivanja da je ta borba protiv Maara bila suprotna ideji
Naertanija.28
Kao vanu raskrsnicu u nastojanjima da se Turska spasi od ruilakih akcija unutar zemlje, Popovi istie
Hatihumajun (carsko pismo) od 18. februara 1856. o reformama. I po Popoviu: Za turkofilske Sile njime je
ozvaniio prilagoavanje Turske evropskom dravnom i drutvenom sistemu, a za protivturske [Sile]
snaenje hriana i popravljanje izgleda za njihov oslobodilaki pokret. Bar u neemu, ako ne u praksi:
Ovim hatihumajunom potvrene su garancije iz Hatierifa od Gilhane za slobodu linosti, imanja i asti svim
podanicima bez razlike na stale i veru. Isto tako su potvrene stare privilegije nemuslimanskih veroispovesti i

22 Isto, 169170.
23 Isto, 173.
24 Isto, 173, 179.
25 Isto, 190.
26 Vasilj Popovi, Istono pitanje, Istorijski pregled borbe oko opstanka Osmanlijske carevine u Levantu i na Balkanu , Beograd

1928, 167168.
27 Isto, 173.
28 Isto, 181.

93
uprava njihovim imanjima stavljena je u dunost skuptini, izabranih izmeu svetenstva i mirjana.
Zabranjeno je svako poniavajue razlikovanje i pogrdnim izrazima za koju bilo veru ili narodnost. Priznata
je sloboda vere i otvorene su dravne slube i kole pripadnicima svih narodnosti.29
U poglavlju o nacionalizmu, pod naslovom nacionalistiki programi (da li je sluajno ili hotimino
preimenovanje nacionalnog programa u nacionalistiki, ostalo je nerazjanjeno), pominje se i program kojim
bi se u duhu nacionalnih stremljenja Napoleona III, Srbiji prikljuile Hercegovina, Crna Gora, Bugarska i
Bosna, a kasnije i srpsko-slovensko stanovnitvo Austrije.30
O nastojanjima kneza Mihaila da pridobije francuskog cara i tu se Popovi izjanjava kao u prethodnoj knjizi.
Navodi da je: Car [Mihailu] izjavio da je teko i maarsko, a nemogue Istono pitanje povezati s
italijanskim, jer je tome odluno protivna Engleska. Posle toga je knez Mihailo pregovarao s Koutom u
Londonu o srpsko-maarskom sporazumu protiv Austrije, koja je najopasniji protivnik i srpske i maarske
samostalnosti. Kout se nije izjasnio za Dunavsku konfederaciju nezavisnih drava Ugarske, Hrvatske, Srbije i
rumunskih dravnih kneevina, kao najbolju zapreku irenju i Rusije i Austrije. U sluaju da naslee turske
batine bude sloboda naroda Kout nije video nikakvu opasnost za Ugarsku ako se Juni Sloveni ujedine u
jednu dravu. Ovde se takoe moe razabrati kako Popovi usklauje reenje srpskog pitanja sa reenjem
jugoslovenskog. Prirodno, pie u zemlji izgraenoj na temeljima ranije zamiljene jugoslovenske drave, bez
slutnje na dogaaje kojima e ta drava mnogo kasnije biti razruena. Tada on vie nee biti meu ivima.31
Nasuprot deklarativnom, apstraktnom izlaganju o Naertaniju, kao promotoru svih nacionalnih akcija, u
navedenoj konkretnoj deskripciji zbivanja, Popovi ne govori o udelu Naertanija. Tako kazuje: U duhu
savremenog nacionalnog naela, po ugledu na Italiju i Nemaku, postavio je i knez Mihailo program reenja
balkanskog dela Istonog pitanja po naelu narodnosti. On [a ne Naertanije] je Srbiji namenio ulogu
Pijemonta za sve June Slovene Balkana. Srbija je pod knezom Mihailom postala stoer svih balkanskih
priprema za jednu zajedniku akciju hriana protiv Turske.32
Kao u ranijoj knjizi, u ovom kontekstu: Knez Mihailo je sklopio saveze i ugovore sa Crnom Gorom (1856), s
bugarskim revolucionarnim komitetima [umesto ranije navedenog revolucionarnog komiteta] u Bukuretu
(poetkom 1867), s Grkom (1867), s Rumunskom (1868). Sad jo dodaje ranijem iskazu, kako je: Srpsko-
bugarski ugovor predviao obrazovanje jednog zajednikog Srbo-Bugarskog Kraljevstva ili Jugoslovenskog
carstva, a za vladara, Mihaila Obrenovia. Cilj saveza s Grkom bilo je osloboenje svih hriana na Balkanu i
na ostrvima Arhipelaga, nezavisno od svake strane intervencije, a minimum tenja i prisajedinjenje Bosne i
Hercegovine Srbiji, Epira i Tesalije Grkoj.33
U poglavlju o Istonoj krizi (18751878) Popovi istie da se: Ruska politika dugo kolebala izmeu
ratobornosti carigradskog ambasadora Ignjatijeva i slovenofila s jedne i diplomatskih nastojanja kancelara
Gorakova s druge strane. U vezi s okonanjem drugog srpsko-turskog rata, tu se iznosi kako: Rusi udarie
svoj glavni stan u San-Stefanu, mestancu udaljenu dva dana hoda od Carigrada, i pourie i da tu sklope mir 3.
marta 1878.
Pre sklapanja primirja srpska vlada je obavestila rusku vrhovnu komandu o svojim zahtevima. Ona je traila
za Srbiju Vidin i Staru Srbiju ili Kosovski vilajet. Traene granice obuhvatile su oblast izmeu Viegrada,
Foe, Drine, ua Bistrice i Strume sa Solunom i Primorjem, Radomira, klanca Glinskog i Lom-Palanke. U
kakvom su nesrazmeru stajali ovi zahtevi s ruskim namerama vidi se iz toga to je knez Milan [jedva] spasao
krvlju osloboeni Ni, poruivi u ruski glavni stan da srpska vojska nee ostaviti Ni pa sve da je ruska
vojska i napadne.34
Koliko bi malo Srbija dobila, Popovi istie uporednim podacima o dobicima Crne Gore, a naroito Bugarske.
Sanstefanskim mirom dobivala je Crna Gora nezavisnost i teritorijalno proirenje s gradovima Nikiem,
Gackim, Spuem, Podgoricom, abljakom i Barom. Srbiji je takoe priznata nezavisnost samo je neznatno
proirena, uglavnom prema Novom Pazaru i Mitrovici, ali bez tih gradova jo je dobila Mali Zvornik i
severnu polovinu osvojenog Nikog sandaka. Lavovski deo je dodeljen Bugarskoj... Ona je dobivala:
Bugarsku severno i Istonu Rumeliju juno od Balkana do pred vrata Jedrena, vei deo Makedonije do pred
vrata Jadrana, vei deo Makedonije s lukom Kavalom do pred vrata Soluna i do Ohridskog jezera, i ak i
srpske ratne tekovine Pirot i Vranje. Granica je [zapravo bi] ila zapadnom granicom Vranja, Kumanova,
Koana, Tetova i Ohrida na ue Vardara, Strume i Meste. Tako bi bila stvorena Velika Bugarska od Dunava
do Jedrena i Lide Burgasa sa ciljem da Rusija krene na Carigrad u zgodnijem momentu.35

29 Isto, 175.
30 Isto, 176.
31 Isto, 178.
32 Isto, 179.
33 Isto, 179.
34 Isto, 192.
35 Isto, 192193.

94
Berlinski Kongres (od 13. juna do 13. jula 1878) spreio je ostvarenje Velike Bugarske, a time i prodor Rusije
u prostore nadomak Carigrada. injenicu da predstavnici malih zemalja Grke, Rumunije, Srbije i Crne Gore
nisu imali pristupa zasedanjima Kongresa, Popovi istie kao znamenje totalne zavisnosti malih od velikih
drava. Srbijanski izaslanik Risti i crnogorski delegati Boo Petrovi i Stanko Radoni mogli su dejstvovati
samo izvan Kongresa kod predstavnika Sila. Rusija je bila bugarofilska, Engleska grkofilska, Nemaka je
pomagala Austriji da se iri na Balkanu... Za Austriju ne kae da je bila srbofilska. Zapravo: Austrija je
teila za Bosnom i Hercegovinom [bolje reeno: teila je da perfektuira ranije dogovoreni bosansko-
hercegovaki dobitak], i bila protiv [prevelikog] irenja Srbije.36
Nije potpuno tana ni Popovieva rekonstrukcija u vezi sa Austrijom i Rusijom. Po Popoviu: Za vreme
Kongresa upuivao je ruski predstavnik, grof uvalov, Ristia da se sporazume s Austro-Ugarskom i da nita
ne preduzima protiv njene volje... Tanije je da je u ironinom tonu ruski predstavnik upuivao Ristia da se
dri austrougarskog predstavnika. Jer, i usled albe Srbije dolo je do revizije Sanstefanskog mirovnog
ugovora na Berlinskom kongresu.
Za Popovia je bilo vano da ovde istakne kako je odredbama Berlinskog kongresa: Rusija liena mogunosti
da pri reavanju Istonog pitanja igra odluujuu ulogu, dok je Bugarska izgubila mogunost da dobije
Makedoniju. Srbija nije dobila mnogo, ali je stekla uverenje da e pri sledeoj deobi ratnih dobiti moi
izdejstvovati vie. Piui sa pozicija jugoslovenstva u Jugoslaviji, Popovi je zakljuio da je tekovinama
Berlinskog kongresa, iako nedovoljnim, Srbiji omogueno da postane jugoslovenski Pijemont.37
U vezi sa srpsko-bugarskim ratom 1885. godine tu stoji da je ujedinjenjem Istone Rumelije sa Bugarskom u
Srbiji nastao strah od obnavljanja sanstefanske Bugarske. U ratu sa Bugarskom posle poraza na Slivnici pao
je Pirot. Ali: Na energinu intervenciju Austrije doe do primirja i uz evropsko posredovanje do Bukurekog
mira 3. marta 1886, kojim je vraen status quo. 38
Kako pri konkretnom razlaganju razvoja na nacionalnoj platformi, bez veze sa Naertanijem, i Popovi istie
druge faktore, vidljivo je pri zadravanju na radu Stojana Bokovia. U tom kontekstu i po njemu: Tako je
Stojan Bokovi, bivi ministar prosvete i bivi predsednik Uenog drutva, napisao povodom jedne belgijske
rasprave Emila de Borgarda o caru Duanu niz lanaka u Revue Internationale de Florence i odtampao ih u
zasebnoj knjizi pod naslovom La mission du peuple Serbe dans la question dOrient (1886). On je tim delom
hteo da skrene panju politiara i pozvanih krugova na iznimni poloaj srpskoga naroda povodom politike
Berlinskog kongresa i da uoi dogaaja blie budunosti, koji e odluiti o jedinstvu i slobodi balkanskog
naroda, ukae na odlunu ulogu koju je u prolosti igrao srpski narod na Balkanu. Kao najzgodnije momente
naao je pisac da izloi istoriju cara Duana i Balkanskog poluostrva u XIX veku, posebno tenje Duanove da
organizuje celo Poluostrvo na federativnoj osnovi sa seditem u Carigradu za odlunu borbu protiv provale
varvara, zatim propast i vaskrs Srbije, okupaciju Bosne i Hercegovine, idealizam srpskog narodnog pesnitva a
na kraju je izneo svoje poglede na budunost srpskog naroda. Pisac je, pored svih nepovoljnih unutranjih i
spoljanjih izgleda u tadanjem vremenu, ipak ostao pri tvrdom ubeenju da e Srbija uspeti da sprovede
osloboenje i ujedinjenje svojih zemalja na Poluostrvu.39
Pri itanju ovih redova i nehotice se namee potreba uporeenja sa navodima Garaaninovog Naertanija.
Slinost ideje o misiji Srbije u ujedinjenju svih Srba, pa i Junih Slovena, Jugoslavije, uoljiva je. I bez
Naertanija istiu se istovetni ciljevi, ovde, kao i drugde, po ko zna koji put.
Da naertanijske odrednice nekad mogu, a nekad ne mogu biti uvaavane, prvenstveno zavisno od
promenljivih odnosa Velikih Sila, pokazuje istovremeno citiranje drugog autoriteta, Milovana .
Milovanovia, u svojstvu ministra inostranih dela u vreme aneksione krize 19081909. Milovanovieva
rasprava, tampana u Delu 1894. godine, povodom sklapanja saveza izmeu Rusije i Francuske, predvia da
se rusko-francuskim savezom [a ne kao u vreme pisanja Naertanija francusko-engleskim savezom] otvara na
Istoku nova era sudbonosnim i epohalnim dogaajima u kojima e u spletu velikog istonog pitanja biti
reeno i nae nacionalno pitanje.40
U odnosima balkanskih zemalja, posebno Srbije i Bugarske vanu ulogu igrala je sporna Makedonija. U ovoj
knjizi Popovi je posebno poglavlje posvetio makedonskom pitanju. Naveo je kako su u Bugarskoj osnovani
komiteti za voenje buntovnih akcija protiv turske vladavine; zarad prikljuenja Makedonije Bugarskoj. Na
kongresu ovih komiteta, 1894. godine osnovana je tzv. Spoljna organizacija. A dve godine kasnije, 1896, u
Solunu Bugari su osnovali jo jednu, Unutranju organizaciju iredente. Za tu organizaciju, jedno vreme pod
vostvom uvenog Sarafova (ubijen je 1907), Popovi kazuje da se najvie isticala nedelima (u nae bi se

36 Isto, 193.
37 Isto, 196.
38 Isto, 198.
39 Isto, 200.
40 Isto, 200.

95
vreme reklo teroristikim akcijama) protiv Srba, iako je ona u suparnitvu sa drugim komitskim
organizacijama, preteno lavirala izmeu Bugarske i Srbije sa ciljem stvaranja autonomne makedonske
drave. Legalistika borba Bugara, Grka i Srba za primat najvie se ispoljavala oko crkvenih institucija i
foruma. Posle dugih kokanja sa turskim monicima, uspelo se, najvie intervencijom Srbije, izdejstvovati
imenovanje srpskih mitropolita, najpre u Skopskoj, a zatim u Veleko-debarskoj eparhiji.41
U kratkom poglavlju (sva poglavlja, njih dvadeset pet, kratka su i prilino nekoherentna), Sukobi Velikih Sila
na Istoku u obnavljanje srpske akcije pokazuje se kako se posle Berlinskog kongresa menjaju odnosi meu
Velikim Silama i kako ti promenjeni odnosi utiu i na aktivnosti Srbije u podrujima nacionalne politike.
Nemaka, zazirui od revanistikih planova Francuske najpre je svoj poloaj ojaala dvojnim savezom s
Austrijom (1879) i proirenjem njegovim u trojni savez s Italijom (1882). U tom razdoblju: Engleska je sve
vie naputala turkofilsku politiku i menjala svoje stanovite u Istonom pitanju. Posle devedesetih godina
Italija prekida saveznike odnose sa Nemakom sporazumima sa Francuskom.42
Novi zamah u spoljnoj politici Srbije (po metodu izlaganja u preskocima) Popovi ovde obeleava izborom
kralja Petra Karaorevia, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovia. Tada, Popovievim reima, dolazi
do oivljenja nacionalnog programa Srbije, ali i do protivakcije Austrije. Sledstveno: Austrija je nastojala
da privrednim pritiskom omete Srbiju u njenom pripremanju za pijemontsku ulogu u Srpstvu i
Jugoslovenstvu... Dolo je do carinskog rata, a posle do aneksije Bosne i Hercegovine. Razvoj prilika u
Turskoj pourio je odluku Erentalovu da caru Franji Josifu servira aneksiju Bosne i Hercegovine na
esdesetogodinjicu njegove vladavine... Proglaenje aneksije Bosne i Hercegovine izvedeno je u isto vreme
sa proglaenjem Bugarske nezavisnom kraljevinom... Taj istovremeni akt Austro-Ugarske i Bugarske otkrivao
je njihovu meusobnu vezu i ukazivao Rusiji na opasnost od sve daljeg irenja austrougarskog uticaja na
Balkanu.43
Zanimljivo je da Popovi, zaboravljajui na reeno o Naertaniju, u kompleksu aneksione krize nalazi za
potrebno, da navede kako je: Veliki nauni i nacionalni radnik, Jovan Cviji, formulisao srpski nacionalni
program u raspravi Aneksija Bosne i Hercegovine i srpski problem (1908) reima Srpski se problem mora
reiti silom. Obe srpske dravice moraju se poglavito vojno i prosvetno najivlje spremati, odravati
nacionalnu energiju... i prvu, iole povoljnu, priliku upotrebiti da raspravljaju srpsko pitanje s Austro-
Ugarskom.44
U vezi sa stavovima Rusije: Posle loeg iskustva na Berlinskom Kongresu poelo je u Rusiji sve vie jaati
uverenje da se pitanje moreuza, koje je za Rusiju bitan deo Istonog pitanja, moe reiti povoljno za Rusiju
samo pomaganjem nacionalnog naela na Balkanu i sporazumom sa zapadnim pomorskim Silama.
Sporazumevanje s Austrijom 1897. i 1903. pokazalo je Rusiji da Austrija niti moe niti hoe ita pomoi u toj
njenoj vekovnoj tenji, nego da se, naprotiv, ponovo pojavljuje kao njen opasan konkurent i na balkanskom
kopnu.
Dalje, po Popoviu: Rat Italije u Tripolisu (19111912) i unutranji nemiri u Turskoj davali su balkanskim
dravama podsticaj da navale [jo jedan primer nebiranja odgovarajueg izraza] na Tursku. Iako su Velike
Sile upozoravale balkanske drave da ne napadaju Tursku i da dalje strpljivo iekuju uspenije sprovoenje
reformnih akcija rat je postao neizbean. Desilo se, to se retko deava, da Velike Sile odustanu od izvrenja
pretnje da e se i u sluaju pobede nad Turskom, morati zadovoljiti vraanjem na status quo. (Upozoravajua
nota Velikih Sila bila je upuena na adresu balkanskih zemalja 8. oktobra.) Desilo se da je procena o neslozi
Sila u sprovoenju te pretnje bila ispravna: Crna Gora, Bugarska, Grka i Srbija, u oktobru iste godine, jedna
za drugom objavile su Turskoj rat. Tako je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine.45
Uprkos pobedi, Srbija nije uspela ni ovaj put da dobije bar jedno pristanite na Jadranu. Tome se
najefikasnije usprotivila Austro-Ugarska. Ishodom pobednikog rata, Bugarska je, i na osnovu prethodnih
sporazuma, pretendovala na najvei deo osvojenih teritorija. Meutim, tome su se suprotstavile ostale
balkanske zemlje. I po Popoviu, suprotno iskazima bugarskih istoriara, drugi balkanski rat je zapoet
napadom Bugarske. Popovievim reima: Bugarska nije pristala na reviziju [prethodnog ugovora] i arbitrau
nego je mukim napadom (general Savov) na Srbe htela posesti celu Makedoniju i time izazvala Drugi
balkanski rat (juni avgust 1913).46
Ne ba sasvim tano, s obzirom na velikohrvatske pretenzije u nadmetanju sa Srbijom, Popovi zapisuje:
Ogroman je bio uticaj srpskih pobeda u balkanskim ratovima na Slovene, osobito June u Austrijskoj
Monarhiji. Nade koje su imali Srbi u Monarhiji u pijemontsku ulogu Srbije, prenele su se i na ostale
41 Isto, 203206.
42 Isto, 207.
43 Isto, 213214.
44 Isto, 215.
45 Isto, 220221.
46 Isto, 223.

96
Jugoslovene. I Hrvati i Slovenci poeli su oekivati svoje osloboenje iz vekovnog habsburkog jarma od
pobednike Srbije.47
Dileme oko pobedonosnih posledica Prvog svetskog rata, Popovi istie prema 11. taki uvenih Vilsonovih
14 taaka, kojom je trebalo navodno da se uspostave samostalne drave: Srbija, Crna Gora i Rumunija s
time da Srbija dobija slobodan izlazak na more. Kasnije: U toku docnijih dogaaja modifikovao je Vilson
ovaj program posve u duhu nacionalnog samoopredeljenja, osloboenja i ujedinjenja naroda i Austro-Ugarske
i Turske u posve slobodne nacionalne drave po naelu narodnosti.48
Stvaranje Jugoslavije, umesto Velike Srbije, predviene ili samo pretpostavljene, prvobitnim planom
pobedonosnog ishoda Prvog svetskog rata, Popovi takoe opisuje emfatino, prema hrvatskim istoriarima
preteno neprihvatljivo. Odluka o Prvom svetskom ratu pala je najpre na Balkanu, gde je rat i poeo... Srbi su
oslobodili Srbiju i jugoslovenske zemlje Habsburke Monarhije, koja se raspala na nezavisne nacionalne
drave.49 Da ovo poslednje (stanje nastalo raspadom Austro-Ugarske) opovrgava tanost o oslobaanju
(Hrvatske i Slovenije) vojskom iz Srbije, Popovi, kao i mnogi drugi, ne samo, istoriari, nije zapazio. Da to
nije hteo ili nije mogao zapaziti, s platforme jugoslovenske drave u vreme kada je pisao te radove, ostaje
irelevantno. Irelevantno, bar za one koji e mnogo kasnije doiveti i preiveti razaranje te drave, zbog srpsko-
hrvatskih, slovenakih i drugih jugoslovenskih antagonizama. Antagonizama, zapoetih ve u trenutku
stvaranja drave Srba, Hrvata i Slovenaca na osnovama romantiarskog jugoslovenstva.
Sumarni pregled nacionalnog naela u savremenoj istoriji (u vidu jednog predavanja tampanog u Godinjici
Nikole upia, knj. XXXVI, str. 2872) poinje sa konstatacijom da to: to smo doli do narodnog
osloboenja, imamo i mi kao i mnogi drugi evropski narodi, da zahvalimo pobedi nacionalnog naela u novo
doba istorije. Pod mi u godini tampanja tog traktata podrazumevaju se svi Jugosloveni (kako e se oni sve
vie i nacionalno diferencirati, te i razii jo se nije moglo predvideti). Istie se: Nacionalno arena Austrija
odravala se samo pomou naela legitimiteta. Dinastija i istorisko pravo bile su spone za raznorodne narode
ovog dravnog konglomerata.50
U nastavku: Nacionalni duh austrijskih naroda poeo se buditi [jo] uoi Francuske revolucije ve za vreme
prosveenog apsolutizma Josifa II, koji je poeo da sprovodi centralizam i germanizaciju i time izazvao borbu
naroda Habzburke Monarhije. Za istoriske autonomije i istoriska narodna prava. Ali: Ta borba... nije imala
socijalan sadraj zato ni dubljeg korena i ireg oslonca u narodu. Nosilac su joj bili stalei. Tek zamah
Francuske revolucije donosi odluujue promene.51
Dok je Francuska revolucija na Zapadu znaila poetak nove nacionalne ere za svo moderno drutvo, Srpska
Revolucija na Istoku znaila je poetak nove, nacionalne ere u Istonom pitanju. Francuska revolucija je s
naelima prirodnog, narodnog prava uzdrmala imperijalizam Velikih Sila nad narodima, a srpska na osnovu
istih naela uzdrmala imperijalizam tih Sila u Istonom pitanju. Srpska revolucija izbacuje nov faktor
organizovan narod u reavanju Istonog pitanja i otvara novu, zavrnu njegovu fazu, postavlja savremeno
naelo, po kojem se jedino pravilno i trajno moglo reiti Istono pitanje... To nije bio pokret raje bez istorije
kako su ga nazvali njegovi inae srbofilski strani istoriari Ranke i Vendel. Ta raja nije nikada izgubila svest o
svojoj negdanjoj narodnoj dravi.
Ovaj navodni kontinuitet u razvoju nacionalne svesti i nacionalnog pregalatva, meutim, i protiv Popovieve
namere, sam po sebi opovrgava tezu kojom se i on pridruuje veini apologetskih istoriara o Naertaniju. U
spletu ovog kontinuiteta: Ova iskonska nacionalna svest je bila i dalje nosilac te misli, ouvane u narodnoj
pesmi, neprekidnoj njenoj pratilici. Ona je uestvovala u velikim istoriskim dogaajima na strani Mletaka,
Austrije i Rusije. Ona je ve bila politiki faktor, s kojim se u velikoj politici raunalo. Kalueri i hajduci bili
su uvari nacionalne ideje. Kod preseljenih Srba u Austriji razvio se i imuan i prosveen graanski stale.
Oni imaju ve i predstavnika ideja prosveenosti: Dositeja. I u pograninim podrujima Turske ve su se
mnogi domai Srbi krajem XVIII veka odali trgovini stokom i graom, trgovinom postali imuniji i
svesniji.52
Po Popoviu, konano, visoka nacionalna svest, u vremenu Prvog ustanka proizvela je visok nacionalni cilj
usmeren prema krajnjem nacionalnom idealu, nacionalnoj dravi. I to na platformi Francuske revolucije.
Jer: Iako je poprite francuskih borbi bilo jo daleko i bez neposrednog uticaja na poetke nove srpske borbe,
ipak, sastavljene od boja Revolucije, trobojna zastava poklon prote Matije prvim ustanicima, bila je simbol
veze srpskih duhovnih voa sa velikim nacionalnim osveenjima, koje je izazvala Francuska Revolucija. I
ovde, u loginoj konsekvenci: Visoka nacionalna svest srpskog graanstva iz Vojvodine uputila je brzo te
47 Isto, 225.
48 Isto, 227228.
49 Isto, 225.
50 Vasilj Popovi, Nacionalno naelo u savremenoj Istoriji, Godinjica Nikole upia XXXVI (1928) 37.
51 Isto, 42.
52 Isto, 45.

97
politiko-agrarne nemire prema krajnjem nacionalnom idealu, nacionalnoj dravi.53
Zanimljivo je i kako Popovi ak vidi da se ve: U planovima Napoleona III ocrtavaju konture i velike
Jugoslavije [kojoj on kao njen graanin i istoriar ostaje krajnje privren do smrti, samoubistvom u
okupatorskim italijanskim kazamatima tokom Drugog svetskog rata]. Prema toj viziji Jugoslavije, stvorene
od svih austrijskih i turskih junih Slovena zajedno s Bugarima pod vostvom Srbije. Po Popovievom
dodatnom reagovanju: U saglasnosti s tim velikim planom bile su tenje i nastojanja kneza Mihaila.54
U vezi sa stanjem u Turskoj: Pored svih napora reformne struje, poevi od Selima III, 1879, preko
Mahmuda II i Abdul Medida I, uvoenje Turske u evropski kulturni ivot ilo je teko, sporo i povrno. Posle
dugih i krvavih napora uspelo se da se unite janiari (1826), skri otpor provinciske oligarhije i sprovede
vojna reforma. Pokualo se i sa uvoenjem graanske jednakosti, hatierifom od Gilhane (1839) i
hatihumajunom [sveana povelja, ferman, turskog sultana] od 1856. Ali graanska jednakost hrianske raje
ostajala je mrtvo slovo na papiru... Kad su kormilo preuzeli Mladoturci, ispostavilo se da su i oni nosioci
ovinistikog nacionalizma. Bili su za ustavnost ali takvu koja e u novom obliku odrati... gospodujui
poloaj Turaka.55
Po mirovnom ugovoru u San-Stefanu, selu kod Carigrada, Popovi istie kako je Rusija Bugarskoj, kao
satelitu, dala ne samo svu bugarsku teritoriju nego i svu Makedoniju, deo Stare Srbije i ak deo Srbije. Tek
na Berlinskom kongresu Srbija je poveana teritorijom izvan austrijske sfere uz diplomatsku pomo Austro-
Ugarske. I ovde netano, pomo na koju ju je i Rusija upuivala, sa ironinim i bez ironinog prizvuka.56
Zavrni zakljuak da je ishodom Prvog svetskog rata svuda u Evropi sprovedeno nacionalno naelo mogao se
smatrati tanim za ivota Vasilja Popovia i na primeru Jugoslavije. Ali da je doiveo kraj te Jugoslavije
krajem istog, dvadesetog, veka, morao bi i tu konstataciju korigovati, kao netanu.
U traktatu o Berlinskom kongresu povodom pedesetogodinjice, 1928, odmah na poetku iznosi se kako:
Kod Junih Slovena nije se tom prilikom moglo ostvariti naelo narodnosti, koje je ostvareno kod Talijana i
Nemaca kratko vreme pre toga. Po Popoviu: Da je ba Berlin izabran za sedite kongresa, bio je dokaz da
je Nemaka imala ulogu arbitra i da je njeno dranje bilo od presudne vanosti za konani svretak krize.
Bizmark je to i pokazao, predsedavajui Kongresu s izvesnom vojnikom grubou, kako kae grof uvakov,
ruski punomonik. On je ak parafrazirao Luja XIV u reima: Kongres sam ja.57
Tu se istie kako je Rajhtatskim sporazumom, 8. jula 1876, izmeu Gorakova i Andraija osiguran Srbiji
status quo u sluaju nesrenog svretka njenog zapoetog rata s Turskom, a Austriji gotovo sva Bosna i
Hercegovina u sluaju turskog poraza. U Budim-petanskoj konvenciji od 15. januara 1877. morala je Rusija
osigurati Austriji, za njenu neutralnost u buduem rusko-turskom ratu, Bosnu i Hercegovinu bez ogranienja, a
i za Novopazarski Sandak predvideti njihov obostrani sporazum. U sluaju raspada Turske iskljueno je
obrazovanje jedne velike kapitalne slovenske drave. Za naknadu mogle su Bugarska, Albanija i ostatak
Rumelije biti ureene u nezavisne drave. Za Tesaliju, deo Epira i Krit predviena je mogunost da ih Grka
okupira, a Carigrad je mogao postati slobodan grad.
Tako je ruska slubena politika podrala i dalje imperialistike ciljeve na Istoku. Sporazum s Austrijom na toj
osnovi mogao je doneti samo rtvovanje naela narodnosti. Zapravo: Politika Nemake [koja je gurala
Austriju pravcem Balkana, posle njenog proterivanja iz saveza Nemake] naterivala je Rusiju na sporazum s
Austrijom i na poputanje Austriji.58
Povodom izneverenih srpskih nada (u rusku bezrezervnu pomo Srbiji u svakoj prilici) pri sklapanju San-
Stefanskog mirovnog ugovora, Popovi citira rei opravdanja tadanjeg opunomoenika ministra spoljne
politike Rusije srpskom zastupniku u Petrogradu: Najpre dolaze ruski interesi, za njima bugarski, pa onda
srpski. A ima sluajeva kad bugarski interesi [poistoveeni sa ruskim to nije rekao] stoje uporedo s
ruskim.
U nastavku je reeno: Ve posle kneza Mihaila odvratila se autokratska Rusija od Srbije, zbog jaanja
dominantskih i socijalnih pokreta u Srbiji samo je delimino tano, Rusija je za vreme Mihailove, a posle jo
vie u godinama Milanove vladavine, bila podozriva u odnosima sa Srbijom, zbog njene nerusofilske politike.
Pod Mihailom zbog njegovog frankofilstva, pod Milanom usled njegove austrofilske orijentacije. Demokratski
i socijalni pokreti u Srbiji bili su irelevantni za Rusiju, jer su uguivani merama samih autokratskih vladara.59
Podrobno izloeni stavovi pri odluivanju o pojedinim, spornim i nespornim, pitanjima na Berlinskom
kongresu, u ovom se traktatu zavravaju kratkim sveobuhvatnim osvrtom na izloeno, sa stanovita

53 Isto, 47.
54 Isto, 56.
55 Isto, 5859.
56 Isto, 6364.
57 Isto, 6566.
58 Vasilj Popovi, Berlinski kongres, Beograd 1928, 34.
59 Isto, 6.

98
Popovievih pogleda, koji se podudaraju sa pogledom veine istoriara Srbije. Na rei engleskog predstavnika
lorda Bikonsefilda-Dizraelija (18041881) pri povratku u Englesku: Donosimo mir s au. Popovi dodaje:
Berlinski kongres je, dodue, doneo za due vreme mir u Evropi meu Velikim Silama, ali po cenu da su
suzbijene prirodne srpske elje za nacionalnim osloboenjem i ujedinjenjem i da su jednu Veliku Silu
Habzburku Monarhiju pomogle Nemaka i Engleska da se iri protivno onom istom naelu po kojem je i
sama Nemaka postala ba u borbi protiv te iste Monarhije. Tu Popovi citira istoriara B. Brunsvika (Le
trait de Berlin, Paris 1878, p. IX) koji je naveo kako je Berlinski ugovor product transakcije izmeu straha
Engleza od napretka Slovena i straha svih drugih od preteeg rata... Ali ne ba primereno zakljuuje: Rusija
je i ovaj put kanjena za povredu nacionalnog naela.60
Razgranienja meu etniki pomeanim regijama i dravama Balkana bila su uvek proizvoljna, u zavisnosti od
odnosa snaga odluujuih Sila. Ali sa druge strane, suprotno mnogim kolegama, Popoviev zakljuak u
kontekstu dobiti Srbije na Berlinskom kongresu, pokazae se vidovitijim u godinama sledeih deoba
interesnih sfera, posle dva balkanska i dva svetska rata. Odista: Za Srbiju je Berlinski kongres imao i velikih
blagodeti pored teta. Ako je morala tada rtvovati svoje aspiracije na Bosnu i Hercegovinu, to je bar spasena
Makedonija i Stara Srbija [u vremenu Popovievog ivota] za budunost i ostavljena je mogunost Srbiji da
postane jugoslovenski Pijemont.
Kako je sve prolazno (pa e i ova slavopojka, sa poetka XX veka, ve na kraju istog stolea, zvuati
neumesno), to Popovi pri pisanju ovih redova nije mogao predvideti. U vremenu u kojem je napisao reeno,
izgledalo je istinito za sva vremena ono to se tada desilo i po onome to e se tada jo desiti. Jer: Berlinski
ugovor osigurao je Srbiji ratne tekovine koje joj je oduzimao San-Stefanski ugovor. Priznanjem nezavisnosti
Srbije, Crne Gore i Rumunije ojaano je nacionalno naelo [po ondanjim merilima] i stvoreno nam je u
slobodnoj Srbiji vrsto uporite za oslobodilaku borbu protiv dve velike drave, Turske i Austro-Ugarske.
Iako je bio ogroman nesrazmer izmeu snage Srbije i njezinih protivnika, ipak je neumitan istoriski razvoj
[efemernog trajanja] morao njoj doneti pobedu.61
Velianje jugoslovenske dravne tvorevine izrazima vrhunske apoteoze, Popovi iskazuje u knjiici na
francuskom jeziku, u izdanju Udruenja francusko-jugoslovenskog prijateljstva, pod naslovom Jugoslavija,
delo vekovnih napora i rtvovanja itavog jednog naroda. Ve prvom reenicom tu se kazuje itaocima koji su
tada morali biti fascinirani (a sada, pri itanju ove nae knjige frapirani) elokvencijom velianja zajednike
drave svih Jugoslovena. Po Popovievom rasuivanju, bilo je tada malo evropskih nacija tako homogenih u
trostrukom socijalnom, ekonomskom i kulturnom pogledu.
Prvi srpski ustanak inspirie se idejama Francuske revolucije. Prvi nacionalni dravni program Srbije
identifikuje se programom Naertanija, koji se i u ovom kontekstu idealizuje navodno istovetnim ciljevima
srpstva i jugoslovenstva; poput onovremene zvanine politike drave. Ali opet suprotno toj idealizaciji, kada
Popovi spominje vladare Aleksandra Karaorevia i Miloa, pa Mihaila Obrenovia, njihovu politiku ne
vezuje za Naertanije, jer bi to bilo u celini apsurdno.62
O Srbima, Hrvatima i Slovencima, kao dravotvornim narodima Jugoslavije, tu se tvrdi da se oni etniki ne
razlikuju i zato sainjavaju jednu homogenu jugoslovensku naciju. Ta homogenost se dokazuje ovde delima
Dositeja Obradovia, Ljudevita Gaja i Jurija trosmajera, kao da su njihovi pogledi na liniji istovetnog
jugoslovenstva bili identini. Njima nasuprot, politika i ideologija velikohrvatstva oliena u antisrpskim
harangama Josipa Franka igoe se proaustrijskim peatom taktike divide et impera.
Poglavljem Srbija i regent Aleksandar u slubi jugoslovenske ideje ve se u naslovu oznaava tendencija koja
nominalno proima reim srpskog vladara Jugoslavije. Tu pie Popovi: Napadnuta od Austro-Ugarske,
Srbija je shvatila da je doao as kada treba braniti ne samo slobodu nego i nastaviti borbu za osloboenje svih
Jugoslovena.63
Po Popovievom prikazu: Ta borba nije ostala ograniena razmerama koje su prieljkivali upravljai Austro-
Ugarske. Jugosloveni na teritoriji dvojne Monarhije ubrzo su se prikljuili borbi za srpsku stvar i
jugoslovensko pitanje u celini odjednom se nalo na dnevnom redu. Zemlje Antante takoe vie nisu elele
delimino reenje. Trebalo je razreiti u celini jugoslovensko pitanje, ne ostavljajui, posle ovog velikog
napora sveta, nijedno ognjite koje bi kasnije moglo da preti evropskom miru. To je taj teak zadatak koji je
Srbija morala da preuzme na sebe, stavljajui sve svoje snage, svoju armiju, ak svoju nezavisnost u slubi
jugoslovenstva. Sedmog decembra 1914. srpska Narodna skuptina je izglasala, bez rezerve, vladinu
deklaraciju, kojom je srpski narod prihvatio ovaj rat, od samog poetka, kao borbu za osloboenje i

60 Isto, 9.
61 Isto, 26.
62 Isto, 27.
63 Vasilije Popovi, La Yuogoslavia, 6.

99
ujedinjenje porobljene jugoslovenske brae u celini, Srba, Hrvata i Slovenaca.64
Citiranjem ratnih proklamacija regenta Aleksandra i njegovih posleratnih zalaganja kao kralja u izgradnji
jugoslovenske drave, Popovi sa patosom iznosi kako su svi inioci stvaranja Jugoslavije bili proeti duhom
jedinstva i slobodarstva. Po njemu ostaje neosporiva injenica da je Jugoslavija stvorena slobodnom voljom
svih Jugoslovena. Apoteoza kojom se uzvisuju kraljevi doprinosi u svemu to je Jugoslaviju inilo faktorom
stabilnosti i progresa ogledaju se i u samim naslovima pojedinih poglavlja.
U poslednjem poglavlju Popularnost kralja Aleksandra iznosi se kako on poseuje gradove i sela Srbije, Crne
Gore, Hrvatske, Slovenije... svuda pozdravljen izrazom ljubavi i odanosti.65 Onda e ga neprijatelji ubiti.
Koliko je bio popularan dokazuje se ovde i povorkama Posetilaca njegovog groba na Oplencu. Koliko je
oliavao krivicu za raskole koji e mnogo kasnije dovesti do razaranja Jugoslavije, itanjem ovog
Popovievog spisa, napisanog u vidu panegirika ostalo je nedokuivo.
U knjizi Evropa i srpsko pitanje, 18041918, tampanoj u ediciji Srpski narod u XIX veku, odmah na poetku,
u uvodnom delu, Popovi kazuje: Istorija svakog evropskog naroda, pa i naeg, u novom veku moe se
potpuno objasniti i razumeti ako se posmatra u vezi s optim istoriskim razvitkom i u odnosu s t.zv. koncertom
Velikih Sila, koji je u istorijskoj nauci nekih naroda nazvan i izrazom sistem drava. Evropski sistem drava
znai iroku bioloku zajednicu evropskih drava, prvenstveno Velikih Sila kao najmonijih i najuticajnijih...
Sudbina svakog naroda zavisila je i zavisi vrlo mnogo od politike one kategorije evropskih drava koje su u
novom veku nazvane Velikim Silama... Od politike tih Velikih Sila, od njihovih meusobnih odnosa i od
njihovih odnosa prema pojedinim pitanjima koja prelaze ui okvir interesa jednog naroda, zavisila je i zavisi
vrlo mnogo sudbina ne samo njihovih nego i svih drugih, manjih, evropskih naroda.66
U osvrtu na navedene odnose i zbivanja koje analitiki opisuje Popovi, zvui nestvarno tvrenje da je tada
srpsko pitanje u sklopu jugoslovenskog pitanja, kao pitanje nacionalnog osloboenja i ujedinjenja u
granicama Jugoslavije bilo savremeno nacionalno pitanje, kao talijansko i nemako. Jer e se jugoslovenska
drava vremenom pokazati neodrivom tvorevinom, dok e ujedinjene Nemaka i Italija trajno opstajati,
podjednako u okolnostima mira i ratova.
U vremenu kada je Jugoslavija izgledala stamenom dravom Popovi je mogao sebi dozvoliti da srpsko
pitanje izjednaava sa jugoslovenskim i preuveliava kao jedno od najstarijih evropskih pitanja. Zato po
Popoviu: ak, talijanski narod, premda je iveo u mnogo srenijim kulturnim i politikim prilikama,
postavio je mnogo, mnogo docnije nego na narod sebi kao cilj ostvarenje nacionalnog naela u svom
narodnom i dravnom ivotu. ak pre Francuske revolucije, to naelno postavljeno nacionalno-
oslobodilako i ujediniteljsko pitanje nije bio neki svesno izgraeni program [kakav e mnogo kasnije biti, i
po njemu, Naertanije] nego instinktivan stav. Zato dodaje: Tim izrazom obeleavaju u poslednje vreme
neki znameniti engleski istoriari i publicisti osnovne aksiome kojih se engleski narod drao u svojoj spoljnoj
politici u novom veku.67
Istono pitanje, u sklopu kojeg se reavalo srpsko jugoslovensko pitanje, terminoloki je postalo, kazuje
Popovi, tek u diplomatiji XIX veka, a znailo je pitanje o odravanju osmanlijske vlasti u celini ili u
pojedinim zemljama Levanta i Balkanskog poluostrva. U tom kontekstu Popovi se poziva na istoriara
Stanoja Stanojevia koji je smatrao srpsko pitanje kao bitni deo istonog pitanja u novom veku, izjednaujui
istono pitanje s balkanskim. Zato je podvlaio da se istorija srpskog naroda skoro poklapa sa istorijom
Istonog pitanja.68
Prelazei u drugom poglavlju na znaaj Prvog srpskog ustanka u sklopu revolucionarnih promena u Evropi i
Popovi istie kako je jedan od najveih evropskih istoriara, Leopold Ranke, s pravom tom ustanku dao
naziv Srpska revolucija, koji mnogo tanije odgovara njegovom opteistoriskom znaaju, nego naziv prvi
srpski ustanak, kako ga je usvojila naa domaa istoriografija, drei se narodne terminologije i gledajui ga sa
ueg stanovita nacionalne i regionalne istorije. Jo je dodao kako je Rankeov naziv obnovio nemaki
istoriar Borbe Jugoslovena za slobodu i jedinstvo Herman Vendel.69
Popovi citira i Vladimira orovia, koji je tano naglasio usku vezu prvog ustanka s evropskom stvarnou,
videi u njemu odjek one velike uzbune duhova i poremeaja politikih odnosa koje je izazvala francuska
revolucija francuska revolucionarna diplomatija. Taj buntovni duh doao je do izraaja i u srpskom ustanku.
Ponavlja se i ovde kako se to ogleda u prvoj zastavi trobojnici meu ustanicima. Zato i Popovi opetovano
zakljuuje da: Srpska revolucija ima slian istoriski znaaj za Istono pitanje i balkansku istoriju kao
francuska za evropsku. Sigurno preuveliano, ali ne i potpuno neosnovano ponavlja se da su u prvom planu,
64 Isto, 23.
65 Isto, 1314.
66 Isto, 33.
67 Vasilj Popovi, Evropa i srpsko pitanje, 18041918, Beograd 1940.
68 Isto, 67.
69 Isto, 9.

100
u znaenju prve ustanike revolucije dola do izraaja antifeudalna, antiimperijalistika, antireimska naela
protivno legitimistikom naelu. Jer ve pod kraj XVIII veka u seljakim masama su se isticali zaetnici
graanskog stalea [jedno vreme ak pod nazivom zaetnici buroaske klase] narodne stareine, svetenici i
trgovci70
U ovom spisu, za razliku od drugih (gde se istie Naertanije kao prvi nacionalni dravni program) prvim
nacionalnim dravotvornim programom smatraju se planovi pivskog arhimandrita Arsenija Gagovia i
karlovakog mitropolita Stevana Stratimirovia, 1803, za stvaranje slavjano-serbskog carstva pod zatitom
ruskog imperatora, te plan Save Tekelije za uspostavljanje srpskog ili ilirskog kraljevstva pod protektoratom
austrijskog cara, 1805. godine. Prema Popoviu: Stara nacionalna tradicija, u skladu sa tendencijama
novog vremena, tada se ve konkretizovala kod duhovnih i politikih narodnih voa u planu o obnovi
nacionalne drave.71
Iako je Popovi vladavinu Napoleona, poput tokova Francuske revolucije, procenjivao tendencijama
oslobodilakih nacionalnih stremljenja, Napoleonove ratove u globalu je nazivao imperijalistikim. Isticao je
nastojanja poljskog kneza Adama artoriskog, na poloaju ruskog ministra inostranih poslova, da Rusija
ustaniki pokret Srba pod vostvom Karaora pomogne svim raspoloivim sredstvima. Povodom srpske
molbe od 12. decembra 1805. reformulisao je artoriski ukaz 11/23. januara 1806... da e Srbi, ako ih Rusija
ne pomogne, ili biti uniteni, ili e potraiti zatitu Francuza. Za tim primerom e se morati povesti i
Crnogorci, Brani i Hercegovci.72
Posle uguenja ustanka, dravna autonomija Srbije izdejstvovana je pomou Rusije, naglaava Popovi.
Ratovi s Francuskom, Beki kongres i Sveta alijansa uinili su Rusiju vanim faktorom celokupne evropske
politike. Da se Srbija konsolidovala za vreme Miloeve vladavine potvrdili su nalazi svih istoriara, gotovo
bez izuzetka, ali da je toj konsolidaciji doprinelo uverenje da je Srbija po svom geografskom poloaju
odreena da postane jezgro jugoslovenskih zemalja73 mora se smatrati netanom konstatacijom. Ona je
rezultat Popovievih neizmenljivih rasuivanja na platformi jugoslovenstva prema srpskoj verziji.
U vezi sa posledicama Meternihove politike, Popovi kazuje: Da je na balkanske zemlje Meternih gledao kao
na figure u ahovskoj igri Velikih Sila i u borbi evropske ideologije. Kad je najzad ureeno pitanje autonomije
Srbije i naslednog kneevskog dostojanstva doao je Meternih u mogunost da obrati Srbiji veu panju, a da
pri tom odri briljivo svoj opti stav da se ne zamera Porti. Taj interes za Srbiju pojaao mu se kad je
proglaen Sretenjski ustav 1835. Ma kako da je Srbija bila neznatna, Meternih nije rado gledao ni u njoj
krenje apsolutistikog naela. Nema potvrde da se Meternih bojao Srbije kao mogueg stoera za
jugoslovenske zemlje u Austriji, kako bi se moglo zakljuiti iz generalisanja Miloevih istoriara Kuniberta i
Mihaila Gavrilovia, kao i onih istoriara koji uoptavanjem prenose docnije austriske tendencije u ovaj
period.74
Po Popoviu: Meternih nije bio dobar poznavalac Istoka, kao ni mnogi evropski veliki dravnici, npr.
Bizmark i Palmerston, a nije shvatao ni znaaj ni snagu modernog naela narodnosti. Zato kod ovog dravnika
s aristokratskim ponosom na premo kulturne drave nigde i ne sretamo taj strah da bi Juni Sloveni turske
carevine, koji su tada jo bili u bednim optim i kulturnim prilikama, mogli postati opasni za jugoslovenske
zemlje stare uvaene austrijske zemlje.75
U odnosima sa Austrijom, Popovi istie kako je Meternih kod cara za Miloa izdejstvovao visoko
odlikovanje Gvozdenom krunom prvog reda 1835. Meternihovom inicijativom otvoren je austrijski Konzulat
u Beogradu 1836. Iznosi detalj kako se prvi austrijski konzul Antonije Mihanovi zaljubio u mezimicu
Miloevog brata Jevrema i hteo se njome oeniti. Da bi se ta neeljena enidba spreila Mihanovi je bio
opozvan i na njegovo mesto za konzula postavljen austrijski potpukovnik Filipovi, 1838.
U vezi sa otvaranjem engleskog Konzulata i imenovanjem Hodesa za engleskog konzula, 1837, Popovi kao
kuriozitet iznosi da je Hodes po nalogu svoje liberalne vlade podrao Miloa u nastojanjima da ukine Savet,
dok se Konzul austrijske apsolutistike vlade zalagao za odranje Saveta, koji je ograniavao Miloevu vlast.
Inae, po Popoviu, prenaglaeno: Dolaskom Hodesa, Srbija je izala iz uskog kruga ruskih, turskih i
austriskih odnosa, u kojima se kretala od Drugog ustanka, i uvuena je u vrtlog politike Velikih Sila na Istoku
i dola je u dodir sa idejama Zapada i zapadne orijentacije, sa idejama zapadnog liberalizma i nacionalizma.
A onda kazuje kako je Ustavom od 1838. pobedio u Srbiji ruski uticaj u ustanovi Saveta sa doivotnim
lanovima.76

70 Isto, 12.
71 Isto, 13.
72 Isto, 16.
73 Isto, 33.
74 Isto, 6768, 71.
75 Isto, 72.
76 Isto, 7778.

101
Poglavlje Potiskivanje ruskog i proirivanje evropskog protektorata na Bliskom Istoku ima jedan odeljak
posveen Naertaniju: Naertanije i zapadna orijentacija Srbije. Tu se opet istie netaan zakljuak: U
duhu Naertanija poelo se ubrzano sprovoditi evropeiziranje dravnog ureenja Srbije i to je nastavljeno
neprekidno, kako je svestrano osvetlio u svojim delima istoriar tog unutranjeg preobraaja Srbije od
vremena ustavobraniteljskog reima do pada dinastije Obrenovia, Slobodan Jovanovi.77 Tu se mora kritiki
primetiti: Jovanovi se nije toliko i tako obazirao na odrednice Naertanija da bi se njegovim izlaganjem
mogla potkrepiti teza o uticaju Naertanija na opisana zbivanja.
Konstatacija da je: Francuska tek 1848. obratila veu panju Balkanu, a tada je poela da utie u novom
prozapadnom duhu i nova inteligencija kolovana na Zapadu i nadahnuta simpatijama za Francusku takoe
dezavuie ranije reeno u vezi sa Naertanijem. Od interesa je i kako Popovi istie da je Napoleon III imao
vie krivudavih puteva u Istonoj politici pa je zbog toga esto izazivao nepoverenje srpske vlade... ak
navodi Jovana Ristia, koji je kao istoriar... napisao da se Garaanin (suprotno Naertaniju, ali to Popovi
ne kazuje) posle razoaranja u politiku Francuske zbog njene nepouzdanosti pribliio Rusiji.78
U vezi sa odlukom Svetoandrejske skuptine 1858. godine da se razvlasti knez Aleksandar Karaorevi i
povrati Milo Obrenovi, Popovi istie da su Francuska i Rusija intervenisale da Portin komesar
Kabulefendi ne sprei izvrenje te odluke. Jo ne vidi kako je tada moglo da se desi (da se tome nisu
suprotstavile Rusija i Zapadne Sile) da austrijska vojska okupira beogradsku tvravu, toboe da bi zatitila
Portina prava protiv revolucionarnih panslavistikih tenji voa Svetoandrejske skuptine. Precenjivanje
Garaaninove uloge ogleda se u Popovievoj tvrdnji da je Austrija napokon prihvatila Miloev izbor jer je
vie volela da vidi na vlasti starog Miloa nego Garaanina koji je bio frankofil i izmirio se i s Rusijom te je
predstavljao antiaustrisku nacionalnu politiku Srbije.79
Od daljeg interesa je kako i u ovom spisu Popovi ponavlja da je Napoleon III odluno odbio Mihailove [ne
Naertanijske] planove o reavanju Istonog pitanja zajedno sa italijanskim pitanjem. Pa onda u vezi sa
bombardovanjem Beograda 1862: Engleska je predlagala da Austrija vojskom posedne Beograd i da evropski
komesari izvide stvar. Zatim nagaanje da se: Po nekim znacima moglo zakljuivati da ovaj engleski
predlog i tursko bombardovanje nisu bili bez veze s Austrijom. U vezi sa konferencijom u Kanlici, 1862, i tu
se naglaava kako su Francuska i Rusija bile odluno [za to] da Turska po srpskom zahtevu povue
garnizone iz Srbije, to je nailo na najvee protivljenje Austrije, pa i Engleske. Zato ponovo po
Popovievom zakljuku: U takvoj situaciji Porta je ostala nepopustljiva i kanlika konferencija se zavrila s
neznatnim koncesijama za Srbe.80
Preuvelianje uloge Garaanina pored Mihaila, u zbivanjima, dolazi opet do izraaja pri Popovievom opisu
neiskoriene dubiozne prilike za rat tokom rata Austrije s Pruskom i Italijom. U tom kontekstu Popovi
kazuje: Knez Mihailo i Garaanin [kao da ravnopravno odluuju] nisu se hteli izlagati austrijskoj osveti bez
sigurnih garancija sa strane Pruske. Ali ta ravnopravnost izmeu dve neravnopravne linosti, vladara i
njegovog ministra, ipak ponegde i ponekad bode oi. Preteu reenice u kojima se glorifikuje samo Mihailo
(bez Garaanina i njegovog Naertanija). Jer: Knez Mihailo je u svojoj spoljnoj politici obuhvatio kako
pojaanu panslavistiku akciju Rusije tako i tenju poraene Austrije za mirom na Balkanu. Uz to jo je hteo
se koristiti jaim uticajem Madara posle uspostavljanja dualizma, 1867. Maari su bili protiv austro-
ugarske ekspanzije na Balkanu jer se njome pojaavao jugoslovenski element u Habzburkoj Monarhiji.
Dalje, ovde tano stoji kako je knez Mihailo u duhu savremenog nacionalnog naela, po ugledu na Italiju i
Nemaku i u skladu s ruskom slovenskom politikom (to je opet netano) postavio program [kurzivom
istakao A. R.] reenja balkanskog dela Istonog pitanja po naelu narodnosti. A u nastavku se ak precizira:
Mihailov plan je iao za stvaranjem slobodnih narodnih [zapravo nacionalnih] drava, eventualno njihove
konfederacije [kurzivom istakao A. R.] po naelu samoodreenja, akcijom samih balkanskih naroda bez
meanja stranih Sila. Kao minimum predviao je da iz te cele akcije dobije bar Bosnu i Hercegovinu.81
U vezi sa dobijanjem gradova, Popovi tvrdi da je podrku Austrije, pri cenkanju sa Portom, izdejstvovala
Francuska, odnosno njen ministar inostranih poslova Mutje. to se tie Engleske, ona je, Popovievim reima:
realno shvatajui interese Turske savetovala Porti da uini navedene koncesije... pa ak da proiri
autonomiju Srbije! Inae, po Popoviu meunarodna situacija izmeu 1866. i 1870. nije bila povoljna za
oslobodilaku akciju na Balkanu. Austrija, Francuska i Italija pregovarale su o savezu protiv Pruske, pa su
elele da Balkan miruje. Osim toga Srbija jo nije bila vojniki spremna za akciju. Mihailo je prema tome
mudro odgodio akciju protiv Turske.82
77 Isto, 79, 80.
78 Isto, 86.
79 Isto, 88.
80 Isto, 94.
81 Isto, 99100.
82 Isto, 101102.

102
U vezi sa Omladinom, Popovi kazuje da je: Najzad njen rad prekinut u Ugarskoj zbog njenih nacionalnih,
a u Srbiji zbog demokratskih tenji. Srpske i hrvatske nacionalne ideje, po Popoviu podjednako (!) su
protkane jugoslovenskom idejom. Iako je u pitanju vie fikcija nego injenica, navodi se: Veliki hrvatski
istoriar i saradnik trosmajera Franjo Raki zastupao je u nizu lanaka u Pozoru od 1862. misao da se Istono
pitanje ne moe ni reiti ni uutkati nikakvim obnovama u turskom carstvu, ve i zato ne, jer reforme
pozajmljene iz hrianskih drava ne mogu uhvatiti korena u dravi s muslimanskim naelima, koja su sasvim
protivna hrianskim naelima. Zato je predlagao da evropske Sile primene naelo nemeanja i neka puste
same balkanske narode da osnuju narodne [nacionalne] drave, a za tu zadau imaju ti narodi dovoljno
duhovne i materijalne snage samo ako je se prihvate solidarno.83
Sve u duhu vremena (ali ne podjednako u Srbiji i Hrvatskoj, ve vie u Srbiji nego u Hrvatskoj) Popovi
navodi kako je i Raki oekivao da e se reenjem Istonog pitanja reiti jugoslovensko pitanje, da bi reenje
Istonog pitanja po naelu narodnosti [nacionalnosti] donelo ne samo slobodu i ujedinjenje balkanskih
Jugoslovena nego da bi olakalo i osloboenje Jugoslovena ispod Habsburke vlasti i njihovo ujedinjenje s
balkanskim Jugoslovenima.
Osvrui se na jugoslovenskoj ideji oprene hrvatske ideje Eugena Kvaternika i Ante Starevia, Popovi
kazuje da su oni sa zadocnelim [posle e se pokazati uvek iznova obnovljenim i rehabilitovanim] idejama
iskrivljenog legitimiteta i istoriskog prava, bez obzira [zapravo, s obzirom] na odnose snaga i tendencije
svetske politike, traili to reenje u smislu hrvatskog istoriskog prava. I to tako da se pod hrvatskim
imenom ujedine ne samo svi Hrvati ve i svi Srbi!84
Za dovoenje maloletnog Milana na kneevski presto, Popovi kazuje da su Francuska i Austrija pomogle
da Porta prizna taj in nasuprot ruskoj sugestiji da se kandiduje crnogorski knez Nikola. Po Popovievoj
proceni: Namesnitvo (18681872) produilo je politiku odlaganja balkanske akcije protiv Turske.85
Za te godine Popovi takoe kazuje da je balkanskim planom Francuske Srbija isticana kao stoer oko koga
je trebalo da se okupe svi balkanski slovenski narodi ukljuujui Bugare.86 I tu opet navodi da se tome
najvie suprotstavljala Austrija, ne samo zato to je pretpostavljala, ve to je i znala, da bi time Srbija postala
stoer okupljanja austrijskih Jugoslovena.
U vezi sa uveravanjima Andraija i njegovog poverenika Kaera da e Austro-Ugarska podrati prikljuenje
istonog dela Bosne-Hercegovine Srbiji, Popovi ve naslovom odeljka Andraijev mamac da izolira Srbiju
obeanjem Bosne i u ovom spisu istie neiskrenost ovih uveravanja. U skladu sa tom tvrdnjom tu se istie i
kako je Austro-Ugarska posle pobede Pruske u ratu protiv Francuske napustila Bajstovu politiku revana i
prihvatila Andraijevu orijentaciju prema Istoku. Rusija je [pak] osloboena jakog francuskog pritiska protiv
njenog imperijalizma [kurzivom istakao A. R.] nastavila jo aktivniju svoju agresivnu politiku na Istoku.87
Navodno zbog prodora demokratskih ideja za vreme Namesnitva: Ruski autokratski reim poeo je prenositi
teite svoje srpske politike na Crnu Goru, u kojoj je knez Nikola odravao slian reim patrijarhalnog
apsolutizma, a teita balkanske politike na Bugare koji su bili u blioj sferi ruskih interesa na Istoku. Bugari
su uspeli da dobiju ferman za samostalnu crkvu u Turskoj, svoj egzarhat 1870... Egzarhat je zahvatio i mnoge
srpske eparhije. S egzarhatom su Bugari dobili jake pozicije za svoje vrlo iroke nacionalne pretenzije u
Turskoj i odelili su svoju akciju od srpske. 88
U vezi sa oslobodilakim akcijama 18751878. od posebnog interesa su Popovieva rasuivanja o stavovima
Svetozara Markovia; prema Markovievom spisu Srbija na Istoku (1872). Popovi: Markovi je u tom spisu
prilino deplasirano u macinijevskom a prerano u socijalistikom smislu, srpskom narodu stavljao kao
zadau na Istoku podizanje revolucije koja bi se zavrila unitenjem svih drava koje su tada smetale da se
balkanski narodi sjedine kao slobodni ljudi i ravnopravni radnici u savez optina, upanija ili drava. On je,
dakle, hteo balkansku federaciju, kao i neki nacionalni ideolozi, revolucionarnim demokratskim pokretom
ozdo, kao to je Macini hteo talijansku, samo je Markovi tom cilju dao jai socijalni sadraj.89
Turska zverstva u bugarskom ustanku, aprila 1876, Popovi navodi u kontekstu nemogunosti postojanja
sporazumnih reenja u Istonom pitanju. Po Popoviu: Vrlo zanimljiva je bila diplomatska igra Engleske
kojom je bacila jabuku razdora meu Sile Trojecarskog saveza, specijalno izmeu Austro-Ugarske i Rusije, jer
nije trpela da jedan tako moan blok Sila stoji iza ekspanzionistikih tenji Rusije na Bliskom Istoku.90
U vezi sa pripremama okupacije Bosne i Hercegovine, Popovi tu istie kako je Austro-Ugarska raunala da

83 Isto, 103104.
84 Isto, 105, 107.
85 Isto, 108.
86 Isto, 109.
87 Isto, 111.
88 Isto, 112, 115.
89 Isto, 116.
90 Isto, 117.

103
e joj u toj diplomatskoj otimaini pomoi Nemaka i Engleska, i da joj nee moi smetati Rusija, vezana
Rajhtatskim ugovorom, niti internacionalno oslabljena Francuska, pa ni sama Italija. Ve ranije austrijska
diplomatija uspela je da ubedi evropsku diplomatiju kako ne moe dopustiti da Srbija zauzme [bosansko-
hercegovaku] enklavu izmeu Dalmacije, Hrvatske i Slavonije.91
Povodom San-Stefanskog ugovora, Popovi tu ponovo navodi proteste Engleske, Austro-Ugarske, Rumunije,
Srbije i Grke... Engleska nije doputala da se Turska tako osakati da Carigrad i Moreuzi budu prvom
prilikom plen ruskog osvajanja... to se tie drugog srpsko-turskog rata, opetovano se ponavlja: Srbija je
doznala od Rusije, a i direktno od Austrije da ne moe poduzimati operacije preko Drine i Lima, jer je to sfera
austrijskih interesa. Tako je Srbija morala usmeriti svoje vojne operacije i teritorijalne aspiracije na jug,
prema Staroj Srbiji, gde se sukobila s ruskim tenjama koje su ile za tim da to vie proire granice
Bugarske. Sama situacija da se mora orijentisati pravcem ruskih aspiracija prisiljavala je Srbiju da se osloni
na Austriju. To mnogi istoriari prenebregavaju, a Popovi i ovde istie.92
U vezi sa Berlinskim kongresom, Popovi ponavlja kako je Engleska sklopila tajni sporazum s Portom, u
kome se obavezala da e tititi turske posede u Aziji, a za naknadu je dobila Kipar. Znalo se, da Austro-
Ugarska nije pristala na Veliku Bugarsku ni onda kad joj je Rusija ponudila preko Ignjatijeva da [to pre]
anektira Bosnu i Hercegovinu i da Srbiju vee carinskim savezom u svoju sferu. Bosna-Hercegovina je i bez
novih protivusluga Rusiji imala da pripadne Austro-Ugarskoj.93
Popovi, koji svaku priliku koristi da iskae svoju opredeljenost za nacionalna naela nasuprot
imperijalistikim naelima, prilikom pominjanja Rusije, pa i drugih Velikih Sila najee osuuje njihovu
politiku zbog imperijalizma. Zato po njemu: Najvii meunarodni znaaj Berlinskog kongresa lei u tome to
je Evropa, ponovo i definitivno, suzbila Rusiju da ne reava vekovno Istono pitanje kao neko specijalno svoje
pitanje... Inae, i on smatra da je: Berlinski kongres takoe povredio nacionalno naelo, poverivi Austro-
Ugarskoj okupaciju Bosne i Hercegovine... Ali nacionalno naelo je osnaeno time to je priznata nezavisnost
Srbije, Crne Gore i Rumunije.
Za razliku moda ak od veine srpskih istoriara, Popovi izdejstvovanje dobitka u poreenju sa neumitnim
gubitkom Bosne i Hercegovine smatra primarnim u rezultatima Berlinskog kongresa. Zato uvek iznova
ponavlja: Berlinski kongres uskratio je Srbiji Bosnu i Hercegovinu, ali joj je spasao Makedoniju i Staru
Srbiju i ostavio mogunost Srbiji da postane jugoslovenski Pijemont. Berlinski kongres osigurao joj je ratne
tekovine koje joj je oduzimao Sanstefanski ugovor. Mala srpska laa otkaila se... od tekog i nespretnog
ruskog broda i snalazila se dosta veto na uzburkanom moru evropske diplomatije.94
Ali ve u sledeem poglavlju, koje obuhvata godine od 1878. do 1918, opet istie kako su Engleska i
Nemaka pomogle na Berlinskom kongresu da Austro-Ugarska, posle gotovo jednog i po veka, obnovi
ekspanziju na Balkanu... Pored Turske srpski oslobodilaki pokret dobio je jo monijeg i opasnijeg
protivnika, Austro-Ugarsku.95
Objava rata Bugarskoj 1885. i ovde se opravdava razlogom poremeaja snaga i poetka obnavljanja san-
stefanske Bugarske. Premo blokova Velikih Sila istie se i tu: trojnim savezom Nemake, Austro-Ugarske
(1879) i Italije (1882); trojnim savezom Francuske, Rusije (1893) i Italije (1896); srdanim sporazumom
(entente cordiale) Engleske i Francuske (1904), kojima se prikljuuje Rusija (1907). U vezi sa Srbijom:
Milanovo austrofilstvo sadravalo je nacionalni defetizam, a rusofilstvo je znailo nadu i samopouzdanje.
Optimizam se i u ovom spisu ilustruje rodoljubivim napisima Stojana Bokovia i Milovana Milovanovia.96
Preokret izborom liberalnog kralja Petra Karaorevia, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovia, Popovi
oznaava i oivljavanjem nacionalnog programa Srbije... Poto je re o konkretnoj situaciji ni Popovi ne
moe ovde taj nacionalni program identifikovati programom Naertanija. Od interesa je kako se tu formulie
da sada opet dolazi do zaotravanja odnosa sa Austro-Ugarskom uprkos koncilijantnih tenji kralja Petra
Karaorevia i Nikole Paia. Jer proruski nastrojena Radikalna stranka u saglasnosti s narodnim
raspoloenjem onemoguavala je da se nastavi [austrofilska] spoljna politika poslednjih Obrenovia.
Opetovano: Susedna Austro-Ugarska uzalud je nastojala [i] da privrednim pritiskom omete Srbiju u
njenom spremanju za pijemontsku ulogu u srpstvu i jugoslovenstvu.97
Valja navesti kako je Popovi dobro okarakterisao mladotursku revoluciju i mladoturski reim. Novi
mladoturski reim u Turskoj s poetka je umirio evropske Sile i hriane. I komitska akcija je poela
poputati. Mnogi hrianski poslanici u novom otomanskom parlamentu, od 17. decembra 1908. pristali su uz

91 Isto, 119.
92 Isto, 120121.
93 Isto, 125126.
94 Isto, 127.
95 Isto, 131.
96 Isto, 132.
97 Isto, 133, 137.

104
mladoturke. Ali, staroturci podigoe kontrarevoluciju [istakao kurzivom A. R.] u Carigradu u aprilu 1909, i
sultan im se pridrui. Uz mladoturke pristade solunski i jedrenski kor i komitske vojvode te posedoe Carigrad
i zbacie Abdul-Hamida II, a podigoe na presto Mehmeda V (27. aprila 19091918). Novom reimu su ostali
i dalje protivni staroturci i uleme, a ubrzo su to postali i neturski muslimani, Arabljani i Arbanasi, i da su
mladoturci ovinisti [kurzivom istakao A: R.], koji hoe da sprovedu centralizaciju i da nature turski jezik i
otomanski nacionalni oseaj svima podanicima, a da nisu slobodoumni demokrati.98
Prilino nerazgovetno, meutim, Popovi opisuje meunarodne odnose nove Turske sa evropskim Velikim
Silama, tako da je teko dokuiti razloge njenog logiki motivisanog prikljuenja savezu Nemake i Austro-
Ugarske, pred Prvi svetski rat. Istovetni interesi mnogonacionalne Austro-Ugarske i Turske nolens volens
navodili su na taj savez, a ne na savez sa Francuskom i Engleskom, koje problem mnogonacionalnosti nije
optereivao i usmeravao u razvoju, prema tome ni u spoljnoj politici.
Nedovoljno proueno razdoblje uoi i tokom Prvog svetskog rata, prisiljava i Popovia da samo ovla, na
svega neto preko sedam strana, od ukupno neto preko 162 strane spisa, razmatra to razdoblje istorije Srbije u
sklopu njenih odnosa sa Velikim Silama. Od interesa je kako se i ovde Popovi samo zadrava na objavi rata
balkanskih drava Turskoj 1912, uprkos pretnji Velikih Sila da nee priznati rezultate njihove eventualne
pobede, zbog prekraja odredaba politike status quo-a. U komentaru ishoda Drugog balkanskog rata
opetovano se istie da je Bugarska nastradala zbog svoje prepotentnosti, s politikom koja nije bila u skladu sa
interesima ni [ostalih] balkanskih ni velikih evropskih sila.99
Zakljuni poslednji pasus, i ove knjige, napisan je sa integralnog nacionalnog srpskog stanovita, u opreci sa
nacionalnim stanovitem ostalih Jugoslovena, posebno Hrvata. Opetovano: Odluka u svetskom ratu pala je
najpre na Balkanu [?] gde je i poeo... Srbi su oslobodili Srbiju i jugoslovenske zemlje austrougarske
monarhije, koja se raspala na nezavisne nacionalne drave.100 Popovi ni ovde nije vodio rauna o tome da bi
ova pobeda zvuala ubedljivije, da nije odmah dodao da se ta poraena Monarhija raspala. Za dravu koja je
nestala zbog toga to je pobeena u ratu, te je invazijom pobednika razdrobljena, a uz to i unutranjim
nemirima razorena, neprimereno je rei da se raspala.
Popovi se isticao i pisanjem istorijskih udbenika iz svetske i nacionalne istorije, za gimnazije i strune
srednje kole. I to izvrsne udbenike, ak sa pedagokog i nauno istoriografskog stanovita naeg vremena.
Moe se to ilustrovati sa mnotvom primera. Iz perioda posle uguenja Prvog ustanka; u odeljku Srpsko
pitanje na Bekom kongresu (18141815) kojim kazuje kako je prota Matija Nenadovi nastojao da za
sudbinu Srbije zainteresuje Velike Sile. Zatim, kako je Milo Obrenovi iskoristio rusko-turski rat od 1828
1829. da Jedrenskim mirom utvrdi autonomna prava Srbije. ak navodi: Da je Milo radio na tome da pojaa
svoj uticaj na hriane i da pripremi ujedinjenje svih srpskih zemalja u zgodnijem momentu. (Petnaestak
godina pre Naertanija A. R.) Da je Sretenjski ustav (2/14. februara 1835) ukinut pre nego je i uveden u
ivot zbog protivljenja Turske, Rusije i Austrije. Da je ustanovljen Dravni savet turskim ustavom (1838),
koji je ograniio neogranienu Miloevu vlast i naveo ga da napusti zemlju (1839), sa posledicom dolaska sina
Mihaila na vlast. Da su 1840. Velike Sile, Engleska, Rusija, Austrija i Pruska sklopile kvadrupel-alijansu radi
odranja status quo-a. u Turskoj. Da je inauguracija nacionalizma u Evropi etrdesetih godina XIX veka
proela liberalnim duhom i Srbiju. Da je taj nacionalizam u Srbiji ojaao istorijske tradicije o dravnoj
samostalnosti.101
Nastojanje da se ostvare naela nacionalizma oslobaanjem Srbije od Turske, Popovi je ovde usredsredio na
akcije kneza Mihaila, bez spominjanja udela Garaanina i njegovog Naertanija. Tada se uilo da je:
Nacionalne ideale toga vremena preuzeo da ostvari... knez Mihailo.102
Navode se vie puta ponavljani savezniki ugovori i sporazumi Srbije sa pojedinim balkanskim zemljama.
Posebno se istie sporazum s bugarskim emigrantima o buduem ureenju zajednike srpsko-bugarske
drave, kojoj bi Mihailo bio na elu. Tu je dodato kako je: Knez Mihailo dobro shvatio da prvi cilj mora da
bude osloboenje Junih Slovena od Turaka sporazumnom akcijom svih balkanskih hrianskih naroda, ali
nije ispustio iz vida ni dalji cilj osloboenje austrijskih Srba i Hrvata. Zato je on odravao veze sa
jugoslovenskim patriotima u Monarhiji, osobito sa biskupom trosmajerom.
Ovde bi se mogla osporiti tvrdnja da: Spoljni program Mihailo nije mogao ostvariti zbog nepovoljne
spoljne situacije posle uspeha Pruske u ratu s Austrijom. Jer je taj spoljni program bio neostvarljiv iz vie
politikih i unutranjepolitikih razloga. Netanom se donekle mora smatrati i tvrdnja da je prvi rat Srbije
protiv Turske knez Milan primarno poveo pod pritiskom javnog mnjenja. Kao to smo ve vie puta isticali:

98 Isto, 144, 151152.

99 Isto, 151152.
100 Isto, 158.
101 Isto, 163.
102 Vasilj Popovi, Opta Istorija novoga veka za vie razrede srednjih i strunih kola, tree izdanje, Beograd 1929, 183, 188, 197.

105
preuranjeni rat poveden je preteno Milanovom krivicom. On je na taj nain, kao to esto biva, skretao
panju naroda sa unutranjih problema koji su mu ugrozili vladavinu, na spoljne probleme, kojima je na raun
naroda spasavao svoju vladavinu i reim koji je tom vladavinom bio obeleen.103
Drugi, pobedonosni oslobodilaki rat koji je usaglaen sa ratom Rusije protiv Turske zavren je ponovljenim
Popovievim reima tako to je Srbija osvojila: Ni, Pirot, Leskovac i Vranje. Austrija je zabranila Srbiji da
prodre u Bosnu [kurzivom istakao A. R.], Rumuni zauzee Vidin, a i Grka zarati (februara 1878) ali na vest
da su Rusi sklopili primirje, odmah obustavi neprijateljstva... Berlinski kongres objanjava se injenicom da
Velike Sile nisu htele dopustiti da se stvaranjem Velike Bugarske ostvari preveliki uticaj Rusije na
Balkanu. I u ovom udbeniku, za razliku od optih udbenika drugih istoriara istie se da je Srbija na
Berlinskom kongresu vie dobila nego izgubila [gubitkom Bosne-Hercegovine]. Omogueno joj je, sticanjem
dravne nezavisnosti i proirenjem dravne granice, da preuzme vodeu ulogu u oslobodilakoj akciji Junih
Slovena i u reavanju balkanskog dela Istonog pitanja po naelu narodnosti.104
U konkretnom razlaganju i ta oslobodilaka misija morala je biti redukovana realnije sagledanim preprekama.
Jer: Kalajev reim u Bosni, Kuenov u Hrvatskoj, Milanov u Srbiji, padaju u vreme politike dekadense u
kojoj su zagazili u runu meusobnu borbu i Srbi i Hrvati i Bugari. Srbija menja pravac svoje vanjske...
politike i od straha da Rusija ne stvori opet Veliku Bugarsku, na tetu Srbije, oslanja se na Austriju. Nemone
za krupnu vanjsku politiku velikih poteza narodne su se energije [voljom vladara i vladajuih linosti, a ne
naroda to ne ume ili nee i Popovi da utvrdi] unitavale u unutranjoj borbi. Proglas Srbije Kraljevinom
(1882) samo je neznatno mogao nadoknaditi razoarane nade. Bugari nisu mogli biti zadovoljni odredbama
Berlinskog Kongresa koji ih je podelio na autonomnu kneevinu Bugarsku i autonomnu provinciju Istonu
Rumeliju. Oni provedoe ujedinjenje tih zemalja, 1885. Ali onda i ovde po zvaninom stereotipu reimskih
istoriara: Kralj Milan objavi rat Bugarskoj (novembra 1885) jer se bugarskom okupacijom [sic] Rumelije
menjala ravnotea sila na Balkanu. A ne jer su radikalske izbeglice iz Bugarske upadima u Srbiju ugroavale
Milanov antiradikalski reim.105
Poglavlje koje obuhvata razdoblje od 1871. do 1914. ima za naslov Savez meu Velikim Silama i velika
politika. Popovi tu kazuje da je trojecarski sporazum izmeu Rusije, Nemake i Austro-Ugarske, pripremljen
na sastanku careva 1872. utvren 1873. za odranje i zajedniku odbranu mira. Meutim 1878. Rusija je
imala u Istonoj krizi i na Berlinskom kongresu ravo iskustvo s prijateljstvom Nemake i Austro-Ugarske.
Godine 1879. sklopili su dvojni savez Nemaka i Austro-Ugarska, kojem savezu je 1882. pristupila Italija.
Tako je novi trojni savez obuhvatio Nemaku, Austro-Ugarsku i Italiju. Godine 1894. nastao je dvojni savez
Francuske i Rusije. Izmeu 1898. i 1901. Engleska je pokuala da dobije savez s Nemakom, ali Nemaka
nije htela da bude engleski ma na evropskom kopnu. Iako je sve te razliite saveze meu Velikim Silama
trebalo preciznije objasniti, Popovi je ukazao na sloenost problema kojim se suoavala Srbija pri odbiru
saveznika iz saveza trenutno monijih Sila. Germansko prodiranje na Istok (Drang nach Osten) zbliilo je
Italiju, Francusko Engleskoj antanti.
Nastao je novi sudbonosni preokret. Zbog sporazuma s [oslabljenom] Rusijom na terenima Azije i zbog
privrednog i politikog priblienja Turske Nemakoj, napustila je Engleska svoju tradicionalnu politiku u
Istonom pitanju. Prestala je da bude zatitnica Turske i protivnica Rusije.106
Poslednje politiko poglavlje obuhvata Prvi svetski rat, sa dosta injenikih zapisa, ali sa malo obrazloenja
ishoda rata na tronim temeljima drave Jugoslovena. to e oteati razumevanje istorije nestabilne drave
Jugoslovena. Meutim, poraz carske Rusije predvien je bez predrasuda. Popovi kazuje otvoreno: U Rusiji
je vladalo veliko nezadovoljstvo zbog korupcije... zaputene vojne spreme i ratnih neuspeha. Vojnici su esto
slati na front bez oruja... Izgladnela, ogolela, i zimom muena petrogradska sirotinja i vojnici podigoe bunu
u Petrogradu... Boljevika komunistika stranka sve je vie dobivala za se mase radnika, vojnika i sirotinje
obeavajui uspostavljanje mira i podelu imanja.107
Novostvorena jugoslovenska drava nije mogla uopteno biti opisana drugaije, nego kao dravna tvorevina
venog trajanja. Ali ta stereotipna tvrdnja ipak se dezavuie konstatacijom da je ve prvih deset godina
slobodnog [!?] zajednikog ivota prolo u tekim unutranjim politikim borbama. Izjednaavanje zakona za
celu zemlju i njihovo modernizovanje bilo je gotovo onemogueno.108
Kazuje se: alosni razdor i dogaaji u Narodnoj Skuptini poeli su da dovode do duhovnog rasula i
narodnog razjedinjavanja.109 Ali se ne kazuje da je do svega toga dolazilo usled srpsko-hrvatskog sukoba oko

103 Isto, 220.

104 Isto, 221.
105 Isto, 223224.
106 Isto, 241242.
107 Isto, 246247.
108 Isto, 255256.
109 Isto, 257.

106
primata i sve veeg nezadovoljstva Hrvata zbog vie navodnog, ali i stvarnog primata Srba. Zapravo zbog
nadmoi predstavnika srpskih gornjih drutvenih slojeva. Vei deo srpskog i hrvatskog, kao i ostalih naroda, u
stvarnosti iveo je podjednako u nepodnoljivom siromatvu ili podnoljivom prosenom blagostanju.
U godini, u kojoj je to pisao, nije se moglo pisati drukije u jednom udbeniku nego to je to napisao Popovi
o dravnom udaru kralja Aleksandra Karaorevia, kojim je, 6. januara 1929, ukinut parlamentarni
Vidovdanski ustav iz 1924, i inaugurisan kraljev lini, diktatorski reim. Izgledalo je odista ve tada da se
posle ubistva lidera Hrvatske seljake stranke, sa Stjepanom Radiem na elu, u viestranakom Parlamentu,
ne samo kraljevina, nego uopte Jugoslavija ne moe dugo odrati. Zato je logino da i Popovi tim povodom
citira ranije izreene kraljeve rei: uvati jedinstvo naroda i celinu dravnu, to je najvii cilj Moje vladavine,
a to mora biti i najvei zakon za mene i svakoga.110
Samo je isto tako logino (post festum) to naravno ni Popovi nije mogao predvideti, a kamoli napisati, da e
ve nekoliko godina nakon tog udara, 1934. godine, kralj Aleksandar, po jednima, u ulozi spasitelja, po
drugima, krvnika, biti neminovno ubijen, spregom agenata unutranjih i spoljnih neprijatelja. Ipak, posle svega
to se na kraju desilo, razaranjem Jugoslavije, ezdesetak godina kasnije, moe se rei: Produiti ivot
jugoslovenske drave krajem devedesetih godina moglo se moda samo metodama dravnog udara kralja
Aleksandra. Ni federacija, ni konfederacija nije vie mogla biti spasonosna za dravu iji su narodi ve bili
zavaeni strastima krvoedne zavade.111
Pri poricanju znaaja Naertanija, moe se koristiti i Popovieva knjiga Meternihova politika na Bliskom
Istoku, tampana 1931. godine. Tu stoji kako su predstavnici Turske i Austrije ve za vreme Prvog ustanka
govorili: Voe su zauenom [srpskom ] narodu naturale svoje ideje o nezavisnosti i uspostavi starog
srpskog carstva. ak se tako daleko dolo da je tadanji komandant Beograda javno rekao da se novim
carstvom moraju ujediniti Srem i svi jednovernici u Slavoniji i Banatu. Uskoro iza toga izbili su nemiri u
Sremu i Banatu i pokazali su... kako opasne veze znaju da odravaju tamonji voi sa austrijskim
podanicima.112
U ovoj knjizi o Meternihovoj politici, Popovi takoe ponavlja: Tek uvoenje Sretenjskog Ustava u Srbiji
1835. podstaklo je Meterniha da se jae zainteresuje za nju. Ma kako je bila neznatna Srbija, Meternih nije
rado gledao ni u njoj krenje apsolutistikih naela. I ovde kazuje: Nema potvrde da se Meternih bojao
Srbije kao mogueg stoera za slovenske zemlje u Austriji kako bi se moglo zakljuiti iz generalisanja
Kuniberta i Gavrilovia. Ali bilo je dravnikih krugova u Austriji koji su u osloboavanju balkanskih
Slovena predviali opasnost i za slovenske zemlje Austrije.
Oni su ve razumeli znaenje i snagu modernog naela nacionalizma. Kao to su ve tih godina to znali
nepismeni Milo i dalekovidi Garaanin, predviajui neminovnost istorijskog razvia. Koliko e ta
neminovnost u vezi sa buduom jugoslovenskom dravom biti relativno kratkotrajna, to Popovi nije mogao
predvideti. Ali Popovieva tvrdnja da dravnici poput Meterniha, Bizmarka, Palmerstona nisu shvatili
znaenje i snagu modernih naela narodnosti mora se svakako smatrati proizvoljnom. Njima je bila
poznata mo nacionalnih pokreta i raunali su sa njima, ali prema malim narodima koji jo nisu direktno
ugroavali njihovu prevlast, oni su se ponaali potcenjivaki pod uticajem predodbe da su nacionalno
zaostali, bez nacionalne svesti.
Uvredljive tvrdnje o malim narodima, kao to je srpski, koji navodno nisu znali za ostvarenje visokih ciljeva
nacionalnooslobodilakih stremljenja, naveli su Popovia da istakne kako navedeni i nenavedeni, dravnici
Velikih Sila, krajem XVIII i poetkom XIX veka s aristokratskim ponosom na premo njihove kulturne
drave nisu strahovali od pomisli da bi Juni Sloveni turske carevine, koji su tada jo iveli u bednim
optim i kulturnim prilikama, mogli [jednog dana] postati opasnost za jugoslovenske zemlje stare austrijske
drave.113
U vezi sa promenama u Srbiji koje su nastale dolaskom ustavobranitelja na vlast, Popovi kazuje: Meternih
je posmatrao promenu u Srbiji s jedne strane kao revolucionarni akt, a s druge kao povod za opravdanu i
neeljenu intervenciju Rusije, iz koje se intervencije mogao razviti rusko-turski sukob i razdor meu Silama.
to bi ba bilo povoljno za akciju revolucionara. Zato je Meternih osuivao izbor kneza Aleksandra kao
nezakonit i osuivao je i Portino uee u tome. Ali, on se naelno uzdravao od svakog direktnog uticaja i
meanja u unutranje prilike Srbije, jer bi ga to moralo dovesti u suprotnost prema Rusiji i Turskoj. Da bi
onemoguio svaku senku nekog angaovanja u tim unutranjim borbama u Srbiji, uklonio je konzula
Atanackovia, Filipovievog naslednika (od kraja 1839) a poslove Konzulata preneo na zemunskog

110 Isto, 263.

111 Isto, 267.
112 Vasilj Popovi, Meternihova politika na Bliskom Istoku, Beograd 1931, 18.
113 Isto, 142143.

107
komandanta generala Ungerhofera da ih obavlja kako su se obavljali pre osnivanja Konzulata, da marljivo i
opirno referie o svima dogaajima u Srbiji i da ne izlazi iz poslovne uloge... Meternih nije gledao povoljno
na promenu u kneevskom dostojanstvu u Srbiji, iz naelnih razloga, kao na jedno revolucionarno delo, koje
moe da due vremena bude izvor nemira u oblasti koja granii s austrijskim teritorijama. Meternih je sigurno
mislio da bi najbolja garantija za mir u Srbiji i za suzbijanje revolucionara kao i za paralisanje aktivnosti ruske
politike i ruskog uticaja u Srbiji bila jaka ruka Miloeva.114

114 Isto, 186187.

108
 GRGUR JAKI
18711955.

Grgur Jaki

Ve u knjizi Borba za slobodu Srbije 17881816, tampanoj u ediciji Srpski narod u XIX veku, Jaki istie
predstavku karlovakog mitropolita Stratimirovia ruskom caru o potrebi osloboenja srpskog naroda pod
turskim jarmom i radi osnivanja prostranog slaveno-srpskog carstva pod ruskim protektoratom s jednim
ruskim velikim knezom na elu. Tu se navodi i kako su srpski izaslanici u Rusiji tadanjem ruskom ministru
inostranih poslova Poljaku Adamu artoriskom, pri traenju pomoi za Ustanak izneli da e, ako budu dobili
pomo od Rusije, zbaciti turski jaram bre nego to se misli, ne samo u Beogradskom paaluku nego i u
ostalim krajevima u kojima Srbi ive.1
Kako se zamreni odnosi meu bratskim junoslovenskim narodima reflektuju u vremenima sukoba, koja
gotovo zakonomerno smenjuju ak i razdoblja bratimljenja, Jaki pokazuje u knjiici, na francuskom jeziku,
La Bulgarie et les allis (Bugarska i saveznici), tampanoj 1916. godine. Citat iz velikobugarskog spisa u vezi
sa opredeljenjima Bugarske tokom Prvog svetskog rata: 1. Bugarski narod bie na Balkanu izabrani narod,
poput nemakog naroda u zapadnoj Evropi i na svetu. 2. Bugarskom narodu pripae hegemonija na Balkanu,
na raun drugih balkanskih drava, naroito Srbije... 3. Celokupna bugarska politika treba da tei realizaciji
ove hegemonije. 4. Zato Bugarska treba da se osloni na Austro-Ugarsku i Nemaku. 5. Bugari ne mogu
nastupati ruku pod ruku sa Rusijom.2
U knjiici, koja sadri pretampani traktat iz Arhiva za pravne i drutvene nauke (Beograd 1924), Prvi srpsko-
grki savez 18671868, povodom saveznikog ugovora 1913, istie se odmah na poetku kako: Misao o
politikom zblienju i zajednikom radu Grka i Srba nije nova. Ona je mnogo starija od 1913 g., kada je u
Solunu zakljuen poznati savezni ugovor izmeu Srbije i Grke. Tom ugovoru prethodilo je jo krajem XVIII
veka nastojanje Rige od Fere da uz prevashodnu podrku Srbije ostvari sporazum svih balkanskih hriana za
zajedniku borbu i osloboenje od Turaka. Taj pokuaj je Riga od Fere platio ivotom pod zidinama
beogradskog grada 1798. Drugi pokuaj zajednikog ustanka Jaki je valorizovao pregovorima izmeu
rukovodstva Heterije i Karaora u izgnanstvu, uoi Karaorevog povratka u Srbiju i njegovog ubistva.
U vezi sa priznanjem grke dravne nezavisnosti, po Jakiu: Jedrenskim ugovorom koji je zakljuen izmeu
Rusije i Turske, 2. septembra 1829. Grka je proglaena za potpunu nezavisnu kraljevinu, Srbi, naprotiv, nisu
bili ni priblino takve sree. Iako su prvi meu balkanskim hrianima ustali na oruje protiv Turske i to

1 Grgur Jaki, Borba za slobodu Srbije 17881816, Beograd 1937, 1516.

2 Les Bulgarie et les allis, 1915, 28.

109
sedamnajest godina ranije od Grka. Srbija je tim istim ugovorom u stvari dobila samo nove garantije za
ostvarenje povlastica koje su joj ranijim ugovorima ve bile obeane. Ova nejednakost sudbine podvojila je
bar za [jedno] vreme Grke i Srbe. Dok su Grci morali posvetiti svu svoju panju konsolidovanju svoje
drave... Srbima je valjalo produiti borbu za osloboenje.
Tu dalje stoji kako je tek dolaskom na presto kneza Mihaila, Srbija dobila i nov dravni program. Prema
ovoj stilizaciji moglo bi se pretpostaviti da i Popovi ovde misli na program Naertanija, iako se Naertanijem
stvoren program dogodio ve ranije, za vreme Aleksandra Karaorevia. Jer i u ovom kontekstu, i po Jakiu
poput izvesnih drugih istoriara: Jedno od najvanijih mesta u tom programu zauzimao je, kao to je poznato,
rad na osloboenju svih Junih Slovena i njihovom ujedinjenju u jednu dravu sa Srbijom na elu. Ali i da se
ova pretpostavka moe, ili ak mora smatrati proizvoljnom, proizlazi iz Jakieve dalje konstatacije da je:
Izvrenje tog programa palo u delo Iliji Garaaninu, koga je knez ubrzo stavio na elo svoje vlade.3
Zato je od interesa kako Jaki u nastavku, primarnu ulogu u izvrenju tog programa, u vezi sa Grkom,
pripisuje Garaaninu a ne Mihailu. Po Jakiu: Ve poetkom 1861. g. Garaanin je knezu razloio [a ne
obratno, knez Garaaninu] potrebu da Srbija, pre svega, doe do sporazuma s Grkom. I dalje, u nastavku:
On, Garaanin, je knezu tom prilikom predloio da se jedan pouzdan i vrlo razuman ovek poalje u Atinu,
u dvostrukoj misiji: a) da nadlenima izjavi blagodarnost kneza Mihaila i srpskoga naroda za ceremonije koje
su u Grkoj bile prireene povodom smrti kneza Miloa i b) da ispita vojniku snagu Grke, poverenje koje
vlada i pojedine stranke uivaju u narodu, i raspoloenje koje gaje prema Srbiji i zajednikom radu s njom. On
[Garaanin] je bio miljenja da bi tome izaslaniku trebalo staviti u dunost da s partijama i ljudima, koji budu
pokazali najvie volje za zajedniki rad sa Srbijom, povede pregovore i jedan savez izmeu Srbije i Grke,
kome bi bila osnova zajedniki ustanak i osloboenje od Turske i pomo Grka Slovenima i pomo Slovena
Grcima. Istaknut kurzivom je citat prema navedenom (u originalu) tekstu iz Garaaninovih hartija!
Meutim: Sluaj je hteo da Ilija Garaanin zatim doe lino u dodir s Grcima i da sam otpone eljene
pregovore. On je stupio u vezu s Markom Renijerijem, poznatim grkim rodoljubom. Renijeri je tada podneo
Garaaninu jedan projekat ugovora. To je bila u stvari samo osnovica za ugovor. Garaaninu se taj projekat
nije svideo jer su Grci, pored Carigrada, traili za sebe celu Makedoniju i celu Trakiju. [Kurzivom istakao A.
R. da bi se bolje uoila nezajaljivost svake balkanske drave, u ovom sluaju Grke, na raun suseda] On
[Garaanin] je izjavio Renijeriju da Srbija ne moe pristati na ustupak Makedonije, poto u njoj ima vie
Slovena nego Grka, a ni na ustupak Trakije, poto ona veim delom nije grka i predstavio mu je sve opasnosti
koje bi od tako nepromiljene gramzivosti mogle nastupiti za Grku.4
Posle komplikovanih natezanja, koja Jaki podrobno opisuje prvi savezni ugovor izmeu Grke i Srbije je
potpisan 14. avgusta 1867. u Beu. Dok je vojna konvencija, sa potpisom opunomoenika srpske vlade
Franje Zaha, tada ve artiljerijskog potpukovnika Srbije, zakljuena 16. februara 1868. Oba teksta ugovora
Jaki je u ovoj knjiici prvi put u celini objavio, sa komentarom da je njime, uprkos megalomanskim
pretenzijama Grke priznato Srbiji pravo na vei deo Makedonije koji e posle pripasti Jugoslaviji. U
svakom sluaju i po ovde objavljenim tekstovima moe se zakljuiti da ne sainjavaju deo saveznikih
ugovora kojima neki istoriari i dalje dokazuju postojanje Prvog balkanskog saveza, ve u ovde navedenom
razdoblju.
U drugom delu Potsetnika iz narodne diplomatske istorije (18351921), koji sadri Jakieva predavanja na
Pravnom fakultetu, nalazi se i odeljak o Programu spoljne politike Ilije Garaanina prema Naertaniju. Po
Jakiu, posle prevrata, kojim je utvren novi unutranji red u Srbiji nastala je potreba da se izradi jedan
plan spoljne politike... Taj posao uzeo je na sebe, 1844. g., ondanji ministar unutranjih dela, Ilija
Garaanin. Sledi, u glavnim potezima i sadraj Naertanija. Nita vie!5
U sledeem odeljku, Revolucionarni pokreti 1848 i Kneevina Srbija, stoji da su: Posle pobune u Beu za
politike slobode digli Maari u tenji da dobiju svoju dravu u granicama Kneevine Sv. Stevana, tj. u
granicama u kojima su Sloveni i Rumuni bili u veini prema Maarima.6 Tu se istie i novi duh
jugoslovenske solidarnosti Srba i Hrvata. Jer, uprkos porazu: Juni Sloveni su dobili priliku da formuliu i
objave svoje tenje i da osete da su im i Maari i Austrijanci neprijatelji. Osim toga uverenje o srodstvu koje
ih vezuje i o potrebi zajednikog rada i ujedinjenja uhvatilo je mnogo dubljeg korena. A: to se tie
Kraljevine Srbije, po nju je taj pokret bio jo znaajniji. [!?] Ona je za stvaranje Srpske Vojvodine u Ugarskoj
i za slobodu Hrvatske podnela znatne rtve i u novcu i u ljudima. Postala je u oima svih svojih sunarodnika
jedina sila koja je u stanju da im pritekne u pomo. Osim toga, pokazala je stranom svetu uticaj koji uiva
meu junim Slovenima i odlunost i snagu da im pomogne u borbi za njihova politika prava. Tako je u

3 Isto, 4.
4 Isto, 45.
5 Isto, 9.
6 Isto, 11.

110
Evropi dobila jo vie ugleda no to ga je dotle imala.7
U odeljku Srpsko pitanje na Pariskom Kongresu, naglasak je na mudrom nemeanju u oruane sukobe
Krimskog rata, ime je Srbija izdejstvovala izvesne dobitke. Po Jakiu: To su bile velike dobiti za Srbiju.
Ona je dola pod zatitu svih Velikih Sila i u blii dodir s njima. Osim toga njena je teritorija zajamena tako
da je u budue niko nije smeo povrediti.8
U odeljku o iseljenju turskih garnizona iz gradskih utvrenja 1867. diplomatskom nagodbom istie se kako:
Dobitak gradova... bez prolevanja krvi spada meu najvea dela nae novije istorije. Njime je zavrena jedna
velika etapa u stvaranju [slobodne] Srbije... Ali posle i Jaki pogreno objedinjuje saveznike ugovore Srbije
sa pojedinim balkanskim zemljama kao Prvi balkanski savez (18661868). Zanimljivo je kako se ovde istie
samo uloga kneza Mihaila u stvaranju tog Saveza, bez pominjanja Garaaninove uloge. Jakievim reima:
Radei na osloboenju Srbije od turskih vojnih posada knez Mihailo je u isto vreme pomiljao i na
osloboenje ostalih Srba koji su jo bili pod turskom vlau. Bio je svestan da mala Srbija ne moe taj zadatak
sama izvriti, nego da mora praviti sporazum s ostalim Slovenima, pa i sa svim ostalim narodima na
Balkanskom Poluostrvu o jednom optem ustanku za osloboenje svih njih... U vezi sa saveznikim
ugovorom izmeu Srbije i Grke, 5. oktobra 1866, tu stoji da su pregovori za sklapanje tog ugovora voeni
ve posle 1861. godine, ali da je ugovor zakljuen tek kad je knez Nikola radi stvaranja Velike Srbije
ujedinjenjem dve srpske drave pristao, svakako po savetu iz Rusije, da se u sluaju srenog svretka rata
protiv Turske odrekne prestola u korist kneza Mihaila, zadovoljavajui se titulom srpskog princa uz
znatnu apanau za njega i njegove srodnike.9
U vezi s Grkim ugovorom: Pregovori nailazili su takoe na velike prepreke. Grci su dugo istrajavali na
zahtevu da im pripadne Trakija i Makedonija, pa ak deo Stare Srbije. Potrebno je bilo da ustanak na Kritu
1866 g. bude uguen, pa da grka vlada, [opet!] po savetu iz Petrograda, popusti i da ugovor izmeu Grke i
Srbije bude zakljuen blizu Bea, 14. avgusta 1867.
Dalje se kazuje kako su voeni pregovori sa predstavnicima bugarskog i albanskog naroda koji jo nisu imali
svojih drava. U ime Bugara pregovore su vodili izaslanici odbora bugarskih emigranata u Bukuretu, koji
je smatran predstavnikom najveeg dela bugarskog naroda. U vezi sa bugarskim ugovorom, od 28. januara
1867, Jaki istie kako se: U tom znaajnom ugovoru naglaava da su Srbi i Bugari Sloveni iste krvi i iste
vere, da su jezici srpski i bugarski samo nareja jednog istog jezika i da su oba naroda samim provienjem
pozvani da ive ubudue pod jednom istom upravom i pod jednom istom zastavom iz razloga to sastavljaju
jedno telo nadahnuto istim oseajima i to imaju iste tenje koje mogu postii samo u jednom zajednikom
narodnom ivotu, ova dva bratska naroda nosie u budue ime Srbo-Bugari ili Bugaro-Srbi. Oni se
ujedinjuju u jednu dravu, iji e vladalac biti Knez Mihailo Obrenovi. On e sastavljati vladu starajui se da
u njoj uvek bude i Srba i Bugara. Zakonodavstvo e biti istovetno. Obnarodovanje zakona i njihovo
primenjivanje bie na narejima jezika oba naroda... U aprilu iste godine odrana je u Bukuretu skuptina
izaslanika iz raznih krajeva Bugarske. Ona je taj ugovor usvojila, dopunjujui ga u izvesnoj meri. to je
najkarakteristinije odredila je da budua zajednika drava treba da se zove Jugoslovensko Carstvo.
U vezi sa ugovorom sa Albancima, prema Jakiu: S Arbanasima su pregovarali i Srbi i Grci. Srpska vlada
uspela je, pomou ruske diplomatije, u Carigradu, da zadobije jednog pau od ugleda, Arbanasa po narodnosti,
koji je imao velikog uticaja u severnoj Albaniji, i kako izgleda, bio u stanju da stanovnitvo tih krajeva digne
na oruje kad bude zatrebalo.10
A u vezi sa Rumunijom: Poto ona geografski nije bila balkanska drava od nje se nije moglo traiti uee u
ratu protiv Turske. Dovoljno je bilo obezbediti s njene strane prijateljsku neutralnost u sluaju rata... to je
utanaeno ugovorom od 1868. godine. Vojna konvencija izmeu Srbije i Grke, utanaena je 16. februara
1868. Tako je svim tim ugovorima i po Jakievim izlaganjima, pred studentima beogradskog univerziteta
sklopljen prvi Balkanski savez protiv Turske. to do njegove primene nije dolo, razlog je i Jaki naao u
ubistvu kneza Mihaila.
Da je tim pojedinanim ugovorima sa Srbijom odista stvoren Prvi balkanski savez, sama pogibija vladara
Srbije ne bi mogla spreiti realizaciju odredaba tog saveza zajednikim ratom navedenih balkanskih naroda
protiv Turske, za vreme vladavine Mihailovih naslednika. Ali takav redosled rasuivanja nije se mogao
oekivati ni od Jakia, prilikom ovih, kao i ranijih i kasnijih njegovih izlaganja o tom, samo navodnom
Prvom balkanskom savezu.

7 Isto, 1617.
8 Isto, 18.
9 Isto, 28.
10 Isto, 3031.

111
Jakievo izlaganje o bugarskom egzarhatu (1870) prihvatljivo je u celini. Prema Jakiu: Ustanova
bugarskog Egzarhata donela je velike koristi Bugarima na raun Srba. Dobivi svoju crkvenu upravu Bugari
su dobili u isto vreme priznanje njihove narodnosti [nacionalnosti]. Od tada su pripadnici Egzarhata voeni
slubeno ne vie kao rumi-milet (Rum, pripadnik Grke patrijarije) nego kao bolgari-milet (Bugari pripadnici
Bugarskog Egzarhata). Osim toga dobili su u ruke mnoge crkve i pravo na osnivanje crkvene optine i
otvaranje osnovnih kola. Najposle dobili su ne samo silna sredstva za propagandu, nego i pravo da je vode na
sve strane i da pridobijaju pravoslavni ivalj da prie Egzarhatu. Slovenska sluba u crkvi privukla je
Egzarhatu i mnoge Srbe.11
Vidljivije nego ranije: to se tie Srba, oni su ostali u bednom poloaju, njih su ubrajali u Grke ili Bugare,
prema tome da li su pripadali Patrijariji ili Egzarhatu, ali nikad u Srbe, koji nisu bili priznati, oni nisu imali
svojih crkava, nego su morali ii u grke ili u bugarske, njima je bilo vrlo teko otvarati kole, usled mase
formalnosti i garantija koje su turski zakoni traili 12
Ovde se mora primetiti da je navedenim uoptavanjem, Jaki jednostrano preuveliao teko stanje Srba u vezi
sa njihovom identifikacijom. Jer, u Srbiji, u granicama priznate dravne autonomije, Srbi pod patrijarijskom
upravom bili su i dalje tretirani kao pripadnici srpskog naroda, u vidu srpske nacije. Sukobi identifikovanih
nacionalnosti prema crkvenoj identifikaciji zapravo su se zaotravali u spornim graninim selima i varoima
na raun srpske narodnosti, sve dok turskim zakonom i na toj teritoriji nije priznata srpska narodnost, odnosno
nacionalnost.
U vezi sa prvim ratom Srbije protiv Turske, 1876, Jaki istie i tokom ovih izlaganja da Srbija jo nije bila
vojniki spremna za rat. Da nije bila ni psiholoki raspoloena za voenje tog rata, i u ovom kontekstu
prenebregava, zapravo negira. Kazuje dalje da je rat poveden pod pritiskom javnog mnjenja. Prema Jakiu i u
ovoj stilizaciji, Srbija se nije smela ni reiti na rat usled toga to su joj iz okoline ruskog cara slani saveti da
ostane na miru. Ali usled identifikacije sa ustankom u Bosni i Hercegovini, narod je prisilio ne samo vladu
nego i vladara, kneza Milana, koji je dotle isticao svoju reenost da se jo eka sa ratom da se rat objavi. Pre
toga su Srbija i Crna Gora zakljuile ugovor o savezu i vojnoj konvenciji. (Da nije prenebregnuo ranije
reeno o saveznikom ugovoru i vojnoj konvenciji iz vremena kneza Mihaila u okviru Prvog balkanskog
saveza, i ova konstatacija bi morala biti drukije formulisana). Kritina primedba se namee i zbog ignorisanja
nezadovoljstva velikog dela naroda pod dejstvom otpora socijalista, radikalsocijalista i radikala vladavinom
liberala i diktature kneza Milana.
U osvrtu na esto citirani Rajhtatski sporazum (8. jula 1876) careva Rusije i Austro-Ugarske, ovde Jaki
istie kako tim sporazumom Austro-Ugarska obeava Rusiji svoju neutralnost za vreme rata izmeu Rusije i
Turske. U sluaju ako Turska pobedi odrae se za Srbiju i za Crnu Goru stanje koje je prethodilo ratu (status
quo) [a dodaje se nesuvislo i bie priznata nezavisnost Crne Gore]. U sluaju ako Turska bude pobeena,
Srbija e dobiti proirenje prema Drini, u Bosni, u Novom Pazaru i u pravcu reke Lima, a Crna Gora juni deo
Hercegovine i zemljite prema Limu, koje e deliti teritorije izmeu Srbije i Crne Gore. Ostali delovi Bosne i
Hercegovine pripae Austro-Ugarskoj. Rusija e dobiti zemljite koje je drala pre 1856. i jo toliko
zemljita u azijskoj Turskoj koliko iznosi proirena Austro-Ugarska. Grka e dobiti Tesaliju i Krit.
Albanija, Rumunija i Bugarska mogu postati autonomne drave. Carigrad s okolinom postae slobodan
grad.13
A u vezi sa Carigradskom konferencijom, na predlog Engleske, krajem 1876. i poetkom 1877: Ona je
predloila turskoj vladi 1. da se Srbiji i Crnoj Gori daju manja teritorijalna poveanja; 2. da se Bosni i
Hercegovini da samouprava, s guvernerom koga e turska vlada, sporazumno sa svima Velikim Silama,
postavljati na pet godina; 3. da se takva ista uprava da i Bugarskoj, kojoj je Dunav odreen za severnu a
Balkan za junu granicu i 4. da se zavedu moderne ustanove koje bi zajamile opstanak svima narodima u
Turskoj carevini. Od svih tih zahteva, iako to ovde Jaki ne istie posebno, Turska je pristala samo na
reforme kojima e biti priznata prava svim narodima i narodnostima u Turskoj.
Slede izlaganja o ugovorima: Petanskom, Carigradskom, San-Stefanskom, Berlinskim. Istie se kako je
Petanskim ugovorom (15. januara 1877) Rusija priznala pravo Austro-Ugarskoj da anektira Bosnu i
Hercegovinu. A Carigradskim ugovorom, iako je pobedila Srbiju u ratu, Turska je pristala na stanje pre rata.
Izlaganja o San-Stefanskom i Berlinskom ugovoru suvino je citirati u pojedinostima, jer nisu osobena ni po
sadraju ni po stilizaciji.
U osvrtu na tajnu konvenciju, od 28. juna 1881. izmeu Srbije i Austro-Ugarske, Jaki istie da ju je knez
Milan zakljuio na svoju ruku, bez sporazuma sa svojom vladom (osim . Mijatovia, zastupnika ministra
inostranih poslova) i da su se njoj usprotivili M. Piroanac, predsednik vlade, i M. Garaanin, ministar

11 Isto, 43.
12 Isto, 44.
13 Isto, 5455.

112
unutranjih dela. U stvari, oni nisu imali prilike da joj se usprotive, ve su naknadno kad su se upoznali s
njenom sadrinom samo izrazili svoje neslaganje. Sledstveno, Piroanac je tek naknadno, 30. oktobra 1881,
uspeo da se l. IV konvencije, kojom se Srbija obavezala da nikakav politiki ugovor s drugim dravama
nee zakljuivati bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom izmeni u toliko da Srbija ne moe
zakljuivati ugovore koji bi bili protivni duhu i sadrini ovoga ugovora.14
Tajnoj konvenciji isticao je rok 1891, ali je ona produena 1889. rokom do 1895, sa izvesnim dopunama,
kojima su preciznije formulisane obaveze Austro-Ugarske u odbrani vladavine vladara vladajue dinastije
Obrenovia. Ne ulazei u detalje obrazloenja kasnije Milanove abdikacije, taj odlomak istorije zavrava se
Jakievim rezimeom: Poto je zemlji dao novi Ustav i poto je produio i dopunio tajnu konvenciju, knez
Milan se odrekao prestola, u korist svog maloletnog sina, Aleksandra, 22. februara/6. marta 1889. godine.15
Pod naslovom Zblienje Srba i Hrvata u Hrvatskoj, Jaki razlae relacije kojima se mogu objasniti i odnosi
Srbije i Hrvatske. Kazuje: Pitanje o Bosni podvojilo je Srbe od Hrvata u Hrvatskoj i u Dalmaciji. Dok veina
[kurzivom istakao A. R.] Hrvata nije bila protivna okupaciji Bosne od strane Austro-Ugarske i elela je njeno
sjedinjenje sa Hrvatskom i Slavonijom, dotle su Srbi eleli da Bosna i Hercegovina ostane autonomna i da im
se prisajedini i Dalmacija. Na obema stranama oseala se tenja ka pribiranju i ujedinjavanju jugoslovenskih
pokrajina, ali s tom razlikom to su Hrvati eleli da to bude izvreno pod Austro-Ugarskom [uslovno], oko
Hrvatske [trajno, bez Austro-Ugarske], a Srbi su hteli da to bude van Austro-Ugarske i u stvari oko Srbije.16
U ediciji Srpski narod u XIX veku Grgur Jaki je sa Dragoslavom Stranjakoviem tampao zajedniki
napisanu knjigu Srbija od 1813. do 1858. Godine. Iz vremena Miloeve vladavine tu stoji: Dobijanjem est
novih nahija 1834. godine od Turske, zavrena je bila Miloeva borba za osloboenje Srbije... Poto je
izjednaio granice svoje drave sa granicama Karaoreve Srbije, Milo je u glavnom ostvario svoj program
spoljne politike. Srbija se posle toga sve do 1878. godine razvijala u tim granicama17...
U vezi sa Sretenjskim ustavom u spoljnopolitikom kontekstu: Donosei Sretenjski ustav Milo nije vodio
rauna kako e biti primljen od Turske i Rusije, koje su na osnovu Jedrenjskog ugovora i Sultanovog hatierifa
od 1830. godine imale pravo da tumae nau unutranju samoupravu. Obe Sile bile su protiv Sretenjskog
ustava. Njima se pridruila i Austrija. U kritici novog Ustava, verovatno po instrukcijama vlade u Petrogradu,
naroito se otro pokazao ruski predstavnik u Carigradu, Butenev. On je optuio srpske velikae da su
napravili Francusko-vajcarsku konstituciju i govorio da se u Srbiji prave revolucionarne konstitucije.
Donoenje Ustava, po miljenju Buteneva, bio je nezakonit posao, a sadrina njegova se nije slagala ni sa
poloajem i dunostima Srba prema Porti, ni sa povlasticama koje je Rusija uivala u Srbiji18...
Povodom otvaranja engleskog Konzulata u Beogradu: Engleska vlada je poetkom 1837. godine zatraila
dozvolu od Porte za osnivanje svoga Konzulata u Beogradu. Austrija i Rusija bile su protiv. Smatrale su da
e taj Konzulat biti propagator liberalizma i demokratizma. Ali Porta nije mogla odbiti zahtev za osnivanje
tog Konzulata, jer je bio zasnovan na ugovorima koji su kao i Austrija omoguili dobijanje dozvole za
otvaranje Konzulata. Zatim se iznosi kako je 1838. otvoren ruski Konzulat, a 1839. francuski. I protiv
njegovog otvaranja austrijska vlada je, uz pomo ruske vlade, vodila akcije na Porti ali bez uspeha.19
Po daljem tekstu: U vreme dolaska [prvog] engleskog konzula [pukovnika Hodesa] u Srbiju, Milo je bio u
zategnutim odnosima i sa Rusijom i sa Austrijom. Za rusku vladu je drao da je neprijateljski raspoloena
prema njemu jo od vremena njegovog boravka u Carigradu [1835. i radi reenja spornog ustavnog pitanja] i
da eli da ga obori. Stoga je potpuno razumljivo to je Milo sa velikim zadovoljstvom doekao engleskog
konzula, i uspostavio s njim dobre odnose. Milo je sada hteo da se potpuno odvoji [Milou je svojstveno
laviranje a ne ishitreni raskid] od Rusije i da se nasloni na Zapad, na Englesku, i po mogustvu na Francusku.
On je ovoga puta pokuao u stvari da promeni zatitnika Srbije, da ga trai na Zapadu, to e se dogoditi tek
devetnaest godina docnije, na Pariskom kongresu 1856 godine.20
Uslovljeno naom temom od veeg interesa je poglavlje Spoljna politika Ustavobranitelja Garaaninovo
Naertanije. Tu stoji: Kada je 1843. godine izvrena promena poljskog agenta, novi predstavnik kneza
artoriskog [na mesto opozvanog Lenoara Zverkovskog] Frantiek Zah, u odsustvu Vuia i Petronijevia [u
izgnanstvu, u Carigradu] doao je prvo u dodir sa Ilijom Garaaninom. Zahov dolazak u Beograd, njegove
veze sa Garaaninom bile su od presudnog uticaja za izradu plana spoljne politike ustavobranitelja. Taj plan
uzeo je da izradi [?!] pri kraju 1844. godine Ilija Garaanin, a poznat je kod nas pod imenom Garaaninovog
Naertanija. Rukovodei se time da srpska vlada treba da radi u jednom odreenom pravcu, on se primio [?!]

14 Isto, 63.
15 Isto, 67.
16 Isto, 6869.
17 Grgur Jaki, Srbija od 181. do 1858. godine, Beograd 1937, 53.
18 Isto, 59.
19 Isto, 66.
20 Isto, 6667.

113
da taj pravac formulie i ralani u glavnim takama u jednom planu. U svoje [?!] Naertanije Garaanin je
uneo ove glavne misli: srpska kneevina je mala i ona sama ne moe tako ostati, ve se mora starati da
pridobije za saveznike i ostale narode koji je okruavaju, da bi postigla svoj zadatak u budunosti. Poto je ona
mala, mora raditi na proirenju svojih granica, a to e postii ako sebi pripoji i ostali srpski narod [kurzivom
istakao A. R.] koji je okruava.21
Gore citirani, kao i ovde necitirani, tekst preuzet je iz samog Naertanija, koje po ovom poetnom delu
izlaganja navodi na pogrean zakljuak da sve potie od samog Garaanina, a onda odjednom: Svoje
Naertanije Garaanin je sastavio pod uticajem poljske emigracije, a naroito njenog predstavnika u Beogradu
Frantieka Zaha. Da napie [?!] Naertanije Garaanin je bio potstaknut jednim slinim programom kneza
artoriskog iz 1843. godine... U njemu je artoriski u stvari izneo svoje ideje o srpsko-jugoslovenskom
programu, na platformi poljskih oslobodilakih programa u borbi protiv Rusije i Austrije, sa ciljem da se
stvore i na Balkanu brane protiv nadiranja Rusije i Austrije. Ta brana ovde bi bila jedna velika
jugoslovenska drava. Tu dravu trebalo je da stvori Srbija.22
Ovaj odlomak o Naertaniju, u ovoj zajednikoj knjizi Jakia i Stranjakovia, sigurno je napisao
Stranjakovi. I to sa jugoslovenskih pozicija, u godini kada jo nije znao za Zahov Plan, ve samo za Savete
artoriskog.
Odlomak koji sledi mogao je napisati i Jaki. Tu pie: Garaaninovo Naertanije bilo je prvi nepisani
jugoslovenski program koji je po svojoj sadrini potpuno odgovarao ondanjim politikim prilikama kod
Junih Slovena. Njegova je vanost u toliko vea to je on postao pre poetka znaajnog rada biskupa
trosmajera, Rakog i ostalih velikih pobornika jugoslovenske ideologije. Ali za zakljuna dva odlomka
kojima se iskljuivo velia Garaanin i njegovo Naertanije, moe se bez dvoumljenja rei da potiu od
Stranjakovia.
Stranjakovi je u vie navrata u svojim spisima ponavljao: Za sve vreme dok je bio na vlasti, bilo kao
ministar unutranjih, bilo kao ministar inostranih dela, Garaanin se dosta striktno drao svoga Naertanija u
voenju srpske spoljne i nacionalne politike. Njegovo Naertanije je sluilo, sa izvesnim dopunama i
izmenama, kao program spoljne i nacionalne politike ne samo njegovom sastavljau, ve i svima ostalim
politiarima i dravnicima Srbije do 1918. godine, kada su ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu
dravu ostvarene njegove glavne take.23
U nastavku: Poto je sastavio Naertanije, Garaanin se odmah dao na posao. Godine 1845. i 1846. njegovi
agenti krstare po jugoslovenskim pokrajinama pod turskom vlau, obavetavajui se o prilikama, dogaajima
i ljudima. Po povratku podnose mu izvetaj o onome to su uli i videli. Godine 1846. Garaanin je stupio u
bliske i poverljive odnose sa istaknutijim ljudima u nekim jugoslovenskim pokrajinama, pridobio ih za svoju
ideju osloboenja ispod turske vlasti, a neki od tih ljudi postali su i njegovi poverenici za rad u svojim
krajevima. Naroito je bio velikih razmera Garaaninov rad u ovom pravcu 1848. i 1849. godine. Sve ovo,
tako preuveliano i pojednostavljeno, nai e se vie puta ponovljeno ne samo u Stranjakovievim traktatima,
ve i u raspravama drugih istoriara, koji nekritiki preuzimaju ove navode, esto ne navodei odakle su ih
preuzeli, zapravo prepisali!
O borbi vlastodraca i opozicije za vreme vladavine kneza Aleksandra Karaorevia u ovoj knjizi pie:
Pristalice Rusije behu stalno u opoziciji. A bilo je takvih sluajeva [kao to uvek biva] da su izvesni ljudi
na vlasti sprovodili antirusku politiku, a kad padnu s vlasti prilazili su opoziciji i vatreno zastupali naslanjanje
na Rusiju. Ruski konzuli u Srbiji bili su tada savetodavci opozicije. Preuveliavana je i turskofilska
politika.
Komplikovana situacija u revolucionarnoj 1848/1849. godini vie je zamuena nego rasvetljena u ovoj knjizi.
Istie se Garaaninova uloga u podrci Srbije srpskom ustanikom pokretu u Vojvodini protiv maarskog
ustanikog pokreta, na liniji Naertanija, iako ta podrka, nametnuta silom okolnosti nije bila u skladu sa
naertanijskim smernicama. Ovde stoji kako je jedino Rusija od samog poetka potpuno odobravala dranje
Srbije prema narodnom pokretu u Vojvodini. A Rusija nije nikako htela dozvoliti da se na granicama
Poljske obrazuje nezavisna demokratska i republikanska maarsko-poljska drava, jer se veliki broj poljskih
emigranata nalazio u Maarskoj i zajedno sa Maarima uzeo vidnog uea u buni protiv Habzburkog
dvora. Zato je: Francuska vlada, posredstvom poljske emigracije, preduzela akciju da se svi narodi u Austriji
sporazumeju sa Maarima, sloe i nastave zajedniku borbu protiv Habzburkog dvora, a za svoja politika
prava i graanske slobode. Naroito je na tome raeno meu Srbima i Hrvatima. U tome je poslu francuska
vlada bila najaktivnija. Posredstvom kneza Adama artoriskog i njegovih agenata u Beogradu, Carigradu i
Karlovcima, ona je savetovala Srbima i Hrvatima da se sporazumeju sa Maarima. Poljak Bistonovski poslat

21 Isto, 96, 104.

22 Isto, 105.
23 Isto, 106107.

114
je iz Pariza patrijarhu Rajaiu u Karlovce, gde je doao poetkom novembra 1848. godine. Sve do juna 1849.
godine Bistonovski se nalazio ili u Karlovcima ili u Zemunu, ili u Beogradu, i vodio pregovore sa patrijarhom
Rajaiem o zajednikoj akciji Srba i Maara protiv Austrije. Kao bazu pregovora za tu zajedniku saradnju,
francuska vlada predloila je Rajaiu i Maarima da uzmu [u obzir] sledee tri take: 1. potpunu jednakost
izmeu svih narodnosti u Maarskoj; 2. stvaranje jedne drave na federativnoj osnovi...; 3. sve povlastice... da
se proire podjednako24...
Neuspeh ove akcije Bistonovskog kao i samog artoriskog nije ovde dovoljno objanjen. Ali se ipak
suprotno ranije reenom tu ispravno konstatuje, kako je: Pomaui svojoj brai u Vojvodini protiv Maara
ispalo da je Srbija u stvari branila Habzburku Monarhiju, to je bilo protivno duhu ustavobraniteljske spoljne
politike i idejama Naertanija. Da je tako ispalo bio je svestan i Garaanin. Pomaui borbu vojvoanskih
Srba oruanim odredima iz Srbije, na strani Austrije ostao je protivnik Austrije. To je pokazao i time (istie se
i ovde) to je odbio da primi austrijski orden u znak priznanja za proaustrijska zalaganja u borbi Srba protiv
Maara.25
U svakom sluaju, Garaaninov udeo u junoslovenskom oslobodilakom i ujediniteljskom pokretu Srbije,
kako za vreme vladavine Aleksandra Karaorevia tako i za vreme vlade Mihaila Obrenovia u ovoj knjizi
najvie se istie. Prilino obiman odeljak pod naslovom Uloga, znaaj i rad Srbije meu Jugoslovenima
posveen je Garaaninovim akcijama, podrazumeva se u duhu Naertanija. Tu pie, izmeu ostalog:
Politika propaganda [u navedenom sluaju] voena je sve dok je Ilija Garaanin bio na vlasti u Srbiji, do 14.
marta 1853. godine. Posle: Vie od etiri godine, rad na njoj bio je, ako ne sasvim obustavljen, a ono sveden
na najmanju meru. Ponovnim svojim dolaskom za ministra unutranjih dela, Garaanin je rad na propagandi
obnovio. Iz ove godine sauvan nam je jedan plan o nacionalnom radu u Bosni. Po ovom planu zadatak
propagande bio je da pripremi narod na opti ustanak za osloboenje od turske vlasti i ujedinjenje sa
slobodnom srpskom kneevinom. Naroito je rad u ovom pravcu bio velikih razmera za vreme druge vlade
kneza Mihaila, kada je Garaanin bio kneev predstavnik i ministar inostranih dela.26
Dalje se navodi kako je: Ovakvim radom na nacionalnom polju, meu Jugoslovenima, Srbija zaista postala
njihov Pijemont. Ona nije za takvu smatrana samo od strane velikog dela naroda u jugoslovenskim
pokrajinama pod turskom i austrijskom vlau ve i od stranih drava, Francuske, Austrije i Rusije. Citiraju
se odlomci iz izvetaja stranih konzula koji to potvruju. ak se dodaje, kako su: Velike Sile pre poetka
Krimskog rata, sasvim pravilno, shvatile, da e od dranja Srbije, uglavnom, najvie zavisiti i dranje
Jugoslovena u tom ratu. Stoga su se zapadne Sile, Francuska i Engleska, starale da privuku Srbiju na stranu
Turske a protiv Rusije, ili da je zadre da za vreme rata ostane neutralna.27
Ovde se prenaglaava, a posle gotovo istim reima, i kod mnogih drugih istoriara, sve do naih dana, kako:
Zapoeti rad u ovom pravcu iz Srbije meu Jugoslovenima nije uopte prestajao. On je vie puta morao biti
sveden na najmanju meru, ili obustavljen za izvesno vreme, ali jednom otpoet, on nije nikao prestajao sve do
ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, u jednu dravu 1. decembra 1918. godine.
U knjiici Francuska i Jugoslavija u prolosti, tampanoj u izdanju Drutva prijatelja Francuske, u Beogradu
1938. godine, dolaze do izraza ideje o Srbiji kao Pijemontu jugoslovenske drave. U ovoj kompoziciji sa
naglaskom na podrku Francuza i Francuske jugoslovenskom pokretu prema srpskim smernicama. Navodi se
kako je jo slavni francuski pesnik Lamartin u putopisu Put na Istok, pod impresijom puta kroz Srbiju 1832.
godine veliao Srbiju poelevi joj da postane jezgro jedne nove slovenske carevine izmeu Dunava, Balkana
i Jadranskog mora.28
Dalje tu pie kako je kasnije: Pod uticajem Francuske i ondanje poljske emigracije u Francuskoj na
dravnik, Ilija Garaanin izradio 1843. godine nov program srpske spoljne politike, u kojem je predlagao
naslon Srbije na evropske zapadne Sile. Godine 1848. preli su na stranu Maara, smatrajui ih kao borce za
slobodu i nezavisnost, a Srbe i Hrvate kao pomagae austrijske tiranije. Ali im su posle toga, saznali da se i
Srbi i Hrvati bore takoe samo za svoju slobodu [kurzivom istakao A. R.] Francuska vlada poela je raditi na
pomirenju Maara sa njima, u emu nije uspela usled nepomirljivog dranja izvesnih maarskih voa.29
Posle vojne intervencije Rusije na strani kontrarevolucionarne Austrije, Jaki opet istie ulogu Ilije
Garaanina, podrazumeva se na liniji Naertanija, u pridobijanju Francuske za savez zapadnih Sila radi
spreavanja prodora ruskih trupa. Pominje jedno tajno, znaajno pismo koje je knez Aleksandar
Karaorevi napisao predsedniku Francuske po sporazumu Ilije Garaanina, tada ministra unutranjih dela,

24 Isto, 124125.
25 Isto, 129.
26 Isto, 137.
27 Isto, 138.
28 Francuska u Jugoslavije u prolosti, Beograd 1938, 5.
29 Isto, 6.

115
sa francuskim konzulom u Beogradu radi stvaranja saveza zapadnih Sila u odbrani prava Junih Slovena, sa
sreditem u Srbiji.
Poto je ova knjiica napisana radi isticanja doprinosa Francuske u stvaranju Jugoslavije, u njoj se istie i
kako je Francuska radila u korist naeg naroda i u vreme Krimskog rata. Francuskoj se pripisuje Glavna
zasluga to je Pariskim ugovorom, od 30. marta 1856. godine, dotadanja iskljuiva zatita Rusije nad
Srbijom proirena na sve Velike Sile i to je Srbija tada dobila jemstvo svih Velikih Sila za svoje dotadanje
povlastice.
U tom sklopu naglaava se kako je ve u martu 1854. ustanovljena tajna agencija Kneevine Srbije u Parizu
radi sigurnijeg obavetavanja o dogaajima u svetu i radi boljeg optenja izmeu srpske i francuske vlade.
Potom Francuska je [podrazumeva se u tom kontekstu najvie] podravala Srbiju i 1862. godine posle
bombardovanja Beograda od strane Turaka kad se na poloaju naeg ministra vojnog nalazio francuski
pukovnik Ipolit Monden, poznati reorganizator nae vojske. Njena diplomatija predlagala je jo tada da
Turska povue svoje posade iz srpskih gradova, ali su se tome suprotstavile druge Velike Sile.
U ovoj knjiici, s obzirom na njenu namenu, razumljivo, preuveliavaju se doprinosi Francuske u pomoi
Srbiji, tokom mnogih godina.30 Ali ta pomo je odista bila najvea u godinama pobedonosnog zavretka
Prvog svetskog rata i stvaranja Jugoslavije.
to se tie razdoblja u kojem se suvie istie Garaaninova uloga, posebno njegovog Naertanija u
dokumentima koje tampa sam Jaki, u sklopu Prepiske Ilije Garaanina (knjiga 1,18391849), mora se
primetiti proizvoljnost tog isticanja. Sudei po sadraju, od preko 250 ovde objavljenih akata iz godina 1845
1849. nijedan ne sadri informacije o postojanju, a kamoli delovanju Naertanija. U vezi sa nacionalnom
spoljnom politikom, tu se spominju Miloeve akcije na pripremanju jednovremene bune u Srbiji i
Bugarskoj; Razgovor sa Gajevim i Jelaievim izaslanikom o njihovom planu osnivanja carstva Junih
Slovena (Srbiju Gaj svakom preporuuje kao sredotoje ovog carstva; i to je sviju njegova posljedovatska
misija31).
Garaaninovi antiaustrijski stavovi, uprkos uslugama koje je Austrija uinila Srbiji, silom prilika,
upuivanjem dobrovoljakih odreda na austrijska ratita vojvoanskih Srba 1848/1849; potvruju se
eklatantno pismom Stevanu Knianinu, 26. februara 1849. (po st. k.). U tom pismu Garaanin odvraa
Knianina od nameravanog dodvoravanja austrijskom caru, istiui da je srpski buntovni pokret u Vojvodini
nacionalnooslobodilaki, u slubi srpskog naroda, a ne austrijskog cara.
To pismo se jednim delom in extenso citira, s obzirom na nau temu. Sadri Garaaninova reagovanja na
Knianinovu nameru da otputuje u Be na podvorenje austrijskom caru. Garaanin odvraa Knianina od tog
puta, jer smatra, da tim podvorenjem nee stvari narodnoj nita pomoi... Bolje je neka car i njegova okolina
znadu da ste vi narod Srbski na toj strani podpomagali a ne njega, i svoju polzu ako je u tom nao, neka
sluaju prepie, a ne vaoj namjeri; [kurzivom istakao A. R.] i po tome bolje je da se moe narod Srbski
vaom zaslugom protivu Cara posluiti, neeli Car protivu naroda, koji bi sigurno to znao na polzu upotrebiti.
est vaa i naroda ovdanjeg, a interes, ini mi se, naroda tamonjeg iziskuje da vi ovaj korak ni poto ne
inite, osobito sada kad taj Car, komu vi na podvorenije oete da idete, tako podlo s narodom postupa, za koji
narod vi ste tolike ertve inili. Kad bi se samo i pomisliti moglo da bi vi vaim odlaskom k Caru i jednu
trunku polze mogli za taj narod prineti i preinaiti one izdajnike namjere dvorske sprama istog naroda, ja bi
vam ondaj taj postupak odobrio; ali kad sam uvjeren da to biti ne moe i nee, ondaj na to vam ii i klanjati
se jednu takvoj lai, pa makar da je i Car. Kad taj Car ne htede uvaiti tolike krvave zasluge njegovog naroda,
koji ga je vie puta, a naroito sada, od propasti konano sauvao, nego ga ovako cveli, zar da uvai vae
hodatajstvo?... Dvor da uini kakvo dobro narodu Srbskom pa to da ima izgled, kao da je od nae strane
uinjeno, bar ja nimalo verovati ne mogu niti mi to moj razum dopua. Ja nisam nikada mnenija bio da se mi
pokazujemo da smo Cara pomagali [kurzivom istakao A. R.] pa zato vam ovako i piem.32
U istom duhu, u pismu od 22. maja 1849, Stevanu Knianinu Garaanin kazuje kako mu nije po volji kad
Austrija i za jedno magnovenije pomisli da se on nje radi togod starao. Zato se i prema banu Jelaiu tu
dri odstojanja, pa dodaje: Ja Bana vrlo poitujem i kao oveka najvie narodnog, ali on je i general austriski,
koji po svojoj svetoj dunosti mora sve Dvoru javljati, daklem, nek se ne bi moje ime negdi upotrebilo, pa se
moe opet kakva pogrjeka kao pre sa ordenom dogoditi, a ne bi elio nikad s Austrijom objasnenija imati o

30 Isto, 79.
31 Grgur Jaki, Prepiska Ilije Garaanina, knjiga 1, 18391849, Beograd 1950, 124, 165.
32 Isto, 369370.

116
mojim uvstvima spram nje 33. . .
Ali uprkos tim ubeenjima, u skladu sa Naertanijem, on u praksi, suprotno Naertaniju, svojim delovanjem u
ratu protiv Maarske deluje, mora delovati, na strani Austrije. ak se u ovom kontekstu izjanjava protiv
Poljaka, jer se Poljaci bore na strani Maara, tada neprijatelja Srba. U ovoj se zbirci, nalazi i dokument kojim
se moe utvrditi kako je povodom dolaska Bistonovskog, izaslanika poljske emigracije iz taba maarske
vojske Percla u Knianinov tab, radi uspostavljanja mira izmeu zaraenih Maara i Srba, Garaanin bio
protiv ove misije. Bar u tom za pregovore nepovoljnom trenutku. Garaaninovim reima: Video sam da vam
je dolazio nekakav Bistonovski od [maarskog generala] Percla, i predlagao vam neka uslovija. Gospodine,
smatrajte svakoga ko je [podrazumeva se, u ovom trenutku] s Maarima za neprijatelja i nevjerujte im nita.34
U takvim trenucima sudbonosnog rata ne rezonuje se, ne moe se rezonovati, mirnodopski, kako to zamiljaju
jo uvek, u apstraktnoj dedukciji, izvesni istoriari. Zato ponovimo, suprotno tim istoriarima, ukljuujui
ovde Grgura Jakia: Garaanin se 1848/1849. nije drao Naertanija, ve situacija koje su mu kao
pragmatinom politiaru nalagale okolnosti u datom trenutku.
Garaaninovu doslednost ne treba (jer u stvarima politike ne odgovara stvarnosti) povezati sa Naertanijem,
kao ni sa njegovim odnosima sa predstavnicima poljske emigracije (1844. uzornim, 1848/1849.
neprijateljskim), ve sa njegovim radom u interesu Srbije i Srpstva, prema politici kojom je rukovodio i
kojom se rukovodio. To rezonovanje moe se potkrepiti, i na osnovu dokumenta u ovoj Jakievoj knjizi, u
kojem Garaanin saoptava, pismom od 27. decembra 1849. kako ga je ruski general i konzul Levikov
kritikovao zbog prijateljskih veza sa Poljacima i kako je on zasnovanost te kritike opovrgnuo.
Garaaninovim reima: Imao sam jedan vrlo dugaak razgovor ovo dana sa G. Levinom, kome je povoda
dalo njegovo primjeanije Knjazu uinjeno da ja mlogo zaiavam Poljake... Premda mu je i Knjaz dobro
odgovorio, ali opet sam Knjaza zamolio i meni s njim objasniti se, koje je i sljedovalo. Ja sam re otvorio i u
svemu iskreno sa G. G. Generalom govorio, priznavi mu da ja nekoliko Poljaka zaista poznajem i da su ovi
dolazili, kao to mi i sad Lenoar dolazi, ali sam ga uvjerio da to nikakvog osobitog znaenja niti je imalo niti
imati moe. Poftoravali smo i poftoravali svaki svoja primijeanija i uzdu i po preko; umeali smo u to i
drugu politiku i najposle smo u svemu bili saglasni, odobrivi mi on podpuno nain mog miljenja u tim
stvarima. Kazao sam mu, i to vie puta poftorio, da je naa politika ta ne samo ne biti Poljaci, no ne biti nita
drugo no Srbi, i s tom politikom ii emo napred ma nas ta kotalo. Kazao sam mu da je bezumno nas
podozrevati zbog Poljaka koji su gubitnici niti bi to kakova smisla imalo.
Od interesa je i kako je Garaanin na jednom sastanku sa ruskim konzulom Levinom i drugim
predstavnicima pobedonosne Rusije, na provokativno pitanje da li zna da je Koutova ena Koutovica ovuda
[kroz Srbiju] prola [beei od Rusa], odgovorio da ne zna(m) a kad mu je ponavljao da on to mora znati
ako je to istina rekao da je ona mogla proi, kao to mnogi ljudi i ene prolaze svaki dan i da on ne
razume(m) zato bi(h) za svakog znati morao i zato bi ga se to tako ticalo, rekavi najposle ako nije prola
moe slobodno proi, ako je samo Austrijanci propuste. Uzgred reeno: Poznato je kako je Garaaninu za taj
in Kout bio veito zahvalan.
U Jakievoj knjizi Iz novije srpske istorije. Abdikacija kralja Milana i druge rasprave, tampanoj 1853.
godine, ne spominje se Naertanije. Dodue knjiga poinje izlaganjem nevolja naega naroda pod Turskom
poev od 50-ih godina, sa osvrtom na Hati-humajumom turskog sultana, iz 1856, kojim su, na papiru,
zagarantovana podjednaka prava svim podanicima carstva. Poto je sve ostalo po starom, nastavljene su
pripreme za ustanak balkanskih hriana, koje su, po ovom datiranju, bile zapoete jo 1850. godine. Za
razliku od drugih rasprava, ne poinje se od glavara, ve od njihovih agenata Matije Bana i Tome Kovaevia.
Nalazi se za potrebno i navesti da su obojica bili katolici i svreni bogoslovi; prvi rodom iz Dubrovnika, drugi
iz Bosne. Umesto Naertanija, tu se na poetku istie ustaniki Projekt iz 1862. godine, koji je razradio
Kovaevi. Moe da deluje zbunjujue komentar, po kome: Po svemu sudei to je bio ako ne prvi a ono jedan
od prvih sastava te vrste iz tog doba.35
Bombardovanjem Beograda (od 3/15. do 5/17. juna 1862) zapoete akcije za evakuisanje turskih garnizona iz
utvrenih gradova ne pripisuju se Garaaninu ve Mihailu. Tada je knez Mihailo odluio da zatrai od Turske
da gradove preda Srbima ili da ih porui i da u sluaju odbijanja tih zahteva objavi rat Turskoj, sporazumno
sa ostalim balkanskim hrianskim narodima, odnosno zemljama. Po Jakiu, doslovno: Takvo [ustaniko]
preduzee olakavala je okolnost to je Crna Gora ve bila u ratu protiv Turaka i to su Bugari obeali da e se
i oni dii im Srbija bude stupila u borbu. Ostalo je da se zadobije Grka, koja je bila najvanija [kurzivom
istakao A. R.] i s kojom je postojao izvestan sporazum o zajednikom radu zakljuen 1861. g. u Carigradu
izmeu I. Garaanina, ondanjeg izvanrednog komesara srpske vlade, i Renijerija, grkog poslanika u

33 Isto, 409410.
34 O odnosima sa Poljacima i Maarima, Isto, 450.
35 Grgur Jaki, Iz novije srpske Istorije. Abdikacija kralja Milana i druge rasprave, Beograd 1953, 27.

117
Carigradu.36
Pregovori sa Grkom velikim delom opisani su prema odlomcima iz prepiske izaslanika Srbije, Jovana
Kumanudija, koju je Jaki prvi prouio i obelodanio. Muni pregovori podrobno su analizirani u poglavlju
pod naslovom Prvi srpsko-grki savez (18671868). Grci su traili previe: istie i Jaki, za zajedniki rat i
izvojevanu pobedu: celu Makedoniju i Trakiju. Urazumili su se deliminim ustupcima.
Pouno je da se ovde istie kao inicijator saveznikih ugovora Srbije sa navedenim balkanskim zemljama sam
knez Mihailo, u svojstvu, moglo bi se rei, autora novog dravnog programa. Tek kao izvrilac tog programa,
podrazumeva se prema Mihailovim uputstvima, navodi se Ilija Garaanin. Izriito: Dolaskom na presto kneza
Mihaila Srbija je dobila i nov dravni program. [ta je bilo sa starim, i kojom starim, dravnim programom, ne
kazuje se!]. Jedno od najvanijih mesta u tome programu zauzimao je, kao to je poznato, rad na osloboenju
svih Junih Slovena i njihovom ujedinjenju u jednu dravu sa Srbijom na elu. (To bi moglo biti Naertanije,
a po ovom izlaganju nije, jer je Naertanije sastavljeno pre ove Mihailove vladavine). Sledstveno: Knez
[Mihailo] je bio svestan da izvoenje jednog tako zamanog plana pretstavlja tolike tekoe da ga Srbija, i kad
bude dobila svu potrebnu vojniku spremu, nee biti u stanju sama da izvri. Stoga je nalazio da e za to biti
potrebno obezbediti zajedniki rad svih balkanskih drava i naroda i pripremiti njihov opti ustanak protiv
Turske. Izvrenje tog programa palo je u deo Iliji Garaaninu, koga je knez ubrzo stavio na elo svoje vlade.37
A onda, opet u prvi plan, na prvom mestu uzdie se Garaanin. Jer, po onome to sledi: Ve poetkom 1861.
g. Garaanin je knezu razloio potrebu da Srbija, pre svega, doe do sporazuma s Grkom. On mu je tom
prilikom predloio da se jedan pouzdan i vrlo razuman ovek poalje u Atinu u navedenoj misiji.
Zanimljivo je da je za ovaj deo izlaganja, Jaki naveo da ga je sastavio po podacima iz neizdatih hartija Ilije
Garaanina.38
Po Jakievom kazivanju, on je prvi objavio integralni tekst prvog, saveznog ugovora izmeu Grke i
Srbije, koji je u Beu, 14. avgusta 1867, potpisao izaslanik Srbije Petronijevi, poto ga je Garaanin
telegramom obavestio da to uini. Ovde, takoe, prvi put objavljeni integralni tekst vojne konvencije (u
srpskom prevodu) izmeu Grke i Srbije, koji je sastavljen na francuskom jeziku, potpisao je u Atini, 16.
februara 1868, u svojstvu izaslanika Srbije Franja [ne vie Frantiek!] Zah, tada ve artiljeriski potpukovnik
srpske vojske. Zaha je ovlastio da potpie tu konvenciju, tadanji ministar vojni Milivoje Blaznavac.
Rasprava, koja sadri tekst lanka objavljenog u Politici, od 6. do 9. januara 1928, pod naslovom Prava
istorija aneksije Bosne i Hercegovine, poinje sa Hercegovakim ustankom u 1875. godini. Za taj ustanak
Jaki kazuje da nosi obeleja najsudbonosnijih dogaaja u istoriji Istone Evrope u XIX veku. Po Jakiu:
On je posluio kao povod tajnim meunarodnim pogodbama, ije su odredbe, u toku etrdeset godina,
postupno zapletale politiku situaciju i dovele na kraju do Prvog [Jaki do poslednjeg!] svetskog rata.39
Najpodrobnije se tu opisuje radnja kojom Rusija dve godine pre Berlinskog ugovora obezbeuje Austro-
Ugarskoj aneksiju Bosne i Hercegovine. Jakievim reima: Beka vlada koja je [Hercegovaki] ustanak, u
stvari, ozbiljno pomagala, nala je tada za potrebno da se priblii Rusiji i da s njom zakljui tajni sporazum
koji e joj omoguiti da iz rata protiv Turske ona izvue najveu korist. Tim sporazumom, u Rajhtatu, u
ekoj, 8. jula 1876, utanaene su poznate obostrane pogodnosti posle okonanja rata Srbije, u savezu, ili bez
saveza, sa Rusijom, protiv Turske. Pregovarai su se tom prilikom obavezali da se odredbe sporazuma ne
saoptavaju drugim Silama, a jo manje Srbima i Crnogorcima, dok ne bude dolo vreme za njihovo
izvrenje.40
U raspravi o tajnoj konvenciji Srbije i Austro-Ugarske (18811889) Jaki istie: Berlinski ugovor od 1878.
doveo je Srbiju u muan poloaj On joj je, dodue, dao znatno [kurzivom istakao A. R.] proirenje i politiku
nezavisnost od Turske, ali je, u isto vreme, stavio u gotovo potpunu ekonomsku zavisnost od Austro-Ugarske.
Srbija je tim ugovorom bila prinuena da primi na sebe jedan deo turskog dravnog duga, da sagradi eleznicu
i da s Velikim i ostalim Silama zakljui trgovinske ugovore. Naputena od strane Rusije, najpre u San-Stefanu,
a zatim u Berlinu [!], Srbija je bila ostavljena, takorei, na milost i nemilost Austro-Ugarske.41 Tu se mora
primetiti kako Jaki, prenaglaenim isticanjem ekonomske zavisnosti Srbije od strane Austro-Ugarske navodi
na odobravanje Tajnog ugovora, kojim se iskljuivo po instrukcijama vladara, Milana Obrenovia, pretekim
stegama Srbija politiki vezuje za Austro-Ugarsku.
Uistinu, Jaki u zakljuku, posle notiranja izvesnih nepravilnosti i neugodnosti u vezi s tim ugovorom, istie
korist koju je donosio Srbiji. Jer, po Jakiu: Srbija je, pre svega, tim ugovorom osigurala sebi prijateljstvo
Austro-Ugarske i njenu pomo kod drugih evropskih vlada. A to je bio zaista dobitak. Austro-Ugarska je bila
36 Isto, 33.
37 Isto, 41.
38 Isto, 42.
39 Isto, 58.
40 Isto, 59.
41 Isto, 71.

118
tada u savezu s Nemakom i u prijateljskim odnosima s Italijom i s Engleskom. To znai da je Srbija, ustvari,
zadobila prijateljstvo ne samo jedne nego etiri Velike Sile [!]. Ona je, na taj nain, obezbedila svoju
nezavisnost i svoju teritoriju i osigurala svom izvozu austro-ugarske trgove.
Pored toga, dobila je obeanje da e Austro-Ugarska priznati Srbiju za kraljevinu i da e se zauzeti i kod
ostalih Sila da je i one priznaju. Ni to obeanje nije bilo bez vrednosti. to je jo vanije, Austro-Ugarska je
tim ugovorom priznala Srbiji pravo na eventualno proirenje u pravcu Vardarske Doline. Ta odredba ugovora
znaajnija je nego to izgleda na prvi pogled. Njome je Austro-Ugarska pristala da favorizuje Srbiju na
raun ruskih i bugarskih pretenzija i da joj, na taj nain, prizna izvesno pravo na Makedoniju42...
to se tie Srbije, ona je tim ugovorom dala obeanje da na svojoj teritoriji nee trpeti politike, verske i
druge smutnje koje bi bile uperene protiv Austro-Ugarske, Bosne, Hercegovine i Novopazarskog Sandaka. to
obeanje smatrano je esto kod nas kao prosta izdaja i definitivno ustupanje tih pokrajina Austro-Ugarskoj.
Da li je ta ocena bila tana? Nije. [Kurzivom istakao A. R.]. Pitanje o Bosni, Hercegovini i Sandaku
smatrano je kao meunarodno pitanje i o njemu su mogle reavati samo Velike Sile. One su na Berlinskom
Kongresu odluile da upravu u tim oblastima povere Austro-Ugarskoj. Kada su tu odluku donosile one nisu ni
pitale da li Srbija ima kakvih prava na te zemlje. Njima je tada bio glavni cilj da Rusiji, kojoj je bila poverena
organizacija Bugarske, stvori jednu protivteu na Balkanskom Poluostrvu. Da li je, prema tome, Srbija bila
vlasna i da li je bila u stanju preuzeti to bilo u korist promene te odluke Velikih Sila? Nije. Da je ma ta
pokuala, navukla bi samo na sebe osvetu svih Velikih Sila, a naroito Austro-Ugarske. Prema tome, srpska
vlada je dala jedno obeanje koje bi morala dati i da nije imala ugovor s Austro-Ugarskom.
Pored tog obeanja, Srbija je dala obavezu da bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom nee zakljuiti
nikakav politiki ugovor s drugom kojom dravom koji bi bio protivan duhu Tajnog ugovora... Ova je odredba
sasvim logina. Odredila je da jedna drava, potpisujui jedan tajni politiki ugovor na koji treba da se osloni,
mora traiti garantije da druga ugovaraka strana jednog dana ne zakljui kakav ugovor s drugom kojom
dravom u protivnom smislu i da tako u potaji ne pone raditi protiv njenih interesa. Osim toga tada su u
Evropi, a naroito na Balkanskom Poluostrvu, vladale takve prilike da Srbija, i da je htela ne bi imala s kim da
zakljui kakav tajni politiki ugovor. Dalje, bez tog ugovora Srbija jo ne bi postala kraljevina. A:
Proglaenje kneevine Srbije za kraljevinu znailo je poveanje njenog znaaja u oima ne samo svih Srba
nego i Jugoslovena. U celini Srbija je tih godina znatno modernizovana iako nije dosegla sve tekovine
civilizacije i tehnologije evropskih drava.43
U raspravi Abdikacija kralja Milana (1880) Jaki prenaglaava Milanovu opsednutost abdikacijom, umesto
njegovoj preokupiranosti vlau. Istie kako je Kralj Milan rano poeo oseati tekoe u vladanju, zbog toga
se kod njega jo u mladosti javila tenja da se oslobodi prestola. Tom tenjom on biva ophrvan u trenucima
izgubljenog rata Srbije protiv Bugarske 1885. godine kao i razmiricama sa kraljicom Natalijom. Ali vrhunac te
abdikacijske opsednutosti posle izgubljenog rata i razvoda braka sa Natalijom, a naroito posle silom iznuene
predaje vlasti radikalima, to Jaki u prilinoj meri prenebregava otkriva kako Milan nije bio samo bolesno
opsednut tekoama vladanja ve i zdravorazumskom procenom znaaja gubitka vlasti. Sama vlast, kojoj nije
dorastao ni snagom ni instinktom, a kojom je vie od svega bio opsednut, kada je postao svestan toga da ju je
izgubio, bez mogunosti povratka u eljenim razmerama prisilila ga da je se odrekne.
Koliko je bio opsednut neogranienom vlau, pokazala je ve Timoka buna 1883. godine. Posle uguenja te
bune ogranienih razmera, i nenasilnih podviga, on je na smrt i robiju osudio nekoliko stotina buntovnika, koji
su se odlikovali izuzetnim osobinama ovenosti, poteujui ne samo ivote, ve i integritet zarobljenih
vlastodraca.
Zbog ouvanja neograniene vlasti od nesavladivih radikala, sa Paiem na elu, koji su emigrirali u Bugarsku
i koje Bugarska, na njegov zahtev, nije htela da izrui srpskim vlastima on je vojniki nespreman 1885.
godine objavio Bugarskoj rat. Budui da izgubljenim ratom nije izgubio vlast on jo nije abdicirao. Tek kada
je demokratskim Ustavom od 1888. procenio da za uvek vlast mora deliti sa radikalima, ili sa drugim
opozicionarima, on je nameru kojom je pretio, poslunicima, da e ih napustiti abdikacijom, abdikaciju
sproveo. Jaki je u raspravi o abdikaciji kralja Milana naveo mnoge istovetne i razliite, spoljnopolitike i
unutranjepolitike, a najvie psiholoke razloge abdikacije. Zavrio je raspravu sa pitanjem: Koji je od
navedenih razloga [bio] pravi razlog abdikaciji uz prigodni odgovor da je: Na to pitanje teko dati pouzdan
odgovor.44
U vezi sa Paievim sastankom sa tadanjim predsednikom bugarske vlade Stambolovim, u Sofiji 29. avgusta
1889, Jaki konstatuje u lanku pretampanom u ovoj knjizi iz Politike, da se na osnovu priloenih kazivanja
samog Stambolova ne moe utvrditi taan sadraj njihovog razgovora. Izvesno je samo da se Pai zalagao za
42 Isto, 138139.
43 Isto, 139140.
44 Isto, 237238.

119
savezniki ugovor izmeu Srbije i Bugarske (naravno, bez veze sa Naertanijem) a da je Stambolov eskivirao.
Rekao je Paiu da Turska nije ni izdaleka tako zreo plod da bi ga samo trebalo otresti s drveta, da je Turska
vojniki jo dosta jaka i da bi se mogla odbraniti od Bugarske, Srbije i Grke kada bi je sve tri zajedno napale,
da se Bugarska moe sa Srbijom sporazumeti samo o tome da zajedno trae uvoenje reforama u Turskoj, pa
da se saeka da tamo zavlada mir... i da se onda vidi kome tamonje stanovnitvo eli da se prisajedini i da e
se onda lako [!] razgraniiti obostrane interesne sfere.45
Mala rasprava o drugom srpsko-bugarskom savezu (1894), pretampana takoe iz Politike (69. januar 1930),
bila je isprovocirana, po Jakievom kazivanju, tendencioznim politiarskim pisanjem izvesnih bivih
bugarskih diplomata. Nametnula se potreba da se uje ta o navedenim dogaajima kae istorija. Ista
opasnost od spoljnih neprijatelja, kae Jaki nagnala je predstavnike Srbije i Bugarske, da pregovore koji
su otpoeli 7. marta 1904. zavre zakljuenjem jednog ugovora o savezu i jednog ugovora o prijateljstvu (30.
marta) te jednog zakljunog protokola (31. marta). Jakievim reima: Obe vlade usvojile su naelo Balkan
balkanskim zemljama, proete eljom da osiguraju mir i bezbednost oba naroda, da ouvaju status quo na
Balkanu i da poboljaju sudbinu svojih sunarodnika u Turskoj. Pritom su se obavezale da e sva pitanja u
kojima ne budu uspeli da se sporazumeju podneti na konanu odluku ruskom caru ili, u sluaju ako se on toga
ne bi hteo primiti, Meunarodnom sudu u Hagu.
Sledio je ugovor o carinskom savezu (21. jula 1905). Kao reakcija sa austrougarske strane, po Jakiu, izbio je
12. januara 1906, carinski rat izmeu Srbije i Austro-Ugarske. S obzirom da je bugarska strana obelodanila
postojanje tajno zamiljenog ugovora o srpsko-bugarskom carinskom savezu, Jaki se usredsreuje na osudu
bugarske vlade. Ona je na taj nain htela Srbiju ne samo da zavadi sa Austro-Ugarskom, nego i da je dovede
do ekonomske propasti, poto se tada u Sofiji tvrdilo da Srbija ni u kom sluaju ne moe izdrati jedan
[carinski] rat sa susednom Monarhijom.46 Samo, zahvaljujui tolerantnosti srpske vlade, istie Jaki, nije
dolo tada do raskida saveznikih srpsko-bugarskih odnosa.
U obimnoj knjizi koju je Grgur Jaki napisao zajedno sa Vojislavom Vukoviem pod naslovom Spoljna
politika Srbije za vlade kneza Mihaila Obrenovia, Prvi balkanski savez, za ovde obuhvaeni istorijski period
ve se u uvodu istie da je jedan od najvanijih u razvoju srpske i jugoslovenske dravne misli. U tom
periodu, prema ovom uvodniku: Prvi put u svojoj novoj istoriji, Srbija ulae napore da se otrgne od
dotadanjih uticaja Velikih Sila, i povede samostalnu spoljnu politiku zasnovanu na naelu Balkan
balkanskim narodima. Zanimljivo je kako u predgovoru ove knjige pri pominjanju balkanskog saveza stoji
takozvanog [kurzivom istakao A. R.] Prvog balkanskog saveza. Zanimljivo je i kako se po deobi izloenog
perioda, od 1859. do 1865. i od 1866. do 1868. ovo delo tampano u jednoj knjizi sastoji od dve knjige! Knjiga
prva (18591865) ima sedam poglavlja, sedam glava. Knjiga druga (18661868) pet poglavlja, pet glava.
Poinje se konstatacijom da je Krimski rat 18531856. osujetio nameru ruskog cara Nikolaja I da sam rei
Istono pitanje. Naelo ravnotee Sila osujetilo je, ne zna se po koji put, prevlast samo jedne Velike Sile.
Univerzalni sistem vladavine, koji je ustanovljen Bekim kongresom 1815, zamenjen je prioritetom
nacionalnih problema odlukom Pariskog kongresa 1856. Prema ve izloenim Jakievim preokupacijama i
ovde jo nespomenutim Vukovievim premisama, poinje se sa novom nacionalnom politikom, zasnovanom
na odredbama Garaaninovog Naertanija kao junoslovenskog programa sa ishoditem u Srbiji. U tom
sklopu se istie znaaj memoranduma, poverljivog memoara upuenom francuskom caru Napoleonu III 23.
aprila 1859.
Prema Jakiu Vukoviu doslovno: Zapoet kao alba na samovolju turske vlade, memorandum se
zavrava ponudom ratnog saveza Francuskoj protiv Turske i Austrije. Knez i srpski narod, stajalo je tu,
oekuju od cara Napoleona III vie nego pravdu, ali ostavljaju njegovoj mudrosti da odlui kad i kako e im to
darovati, neka samo ima u vidu vanost srpskog naroda meu hrianskim narodima Turske i Austrije, uticaj
koji on vri i akciju koju bi mogao da povede u sluaju da se politike komplikacije i ratni dogaaji prenesu
na to podruje... Ako bi, pak, dogaaji dobili takav obrt koji olakava Srbiji ostvarenje njenih elja za
uveanjem i nezavisnou, jedan docniji dogovor mogao [bi] pruiti osnove za sporazum podjednako koristan
planovima Njegovog Velianstva i budunosti Srbije 47...
Povodom Mihailove misije u Parizu i Londonu, tu se istie kako je francuska vlada udovoljila Mihailovoj
molbi da ga caru Napoleonu ne predstavi turski ambasador, dok se u Engleskoj morao potovati protokol i
Mihaila je kraljici Viktoriji predstavio turski diplomatski predstavnik, kao turskog vazala. Zanimljivo je i kako
Jaki i Vukovi opovrgavaju verodostojnost verzije Mihailovih i Koutovih razgovora prema, inae opte

45 Isto, 237238.
46 Isto, 246.
47 Grgur Jaki, Spoljna politika Srbije za vlade kneza Mihaila, Prvi balkanski savez, Beograd 1963, 2728.

120
prihvaenim, Koutovim kazivanjima. Po Jakiu i Vukoviu, Mihailo nije otputovao u Englesku na sastanak
sa Koutom po Napoleonovom savetu, ve po sopstvenom nahoenju, da bi Kouta pridobio za akcije kojima
e Srbija pomoi Maarskoj u ratu protiv Austrije, a Maarska Srbiji u ratu protiv Turske.
Pri tumaenju Koutovih stavova prema poduhvatima Srbije i jugoslovenstva istie se da je Kout:
Nezavisnost Srbije smatrao za neizbeno dostignue, ak i u interesu same Turske. eleo je, dakle, i opstanak
Turske i nezavisnost Srbije, to je u stvari znailo jednu malu srpsku dravu. U sluaju da ipak doe do
raspada Otomanskog Carstva, Kout je pre bio za obrazovanje konfederacije posebnih drava, Bugarske, Crne
Gore, Bosne i Srbije, nego za stvaranje jedne velike junoslovenske drave. Potrebu konfederacije objanjavao
je postojanjem snanog nacionalnog individualizma [kurzivom istakao A. R.] u tim pokrajinama.48
U vezi sa situacijom krajem 50-ih i poetkom 60-ih godina istie se s jedne strane opreznost vladara i
vladajuih a s druge strane nacionalna nestrpljivost inteligencije. Smatra se da je opreznost u voenju
nacionalne politike bila opravdana. U to vreme Srbija je tako ravo stajala sa vojnom opremom, da je, po
ozbiljnim procenama, u sluaju rata jedva mogla da naorua 30.000 boraca. to je takoe bilo veoma vano, ni
meunarodna situacija nije nagovetavala skori i neizbeni sukob izmeu Velikih Sila preduslov neophodan
za spreavanje intervencije Austrije protiv hrianskih [valjda nacionalnih] pokreta na Balkanu. Koliko je
Mihailo bio daleko od takvih namera sredinom 1860. [suprotno Naertaniju] pred Miloevu smrt, vidi se po
tome to je tada odbio grku ponudu za sklapanje saveza, koju mu je doneo iz Atine izaslanik Paleolog.49
S obzirom da je ovo (Jakievo i Vuievo) delo podeljeno na poglavlja (glave) po vremenskim odrednicama,
njegovi karakteristini delovi odnose se i dalje na dogaaje, probleme, situacije, elje i mogunosti u spoljnoj
politici odreenih godina, navedenih u naslovu. U poglavlju (glavi) od oktobra 1861. do aprila 1862. istie se
kako je tada: Srbija odista bila nespremna i vojniki i diplomatski za eljene akcije. Sa velikim deficitom u
budetu, bez obuenog ljudstva za rat i bez [dovoljnog] oruja u labavim vezama s pobunjenim pokrajinama,
bez obezbeene podrke Rusije (inae nezadovoljna srpskom administrativnom reformom) i u skoro
potpunom prekidu odnosa sa Austrijom (zbog incidenta s njenim konzulom Borovikim) ona nije bila
sposobna za akciju koja se od nje oekivala.50 Zato se i tu namee (zapaeno), kako za razliku od onoga to
e se desiti u nae vreme, vreme razaranja mnogo kasnije stvorene Jugoslavije, ondanji vladari Srbije,
imajui u vidu navedene nepovoljne injenice, uprkos ratniki raspoloenom javnom mnjenju, nisu se uputali
u avanturistike ratne akcije, sa kobnim posledicama.
U razdoblju od maja do novembra 1862. godine (glava V) situacija se izmenila. Usled bombardovanja
Beograda. Knez Mihailo i njegovi ministri poeli su odmah da prouavaju mogunost da se taj dogaaj to
potpunije iskoristi za izvojevanje starih zahteva. Pretpostavili su sa sigurnou da e ovo bombardovanje kao
primer turske [neodgovorne] surovosti uveriti Velike Sile u opravdanost [srpskih] zahteva o iseljenju
Turaka, kako iz varoi tako i iz tvrave. Iako ne odmah, na kraju, 1867, to e se i dogoditi.
U glavi VI, koja obuhvata vremensko razdoblje od decembra 1862. do decembra 1863, u vezi sa drugim
ustankom u Poljskoj (1863, prvi ustanak 1861) i novim akcijama Srbije za zakljuivanje sporazuma
balkanskih hrianskih zemalja protiv Turske, vredi citirati Garaaninovo pismo od 5. novembra 1863.
crnogorskom knezu Nikoli. U tom pismu Garaanin predoava kako: Nai interesi ne mogu nimalo biti
ulepani u jednom ratu koji bi Zapad sa Severom jednostavno zbog Poljske vodio, jer iz tog rata mogu se
svakojake prilike izroditi. Rat otpoet za jedno, moe se okrenuti sasvim na drugo; mi treba da smo za sve
gotovi. Dve su stvari na koje po naem mjeniju treba obratiti sve nae vnimanije, a to su: da ne budemo ni od
kog prevareni i da ne propustimo priliku ako nam se ova ukae.51
U sedmom poglavlju (glava VII), koje obuhvata period od januara 1864. do decembra 1865. istiu se tekoe u
radu na okupljanju balkanskih hrianskih zemalja za akcije protiv Turske. Tu se kazuje da je Srbija i dalje
realno procenjivala relativna zbivanja u balkanskim i evropskim relacijama: Od [Velikih] Sila je malo
oekivala, jer je ve odavno bila naisto s tim da svaka od njih, bez izuzetka, gleda sopstvene interese, a Srbiju
kako se Garaanin izrazio krajem 1864. po potrebi upotrebljava dok svoju cilj ne postigne. Ukoliko bi
neka od njih i pokazala dobru volju da joj pomogne, druge bi se potrudile da to osujete. Usled toga su srpski
dravnici doli do zakljuka da se ni u jednu [Veliku] Silu ne treba uzdati dokle god ne budu sami u stanju da
postave srpsko pitanje, i to tako odluno da ga one ne mogu mimoii. U rat s Turskom nisu pomiljali da ulaze
pre no to zavre vojne i politike pripreme koje e im omoguiti da se s njom bore due vreme bez iije
potpore. Ta predostronost je pretpostavljala upotpunjenje naoruanja, savez s Crnom Gorom i... sa ostalim

48 Isto, 3334.
49 Isto, 45.
50Isto, 89.
51Isto, 170.

121
balkanskim hrianima. Bez takvih priprema Srbija bi bila izloena da bude zaustavljena nadmonou Turske
ili pritiskom [evropske] diplomatije. Od ove poslednje trebalo je svakako oekivati da e njene turskofilske
Sile, Engleska i Austrija, u sluaju rata, podravati borbenu snagu turske vojske isporukama materijala i
moralnom podrkom.52
Drugi deo ove knjige (druga knjiga) u prvom poglavlju (prvoj glavi) obuhvata zbivanja tokom prvih est
meseci novog perioda razvoja u spoljnoj politici Srbije, poev od 1860. godine. Tada se spoljnopolitike
akcije usredsreuju na stvaranje balkanskog saveza za rat protiv Turske. Tu se iznosi kako je: U toku druge
Mihailove vladavine data prednost spoljnopolitikom problemu nad drutveno-ekonomskim. Privrednom
razvoju posveeno je malo panje, usled ega je, osim na polju vojne industrije, neznatno ojaala materijalna
osnova Kneevine. Nosioci dravne politike Mihailo i Garaanin smatrali su da se najprei cilj,
osloboenje i nezavisnost, moe postii vrsto povezanom dravnom upravom i jakom vojskom. Tome su
posvetili glavne napore.53
S obzirom na nau temu od posebnog interesa je i kako Jaki i Vukovi u ovom kontekstu kazuju da su
Mihailo i Garaanin [znai al pari] nosioci dravne [spoljne, nacionalne] politike, a odmah zatim napiu da je:
Garaanin bio Glavni tvorac usvojenih [kurzivom istakao A. R.] naela spoljne (i unutranje) politike. Dok
se u nastavku ovog istog pasusa dodaje da su navedeni Ministri: Nikola Hristi, Kosta Cuki, Rajko Lejanin,
Milivoje Blaznavac bili jednoduni u sprovoenju Mihailove politike [kurzivom istakao A. R.]. Oigledno i
ova dva istoriara nisu obratila panju na, u naoj knjizi, isticane kontroverzne konstatacije o primarnoj ulozi
odreene linosti, vladara ili njegovog vladajueg ministra (Mihaila ili Garaanina) u voenju spoljne politike,
iako je ta kontroverzija (zbog Naertanija) u istoriografiji (a posle i u politici) vremenom dobila prvorazredni
znaaj.
Drugo poglavlje (druga glava) drugog dela knjige obuhvata spoljnopolitike dogaaje u toku samo tri meseca,
jula, avgusta i septembra 1866. godine. Izlaganja se usredsreuju na dovrene ratne spreme i ostvarenje
balkanske saradnje.54
Zanimljivo je da se tu tenja usredsreuje na Garaanina. Jer: Kada je [predsednik italijanske vlade, general]
La Marmora stupio na vlast, septembra 1864, zatekao je zapoete nezvanine, sporedno voene izmene misli,
izmeu svoga prethodnika Mingetija i Garaanina. Cilj je bio da se obezbedi saradnja u sluaju italo-
austrijskog sukoba. Podstrek za razgovore doao je preko maarske emigracije. Ona je zatraila saradnju sa
Srbijom jo za vreme poljskog ustanka, od 1863. godine. Poto srpska vlada nije htela formalno da prihvati
ponudu jedne emigrantske grupe, a italijanska vlada je nastojala da ostane u pozadini, razgovori su voeni
izmeu emigracije i biveg austrijskog oficira u srpskoj slubi Antonija Orekovia. Od rasturanja
dobrovoljakog odreda krajem 1862, on je bio bez poloaja u srpskoj vojsci, ali je upotrebljavan za poverljive
poslove. Garaanin je odobrio njegovu prepisku s Renjijem oko dobijanja od Italije novanih sredstava za
sprovoenje ire tajne organizacije u Vojnoj granici. Ta pomo nije dobijena. Garaanin je svakako odobrio i
Orekovieve planove o saradnji Vojne granice u sluaju italo-austrijskog rata. I sam je uputio sredinom 1864.
italijanskoj vladi predlog o zakljuenju formalnog ugovora, u koji je uneo, izmeu ostalog, i to da se
predstavnici Junih Slovena i Maara imaju blagovremeno sporazumeti o pitanjima buduih meusobnih
odnosa. Tom prilikom za Srbiju nije traio dobitak izvan Turske. La Marmorin dolazak na vlast osujetio je
ovaj pokuaj. Novi italijanski predsednik nije hteo da uje ni za Orekovievu organizaciju ni za maarsku
emigraciju.55
Posle opet al pari: Mihailo i Garaanin Da li su knez Mihailo i Garaanin znali za ove Orekovieve
pregovore... Ne moe biti nikakve sumnje u tadanju reenost Mihaila i Garaanina da Srbiju sauvaju od
uea u evropskom sukobu. Dva su ih razloga rukovodili da zauzmu takvo dranje: verovanje u pobedu
Austrije i ruski saveti da ostanu na miru.56
Glava III obuhvata dogaaje od oktobra 1866. do aprila 1867. S obzirom na nau temu tu se istiu odeljci o
sporazumu sa hrvatskom Narodnom strankom i dobijanju tvrava. U vezi sa programom zajednike
jugoslovenske politike Srba i Hrvata kazuje se da je nacrt predloga tog programa izradio Orekovi, prema
uputstvima Garaanina, koji je program redigovao u konanoj verziji. Iz tog programa je potrebno ovde
navesti odredbu kojom rad na ujedinjenju svih jugoslovenskih plemena u jednu saveznu jugoslovensku
dravu mora da ide postepeno tokom istovetnih pokreta. Na elu pokreta stoje Beograd i Zagreb kao dva
stoera; izmeu njih mora biti vjeito sporazumevanje. Nesporazumi, koji bi se mogli pojaviti, ne smeju
prodreti preko domaih novina u javnosti. Hrvati i Srbi su jedne narodnosti: jugoslovenske. Vera, koja ih

52 Isto, 201.
53 Isto, 211.
54 Isto, 257.
55 Isto, 257258.
56 Isto, 260.

122
razdvaja... ne sme se ni najmanje meati u narodne poslove.57 Kako to zvui neverovatno, romantiarsko
utopistiki, posle razaranja sa takvim iluzijama stvorene Jugoslavije!
U vezi sa tvravama Jaki i Vukovi kazuju: Ustupanje beogradske tvrave bilo je reeno u naelu od
strane turske vlade ve sredinom januara [1867]. Glavni razlog bio je da se Srbija zadri od revolucionarnih
akcija, a Velike Sile od daljih zahteva za njenu korist!58 to se tie razloga koji se vezuje za srpske akcije,
moemo primetiti da je manje verovatan od razloga zaziranja od pojaanog pritiska Velikih Sila. Bilo kako
bilo, Porta je napokon prisiljena da popusti, a za uzvrat da se zadovolji Mihailovim putovanjem u Carigrad na
podvorenje Caru, u znak priznanja dalje sultanove vrhovne vlasti.
Glava IV drugog dela knjige obuhvata dogaaje od maja do novembra 1867. U vezi sa ruskom politikom tog
razdoblja tu se istie kako se Rusija tada intenzivno koristila postojeim ideolokim iniocima na Balkanu:
hrianstvom [zapravo pravoslavljem], panslavizmom i nacionalizmom. U vezi sa esto razmatranim
sastankom Andraija sa Mihailom u Ivanki kazuje se da je Andrai mamio Mihaila ponudom o lakom dobitku
dela Bosne i Hercegovine da bi ga potpuno odvojio od Rusije. Ali: Taj dobitak mogao se ostvariti i sauvati
samo pod uslovom da Srbija postane saveznica Austro-Ugarske. A: Ako je Mihailo u Ivanki obeao
Andraiju da e ga to dovesti u sukob sa Rusijom59 neizvesnost ostaje i pri razmatranju Jakievih i
Vukovievih kombinacija. Oni zapaaju promene u Mihailovim zalaganjima za akcije Srbije u poduhvatima
saveza balkanskih zemalja protiv Turske, posle sastanka u Ivanki. Ali, prema njihovim nalazima: Mihailo
nije otvoreno nagovestio evropskim ministrima svoju nameru da uspori ili odloi planiranu balkansku akciju,
ali to je ipak uoeno odmah po njegovom povratku u Beograd. Od tog trenutka Garaanin je poeo da zapaa
hladnou u kneevom dranju prema ruskim oficirima koje je dotle zasipao panjama, pa ak nudio im
komandne poloaje u vojsci. U njegovom stavu prema Blaznavcu promena je postala jo uoljivija. Dok ga je
ranije krivio za sporost u dovrenju ratne strane, posle Ivanke ne samo da mu je on lino iznalazio opravdanja,
nego je ak poeo ismevati one koji su nastavili da navaljuju na ministra vojnog da pohita s radom. Iznenaen
time ali ne i pokoleban, Garaanin je produio zapoetu akciju na pripremi skorog ustanka.60
Pri isticanju preteno Garaaninu pripisanih akcija one se mahom obeleavaju kao jugoslovenske a ne
svesrpske. Zbog novih, prisnijih odnosa Srbije sa Hrvatskom, Austrija najvie zazire od tih akcija sa navodnim
i stvarnim obelejima jugoslovenskog pokreta. Prekid u radu na tim akcijama postao je uoljiviji, po tim
kazivanjima sredinom novembra 1867. smenjivanjem Ilije Garaanina sa poloaja predsednika vlade.
Zajedno s njim privremeno je odstranjen od poslova i Orekovi, tako da je nastao skoro potpun prekid odnosa
s vostvom hrvatske Narodne stranke. Neizvesnost u pogledu Mihailovih namera prema Bosni vanoj etapi
na putu ka stvaranju jugoslovenske drave [kurzivom istakao A. R.] bacila je u brigu trosmajerove prisne
saradnike. Oni su drali da kneevo kolebanje moe da bude sudbonosno po njega, po Srbiju i po ceo
jugoslovenski prostor.61
U glavi V opisuju se i analiziraju dogaaji i problemi od decembra 1867. do maja 1868. U prvom odeljku ove
glave, ovog poglavlja, razmatra se nezadovoljstvo Rusije zbog Garaaninovog smenjivanja. Ponavlja se:
Uklanjanje Garaanina iz vlade izazvalo je zastoj u poslovima spoljne politike i nacionalne propagande. Ali
se istie i Mihailova poruka balkanskim saveznicima Srbije i vanijim poverenicima da su netani glasovi o
promeni pravca dravne spoljne politike... Vrealo ga je to Rusi pripisuju njegovom ministru [Garaaninu]
zaslugu za voenje nacionalne spoljne politike. Podsetio je [predstavnika Rusije] da se Garaanin nalazio
skoro neprestano na upravi zemlje u doba kneza Aleksandra [Karaorevia], kada je Srbija bila bez snage i
moralne i vojne, a kada je on, Mihailo, ustrojio narodnu vojsku koja zadaje strah u Carigradu, a ispunjava
nadanjem srpski narod i ostale Slovene, Garaanin jo nije bio u dravnoj slubi. On, Mihailo, pokazao je put
kojim je trebalo ii, a ne Garaanin, bez obzira na velike Garaaninove sposobnosti. Zapravo: Dok je
Rusija optuivala Mihaila da je ispustio pripremane akcije ostale Sile sumnjiile su ga da [dalje] vri
pripreme za napad na Tursku62...
U ovom poglavlju nalazi se i odeljak o dolasku u Beograd austrougarskog generalnog konzula Benjamina
Kalaja. U vezi sa uputstvom austrougarskog ministra inostranih poslova Bajsta Kalaju da suzbije srpske
tenje ka Bosni i Hercegovini i Andraijevim instrukcijama da ih ohrabruje, Jaki i Vukovi se pitaju:
Da li je to bio raskorak kod austrougarskih dravnika ili lukava podela uloga. I na pitanje odgovaraju: Svi
znaci ukazuju na ovo drugo. Nastavljao se manevar otpoet u Ivanki.63
U osvrtu na Mihailovu vladavinu pre nego to e biti ubijen, opet nalazimo na kontradiktorne Jakieve i

57 Isto, 359.
58 Isto, 370.
59 Isto, 401.
60 Isto, 402403.
61 Isto, 413.
62 Isto, 437, 440, 443.
63 Isto, 463.

123
Vukovieve tvrdnje. Tako se tvrdi da se Mihailo i dalje spremao da iskoristi oekivani rat u Srednjoj Evropi,
bilo da digne opti ustanak na Balkanu, bilo da pretnjom ustanka ostvari teritorijalne dobiti... Tada su se
navodno i pokazali novi znaci zblienja izmeu kneza i Garaanina. Prvih dana posle penzionisanja
(novembra 1867) stari dravnik je sumnjiio Mihaila da je na sastanku u Ivanki reio da promeni politiki
pravac, tj. da odustane od oruane akcije. Meutim, u jednom pismu od 17. juna 1868. on otkriva sasvim
razliito miljenje, da je knez, doterao Turke do duvara! Ovu njegovu ocenu dopunjuju podaci koje je kasnije
uneo Piroanac. Garaanin se spremao tih dana da otputuje u Be, gde je bio pozvan da uestvuje u radu
jednog izbornog suda. On je imao 8. juna poslovni razgovor sa Mihailom o zajednikoj radnji balkanskih
naroda. Na rastanku knez mu je rekao da se krae zadri na putu i da mu se javi na povratku.64
Dva dana kasnije, 10. juna 1868, Mihailo je ubijen. To ubistvo, pored toga to se pogreno ustanovljuje da je
delo, na Svetoandrejskoj skuptini svrgnutog kneza Aleksandra Karaorevia, sa nedovoljno dokaza pripisuje
se i sadejstvu funkcionera Turske. Jer, po Jakiu i Vukoviu, u ovom kontekstu: Teko je pretpostaviti da
Porta nije imala obavetenja o postojanju zavere. Ne bi iznenadilo ak ni to da je ona i dala podstreka za
Mihailovo uklanjanje. Porta je to uinila 1842. godine, kada je taj isti knez predstavljao za nju daleko manje
opasnog protivnika. Sada, pak, on je, po optoj oceni, bio njen glavni neprijatelj na Balkanu, stub zavere
skovane protiv opstanka Turskog Carstva. Oseajui stalnu pretnju s Mihailove strane, Porta je lako mogla da
doe na misao da ga ponovo ukloni unutranjim prevratom.65
U kratkom zakljunom delu ove Jakieve i Vukovieve knjige istiu se verodostojna zapaanja: Imperijalni
interesi Velikih Sila nasuprot politici Balkan balkanskim narodima. Neostvarljivost prvog Balkanskog
saveza. Ugovori [o savezu, pojedinano izdvojeni] nisu uspeli da otklone sukobe interesa izmeu Srbije i
Grke, Grke i Bugara, kneza Mihaila i kneza Nikole... Rad meu slovenskim narodima u Bosni, Hercegovini,
Makedoniji i Bugarskoj, voen po uputstvima srpskih rukovodilaca, preko domaih stareina i poverenika,
nije poivao na vrstoj revolucionarnoj organizaciji. Verovalo se u laku zapaljivost masa, u njihovu gotovost
na portvovanu borbu za osloboenje im se pojave ubaene letke i poiljke oruja. Izbegavano je sprovoenje
ire, politike i vojne organizacije iz bojazni da to ne probudi sumnje turskih vlasti i ne izazove mere
predostronosti. Radilo se uglavnom preko poverenika, a manje preko odbora.66
lanak Grgura Jakia u saradnji sa Vojislavom Vukoviem Pokuaj aneksije Bosne i Hercegovine 1882
1883, tampan u Glasu Odeljenja drutvenih nauka SAN, 1954. godine, sadri, pored neostvarenog Projekta
zakonskog predloga za aneksiju bosansko-hercegovake teritorije, istorijat ina koji presudno utie na sve
gore meudravne odnose Austro-Ugarske i Srbije. U tom zakonskom predlogu, najpre se konstatuje kako:
Bosna i Hercegovina ine sastavni deo Austro-Ugarske, ali se formalno ne prisjedinjavaju ni kraljevinama i
zemljama zastupljenim u Rajhsratu ni zemljama ugarske krune sve dok svi zakonski faktori ne budu to drugo
sporazumno odredili. A potom (paragraf 3): Celokupna uprava Bosne i Hercegovine proglauje se kao
zajednika stvar kraljevina i zemalja zastupljenih u Rajhsratu, kao i zemalja ugarske krune.67
U osvrtu na te odredbe Jaki i Vukovi nastoje da objektivno utvrde: ta je izazvalo izradu tog predloga i
iz kojih razloga on nije ozakonjen i izvren? Pritom se oni ne slau u potpunosti sa odgovorom istoriara
Sitona Votsona, da je sprovoenje odredbe koja je formulisana treim paragrafom projekta zakonskog
predloga bilo obustavljeno verovatno iz bojazni da bi moglo doi do ozbiljnih razmimoilaenja izmeu Bea
i Pete, a i zbog tekoa da se dobije sultanov pristanak.68
Po Jakievom i Vukovievom izlaganju istorijata aneksije to pitanje bilo je znatno sloenije nego to je
izgledalo. Memorandumom marala Radeckog iz 1857. godine ilustruje se prvo uzaludno nastojanje da se
Bosna odvajanjem od Turske pripoji Austriji argumentom nunog zalea za Dalmaciju. Usledilo je prvo,
samo diplomatsko, pristajanje Rusije da se bosansko-hercegovaka teritorija pripoji dravi Habsburga. Jedino
je knez Milan, odustajanjem od Bosne i Hercegovine odredbama Tajne konvencije, sa srpske strane
pospeio konano reenje bosansko-hercegovakog pitanja aneksijom. Ali tada odjednom postaje jasno da se
ipak ne sme prenagliti ne samo zbog izraenijeg otpora predstavnika Maarske, ve i masovnijeg
nezadovoljstva srpskog naroda u Srbiji i van Srbije, uz rezervisanije stavove Velikih Sila na prerano
prerastanje okupacije u aneksiju.

64 Isto, 465.
65 Isto, 465466.
66 Isto, 468469.
67 Grgur Jaki, Vojislav Vukovi, Pokuaj aneksije Bosne i Hercegovine 18821883, Beograd 1954.
68 Isto.

124
 SLOBODAN JOVANOVI
18691958.

Slobodan Jovanovi

Analizom dela najuvenijeg srpskog istoriara, Slobodana Jovanovia istiu se takoe neotklonjive
kontroverzije u istoriografiji. Ve u delu, tampanom 1901. godine, o srpsko-bugarskom ratu u vidu rasprave
iz diplomatske istorije izrazita su Jovanoviu svojstvena razmatranja relevantnih dogaaja, vie pod uticajem
linosti koje tim dogaajima upravljaju ili se tim dogaajima rukovode, nego pod dejstvom okolnosti koje te
dogaaje izazivaju i oblikuju.
Poinje se reenicom koja kazuje, po Jovanoviu, najvanije, legitimno, normalno stanje na relaciji kritiki
razmatranih odnosa. U vee 5. septembra 1885. Istona Rumelija jo se smatrala kao sastavni deo Otomanske
Carevine. Da bi se u sledeoj reenici, istakao nelegitimni revolucionarski preokret, poto je ve: Sutra dan
Istona Rumelija osvanula sjedinjena s Kneevinom Bugarskom. Nou se desio prevrat odredom bugarske
narodne vojske, koja nasilno smenjuje zapovednika turske rumelijske vojske i turskog generalnog guvernera
Rumelije.
Raspored izlaganja prilagoen je karakteristinim Jovanovievim analizama. U ovoj raspravi to se ogleda pri
uporeenju sumarnog pregleda dogaaja koji dovode do srpsko-bugarskog rata sa podrobnim razmatranjem
odnosa kojima Velike Sile manevriu pri sueljavanju njihovih razliitih nastojanja da se rat izbegne, odnosno
okona prema njihovim interesima i opredeljenjima. Sam rat, prema Jovanovievim pogledima, ne iziskuje
velika istraivanja i nagaanja. Vidljivo je izazvan i opravdan nelegitimnom, nasilnom, promenom odnosa
snaga, uspostavljenim Berlinskim ugovorom, izmeu Srbije i Bugarske, prevratniki izvedenim poveanjem
Bugarske, kroz oruano prikljuenje Istone Rumelije Bugarskoj. to se tie naknadno otkrivenog razloga
objave rata, iz Bugarske voenih buntovnikih akcija u Bugarsku prebeglih radikalskih buntovnika sa Paiem
na elu Jovanovi ga spominje kao nepotrebno zakasnelo priznanje od strane vlade i vladara Srbije! Ve se
ne skriva Jovanovieva liberalska averzija prema radikalima zbog njihovog populizma u stranakoj borbi za
vlast.
Po Jovanoviu i Turska je bila kriva za uspeno sprovoenje Plovdivskog prevrata. Jer: Porta je propustila da
se koristi onim pravima koja joj je engleska diplomatija izvojevala na Berlinskom Kongresu. Stvar gotovo
neverovatna, ona nije zauzela vojskom balkanske prolaze. Ona nije utvrdila svojim garnizonima rumelijsku
granicu prema Bugarskoj.1 Za Jovanovia je karakteristino i da pored poglavlja: Stanje u Bugarskoj pre
prevrata. Evropa u 1885. nema odgovarajueg odlomka Srbija u 1885. Oigledno se zazire od uvida na

1 Slobodan Jovanovi, Srpsko-bugarski rat, Rasprave iz diplomatske Istorije, Beograd 1901, 3.

125
situaciju u Srbiji, zbog nezadovoljstva naroda posledicom progona radikalskih nezadovoljnika i buntovnika.
U relacijama Velikih Sila kontroverzije se zapaaju najpre notiranjem preuvelianih problema Engleske uz
beleenje njenih uspenih poduhvata u nadmetanju sa drugim Velikim Silama. Zatim isticanje dominantnog
uticaja Trojecarskog saveza, Rusije, Austrije i Nemake uz pominjanje nesuglasica izmeu Rusije i Austrije.
U vezi sa Engleskom, na prvi pogled kao da se usvaja da je plovdivski prevrat bio pripremljen, bar u
nekoliko, i engleskom diplomatijom. A onda se zakljuuje okolnostima koje daju za pravo onima koji
pretpostavku o ueu Engleske u pripremanju prevrata smatraju apsurdnim. Ipak: Blagodarei njemu, ona je
izala iz one osamljenosti u kojoj se bila zatekla 1885. Pojaala je zavadu izmeu Nemake s jedne strane, a
Rusije i Francuske s druge.2
Na sastanku ambasadora Velikih Sila u Carigradu, povodom povrede odluke Berlinskog kongresa o odvajanju
Rumelije od Bugarske engleski ambasador je predloio da se svako pominjanje Berlinskog kongresa izostavi
kao izlino, jer tim pominjanjem se dovodi u pitanje poloaj bugarskog kneza a Engleska je htela poto poto
da odri kneza Aleksandra na prestolu Bugarske. Dok se Rusija zalagala da knez tom osudom bude
odstranjen sa poloaja vladara. Reima Slobodana Jovanovia: Na kraju krajeva, naravno, nije usvojen ni
ruski ni engleski predlog, usvojeno je neto srednje, naime, da se, za ljubav Rusije pomene Berlinski Ugovor,
ali da se, za ljubav Engleske, preuti Knez Aleksandar.
Po Jovanovievom komentaru: Izjava do koje se najzad dolo bila je, kao sve izjave te vrste, potpuno
apsurdna. Ona je priznavala sizerenska prava sultanova nad Rumelijom, i u isto mu vreme odavala hvalu to
za njihovu odbranu nije nita preduzeo. Osuivala je povredu Berlinskog Ugovora, a onoga koji je za nju bio
kriv nijednom reju nije spomenula. U svojoj prvoj rezoluciji, ona je bar osuivala nezakonito prisustvo
bugarskih trupa u Rumeliji; posle se nalo da je i to suvie, te je, u svojoj definitivnoj redakciji, izjava
osuivala samo jo skoranje dogaaje u toj oblasti. Kategoriki, izjava je izrazila samo elju Velikih Sila da
se rumelijska revolucija ne prenese i u ostale delove Otomanske Carevine.3
Jednoglasni stav Trojecarskog saveza, Rusije, Nemake i Austrije, da se najpre povrati stanje regulisano
Berlinskim kongresom vraanjem Rumelije pod neposredno sizerenstvo Turske, a potom da se utvrde i
potvrde elje rumelijskog, bugarskog, naroda, podrazumeva se i ne podrazumeva se, prikljuenjem Rumelije
Bugarskoj, pod posrednim turskim sizerenstvom, preko sizerenstva nad Bugarskom Slobodan Jovanovi sa
razumevanjem i nerazumevanjem prosleuje. Sa razumevanjem, jer reenje vie nije revolucionarno nego
legitimistiko. Sa nerazumevanjem jer de fakto sledi prikljuenje Rumelije Bugarskoj voljom rumelijskog
bugarskog naroda. ime branjena ravnotea u snagama Srbije i Bugarske, prema Berlinskom ugovoru, opet
biva poremeena, manje vie granicama uspostavljenim San-Stefanskim ugovorom. Zato i Jovanovi ne
komentarie ovu saglasnost izriito, ve uopteno zakljuuje: To je bila ona stara politika: ne dati reforme
dok traje revolucija, nego tek poto se ova ugui.4
to se Engleska mahom izjanjava protiv izjanjavanja Trojecarskog saveza, razjasnio je u dovoljnoj meri
Jovanovi argumentom da je Trojecarski savez na insistiranje Rusije bio za predlog da se knez Aleksandar
Batenberg lii vladarske vlasti u Bugarskoj, a time i u Rumeliji. Za dranje balkanskih drava prema
Plovdivskom prevratu, po Jovanoviu bugarskoj revoluciji, tu stoji da je bilo nejednako. Crna Gora, za sve
vreme, nije se ni ula. Rumunija se ponaala kao da je se cela stvar ne tie. Jedino je Grka reagovala, ali bez
spremnosti za angaovanje orujem. Jovanovi: Na Berlinskom kongresu bilo je postavljeno naelo o
ravnotei izmeu Slovena i Grka na Balkanskom Poluostrvu. Radi tog naela Rumelija je bila odvojena od
Bugarske u isto vreme kad je Grkoj znatno proirena granica iako ta drava nije to nikakvim ratom s
Turskom bila zasluila5... Ovde valja ukazati i na tipino Jovanovievo reagovanje o ratu kojim se
zasluuju a ne izvojuju odreene teritorije.
Rukovoen i njemu svojstvenim pobudama, za Jovanovia je logino da izrazi neslaganje sa rasuivanjima
evropskih publicista i novinara da bez dovoljno razloga zameraju to mi ustajemo da branimo Berlinski
ugovor kad ga nismo ni potpisali. Ipak bio je u pravu kad je ocenio apsurdnim pisanje uticajnog engleskog
lista Times da: Kad bi se zbog protesta Srbije ponitilo bugarsko ujedinjenje, onda bi to znailo da se ne moe
promeniti ni jedan lan u Berlinskom Ugovoru dok Srbija ne pristane... to bi svakako bilo sasvim
apsurdno, ali rezonovanje Srbije, zapravo tadanje, naprednjake, vlade, sa kojom veina radikalskog srpskog
naroda nije bila saglasna nije bilo apsurdno. Polazilo se od principa meunarodno priznate ravnotee u
meudravnim odnosima. to se taj princip u praksi primenjivao razliito, prema rasuivanju jaih,
odluujuih, o tome se u ovim raspravama nije raspravljalo.
Poto je za Jovanovieve stavove oigledno, iako ne uoeno u potrebnoj meri, da nije osuivao rat Srbije

2 Isto, 2628.
3 Isto, 41.
4 Isto, 43.
5 Isto, 50.

126
protiv Bugarske, imajui razumevanja za njegovu svrsishodnost, on je preuveliano u tom ratu video
prekretnicu u spoljnoj politici Srbije. Po Jovanoviu: Nemogue je [a mogue je A. R.] sporiti da je, 1885,
Srbija bila obelodanila nov pravac u svojoj spoljnoj politici. Oni koji su tvrdili da Srbija osamdesetih godina
ne radi onako kao to su ezdesetih i sedamdesetih godina mislili da treba, imali su pravo. Srbija, odista, nije
radila tako, ve drukije. Ali, da bi se njen rad od 1885. osudio, nije dovoljno utvrditi da se on nije slagao s
naelima postavljenim pre deset i pre dvadeset godina. Treba jo videti, da li se pre 1885. moglo i dalje po tim
naelima raditi.6
Poto moramo ostaviti neprimeenim, da li bi Jovanovi i u godinama naertanijske konjunkture navedeno
pitanje reavao bez Naertanija, ovde treba rei da je prelomna godina spoljne politike u spletu ratnih
dogaaja 1885, bila u ranijim godinama, kada je odlukom Berlinskog kongresa Bosna-Hercegovina dodeljena
Austro-Ugarskoj. Od tog dogaaja poinje da se rasplet reava pravcem Stare Srbije i sukob sa Austrijom
zameni popritem sukoba sa Bugarskom.
Zanimljivo je kako i ovde Jovanovi na njemu svojstven nain panju usredsreuje na linost, ovog puta na
elnika vladajue naprednjake stranke Milana Piroanca, u ulozi odluujueg faktora novonastale situacije,
koja se dokazuje i prestankom verovanja u slovensku solidarnost. Po Jovanoviu: Ovu promenu u naem
politikom ivotu izvrila je Napredna stranka, upravo, kroz Naprednu stranku, jedan ovek Milan Piroanac.
Prema Jovanoviu: Piroanac je bio meu naim politikim ljudima jedna retkost; on je imao ideja, i to je
glavno, njegove su se ideje vezivale jedna za drugu tako da su inile jedan sistem. Ali, Piroanac, nije imao da
stavi u slubu svojim idejama nikakav politiki temperament. Sa svojom enskom osetljivou, sa svojom
gordoljivou, sa svojim udljivim gospodstvom, Piroanac je bio manje stvoren za politiku nego ma ko drugi.
Njegove su ideje vodile Srbiju za sve vreme naprednjake vladavine, ali su je, tako rei vodile bez njega. Iako
najpametniji ovek u svojoj stranci, on se morao povui iz politike, pa gledati kako njegovi manje sposobni
drugovi ostvaruju njegov program koji nisu moda ljudski ni razumeli. Tom nervoznom ideologu,
razoaranom pre vremena, ostalo je, kao jedina uteha, da pie broure i lanke u kojima e razvijati svoje
politike kombinacije, i poto su njegovi spisi vredeli mnogo vie nego njegova dela, to e on koji je imao
ambiciju da bude veliki ministar, ostati, po svoj prilici, zapamen samo kao jedan veliki publicist.7
Pripisujui, podsvesno Piroancu, u mnogome svoje intelektualne i neobino osetljive osobine politiara,
Jovanovi kod Piroanca najvie ceni kvalitete publiciste, onako kako e se kod njega, Jovanovia, najvie
ceniti kapaciteti istoriara, kada se, mnogo kasnije, bude aktivno bavio politikom, takoe na poloaju
predsednika vlade, dodue u emigraciji. Ali Jovanovievu tvrdnju da se Piroanac u politici protiv Rusije
rukovodio mrnjom, ne treba nikako usvojiti. Kao pobornik tekovina kapitalistike civilizacije Zapadne
Evrope, on je bio samo protivnik tada jo feudalno zaostale Rusije.
Isto tako je neusvojiva Jovanovieva tvrdnja da do Naprednjake vlade pod uticajem i probugarskog
panslavizma: U ime jedne tako iroko shvaene slovenske solidarnosti, u ime jednog takvog komunizma [!],
mi smo svojski pomagali Bugare [?] pri osnivanju njihove Egzarhije, iako je ova bila zahvatila u svoju oblast
celu Maedoniju, pa s njome i dobar deo Peske Patrijarije8
Iako Jovanovi jo ne uvaava Naertanije (u vidu u kojem e se ono prouti), teko je razumljivo tvrenje da
se Srbija, raskidajui veze sa slovenskom solidarnou, tek 1885. urazumila, uviajui da se ne moe
razneiti bugarskim ujedinjenjem kao jedinim radosnim dogaajem u slovenskoj porodici. Tako da je sada
gledala na taj dogaaj s isto srpskog gledita, pa je probitano nala da Srbiji njeni politiki interesi nalau
da protestuje protivu rumelijske revolucije... to tu odluku srpske vlade nae javno mnenje nije odobrilo
to rat s Bugarima nije postao popularan Jovanovi objanjava jakim oseanjem slovenske
solidarnosti, a ne opredeljenjem za [njemu nepoeljno] radikalsko populistino, narodnjako
opozicionarstvo.9
Nije tano Jovanovievo rezonovanje da su samo za Velike Sile bili razumni pozivi na odredbe Berlinskog
kongresa koje su prekrene rumelijskim prevratom. Velikim Silama je bilo razumnije preputanje njihovim
ingerencijama da o tome presuuju. Prema tome, i narod nije bio za rat protiv Bugarske ne zato to ga vlada
nije motivisala patriotskim pobudama, ve zato to je tim ratom odvraala panju sa hajke protiv Radikalne
stranke i njenog voe Nikole Paia.
Da Jovanovieve spektakularne kombinacije mogu biti kritiki sagledavane dolazi do izraaja i pri
dokazivanju da ako se ne bi uraunale posledice u poremeaju ravnotee izmeu Srbije i Bugarske:
Ujedinjenje Bugarske i Rumelije ticalo [bi] se Srba toliko koliko bi se ujedinjenje Bosne i Srbije ticalo
Bugara. Jer, kad bi Bugari tada razmatrali ujedinjenje Bosne sa Srbijom u razmerama poveanja Srbije u

6 Isto, 57.
7 Isto, 5657.
8 Isto, 5759.
9 Isto, 6061.

127
odnosu na Bugarsku, to bi se ujedinjenje ticalo i Bugara.
Iako se veim delom Austrija predstavlja u ulozi lana Trojecarskog saveza kao zagovornik pristanka na
ujedinjenje Rumelije i Bugarske, istie se: Kad nam je trebao ratni zajam [za rat protiv Bugarske] mi smo ga,
najveim delom, uzeli od Lander Banke, jer nemaki finansijeri nisu hteli ni da uju za nj. Lander Bank, pak,
pristala je da nam da zajam poto joj je iz Ministarstva spoljnih poslova reeno da to uini. U isto vreme
austrijske su eleznice bile toliko zauzete prenosom ratnog materijala za Srbiju, da se obine poiljke za
Beograd nisu vie primale u Beu.10
Nije u potpunoj saglasnosti sa nekim od ranijih i kasnijih tvrdnji, da je: Plovdivski prevrat bio iznenaenje za
Sile Trojecarskog Saveza, kao i za drugi svet... to se donekle ve potire i drugim delom iste sloene reenice
navodei da je Austrija specijalno tako malo okuraivala [to znai da je znala A. R.] revolucionarni pokret
u Rumeliji, da je ona, od prvog asa, priznala sultanovo pravo po Berlinskom Ugovoru, da vaspostavi status
quo svim sredstvima to mu stoje na raspoloenju. Od interesa je stoga i kako Jovanovi zakljuuje povodom
neslaganja u sklopu slaganja Engleske i Austrije. Jer: Kako je Engleska vodila otvoreno antirusku politiku, to
se Austrija bojala da, udruiv se s njom, ne doe u sukob s Rusijom. Budui da: to god je Austrija dobila
na Balkanu, ona je dobila pogaajui se s Rusijom, a ne, borei se s njome.11
Nevoenje dovoljno rauna o prethodnom i kasnijem, pa ak i ve sledeem, kazivanju, dovodi do ovakvih
rekonstrukcija: Ba u oi plovdivskog prevrata, tri su se cara, ruski, nemaki i austrijski, bili sastali u
Kremziru, i tu sporazumeli da se na Balkanu odri status quo, Bizmark je sada prebacivao grofu Kalnokiju da
je on udario jednim putem koji ne odgovara tom trojecarskom sporazumu. I onda opet: Na Balkanu je status
quo promenjen, ali to se desilo mimo volje tri cara.12
Slino je rezonovanje u raspravi da se da ili ne da rekompenzacija Srbiji zbog poremeaja ravnotee
uveanjem Bugarske. S obrazloenjem da: Odista Trojecarski Savez nije mogao u isto vreme braniti
Berlinski Ugovor, i opet dosuditi Srbiji nekakvu naknadu koja bi pretpostavljala odstupanje od Berlinskog
Ugovora.13
Nevoenje dovoljno rauna o ranije reenom ispoljava se i u reenici: Poto se pokazalo da Austrija nije u
stanju izraditi Srbiji naknadu [kurzivom istakao A. R.], srpska se vlada morala reiti da tu naknadu [kurzivom
istakao A. R.] sama sebi uzme.14 Ona se zapravo morala reiti, ako se ve prihvata da mora neto preduzeti,
za rat, a ne za naknadu. I ta opaska nije cepidlaenje u ovom kontekstu, ve insistiranje na spoznaji da se
nesputano dokazuje pravo Srbije na reagovanje, bilo ratom ili zahtevom za kompenzacijom, svejedno, zbog
revolucionarnog, nasilnog, a ne legitimnog ina prikljuenja Rumelije Bugarskoj. U ongliranje spada i
argumentovano neuvaavanje napokon navedenog razloga objave rata Bugarskoj upadima radikalskih
buntovnika, opozicionara, po reniku iz vremena pisanja ovih redova, terorista iz Bugarske.
Objektivni osvrt na konferenciju predstavnika Velikih Sila u Carigradu, poev od 24. oktobra 1885,
Jovanovievim znalakim zapaanjima, omoguuje se raspoznavanje motiva zakljuaka, kojima Srbija biva
osloboena kobnih posledica izgubljenog rata. Ostala je u ranijim granicama i nije imala da plati ratnu tetu.
Bugarska se morala zadovoljiti onim to je Srbija ratom htela da sprei. Poveana je novim statusom
Rumelije, koja je postala deo uveane Bugarske. Na kraju je bilo onako kako su se sporazumele Velike Sile,
iako su tokom zasedanja i sueljavanja njihovih predstavnika zapaene razlike u angaovanosti. Po
Jovanoviu: S jedne strane stajao je Trojecarski Savez, a s druge Engleska, Italija i Francuska nisu igrale
gotovo nikakvu ulogu. Toliko se samo moe rei da je Italija vie naginjala Trojecarskom Savezu, a Francuska
vie Engleskoj.15
Zanimljivo, opovrgavajui prilino zamagljene argumente vlade Engleske lorda Solzberija, za priznanje ina
ujedinjenja Rumelije i veeg dela Bugarske, Jovanovi kazuje: Samo Mefistofeles preruen u skolastikog
doktora, mogao je argumentisati kao lord Solzberi u ovoj prilici. Ali i u toj, navodno, Mefistofelskoj
predstavi za ujedinjenje silom razdvojenih delova Bugarske, moglo se razabrati pravo na to ujedinjenje. to to
nee da se uoi ni u ovoj Jovanovievoj uenoj raspravi, proizlazi iz nesavladljive pristrasnosti i predubeenja.
Od znaaja je bilo da su uoi rata predstavnici Nemake i Austrije uverili kralja Milana da Srbija moe
raunati na prijateljsku neutralnost obe Sile. Nemeanje u rat dali su do znanja i predstavnici Rusije i Turske.
Dranje Engleske u ovom kontekstu Jovanovi ne predoava, ono se podrazumeva.
Na ast Jovanoviu kao istoriaru slui da opovrgava neuverljivo uveravanje srpske vlade da je objava rata
bila isprovocirana napadom bugarskih jedinica na srpske jedinice u navedenom kraju Srbije. Jovanovi: Ako
je bugarski napad znaio isto toliko koliko i proglas rata, onda je ratno stanje izmeu nas i Bugara moralo
10 Isto, 7172.
11 Isto, 7376.
12 Isto, 77.
13 Isto, 79.
14 Isto, 87.
15 Isto, 100.

128
nastupiti odmah za njim; a ako ono nije nastupilo odmah za njim nego dvadeset etiri asa docnije, od jednog
trenutka koji je srpska vlada manje vie proizvoljno odredila, onda ratno stanje nije bilo stvoreno napadom
bugarskih trupa, ve proglasom srpske vlade.
Za Jovanovia, kao legalistu iznad svega, bilo je presudno da Srbija nije dostavila nikad neposredno
Bugarskoj ono zbog ega joj je posle rat oglasila; da Srbija, pre proglasa rata, nije dala mogunosti Bugarskoj
da ispravi ono to je ona moe biti prema njoj pogreila; da je, ukratko, ona proglasila rat pre nego je ogledala
najosnovnija diplomatska sredstva ija je upotreba propisana da bi se rat izbegao. Prema tome: Naravno, da
srpska vlada nije mogla uspeti da uveri Evropu, da smo mi bili napadnuti od Bugara, i da je stoga rat koji smo
protiv njih poveli isto rat za odbranu.16
Da su Velike Sile, a meu njima najvie Austrija, s obzirom na njeno pokroviteljsko delovanje, imale uticaja
vrhovnog arbitra u izvesnim radnjama vezanim za ovaj rat, neosporivo je. Zato sadri istinu i Jovanovievo:
Ako je tano rei da je Srbija ula u rat [1885] Austrijom okuraena, jo je tanije da je mir zakljuila
njome primorana.17 Ipak, treba primetiti da je objava rata Bugarskoj usledila iskljuivo voljom i odlukom
kralja Milana, uz neophodnu saglasnost ondanje naprednjake vlade, a mirom prekinuti rat je imperativno
usledio posle poraza Srbije. Znai, samo sticajem okolnosti Austrija je olakala teka odluivanja.
U vezi s jadikovanjem usled posledica ratovanja na razvalinama Jugoslavije u vremenu pisanja ove nae
knjige, da je Srbija tokom svoje nove istorije samo trpela nepravdu odlukama Velikih Sila, ovde se namee
isticanje pomoi kojom je posle poraza u ratu sa Bugarskom uspela, Velikim Silama potpomognuta, da bude
osloboena od plaanja ratne tete kao i gubitka od Bugarske osvojenih i traenih teritorija. Zato je i mogao
Slobodan Jovanovi napisati: Bukureki ugovor o miru izmeu pobednike Bugarske i poraene Srbije bio je
na veliki diplomatski uspeh, utoliko vei to je doao posle jednog naeg vojnog neuspeha.18
Nespominjanje Naertanija, a kamoli isticanje njegovog znaaja, u ovoj Jovanovievoj knjizi razumljivo je s
obzirom da jo nije sprovedena njegova promocija u istoriografiji. Zapravo, to je jo bilo primarno i u vezi s
Naertanijem, da Jovanovi nije naiao, jer nije mogao naii, ni na jedan dokument o njegovom postojanju i
delovanju u istorijskim zbivanjima. Tek u svojim kasnijim knjigama, kada svi budu pisali o Naertaniju, i on
e to uiniti, povinujui se potrebi izjanjavanja o konjunkturnoj temi.
Knjiga Ustavobranitelji i njihova vlada (prvo izdanje tampano je 1912. godine, drugo proirenog obima,
1925, tree 1933) prvobitno saeta u vidu pristupne Jovanovieve besede u Srpskoj kraljevskoj akademiji
nauka, povodom izbora za njenog lana, prema njegovim reima, predstavlja deo ustavne, a ne politike
istorije. Ali u proirenim njegovim izdanjima, po obimu politikog sadraja, to je knjiga i iz politike istorije
Srbije.
Mada se tu opisana zbivanja veinom odnose na dogaaje iz unutranjepolitike a ne spoljnopolitike istorije,
ona je i time znaajna za ovu nau raspravu! Jer, kako ree Jovanovi u predgovoru prvog izdanja: Svako
vreme ima svoje naroite zadatke, kojima njegova vlada mora da nameni najvei deo svoje snage.19 Pa ako je
u vreme ustavobranitelja njihova vlada morala konstantno da se posveuje reavanju nagomilanih
unutranjepolitikih problema, onda samim tim postaje razumljivo da spoljnopolitiko Naertanije u doba
kada je nastalo nije imalo znaaj koji e mu se naknadno pridodati.
Meutim, ni u ovoj Jovanovievoj knjizi, posveenoj uglavnom unutranjoj politici ne moe se izbei bar neka
zabeleka o karakteristinim zbivanjima u spoljnoj politici onovremene drave. Tako je i ovde notirano da je
Druina mladei u tom vremenu zabranjena zbog suvie otvorenih napada na Tursku besedom: Treba li,
smemo li i moemo li na Kosovo.20 Zatim, da je u brouri Les Slaves du Sud, koju su napisali Milovan
Jankovi i Jevrem Gruji, dok su jo bili pitomci studija u inostranstvu, napisano kako e ime komandanta
dobrovoljakih srbijanskih odreda u etrdesetosmakoj srpskoj revoluciji u Vojvodini, vojvode Stevana
Knianina, u ratu protiv maarskih ustanika, uz prinudnu podrku austrijskih trupa, biti bezasnou
ukaljano ako se dokae da je primio austrijsko baronstvo.21 Nije ga primio.
Iako u vezi sa spoljnom trgovinom, a ne spoljnom politikom, Slobodan Jovanovi je tu zabeleio i kako su
Srbiju pobednike Velike Sile posle Krimskog rata, Pariskim mirovnim ugovorom 1856. dovele dvojako u
vezu sa Evropom. Drugo, tako to su Dunav nainili meunarodnom rekom22, u internacionalnoj plovidbi,
pod upravom organa u kojem je zastupljena i Srbija sa svojim predstavnicima.
Spoljna politika nije mogla biti potpuno zaobiena ni pri opisu line vladavine kneza Aleksandra
Karaorevia u reimu Ustavobranitelja. U tom kontekstu Slobodan Jovanovi kazuje: Aleksandrovi pravi

16 Isto, 117, 119.

17 Isto, 149.
18 Isto, 157.
19 Slobodan Jovanovi, Ustavobranitelji i njihova vlada, Beograd 1912, XVI.
20 Isto, 98.
21 Isto, 99.
22 Isto, 130.

129
odnosi prema Austriji jo su nerasvetljeni. Ali izvesno je da se, od Krimskog rata, jako pribliio Austriji, bio u
najtenjim vezama s njenim konzulom [Tejom Radosavljeviem], raunao na njenu potporu i u najteim
prilikama, bio zbog svojih odnosa s njome sumnjiv Rusiji, Francuskoj, ak i Porti. Siguran s vojskom a
imajui potporu Austrije, Karaorevi se nije mogao tako lako oboriti.23
Poto, sudei i po ovom sudu, Naertanije sa svojim antiaustrijskim programom nije imalo nikakvog uticaja
na izloenu vladarevu proaustrijsku spoljnu politiku, ne moe se ni ovde zakljuiti drugo nego da Naertanija
kao delatnog faktora nije bilo u toj politici. A ta je politika voena u godini njegovog nastanka i u godinama
vlasti njegovog tvorca, na poloaju najuticajnijeg vladarevog ministra. Zato je i Slobodan Jovanovi,
smatrajui da je i u ovoj knjizi, pored podrobne analize tada primarnih unutranjepolitikih zbivanja,
neophodno posvetiti na nekoliko mesta pojedine reenice, pa i stranice, spoljnopolitikim zbivanjima, morao
zakljuiti da Naertanije ne treba spomenuti ni na tim stranama. Pri tome se sigurno rukovodio injenicom da
je postojanje Naertanija izraeno, ve tada, ili ak i tada, samo na papiru sahranjenom u fijoci radnog stola
Garaanina, kao sastavljaa i prepisivaa Naertanijskog dokumenta. Time je i ovim argumentom omoguio
da se argumentacija demistifikacije Naertanija injeniki sve uvaenije uvai.
Zabeleio je kako su se u tom ustavobraniteljskom reimu elnici razlikovali po opredeljenju u sklopu Velikih
Sila, zavisno od procene njihove moi i spremnosti da pomognu ostvarivanju prava Srbije u borbi za
nezavisnost i nesputani dalji razvoj. Knez se drao oslonca na Austriju. Garaanin se zalagao za odnose koji e
omoguiti Francuskoj i Engleskoj da dokau svoju zainteresovanost za nesputani razvoj oslobodilakih
pregnua Srbije, bez imperijalnih tutorskih pretenzija Austrije i Rusije. lanovi vladaru oponentski
raspoloenog dravnog Saveta bili su u veini za dalji oslon na Rusiju. Meu velikaima i Porta je imala svoje
zagovornike. Oni su, i po Jovanoviu, ispravno smatrali da Srbija, dok ne ojaa u potrebnoj meri u savezu sa
dravama koje mogu neutralisati imperijalne prohteve Rusije i Austrije i dalje mora da se u neizbenim
sukobima sa Turskom zadovoljava kompromisnim reenjima.
Uz napomenu da e o Garaaninovoj spoljnoj politici vie pisati u knjizi Druga vlada Miloa i Mihaila
Obrenovia, Jovanovi je ovde argumentovano okarakterisao obeleja te politike sa uvidom u podsticaje i
vizije Garaaninovog opredeljenja. I tu je to uinio bez pominjanja Naertanija. Drao se injenice da je u
Naertaniju programirana nacionalna dravna spoljna politika bila konsekvencija Garaaninove prethodne
pragmatski orijentisane spoljne politike, a ne obratno. Znai, i po Jovanoviu, da nije bilo podsticaja sa strane
poljskih sastavljaa i predlagaa Naertanija, Naertanija ne bi bilo, jer i bez Naertanija Garaanin je, poput
ak i ranijih, a kamoli kasnijih vrsnih politiara, orijentire u spoljnoj nacionalnoj dravnoj politici nalazio u
mogunostima i potrebama ivotne borbe naroda i drave za opstanak i dalji razvoj do maksimalnih dometa.
Prema Jovanovievim kazivanjima: Garaanin je kao i neki raniji i kasniji nezadovoljnici sa politikom Rusije
(kao i drugih Velikih Sila) u odnosima sa Srbijom, negodovao zbog nedovoljnog angaovanja na strani Srbije i
osionosti njenih predstavnika, tada u rangu konzula. Oni su hteli da daju pravac ne samo naoj spoljnoj nego i
naoj unutranjoj politici. A Garaanin je bio krut i nerado se obrtao po tuoj komandi. On je uporedo
osuivao isto, pa i gore meanje Austrije [u politiku Srbije]. Rezonovao je: Zapadne Sile [Francuska i
Engleska] bez neposrednih interesa na Balkanu kao zatitnice Srbije, umanjivale bi, pa i spreavale
imperijalne tutorske uticaje Rusije i Austrije.24
Re Naertanije u ovoj knjizi Slobodan Jovanovi je samo jednom koristio i to ne u kontekstu uticaja na
onovremenu i buduu spoljnu, nacionalnu i dravnu politiku, ve u tekstu kojim je opisao karakteristinu
Garaaninovu metodinost u radu. Dok su ostali politiari, kazuje Jovanovi, vladali bez programa, kao isti
empiriari, na istonjaki nain, Garaanin ima uvek svoj program kao kakav evropski birokratski dravnik
toga doba; ima jedan u kancelarijskoj tiini sklopljen plan rada, ima svoja Naertanija za spoljnu i za
unutranju politiku. To je to ga vezuje za novi narataj, narataj ideoloki, koji trai u politici doslednost i
naelnost.25
Ne samo od interesa, ve i od znaaja je kako je Jovanovi u ovoj knjizi prejudicirao Garaaninovu ulogu u
vostvu i usmeravanju dravne i nacionalne, spoljne politike u vreme sledee, druge vladavine Mihaila
Obrenovia. Dok e se kasnije istoriari takmiiti u isticanju presudne, odluujue Garaaninove uloge u toj
politici Mihailovim prihvatanjem Garaaninovog Naertanija u vidu obavezujueg kodeksa spoljnopolitikih
uputstava, odredaba i odrednica, Jovanoviu je stalo do toga da ve ovde utvruje suprotno. Po njemu: Dok je
u vreme, u ovoj knjizi opisane, vladavine Aleksandra Karaorevia, Garaaninova uloga bila atraktivna, u
Mihailovoj vladavini ta uloga bie ablonska, u slubi politike kojom autoritativno rukovodi Mihailo. Za
druge vlade kneza Mihaila, on [Garaanin] e mirno i ispravno stajati u drugom redu, kao najpouzdaniji
savetnik svoga kneza, ali samo kao savetnik, i nita vie. Za razliku od vremena Aleksandrove vladavine,

23 Isto, 216.
24 Isto, 330.
25 Isto, 327.

130
kada je izbio u prvi red i bacio u zasenak i kneza i Savet, pa je izgledalo da zemljom upravlja on.
Jovanovieva knjiga Druga vlada Miloa i Mihaila tampana je 1922. godine, deset godina posle knjige o
ustavobraniteljima, u prvom izdanju, a u drugom, otprilike posle isto tolikog razmaka, 1933. Kao to je
istaknuto i ovde u predgovoru, opet je glavna panja obraena na unutranju politiku, ali za razliku od
prethodne knjige, tu je itava jedna glava posveena spoljnoj politici. Pa ipak, i ovde se ni jednom reju u
kontekstu opisanih zbivanja ne spominje Naertanije. Sledstveno rasuivanju o njegovom nepostojanju u
zbivanjima koja tangiraju spoljnu politiku u operativi, a ne u apologetici.
Ova knjiga ima posebno poglavlje (glava VII) sa 63 tampane strane, uz vei deo priloga, 18 strana, i nekoliko
manjih odlomaka ispunjenih razmatranjima problema nacionalne spoljne politike oznaenog razdoblja. Uprkos
podrobnijem spoljnopolitikom pregledu, Naertanije se i ovde samo jednom spominje, i to opet apstraktno,
bez veze sa nekom akcijom. A to je jo reitije, ne u sklopu tematike ove knjige, nego u osvrtu na razlike
izmeu prethodne slabe vladavine Aleksandra Karaorevia i snane uprave Mihaila Obrenovia, kojom se
bavi ova knjiga. Da bi se videlo kako je u vreme Aleksandrove vladavine Garaaninova re bila presudna u
nekim presudnim odlukama nacionalne dravne politike u spoljnoj politici. Dok e se u Mihailovoj vladavini
Garaanin morati zadovoljiti ulogom glavnog savetnika, saglaavajui se s odlukama koje donosi Mihailo.
Jovanovievim reima reenica, u kojoj se jedini put spominje Naertanije u ovoj knjizi: Iako
Karaorevievo vreme nije bilo osobito podesno za voenje nacionalne politike, Garaanin ipak nije se
ograniio na umstvovanje o diplomatskom problemu Srbije i na pisanje Naertanija. Ove rei same po sebi
kazuju, i bez Jovanovieve namere da time predoi, kako je pisanje Naertanija usledilo ba u tom vremenu
inicijativom predstavnika druge zemlje, Poljske, kojoj je mada bilo ovo Naertanije najpotrebnije. I u tom
vremenu Garaanin se isticao nacionalnim akcijama na terenima spoljne politike. Primera radi: Prilikom
maarske bune od 1848, on nastoji vie nego ikoji lan vlade, da se poalje oruana pomo prekosavskim
Srbima u borbi protiv Maara. Pri tom ak dolazi u sukob sa Vuiem, koji ne vidi nikakvog razloga da se
ide preko bare. Da ta Garaaninova angaovanost nije u skladu sa uputstvima Naertanija, Jovanovi ne
primeuje, jer zapravo, bar dok je pisao ovu knjigu, za Jovanovia Naertanije kao spoljnopolitiki faktor
nacionalne politike i ne postoji.
U vreme vladavine kneza Mihaila ta politika se usmerava i sprovodi prema njegovim intencijama i odlukama.
I u tom vremenu, kazuje dalje Jovanovi: Garaanin je vaio kao na prvi dravnik, a i Mihailo ga je sam
visoko cenio 26 Ali Garaaninova potinjenost ogleda se u uputstvima kojima se Garaanin ne moe i ne sme
suprotstaviti, bez rizika da bude otputen, i u akcijama koje sam Mihailo inicira, pa i lino realizuje ili stopira.
Jovanovieva izlaganja u tom pogledu izriita su i dosledna bez protivurenih epizoda kojima bi se moglo
ilustrirati suprotno. Po Jovanoviu, Mihailu se ne moe porei da je bio ideoloki i pragmatiki predvodnik, a
po potrebi, prema svom nahoenju, i direktni sprovodnik politike koja iz te njegove predvodnike, vladarske
uloge proistie.
Nacionalna politika platforma tom se politikom, prema Jovanovievim nalazima, afirmie srpskom,
svesrpskom i junoslovenskom dravotvornou. Mogu se u njegovim tvrdnjama uoiti mnoge kontroverzije,
ali su njegova izlaganja, u vezi sa presudnom ulogom Mihailove vladarske linosti u nacionalnoj politici,
uverljiva. Tvrdnje mnogih kasnijih istoriara o ulozi Garaaninovog Naertanija u toj politici, kojom se i
nehotice umanjuje presudna Mihailova uloga u njenom kreiranju i realizaciji, ne zasnivaju se na injenicama
ve na domiljajima.
Jovanovieva preterivanja pri ignorisanju uoljive Garaaninove uloge u isticanim Mihailovim ulogama,
razumljiva su u poreenju sa domiljajima o Garaaninovom uticaju putem Naertanija. Ali to ne znai da ne
treba Jovanovieva kazivanja korigovati dopunama Garaaninove uloge u Mihailovoj ulozi, primera radi kod
stvaranja nazovi prvog balkanskog saveza, saveznikim ugovorima balkanskih zemalja sa Srbijom. Iako se ni
tu ne sme gubiti iz vida da bi i bez Garaanina Mihailo mogao sve navedeno sprovesti, a obratno, Garaanin
bez Mihaila nikako. Zato je razumljivo da tamo gde se panja koncentrie na vladarevu linost Jovanovi pie:
Spoljna politika Mihailova imala je za cilj rat s Turskom... Poto je svrena prva faza u Mihailovim
[kurzivom istakao A. R.] ratnim pripremama nastaje druga faza, koja se okonava, po Jovanovievoj
formulaciji, opet prema Mihailovom planu. U toj prvoj fazi Mihailo je imao da stvori narodnu vojsku i da
ukloni turske trupe iz gradova. On je oba ta posla svrio. Srbija je dobila vojsku s kojom moe ratovati, i,
polazei u rat ta vojska nee strahovati da u gradovima turske trupe joj pucaju u lea.27
Druga faza, sa istog stanovita, prema planu koji Jovanovi identifikuje autorstvom kneza Mihaila, zavrila se
kako se uvek iznova istie, nizom saveznikih ugovora Srbije sa balkanskim hrianskim zemljama. Iako se
ponavlja poznato, treba ovde navesti Jovanovieve rei: Otuda itav niz saveza, koje Srbija za njegove vlade
zakljuuje: savez s Crnom Gorom septembra 1866; sporazum s bugarskim revolucionarnim odborom januara
26 Slobodan Jovanovi, Druga vlada Miloa i Mihaila, Beograd 1923, 241.
27 Isto, 336.

131
1864; savez s Grkom avgusta 1867; savez s Rumunijom januara 1868.28
Drugi istoriari, u sve veem broju, pripisivali su i dalje pripisuju sve te saveznike ugovore u formulaciji
prvog balkanskog saveza Garaaninu, kao da su ostvarene prema programu Naertanija.
Slobodan Jovanovi je znao da se sam Garaanin nije pozivao na svoje Naertanije kada je samoinicijativno
ili inicijativom vladara radio na poslovima koji su mu se poloajem nametali. Jovanoviu nije promaklo, kao
mnogim drugim istoriarima, da Garaanin kao zastupnik drave, u tekuim poslovima najvie, najodgovornije
dravne institucije nije mogao ni da se pozove na Naertanije, poto ga je on razradio preteno na svoju ruku.
U Jovanovievoj interpretaciji znaajna je i rasprava koja se zametnula naprasnim opozivom Ilije Garaanina
sa poloaja predsednika vlade i ministra inostranih dela 1867. I Slobodan Jovanovi istie kako je 1852.
godine uoi Krimskog rata Rusija jednim ultimatumom naterala Karaorevia da otpusti Garaanina, a
sada pod Mihailom ona protestuje to je Garaanin otputen. Konstelacija Velikih Sila bila je drukija nego
u vreme Garaaninovog nezadovoljstva sa ruskom balkanskom politikom. Rusija je sada podsticala pripreme
Srbije, u savezu sa ostalim balkanskim zemljama, za rat protiv Turske. Koliko je Garaaninovo rusofilstvo tog
razdoblja delovalo na odnose sa knezom Mihailom usled Mihailovog navodnog ili stvarnog odustajanja od
daljih ratnih priprema protiv Turske ostalo je po Jovanoviu neutvreno. Neutvreno u tolikoj meri, da je
Garaaninov primarni razlog za razlaz sa knezom Jovanovi naao, za razliku od nekih drugih istoriara, u
Garaaninovom protivljenju Mihailovoj odluci da se oeni sa bliskom roakom Katarinom Konstantinovi, a
ne u Mihailovom odustajanju od ratnih akcija protiv Turske.
Prema proceni Mihailovih i Garaaninovih karakternih osobina pri donoenju sudbonosnih odluka, odlikama
mudrih odlaganja i svojstvima rizinih istrajavanja, Jovanovi je smatrao da je nedokuivo u kojoj je meri
posle dobijanja gradova od Sultana, uz pomo Austrije, nadom u dobijanje Bosne i Hercegovine na isti nain,
diplomatski, uz podrku Austro-Ugarske Mihailo bio spreman da odustane od daljih priprema za rat protiv
Turske. Ali s obzirom na njihove sline osobine u odluivanju verovatnija je verzija da je Garaanin morao da
napusti poloaj vlasti zato to se usprotivio kneevoj odluci u vezi sa enidbom, a ne po vezi sa politikom
deducirao je verovatno nepogreivo Jovanovi.
Pravac nacionalne dravne spoljne politike Srbije odreuje se prema mogunostima ostvarivanja odreenih
ciljeva i u tom pogledu bili su i dalje jedinstveni Mihailo i Garaanin, bar u tolikoj meri da nagaanja o
promeni kursa spoljne politike prenagljenom Mihailovom odlukom nisu mogla biti razlog njihovog razlaza.
Zato je Slobodan Jovanovi bio u pravu kada je u vezi sa Mihailovom odlukom da raskrsti sa Garaaninom,
svoja istraivanja usmerio prema francuskom putokazu cherchez la femme. Na taj nain on je argumentovanije
mogao opovrgnuti tvrdnje da je u pitanju bila politika (Rusija) a ne ena (Katarina).
U tom je kontekstu citiranje Mihailovog odgovora na rusku protestnu notu zbog Garaaninovog razvlaenja
najumesnije. Mihailo je odgovorio da Garaaninov pad ne moe znaiti promenu pravca u spoljnoj politici.
Put kojim valja voditi spoljnu politiku nije pokazao Garaanin njemu, nego on Garaaninu. Bez Garaanina
njegova politika bie ista onakva kakva i sa Garaaninom.29
Slobodan Jovanovi i u ovoj je knjizi pokazao kako nacionalna dravna politika na terenima spoljne politike
nije mogla biti, voena shematski, odredbama neizmenljivog, jednog za uvek stvorenog programa. Kao dobar
poznavalac tokova razvoja u granicama velikih i malih evropskih drava znao je da se nigde dravni
spoljnopolitiki dometi ne doseu veito vaeim programima. On nije bio iznenaen injenicom da ni u
razdoblju Garaaninove vlasti nijednom u nizu planiranih i sprovedenih nauma drave nije naiao na neki
podatak o Naertaniju. Po njemu, zapravo, savremeni nacionalni dravni program proiman obelejima
savremenog evropskog nacionalizma, ili savremenih evropskih nacionalizama, oznaavan je taktikim i
stratekim iniocima spoljne politike odredbama ranije nepostojeih stranaka, stranakih pokreta, organizacija
i ideologija. I to tek poev od prodora prvih narataja srpskih liberala u sferi politike na Svetoandrejskoj
skuptini 1858. godine.
Iznenaujua je bila razlika izmeu orovievog tradicionalnog i Jovanovievog evropskog nacionalizma.
Prema njihovom ivotnom putu logino bi bilo obrnuto. orovi je bio mason. I to jedan od najvie
rangiranih. Po mnogima, trebalo je ak, posle smrti velikog majstora ora Vajferta 1937. godine, da mu
pripadne poloaj elnika jugoslovenskih masona. Da to svojim protestima nisu osujetili hrvatski masoni, zbog
orovievog ekstremnog srpskog nacionalizma. Dok je Slobodan Jovanovi i kao predsednik Srpskog
nacionalnog kluba bio napadan od kozmopolita kao manje ekstremni srpski nacionalista.
Datiranje nacionalnih dravnih stremljenja obelejima programiranih akcija liberala na Svetoandrejskoj
skuptini u kontekstu poetaka nove ere u razvoju srpske drave, Slobodan Jovanovi zasniva na skuptinskim
promenama u poreenju sa ranijim narodnim Skuptinama. Iako se sve zavrava vraanjem starog Miloa na
poloaj vladara Gospodara i njegovih starinskih metoda upravljanja narodom i dravom, za Jovanovia od
28 Isto, 347.
29 Isto, 377.

132
primarnog je znaaja prodor novih, liberalnih zastupnika nacionalnih i dravnih interesa Srbije.
Oni su oliavali prve narataje kolovanih predstavnika naroda na razini nacije, sa misijom propovednika i
realizatora nacionalnih oslobodilakih ideja i ideologija u pregnuima izvojevanja dravne nezavisnosti i
ujedinjenja svih srpskih zemalja pod Turskom u nezavisnoj dravi Srba. to je to tako programirano ve u
Naertaniju, etrnaest ili petnaest godina ranije, niko nije mario. Njega niko nije video (od uesnika
Svetoandrejske skuptine, osim njegovog tvorca i verovatno Vuia Periia, te Avrama Petronijevia pored
jo nekih Garaaninovih saradnika i prijatelja), niko nije spomenuo, nije osetio njegovo dejstvovanje. Prema
tome ni Jovanovi nije mogao drukije nego da i u vezi sa ovim skupom ignorie njegovo postojanje, cenei
postupke prisutnih, tokom zasedanja a zatim, dugorono, posle zasedanja, sa sve oiglednijim i
spektakularnijim uincima, ove istorijski prekretnike Skuptine predstavnika naroda Srbije.
Jovanovi kazuje: Od 1825. do 1858. trajalo je u spoljnoj politici dugo zatije, kada su se narodne energije
odmarale i prikupljale. Od 1858. osea se njihovo buenje, njihov nov i neodoljiv priliv; svugde se govori da
dolazi nov narataj i novo doba, sa vie nacionalistike snage i poleta. Mihailov je znaaj u tome da je osetio
vreme u kome ivi, i nije hteo da mu ide uprkos. On je prihvatio probueni nacionalizam [kurzivom istakao A.
R.]... dao spoljnoj politici onu samosvest koja joj je dotle nedostajala... Sve je to uinio da se u narodnoj mati
nacionalni pokret izjednai s njegovom linosti. To je izjednaavanje bilo tako potpuno da se dugo vremena...
nae narodno osloboenje i ujedinjenje smatralo kao njegov zavet i kao njegova misao.
Ovaj dugi citat ovde je potreban radi ilustracije razlike izmeu s jedne strane Jovanovievog datiranja novog
razdoblja nacionalne dravne politike 1858-om godinom, ukoliko ne vladavinom kneza Mihaila, a s druge
strane datiranja drugih nekih istoriara, a pod njihovim uticajem i zainteresovanih politiara (ne samo u Srbiji
ve i u svetu) koji poetne godine usmeravanja razvoja drave pravcem stvaranja Velike Srbije ili jo vee
srpske Jugoslavije datiraju dejstvom Garaaninovog Naertanija iz 1844. godine. Ne uputajui se ovde u
razmatranje tanosti ili netanosti ovih datiranja, za datiranje Naertanijem treba i ovde rei ne samo da je
manje verodostojno, nego da je pogreno.
Miloevu vladavinu, u navedenom kontekstu, Jovanovi nije uzimao u obzir. Milo je bio realan politiar. On
je poeo s vrlo uskim programom, ograniavajui se na ono to je u danom trenutku bilo moguno a to je
osloboenje beogradskog paaluka (koji nije obuhvatio ni svu Karaorevu Srbiju)... Tek, postepeno sa
svakim novim uspehom, on iri svoj program, stvara dravu na pare, koje tek u ukupnom sjedinjenju
pokazuje veliinu uspeha.30
U celini sagledanih stoera nacionalne dravne politike u odnosima presudnih faktora, tokom zbivanja
opisanih u ovoj Jovanovievoj knjizi, vano je saznanje da se tu istiu odluujui faktori delovanja. Vladari,
vladarevi ministri, u to doba pokrenuti i programirani liberalni listovi novog razdoblja, Sloboda Vladimira
Jovanovia, Zastava Svetozara Miletia, u tom vremenu razbuktali omladinski pokret Nove Omladine...
Tri toma istorije vladavine sledeeg vladara, Milana Obrenovia, koju je Jovanovi tampao 19251927.
godine u prvom izdanju (dve knjige, dva toma), 1934. u drugom izdanju (tri knjige, odnosno tri toma knjige)
sadre po skromnoj Jovanovievoj definiciji opet samo raspravu iz dalje ustavne istorije Srbije XIX veka.
Ali sudei po pomnom pregledu sadraja, i ova istorija obuhvata politiku istoriju srpske drave oznaenog
razdoblja. Opet, naravno, veim delom sa aspekta unutranje politike, to i ovde ne znai da nema odlomaka iz
spoljnopolitike istorije. Prema tome, ovaj Jovanoviev istoriografski opus takoe je indikativan pri
odmeravanju znaaja Naertanija u spoljnoj dravnoj politici ovoga razdoblja, poev od pogibije Mihaila
1868, do Milanove abdikacije 1889.
Za spoljnu politiku vana je ista pouka kao i za unutranju, proizlazi iz Jovanovievih uvodnih kazivanja o
istoriji ovoga vremena. U metodologiji vladanja: Predrasude se menjaju kao moda; nain vladanja ostaje
gotovo istovetan. U biti jedna manjina koja zna vetinu vladanja vlada jednom veinom koja tu vetinu ne
zna..31
Pre Milanovog punoletstva vladalo je Namesnitvo, iju spoljnu politiku Jovanovi razluuje periodom
posete kneza Milana ruskom caru u Livadiji i periodom posle te posete. U Jovanovievom prikazu istie
se kako su u prvom periodu odnosi sa Rusijom bili ravi. Rusija je posle pogibije kneza Mihaila, po
izvesnim svedoenjima, pretpostavljala izbor crnogorskog kneza Nikole izboru maloletnog Milana
Obrenovia. A kod izbora namesnika dala je do znanja da bi po njenim merilima izbor Garaanina i
Marinovia bio svrsishodniji nego izbor Milana Blaznavca i Jovana Ristia. Za Blaznavca se znalo da je bio za
spoljnu politiku sa osloncem na Austro-Ugarsku. Ristieva angaovanost bila je dubiozna. Rusija se tada
izjanjavala za ratne opcije balkanskih zemalja protiv Turske, te je u crnogorskom knezu Nikoli i opozicionaru
Blaznavevim austrofilskim opredeljenjima, nalazila sledbenike istih antiturskih opcija.
Ve iz Jovanovievog izlaganja, meutim, proizlazi da Blaznavac nije bio nepopravljivi austrofil, a da za rat
30 Isto, 465, 470.
31 Slobodan Jovanovi, Snaga Milana Obrenovia, I, Beograd 1934, 129.

133
ujedinjenih balkanskih zemalja protiv Turske jo nisu bili stvoreni neophodni preduslovi. Blaznavac je takoe,
iako u manjoj meri nego Garaanin, a pogotovo Risti, bio fleksibilan politiar i dravnik. Dodvoravao se i
Rusiji, da ne bi iskljuivim osloncem na Austriju, odnosno Austro-Ugarsku, izazivakim delovanjem
onemoguio neophodnu rusku podrku, kad zatreba u izmenljivim meudravnim odnosima. Kao to je i
Rusija, kao Velesila, menjala svoje stavove u odnosima sa Srbijom i Bugarskom, zavisno od prednosti
arbitrae u korist jedne ili druge junoslovenske drave. S tim u vezi omaklo je i Jovanoviu da pretnje Rusije,
zbog austrofilske Blaznaveve politike, formulie izjavom ruskih zvaninika da e teite Jugoslovenstva
preneti iz Srbije u neku drugu zemlju.32 Rusija je kontinuirano bila protiv jugoslovenstva i kad se izjanjavala
za junoslovenstvo, usled zaziranja od katolianstva Hrvatske u nadmetanju sa pravoslavljem Srbije. Dok je
Austrija, u formaciji Austro-Ugarske, istie i Jovanovi, uprkos preteno neprijateljskim zahvatima protiv
Srbije, kad je zatrebalo, nasuprot Rusiji i Turskoj, svojom podrkom omoguavala, odnosno olakavala,
realizaciju izvesnih, vazalnoj Srbiji osporavanih prava. Posebno, prilikom izdejstvovanja od Porte darivanja
knezu Srbije naslednosti kneevskog dostojanstva, kao i uvaavanja suvie slobodoumnog Ustava Srbije iz
1869. godine.
Jovanovi, verovatno da bi pokazao kako je Srbija umenom spoljnom politikom, i uz pomo Austrije tih
godina uspevala da izdejstvuje niz pogodnosti na relaciji meudravnih odnosa, navodi i kako: Austrija se
nije ograniavala da pomae [samo] u sporovima sa Portom. Veliki parobrodi koji su sluili u saobraaju
izmeu Beograda, Galca, Pete i Bea, poeli su pristajati i uz nau obalu dok su ranije pristajali samo uz
zemunsku obalu... Potanskim ugovorom izmeu Srbije i Austro-Ugarske, od 2. decembra 1868. godine,
Austrija je omoguila da se obezvredi Portina odredba da neki ugovori sa stranim dravama vezuju i Srbiju.
Dalje: Posredovanjem austrougarskog konzula Benjamina Kalaja Franko-ugarska banka iz Pete
uestvovala je u osnivanju prve srpske banke, itd.33
Jovanovieva interpretacija neuspeha poznatih Kalajevih nastojanja da obeanjima u pogledu prikljuenja
veeg dela Bosne Srbiji, uz pomo Austro-Ugarske Srbiju konano privee uz Habsburku Monarhiju isto
je od interesa za ovu nau raspravu. Prihvatajui Ristievo rezonovanje, Jovanovi tu istie kako, zahvaljujui
Ristiu, ta nagodba sa Austro-Ugarskom sa srpske strane nije prihvaena. Jovanovi kazuje: Risti je bio
nepoverljiv ovek, teak na ustupcima, [ve je reeno: jedna treina Bosne, do Vrbasa i Neretve, po toj
nagodbi bi, pripala Austro-Ugarskoj] jako osetljiv u stvarima nacionalne samostalnosti. On nije hteo da deli
Bosnu s Austrijom; njemu je trebala cela Bosna, do poslednjeg sela. Uspeo je da ovo svoje miljenje
nametne i Blaznavcu, pa je Namesnitvo izbeglo dati Kalaju bilo kakav odgovor.34
Suprotno od ove odobravajue Jovanovieve interpretacije Ristieve odbojnosti prema navedenom
austrougarskom predlogu za reenje bosansko-hercegovakog pitanja, sledi njegova kritika interpretacija
Ristieve odbojnosti prema predlogu Austro-Ugarske na Londonskoj konferenciji Velikih Sila 1872. godine,
da samo ona bude ovlaena za ienje erdapa. Porta je podrala sugestije Srbije da se ienje erdapa
prepusti svim pribrenim zemljama i Austrija je povukla svoj zahtev. Poto je na Londonskoj konferenciji
izglasana odredba kojom za ienje erdapa nije ovlaena samo Austrija, Risti je posle te konferencije
objavio diplomatsku prepisku o erdapskom pitanju kao spomenik svoje pobede nad Austrijom.
Po Jovanoviu, meutim, iako Austrija, bez sumnje, nije vodila dovoljno rauna o pravima [svih] pribrenih
drava, nekih neprijateljskih namera prema Srbiji nije imala [u vezi s tim pitanjem] i Risti je [ovom] svom
sukobu s njome dao mnogo vei znaaj nego to je on u stvari imao. Zato ovde Jovanovi zakljuuje, da se u
ovom sporu Risti pokazao prema Austriji preterano krut, ime je tada izazvao nepotrebnu zategnutost u
odnosima... s tom Silom. Dodatno, Jovanovi je jo utvrdio, prema izvetajima edomilja Mijatovia iz
Londona i predstavnika Srbije u Carigradu, suprotno Ristiu, da Srbija nije bila navedenom odredbom
Londonske konferencije ukljuena u pribrene drave koje su ovlaene za ienje erdapa. Po formulaciji te
odredbe reenje erdapskog pitanja ostavljeno [je u nadlenost] pribrenim silama a pribrene sile tada su
bile samo Turska i Austrija, ne i mala Srbija i neto vea Rumunija.35
Podrobnije se Jovanovi odredio i prema znaaju posete kneza Milana ruskom caru u Livadiji, uoi njegovog
punoletstva i preuzimanja vladarske dunosti. Presti Rusije je tada, posle pobede Pruske u ratu protiv
Francuske, ponovo porastao, nakon gubitka tog prestia usled izgubljenog Krimskog rata, poto je Rusija za
razliku od Austrije podravala Prusku. Od namesnika se najvie zalagao za Milanov put u Rusiju Risti. Po
Jovanoviu: Pre Livadije, Risti, s obzirom na prevagu Austrije u relacijama Velikih Sila, bio je prinuen da
[pored Blaznavca] vodi austrofilsku politiku, iako se uvao suvie tesnih veza s Austrijom. Jer on nije
obiavao suvie tesno vezivanje ni sa kojom silom; on je teio za slobodom pokreta koja bi doputala

32 Isto, 195.
33 Isto, 198.
34 Isto, 200.
35 Isto, 202203.

134
pristajanje as uz jednu, as uz drugu Silu. A i Blaznavac je posle oslobaajue presude maarskog suda u
tubi protiv Aleksandra Karaorevia za umeanost u ubistvo kneza Mihaila osetio potrebu da se distancira
od svoje dotadanje austrofilske politike, pribliavanjem rusofilskoj politici. Tako je, istie Jovanovi: Prvih
dana oktobra 1871. knez Milan, u pratnji samoga Blaznavca, krenuo u Livadiju.36
Posledice Milanove posete ruskom caru, iskazane od strane Maarske i Austrije u napadima na prevrtljivu
politiku Srbije, Jovanovi je smatrao razumljivim, kao i Portino nezadovoljstvo s tom politikom. Jer: Svoje
posete stranim vladaocima knez Milan, kao vazal sultanov, trebao je da pone sultanom, a ne ruskim carem.
Risti je u odnosima sa Austrijom i Rusijom bio za politiku na pare. Pogaajui se oko svakog pitanja sa
Austrijom, zadravao je za sebe pravo da se, po potrebi, i s Rusijom pogaa.
Promene su bile osetljive i u odnosima samih balkanskih zemalja. Jovanovi je pojedinane ugovore svake
balkanske drave sa Srbijom u vreme vladavine kneza Mihaila tretirao, skupnim imenom, poput mnogih
istoriara, kao ostvarenje [prvog] balkanskog saveza. Prema Jovanoviu: Knez Mihailo ostavio je iza sebe
Srbiju na elu jednoga saveza balkanskih drava i naroda. Sve te drave i narodi bili su vezani za Srbiju
vrim ili labavijim vezama, i priznavali su joj predvodniku ulogu u velikoj borbi balkanskih hriana protiv
Osmanske carevine.37 Iako istoriari navedenih balkanskih drava imaju drukije miljenje o tom savezu i ne
smatraju da su njime te drave prepustile predvodniku ulogu Srbiji, inicijativa Srbije i ugovori sa Srbijom,
pokazuju izuzetnu ulogu tadanje srpske drave, u odnosima balkanskih zemalja, prvenstveno na relaciji
priprema za rat protiv Turske.
Dubioznost tog balkanskog saveza ogledala se i u njegovom rasturanju pre ostvarenja ijednog od njegovih
odredaba, odmah posle pogibije kneza Mihaila. Prema Jovanovievim reima: Prva drava koja je od Srbije
odvojena bila je Crna Gora jer kao kandidat Rusije za Mihailova naslednika, knez Nikola, posle proglaenja
Milana Obrenovia za srpskoga kneza oseao se uvreen i ogoren... Posle Crne Gore dola je na red Grka.
Pod knezom Mihailom, ona je zbog Kritskog pitanja pristala na savez sa Srbijom jer je Kritsko pitanje lako
moglo izazvati njen rat s Turskom, 1869. Kritsko pitanje reeno je na taj nain to je Grka morala popustiti
pred ultimatumom Porte; ratna opasnost u kojoj se Grka dotle nalazila, bila je prestala, a prestankom ratne
opasnosti prestala je i grka potreba srpskog saveza.38
Dalje, Jovanovievim reima: Najzad, otcepili su se... i Bugari. Za vreme vladavine Namesnitva, oni su
po Jovanoviu: Zahvaljujui Rusima, dobili svoju nacionalnu crkvu, tzv. egzarhat. U ekspanziji, Bugarski
egzarhat se irio na raun srpske mitropolije, odnosno patrijarije. U kojoj meri, ostalo je da se nagaa. U
svakom sluaju, od osnivanja egzarhata, Bugari su postali nai protivnici, iako mi to nismo odmah uviali
zakljuio je Jovanovi. Veina bugarskih istoriara u tom pogledu zakljuili su isto, samo obrnutim smerom.
U Bugarskoj krivica za raskol prebacuje se na Srbiju.
Jovanovieva, liberalska, pristrasnost pri poreenju Mihailovih i Garaaninovih ratnih i Ristievih i
Blaznavevih diplomatskih opcija u borbi za oslobaanje od turskog sizerenstva i sticanja potpune
nezavisnosti ne da se prikriti. Ni Mihailo ni Garaanin nisu bili za ratnu opciju velikog rizika, kao to ni
Risti ni Blaznavac nisu bili iskljuivo za diplomatska reenja. Prvi su to pokazali izbegavanjem ratnih sukoba
sa Turskom. Drugi, Risti i Blaznavac, ratovima koji e uslediti nekoliko godina kasnije. Zato se kritiki
moraju proceniti Jovanovieve tvrdnje u vezi sa raspadom balkanskog saveza za vreme Namesnitva. U tom
kontekstu Jovanovi istie kao jedan od razloga tom raspadu i to to Risti nije verovao u taj savez onako
kako su verovali knez Mihailo i Ilija Garaanin. Njegovo [Ristievo] prisno uverenje bilo je da, u sluaju rata,
balkanski savez, bez pomoi jedne Velike Sile, koja je mogla biti samo Rusija, nije u stanju nita uiniti
U analizi podjednake Mihailove i Garaaninove razboritosti u odluivanju, mogli smo se, i u ovoj naoj
raspravi uveriti, da su i oni kao odluujuu premisu pri odluivanju za ratne opcije, odnosno odustajanju od
njih videli u odnosima raspoloivih snaga. Zato, znajui, da ne mogu raunati, u datim uslovima, na oruanu
podrku ni jedne Velike Sile u ratu koji bi povele zdruene balkanske dravice protiv jo uvek mone Turske
nisu se odluivali za rat. Iako ih je ratoborna populistika opozicija bez prestanka napadala besomuno zbog
kukaviluka, kunktatorstva, pa i izdaje u borbi za nezavisnost drave.
Od interesa je i kako Jovanovi istie pokuaj Namesnitva da prilikom punoletstva kneza Milana proglasi
nezavisnost Srbije podrkom Rusije. Uz to i pozivom na ruski primer, poto je knez Gorakov 1869. objavio
[jednostrano] da Rusiju ne vee vie ugovor [nametnut porazom u Krimskom ratu] o neutralnosti Crnoga
Mora. Sledstveno: Isto tako Namesnitvo je htelo da objavi da Srbiju ne veu vie ugovori i hatierifi koji su
utvrivali njenu zavisnost prema Porti. Blaznavac i Risti nameravali su da tu odluku objave jednim
cirkularom, ali kad je Rusija za to saznala ona se tome odluno suprotstavila. Jovanovi navodi ak kako je
namesnicima usledila zabrana samog [ruskog] cara. A prkositi [ruskom] caru nisu smeli ni namesnici.

36 Isto, 205.
37 Isto, 208.
38 Isto, 268269.

135
Jovanoviu nije bilo na umu da se upusti u razmatranje namere Namesnitva da bez prethodne ruske
saglasnosti jednostrano objavi dravnu nezavisnost! Ali je smatrao za potrebno da notira kako su se odmah
posle rasturanja prvog balkanskog saveza javila dva zla s kojima e se Srbija nositi sve do stvaranja
istog saveza 1912. godine. Ta su dva zla bila crnogorski separatizam i bugarski antagonizam.39
Zanimljiva je Jovanovieva analiza spoljnopolitike situacije posle Milanovog preuzimanja vladarske
dunosti, sticanjem punoletstva, i posle Blaznaveve iznenadne smrti, kad se knez Milan izmeu kandidature
konzervativnog Jovana Marinovia i liberala Jovana Ristia za predsednika nove vlade odluio za Ristia. Ne
zbog Ristievih liberalnih ideja, ve zbog njegovog ranije steenog visokog dravnog poloaja. Jovanovi
kazuje: Ristieva vlada je zatekla nezgodnu spoljnopolitiku situaciju. Odnosi sa ne manje nego etiri Sile
bili su ravi: sa Nemakom, Francuskom, Austrijom i Turskom. Sa Nemakom zbog linih sukoba izmeu
nae vlade i njenog zastupnika; sa Francuskom zbog jedne netaktinosti Namesnitva, koje je poslalo svoga
izaslanika u Berlin na proslavu nemake pobede nad Francuskom; s Austrijom i sa Turskom zbog puta u
Livadiju. S Austrijom bilo se doteralo do nepodnosne zategnutosti. Srbiji je pretila opasnost od zatvaranja
granice sa austrijske strane. Sve do [Prvog] Svetskog rata Austrija, kad god bi bila nezadovoljna spoljnom
politikom Srbije, dala bi joj do znanja koliko je od nje ekonomski zavisna.40
Risti je znao, istie Jovanovi, da najpre mora da inicira poboljanje odnosa s Austro-Ugarskom. Peti dan
posle sastava vlade, u ulozi njenog predsednika, otputovao je, 7. aprila 1872. godine, u Be, pa je tim putem
pokajanja, kako su taj put prezentirali austrougarski vlastodrci svojoj javnosti, posle putovanja srpskog
kneza u Livadiju, povratio poverenje Austrije u Srbiju. Za Ristia je bilo vano da tim putem popravi svoj
imid, kako bi se u naem vremenu reklo, u krugovima zvanih i nezvanih, u Austro-Ugarskoj kao i u Srbiji. O
njemu se [svuda] govorilo i prema Jovanovievim kazivanjima u ovoj prilici, da je suvie krut, nadmen,
neprilagodljiv u komunikaciji ne samo sa narodom, ve i sa sagovornicima.41 Posle Ristievog putovanja
usledilo je kneevo putovanje u Be i Pariz.
Ristieva vlada bila je kratkotrajna. Posle povratka s puta, od avgusta do oktobra, autoritarni knez iznudio je
Ristievu ostavku. Sledila je vlada konzervativca Jovana Marinovia. U spoljnoj politici, Srbija je morala
voditi rauna o izmenjenoj konstelaciji Velikih Sila, obelejem trojecarskog saveza, izmeu Nemake,
Austro-Ugarske i Rusije. (Jovanovi, poput mnogih drugih u Srbiji, uobiavao je Austro-Ugarsku imenovati
samo kao Austriju.) U vezi sa tom promenom, Jovanovi istie: Nemakom kancelaru Bizmarku polo je za
rukom obnoviti prijateljske odnose izmeu Rusije i Austrije, koji su bili prekinuti jo od Krimskog rata.
Te dve Velike Sile najee su se sukobljavale na terenima Balkana oko granica svojih interesnih sfera.
Nemaka ih je privolela da se zadovolje politikom status quo-a. Jovanovi naglaava, kako odsada: One
balkanske drave koje bi nameravale ruiti Osmansku carevinu, nisu mogle raunati na simpatije i potporu ni
Rusije ni Austrije. Po Jovanoviu, smenjivanje Ristieve vlade Marinovievom usledilo je i zato to je
Marinovieva vlada bolje odgovarala politici Trojecarskog saveza nego Ristieva vlada. Risti je bio
nepopustljiv u svome nacionalizmu... Za Marinovia je Evropa znala da je dostupan njenim savetima.42
Nova politika status quo-a. nametnula je izvrenje, za vreme Ristieve vlade nesprovedene obaveze putovanja
u Carigrad na podvorenje sizerenu. Jovanovi navodi kako od naih ranijih vladara dvojica su putovala u
Tursku na sastanak sa sultanom: Knez Milo 1835, posle hatierifa o unutranjoj samostalnosti Srbije i knez
Mihailo 1867, posle dobivenih gradova.43 Risti je odgaao to putovanje usled neispunjenja zahteva za
reenje dva tada akutna sporna pitanja, oko preputanja Malog Zvornika Srbiji i utvrivanja eleznike veze
preko Turske. Marinovi se zadovoljio eleznikom vezom kod Nia. Dobijanje Malog Zvornika odgaano je
nadom da e knez Milan uspeti da odobrovolji Sultana za taj ustupak. Ali ta nada se izjalovila. Sultan nije hteo
ni da uje o tom zahtevu, u vidu molbe. Razoaranje kneevo i Marinovievo ispoljilo se u povratku
demonstrativnim susretom sa antiturski nastrojenim rumunskim knezom u Bukuretu.
Odnosi izmeu Turske i Srbije umesto da su se poboljali pogorali su se. Porta je odgodila i obeano
prikljuenje srpskih eleznica kod Nia. Ristieva tampa osula je vatru na Marinovia, to se vratio iz
Carigrada praznih ruku. Marinoviu se prebacilo da je bio suvie posluan prema diplomatiji Trojecarskog
saveza; im je ona rekla da valja ii u Carigrad, on je to uinio, ne pitajui da li e Srbija otuda imati
kakve koristi. Vidljivo ostao je predstavnik servilne politike udvaranja [stranim] konzulima; nije oseao
novo doba probuene narodne [nacionalne] snage i ponosa. Prema Jovanovievom zakljuku: Ovi napadi
Ristieve tampe, iako delom nepravedni, a delom preterani, jako su kodili Marinoviu. Posle carigradskog
puta, njegova je reputacija poela padati, a Ristieva dizati se. Risti je na tim relacijama izazivao suvine

39 Isto, 271, 276, 278.

40 Isto, 289290.
41 Isto, 291.
42 Isto, 359360.
43 Isto, 361.

136
sukobe, Marinovi je suvie poputao. Uzimajui sve u raun [prema tadanjim raspoloenjima naroda, ornog
za rizine poduhvate borbe za dravnu nezavisnost] svet je nalazio da je Ristieva [spoljna] politika ipak
bolja.44
Krajem novembra 1874. godine knez Milan je poverio sastav nove vlade Aimu umiu. Po Jovanoviu:
umievo ministarstvo primljeno je ravo od Trojecarskog saveza. Rusija je, u naroitoj noti, izjavila aljenje
to je Marinovi odstupio... Austrijska diplomatija bila je jo brinija nego ruska. Vie ili manje sve ministre
osim umia smatrala je kao opasne omladince, koji e voditi neprijateljsku [spoljnu] politiku ne samo prema
Turskoj nego i prema Austriji. Austrijancima je u toj vladi naroito smetao Milan Piroanac. Druio se sa
francuskim konzulom koji je eleo izvui Srbiju ispod Trojecarskog uticaja.45
Kratkotrajna umieva vlada zamenjena je, krajem januara, novom vladom sa manje eksponiranim Danilom
Stevanoviem na elu, u politici inovnike reputacije. Zaotreni sukobi izmeu predstavnika zavaenih
stranaka naveli su kneza da raspusti Skuptinu i odredi nove poslanike izbore. U julu te, 1875. godine izbio je
Hercegovaki ustanak, i po Jovanoviu od evropskog znaaja. Javnost je traila da Srbija, obavezujuom
ulogom Pijemonta, oruanim odredima pomogne ustanike. Jovanovievim reima: Od vremena kneza
Mihaila i od omladinskog pokreta javnost je stalno odravana u nacionalistikom razdraenju; cela
knjievnost i celo novinarstvo, pesme koje su se pevale, komadi koji su se u pozoritu gledali, sve je to
izazivalo kod ljudi patriotska reagovanja koja su, esto ponavljana, postala jedna navika i jedna potreba.46
Knez Milan bio je u Beu kada je izbio Hercegovaki ustanak. Tadanji ministar inostranih poslova Austro-
Ugarske, grof Andrai, savetovao je Milanu da se Srbija ne mea u oruane sukobe ustanika i turske vojske.
Bujica nacionalizma koja je ubrzala dalje jaanje liberala, sa renomeom zagovornika nacionalnooslobodilakih
pokreta, na raun konzervativaca, zastupnika trojecarske politike status quo-a. primorala je kneza Milana da
novu vladu opet prepusti Ristievim ratobornim liberalima. Po Jovanoviu: Risti nije mislio da poinje
odmah sa ratom. Naa ratna sprema nije bila dovrena; na njeno dovrenje Risti je nameravao upotrebiti celu
zimu, jer je zima i inae nezgodna za voenje rata na Balkanu. Ali knez je ostao na liniji odluujuih Velikih
Sila u politici mira i ubrzo je oborio vladu, koja se odluila za ratnu opciju protiv Turske. Diplomatija
Trojecarskog saveza odobrila je, bez ustezanja, kneev postupak. Ona je hvalila kneza da je u ratu s Turskom
sigurno ekala.47
Predsednik nove vlade postao je Ljubomir Kaljevi, umereni liberal sa vezama u taboru miroljubivih
konzervativaca. Sile Trojecarskog saveza bile su zadovoljne novom vladom. Jovanovi kazuje: Pad akcionog
ministarstva tumailo se kao vraanje Srbije na miroljubivu politiku. Ali tajne odluke Narodne skuptine o
pomoi hercegovakim ustanicima izglasane u vreme akcione vlade ostale su na snazi. I po Jovanoviu:
Ispod ruke, Kaljevieva vlada dostavljala je ustanicima novaca i oruja. Ona nije prebacivala ete i nije
upuivala trupe na granicu; inae je radila isto ono to akciono ministarstvo, istina u manjim razmerama i u
neto sporijem tempu.48
Prema Jovanovievim kazivanjima, koja se odlikuju koncentracijom analize na odluujue snage, na vladara,
na vladajue i opozicione linosti, na raspoloenje masa, oglaavano u Skuptini i van nje: Kaljevi nije kao
Risti bio ovek od inicijative. On se prilagoavao raspoloenjima Dvora i Skuptine. Knez nije smeo ui u
rat, jer se bojao Velikih Sila, ali isto tako nije smeo prekidati ni ratnu spremu, jer se bojao javnog mnjenja
svoje zemlje... to se tie Skuptine, ona nije bila za rat poto poto. Ratobornost je bila obuzela varoku
inteligenciju, ali ne i seljaku masu. Seljaki poslanici, koji su inili veinu u Skuptini, nisu gurali u rat, ali i
oni su smatrali da se ne sme ogluiti o molbu Hercegovake brae za pomo. as sudbonosne odluke se
pribliio. Kaljevi nije bio spreman da u tom asu preuzme odgovornost predsednika vlade za neizvesni ishod
rata suvie velikog rizika, Knez je neprikosnovena linost, on nije. Srbija je imala neto manje nego milion i
po stanovnika, Turska vie od etrdeset miliona.
Ali: Narataj koji je u tom trenutku odluivao o sudbini Srbije, bio je opijen nacionalizmom... Na sve strane
slualo se jedno isto... Srpstvo je postalo vera za koju se ivi i mre... Nijedna dravna ustanova, nijedna
politika stranka, nije smela da se otvoreno suprotstavi zanosu koji je zaneo narod. Jovanovi s tim u vezi
nastavlja: Jedno telo kao stari [dravni] Savet koje bi pretpostavilo dravni razlog patriotskim strastima nije
postojalo... Rat 1876. bio je krajnja posledica ratobornosti koja se razvijala u nacionalistikoj atmosferi49...
Poev od vladavine kneza Mihaila, ezdesetih godina. Podrazumeva se ne od Naertanija, jer postoje svima
znane drukije pokretake snage dogaaja.
Ovaj, prvi, tom istorije vladavine Milana Obrenovia zavrava se zbivanjima do prvog oslobodilakog rata
44 Isto, 366367.
45 Isto, 378, 384.
46 Isto, 422.
47 Isto, 444, 450.
48 Isto, 483485.
49 Isto, 517518

137
protiv Turske, 1876, sa odeljkom koji naslovom kazuje: Zato je rat bio neizbean. Ponovimo ponovo: o
Naertaniju u toj, prvoj knjizi ove istorije nema nijedne rei. Logino, rei e kasniji istraivai prvog
nacionalno programa, jer je bio tajni dokument spoljne politike srpske dravotvornosti. Ali, zato onda
Jovanovi nije bar pomenuo ko se od politiara, dravnika potajno koristio ili nije koristio tim tajnim
dokumentom? Poto dosada od istoriara niko nije postavio to pitanje i sledstveno nije na njega ni odgovorio,
treba i ovde opet rei da se Jovanovi pri pisanju ove knjige bavio iskljuivo faktima a ne spekulacijama.
Fakta kojima se Jovanovi ovde rukovodio zasnivana su samo na akcijama imenovanih uesnika u
imenovanim dogaajima; tadanjeg vladara, i tadanjih vladajuih i vodeih linosti, stranaka, pokreta,
institucija, glasila, javnog mnjenja... Jovanovia su najvie zanimale linosti. Njima je posvetio najbolje i
najlepe stranice i ove istorije. Milana Obrenovia opisao je toliko podrobno da je za analizu njegovih linih i
vladarskih osobina potroio toliko rei da je njima, sa prekidima i bez prekida, ispunio preko dvadeset
tampanih strana. Svakome od rukovodeih stranakih linosti posvetio je nekoliko posebnih stranica ili bar
redova. Najvie Ristiu i Marinoviu, pa umiu, Kaljeviu... Svaki od njih je svojom linou i stranakom
pripadnou obeleio etape nacionalnog delovanja u spoljnoj politici drave. Nisu zanemarene ni ideje
nacionalizma, prema programiranim i neprogramiranim akcijama. Svi navedeni i sve navedeno doprineli su
vie ili manje onome to se zbivalo. Meu njima Naertanija nije bilo i zato ga tu ne treba ni traiti.
Drugi tom istorije vladavine kneza Milana poinje imenovanjem nove vlade drugog aktualnog ministarstva o
urevu dne 1876. sa Stevom Mihailoviem na elu i Jovanom Ristiem na poloaju ministra inostranih
dela. Svakome koji se bavio politikom imenovanje ove vlade znailo je rat u skoroj budunosti. Otac
Slobodana Jovanovia, Vladimir (18331922), jedan od predvodnika liberalske revolucionarne Omladine,
postao je u toj vladi ministar finansija. Po Slobodanu Jovanoviu, ratniki opredeljeni Risti nastojao je u
poetku da se rat izbegne, poslednjim pokuajem pridobijanja Porte da prepusti Bosnu Srbiji, a Hercegovinu
Crnoj Gori. Sa beznaajnom korekcijom Ristievih kazivanja (o spoljnjoj politici Srbije) Jovanovi potvruje
da je ratna opcija ubrzana podjednakom nestrpljivou vladara Srbije i Crne Gore, kneza Mihaila i knjaza
Nikole.
Po Jovanoviu, meutim, Turska dobro naoruana nije se bojala rata. Srbija od nje diplomatskim putem nije
mogla dobiti ni Mali Zvornik, a kamo li Bosnu. Ali i za oslobodilaki rat od turskog sizerenstva trebalo je
priekati dok se ne usaglase termini ratovanja u savezu sa Rusijom. Engleska je odvraala Srbiju od rata
svojim proturskim stavovima, a Austrija pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu. Pretpostavka da e se ostale
balkanske zemlje pridruiti Srbiji u ovom ratu bile su nerealne. Savezniki ugovori iz 60-ih godina prestali su
da vae u izmenjenim okolnostima.
Jovanovieve su tvrdnje o snazi Turske kontroverzne. Iskazi su o jaini i slabosti te snage isprepletani.
Hercegovaki ustanak trajao je skoro godinu dana, i Turska nije bila u stanju da izae na kraj s nekoliko
hiljada ustanika. Citirane su i rei ruskog ambasadora u Carigradu Ignjatijeva: Turska ne moe izdrati due
od tri meseca.50 Navedeni su iskazi ohrabrenja dolaskom izaslanika sveruskog slavjanskog komiteta generala
Ignjatijeva, koji dobija srpsko dravljanstvo, biva proizveden za srpskog enerala i preuzima istaknute
pozicije.
Post festum nije teko izvesti zakljuak o brzopletoj, nedovoljno proraunatoj ratnoj odluci. Jovanovi je
odmeren u kritici te odluke. On zapaa kako je ratoborni Ignjatijev posle izgubljenog rata tvrdio da je
savetovao odlaganje i kako je Risti to demantovao. Ristiu u prilog idu Jovanovieva zanimljiva
rasuivanja o preliminarnoj Ristievoj koncepciji ratovanja Srbije prema modelu italijanskog dravnika
Kavura, a ne prema ulozi Pijemonta u oslobodilakom ratu Italije. Nasuprot italijanskim patriotama, Kavur je
sumnjao u sposobnosti Pijemonta da sam svojom snagom izvri italijansko ujedinjenje, i zato se trudio da u
taj posao uvue... Francusku. Sledstveno: Kao to je Kavur hteo s francuskom pomoi izvriti italijansko
ujedinjenje, tako je Risti hteo s ruskom pomoi izvriti ujedinjenje srpsko. Ali po njegovom ispravnom
komentaru: Kavur nije poinjao rat, dokle nije imao pismeni savez s Francuskom. A Risti nije imao s
ruskom vladom nikakav sporazum, ni pismeni, ni usmeni. Slubeno, ona nas je odvraala od rata sve do
poslednjega trenutka, i unapred skidala sa sebe odgovornost za njegove posledice. Risti je imao samo
okuraenja Ignjatijeva i obeanja ernajeva51...
Ristia su posle izgubljenog rata 1876. mnogi kritikovali. Sa najvie argumenata najpozvaniji kasniji ministar
inostranih poslova Milovan Milovanovi. U svojim anonimnim i neanonimnim odgovorima, Risti se branio
kako neizbeni rat nije mogao da se povede bez neizvesnih ishoda nametnutog rizika. Ristievu odbranu
Jovanovi je procenio kao neprihvatljivu. Odgovorni dravnik u sudbonosnim dravnim radnjama mora sa
maksimalnom preciznou da proraunava izglede uspeha. Opetovano, neizbenost se mora meriti prema
postulatima Gouverner c est prvoir. Mala Srbija nije mogla da stavi veliku Rusiju pred svren in, i da je
50 Vlada Milana Obrenovia, II, 11.
51 Isto, 20.

138
prisili, pod pritiskom javnog mnjenja, da pritekne malom bratskom narodu u pomo, kao to je pretpostavio
Risti. Ali u tom kontekstu ni Jovanovievo miljenje o Ristiu kao revolucionaru koji ne strepi ni od kakvog
rizika, i uspeh oekuje ne toliko od povoljnih okolnosti koliko od vlastite smelosti, nije prihvatljivo.52
Kod Ristia je prilikom donoenja prerane odluke za rat prevagnuo motiv politiara nad rasuivanjem
dravnika. Kao pripadnik vladajue umerene politike grupacije liberala (stranke jo nisu oformljene), u
nadmetanju sa pripadnicima radikalnijih liberala, pored starih konzervativaca i novih radikala-socijalista, on
nije smeo da prenebregne javno mnjenje, ispoljavano nezadrivim pokretima ratobornih masa, usred naraslih
socijalnih tenzija i razbuktalih nacionalnih strasti. Slobodan Jovanovi ovaj razlog odluivanja za ratni pohod
ne razmatra. Bitno je za Jovanovia da su oba vladara i obe vlade, Srbije i Crne Gore, precenjivali svoje snage
potcenjivajui neprijateljeve. A to je jo gore, nisu vodili rauna o opredeljenjima odluujuih linosti Rusije
protiv rata, verujui onim ruskim linostima koje su mogle govoriti samo u svoje ime i u ime svojih
istomiljenika.
S trajnijim poraavajuim dejstvom bio je sporazum izmeu ruskog i austrijskog cara u Rajhtatu, 26. juna
1876, nekoliko dana posle otpoinjanja rata sa srpske strane. Tim sporazumom Austrija je u izvesnoj meri
izdejstvovala pristanak Rusije na pretenzije Austro-Ugarske u Bosni i Hercegovini. Ruskom caru bilo je
vanije da za uzvrat Austrija prizna pravo Rusije na povratak u Besarabiju (oduzetu joj posle poraza u
Krimskom ratu 1856) uz jo neke koncesije na raun Turske u Aziji. Jovanovi, da bi posvedoio Ristievu
lakoumnost u tom ratu protiv Osmanskog carstva, citira podrobno vesti ruskog ministra inostranih poslova
Gorakova, koji obavetava Ristia da Srbija ni u sluaju da pobedi ne moe dobiti Bosnu. Namera
Jovanovia da obelodani pogubnu i nedozvoljivu samouverenost odgovornom odlukom pogrenih procena i
odluka ispoljava se i isticanjem injenice da: Gorakovljeve poruke naa vlada nije uzela onako ozbiljno
kako su one zasluivale. Risti je verovao onima koji su ga uveravali da e Rusija pod pritiskom javnog
mnjenja, oduevljenog istrajnom borbom male Srbije sa silnom Turskom carevinom, morati i sama
zaratiti.53
Zanimljiva su i Jovanovieva rasuivanja u vezi sa dranjem Austrije. Kazuje, na osnovu izvetaja poslanika
Srbije u Beu, kako je najpre vlada u Beogradu bila upoznata sa stavom Austro-Ugarske da ostaje neutralna,
ukoliko Omladina rat ne iskoristi za dejstva protiv Monarhije. Posle je dala do znanja da ne bi ni na koji
nain mogla dopustiti da u srpske ruke pree Adakale. Nepominjanjem u tom kontekstu Bosne i
Hercegovine, srpska vlada se zavaravala verom da se Austrija ne protivi tome da te pokrajine pripadnu Srbiji,
pod turskim sizerenstvom. Tek upozorenjem, koje je usledilo 21. jula 1876. Ristiu je u direktnom saoptenju
dostavljeno da bi prodor srpskih trupa u Bosnu i Hercegovinu bio spreen intervencijom Austro-Ugarske. Zato
Jovanovi zakljuuje, ne bez doze ironisanja na raun Ristieve lakomislenosti: Ako smo, sluajui
Ignjatijeva i ernjajeva, nalazili da imamo rauna produivati rat, [do naivno oekivane oruane pomoi
Rusije] mi smo ga, po Austriji, mogli produavati koliko smo hteli. Zna se zato, sa stanovita Austrije! Posle
izgubljene odluujue bitke kod unisa, Srbija je prisiljena da prizna poraz. Zakljuak je pouan: Zbog
dranja [Velikih] Sila mnogo vie nego zbog nae vetine, mi smo dobili astan mir, a na osnovu povraaja
predratnoga stanja. Protokol o miru potpisan je 16. februara 1876, a 21. knez je objavio da je mir povraen.54
Preokret je nastao objavom rata Rusije Turskoj, 12. aprila 1877. godine. Posle neophodnih okrepljenja Srbija
je, sad i usled insistiranja s ruske strane, objavila Turskoj rat 1. decembra. Rat je bio kratkotrajan. Poslednja
pobedonosna bitka zavrena je 22. januara 1878. Mirovnim ugovorom oekivalo se prisajedinjenje Srbiji:
Novopazarskog Sandaka, Stare Srbije i jednog dela Makedonije. Taj je deo Makedonije obuhvatao Skoplje,
Veles, Debar, tip neto malo vie nego to e kasnije pripasti Srbiji po srpsko-bugarskom ugovoru 1912.
Pored toga traili smo jo i Vidin.55
U vezi sa pravima na Bosnu, Jovanovi dodaje, da u predloenim uslovima mira Bosna i Hercegovina nisu se
pominjale zbog Austrije. Srbija ih nije smela traiti za sebe, ali su njeni predstavnici verovali da ih nee
dobiti ni Austrija, nego e se od njih nainiti samostalne dravice ili samostalne provincije. Pregovarai sa
ruske strane, u celini rezonovali su drugaije. ak po Ignjatijevu koji je bio glavni pregovara i za koga
Jovanovi kazuje da je najvie podsticao Ristia na prvi, preuranjeni rat protiv Turske: Bugarskoj je trebalo da
pripadne ne samo Vidin,...nego i Ni kao vrsta pogranina taka za odbranu njene prestonice Sofije.
Ignjatijev je Srbiji umesto Nia nudio Novi Pazar, za koji se zbog Austrije moglo znati da ga nee dobiti.56
Da se ne bi smetnulo s uma, Jovanovi i dalje ponavlja poznato: Po San-Stefanskom miru zakljuenom
izmeu Porte i Rusije 19. februara 1878. van naih granica ostali su i Pirot i Vranje; u naknadu za to to nam

52 Isto, 23.
53 Isto, 5556.
54 Isto, 5657, 104105.
55 Isto, 141, 195.
56 Isto, 196197.

139
je granica suena na jugoistonoj strani, ona je proirena na jugozapadnoj strani, sve do Novog Pazara i
Mitrovice, ali nijedan od ova dva grada nije nam dodeljen. Ukupno srpska drava je poveana samo za 150
kvadratnih milja (dok je Crna Gora poveana za 200 kvadratnih milja). Prema Jovanovievom zakljuku
priznanje nezavisnosti i Ni bili su sva naa ratna dobit.
Verovatno da bi se upamtilo, a moda i da bismo se urazumeli, jer drukije ne moe biti u ljudskom drutvu, u
kojem preovlauju instinkti, a prema njima i pravo jaih, Jovanovi dodatno istie: Rusi su zakljuili San-
Stefanski ugovor bez naeg uea. Kao ni Rumuni, tako ni mi nismo pozvani da taj ugovor potpiemo. Mi
smo bili suvie mali za ravnopravni tretman. Kaogod Bukureki ugovor, kaogod Akermanska konvencija,
kaogod Jedrenski ugovor, tako isto i San-Stefanski ugovor bio je akt koji je Rusija zakljuila sa Portom i kao
na zastupnik vodei rauna o naim interesima onoliko koliko je ona, a ne koliko smo mi smatrali za
potrebno. Rusija je pre svega imala u vidu put kojim e stii do Carigrada, a taj put nije iao preko Srbije
nego preko Bugarske. Zato pri podeli ratnog plena vei deo morao je pripasti Bugarskoj, a ne Srbiji.57
Da bi se urezalo u trajno pamenje naravouenije o ishodu rata za nezavisnost i poveanje Srbije pod
neminovnim uslovima zavisnosti od odnosa zainteresovanih Velikih Sila, Jovanovi nastavlja istom
tendencijom da izlae tokove datih deoba potovanjem neprihvatljivih odredaba San-Stefanskog ugovora
nezadovoljavajuim odredbama Berlinskog kongresa. San-Stefanski ugovor izazvao je proteste Austrije i
Engleske, i da bi izbegli novi rat, Rusija je morala initi ustupke tim dvema Silama. Grof Ignjatijev dolazio
je 1878. u Be, nudio Austriji ne samo okupaciju nego i aneksiju Bosne i Hercegovine... Rusija je bila
spremna na sve ustupke u zapadnoj polovini [Balkanskog] Poluostrva samo da bi dobila odreene ruke u
istonoj polovini.58
Na Berlinskom kongresu, ija su zasedanja zapoela juna 1878, shodno nepisanim pravilima ponaanja,
naglaava Jovanovi: Srbija, kao ni ostale balkanske drave, nije bila putena u dvoranu veanja. Risti je
otputovao u Berlin da brani nae interese, ako ne na sednicama kongresa na koje ga nisu putali, a ono u
razgovorima van tih sednica. Odbrana naih interesa, hteli ne hteli morala je biti poverena Austriji.
Uroeno rusofilstvo trebalo je nadomestiti politikom austrofilstva. Za izdejstvovanje povratka dela izgubljenih
podruja izruenih Bugarskoj Austrija je traila velike politike i ekonomske koncesije. Na ekonomskom
planu, u podrujima eleznica, trgovine i erdapa. Suprotno mnogim drugim istoriarima Jovanovi
zakljuuje pri razmatranju tih koncesija, da je Srbija uspela iskamiti reenja povoljnija od pretpostavljenih.
Po njemu: Ekonomski sporazum s Austrijom nije bio tako straan kao to smo se mi bojali. On nas je
obavezivao na graenje eleznice, ali, i bez toga mi bismo morali graditi eleznicu u vlastitom interesu. Za nas
je bila velika dobit to se Austrija obavezala dati nam vezu s turskim i bugarskim eleznicama.59
U vezi s nametnutim trgovinskim ugovorom: Koliko je god zakljuenje carinskog saveza moglo, s politikog
gledita, izgledati opasno, toliko je zakljuenje trgovinskog ugovora bilo sasvim prirodna stvar izmeu dve
susedne zemlje... U svakom sluaju, taj trgovinski ugovor obeavao je biti mnogo povoljniji po nas nego
carinski sporazumi izmeu Austrije i Turske, koji su dotle i za nas vaili, [kurzivom istakao A. R.] i na koje
smo se jednako alili da nisu odgovarali naim ekonomskim interesima.
Povodom erdapskog sporazuma: Najzad, nain na koji je sporazum s Austrijom reio erdapsko pitanje, nije
imao u sebi nieg nenormalnog. Kada nismo bili u stanju da finansijski uestvujemo u erdapskim radovima,
mi nismo mogli protestvovati to ih Austrija uzima na sebe. To veliko tehniko preduzee moralo je postati
iskljuivo austrijsko zbog neosporne ekonomske nadmonosti koju je Austrija kao Velika Sila imala nad nama
malom balkanskom dravom.
U razgranienju dravnih granica, u poreenju sa San-Stefanskim ugovorom, Jovanovi ne umanjuje znaaj
gubitka Novopazarskog Sandaka. Kazuje: Na zapadu, Austrija nas je potisnula iz te granine oblasti. Njen
poloaj na kongresu bio je tako jak da se na prvu re iskljuivala mogunost da se taj kraj... (kako je bilo
predvieno u Sanstefanskom ugovoru) Srbiji prikljui. To pitanje nije se ni u pretres uzimalo; i poto je
Austrija do Kopaonika obeleila svoju sferu, to je i Srbija samo odatle mogla misliti na svoje granice. Pod
znakom navoda navedene rei, oznaavaju tvrdnje preuzete iz Zapisa Jevrema Grujia, s kojima se na taj nain
i Jovanovi saglaava.60
Dobitak Malog Zvornika i Sahara Jovanovi istie znaajem koji mu je pridavao Risti, jer do toga je njemu
lino mnogo stalo. Zanimljiva su, prema Jovanovievim intonacijama, i cenkanja Velikih Sila oko gradova,
koji su napokon pripali Srbiji. Turska je imala podrku Engleske da joj se svakako ostavi Vranje, iz razloga
bezbednosti. Dobijanju Pirota i Trna suprotstavljala se Rusija u tolikoj meri da je deo trnskog sreza morao biti
preputen Bugarskoj, odnosno ostavljen Turskoj. Ipak zakljuuje Jovanovi mi smo, uglavnom, zadrali

57Isto, 197198, 201.

58 Isto, 204.
59 Isto, 215.
60 Isto, 216.

140
ratne tekovine; spasli smo ne samo Ni nego i Pirot i Vranje. Po San-Stefanskom ugovoru, Srbija je uveana
samo za 150 kvadratnih milja, po Berlinskom ugovoru, za 200 kvadratnih milja. Prema Ristiu, kazuje
Jovanovi, taj dodatak je postignut zahvaljujui najvie Austriji.61
U Jovanovievom zakljuku jo se istie kako je: Naa spoljna politika izmeu San-Stefanskog i Berlinskog
kongresa bila iskljuivo u rukama kneza Milana i Ristia. Ostali ministri samo su gledali ta njih dvojica rade,
i nisu bili njihovim radom uvek zadovoljni... Ristievi drugovi bili su nacionalisti sa starom ukorenjenom
mrnjom i nepoverenjem prema Austriji. Nasuprot Vladimiru oroviu, a jo vie istoriarima kasnijih
generacija, koji nee da uvaavaju ne samo nemogunost suprotstavljanja bloku Velikih Sila Jovanovi
smatra da dobicima Berlinskog kongresa moramo biti zadovoljni.
Prema Jovanoviu: Promena politikog pravca koju smo izvrili na Berlinskom kongresu, zamenjujui rusko
pokroviteljstvo austrijskim, nije bila laka stvar. Trebalo je bistro i brzo proceniti situaciju, i trebalo je imati
takta i vetine da, traei austrijsku potporu, ne prekinemo sasvim veze sa Rusijom, i da austrijsku potporu ne
platimo suvie skupo... Po Jovanovievoj oceni: Knez Milan i Jovan Risti odgovorno i spretno izvrili su
istorijski zadatak koji im je tih dana bio nametnut sticajem povoljnih i nepovoljnih okolnosti pri utvrivanju
granice Srbije u novom statusu meunarodno priznate dravne nezavisnosti.62
Samo ni Jovanovi se ne zadrava na tom priznanju. U analizi novonastale situacije i on razmatra nadolazee
opasnosti od prodora Austrije okupacijom Bosne i Hercegovine i nezadovoljstva Bugarske zbog gubitka
sanstefanskih prednosti. Kao to navodi i predstojee napore pri ostvarenju novim statusom ne samo
omoguenih nego i obavezujuih pregnua.
Drugo akciono ministarstvo u funkciji vlade rata, krajem septembra 1878. dalo je ostavku i novi predsednik
postao je Risti. Pravi liberali iz godine 1858, Steva Mihailovi i Jevrem Gruji bili su siti drube s
Ristiem... Njegova nadmenost, uvek velika, oseala se naroito posle Berlinskog kongresa on je gledao... i
na svoje drugove s one visine s koje veliki evropski dravnik gleda na male balkanske politiare kazuje
Jovanovi na njemu svojstven ivopisan nain.63
Rat koji je oznaio pobedonosni kraj potinjenosti i poetak potpune samostalnosti Srbije, dogaaj je kojem bi
prema izvikanom znaaju Naertanija obavezno sledovao naertanijski komentar kod Jovanovia je
prokomentarisan bez pomena Naertanija. A itavo poglavlje Jovanovi je posvetio tom komentaru. Taj
pobedniki rat, kao i prethodni bezuspeni, po Jovanoviu i u ovom komentaru samo je rezultat onog
nacionalnog pokreta koji je poeo posle Svetoandrejske skuptine, u vreme druge vladavine kneza Mihaila i
poetne vlasti liberala proetih idejama srpskog nacionalizma evropske provenijencije.64
Koliko promenljivi odnosi Velikih Sila presudno utiu na reavanje ivotnih problema male Srbije, Jovanovi
je pokazao u vie navrata. U vezi sa austrijskim imperijalnim zahvatima u trgovini, koja je od ivotnog znaaja
za poljoprivrednu Srbiju bez industrije, on istie odgovarajue primere. Kazuje podrobno kako se Engleska:
Na Berlinskom kongresu ponaala kao na neprijatelj austrijsku okupaciju Bosne predloio je engleski
ministar inostranih dela lord Solzberi. Tek to se Berlinski kongres zakljuio, Engleska menja politiku; lord
Solzberi ustaje protiv nadiranja Austrije na Balkan i zakljuuje s nama trgovinski ugovor. Engleski poslanik u
Beogradu gotovo nas kurai na carinski rat s Austrijom.
On obeava da e u sluaju carinskog rata Engleska uticati na Portu da nam to pre da elezniku vezu kod
Vranja, i da nam pomogne obrnuti nau izvoznu trgovinu na Solun. Aprila 1880, doao je u Engleskoj na
poloaj vlasti Gledston, poznati prijatelj balkanskih hriana65...
Iako prvi, izgubljeni rat protiv Turske, Jovanovi nije direktno objasnio i potrebom kneza Milana i njegove
vlade, da skrenu panju javnosti sa naraslih unutranjih problema, korienih od strane opozicije u ispadima
protiv vlasti on naknadno, u indirektnoj konotaciji notira i tu injenicu. Navodi kako je Ristievu posleratnu
spremnost za voenje carinskog rata protiv Austro-Ugarske, kad za to jo Srbija nije bila primorana i spremna
opozicija smatrala Ristievim politikim lukavstvom, za skretanje panje javnosti sa sve nesnosnijih nameta
unutranje politike. Istie i kako se tada o Ristiu govorilo i pisalo da stvara spoljne zaplete da bi uguio
opoziciju u zemlji; da je pod izgovorom turskih ratova, opoziciju gotovo sasvim satro: da tek to je, posle
tih ratova, ta opozicija stala nanovo da se aktivira on nalazi u opasnosti od mogueg carinskog rata nov
izgovor da tu opoziciju pridavi. Po Jovanoviu: Karakteristino je da su se za taj (izbegnuti) nagoveteni
carinski rat, pored zainteresovanih zanatlija (trgovci su bili protiv) najvie oduevljavali intelektualci. Lieni
oseaja odgovornosti za kobne posledice nerealno pretpostavljenih dobitaka. Na kraju, ipak, sve se zavrilo
ostavkom Ristieve vlade i odlaskom Ristia sa glavne politike pozornice, 9. oktobra 1880.

61 Isto, 218.
62 Isto, 220221.
63 Isto, 233.
64 Isto, 235.
65 Isto, 279.

141
Ovu Ristievu ostavku Jovanovi je prokomentarisao kao kraj vrhunske politike karijere jednog od
najznamenitijih dravnika Srbije. Po Jovanoviu, tom ostavkom Risti je obeleio uglavnom zavretak svoje
politike radnje. U stvari: On se i posle toga vraao na vlast, ali nikada vie nije bio glavni inilac nae
politike kao u vremenu od 1868. do 1880.66 S obzirom na dosad nenadmaenu umenost u pisanju istorije,
darom umetnika, pouno je navesti Jovanovievim reima karakteristiku Ristievih osobenih umea na
klizavim terenima politike.
Jer, po Jovanoviu: Taj ovek koji je dvanaest godina gotovo bez prestanka upravljao dravom, nije imao
neke od najbitnijih osobina koje se trae u jagmi oko vlasti [Kurzivom istakao A. R.]. Zato valjda u
poreenju sa druga dva velikana u redovima politiara dravnika iz redova nevladara, Garaanina i Paia,
manje je upamen u kolektivnoj svesti nacije i manje citiran od strane kasnijih voditeljskih generacija. Nije
umeo da se dodvori... narodu, kao ni vladarima. Nije imao svojstva ni dvorjanina ni demagoga. Nedostajala
mu je vetina upravljanja narodom osobinama naroda. Niti je umeo da vodi masu niti da stvara stranku.
Liberalnu stranku stvorili su drugi, on se njome samo posluio. Njegova su glavna dela: Ustav od 1869. i dva
rata protiv Turske. Sa tim Ustavom radikalniji liberali i radikali nisu bili zadovoljni, ali je njime obeleen
poetak jedne nove epohe, epohe parlamentarizma. Od turskih ratova prvi je izgubljen, ali je zato drugim
izvojevana samostalnost drave posle vekovnog ropstva i preostale vekovne vazalne potinjenosti naroda u
Osmanskom carstvu. Osloboenje ostalih delova Srpstva, koji su se jo nalazili pod Turskom ili [dalje
nepromenljivo] pod austrijskim gospodarstvom imae da se ostvari pod novim voama drukijeg tipa,
drukije epohe. Epohe populistike demokratske i autokratske vladavine narodom i dravom.67
Nova vlada poverena je naprednim konzervativcima mlaih generacija, koje je predvodio sin Ilije Garaanina,
Milutin (18431898) i njegov rival u rukovodstvu, Milan Piroanac (18371897). Od ve afirmisanih
pripadnika inteligencije u novu vladu uli su Stojan Novakovi (18451915) i edomilj Mijatovi (1842
1932), kao njeni najeminentniji lanovi, poznati i po svojim istoriografskim i knjievnim spisima. Prvi
predsednik nove vlade, a posle Mijatovieve smene i ministar inostranih dela postao je Piroanac. Za nau je
raspravu od interesa i Jovanovieva konstatacija o njenoj spoljnoj politici, u globalu da je bila austrofilska.
Ostala je zapamena po ugovorima koji su Srbiju vrsto vezali za Austriju: jedan je trgovinski ugovor, a
drugi tako zvana tajna konvencija.68
Tim trgovinskim ugovorom Piroanac je prihvatio ono to je Risti odbio, ak uz rizik carinskog rata sa
Austro-Ugarskom. Smena liberala naprednjacima na vlasti mogla je uslediti tek kad na osnovu austrijskog
ugovora sa Turskom iz 1862. Srbija prizna dalju vanost odredbe po kojoj Austrija uiva u spoljnoj trgovini
prava povlaenog partnera bez uzajamnosti. Zna se: Austrijski zahtevi u toj stvari bili su ultimativni.
Moralo se odgovoriti sa da ili ne, bez ikakvog uslovljavanja. Jovanovi pri razmatranju stavova prethodne
Ristieve vlade, koja je odbijala da prizna ranije steena prava Austro-Ugarske, i Piroaneve, koja ta prava ne
osporava daje za pravo Piroancu. Jer: Risti je mislio da je glavno zatvoriti nau granicu austrijskoj
industriji, meutim, glavno je bilo otvoriti nau granicu naoj poljoprivredi.69
Od interesa je, za ilustraciju korisne nedoslednosti kod politiara, kako Jovanovi sa razumevanjem
svrsishodnosti istie Piroanevu osudu imperijalnih zahteva Austrije za ouvanje privilegija u predstojeem
trgovinskom ugovoru, pre nego to mu je knez Milan poverio sastav vlade, i Piroanevu odbranu korisnosti
usvajanja tih zahteva, posle Milanove odluke da mu poveri vlast. Tim ugovorom, koji je potpisan od naih i
austrijskih pregovaraa 24. aprila 1881, omogueno je, i po Jovanoviu najvanije, otvaranje granice, sa
austrougarske strane, za izvoz naih goveda iji je uvoz u Austriju dotle bio zabranjen. Jovanovieva
dvostrana objektivnost u proceni ovog ugovora dola je do izraza konstatacijom ne samo nametnutih olakica
za uvoz austrijskih industrijskih artikala u Srbiju, nego i datih olakica za izvoz zemljoradnikih i stoarskih
proizvoda, volova, svinja, suvih ljiva, pekmeza, koe iz Srbije. Ali tom objektivnou nije prikrivena
privilegija koja je sauvana na austrougarskoj strani samim poloajem Velike Sile. Jer: Glavni artikli naeg
izvoza bile su svinje i rogata stoka, a za njih je i pored [potpisanog] trgovinskog ugovora, mogla Austro-
Ugarska zatvoriti granicu kad god je htela, pod izgovorom da su zaraene potvruje i Jovanovi.
Jovanovievom konstatacijom isticana je i dobit koja se ogledala u injenici da su tim ugovorom i sa
stanovita prava prestali da vae trgovinski ugovori Turske u Srbiji.70
Famoznoj tajnoj konvenciji, od 16/28. juna 1881, kojom je utvrena meudravna zavisnost Srbije od
Austrije. Jovanovi je takoe posvetio posebno poglavlje. Za nju, osim kneza Milana, koji ju je ugovorio
znali su jo samo tri etiri politiara u Srbiji. Ta konvencija je u Jovanovievom prikazu, vie nego kod

66 Isto, 295, 300.

67 Isto, 301, 304.
68 Isto, 321.
69 Isto, 324.
70 Isto, 327328.

142
veine drugih istoriara, obeleena i vezom sa Trojecarskim savezom, koji je samo deset dana ranije, 6/18.
juna, sklopljen na sastanku careva Rusije, Austrije i Nemake. Znaajno je kako Jovanovi precizno navodi,
to mnogi istoriari preutkuju, kada krivicu za gubitak Bosne i Hercegovine prebacuju politiarima Srbije, da
odredbama tog Saveza: Austrija zadrava za sebe pravo da izvri aneksiju bosansko-hercegovake teritorije
kada bude nala da je za to vreme. Isto tako od znaaja je kako za Jovanovia ne postoji razlog, kojim e
kralj Milan 1885. pravdati rat protiv Bugarske ujedinjenjem Bugarske i Istone Rumelije, protivno odredbama
Berlinskog kongresa. Jer u odlukama Trojecarskog saveza navedenih Velikih Sila stoji da se one nee
protiviti eventualnom ujedinjenju Bugarske i Istone Rumelije sticajem prilika.71
Po Jovanoviu, dakle ne treba tajiti da je: Veza izmeu ove dve odredbe komplementarna. Pogodba od
1881. zakljuuje Jovanovi bez zazora samo je jedna u nizu onih pogodaba, kojima su Austrija i Rusija
delile Balkansko poluostrvo na zapadnu polovinu, koja ulazi u austrijsku, i istonu polovinu, koja ulazi u
rusku sferu. Jedino se moe tu zameriti Jovanoviu to nije precizirao da su ove dve Velike Sile tako
postupale samo onda kada su sporazumno traile klju deobe balkanskih interesnih sfera. Dok su u situacijama
povoljnijim za jednu stranu obe gotovo podjednako nastojale da izbegnu takve sporazume, svoenjem celog
Balkana svaka u svoju interesnu sferu.
U Jovanovievom prikazu, navedene su u vreme pisanja ove istorije ve dobro poznate odredbe tajne
konvencije koje je po nalogu kneza Milana, bez znanja ostalih ministara, ukljuujui i samog predsednika
vlade Piroanca, potpisao 1881. edomilj Mijatovi, tada u svojstvu ministra inostranih dela, pored funkcije
ministra finansija. Jovanovi istie znano o Milanovoj bezpogovornoj spremnosti potpisivanja ovog tajnog
akta, koji su sastavili tadanji ministar inostranih poslova Austro-Ugarske baron Hajmerle i njegov ondanji
pomonik Benjamin Kalaj, koji je kao ekspert za pitanja vezana za Srbiju (od 1868. do 1875. bio je u
Beogradu diplomatski predstavnik Monarhije, u svojstvu generalnog konzula, a posle, od 1883. do smrti 1903,
kao ministar finansija nadlean za poslove okupacione uprave u Bosni i Hercegovini) i redigovao taj tajni
dokument.
Jovanoviu kao ni drugim istoriarima nije bilo teko da ustanovi, kako je za kneza Milana bilo najvanije da
je Austro-Ugarska tom konvencijom garantovala, preutno, a ako ustreba i silom najblie Velike Sile, trajni
vladarski poloaj njemu i njegovoj dinastiji, pri sueljavanju sa pretendentima suparnike dinastije
Karaorevia. A s obzirom na nezadovoljstvo izazvano preputanjem Bosne i Hercegovine Austriji, pored
injenice da je Austro-Ugarska prepustila Srbiji da koristi situacije za akcije kojima moe proiriti svoje june
granice, bez Novopazarskog Sandaka. U Milanovoj raunici bila je vana i stavka koja se popunjavala
austrijskim uveravanjem da e Austro-Ugarska Monarhija priznati kraljevinu kad bude proglaena i da e se
zauzeti kod ostalih Sila da je i one priznaju.72
U komentaru tajne konvencije Jovanovi istie kako je narod za nju saznao tek 1893. godine. Tada se digla
povika na kralja Milana to se odrekao prava Srbije na Bosnu ustupajui tu zemlju Habzburzima. Jo se
nije znalo da je ve Trojecarskim ugovorom, koji je potpisala i Rusija postavljena osnova za buduu aneksiju
Bosne. Od interesa su i njegova razmatranja rasplamsalih nezadovoljstava usled preputanja bosansko-
hercegovake teritorije austrijskom neprijatelju. Ona su pouna u tolikoj meri da ih je svrsishodno ovde
navesti in extenso, iako su prilino opirnih razmera.
Jovanovi kazuje kako su: Mnogi nai nacionalisti dokazivali da smo mi, neprestanom agitacijom [ne po
Naertaniju, kako bi se u vremenima pisanja ove nae rasprave pretpostavljalo, pa i isticalo] mogli omesti
uvrivanje reima u Bosni, pa tim posrednim nainom onemoguiti i aneksiju. Nai nacionalisti osuivali su
kneza Milana to nije imao kurai da vodi takvu patriotsku politiku. Pitanje je samo da li bi Austrija htela
takvu politiku da trpi. U samom poetku pregovora o tajnoj konvenciji, Kalaj je rekao Mijatoviu da e
Austrija, ako ne uspe privezati za sebe Srbiju jednim politikim sporazumom, upotrebiti protiv nas mere
predohrane... koje bi u izvesnim prilikama mogle ii i do okupacije. Po onome kako se Austrija ponaala
1909. i 1914. ove Kalajeve rei ne izgledaju prazne pretnje.73
Tako, umesto da osudi kneza Milana, Mijatovia, Piroanca... Jovanovi ponavlja: Tajna konvencija bila je
akt politike nude; ona nam je pomogla da preturimo preko glave jedan vrlo opasan period nae istorije, u
kome se naa dravna nezavisnost dala spasti samo ako se uini bezopasnom za austrijski imperijalizam.74
Ove rei, meutim, odraz su prevelikog pesimizma, usled gorkih iskustava male Srbije s tada premonom
velikom susednom Austrijom, odnosno Austro-Ugarskom. One ne odraavaju pravo stanje u opisanim

71 Isto, 334.
72 Isto, 334335.
73 Isto, 348.
74 Isto, 349.

143
odnosima, u meri u kojoj bi bile prihvatljive za rehabilitaciju frustriranog, ili frustriranih koautora ove tajne
konvencije.
Odnosi jedne male zemlje sa jednom Velikom Silom ne mogu se lakomisleno urediti ni prevelikim
poputanjem, ni jogunastim otporom. Da prethodno, na Berlinskom kongresu, ne samo uz pomo velike
Austro-Ugarske, ve uz saglasnost svih prisutnih Velikih Sila, Velike Britanije, Nemake, Francuske, pa i
Rusije, nije bila podjednako priznata dravna samostalnost Srbije, tek onda bi zavisnost Srbije od
Habzburke Monarhije mogla moda opravdati nunost jedne ovakve tajne konvencije. I to samo u sluaju da
je Srbija izazvala odium ostalih Velikih Sila usled nedozvoljivih agresivnih akcija pri ostvarivanju pretenzija
koje su u neskladu sa njenim pravima.
Isto je tako vano, ako ne i vanije, da su tada na vlasti u Srbiji bili prozapadnjaki orijentisani naprednjaci.
Jovanovievim reima: Njihovo zapadnjatvo davalo je njihovom slobodnjatvu neko kozmopolitsko
obeleje. Liberali su dokazivali da su slobodoumne ustanove ponikle kod Slovena ranije nego kod zapadnih
naroda, ali, zbog naeg robovanja pod Turcima, one su u nas zakrljale. Naprednjaci, naprotiv, smatrali su te
ustanove proizvodom zapadne kulture. Po naprednjakim uverenjima i uveravanjima: Srbi novovekovne
Srbije nisu se vraali, ili bar nije trebalo da se vraaju, srednjovekovnoj tradicionalnoj kulturi, ve su stremili
u sve veim razmerama cilju kojim e da dostignu kulturna dostignua naroda Zapada koji su nas zbog
gubitka drave i u kulturi pretekli.75
Naprednjakim zakonom o zborovima i udruenjima od 1. aprila 1881. godine zborovi su oglaeni za
slobodne i za njihovo odranje nisu vie bile potrebne policijske dozvole. Isto je vailo i za politika
udruenja. Samo osnivanje politikih organizacija sputavano je po tom zakonu, ali dozvole za njihovo
osnivanje mogle su biti odbijene, bar sa stanovita prava, samo ako su im pravila, dostavljena nadlenim
vlastima, sadrala odredbe koje su se kosile sa krivinim zakonom. Tu novinu Jovanovi posebno istie i da bi
ukazao na promene koje su dostignute tim poveanim uticajem javnog mnjenja, usled delovanja politikih
stranaka, koje se tada osnivaju prvi put, zahvaljujui tom zakonu.
Na taj nain i smisao pozivanja na uticaj Naertanija pri usmeravanju daljih tokova spoljne, nacionalne
politike postaje jo apsurdniji. Zato kod Jovanovia i u ovom delu njegovih osvrta nema ni rei kojom bi se ta
besmisao mogla osmisliti. Logino, on obilazi taj dokument i pri opisu ovih promena, jer za notiranje
njegovog postojanja nema ni ovde razloga. Novi, stranaki agensi zbivanja ne samo u unutranjoj politici, ve
i u spoljnoj iskljuuju u potpunosti potrebu pozivanja na Naertanije u programiranim i neprogramiranim
nacionalnim akcijama drave. Da je tu injenicu Jovanovi imao u vidu pri pisanju ove knjige, vidljivo je i po
izostavljanju tog dokumenta iz postojeih akata ovde opisane istorije.
Trei tom istorije vladavine (u naslovu vlade) Milana Obrenovia, u izdanju sabranih dela Slobodana
Jovanovia knjiarskog preduzea Gece Kona, 1934. godine, poinje sa razdobljem prvih stranakih
organizacija u Srbiji osnovanih poetkom 80-ih godina XIX veka. Unutranji problemi potencirani stranakim
razmiricama postali su gotovo nereivi kada je iskrsla Bontuova afera, pa su kralj i naprednjaka vlada,
imajui od ranije dobivenu saglasnost Austro-Ugarske, nezadovoljstvo masa amortizovali slavodobitnim
proglaenjem kraljevine, 22. februara 1882. godine. Jovanovi, koji u stvarima od meunarodnog znaaja
uvek iznova istie odluujui znaaj dranja Velikih Sila, u vezi sa istorijskim inom proglaenja kraljevstva
kazuje: Sigurni s Austrijom, mi nismo imali da se bojimo nikakvih diplomatskih tekoa; u srpskim stvarima
[tada] veina Sila povodila se za Austrijom.76
Drugi dogaaj koji je pojaao razdraenost nezadovoljnog naroda, u usijanoj atmosferi parlamentarnih
izbora u toj godini, usledio je novim ustankom 1882. u Bosni i Hercegovini, koji je zapoeo ustanikom
akcijom u Boki Kotorskoj 1881. Ovoga puta protiv austrougarskih okupatorskih vlasti. Naprednjaka vlada sa
svojom proaustrijskom spoljnom politikom morala je merama prisile obuzdati spremnost naroda za pruanje
aktivne podrke ustanicima. Rusija je, ve i zbog nezadovoljstva s austrofilskom politikom Srbije, tovarima
oruja iz Srbije i preko nje, opremala dobrovoljce na bosansko-hercegovakoj teritoriji.77
Od interesa je kako Jovanovi ni pri opisu Piroanevog opiranja Milanovom bezpogovornom potinjavanju
austrijskoj imperijalnoj politici u Bosni i Hercegovini, s utopijskom nadom na rekompenzaciju u Makedoniji
ne pominje Naertanije. I po Jovanoviu: Piroanac je inio i druge pokuaje da se obezbedi od austrijskog
imperijalizma na Balkanu. Podrazumeva se po svom nahoenju, a ne po odrednicama Naertanija. Bez
naertanijskih smernica usmeravala se spoljna politika i tih godina. U Beu su sumnjali tada na Piroanca
da je traio sporazum s Grcima, koji bi bio upravljen protiv austrijskog nastupanja ka Mitrovici.78
Unutranjepolitike komplikacije, skuptinskim izbornim pobedama radikala, a ne spoljnopolitike, dovele su
75 Isto, 352.
76 Vlada Milana Obrenovia, III, 41.
77 Isto, 52.
78 Isto, 72.

144
do pada Piroaneve naprednjake vlade i do imenovanja kratkotrajne policijske vlade Nikole Hristia, 21.
oktobra 1883. godine. Tu vladu, bez stranake baze, ubrzo je smenila nova vlada naprednjaka sa Milutinom
Garaaninom na elu. On je zauzeo i mesto ministra inostranih dela. Spoljna politika Garaaninove vlade bila
je burna. Odmah prvih meseci, ta je vlada dola u sukob s Bugarskom. Prvenstveno zbog radikalskih
emigranata u Bugarskoj. Oni su sa bugarske teritorije gerilskim akcijama upadali u Srbiju. Posredovanje
Trojecarskog saveza nije dovelo do oekivanog srpsko-bugarskog pomirenja. U samom Trojecarskom savezu
nisu mogli biti usaglaeni stavovi. Austrija je davala za pravo vladi Srbije u zahtevima za spreavanje upada
srpskih emigranata sa bugarske teritorije. Rusija nasuprot Austriji branila je suverena prava odluivanja
Bugarske na svojoj teritoriji. Usled tih nesuglasica i poznati spor oko karaula u pograninom Bregovu ostao je
nereiv.79
Jovanovi je, pored knjige posveene ratu Srbije protiv Bugarske 1885. godine, posvetio i u ovoj knjizi dosta
stranica podrobno opisanom srpsko-bugarskom sporu, koji e ubrzo dovesti do rata izmeu Srbije i Bugarske.
Neusaglaeni stavovi Austrije i Rusije u Trojecarskom savezu oko tog spora po Jovanovievom komentaru,
imali su takoe udela u odluci kralja Milana za rat. Neoekivani sastanak careva Trojecarskog Saveza, u jesen
1884, u ruskom delu Poljske, u Skernjeviu, poveao je strahovanje od njihove saglasnosti u prilog bugarskih
odluka. Prema Jovanoviu: Panika je, zbog sastanka u Skernjeviu, obuzela i kralja Milana i predsednika
vlade Milutina Garaanina. Rusko-austrijska pogodba mogla je imati [i imala je u ne maloj meri] za posledicu
austrijsku aneksiju Bosne, s jedne strane; ujedinjenje Bugarske i Istone Rumelije, s druge strane. Svojom
austrofilskom politikom kralj Milan je poglavito eleo spreiti stvaranje Velike Bugarske, koju su Rusi
projektovali u San-Stefanskom ugovoru. Cilj bi taj bio potpuno promaen, ako bi Austrija, radi aneksije
Bosne, pristala na ujedinjenje Bugarske i Istone Rumelije80...
U strahu od ovakvog raspleta na raun Srbije: Kod kralja Milana poele su ponovo da se javljaju misli o
ostavci... Garaanin, takoe, bio je uznemiren Skernjeviem. I on je govorio o ostavci i o povlaenju iz
politikog ivota. Uzgred reeno, u razdobljima totalitarnoj jednoumlja, takva razmiljanja, o
samoinicijativnim ostavkama vladara i vladajuih politiara zbog poraavajuih posledica njihovih pogrenih
poteza, bila su i bie nezamisliva po pravilu. Znai i kralj Milan i njegova vlada nisu bili u celosti lieni
oseaja odgovornosti. Revolucionarnim buntovnim inom jednog bugarskog odreda vojske u Plovdivu, 6.
septembra 1885, protiv turske vlasti proklamovano je ujedinjenje Istone Rumelije s ostalim delovima
Bugarske. Odlukom Berlinskog kongresa podeljena severna i juna Bugarska, pod sizerenstvom Turske,
postala je na taj nain nedeljiva. Jovanovi i ovde kazuje: Ujedinjenje Istone Rumelije s Bugarskom
pripremano je godinama od bugarskih nacionalista i ruskih agenata.81 Tim ujedinjenjem Bugarska je postala
povrinom vea od Srbije. Kako je ve reeno: Radi uspostavljanja ravnotee u odnosima Srbije i Bugarske
kralj Milan je traio rekompenzaciju ustupanjem adekvatnih teritorija pod Turskom Srbiji, ili ratom protiv
Bugarske uspostavljanje novih uravnoteenih srpsko-bugarskih odnosa.
Jovanoviu, kao vrsnom istoriaru (iako je po kolskim i profesionalnim kvalifikacijama bio samo najvie
rangirani strunjak iz podruja prava) nije bilo teko dokuiti najvanije: da je za ovaj rat bio najvie
zainteresovan sam kralj Milan, da bi porazom Bugarske unitio u Bugarskoj ustanovljeno emigrantsko sredite
njegovih najopasnijih, radikalskih protivnika, sa Paiem na elu. Zato je napisao: Javnost u Srbiji nije bila za
ovu ratnu opciju. Ona bi razumela rat s Austrijom, koja je drala nau Bosnu i Hercegovinu, i razumela bi rat
s Turskom, koja je drala nau Makedoniju, ali nije razumela rat s Bugarskom, koja je prisvajajui sebi
Istonu Rumeliju, uzela svoju zemlju a ne nau [Kurzivom istakao A. R.]. Obini graani navikli su na
ratove podsticane razumljivim strastima narodnog oduevljenja. Meutim, ovaj rat iz politikog razloga
[iskljuivo dravnih glavara] bio je za njih nova stvar.82 Tu samo nedostaje najbitnije: U tom razdoblju svoje
istorije narod, podsticajima do tada nevienog masovnog pokreta radikalskih pobornika opozicije, preokupiran
unutranjepolitikim borbama protiv reima vlasti, bio je protiv svakog spoljnog rata, a najvie protiv rata s
Bugarskom. Tamo se nalazio u izbeglitvu voa radikala Pai.
Ali u do tanine podrobnom opisu neusklaenih stavova Trojecarskog saveza prema srpsko-bugarskom sporu,
uz dodatnu umeanost Engleske u taj spor, sa stanovita njenih trgovinskih interesa, Jovanovieva opaska i o
unutranjepolitikom uzroniku postaje manje zapaena. Minuciozno podrobnim opisom kraljevog insistiranja
na spoljnopolitikom uzroniku pretnji ratom, uz bezuspeno zalaganje Velikih Sila da se taj uzronik otkloni
vraanjem na stanje pre pripajanja Istone Rumelije Bugarskoj, ili preputanjem izvesnih teritorija Srbiji radi
uspostavljanja nove ravnotee u ranijim razmerama manje podrobni opis unutranjepolitikog uzroka
kraljeve ratobornosti ima automatski za posledicu manje uvaavanje tog uzronika rata protiv Bugarske.

79 Isto, 115, 161, 193.

80 Isto, 204.
81 Isto, 220.
82 Isto, 285.

145
S obzirom na dileme koje podstiu istoriari spoljnopolitikim motivima rata, treba naglasiti da je Jovanovi
potvrdio kako je prvobitno u kraljevom proglasu povodom objave rata Bugarskoj, 2. novembra 1885, naveden
unutranjepolitiki a ne spoljnopolitiki povod. Jovanovievim reima: U svome proglasu na narod kralj
Milan nije govorio ni o povredi Berlinskog ugovora ni o balkanskoj ravnotei, nego o naim starim raunima s
Bugarima o [pograninom] Bregovu i o emigrantskom pitanju. Ipak i u ovom kontekstu izrazitije je izloio
da je u prethodnoj kraljevoj prestonoj besedi, kao i u noti pripremljenoj za Velike Sile bilo naprotiv navedeno
da Srbija poinje rat radi povraaja stanja stvari pre plovdivskog prevrata Bugarske. Jer je tim prevratom,
usled pripajanja Istone Rumelije, poremeena ravnotea u meudravnim odnosima Bugarske i Srbije,
protivno odredbama Berlinskog kongresa. Konzekventno ni Slobodan Jovanovi ne naglaava adekvatno da su
ministri inostranih poslova Nemake, Austrije i Rusije izrazili svoje neslaganje sa tako obrazloenim
povodom objavljivanja rata Bugarskoj. Oni su imali u vidu znanu ili neznanu, svejedno, injenicu, kojom su
oni svojim sporazumima omoguili da Bugarska u neodreenom roku pree Rubikon, kako bi se, uz njihovu
preutnu saglasnost napokon ujedinila, dodue i dalje pod turskim sizerenstvom.
Unutranjim razmiricama motivisani rat, meutim, kako je spomenuo i Jovanovi, bio je takoe prihvatljiv za
Velike Sile. U vidu malog lokalnog rata nije remetio njihove postojee odnose. Vie nego podrobna analiza
razliitih pogleda, stavova, saveta, kojima su kralj Milan i njegovi ministri bili obasuti, posebno od
predstavnika Austrije i Maarske, koji su se drali svojih neujednaenih predloga za voenje ili nevoenje tog
rata pokazuje i u ovom sluaju kako Jovanovi pridaje odluujui znaaj dranju Velikih Sila u odnosima
malih drava. Kralj Milan, i po Jovanoviu, bio je svestan znaaja njihovog dranja, ali i zbog njihove
nepodudarnosti on je mogao da se sloi sa onima ija su se miljenja podudarala sa njegovim apriornim
opredeljenjem.
Po Jovanoviu takoe, u prvom izgubljenom ratu Srbije 1876. godine, Milan Obrenovi, tada jo u rangu
kneza, opredelio se za rat i s pozivom na uveravanja slavjanofilskih krugova, te prosrpski opredeljenih
diplomatskih predstavnika Rusije u Carigradu i Beogradu, uz neke visoke ruske oficire, kao to je bio general
ernjajev da e Rusija po potrebi svojim vojnim potencijalima podrati Srbiju u tom oslobodilakom ratu
protiv Turske. Suzdrljiva upozorenja onih koji svojim carskim poloajima i najviim dravnim funkcijama u
Rusiji donose odluku o njenom direktnom ueu ili neueu u ratu, koji nisu oni inicirali on je
prenebregnuo.
Jovanovi istom objektivnou utvruje i kako je istu greku Milan Obrenovi, tada ve u rangu kralja
samostalne Srbije uinio u drugom izgubljenom ratu, 1885. godine, protiv Bugarske. Vie je verovao onima iz
austrijskih i maarskih krugova koji su zagovarali ovaj rat, nego onima koji su ga upozorenjima na
suzdrljivost odvraali od rata, iako je obrnuto bilo svrsishodnije. Ali, prema istim Jovanovievim
istraivakim nalazima, vidljivo je i kako je kralj Milan, suprotno nekim kasnijim vladarima, sa traginim
posledicama prepotentnog ratovanja bez saveznika, vodio rauna o potrebi dobijanja podrke jedne ili druge
Velike Sile, pa i vie njih, za oba rata koja je vodio i izgubio. Njegov oseaj koji e se oitovati njegovom
kasnijom abdikacijom, ogledao se u riziku bez pokria, usled njegove neodmerene samouverenosti posledicom
savladane ugroenosti, uguivanjem komunskih, komunarskih nemira pod simbolinim znamenjem Crvenog
barjaka, uoi prvog, izgubljenog rata, i surovog kanjavanja uesnika uguene Timoke bune, pre drugog,
izgubljenog rata. Ali ova uslovljenost, koja se iskazuje nainom reavanja spoljnopolitikih problema prema
vizuri unutranjepolitikih, i kod Jovanovia je manje uoljiva.
Jovanovi usredsreuje panju s jedne strane na argumentaciju kojom se moe braniti odluka za rat, a s druge,
na argumente koji potvruju da je ta odluka motivisana linim pobudama vladara, bez oseaja odgovornosti u
odgovarajuoj meri za predvidljivo loe posledice po narod i dravu, u ije je ime ona donesena i sprovedena.
U zakljuku namee se primerom ovog rata i potvrda da se opovrgnu dve neistinite tvrdnje, uvreene u vreme
pisanja ovih redova, u vezi sa ratovima Srbije uopte. Prvo: da su Velike Sile uvek bile protiv Srbije! Ve
ishodom preuranjenog rata 1876, a posebno ovim ratom u 1885. godini iskazuju se razmere ove neistine.
Intervencijom Velikih Sila vraene su u lakomislenom ratu krivicom srpskih glavara izgubljene teritorije
Srbiji, a ne obratno! Drugo: da se ratovi Srbije, kako oni odbrambeni, tako i oni osvajaki, zavisno od
zagovornika zasnivaju na odrednicama Naertanija! U godinama ovih ratova nije se ni znalo za postojanje, a
kamoli za primenjivanje naertanijskih odredaba.
Apsurdnost poziva na Naertanije ogleda se i u vezi s ovim ratom protiv Bugarske, kao i sa kasnijim srpsko-
bugarskim, odnosno bugarsko-srpskim ratovima, u injenici da prema naertanijskom projektu Srbija treba da
uspostavi najtenje saveznike odnose sa Bugarskom, a ne da vodi najee ratove protiv nje. Zbog ovakvih
primera, tumaenja ratnih pohoda Srbije Naertanijem morala bi biti za uvek eliminisana, jer su motivi van
domaaja istine. Poto Jovanovi pri pisanju ove istorije ima u vidu samo ono to se zbilo, on Naertanije u
ovoj knjizi nigde ni ne spominje.
Meutim, gde ni Jovanovi ne moe dosledno istrajati u tenji za istinom, usled prevage subjektivnih motiva

146
nad objektivnim, zbog nesavladane line pristrasnosti i kod njega se ispoljavaju protivurenosti u vidu
istinitih i neistinitih konstatacija. Videli smo kako u prvom, veem delu kritike analize objave rata Bugarskoj
impresionira doslednost u osudi tog ratnog pohoda, argumentom prava na ujedinjenje Istone Rumelije s
Bugarskom i argumentom Milanove lakomislenosti, ali kad se ta analiza iita do kraja, ona [iznenauje]
suprotnim zakljukom! Po tom zakljuku: Srbija je, ipak, i tada morala ratovati protiv Bugarske! Podrazumeva
se, zbog Makedonije! Kao to e to morati i kasnije u Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu. (Drugi
svetski rat, s ratom Bugarske protiv Srbije, vodie se posle pisanja te knjige.) Znai, i po Jovanoviu na kraju
krajeva taj je rat s Bugarima [bio] opravdan Pogreka je kralja [bila] samo u tome to prave pobude tog rata
nije objasnio narodu.83 Pa taj rat narod, radikalski, zato nije prihvatio!
Da i kralj Milan, uprkos svim svojim lakomislenostima, bahatim, pa i zloinakim postupcima (kanjavanjem
uesnika beskrvnih protesta, pobuna i buna kaznama smrti i dugotrajnih robija) nije bio lien u celosti oseaja
odgovornosti osvedoeno je njegovom ostavkom posle izgubljenog rata protiv Bugarske. Ostavku je dodue
povukao na insistiranje svojih ministara i drugih brinih za sudbinu zemlje sledom neizvesnih naslednika, Ali
ona svedoi da ne moe biti uvrten u red vladara totalitarnih reima, koji upravljaju dravom i narodom bez
kritikog osvrta i bez grie savesti zbog uzaludnih gubitaka svojom krivicom.
Osloncem na Austriju, vlau proaustrijski opredeljenih naprednjaka, kralj Milan se u spoljnoj politici branio
od uticaja njegovom reimu i njegovoj linosti neprijateljske Rusije. Ali zaotravanjem nesuglasica izmeu
njega i kraljice Natalije nametnula se promena spoljne politike osloncem na Rusiju. Proaustrijska
naprednjaka vlada usprotivila se kraljevoj odluci za razvod braka u tolikoj meri da se kralj odluio za njeno
smenjivanje imenovanjem nove Ristieve vlade. Prema ranijem sporazumu izmeu liberala i radikala,
sastavljena je, 1. juna 1887, nova vlada od pripadnika Liberalne i Radikalne stranke pod imenom savezne
vlade. Slobodan Jovanovi je shodno znaaju te promene posvetio i njoj primerenu panju. U vezi sa spoljnom
politikom, naveo je, kako je po Ristievoj koncepciji sainjenom programu (zbog teme ove nae rasprave
moramo nehotimino stalnim ponavljanjem primetiti, i povodom tog programa, da nema veze sa
Naertanijem) u prvoj taci: Popravljanje odnosa s Rusijom, ali u isto vreme odravanje dobrih odnosa i s
Austrijom dola do izraaja stara Ristieva politika nijanse izmeu te dve Sile.84
U vezi sa tom promenom vlade, Jovanovi je istakao: Ona je pozdravljena bunim ulinim manifestacijama;
vikalo se ne samo: ivela Rusija! nego i Dole Austrija! Punih sedam godina, ovaj drugi uzvik nije se uo po
beogradskim ulicama. Sam Risti bio je u razgovoru s austrijskim poslanicima vrlo ispravan, ali njegov ton
bio je sasvim drukiji nego ton naprednjakih ministara. Risti je drao Austrijance na rastojanju.85
U 1887. godini, kazuje Jovanovi stanje stvari u Evropi bilo je vrlo kritino; zbog bugarskog pitanja, rat
izmeu Rusije i Austro-Ugarske izgledao je skoro neizbean. Kralj je pripremao Srbiju, suprotno
preovlaujuem javnom mnjenju, za rat na strani Habzburke Monarhije. Na pitanje stranih poslanika, Risti
je po Jovanoviu odgovorio iskreno i otvoreno: Ako kralj misli voditi politiku na pare, i ako se zadovoljava
malim dobicima, onda se moe drati Austrije. Ako misli voditi nacionalnu politiku, i ako rauna da jednog
dana povrati Bosnu i Hercegovinu onda se mora drati Rusije. Naravno, i tu bi bilo deplasirano spomenuti
Naertanije. Nastavio je: Risti je bio... uzdrljiv... Nije hteo da se unapred obavezuje86... Ali se znalo, da je
pretpostavljao savez sa Rusijom, nasuprot kralju koji je naginjao obnovljenom savezu s Austrijom.
U sklopu tih razmimoilaenja udno zvui Jovanovievo razlaganje, po kojem: U pitanjima unutranje
politike kralj se sa liberalima bolje slagao nego sa radikalima, ali u pitanjima spoljne politike, inilo mu se
da e lake izii na kraj sa celom Radikalnom strankom nego sa jednim Ristiem. Spoljanja politika bila je za
njega vanija od unutranje, i zato je on, mesto o isto liberalskom ministarstvu, poeo [tada] razmiljati o
isto radikalnom ministarstvu. Ne razjanjujui u dovoljnoj meri ostavku Ristieve liberalno-radikalne
savezne vlade, 17. decembra 1887, ostalo je kod Jovanovia nejasno zato se kralj odluio za sastav radikalske
vlade, dva dana kasnije; pod predsednitvom umerenog radikala Save Grujia. Ako ne zato to je Sava Gruji,
profesionalni vojnik, tada u inu pukovnika, po Jovanovievom opisu, na raspravama oko kakljivih pitanja
samo klimao glavom, i ponavljao: Da! Da!87
Kad je, meutim, kralju dostavljeno da je Gruji na pitanje jednog ruskog velikodostojnika, ko je kriv u
kraljevom i kraljiinom sporu odgovorio da ne zna, jer kraljicu nije hteo, a kralja nije smeo da krivi88
usledilo je njegovo brzo smenjivanje. Kako se i moglo oekivati novu vladu, po drugi put, sastavio je kraljev
poslunik Nikola Hristi, 14. aprila 1888. godine. Po kraljevoj nameri, u trenutku kad se definitivno odluio,
da usled njemu nepodnoljivih komplikacija napusti vladarski poloaj, Hristi je bio najpogodniji predsednik
83 Isto, 288.
84 Isto, 385.
85 Isto, 386.
86 Isto, 402.
87 Isto, 403, 411.
88 Isto, 423.

147
vlade. Pod Hristievom vladom sproveo je izradu i usvajanje novog, dotada u najviim, konzervativnim, pa i
liberalnim krugovima ranije nezamislivog radikalnog Ustava.
Majstor nezaboravnih scenarija, neoekivanih zapleta i raspleta na javnoj sceni politikog ivota, kralj Milan
je upriliio i drugo veliko iznenaenje. Na dan proslave godinjice proglasa kraljevine, 22. februara 1889.
godine u sveanoj dvorani za prijeme u kraljevskom dvoru, ustao je iznenadno da objavi svoju neopozivu
ostavku. Svi prisutni, osim upuenih iz krugova najvie vlasti (vlada Nikole Hristia je pri saoptenju te
odluke, samo tri dana ranije, 19. februara, u znak neodobravanja, dala ostavku) bili su zaprepaeni, a ne samo
iznenaeni. Prema Jovanoviu: Po kazivanju oevidaca najprisebniji je bio kralj Milan. ljubitelj scena u
reiji sopstvenih scenarija, umesto aljenja ponosio se to je nadmaio sebe samog u ovoj oprotajnoj
predstavi. Uspeo je da skrene panju sa svih dogaaja u velikom svetu na ovaj iznenadni dogaaj u maloj
Srbiji.89
U trotomnoj istoriji Vlade Aleksandra Obrenovia, tampanoj u drugom izdanju sabranih dela Slobodana
Jovanovia 1934. (kao prvo dvotomno izdanje tampano je 1930), spoljna politika isto je, s obzirom na temu
veeg dela sadraja obuhvaena u mnogo manjem obimu nego unutranja politika. Prvi tom obuhvata period
vladavine Namesnitva, usled maloletstva novog kralja, i Radikalne stranke u strukturi stranakih organizacija
do poetka 1894... U ovom tomu jedna glava (IV), posveena je u celini spoljnoj politici, a jedan odeljak, u
sklopu te politike, Trgovinskom ugovoru s Austrijom.
Prinuen pritiskom javnog mnjenja posle izgubljenog rata sa Bugarskom, kralj Milan je morao prepustiti
stranaku vlast radikalima, u privremenoj sprezi sa liberalima. Ali i po Jovanoviu, preputajui presto
maloletnom sinu nije mislio ostaviti radikalima istu slobodu u spoljnoj politici kao u unutranjoj. Zato je:
Pre svoje ostavke produio tajnu konvenciju s Austrijom, uz iznuenu izjavu namesnika, 7/19. marta 1889,
da ne misle osporavati vanost konvencije, i da e je vriti tano i verno. Navodei izvor (Branko Petrovi,
Jovan Risti, 79) Jovanovi je dodao kako je kasnije: Namesnik Risti, pokazujui kasu u kojoj je konvencija
bila zakljuana, rekao svome sekretaru: Ovde j e... sahranjeno najfantastinije delo kralja Milana, tajna
konvencija s Austro-Ugarskom. Dok sam ja na ovome mestu, nee videti bela dana.
Po Jovanoviu: Radikalni ministri nisu znali za tajnu konvenciju. Oni su drali da im nita ne smeta uputiti
nau spoljnu politiku onim nacionalistikim pravcem [kurzivom istakao A. R., sa napomenom da nikome do
naih dana ne bi palo na pamet da taj pravac identifikuje pravcem Naertanija] koji je u drugoj polovini
Milanove vlade naputen.90 Jovanovieva tvrdnja da prvaci Radikalne stranke jo nisu znali za postojanje
tajne konvencije podlee proveri, ako ne i potrebi da bude opovrgnuta. U svakom sluaju formulacija, kojom
Jovanovi kazuje da su: Neobavetenost radikalne vlade o postojanju tajne konvencije i prikrivena elja
namesnika Ristia da se iz njenih obaveza izmigolji, stvorili nezgodno stanje stvari izmeu nas i Austrije
suvie razvodnjava stvari. Proruski opredeljeni radikali u sprezi sa tada isto tako opredeljenim liberalima,
znali ili ne znali o tajnoj konvenciji, svesno su labavili, pa i kidali veze kojima je kralj Milan vezivao spoljnu
politiku Srbije okovima Austro-Ugarske.
Najpre su zaotreni odnosi povratkom iz izgnanstva mitropolita Mihaila, koga je austrijska vlada optuivala
da vri panslavistiku propagandu preko svetenstva u Bosni. Zatim su ti odnosi zaotravani sa strane
srpskih radikala i namesnika, jer neznajui za tajnu konvenciju smatrali su da Austrija nema pravne osnove za
meanje u unutranje stvari Srbije. Jovanovi kao istoriar prava mnogo je polagao na norme ponaanja i
odluivanja sa pravnog stanovita. Zato je napisao u toj istoriji: S gledita tajne konvencije Austrija je imala
pravo da trai od vladajuih linosti i foruma u Srbiji da spree antiaustrijske akcije arhimandrita Duia i
drugih, preteno radikala.91...
Po tom pravu, Habzburka Monarhija nije bespravno protestvovala ni protiv proslave pete stogodinjice
Kosovske bitke, 28. juna 1889, koja je iskoriena za napade na njenu imperijalnu politiku, prvenstveno u
Bosni i Hercegovini. Jovanovi ne taji kako je nadmeni predstavnik Monarhije negodujui protiv
antiaustrijskih napisa srpske tampe drao naim ministrima beskrajne pridike o naoj seljakoj
neotesanosti... o suprotnosti izmeu naeg nacionalistikog ludila veliine i nae privredne, kulturne...
nazadnosti... Srpstvo bi htelo biti jugoslovenski Pijemont, a ide jo u opancima ili [ak] bosonogo.92
Maja 1890. godine: Povodom pogreba Stevana Kaanskog, poznatog rodoljubivog pesnika i direktora
nacionalistikog lista Velika Srbija, sa vojnim poastima, uz uee lanova vlade i dranje antiaustrijskih
govora odnosi izmeu male Kraljevine i velike Monarhije toliko su zaotreni, da je Monarhija iskoristila
priliku za spreavanje izvoza stoke iz Srbije zatvaranjem graninih prelaza. Tadanji austrougarski ministar
inostranih poslova hteo je, kazuje i Jovanovi, da pokae kako Austrija ima naina da nam na preteranosti

89 Isto, 494495.
90 Slobodan Jovanovi, Vlada Aleksandra Obrenovia, Beograd 1934, 126.
91 Isto, 127.
92 Isto, 129.

148
naeg nacionalizma odmah odgovori ekonomskim odmazdama.93 Ali Radikalna stranka nije se dala zaplaiti,
bila je spremna da prihvati i Carinski rat. Do toga nije dolo opreznou trgovakih krugova Austrije i
Ugarske, a ne Srbije.
Zanimljivo je kako Slobodan Jovanovi u sklopu tih razmirica pie u vie navrata o veliko-srpskom
programu u koji je ulazilo osloboenje srpskih kosovskih i makedonskih krajeva pod Turskom i bosansko-
hercegovakih pod Austro-Ugarskom. Meu izbeglicama iz Bosne tu se pored pravoslavnih istiu i muslimani.
Navodi se kako: U urednitvu beogradskih listova jedna od najomiljenijih tema tada bilo je ujedinjenje
pravoslavnih i muslimana protiv Austrijanaca kao zajednikog dumanina.94
U prilino opirnom opisu nastojanja radikala sa Paiem na elu, da se Rusija pridobije za veu podrku
realizaciji prava Srbije na osloboenje i ujedinjenje svih srpskih teritorija pod Turskom i Austro-Ugarskom, od
posebnog interesa su Jovanovieva zapaanja. On tu kazuje, kako je u tom namesnikom i radikalskom
razdoblju: Politika kralja Milana ili Rusija ili Austrija odbaena. S Austrijom nismo prekidali iako smo
protiv nje vodili novinarski rat za veliko-srpsku ideju. Rusiji smo nudili prijateljstvo, ali ona ga je primala
samo utoliko ukoliko joj je ono trebalo za njene planove u Bugarskoj. Ovakva spoljna politika neiskrena od
nae strane prema Austriji, ne sasvim iskrena od ruske strane prema nama nije zadovoljavala javno mnjenje.
Svetomir Nikolajevi [radikalski renegat] bio je njegov tuma, kada je rekao da se naa spoljna politika svela
na novinarsko podrugivanje Austriji i neto zvaninije namigivanje Rusiji.95
U vezi sa Bugarskom Jovanovi dodaje: Radikalski ministri bili su pristalice balkanskog saveza, koji su po
njihovom miljenju [kurzivom istakao A. R., ne po Naertaniju, kako bi danas tvrdili mnogi istoriari] imali
da ponu Srbi i Bugari kao dva najsrodnija balkanska naroda. Tada je Srbiju u toj politici, po Jovanoviu,
najvie podravala Italija. Ona se izjanjavala za balkanski savez kao najbolju odbranu Balkana i od ruskoga i
od austrijskoga nadiranja. Na sastanku Paia i tadanjeg predsednika bugarske vlade Stambolova, potonji se
izjasnio za saveznike odnose uperene prvenstveno protiv Rusije. Nesporazumi su bili logina posledica
Paieve rusofilske spoljne politike, ali jo vie sve oiglednijih sueljavanja oko pripadnosti Makedonije i
po fragmentarnim Jovanovievim izlaganjima u ovom kontekstu.
Situacija nije bila pogodna za srpsko-bugarski savez i zbog injenice da je bugarska vlada bila tada
proaustrijski antiruska, a srpska vlada obratno. Po Jovanovievom zakljuku: Nai radikalni ministri iskreno
su teili sporazumu s Bugarima, ali opta spoljnopolitika situacija bila je jaa od njihove volje, i oni su se
jednako sukobljavali s tim narodom prema kome su inae bili dobro raspoloeni.96
Komplikovanom makedonskom pitanju posvetio je Jovanovi odgovarajuu panju, s obzirom na skueni
prostor posveen spoljnoj politici u knjizi preteno ispunjenoj unutranjepolitikim zbivanjima. Zanimljivo je
kako datira poetke srpske propagande u Makedoniji vladavinom Namesnitva poev od 1868. godine. Iz ovih
izlaganja ne moe se razabrati da je do 70-ih godina Makedonija pod Turskom identifikovana prostorom
geografskog identiteta. Do rata 1878. Srbi su mogli imati onoliko kola koliko smo bili u stanju izdravati,
konstatuje Jovanovi, ukazujui na taj nain da sueljavanje oko nacionalne pripadnosti Makedonije poinje
sa nacionalnim ratovima Srbije, Bugarske i Grke koji tangiraju narod, odnosno narode Makedonije.
Kod Jovanovia se nee videti kako poinje buenje makedonske nacionalne svesti u otporu na krvava
nacionalna razraunavanja od ranije, u nacionalnim razlikama razdvojenih stanovnika makedonske teritorije. I
po Jovanoviu: Od 1876. ime Srbin dobija u osmanskoj carevini znaaj buntovnika; turske vlasti proganjaju
srpske uitelje; srpske kole zadravaju samo severno od ar-planine; juno nestaju sasvim. U to vreme,
zemlja severno od are nazivana je kod Srba Stara Srbija a juno Makedonija 97...
U pojedinim opisima neprikriveno Jovanovievo zaziranje od prevelike moi Rusije na Balkanu potie od
gorke istine da je Rusija San-Stefanskim ugovorom 1878. unela u sastav Velike Bugarske celu Makedoniju.
A poto je tajnom konvencijom 1881. Milan Obrenovi obezbedio diplomatsku potporu Austrije za nadiranje
[Srbije] u pravcu Makedonije, Jovanoviu ta konvencija nije izgledala poniavajuom za Srbiju u meri u
kojoj su je odmeravali mnogi drugi istoriari.
U pozitivne reperkusije tajne konvencije ubraja Jovanovi nastojanja kralja Milana i njegove naprednjake
vlade da se uz pomo Austro-Ugarske Makedonija prikljui Srbiji rekompenzacijom za gubitak Bosne i
Hercegovine. Navodi, kako je poetkom 1885. godine ministar Kalaj zacelo da odvrati nae misli od Bosne
skrenuo panju predstavnika Srbije na irenje bugartine u Makedoniji. Prenebregavajui ranije reeno,
Jovanovi ak kazuje, za nesreni bugarski rat 1885. da je bio zamiljen od kralja Milana kao rat za
Makedoniju i da ba stoga to na bojnom polju nismo imali sree, mi smo se morali na prosvetno-kulturnom

93 Isto, 131.
94 Isto, 135.
95 Isto, 142143.
96 Isto, 147.
97 Isto, 148.

149
uhvatiti s Bugarima u kotac.
Za ilustraciju navedenog istie se i kako je: Za poslanika u Carigrad poslat Stojan Novakovi sa zadatkom da
sa tri ugovora, eleznikim, trgovinskim i konzulskim ubrza veze sa Makedonijom.98 Zato je Jovanovi
detaljno analizirao prosvetno-kulturni rad, pod zatitom vie crkve nego drave, prema tadanjim uzorima,
istiui teko savladive prepreke zbog prevage uticaja grke patrijarije i bugarskog egzarhata. Posebna se
panja posveuje uticaju udruenja Sveti Sava, osnovanog 1886. godine pod predvodnitvom masonskih
osnivaa to se, naravno, preutkuje. Na elu te patriotske institucije bio je Svetomir Nikolajevi, to se
istie, ali bez informacije da je pripadao krugu masonskih elnika.99
Vredi notirati i Jovanovieva zapaanja u vezi sa sukobom efa odeljenja za propagandu Ministarstva
inostranih dela, kasnije konzula u Skoplju, inae i znaajnog pisca, Vladimira Karia (18481893) i drutva
Svetog Save. Kari kao dravni slubenik zamerio je Drutvu da njegovi elnici vode nacionalnu populistiku
propagandu, ignoriui ne samo zakonske norme Srbije, ve i turske drave u kojoj deluju. Po Jovanovievoj
proceni, patriotska norma, koja nam je stvarala neprilike kod turskih vlasti, bila je potrebna kod nas u zemlji,
da jednu prilino uspavanu publiku ponovo rastrese i zagreje za nacionalne stvar. Ali s druge strane, to
takoe istie Jovanovi, Kariev pogled s pravom se zaustavio na tzv. eksploatatorima patriotizma, jedna
vrsta ljudi kojoj je on to ime dao i o kojoj je itavu raspravu napisao. To su bili ljudi koji su pekulisali s
narodnom borbom u Makedoniji, koji su imali nekoliko pasoa a nijednu narodnost danas Srbi, sutra Bugari,
prekosutra Grci, gotovi da slue svakome ko ih plati, ali gotovi da se isto tako lako preprodadu kao to su se
i prodali.100
U drugom tomu istorije Srbije, o razdoblju vladavine kralja Aleksandra Obrenovia, Jovanovi, za razliku od
prvog toma, spoljnoj politici posveuje nekoliko odeljaka. Razdoblje koje je obuhvaeno ovim tomom poinje
povratkom biveg kralja Milana na politiku scenu 1894. godine i zavrava se Ivandanjskim atentatom na
njega 1899. Radikalska vlada je dala tim povodom ostavku. Njen ostanak na vlasti Milan, u ime bolesnog
kralja Aleksandra uslovio je i promenom u voenju spoljne politike. Naravno, da se ne bi ni tu smetnulo s uma
bez veze sa Naertanijem. Po tom zahtevu, istie Jovanovi, radikalska vlada bi morala u budue da spoljnu
politiku vodi u dogovoru s kraljem, jer se vie ne moe, na primer, trpeti da vlada i bez kraljeva znanja
stvara sukob s Austrijom.101
Prvu prelaznu vladu sastavio je mekuac ore Simi, drugu masonski prvak Svetomir Nikolajevi. Radikali
su osuli paljbu na biveg vladara, koji je prekrio datu re da se, posle abdikacije, nee vraati u zemlju. Da bi
se znalo, Jovanovi navodi kako su radikalski listovi i listii prosuli pljusak pogrdnih imena na Milana:
pijandura, kockarina, pariska skitnica i razvratnik, makovski kralj, valigir, probisvet bez asti...
Kratkotrajna Simieva vlada trajala je samo neto vie od dva meseca, poev od 12. januara 1894, a
Nikolajevieva oko sedam meseci, poev od 21. marta iste godine.102
U vezi sa spoljnom politikom, Jovanovi kazuje, da je kralj Milan (i dalje je u upotrebi re kralj umesto bivi
kralj) imajui u vidu kombinaciju kojom je planirao enidbu sina sa nekom nemakom princezom govorio da
su se Austrija i Rusija pogodile o nemeanju u srpske stvari, i da stoga moramo traiti vezu sa Nemakom. Iz
istih razloga, prema Jovanoviu: Svetomir Nikolajevi, koji je bio slobodni zidar i stajao u vezi s petanskom
loom [Srpska masonska organizacija bila je osnovana i radila je, prema pravilima masonerije, pod zatitom
Simboline Velike Loe Maarske] radio je preko maarskih slobodnih zidara da zainteresuje maarsku vladu
za srpske stvari, i izgleda da je u tome imao nekog uspeha. Meutim, u ovim nastojanjima, da se jedna ili
druga Velesila pridobije za odreene spoljnopolitike poduhvate, zakljuuje Jovanovi glavna diplomatska
radnja Nikolajevieve vlade nije bila ni u Berlinu ni u Peti nego u Carigradu.103
Nikolajevieva vlada zapravo je nastavila turskofilsku politiku koju je zapoela radikalska vlada posle
proglaenja maloletnog Aleksandra za kralja, svrgnuem Namesnitva s vlasti 1. aprila 1893. istakao je i
Jovanovi. U igri spoljne politike ulog se poveavao na makedonskoj karti posle gubitka Bosne i Hercegovine.
Uspean ishod nadmetanja sa Bugarskom na teritoriji Makedonije zavisio je od Portine podrke. I po
Jovanoviu: Mi smo traili [naravno, kao uvek bez uputstava iz Naertanija] od Porte dve stvari: 1. da
dopusti srpske kole u vilajetima solunskom i bitoljskom, kao to ih je ve dopustila u vilajetu kosovskom; 2.
da nam pomogne na Patrijariji da dobijemo srpske vladike u eparhijama sa srpskom veinom. Kraljeva
poseta sultanu u Carigradu juna 1896. nije se zavrila oekivanim uspehom. Sultan je, kazuje Jovanovi po
turskom obiaju obeao sve, ali ta obeanja, vrlo odluna po tonu, bila su vrlo rastegljiva po sadrini.104

98 Isto, 149.
99 Isto, 165166.
100 Isto, 168.
101 Vlada Aleksandra Obrenovia, II, 1.
102 Isto, 16.
103 Isto, 3536.
104 Isto, 3738.

150
Radi naravouenija, ponavlja Jovanovi, premudri Vladan orevi, (18441930) poslat u Carigrad da
svojom umenou pridobije Sultana i Portu za ispunjenje datih obeanja, savetovao je vladaru i vladi u
Beogradu: Ili od sultana pretnjom zadobiti izvesne ustupke ili napustiti politiku prijateljstva s Turskom.
Odgovoreno mu je: Za Makedoniju nema ni dovoljno novca, ni dovoljno snage, da bi se pretnjom postiglo
eljeno. Treba ekati. Po Jovanovievom ispravnom zakljuku: Za Nikolajevieve vlade, sticaj prilika nije
bio takav da smo mi Porti naroito trebali, i zato turkofilska politika nije davala rezultate. Ipak, to je bila
jedina mogua politika, ako smo bez smetnje turskih vlasti hteli voditi [srpsku] propagandu u Makedoniji.105
Unutranjepolitiki razlozi naterali su Nikolajevievu vladu da da ostavku oktobra 1894. Sledila je opet
vanstranaka inoviniko-policijska vlada Nikole Hristia. Te godine kralj Aleksandar je u Rusiji prisustvovao
sahrani cara Aleksandra III. S pozivom na izvetaje austrougarskog poslanika, Jovanovi navodi kako je
kraljev otac objanjavao poslaniku da se taj put nije dao izbei iz unutranjepolitikih razloga.106 Pitanje
inostranog zajma je tada preokupiralo panju javnosti, pored svaa bive kraljice Natalije i biveg kralja
Milana. Ova svaa imala je reperkusije u spoljnoj politici utoliko to je Natalija bila proruski nastrojena, a
Milan proaustrijski, i to se samim tim Natalijina opredeljenost u stranakim borbama ispoljavala na strani
proruske Radikalne stranke, a Milanova uglavnom na strani proaustrijske Napredne stranke. Ali ove se razlike
kod Jovanovia samo uzgrednim napomenama notiraju.
inovniko-policijska vlada Nikole Hristia zamenjena je 25. juna 1895. godine, naprednjakom vladom
Stojana Novakovia (18421915). Za njega Jovanovi kazuje, da je bio veliki nacionalist i Jugosloven,
oduevljeni potovalac Ilije Garaanina, u kome je gledao naega najumnijega dravnika, i dugogodinji
prijatelj Rakoga; njegovo jugoslovenstvo bilo je usmeravano samo izvesnim nepoverenjem prema Bugarima,
koje je bilo sasvim razumljivo kod jednoga oveka koji je radio na ponovnom organizovanju nae propagande
u Makedoniji.107
Novakovieva vlada trajala je skoro do kraja 1896. i kako istie Jovanovi: Ve nekoliko godina nije bilo
tako duge vlade u Srbiji. Od najvanijih poslova koje je ta vlada obavljala, Jovanovi na prvom mestu navodi
zakljuivanje zajma sa inostranim bankama u tzv. karlsbadskom aranmanu... radi preobraanja dotadanjih
zajmova u zajmove nie interesne stope i radi isplate leteeg duga drave. Tim sporazumom zamenjene su
stare petoprocentne obveznice novim etveroprocentnim. A to je i po Jovanoviu bilo najvanije nove
obveznice tih zajmova nisu sve otile stranim poveriocima... Izvestan broj ostao je u rukama vlade, pa je
njihovom valorizacijom na novanom tritu ona raspolagala i tim novcem. Meutim, sumirajui kritike
opozicije i vladine pohvale, Jovanovi takoe zakljuuje da je: Karlsbadski sporazum bio, pod imenom
konverzije, prikriveno dravno bankrotstvo108, iako je to vlada, naravno, poricala.
Po detaljnijoj Jovanovievoj analizi, najznaajniji e se zakljuak nametnuti takoe konstatacijom: da se
Novakovieva vlada u spoljnoj politici drala pravca koji se nije slagao sa naprednjakim tradicijama
austrofilstva. Zato kazuje i Jovanovi da je najvee iznenaenje izazvao Novakoviev novi, ruski pravac
srpske spoljne politike. Iznenaenju nije bilo mesta, i po Jovanoviu, jer su naprednjaci ve ranije doli do
zakljuka da samo austrijskom podrkom bugarski prodor u Makedoniji ne moe biti zaustavljen i suzbijen.
Pozivajui se na jedan vladin raspis, od 12. jula 1895, i Jovanovi potvruje: Zatvoreni sa zapadne strane
Austrijom, koja je drala Bosnu, mi bismo se uguili, ako bi nam Bugari, zauzeem Makedonije, zatvorili izlaz
na jug.109
Okretanje Rusiji Austro-Ugarska je naplatila zatvaranjem granica za uvoz svinja iz Srbije. Vredi opet citirati
Jovanovia: Novakovieva vlada dospela je u muni poloaj. Zbog naih interesa u Makedoniji ona se
morala drati Rusije, ali zbog te rusofilske politike stradali su interesi nae izvozne trgovine. Nametnulo se
pitanje: Na koji nain da se na nacionalizam uskladi sa naim ekonomskim potrebama... Zbog, kako je ve
reeno, nenadmaenih istoriografskih portreta vodeih politikih linosti, Jovanovi treba biti citiran i tu gde
opisuje poznati srpsko-maarski sukob 1896. godine, zbog noenja srpskih zastava, iz vremena potinjenosti
Srbije, u povorci slavljenika proslave hiljadugodinjice dolaska Maara na teritorije njihove evropske drave.
Prema tom Jovanovievom opisu: Na Novakovieve proteste, tadanji ministar inostranih poslova Austro-
Ugarske Goluhovski odvratio je tvrdnjom da to nije zastava novovekovne Srbije. Ali je Novakovi uzvratio da
je grb u vidu glave divljeg vepra sa strelom na toj zastavi, takoe i na zastavama i peatima Kneevine Srbije
od 1834. i 1835110... Po Jovanoviu: Novakovi [tada] nije govorio samo kao predstavnik vlade Srbije ve
kao i da je direktor muzeja, koji brani nacionalni karakter jedne starine s uenou strunjaka i
oduevljenjem rodoljuba u odbrani narodnog ponosa i vlastite istoriarske savesti.
105 Isto, 39, 42.
106 Isto, 51.
107 Isto, 90.
108 Isto, 105.
109 Isto, 127.
110 Isto, 140.

151
S druge strane: Grof Agenor Goluhovski, veliki poljski plemi, oenjen jednom francuskom kneginjom, tip
dvorskog oveka i salonskog diplomate ostao je zgranut pred Novakovievim izlivom heraldike uenosti,
takvu profesorsku cepidlaku on jo nije sreo meu diplomatima. On nije znao, vizantijsku topografsku
terminologiju ali je, kao stari dvorjanin, znao na izust sve vladalake titule, i setio se odmah da engleska
kraljica ima u svojoj tituli naziv francuske kraljice, a austrijski car naziv vojvode Parme i Piaence. Kada se
Francuzi ne ljute na Engleze, ni Italijani na Austrijance, zato se mi ljutimo na Maare? Zato od prostih
istorijskih simbola praviti velika politika pitanja. Najzad, Goluhovski je jo mogao razumeti nae
neprisustvovanje povorci istoriskih zastava, ali to nikako nije mogao razumeti, to je nae neprisustvovanje
svetkovinama... koje je prireivao sam suveren. Izostati sa tih svetkovina, bila je isto takva nepristojnost kao
izostati sa dvorskog bala; dok je Novakovi itao Goluhovskom lekciju iz heraldike, Goluhovski je itao
Novakoviu iz dvorske etike.
Kod nas se malo ita (a mnogo pie, najee populistiki, to privlai veu panju brojnijih lakovernih
italaca) pa smo oseali potrebu da ovo Jovanovievo navoenje pravila ponaanja kojih se dre i veliki, a koje
malima, ako ih se ne pridravaju donose vie tete nego koristi, citiramo in extenso. Jovanovi spada u
najitanije i najcenjenije istoriare, a malo je poznat, i jo manje istican svojim ivopisnim i tanim
konstatacijama na raun: preteranog nacionalizma, na granici ksenofobije; preterane osetljivosti na rubu
nedozvoljivog i zato tetonosnog reagovanja; premnogog filozofiranja; preestog krenja normi ne samo
konvencionalnog nego i zakonski regulisanog ponaanja.
Jovanoviu se ne moe prebaciti da je preutao izazove sa strane jaeg, u ovoj prilici Austro-Ugarske:
okupaciju Bosne i Hercegovine, kao i spreavanje izvoza stoke, preteno svinja. Povodom sukoba na
maarskoj proslavi oko srpske zastave, Jovanovi je istakao da su u Beu znali da nismo krivi samo mi, nego
i Maari, i da bez zatvaranja granice ne bi dolo ni do spora oko srpske zastave u Peti. Posle su opet naili
dani otopljavanja. Maarske granice opet su otvorene za uvoz goveda i svinja iz Srbije. U septembru [iste
godine] kralj Aleksandar, po pozivu austrijskog cara prisustvovao je sveanom otvaranju erdapa i drao
neobino toplu zdravicu111...
Dublji razlozi sukobljavanja izmeu male kraljevine i velike Monarhije, po Jovanoviu, bili su u
imperijalizmu Austro-Ugarske i nacionalizmu Srbije. Samo dok se austro-ugarski imperijalizam ispoljavao u
anektiranju tuih teritorija, srpski nacionalizam se zadovoljavao, u boljoj varijanti, asimilacijom, u goroj,
vladavinom nacionalno, jeziki srodnim narodima. Jovanovievim reima: Austrija je elela u Srbiji jednu
vladu koja e [srpski] nacionalizam suzbijati odprilike onako kao to ga je Kalaj u Bosni. Od naih stranaka,
liberali i radikali bili su bezobzirni nacionalisti; jedini naprednjaci bili su voljni da vode nekog obzira o
pravednoj osetljivosti susedne Monarhije, i da se odupiru suvie bujnim izlivima naeg nacionalizma.
Zanimljivo je kako Jovanovi smatra da je Stojan Novakovi povukao naprednjake u nacionalistikom
[zapravo nacionalnom] pravcu, terajui u ponekim stvarima dalje od radikala i liberala; na primer, on je prvi
imao kurai da dozove crnogorskog kneza [Nikolu, tada nosioca, moglo bi se rei, simbola srpskog
nacionalizma, u pozitivnom smislu; u poreenju sa tumaenjima u vremenu pisanja ove rasprave, ne preostaje
drugo do da ponavljamo tempora mutantur et nos mutamur in illis]. U spoljnoj politici izmeu srpskih stranaka
nije vie bilo razlike, svi su se... sjedinili na istom nacionalistikom [nacionalnom] programu. Zato je
Jovanoviev zakljuak o Stojanu Novakoviu kao diplomatskom posleniku u ulozi ministra inostranih dela
instruktivan. Po njemu: Besumnje Novakovi nije bio diplomata. On nije umeo da eskivira izmeu Austrije
i Rusije... Oigledno, Jovanovi smatra da se ne treba previe osloniti ni na jednu od njih dve, kao ni
prenaglo raskinuti sa jednom od njih u datim okolnostima.112
Spoljna politika situacija i po Jovanoviu iskomplikovala se novom bunom na Kritu 1896. godine.
Nametnulo se poboljanje pogoranih odnosa s Austro-Ugarskom. Navodei odlini odlomak iz Novakovieve
dvadesetgodinje istorije Srbije, Jovanovi istie preokret u odnosu na Novakovievu vladu, najavljen
kraljevskim odlikovanjem zloglasnog austro-ugarskog ministra, nadlenog za Bosnu i Hercegovinu pod
austrougarskom okupacijom, Benjamina Kalaja. Prema Jovanovievom pisanju: Svojom upravom u Bosni,
Kalaj se obeleio kao najopasniji protivnik srpskog nacionalizma; odlikujui njega, kralj se, tako rei, odrekao
Novakovieve [nacionalne] spoljne politike113...
Usledilo je dobrovoljno rasturanje Napredne stranke, kojoj je Novakovi pripadao kao jedan od njenih
najistaknutijih vodeih lanova. Iako je ta stranka imala dublje korene u sastavu napredne graanske
buroazije i njena budunost nije zavisila od Krune, kako Jovanovi sugerie, ona se sama rasturila vie u znak
protesta, nego iz potrebe to je izgubila poverenje Krune, u ijoj je revnosnoj slubi potroila poverenje
naroda, pa nije imala vie razloga da postoji. Ubrzo e ista Kruna, ponovo, u sukobu s radikalima sada

111 Isto, 140143.

112 Isto, 144145.
113 Isto, 166168.

152
ponovo na vlasti poeleti naprednjaku potporu, ali naprednjaka vie biti nee.114
Novi predsednik vlade i ministar inostranih poslova postao je umereni radikalski naprednjak u novoformiranoj
vladi radikala i neutralaca ore Simi, 17. decembra 1896. godine. U sledeoj 1897. godini voen je
kratkotrajni, jednomeseni rat izmeu Turske i Grke, u koji se Srbija nije mogla umeati, po Jovanovievom
opisu manje zbog vojne nespremnosti, a vie usled pritiska Austrije i Rusije na liniji njihove tadanje
balkanske politike status quo-a. Ipak, u toj je godini Srbija uspela u preganjanjima sa Turskom i Bugarskom
da izdejstvuje otvaranje srpskih kola u bitoljskom i solunskom vilajetu, i napredak u reenju pitanja
skopljanskog vladike...
Po Jovanoviu: Kao god to je Novakovieva vlada svoje uspehe u makedonskoj politici postigla
zahvaljujui jermenskim pokoljima [u Turskoj], tako je Simieva vlada svoje uspehe postigla zahvaljujui
kritskom ustanku, iz koga je izlegao grko-turski rat. Oba puta Porti je trebala naa neutralnost, i mi smo joj
dali tu neutralnost za kole i vladike. Obe vlade, Novakovieva i Simieva, imale su vie podrku Rusije
nego Austrije, i po Jovanoviu, prvenstveno zato to su drale Milana daleko od srpske [nacionalne]
politike.115 Da i tu dodamo: Ne u duhu Naertanija ve iz potrebe otpora suvie jednostranoj, i narodu
mrskoj, austrofilskoj politici.
Slobodan Jovanovi je u vezi sa dobijenim koncesijama od Porte, u vreme njenih preokupacija oko reavanja
drugih, teih problema, kritiki razmatrao razloge daljeg nezadovoljstva sa postignutim. Trailo se povratak na
stanje u kojem je Peska patrijarija bila nezavisna u relacijama Carigradske patrijarije. Po Jovanoviu,
meutim: Uspostavljanje Peske patrijarije nije bilo tako velika dobit kao to je u javnom mnenju
izgledalo... Od onog zemljita koje je nekada stajalo pod njenom duhovnom vlau, vei deo istrgnut je u toku
vremena iz sastava Otomanske carevine, i pripao u politikom pogledu bilo Srbiji, bilo Bugarskoj, bilo
Austriji kao okupatoru Bosne i Hercegovine. Ona oblast Peske patrijarije koja je jo ostala u okviru
Otomanske carevine, poklapala se uglavnom s granicama kosovskog vilajeta. Van obnovljene Peske
patrijarije ostali bi ba oni delovi Makedonije bitoljski i solunski vilajet, oko kojih se vodila glavna borba
izmeu nas, Grka i Bugara.116
Jovanovi smatra da su bili u pravu oni koji su traili da se srpska nacionalna pravoslavna crkva ugleda na
organizaciju Bugarske egzarhije, osnovane 1870. godine. Po njoj, eparhijske vladike postavljaju se po pravu
veine vernika u eparhiji. Prema Jovanoviu: Zato bi Srbi trebalo da obnavljaju svoju nacionalnu crkvu [u
Makedoniji, samo] u granicama Peske patrijarije? Zar nije bilo bolje traiti jednu crkvu bez granica, crkvu
za Srbe gdegod ih bude. Politika Simieve vlade u ovom crkvenom sporu bila je kolebljiva i zbog toga
najvie kritikovana. Ali bez dovoljne ruske podrke u savlaivanju otpora Porte, ta politika nije mogla biti
drukija, miljenja je i Jovanovi. Tek padom austrofilske bugarske vlade, Stambolova, omoguen je srpsko-
bugarski sporazum u vidu ugodbe od 19. februara 1897, a zatim, ubrzo, 8. marta iste godine, u vidu
trgovinskog sporazuma. Oba ugovora, naravno, bez veze sa Naertanijem i bez pomena Naertanija.
Po Jovanovievom zakljuku takoe: Simieva spoljna politika razlikovala se od Novakovieve samo u
nijansi; u glavnim crtama to je bila ista politika: naslon na Rusiju, sporazumevanje s Bugarskom i Crnom
Gorom, miroljubiva... politika prema Porti.117 Razlika se ispoljavala u korektnijim odnosima s Austro-
Ugarskom. ore Simi je izbegavao sukobe poput onih sa zastavom, u vreme vlade Stojana Novakovia. to
ne znai da su ti odnosi bez povremenih sueljavanja, notiranih i kod Jovanovia.
Na skuptinskim izborima 22. juna 1897. liberali su bojkotom izrazili svoje nezadovoljstvo pa su, kako
konstatuje Jovanovi radikali dobili sva poslanika mesta, to se dotle nijednoj stranci nije desilo. Samo
zahvaljujui Ustavu od 1869. godine, koji je vraen za vreme vlade masona Svetomira Nikolajevia pod
pritiskom kraljeva, Milana i Aleksandra, i kojim je vraena odredba o imenovanim poslanicima, kralj
Aleksandar je umanjio radikalsku veinu imenovanjem 15 liberalskih, 7 naprednjakih i 14 neutralnih
poslanika. Ali u skuptinskoj debati o spoljnoj politici ta malobrojna opozicija iz redova imenovanih poslanika
nije mogla svojim kritikim primedbama da kompromituje vladu ni argumentom da ova nije umela da iskoristi
grko-turski rat za dobijanje veih koncesija od Porte.
Od interesa je i kako u komentaru te kritike Jovanovi kazuje: Naslonjena na ogromnu radikalnu [zapravo
radikalsku] veinu, Simieva vlada lako je pobedila malobrojnu liberalnu [liberalsku] opoziciju, ali, ako se
opravdala pred Skuptinom, nije se opravdala pred javnim mnjenjem, koje je i dalje krivilo Simia da za
vreme poslednje istone krize nije imao... kurai da izae iz okvira obinih diplomatskih predstavnika; tada je
bio potreban jedan dravnik smelijeg poduhvata, a ne jedan ablonski diplomat kao Simi. Meutim, iz
prethodnih Jovanovievih primedaba moe se zakljuiti, da se i prema njegovoj proceni nije moglo tada

114 Isto, 170.

115 Isto, 192.
116 Isto, 193194.
117 Isto, 205.

153
postii vie od postignutog, u preganjanjima ne samo sa Turskom, nego i sa Bugarskom, pa i sa Grkom oko
crkvenih i politikih prava na makedonskoj teritoriji.118
Za ocenjivanje spoljne politike u vreme Simieve neutralne radikalske vlade, veoma je znaajno, pored
dranja Rusije i dranje Nikole Paia, kao neprikosnovenog lidera Radikalne stranke. Jovanoviu svojstveno,
istie se kako je Pai: Posle svog puta u Rusiju 1891. toliko priao uz Ruse da ak u unutranjoj politici a
ne samo u spoljnoj nije hteo initi nita to ne bi njima bilo po volji.119 Kod Paia je raslo interesovanje
za pitanja spoljne politike u tolikoj meri, kazuje Jovanovi, da je radi nje bio ak spreman poputati u
pitanjima unutranje politike, koja mu je inae bila glavna preokupacija.
Interesantna su, u tom pogledu Jovanovieva rasuivanja. Po njemu: Paiu je 1896. i 1897. spoljna situacija
izgledala opasna. On se bojao da se usled grko-turskog rata ne otvori celo Istono pitanje. Mi smo bili vojno
nespremni, i u oima Sila vredili smo mnogo manje od Bugara. Ako bi se Istono pitanje otvorilo, nas je
mogla spasti samo ruska potpora... A ona je zavisila od toga da li je kralj Milan u Srbiji ili nije. Jer, Rusi
su se zauzimali za nae nacionalne zahteve samo dotle dokle je Milan bio van Srbije. Prema tome bilo je od
najvee vanosti, ne putati za vreme grko-turskog sukoba kralja Milana natrag u Srbiju120...
Budui da je spoljna politika Srbije zavisila i od prevage uticaja oca Milana, austrofila, ili majke Natalije,
rusofilski opredeljene, Jovanovi ispitujui i te odnose zakljuuje: da kralj Aleksandar u spoljnoj politici nije
bio onakav rusofil kao njegova majka. Njegovoj obazrivoj i kolebljivoj prirodi najvie je odgovaralo talasanje
izmeu Rusije i Austrije. Vraajui se s inostranog puta u drutvu oca, 7. oktobra 1897, on je oborio
rusofilsku Simievu radikalsku vladu, da bi etiri dana kasnije, 11. oktobra, imenovao proaustrijsku dvorsku
vladu Vladana orevia. Zanimljivo je i tu kako Jovanovi zapisuje: Kralj je propisivao njen program
[razume se bez veze sa programom Naertanija] kao u vreme kneza Mihaila, kad je pravac dravne politike
odreivao sam vladalac, a ministri bili samo izvrioci njegovih zapovesti i uputstava.121
Politika status quo-a na Balkanu reafirmisana je sporazumom izmeu Rusije i Austrije u maju 1897. godine.
Obe Sile dale su do znanja vladarima i vladama da svojim spoljnopolitikim potezima ne treba da remete
postojee odnose. Jovanovi s tim u vezi kazuje: Iz Bea su savetovali kralju Aleksandru da pitanja spoljne
politike ostavi Velikim Silama... Izgledalo je da je kralj... prilikom sastavljanja orevieve vlade imao na
umu ove austrijske savete. U njegovom pismu od 11. oktobra [kada je sastavljena nova vlada sa Vladanom
oreviem na elu] stajalo je da je spoljni mir obezbeen naporima Sila, i da se stoga moemo baviti
unutranjim konsolidovanjem122
I po Jovanoviu: Ostao je primaran antagonizam izmeu Austrije i Rusije. Rusija smatrajui da se povratkom
biveg, austrofilskog kralja orevieva vlada mora identifikovati austrofilstvom, okrenula se protiv novog
reima u Srbiji, a samim tim i protiv Srbije. Ruskom podrkom proirene su bugarske crkvene i politike sfere
Makedonije na raun srpske, u Turskoj. Ruskim uticajem na savezniku Francusku Srbija je spreena da
dobije zajam od pariskih banaka. Uz to morala je da promptno vrati Rusiji ranije dobijeni zajam od preko pet
miliona dinara... Tek je posredstvom austrougarskog ministra finansija Benjamina Kalaja Srbija dobila
neophodni zajam od austrijske Union banke. Tada je opet austrijska podrka svuda gde je bilo neophodno
zamenila rusku podrku. U tom vremenu austrofilske orevieve vlade nijednom nije zatvaranjem granice
spreen uvoz svinja iz Srbije u Maarsku. Njemu svojstvenom ironijom Jovanovi je konstatovao: Nae
svinje, za Novakovieve i Simieve vlade svaki as bolesne, postale su za orevieve vlade neoekivano
zdrave.123
Na pitanje: Kako se orevieva vlada oduila Austriji za njene usluge? Po Jovanoviu, tako to:
Patriotski listovi Uskok i Hercegovaki Glasnik ugueni su; urednik Hercegovakog Glasnika, poreklom
Hercegovac proteran je. Pisanje nae tampe o Habsburkoj Monarhiji stavljeno je pod strog nadzor; vie nije
bilo lanaka ni o ujedinjenju Srpstva, ni o narodnom nezadovoljstvu u Bosni i Hercegovini... Zabraniti
propovedanje nacionalnog programa Naertanija nije trebalo, njega niko nijednom nije pomenuo, ak ni oni
koji su znali da ga je sastavio veliki pobornik ujedinjenja srpskih teritorija i vaskolikog srpskog naroda Ilija
Garaanin. Kritiku orevieve politike u pregovorima sa Grcima o deobi makedonske teritorije, Jovanovi
izraava otrom osudom spremnosti da se za dobijanje prava na tri vladike (neophodne za priznanje
samostalnosti i srpske crkve u Makedoniji) Grcima prepuste krajevi juno od Velesa.124
Trei tom istorije vladavine kralja Aleksandra Obrenovia poinje poglavljem o njegovoj enidbi sa Dragom
Main i zavrava, posle poglavlja o njegovom ubistvu, poglavljem posveenom Optem pogledu na vladu i

118 Isto, 207, 208, 212.

119 Isto, 219.
120 Isto, 102
121 Isto, 249, 267.
122 Isto, 352.
123 Isto, 374375.
124 Isto, 376377.

154
vladavinu Obrenovia. Spoljnoj politici posveeno je nekoliko odeljaka, kojima kao i u prethodnim ima
dragocenih zapaanja. U vezi sa Milanovim nastojanjem da sina oeni sa nemakom princezom, Jovanovi
istie i razlog da posredstvom te enidbe Srbija bude konano privezana za Trojni savez.125
Smrtno zaljubljen, kralj Aleksandar nije sluao oca, a kamoli lanove vlade, koji su u znak protesta na njegovu
veridbu dali ostavku 8. jula 1900. godine. Novu, policijsko-inovniku vladu sastavio je kao to je ve bivalo
u kritinim trenucima za vladara Nikola Hristi, nou izmeu 8. i 9. jula 1900, ali suoen sa zapanjujuim
otporom javnog mnjenja protiv ove enidbe i on je odustao. Novu vladu, kao svadbenu, Aleksandar je poverio
Aleksi Jovanoviu. Spoljna politika pod novom vladom raunskom podrkom radikala i Rusije kraljevoj
enidbi sa Dragom Main postala je proruska. U tampi se uinak novog spoljnopolitikog kursa ogledao,
kako i Jovanovi konstatuje, u ponovo uestalim napadima na Austriju. Dalje, po Jovanoviu, kao nekada:
Radikali nisu izbijali iz ruskog Poslanstva, i gledali su da pomou Rusa, iji je uticaj na dvoru postao
svemoan sastave vladu.126
Smru kralja Milana, 29. januara 1901, poveani uticaj radikala Jovanovi ilustruje ulaskom u svadbenu
vanstranaku vladu dva radikalska prvaka Mihaila Vujia i Milovana Milovanovia. A u drugoj polovini marta
i formiranjem nove Vujieve vlade, sastavljene pola od radikala pola od naprednjaka, pod firmom
fuzionake vlade i uz reenje spornog ustavnog pitanja novim, tzv. Aprilskim ustavom. Po Jovanoviu:
Hladniji i podmukliji nego njegov otac Milan, kralj Aleksandar je vetije baratao sa strankama radije se
borio protiv njih lukavstvom nego silom.127 Aprilski Ustav on je dravnim udarom darovao narodu. Njime
je stvorio gornji dom Senat, protivteu Skuptini.
U vezi sa fuzionakom vladom, sastavljenom od radikala i naprednjaka, i Jovanovi utvruje, da su se na liniji
spoljne politike radikali i naprednjaci tada slagali potpuno. Ne samo radikali ve i naprednjaci bili su u tom
intervalu rusofili. Ruska diplomatija savetovala je Vujievoj vladi dobre odnose s Bugarskom i Crnom
Gorom jer je htela sve svoje balkanske tienike da vee u jedan snop.128
U vezi sa Makedonijom Vujieva vlada bi se zadovoljila sporazumom, koji bi utvrdio podelu Makedonije na
zapadni, srpski deo i istoni, bugarski. Do sporazuma nije dolo, jer je Bugarska i dalje pretendovala na celu
makedonsku teritoriju.
U istom kontekstu Jovanovi proiruje svoja izlaganja detaljnijim opisom ustanikog i teroristikog delovanja
efa makedonskog komiteta, Borisa Sarafova. Komitskom hajkom Sarafova obuhvaeni su i makedonski
Rumuni. U opisu teroristikih akata makedonskih komita istie se, meutim, da je do Sarafova komitet
propovedao prisajedinjenje Makedonije Bugarskoj i kako Sarafov menja taj program zalaui se za
autonomiju Makedonije.129 Sa novom devizom Makedonija Makedoncima, Sarafov i njegov najblii saradnik
Simeon Radev dolaze u Srbiju traei novanu, pa i oruanu podrku za ostvarenje novoproklamovanog cilja.
U Srbiji su, po Jovanoviu prevladale dve struje: kraljeva, protiv autonomije, vladina, izmeu autonomije i
deobe Makedonije sa Bugarskom. Pored makedonskih sukoba u Jovanovievim opisima najvie prostora
zauzimaju: zulumi Arnauta, Albanaca u Staroj Srbiji.
O odnosima sa Rusijom, dalje po Jovanoviu: Od enidbe kralja Aleksandra, Rusi su imali izuzetan poloaj u
Beogradu. Njihov poslanik arikov ne ponaa se kao obian poslanik ve kao glavni savetnik Krune i vlade.
On je posveen u sve stvari spoljne politike i na primer, kad na ministar inostranih dela ima s turskim
poslanikom razgovor o arnautskom pitanju, tom razgovoru prisustvuje i arikov. Od interesa je i kako tu
Jovanovi dodaje: Za vlade kralja Aleksandra, arikov se ponaa onako kako e se za vlade kralja Petra
ponaati Hartvig.
Jovanovi dodiruje i, u istoriografiji jo uvek nerasvetljeno delovanje ruske tajne policije, uz uee
tajanstvenog agenta Grabova. arikov se libi agenata Grabovljevih; neki od njih uvukli su se u rusko
Poslanstvo, i on bi hteo da rastera te... sumnjive tipove. Dok naprotiv, arikovljev zamenik Mansurov titi
taj svet podzemne politike. On i Grabov esto su zajedno; izmeu ostaloga njih dvojica rade i na srpsko-
bugarskom blienju130
Od interesa je Jovanoviev sumarni zakljuak o tada loim odnosima Srbije sa drugim dravama. Njegovim
reima:... Izmeu nas i Turske [bilo je] otvoreno arnautsko pitanje, koje je pored sve miroljubivosti i nae i
turske moglo prouzrokovati rat. S Bugarskom odnosi su popravljeni, ali osnova za zajedniki rad u Makedoniji
nije naena; bez te osnove, zavisilo je prosto od sluaja do sluaja da li emo se mi i Bugari nai u iduoj
balkanskoj krizi kao saveznici ili kao protivnici. A sa Crnom Gorom, uprkos svima prividnostima, odnosi su
ravi, jer je kralj Aleksandar tvrdo verovao da mu knez Nikola potkopava presto. [Pripremajui zeta Petra
125 Vlada Aleksandra Obrenovia, III, 1.
126 Isto, 90.
127 Isto, 100, 103104.
128 Isto, 190, 191.
129 Isto, 194195.
130 Isto, 210211.

155
Karaorevia, ili ak sebe za naslednika dinastije koja ostaje bez potomka.] Isto tako ravi su odnosi s
Austrijom... . Jedino s Rusijom odnosi su bili sasvim dobri. Rusija je ostala Aleksandru poslednja uzdanica u
nadi da e ga izvui iz gliba u koji je zapao sa svojom enidbom. Napokon, Rusija je njegovoj enidbi
kumovala. Prenebregnuo je samo da u politici nema mesta za sentimentalna razreavanja nereenih, a kamoli
nereivih problema.131
Pogorani odnosi s Rusijom odluivali su i o sudbini Vujieve fuzionake radikalsko-naprednjake vlade.
Analizirajui sadraj cirkularnog pisma Ministarstva inostranih dela, 13. oktobra 1903. svim poslanstvima u
inostranstvu, Jovanovi kazuje, da u tom raspisu... stoji izriito da je krizu [vlade] izazvao fakt to je pitanje
o poseti kralja i kraljice caru i carici Rusije koje je dotle smatrano kao svrena stvar... dobilo u poslednjem
trenutku iznenadno nepovoljan obrt, poseta je odloena ad calendas graecas.
Novu fuzionaku vladu sastavio je, drugi umereni radikal, Pera Velimirovi. I po Jovanoviu: Kralj je
zamerio Vujievoj vladi da nije umela pregovarati comme ilfaut sa ruskom vladom o kraljevoj poseti Rusiji
i da se dala vui za nos od arikova. Ali, Velimirovieva vlada nije mogla da rei ni nereena
unutranjepolitika pitanja, a kamoli nereiva spoljnopolitika. Zamenjena je posle mesec dana, 6. novembra
1902. eneralskom vladom enerala Dimitrija Cincar Markovia.132
Nova vlada oznaavala je, Jovanovievim reima, preokret ne samo u unutranjoj nego i u spoljnoj
politici.133 Odnosi sa Bugarskom zaotreni su do take usijanja. Sofijski makedonski komitet intenzivirao je
komitske akcije. Albanci su arnautskim zulumima u Staroj Srbiji podsticali u Srbiji oslobodilake pohode na
teritorijama Makedonije i Stare Srbije.
Jovanovi se posebno zadrava na poseti ruskog ministra inostranih poslova Beogradu i Sofiji istiui
ministrovu poruku da Srbija i Bugarska podjednako moraju odustati od realizacije svojih ratnikih planova.
Prema [jo uvek vaeem] rusko-austrijskom sporazumu od 1897, postojee stanje na Balkanu ne sme se
dirati. Zna se: Zauzeta na Dalekom Istoku, Rusija je potrebovala mir na Bliskom Istoku. Tipino
Jovanovievom reitou naglaava se: U Beogradu Grof Lamsdorf imao je, dakle, dvojaki zadatak da
blagim reima utei naeg kralja to nije bio primljen od ruskog cara, i u isto vreme da strogim nainom
opomene nau vladu da ne pravi vaar u Makedoniji.134
Zahlaenje odnosa s Rusijom vraanjem na vie nego prijateljske odnose s Austrijom iz vremena
Aleksandrovog oca Milana Jovanovi podrobno opisuje. Pritom istie kako se zauzvrat oekivalo od
Austrije da podri akcije za pripajanje Srbiji krajeva Stare Srbije i severnog dela Makedonije. Zanimljivo je da
Jovanovi postavlja pitanja bez odgovora o kraljevim nastojanjima da po svaku cenu za svoje planove
pridobije Austriju. Kada se pita: Zbog ega mu je ona [austrijska pomo] upravo trebala, zbog
makedonskog pitanja? Zbog kandidature Mirka, sina kneza Nikole [za naslednika na srpskom prestolu]? Zbog
Draginog prijema na bekom dvoru? odgovara: To je ostala njegova tajna.135
U svakom sluaju, i po Jovanoviu, sada: Od svih pitanja spoljne politike, makedonsko pitanje zadavalo je...
najvie brige. U Makedoniji bugarska preokupacija nije vie bila borba za kole i crkvu, ve komitska
borba za prikljuenje makedonske teritorije Bugarskoj, Srbija nije smela ostati skrtenih ruku. Jovanovi
pomno prati zbivanja u Bugarskoj kao i u Srbiji u vezi sa tim promenama, uz nastojanja Rusije i Austrije da
reformskim akcijama u Turskoj smire situaciju.
Loe miljenje o naoj spremnosti za ratne akcije, protiv Turske ili Bugarske, usled loeg miljenja o kralju
Aleksandru kao vladaru i politiaru, Jovanovi iskazuje kategoriki. Po njemu: Pored svih ratobornih
govora... mi nismo bili spremni za rat ni vojno, ni diplomatski. Nae naoruanje nije bilo dovreno. Naa
ratna sprema... na manevrima 1902. nije uinila na strance dobar utisak... Kralj Aleksandar je bio pun
planova ali nije imao poverioce. Bio je tako ozloglaen da mu niko nije verovao. Liio je na one
preduzimae koji imaju ideja, ali nemaju kredita. Njemu je sva nada bila da e u sluaju tursko-bugarskog rata
moi i on... neto ugrabiti. Realni plan za realizaciju nacionalnog rata nije imao.136
Mogu se ove, i jo gore, ovde necitirane rei na raun kraljevih karakternih osobina i upravljakih sposobnosti
smatrati pogrdnim, pa i kontradiktornim, u kontekstu drukije napisanih karakteristika njegove linosti i
njegovih radnji, na drugim mestima Jovanovievih izlaganja. Ali kraljeva burna, iako kratkotrajna vladavina i
njegov dramatinim zapletima karakteristian kratkotrajni ivot (ubijen je u 27. godini ivota) ne mogu se
saeti bez kontroverzija. Sve je proimano u toj vladavini i u tom ivotu nesvakidanjim protivrenostima:
dobre fizike kondicije i loeg nervnog sistema, samouverene line vlasti i depresivne dravnike nemoi, sa
mnogo imperativa, a malo perspektivnih poduhvata.
131 Isto, 213.
132 Isto, 262263, 268269.
133 Isto, 310.
134 Isto, 311312.
135 Isto, 320.
136 Isto, 329.

156
U unutranjoj politici sve tee savladive prepreke, usled prevelike ekonomske zaostalosti i stranake
netrpeljivosti. U spoljnoj politici suvie snaan pritisak Velikih Sila i premale snage za ostvarenje
dalekosenih dravnih projekata. Ne bi tu mogli pomoi nikakvi naertanijski putokazi, jer i kad bi postojali,
delovali bi iracionalno. A za utehu moglo bi se uzgred primetiti da se tek 1906. godine saznalo da taj
dokument uopte postoji, dok je vladavina kralja Aleksandra Obrenovia okonana ve 1903.
U konanom zakljuku Jovanovi ipak navodi izvesne Aleksandrove uspehe u spoljnoj politici. Najvei je
uspeh po njemu bio taj to je u Makedoniji stvorena naa kolska i crkvena organizacija, zaustavljeno
pobugarivanje te pokrajine, i zadan Egzarhatu najjai udar koji je on ikada dobio. Kralj Aleksandar [umesto
Bosnom i Hercegovinom] zanimao se mnogo Makedonijom, gde se, po njegovom miljenju, reavala naa
narodna budunost.137
Mi bismo mogli i tu dodati, da prema Naertaniju to nije trebalo da tako bude. Naertanijem bi se pre svega
morala graditi i izgraditi na tlu Makedonije zajednika osnova srpsko-bugarskog saveza, a ne srpsko-
bugarskih, ili bugarsko-srpskih ratova. Osim toga, po ovom i drugim slinim iskazima, naa nacionalna
budunost reava se u Bosni-Hercegovini i Hrvatskoj. Po najnovijem ishodu srpskih kriza namee se ak
zakljuak, da je Makedonija postala irelevantna za budunost Srbije.
Za vreme Aleksandra Obrenovia toliko se eskiviralo izmeu Petrograda i Bea da se prema Jovanoviu, ni
vladaru ni vladajuim politiarima Srbije najzad nije verovalo ni u Petrogradu ni u Beu. A po
Naertaniju trebalo je gotovo podjednako izbegavati i Be i Petrograd, da bi se pridobili Pariz i London. U
zavrnom delu istorije vladavine Aleksandra Obrenovia meu politiarima prvog razdoblja, Jovanovi,
pogledom obuhvatajui karakterna obeleja razdoblja svih Obrenovia, istie Iliju Garaanina. Najpre iznosi
opte poznato, da se Garaanin u vreme ustavobraniteljskog reima bavio vie unutranjom nego spoljnom
politikom. Ve iz toga proizlazi da se samo sticajem sluajnih okolnosti bavio Naertanijem. Zato ni na
stranici posveenoj Garaaninu, Jovanovi ni jednom reju ne spominje njegovo, Garaaninovo Naertanije.
Tek kada pod knezom Mihailom postaje ministar inostranih poslova, kao i predsednik vlade, po Jovanoviu
on se vie ne bavi unutranjom nego spoljnom politikom138...
U spoljnoj politici, po Jovanovievom nalazu Garaanin se tek mogao dokazati velikom irinom pogleda. U
operativi, a ne u Naertaniju, podrazumeva se, i bez pominjanja tog fakta. Konkretno, Garaanin: Na
nacionalni pokret uvek je video u vezi sa junoslovenskim pokretom i sa pokretom balkanskih hriana, i po
njegovoj zamisli, nae osloboenje i ujedinjenje trebalo je biti posledica opte bune potlaenih hriana Istoka.
Po raznim krajevima Otomanske carevine imao je svoje pouzdanike, koji su... vrbovali svoje ljude za ustanak,
i preko kojih se u odsudnom asu imao dostaviti narodu novac i oruje139...
O drugom znaajnom dravniku srpske spoljne politike, Jovanu Ristiu, Slobodan Jovanovi tu istie da je
bio prvenstveno diplomat, vian pregovaranju i pogaanju sa Silama. Zastupnik jedne male zemlje, on se
morao vie pouzdati u svoju linu vetinu, nego u njenu snagu i ugled. Vodio je dva rata, ali veliki ratni
ministar nije bio; svoju pravu meru dao je tek na konferencijama posle rata; iz dobre situacije umeo je izvui
najvie to se moglo, iz rave najmanje to se moralo.
Kakva razlika u rasuivanju izmeu ovog istoriara iz vremena Velike Jugoslavije i istoriara, knjievnika i
politiara iz vremena pisanja ove rasprave, u vreme raspada jugoslovenske Srbije! Povodom parastosa Velikoj
Jugoslaviji, u godinama najveih razoaranja, usled neostvarenih zamisli o kvazi-Naertanijskoj Velikoj Srbiji
pisalo se i dalje se pie o Srbiji koja dobija ratove, a gubi dobijeno u ratovima garancijama mira, usled
netrpeljivosti Velikih Sila prema Srbiji i Srbima!
Trea istaknuta linost srpske spoljne politike, Nikola Pai, privlaila je u vremenu vladavine Obrenovia
samo parcijalnu analitiku panju Jovanovia, s obzirom da Paieve sposobnosti dolaze do punog izraaja tek
u razdoblju Petra Karaorevia. U periodu kojim se zavrava vladavina dinastije Obrenovia, Pai je po
Jovanoviu: Matao o balkanskom savezu, verovao u Rusiju, pravio planove o srpskom ujedinjenju putem
balkanske revolucije.
Jovanovieva slabost u raspoznavanju razlika izmeu revolucionara i nerevolucionara vidljiva je ubrajanjem
Paia, a u izvesnoj meri i Garaanina, u revolucionare, zato to su se jedno vreme i jedan i drugi isticali
osnivanjem buntovnih organizacija. Tako je po njemu, Pai bio blii Garaaninu nego Ristiu, jer se i on
vie uzdao u revoluciju [zapravo u buntovne akcije, bune, ustanke potlaenih u Turskoj] nego u diplomatiju.
Zakljuak je: Pai pod Obrenoviima nije mogao uiniti mnogo na polju spoljne politike, jer je vrlo kratko
vreme bio na vlasti. Njegova duga ministrovanja nastaju tek pod kraljem Petrom, i tada je njegov udeo u
naoj spoljnoj politici presudan.140

137Isto, 375.
138 Isto, 379, 413.
139 Isto, 416417.
140 Isto, 420.

157
Presudna drutvena uloga u nacionalnim pokretima ve u doba Obrenovia pripala je po Jovanoviu
inteligenciji, odnosno stvaralakom redu intelektualaca. Nacionalna nacionalistika tradicija s kosovskim
mitom [a ne s Naertanijem A. R.] daje intelektualcima jednu odreenost u cilju, jednu odreenost snage,
jedan idealistiki polet koji je sam sobom jemstvo uspeha. Mi bismo sa naim iskustvom morali dodati:
jemstvo uspeha u povoljnim spoljnopolitikim okolnostima, a neuspeha u nepovoljnim. U svakom sluaju,
ve: U obrenovievskoj Srbiji najjaa ideja sila bila je nacionalizam. U borbi s Turcima i opasnosti od
austriskog [austrougarskog] imperializma, na nacionalizam postao je nalik na fanatizam jedne gonjene sekte.
Ni monarhisko naelo, ni klasna svest nisu imali onaj znaaj koji [je imao i ima] nacionalizam.141
U lanku Spoljanja politika Ilije Garaanina, objavljenom u Srpskom knjievnom glasniku 1931. godine i
pretampanom u sabranim delima Slobodana Jovanovia 1932 (Politike i pravne rasprave, 2, 215251) on je
samom temom prinuen obratiti izuzetnu panju Naertaniju. U kontradikciji sa samim sobom, poto je na
prvim stranama lanka, na osnovu Stranjakovievog otkria uvideo poljsko poreklo Naertanija i tim
poreklom uslovljenu antirusku i antiaustrijsku koncepciju ovog spoljnopolitikog nacionalnog dravnog
programa Srbije upustio se u razmatranje Garaaninovih spoljnopolitikih poteza u skladu, umesto u
neskladu (iako silom nepovoljnih prilika) sa naertanijskom koncepcijom. Tako on obrazlae: Naertanije
pisano je krajem 1844, a ve 1848. u Maarskoj buna, Garaaninu se dala prilika da posvedoi vernost tom
svom politikom vjeruju.142 I posvedoio je, po njemu.
Tu se, meutim, moramo suprotstaviti Jovanovievoj konstataciji, jer se ona zasniva na neodrivim
premisama i zakljucima. Garaanin se u vezi sa Maarskom bunom nije drao (moglo bi se rei i nije mogao
drati) naertanijskog putokaza, a samim tim hteo ne hteo delovao je smerom koji nije oznaen Naertanijem.
Da bi pokazao kako se Garaanin tokom Maarske bune drao Naertanija, Jovanovi navodi Garaaninove
rei kojima se u Naertaniju vajkao kako se Srbija nije dovoljno trudila o tome da prijateljstvo Ugarskih
Srba zadobije, pa je sada navalio najivlje da se oruane ete prebace preko Save i Dunava i pridrue
oruanim odredima Ugarskih Srba. Izdvojene iz konteksta citirane rei izgubile su znaaj prvobitnog
znaenja. Po Naertaniju trebalo je srpsko jedinstvo osvedoiti vezama Srba u Srbiji i Srba pod konstitucijom
Maarske, a ne Austrije. U daljoj konzekvenciji, ne zajednikom borbom Srba s ove i s one strane Dunava
protiv Maarske, nego protiv Austrije.
Smisao Naertanija, prema neizmenjenim zamislima poljskih predlagaa, ostala je borba protiv imperijalizma
Austrije i imperijalistikih zahvata Rusije. U Maarskoj buni Garaanin je mogao da posvedoi vernost
svom naertanijskom politikom vjeruju samo pridobijanjem Srba Maarske za zajedniku borbu sa
Maarima protiv Austrije, ili pomaganjem Srba Maarske u istovremenoj borbi protiv imperijalistike
Maarske i Austrije. Za Garaaninovo delovanje u duhu Naertanija nije dovoljno njegovo odbijanje da posle
uguenja Maarske bune primi ponueni austrijski orden.
Zalaui se za slanje dobrovoljakih oruanih odreda u pomo vojvoanskim Srbima, Garaanin je po svojim
pobudama radio samo za srpstvo, ali objektivno, silom prilika njegova radnja je preteno nolens volens radila
za Habsburku Monarhiju. Inae, Garaanin se i u toku tih ratnih operacija, kao uopte u operativi spoljne
politike, nije rukovodio tezama Naertanija, kako to u ovoj prilici kazuje Jovanovi, ve mogunostima
ostvarenja trajnih i trenutnih spoljnopolitikih nacionalnih zadataka uslovljenih primarno geopolitikim
poloajem zemlje, iskonskim tenjama naroda, neumitnim ciljevima drave...
Ukazujui na Vuievo suprotno dranje u diskusijama oko angaovanja oruanih odreda iz Srbije u borbi
preanskih Srba protiv Maara, i Jovanovi istie kako Vui nije odobravao odailjanje naih eta preko
bare. Razlog takvog Vuievog dranja, po Jovanoviu, nalazio se u razlozima njegove hajke na tzv.
nemakare, t.j. one ugarske Srbe koji su bili preli u Kneevinu, i, zahvaljujui veoj pismenosti i
obrazovanosti, isticali se u dravnoj slubi ispred umadinaca.
Jovanovievo uoptavanje, u zakljuku, da je Garaaninova politika bila svesrpska i jugoslovenska, a
Vuieva usko umadinska moe biti tano i netano, ali i neumesno. Vuiev stav o neodailjanju naih
eta u rat koji se vodio u granicama imperijalne Austrije, bio je zapravo na liniji Naertanija. Tim ratom, i to
jo uz pomo Rusije, sauvana je Austrija. Nju je po Naertaniju trebalo sruiti, a ne sauvati. Takvo
rezonovanje nije bez osnova, kad se ima u vidu da je Vui zasigurno znao za Naertanije, ve po svojim
vezama sa poljskim inicijatorima tog srpskog nacionalnog programa. Oni su kao masoni i Vuia uveli u
masoneriju.
Druga je zanimljivost u ovom traktatu o Garaaninovoj spoljnoj politici isticanje Garaaninovog
jugoslovenstva; ne na utrb nego u korist srpstva. Samo sa stanovita koje je dominantno u vreme pisanja nae
rasprave ovo Jovanovievo stanovite postalo je neprihvatljivo, da ne kaemo nepoeljno.
S obzirom na nesrene dogaaje iz vremena pisanja ove rasprave nije na odmet navesti i Jovanovieve rei
141 Isto, 433.
142 Slobodan Jovanovi, Spoljanja politika Ilije Garaanina, Beograd 1932, 222.

158
koje nemaju veze sa naom temom, ali imaju sa sudbinom drave i naroda o kojima se raspravlja. Garaanin je
te rei napisao u pismima upuenim Marinoviu u vezi sa opasnostima izbijanja graanskog rata tokom
Svetoandrejske skuptine. Tu on pie: Da je nered samo otpoeo, da je samo jedna puka pukla, pretvorila bi
se sva zemlja u jednu uasnu anarhiju, i ja sam uveren, da bih i ja sam morao potpisati se as pre da doe
intervencija strana da red uvede i krvoprolie uzdri, i ta je jo najalosnije ja bih iskao da ona intervencija
doe koja najpre u zemlju ui moe143...
Piui lanak o spoljnoj politici Ilije Garaanina, Jovanovi ne vodi toliko rauna o tome ta je pisao ili ta e
pisati u vezi sa tom politikom u knjigama o vladama kneza Aleksandra Karaorevia, a naroito kneza
Mihaila Obrenovia. Tamo se Garaaninova uloga u spoljnoj politici svodi manje vie na ulogu Mihailovog
savetnika, bez pominjanja ni jednom reju uticaja Naertanija na tu politiku. Ovde, gde se spoljna politika tog
vremena svodi na politiku vezanu za Garaaninovu linost, Garaanin postaje nosilac te politike, pa ak prema
programu koji je razradio u Naertaniju. To se deava mnogima, da ne kaemo gotovo svima kada se panja
koncentrie na sredinju linost rasprave, pa u tome nije ni Slobodan Jovanovi izuzetak. Ali stvari sa
Naertanijem istinitije se procenjuju tamo gde se panja skoncentrie na sve inioce, prema veliini udela tih
inilaca u dogaajima.
U vezi sa radom na sklapanju Prvog balkanskog saveza, koji se u ovom lanku takoe pripisuje Garaaninu,
u ulozi animatora, i naertanijski preobraen Jovanovi pod dejstvom trenda koji je preovladao pie: U
Naertaniju Garaanin je dao izraza svojoj nepokolebljivoj veri u Balkanski savez; u to vreme taj savez imao
je da bude upravljen isto toliko protiv Rusije i Austrije koliko i protiv Turske, ali posle Pariskog mira Rusija
nije vie bila opasna, i Garaanin je drao da, ako Rusija pristaje, Balkanski savez moe se praviti i njenom
potporom. Nemona da utvrdi svoj protektorat na Balkanu, ona je radila na Balkanskom savezu pod srpskom
hegemonijom: Hegemoniju koju joj je Rusija nudila, Srbija nije imala razloga da odbija. Mi smo ranije videli,
tamo gde se dogaaji u vezi sa tim Prvim balkanskim savezom opisuju u sklopu autokratske vladavine Mihaila
Obrenovia, inioci su drukije intonirani, ali je injenica da bez hegemona, prikrivenog ili otvorenog, nema
saveza, i da bi i u tom Balkanskom savezu, da nije ostao u embrionu, hegemonske pretenzije ispoljile jo neke
balkanske zemlje.
Jovanoviev zakljuak u ovom kontekstu tipian je za jedno vienje Naertanija, koje prvobitno dugo nije
bilo Jovanovievo. Po tom zakljuku: Garaanin, bolje zapamen po svom Naertaniju, nego i po jednom
svome diplomatskom uspehu osmislio je Naertanije idejom jugoslovenske solidarnosti i Balkanskog
saveza. On je prvi na dravnik koji je razbio uski umadinski okvir, pozvao sve Jugoslovene na okup, i izaao
na sredu s idejom Balkan balkanskim narodima.144
Za razliku od tog stereotipnog zakljuka vremena kome je teko odoleti, Jovanoviu je verniji, za Jovanovia
je karakteristiniji krajnji zakljuak koji proizlazi iz injenice da u zavrnoj raspravi o stvaranju Kraljevine
Srba, Hrvata i Slovenaca, ne spominje delovanje Naertanija. Konano je postalo presudno da ga nije nalazio
meu dejstvujuim programima nacionalne spoljne politike Srbije, poto ga nije mogao nai, jer kao akcioni,
delujui program nije postojao.

143 Isto, 230321.

144 Isto, 234; Politike i pravne rasprave, Beograd 1932, 215234.

159
 VOJISLAV VUKOVI
19101964.

Vojislav Vukovi

Vukovieva knjiga pod naslovom Politika akcija Srbije u junoslovenskim pokrajinama Habsburke
Monarhije 1859 1874. sadri preko 250 izvornih dokumenata, od kojih se najznaajniji dotiu teme ove nae
knjige. Ve prvi dokument istie se Garaaninovim uputstvima za rad na pridobijanju Bosne za poduhvate na
strani Srbije 1859. godine. Kao konkurent Srbiji tu se imenuju Austrija i Hrvatska. U vezi s Austrijom kazuje
se da: Najenerginije treba dejstvovati protiv upliva austrijskog u Bosni. Zato je nuno odvraati narod od
iskuenja da veruje obeanjima ljudi koji hoe da ga pridobiju za Austriju. Treba mu dokazati da je jaram
austrijski [ak] mnogo tei od turskog, da bi se pod Austrijom ne samo opteretili mnogo teim dancima, nego
bi jo morali i u najdalje zemlje na vojnu ii i tako svoje kosti ostavljati meu narodima tue vere i jezika, da
im familije nikad za njihove grobove ne saznaju. Za dokaz treba im graniare kao primer navesti. Oni izvan
zemlje moraju se boriti i ginuti za proirenje granica tuinske Austrije, a u zemlji za ouvanje tih granica.
Ali: Zbog toga to i Hrvati privlae simpatije naroda bosanskog, to treba i protiv hrvatskih dejstvija ono isto
initi to je reeno za Austriju. Tako se ovim uputstvima istupa protiv Hrvatske zbog Bosne, poput drugih,
slinih uputstava protiv Bugarske zbog Makedonije.1
Pismo kneza Mihaila knezu Milou iz Pariza 17/29. aprila 1859, potvruje da je Mihailo bio zadovoljan
ishodom razgovora sa carem Napoleonom III. Predae mu aide mmoire o spoljnoj politici Srbije na strani
Francuske pri traenju njene podrke u borbi protiv preostalog turskog jarma i eksplozivne akcije Austrije. U
tom pismu Mihailo kazuje: Ja se ne mogu isfaliti sa doekom koji mi je ovde od strane NJ. V. Cara uinjen.
Posle prve audijencije... bio sam onomad po drugi put kod Njega i to sasvim privatno, u civilu. On je obeao
da e nas u svim naim pravednim zahtevima i potraivanju podrati i zatraio da mu predam o naim
potrebama i zalaganjima jedan aide mmoire. Ovaj u koliko je mogui krai memorandum, ja sad spremam i
Caru u predati pred moj polazak odavde2...
U vezi sa ratom Sardinije i Francuske protiv Austrije istie se izvetaj od 10. aprila/1. maja 1859. sardinijskog
konzula u Beogradu Franeska Astensoa Kavura. U tom izvetaju stoji da je vie stotina Srba dolo u
sardinijski Konzulat sa molbom da im se omogui, u stroju dobrovoljakih odreda uee u ratu Sardinije
protiv Austrije. Konzul ih je odvratio od tih poduhvata savetom da ostanu u Srbiji.3
Od interesa je i izvetaj engleskog konzula Longvorta, od 12/24. avgusta 1860, svom pretpostavljenom u

1 Vojislav Vukovi, Politika akcija Srbije u junoslovenskim pokrajinama Habsburke Monarhije 18591874, Beograd 1965, 14.
2 Isto, 22.
3 Isto, 25.

160
Londonu, o snovima kneza Miloa za stvaranje Velike Srbije, na raun Turske i Austrije po shemi
panslavistikog carstva4
Da Naertanije ni po Garaaninovom konceptu nije bio dugoroni dravni plan, u ovoj zbirci dokumenata
potvruje se Garaaninovim memoarom od oktobra 1861, po svoj prilici upuenom knezu Mihailu. U tom
memoaru pie: Nuno je to pre izai iz nesuverenosti u kojoj se nalazimo to se tie dogaaja spoljanjih
uobte. Ova politika mora tano opredjelena biti i po njoj se treba upravljati postojano i svagdar sledstveno.
Nain kojim se dosad postupalo i po kom se sad postupa ne daje nikakve sigurnosti za uspjeh... Mora [se]
najpre utvrditi cjel koju [se] postii eli, a potom i nain kojim e [se] toj cjeli stremiti. Da cjel drugo ne
moe biti nego sruiti Tursku i rasprostraniti granice Srbije, [kurzivom istakao A. R.] o tom valjda nema vie
nikakve sumnje. Obte mjenije kae da je to laka stvar i da je dovoljno samo hteti i otpoeti pa je svren
posao. Na ovo mjenije ne treba se osloniti, to su samo elje, a izmeu elja i uspjeha velika je razlika. Postoje
nesporazumi koje treba prvo preovladati. Evo stanja pravog u kom se danas zainteresovani narodi u
Turskoj nalaze. Grci se boje Bugara, a Bugari i Grci nas, Hercegovci zaziru od Crne Gore, Crna Gora pak i
od nas i od Hercegovaca, mi opet od sviju ostali(h), a Bosna jedina bez svaki(h) drugi(h) uslovija isekuje
samo ko e pre doi da je izbavi od jarma turskog. Ovako stanje ne ini snagu koja je kadra sruiti Tursku.5
Sledi zakljuak: Nai predjeli nisu crnogorski predjeli, kroz Srbiju je lake marirati a i lake se vojska
snabdjeti moe, samo, dakle, snaga vojske moe se nasuprot svakoj opasnosti suprodstaviti. Treba, dakle,
proraunati snagu i neprijatelja i svoju [kurzivom istakao A. R.] pa tek onda sa koliko toliko izvjesnosti
izazivati dogaaje koji e se doekati moi... S prvog pogleda ini se da osim jedne gole elje i osim kajanja
to se nismo u ovim obstojatelstvima bolje spremili, mi nikakve druge spreme koja je za jedan... rat nuno
nemamo, pa i ono to imamo jo nije ni estito proraunano a kamo li za upotreblenije spremljeno i
rasporeeno.6
Osim toga: Radnja sa horvatskih Granica moe se smatrati kao izgubljena za nas. Ili Austrija zna za radnju u
Bosni pa je u svoju polzu rez Horvate upotrebljuje, ili ako i ne zna za nju, predupredie je lako u onom
magnovenju kad se ona bude u dejstvo provodila... A to se tie pomoi koju obeava trosmajer, postavlja se
pitanje: Da li to trosmajer obeava initi za interese Srbije ili Austrije? Garaanin, podozriv u odnosima sa
Hrvatima jo iz vremena rada na Naertaniju, veruje da i trosmajer vie naginje politici koja na relaciji
sukoba srpsko-austrijskih interesa vie odgovara interesima Austrije nego Srbije.
Od interesa je ovde citirati iz ovih dokumenata i Garaaninovo miljenje, izneto u jednom pismu od poetka
oktobra 1862, o, prvenstveno Koutovom projektu. Tu se kazuje o projektu maarskog politiara i generala
ora Klapka o stvaranju konfederacije zemalja, odnosno naroda oko Dunava i Save. Garaanin: Nalazimo
da se je suvie rano izalo s tim u javnost. Treba se tajno sporazumevati i dogovarati a ne preko urnala. Treba
se znati da se ima posla i s jakim neprijateljem, kome ne treba nae tajne otkrivati... ne moe pre biti
konfederacije dok ima [velike] Austrije i Turske7...
Po prirodi posla Garaaninovi kontroverzni, pa i kontradiktorni stavovi, odnosno sudovi, mogu se notirati
prema nedatiranoj zabeleci, krajem 1867. godine. Njegova kritika zapaanja u vezi sa Mihailovim
sastankom sa Andraijem u Ivanki proizlaze i iz uvreenosti dranjem Andraija prema njemu. Garaaninovim
reima: Andraijev je dolazak bio politike prirode, jer nije ni misliti da bi taj dravnik u kojoj drugoj cjeli i
mogao doi. Njegov dolazak bio je dogovoren sa Bajstom, da ne kaem i sa Napoleonom, jer je Andrai direkt
iz Salcburga u Ivanku doao i odavde se opet vratio u Be. Nije, dakle, uzgred putujui za Petu, svratio, nego
je doao da pokua i rezultat svog pokuaja u Be odnese. Njegov sastanak od neprekidnih 5 sati nije ni mogao
drugo ta biti nego posao. Andrai nije bio tako bliski poznanik Knjaza, te da bi ostavio svoje teke poslove da
se sastaje sa ovekom koji ga ne bi izblie interesirao. Sa prvim ministrom Knjaevim, Andrai ni rei o poslu
ne progovori, pri svemu tom to su bili vrlo dobro poznati. Je li moguno doi i govoriti o poslovima, a
mimoii prvog Knjaevog ministra, koji tek posle je uo o emu je Andrai govorio. Kakav je morao izgledati
g. Garaanin u oima Andraija kad su pri ruku zajedno sedeli za astalom? Sam Andrai morao je imati
saaljenja prema Gnu Garaaninu, koji nosi ime ministra Knjaevog, a ne zna ta se za Srbiju ugovara, ili ta se
ve ugovaralo.8
Meu ovde tampanim dokumentima posebnu panju zasluuju kontroverzna obavetenja o odnosima sa
Velikim Silama, posebno sa Rusijom i Francuskom, o razliitim, podozrivim i prijateljskim, vezama sa
balkanskim i drugim susednim zemljama, Bugarskom, Grkom, Rumunijom, posebno Crnom Gorom,
Hrvatskom i Maarskom. Maarska se najvie spominje u vezi sa akcijama Andraija, a Hrvatska s osvrtima

4 Isto, 29.
5 Isto, 60.
6 Isto, 62.
7 Isto, 92.
8 Isto, 323.

161
na akcije trosmajera. Prema registru imena, 71 strana knjige sadri informacije o Andraiju, a 93 strane o
trosmajeru.
trosmajerova kontroverznost, kod svih politiara manje vie izrazita, maksimalno je izraena u njegovom
razliitom jugoslovenstvu: u okvirima Austrije; u granicama rekonstruisane dualistike Austro-Ugarske
Monarhije; u meama Jugoslavije pod primatom Hrvatske, pa ak i Srbije. U ovoj Vukovievoj knjizi
dokumenata nalazi se trosmajerovo pismo, od 8/20. oktobra 1870, Matiji Mrazoviu, u kojem se izraava
aljenje tonom negodovanja to Srbija nije iskoristila prusko-francuski rat za ujedinjenje srpskih i ostalih
jugoslovenskih zemalja. Od rei do rei: Da je ona umiela i htiela se posluiti ovom zgodnom prilikom, danas
bi orientalno pitanje u bitnih svojih elemenata ve rieeno bilo, jer Srbija, Bosnia i Hercegovina i Crna Gora
[bi bila] ujedinjena, a tim bi junoslavjanskoga pitanja [bilo] u bitnosti rieeno.9
Srpsko jugoslovenstvo u duhu integralnog, pre svega, ravnopravno srpsko-hrvatskog, ili hrvatsko-srpskog
jugoslovenstva, potvruje se ovde i pismom Jovana Ristia biskupu trosmajeru marta 1871. godine. Tu Risti
pie: Ni mi ne smatramo Hrvate i Srbe drugaije no kao jedan narod, ako nam veroispovest nije jedna, nema
due koja bi u dananjem veku smela u toj nejednakosti nai osnova da razdvoji ono to je jedno, da otui
brata od brata. Malo je naroda u Evropi u kojih ne bi bilo raznih konfesija, pa nigde ne vidimo da je ta
okolnost smetnja njihovoj slogi... Neka i kod nas bude svaki blaen na svoj nain, pa smo uinili veliki korak
unapred. I kad nai prvosvetenici prednjae u ovome pravcu, kao to ini Vaa Preuzvienost i na mitropolit
Mihailo, onda sam spokojan za budunost naeg naroda, jer nam je polazna taka zadobivena. Ne manje je
potrebno meusobno poverenje. Ako se kojoj strani naroda dogodi da se zabavi oko svojih domaih potreba,
svesni rodoljubi sa druge strane ne treba da se predaju naglosti i strasnim prekorima. Ovakvi postupci koliko
bi bili tetni toliko i nepravedni, jer ne treba suvie mudrosti pa da se uvidi da je pojedini prut samo u snopu
jak. Verujte da nema interesa koji bi nas od zajednice jugoslovenske razdvojio, a i mi ravnim pravom
verujemo u oseanja koja nam Vi izraavate u Vaem pismu.10
U lanku Rad francuskih predstavnika u Srbiji 18481849. na izmirenju Junih Slovena sa Maarima,
tampanom u Zborniku Matice srpske 1956. godine u vezi sa Garaaninovim akcijama, Vukovi konstatuje
da je Garaanin navedenih godina uporno radio na ostvarenju jednog plana ujedinjenja Srbije sa okolnim
slovenskim narodima Turske uz Portinu saglasnost i na bazi postojeeg odnosa vazalnosti... Preko srpskog
zastupnika u Carigradu i tamonje francuske ambasade nastojao je da to ujedinjenje prikae Porti kao branu
protiv planova Austrije i Rusije. Po Vukoviu: Otuda je [tada] poticalo i njegovo zalaganje za izmirenje
[vojvoanskih Srba] s Maarima.11 Krivicom Maara, juriima na srpske buntovnike odrede, Garaanin je
bio primoran da podri borbu srpskih odreda protiv maarskih.
Osvrui se na misiju emisara poljske emigracije grofa Ludvika Bistonovskog (Bystrzonowski) u
nastojanjima za neprijateljsku borbu protiv Austrijanaca, Vukovi istie da se ve oko 10.000 Poljaka
borilo na maarskoj strani. Prema Vukovievim izlaganjima Sa patrijarhom [Rajaiem] je Poljak
[Bistonovski] imao razgovor u Karlovcima 4/16. novembra. Predao mu je pismo artoriskog i proitao
pismo ministra inostranih poslova Francuske ila Bastida. Sporazumeli su se da patrijarh izvesti Jelaia o
ponudi Francuske za posredovanje izmeu Slovena i Maara, a Bistonovski da poalje izaslanika u Petu sa
porukom maarskoj vladi da patrijarh pristaje na pregovore ako se s tim sloi Jelai, na bazi federativnog
ureenja zajednike drave i uz garanciju Francuske. Dodirnuta je i elja Srbije da sebi pripoji Bosnu i
Hercegovinu12...
Dalje o Bistonovskom: Nastanio se u Zemunu i Beogradu pod lanim imenom Maker. Patrijarha je zasipao
pismima u razdoblju januarapril 1849. sa ponudama da ga dovede u vezu s generalom Dembinskim, za koga
je tvrdio [bez pokria] da e sigurno izdejstvovati maarsko priznanje Vojvodine... Na sve to nije dobio ni
odgovor... Podrazumeva se, zbog Patrijarhove obavetenosti o njegovim donkihotskim nastupima, kao i o
situaciji, koja razvojem samih dogaaja navodi na drukija reenja.13
Zadravajui se na, sa srpske strane odbijenim predlozima voa maarske revolucije, pred definitivnim
porazom Maara, za pomirenje sa Srbima, na bazi maarskih ustupaka, Vukovi je zakljuio: Birajui
izmeu dva zla [porazom iznuenih, varljivih maarskih ustupaka, i pobedom opinjavajuih, varljivih
austrijskih pogodnosti] Srbija i vojvoanski Srbi izabrali su svakako ono manje, jer opredeljujui se za
Austriju izbegli su da se nau u redovima neprijatelja zatitnice slovenskih naroda na Balkanu Rusije.14
Ova Vukovieva procena svakako iziskuje kritiku proveru, jer tada je zahvaljujui ruskoj intervenciji
spaena reakcionarna Austrija, a pod reakcionarnom Austrijom Srpska Vojvodina, via facti nije mogla opstati.
9 Isto, 429.
10 Isto, 142.
11 Vojislav Vukovi, Rad francuskih predstavnika u Srbiji 1848184., Novi Sad 1956, 151.
12 Isto, 151152.
13 Isto, 154.
14 Isto, 156.

162
U Vukovievom lanku Misija Jovana Marinovia u Petrogradu, objavljenom u Jugoslovenskoj reviji za
meunarodno pravo, 1957, raspravlja se o situaciji posle poraza Srbije u ratu sa Turskom 1876. Tu se kazuje
kako je ruskom pretnjom Turska prisiljena da obustavi dalje napredovanje u Srbiji posle poraza srpske vojske
kod unisa, i kako je pod pritiskom ruske diplomatije za misiju u Rusiji upuen Marinovi, a ne Risti. Istiu
se odlomci iz vladinog uputstva za Marinovievu misiju, iz zvaninog memoara za rusku vladu i iz predstavke
kneza Milana pismom koje je sadralo tajna uputstva sa kojima vlada nije bila upoznata. Vano je, ne samo
po Vukoviu: U tom pismu knez Milan, prikazuje sebe ruskoj vladi u tekom sukobu istovremeno sa
spoljnim i unutranjim neprijateljima. Za odbranu od unutranjih u koje sasvim providno ubraja i svoje
ministre, a naroito tvorce [i od ruskih zvaninika kritikovanog] Ustava od 1869. (Ristia i Milojkovia) on
rauna na pomo ruskih dobrovoljaca. Nesumnjivo da ga je carevo odbijanje da primi kao izaslanika nekoga
od lanova vlade, podstaklo da zauzme prema ministrima [liberalima] neprijateljski stav i da to otkrije
Petrogradu kao to je carev prekor u moskovskom govoru pojaao njegovu elju da svali na ministre
odgovornost za ulazak u rat i za njegovo slabo voenje.15
U analizi diplomatske aktivnosti Rusije u prikazanom razdoblju, od novembra 1876. do januara 1877,
Vukovi kazuje: Tih meseci voeni su tajni pregovori izmeu Rusije i Austro-Ugarske o balkanskim
stvarima. Spremajui se za rat protiv Turske, Rusija je nastojala da izbegne ponavljanje onoga to joj se desilo
u Krimskom ratu da se nae sa neprijateljski [tanije: neizvesnim, sa ruske strane neoekivanim, dranjem,
usled oekivane podrke iz zahvalnosti za spasonosnu rusku intervenciju 1848] raspoloenom Austro-
Ugarskom na boku svoga glavnog operacijskog pravca. Trudio se da opisuje apsolutnu blagonaklonu
neutralnost te Sile u sluaju svoje izolovane akcije protiv Turske, neutralnost koja bi je takoe zatitila i od
pokuaja kolektivnog posredovanja ostalih Sila. U pregovorima voenim u toku novembra i decembra [1876;
za razliku od godine sastanka sa knezom Mihailom u Ivanki] Andrai je pokazivao veliku odlunost da ne
dozvoli teritorijalno proirenje Srbije i Crne Gore u pravcu Bosne i Hercegovine. Sa istom odlunou
zahtevao je da Srbija ostane izvan sfera ruskih operacija u sluaju rusko-turskog rata. Njegovo stalno
sumnjienje ruske vlade i panslavista da pripremaju planove sa Srbijom, unosilo je u pregovore tekoe koje je
ta vlada, nestrpljiva da postigne sporazum, morala da otkloni. Jedan od naina da se to postigne bio je da
Rusija istakne svoju hladnou prema liberalnoj vladi, kompromitovanoj u Andraijevim oima zbog veza sa
revolucionarnom Omladinom (aktivnom u junoslovenskim pokrajinama Monarhije i saradnji sa slovenskim
komitetima u Rusiji). Zbog toga je Gorakov isticao u Beu, kao pozitivan doprinos rusko-austrijskom
sporazumevanju, carev izbor Marinovia za izaslanika i krizu vlade koja je sledovala. Drugi nain da se umiri
Austrija bio je da se izvri promena vlade i dovede na vlast umereni Marinovi, dobro vien i od Gorakova i
od Andraija.16
to je manevar oko promene vlade liberala pretrpeo neuspeh kriva je ispala Velika narodna skuptina sa
liberalskom veinom. Posle ovog [uzaludnog] pokuaja da doe na vlast, Marinovi je zauvek prestao da igra
vidnu ulogu u politikom ivotu Srbije. Ostao je naklonjen Rusiji i onda kada je knez Milan sa mlaim
konzervativcima Naprednom strankom poveo austrofilsku spoljnu politiku. Poverena mu je samo jo jedna
misija na ruskom dvoru, juna 1883. prisustvovao je kao izaslanik kralja Milana na sveanosti krunisanja cara
Aleksandra III u Moskvi.17
U Glasu Srpske Akademije Nauka 1957. godine tampan je Vukoviev lanak Pokuaj kralja Milana da se
kandiduje na bugarski presto 1887. U uvodnom delu lanka itaoci se informiu o injenici da se: Svest o
jedinstvu razvila [zapravo razvijala] kod Srba i Bugara jo pre pojave nacionalno-revolucionarnih pokreta iz
poetka XIX veka. Dodiri izmeu dva susedna naroda, iste vere, slinih jezika, podvrgnuta istoj tuinskoj
dominaciji, bili su laki (veza Dunavom i Carigradskim drumom) nego sa ostalim junoslovenskim narodima.
S pozivom na Cvijia ak se utvruje da su ne velike etnike razlike u jednom ,,pojas[u] u kome su srpske i
bugarske osobine prodrle jedne u druge stopile se.
Zatim se dodaje, ime se bugarski istoriari ne samo to nee sloiti, ve e utvrditi suprotno, da se uprkos
navedenim slinostima u identitetu politika saradnja izmeu Srba i Bugara u prvoj polovini XIX veka
sporo razvijala usled izvesne zaostalosti Bugara u nacionalnom i drutvenom razvitku. Pri tome se citira i,
za nau temu osobito znaajno, Naertanije, budui da je Ilija Garaanin ukazao na tadanju pasivnost
bugarskih masa u svom uvenom programu srpske i jugoslovenske nacionalne politike Naertanija. Istakao je
i mogunost buduih sukoba izmeu Srbije i Rusije zbog velikog interesa koji obe imaju za bugarske
pokrajine (pred vratima Carigrada) i utvrdio je ta treba raditi da se srpski uticaj u Bugarskoj utemelji.
Meutim, unutranje tekoe Srbije sledeih petnaest godina ostavile su malo mogunosti za voenje
nacionalne politike meu Junim Slovenima. Tek: Sa ponovnim dolaskom na upravu Srbije kneza Mihaila

15 Navedeni lanak u navedenom asopisu, 355, 357.

16 Isto, 370371.
17 Isto, 371.

163
Obrenovia (1860) dobila je ta politika pun zamah. Odredivi velikoduno zaboravu line i stranake sukobe
[u kojima je izmeu drugih prednjaio Garaanin] knez je izabrao za svog glavnog saradnika Iliju Garaanina.
Otpoeo je rad na primeni naela Balkan balkanskim narodima. Naroita panja posveena je pridobijanju
Bugara za zajedniku revolucionarnu akciju18...
U nastavku: Sve je to palo u vodu posle kneeve pogibije 1868. Namesniki reim u Srbiji posvetio se
unutranjim problemima i pribliio Austro-Ugarskoj. Nezadovoljna tom promenom [srpske] politike, Rusija je
prenela teite svoje balkanske radnje na Bugare i Crnogorce. Izvesni srpski interesi rtvovani su bugarskim.
Stvaranjem egzarhata (1870) ustupcima Bugarskoj u San-Stefanu Rusija je otkrila svoj plan da preko
satelitske Bugarske zagospodari istonom polovinom Balkanskog Poluostrva.
Zamisao kralja Milana, da posle proterivanja kneza Batenberga sa prestola bugarskog vladara postane i
bugarski kralj, ustanovljenjem personalne unije izmeu Srbije i Bugarske, Vukovi podrobno razlae, gotovo
kao ostvarljiv poduhvat u pragmatinom planu. Prema Vukoviu: Plan kralja Milana o personalnoj uniji
izmeu Srbije i Bugarske ne moe se smatrati prolaznim efom... Za taj plan se doznalo onda kada je kralj,
usled tekih poremeaja u svom privatnom ivotu stekao glas neuravnoteena oveka. Njegov obrt, od
pretnje abdikacijom na srpski presto, do nastojanja da se domogne bugarskog prestola uinio se savremenim
evropskim dravnicima kao novi dokaz njegove nervne poremeenosti... Meutim, ima ozbiljnih razloga da
se u to posumnja. Kralj Milan je esto uspevao da neoekivanim obrtima ostvari to je eleo. U
propagandi za balkansku konfederaciju, prvi korak ka njenom ostvarenju mogao se smatrati personalna
unija izmeu dve lanice budue konfederacije, Srbije i Bugarske. Predstavnici Bugarske tada su mogli
pretpostaviti da iza Milanovog plana, kao austrijskog oveka stoji Austrija, koja, kao i oni sami, nije elela da
se na bugarski presto popne ruski kandidat. aljui im predlog preko jednog Engleza [dopisnika uticajnog lista
Times u Beu, Riardsa] kralj je valjda raunao s tim da e Bugari poverovati da plan ima i odobrenje
engleske vlade.
Zato, po Vukovievom zakljuku: Kralj Milan [koji] je pokazivao u svemu, pa i u politici, malo skrupula, ali
mnogo dosetljivosti i lukavstva, u ovom sluaju dao je i dokaza pravilnog shvatanja dravnih interesa, za
razliku od ranijeg, onog iz 1885, kada se odluio za nesreni rat protiv Bugarske. Meutim, potpuni neuspeh
ovog zamrenog i tekog poduhvata niukoliko ne umanjuje ispravnost osnovne dravnike misli o potrebi
tesnog zblienja Srbije i Bugarske.19
lanak Vojvoansko pitanje u odnosima izmeu Srbije i Maarske od 1859. do 1868. koji je Vukovi
tampao u Zborniku Matice srpske 1953. godine od posebnog je interesa za nau raspravu jer se u njemu
srpsko-maarski odnosi izvesnih godina karakteriu s pozivom na Naertanije. Uoava se kako je za vreme
pisanja Naertanija u Srbiji ispoljena tenja za uspostavljanjem saveznikih odnosa sa Maarima, u borbi
protiv imperijalistike Austrije. Opasnost od maarskog ekspanzivnog nacionalizma Srbi su osetili tek 1848.
godine. Pre tog sukoba Maari nisu izgledali Srbima u vazalnoj kneevini kao ozbiljni protivnici njihove
nacionalne misli... Oseaj te opasnosti je iezao posle propasti Maarske revolucije.20
Pri rekonstrukciji prijateljskih srpsko-maarskih odnosa za vreme vladavine kneza Mihaila, Vukovi, isto
kao i mnogi drugi istoriari, sumnja u verodostojnost Koutovih memoarskih iskaza o Mihailovoj spremnosti
da podri vojne poduhvate protiv Austrije u savezu sa Maarima. Poto je francuski car Napoleon III Mihailu
izjavio da je iskljuena mogunost skorog otvaranja Istonog pitanja, namee se samo po sebi pitanje:
Kakve je potrebe imao Mihailo, posle takvih uveravanja, da sa maarskom emigracijom sklapa sporazum o
stvaranju njene vojne baze u Srbiji za napad na Austriju? O tome je moglo biti rei samo pod pretpostavkom
da Napoleon usvoji maarski plan o iskrcavanju francuskih trupa na Rijeci, radi upada preko Hrvatske u
maarsku ravnicu. Meutim, za Mihaila nije moglo biti nikakve sumnje da je Napoleon iz straha od Engleske,
odbacio taj plan.21
Posle podrobne analize daljih odnosa na opisanim relacijama, do poraza Austrije u ratu sa Pruskom, slede
ispravni Vukovievi zakljuci: Poraz je uinio svoje. Austrija nije mogla i dalje odbijati maarske
zahteve o dualistikom obliku vladavine, a jo manje osporavati Maarima pravo da po svom nahoenju
ree odnose sa vojvoanskim Srbima. Dobivi odreene ruke, Maari nisu vie smatrali za potrebno da
obnove Vojvodinu, ni u obliku koji je imala 1848, niti u onom koji su liberalni prvaci [Maarske] predlagali
1861. ak su bili i protiv zaokruene srpske upanije o kojima je bilo rei prilikom Garaaninovih i Ristievih
razgovora u Peti 1861.
Tek kada je razbio sve nade vojvoanskih Srba u pravedno reenje [srpskog] nacionalnog pitanja u
Maarskoj, iz istih imperijalnih razloga kao ranije u Austriji Andrai se stao zalagati za poboljanje odnosa

18 Navedeni lanak u Glasu SAN, 119120.

19 Isto, 137.
20 Navedeni lanak u Zborniku Matice srpske, 30.
21 Isto, 4.

164
[Habsburke] Monarhije sa Srbijom imajui u vidu potrebu da je odvoji od Rusije.22
U lanku Risti, trosmajer i Vagnerova afera, 1879. Vukovi najpre razmatra Bosnu u svetlosti evropske
politike napojnice. Prema kazivanjima Andraija Mihailu, ponavlja kako je najpre Napoleon podrao pravo
Austrije na celu Bosnu, a kako je potom smatrao da je bolje reenje deoba Bosne sa Srbijom. Po Vukoviu,
meutim, u ovoj verziji takoe: Nema sigurnih dokaza da je Andrai tada [na sastanku sa Mihailom u Ivanki]
ponudio Mihailu jedan deo Bosne pod uslovom da Srbija odustane od akcije protiv Turske i da ostane
neutralna u sluaju evropskog sukoba. Ali je izvesno da je morao neto obeati kada se Mihailo, na vrhuncu
vojnih i politikih priprema za rat, odjednom reio da smeni nosioca [?] te politike, Iliju Garaanina, i da
odloi akciju na neodreeno vreme.23
Pod drugim podnaslovom Sporazum izmeu Srbije i Hrvatske Narodne stranke (1867) Prekid saradnje
(18681870) kazuje se ve vie puta ponavljano, tako da ovde nema potrebe za citiranje karakteristinih
odlomaka u iskazima. Trei podnaslov sadri kazivanja o ustanku u Krivoijama i predlogu namesnika
Dalmacije feldmaral-lajtnanta Ivana fon Vagnera Hrvatskoj Narodnoj stranci. Ekspanzivna namera prema
Bosni i Hercegovini tu se iskazuje i delovanjem trosmajera, dvorskim misijama Orekovia, te odredbom da
se prema Srbiji treba ponaati na takav nain da se ne uzbudi nikakvo sumnjienje nepoverenja, ali nuno
je da se uvek znaju tajne namjere srpske vlade. U zavrnom delu ovog lanka istie se kako je sa austrijskog i
maarskog stanovita antagonizam izmeu Srba i Hrvata... stena u koju se razbija opasnost jugoslovenskog
pokreta.24
Izvesna novost u Vukovievom lanku o ekonomskoj i politikoj krizi izazvanoj bankrotstvom finansijera
gradnje prvih srpskih eleznica, bankarskog i preduzumakog koncerna Generalne unije u povezanosti je sa
proglaenjem kraljevine 1882. godine. Vukovi: Na poetku 1882. u razmaku od trideset i pet dana (izmeu
18. januara i 22. februara), Srbija je doivela dva vana dogaaja: Prvi je odjeknuo kao neuvena katastrofa;
pretio je da joj naini tetu veu od njenog tadanjeg budeta i da promeni pravac spoljne politike. Drugi
dogaaj, doekan kao znaajna etapa u dravnom uzdizanju, nije podigao ugled Srbije u onoj meri u kojoj se
to oekivalo. Uzrona veza izmeu tih dogaaja iziskuje njihovo procenjivanje kao jednu celinu.
U nastavku, sa novim ranije nekorienim, pa i nepoznatim podacima, Vukovi uspeva da rekonstruie u
celosti zaplete oko poslovanja i bankrotstva Generalne unije, ali ne i da utvrdi pravu istinu u vezi sa
kontradiktornim tvrdnjama s jedne strane o nenadoknadivoj, a s druge o saniranoj teti priinjenoj srpskoj
dravi i srpskom narodu tim bankrotstvom. to se tie tvrdnje da proglas kraljevine nije podigao ugled Srbije
u onoj meri u kojoj se to oekivalo, mora se primetiti da se prevelika oekivanja nikad ne ostvaruju u
oekivanim razmerama, ali podizanje kneevstva u rang kraljevstva je in kojim se tada znatno poveavao
ugled svake drave, pa i srpske. I to to je kralj Milan prilagodio, pa i potinio interese Srbije interesima
Austrije, ne znai da se poeo baviti milju da postane austriski vazal.25
Vukovieva knjiga Srpska kriza u Istonom pitanju (18421843), tampana u seriji Posebnih izdanja
Odeljenja drutvenih nauka Srpske Akademije nauka, 1957. godine, potvruje da se ve u godinama koje su
prethodile Naertaniju, naertanijske ideje srpstva i srpskog jugoslovenstva ukorenjuju u spoljnoj politici.
Poveanjem ruskog uticaja poveavao se otpor protiv tog uticaja. Vukovi: Politiki razvoj obnovljene
Srbije bio je u najveoj meri zavisan od velike diplomatske borbe koja je voena za reenje Istonog pitanja.
Svesna stalne opasnosti, Srbija je nastojala koliko je mogla da povea svoju snagu kulturnim i privrednim
uzdizanjem. Teritorijalno proirenje, naroito u pravcu Bosne, ulazilo je [ve] u Miloeve tajne politike.
Balkanski krajevi Otomanske Carevine bili su esto predmet politikih kombinacija, pretresanih i u evropskoj
javnosti, u kojima su te teritorije sluile za pogaanje izmeu Velikih Sila. Francuska je izazivala otvorenu
podozrivost Rusije i Austrije 1841. zbog potpomaganja rada poljske emigracije u Turskoj.26
U vezi sa akcijama poljske emigracije, Vukovi kazuje: artoriski se nije zadovoljio ulogom posrednika
izmeu srpske vlade i zapadnih Sila, on je nastojao da zauzme poloaj glavnog savetnika, pa da vetim
uveanjem svog uticaja prilagodi politiku Srbije krajnjem cilju svojih politikih planova obnovu Velike
Poljske. Za pukovnika Zvijerkovskog tu se istie da je jedno vreme iveo u kui Avrama Petronijevia pod
imenom dr Lenoara. Prvi austrijski izvetaj o njegovom boravku u Srbiji poslao je Beu 9. februara 1843.
general Ungerhofer. Posle toga, njegovo se ime esto pojavljuje u austrijskim izvetajima. as je prikazan kao
saradnik asopisa Srbskij Ulak (izlazio 18431844, urednik mu je bio temivarski advokat Maksimilijan
Simonovi), as kao vladin agitator koji putuje po Srbiji kao vladin agitator ili mu je pripisivana politika
misija u Bosni.27
22 Isto, 14.
23 Isto, 25.
24 Isto, 45.
25 Isto, 91.
26 Vojislav Vukovi, Srpska kriza u istonom pitanju, Beograd 1957, 1415.
27 Isto, 102103.

165
Meutim: U jeku krize, kada se u Carigradu reavalo srpsko pitanje, njegovo prisustvo u Srbiji bilo je od
vee tete nego koristi za srpsku vladu. Ona je traila vezu i zatitu kod zapadnih Sila Francuske i Engleske,
poljski agenti su joj to obeavali istiui ugled koji je tamo uivao knez artoriski... Ali poljski agenti su bili
skloni da precenjuju uticaj artoriskog. U oima zapadnih Sila poljska emigracija nije bila ni izdaleka onaj
politiki inilac za koji se izdavala srpskoj vladi, niti je uticaj artoriskog mogao da se meri sa
Meternihovim.
Uporeenje manjeg uticaja voe jedne emigracije, artoriskog, sa veim uticajem elnika jedne mone drave,
Meterniha i nehotice izaziva uenje. Vladajue linosti Srbije nisu bile, nisu mogle biti, tako naivne da
pretpostavljaju uticaj jednog artoriskog uticaju jednog Meterniha. To se vidi i po sastavu srpskog
Naertanija pri uporeenju sa poljskim junoslovenskim Planom. Nijednog trenutka srpski dravni interesi
nisu se povodili poljskim izbeglikim interesima.
Vukoviev lanak Milovan . Milovanovi na drugoj konferenciji Mira u Hagu, 1907, tampan u
Jugoslovenskoj reviji za meunarodno pravo, 1958, od interesa je za nau temu s obzirom da mnogi ne znaju
da je prva Haka konferencija za mir odrana jo krajem XIX veka, 1899. godine. Meu tri srpska delegata na
ovoj konferenciji najkompetentniji je bio Milovanovi, kao jedan od najboljih poznavalaca meunarodnog
prava u Srbiji. Druga dva delegata, bili su Sava Gruji, predsednik Dravnog saveta, i Mihailo Milievi u
Londonu.
Vukovi informie, kako je Milovanovi stekavi pravno obrazovanje u Parizu, usvojio klasino francusko
shvatanje meunarodnog prava, zasnovano na moralu [!] a ne na sili, iji je cilj da lanovima ljudske zajednice
osigura opstanak i materijalni i duhovni razvitak. Ovakva koncepcija meunarodnog prava odgovarala je
interesima malih drava. Srbija je na njemu zasnivala svoj stav u Istonom pitanju. Mlada drava, ekonomski i
kulturno zaostala, a izloena pritisku dveju susednih neprijateljski raspoloenih carevina, ona je morala da
trai ostvarenje svog nacionalnog programa pod zatitom naela jednakosti meu dravama i prava naroda na
samoopredeljenje. Srpski dravnici nali su se pred tekim zadatkom da brane ivotne interese zemlje u vrlo
nepovoljnim meunarodnim odnosima, koji su bili u znaku sukoba izmeu naela meunarodnog prava, s
jedne strane, i imperijalistike politike Velikih Sila, s druge strane.
Najvanije pitanje na ovoj konferenciji, odnosilo se i po Vukoviu na dopuni konvencije iz 1899. godine o
mirovnom reavanju meunarodnih sporova tokom meudravnih sukoba. Ve na prvoj sednici, 16. jula 1907,
Prve potkomisije Prve komisije Milovanovi je obrazloio predlog srpske delegacije o usvajanju naela
obaveznosti potovanja odluka Meunarodnog hakog suda. Pritom je isticao vanost meunarodne arbitrae
u trgovinskim sporovima, pored politikih. Jo je trajao carinski rat, koji je zapoeo januara 1906, izmeu
Srbije i Austro-Ugarske, pa je Srbija bila zainteresovana da u tom sukobu sa jednom Velikom Silom presuda
bude preputena meunarodnom Sudu nadlenom i za trgovinske ratove. Milovanovievi argumenti, meutim,
zvuali su suvie pravdoljubivo da bi prevagnuli u pravnim raspravama. On se nevoljno morao zadovoljiti
elastinijim reenjima veine, sastavljene ne samo od predstavnika imperijalistikih Sila, kako to sugerie
Vukovi, nego i od njihovih malih satelita, kojima su takoe svojstveni porivi na raun slabijeg uz pomo
jaega. Ali Vukoviev zakljuak to se tie Milovanovieve Srbije mora biti uvaen po injenici da je: U
dodiru s pravnicima i diplomatama i u radu na problemima mira pretresanim na [ovoj] Konferenciji,
Milovanovi osetio politiku klimu Evrope. To iskustvo pokazalo se dragoceno za Srbiju u narednim kritikim
dogaajima.28
U Vukovievom lanku o neuspeloj politikoj akciji Matije Bana 18601861, tampanom u Istoriskom
asopisu Istorijskog instituta SANU, 1959, ima novih znaajnih informacija o Banovim spoljnopolitikim
akcijama u slubi vlade i vladajuih linosti a i po sopstvenom nahoenju. Ali je Vukovieva primedba da se
celokupno izlaganje Banove politike akcije 18601861. uglavnom zasniva na konceptima njegovih pisama,
iji originali nisu naeni, a za koje nema dokaza ni da su otposlani niti da je na njih odgovoreno...
proizvoljna. U meuvremenu pronaeno je u ruskim i austrijskim arhivima nekoliko originala tih pisama. Ne
zna se samo u kojoj meri i da li su uopte usledili odgovori na ta pisma. Verovatno, veina tih pisama ostala je
bez odgovora, jer se znalo za Banova preterivanja u linim poduhvatima, podsticana prevelikim ambicijama u
politikoj karijeri i neobuzdavanim porivima raspolaganja sa velikim dobicima u novcu. U vezi sa planom koji
je istovremeno ponudio Rusiji i Austriji zarad dobijanja pomoi u izvojevanju nezavisnosti i stvaranju velike
srpske, odnosno junoslovenske drave, pod ruskim ili austrijskim protektoratom, Vukovi kazuje: Izgleda
kao da mu je bilo svejedno da li e Juni Sloveni vezati svoju sudbinu za slovensku ili za germansku silu...
ovek bujne mate, on nije bio i veliki idealista. Iz svega to prethodi vidi se da su mu sva sredstva bila dobra
da doe do izvesne koristi. Ipak, mora se dodati ovoj Vukovievoj negativnoj proceni Banove linosti, da su
i istinski dravnici, imajui u vidu prevashodne interese svoje nacionalne drave, ponekad prinueni da
28Vojislav Vukovi, Milovan . Milovanovi na drugoj konferenciji mira u Hagu, 1907, Jugoslovenska revija za meunarodno
pravo 2, 1958, 160.

166
istovremeno zatrae pomo od meusobno suprotstavljenih Velikih Sila, prilagoavajui ivotne potrebe svoje
drave na razne naine razliitim imperijalistikim dravnim potrebama potencijalnih zatitnika.
Vukoviev lanak Diplomatska pozadina ujedinjenja Srbije i Crne Gore, tampan u Jugoslovenskoj reviji za
meunarodno pravo, 1959. godine, poinje sa konstatacijom da je misao o ujedinjenju u Srbiji i Crnoj Gori
dominantna ideja razvoja od poetka XIX veka do Prvog svetskog rata. Meanje srpskih starosedelaca i
crnogorskih doseljenika u umadijskim naseljima tome je mnogo doprinelo. Sluaj je hteo da iz tih krajeva
potie voa prvog srpskog ustanka.29
Istie se kako je ciljeve ujedinjenja Garaanin jasno izloio u svome Naertaniju. On je ukazao istovremeno
na ekonomske i vojne inioce zajednitva. Za Vukovia je vano da se ne prenebregne ni u ovoj raspravi
kako je srpsko-crnogorskim ugovorom o savezu 1866. godine knez Nikola pristao da se u sluaju pobede u
ratu protiv Turske odrekne svojih vladalakih prava u korist kneza Mihaila. Ali za razliku od mnogih drugih
istoriara, Vukovi tu injenicu razmatra svestranije, dodavi: Ovu veliku rtvu Nikola nije uinio ni
dragovoljno ni iskreno. On je, istina, bio za ujedinjenje, ali samo pod svojom dinastijom. Na pomenutu
obavezu zapravo dobrovoljnu, samopregornu izjavu, odluio se posle dugog natezanja: 1. zato to je to bila
elja Rusije; 2. to je oekivao veliku novanu i materijalnu pomo od Srbije; i 3. to se nadao, ako knez
Mihailo ostane bez potomstva, da e se on popeti na presto ujedinjene srpske drave posle Mihailove smrti. U
nekoliko navrata, poev od 1863, pokretao je pitanje o nasleu prestola sa srpskom vladom, pa je ak traio da
mu se to pravo prizna i ugovorom, ali je uvek dobijao odgovor da takvo priznanje moe doi samo od Narodne
skuptine. Osetio se u neku ruku oteen kada je na srpski presto pozvat Milan Obrenovi posle Mihailove
pogibije. Od tog trenutka on vodi potajnu borbu protiv Obrenovia [mi bismo dodali i protiv Karaorevia,
posle pogibije poslednjeg Obrenovia] vrebajui svaku priliku, svaki njihov vei neuspeh da ostvari svoj plan.
Ugovorne obaveze prema Srbiji, u sluaju ujedinjenja dalje ne preuzima30...
Nastojanjima za ujedinjenjem Srbije i Crne Gore bile su protivne i neke Velike Sile, a ponajvie Austro-
Ugarska, odnosno Austrija. Vukovi navodi uputstva njenog ministra inostranih poslova Goluhovskog
novom poslaniku u Srbiji Konstantinu Dumbi da je Monarhija reena da sprei ujedinjenje Srbije i Crne Gore
ak i po cenu rata.
Da je pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore bilo zamreno pokazuje Vukovi sadrajem rasprave srpske
vlade na Krfu 15/28. decembra. U predstavci Nikole Paia ministarskom savetu, koji je tada odran, stoji da
su: Ratni dogaaji, a naroito naela i ideje u ime kojih se saveznici bore, podstakli i pitanje o ujedinjenju
Crne Gore sa Srbijom u jednu nacionalnu dravu. Ali ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom ne bi moralo doi tako
skoro i neodstupno na dnevni red da se Cetinjski Dvor nije odvojio od Srbije i Saveznika pregovorima sa
neprijateljem. Takvim svojim... dranjem Cetinjski Dvor stavio je na dnevni red pitanje: Da li ima politikog
smisla da Crna Gora i dalje ostane kao zasebna dravica kad se celo Srpstvo ujedinjuje ili je bolje da se sjedini
sa svojom roenom braom sa Srbijom?!31
Detaljna analiza pregnua za i protiv ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom, zavrava se Vukovievim
zakljukom onako kako se zakljuivalo sa stanovita merodavnosti veine u vremenu pisanja ove rasprave.
Tada je srpsko-crnogorsko jedinstvo bilo zasnovano na ostvarenom srpskom i jugoslovenskom duhovnom,
politikom i dravnom jedinstvu jedinstvene drave, bez obzira na protivljenja. Zato i po Vukoviu:
Ujedinjenje Srbije i Crne Gore ostvareno je kao i u mnogim slinim istorijskim zbivanjima spregom snaga
evolucije i revolucije. Zakon istorijskog razvitka krio je sebi put kroz sve prepreke. Akta meunarodnog
prava, imperijalistiki planovi, ustavni propisi, dinastiki, klasni i partijski interesi i ostale brane podignute
protiv pokreta naroda ka slobodi i jedinstvu ruili su se pred tim pritiskom. Nosioci takvih pokreta kao
Pruska u Nemakoj, Pijemont u Italiji, Srbija u Jugoslaviji vodili su u prvom redu rauna o tenjama
narodnih masa. Istorija je dala za pravo ujediniteljima.32
Da e kasnija istorija, posebno iz vremena pisanja ove nae rasprave, dati za pravo drukijim ujediniteljima,
to, naravno, Vukovi nije mogao predvideti, a kamoli znati.
Diplomatska istorija srpsko-bugarskog rata (18851886) spada u obimnije radove Vojislava Vukovia.
tampana je u seriji posebnih izdanja Odeljenja drutvenih nauka Srpske akademije nauka 1956. godine. U
predgovoru ovog rada Vukovi kazuje da posle mnogih radova, od kojih posebno istie one koji potiu od
Slobodana Jovanovia, u vezi sa tim ratom, on se nikad [ne bi] setio posle da pie [i] diplomatsku istoriju tog
rata da nije doao do vanih zbirki dokumenata kojima raniji pisci nisu raspolagali.
U predistoriji toga rata i Vukovi nalazi za potrebno da pri isticanju ranijih, dobrih i loih, srpsko-bugarskih
odnosa, posebno istie saveznike odnose u [navodnom] prvom balkanskom savezu, za vreme vladavine kneza

29 Navedeni lanak u Jugoslovenskoj reviji za meunarodno pravo, 1959, 227.

30 Isto, 228229.
31 Isto, 213.
32 Isto, 248.

167
Mihaila. Tada se najvie uvaavalo, da su: Po svom geografskom poloaju Bugari bili pozvani da igraju
vaeu ulogu u ustanku hriana u Turskoj. Preko njihove teritorije ila je glavna saobraajna veza izmeu
Carigrada i Srbije. Presecanje te veze, onemoguavanje snabdevanja turske vojske i izolovanje njenih vojnih
baza na Dunavu, to je bio zadatak ije se izvrenje oekivalo od Bugara u sluaju ustanka.33
Vremenom prevagnula je podozrivost u tim odnosima sa srpske strane zbog bugarskih tenji za stvaranjem
Velike Bugarske (sa bugarske strane zbog istovetnih srpskih tenji za stvaranje Velike Srbije]. Ne samo prema
Vukovievim formulacijama zamiljena Velika Bugarska imala [je] da obuhvati, pored isto bugarskih
zemalja severno i juno od planine Balkana, jo i Trakiju, Makedoniju, Staru Srbiju i istonu polovinu Srbije
(do Morave).34
Objavu rata Bugarskoj, posle ujedinjenja Istone Rumelije sa zvaninom Bugarskom, Vukovi je ve
nainom podrobnog opisivanja akcija i reakcija ispoljenih pri reagovanju na prevratom sprovedeno uveanje
Bugarske opravdavao argumentima branilaca Srbije. On citira austrijskog poslanika Kevenhilera, koji je
tadanjem predsedniku srpske vlade Milutinu Garaaninu rekao: inom ujedinjenja Severne i June Bugarske
Berlinski ugovor je zbrisan a Sanstefanski se ostvaruje. Na ministarskoj sednici pod predsednitvom kralja
Milana, 9. septembra 1885: Sa izuzetkom ministra pravde ora Pavlovia, svi su se sloili da Srbija mora
ustati u odbranu svojih nacionalnih interesa. Opasnost od Plovdivskog prevrata ovako je shvaena:
Ujedinjenje Bugarske i Istone Rumelije predstavlja pomeranje odnosa snaga u korist susedne kneevine; tako
ojaana ona e nam postati daleko opasniji protivnik u Makedoniji, gde smo mi otpoeli 1884. sistematski rad
na nacionalnoj propagandi; uspe li da ovlada i tom turskom pokrajinom, ona e se kad-tad baciti na Srbiju; u
pitanju je, dakle, ne samo opstanak srpske drave nego, zbog srodnosti, [kurzivom istakao A. R.] i srpskog
naroda.35
Vukovi sledstveno povlauje merama mobilizacije i vanrednog stanja ratne pripravnosti kojima je
stavljeno do znanja [i] inostranstvu da je Srbija reena da odri status quo, stvoren Berlinskim kongresom, ili,
ako je to nemogue, da sebi pribavi teritorijalnu naknadu. On kontroverznim tumaenjima preliminarnih
stavova Velikih Sila, navodi na zakljuak da one, pored razliitih razlika u izjanjavanjima o novonastaloj
situaciji, preteno osuuju silom sprovedeno uveanje Bugarske i na taj nain ohrabruju kralja Milana da
sprovede ratnu opciju.
Po Vukoviu: Prirodno [kurzivom istakao A. R.] prva reakcija austrijske vlade bila je da kralju [Milanu]
odobri mobilizaciju i da mu obea diplomatsku podrku. Ali prirodnije: lanice Trojecarskog saveza
[Austrija, Nemaka i Rusija] su se dogovorile ve prvih dana krize da ne dozvole da doe do veeg sukoba...
Tri carske vlade bile su, dakle, saglasne u tome da priznaju svreni in ujedinjenja Bugarske i Istone
Rumelije36.
Vukovi ne rasplie zapletenost ovih protivurenih iskaza primarnom spremnou merodavnih da se
neizbeno ujedinjenje aminuje nereagovanjem. Zatakava se i nezadovoljstvo u zemlji opredeljenjem za rat.
Tvrdi se uopteno: Vladina ratoborna politika nije naila na otpor.37 A u pojedinostima se ralanjavaju:
distanciranja izvesnih naprednjakih prvaka, neslaganja eminentnih liberala, protivljenja radikala,
nezadovoljstva u narodu.
Ne uvaava se u potrebnoj meri upozorenje Porte da je Bugarska sultanova pokrajina, o emu Srbija mora
voditi rauna ako se priprema za akcije. Kao uzgred se spominje najvaniji razlog objavi rata: Srpska vlada
je imala krajem septembra zabrinjavajue vesti o kretanju i radu [radikalskih] emigranata u Bugarskoj.
Oekivalo se da e oni neto preduzeti u pozadini mobilisane vojske. Tih dana pojavile su se dve emigrantske
ete izmeu Zajeara i Knjaevca i ubile jednog seoskog kmeta odanog vladi. Trpeljivost bugarskih vlasti
prema toj revolucionarnoj akciji mogla je posluiti srpskoj vladi kao izgovor za ultimatum i napad. Stanje je
postalo neto ozbiljnije kada je ba tih dana uhvaena na naoj teritoriji jedna emigrantska proklamacija kojom
se pozivao narod na bunu. Bila je datirana sa granice 25. septembra. Narod je upuivan da se doepa pote i
telegrafa, oruja i magacina, pa da krene na Beograd ili Ni prema tome gde e se nalaziti kralj i vlada. U
Niu se smatralo da je to Paievo delo.38
Vukovi prenebregava da ove buntovne akcije navode na uporeenja sa Timokom bunom 1883. godine.
Ona je tada uterala strah u Milanove kosti, a u narodu jo uvek proizvodila strahovanja da se ne ponove
represalije koje e se pamtiti prekomernim smrtnim presudama posle uguenja bune, i koje bi se mogle
ponoviti posle izvojevane pobede u ratu protiv Bugarske kao zatitnice radikalskih buntovnika.
Vukovievo jednostrano izlaganje koje navodi na zakljuak da Velike Sile nisu bile tako izriite u stavovima
33 Vojislav Vukovi, Diplomatska Istorija srpsko-bugarskog rata (18951896), Beograd 1956, 3.
34 Isto, 13.
35 Isto, 19.
36 Isto, 23.
37 Isto, 34.
38 Isto, 42.

168
protiv rata koji je povela Srbija da bi mogla opravdati odustajanje od ratne opcije, dolazi do izraaja i pri
jednostranom zakljuku o povoljnom odjeku objave rata u zemlji. Prema Vukoviu: Posle tako dugog
iekivanja, vest o objavi rata primljena je u zemlji kao jedno olakanje opte nervne zategnutosti. Austrijski
vojni izaslanik potpukovnik Herman fon Pinter, vrativi se sa obilaska granice uoi same objave, izvestio je
austrijskog ministra vojnog da je moral u srpskoj vojsci dobar, ali da raste nezadovoljstvo zbog ekanja i da je
kralj nee moi due zadrati u neaktivnosti bez opasnih posledica. Suprotno, odustajanje od poziva svih
rezervista u vojsku iz straha od pobune nezadovoljnika, pod dejstvom antiratnih akcija radikala ne spominje
se.39
Reagovanje spoljnog faktora Vukovi zamagljuje uoptenom tvrdnjom da: Prijem na koji je naila u
evropskim prestonicama vest o ratu pokazuje da se taj dogaaj oekivao kao neizbeno zlo. Nije bilo naroito
otre reakcije, ak ni protesta. A pri izlaganju pojedinanih stavova Sila, iskazuje se suprotno: U ime
engleske vlade Solzberi je osudio nau agresiju. Naredio je [poslaniku u Beogradu] Ildemu da skrene panju
naoj vladi na potrebu to skorijeg okonanja neprijateljstava ako se ne eli da sukob izmeu Velikih Sila
dovede u pitanje opstanak nezavisnosti Srbije... Na etiri dana pred rat, francuski ministar inostranih poslova
Fresnis govorio je sa uenjem o strpljenju Sila koje doputaju Srbiji da namee svoju volju Evropi. U
razgovoru sa austrijskim ambasadorom Hojoem pomenuo je kao sredstvo za umirenje da se Srbiji zapreti
oruanom intervencijom Turske... Ruski ministar inostranih poslova Girs isticao je potrebu da se predoi
glavarima Srbije da ne mogu prisvojiti pravo Sila da reavaju opasna balkanska pitanja...
Za ilustraciju Vukovieve nekonsekventnosti pri izlaganju argumenata kojima se moe opravdati ili mora
osuditi opredeljenje vladara Srbije za objavu rata Bugarskoj 1885, treba navesti zakljuak kojim se zavrava
rasprava protivrenim argumentima. Vukovi: Greka je nastala usled povrne analize tadanje
meunarodne situacije [zapravo pogubna odluka je doneta usled pogubne unutranje opasnosti za reim kralja
Milana to Vukovi ne vidi] i nacionalnog problema Balkana. Sa ruske strane [vie] nije bilo opasnosti od
stvaranja San-Stefanske Bugarske. Dalje od ujedinjenja Kneevine i Istone Rumelije, za koje je dobiven
pristanak lanica Trojecarskog saveza, u Petrogradu se nije mislilo ii, a nije ni moglo ii jer to ne bi
dozvolile ostale Velike Sile. Za osvajanje Makedonije Bugarska nije imala snage. A samo pripajanje Istone
Rumelije Bugarskoj bilo je u duhu naela narodnosti u ije se ime vodila borba [i] za osloboenje i
ujedinjenje srpskoga naroda.40
Vukoviev lanak Nacionalna revolucionarna akcija Srbije u Vojnoj Granici, tampan u Zborniku Matice
srpske 1964, spada u rasprave koje su od posebnog znaaja za ovu nau knjigu to poinje uticajem
Naertanija na opisane akcije. Vukovi: Samo etvrt veka nakon izvojevanja autonomne samostalnosti,
Srbija se usudila da usvoji revolucionarni plan koji je imao za cilj ruenje Turske carevine i stvaranje na
njenim razvalinama velike nezavisne junoslovenske drave... Ilija Garaanin... formulisao je taj plan srpske
spoljne politike u uvenom Naertaniju. Pisano 1844, u vremenu kada je Meternihova Austrija predstavljala
jednu od glavnih Sila u Evropi, ono nije moglo obuhvatiti i drugu etapu nacionalne revolucije osloboenje
Junih Slovena od habzburkog jarma. Meutim, iz pripremnih radova oko sastavljanja tog plana vidi se da je
ve 1844. razmatrana i krajnja, jugoslovenska faza revolucije. Odnos Srbije sa Hrvatskom i Vojnom granicom
pretresan je izmeu Garaaninovih poverenika, tada jo i agenta poljske emigracije, Franje Zaha, i naroito
izaslanika voa Ilirskog pokreta Ljudevita Gaja i Stjepana Cara. Car je po Gajevim
uputstvima ukazao na potrebu zajednikih srpsko-hrvatskih akcija protiv Austrije snagama nacionalno
osveenih graniara.
Dalje po Vukoviu: Garaanin je delio ovo miljenje o vanosti Vojne granice, ali je kao realan politiar
uviao nemogunost za Srbiju da se istovremeno hvata u kotac sa dvema susednim carevinama. Zbog toga je
izostavio iz Naertanija deo plana o revolucionarnoj akciji u Austriji. Turska je bila dovoljan protivnik za
slabe srpske snage.41
Od posebnog interesa je i Vukovievo gledite o akcijama u 1848/1849: Za vreme Maarske revolucije
oivljavano je na mahove jugoslovensko pitanje, ali nije nailazilo na dovoljnu podrku. Srbija nije bila
spremna za akciju velikih razmera, a Hrvati su se nali prinueni, branei svoja prava od Maara, da brane i
prava habzburke dinastije. Branei ta prava izginulo je i oko 30.000 graniara.
Vukovi se iz navedenih pobuda zadrao i na Garaaninovom planu iz 1858. godine. Cilj je bio da se
graniari, posebno njihovi oficiri, u to veem broju pridobiju za stvar Srbije. U ovom planu, kao i u
Naertaniju, Garaaninova politika misao inspirisana je postavkom da se Srbija mora proiriti ako hoe da
opstane.42

39 Isto, 48.
40 Isto, 99100.
41 Navedeni lanak u Zborniku Matice srpske, Novi Sad, 1964, 6.
42 Isto, 7.

169
U tom lanku Vukovi se najvie zadrao na akcijama koje je sprovodio Orekovi prema uputstvima
nalogodavaca i na svoju ruku. Po Vukoviu: Risti nije trpeo Orekovia zbog njegove razmetljivosti i
ambicija da igra politiku ulogu bez dovoljno obzira da li je ono to radi [uvek] u interesu Srbije.43
lanak o odnosima Srbije i Jugoslovenskog odbora, koji je Vukovi tampao u Istorijskom asopisu
Istorijskog instituta SANU, sadri raspravu o odnosima koji su nametali pitanje o ueu predstavnika
Jugoslovenskog odbora u srpskoj vladi. Polazi se od tvrdnje da je: Prvi svetski rat zatekao Srbiju politiki
nespremnu da povede, od samog poetka, uspenu propagandnu akciju na stvaranju zajednike drave Srba,
Hrvata i Slovenaca. Od kako je prekinuta 1868. saradnja sa hrvatskom Narodnom strankom, neto slino tome
nije pokuano sve do 1914. godine. Istina, poev od aneksione krize (1908) pojaani su dodiri izmeu
nacionalistikih [adekvatnije: nacionalnih] udruenja u Srbiji i revolucionarne omladine u Hrvatskoj,
Dalmaciji, Bosni i Hercegovini; bilo je ak i sluajeva saradnje s pojedinim politiarima iz tih krajeva; ali ta
akcija nije voena u okviru jasno formulisane dravne politike i po utvrenom planu odgovornih inilaca.
Naroito joj je nedostajalo uee irokih narodnih masa. Tek kad je izbio 1914. godine rat s Austro-
Ugarskom i preneo se na skoro celu Evropu, Srbija je uvidela da joj valja pridruiti Jugoslovenima iz
Habzburke Monarhije jedan primamljiviji program, koji e jugoslovenskoj nacionalnoj negde jo nejasnoj,
negde tajnovitoj ideji dati smisao vrsto potovanog nacionalnog prava. U toj neoekivanoj situaciji nije joj
ostalo nita drugo nego da na brzu ruku istisne jedan jugoslovenski politiki program zasnovan na primeni
naela o samoopredeljenju naroda.44
Iako su navedene konstatacije o nejugoslovenskoj dravnoj politici Srbije tokom druge polovine XIX veka do
1914. godine XX veka na relaciji jugoslovenstva, koje e se ostvariti 1918. stvaranjem jugoslovenske drave,
u velikoj meri nepobitne, one su u koliziji sa preovlaujuim konstatacijama o pijemontskom doprinosu srpske
drave u tvorevini jugoslovenske dravne zajednice. Ova kontroverzija je u srpskoj istoriografiji dominirajua,
naravno, samo do postojanja Jugoslavije. Nestankom zajednike drave Jugoslovena preovladae drukija
kontroverzna objanjenja o istom fenomenu!
Neosporivo je da se: Do pred sam kraj rata nije znalo da li e Sile Antante, u sluaju pobede, (a) sauvati ili
raskomadati Austro-Ugarsku, i (b) izvriti obaveze prema Italiji iz Londonskog ugovora, 1915, o ustupanju
jugoslovenskih [dalmatinskih] teritorija, ili e obaveze smanjiti, pa ak i odbaciti [ignorisati, porei]. Od svega
toga zavisilo je, meutim, ujedinjenje Jugoslovena [Hrvatske i Slovenije] sa Srbijom i Crnom Gorom.
Nesuglasice, razmimoilaenja, sukobi koji e vremenom prerasti u neprijateljstva, izmeu predstavnika Srba,
Hrvata i Slovenaca, presudno Srba i Hrvata, ve pri konstituisanju Jugoslavije, u Vukovievoj analizi se ne
prikrivaju, pa i ne zamagljuju. Kao kod mnogih drugih istoriara. On kazuje da je bilo pogreno to se ve
prilikom donoenja prvog Ustava (1921) nipodatavala nuna etapa federalizma u procesu stapanja
naroda vekovima podvrgnutih razliitim kulturnim uticajima... Zato u ovoj raspravi Vukovi usredsreuje
panju na razmirice koje se rasplamsavaju izmeu srpske vlade i Jugoslovenskog odbora. Borba za vee
uvaavanje vlastitih stavova i zahteva predstavlja konstantu u politici Jugoslovenskog odbora, kao to je
konstantna premo vladajuih predstavnika Srbije.45
Vukoviu se moe samo zameriti da prenaglaavanjem znaaja linih i stranakih udela u odnosima koji se
menjaju zapletima i raspletima, omoguuje prenebregavanje uticaja nacionalnog faktora. Zato ti odnosi,
prvobitno bratski a kasnije sve vie neprijateljski razmatrani kroz tri faze razvoja (prva faza od poetka
novembra 1914. do marta 1916, druga faza od marta 1916. do jula 1917, trea faza od jula 1917. do novembra
1918) ostaju sutinski nerazjanjeni.
lanak Unutranje krize Srbije i Prvi svetski rat, koji je tampan, posle iznenadne Vukovieve smrti, u
Istorijskom asopisu Istorijskog instituta 1965. godine, usredsreen je na pojave kojima se politika situacija u
Srbiji, posle prevrata, 1903, komplikuje sukobima novog vladara i novih vlasti sa prevratnicima u borbi za
prevlast i presti pri sreivanju odnosa sa Austro-Ugarskom uoi i tokom rata. Vukovi u ovom lanku polazi
sa take da: Novi vlastodrci nisu doli na vlast na nain na koji je trebalo sa strogo pravnog stanovita.
Trebalo je da raspiu izbore za ustavotvornu skuptinu i tako narodu omogue da izrazi svoju volju o
obliku vladavine, a samim tim i o onima koji treba da vladaju u ime naroda. to to nije uinjeno: Nezdrave
politike prilike omoguile su jednom neodgovornom iniocu grupi oficira zaverenika iz 1903. da zadri [?]
steeni uticaj na dravne poslove pa da ga ak i uvea.
Istoriari koji su razmatrali i dalje razmatraju ovu situaciju sa pragmatikih pozicija, suprotno od ovog
Vukovievog gledita istiu, meutim, irokogrudost oficirazaverenika posle prevrata. Umesto da zadre
vlast steenu prevratnikim inom prepustili su je politiarima, kojima po profesiji pripada poloaj

43 Isto, 18.
44 Navedeni lanak u navedenom Istorijskom asopisu Istorijskog instituta SANU, 345.
45 Isto, 346.

170
vlastodraca. Da su pritom nastojali da ulogom izvrioca prevrata utiu na one koji su zahvaljujui njihovom
prevratnikom inu postali vlast mora se smatrati normalnom pojavom; apstraktna rasuivanja deluju
iluzionistiki u tim relacijama.
Kada Vukovi prelazi na razmatranje nove spoljne politike pod novom upravom, on ematski procenjuje da
se Srbija vratila idejama kneza Mihaila i Ilije Garaanina.46 Ne samo to mnogi istoriari drukije procenjuju
pravce nove spoljne politike, ve bi i sami upravljai tom novom politikom, a meu njima kao
najkompetentniji Nikola Pai, suoeni sa takvom procenom kontinuiteta spoljne politike, posle
diskontinuiteta u vremenu vladara Milana i Aleksandra Obrenovia, smatrali za potrebno da se opovrgne takva
procena. Novim vladajuim politiarima nisu bili potrebni navedeni uzori iz prolosti, da bi usmeravali svoju
politiku smerom uspene politike. Oni su se rukovodili iskonskim idejama razvoja svoje drave, pravcem sve
vee samostalnosti i sve veeg proirenja, savremenim oruima razvojnih potencijala, prema svojim i okolnim
potencijalima vremena u kojem su upravljali dravom. Za njih knez Mihailo, a pogotovo Ilija Garaanin, nisu
imali znaaj kojim ih je Vukovi (ili neki drugi istoriar) okarakterisao. Nisu ak smatrali za potrebno da
njihove dobre i loe poteze upotrebe ili zloupotrebe u argumentaciji kojom bi isticali prednosti svoje politike.
Vukoviev sud o udruenju Crna ruka podudara se sa miljenjem veine istoriara. Ma koliko pobude
osnivaa Crne ruke bile rodoljubive... postojanje takvog udruenja stajalo [je] u suprotnosti s osnovnim
ustavnim naelima jedne pravne drave... Ocenjujui pomirljive i nepomirljive stavove pojedinih vlada i
vladajuih linosti, Vukovi je s velikom dozom razumevanja isticao sve agresivnije poduhvate crnorukaca u
akcijama usmerenim protiv Austro-Ugarske. Ali potvrujui Apisove veze sa bosanskim atentatorima na
austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, i on je zakljuio da atentat o kome se namera spontano
javila meu bosanskom omladinom, bio bi izvren i bez podrke dobijene od strane Crne ruke.47
O samom Naertaniju Vukovi ima tri lanka. U jednom razmatra uee Hrvata u pripremi
Garaaninovog Naertanija. U drugom, politiku misao Naertanija razabire po nacionalnoj politici kneza
Miloa. U treem panju koncentrie na osnovne misli Naertanija.
Vukovievim hipotezama i tezama o ueu Hrvata u nastajanju Naertanija, potvruje se znano, ali
nedovoljno poznato dejstvo izuzetnih idejnih strujanja i linih akcija pre uinka najvie citiranih Saveta
artoriskog na nastanak Naertanija. Meutim, prilino nategnuto tu se naroito istie uinak Gajevog
ilirizma i Gajevih poverenika na sastav Naertanija. U vezi sa udelom Gajevog izaslanika Stjepana Cara u
sastavu poglavlja Zahovog Plana o Hrvatskoj Vukovi kazuje: Poglavlje Plana posveeno srpsko-hrvatskim
odnosima, a pisano na osnovu Carevih saoptenja, prua nam dragocene podatke o pravim ciljevima vostva
ilirske ili narodne stranke na poetku 1844. godine... Pada u oi da ovo poglavlje sadri delove zbog kojih, za
razliku od ostalih, vie lii na izvetaj o jednom politikom razgovoru nego na plan rada.48
Da ne bi prikrivali dezinformacije koje se nameu naslovom, pa i sastavom ovog Vukovievog lanka mora
se konstatovati i ta konstatacija istai u naem zakljuku: hrvatsko uee ispoljava se u Zahovom Planu a ne u
Garaaninovom Naertaniju. To konstatuje i sam Vukovi, nagaanjem razloga izostavljanja poglavlja o
Hrvatskoj iz Zahovog Plana u tekstu Naertanija. Stoga treba znati da ovaj Vukoviev lanak ne moe biti
korien u naertanijskim raspravama po pogreno formulisanom naslovu, ve samo po ispravnim delovima
sadraja.
lanak Knez Milo i osnovna politika misao sadrana u Garaaninovom Naertaniju, koji je Vukovi
objavio u Jugoslovenskoj reviji za meunarodno pravo 1957. godine, isto je posveen oslobodilakim i
ujediniteljskim idejama Naertanija pre Naertanija. Poinje se saznanjem da je svest o nacionalnom
[adekvatnije reeno trebalo bi da tu pie o dravotvornom] narodnom jedinstvu svih Junih Slovena, po
seanjima na Duanovo carstvo postojala kod Srba u meri koja je zauivala strance. Knezu Milou se ve
konkretno pripisuje da se zanosio idejom o obnovi srpske carevine.
Vukovi kazuje: U borbi s velikim brojem narodnih stareina, nezadovoljnih njegovom samovoljom,
podvrgnut tekom pritisku Rusije, reene da ogranii njegovu vlast ustrojstvom Saveta, sastavljenog od
doivotnih lanova, on vidi svoj spas u uveanju Srbije i u njenom uzdizanju na stepen kraljevine... Oekivao
je puno razumevanje od Francuske... Mihajlo ajkovski, agent kneza Adama artoriskog, voe desnog krila
poljske emigracije, pisao je ovome u Carigrad, 27. septembra 1841, da mu je inovnik tamonjeg srpskog
zastupnitva Vukain Radii rekao da Milo namerava ujediniti Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Jeline, Banat,
Ilire, Dalmaciju, Crnu Goru, planine albanske i stvoriti jugoslovensku carevinu.
Po Vukoviu, artoriski je u svoje Savete Srbiji uneo skoro istovetnu misao koju je [francuski] vojvoda od
Broglie-a iznosio u jednom govoru 1833. da je u interesu Francuske da na mesto Otomanske Carevine, kada
ovoj otkuca zadnji as, stvori dravu koja bi mogla postati njena saveznica, a za stvaranje takve drave on e

46 Vojislav Vukovi, Unutranja kriza Srbije i Prvi svetski rat, Istorijski asopis Istorijskog instituta, Beograd 1965, 176.
47 Isto, 179, 197.
48 Vojislav Vukovi, Uee Hrvata u Naertaniju, 51, 53.

171
pre svake druge kombinacije pomoi onu sa slovenskom narodnou.
Vukovieva rezonovanja o Naertaniju u ovom lanku mogu se saeti njegovim zakljunim reima: Srpsko
poreklo politike misli sadrane u Naertaniju ne moe biti dovedeno u sumnju. Sami dogaaji iz tih burnih
godina obnovljene Srbije navodili su dravnike na njeno izgraivanje, i ona se prirodno usadila u umove kneza
Miloa, Dimitrija Davidovia, Avrama Petronijevia, i najzad Ilije Garaanina, koji je tu misao podrobno
razradio u Naertaniju.49
Trei Vukoviev lanak o Naertaniju, pod naslovom Prilog prouavanju postanka Naertanija (1844) i
osnovnih misli (1847), tampan je u Jugoslovenskoj reviji za meunarodno pravo 1861. godine. Za
Naertanije, kao delo Ilije Garaanina (i ovde bez pominjanja prvobitnog autorstva Frantieka Zaha),
Vukovi ponavlja da je ono plan dravne politike Srbije, ime nehotice, i bez namere da to uini, smanjuje
njegov znaaj kao programa nacionalne politike srpske drave.
S obzirom da je Naertanije ve u prvobitnom Zahovom sastavu poprimalo obeleja kojima ga Vukovi
najvie karakterie, tu se panja koncentrie na nalaz da gotovo vie od Saveta artoriskog u Naertaniju
dolaze do izraaja saradniki, dopunski saveti izaslanika Ljudevita Gaja i Stjepana Cara, diplomiranog
filozofa i biveg franjevca iz Hercegovine Tome Kovaevia, biveg hrvatskog austrijskog oficira poreklom
iz Vojne Granice Stevana Hrkalovia, naelnika u Ministarstvu unutranjih dela Srbije Atanasija Nikolia.50
U vezi sa novim planom saetim u Osnovnim mislima 1847, godine Vukovi informie: Glavne misli iz
Naertanija unete su u novi plan. Oevidno da Zah sad zna kako Garaanin eli da se formulie nacionalna
politika Srbije. Otvoreno se govori o cilju stvaranje drave u koju ulaze svi Juni Sloveni, a ne samo Srbi
ali se ne spominje raspadanje druge carevine, Austrije. Nema rei o sjedinjenju sa Hrvatima i Slovencima,
pominje se osloboenje katolikih Srba u Bosni i Hercegovini... Za taj plan Vukovi potvruje da je ostao
zakopan u gomili Garaaninovih hartija.51
Na tri ovde prikazana Vukovieva lanka o Naertaniju, posle njihovog tampanja u Jugoslovenskoj reviji za
meunarodno pravo, kritiki je reagovao istoriar Radoslav Perovi, u Istorijskom glasniku 1964. godine.
Reagovanje ovog istoriara, poznatog po preotrim kritikama autora sa ijim izlaganjima se nije slagao,
odnosilo se na Vukovieve nalaze pri identifikaciji primarnih i sekundarnih uticaja na sastav Naertanija. U
Vukovievim lancima o Naertaniju, vidljivo i po naim prikazima ovde, najvie se istie nacionalna,
srpska, jugoslovenska, junoslovenska dravotvorna ideja kao iskonska pokretaka i stvaralaka snaga rada
koji se iskazuje Naertanijem.
Sledstveno, udeo savetnika i saradnika srpske, pa i hrvatske nacionalnosti u radu sa Naertanijem uveava se
na raun poljskog inicijatora i ekog sastavljaa Naertanija u prvobitnom sastavu. Iako e Perovieva kritika
po prevazienim marksistikim formulacijama zvuati odbojno ematski, instruktivno je citirati odlomak u
kojem Perovi dokazuje kako Vukovi nije razabrao liniju opte zakonitosti po kojoj se kretao uspon
srpskog drutva (od Rajia do Garaanina) i koja je u sukcesivnim fazama razvitka, uslovljavala kvalitativne
promene u njegovim ideolokim koncepcijama, pa, izmeu ostalog, i u unutranjoj i spoljnoj politici. Zato je
za njega ustavobraniteljska politika prost nastavak Miloeve politike, iako se ona javlja kao reakcija na nju,
kao antagonistiki izraz novih drutvenih potencijala. Iz toga razloga on nije umeo da zapazi, a jo manje da
oceni, prevratni znaaj tridesetih godina prologa veka u srpskoj ekonomici koji je delio Miloev period od
ustavobraniteljskog i oznaavao novu, viu etapu u razvoju buroaskih [graanskih] odnosa u srpskom
narodu52...
Kritikujui polemiki drastino i uvredljivo Vukovievo nastojanje da umanji autorske doprinose artoriskog
i Zaha u Naertaniju, Perovi podrobno opisuje i rad pojedinih agenata poljske emigracije u Srbiji i na
terenima srpske spoljne politike, da bi i na taj nain istakao dominantnu ulogu Poljaka u akcijama koje
kulminiraju delom srpskog Naertanija.
Vukovievo nedovoljno uvaavanje znaaja Zahovog Plana, objanjivo i tada jo nepoznatim otkriima u
vezi sa njegovim nastajanjem, Perovi nadoknauje informacijom: Idejno-politiku podlogu Zahovog Plana
predstavljaju koncepcije artoriskog iznete u Savetima kao organski deo njegovih koncepcija o reenju
Istonog pitanja i njegove opte evropske politike. U ovu podlogu ulazi i Zahov raport [Perovi ga je ranije
naveo] artoriskom u kome je izneo svoje poglede o osnovnim zadacima srpske spoljne i unutranje
politike53...
Perovieva jednostranost u poreenju sa Vukoviem je, meutim, isto tako podlona kritici. Ona se ispoljava

49 Vojislav Vukovi, Knez Milo i osnovna politika misao u Garaaninovom Naertaniju, Jugoslovenska revija za meunarodno
pravo, 1957.
50 Vojislav Vukovi, Prilog prouavanju postanka Naertanija 1844. i osnovnih misli 1847, Jugoslovenska revija za meunarodno

pravo, 1961, 51.

51 Isto, 76.
52 Isto, 76.
53 Isto, 86.

172
u omalovaavanju Garaaninovog upliva na nastanak Naertanija. Po Peroviu: to se tie Garaanina, kada
se podrobno proue koncepcije [Zahovog] Plana i rukovodei principi koji su u njemu izloeni, odmah biva
jasno da on [Garaanin] nije mogao, u to rano doba svog dravnikog poetnitva, biti ni njegov inspirator; to
dokazuje i blia analiza njegovih sauvanih pisama iz tog perioda54...

54 Isto, 88.

173
 DRAGOSLAV STRANJAKOVI
19011966.

Dragoslav Stranjakovi

Prvi Stranjakoviev rad1, tampan na bugarskom jeziku u asopisu Narodna volja, u Parizu 1929. godine, bavi
se temom iz srpsko-bugarskih odnosa na liniji integralnog junoslovenskog jedinstva. Tokom njihovog
zbliavanja u godinama zajednikih oslobodilakih stremljenja borbe protiv vladavine Turske na Balkanu. U
toj borbi nit kontinuiteta srpskih bugarskih bratimljenja prekinuta je objavom rata Bugarskoj 1885. i Drugim
balkanskim ratom protiv Bugarske 1913, te ueem Bugarske u Prvom svetskom ratu na strani Austro-
Ugarske i Nemake protiv Srbije.
Posle konstituisanja Jugoslavije, zagovornici vee junoslovenske drave, su obnavljanju prekinute niti
srpsko-bugarskog zajednitva, politikom koja je preovladavala pre ratovanja Srba protiv Bugara, odnosno
Bugara protiv Srba, 1885. i 10131918. godine. Oigledno, Stranjakovi je bio pristalica zagovornika te
politike srpsko-bugarskog bratstva, pa je tim svojim prvim istoriografskim radom, predoio (preteno
Bugarima) prednosti tog politikog toka.2
Sledee, 1930. godine, on je istu temu u istovetnoj obradi objavio na francuskom jeziku, u Parizu; u izdanju
Lige za pribliavanje Srba i Bugara i ujedinjenje svih Junih Slovena. U uvodnoj rei te broure, rukovodei
Komitet Lige saoptava da Liga za pribliavanje Srba i Bugara sa ciljem ujedinjenja svih Junih Slovena,
postoji ve vie godina u Parizu. Ona usko sarauje sa slinim ligama u drugim zemljama, koje su povezane
formacijom federacije, ije je sadanje sedite u Pragu. Da bi obelodanila rezultate ovih pregnua Liga u
Parizu pokree seriju publikacija, od kojih je jedna ova od Dragoslava Stranjakovia.3...
Stranjakovi:... U vie navrata, okolnosti su bile takve da je ujedinjenje Srba i Bugara moglo biti sprovedeno
vrlo lako, ali Srbi i Bugari koji su radili na tom ujedinjenju nisu uspeli da iskoriste te okolnosti u potrebnoj
meri, usled realizatorskih nedostataka. Meutim, ne treba smetnuti s uma da Velike Sile, i one prijateljske,
kao i one neprijateljske nikada nisu bile za opciju naeg ujedinjenja kojim bi bila stvorena jedna solidna i
jaka drava sa potencijalima mone prepreke njihovoj osvajakoj politici na Balkanu4
Da je prvenstveno ujedinjenjem Srba i Bugara ve u dalekoj prolosti bila stvorena jedna jugoslovenska
drava, po Stranjakoviu, dokazuje se dravom vladara Samuila. Po ovoj Stranjakovievoj argumentaciji,

1 Rado Ljui, Bibliografija radova Dragoslava Stranjakovia, Istorijski glasnik 12, 1978, 201212
2 , , Pariz 1929, 3955.
3 Oevore du Rapprochement et de IUnion des Serbes et des Bulgares dans le Pass. La Ligue pour le Rapprochement des Serbes et

des Bulgares et pour lUnion des tous les Slaves du Sud, Paris 1930, 32.
4 Isto, 3.

174
Samuilova drava nije bila bugarska, pa ni makedonska, ve jugoslovenska. Za svoju epohu, kazuje
Stranjakovi, Samuilo je bio vei Jugosloven nego oni koji naih dana hoe da dokau da su.5 A u XIX
veku, kada posle Francuske revolucije, u celoj Evropi nacionalna svest poinje da se budi, u Srbiji za
vreme vladavine jednog od najveih Jugoslovena Mihaila Obrenovia Bugari i Srbi mogli su se lako ako
ne i najlake ujediniti.6
Prema Skerlievoj knjizi Omladina i njena knjievnost, Stranjakovi istie kako je Ujedinjena omladina srpska
okupljala mladost gotovo svih Junih Slovena. Doslovno: Na drugom skupu ovog udruenja, koji se odrao u
Beogradu 6. avgusta 1867. i okupio 3000 osoba, uestvovali su svi Jugosloveni kojima je stalo da na taj skup
poalju svoje delegate.7 Samo iz straha od pokreta liberalizma po ovom pitanju, ak i od republikanstva,
vlada Srbije je ovaj skup rasturila. Ipak, kao da je i po Stranjakoviu bilo od veeg znaaja saveznitvo koje je
knez Mihailo sklopio sa Rumunijom, Grkom, Crnom Gorom i bugarskim izbeglicama.
Saveznitvo sa emigrantima iz Bugarske je, po dodatnom Stranjakovievom kazivanju, u ovom kontekstu, bilo
najznaajnije. Iako: Ono, zapravo, nije imalo znaenje saveza, ve tanije ugovora radi regulisanja
modaliteta fuzije Srba i Bugara u jednoj zajednikoj dravi; jedan projekat budue konstitucije bugarsko-
srpske ili srpsko-bugarske drave.8
Prema citatu iz dela M. R. Stepanovia, Srbi i Bugari u prolosti i sadanjosti (Beograd, 1919, 2124) tu su
pretampane odredbe tog projekta u svih dvanaest taaka. Prvom odredbom i po Stranjakoviu istie se
najvanije: da su Srbi i Bugari istog krvnog, slovenskog porekla i iste vere, a poto nastanjuju susedne regije,
provienjem je predodreeno da u budunosti ive pod istom autoritarnom vlau, sa znaenjem istovetne
dravne zastave. Zaslugama i vrlinama tadanjeg srpskog vladara, podrazumeva se i nepostojanje bugarske
vladarske kue, a samim tim ni bugarskog vladara posebnom odredbom. Knez Mihailo Obrenovi predvien
je za vrhovnog efa Srba Bugara i komandanta njihove armije. Zastava e biti sainjena od srpske i
bugarske zastave. Zakonodavstvo e biti istovetno, a primena istih zakona vrie se istim jezikom prema
razlikama dva dijalekta. Samo glavni grad planirane zajednike drave tim aktom, sainjenim u Bukuretu
14. januara 1867. nije odreen. Moglo bi se primetiti, da ga je pretampavanjem bez komentara, i Stranjakovi
smatrao da je najbolje kako je fiksirano, da e izbor tog grada izvriti zajednika Skuptina predstavnika Srba i
Bugara.
U nastavku ovde citiranih programa, od 14. januara 1867, koje je sastavio odbor bugarske emigracije,
Stranjakovi je, bez komentara dao pretampati i dopunski deo ovog programskog teksta, u redakciji delegata
iz razliitih krajeva Bugarske, u Bukuretu 5. aprila iste godine. Dok se u tekstu emigranata programirana
drava razmatra kao srpsko-bugarska Monarhija, u sastavu izaslanika iz Bugarske ona se definie formacijom
jugoslovenskog Carstva. Stranjakoviu je irelevantna ova razlika i on je u ovom kontekstu obelodanjuje bez
komentara. Glavno je da su bugarski predstavnici, u uem i irem sastavu, saglasni u projektu stvaranja
zajednike srpsko-bugarske drave, i to pod upravom vladavine srpskog vladara, sa pravima nasledstva. Zato
ovaj in po Stranjakoviu treba smatrati kapitalnim u istoriji nastojanja Bugara i Srba da se ujedine jednom
zajednikom dravom. U borbi protiv onovremene vladavine Turske i Austrije, odnosno Austro-Ugarske, kao
i protiv imperijalnih zahvata drugih Velikih Sila.
Prema ovom zakljuku, i ubistvo kneza Mihaila trebalo bi razmatrati bar pomalo kao delo Austrije, a
sledstveno, i kasnija meanja Rusije i Austrije u stvari Balkana na isti nain osuivati. Takvim meanjima
onemoguavalo se probitano ujedinjenje Srba i Bugara, u doglednom vremenskom razdoblju, po
Stranjakovievom vidiku tada u nedogled, sa tadanjim optimizmom stupajui u arenu politike, politiki
angaovanom istoriografijom, Stranjakovi jo pretpostavlja, da to niko nee uspeti da sprei.
Za ovakvo rezonovanje, nalazi se argument u radnjama nepokolebljivih pobornika srpsko-bugarskog
zajednitva. Po Stranjakoviu: Trebalo je i trebae se ugledati na potpisnike ugovora Srbije i Bugarske u martu
1923. za vreme vlade Stamboliskog u Bugarskoj. A prethodno, slediti primer Bugarina Karavelova, koga
Stranjakovi ubraja u Jugoslovene. On citira, po Skerliu, Karavelove izjave u listu Jugoslavija, koji je izlazio
u Bukuretu, o potrebi ujedinjenja svih jugoslovenskih plemena u jednoj federativno ureenoj dravi.
Navodi, po sopstvenom saznanju, kako u Beogradu list Jugoslovenska zvezda deluje sa devizom Pravo,
Sloboda, Jedinstvo.9
Razumljivo je i prema ovom Stranjakovievom probugarskom pledoajeu, da je u Srbiji probugarske ideje i
akcije preobraene u protiv-bugarske kada su San-Stefanskim mirom 1878. izvesni srpski krajevi trebalo da
pripadnu Bugarskoj i kada su bugarski Egzarhati u Makedoniji i Junoj Srbiji delovali politikom

5 Isto, 5.
6 Isto, 7.
7 Isto, 8.
8 Isto, 10.
9 Isto, 1517.

175
velikobugarskih pretenzija. Pre toga, prema ovoj probugarski koncipiranoj raspravi, ak je i rat Srbije protiv
Turske 1876. voen sa namerom da se istodobno Bugarska oslobodi od turskog jarma. U duhu ideja
Ujedinjene Srpske Omladine izmeu 1860. i 1870. i politike kneza Mihaila!
Zatitnikom ulogom Rusije u Bugarskoj nametnula se zatitnika uloga Austrije u Srbiji za vreme vladavine
Milana Obrenovia, i po ovoj Stranjakovievoj dedukciji. Rat Srbije protiv Bugarske 1885. notira se ovde
sledom Milanovih pretenzija da brani Berlinskim ugovorom utvren status ravnotee u odnosima balkanskih
drava. Uteno je i za Stranjakovia to se narod u Srbiji nije dao prevariti mahinacijama svoga kralja. Ve u
sledeoj deceniji, 1896. u Sofiji je na sastanku predstavnika srpskih i bugarskih studenata proklamovana
obnova politike pribliavanja i ujedinjenja Srba i Bugara. Citira se patetini odlomak predstavnika bugarske
studentske omladine u velianju podsticaja bugarsko-srpskog bratstva. Seanja na planove velikog vladara
Srbije Mihaila, preteno u akciji ujedinjenja Srba i Bugara, po intonaciji zajednitva balkanskih naroda, i u toj
besedi saimaju se ideje nadahnua novih narataja za jugoslovensku dravu sa srpsko-bugarskom osnovom.
Oseaji aljenja i nezadovoljstva daju se otkriti u izlaganju novih pogoranja u srpsko-bugarskim odnosima.
to se to ispoljava i prelaskom Austrije na stranu Bugarske, a Rusije na stranu Srbije, od sporednog je znaaja
u toj konstelaciji. Intermeco prvim balkanskim savezom, u ratu protiv Turske, istie se izrazima pohvale, uz
isticanje primarnih zasluga ondanjeg ministra inostranih dela Srbije Milovana Milovanovia.
Za Drugi balkanski rat, u kojem Srbija prednjai ratom protiv Bugarske, Stranjakovi okrivljuje Bugarsku,
poput veine, ako ne i svih istoriara Srbije (dok bugarski istoriari svojim nalazima utvruju krivicu srpske
strane). Bilo kako bilo, Srbija je ovim ratom shodno svojim istorijskim tenjama poveana, ali mora, kao
nasunog preduslova maksimalnog razvoja, nije se domogla. Uzalud je i u ovom ratu dosegla traena morska
pristanita. Nepovoljni demografski parametri, a ne samo srpskim interesima protivstavljeni interesi Velikih
Sila, kako je to utvrdio i Stranjakovi ve u ovom svom prvom radu o jednom od sutinskih problema spoljne
politike Srbije omeli su ostvarenje nasune potrebe srpske drave za morem, poput potreba veine drava na
zemaljskoj kugli.
Poslednje stranice te male, ali znaajne Stranjakovieve rasprave, bar za ovu dosad neobraenu temu nae
istoriografije, posveene su bugarskom politiaru Aleksandru Stamboliskom (18791923) kao jednom od
najznaajnijih, po Stranjakoviu, u ovom kontekstu, ak najznaajnijem poborniku bugarsko-srpskog, odnosno
srpsko-bugarskog jedinstva u borbi za ujedinjenjem svih Junih Slovena. U granicama jedne junoslovenske,
odnosno integralne jugoslovenske drave, federalnog ustrojstva.
Stranjakovievim reima: Aleksandar Stamboliski, jedan od najveih Jugoslovena, jedan od najveih
ampiona ideje ujedinjenja svih Junih Slovena bio je ef agrarne stranke i predvodnik pobornika
junoslovenske ideje i drave. Kada je Austrija objavila rat Srbiji 1914. Stamboliski je u bugarskom
Parlamentu potvrdio da eli pobedu Srba nad Austrijancima. Na reagovanje poslanike veine, da je
izdajnik, da je Srbin odvratio je: Nisam ni Srbin, ni Bugarin, ve Jugosloven.
Kao protivnik objavi rata Bugarske Srbiji, na strani Austro-Ugarske i Nemake, Stamboliski je svoje
jugoslovensko opredeljenje platio zatvorom od 1915. do 1918. Doiveo je da postane predsednik prve agrarne
vlade u Bugarskoj i da na tom poloaju po ugovoru sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca posvedoi svoje
iskreno prijateljstvo prema svim jugoslovenskim narodima, a naroito Srbima. Njegovo svirepo ubistvo i
za Stranjakovia je bilo zloinako delo bugarskih ekstremnih nacionalista, makedonskih komitskih terorista,
u sadejstvu sa Musolinijevom faistikom Italijom.
U vremenu pisanja te rasprave Stranjakovia su podsticala na ovaj rad, tada, bar za preostale pobornike, jo
uvek perspektivna pregalatva Lige za pribliavanje i ujedinjenje Srba i Bugara. Zato na kraju ove rasprave i
istie da takve Lige postoje: u Beogradu, Pragu, Brislu, Beu, Berlinu, Minhenu, Parizu, enevi, Nansiju,
Grenoblu, Tuluzu, Lajpcigu. Kongres predstavnika svih tih Liga u Pragu, znaajem odluke da e u budue
bolje koordiniranim radom vie doprinositi proklamovanom cilju ujedinjenja Srba i Bugara, u Bugarima
poveanoj Jugoslaviji, mora da je i njega, Stranjakovia, naveo na zakljuak da se i tim radom moe, kad tad,
doprineti dosezanju tog cilja! U svakom sluaju, u vreme pisanja ove nae rasprave, taj cilj je postao tako
utopistiki nerealan, ak apsurdan da se samo u istoriografiji ispoljava potreba njegovog obraivanja.
Rad kojim se najvie prouo i trajno proslavio Stranjakovi je posvetio Garaaninovom Naertaniju, iji je
sadraj ve bio poznat, prema tekstu koji je istoriar Milenko Vukievi objavio u asopisu Delo 1906. Kao
Program spoljne politike Ilije Garaanina na koncu 1844. godine. Da bi itaocima obrazloio potrebu za ovim
radom, Stranjakoviu se nametnula obaveza da na poetku upozna javnost s razlogom i namenom njegove
izrade. Stoga on obznanjuje kako je: Pojava Garaaninovog Naertanija izazvala veliku senzaciju kod
italake publike. Kod naunika, pak, izazvalo je sumnju i podozrenje ma koliko da su bili skloni da veruju u
tanost samog Naertanija, kao i u to da ga je zaista sastavio Garaanin, iako se program potpuno slagao sa
njegovom spoljnom i nacionalnom politikom. Sumnja je bila u toliko osnovanija to izdava Naertanija nije
hteo ni jednom reju da kae na koji je nain doao do njega i gde se ono nalazilo 1906. On je samo u jednoj

176
primedbi rekao: da mu je doao do ruke program spoljne politike Srbije, koji je pre ezdeset i jednu godinu
sastavio stari srpski dravnik Ilija Garaanin i da na poleini tog programa pie: Uvod po kome su dalja
dejstvija sljedovala. Prema tome sa izdavanjem Garaaninovog Naertanija ostalo je nereeno nekoliko
veoma vanih pitanja, koja bi trebalo po mogustvu reiti. Stranjakovievim reima: Treba naime utvrditi, da
li se pre 1906. znalo o Naertaniju; da li je ko uticao na Garaanina da sastavi svoje Naertanije; da li je neko
pomagao Garaaninu prilikom sastavljanja Naertanija; zato je Garaanin pisao Naertanije i zato je
Naertanije bilo sastavljeno koncem 1844. godine? Na sva ta pitanja, dodaje Stranjakovi, pokuae po
mogustvu da odgovori, podrazumeva se tako da u celosti budu reena.10
Naravno, na svako od ovih pitanja nije bilo mogue odgovoriti u potpunosti u obimu jednog kratkog lanka i
sa tadanjim Stranjakovievim saznanjima. Tanim se moe smatrati obavetenje da su za Naertanije znali
prijatelji i bliski poznanici Ilije i Milutina Garaanina. Morao je biti upoznat i saglasan sa Naertanijem
tadanji knez Srbije Aleksandar Karaorevi, ali ne i Obrenovii, Milo, Mihailo i Milan, kako to navodi
Stranjakovi. Mihailova je vlada iz doba prve vladavine u looj konotaciji pomenuta u Naertaniju, pa je
nezamislivo da je integralni tekst Naertanija Garaanin predoio Mihailu da bi ga pridobio za njegovo
sprovoenje u spoljnoj politici!
Na osnovu navedenih izvornih knjiga poljskog istoriara Marsela Handelsmana i odnosnih Biltena,
Stranjakovi obelodanjuje, kako je u sastavljanju Naertanija na Garaanina uticala veoma mnogo poljska
emigracija i njen zvanini diplomatski predstavnik u Beogradu Franja [Frantiek] Zah. Zato nije ve ovde
precizirao Zahov doprinos sastavom Zahovog Plana junoslovenskog programa moe se lako pogoditi, nije jo
bio upoznat do detalja sa njegovim sadrajem. Svakako, umesto da predoi taj Plan, to e uiniti u svom
drugom radu o Naertaniju, on uopteno, redosledom svog ubeenja, dopunjuje gore navedenu reenicu
ponovljenim uticajem poljske emigracije u Srbiji na stvaranju nacionalnog programa Srbije, kao i njen rad na
irenju nacionalne svesti kod Junih Slovena, a naroito Srba i okupljanju svih Junih Slovena oko Srbije.
Istiui: Jedan program o znaaju, ulozi i vanosti Srbije meu Junim Slovenima koji je zvanino priznati
voa poljske emigracije knez artoriski sastavio poetkom 1843. godine Stranjakovi prilino netano, s
obzirom na Zahov Plan, izraen na osnovu programa artoriskoga, precizira da je taj program sluio
Garaaninu za ugled prilikom pisanja svoga Naertanija.11
Prelazei na upoznavanje italaca sa radom Agencije poljske emigracije za Balkan, u Carigradu, Stranjakovi
kazuje kako je njen tadanji ef ajkovski kao odlian poznavalac prilika na Balkanskom poluostrvu, a
naroito meu Junim Slovenima... uvideo da je jedino Srbija bila u stanju da okupi oko sebe sve June
Slovene koji su se nalazili pod turskom i austrijskom vlau. Radi toga on alje u Srbiju poetkom 1842.
godine kao stalnog agenta poljske emigracije dr Lenoara, koji je u Beogradu ostao godinu dana. Lenoar se u
Beogradu upoznao sa knezom Aleksandrom Karaoreviem, Petronijeviem, Vuiem, Garaaninom i stavio
se preko pisama u vezu sa knezom artoriskim u Parizu, ajkovskim u Carigradu i Zamajskim u Londonu.
U nastavku, na osnovu podataka objavljenih u Biltenu Poljske Akademije nauka i knjievnosti sa seditem u
Krakovu, prema Stranjakoviu: Vui i Petronijevi, pismom od 6/19. februara 1843, zatraili su od
artoriskog da izdejstvuje podrku vlada Francuske i Engleske novoj, ustavobraniteljskoj vladi Srbije, u
otporu Rusiji, koja je insistirala na njihovom proterivanju iz Srbije. Meutim, Vuievo i Petronijevievo
izbeglitvo nije se moglo spreiti. Oni su morali emigrirati u Tursku, 19. avgusta 1843. ali su napokon uspeli,
zahvaljujui i artoriskom, da se vrate u domovinu 9. septembra 1844. U meuvremenu, novembra 1843, na
mesto Lenoara, prema nalogu artoriskog, kao novi izaslanik poljske emigracije, doao je Zah. U odsustvu
Vuia i Petronijevia, on je uspostavio najtenje veze sa Ilijom Garaaninom, tada na poloaju ministra
unutranjih dela.
Zaustavljajui se na radu Franje Zaha [autentinije Frantieka Zaha, jer e Frantiek postati Franja tek kasnije,
kada e kao zakonski priroen Srbin biti uvrten u pravog Srbina, tako da e u vojnoj slubi dosei ak zvanje
i poloaj generala srpske vojske] on ovde nita konkretno ne kazuje o njegovom ueu u sastavu Naertanija,
prema tome ni o Planu kojim se preteno sluio Garaanin u Naertaniju. Umesto Zahovog Plana, za koji jo
ne zna, Stranjakovi se zadrava na programu artoriskog. Da bi se videlo koliko je i kako uticao program
kneza artoriskog na Garaanina prilikom sastavljanja svoga Naertanija.12
U ovom radu, za razliku od sledeeg, Stranjakovi se zadrava na programu artoriskog i posle citiranja
njegovih kljunih odredaba zakljuuje: Treba samo uporediti ovo nekoliko citata iz programa kneza
artoriskog sa Naertanijem Garaaninovim pa da se odma vidi koliko je i kako uticao knez artoriski sa
svojim programom na Iliju Garaanina prilikom sastavljanja Naertanija. Knez artoriski je u svome

10 Dragoslav Stranjakovi, Jugoslovenski nacionalni i dravni program Kneevine Srbije iz 1844. Godine. Separat. Odtampan iz
Glasnika Istoriskog drutva u Novom Sadu, Sremski Karlovci 193169; Naertanije Ilije Garaanina, 3.
11 Isto, 5.
12 Isto, 8.

177
programu jasno kazao da Srbija treba da izradi jedan plan za svoju budunost. Taj plan uzeo je na sebe da
izradi Ilija Garaanin. [Poto Stranjakovi jo ne zna da je taj Plan uzeo na sebe da izradi Frantiek Zah i da ga
je Zah i izradio prema tom programu, on pogreno nastavlja]. To je Garaaninovo Naertanije sastavljeno pod
[trebalo je umetnuti pod indirektnim] uticajem i uplivom kneza artoriskog i njegovog programa a sa
znanjem, verovatno i saradnjom Franje [Frantieka] Zaha i Avrama Petronijevia.13
Prema citatima programa artoriskog Stranjakovi je, dakle, uporedio adekvatne delove Naertanija, da bi
ilustrovao njihovu istovetnost, odnosno njihovu razliitost, shodno celishodnim promenama Srbije, koje je
Garaanin bolje poznavao i vie uvaavao. Dalje, Stranjakovievim reima: Ovaj program ili kako ga je
artoriski nazvao Conseils sur la conduite suivre par la Serbie bio je sigurno poznat u Srbiji. A ako nije
pre dolaska Zahovog u Beograd, onda ga je on doneo i verovatno pokazao knezu Aleksandru i Garaaninu
kome je posluio kao podstrek da napie svoje Naertanije.14
S obzirom na sve vie isticani problem prava nasledstva u dinastijama Karaorevia i Obrenovia,
Stranjakovi istie kako: Knez artoriski u svome programu kae da Srbija [treba] da dobije od Porte bez
pomoi Rusije ili ma koje druge Sile, nasledno pravo [kurzivom istakao A. R.] za kneevu porodicu
[Aleksandra Karaorevia] iz koje je sama izabrala svoga kneza, istim nainom i istim sredstvima kojima je
Milo to pravo dobio za svoju porodicu. Poput programa artoriskog Garaanin u Naertaniju kae isto i jo
dodaje: No, kao najglavniji i osnovni zakon dravni mora se predstaviti i utvrditi u tome, da knjaevsko
dostoinstvo mora biti nasledstveno. Bez ovoga naela, koje sainjava jedinstvo u najviem dravnom
dostojanstvu ne moe se stalan i postojani dravni sojuz meu Srbijom i ostalim susjednim Srbima ni
pomisliti. Ako Bonjaci [koje Garaanin smatra Srbima] ne bi ovo primili, to bi otuda kao sigurno sljedovalo
raskomadanje Srbalja na provincijalna mala knjaestva pod osobitim vladajuim familijama koje bi
nepremjeno tuem i strogom uplivu (bile) predane, jer bi one meu sobom sarevnovale i jedna drugoj
zavidele15...
Sa istom intonacijom istie se i vanost izlaska Srbije na more.16 Uporeivanjem teksta iz Programa, koji je
sastavio artoriski i Naertanija, iji je autor Garaanin o znaaju crkve i svetenstva, Stranjakovi potvruje
istovetni cilj u razvoju verske tolerantnosti, da bi se, prvenstveno, pridobili katoliki svetenici, posebno
franjevci u Bosni za Srbiju. Na taj nain Austrija ne bi mogla vie da potpiruje svau izmeu pravoslavne i
katolike brae.17
Prema Stranjakoviu, s obzirom da je ovaj lanak posveen Garaaninovom Naertaniju, naertanijski
nacionalni i dravni program Srbije jedinstveno je Garaaninovo delo. Ali on za razliku od drugih istoriara,
koji ne razmatraju mogunost saradnje i radnje drugih srpskih autora na tom programu spominje u tom
kontekstu i imena Avrama Petronijevia i Vuia Periia. Samo to je pri toj kombinatorici i suvie
enigmatian: razumljivo usled nedostatka dokumentacije. Tako jednom kazuje: Knez artoriski je u svom
programu jasno kazao da Srbija treba da izradi jedan plan za svoju budunost. Taj plan uzeo je na sebe da
izradi Ilija Garaanin. To je Garaaninovo Naertanije sastavljeno pod uticajem i uplivom kneza artoriskog i
njegovog programa a sa znanjem verovatno i saradnjom Franje Zaha i Avrama Petronijevia [Kurzivom
istakao A. R.]. I jo dodaje: Po naem miljenju ima dve stvari na osnovu kojih bi se moglo zakljuiti da je
Petronijevi ne samo znao za pripremanje Naertanija ve da je na njemu i saraivao. Ali ovde ne
zakljuuje logino po poloaju kojim je upravljao Srbijom kao predsednik njene vlade ve na osnovu jednog
Petronijevievog pisma iz Vidina povereniku artoriskog u Carigradu ajkovskom jo 3. novembra 1843. i
jednog sporazuma Petronijevia i Vuia sa ajkovskim u Carigradu, pod pokroviteljstvom francuskog
ambasadora, pred njihov povratak u Srbiju, o radu na stvaranju velike junoslovenske drave sa sreditem u
Srbiji, prvenstveno uz pomo Francuske u savezu sa Engleskom.18 Sva ova kazivanja i podsticanja zasnivaju
se na zamislima, pa i akcijama, protivnika Rusije i Austrije, u nastojanjima za ujedinjenjem svih Junih
Slovena pod predvodnitvom Srba Srbije, zbog njihovih dravotvornih potencijala.
Posle ovih indicija za Petronijevievo uee u izradi Naertanija, Stranjakovi svoja lutanja u traenju
dokaza za ovu pretpostavku, nastavlja da kazuje, kako po njegovom miljenju postoji jo jedna stvar koja
bi ila u prilog da je Petronijevi znao za Naertanije [to da je znao samo po sebi se razume; pitanje je
njegovog uea u izradi ovog ili nekog vlastitog Naertanija] pre nego to je ono bilo podneto knezu
Aleksandru. Po dolasku svome iz Carigrada, u Beogradu septembra [na drugom mestu kazuje pogreno
umesto 9. septembra 9. oktobra] 1844, Petronijevi je naskoro opet zauzeo svoj stari poloaj kneevskog
predstavnika [predsednika vlade] i Ministra spoljnih poslova. Njemu kao Ministru spoljnih poslova spadalo je
13 Isto, 11
14 Isto, 8.
15 Isto, 8, 25.
16 Isto, 910.
17 Isto, 10, 25, 27, 28.
18 Isto, 1112.

178
u nadlenost da sastavi i napie jedan plan spoljne i nacionalne politike po kome treba da se upravljaju ministri
u svome radu. On je mogao i imao pravo da ovlasti nekog od svojih kolega ministara da napie taj plan ali on
nije, sigurno, bio napisan i predan knezu bez njegovog znanja. On je u ovom sluaju, ako ne ovlastio a ono
odobrio Garaaninu da napie taj plan. I sam Garaanin, koji je dobro znao da to spada u nadlenost Ministra
spoljnih poslova i koji je bio najvei protivnik da se neko drugi mea u poslove koji njemu ne pripadaju bez
dozvole onoga u ije nadlenosti spadaju, i sam ne bi mogao i hteo da to uini. On je celoga svoga ivota
smatrao za nelojalnost, nepotenje i nezakonitost kad se neko mea u poslove koji ne spadaju u delokrug
njegovog rada. Garaanin je mogao sastaviti sam Naertanije ali samo sa znanjem i saglasnou Ministra
spoljnih poslova u iji je delokrug rada i spadala ova dunost. Sa odobrenjem i saglasnou Petronijevia,
Garaanin je mogao sastaviti i predati knezu svoje Naertanije bez znanja ostalih ministara ili ma koga
drugog19
Poto jo ne zna za integralni tekst Zahovog Plana, Stranjakovi dalje samo istie njegovu saradnju u izradi
Garaaninovog Naertanija. Na osnovu poznavanja, iz poljskih izvora, Zahovog izvetaja, od 2. aprila
1843,20 artoriskom.
Znaaj ovog Stranjakovievog lanka je u prvenstvu, sadrajem ranije nepoznatih detalja o njegovom
nastanku i uticaju. Ali u njemu moraju biti izdvojene radi eliminacije neke netanosti i preuveliavanja. Pored
pogrene identifikacije Naertanija, identitetom Programa Adama artoriskog umesto Plana Frantieka Zaha
treba navesti: 1. Netana je konstatacija da se: Kod nas u javnosti nije nita znalo za Naertanije pre 1906,
odnosno pre nego ga je objavio Milenko Vukievi u Delu.21 Znalo se, jer je o njemu obelodanio novost da
postoji Milan Milievi u Pomeniku znamenitih ljudi 1888. godine. 2. Znaaj Naertanija, kao nacionalnog i
dravnog programa Srbije preuvelian je; iako ga ponegde pominje kao memoar, promemoriju, prema
predgovoru nemakog prevoda Naertanija u Arhivu Ministarstva inostranih poslova Austro-Ugarske.22
Na kraju, s pozivom i bez poziva na Stranjakovia, uvreilo se pogreno da je: Garaaninovo Naertanije
sluilo sa izvesnim izmenama i dopunama, kao program spoljne i nacionalne politike, ne samo njegovom
sastavljau ve i svima ostalim dravnicima i politiarima Srbije do 1918, kada su ujedinjenjem Srba, Hrvata i
Slovenaca u jednu dravu ostvarene glavne njegove take. Tu je Stranjakovi samo, kao istrajni pobornik
ujedinjenja sa Bugarskom, ovom zakljuku dodao: Meutim, ostala je jedna taka neispunjena na koju je
Garaanin obratio naroitu panju u svome Naertaniju. Ostalo je neizvreno ujedinjenje Srba i Bugara u
jednu dravu. Tek onoga momenta kada se izvri ujedinjenje dananje Jugoslavije i Bugarske ispunie se sve
glavne take programa srpske spoljne i nacionalne politike, koje j e... izneo u svome Naertaniju jedan od
najveih i najgenijalnijih srpskih politiara i dravnika devetnaestog veka, Ilija Garaanin.23
Osam godina kasnije, 1939. Stranjakovi je objavio svoj drugi (i poslednji) rad o Naertaniju, u Spomeniku
Srpske kraljevske akademije, pod naslovom Kako je postalo Garaaninovo Naertanije. Odmah na poetku,
umesto da kazuje kako je u prvom svom radu, usled tada jo nepoznate dokumentacije, pogreno pisao o
poreklu Naertanija, prema programu [kurzivom istakao A. R.] Adama artoriskog, Stranjakovi tu injenicu
preutkuje, pa ispada kao da je i tamo bilo sve tano to je tada napisao o nastanku tog Naertanija. Ne vodei
rauna o toj injenici, kao da se svaki lakoverni italac moe zavesti (prema praksi mnogih istoriara) ne
proveravajui do tanina ranije reeno, u ranijem istovetnom radu, tu je samo napisao kako je u svojoj ranijoj
studiji utvrdio: Da sastavi svoje Naertanije, na Garaanina je uticala veoma mnogo poljska emigracija i
njen zvanini diplomatski predstavnik Franja Zah. Ali, dalje: U vremenu od objavljivanja ove nae studije
doli smo do mnogo novih dokumenata koji dokazuju tanost ovog naeg ranijeg tvrenja.24 [?!] Uistinu,
jedini novootkriveni dokument, koji je on dobio od unuka Ilije Garaanina: spis napisan rukom Frantieka
Zaha, u vidu Plana za nacionalnu i spoljnu politiku Srbije omoguio je Stranjakoviu, a njegovim
posredstvom i srpskoj istoriografiji, da obelodani u pravim razmerama kako je napisano Garaaninovo
Naertanije. Tako se manifestuje i zavisnost istorije od dokumenata. Da nije Garaaninov unuk sauvao i
prezentovao jednom istoriaru Zahov Plan, u istoriji bi Naertanije bilo izuavano kao iskljuivo
Garaaninovo delo i kao takvo upameno moda ak za sva vremena.
Stranjakovi: Ovaj Zahov plan, pored korica od krute plave hartije, ima 20 listova itko napisanog teksta na

19 Isto, 1213.
20 Isto, 13.
21 Naizmenine izmene, pa i dopune, tu se iskazuju i napomenom (20): Da li je i koliko imao uticaja ilirski pokret u Hrvatskoj na

Garaaninovo pisanje svoga Naertanija ne moe se pouzdano kazati, ali da je on imao uticaja na Petronijevia to se najbolje
vidi iz njegovog pisma ajkovskom u kome on govori o ilirskim narodima i buduoj ilirsko-bugarsko-srpskoj dravi. Isto, 12.
22 Isto, 34.
23 Isto, 17. Na kraju, sledi sadraj Naertanija, prema tekstu koji je objavio Vukievi 1906. godine sa prethodnom napomenom da

je tada Stranjakovi raspolagao sa Naertanijem, koje mu je dao Viktor Novak u nemakom prevodu, iz Arhiva Ministarstva
inostranih poslova Austro-Ugarske.
24 Dragoslav Stranjakovi, Kako je postalo Garaaninovo Naertanije, Spomenik Srpske Kraljevske Akademije XCI, Drugi razred,

70, 1939.

179
tankoj, plavoj, partanoj hartiji, na pola strane (u stupcima), i dva prazna lista. Onda sledi tekst dokumenta,
koji je napisao Zah irilicom sa dosta jezikih greaka. Dalj e:... i po nainu pisanja i po pravopisu vidi se
da ga je pisao stranac. Pisac je ceo rukopis pisao polako, gotovo kaligrafski. On esto ne ume da upotrebi rei
koje odgovaraju i ne ume da da dobru konstrukciju reenice... esto mea i rodove, mesto enskog
upotrebljava muki... Isto tako ponegde brka sadanjost sa budunou.25...
Veza Zaha sa Garaaninom realno je pretpostavljena u ovom Stranjakovievom opisu: Kad je novembra
1843. godine, Zah doao u Srbiju, voe ustavobranitelja, Toma Vui Perii i Avram Petronijevi, koji su
prvi stupili u vezu sa poljskom emigracijom, nisu bili u Beogradu ve u izgnanstvu. Stoga je on doao u vezu
sa tadanjim ministrom unutranjih dela, Ilijom Garaaninom, na koga ga je sigurno uputio i ajkovski.
Garaanin je u to doba bio, moe se mirne due rei, jedan od najizrazitijih predstavnika ustavobraniteljskog
reima i na njega je bio pao najvei teret tog reima. Verovatno preko Garaanina i francuskog konzula Zah se
upoznao i sa drugim uglednijim linostima u Beogradu. Ipak je u najbliim, najsrdanijim i najeim
odnosima Zah bio sa Ilijom Garaaninom. Oni su se ee sastajali i razgovarali o optim politikim prilikama,
poloaju Srbije, stanju hriana u jugoslovenskim provincijama pod turskom i austriskom vlau i unutranjim
prilikama u Srbiji.26
Navedeno o tim odnosima je neopovrgljivo. Ali da je: Plod tih srdanih odnosa i meusobnih razgovora bio
Zahov plan napisan pri kraju 1844. godine nategnuto je. Gde je nestao artoriski, njegov program, njegova
uputstva? Kao da se ovde na to zaboravlja, pa sledi neverovatno: Zah je svoj plan napisao za Garaanina. [!]
emu onda ranije i kasnije nagaanje o radu, saradnji, vezi sa Petronijeviem? Ostaje enigma: kako da se
primerak, prepis, spomen o tome ne nalazi meu korespondencijom sauvanom u arhivi artoriskog; budui
da ga ni najbolji poznavalac te arhive Marsel Handelsman nigde ne spominje u svojim radovima o prilikama i
ljudima u vezi sa odnosima iz kojih proizlazi Naertanije, ak, verovatno, u vie vidova, pa moda i sa vie
autora!
Pozivajui se na argumente svoga rada iz istorije Srbije od 1834. do 1858, kao i na radove poljskog istraivaa
Handelsmana i ruskog pisca istorije Srbije i Rusije, Nila Popova, Stranjakovi ovde ponavlja: Posle prevrata
izvrenog u Srbiji avgusta 1842. godine, voe ustavobranitelja su preko Lenoara odravale bliske veze sa
artoriskim u Parizu i ajkovskim u Carigradu. Na molbu ustavobranitelja, ajkovski je radio u Carigradu
kod Porte a artoriski kod engleske i francuske vlade da priznaju promenu u Srbiji, izvrenu Vuievom
bunom. Za sve vreme dok je Rusija energino radila u Carigradu da se uniti prvi izbor Aleksandra
Karaorevia... artoriski i ajkovski su pismima bodrili voe ustavobranitelja... da istraju u borbi,
uveravajui ih da e pobeda biti na njihovoj strani. Poto je Porta morala popustiti ruskom zahtevu i narediti
da se izvri ponovni izbor kneza u Srbiji, ajkovski je krenuo iz Carigrada, u prolee 1843. godine, doao u
Beograd i lino rukovodio organizacijom rada na pripremanju saziva skuptine i ponovnog izbora Aleksandra
Karaorevia za srpskog kneza, na Vidovdan 1843. godine. Posle drugog izbora, Adam artoriski je 4/16.
septembra 1843. godine, jednim pismom estitao Aleksandru Karaoreviu ponovni izbor. Sledi u
napomeni tekst estitke artoriskog, upuene direktno srpskom knezu, na francuskom jeziku.27
U ovom radu Stranjakovi opet navodi Garaaninov rad u duhu Naertanija, na oslobodilakim akcijama Srba
u sprezi sa Hrvatima pod Austrijom, a ne samo Srba i Bugara pod Turskom. Po Stranjakoviu: Meu Srbima
i Hrvatima pod austrijskom vlau Garaanin je do 1848. godine radio toliko koliko su mu dozvoljavale
politike prilike i druge razne okolnosti u Austriji. Meutim, 1848. godine, Garaanin je tad glavnu panju
obratio na rad meu Srbima i Hrvatima u austrijskim pokrajinama. Posle uguenja bune u Maarskoj, pod
vladom strogog i reakcionarnog Bahovog policiskog birokratskog apsolutizma, Garaanin je morao svoj rad na
nacionalnom polju meu Srbima i Hrvatima u Austriji svesti na najmanju meru. Tek je za vreme druge
vladavine kneza Mihaila, 18611868, sa vie elana i uspeha, kao predsednik vlade i ministar spoljnih poslova
obavio nacionalni rad meu Jugoslovenima pod austrijskom vlau.28
Nedosledno sprovoenje odredaba Naertanija 1848/1849, Stranjakovi nee da zapazi u ovom kontekstu.
Meutim, oigledno je da politika Srbije, koju revnosno podrava Garaanin, 1848/1849. tokom rata Austrije
protiv Maarske, nolens-volens, nije u skladu sa naertanijskom protivaustrijskom politikom. Antiruski Zahov
Plan, kojim se rukovodio Garaanin pri sastavu Naertanija uz prorusku dopunu, takoe iziskuje zanemareno
dopunsko objanjenje. Jer, Stranjakovi naglaava posebnom reenicom kako je Garaanin: Za vreme dok je
bio predsednik vlade od 1861. do 1867. na ostvarenju svoga plana iznetog u Naertaniju osloboenju
hriana ispod turske vlasti, stvaranju velike srpske drave na Balkanu i ujedinjenju Jugoslovena pod
vostvom Srbije radio sa znanjem Rusije i njenim pokroviteljstvom [kurzivom istakao A. R.] mnogo

25 Isto, 6869.
26 Isto, 70.
27 Isto, 67.
28 Isto, 71.

180
uspenije nego za vreme vlade kneza Aleksandra Karaorevia od 1844. do 1858. godine.29
Budui da e istoriari kasnijih generacija isticati od Stranjakovia i Stranjakoviu bliskih istoriara
nepomenute i neistraene naertanijske izvore, delima koja su uticala na ideje i planove Naertanija izvan
kruga artoriskog, pa i na samog artoriskog, ovde se namee potreba da se dopunski citira kao primarni
izvor artoriski, bez obzira na znaaj kasnijih otkria.
Jer odista: Srpsko pitanje artoriskom je bilo poznato jo iz vremena kad je bio ministar spoljnih poslova
ruskog cara Aleksandra I, 18031807. godine. U to vreme, 1804. godine, u Rusiju je dola jedna srpska
deputacija, pod vostvom prote Matije Nenadovia. lanovi te deputacije izloili su artoriskom cilj svoga
dolaska, te se on tada podrobno obavestio o prilikama u Srbiji i eljama srpskog naroda. O eljama i
namerama srpskog naroda artoriski je neto bio ranije doznao i od arhimandrita manastira Pive, Srbina
Arsenija Gagovia, koji je krajem 1803. godine doao u Petrograd i dopro na ruski dvor. Isto tako artoriskom
je bio poznat i plan mitropolita karlovakog Stevana Stratimirovia o stvaranju velikog slavjano-serbskog
carstva sa jednim ruskim knezom kao vladarom. Svoj memoir Stratimirovi je napisao 1. juna 1804. godine i
poslao ga na ruski dvor. Na taj nain artoriski je ve tada, u prvoj desetini XIX veka, uao duboko u sutinu
srpskog pitanja, vrlo ga dobro shvatio i razumeo pa je stoga i mogao docnije u srpskim stvarima da igra tako
vanu ulogu.30
Ove se rei takoe mogu koristiti kao potvrda primarnog dejstva politiara i politike Srbije na prosrpska
opredeljenja artoriskog u programu i planu Naertanija. Kasnija otkria o delovanju drugih faktora u
linostima (primera radi udeo britanskog diplomate Dejvida Urkvarta po opisu istoriara Ekmeia) i vladama
zapadnoevropskih zemalja, svakako su znaajna za dopunska znanja o dodatnim uticajima na artoriskog i
uopte na stvaranje Naertanija. Ali njima se redosled inilaca istorije i u ovom istorijskom inu ne menja, pa
ne bi trebalo ni istoriari iz njima znanih pobuda da ga promene.
Od posebnog je interesa kako se i na kraju ove epohalne Stranjakovieve rasprave (kojom je napokon
utvreno poreklo Garaaninovog Naertanija) Stranjakovi morao da osvrne na pisanje istoriara Ljubomira
Durkovia-Jakia, kojim je opovrgnuto Garaaninovo autorstvo naertanijskog nacionalnog dravnog
programa Srbije 1844. autorstvom Adama artoriskog i Frantieka Zaha. Stranjakovievim kritikim osvrtom
na ovu Durkovievu tvrdnju, utvrena je Durkovieva pogrena dedukcija zasnovana na jednom Zahovom
naertanijskom tekstu, koji, navodno, nije imao, prema tome nema, veze sa Garaaninovim Naertanijem.
Genezu Naertanija zapravo i sam je Stranjakovi tek ovim, drugim svojim lankom utvrdio, prema tome ni
Durkovi pri pisanju svoje kritikovane postavke o toj genezi, u vie navrata ponovljene, nije znao.
Poto od Durkovia korieno Zahovo Naertanije ima privesak ili [Zahovih] Nekoliko rei, Stranjakovi da
bi dokazao zasnovanost svoje kritike, uz Zahov plan, na kojem se zasniva Garaaninovo Naertanije, tampao
je i drugi Zahov tekst. A onda da bi doslednost u kritici bila potpuna, tampao je i trei dopunski tekst,
zasnovan na provokativnom programu artoriskog. Njega je zapravo neadekvatno primenio i on sam, u svom
prvom lanku, ali to je izostavio da ustanovi! Nije suvino primetiti u ovom kontekstu ni kako se sama re
naertanije, s obzirom da znai nacrt, pri izradi dokumenata ta re samo u znaenju nacrta koristila. Ali kad je
Garaaninovo Naertanije postalo pojam za oznaku revolucionarnog obrta, revolucionarnog preobraaja u
dravi i drutvu, poelo je da se deava da se taj pojam koristi kao oznaka dokumenta revolucionarnosti u
potrebi za novim promenama. Zato iz vremena raspada Jugoslavije i kriza u Srbiji nalazimo dokumente o tome
da nam je potrebno novo naertanije u smislu Naertanija. to bi bilo nerazumljivo, primera radi, u 1836.
godini kada je dostavljeno nadlenim crkvenim vlastima za miljenje i potvrdu naertanije protiv zakona
pravoslavne crkve.31
Stranjakoviev je prilog u raiavanju nedoumica polemike sa Durkoviem oko Naertanija tampanje
integralnog teksta programskih Saveta... artoriskog iz 1843. godine, o voenju spoljne politike Srbije, na
francuskom jeziku, uporedo sa srpskim prevodom, prema sastavu koji je predao Garaanin knezu Aleksandru
Karaoreviu 1845. godine. Zato se ovde najpodrobnije istiu odlomci ovih Saveta. Prema ovim Savetima
artoriskog, iz 1843. godine, na kojima e se zasnivati Plan Frantieka Zaha: Srbija u miru treba da saeka
predvidljivi kraj vladavine Otomanskog carstva. Neuputno je za Srbiju da se da zavarati iluzijama pomoi
Rusije, prenebregavajui njene imperijalistike pobude. Borbu za nezavisnost treba zasnivati na savezu sa
ostalim potinjenim junoslovenskim narodima Austrije i Turske, pod pokroviteljstvom Francuske i
Engleske.32
U odnosima sa Poljacima mrskom Rusijom za Srbiju su bili prihvatljivi ovi Saveti zbog ruskih

29 Isto, 72.
30 Isto, 66.
31 AS-KK 1836, XXXV, 444.
32 Nekoliko rei o Rusko-Austriskim intrigama u poetku 1845. godine. Spomenik SANU 104. AS-KK 1836, XXXV, 444. Durkovi

o nastanku Naertanija 1844. Nav. delo, 42.

181
imperijalistikih poriva u pokroviteljskim pravima. S tim u vezi:... pritom svagdar treba izjavljivati da se
njeno pokroviteljstvo veoma uvaava, no do sada nisu postojala obstojateljstva u kojima bi ga iskazati nuno
bilo. Samo dakle kad bi se taj sluaj izrodio da se Turska podigne na unitoenije slobode srbske, a Srbi ne bi
dovoljno silni bili... joj protivstati, u ovom sluaju bi mogli oni pribei k pokroviteljstvu Rusije, i ovo zaiskati.
No dok se moe bez toga biti, razum savetuje ne prizivati sebi pokrovitelja,... jer bi ovaj uskoro gospodar
mogao biti.
U odnosima sa Poljacima mrskom Austrijom, prihvatljivost je iskazana Savetom: Prema Austriji valja
obazritelnim biti... Austriju ne valja vreati i draiti pre vremena, no treba se uvati njenih ugaanja. O
pravim namerama Austrije ne valja se varati, njen interes je taj da [deluje] protivu dejstva narodnosti
Slavjanskoj, jer ako taj narod u skupi doe u dvienije... onda je zdanije monarhije austriske u opasnosti
naruenija. I za to je i prirodno da kabinet beki s negodovanjem i ispovedenijem gleda na Srbsku
narodnost, i da joj gledi prouzrokovati sva mogua utesnenija.
Austrija ima odavno plan prisvojiti sebi u udobno vreme Srbiju i okresne zemlje po iskazivanju svoga stanja, a
dokle god, i ako ne uzmogne ona tu svoju nameru u dejstvo privesti, voli videti da Srbija opet pod jaram turski
podpadne. Pa ako ukazuje Austrija kadkad znake toboe blagovolenija prema Srbskoj Narodnosti, ovo samo
zato ini da odvrati Srbe od povodljivosti sa Rusijom i da preprei tim uticaju Srba na sunarodnike svoje
ivee pod vladenijem austriskim.
Darove Austrije valja primiti, no kao od lanog i pritvornog prijatelja [Timeo Danaos et dona ferentes A. R.]
s koim e se neki dan boriti morati. Za danas Austrija zakono nita drugo u Srbiji dejstvovati ne moe nego
samo hraniti interese svoje trgovine; i zato Srbija da ne pristane sa Austrijom u druga snoenija nego samo
komercijalna, a da se uva svakog drugog saobraenija.33
to se tie Francuske, u ovoj se poruci artoriskog Srbima kazuje: Francija za sada nema nikakvo politiko
pravo... zvanino dejstvovati u Srbiji, no ona moe, i hoe dejstvovati davajui savete i upotrebljujui svoje
agente. Francuzi e podrati Srbe kod Porte i kod drugih vlada ako oni postupkom svojim dokazali budu
tenje k poretku i tvrdu volju da e stati protiv intriga Rusije; ako dalje potvrde svoju naklonost pribliiti se k
Zapadu, aljui na primer svoju mlade na vaspitanije u Pariz, i primajui sve ono to se od strane i u ime
Francije neposredstveno, ili posredstveno savetovalo bude. Potrebno je da Srbi stupe u trgovaki savez sa
francuskim trgovcima, da se ovima za poetak probitani predlozi ine... Francija tome tei da kad za
Otomansko carstvo udari poslednji as, na to mesto takva drava stupa koja bi mogla postati sojuznica
Francije, a u ovom prizreniju predpostavlja Francija narodnost Slavenskoj svakoj drugoj opciji.
U pogledu Engleske, nastavlja artoriski u svojim Savetima, isto, da o blagovoleniju njenu nije posumnjati
prema Srbiji ako Srbija bude protivu stajala intrigama Rusije, i ako se u njenom ustrojeniju bude iskazivala
krepost i poredak. Inae pouzdanije moe se oekivati pomo od francuskog kabineta neem [negoli!] od
engleskog; jerbo je politika Francije svagda vie velikodunog duha znake davala no Anglija, koja je svagdar
zauzeta za dobitak trgovine svoje... Zato: Samo kad bi Srbija zadobila prolazak pravcem Adrijatieskoga
mora, onda bi tek obliznost Janievski ostrva i Malte ovu zemlju za Angliju znatnu uinila, i pridobila joj
finansijalnu i politiku polzu.34
U svakom sluaju, prema ovim Savetima, ve se predvia potreba da Srbija sebi plan soini za svoju
budunost. Ona mora gledati da se uvea, inae e bitije svoje izgubiti u volneniju oni dogaaja koji
turskom carstvu prete. Zato mora vzor svoj nepremeno imati na Slovene, koje sebi u budue prisajediniti
mora, pa toga radi i osloboenje njiovo podpomagati. Srbija je okruena srodnim narodima, od kojih jedni
turskom, drugi austrijskom vladeniju podlee. Njeno uticanje na prvo trebalo bi da se izradi
rasprostranjenjem prosvete, na druge pak stavljajui im pred oi primere kreposti i mudrosti [kurzivom
istakao, kao naravouenije post festum A. R.], a poglavito erez buenja uvstva jedne narodnosti [jezik ini
naciju i prema ovoj potvrdi, ili pretpostavci artoriskog] i jednog uzajamnog bratskog interesa.35
U vezi sa ekonomijom, prema direktnom prevodu s francuskog (s obzirom na nepotpuno adekvatan
Stranjakoviev prevod koji ovde umanjuje znaenje originala) istie se, kako treba: Zainteresovati bogate
pregovarae Engleske i Francuske i uz njihovo uee (ili saradnju avec leur concours) oformiti Nacionalnu
[Narodnu] banku. Treba izbei u ovoj operaciji austrijske pregovarae i one koji bi imali interesne veze... sa
vladom Austrije.
Valja istai i kako je Stranjakovi, ove Savete, u vidu nacrta, kao Naertanije svojom zakljunom
primedbom propratio. A u napomeni jo dodao kao neophodnu informaciju u sklopu ove rasprave, da je te
savete u francuskom originalu Conseils sur la conduite suivre par la Serbie objavio prvi put u celini Marcel
Handelsmann u svojoj raspravi La question dOrient et la politique Yugoslave du prince Chartorizski aprs

33 Isto, 107109.
34 Isto, 109111.
35 Isto, 111.

182
1840 (Sances et travaux de lAcadmie des sciences morales et politiques, novembre-dcembre, Paris, 1929),
odakle ga Stranjakovi pretampava u celini. Uporedo sa ovim francuskim tekstom on daje i prevod na
srpski koji je predat knezu Aleksandru Karaoreviu, verovatno [kurzivom istakao A. R.] u poetku 1845.
godine. Nesumnjivo se da utvrditi da je Zah ne samo neke ideje iz Conseils artoriskog uneo i u svoj plan, ve
da je i pojedine reenice, gotovo od rei do rei prepisao.36
... Normalno, bio je agent, poverenik artoriskog. Njegovi izvetaji, jednom tampani u celini, otkrie svu
zavisnost srpskog Naertanija od poljskih nacrta, osim u sutinskoj izmeni, shodno realno sagledanim
mogunostima ondanje drave Srba.
Ljubomir Durkovi-Jaki je njemu svojstvenom revnou u vie navrata pisao o Naertaniju.37 U prvim
svojim radovima on je isticao kako Garaaninovo Naertanije treba preimenovati u Naertanije Frantieka
Zaha. Kako je ve reeno, dao se zavesti jednim drugim Zahovim spisom, naslovljenim Moje naertanije ili
nekoliko rei tako da je bez uvida u taj tekst poistovetio ga sa Naertanijem koje je Stranjakovi pretampao
prema tekstu koji je prvi objavio Milenko Vukievi 1906. godine!38
Opravdanje posebnog zadravanja na sporu koji se zasniva na linim propustima izvesnih istoriara, poput
ovog spora izmeu Stranjakovia i Durkovia nalazi se u reperkusijama koje mogu izazvati nedoumice
znaajnijih razmera. Dvostruko autorstvo u sluaju Naertanija, iako je u ovom sluaju raieno
Durkovievim odustajanjem od pripisivanja Garaaninovog Naertanija Zahovom naertaniju, posle
naknadnog Stranjakovievog otkria o pravom nastanku Garaaninovog naertanijskog programa uvek
iznova moe da izazove nedoumice i sporove pri utanaenju njegovih domaaja u dvojako formulisanim
ciljevima. Znaajni su podaci kojima i Durkovi proiruje nae znanje u vezi s Naertanijem. Istie kako je:
Pratei dogaaje oko Istonog pitanja, u nadi da e oni doneti koristi Poljacima, artoriski 1841. otpoeo
svoju tzv. jugoslovensku politiku na Balkanu, jer je nastojao da potisne uticaj Rusije i Austrije na June
Slovene. U tom cilju je Turskoj preporuivao da se Junim Slovenima daju ira prava, a ovima je savetovao da
ne rue Tursku ve da se oko Srbije okupljaju i osposobljavaju kako bi pri raspadu Evropske Turske mogli
preuzeti vlast na tom prostoru.39
O radu poverenika artoriskog u Carigradu i Beogradu Durkovi je pisao podrobnije nego drugi. Pored
Mihaila ajkovskog, Ljudevita Zvjerkovskog Lenoara i Frantieka Zaha,40 u njegovim radovima nalazimo
nove podatke o jo nekim poverenicima artoriskog. O izvesnom Nikoli Vasojeviu koji se predstavio
artoriskom kao knez slobodnih plemena u Staroj Rakoj izmeu Kneevine Srbije i teokratske Crne Gore.
O Adamu Licinskom, prvom izaslaniku artoriskog koji je bio zavrio medicinu u Engleskoj i koji je imao
da pridobije za junoslovenske ideje Poljaka, Kopitara, Vuka, Gaja.41 Poto mnogi Durkovievi radovi imaju
veze sa spoljnom politikom ne dotiui se direktno problema vezanih za Naertanije, njihova obrada morae
uslediti drugom prilikom.
Ovde sledi nastavak pregleda Stranjakovievih radova. Sa Naertanijem se posebno vie nije bavio, ali je
mnogo puta koristio prilike za isticanje njegovog izuzetnog znaaja sve do stvaranja Jugoslavije. Reio je
probleme njegovog nastanka i trajnog delovanja prema svojim junoslovenskim vizijama i opredeljenjima,
istraujui etapna polazita i odredita nacionalne spoljne politike Srbije. Ostao je dosledan u otkriima koja
su pored Naertanija, potvrivala tanost njegovih navoda o stoeru srpstva u junoslovenstvu. Poto se
stvaranjem necelovite Jugoslavije 1918. ispituju i nereena pitanja jugoslovenstva, on ne odustaje, kao to smo
videli osvrtom na lanke o celishodnosti proirenja nove drave prikljuenjem Bugarske, od integralnog
junoslovenskog utopizma. Da ta istrajnost moe biti karakteristina za Stranjakoviev opus u istoriografiji
nagovetava se i raspravom Srbija Pijemont Junih Slovena 18421853, koja je tampana 1932. godine, kao
poseban otisak iz Stranjakovieve doktorske disertacije Vlada Ustavobranitelja od 1842. do 1853. godine.
Poeo je vladavinom kneza Mihaila. Primetio je da je bio irih vidika nego njegov otac... izaao je iz okvira
uskog srpsko-umadiskog nacionalizma. Pored rada na osloboenju i ujedinjenju srpstva mislio je i neto radio

36 Isto, 115.
37 Ljubomir Durkovi [u Spomeniku pogreno urkovi] Jaki: Prvi pisani plan jugoslovenski Naertanije ili nekoliko rei,
Zeta, br. 46, 28. HI 1937, Podgorica; Naczzertaniedrieto polskiej polityki jugoslowianskiej. Kurjer Warszavski, Wydanic
wieczorne. Warszawa, CXVII, 1937, No 330 (1. grudnia) Petar II Petrovi Njego (18131851), Warszawa, 1937, 1367, 236.
Naczertanie lb kilka slow, Wschod-Orient, Warszava, IX, 1938, Nr. 1. (styczenmarzec), 2641; O poetku jugoslovenske
politike Adama artoriskog (18411843), Zbornik za Istoriju Matice Srpske, sv. 9, 1974, 3065; Kako je nastalo Naertanije
1844. godine, Pravoslavlje, XXI, br. 498, 15. XII 1987, 1011; O nastanku, Naertanija 1844. godine, Ilija Garaanin (18121874),
SANU, Nauni skupovi, knj. LIV, Odeljenje Istorijskih nauka, knj. 16. Beograd 1991, 1943. (Spomenik SANU, 73. Arheografski
prilozi, 16, 1994). Bibliografija radova Ljubomira Durkovia-Jakia. Sastavio Mile Stani.
38 Durkovi, Naczertanie lb kilka slv.
39 Isto, Pravoslavlje, 15. XII 1987.
40 Izuzetni ivotni put ajkovskog, prelaskom u muslimansku veru, omoguuje mu da dosegne poloaj turskog pae. A uspon u

ivotu Zaha vrednuje se u Srbiji poloajem srpskog generala. (Durkovi, O nastanku Naertanija, nav. knjiga, 2225).
41 Durkovi, O nastanku Naertanija, nav. knjiga, 2225.

183
na osloboenju ostalih Junih Slovena pod turskom vlau.42 Kao posebni odeljak, pod naslovom prve
rasprave o Naertaniju, tampane prethodne godine, Jugoslovenski nacionalni i dravni program Kneevine
Srbije iz 1844. godine (Garaaninovo Naertanije), izdvaja Naertanije, da bi se u tom Naertaniju videlo
kako Srbija programira ulogu Pijemonta u stvaranju budue zajednike drave Junih Slovena.
Kada je rekapitulirao prvu dvogodinju vladavinu Ustavobranitelja uspenom borbom za uvrivanje nove
vlasti, koja onemoguuje bavljenje poslovima nove spoljne politike, Stranjakovi je opetovano preao, in me-
dia res, na sastav Naertanija, reima: Na kraju 1844. najizrazitiji predstavnik ustavobraniteljskog reima i
narodnih tenji, Ilija Garaanin, sastavio je pismeni program po kome treba da se upravljaju Knez i srpska
vlada u nacionalnom radu prema Junim Slovenima.
Tek posle ove opetovane apodiktike konstatacije, sledi primedba da je taj program Garaanin sastavio pod
uticajem poljske emigracije a naroito njenog predstavnika u Beogradu Franje Zaha. Ne vodei dovoljno
rauna o ovde reenom, Stranjakovi opet menja redosled: Da napie ovde Naertanije Garaanin je bio
podstaknut programom kneza artoriskog. A onda konsekventno toj nekonsekventnosti: Pre no to je
Naertanije podneto knezu Aleksandru kao program na kome treba da se upravljaju Knez i srpska vlada u
voenju spoljne i nacionalne srpske politike, za njega su znali, a moe biti i na njemu saraivali, Avram
Petronijevi i Franjo Zah.43
Napokon, eliminisanjem prevelikog uticaja Poljaka, involviranjem eventualne saradnje Avrama Petronijevia i
umanjivanjem srpstva u Garaaninovom jugoslovenstvu: Nije to bila samo sluajnost da je Garaanin uzeo na
sebe da napie jugoslovenski nacionalni program Srbije. Uzevi u obzir razne okolnosti i ulogu koju je
Garaanin igrao poslednjih godina u Srbiji, on je bio najpozvaniji da to uini. Po svojim dalekovidim
politikim planovima i dravnikim sposobnostima Garaanin je, nesumnjivo, stajao iznad svih ondanjih
naih politiara.44...
Usredsreujui panju na neopovrgljive sposobnosti kojima Garaaninova dostignua postaju epohalna,
Stranjakovi ovde prenebregava samo da se u godinama o kojima je re ispred i iznad Garaanina po poloaju
i uticaju nalaze prvi predvodnici ustavobraniteljstva Vui i Petronijevi. to u nastavku navedenog velianja
Garaaninove linosti, sledi opetovano velianje njegovih junoslovenskih dravotvornih stremljenja mora
takoe da bude kritiki razmotreno. Bez obzira na ispravke koje se nameu drukijim intoniranjem istoga u
drugom kontekstu oteava se razluivanje iste istine od garnirane, pri razmatranju ove istoriarske
kontroverzije.
Preveliko velianje neosporive Garaaninove veliine navodi na proizvoljne zakljuke o dometima velikana
istorije srpske drave i srpskoga naroda, pod dejstvom faktora razliitih vremena, poloaja, zadataka, prepreka,
stimulansa... Suvie pojednostavljena uporeenja domaaja razliitih vladara, dravnika i politiara navela su
Stranjakovia da u delu koje je predmet ovih naih razmatranja uopteno zakljuuje kako je: Karaorevu i
Miloevu nacionalnu ideju ujedinjenja srpstva (uglavnom pod turskom vlau) i Mihailovu nacionalnu ideju
rada na ujedinjenju Jugoslovena pod turskom vlau, Garaanin proirio u jugoslovensku nacionalnu ideju
ujedinjenja svih Junih Slovena u jednu slobodnu i nezavisnu dravu. Docnije za vreme druge vlade kneza
Mihaila (18601868), Garaaninov se politiki horizont jo vie proirio. Ne trai on sad samo osloboenje i
ujedinjenje svih Junih Slovena, ve osloboenje ispod turskog jarma i ostalih naroda na Balkanskom
poluostrvu. On je [po S. Jovanoviu, Spoljanja politika, 431] prvi izaao na sredu s idejom Balkan
balkanskim narodima45
Previsokom procenom Garaaninovih mogunosti i na najviim ministarskim poloajima, Stranjakovi je
granine promene u kreaciji i voenju spoljne politike nerealno obeleavao Garaaninovim imenom. Iako su to
inili i dalje ine drugi istoriari na isti nain, za vreme vlasti kneza Mihaila ovakva prenebregavanja
vladarevih prerogativa podlona su kritikoj reviziji.
Stranjakoviev odeljak o Garaaninovom radu na stvaranju i usmeravanju nacionalnih organizacija ispunjen je
mnotvom novih, pored, od drugih istoriara preuzetih podataka. Garaanin je bio nenadmaan u iniciranju i
rukovoenju odredita organizovanih otpora protiv turske vlasti izvan Srbije, u Bosni, Hercegovini, Staroj
Srbiji., Severnoj Albaniji. Sa predstavnicima Hrvatske bio je povezan vezama Matije Bana, Pavla avlovia,46
Stevana Herkalovia. Imao je svoje poverenike i za odravanje veze sa ljudima iz Bugarske.47
Odeljak o dranju Srbije za vreme srpskog narodnog pokreta u Vojvodini 18481849. godine sadri zanimljiv

42 Stranjakovi, Srbija Pijemont Junih Slovena 18421853, Beograd 1932, 6.

43 Isto, 8.
44 Isto, 9.
45 Isto, 12.
46 Zanimljivo je kako za avlovia, biveg katolikog kanonika (Viktor Novak, nav. delo) kazuje da je pripadao Istono-

pravoslavnoj veri. Studirao je bogosloviju, ali kada je 1836. godine doao u Beograd, svukao je sveteniko odelo i postao uitelj
dece jednog Kneevog roaka (Jugoslovenska Njiva, VIII, 191193) Stranjakovi, Srbija Pijemont Junih Slovena, 18.
47 Isto, 20.

184
zakljuak u skladu sa Stranjakovievim uverenjima o cilju upuivanja oruanih odreda pod komandom
Knianina vojvoanskim Srbima u pomo. Prema tom smeru uverenja i uveravanja: Knez i srpska vlada su
naroito polagali na to da se srpska vojska u borbi sa Maarima pokae hrabra i dostojanstvena; njena junaka
dela da se uju i raznesu po celom jugoslovenskom narodu, da bi na osnovu njih taj narod stekao uverenje da
je Srbija dovoljno jaka da preduzme akciju za osloboenje i ujedinjenje svih Junih Slovena, i da je gotova u
svako doba, kad bude potrebno, da pritekne svojoj brai u pomo.48...
Da je ratovanjem protiv Maara, i bez rata sa Maarskom, Srbija bila prisiljena sticajem nepovoljnih okolnosti
ignorisati osnovne odredbe Naertanija, ostaje nerazjanjeno u ovoj Stranjakovievoj raspravi. Bilo je ne
samo prikladnije nego i svrsishodnije u ovom kontekstu ignorisati Naertanije, nego objanjavati njegovu
nepodobnost u datim okolnostima. Ali Stranjakoviu je i u etrdesetosmakoj konstelaciji strano ovakvo
rasuivanje. On pod impulsom svojih iluzija vidi razvoj dogaaja prema poljskom sklopu naertanijskog
jugoslovenstva.
Zato pie: Kao to se moglo i oekivati 18481849. godine oi svih Jugoslovena pod austriskom a osobito
pod turskom vlau bile su okrenute prema Srbiji... Cele 1848. godine Garaaninu su stalno dolazili hristijani
iz Turske izjavljujui najveu gotovost soglasiti se sa svim planovima i preustrojstvima Srbije. Naravno:
Garaaninu je ovo sve naroito godilo. On je bio neumoran u radu na irenju junoslovenske ideje o
ujedinjenju Junih Slovena u jednu dravu pod predvoditeljstvom Srbije. Garaanin je jo uvek preko pisama
odravao stalne veze sa predstavnicima poljske emigracije u Carigradu. U ovim pismima on je verovatno
izlagao svoje misli kako bi se najlepe i najbolje mogao ostvariti njegov plan iznet u Naertaniju.49
to su se poljski emigranti tada jedinstveno isticali borbom na strani Maara u ustanikom ratu protiv
Austrijanaca, Stranjakovia ne obavezuje da se i tim problemom podrobnije bavi. On nee da izaziva
pometnju neskladom htenja i zbivanja, pa se ne zadrava ni na uzaludnim nastojanjima onih koji bi ne samo sa
strane poljske emigracije ve i sa srpske strane, ukljuujui Garaanina, hteli da se toak zahuktale
etrdesetosmake mainerije u krivom smeru, preokrene probitanijim smerom..
Potvruje samo da: sa prikupljanjem dobrovoljaca samovoljaca, u Srbiji nije ilo sasvim glatko... Vui je
bio veliki protivnik [tome] da se ide preko bare... I Aleksandar Nenadovi u svom pismu Knianinu od 24.
VIII/5. IX 1848. ali se na tekoe sa kojima ima da se bori srpska vlada prilikom prikupljanja samovoljaca.50
U toj potvrdi Stranjakovi ne proputa kazati kako se Garaanin distancirao od nastojanja da se njegovo
zalaganje za slanje dobrovoljaca u pomo Srbima u Vojvodini protumai kao podrka Austriji u borbi protiv
Maara.
Opredeljenje za savez Srba i Bugara i u ovoj se raspravi iskazuje. Jedan odeljak posveen je Garaaninovom
nacionalnom radu u Bugarskoj. Istie se i kako je: U radu na irenju ideje ujedinjenja Srba i Bugara
Garaanin doao u sukob sa ruskom vladom i njenom propagandom u Bugarskoj.51...
Dranje Srbije prema Austriji i Maarima 18481849. nije bilo zasnovano na odredbama Naertanija. Toga je
morao biti svestan i Stranjakovi, ali to se ne vidi iz njegovih rasprava. Izloio je mahom samo neosporivo:
Pod uticajem februarske revolucije u Francuskoj 1848. godine, pored drugih evropskih zemalja izbie manje
ili vee bune i u pojedinim pokrajinama austriske drave. Buna u Beu imala je uglavnom politiki karakter;
borbu protiv Meternihovog apsolutizma. U Maarskoj, Hrvatskoj i Vojvodini ona je bila nacionalnog
karaktera; borba za narodnu [nacionalnu] samoupravu u okviru Habsburke Monarhije.52 Garaanin se iz
nacionalnih pobuda opredelio za nacionalnu borbu preanskih Srba, iako je ispalo da se ta borba vodi na strani
mrskih Austrijanaca. To su protivurenosti, samo na izgled apsurdne. Jer, sve zavisi od odnosa snaga
zaraenih u datim okolnostima.
Kad je na relaciji odnosa snaga nastala promena koja je ofanzivne Maare prisilila na defanzivne akcije:
Turski upravnik beogradske tvrave stalno je traio od srpske vlade da povue svoje trupe iz Vojvodine, a s
druge strane preporuivao Srbima iz Vojvodine da ne treba s Maarima da stupe ni u kakve veze, niti da vode
pregovore sa izaslanicima maarske vlade. Meutim, sam paa odravao je neprekidno veze sa raznim
izaslanicima maarske vlade.53...
Dosta rei Stranjakovi je posvetio nastojanjima maarskih izaslanika i poljskih posrednika da se uspostavi
mir izmeu Srba i Maara na ratitima Vojvodine, posle preokreta u ishodu bitaka. Zadrao se najvie na
misiji pukovnika Bistonovskog, u slubi kneza artoriskog, prema uputstvima maarskog generala Percela,
dok je posebnu panju obratio na mirovne ponude zvaninog predstavnika maarske vlade, ule Andraija.
On je, po Stranjakoviu, stekao utisak da je Garaanin bio jedini pristalica mogueg sporazuma sa
48 Isto, 39.
49 Isto, 19.
50 Isto, 23.
51 Isto, 55.
52 Dranje Srbije prema Austriji i Maarskoj 1848/1849. godine, Jugoslovenski Istoriski asopis (JI) I, 34, 1935, 404424.
53 Isto, 412413.

185
Maarima. Tu se istie i uloga jednog Hrvata, dr Dragojla Kulana, u nastojanjima da se okona rat Srba i
Hrvata protiv Maara. A od poljskih aktera registruje se i angaovanost Lenoara, koji je ranije podrobnije
pominjan u vezi s izradom Naertanija.
Pri opisu pojedinanih i skupnih mirovnih pokuaja, Stranjakovi oigledno izbegava razjanjenja
utvrivanjem krivice i krivaca neuspeha. Skoncentriui izlaganje najee na Garaaninov udeo u zbivanjima,
suzdravao se od razmatranja nesklada izmeu rei i dela u vezi sa nezaobilaznim Naertanijem.
Preuveliavajui i u ovoj raspravi neosporivu veliinu Garaaninovih sposobnosti i akcija umanjivanjem ili
preutkivanjem uticaja linosti koje su u opisanom vremenu bile na poloajima vlasti (npr. nedovoljno
ispitanog i prouenog Avrama Petronijevia), ovde se neumitno namee i Stranjakoviu da ovu raspravu
zakljui razjanjenjem dilema oko Garaaninovih protivureja.
Kazuje: I prilikom svojih pregovora sa maarskom vladom, Garaanin je pokazao svoje velike politike i
dravnike sposobnosti. On je vrlo dobro uoio kada je trebalo da promeni svoje dranje prema Austriji, za
koju se nikad nije otvoreno i iskreno zalagao. Kako je uspeh promene politikog kursa srpske spoljne politike
zavisno u ovo doba od dranja Rusa prema Maarima, Garaanin nije mnogo urio sa maarsko-srpskim
pregovorima o zajednikoj saradnji protiv Austrijanaca. U poetku intervencije ruske vojske u Maarskoj,
Garaanin nije odmah prekinuo zapoete pregovore sa Maarima, jer je ekao da vidi kakvo e stanovite
prema Rusima zauzeti Francuska, Engleska i Turska. Kad je video da ove tri sile ne preduzimaju nita protiv
Rusa da bi spasle Maare, Garaanin je obustavio dalje pregovore sa raznim izaslanicima maarske vlade, jer
je znao da od ovih pregovora nee imati nikakve koristi ni Srbi ni Hrvati u Austriji, ni Srbi u Kneevini
Srbiji.54
Rasprava Politika propaganda Srbije u jugoslovenskim pokrajinama, tampana 1936. godine, nastavak je
prethodne o politici Srbije na platformi Naertanija. Stranjakovi nee da se pomiri sa injenicama, zapravo
nije u stanju da korigira ranije prezentiranu injenicu injenicom da Srbija iz pragmatinih razloga ne
primenjuje odredbe propisane Naertanijem, ni kad spoljnom politikom rukovodi Garaanin, koji se jo i po
Stranjakovievim saznanjima smatra jedinim tvorcem Naertanija. Zato nadovezujui na ranije reeno u
prethodnoj raspravi kazuje: Poto je Garaanin sastavio Naertanije, dao se odmah na posao,... na pripreme
oko izvoenja svoga nacionalnog programa... Budui da tu sledi opis akcija na stvaranju srpskih i
jugoslovenskih nacionalnih organizacija (pod Turskom i Austrijom), a ne akcija u spoljnoj politici, ovde,
narodski reeno reklo bi se moda, da se Vlasi ne dosete, Naertanije se istie kao nacionalni program, a ne
kao gotovo svuda, pa i u prethodnom, uvodnom pasusu kao program srpske nacionalne spoljne politike.55
Poznate, vie puta ponavljane radnje Matije Bana, Tome Kovaevia, Stevana Herkalovia, Stevana
Verkovia, Pavla avlovia, Uroa Borieva, Filipa Paalia... u Bosni, Hercegovini, Sremu, Slavoniji,
Dalmaciji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Severnoj Albaniji... ne iziskuju da budu izloene i u prikazu ove rasprave.
Treba samo primetiti i ovde Stranjakoviu svojstven romantiarski optimizam u iskazu mogunosti realizacije
opisanih planova i akcija. Po Stranjakoviu: Sa svih strana tada se govorilo: iz Srbije treba dati samo jedan
znak i sav narod u pokrajinama gde je propaganda voena, skoie na noge, doepati se oruja, otpoeti borbu
sa Turcima, osloboditi se turskoga jarma i ujediniti sa Srbijom u jednu veliku dravu. Toga je miljenja bio
sav narod, bez obzira na versku pripadnost i plemensku podvojenost [kurziv je preuzet od Stranjakovia] u
svim pokrajinama u kojima je propaganda voena. Ovakvo svoje miljenje narod je jo bolje ispoljio za vreme
druge vlade kneza Mihaila, kada je Garaanin bio pretsednik vlade i ministar inostranih dela56
U zakljuujuem nastavku Stranjakovi je jo odreitiji, jer: Na osnovu svega dosad reenog jasno se vidi da
Garaaninovo Naertanije, taj prvi napisani program o ujedinjenju Junih Slovena u jednu dravu, nije bilo
samo mrtvo slovo na hartiji. To je bio plan na kome se stalno i sistematski radilo na osloboenju i ujedinjenju
naeg naroda. Posle postanka Naertanija poeo je [zapravo] rad na politikoj propagandi kod naeg naroda
pod turskom i austrijskom vlau.57...
U doktorskoj disertaciji Vlada ustavobranitelja, 18421853. Unutranja i spoljanja politika, tampanoj 1932.
godine, posle posveta svojim uiteljima, Stanoju Stanojeviu i Vladimiru oroviu, na uvodnoj strani
predgovora, Stranjakovi obavetava strunjake i javnost kako je: Posle trogodinjeg rada na prikupljanju
grae u raznim naim arhivama, kao i u Arhivu Ministarstva inostranih dela u Parizu i... Beu, napisao ovu
studiju... U njoj je, skromno reeno pokuao [kurzivom istakao A. R.] objasniti mnoge nejasne dogaaje i
ispraviti izvesne pogreke koje su se dotad provlaile kroz nau i stranu istorisku literaturu. Izvesne
praznine nije uspeo da popuni usled nemogunosti da iskoristi jo neke strane arhive: turske, engleske, a

54 Isto, 422.
55 D. Stranjakovi, Politika propaganda Srbije u jugoslovenskim pokrajinama 1844-1858. godine, Beograd 1936, 3. Separat iz
Glasnika Istoriskog drutva u Novom Sadu, knj. IX.
56 Isto, 41.
57 Isto, 4142.

186
naroito ruske... Ali kako e nesumnjivo, novi podaci iz tih arhiva popuniti [preostale] praznine... opta
slika dogaaja koju on ovde izlae verovatno, nee biti mnogo izmenjena.58 Da li e to biti tako, u ovoj
naoj studiji o spoljnoj politici Srbije u kontroverznoj srpskoj istoriografiji, moe se istraiti samo delimino.
U dva posebna odeljka, Stranjakovi je razmatrao uinak inostranog faktora u pobedi ustavobranitelja,
Vuievom bunom protiv prve vladavine kneza Mihaila. U prvom kratkom odeljku osvrnuo se na: Dranje
Turske, Austrije, Rusije i Francuske za vreme Vuieve revolucije. U drugom isto tako kratkom je notirao:
Veze ustavobraniteljskih voa sa pretstavnicima poljske emigracije. I po Stranjakoviu, prvobitna Portina
podrka Mihailovoj vlasti izmenjena je podrkom ustavobraniteljima usled nemira u Bosni 18401841. i
ustanka hriana u leskovakom i nikom kraju. Uzgred reeno, ove buntovnike akcije, koje je Mihailo
nesumnjivo podrao ve za vreme svoje prve vladavine, mogu se takoe iskoristiti za opovrgavanje
Stranjakovievih teza o Mihailovim i Garaaninovim nacionalnim organizacijama na bazi Naertanija.
to se tie Austrije, dokumentovano je: Kako su ustavobranitelji bili potpomagani od strane Porte, koja se
isto tako kao i Austrija borila potajno protiv ruskog uticaja na Balkanu, i kako je knez Mihailo bio u boljim
odnosima sa Rusijom nego sa Portom, to je Austrija samim tim bila vie naklonjena ustavobraniteljima nego
knezu Mihailu... A u vezi sa Francuskom po istoj akribinoj dokumentaciji: Francuska je... posredstvom
pretstavnika kneza artoriskog u Srbiji i Carigradu, doprinela uspehu ustavobranitelja protiv Kneza [Mihaila]
i promeni reima u Srbiji.59 Kasnije: Povratak Vuia i Petronijevia iz izgnanstva u Beograd 28. avgusta/9.
septembra 1844. smatra se kao uspeh posredovanja kneza artoriskog i njegovih agenata...
Od posebnog interesa je Stranjakovieva dokumentovana informacija o intervenciji francuskog konzula
Kodrika u korist zbaenog Kneza, koja biva korigovana uputstvom ministra iz Pariza da se u budue
uzdri od takvih koraka. Prema Stranjakoviu: Francuskom konzulu u Beogradu bilo je izgleda nejasno zato
da mu se zabranjuje da zajedno sa svojim kolegama stranim konzulima u Beogradu, moe u budue
preduzimati korake kod Beogradskog pae u korist zakonitog reda i poretka koji su buntovnici sa Vuiem na
elu naruavali. Njemu to nije bilo jasno zbog toga to nije nita znao o tajnoj politici francuske vlade koju je
ona vodila posredstvom kneza artoriskog i njegovih izaslanika u Beogradu i Carigradu... Sve navedene
injenice i s pozivom na kazivanja poljskog istoriara Handelsmana, kazuju da su Vui i Petronijevi pre
bune 1842. godine bili pridobili za svoju politiku pored Porte, u nekoliko i francusku vladu.60
Tako je: Posle Narodne skuptine od 2/14. septembra 1842 Porta potvrdila izbor novoga kneza
Aleksandra Karaorevia, i prihvatila novog srpskog kapuahiju Aleksa Simia na mesto opozvanog
pristalice oborenog Mihaila, Jovana Ristia. Ukazom novog kneza, predsednik vlade i ministar inostranih dela
postao je Avram Petronijevi, a predvodnik uspele bune Vui Perii, ministar unutranjih dela; Iliji
Garaaninu dodeljena je sluba Vuievog zamenika u navedenom Ministarstvu.
Analitiki je izloeno kako se svrgnuti Mihailo nije pomirio sa sudbinom izgnanika. Obraao se Meternihu u
Austriji i caru u Rusiji... Sve je bilo uzaludno. Iako se Austrija, promenivi u meuvremenu svoju podrku
ustavobraniteljima ponovo zauzimala, pored Rusije, za Mihailovu vladavinu. U vezi sa tom promenom,
Stranjakovi istie: Trebalo je samo osam meseci ustavobraniteljske vlasti u Srbiji, da bi austrijska vlada
uvidela kako njihov reim ne odgovara interesima njene politike i da zaeli to skoriji njihov pad.61 Uprkos
podrobnom razlaganju dejstava nepomirljivo suprotstavljenih strana za povratak Obrenovia i ostanak
Karaorevia, ostao je nedovoljno objanjen Karaoreviev opstanak na vlasti. Ako je Garaanin bio glavni
u politici propoljske orijentacije, sa osloncem na Francusku i Englesku, kako to Stranjakovi uporno
naglaava, onda ustupak Rusije da se zadovolji proterivanjem Petronijevia i Vuia, a ne i Garaanina
iziskuje takoe drukije objanjenje.
U odeljku Da li su austrijske vlasti bile umeane u katansku bunu, prelaskom buntovnika iz Austrije preko
Save, 22. septembra/4. oktobra 1844, Stranjakovi je zakljuio: U koliko su razni predstavnici austrijske
vlasti znali za organizovanje [ove] bune na njenom zemljitu i da li su je i u koliko potpomagali, teko je
utvrditi. Ali ne bi bilo bez osnova verovati da su austrijske vlasti znale za bunu i da su je dozvolile da se
organizuje na austrijskom zemljitu.
Austrija je morala biti nezadovoljna i politikom novih vlastodraca u Srbiji kada su oni podsticajima elnika i
emisara poljske emigracije prednjaili u akcijama okupljanja svih Junih Slovena oko Srbije. Austriju je
najvie uznemirilo saznanje da bi jednoga dana mogla izbiti revolucija meu Srbima i ostalim Junim
Slovenima njenim podanicima, koju bi Srbija svesrdno pomagala.62
Odeljak Dranje Austrije, Rusije, Francuske, Engleske i Turske prema ustavobraniteljskom reimu, sadri

58 Stranjakovi, Vlada ustavobranitelja, 18421853, Beograd 1932, V.

59 Isto, 3031.
60 Isto, 34.
61 Isto, 4748.
62 Isto, 73.

187
takoe uglavnom ve poznato, Stranjakovievim nainom ponavljanja i rasuivanja. Dok su Rusija i Austrija
bile nezadovoljne novim reimom sputavajui ga u radu, dotle su Engleska i Francuska bile mu naklonjene
podravajui ga u poduhvatima kulturnog i ekonomskog napretka. Prisiljavanje nesrpskih podanika
Vuievim harangama za iseljenje nemakara, u Austriju, izazvalo je velika nezadovoljstva u Austriji.
Ilustracije radi, po Stranjakoviu: Odnosi engleskog i ruskog konzula nisu bili dobri, a sa austrijskim
konzulom engleski konzul se nalazio skoro u neprijateljstvu. Samo odnosi francuskog i engleskog konzula su
bili veoma srdani. Prilikom zvaninih prijema u Kneevom dvorcu oni su se uvek pojavljivali zajedno...
Turska je tokom Vuieve bune, po Stranjakovievim reima revolucije 1842. godine,... javno i otvoreno
podravala, ustavobraniteljski reim branila... od svih napada pa ma s koje strane oni dolazili. U narodu,
meutim, preveliko tursko prijateljstvo, posebno izraeno u odnosima kneza Aleksandra Karaorevia nije
bilo simpatino63 zakljuuje Stranjakovi nepogreivo.
Pri izlaganju starih i novih nesporazuma i sukoba koji se zavravaju smenom vladara i vladajuih politiara,
pri osvrtu na prvu vladavinu kneza Mihaila, Stranjakovi je konstatovao da je Mihailo bio dosta obrazovan,
vrlo pametan i prilino energian... U spoljnoj politici se uglavnom drao Rusije i na taj nain izgubio
simpatije skoro svih ostalih stranih drava ija pomo mu je bila potrebna.64 Kod Avrama Petronijevia je
isticao znanje stranih jezika: nemaki, grki, vlaki, italijanski, turski i francuski.65
Stranjakovievo rasuivanje o spoljnopolitikim odnosima 1848/1849. oituje se ovde u konstataciji da:
Francuska znajui da ruski car Nikola I nee hteti da ravnoduno posmatra stvaranje jedne slobodne
demokratske maarske drave u svome susedstvu, predviala je da e se Rusija, ako Maarima pokae dosta
otpora i uspeha u borbi sa Austrijom, umeati u unutranja austrijska pitanja. Kako, usled ruske vojnike
intervencije u Maarskoj, moe doi do pokreta meu Slovenima u evropskoj Turskoj, Francuska je gledala da
na svaki nain, jo ranije, odstrani potpuno Srbe od Rusa i na taj nain osujeti svaki pokret meu Slovenima u
Turskoj, jer je od Srbijina dranja u ovom pogledu zavisila i orijentacija ostalih Junih Slovena.66...
Prenaglaavajui, pod uticajem svojih uverenja, uticaj Srbije na sve ostale June Slovene, pod Turskom i
Austrijom, Stranjakovi konzekventno istie informaciju: Kada je u drugoj polovini februara 1849. knez
Aleksandar priredio bal, francuski konzul je iskoristio ovu priliku da razgovara opirnije sa Garaaninom i
Marinoviem... o ulozi i znaaju Srbije za sve June Slovene na Balkanskom Poluostrvu. Nastavljajui
sutradan ovaj razgovor, konzul je prema Stranjakovievim reima izmeu ostalog rekao: Srbija je ia
nezavisnosti Junih Slovena. Od nje zavisi jugoslovenska budunost. U Evropi sada ima oko 60 miliona
Slovena pod tuom vlau, a srpska vlada je jedina zakonita slovenska vlada. Prema Srbiji su okrenuti svi
pogledi Slovena iz Turske, Austrije, a u nekoliko i iz Poljske. Ovo preuveliavanje uticaja Srbije na sve
June Slovene razumljivo je s obzirom na prosrpske argumente emigracije artoriskog. Ipak, korekciju
iziskuje tvrdnja da: Predstavnici srpskog naroda u Srbiji su ovlaeni da govore sa izvesnim autoritetom,
poto oni govore u ime svih Slovena.67 Tom apologetskom tvrdnjom samo se ispoljava zainteresovanost
Francuske da na svaki nain pridobije Srbiju za politiku distanciranja od kontrarevolucionarne politike Rusije,
tih revolucionarnih godina XIX veka.
Dranje Srbije povodom spasavanja maarskih, poljskih, italijanskih... izbeglica preko Srbije iz Maarske,
posle ruske invazije, Stranjakovi je samo notirao. U poetku: Dok je srpska vlada preduzimala [oznaene]
mere za dolazak emigranata u Srbiju, dotle su beogradski paa i francuski konzul odluivali da ih u sluaju
njihovog dolaska u Srbiju prime to srdanije... Garaanin je savetovao beogradskog pau da se proe
simpatija sa Maarima. Meutim, neto docnije srpska vlada je ovaj stav promenila! Kad su: Komandant
poljske legije u maarskoj buni Visocki i komandant italijanske Monoti, sa jednim delom svojih vojnika
prebegli kod Tekije u Srbiju, srpska vlada, na njihovu molbu, dozvolila im je da se to pre sklone u Tursku, to
su oni i uinili. Kad je, poetkom decenije 1850, Koutova ena pobegla iz Pete u Beograd, srpska vlada se
pokazala prema njoj veoma blagonaklona i predusretljiva. Ministar unutranjih dela Garaanin dao je
Koutovoj eni jednog oficira koji e je dopratiti do srpsko-turske granice i izdao naredbu okrunim
naelnicima, u mestima kroz koja e Koutova ena proi, da izau u susret njenim eljama i olakavaju joj
sredstva za put. Tako je: Ona putovala u Vidin da se sastane sa svojim muem.68 Zato je, kako ve znamo,
Kout nebrojeno puta obelodanio svoju zahvalnost posebno Garaaninu.
Posledice 1848. i 1849. na spoljnu politiku Srbije, (skupa sa unutranjom politikom) Stranjakovi je obradio u
posebnom poglavlju, odnosno odeljku u ovoj knjizi. Tano je konstatovao kako su: Dogaaji u 18481849.
imali velikog uticaja na spoljnopolitike odnose izmeu srpske drave i velikih evropskih Sila... Spoljno
63 Isto, 7677.
64 Isto, 79.
65 Isto, 84.
66 Isto, 118.
67 Isto, 119.
68 Isto, 129.

188
politika situacija se dosta izmenila. Uticaj i upliv Austrije u Srbiji postao je sve vei, potporom dvora i
dvorske kamarile. Rusija je zadrala francuske pozicije u narodu i narodnjakoj opoziciji. Stranjakovi je
notirao kako je: Poetkom 1850. godine ruski konzul u Beogradu dostavio Savetu elju ruskog cara da srpski
inovnici ne nose vie fes, ve da ga zamene sa eirom ili kapom. Vlada je reagovala upozorenjem, koje je
dostavljeno ruskom konzulu da se u budue uzdri svih zvaninih saoptenja Savetu, kao zakonodavnom
telu, ve da ih dostavlja samoj vladi, jer on, iako je pretstavnik zatitnike sile, ne moe imati vie prava nego
ostali konzuli u Beogradu.69
Skoncentriuu panju na sukobljavanje kneza i kneeve kamarile sa Garaaninom 50-ih godina, Stranjakovi
kazuje desilo se i to da je Garaanin, koji je u svome Naertaniju otvoreno i jasno rekao da je potrebno
izraditi i nasledno dostojanstvo u porodici vladajueg kneza u Srbiji, iao 1855. godine u Pariz da trai stranog
princa za srpski presto.70 Slaganje i neslaganje, prijateljstva i neprijateljstva u odnosima ustavobranitelja i
ustavobraniteljskih reima na liniji spoljne i unutranje politike teko je razluiti u Stranjakovievim
analizama. Povodei se njegovim iskazima istinita je najvea opozicija Srbije Austriji, bez oznaka graninih
godina razlaza, kao i najizrazitija naklonost Francuske. Francuska je bila prva drava koja je, pored Turske,
priznala ustavobraniteljski reim 1842. godine, i docnije mu stalno [kurzivom istakao A. R.] ukazivala svaku
pomo i potporu [1848/1849?]. Njeni pretstavnici u Beogradu i u Carigradu potpomagali su svaku akciju
srpske vlade. Njen konzul u Beogradu... u kritinim momentima javljao se kao savetnik kneev i njegove
vlade i njegovi saveti su, uglavnom, uvek bili primani... Uprkos tome: Pri kraju 1851. i poetkom 1852.
godine, odnosi izmeu francuskog konzula i kneza Aleksandra nisu bili ba sasvim korektni.71
Odnose sa Rusijom Stranjakovi je pomnije prikazao. Dok je u Beogradu bio ruski konzul Danilevski, odnosi
izmeu njega i srpske vlade, ako nisu bili prijateljski nisu bili ni neprijateljski. Ali kada je za ruskog konzula
doao general Levin odnosi... bili su uvek zategnuti... Tek kad je na njegovo mesto doao ezdesetogodinji
starac Tumanski uspostavljeni su prisni odnosi72... Pri opisu odnosa sa Austrijom nezaobilazno Naertanije
moralo je opet biti spomenuto. Konzul Radosavljevi koji je poetkom 1850. godine doao u Srbiju na mesto
generala Majerhofera... bio je usluan i odan svojoj vladi vie no to se to od njega zahtevalo... Bilo je to
nedolino za jednog Srbina. Opet se pokazalo kako je to Garaanin veoma lepo istakao u svome Naertaniju
da se sa Austrijom ne moe i ne sme73... Loi odnosi sa engleskim konzulom Fonblankom kulminirali su 1851.
kada su demonstranti razbili prozore Konzulata.74
Iznenadnom smru Avrama Petronijevia 10/22. aprila 1852. u Carigradu, od sranog udara na oprotajnom
prijemu u kancelariji turskog ministra inostranih poslova Ali-pae kneev predstavnik, u svojstvu
predsednika vlade, i ministar inostranih dela postao je Ilija Garaanin. Ovo imenovanje usledilo je tek 13/25.
septembra, usled otpora izvesnih Garaaninovih protivnika u zemlji i inostranstvu. Imenovanjem Garaanina
na vrhovne funkcije vlasti Francuska, Engleska i Porta bile su potpuno zadovoljne... Austrija, a naroito
Rusija primile su ovo [naimenovanje] sa velikim nezadovoljstvom.75...
Insistiranje Rusije da se opozove imenovanje Garaanina za elnike izvrne vlasti, Stranjakovi je podrobno
opisao. Pritom je panju koncentrisao i na udeo Austrije u tom inu. Jedino to se Stranjakoviu i u ovoj
analizi moe dokumentovano kritiki prigovoriti je izvesna pristrasnost; iako se ona moe ovde pravdati
ishodom opoziva Garaanina sa tek, nenadmaenim sposobnostima i zaslugama izdejstvovanih elnih dravnih
poloaja; dejstvima linih i dravnih neprijatelja. Svi napori kneza, francuske i engleske vlade i Porte da
Garaanin i dalje ostane na svome poloaju bili su uzaludni. Knez je najzad morao uvaiti ruski zahtev. On je
14/26. marta 1853. izdao ukaz, kojim se Garaanin razreava vladajuih dunosti.76... Znalo se: Mrnja
[neadekvatna re, u politici su stavovi predodreeni prevashodno interesom, a ne emocijom] Rusije koja je
ranije postojala prema Garaaninu poveala se jo vie Garaaninovim neljubaznim dranjem prema ruskim
konzulima u Beogradu i ruskoj politici u Srbiji, Garaaninovim vezama sa poljskim i maarskim
emigrantima... i Garaaninovim prijateljskim odnosima sa francuskom vladom i francuskim konzulima u
Beogradu.77...
Pretposlednja, esta glava posveena je Srbiji pred Krimski rat, 18531856. Ve se moe nazreti da e ona
mudrim dranjem distance uspeti da odoli svim iskuenjima sa neizvesnim ishodom angaovanosti.
Stranjakovi: Nepovoljne unutranje prilike u Srbiji i zamrena politika situacija u Evropi zbog zategnutih

69 Isto, 133.
70 Isto, 146147.
71 Isto, 160.
72 Isto, 162.
73 Isto, 163.
74 Isto, 168.
75 Isto, 180.
76 Isto, 189.
77 Isto, 190.

189
odnosa izmeu Rusije i Turske, opomenuli su Kneza i srpsku vladu da se vie zabave poloajem u kojem se
nalaze... Austrija, iako je bila u dobrim odnosima sa Rusijom, strahovala je da ruska vlada u sluaju rata sa
Turskom ne pridobije na svoju stranu Srbiju a preko nje i ostale hriane u Evropskoj Turskoj, u kom bi
sluaju ovakav pokret imao velikog uticaja i na Jugoslovene koji se nalaze pod austriskom vlau.78... Zato je
Austrija, uprkos prijateljskim odnosima sa Rusijom, pretpostavila svrstavanje Srbije na strani Turske. ta
vie [ak] francuski konzul je traio da Knez i srpska vlada obeaju Porti da e Srbi za vreme rusko-turskog
rata vojevati zajedno s Turcima protiv Rusa... Francuska vlada je radila na tome da na mesto ruskog
preovlada njen uticaj u Srbiji... Pred sam Krimski rat dolo je do najotrijeg sukoba izmeu Francuske, Rusije
i Austrije, u pogledu Srbije. Sve tri Sile su se trudile da srpski narod potine to vie svome uticaju... Ove
informacije bile su, meutim, i ovde na mahove iskrivljene nekom proizvoljnom dopunom. Tako na jednom
mestu Stranjakovi bez provere valjanosti, uopteno kazuje: Rusija je elela da svoj uticaj sprovede silom,
dok je Austrija mislila da svoj uticaj sprovede pomou svojih podanika Srba iz Austrije, obezbeujui im to
vie mesta u srpskoj dravnoj slubi[!]79
Poslednja glava Srbija Pijemont Junih Slovena, 18421853, pretampana sa novom paginacijom, str. 161, u
vidu posebne knjiice, ve prikazana, ne iziskuje naknadne dopune. Zato se ovde ovaj prikaz zavrava sa
pretposlednjom glavom Stranjakovieve doktorske disertacije Vladaustavobranitelja 18421853.
Knjiga u kojoj je Stranjakovi opisao Vuievu bunu, 1842, sa ishodom dolaska na vlast ustavobranitelja,
tampana je 1936. godine. U njoj su sumirana i Stranjakovieva rasuivanja o okonanju populistiki
despotskog reima kneza Miloa Obrenovia, pored neizbenog poraza prve autokratske vladavine kneza
Mihaila u borbi sa nadobudnim ustavobraniteljima. Evropski obrazovan Mihailo, suprotno nepismenom
Milou, mogao se ponadati dobijanju podrke ruskog opunomoenog ministra pri Porti Anatolija Butenjeva,
pri suprotstavljanju preteranim zahtevima nepismenih lanova Saveta za ogranienje i njegove vlasti. U svom
pismu od 20. marta 1840. on je Butenjevu izneo kako u tom Savetu ima samo dva lana koji znaju neto
pisati, njih petorica manje znaju i od ove dvojice a ostali niti pisati, niti itati ne znaju.80
Pored mlake angaovanosti predstavnika pokroviteljske Rusije i sumnjive izmiriteljske misije,
ustavobraniteljima vie naklonjenog elnika Beogradske tvrave Hozrev-pae kneeve pozicije, u
presudnom vrenju nezadovoljnog naroda, nisu mogle da se uvrste. Privremeno, oruanim i diplomatskim
manevrima zagovornika Mihailove vlasti uspelo se u prisiljavanju ustavobraniteljskih prvaka da napuste
Srbiju, sa Vuiem i Petronijeviem na elu. Ali ubrzo usledila je ponovna intervencija predstavnika
zainteresovanih Velikih Sila, Turske, Austrije i Rusije, da se izbeglim ustavobraniteljima omogui povratak.
Reima Stranjakovia: Za vreme svoga bavljenja u Vidinu i Carigradu, ustavobranitelji su uspostavili
blisku vezu sa ljudima koji su imali uticaj na pravac turske spoljne politike. U tome im nije bilo teko
uspeti, poto su turski vladajui krugovi bili nezadovoljni sa vladom kneza Mihaila Porti se nije nikako
svialo to se knez Mihailo i u svojoj unutranjoj, kao i u svojoj spoljanjoj politici najvie, i skoro iskljuivo,
oslanjao na Ruse. Zatim, Porta je verovala da knez Mihailo preko svojih ljudi buni njene podanike u
hrianskim pokrajinama Balkanu.81 Znai, jo jedan iskaz kojim se opovrgavaju iskazi, preteno samog
Stranjakovia, o istovetnim akcijama organizacija, koje se datiraju i najvie istiu drugom vladavinom kneza
Mihaila prema putokazu Garaaninovog Naertanija.
U vezi sa povratkom ustavobraniteljskih emigranata, pod pritiskom predstavnika imenovanih Sila i sa
pristankom kneza Mihaila, da meu prvim povratnicima bude i Avram Petronijevi, ali ne i Vui Perii, kao
okoreli buntovnik, od interesa je Stranjakovieva procena Petronijevievih umea, prvenstveno na terenima
diplomatije, a ne i buntovnitva. Po Stranjakoviu: Mihailo je odugovlaio pristanak na Vuiev povratak jer
je znao da je on najsposobniji bunu u Srbiji, kad komplet sazre, proizvesti. Dok je Petronijevi
prvenstveno uvaavan samo kao dobar diplomata, kao ovek koji ume da rukovodi spoljnom
politikom.82 Trebalo bi to saznanje da imaju u vidu najvie istoriari, kada raspravljajui o Garaaninovom
Naertaniju ne spominju ni mogunost Petronijevievog udela u pisanju, ili bar redigovanju naertanijskog
programa spoljne politike Srbije. Nemanje dokumenata o nekoj izuzetnoj znaajnoj radnji, ne mora da znai
nepostojanje te radnje. Igrom sluaja moe da se desi i nestanak traenog dokumenta o inu ije se postojanje
ipak moe dokazati injeniki ubedljivo, argumentom neoborive pretpostavke, zasnovane na analizi okolnih
inilaca. Jer i francuska uzreica: Pas de documents, pas dhistoire moe biti opovrgnuta uvaavanjem
evidentnih neevidentiranih injenica.
Za Petronijevievo nesumnjivo uee u izradi nekog naertanijskog programa nacionalne i spoljne politike

78 Isto, 240.
79 Isto, 259260.
80 D. Stranjakovi, Vuieva buna 1842. g., Beograd 1936, 29.
81 Isto, 5152.
82 Isto, 49.

190
Srbije govori i Stranjakovieva analiza njegovog stvaralatva na elu vlade i na poloaju ministra inostranih
dela: Skoro punih deset godina za vreme vlade kneza Aleksandra Obrenovia, sa jednim prekidom od godinu
dana (od avgusta 1843. do avgusta 1844) dok je bio u izgnanstvu u Turskoj. Za njega je austrijski kancelar
Meternih rekao da je poznat kao veliki um i vet ovek.A Stranjakovi dodao: On je bio sposoban da
sreuje, da stvara, da organizuje.83... Zato bi onda prepustio Iliji Garaaninu da postane jedini tvorac
Naertanija?
U zavrnom poglavlju ove knjige Stranjakovi posebno razmatra Dranje velikih evropskih sila za vreme prve
Mihailove vlade i Vuieve bune. I prema Stranjakoviu to dranje nije bilo jednolino. Porta je vie bila
naklonjena ustavobraniteljima koji su branili turski ustav. Kneevima Milou i Mihailu pripisivala je da bune
narod protiv turske vlasti i u Bosni. Ruska vlada, ubeena da je promena reima u Srbiji izvrena s
odobrenjem i znanjem turske vlade naroito u poetku manifestovala je izriito nezadovoljstvo.
Stranjakovievim reima: Rusija se nikako nije mogla sloiti i s tim to je promena reima izvrena bez
naznake znanja i odobrenja [Rusije] kao zatitnike sile srpskih prava. S pozivom na nasledno pravo u
porodici Obrenovia nije uspela da odvrati Portu od potvrde izbora Aleksandra Karaorevia za kneza. Ne
odustajui od prvobitnog zahteva, izdejstvovala je samo njegov ponovni izbor. Ali njime opet je bezuspeno
manevrisala u pohodu za obaranje novog vladara novog reima.
Dranju Austrije Stranjakovi je u ovom traktatu smatrao da treba obratiti najpomniju panju. Austrija je
najvie elela da potisne uticaj Rusije na Balkanu, prvenstveno u Srbiji. Ali je zazirala i od prodora drugih
Velikih Sila. To se ovde ilustruje predlozima kneza Meterniha da se povuku svi strani konzulati iz Srbije.
Argumentovano injenicama da oni svojim intrigama u nastojanju da jedan od drugoga ima nadmoniji
uticaj uvek iznova stvaraju neeljene komplikacije takvi apsurdni predlozi mogli su se priiniti ak
probitanim. Iako ne sprovodljivim.
Dranje Francuske, po Stranjakoviu opetovano, rasvetljava se u poveanoj meri uticajem artoriskog, elnika
antiruskih i antiaustrijskih agencija poljskih emigranata. Sa svojom politikom suzbijanja ruskog uticaja na
Balkanu artoriskom nije bilo teko da za svoju stvar pridobije Englesku i Francusku.84
to se tie Engleske, po Stranjakoviu: Glavni principi politike engleske vlade ostali su isti kao i za vreme
osnivanja njenog Konzulata u Beogradu 1837. godine, suzbijanje ruskog uticaja to vie... Ali samo sa
pozivom na nekoliko trenutnih uputstava i izvetaja, trajna, tipina anglosaksonska suzdrljivost, pri
reagovanju na nove, evropske, orijentire turskim stegama jo uvek obuzdavane Srbije ostaje nedokuiva.
U mnogo itanoj ediciji izdavake i knjiarske kue Gece Kona Srpski narod u XIX veku Stranjakovi je iz
istorije Srbije od 1813. do 1858. u zajednici sa Grgurom Jakiem, obradio period od 1834. do 1858. On ga je
najbolje poznavao, s obzirom da je poglavlje od 1842. do 1853. dobro izuio u svojoj doktorskoj disertaciji
(Vlada ustavobranitelja). Ranije neobraene godine zapoeo je sa 1834-om, kada je, kazuje Stranjakovi:
Dobijanjem est novih nahija od Turaka bila zavrena Miloeva borba za osloboenje Srbije granicama
izgubljenim u Prvom, Karaorevom ustanku. To je ujedno bio i poslednji Miloev uspeh u spoljnoj, kao i
u unutranjoj politici. Tako je, izjednaivi granice svoje drave, sa granicama Karaoreve Srbije, Milo
uglavnom ostvario svoj program spoljne politike. Srbija se posle toga sve do 1878. godine razvijala u tim
granicama.85
Taj uspeh krunisan je ceremonijom puta u Carigrad. Tamo je doekan s izuzetnim poastima. Bio je primljen
veoma sveano od sultana i visokih dravnih inovnika koji su ga obasipali velikim i skupocenim
poklonima. U darovima turskim velmoama, Milo je uzvratio, kako mu je bilo svojstveno kad je trebalo, i
velikim sumama novca. Pitanje otvaranja austrijskog Konzulata u Srbiji, posredstvom Turske, Stranjakovi je
osvetlio podrobnije. Milo je bio protiv ubrzanog otvaranja stranih konzulata. I po Stranjakoviu: On je u
buduem austrijskom konzulu u Srbiji gledao kontrolora svoga rada i svojih postupaka... U vezi sa
francuskim i engleskim konzulatima, rezonovao je da bi njihovi konzuli svojim liberalnim i demokratskim
idejama mogli revolucionarno delovati na srpski narod. Austrijski Konzulat otvoren je 1836. i prvi konzul
Austrije bio je Hrvat Antonije Mihanovi. Na osnivanju austrijskog Konzulata kazuje Stranjakovi se
zadrao malo vie zbog toga to je to bio prvi Konzulat koji je ustanovljen u Beogradu, i to je njegovo
osnivanje dalo povoda i drugim stranim dravama, Engleskoj, Rusiji i Francuskoj da docnije ine to isto.86
Austrijskom primeru sledio je engleski i Stranjakovi istie kako je Austrija nastojala da Turska odugovlai sa
pritiskom na otvaranje Konzulata. U tome, naravno, nije mogla uspeti. Godine 1838. otvoren je engleski i
ruski Konzulat, a 1837. francuski. Austrijska i ruska konzularna predstavnitva svojim neprikosnovenim
nametanjima navela su raundijski nenadmaivog Miloa da uspostavi najbolje odnose sa nenametljivim

83 Isto, 132.
84 Isto, 153.
85 Grgur Jaki, Dragoslav Stranjakovi, Srbija od 1813. do 1858. godine, Beograd b. g., 53.
86 Isto, 63.

191
engleskim konzulom Hodesom, koji je kao pukovnik znao za pravila ponaanja i po vojnikom ustrojstvu.
Stranjakoviu nije teko razabrati kako je: U spoljnjoj politici Hodes savetovao Milou da se oslobodi
velikog uticaja Rusije, da se prema Porti dri lojalno, da sa Austrijom odrava korektne susedske odnose.
Samo ovde Stranjakovi umesno dodaje jo jednu stvar. Dok je engleska vlada traila od Miloa potpuno
otcepljenje od Rusije, dotle mu, u naknadu za to, nije davala nikakve obaveze sa svoje strane ve samo savete.
To je, uostalom, bilo u duhu ondanje [da li samo ondanje?] engleske politike.87
Misiju ruskog izaslanika kneza Dolgorukog, sa zadatkom pariranja prevelikog uticaja engleskog konzula
Hodesa, 1837. godine, Stranjakovi je takoe pomno razmatrao. Dolgorukovljev zadatak imao je da
potpunije sprovede konzul Vaenko, koji je stigao u Beograd poetkom 1838. Po Stranjakoviu, u
nadmetanju Vaenka i Hodesa oko presudnog uticaja na Miloevu politiku, trebalo bi da preovlada uticaj
ruskog konzula, jer je on imao izuzetan poloaj u poreenju sa poloajem ostalih konzula u Srbiji kao
predstavnik drave protektora Srbije. Uz to, imao je podrku austrijskog diplomatskog predstavnika. Ali
pritom dolazila je do izraaja i dvolina uloga Austrije, jer njenim interesima nije odgovarao preveliki uticaj
Rusije. Od interesa je i Stranjakovieva ilustracija predimenzioniranog dejstva Hodesovih saveta, prema
konstataciji da je engleski konzul dao Milou toliko samopouzdanja, da je ovaj usadio sebi u glavu ideju
potpune nezavisnosti sa naslanjanjem na zapadne Sile.88 Inae, na izvesna nereiva pitanja u sklopu dranja
Rusije, Stranjakovi je dao jedino mogu odgovor tada: Sve dotle dok ne budemo imali akta iz ruskih arhiva
ona e ostati nereena.89
Faktori spoljne politike bili su tih godina zapravo razgovetno sekundarni. Nereiva pitanja unutranje politike
odreivala su tada sudbinu Miloeve vladavine, a posle njegove prisilne abdikacije i vladavine njegovog sina
Mihaila. Bar dok njihovi naslednici usled ponovo odluujueg nezadovoljstva narodnih masa ne budu
prisiljeni da omogue njihov povratak na vlast. Ali i u tim vremenima pobedonosnih buntovnih pokreta i buna,
u pozadini delovala su u izvesnoj meri, opredeljenja najzainteresovanijih Sila.
Tu i Stranjakovi nalazi za potrebno da napomene kako je: Rusiji izgledalo da se meusobnim borbama
protivnika u samoj Srbiji, u inostranstvu najvie koristi Porta90... Ali u podrci vlade ustavobranitelja
najvie se isticala Francuska, posredstvom artoriskog. A po rasporedu izlaganja i u ovoj Stranjakovievoj
studiji, prema smeru spoljne politike Srbije odredbama Naertanija. To se oituje i naslovom poglavlja
Politika ustavobranitelja Garaaninovo Naertanije.91
Sledi: Smenjujui poljskog emisara Zvjerkovskog-Lenoara, koji je, i prema Stranjakovievom saznanju
pripadao levom revolucionarnom krilu poljske emigracije, Frantiek Zah je dobio zadatak od artoriskog
da napie i predloi elnicima ustavobraniteljske vlasti Plan za voenje nacionalne spoljne politike Srbije,
prema ve vie puta ponavljanim potrebama i ciljevima. Stranjakovi i pri pisanju ovog, u deobi sa Grgurom
Jakiem, njemu pripadajueg, dela knjige, jo ne zna za autentini tekst Plana koji je u Zahovom sastavu
predat Garaaninu. Ponavljajui pogreno ranije reeno i ponovljeno, o nastanku Naertanija, on jo kazuje da
je dolaskom Zaha u Beograd plan spoljne politike ustavobranitelja [kurzivom istakao A. R.]... uzeo da izradi
pri kraju 1844. godine Ilija Garaanin. Nedovoljna akribinost navela je Stranjakovia ovde da Naertanije
ne predstavi kao plan spoljne politike Srbije, ve samo ustavobranitelja, to moe da navede na alternativu
kojom se ponitava sve reeno o Naertaniju kao trajnom nacionalnom, spoljnopolitikom programu Srbije!
Posveujui i ovom prilikom izuzetnu panju Naertaniju, opisom njegovog nastanka i njegove namene na
nekoliko tampanih stranica te knjige, on opet, izaziva izvesne nedoumice njemu svojstvenim razlikama u
formulaciji karakteristinih obeleja istog dokumenta, istih zbivanja i linosti. U vezi sa Vuievom bunom
ve je preterao u toj vrsti nedoslednosti, istiui tu bunu odrednicom revolucije. U vezi sa nastankom
Naertanija u jednoj reenici predstavlja ga kao Garaaninovo delo, u drugoj daje do znanja da je presudnu
ulogu u pisanju tog dela igrao Zah. Stranjakovi: Rukovodei se time da srpska vlada treba da radi u jednom
odreenom pravcu, on se primio da taj pravac formulie i ralani u glavnim takama u jednom planu.
Odnosno: Zahov dolazak u Beograd bio je od presudnog uticaja za izradu [tog] plana.92...
Umesto Zahovog nacrta, naertanija, u formulaciji Plana, Stranjakovi i ovde istie kako je Garaaninovo
Naertanije... prvi napisani jugoslovenski program i kako je ak njegova vanost u toliko vea to je on
postao, pre poetka znaajnog rada biskupa trosmajera, Rakog i ostalih velikih pobornika jugoslovenske
ideologije.93 Kako se prastara poslovica o vremenima koja se menjaju i ljudima koji se menjaju u skladu sa
tim promenama (Tempora mutantur...), obistinjuje u sklopu navedenog Stranjakovievog kazivanja o

87 Isto, 67.
88 Isto, 71.
89 Isto, 100.
90 Isto.
91 Isto, 96.
92 Isto, 104.
93 Isto, 106.

192
jugoslovenstvu u vremenu pisanja ove nae knjige ne treba objanjavati. Ali da razliito jugoslovenstvo
Naertanija i trosmajera u Srbiji i Hrvatskoj nailazi vremenom na nerazumevanje i osudu istih razmera
jasno je da je u ovom kontekstu treba notirati!
Samo u relacijama izjanjavanja za i protiv pojedinih Sila ili blokova Sila, izvan domaaja Naertanija
Stranjakovieve informacije su pouzdane. Izvesno je da su zagovornici oslonca na Rusiju bili pojedinci i
pojedinane grupe opozicije, sa navijakom podrkom velikog dela naroda. Na pozicijama ustavobraniteljske
vlasti preovladali su pobornici saradnitva sa Turskom; usled njenih jo neoborivih sizerenskih ingerencija.
Austrija, omrznuta konstantno u narodu, uspevala je s vremena na vreme da pridobije vladajuu oligarhiju za
svoju politiku. I po Stranjakoviu, tek: Od 1876. godine i knez [Milan] bee zaplivao u austrijske vode.94
U poglavlju Srbija 1848. i 1849. godine, poput poglavlja sa istim naslovom u doktorskoj disertaciji Vlada
ustavobranitelja 18421853. i lanka tampanog u Jugoslovenskom istoriskom asopisu, 1935. godine,
Dranje Srbije prema Austriji i Maarima 18481849. Stranjakovi, na njemu svojstven nain, u vie
navrata ponovljeno, razmatra dogaaje od prelomnog znaaja navedenih etrdesetosmakih revolucionarnih
buntovnih pokreta XIX veka.
U vezi sa uticajem preanskih Srba na dranje vlade Srbije tokom srpskog pokreta u Habsburkoj Monarhiji,
tu se istie: Dobri administratori, u politici su se drali konzervativnog i reakcionarnog pravca. Za vreme
maarske bune uticali su na kneza da pomogne narodni pokret u Vojvodini ne radi unitenja Habsburke
Monarhije i osloboenja srpskog naroda od austrijske vlasti, ve iz sentimentalnog bratskog oseanja.95
Objektivno procenjivana angaovanost Francuske nastavlja se: Francuska je posle francuske revolucije
naklonjena svim narodima koji su se borili za svoja politika prava, slobodu i narodnost [nacionalnost]. Prema
tome, sasvim je razumljivo to je francuska vlada simpatisala pokretu Maara i trudila se koliko je mogue da
im pomogne. Preko svoga konzula u Beogradu opomenula je srpsku vladu da povue trupe iz Austrije...
Francuska vlada je, posredstvom poljske emigracije radila na tome da se svi narodi u Austriji sporazumeju
sa Maarima u borbi protiv Habsburkog dvora, a za svoja politika prava i graanske slobode. Naroito je
na tome raeno meu Srbima i Hrvatima... Posredstvom kneza Adama artoriskog i njegovih agenata u
Beogradu, Carigradu i Karlovcima, ona je savetovala Srbima i Hrvatima sporazum sa maarskom stranom.
Poljak Bistonovski poslat je iz Pariza patrijarhu Rajaiu u Karlovce, gde je doao poetkom novembra 1848.
Sve do juna 1849. godine Bistonovski se nalazio u Karlovcima, ili u Zemunu, ili u Beogradu nastojei da
realizuje ciljeve svoje misije, pridobijanjem navedenih predstavnika naroda za zajedniku borbu protiv
Austrijske carevine i posle pobedonosne borbe za stvaranje zajednike drave na federativnoj osnovi. Ali,
pored drugih, ni patrijarha Rajaia nije mogao ubediti u potrebu i mogunost saveza sa Maarskim
ustanicima.
Stranjakovi je opisao i uzaludno istovetno nastojanja samog artoriskog, polovinom maja 1849, na jednoj
konferenciji u njegovom stanu. Isto se ponavlja neuspelim nastojanjima Maara ule Andraija, Hrvata
Dragojla Kulana, sardinijskog kneza erutija...
Bezbrojnim ponavljanjem Garaaninovih akcija ne potvruje se samo Stranjakovieva istrajnost u radu na
istim temama sa istih pozicija. Na taj nain dolazi se i do nekih dopuna kojima se koriguju ranija uveravanja.
Primera radi, dok Stranjakovi, istie bezbroj puta Garaaninovu konsekventnost u politikim akcijama Srbije,
nepromenjenom primenom odredaba Naertanija, odjednom otkriva kako je: Pomaui svojoj brai u
Vojvodini protiv Maara, ispalo da je Srbija u stvari branila Habzburku monarhiju, to je bilo protivno duhu
ustavobraniteljske spoljne politike i idejama Naertanija.96
U odeljku Znaaj, uloga i rad meu Jugoslovenima, navedenog poglavlja, ima takoe izvesnih novina, ali se i
tu prenaglauju ve ponavljana saznanja. U preteranoj jednostranosti istie ce, po stereotipu, da su za vreme
dogaaja od 1848/49. godine sve velike sile obratile panju na Srbiju. One su zapravo prema svojim
interesima pratile i nastojale da utiu na dranje drugih zemalja i naroda. Srbija je preteno mirnodopskom
politikom svakako iziskivala manju panju tih nemirnih godina, nego revolucionarna Maarska. Od znaaja je
u ovoj Stranjakovievoj analizi konstatacija da je u vladi Srbije bilo podeljeno miljenje kako se treba drati
prema Rusiji, Austriji i Francuskoj dok su svi bili sloni u miljenju da srpski odnosi prema Porti treba da
budu to korektniji 97
Preuveliani znaaj Srbije 1848/1849. kod Stranjakovia se iskazuje i citiranjem jednog izvetaja, sa
stanovita laskavog interesovanja Francuske. Srbija izvruje veliki upliv na pokrajine ilirske u Austriji, kao
Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju, oblasti koje daju Austriji do 60.000 peadije. Srbija probuujui kod ovih
duh narodnosti [nacionalnosti] i elju osloboenja moe uticati snano na osloboenje Galicije... Prevaga

94 Isto, 112.
95 Isto, 121.
96 Isto, 125, 129.
97 Isto, 130.

193
Srbije izvruje se neposrednim nainom i na Bugarsku.
to se Srbija nije dala obmanuti takvim hvalospevima i nije prikljuila ratu Maarske protiv Austrije, sa
izvesnim ishodom poraza, usled neminovne intervencije premone Rusije daje se objasniti argumentovano
sa strane elnika Srbije hladnokrvnijim prosuivanjem odnosa snaga sukobljenih Velikih Sila. Susedstvo jaih
Rusa i Austrijanaca, daljinom slabijih Francuza i Engleza. Taj zakljuak proizlazi i iz Stranjakovievih
procenjivanja pri analizi odluka tadanje vlade i saveta najuticajnijih linosti, ukljuujui Garaanina.
Sledeim radom Srbija za vreme Krimskog rata, Stranjakovi potvruje, jednom vie, da orijentiri spoljne
politike moraju biti uvaavani prevashodno prelomnim godinama. Posle revolucionarnih i
kontrarevolucionarnih ratova 18481849. godine, godinama Krimskog rata, 18531855, nastali su novi
zaokreti u odnosima Velikih Sila i malih drava. Ponovo je uoljivije da su: U vezi sa predstojeim ratom
Velike Sile poele obraati Srbiji veu panju. Ve je iznenadna smrt dugogodinjeg predsednika vlade i
inostranih dela Avrama Petronijevia nagovestila promene, koje e uslediti naimenovanjem Ilije Garaanina za
novog elnika dravne uprave u unutranjim i spoljnim poslovima. Petronijevi je tehnikom laviranja napokon
uspeo da uravnotei odnose sa Velikim Silama, Garaanin je u meuvremenu stekao glas izrazitijeg frankofila.
Rusija je tako imperativno zatraila da se Garaanin opozove sa tek promovisane vlasti.
Da bi ilustrovao nezadovoljstvo u vezi sa tim ruskim zahtevom, Stranjakovi navodi jedno pismo uvenog
vojskovoe Stevana Knianina knezu Aleksandru Karaoreviu. Knianin: U ustavu nigde ne stoji da e
Rusija birati i postavljati popeitelje; [ali] dobro, da popustimo tome njenom zahtevu, nee li ona onda
nastaviti sa takvim zahtevom. Osim toga, ako Vi isto promenite Garaanina, koji nije za rusku politiku
i postavite mene a ja nisam dobar za tursku politiku; to emo onda jednog nee Rusi drugog nee Turci i
tako moraemo upravljati bez popeitelja. Sad gledajte kakvo je nae nesretno poloenije... Rus [hoe da nas]
bije to ne nosimo apku, a Turci to ne nosimo fesove.98...
Prema Stranjakovievom rasuivanju: Uzaludna su bila opiranja kneza i srpske vlade, morao se ispuniti ruski
zahtev. Garaanin je opozvan 14. marta 1853. Iako je Austrija bila saglasna sa odlukom Garaaninovog
opoziva jer je on tada bio ne samo antiruski ve i antiaustrijski opredeljen, ona je poela da grupie odrede
svoje vojske na granici prema Srbiji, da bi spreila, kao konkurent Rusije, eventualni ulazak ruskih trupa u
Srbiju, tokom oekivanog rusko-turskog rata. Stranjakovieva predstava o potencijalima revolucionarnih
pobednika ujedinjenjem vaskolikog srpskog naroda u granicama jedne drave, potvruje se u ovoj situaciji i
jednim izvetajem austrijskog izaslanika Majerhofera, ranijeg austrijskog konzula u Beogradu. Znaajnije je
da te tvrdnje o tim potencijalima bivaju opovrgnute realnijim izvetajima ruskih izvidnika, u linosti lana
ruskog poslanstva u Beu, Fontona.
Srbija nije mogla da iskoristi tursko-ruski rat za ciljeve osloboenja od turskog sizerenstva, jer na stranu
Turske svrstale su se ratom Francuska, Engleska, Sardinija... Iako se u Stranjakovievoj rekonstrukciji
preuveliavaju nastojanja Rusije da pomou [kurzivom istakao A. R.] Srba pobuni sve hriane na Balkanu
protiv Turske i pozove ih u sveti rat za veru i narodnost, rezonuje se realistiki: Knez i srpski dravnici
sasvim su pravilno shvatili da je za zemlju najbolje da u datim prilikama ostane potpuno neutralna.99...
Po okonanju ovog rata, imenom Krimskog rata 18531855, i prema Stranjakoviu Srbija je dobila dosta
zahvaljujui svom opreznom dranju: Na prvom mestu odluka o slobodi plovidbe na celom plovnom Dunavu
za nju je imala velikog znaaja. Ona nije nigde dopirala do mora, te je ova odluka u toliko bila vanija, jer je
Dunavom neposredno vezana sa Zapadom i Crnim morem. Druga, jo vanija odluka bila je ona kojom je
ruski protektorat u Srbiji zamenjen garantijom evropskih Sila, potpisnica ugovora o miru. I najzad, lanom 29
zabranjen je prelazak stranim trupama kroz Srbiju bez prethodnog dogovora ostalih Sila.100
Prema Stranjakovievoj dedukciji: Dakle, antiruska [?!] politika srpske vlade urodila je plodom 1856.
godine navedenim odredbama Pariskog kongresa. Mi bismo korigovali taj nalaz o antiruskoj vladinoj politici,
nalazom mudre politike neutralnosti, u tadanjem ratu Velikih Sila: kada nijedna od njih nije bila spremna da
svoju pobedu krunie priznanjem njene nezavisnosti. Za nezavisnost jo nedovoljno opremljene Srbije, prema
merilima i jedne i druge strane ratujuih Sila, trebalo je da se saeka vreme sudbonosnijeg angaovanja. Ona
e ga saekati ekajui strpljivo poukom mudrih da se ne sme prenagliti u suvie rizinim poduhvatima, koji
sami po sebi izazivaju negativne reakcije.
Da pad ustavobraniteljskog reima nije mogao biti izbegnut impulsima spoljnopolitikih pregnua, proizlazi i
iz Stranjakovievih izlaganja posveenih nereivim problemima unutranje politike. Njegovi opisi rastueg
nezadovoljstva naroda, i bez uzronika siromatva koje nije moglo biti umanjivano radom, u spletu naraslih
meusobnih sukoba za prevlast u redovima vlasti, koje dovode do Svetoandrejske skuptine 1858. godine
rezultat su objektivnog rasuivanja bez primesa pristrasnosti. To proizlazi i iz zakljuka: Umesto da knez i

98 Isto, 144.
99 Isto, 150.
100 Isto, 153.

194
Savet uhvate vezu sa narodom i obaveste se o njegovim potrebama, oni su najvei deo vremena provodili u
meusobnoj svai.101
U kratkoj raspravi Arbanija i Srbija u XIX veku, tampanoj u Srpskom knjievnom glasniku 1937. godine,
Stranjakovi nastoji prikazati srpsko-albanske odnose objektivno u pristrasnoj interpretaciji Garaaninovih
nastojanja da se pridobiju svi balkanski narodi pod Turskom za zajednike oslobodilake akcije, prema geslu
Balkan balkanskim narodima, u uzajamnom pregalatvu. Suvino je rei, sa albanskog stanovita: pod
prevagom srpskih podsticaja i da bi se prevladala navodna arbanaka inferiornost. U ovom razdoblju, kao uvek
kad se istie vrhunsko dostignue decenija, nedvojbeno superiornom agilnou Ilije Garaanina. On je prvi
od Jugoslovena poeo realno razmiljati najpre kako bi se hrianski narodi na Balkanskom poluostrvu
mogli osloboditi turskog ropstva, a zatim i svi drugi narodi Balkanskog poluostrva. Pravei i prvi i drugi
plan, koji nisu bili mrtvo slovo na hartiji, ve po kojim se aktivno i energino radilo kod svih naroda Balkana
na spremanju opteg ustanka protiv Turske, Garaanin je mislio i na osloboenje Arbanasa i stvaranje njihove
nezavisne drave. U skladu sa planiranom borbom, plan za stvaranje nezavisne Albanije, a ne razdeljene
interesnim sferama jaih, u ovom kontekstu posebno srpskih interesa svakako zasluuje da bude istaknut
ovim Stranjakovievim nalazom jednakopravnih pretenzija svake balkanske nacije. Prema Garaaninovim
zamislima, po ovoj Stranjakovievoj interpretaciji, da bi se spreilo da ustanak balkanskih naroda dobije neki
ovinistiki... karakter.
Nedoslednost u ovoj deklarativno proklamovanoj ravnopravnosti, prema daljem toku Stranjakovievih
izlaganja, nije bilo teko dokuiti. Stranjakovi: Kao najjaa balkanska Sila u to doba [Grka je sa vie
argumenata pretendovala na prava i obaveze najsnanije zemlje na Balkanu; meunarodno priznatu
nezavisnost izdejstvovala je ranije] Srbija je morala primiti na sebe i najveu ulogu u pripremanju i
organizovanju ustanka. Sledstveno: Njoj je pripala i najvea teritorija Balkanskog poluostrva na kojoj je
trebalo izvriti organizaciju propagande za opti ustanak. Pored veeg dela Bugarske, cele June Srbije, Bosne
i Hercegovine, ona je imala da izvri organizaciju i u celom severnom i junom delu june Albanije. Tek: U
drugom delu june Arbanije organizaciju propagande za ustanak trebalo je da izvri Grka. Prema tome: U
glavnom Srbija je imala da pripremi narodni ustanak u unutranjosti najveeg dela evropske Turske, i da izradi
vojni plan po kome bi se taj ustanak imao izvesti.102
Nebezazleno preuzimanje na sebe najteeg zadatka organizacije sveopteg ustanka, s predumiljajem radi
sticanja prava na najvei deo teritorije posle uspenog ustanka jasno proistie iz citiranih navoda. Ali koliko
je u tom navodu bilo istine ili neistine, moe se utvrditi tek uporedo sa navodima istoriara ostalih balkanskih
naroda. Ipak, od znaaja je to i po Stranjakoviu: U svom planu od 1862. godine Garaanin istie i naroito
podvlai, da Arbanija posle osloboenja ne treba nikako da ue u sastav nove srpsko-bugarske drave, ve da
ostane potpuno slobodna i nezavisna. Uostalom, po Garaaninu, tada, izmeu Arbanasa i Srba [nije bilo]
spornih pitanja, a kako bi se i postavila, tako bi se reila.103
Zato, i s obzirom na drukija deavanja i pisanja valja citirati i istai Stranjakoviev rezime: Kroz ceo
devetnaesti vek Arbanasi su pokazivali tenju da budu to nezavisniji od centralne vlasti u Carigradu. Turska
vlast nad Arbanijom bila je u stvari, esto, nominalna; bilo je trenutaka kad se ona uopte nije oseala.
Arbanasi su u sutini priznavali vlast samo svoga bega i plemenskog fisa... Svoju neposlunost prema
Carigradu, Arbanasi su pokazivali i za vreme Krimskog rata. Odbili su zahteve Turske i savete Engleske da se
biju protiv Rusa. Ni za vreme crnogorsko-turskog rata 1862. godine nisu se angaovali prema uputstvima
turske vlade.
Podrobnije se tu opisuju prve Garaaninove akcije 40-ih i 50-ih godina u severnoj Albaniji na teritoriji
Miridita, ali se notiraju i kasnije Ristieve arbanake veze. Zavrni zakljuak je, moglo bi se rei, po
Stranjakovievom stereotipu: I posle toga, sve do stvaranja slobodne arbanaske drave 1912. godine bilo je
pokuaja za zajedniki rad izmeu Arbanije i Srbije u duhu programa Ilije Garaanina i kneza Mihaila. Samo
svi pokuaji u tome pravcu ostali su bezuspeni, zahvaljujui najvie uticaju nekih stranih sila kojima nije bilo
u interesu da Balkan pripadne balkanskim narodima.104
U Stranjakovievoj knjizi o knezu Mihailu i kneginji Juliji (Mihailo i Julija) tampanoj 1940. godine, dodiruju
se i problemi u nacionalnom zanosu, na prekretnici koja se datira drugom vladavinom kneza Miloa i Mihaila.
Stranjakovi: Nacionalni zanos koji je bio obuzeo narod u Srbiji ezdesetih godina prologa veka, naroito od
ponovnog dolaska kneza Miloa na presto, izazvao je ne samo kod prostog sveta i beogradske arije ve i kod
izvesnog broja vienih i kolovanih ljudi negodovanje protiv Julije kao strankinje.... Ali i po Stranjakoviu,
tokom Mihailovih i Julijinih suprunikih veza i raskida takoe dolazi do potpunog izraaja i impresivna

101 Isto, 182.

102 Stranjakovi, Arbanija i Srbija u XIX veku, Separat, Beograd 1937, 4.
103 Isto, 5.
104 Isto, 11.

195
privrenost naroda prema kneginji, izrazima divljenja i odanosti. Njima se opovrgava stopostotna tanost
prethodnog uoptavanja. Istina je sadrana i u jednoj i u drugoj tvrdnji.
Uopteno: Nacionalni duh bio je uzeo toliko maha da se preziralo sve to je strano, a velialo ono to je
narodno. Poelo se javno govoriti o stvaranju srpskog carstva i osloboenju i ujedinjenju celokupnog srpskog
naroda.105... Konkretno: Iako strankinja, kneginja Julija se trudila da to bolje podesi svoje ponaanje prema
srpskom narodu i na njega ostavi to bolji utisak. ee, naroito po praznicima i velikim sveanostima
oblaila bi srpsko odelo s tepelukom od krupnog bisera i brilijantskim granama oko amije... Trudila se da se
potpuno prilagodi prilikama i obiajima u novoj sredini... Stoga nije nikakvo udo to je za vreme svoga
boravka u Srbiji... stekla veliki broj prijatelja i potovalaca.106... Sve se to, naravno, menja vremenom, u
zavisnosti od toka dogaaja, refleksa sredine, u prilikama i neprilikama.
Povodom Garaaninovog pokretanja pitanja prestolonaslednika pred razvodom Mihailovog i Julijinog braka
navodi se Razlog sledei: Srbija se nalazi pred ratom s Turcima. Posle toga rata moe biti stvorena jedna
velika jugoslovenska drava kojoj bi Srbija bila na elu. Ona taj poloaj potpuno zasluuje jer je podnela
najvie rtava. A da osigura svoje prvenstvo u buduoj jugoslovenskoj dravi, Srbija moe samo pomou
dinastije koju bi primile sve pokrajine koje bi ule u sastav te drave. Poto knez Mihailo nema dece,
Garaanin... pokree pitanje naslednika, koje je... vano ne samo za interese ostalih pokrajina koje ele da se
sa Srbijom sjedine... Preko dinastije Obrenovia (Garaanin ranije u slubi Aleksandra Karaorevia,
mogao je, skriveno, misliti i na suparniku dinastiju) osigurae se i presti Srbije u buduoj jugoslovenskoj
dravi.107
Taj povod Garaaninovog odstranjenja sa poloaja predsednika vlade i ministra inostranih dela, Stranjakovi
je i ovde iskoristio za podseanje na iskaz da se u Garaaninovim rukama nalazio celokupan rad politike
propagande Srbije za spremanje opteg ustanka hriana na Balkanu protiv Turaka, za osloboenje najveeg
dela jugoslovenskog naroda [po tadanjem preovlaujuem verovanju bar u Srbiji jo uvek ne u mnoini,
jugoslovenskih naroda] i njegovo ujedinjenje sa Srbijom. Stranjakovi ni ovom prilikom ne odustaje od
tvrdnje da je Garaanin bio jedan od tvoraca balkanskog saveza, te dodaje reenicu kojom potvruje da je i
knez Mihailo delio to miljenje. Zato je hteo da se produi i dalje Garaaninova nacionalna politika.108
Mihailov primat bez rezerve uvaava se i ovde mahom u organizaciji Narodne vojske. Stranjakovi: Godine
1860. [Mihailo] je zatekao samo 4000 ljudi garnizonog voinstva, a ve 1861. ustrojstvom narodne vojske
prva klasa obuhvatila je 50.000 ljudi a druga 40.000 vojnika... Tako je, i po Stranjakoviu Srbija postala
prva vojnika sila na Balkanu.109... Ponovljeno: Za vreme druge vlade kneza Mihaila, Srbija je igrala
najvaniju ulogu na Balkanskom poluostrvu. Ona je bila centar oko koga su se okupljale ostale balkanske
drave. Pod njenim rukovodstvom pripreman je i organizovan [valjda samo u pripremi] ustanak za
osloboenje balkanskih naroda. U tome radu Mihailo se drao devize Balkan balkanskim narodima. Sem toga
Srbija je uzela na sebe ulogu Pijemonta meu Junim Slovenima. Ta uloga bila je jo ranije predodreena i
poela ju je osvajati jo od 1844. godine, od pojave Garaaninovog Naertanija u kome je bio iznet nacionalni
plan Srbije. Tu se Stranjakovi poziva i na kazivanje Slobodana Jovanovia da je pod Mihailom narodna
samosvest dostigla jedan stupanj Jaine kao nikada dotle.110
Mihailovu nenarodnu unutranju politiku Stranjakovi je opravdavao Mihailovom narodnom spoljnom
politikom. Njegov lini reim na platformi prosveenog apsolutizma XVIII veka Evrope imao je za svrhu
eliminisanje deoba radom na jedinstvu nacije u borbi za ostvarenje velikih nacionalnih zadataka Srbije.111
U registru imena pomenutih u memoarima Dimitrija Marinkovia, koje je za tampu pripremio i uredio
Stranjakovi, za Garaanina se, prema mnogo puta ponovljenim atributima, opetovano kazuje kako je prvi
kod nas izradio plan nacionalne spoljne politike Srbije, po kome je ona imala da radi na skupljanju oko sebe
svih jugoslovenskih plemena na Balkanu i stvaranju velike jugoslovenske drave. Taj plan izradio je 1844.
godine i poznat je kod nas pod imenom Garaaninovo Naertanije112
Stranjakovievo kapitalno delo, monografija o Iliji Garaaninu, tampana je tek posle mnogo godina ekanja,
kada je ova knjiga o spoljnoj politici Srbije ve bila u zavrnoj fazi tampanja. Zato je ovde ostala paginacija
osvrta na ovu Stranjakovievu knjigu prema kucanom rukopisu, a ne prema tampanoj knjizi. Kucani tekst
rukopisa nalazi se u Arhivu SANU. Prema pievom predgovoru: Delo je izraeno na osnovu ogromne
dokumentacije, najveim delom dotada neobraene ili uopte neobjavljene, a protumaene kritiki i

105 Stranjakovi, Mihailo i Julija, Beograd 1940, 26.

106 Isto, 177178.
107 Isto, 144.
108 Isto, 146.
109 Isto, 192.
110 Isto, 193.
111 Isto, 196.
112 Uspomene i doivljaji Dimitrija Marinkovia 18481869, sredio Dragoslav Stranjakovi, Beograd 1939, 248.

196
objektivno. Pored toga upotrebljena je sva dotada objavljena literatura na naim i stranim jezicima do koje
je autor ove monografije mogao doi. Od ukupno dvanaest poglavlja, dva su ispunjena sadrajem spoljne i
nacionalne politike u spletu Garaaninovih akcija i stremljenja. Ve u uvodnoj rei predgovora, 1949. godine,
Stranjakovi istie kako se o Garaaninu najvie zna po Naertaniju, ali su Garaaninove preokupacije u
politici bile razliito sveobuhvatne kvalitetima velikog kombinatora.113
Samo Stranjakovi, koji je slavu znamenitog istoriara prevashodno stekao Naertanijem, nije mogao da sam
sebe demantuje zbog Garaaninove neizmenljive karakteristine crte akcijama velikog kombinatora, pa je
posle prvih uvodnih rei, u ovom kontekstu in media res konstatovao da je imao [i] izvesne [neizmenljive]
principe s pozivom na Naertanije. Njime je izloio [dosledan] stav Srbije u odnosu na najvanija spoljno-
politika i nacionalna pitanja. Stoga je i promene u Garaaninovom stavovima prema Rusiji objanjavao
iskljuivo promenama u politici Rusije, a ne i Srbije. Po Stranjakoviu, za vreme ustavobranitelja, Garaanin
je bio protiv politike drave Rusa, jer je ona tada bila protiv dravne politike Srba. Tek kada je Rusija uvaila
interese srpske drave, Garaanin je postao iskljuivi zagovornik ruske politike. Stranjakovievim reima:
Nije Garaanin promenio dranje prema Rusiji, ve je ruska vlada uvidela da je njen raniji stav prema Srbiji i
Garaaninu bio pogrean, izazivaki i tetan i po njene i po srpske interese.
Sledi naunije: O odnosima Velikih Sila prema malim dravama i narodima Garaanin je imao sasvim tano i
ispravno gledite. On je smatrao da Velike Sile vode rauna samo o svojim interesima i da e male drave
pomoi samo ukoliko se njihovi interesi budu poklapali sa interesima malih drava. Velike Sile u svojoj
politici prema malim nemaju nikakvog milosra i saaljenja.114 Ovu tanu konstataciju Stranjakovi
potkrepljuje i citatima Garaaninovih rei. Ali ne razjanjava politikom samog Garaanina, koji je imajui u
vidu tu istinu o Velikim Silama vodio rauna da ih ne izaziva inaenjem, ve ukoliko je mogue i potrebno
ak pridobije podudarnim interesima male Srbije i odnosne Velike Sile. Uostalom i male drave u
meusobnim odnosima rukovode se prevashodno svojim interesima, bez milosra i saaljenja prema slabijoj
strani. Stranjakovieva interpretacija Garaaninove politike primerima kritikih osvrta na izvesne rezultate
Pariskog kongresa posle Krimskog rata, bila bi takoe primerenija navoenjem Garaaninovih povoljnih ocena
i reagovanja u vezi sa Pariskim mirom 1856. godine.
Mihailovu odluku da razvlasti Garaanina opozivom sa poloaja predsednika vlade i ministra inostranih dela
2. novembra 1867. godine, Stranjakovi objanjava vie Garaaninovim neslaganjem sa novom, austrofilskom
politikom kneza Mihaila nego, po mnogima primarnim razlogom oponiranja Mihailovoj odluci da se oeni sa
bliskom roakom Katarinom Konstatinovi.115
Razlikujui uzroke, razloge i povode, Stranjakovi daje odluujui znaaj povodu Garaaninovog neslaganja
sa promenom spoljne politike posle Mihailovog sastanka sa Andraijem u Ivanki, za Mihailovu odluku da
razvlasti Garaanina. Ali sam Stranjakovi, odmah posle ovog objanjenja Garaaninovog pada daje do znanja
da se i ovo njegovo objanjenje ne zasniva na neosporivoj dokumentaciji. Sam Garaanin ostao je pri tvrdnji
da ne zna zato je opozvan i da opoziv nije oekivao. Mihailo se zadovoljio nedoreenim argumentom
razvlaenja. Preostalo je i po Stranjakoviu da se dalje traga za neosporivim motivom iznenaujueg opoziva.
Jer je Mihailo u tom opozivu, od. 2. novembra 1867, samo naveo kako je Garaanin odgovorio potrebama
minulog perioda upravljanja Srbijom ali pred zahtevom [novih] vremena i novim potrebama drave treba
poveriti zemlju novim snagama.116 Konkretno neizreeno: Tipa Milivoja Blaznavca a ne Ilije Garaanina.
Garaanin nije bio savitljiv poput Blaznavca. Ali ni toliko principijelan koliko po izvesnim Stranjakovievim
opisima biva okarakterisan. Za Stranjakovievo je knjiko rasuivanje najvanije da: U odnosu prema
Velikim Silama i male drave treba da imaju uspravan i vrst stav. Velike ne treba vreati i izazivati ali im ne
treba ni sve odobravati, naroito gde nisu u pravu. Za Stranjakovia, Garaaninova su reagovanja na
neprihvatljiva ponaanja Velikih Sila uzorna. On navodi sijaset primera u tom smislu. Prenebregava da bi
manje vie isto toliko primera mogli drugi navesti za drukije Garaaninove replike. Stranjakovi npr. kazuje:
Kad je srpski narod u pravu on ne treba da preza ni od ega, ve da zauzme odluan stav bez obzira prema
kome. Ne primeuje kako suprotno Garaanin istie da Srbi ne treba prvi da zapoinju kavgu sa drugima,
to lakoumno stavljaju sudbinu naroda na kocku i izlau dravu propasti. Da je, dakle, neadekvatno tom
principijelnom pragmatinom stavu dodati: Ali kad se njihova zemlja neopravdano napada i preti joj se
oruanom snagom bez ikakva povoda s njene strane, onda se u tome sluaju ne treba pokoriti makar to ilo do
iskorenjenja poslednjeg deteta srpskog.117
Loe je to kasnije, ovde kurzivom isticani deo gornje reenice asocira na ratove koji e u poslednjoj deceniji

113 Ilija Garaanin, kucana strana 1.

114 Isto, 145146.
115 Isto, 135.
116 Isto, 136.
117 Isto, 148.

197
XX veka dovesti do razaranja Jugoslavije i najteih oteenja Srbije. Garaanin se ne moe ubrajati u te vrste
politiara, i nije ni Stranjakovieva namera mogla biti da navodi kao uzorna takva, tako pogubna, dranja. U
Garaaninovom vremenu Srbija uopte nije vodila ratove jer su njeni odgovorni vladari i politiari, poput
Garaanina, znali da ih ne sme voditi, zbog predvidljivih stravinih posledica poraza. Zato pragmatina
Garaaninova rezonovanja i odluivanja esto nisu adekvatno razmatrana i isticana za ugled prema
Stranjakovievim primerima i objanjenjima. Vidljivo, Stranjakovi je mahom argumentima nacionalistikog
patriotizma bio najdosledniji u jednostranoj interpretaciji Garaaninove dravne spoljne politike.
Primenom objektivnijih merila, meutim, mnogi primeri Garaaninovog dravnikog dranja i kod
Stranjakovia, vie nego kod veine nacionalistiki orijentisanih istoriara, dolaze do pravog izraaja u spletu
odluujuih istorijskih dogaaja. I po Stranjakoviu: Kad je otpoeo Krimski rat Garaanin je odmah istakao
da Srbija i prema Turskoj i prema ostalim ratujuim dravama treba da zauzme neutralan stav. Jedino takvim
stavom ona e otkloniti opasnost od sebe i rave ratne posledice u sluaju da rat izgubi ona strana kojoj bi ona
prila. I sa turske i sa ruske strane pokuavalo se da se Srbija uvue u rat, bilo kao saveznik Turske vladajue
sile, ili Rusije, sile zatitnice. Garaanin je i knezu i vladi objanjavao i uveravao ih da je neophodno potrebno
da zemlja zadri neutralan stav. To je on inio ne samo pred sam rat, nego naroito 1854. kad je vrena velika
presija i od strane zapadnih Sila i Porte da Srbi pomognu Tursku, kao i od strane Rusa da njih pomognu. Samo
takvim odlunim neutralnim stavom Srbija je uspela da otkloni i opasnost okupacije od strane austriskih trupa
koja bi se desila da je prila Rusiji, i neprijateljski i pretei stav Rusije da je prila Turskoj.118
Iseljenje Turaka iz varokih naselja, preputanje gradova srpskoj dravnoj upravi, posle dugih natezanja i
uzaludnih misija, ukljuujui i Garaaninove 1861. u Carigradu, sprovedeno je napokon 1867. dobijanjem
gradova. To je bio poslednji uspeh Garaaninove uprave i Mihailove vladavine istie i Stranjakovi. Iste je
godine, neto kasnije, Garaanin razvlaen, a sledee, 1868, Mihailo ubijen. Garaaninovu mudrost u
procenjivanju mogueg i nemogueg Stranjakovi je ilustrovao i primerom iz 1862. kad je bombardovan
Beograd. Tada je Garaanin smatrao da bi bilo nerazumno ui u rat sa Turskom. A Nikola Hristi koji je
bio za voenje rata morao je da da ostavku.119
Bez Naertanija Stranjakovieva monografija o Garaaninu nezamisliva je. Prema tome: U svome
Naertaniju Garaanin je istakao da su i Rusija i Austrija, Sile susedne Turskoj, odigrale najvaniju ulogu
prilikom raspada turskog carstva. One bi se lako pogodile koji e krajevi evropske Turske pripasti kojoj od
njih. Austrija bi traila zapadne a Rusija istone pokrajine, tako bi granica ila jednom pravom linijom od
Vidina do Soluna. Zato one i mogu raditi na propasti i deobi turskog carstva... Toj nameri Rusije i Austrije
usprotivie se Francuska i Engleska koje se ne mogu sloiti sa njihovim poveanjem na raun Turske, jer bi
time doveli u opasnost i svoje interese na Istoku.120
Sledi ponavljanje potvrde Garaaninovog ispravnog razumevanja za distancu Srbije od Rusije, sve dok Rusija
pretenzijama prevlasti na Balkanu preko Bugarske zaustavlja prirodne tokove razvoja Srbije. Do promene
stava prema Rusiji, po ovom redosledu Stranjakovievog rezonovanja, u koncepciji spoljne politike koju je
Garaanin koncipirao, dolo je kada su elnici Rusije uvideli svoju greku u odnosima sa Srbijom! Zato
Stranjakovi i ovde ponavlja: Kad je otpoeo Krimski rat, Rusi su traili da ih Srbi pomognu u borbi protiv
Turske. Oni su to odbili najvie Garaaninovom zaslugom.121
Stranjakovi je tano ustanovio, poput drugih istoriara, lako dokazivu promenu u Garaaninovim
koncepcijama spoljne politike Srbije prema Rusiji, za vreme druge vladavine kneza Mihaila. Ali je ostao
dosledan u iskazu o prethodnoj promeni spoljne politike ruske vlade! Ona sad prihvata politike koncepcije
Ilije Garaanina, spremanje opteg ustanka u Turskoj i stvaranje balkanskog saveza u istu svrhu. Pri tome,
Stranjakovi utvruje i zasluge ruskog konzula ikina u politici kojom se veliaju Garaaninova srpsko-ruska
zalaganja. Pa notira ak: ikin je bio u tako bliskim i prijateljskim odnosima sa Garaaninom da ga je
okumio.122 Sve je to tano, ali nedovoljnim poniranjem u rovarenje maarskih konzula, posebno Benjamina
Kalaja, nasuprot ikinovim rovarenjima, Stranjakovi proputa priliku da svestranijom analizom utvrdi
uinak promaarske promene u politici Srbije posle Mihailovog razgovora s Andraijem u Ivanki i uspona
antiruski nastrojenog Milivoja Blaznavca u hijerarhiji vrhunske vlasti.
Egocentrizam nacionalizma dalje najvie upravlja Stranjakovievim mislima. Zato bezbroj puta iznova
ponavlja neumitno: Pribliujui se Rusima Garaanin nije napustio svoj osnovni cilj u spoljnoj politici, a to

118 Isto, 152.

119 Isto, 154.
120 Isto, 163. Uobiajena ponavljanja ovde Stranjakovi sam potvruje napomenom, da navedeni naertanijski izvod potie iz

njegovog lanka Kako je postalo Naertanije.

121 Isto, 165.
122 Isto, 166.

198
je nacionalni stav. On je samo promenio taktiku [!] da bi lake mogao ostvariti svoj politiki cilj. Dok je ranije
Rusija bila protivnik ostvarenjima Garaaninovih namera, ovoga puta je pristala da ga potpomogne i on nije
video nikakvog razloga da tu ponudu odbije.123... Da je ovo rezonovanje lieno rezona motivisanosti u
spoljnoj politici kako velike Rusije tako i male Srbije, proizlazi i iz same injenice to Stranjakovi ostavlja
bez odgovora pitanje: Zato je Rusija bila prvobitno protiv a zatim za Garaanina kada Garaanin ostaje na
istoj liniji spoljne, nacionalne politike, koju je trasirao Naertanijem 1844. Promenom taktike ne postie se
promena u strategiji kada je ideja vodilja nepromenljiva.
Stranjakovieva nekontrolisana krajnost u ocenjivanju odnosa Srbije sa Velikim Silama, usled prevage
patriotskih oseanja umesto premoi bezpristrasnog ocenjivanja, dolazi do izraaja i pri analizi srpsko-
austrijskih nesporazuma i sukoba. Tano je da je: Austriju i Nemce Garaanin smatrao kao glavne neprijatelje
ne samo Srbije ve i celog srpstva, Jugoslovena i Slovena uopte.
... Stoga je celog ivota ostao nepomirljivi protivnik Austrije... Ali je takoe tano, to i Stranjakovi kad
ustreba konstatuje, da je 1848/1849. Garaanin prilino doprineo podrkom Srba, preko bare, da Austrija
pobedi Maarsku. Isto tako je samo delimino istinito da: U Srbiji Austrija nije imala ni simpatija ni
pristalica izuzev jednog malog broja Srba koji su preli iz Vojvodine a u Austriji se kolovali i dobili osnovno
vaspitanje124... Vojvoanski Srbi su u velikoj veini zazirali od Nemaca, vaba, i borei se protiv
hegemonizma Maarske pod okriljem Habzburke monarhije, bili preteno protiv Austrije. Politiki odnosi po
pravilu zasnivaju se na interesima, a oseanja se ispoljavaju merom interesa. Da ima stalno u vidu tu opte
poznatu injenicu, mnoge Stranjakovieve konstatacije ne bi mogle biti umanjivane kritikim primedbama.
Pretena strahovanja od imperijalnih pretenzija i zahteva velike Austrije bila su neminovna. Stranjakovi
precizno kazuje: Godina 1861, 1862. i 1864. u veliko se govorilo... da se Austriji za izgubljenu Veneciju
uini naknada na raun turskih provincija; [ve] 1861. spominjala se kao naknada Bosna i Hercegovina.125
Tih godina Garaanin dolazi prvi put na ideju da se Porta obrati balkanskim narodima i napravi sa njima
sporazum za zajedniku odbranu od prodiranja drugih Sila na Balkan.126 Naravno, bilo je probitanije ostati
pod Turskom, na zalazu, kad se zna da je uspeni ustanak protiv njenog sizerenstva neminovan, ve u skorijoj
budunosti, nego potpasti pod dominantnu vlast jo uvek mone Austrije. Dugotrajnu podrku Francuske i
Engleske Turska je obezbeivala strahom od njenog rasparavanja deobom opasnijih takmaca Rusije i Austrije
na popritima Velikih Sila.
Minucioznim korienjem arhivskih, rukopisnih i tampanih informacija Stranjakovi je napisao iscrpnu
monografiju o Iliji Garaaninu, kao najveem dravniku i politiaru Srbije, odreenog razdoblja. Prevelikim
subjektivizmom, svojstvenim, kratkorono, prema vremenu u kojem je napisao ovo delo a dugotrajno i prema
vremenima koja nadolaze, preterao je u mnogim delovima nacionalnog rasuivanja. Opsednut i
romantiarskim idejama sporazumevanja malih balkanskih naroda, u otporu protiv prevlasti Velikih Sila
previe se zadrao i na stvarnim i ne samo pripisivanim Garaaninovim nastojanjima da se pored Srba svi
Juni Sloveni, a zatim i ostali balkanski narodi okupe u jednoj dravnoj zajednici. to pritom nije istraio i
utvrdio prevagu elemenata srpstva u konglomeratu junoslovenstva i balkanstva kod Garaanina,
podrazumeva se samo po sebi, kako Garaaninovim tako i njegovim, Stranjakovievim porivima velianja
svog roda. Ti su porivi imanentni posebno kod istoriara, bez obzira na nacionalnu pripadnost, kad su u
pitanju vitalni interesi sopstvene nacije.
Istovetni su interesi prevagnuli i kad je Stranjakovi isticao da je: U jednom memoaru od 6. maja 1867.
godine Garaanin izloio potrebu sporazuma balkanskih naroda pretpostavljajui tekoe na koje e
nailaziti... Jo odluujue Velike Sile ne vide kojom bi dravom, ili kojim dravama, mogle zameniti Tursku
u Evropi. Stoga pomau Turskoj da se izvlai iz krize u koju sve ee upada. Stranjakovi precizira: Negda
turska vlada te krize reava kad ne moe drukije poputanjem a gde moe savlauje silom. U
navedenim godinama: Uz pomo Velikih Sila Turska pokuava da reformama pobolja svoj poloaj i na taj
nain zadovoljavajui ih bar malo odlae njihovu borbu za konano osloboenje.
Nepovoljni su za Srbiju i ostale balkanske zemlje njihovi meusobni surevnjivi odnosi. Stranjakovi istie: U
engleskom parlamentu vie puta je izraena bojazan da bi nestankom Turske dolo do meusobnih krvavih
sukoba meu hrianskim narodima i tako na Istoku nastupio haos vei nego za vreme turske uprave. Takvo
gledite ispoljeno je i u jednom delu francuske i nemake tampe.... Tom gleditu je pogodovala i tada
ispoljena netrpeljivost, po ovde pomenutom navodu izmeu Grka, Srba i Bugara. Svaki od ova tri naroda
imao je u svojoj istoriji jednu sjajnu epohu, kad je bio najmoniji na Balkanu: Grci vizantisko carstvo, Srbi

123 Isto, 168.

124 Isto, 170.
125 Isto, 160.
126 Isto, 161.

199
Duanovo i Bugari Simeonovo. Stoga je sasvim prirodno to je svaki od njih mislio na obnovu toga doba svoje
prolosti. Meutim, dravnici moraju biti svesni da se kod jednog naroda njegova istorija ne ponavlja po
starim predodbama.
Sledi naravouenije: Budui da se kod svakog naroda razvila svest o pravu samostalnog opstanka, on to hoe
i da ostvari. Ali: Kad bi jedan balkanski narod u elji da mu drava bude vea podjarmio neki drugi izloio
bi se stalnim unutranjim nemirima, troei snagu da ih savlada umesto da je troi na sopstveni kulturni i
materijalni razvitak. A takve unutranje prilike mogao bi najbolje iskoristiti spoljni neprijatelj [kurzivom
istakao A. R.]. Uzajamna popustljivost je najracionalnija. Prema vie puta ponovljenoj Garaaninovoj
imaginaciji, u budunosti: Grci radi svoje bolje bezbednosti treba da stupe u stalni odbrambeni savez sa
srpsko-bugarskom. Isto tako i ivotni interesi Rumunije morali bi je privui tome savezu.127
Stranjakovi poput Garaanina pretpostavlja savez Srbije i Bugarske savezu Srbije sa Hrvatima i Slovencima,
po redosledu najpre srpsko-bugarska drava, pa onda junoslovenska, odnosno jugoslovenska, prikljuenjem
Hrvata i Slovenaca, odnosno Hrvatske i Slovenije. Logino, najpre dravna zajednica Junih Slovena iste,
pravoslavne veroispovesti, pod istim, turskim, jarmom, a potom proirenje te dravne zajednice, prikljuenjem
preostalih Junih Slovena, druge, katolike vere, pod jarmom druge, austrougarske drave. Pripremanje i
potpisivanje saveznikih ugovora Srbije sa Grkom, Rumunijom i Crnom Gorom 60-ih godina Stranjakovi je
podrobno analizirao ovde naroito, navodima iz prepiske pregovora predstavnika ovih zemalja i naroda. Na
isti nain je rekonstruisao razgovore i pregovore sa predstavnicima arbanakih plemena, imajui u vidu
potencijale Arbanasa za stvaranje Albanije i njihov udeo u planiranom savezu svih balkanskih zemalja. Sve to
Stranjakovi je izloio u posebnoj glavi IV pod naslovom spoljna, zapravo spoljanja politika, na neto
preko sto kucanih strana, od 145. do 248.
U sledeoj, petoj glavi Stranjakovi se zadrao na Garaaninovoj nacionalnoj politici, u obimu od 249. do 340.
kucanih strana. Poinje naravno od Naertanija kao programa nacionalne politike Srbije, do koje godine ili do
kojeg razdoblja ne kazuje, ali se podrazumeva do stvaranja velike drave Jugoslovena, odnosi jo vee drave
Junih Slovena, eljenim ukljuenjem Bugarske.
Prelazei na sledee polazite Srbija je mala drava, mora se poveati da bi izvrila svoju istorijsku misiju i
pritom se ekonomski nesputano razvijala, Stranjakovi je panju skoncentrisao i na Garaaninove
preokupacije planovima sticanja morskih pristanita. Da bi i u trgovakom i ekonomskom pogledu Srbija
postala to nezavisnija od Austrije, mora traiti nove trgovake puteve, mora teiti za izlaskom na more i
dobijanjem jednog morskog pristanita. Prema tome, i po Stranjakoviu: Garaanin je sasvim tano
zakljuio najpre da bi trebalo nastojati domoi se puta preko Skadra do Ulcinja... Po savetu Engleske,
Turska je nudila srpskoj vladi Sutorinu, ali je ona ostala pri Garaaninovom miljenju da joj se da Ulcinj, jer
joj je to mesto bilo blie. Razmatrajui ovo pitanje, Matija Ban predlagao je da se trai neko drugo mesto,
navodio je ak i Dubrovnik. On je to inio i kao lokalni patriota, Dubrovanin.... Pored ovih srpskih
pretenzija na srpske hrvatske luke, pristanita, gradove, Stranjakovi e umetnuti, Hrvati bi ili da se Vlasi ne
sete, kako je: U tome cilju, po prianju Orekovia, bio sklopio ugovor sa Hrvatima. Potpisnici su bili u ime
Hrvata, Bedekovi, Mrazovi, Maurani, Vonina, Vranicani i trosmajer. Radi toga ugovora sa Srbijom
Hrvati su odbili neke povlastice koje su im nudili Be i Peta.
Nesumnjivo, navedeni i nenavedeni pobornici jugoslovenstva u Hrvatskoj, 60-ih godina XIX veka, naroito u
vreme vladavine Mihaila Obrenovia, nasuprot proaustrijsko-maarski i velikohrvatski opredeljenim
politiarima Hrvatske, bili su za zajednike oslobodilake akcije Srba i Hrvata protiv Turske carevine i
Habzburkog carstva, odnosno kraljevstva, pod predvodnitvom i primatom Srbije, kao tada jedine
jugoslovenske drave sa atributima dravnosti, ingerencijama autonomne nezavisnosti, iako bez dravne
samostalnosti. to, naravno, ne znai da su se saglaavali sa svojatanjima hrvatskih krajeva od strane
srbijanskih vladara, dravnika i politiara, a pod uticajem njihovih uenja i veine srpskog naroda. Ali, za
razliku od vremena koja e uslediti kada se Jugoslavija bude stvarala, Garaanin je bio svestan i injenice da
pored pregnua zajednitva oduvek deluju i impulsi suparnitva. Zato ostaje, ne kao njegovi naslednici, sto i
vie godina kasnije, na oprezi, zbog stvarnosti koja se teko da, zapravo ne da izmeniti, zbog uroenih i
sticajem neprilika steenih podozrenja. Ona vode k tome, po tada izgovorenim reima Garaanina, da se: Grci
boje Bugara, a Bugari i Grka i nas, Hercegovci sumnjaju u Crnu Goru, a Crna Gora i u nas i u Hercegovinu,
mi opet u sve ostale.128... Naravouenija, na koja ni Stranjakovi nije upuivao, iako je po Garaaninu,
navedeno kako se: Iz svih tadanjih dokumenata vidi ubrzano i grozniavo spremanje za akcije osloboenja i
ujedinjenja. Garaanin je hteo da se prethodno svre svi poslovi, sve potrebne pripreme, pa tek onda da se ue
u akciju sa stoprocentnim izgledima na uspeh. U leto 1867. godine on izvetava Magazinovia, u Bukuretu,
da je i njegova namera da akcija otpone sa ustanikim akcijama, ali etama organizovanim po svim krajevima
127 Isto, 212.
128 Isto, 251253.

200
turskog carstva u jedno isto vreme, iza kojih da bude Srbija sa svojom vojnom snagom, koja treba da se
umnoi, a na emu se radi kod nas dan i no. Oigledno je kad bi nespremni poli u boj da bi samo prevarili
i sebe i druge i tako upropastili celu stvar, koja danas tako dobre izglede ima.129
U vezi sa crnogorsko-turskim ratovima, bez odziva Srbije, Stranjakovi takoe umesno citira Garaanina: Ne
treba niko da misli da se Turska moe sruiti ratom po krevima, to su gola uobraenja. Tui Tursku u
krevinama ne znai unititi je, nju treba u ravnici pobediti pa da se ne povrati vie u kreve.130 Konkretno:
U crnogorsko-turskom ratu 18621863. Srbija nije uestvovala, jer je Crna Gora bez prethodnog sporazuma
sa njom ula u borbu sa Turcima. Da se o tome ranije razgovaralo, srpska vlada bi uticala na kneza Nikolu da
od rata odustane i objasnila mu da Srbija ne moe nespremna pomoi Crnoj Gori, osim da uvede svoj narod u
konanu propast.131
U vezi sa Bosnom i Hercegovinom pored raznovrsnih fakata i komentara, po Stranjakoviu: U pitanju Bosne
i Hercegovine Garaanin je imao da rauna sa opasnim protivnikom. To je bila Austrija, koja je odavno bacila
oko na ove dve srpske [kurzivom istakao A. R.] pokrajine. Stoga je Garaanin morao biti vrlo obazriv i
taktian kako u pitanju rada u Bosni i Hercegovini tako i u pitanju konanog reenja njihove sudbine. Ali je
raunao, a prema Stranjakoviu, bez dvoumljenja opravdano, da bi te dve pokrajine, kao i mnoge druge, i po
istoriskom i po etnikom i po statistikom pravu, trebalo da pripadnu Srbiji. Austrija je bila odluno protiv
toga. Pored Srba, pod Turskom i Austrijom, istinski tada ne svi ali mnogi Jugosloveni okretali su se Srbiji
sa eljom da se sa njom ujedine.
Sam Garaanin, raunajui sa nepovoljnim okolnostima govorio je vie puta da on nee pokretati reenje
pitanja Bosne sve dok ne bude siguran da se ono nee reiti u korist Austrije ve u korist Srbije. Trezveno,
bez uobiajene opijenosti, i Stranjakovi ovde kazuje: Imajui ovo na umu ne moe se upasti u greku i
prebacivati Garaaninu da je bio neodluan i odugovlaio poetak akcije. Za Garaanina je bilo vano izvriti
sve potrebne pripreme od kojih dve najglavnije pripremiti duhove za ustanak, organizovati ga tako da uspe i
pripremiti teren u inostranstvu [kurzivom istakao A. R.] da posle uspenog ustanka njegove plodove iskoriste
Srbi, Jugosloveni i ostali hriani na Balkanu a ne neko drugi.132
U vezi sa razliitim graninim odrednicama Stare Srbije, i prema Garaaninovim navodima, Stranjakovi je
izriit: Srpske zemlje na jugu koje su ulazile u sastav Nemanjike drave, oblasti u kojima je poeo srpski
dravni ivot i razvijao se tokom dva stolea, Garaanin i njegovi savremenici etrdesetih i pedesetih godina
nazivali su optim imenom Stara Srbija. Time su hteli da naprave razliku izmeu nove, Karaoreve i
Miloeve Srbije, stvorene u XIX veku, i one koja je postojala u srednjem veku.133
U vezi sa pokretom preanskih Srba u borbi protiv maarskih revolucionara u ratu protiv Austrije, podrku
Srbije preanskim Srbima, u mnogome zauzimanjem Garaanina, Stranjakovi objanjava, kao i drugde,
nacionalnim pobudama pomoi ugroenoj brai. to je silom okolnosti ta borba voena na frontu
Austrijanaca, najvie je alio Garaanin. Zato i u ovoj knjizi Stranjakovi u vie navrata naglaava kako
Garaaninu nije preostalo drugo nego da demonstrativnim odbijanjem austrijskog ordena za uee Srba u ratu
protiv Maara na strani Austrije, otvoreno daje do znanja kako se on nije zalagao za rat koji su vodili
Austrijanci protiv Maara, nego za borbu kojom su Srbi bili prinueni da se brane od maarske najezde.
Raspravu o krivici Maara ili Srba za neuspele mirovne pregovore koji bi doveli do okonanja njihovog
istrebljivakog rata i omoguili njihovo zajedniko ratovanje protiv prevlasti Austrije, Stranjakovi je
revidirao miljenjem o zakasneloj maarskoj povoljnoj ponudi. I po Stranjakoviu: Povlastice koje su Maari
tokom maja i juna 1849. godine nudili Srbima u Vojvodini bile su vrlo velike i prihvatljive. Ali je sve zavisilo
od daljeg ishoda borbe Maara protiv Austrijanaca kojima su pristizali u pomo Rusi. Nije imalo nikakvog
smisla pristati na obeanja strane koja nee biti u stanju da ispuni primljene obaveze134 i koja e onda
gubljenjem svojih pobednikih pozicija ugroziti pobednike srpske pozicije.
Stranjakoviu, kome je na srcu lealo prvenstveno ujedinjenje Srbije i Bugarske u granicama planirane
jugoslovenske drave, najvie je stalo da to podrobnije opie Garaaninovo zalaganje za udruivanje srpsko-
bugarskih snaga u pripremanom ratu protiv Turske. Zbog toga je [i] u Naertaniju posvetio Bugarima osobitu
panju.135... Na toj osnovi, tu se istie uee Bugara u osnivanju i radu tajnog udruenja u Beogradu krajem
1844; tampanje bugarskog nedeljnog lista Dunavski Lebed u izdanju Georgija S. Rakovskog; obrazovanje
jedne bugarske legije od oko 1000 ljudi za vreme bombardovanja Beograda 1862. godine.136... Kada se

129 Isto, 254255.

130 Isto, 260.
131 Isto, 274.
132 Isto, 294.
133 Isto, 297.
134 Isto, 305.
135 Isto, 311.
136 Isto, 312335.

201
moraju evidentirati nesporazumi koji ometaju razvoj u eljenom pravcu, vie se prirodno, prema oekivanjima
srpskih italaca, okrivljuju bugarski akteri. Krivica Bugarske, meutim, moglo bi se rei, utvruje se preteno
sa aljenjem, a ne mrnjom, kao austrijsku, pri analizi austrijsko-srpskih odnosa. Jer, Austrija sa pretenzijama
naslea oronule Turske izaziva nepodnoljivu podozrivost.
U odnosima sa Hrvatskom, po ovom Stranjakovievom izlaganju: Garaaninov stav prema Hrvatima mogao
bi se podeliti u dve faze. Prvo je trebalo raditi na to prisnijim vezama izmeu Hrvata i Srba u Srbiji i
njihovom meusobnom upoznavanju, a tek onda prei na izraivanje sporazuma za stvaranje zajednike
drave. Po Garaaninovoj zamisli, tek poto se Srbi i ostali Jugosloveni oslobode od Turaka i ujedine sa
Srbijom i Crnom Gorom, imalo se prei na osloboenje Srba i drugih Jugoslovena od Austrije i njihovo
ujedinjenje sa ve postojeom [kurzivom istakao A. R.] jugoslovenskom dravom Znai: Kako su Hrvati
najveim delom bili pod vlau Austrije, to se njihovo osloboenje i ujedinjenje sa Srbijom imalo izvesti u
drugoj etapi. I opet, po liniji Naertanija: Stoga se u Garaaninovom Naertaniju govori najvie o
Jugoslovenima u Turskoj, a malo o Hrvatima.137 Jednostranost nacionalistike nacionalne hrvatske
istoriografije, utvrivanjem krivice Srba i tamo gde je uopte nema, ovde se ispoljava, nasuprot ovom tanom
Stranjakovievom nalazu razloga izostavljanja Hrvata u Naertaniju, zlonamernim nalazom dokaza
podmuklih, utanjem prikrivenih osvajakih namera Srbije prema Hrvatima!138
Prve kontakte sa politiarima Hrvatske, i po Stranjakoviu, Garaanin je uspostavio posredstvom bosanskih
franjevakih fratara izmeu 1843. i 1848. godine. Dogaaji revolucionarnih pokreta 18481849. doveli su
Garaanina u neposredniju vezu sa vodeim ljudima hrvatskog naroda. Upuivanjem svoga poverenika
Matije Bana banu Jelaiu i Ljudevitu Gaju radi izvianja pozicije Hrvatske u tekuim poduhvatima, saoptio
je da je budunost Srbije na Balkanskom poluostrvu a dogaaji u Austriji je samo posredno interesuju.139
Prilino konfuzno, meajui pojmove i ciljeve, Stranjakovi je izlagao opisana zbivanja u pokretu kojim
Hrvati i Srbi u Austriji, zajedno i odvojeno, opravdavaju i potvruju neminovnost ratovanja protiv Maara u
godinama etrdesetosmakih revolucija i kontrarevolucija XIX veka. To se uoava ve u reenici koja sadri
samo informaciju da je Hrvatska delegacija na elu sa Ivanom Kukuljeviem poetkom maja 1848 u ime
bana Jelaia, obavestila Garaanina, kao i kneza Aleksandra Karaorevia da Hrvati ele da se izvri
ujedinjenje svih Junih Slovena i obrazuje jedno carstvo. Ostalo je da se nagaa pod ijom upravom i kojom
prestonicom. Nije odgovaralo Stranjakovievoj koncepciji: u Zagrebu. Ali zato hrvatska pretencioznost
nagovetava se sledeom reenicom koja kazuje: Toga miljenja [da se stvori jedno junoslovensko carstvo]
bila je veina naroda, ali su se uli i izvesni glasovi da bi trebalo iskoristiti tu priliku i ujediniti Bosnu sa
Hercegovinom [Hrvatskom]. A onda bez veze, sa predumiljajem: Naroito je Ljudevit Gaj sa svojim
prijateljima preporuivao Srbiju kao sredotoje ovog carstva. Pa opet bezvezno, jer drukije ne moe, sa
prikrivenim idejama hegemonizma: Tu elju Hrvata o stvaranju zajednike drave Garaanin je
prihvatio.140...
Stranjakovi ovde zamrauje Garaaninovo dranje prema Hrvatima, da ne bi izriitije izrazio njegovu
podozrivost prema Jelaievim planovima i poduhvatima, kao generalu austrijske komande i politiaru
velikohrvatskih koncepcija. Jer je tada Garaanin bio prinuen da sarauje sa Jelaiem u neizbenom, iako
neeljenom ratu protiv Maara. Kasnije, Garaaninovi iskazi i potezi, kao predsednika vlade i ministra
inostranih dela, za vreme vladavine Mihaila Obrenovia, pod sasvim drugim okolnostima, u vezi sa
predstavnicima Hrvatske jugoslovenskog smera, bez podozrivosti prema trosmajeru, u ovom delu studije
bivaju razgovetnije izloeni i razmatrani, nego tamo gde je re o godinama 1848. i 1849. Zapravo onako kako
je te iskaze i poteze Stranjakovi interpretirao vie prema preovlaujuim propovedima svoga vremena, nego
Garaaninovog. U Garaaninovo doba srpstvo je veliano i planovima jugoslovenstva. U vreme
Stranjakovievog pisanja o Garaaninu, u srpstvu su veliana jugoslovenska dostignua zahvaljujui vie
Srbima nego ostalim Jugoslovenima. Zbog slabosti tih Jugoslovena, vievekovno neslobodnih pod
Habsburkim carstvom. Kao i zbog jaine slobodne Srbije, preko jednog stolea.
U raspravi Zvanina Srbija za vreme ustanka u Hercegovini i Bosni 1882. godine, koja je tampana u asopisu
Drutva Sv. Save Brastvo, 1940. godine, najpre se konstatuje da je povod za oba ustanka bio isti. Zakon o
vojnoj slubi kojim se i u ovim krajevima omoguuje obavezno sluenje vojnog roka i tako bez razlike po
veri [svakome] pripadne ast da u odbrani svoje [tue] otadbine nose oruje.141 Za Stranjakovia je takoe
od znaaja injenica da su se podjednako: Na ustanak digli i pravoslavni i muslimani. U istom zamahu: Da
bi u svoje redove vre zbili i jedne i druge, pokretai u Hercegovini istakli su krilaticu da se treba biti za
137 Isto, 336.
138 Petar imuni, Naertanije tajni spis srpske nacionalne i vanjske politike, Zagreb, 1944. Mirko Valenti, Prva programska
formulacija velikosrpske ideje, Izvori velikosrpske agresije, Zagreb, 1991, 58.
139 Stranjakovi, Ilija Garaanin, 336.
140 Isto, 337.
141 Bratstvo XXXI, 184.

202
asni krst i vjeru Muhamedovu. Pored uspenih bitaka na kraju morali su podlei najmonijoj
austrougarskoj vojsci.
Sa oiglednom namerom naglaava se da nisu nali podrke kod zvaninih predstavnika vlasti u Crnoj Gori i
Srbiji. Logino po kritikovanoj politici. Dranje kralja Milana i srpske vlade prema bosansko-
hercegovakom ustanku, posle zakljuenja tajne konvencije sa Austro-Ugarskom, 1881. godine, bilo je
tetoinski odreeno. Citiranjem 2. lana konvencije kategoriki se ustanovljuje kako je Srbiji ne samo
zabranjeno da ma ta preduzme u korist ustanika, ve i naloeno da sprei i svaku akciju u tome pravcu
ak kad bi poticala od privatne inicijative.
Uteno je bilo za Stranjakovia kao zagovornika saveza slovenskih zemalja i naroda, sa eljenim udelom
Bugarske, to je mogao potvrditi da su: Ruska vlada, a naroito slovenski komitet i druga slina udruenja u
Rusiji reili da pomognu ustanicima, aljui im dobrovoljce, oruje i novac. Izostankom podrke Srbije, onda
je postalo neminovno da Rusi celokupnu svoju propagandnu akciju i revolucionarnu radnju prenesu u
Bugarsku.
Mnotvo detalja o ueu dobrovoljaca iz Bugarske preko Srbije svedoi o istraivakom radu koji je
Stranjakovi morao i ovde svestrano obaviti, njemu svojstvenom akribijom, iako se i tu uopteno ispoljava
prethodno stvorena jednostrana predodba o razmatranom problemu. Urezuje se u pamenje zato je odista
potrebno da se upoznamo podrobnije sa akcijama dva nedovoljno poznata uesnika dobrovoljakih
poduhvata iz Bugarske preko Srbije, tokom oslobodilakih ratova Rusije, Bugarske, Srbije i Crne Gore.
Biografijom ljudi izuzetnih podviga tu se zapisuju pojedinosti koje karakteriu herojska vremena, na primer:
Stevan Ivanovi bio je rodom iz Crne Gore i iveo u Rusiji kao oficir u ruskoj vojsci. Za vreme prvog srpsko-
turskog rata 1876. godine doao je zajedno sa dobrovoljcima u Srbiju i bio na frontu na Drini kao srpski oficir.
Dobrovoljaki komandir Jovan-Vidak Popovi, takoe rodom iz Crne Gore, iz rijeke nahije sela Graana, od
kue Popovi-Lipovac, u ruskoj vojsci bio je oficir, porunik carske garde. Uestvovao je u crnogorsko-
turskom ratu 187677. Kad se maja 1882. predao u Uicu vojnikim vlastima nali su kod njega njegova
ordenja: sv. Vladimira s maevima, sv. Georgija vojnikog reda I stepena N 14, Sv. Georgija IV stepena N
4956, medalju za rusko-turski rat, medalju Miloa Obilia, medalju za uspomenu iz crnogorsko-turskog rata,
medalju srpsku za hrabrost, srpsku spomenicu i grudno ukraenje poiveg imperatora Aleksandra II kao oficir
njegove line kompanije i strae. Lipovac je posle 1882. i dalje produio svoju vojniku karijeru u ruskoj
vojsci. Uestvovao je u japansko-ruskom ratu i doterao do generalskog ina.142...
U vezi sa ustankom u Hercegovini i Bosni, pod austrougarskom okupacijom, 1882. godine, Stranjakovi
usredsreuje panju na postupke vladara i vlade Srbije kojima se spreavaju u Srbiji akcije solidarnosti. Ali
notira i argumente kojima se opravdavaju ti postupci poloajem Srbije, u zoni Austrije. Tu se konstatuje kako
je narod Srbije bio od samog poetka ustanka na strani ustanika (kako se znaenje rei drastino menja, mi
smo napisali i dalje piemo ustanika a ne doslovno, prema Stranjakoviu na strani ustaa, kako se onda
govorilo i pisalo i u Srbiji). Treba znati i to da Stranjakovi ponavlja: Narod u Srbiji nije nikako mogao da
shvati, pa prema tome ni da odobri, dranje kralja Milana i njegove vlade prema ustanku u Bosni i
Hercegovini. Kraljeva nacionalna politika osuivana je u narodu. Ha proputovanju kroz Srbiju doekivali
su kralja i sa sloganima: Bosna, Hercegovina i Stara Srbija moraju biti nae.
Za Stranjakovia je vano da se zna kako se tajni odbori i pododbori osnivaju u mnogim mestima zarad
prikupljanja sredstava pomoi i omoguavanja prelaska granice, umesto zabrane, za dobrovoljce i iz Srbije, te
kako okrune, sreske i mesne vlasti ne sprovode striktno ministrova nareenja za spreavanje navedenih
patriotskih akcija. Iako je Stranjakoviu, kao gotovo svim istoriarima, najvie stalo do uvstva naroda i do
osude nenarodne politike kralja Milana i njegove vlade, ipak on ne izostavlja razlog kojim ministar Garaanin
(npr. u raspisu od 10. maja 1882. okrunim naelnicima) obznanjuje: vlada najbolje poznaje interese drave
shodno njenoj snazi i njenom poloaju i poem ona u prvom redu nosi odgovornost za uspeh ili neuspeh, to
ona nee nikom dozvoliti da joj u to brka, bilo po svojim oseajima ili po svojim raunima. Javno mnjenje i
pojedini ljudi mogu se rukovoditi raznim eljama i simpatijama, a vlada se mora iskljuivo rukovoditi pameu
i hladnim razumom.143 Zapravo, rei su to vladara austrofilske politike, politiara koji zna i prema tom
znanju, a ne prema instinktu neznanja, upravlja dravom i narodom, da bi izbegao posledice neizbenog
poraza svojoj dravi i svom narodu.
Opozicija u sastavu liberala i radikala podsticala je ratna raspoloenja, ne vodei rauna o odnosu snaga
izmeu malene Srbije, koja tek to je izvojevala meunarodno priznatu nezavisnost i premone velike Austro-
Ugarske. Naprednjaka vlada igosana je pod optubama da je isuvie pala pod austrougarski uticaj
zapostavljajui srpske nacionalne interese. Bratska Rusija isticala se i u tom ustanku kao garant premoi u

142Isto, 190.
143Isto, 212. Kurzivom istaknuta ovde ova reenica kao neuvaeni momenti u deceniji razaranja zajednike drave sa seditem u
srpskoj prestonici sto godina kasnije.

203
sukobu sa Austro-Ugarskom, ignorisanjem njene krivice u preputanju Bosne-Hercegovine Austro-Ugarskoj.
Prevagnula je, i po Stranjakoviu, neeljena odlunost naprednjake vlade da osujeti podvige, u ovoj
Stranjakovievoj raspravi minuciozno istraenih nastojanja imenovanih dobrovoljaca, da se domognu srpskih
ustanikih poprita u borbi sa austrougarskim okupatorom. Iako usredsreenost istoriara na akcije podrke
ustanicima neminovno navodi na zakljuke kojima se dranje zvanine Srbije ocenjuje kritiki, sa istorijske
distance namee se drukiji zakljuak. Razumom a ne oseanjima rukovoena naprednjaka vlada nije mogla
da ispolji drukije dranje od ispoljenog, i nasuprot patriotizmu veine srpskog naroda, a ne samo opozicije.
U posthumno tampanom Stranjakovievom radu Najvei zloini sadanjice (Patnje i stradanje srpskog naroda
u Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj od 1941. do 1945) koji je za tampu priredio istoriar Jeremija Mitrovi,
stravina istorija inkvizicije, kao da potvruje tanost navoda o poinjenoj greci sa srpske strane, stvaranjem
Jugoslavije 1918. godine. Jer, po logici ovde nametnutog, injeniki neprihvatljivog rasuivanja, reakcionarne
percepcije, Srbi su lakomisleno pristali na stvaranje Jugoslavije. Videli smo, Jugoslavija je stvorena
nastojanjima svih Jugoslovena, prvenstveno Srba i Hrvata uz podrku, po interesu i zainteresovanosti Velikih
Sila. Mada, ve dve tri decenije kasnije, i po Stranjakoviu Veliki deo hrvatskog naroda shvatio je osnivanje
NDH kao priliku za obraunavanje na prvom mestu sa Srbima. Meutim, bez obzira na sve uinjeno, ne treba
se varati i zavaravati, sa pogubnim posledicama, da i: U NDH samo je [ua] Hrvatska (bez Like, Krbave i
Banije), jedan deo Dalmacije i zapadni deo Slavonije neosporno [bila] hrvatska teritorija. Bosna, Hercegovina,
juna Dalmacija i Srem i istorijski i etnografski pripadaju Srbima, dok istona Slavonija, Krbava, Lika, Banija
i jedan deo severne Dalmacije etnografski pripadaju Srbima144...
Detaljni opisi stravinih muenja i ubistava Srba su kod Stranjakovia autentini. Ali ovakva nedela uasa i
strave svojstvena su svim stratitima, logorima i zatvorima. To treba znati i rei radi istine, a ne radi
umanjivanja, a kamoli pravdanja tih i takvih zloina NDH i Hrvata pod ustakom vladavinom u godinama
Drugog svetskog rata. Ovde se to saoptava i sa dodatnom namenom da bi se ispravile neispravne
Stranjakovieve dedukcije u zavrnoj, poslednjoj glavi ove knjige. Jer po njemu: Sve to se dogodilo Srbima
u NDH prirodna je posledica dogaaja iz poslednjih 100, a naroito 20-ak godina ivota Srba, Hrvata i
Slovenaca u zajednikoj dravi. Da se sa srpske strane htelo pogledati istini u oi od prvog dana ujedinjenja
1919. godine, i Hrvati prihvatili onakvim kakvi oni jesu, a ne kakvi bi trebalo da budu, verovatno do svega
ovoga ne bi dolo, ili bar ne bi dolo u ovakvom obliku i obimu u kakvima se odigralo.145
Iako sledei pasus Stranjakovi zapoinje sa tanom konstatacijom, da je: Novostvorena drava Srba, Hrvata
i Slovenaca bila [njihova] zajednika tvorevina, te da su na njoj radili, podrazumeva se decenijama,
najvei umovi, knjievnici, dravnici i politiari sva tri naroda, Stranjakovieva rekonstrukcija zbivanja biva
na njemu svojstven nain dezavuisana. Poput ekstremnih nacionalistikih ideologa i politiara, nauniku
nedozvoljeno, krivicu za nesloge, za pogrene poteze, egoistine porive, pripisuje drugom narodu, konkretno
Hrvatima, kolektivno i pojedinano. Zato posebno istie primere nesebinosti Srbije i Srba nasuprot primerima
egocentrizma Hrvatske i Hrvata. Zato navodi prevrtljivost najznamenitijih hrvatskih politiara, preutkujui
primere prevrtljivosti svojstvene [po iskazima hrvatskih istoriara] srpskim politiarima. Iako zna (kao to
znaju, takvim orijentirima rukovoeni hrvatski, i drugi, istoriari) da je u politici takva prevrtljivost, ispoljena
ne samo u promeni nego i u promenama stranake i ideoloke pripadnosti uobiajena, naroito, u vremenima
zaokreta i preokreta u politici i ideologiji.
Tako, i za Stranjakovia karakteristino, opisuje se u ovoj knjizi, kao primarno, zalaganje srpskih politiara za
organizaciju hrvatsko-srpske koalicije 1905. godine, u interesu Hrvatske, preokupirane borbom protiv
maarskog hegemonizma. Dok se nasuprot moralnim pobudama opredeljenim srpskim politiarima Hrvatske,
hrvatski politiari se prepoznaju po verolomnim karakteristikama, po kojima postaje razumljivo njihovo
verolomstvo u odnosima sa Srbijom i jugoslovenstvom u Jugoslaviji. Tako tendenciozno probranim
injenicama protivureni ispadi i potezi tribunskog hrvatskog politiara Stjepana Radia postali su apsurdni.
Od strane Stranjakovia predstavljeni Radi je godinama bio u slubi Bea, pevao himnu Habzburzima i
1914. slao pozdravne depee Franji Josifu. Na istoriar je samo prenebregnuo da istoriari ne samo
Hrvatske, ve svuda u svetu, bavei se politikom i ivotopisom Stjepana Radia, mogu navesti, pa i navode
neobino mnotvo primera Radievih misli i akcija suprotnog smera. ak kad je trebalo, sa svog stanovita i
stanovita Hrvatske, vie puta u interesu Srbije i Srba.
Na isti nain, za Trumbia, jednog od najrevnosnijih zagovornika Jugoslavije, ne samo sa stanovita Hrvata
ve i Srba, pa zato i prvog jugoslovenskog ministra inostranih poslova, Stranjakovi je naao za potrebno da
navede kako je: Za vreme prvog svetskog rata... tri puta menjao svoje miljenje. Na poetku rata [od 1914. do
1918] glorifikovao je Austriju... Dok je bio u Rimu, prvo je osnovao Hrvatski odbor, a [tek] u Londonu najvie

144 Dragoslav Stranjakovi, Najvei zloini sadanjice, Beograd 1991, 33, 37.
145 Isto, 483.

204
je radio i zauzimao se na stvaranju Jugoslovenskog odbora, iji je bio predsednik146...
Promene politiara uslovljene prevashodno politikom, koja se menja, predmet su istoriografskih analiza,
prema tome i posao istoriara Stranjakovia. Ali ne jednostranim uoptavanjima, ve usredsreivanjem na
glavnog proizvoaa zla. Inkvizicija u NDH 19411945, uperena protiv Srba (kao i drugih nehrvata, pored
Srba, prvenstveno Jevreja, Roma, a i samih nepoeljnih Hrvata) bilo je delo hrvatskih ustaa faistikog i
nacistikog tipa. Njima su se pridruili, ili samo povlaivali, pripadnici drugih hrvatskih stranaka, ili samo
skupina, pojedinaca... da bi se preivelo, pa i napredovalo u poslu i karijeri. Ako je nuno i neasnim
sredstvima i postupcima. Stranjakovieva knjiga, koju smo ovde dotakli, zasluuje priznanja pohvalama zbog
autentinih svedoenja o vremenu prevelikih zloina. Da takva vremena ne bi uvek iznova na istom ili drugom
tektonski srodnom tlu zakonomerno preovladala, vie je nego poeljno da se ne promai pri utvrivanju
nepatvorenih razloga i uzroka takvim vremenima. Inae, kao i ova knjiga, ispunjena pounim svedoanstvima
zloina, u izvesnim razmerama ak veim nego u vremenima srednjevekovnih inkvizicija, mora i pored
pohvala da naie na kritike. Utoliko opravdanije to izaziva i neeljene efekte prevelike subjektivnosti. Ta
senzibilna subjektivnost uinila je i da Stranjakovi, umesto lanstva u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti
zasluenog brojem i sadrajem naunih radova, prema Akademijinim merilima, zaslui godine provedene u
zatvorima Srbije i Jugoslavije, prema odredbama vlasti.

146 Isto, 484487.

205
 VIKTOR NOVAK
18891977.

Viktor Novak

Ubrajan u polihistorike radovima iz istorije srednjeg veka do naih vremena, Viktor Novak nema
sveobuhvatne studije iz razdoblja u kojem se panja usredsreuje na Naertanije, ime se ovde obrazlae
relativna kratkoa ovog naeg osvrta na Novakove radove u vezi sa naom temom. Za poetak moramo se zato
zadovoljiti s podrobnijom analizom male Novakove rasprave o jednom spornom pitanju iz srpsko-hrvatskih
odnosa koja je sa stanovita nae teme, iako po obimu mala, sadrajem od ne malog znaaja.
Sporno pitanje u vezi sa srpsko-hrvatskim odnosima, u ovoj Novakovoj raspravi razmatra se u sklopu razliito
prikazanih i objanjavanih stavova Jurja trosmajera u pregovorima sa knezom Mihailom, njegovim
poverenicima i drugim predstavnicima Srbije, o pripadnitvu Bosne i Hercegovine posle neumitnog prestanka
turske vladavine nad tim provincijama. Tu se citiraju i komentariu miljenja mnogih stranih i domaih
istoriara uz podsticaje politiara, sa namerom da se istina utvrdi prema predoenoj svestranoj dokumentaciji.
Novakova erudicija dolazi do izraaja sa svih strana prikupljenom i prouenom dokumentacijom problema
koji se razmatra sa ondanje istorijske distance. Ipak, njegovi nalazi, uprkos toj erudiciji, moraju biti revidirani
usled oportunizma, kojim ih, na njemu svojstven nain, prilagoava trendu konjunkturnog politikog
rezonovanja, po preovlaujuem rezonu u trenutku kada ih obznanjuje. To se ne razabire bez nepristrasnog
poniranja u problem, koji politiki vremenom umesto da prestane biti aktuelan sve strasnije biva aktualizovan.
Prirodom neotklonjivih geopolitikih uzronika.
Uoljivo je to ve u citatu kojim Novak zapoinje ovu raspravu. Jer: Kad je publicista arl Loazo 1898.
objavio u Parizu knjigu Le Balkan Slave et la crise autrichienne, u kojoj se dodiruju oslobodilaki planovi
kneza Mihaila kao i njegovih istomiljenika i saradnika, Srba i Hrvata u austriskim zemljama, na mig
petanske i beke tampe, stala je da napada u Hrvatskoj biskupa trosmajera, maaronska i frankovaka
tampa kao izdajicu koji je 1866. Srbiji u tim planovima odstupio Bosnu i Hercegovinu.1
Pitanje: Da li je trosmajer bio odista spreman da teritoriju Bosne i Hercegovine prepusti Srbiji, i to, u kojoj
meri i sa kojim ciljem? postaje na taj nain, predmet istraivanja ove Novakove rasprave. Pri tome, on lege
artis navodi kazivanja najeminentnijih istoriara Srbije i Hrvatske, Slobodana Jovanovia i Ferda iia,
svedoenja samih pregovaraa sa trosmajerom, kneza Mihaila, ministra Ilije Garaanina, politiara Jovana
Ristia, politikog aktera Antonija Orekovia. Kazivanja dva najuvenija istoriara, iako se njihova

1 Viktor Novak, Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa ezdesetih godina prologa veka, Istoriski asopis. Organ
Istoriskog instituta SAN, 1, 12, Beograd 1948, 181.

206
kompetentnost uvaava, Novak smatra proizvoljnim. Po njemu, tvrdnja da itava stvar u vezi sa Bosnom i
Hercegovinom ako je uopte postojala, nije dola dalje od prijateljskog razgovora i politikog kombinovanja
mora biti opovrgnuta.2
Za Novaka, verodostojniji su dokumenti sa iskazima onih koji istiu trosmajerovu spremnost da u ime
Hrvatske prepusti Bosnu i Hercegovinu Srbiji izuzev teritorije takozvane turske Hrvatske do Vrbasa. U
skladu sa planiranom vojnom akcijom za stvaranje jugoslovenske drave pod predvodnitvom vojniki
opremljenije Srbije. Podrazumeva se, u savezu sa Hrvatskom, koja je tada, bez zahtevanih dravotvornih
autonomnih prava pod Austrijom, imala manje mogunosti da se vojno opremi nego autonomna Srbija sa
dravnim ingerencijama pod Turskom. Pritom raunalo se ve i sa planiranom sledeom akcijom za
osnivanje jedne balkanske federacije, nezavisno od Turske i Austrije.3
Po Novaku, poput drugih, nasuprot treih, istoriara, spremnost Hrvatske, za vreme vladavine kneza Mihaila,
izraena spremnou trosmajera da prizna prioritetna prava Srbije na Bosnu i Hercegovinu, treba smatrati
neosporivim. Da bi tu neosporivost dokazao argumentima nauno proverene dokumentacije on je i napisao
ovaj lanak.
to se tie trosmajerovih prava da zastupa Hrvatsku u pregovorima sa knezom Mihailom, kao neosporivim
zastupnikom Srbije, s poloajem i funkcijom njenog svemonog vladara, Novak to pitanje nije postavio, pa ga
nije ni razmatrao. trosmajer nije bio na poloaju sa koga bi mogao de jure i de facto pregovarati u ime
Hrvatske, pa bi i sa tom argumentacijom mogla biti dovedena u pitanje validnost preputanja ili nepreputanja
Bosne i Hercegovine Srbiji od strane trosmajera. Samo je u tom pogledu nepobitnije da je trosmajer bio
voa Narodne stranke u Hrvatskoj, pa je sa stanovita parlamentarnog legitimiteta kao predstavnik veinske
politike stranke u hrvatskom narodu mogao u izvesnoj meri sa pravom da pregovara u ime drave Hrvata.
Znai, ostalo je sporno samo pitanje: u kojoj meri, sa kojom svrhom i pod kojim je uslovima bio spreman da
prepusti Bosnu-Hercegovinu Srbiji, ne vodei ili vodei rauna o interesima Hrvatske u toj kombinatorici.
Pozivajui se pre svega na dokument koji on prvi koristi za tezu o spremnosti hrvatskog, odnosno hrvatskih
pregovaraa za zajednike akcije sa Srbijom, kao i na ranije koriene dokumente od strane drugih istoriara o
Mihailovim akcijama u sklapanju saveznikih ugovora sa zainteresovanim predstavnicima balkanskih zemalja
Novak insistira na potrebi da se dezavuiu osporavanja utanaenih hrvatskih ustupaka Srbiji. to izostaje
prilika za njihovu realizaciju, po Novaku treba okriviti Mihaila. On se, prema toj dedukciji, nije odazvao
pozivu Pruske i Italije da se koristi ratom protiv Austrije, a uz to se dao obmanuti od Andraija, na sastanku u
Ivanki, perspektivom dobijanja Bosne-Hercegovine pomou Maarske i Austrije.
Reima Novaka: U Beu i Peti su znali za odnose trosmajerove prema knezu. Njih je trebalo po svaku cenu
pokvariti, kako ne bi Hrvati imali oslonca u sukobu koji se oekivao usled dualistikog ureenja Monarhije. U
tu svrhu doi e na diplomatsku scenu maarski grofovi Zii i Julije Andrai, koji e pregovarati sa Mihailom
(januara i avgusta 1867) i uspeti da zadobiju Mihaila za njihove teze proirenja Srbije na Bosnu i Hercegovinu
mimo Hrvata, koji su takoe polagali prava na te teritorije.4 Ali Hrvati su bili spremni da se odreknu tih
pretenzija da nije Mihailov sporazum u Ivanki sa Andraijem, avgusta 1867, koji je optoj stvari neodoljivo
doneo nemale tete te trosmajera kao i mnoge Srbe ne samo rezervisao prema Mihailu, nego ih ogorio i
razoarao.5
U prebacivanju krivice za osujeeni srpsko-hrvatski savez na Mihaila (to je odgovaralo politici zagovornika
primarnog srpsko-hrvatskog jugoslovenstva u vreme pisanja Novakove rasprave, a to u vremenu podseanja
na to ovom raspravom izaziva nevericu, najblae reeno) Novak ide tako daleko da u zakljuku rezimira kako:
Naputajui jugoslovensku liniju knez Mihailo nije ni srpskoj mogao dati ireg maha u mreama Austro-
Ugarskim.6
Zanimljivo je kako ovaj istoriar visokog ranga, sa pozicija vie srpskog nego hrvatskog jugoslovenstva i u
obimnoj studiji Vuk i Hrvati, u kojoj se razmatraju samo jezikoslovna pitanja srpsko-hrvatskih odnosa, bez
ijednog osvrta na neki spoljnopolitiki dogaaj, pri uzgrednom pominjanju kneza Mihaila, povodom njegovog
neodazivanja na jednu Vukovu humanitarnu molbu, koristi priliku da ga spoljnopolitiki ocrni. Jer: Bilo je to
vreme kad su Juni Sloveni, u punoj naivnosti i zabludi, zajedno sa trosmajerom, i sa Ujedinjenom srpskom
omladinom, u njemu gledali osloboditelja i ujedinitelja tih progonjenih Slovena u dvema imperijama,
habsburkoj i otomanskoj, u sultanovom carstvu, kao i u Habsburgovom klerikalnom kalifatu! Ali, Mihailo e
i kasnije dovoljno nerazumevanja pokazati, koja mu nikako ne diu onu ispevanu romantiarsku veliinu,
kakvu mu se htelo da da, posle pogibije, 1868.7
2 Isto, 183.
3 Isto, 183.
4 Isto, 189.
5 Isto, 184.
6 Isto, 197.
7 Viktor Novak, Vuk i Hrvati, Posebna izdanja SANU, knjiga CDXVII, Odeljenje drutvenih nauka, knjiga 62, Beograd 1967, 426.

207
U Novakovoj knjizi o Franju Rakom, sa istih pozicija istie se kako su posle bezuspenih pregovora sa
predstavnicima Maarske o poravnanju sa Hrvatskom, 1866. godine, Raki i trosmajer poeli iako
neodreeno, vie instinktivno zanositi se izvesnim konspirativnim gledanjima naroito prema Srbiji. Tada je
trosmajer, te, a naroito sledee godine, Srbima dao pozitivne odgovore u pitanju zajednike antiturske i
antiaustrijske akcije. Sauvana dokumentacija to danas nepobitno potvruje. I kada 13. jula 1866. trosmajer
pie Rakome, i govori o naem programu, to je nesumnjivo ovaj dalekovidi pogled u zajedniku budunost
Srba i Hrvata.8...
Nije bilo sumnje: Osealo se da se sada, posle poraza Austrije u austro-turskom ratu, Be najzad privoleo na
puno poputanje Madarima, da s njima zajedno nad svim ostalim narodima Monarhije podeli svoju dotada
samodraku vlast. Tako je od nemadarskih i nenemakih naroda u Monarhiji traena i predlagana
federalizacija, zamenjena dualizmom, za koji su sada u Beu bili uvereni da spasava dinastiju, Nemce i
Madare od prevlasti Slovena, kojima su oi ionako uprte preko granica Habsburke Monarhije.9
U spisima o trosmajeru i Rakom, pri osvrtu na dogaaje i linosti u Srbiji, Novak sa pozicija obavezujueg
slovenstva kritiki notira kako je Rusija u pregovorima i ugovorima sa Austro-Ugarskom pristala na obavezu
da podri predstojeu okupaciju Bosne i Hercegovine. A u vezi sa srpsko-bugarskim ratom 1885. sa pozicija
junoslovenstva osuuje Srbiju zbog objave rata Bugarskoj.
U Novakovoj zbirci pisama, iz prepiske srpskih naunika i knjievnika sa Franjom Rakim, u objavljenom
pismu Stojana Novakovia, od 9. avgusta 1876, u vezi sa ratom Srbije i Turske stoji: U poslednje vreme
dolo je [u Srbiju] preko 200 oficira iz Rusije, i svi su otili k moravskoj vojsci.10 A u pismu od 17/29. juna
1877, posle poraza Srbije, Novakovi naglaava: Stoga je krajnja potreba popraviti odnose s ruskom vladom,
koja ne krije svoje simpatije prema naim konservativcima opoziciji sadanje vlade11...
Novakovievo pismo od 18. marta 1878. reflektuje razoaranje sa San-Stefanskim mirovnim ugovorom.
Potvruje se da tim mirom [u Srbiji] gotovo niko nije zadovoljan, i iz raznih uzroka. Masa je nezadovoljna
ponajvie zato to je arlatanska politika uzvejala nade daleko sjajnije, pa se sad smernim udelom a novim
glasanjem hladna voda siplje. Jo je nezadovoljan skoro svak nejednakom merom, kojom je odmeravano
Srbiji, Bugarskoj i Crnoj Gori, i udnovatim poloajem u kom odsad ostaje Bosna, a ta nejednaka mera je tim
nemilija to je u obrnutoj srazmeri prema pregnuu, rtvama i zasluzi politikoj. Ali je, naravno, stvar ipak
krenuta napred i ja se s Vaom ocenom potpuno slaem.12
U vezi sa srpsko-bugarskim odnosima, Novakovi, 28. oktobra 1879, pie Rakom: Znam da e Vam biti
milo lino da ujete, da se nai odnosi s Bugarima znatno popravljaju poslednjim koracima kneza bugarskoga.
Nadam se, da e se u tom pravcu napredovati.13
Povodom Istorije srpskoga naroda koju je napisao Panta Srekovi, Raki je u pismu Ilarionu Ruvarcu, 17.
februara 1885, saoptio kako se zaudio da moe godine 1884. izai onakova historija srbska. Doslovno:...
nijesam se toliko udio piscu, koji mi je od prije poznat bio koliko Uenomu drutvu koje je takovo djelo
izdalo. Nama je ovdje teko pisati kritiku, jer su, ali boe, takovi odnoaji izmeu dva bratska plemena,
Hrvata i Srba, da bi nam se zlo uzelo kada bi nepovoljnu kritiku napisali, a koliko mu drago opravdanu i
obrazloenu. Ali vi moete to uiniti.14
U istoj Novakovoj zbirci, u objavljenom pismu Mihaila Polita Desania Rakom, 6. decembra 1878,
povodom besede Rakoga u Jugoslavenskoj akademiji znanosti i umjetnosti istie se: Vi ste se zaista u tom
govoru uzvisili i kao uenjak i kao rodoljub do onog vieg gledita o prolosti i budunosti naeg ukupnog
naroda, da Va govor mora biti pravi balzam za svakog prijatelja naeg naroda, koji prati tugom razmirice
meu Srbstvom i Hrvatstvom, to se, rekao bih, periodino ponavlja. Eto ba od skora dobih list iz Dalmacije,
gdje se Srbi gorko jadaju na Hrvate. Ovo je za neke uvek tuna stvar. to znadoh odgovoriti, ve to: da nam se
valja svima do nekog vieg gledita uzvisiti. Valja da se smatramo kao jedan narod i onda ne moemo i ne
smiemo jedno drugo mrziti, ve moramo jedno drugo ispravljati. I poto videh u Vaem kratkom govoru da je
ista struja i u Vas i da u ovom velevanom vremenu po na narod moramo gledati da sve razmirice izbegnemo
koje idu samo u prilog naih neprijatelja i to ne mogoh no samo da Vam i Vaem govoru iskreno ne
estitam.15
U Novakovoj raspravi Mihailo Polit Desani, tampanoj u Letopisu Matice srpske, preovladava duh srpsko-
hrvatskog jugoslovenstva, jedno vreme preteno kroz Desanieve akcije u Hrvatskom saboru. S patosom, u

8 Viktor Novak, Franjo Raki, Beograd MCMLVIII, 133.

9 Isto, 132.
10 Viktor Novak, Srpski naunici i knjievnici u prepisci sa Franjom Rakim, Beograd 1964, 90.
11 Isto, 101.
12 Isto, 105.
13 Isto, 114.
14 Isto, 142.
15 Isto, 151.

208
prenaglaenoj intonaciji onovremenog zajednitva, koja je Novaku svojstvena, kada razmatra omiljene teme
pregalatva, i sporna pripadnost Srema, Vojvodini ili Hrvatskoj, usaglaava se jednakim poistoveivanjima.
Trojednicu je Polit-Desani jednako voleo i branio kao i svoju Vojvodinu.16
Objanjavajui motive Politovog poetnog opredeljenja za savez sa Maarskom, u krugu unionista, i Novak
istie kako je bilo logino, posle reima Bahovog apsolutizma, a zatim merlingovog centrizma koji su bili
zajednika nesrea i za Maare, kao i za Hrvate i Srbe stati na stranu onih koji su hteli nagodbu sa
Maarima mimo i protiv Bea. Kasnije, s pozivom na zanimljivu Politovu konfesiju Recimo koju)
(1887), bilo je loginije zakljuiti da je 60-ih godina proputen istorijski trenutak, kad se eventualno Austrija
dala pretvoriti u federativnu dravu, u kojoj bi Sloveni imali da vode glavnu ulogu.17
Osvrui se na Politov govor u hrvatskom Saboru tokom rasprave o nazivu nacionalnog pripadnitva Srba i
Hrvata, Novak citira Politove rei: U pogledu narodnosti [nacionalnosti] Hrvatstvo i Srpstvo nije jo posve
izjednaeno jer narodnost jo nije jezik, nego da je jezik samo substrat narodnosti, te da osim toga treba jo
jedna povest, poseban nain odgajivanja, politiki pravac itd. Dok Hrvatstvo i Srpstvo u tom izjednaeno nije,
dotle ja kao Srbin traim da se ovo ime kao diplomatino priznaje, a svaku drugu tenju moram smatrati kao
tenju za supremaciju. Veli se ovde, da se razdor zamee ako se hoe da se u adresi upotrebi ime hrvatsko
srpsko. Gospodo, tim se ne namee nikakav razdor, dapae je to izraz sloge ne samo meu nama nego i prema
treemu. Budite uvereni, gospodo, kad budu jednom Nemci, kad bude Evropa [kurzivom istakao A. R.] ula
da se ovaj narod zove Hrvatskosrpskim, bolji e dobiti pojam o nama, nego kad bi se mi nekako stidili kazati
svoje ime. Zato ja predlaem da se otvoreno zovemo: hrvatskosrpski narod.18
Ovakav predlog, poput drugih slinih predloga, zvuie generacijama hrvatsko-srpskih, srpsko-hrvatskih
sukobljavanja, utopistiki, ako ne i obmanjivaki. Za Novaka, kako je voleo da ponavlja, bili su samo: Signum
temporis.
Politova zalaganja u Parlamentu Ugarske za prava Hrvatske u borbi protiv maarskog hegemonizma,
udruenim snagama Hrvata i Srba, Novaku su u ovoj raspravi posluila za jo nepobitnije dokazivanje
istorijske zasnovanosti srpsko-hrvatskog, hrvatsko-srpskog zajednitva. to su ve u vremenu tampanja
(1933) ove rasprave mnogi ovakve argumente smatrali anahronim, po Novakovom rasuivanju, tim
argumentima e se u nedogled moi nepobitno dokazivati utemeljenost Jugoslavije trajnim temeljima. On
nikako nije mogao da se sloi sa onima koji su istrajali na tvrdnjama da je Jugoslavija vetaka tvorevina.
Tempora mutantur, vremena se menjaju, i mi u njima potvrivao je i on, ali u drugoj konotaciji. Bio je ak u
pravu kad je nepokolebljivo uzvraao da se jugoslovenska drava Jugoslovena ne moe smatrati vetakom
dravom. Njeno razaranje, pedesetak godina kasnije (od tampanja ove rasprave) nee biti dokazom
predodreenosti njenog nestajanja neprirodnim nastajanjem, jer e uslediti prevagom ruitelja njenih temelja,
nad graditeljima njenih zidina.
U opirnom predgovoru Antologije jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (13901930), Novakovi nalazi,
dokumentovani adekvatno probranim dokazima, po sopstvenom Novakovom vrednovanju, bivaju
predstavljeni prema rezultatima njegovih istraivanja, ali se time ne eliminiu prevashodni razlozi verovanja u
potrebe takvog odbira i takve prezentacije ovde sabranih i objavljenih dokumenata. Dok je vera u postojanost
Jugoslavije bila imanentna, ovakve antologije bile su hvaljene po dokumentaciji kojom se datira dugovenost
jugoslovenske ideje sa to starijom genezom jugoslovenske dravotvornosti. Zato prvi dokument u ovoj
Antologiji poinje 1390. godinom, kada bosanski kralj Stefan Tvrtko po lozi srpske i hrvatske krvi... proiri
svoju kraljevsku titulu prozvavi se kraljem Rake, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja.19
Savremena jugoslovenska dravotvornost datirana je, dokumentacijom ove Antologije, jugoslovenskim
dravotvornim idejama i zbivanjima, poev od Gajovog Ilirizma i Garaaninovog Junoslovenstva do
trosmajer-Mihailovog politikog Jugoslovenstva.20 Gajevo i trosmajerovo hrvatstvo, poput Garaaninovog
i Mihailovog srpstva u ovom jugoslovenstvu potiru se. U tom kontekstu svrsishodno je nejednaku
jugoslovensku nit podjednako isticati u politici koja biva oliena, najdue i najvie, Gajevim i trosmajerovim
stremljenjima Hrvatske, poput Mihailovih i Garaaninovih stremljenja Srbije. Prema Novaku, sam ilirizam kao
prvenstveno pokret knjievnog i duhovnog ujedinjavanja Jugoslovena, morao bi biti ocenjivan po zakljuku,
da je njegova unitaristika ideja od presudne vanosti u razvoju iste Jugoslovenske Misli.21
Novakova valorizacija ilirizma preuveliavanjem njegovog nespornog znaenja, uz dodavanje spornog uinka,
navodnom ulogom pretee i zaetnika savremenog jugoslovenskog pokreta kritiki e se proveravati i

16 Viktor Novak, Mihailo Polit-Desani i Hrvati, Letopis Matice srpske, knjiga 337, sveska za jul, avgust i septembar 1933, Novi
Sad 1933, 95.
17 Isto, 112.
18 Isto, 114.
19 Viktor Novak, Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva, Beograd 1930, 2.
20 Isto, X.
21 Isto, XIX.

209
korigovati. Njegova su kratkotrajnost i mala rasprostranjenost indikativni. U doba u kojem se, po nekim
Novakovim, vie karakteristinim nego sluajnim, kontroverzijama, ilirizam u Srbiji afirmie gotovo s istim
pobudama kao u Hrvatskoj, Srbija ima vee mogunosti za osloboenje od preostale turske zavisnosti
sopstvenim snagama, nego Hrvatska, od austrijske, maarske potinjenosti. Ona nije motivisana razlozima
Hrvatske da svoje oslobodilake akcije zasniva na tee sprovodljivim oslobodilakim idejama ilirizma.
Zapravo Novakova doslednost i u preuveliavanju znaaja ilirizmom proimanih oslobodilakih ideja, pa i
akcija, nije konstantna. Ona se ak moe opovrgnuti, oprenim iskazima njegovih nalaza u vezi sa prethodno
isticanim dometima ideja koje afirmiu ilirizam u Srbiji. Novak ne preutkuje ve potvruje da i njegovi nalazi
pokazuju kako ime ilirsko nije moglo da uhvati ira podruja, jer su mu se najveim delom oduprli Srbi, a
Slovence nije nikako zagrejalo. Ali i tu umanjuje znaaj tek navedenog nalaza podsetnikom da je: Meu
prvim darodavcima Matice Ilirske, koja se 1842. pokretala, bio sa 100 dukata i knez Milo Obrenovi.22
Novaku je najvie stalo do toga da se Srbi i Hrvati smatraju pripadnicima jednog istog naroda (u znaenju
nacije), to i u ovoj knjizi potvruje time da mu ne smeta kad se to ispoljava kod Srba i tako da se Hrvati
uvruju u Srbe, a kod Hrvata Srbi u Hrvate. Zato, u vezi sa spisom Vuka Karadia Srbi svi i svuda ponavlja
da je u tom spisu Karadi izneo ideju jedinstva s jednim optim srpskim imenom za sav na narod, oseajui
genetsku snagu istoriske istine da su Srbi i Hrvati jedan narod sa dva razliita imena, utvrujui jo i
neospornu istinu da su junoslovenski jezici neprekinute verige u jednome lancu. U tom smislu dodaje da je
jo istaknutije ovu misao jedinstva pod jednim srpskim imenom, 1839. pravdao Jovan Suboti, inae idealni
pobornik narodnog [nacionalnog] jedinstva. Prema tome, normalno je to je Riter Vitezovi istu misao
izrazio pod jednim hrvatskim imenom u XVII stoljeu, a u XIX Ante Starevi.23
to Novak prenebregava i u ovom kontekstu uzreicu da kad dvojica (ili vie njih) kazuju isto ne znai
automatski da je to isto mora se ovde smatrati konformizmom koji imperativno iziskuje da bude razotkriven.
U svim kazivanjima i dokazivanjima da su Hrvati Srbi, odnosno Srbi Hrvati neistina je ista. Ali poimanje te
neistine, njena rasprostranjenost, njene loe posledice nisu istovetne. Kad je izgovara, ispisuje, iri, propagira
pisac, literat, jezikoslovac, ma i ranga Vuka Karadia, njen manji domet je neuporedljiv sa masovnim
dometom politiara, u rangu ideologa i voe jedne velike, populistike, stranke, kakav je bio Ante Starevi.
Nije isto ni kada ista neistina potie od Ritera Vitezovia, u XVII veku ili od Jovana Subotia u XIX.
Novakova nastojanja da u zbivanjima koja reflektuju srpsko-hrvatske, hrvatsko-srpske, odnose, istakne
komponente zajednitva, vidljiva su i u oznakama spoljne politike Srbije, prema jugoslovenskoj odrednici
srpskog Naertanija. Po Novaku: Dok se na jednoj strani pretapao ilirizam u jugoslovenstvo, na drugoj
strani rasla je ideja jugoslovenska i junoslovenska Aleksandra Karaorevia i njegovog savetnika
Garaanina,24 podrazumeva se, po Naertaniju, u jugoslovenskoj obradi.
Ideja bratstva i jedinstva, kojom se diila komunistika Jugoslavija, a koja je bila reimski utilitarna u
kraljevskoj Jugoslaviji, u vremenu sastavljanja i tampanja ove Novakove antologijske knjige, velia se
patetiki. Tako, Novakovim reima: Ne samo Srbi i Hrvati iz zemalja austriskih i ugarskih, nego i Srbi iz
male kneevine Srbije, a uz njih i orlovi crnogorski, dali su u krvi svedoanstva za to bratstvo i jedinstvo
1848. Tada su: Ban Jelai i patrijarh Rajai, Jelai i knez Aleksandar Karaorevi, Jelai i vladika
Rade, Jelai i Stevan Knianin, one svetle spone koje su simboliki povezale Srbe i Hrvate za sva vremena...
[kurzivom istakao A. R. da bi se urezalo u pamenje, posle drastinog demantija ove horoskopije] Mala
umadija sad ve preuzima pijemontsku ulogu u pribiranju i oslobaanju Jugoslovenstva.25...
U predgovoru ovakvim apodiktinim tvrdnjama prejudicirana antologijska dokumentacija, karakteristina je i
po zakljuku. Tim se zakljukom utvruje, prema idealistinoj idejnoj shemi istorije: Jugoslovenska Misao
stvorila je Jugoslaviju. Tako se i predvia apologetski iluzorno, kako e ona da stvori i Jugoslovene, s
jednim jedinstvenim narodnim oseanjem i verom u jednu veliku i monu budunost naroda... Plemenski
nacionalizmi, [tada samo] srpski, hrvatski i slovenaki pretopie se u Jugoslovenskoj Misli u jedan jedinstveni
nacionalizam.26...
Dokumentacija Antologije jugoslovenske misli, koja koncepcijom iskonskog dravotvornog narodnog
jedinstva poinje sa dokumentom iz 1390, a savremeno jugoslovenstvo iz 1844. godine istie Garaaninovim
Naertanijem (u skraenom obimu, sa ispustima)! Pod naslovom: Ilija Garaanin 1844. u svome Programu
spoljne politike, ili takozvanom Naertaniju, za kneza Aleksandra Karaorevia, o ulozi Srbije u budunosti
Jugoslovenstva. Bez nune ispravke tu se prosleuje i proizvoljni komentar istoriara Vukievia o prvom
izdanju Naertanija da se Ilija Garaanin stalno u voenju politike Srbije drao toga programa kako za vreme

22 Isto, XXI.
23 Isto, XXI.
24 Isto, XXIII.
25 Isto, XXIII.
26 Isto, LXV.

210
kneza Aleksandra Karaorevia, tako i za vlade kneza Mihaila.27 Valjda da bi se videlo kako se
naertanijska ideja junoslovenstva iskazuje i drugde meu Junim Slovenima, tu se tampa, sa ispustima, i
lanak Petra Preradovia iz 1844, godine pod naslovom Jezik junoslovenski. Po tom Preradovievom lanku:
Jezik junoslovenski govori se s malom razlikom u istoi od Jadranskog do Crnog mora na prostoru od
6000 m2, sa skoro 16 miliona stanovnika.28
Da bi srpsko-hrvatsko, hrvatsko-srpsko, bratstvo i jedinstvo, bilo i ilustrovano u ovoj Antologiji, i crkveno
verskim primerom, tu je i lanak o jednoj srpskoj pravoslavnoj liturgiji uz uee hrvatskih katolikih vernika.
Prema naslovu: Srbi i Hrvati, pravoslavni i katolici, pevali su zajedno liturgiju u pravoslavnoj crkvi, u
Belovaru, na Bogojavljenje
1845. o emu izvetavaju petanske Serbske Narodne Novine i zagrebake Novine Horvatsko-Slavonsko-
Dalmatinske.29
Pored novinskih lanaka, politikih izjanjavanja, govora, deklaracija javnih linosti, drutvenih udruenja,
stranakih organizacija, dravnih foruma, u poetku proetih samo idejom jugoslovenstva, a po-
tom motivisanih i akcijom stvaranja jugoslovenske drave, tu se nalaze pretampani i izvesni zvanini
dravotvorni dokumenti... Krfska deklaracija od 20. jula 1917, enevska deklaracija od 9. novembra 1918...
U celosti podvrgnuta kritikoj proceni, sa stajalita vremena posle nestanka Jugoslavije, razaranjem njenih
temelja, samo po sebi namee se zakljuak da je ova antologija apologetska, liena iskaza protivnika, a u
prilinoj meri i svedoenja drave, aktima dravne politike. Iz tih razloga, iako se prihvata argument da joj se
ne moe porei vrednost samim postojanjem, pri oskudici tampanih svedoenja aktera prolosti ova zbirka
svedoanstava spada u manje koriene, to znai i manje upotrebljive izvore istoriografije.
U najvee protivnike jugoslovenske ideje i drave Novak uvrtava katolike crkvene organizacije i
velikodostojnike koji deluju prema uputstvima Vatikana. Njegova knjiga Vatikan i Jugoslavija (I deo) Odnosi
Vatikana prema junoslovenskim narodima do kraja Prvog svetskog rata, tampana 1953, poput Antologije
jugoslovenske misli..., sadri relevantnu dokumentaciju prema priloenim pismima, izvetajima, uputstvima,
rasuivanjima aktera. Mahom papa, kardinala, nadbiskupa, biskupa, kanonika, pored predstavnika pojedinih
drava u komunikaciji s Vatikanom, vatikanskim linostima. Poto je ta vatikanska politika usmerena protiv
Jugoslovena, i prema Novakovom rasuivanju, ova dokumentacija poinje ve sa dokumentima iz devetog
veka, ratom Mleana uz podrku Vatikana protiv Neretljana i drugih slovenskih plemena.
Izuzee bezuslovne poslunosti Vatikanskoj politici, i u ovoj Novakovoj knjizi, ilustruje se najvie
trosmajerovim jugoslovenskim izjanjenjima i poduhvatima. to se to jedva ispoljava u domenima politike,
poto se ovde tampani dokumenti preteno odnose na probleme izazvane zahtevima za bogosluenje na
jeziku naroda kod istoriara preokupiranih pitanjima politike moe opet samo izazvati razoaranje.
Da se nalazi veine istoriara o antisrpskoj, to ovde podrazumeva i antijugoslovenskoj, politici Vatikana
mogu potvrditi i nekim dokumentima iz ove zbirke, jesu uteha za razoaranja to ovde nema vie ovakvih
dokumenata. U jednom od njih, datiranom 27. avgusta 1913, prema izvetaju austrougarskog poslanika
ministru inostranih poslova Austro-Ugarske, istie se kako papa Pije X komentarie izrazima aljenja i
nezadovoljstva srpske tekovine prvog Balkanskog rata protiv Turske i drugog Balkanskog rata protiv
Bugarske, 1913. godine.30
Besmislica s krvavim posledicama izraena je u ovoj zbirci komentarom od strane austrijskog poglavara
Slovenije dr Ivana uteria, o ubistvu Franca Ferdinanda. Po tom komentaru, prema verzijama koje e se
smatrati verodostojnim beskonano u izvesnim sredinama obmanjivanim neistinama: Ovo ubistvo bilo je
zloinako delo slobodnog zidarstva, povezanog sa srpskim popovima u stroju velikosrpskog
imperijalizma.31
Tu je i izvetaj austrougarskog poslanika, od 28. jula 1914, ministru Berhtoldu, kojim se opovrgavaju vesti o
angaovanosti Vatikana u mirovnoj misiji dobronamernih da se izbegne rat Austro-Ugarske protiv Srbije.32 Ta
navodna, ili istinita, angaovanost Vatikana, bila je u funkciji manevara diplomatije, kojom Vatikan
maestralno manevrie, da bi i svedoanstvima istorije, naravno provatikanske istoriografije, demonstrirao svoj
evanelski udeo u misijama mira meu zavaenim narodima i dravama.
Angaovanost katolike crkve, u skladu sa politikom Vatikana, na strani Austro-Ugarske, u ovoj Novakovoj
27 Isto, 103.
28 Isto, 110.
29 Isto, 113114.
30 Viktor Novak, Vatikan i Jugoslavija, I deo, Odnosi Vatikana prema junoslovenskim narodima do kraja Prvog svetskog rata,

Beograd 1953, 135136.

31 Isto, 139.
32 Isto, 144.

211
zbirci dokumenata predoava se s nekoliko akata. Preteno hrvatske i slovenake provenijencije. Njima se
moe dodatno posvedoiti kako su crkveni i dravni velikodostojnici objanjavali narodu Hrvatske i Slavonije
krivicu Srbije za rat, koji e ubrzo dimenzijama Prvog svetskog rata postati svetski dogaaj ranije nevienih
razmera i posledica.
Tim objanjenjima namee se i zanemaren zadatak nae istoriografije da ubistvo Franca Ferdinanda svestranije
objasni nego to se ono gotovo iskljuivo objanjava Ferdinandovim provokativnim, osvajakim,
imperijalistikim stavovima, planovima, akcijama protiv Srbije i srpstva. Tako da je Franc Ferdinand po toj
istoriografiji postao simbolom zloinakih namera i dejstava protiv drave i nacije Srba. Dok po izvesnim
dokumentima, i ove Novakove zbirke, on je bio rtva namere, da shodno svojim ubeenjima, pri predstojeem
preuzimanju carske vlasti, po redu nasledstva prestola prestarelog Franje Josipa, preuredi dualistiku
Habsburku Monarhiju u trialistiku. Umanjenjem prevelike ingerencije Maarske, ingerencijama slovenskog,
prema tome i jugoslovenskog dela Carstva i Kraljevstva Habsburgovaca.
U Srbiji i srpstvu znalo se da time bivaju obesmiljeni i planovi za stvaranje Jugoslavije sa sreditem u
Beogradu; i ne samo to. Preustrojstvom dualistike Monarhije, po zamislima Franca Ferdinanda, planirano je i
prikljuenje, zapravo pripajanje, Srbije carstvu i kraljevstvu Habsburgovaca. Srbija nije mogla, ni po kakvim
uenjima i preporukama, da ignorie, ili ak sa razumevanjem proanalizira, takve nacrte i planove. U
Hrvatskoj, meutim, usled njene potinjenosti Maarskoj, preustrojstvo dualistike Monarhije u trijalistiku,
znailo bi poboljanje njenog poloaja u meri kojom politika Franca Ferdinanda biva drukije procenjivana
nego u Srbiji. Najvea nezadovoljstva planovi Franca Ferdinanda, izazivaju u Bosni, meu Srbima. Njihova
vekovna tenja da pripajanjem Bosne Srbiji ostvare svoja nedeljiva nacionalna prava, uvrivanjem poloaja
Bosne i Hercegovine u Austriji, trijalistikim preustrojstvom Habzburke drave, ostala bi za uvek
neostvarljiva.
Ali time to je to nezadovoljstvo poprimilo razumljive razmere revolucionarnog otpora i to je sa stanovita
revolucionarnih uenja i doktrina tom nezadovoljstvu dodato objanjenje odgovarajuom krivicom
okrivljenog, ne znai da se ta krivica i taj okrivljeni (Franc Ferdinand) ne daju nepristrasno objasniti
svoenjem na pravu meru dometa eventualnog trijalistikog ustrojstva Habsburke Monarhije. Dotadanja, a
jo vie kasnija, iskustva sa ustrojstvima i preustrojstvima evropskih drava navode na zakljuak da u Evropi
mnogonacionalna drava, uprkos ravnopravnosti njenih konstitutivnih naroda, nacija (apstrahujui manju ili
veu faktiku neravnopravnost) dugoveno ne moe opstati.
U voluminoznoj knjizi Magnum crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, koja je tampana u Zagrebu
1948, a pretampana u reprintu u Beogradu 1986. dolazi do punog izraaja antiklerikalizam Viktora Novaka u
vidu osude klerikalnih stavova i akcija katolike crkve, prema igosanim delima i dejstvima njenih institucija,
foruma, poglavara, glavara, svetenika, vernika... Od planiranih i veim delom zavrenih knjiga (tri knjige) o
sekularnom razvoju uloge katolikog klera u istoriji hrvatskog naroda poev od Ilirizma pa dalje kroz
itavih sto godina Novak je objavio jednu, 1948. godine pod gore spomenutim naslovom Magnum crimen...S
obzirom da je tematika obraena sa stanovita politikih i ideolokih odnosa u razvoju Hrvatske malo se ova
Novakova knjiga moe koristiti za temu koja je spoljnopolitika u relacijama Srbije i Jugoslavije. Ipak, i ovde
je od interesa kako se istie da je hrvatski klerikalizam izvorno delo inostranog faktora: Rima i Bea.
Po Novaku: Kao to klerikalizam [za vreme ilirizma] etrdesetih godina prologa vijeka nije bila samonikla
biljka, nego je u Hrvatsku prenijeta preko direktiva i inicijativa Rimske Kurije Pija IX, tako je i pojava
klerikalizma XX stoljea vezana i opet s Rimom kao i s Beom, u kome je stao cvjetati kranski socijalizam
pod vostvom bekog gradonaelnika Karla Luegera.33
U vezi sa objavom rata Srbiji 1914: Austrijski car koji je objavio rat Srbiji u boje ime, zacijelo zato to je
bio najkatolikiji od svih katolikih vladara i apostolski kralj ugarski, elio je da ima punu podrku Svete
Stolice za ovaj rat. I on ju je u punoj mjeri i dobio. O tome svjedoi jedna depea upuena iz Rima 29. jula
1914. u Be austrougarskom ministarstvu vanjskih poslova. Uputio ju je austrougarski poslanik pri Vatikanu
grof Mariu Palfi. Ovaj dokument izazvao je, poto je objavljen prvi put 1926., veliku polemiku, u kojoj je
vatikanska tampa kao i ostala klerikalna tvrdila da nije autentian. Taj se dokument uva u bekom dravnom
arhivu (R. A. 801 Interna, LXX) i kao takav dostupan je nauci. Istina njime su se pozabavili i politiari i
diplomati koji su mu dali odreenu interpretaciju. Unato demantijima klerikalske tampe izmeu dva svjetska
rata, kao i poslije drugoga, ovaj dokument uiva punu historijsku autentinost.34
Uvaavajui sa svoje strane vanost ovog dokumenta, i Novak ga je, sa navedenim komentarom, ovde objavio.
Uz to opetovano dodao: Nema sumnje, da su ove misli, iskrene i neuvijene jednako Pija X kao i njegovog
dravnog sekretara kardinala Meri (Merry) del Vala zadovoljile ne samo grofa Palfia, nego i njegove efove,
ministra grofa Berhtolda i apostolskog cara Franca Jozefa. Iz njih zrai ne samo njihovo politiko shvaanje
33 Viktor Novak, Magnum crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb MCMXLVIII, Beograd MCMLXXXVI, 6.
34 Isto, 21.

212
sukoba izmeu Austro-Ugarske i Srbije poslije Sarajevskog atentata, nego i njihovo gledanje u vezi sa stavom
Srbije kao i svih Jugoslovena u vrijeme aneksione krize kao i za balkanskih ratova.35
U opovrgavanju tanosti vatikanskih nastojanja da se smire strasti i nae reenje kojim bi se izbegao rat
ultimatumom Austro-Ugarske Srbiji, s pozivom i na tek sklopljeni Konkordat izmeu Vatikana i Srbije, prema
deklaracijama onih kojima je stalo da se Vatikan u duhu jevanelja uvek predstavi u slubi mira meu
ljudima, narodima i dravama, bar na reima Novak ispoljava estinu polemiara sa pozicija okorelog
politikog protivnika Vatikana, ali ne bez istoriarskih argumenata. On se vraa sa dokazima ak na Kalajev
memorandum od 10. aprila 1877, kojim je u vezi sa predstojeom okupacijom Bosne i Hercegovine to se
tie hriana, pravoslavnih i katolika, sasvim jezuitski predlagao prividnu ravnopravnost, a u stvari
favoriziranje katolicizma. Jer, katolicizam bolje organiziran, moi e da prozelitski djeluje u dva suprotna
smjera a k istome cilju, ka katolienju, jednako prema muslimanima kao i pravoslavnima, spreavajui
istovremeno zbliavanje pravoslavnih i muslimana muslimanskim podsticajima.36
Dok je noticom obavetenja i u ovoj knjizi tampan podatak da su mnogi smrt pape Pia X propratili
komentarom da je umro (20. avgusta 1914) od alosti to nije mogao da sprei izbijanje rata, podrobnije se
dodaje: U asu smrti papa je bio uvjeren da nita na svijetu nee moi sprijeiti potpun slom Francuske, a
potom i male Srbije, i da e nemako-austrijsko oruje odnijeti punu pobjedu. A prema pisanju Karla Sforce
jo se precizira: Njegov poteni ali ogranieni duh vidio je u njemakom nastupanju Nach Paris samo kaznu,
to ju je Bog poslao na najstariju ker Crkve, koja mu je za njegova pontifikata zadala najvie jada... Pio X je
u protestantskim etama Njemake gledao orue, koje je sam Bog odabrao da njime kazni Francusku... Samo
(poraeni Francuzi) tako e shvatiti da opet treba da postanu pokorni sinovi Crkve.37...
Posle smrti Pia X, novi papa Benedikt V poeo se isticati diplomatskim vetinama u politici kojom je nastojao
da spase Austriju trijalistikim preustrojstvom dualistike Monarhije, manje vie prema planu ubijenog Franca
Ferdinanda. Podravao je Majsku deklaraciju slovenakih poslanika, od 30. maja 1917, u austrijskom
parlamentu, nasuprot deklaraciji Jugoslovenskog odbora, od 16. decembra 1916. u Londonu. Dosljedno tome
ne moe takoe biti sumnje da Krfska deklaracija, kojoj je osnovna misao bila osnivanje jedne jugoslavenske
drave izvan okvira Austro-Ugarske, nije mogla dobiti saglasnost vatikanske diplomatije.38
Kako su promene u spoljnoj politici Vatikana, uslovljene promenama na ratitima, dovele do priznanja
faktikog stanja stvaranjem jugoslovenske drave, Novak je opisao reima: Kraljevina Srbija sklopila je
1914. konkordat s Vatikanom, 26. jula 1914. prihvatila ga je i ratifikovala Narodna skuptina u Niu, pa je on
objavljen u slubenim Srpskim novinama 3/16. IX 1914. Uza sve to Pijo X nije odaslao u Srbiju svoga
nuncija. Razumljivo je i zato, kad se znaju njegova antisrpska raspoloenja kao i zalaganja za austrijsku stvar.
Unato tome od strane Srbije doli su u Rim dr Mihailo Gavrilovi i dr Lujo Bakoti kao delegati srpske vlade
u Vatikanu. Poslije osloboenja stvari su se iznova izmijenile. Vatikan se naao pred situacijom kakvu nije ni
predviao a ni eleo da se razvije na Balkanu. Planovi iz 1915. i 1917. nisu vie bili savremeni. tovie, ni one
pretpostavke koje su bile vezane sa klerikalnom Majskom deklaracijom. Pa opet Vatikan nije naputao ideje
da se afirmira na Balkanu. Previranja koja su se u mladoj SHS manifestirala bila su praena najbudnijom
panjom Vatikana. Njemu je pred oima naroito bio katoliki dio Jugoslovena, Hrvati i Slovenci.
Separatistike tendencije, koje su se izraavale u raznim politikim vidovima, nailazile su na puno
razumijevanje Vatikana. O tome, nema sumnje, veoma rjeito govori miljenje dravnoga sekretara kardinala
Gasparija objavljeno u jedinom intervjuu koji je kardinal dao dopisniku Petit Parisien-a poetkom aprila
1919. Kardinal je govorio u prilog slovenskoj i hrvatskoj autonomiji, tovie u republikanskoj formi. Dakako
ne stoga to bi kardinal bio republikanac, nego naprosto stoga to mu je bila pred oima druga kombinacija s
katolikim blokom u centralnoj Evropi. Ova misao Vatikanskog dravnog sekretara, da se katoliki Hrvati i
Slovenci na bilo koji nain izoliraju od pravoslavnih Srba, a priblie ostalom katolikom bloku pojavljivat e
se kroz daljnu budunost kao crvena nit u raznim svojim vidovima. Naroito u doba faizma... U tom pogledu
karakteristino je da je posle ustanovljenja jugoslovenske drave 1918. Vatikan tek poslije jedne godine
dana, 6. novembra 1919, priznao osnivanje drave SHS. O tome je izvjestio predsjednik vlade [Kraljevine
SHS] Stojan Proti Privremeno narodno predstavnitvo 5. III 1920. Iza toga su slijedile diplomatske
protokolarne formalnosti. Jugoslovenska vlada zatraila je agreman za svog prvog poslanika pri Vatikanu dr
Luju Bakotia, koji je Benediktu XV predao 13. marta 1920. akreditivna pisma. Ovom sveanom audijencijom
uspostavljeni su redovni diplomatski odnosi izmeu Kraljevine SHS i Svete Stolice i potrajat e do sloma
[Kraljevine] Jugoslavije aprila 1941.39

35 Isto, 22.
36 Isto, 29.
37 Isto, 45.
38 Isto, 52.
39 Isto, 107108.

213
U jednoj napomeni Novak je navedenu izjavu kardinala Gasparija, u kontekstu novinarskog intervjua u prilog
slovenskoj i hrvatskoj autonomiji, prema knjizi Luida Salvatorelija, o politici Vatikana posle Prvog svetskog
rata (La politica della Santa Sede dopo la guerra, Milano 1937) dopunio Salvatorelijevim reima, ne
primeujui da one nisu bile istovetne sa njegovim komentarom. Njime je ustvrdio da su izraz separatistikih
tenji, prema znanim separatistikim planovima. Po Salvatoreliju, kardinal Gaspari je samo potvrdio da
jugoslovensko pitanje nije jednostavno i da izvesne autonomije, moda republikanskim ustrojstvom,
trebalo bi da budu priznate u novoj jugoslovenskoj dravi Hrvatima i Slovencima.
Imajui u vidu Novakovu pragmatinost, prilagoavanjem stavova politikim imperativima, mogli bismo i
ovde ubedljivo pretpostaviti da posle nestanka Jugoslavije, pre svega, ruenjem njenih hrvatskih i slovenakih
stubova, i Novak ne bi vie tenje za autonomijom apodiktiki smatrao separatistikim. ak suprotno, njemu
svojstvenom elokvencijom, dokazivao bi izvesnost trajnijeg trajanja Jugoslavije decentralizovanim
preustrojstvom drave Jugoslovena sredstvima autonomnih prava. Utoliko vie, to je svojevremeno
kardinalovo aljenje za komadanjem Austrije, koja bi po njegovom sudu bila brana protiv [onovremenog]
nadiranja boljevizma zvualo bezvezno. Jugoslavija je bila stvorena, sa stanovita Velikih Sila Antante,
primarno kao slovenska brana protiv nadiranja boljevizma, iz slovenske Rusije.
Kasniji problemi sukoba i mirenja izmeu Jugoslavije i Vatikana, prevazilaze tematske okvire ove nae knjige,
ali je od interesa i u ovim okvirima kako rasprave oko konkordata 1935. (koje su raspirivale strasti, poput
rasprave u vezi sa konkordatom 1914) Novak najpre prosuuje procenom svojevremeno najvie cenjenog
profesora pravne historije na Zagrebakom sveuilitu, dr Marka Konstrenia. Po Novaku, Konstreni je
najprikladnije priao problemu od gledita s kojima bi pristupili tom pitanju trosmajer i Raki, traei
sredstva da se i ovim valjano rijeenim pitanjem koristi dalekom cilju zbliavanja Zapada s Istokom.40
Tek posle neuspelih nastojanja da se konkordat ratifikuje, sledi opet odgovarajui komentar: Nema sumnje
konkordatomanija Pija XI kako [pisac monografije o tom papi] E. Buonatiju naziva nastojanje Pija XI, da
pomou sklopljenih konkordata osigura u pojedinim evropskim zemljama neosporan utjecaj Rimske Kurije
ovakvim okonanjem konkordatske borbe primila je teak... udarac... Meutim, krivo bi bilo miljenje kao da
su vatikanska diplomatija i Rimska Kurija napustile daljnu borbu.41... Kroz tu borbu, frankovluk u zajednici
s uvrijeenim klerikofaizmom, koji se poslije odbaenog Konkordata gotovo ostvario [i] stavio u slubu
neprijatelja Jugoslavije, moi e da da svoj doprinos ustakom reimu 19411944.42
Pod tim reimom sprovedena strahovlada ilustrovana je najpodrobnije kroz podrku katolike crkve, njenih
prelata i kanonika. to obimna dokumentacija ove podrke, aktivnim ueem u toj strahovladi, nije
upotpunjena dokumentima iz arhiva Vatikana razumljivo je za ovaj period istorije, arhivarskim razlogom
zabrane, usled tada jo nedovoljne istorijske distance. Ali za raniji period, posebno za onaj do 1918, pa i do
1941, izostanak ne samo vatikanske arhivske dokumentacije, ve i one iz arhiva Srbije i Hrvatske ostao je
neshvatljiv, bez Novakovih objanjenja. Za skeptike, izostankom tih dokumenata, pa i drugih, neophodnih u
svestranijoj izvornoj dokumentaciji, ovo Novakovo kapitalno delo, s obzirom na obavezujui sveobuhvatni
naslov izuzetne teine, u fokusu institucije ije se trajanje meri milenijumima, a uticaj ceni stotinama miliona
vernika irom sveta, u celini deluje dubinski neistraeno, povrinski nedovoljno obrazloeno, makoliko u
drastinim pojedinostima delovalo impresivno.
U posthumno tampanoj Novakovoj knjizi Magnum tempus, sa manje opravdanja nego, u sticajem prilika i
neprilika, prethodno, za njegova ivota tampanom, a ranije napisanom Magnum crimen-u, prema naslovu
opetovano se istie veliina sadraja. I to, njemu svojstvenom latinskom terminologijom. Velike rei, izuzetne
svrsishodnosti, koje posebno impresioniraju varijantom latinskog akcentuiranja, omiljene su Novaku,
obrazovanjem izuzetnog erudite i namenom. Bavio se intelektualnim poslovima pragmatinog znaaja. Kao
istoriar bio je jedno vreme direktor najznaajnijeg Istorijskog instituta Srbije. Kao mason bio je niz godina
generalni sekretar Saveza masonskih loa Kraljevine Jugoslavije. Kao znalac muzike i pozorita ocenjivao je
njihove izvoae u najitanijem srpskom glasniku Politici. Kako se i nehotice istie u predgovoru: Zbog toga,
djelo Magnum tempus govori ne samo o ilirizmu i katolikom sveenstvu prve polovine 19. stolea, ve
takoe o Viktoru Novaku i njegovu vremenu.43 Iz istih razloga, i za nedovreni, netampani, rukopis dela
Novakove trilogije, sa tematikom posle Magnum tempus-a, o jugoslovenstvu Josipa Jurja trosmajera i
svetenstva njegovog kruga, pod naslovom Magnum sacerdos mogao bi slediti isti zakljuak.
U predgovoru prireivaa edicije, u kome se istiu sa savremenijeg stanovita obeleja ove Novakove knjige,
naglaeno je da u njoj dolaze do izraaja u celosti tradicionalne metode istoriografije u XIX veku razraene

40 Isto, 438.
41 Isto, 467.
42 Isto, 537.
43Viktor Novak, Magnum tempus. Ilirizam i katoliko svetenstvo. Ideje i linosti. 18381849, Beograd MCMLXXXVII,
nepaginirane strane, 1.

214
strukturalne metodologije. Tim predgovorom se ta knjiga zapravo predstavlja i ocenjuje vie obelejima
vremena njenog tampanja krajem 80-ih godina XX veka, nego njenog pisanja pedesetak godina ranije.
U vreme kada ju je Novak pisao zajednika drava Jugoslovena jo postoji i utemeljenost Jugoslavije se u
istoriografiji, kojom se on bavi i koju zastupa argumentom svojih dela zasniva na temeljima jugoslovenske
ideje i jugoslovenskog pregalatva. Meutim, u vremenu tampanja ove Novakove knjige, posle njegove smrti,
ve se nazire raspadanje, ili ak razaranje, jugoslovenske dravne zajednice, ruenjem njenih ideolokih i
politikih i oruanih temelja. Tako se ve u tampanom izdanju mnogo ranijeg rukopisa kao post festum moglo
sve proceniti drukije, drugaijim merilima rasuivanja i suenja. Ali i sa tom argumentacijom ostaje
injenica da se velika veina jugoslovenskih istoriara, kao uostalom i drugih, svuda u svetu, ne dri teorijskih
metodologija ve pragmatskih putokaza. Istoriografija u mnogome zavisi od politike, politike komunikacije i
ideoloke opredeljenosti. U svakom sluaju vie nego to se pretpostavlja i zna.
Predgovorom, koji nije stereotipni hvalospev, italac se informie da je Viktor Novak pisao Magnum tempus
polazei od uverenja o postojanju jedne jedinstvene jugoslovenske nacije (jugoslovenskog naroda). Ali kad
se izuzmu individualne Novakove preteranosti, svi jugoslovenski dokumenti poev od sredine XIX veka, pa
gotovo do kraja XX proimani su tezom o pripadnosti jugoslovenskih naroda jugoslovenskoj naciji, merilima
jezike srodnosti, aksiomom: jezik ini naciju. Samo protivnici i neprijatelji Jugoslavije, ve poev od njenog
konstituisanja, ili preciznije jo od prvih njenih zagovornika, negirali su opravdanost njenog propagiranja i
osnivanja. Kada se zaela i dok je postojala, za njih, ona je bila vetaka tvorevina.
Novaku je ivotna pozicija i preokupacija bila jugoslovenska. Za njega su teze o nepostojanju jugoslovenske
nacije, te sledstveno o nepostojanosti drave jugoslovenskih naroda, iskonski bile tvorevine neprijateljskih
vetaka. Da je doiveo razaranje i nestanak Jugoslavije, uprkos njegovoj uroenoj i steenoj prilagodljivosti
novim okolnostima, on bi, za razliku od velike veine, ako ne i gotovo svih istoriara, tee, ako bi uopte,
mogao ustvrditi neosnovanost Jugoslavije nepostojanjem jugoslovenske nacije.
Tematika Magnum tempus-a ima sa izvesnog stanovita manje veze sa naom temom o spoljnoj politici nego
ona u delu Magnum crimen, gde se inom bestijalnih zlodela, odnose dva srodna naroda obeleava ranije
nezamislivim raskrsnicama rata i mira. Ali Velika vremena hrvatskog jugoslovenskog Ilirizma, koja su
prethodila vremenu velikih zloina hrvatskog ekstremnog, iskljuivog nacionalizma, pokazuju, izmeu
ostalog, da vreme genocidnih zloinstava nije bilo neminovno, nije imalo korena u politici prethodnih
razdoblja. to nezavreni i neobjavljeni Novakov Magnum sacerdos, istorijom trosmajerovog hrvatskog
jugoslovenstva jo eklatantnije dokazuje.
Novaku e se s pravom zameriti to je preuveliavanjem misije hrvatskog Ilirizma u Srbiji prenebregnuo da
srpstvo nije moglo biti, i nije bilo u Srbiji potisnuto ilirizmom. Zapravo, i u Hrvatskoj hrvatstvo je ostalo
primarno. Novak je jednostran. Njemu svojstvenom emfazom isticao je primere ilirskog pregalatva na tlu
Srbije, prema potrebama vremena u kojem je o tome pisao. Znaajnije je, meutim, kako ideja hrvatskog
ilirskog jugoslovenstva u Srbiji, iako manje nego u Hrvatskoj, srpskim jugoslovenstvom nalazi odraza u
politici, bar u tolikoj meri da zagovornici saradnitva tokom borbe protiv austrijskog tlaitelja u Hrvatskoj i
turskog u Srbiji dobijaju nove impulse za koordinirane akcije.
Tu se onda nadovezuje i potreba raiavanja pojmova u relacijama jugoslovenskih ideja i akcija. Istrajanjem
na integralnom jugoslovenstvu, usled ignorisanja vievrsnog jugoslovenstva ne moe se shvatiti politika
koja posle teko sprovodljivog i jo tee sprovedenog stvaranja Jugoslavije uspeva olako da realizuje njeno
nestajanje. Za Novaka, kome je jugoslovenstvo, poput drugih, i vie nego kod drugih Jugoslovena, uvek
integralno, jer, inae prevagom srpstva, hrvatstva, itd. koji automatski involviraju velikosrpstvo,
velikohrvatstvo,... ne bi ni postojalo, bilo je nezamislivo rastrojstvo Jugoslavije voljom Jugoslovena, bez
nasilne intervencije neke Velike Sile, ili nekih Velikih Sila. U tom uverenju mogao se pozvati na godine
Drugog svetskog rata kada je okupacionim snagama Nemake, Italije, Maarske i Bugarske, snagom njihovog
oruja, samo privremeno, od 1941. do 1944. odnosno 1945. Jugoslavija bila razdeljena. Da su svi govornici i
pisci integralnog jugoslovenstva raunali sa injenicom da je integralno jugoslovenstvo proimalo itavim
biem manje brojne Jugoslovene, nesalomljivom doktrinom istog jugoslovenstva usled roenja (iz meovitih
brakova), ili izuzetnog vaspitanja i obrazovanja, kroz ceo ivot sve bi u vezi sa istorijom Jugoslavije i
jugoslovenstva bilo drukije sprovedeno, razmatrano i ocenjivano.
Od prapoetka, jugoslovenstvo je u sutini ve iskonskom razlikom u imenu jugoslovenskih naroda, bilo
razliito. Iako se svuda koristila jednoznana odrednica, ona se sadrajno razlikovala. Vremenom, posle
razaranja Jugoslavije, pokazalo se kako su i najvei Jugosloveni ne samo kraljevine nego i komunistike
Jugoslavije preteno bili samo Srbi, Hrvati, Slovenci...
U pojedinostima i u celini, ovom knjigom, vie nego drugim njegovim spisima, najvie impresionira
Novakova erudicija, u neprevazienom poznavanju idejnih strujanja, ideolokih nadgornjavanja, linih
isticanja, do najtananijih detalja pregalatva predilirskog i ilirskog razdoblja u istoriji Hrvatske. Katoliko

215
svetenstvo, inae prevashodno osuivano prevagom elemenata jezuitskog reda, ovde se uzvisuje najvie
primerom progresivnosti nieg svetenstva.
Novakovim reima kao masona masonski se potvruje, ali i otkriva kako: U jo kruto feudalno doba sedi u
[masonskim] loama pored grofa i njegov sekretar neplemi, pa i sluga koji se meusobno i pored stalekih
razlika nazivaju braom. I taj je duh prethodio idealima pokretaa Velike Revolucije. Ovako odgajani hrvatski
zidari unosili su u profani svet naela koja mogu nagovestiti kraj srednjovekovne zaostalosti. Nije udo da je
naprednije svetenstvo i pored svih zabrana i osuda koje bi rimske pape izricali nad slobodnim
zidarstvom... uverilo [se] da slobodno zidarstvo ne radi ni protiv koje religije. Slede imena biskupa,
vladika, kanonika, svetenika, lanova masonskih loa u ondanjoj Hrvatskoj i Vojvodini pod Austrijom.
Meu njima nalaze se: katoliki biskup Maksimilijan Vrhovec, pravoslavni vladika Josif akabenda,
karlovaki mitropolit Stevan Stratimirovi, dok je bio akon Krue[do]lskog manastira.44 Da bi Gajevo ilirstvo
mogao predstaviti u konglomeratu jugoslovenstva, na tadanjem stupnju srpskog, hrvatskog i slovenakog,
Novak kazuje za Gaja: Filozofske studije u Gracu, kamo je doao iz Bea (18278) bile su od osobitog
znaaja za njegov dalji duhovni razvoj. Tu se on naao prvi put u drutvu sa Srbima i Slovencima pa je od njih
saznao o stanju u njihovim krajevima, duhovnom i politikom. Sada je Gaj ne samo upoznao irilicu nego je i
nauio tokavtinu koju je prihvatio kao nosioca njegovih jezikih naela. Sa Vukovim srpskim narodnim
pesmama Gaj je poeo da izuava svu lepotu narodnog jezika.45...
Ali iza i ispred veleuenih instruktivnih, neosporivih konstatacija, prepliu se ovde frazeoloke dopune s
ornamentima patetike, bez kojih Novak ne moe. Primera radi: Zato se, i pored protivnika svetenika
knjievnika (Kristijanovi) i svetenika politikih lica (rot i drugi) Gaj i okolina najblagorodnije odnose
prema svetenstvu. Nije to bio samo oportunizam i interes koji je ovakvu taktiku zahtevao. Bio je to opti i
zajedniki cilj da se slono krenu na posao sve narodne snage. A, Gajeva okolina, iako kipti zdravljem i
temperamentom, pokazuje smiljenosti i mudrosti kao da je decenijama provela u tekoj borbi. Jer, treba imati
na umu da je ona tek poela da razbija mrak neznanja i predrasuda, iskljuivosti i netrpeljivosti. Protivnici te
netrpeljivosti javili su se upravo u svetenikim redovima. Oni su najpre manifestovali s jedne strane protiv
najveeg idola preporuitelja, pastora Jana Kolara, a onda i pravoslavnih Srba, koje su u svoje kolo pozivali
prvi ilirski pioniri.46
Gajev proglas iz decembra 1835, kojim se zagovara promena hrvatskog imena u ilirsko, Novakovim
komentarom postaje od primarnog znaaja, jer je za sve Hrvate, bez obzira da li govore kajkavski, akavski
ili tokavski, odabrao tokavtinu, da s njome sjedini duhovno najpre sve Hrvate, a onda da ih priblii i sjedini
i sa Srbima, i po roenju tokavcima, kojima je tek Vukova reforma zamenila dosadanju umetnu
slavenosrptinu, sa narodnom tokavtinom koja na kraju osvoji sve pisce kao jedini knjievni jezik. Ali, u
cilju da sva ta brojna raznoimena pokrajinska i plemenska imena podredi jednom optem i zajednikom, koje
bi sjedinjavalo ta plemena jednoga jezika i knjievnosti, priklonio se imenu ilirskom, za koje je, u zabludi
verovao, kao i mnogi njegovi prethodnici, da je ono pradedovsko i praroditeljsko svih Slovena na Balkanu.47
U obimnoj knjizi, sa mnotvom citata, teite ostaje na akcijama ilirizma u krugu nieg svetenstva nasuprot
veeg dela visokog klera. Za istoriju politike, posebno spoljne, ima manje materijala nego to se oekuje i kad
se ne gubi iz vida Novakova sklonost ka izbegavanju preosetljivih tema iz meudravnih odnosa. Tek u XV
poglavlju, u vezi sa Gajevom posetom Rusiji, Novakovo saoptenje na ovu temu od veeg je interesa. Tu pie
da je: Utvreno kako je Gaj predao ruskim dravnicima od 1838. do 1840. etiri pismena memoranduma. U
onome, predanom 1838. u Beu pukovniku Orekoviu za grofa Bekendorfa, koji je uivao najvee poverenje
samog cara Nikolaja II. Gaj izmeu ostalog kae da je jo znatan deo hrvatskog plemstva i katolikog vieg
svetenstva pod uticajem maarske aristokratije, a ona je snana barijera rusko-slovenskim interesima na
Balkanu. Gaj se ponosi da stoji na elu patriota koji deluju na rusko-slovenske interese i da mu je uspelo u
svim ilirskim provincijama probuditi tenju za oinskom vladavinom rusko-slovenske matere zemlje. I drugi
svoj memorandum predao je Gaj pomenutom Orekoviu (u Beu) koji ga je dostavio u Petrograd
Neselrodeu. Ovaj memorandum poznat je tek od 1931. kad ga je otkrio u Lenjingradskom arhivu Filip E.
Moslej... i objavio ga 1935...
Posle, u vezi sa Gajevim boravkom u Poljskoj, u Varavi, istie se kako je Gaj uveravao da je vei deo
rimokatolikih rodoljuba Ilirije, a poimence brojni mlai kler u semenitima naklonjen pravoslavnoj crkvi,
kao nacionalnoj instituciji Slovena. Zato sledi Novakova primedba da je Gaj u svome povienom optimizmu,
uz koji ga stalno prati razigrana fantazija, nesumnjivo precenio idealistiko slovenofilstvo pobunjenog
hrvatskog duha, koji je omladinu poneo prema nesluenim dotad idealima, a naroito je preterano uveliavao

44 Isto, 34.
45 Isto, 42.
46 Isto, 85.
47 Isto, 93.

216
mogunosti koje su izvirale iz istinskog zanosa mladih klerika prema Rusiji i Slovenstvu uopte, iz njihovog
razumljivog mladenakog slobodarstva i iskrene tolerancije. Sve je to ustvari daleko bilo od prave stvarnosti o
kojoj je Gaj govorio u Varavi i Petrogradu sa ivou koja je bila vie plod burne fantazije, linih pobuda i
elja, nego istinskog izraza odnosnih pokreta.
Ovo Novakovo izuzetno kritiko rezonovanje dolazi do punog izraaja konstatacijom da Gaj nije uspeo da
sagleda ciljeve Sila koje su tada formirale svetsku politiku, ime se rukovodila i Rusija cara Nikolaja. Za
Rusiju je tada bilo od prioritetnog znaaja da ne poremeti odnose ni sa Meternihom, ni sa Sultanom. Ali
umesto da objasni pravim razlogom zvanino neslaganje Rusije sa slovenofilstvom kojim se tada diio Gaj,
ovde Novak kazuje da ruska spoljna politika nije mogla da napusti zbog uvenih treestepenih razloga [?!]
svoje velike ciljeve, u prijateljstvu s Austrijom i sa Turskom... pa sledstveno, onda nije bila ni naklonjena
Gajevim politikim zalaganjima iz 1838....
Iako idealizam Iliraca nije uvaavao prepreke koje su guile njegov zanos za veliko Slovenofilstvo,
nerazumevanje Rusije za ilirski pokret uinilo je svoje. Zato, po Novaku treba da se kae, ko zna kojim bi se
tokom razvijao ilirizam da je Gaj naiao na puno razumevanje i punu materijalnu pomo za planove kulturne i
politike, izloene u njegovim memorandumima? Meutim, odluka grofa Bekendorfa i njegov izvetaj
milostivom Gosudaru knjazu Ivanu Fedoroviu (12. X 1840) o dolasku Gaja u Varavu i Petrograd i njegovoj
izjavi odanosti, kao i njegovih ilirskih domorodaca, ilirskih Slavjana, ali i predlozima za veze, kulturne i
literarne, izmeu Rusije i Ilira, bila je za Gaja i njegove planove porazna. Jer, Bekendorf je reio da je
nemogue s Gajem ui u ma kakve odnose, pa je stoga otklonio i sve njegove predloge.
Bilo je to dakle u isto vreme, u isti dan, kad su zagrebaki klerici na elu sa zanosnim imagoviem veliali
Gajeve uspehe i njegovu slavu poluenu na tom putu, posle povratka iz carevine Rusije. A, opet, upravo ovaj
put bio je poetak tragedije samoga Gaja, koja e se u nizu raznih spletova zavriti 1848. Sve ono posle bie
samo njen epilog.48
Po tipinom Novakovom rezonovanju, kad su u pitanju uspesi ili neuspesi linosti velikih poduhvata: U
odbijanju ruske pomoi Gajevim podsticajima, za vreme ovog njegovog boravka u Rusiji, treba traiti polazne
razloge Gajevih buduih posrtaja. To se ne zapaa odmah po Gajevom povratku sa bezuspene misije u
Petrogradu i Varavi. Ali i time se lake da objasniti obrt u Gajevom ponaanju.
Sledi poglavlje podviga u Sloveniji. Ilirizam nailazi na sve vee razumevanje meu slovenskim svetenicima
i klericima... U Ljubljani se osniva Slavo-Ilirsko drutvo, 1840/1841... Meu Slovencima poinju da se istiu
pravi ilirski ideolozi koji u krugu svojih delanja ne zaostaju ni za onim najboljim hrvatskim poslenicima.49
Dalja poglavlja sa imenima zagovornika Ilirizma, ilirskog nacionalizma kulminiraju saradnjom sa srpskim
podvinicima. Navodi se pismo: U Serbskom narodnom listu Todora Pavlovia, kao i u Petansko-
Budimskoj Skorotei, a onda i u Petranovievom Serbsko-Dalmatinskom-Magazinu 1841.50 U tom sledu:
itav niz Iliraca aktivno sarauje u srpskim i hrvatskim asopisima, zalaui se za ilirsku misao, naprednu
toleranciju, narodnu slogu i duhovno jedinstvo svih ilirskih plemena bez obzira na versku podvojenost... pod
ilirskim imenom.51
Zadravi se na doprinosima zemunskog kapelana i knjievnika Stjepana Marjanovia, Novak posebno istie
njegove lanke o Beogradu i Beograanima. Prilikom posete beogradskom pai, Marjanovi se susreo sa
ustavobraniteljskim prvacima Vuiem Periiem i Stojanom Simiem koji su u gradu poradi tadanje srbske
bune kod pae pribeite i zatitu nali i sada kod njega u pohodu bili. Po Novakovim navodnicima,
Marjanovi je isticao: Mi smo sedeli na drvenim stolicama, paa pak puei iz vode, reeni Srbi iz ibuka, na
divanu. Jednu dobru uru bili smo skupa, puili smo, razgovarali smo, pili smo kafu, i jeli poslastice, a zatim
okrepljeni, preporuivi se otidosmo. Veliki je ovo utisak, u istinu, u nas uinilo, jer niti iz daleka misliti
nismo mogli, da emo tako gostoljubivo od jednog turskog velikaa primljeni biti i njegovu sobu po
europejskom nainu ureenu videti.52
U komentaru Marjanovievih dopisa iz Beograda, Novak kazuje i kako e biti od interesa za istorika grada
Beograda dragoceni podaci i opisi pojedinih kua kojima ni traga vie nema u Sava Mali, na Terazijama i
Paliluli... Spominjui srbsko groblje s crkvicom ta Majdan kae da je u njoj bio 11 veljae 1842 kad se vrila
sahrana Karaoreve ene Jelene. Marjanovievim reima: Biva negda zakonita supruga Kara-ora bi
istog dana iz svoga stana u crkvu mitropolitsku, meu sprovodom neizbrojene mnoine naroda, kako svoga
grkonesjedinjenoga tako i drugoga veroispovedanja i istih Turaka odpratjena; i dokle bi ovde duge svoje
molitve svetenici pobono svrili iznesena bi sprovodom na groblje ta Majdan, gde u crkvici prenoi,

48 Isto, 225227.
49 Isto, 229238.
50 Isto, 239254.
51 Isto, 271.
52 Isto, 291.

217
odkud sutradan, tj. 12. reenoga meseca otpraena bi u Topolu, da u grobu svoga ljubljenoga supruga
uskrsnue eka. Nju oplakuje sin Aleksandar erni onda porunik i pomonik (autant) kod NJ. Svetlosti
kneza Mihaila, sada narodom izabrani knez Srbije. Novak: Tako je Stjepan Marjanovi nesumnjivo jedini
poznati Hrvat i jo k tome rimokatoliki svetenik, bio prisutan sahrani Karaoreve ene. Marjanovi je po
dodatnoj Novakovoj beleci bio: spona izmeu beogradskih i zagrebakih Iliraca, ija su nastojanja upravo
u Beogradu nailazila na veliko politiko razumevanje u vreme dravnika Ilije Garaanina.53 Ovo navoenje
Garaanina iziskuje svakako kritiku proveru, jer ne odgovara imidu kojim veina istoriara karakterie
Garaaninovo srpstvo.
U vezi s akcijama Pavla avlovia koje su u razmerama jugoslovenske istoriografije vrednovane razliitim
arinima, Novak se meu istoriarima istie, kako se i oekuje, sa najvie pohvala. Navodi in extenso
avlovieve pesme: U Bakoj Vili, gde razdragano klie od radosti to se i kod Srba javljaju pobornici za
iste ilirske ideale.54 U Danici, gde njome poziva ilirsku Omladinu da neustraivo iri ideje sveslovenskog
Ilirstva.55 A povodom posete Srbiji, pod impresijom njenih dostignua, 1843. godine, spevao je Sonetni venac,
sa etiri soneta.
Za podseanje, kako je to zvualo pre 150 i vie godina, nije na odmet da ovde citiramo, bar nekoliko od prvih
stihova ovih avlovievih soneta:

Gde radosno u vremena stara

ili Serbin, Horvat, Dalmatinac,
Slavni Bonjak, i hrabri Slovinac
Nezavisan od tuih gusara...56

Sa svim tim pesmama, i poput njih i spisima, kako Novak kazuje, po navici, emfatino: Meutim, nije bez
znaenja i vanosti da se spominje da je Pavle avlovi bio najdublje i najsadrajnije impresioniran svojom
posetom Beogradu i Srbiji. Njegov temperament nije mogao da podnosi tenju stege semeninih propisa, koji
su posle istrage protiv njega sve vie koili njegova razbuktala nacionalna oseanja. Protiv svega toga, dizala
je njegova vatrena priroda pobunu duha i srca. Boravak u Beogradu jo ga je vie oeliio u njegovim
nacionalnim, gotovo revolucionarnim pogledima, koji nisu tada jo u Hrvatskoj nailazi na takva razumevanja
kakva je on u svojoj mladenakoj fantaziji prieljkivao. U jednom povienom idealizmu eleo je avlovi da
dovede u sklad svoja prebujna nacionalna oseanja kao i osobitu sloenost budueg svetenikog poziva. Ne
mogavi uravnoteiti ove unutranje elemente s kojima je vodio borbu i u njihovu sukobu doao je avlovi
do odluke da napusti sveteniki poziv i da izae iz semenita kako bi se mogao sav posvetiti samo
nacionalnom radu. Letopis belei da je avlovieva odluka o tome pala sutradan, 26. XI, posle ovacija koje su
mu ukazali za pesmu i [u ovoj naoj raspravi nenavedeno] pismo, koje je on sastavio [za srbijanske prvake
novog reima]
Simia i Jankovia.
U Letopisu se kae kratko ali istaknuto samo ovo: Dana 26.-a studena na obe ljubljeni drug Pavao avlovi
bogoslovac 3-e godine, revan lan drutva i ujedno biljenik posle poldana oko pola etiri satih promeni na
svijuh veliku alost duhovni svoj stale sa svetskim. A eksklerik Pavao avlovi je ve sledee godine u
Beogradu u slubi velikih politikih ciljeva koje je objavila u Srbiji kneza Aleksandra Karaorevia idejna
koncepcija [Naertanija] Ilije Garaanina. Ovako je Srbija svojom privlanom snagom predobila i Pavla
avlovia da otad njoj, kao i jugoslovenskoj ideji, poslui neobino sve do 1849. kad mu se posle gubi pravi
nacionalni put u slomu kojemu, izgleda, nije bila dorasla njegova unutranja snaga.57
Ne ulazei u razmatranje poznatog Branislava, koji je izlazio u Beogradu 1843/1844. ovde mi istiemo samo
da je avlovi najvie uinio za njegovo izlaenje, kao to je doprineo i tampanju beogradskog izdanja
knjiice Bogoslova uleka (18161895) ta nameravaju Ilirci. Za Branislav Novak uglavnom istie da ga je
finansirao baron Ambroz Vranicani (18011870). On je svojim novanim prilozima omoguio i izgradnju
parobroda kojim se povezuje Sisak sa Zemunom, u stvari Zagreb sa Beogradom. Novaku je najvie stalo do
toga da je za gradnju tog broda znala i zaloila se i Srbija, u kojoj je Ilija Garaanin spremao uveno
Naertanije, i u koju su liberalni i revolucionarni Hrvati poeli emigrirati, i zato da bi u Beogradu izdali
svoje publikacije... Pored ve navedene ulekove broure ta nameravaju Ilirci i navedenog Branislava, sa
oznakom da je bio revolucionarni list.58
53 Isto, 291.
54 Isto, 246.
55 Isto, 247248.
56 Isto, 315317.
57 Isto, 318.
58 Isto, 350351.

218
Insistirajui na ispunjenju bratskih veza Hrvatske i Srbije, Novak je spomenuo i kako je brod sa imenom Sloga
vrio osobitu misiju u spajanju Srbije i Hrvatske. Finansijer tog broda, finansirajui u Beogradu tampanje
revolucionarnog Branislava preko tog broda i njegovog poverljivog personala, jo iste godine, novembra i
decembra, do februara 1845, kad je Branislav obustavljen, jo dugo smanjivao rastojanje izmeu Beograda i
Zemuna sluei njihovom duhovnom zblienju.59
Zadravajui se na Branislavu, u godinama pisanja ove knjige o Ilirizmu, Novak nije mogao znati za kasnija
pisanja nekih istoriara, posebno istoriara Ljubomira Durkovia-Jakia o tom listu. Zato je naveo samo kako
su o njemu pisali Ferdo ii i Pavle Popovi, te kako su se o tom listu izjanjavali izvesni predstavnici
Austrije, prema tada znanim dokumentima bekih arhiva. U Novakovoj analizi Branislavovih lanaka, oni se
karakteriu obelejem naprednog i slobodarskog60.
Pri daljem pominjanju avlovia, Novaku nije preostalo drugo nego da iznova dopuni informacije o njemu u
drutvu velikana srpske istorije i na zadatku unapreivanja bratskih odnosa Srba i Hrvata. U toj je kompoziciji
probitano saznanje da je 1848. kao poverenik Ilije Garaanina, doavi iz Beograda u Zagreb sa
Dubrovaninom Matijom Banom, odrao na Akademiji aku skuptinu i govorom raspalio omladinu.61
Zatim, da se ubraja u red prisnih saradnika Ilije Garaanina i da je aktivni lan beogradskog demokratskog
panslavistikog kluba koji je bio u sudbonosnim previranjima sredite odakle su ponikle mnoge vane i
dalekosene akcije.62 Pominje i od iia preuzetu informaciju da je avlovi uestvovao i u rasturanju
ilirsko-panslavistikih proglasa kojima su se Srbi pozivali da se oslobode turskog ropstva i ostvare misao
da se osnuje pod knezom Aleksandrom Karaoreviem jugoslovenska kraljevina, u koju treba da uu Srbija,
Bosna, Bugarska, Hrvatska, Slavonija, Srem, Dalmacija i Juna Ugarska.63 Navodei sa prepoznatljivim
naglaskom i avlovieve propagandne govore u duhu srpsko-hrvatskog jedinstva, Novak je opetovano iz
bratskih jugoslovenskih pobuda samo preuveliavao zajednika oslobodilaka stremljenja, pod dominantnom
ulogom hrvatskih Iliraca i prema, navodnim, direktivama beogradskih istomiljenika!
Da bismo u celosti upotpunili uvid u glavne dogaaje i probleme, kojima se suoava italac ove voluminozne
Novakove knjige, zadraemo se jo samo na nekim iskazima: o Gajevom padu, susretima sa voama
Ustavobranitelja u Srbiji i naertanijskom Garaaninovom velianju. Novakovim reima: Ljudevit Gaj bio je
meseca maja [1864] u Srbiji, gde je doao u vezu i sa knezom Aleksandrom Karaoreviem, kao i sa glavnim
i vodeim linostima u Srbiji, pa ni najintimniji Gajevi saradnici, nisu bili posveeni u ciljeve ovog Gajevog
putovanja po Srbiji. Niko, sem u Beu na dvoru i pri Meternihovoj kamarili, nije ni nasluivati mogao da je
Gaj iao u Srbiju da prikupi podatke o tamonjim prilikama i da onda izvesti o svemu to je video i saznao iz
najpoverljivijih izvora, svesilnog Austrijanca kneza Meterniha. Niko nije smeo ni kod Hrvata da nasluti
takav karakter poverenike misije Ljudevita Gaja. U to, tada nije niko posumnjao ni u samoj Srbiji jer je
hrvatska emigracija, naroito pojedini popovi i bogoslovi, bila sasvim odana srpskoj i jugoslovenskoj akciji
koja se organizovala u Beogradu u najprisnijem kolu velikog dravnika Garaanina.
Tada, po Novaku, iako nemamo pouzdanih podataka (to spada takoe u Novakova povremena ongliranja
sa akribijom, tu ak nepotrebno, jer se i bez dokumenata moe ustvrditi verodostojno, da se Gaj u Beogradu sa
avloviem morao sretati) moemo sa puno verovatnoe nasluivati da je Gaj tada doao u vezu i sa
tamonjim Hrvatima, sigurno sa Pavlom avloviem, koji je i te, 1864, bio u Beogradu, radei na velikom
narodnom poslu, pa zacelo i sa fratrom Tomom Kovaeviem, pouzdanikom Garaaninovim pri njegovim
irokim jugoslovenskim planovima [...]. Ilirci opet u Zagrebu kao i u ostalim gradovima, Gajevim su
putovanjima bili ushieni, jer njihove su oi bile uprte u Beograd ve od poetka 40-ih godina, a otkako je
avlovi emigrirao, i uz saradnju ostalih hrvatskih rodoljuba (Stjepana Marjanovia u Zemunu) obavetavao
Ilirce o nastojanjima koja su ilirizam skretala sa konspiratorske akcije.64
U vezi sa aferom Miloa Obrenovia (17801860) u Zagrebu 1848, Novak se ne izjanjava, jedva je i pominje
i to u tekstu, gde notira Gajev sukob sa banom Jelaiem zbog kneza Miloa, kojim je Gaj konano odigrao
svoju ulogu.65 Pri pomenu Ilije Garaanina (18121874) Novak istie nekoliko puta Naertanije kao
jugoslovenski nacionalni program.66 Kao Garaaninovi poverenici u akcijama objedinjavanja snaga
jugoslovenskih naroda, prema oslobodilakim planovima koji se naziru, ukoliko nisu izriiti, posebno kad su u
pitanju srpsko-hrvatske akcije, navode se Hrvati: Pavao avlovi, Matija Ban, Tomo Kovaevi. U duhu
59 Isto, 353.
60 Isto, 461.
61 Isto, 473.
62 Isto, 475477, 527.
63 Isto.
64 Isto, 407408.
65 Isto, 407, 622, 635.
66 U knjizi Radoa Ljuia o Naertaniju, meu 65 Istoriara, koji su se izjanjavali razliito o tom nacionalnom programu, Novak

se ne pominje, pa bi se po ovoj enciklopediji moglo pogreno zakljuiti da se nije nijednom izjanjavao o njegovom znaaju i
obeleju.

219
dobronamernih preterivanja, kojima u ovoj knjizi Novak pribegava i vie nego u drugim svojim spisima, kada
istie vie navodne nego stvarne zajednike manifestacije srpsko-hrvatskog pregalatva u slobodarskim
akcijama, kazuje na jednom mestu da su ilirska nastojanja... upravo u Beogradu nailazila na veliko politiko
razumevanje u vreme dravnika Ilije Garaanina.67 Zato je i eksklerik Pavao avlovi u Beogradu u slubi
velikih politikih ciljeva koje je objavila u Srbiji kneza Aleksandra Karaorevia idejna koncepcija Ilije
Garaanina68 Zato u Hrvatskoj: to se vie razvijala antimaarska akcija, voe i prvaci ilirizma a s njima i
znatan dio njihovih pristalica, okreu sve vie oi prema Srbiji i Beogradu. To je vreme ideolokog stvaranja
politikih koncepcija koje e se u Beogradu iskristalisati u Garaaninovom Naertaniju.69
U tom vremenu, u Srbiji u kojoj je Ilija Garaanin spremao svoje uveno Naertanije... su liberalni i
revolucionarni Hrvati poeli emigrirati, da u Beogradu izdaju svoje publikacije (ulekovu brouru ta
nameravaju Iliri i revolucionarni list Branislav). Svi navedeni i nenavedeni hrvatski Ilirci u srpskoj emigraciji
radili [su] u smeru Garaaninovih junoslovenskih planova.70
O vezi Frantieka Zaha sa Garaaninom napominje samo toliko, da Zah (emisar kneza artoriskog)...
savetima i sugestijama [oigledno Novak jo ne zna za Zahov Plan, po kome Garaanin sastavlja Naertanije]
podstie kneza Aleksandra kao i Garaanina na akciju u pitanju uloge Srbije pri delu ujedinjenja Junih
Slovena.71 Neznajui za promenu, ili neudubljujui se u promenu Zahovog Plana, odnosno Zahovih
junoslovenskih zamisli, u konstrukciji srpskog Naertanija, Novaku je stalo da u raznim varijantama istakne
kako su eksklerik Pavao avlovi i eksfratar Matija Ban... bili posveeni u celokupnu politiku koncepciju
Ilije Garaanina i za nju su se zalagali dubinom svojih ilirskih [kurzivom istakao A. R.] ubeenja. Da bi bilo
to ubedljivije, jo se dodaje: Prema izvetaju austriskog konzula Majerhofera knezu Meternihu (2. III 1848)
jasno se vidi da je i u Beogradu postojalo arite i rasadite ideala i politikih planova koji su upravo u
Zagrebu mogli u to doba da naiu na najvei broj istomiljenika. Beogradski demokratsko-panslavistiki klub
[i ovde prema navedenom lanku Ferda iia], iji su aktivni lanovi avlovi i Ban, bio je u sudbonosnim
previranjima sredite odakle su ponikle mnoge vane i dalekosene akcije.72
Povezanost Iliraca sa nosiocima reima Ustavobranitelja Novak dokazuje i vezama sa Vuiem Periiem i
Avramom Petronijeviem. Navodi pesmu pobornika Ilirizma Martina Nedia, povodom Vuievog i
Petronijevievog trijumfalnog povratka iz turskog izbeglitva 9. rujna (septembra) 1844.73 Predstavljajui
linost magnata baruna Ambroza Vranicana (18011870) kao ilirskog rodoljuba u preduzetnitvu brodskog
saobraaja, Novaku je vano da se zna i za njegovu srbijansku vezu. On je na poslu kojim se hoe vodenim
putem povezati Sisak sa Zagrebom, u stvari Zagreb sa Beogradom, sa dioniarima ne samo hrvatskim nego i
srpskim.74 Posredstvom Gaja nastojao je da pridobije za uee u ovom poduhvatu i vladara Srbije, kneza
Aleksandra Karaorevia i predvodnike Ustavobranitelja, Vuia i Petronijevia.
Da bi to vie istakao hrvatsko-srpsku revnost pripadnika ilirskog pokreta, Novak na vie mesta usredsreuje
panju i na ilirsko velianje slobodarskih podviga Karaora, veliajui njegovog sina, tadanjeg vladara
Srbije, sa pozicija jugoslovenskog odnosno junoslovenskog Garaaninovog Naertanija! Citirajui odlomke
stihova pesme posveene ondanjem vladaru Srbije, Novak kazuje kako postojea cenzura nije bila svesna
koliko je ova pesma i pohvala Aleksandru Karaoreviu bila draga Ilircima i kako je ona bila u stvari samo
jedan otsev duboko usaenog oseanja enji i duhovnog oslanjanja na bratsku zemlju koja je postepeno ali
sigurno koraala ka slobodi itavog naroda.
Ustvari to je bila samo nova prilika, da se proslavi Aleksandar Karaorevi, jer, ve 1840, pri njegovom
dolasku u Srbiju deklamovana je u
Zagrebu jedna pesma Ivana Maurania Povratak Karaoreva sina u Srbiju. Uzgred reeno: Glumica
tajn-Mareti bila je u zagrebakom kazalitu neobino burno aklamovana posle ove recitacije (10. Ill
1840).75
Za dalje potvrde ovako iskazanih oseanja, Novak s pravom navodi autentine rei pozdrava Gajevih Novina
roenju Aleksandrovog sina, Petra Karaorevia, 24. jula 1844. i izraza zadovoljstva istih Novina zbog
iezavanja mrnje [u tom vremenu] izmeu jednokrvne brae koja je nastajala zbog verskih razlika....
Ma kako im ovaj na znameniti istoriar uveliavao znaaj, ma koliko ih udenuo u hvalospeve, neprikladne
strogo odmerenoj istoriografiji, istinitost tih rei ne moe se dovesti u pitanje. One se navode kao dokaz vie

67 Isto, 291.
68 Isto, 318.
69 Isto, 344.
70 Isto, 413.
71 Isto, 413.
72 Isto, 473.
73 Isto, 335, 346.
74 Isto, 352.
75 Isto, 345346.

220
za utemeljenost Jugoslavije 1918., pa prema tome i za neosnovanost kazivanja da je od poetka bila vetaka
tvorevina.

221
 VASA UBRILOVI
18971990.

Vasa ubrilovi

Prvo je znaajno istoriografsko delo Vase ubrilovia njegova doktorska disertacija: Bosanski ustanak 1875
1878. Ve izborom i obradom ovog dela ispoljava se istoriareva osobina svojstvenosti po preokupaciji
akcijama i problemima nacionalnih, oslobodilakih pokreta.
Poto se posvetio istoriji, svedodbu profesionalnog istoriara shodno svojim ambicijama, osvedoenjima i
preivljavanjima (atentatora i sunja 19141918) ubrilovi je hteo dobiti i dobio je knjigom o najveem
ustanku u rodnoj Bosni protiv tuinske vlasti turske Osmanlijske carevine. Ta vlast prethodila je tuinskoj
vladavini austrijskog Habsburkog carstva, ijoj propasti doprineo je i on bar toliko da mu se ime sauvalo i u
istoriji, a ne samo u istoriografiji.
Godine ustanka obrazloio je godinama Istone krize 18751878. Probitano: Slabljenje simpatija u Evropi
za Otomansku carevinu pod uticajem novih, liberalnih ideja i principa nacionaliteta, jaanje nacionalne svesti i
snage balkanskih naroda, osobito Srba, i s tim njihovi spojeni pokreti za osloboenje i ujedinjenje, poraz
Austrije (1866) i Francuske (18701871) u ratu protiv Pruske i s time spojena slobodna akcija Rusije na
Istoku, stvaranje trojecarskog saveza meu Nemakom, Rusijom i Austrijom i poslovno obraanje Austrije
Balkanu karakteriu doba predspreme za veliku Istonu krizu.1
U prvoj glavi, pri podrobnijem razmatranju uzroka navedenog bosanskog ustanka, objektivno se istiu
neoekivani efekti nastojanja da se sprovoenjem reformi u prestarelom feudalnom ustrojstvu, spasonosnim
sredstvima regenerie poredak i umanji dejstvo ruilakih aktera drave i drutva. ubrilovievim reima: I
same [Velike] Sile koje su [Turskoj] pomogle u Krimskom ratu [protiv Rusije] gonile su Portu na zavoenje
novih reformi. Neto pod pritiskom sa strane, neto, opet, iz vlastitog ubeenja naumio je Carigrad da preuredi
upravu, sudstvo, vojsku i finansije u dravi, i makar u principu prizna ravnopravnost hriana sa muslimanima,
te olaka njihov poloaj. Hatihumajom od 1856, notifikovan i u Pariskom mirovnom ugovoru, objavio je nove
reforme i poboljanje stanja hriana u Turskoj. injenicom, da je izdan pod njihovim pritiskom i notifikovan
u mirovnom ugovoru, Sile, potpisnice Pariskog mira, samim tim uzele su na sebe i moralnu odgovornost da e
se obeane reforme uistinu provesti.2

1 Vasa ubrilovi, Bosanski ustanak, 18751878, drugo izdanje, priredio Zdravko Antoni, Beograd 1996, 19. (Prvo izdanje 1930.
tampano je u ediciji SKA, LXXXIII, Drutveni i Istorijski spisi, 35).
2 Navedeno delo, drugo izdanje, 20.

222
Bespristrasnost ubrilovi u ovoj konstelaciji iskazuje saoptenjem da godine u kojima upravljaju turskom
dravom dva velika dravnika Ali-paa i Fuad-paa moraju biti razmatrane kao vreme ozbiljnih reformnih
pokuaja i nastojanja da se nae neka osnovica za miran, zajedniki ivot naroda u Osmanskom carstvu. Ali:
inovnitvo koje je imalo da sprovede reforme i preporodi carstvo, bilo je u Bosni kao i svuda u Turskoj
nekolovano, leno, podmitljivo i nemarno. Male i neuredno isplaivane plate sigurno ih nisu mogle postai na
rad. Veziri se u Bosni svaki as menjaju, tek jedan to bi se malo upoznao sa prilikama u novoj sredini, morao
je praviti mesto drugome; i tako je stalno ilo.3
Iskustvom uesnika u revolucionarnom pokretu mlade Bosne i svega to je ve doiveo i preiveo u kazamatima
Austro-Ugarske, od 1914. do 1918, pa na popritima politike, kojom se poeo, odnosno nastavio baviti, posle 1918.
u novostvorenoj Jugoslaviji on je dokuio, to samo knjikim znanjima mnogi istoriari nisu na taj nain
spoznali, porive istorijskih zbivanja. Zato je mogao napisati kako je: Strahoviti pritisak pod kojim su iveli
hriani u Bosni i Hercegovini stotine godina slabio. Ali: Malo poputanje potlaenom samo je nadraaj za
sve vee i vee njegove zahteve dok ne zatrai potpunu slobodu. Tako je bilo u Bosni pred ustanak 1875.
Karakteristino je, da je posle unitenja feudalne prevlasti i poetka izvoenja reformi zapoeo niz ustanaka u
Bosni i Hercegovini, koji nee prestati dok Turska ne izgubi ove dve pokrajine.
Sledstveno, pod slabijim represalijama otomanskih vlastodraca, jaao je revolt neturskih naroda. Svest i
spoznaja da Evropa prati svaki njihov postupak prema hrianima silila ih je, da onde gde su pre kolac i sablja
sudili, upotrebljavaju blaa sredstva... Raja je to osetila; znala je da se evropsko javno miljenje zanima za
njenu sudbinu te je postajala slobodnija i drskija [kurzivom istakao A. R.].4 Samo prekaljeni borac za prava
raje kakav je bio ubrilovi, mogao je kao istoriar da se koristi renikom koji rajinu smelost da se ustankom
nastoji osloboditi tlaitelja okarakterie i drskou. Veina nacionalnih istoriara tu re nije i ne bi nikada
upotrebila u tom kontekstu.
Samo u tom prenaglaavanju zaokreta na bolje u reimu Osmanlija, kod ubrilovia sigurno igra ulogu
njegovo strasno i ogoreno protivstajanje predstojeoj vladavini Habzburgovaca. Ona e smeniti osmanlijsku
vladavinu i hvalie se i biti hvaljena ekonomskim dometima austrougarskog napredovanja na civilizacijski
viem stepenu, to ubriloviu prvoborcu u borbi protiv Habzburke Monarhije ostaje sporno i neshvatljivo.
Kako on opisuje preokret poslednjih decenija turske vladavine u prilog raje tako se opravdavala austrijska
vlast obrtom koji nastaje pod njenom upravom u Bosni i Hercegovini. ubrilovi kazuje: Nova [turska]
uprava zavela je donekle red u zemlji i pomogla razvitak u prometu i trgovini. Domai zanati propadaju pod
pritiskom konkurencije jeftinijih fabrikih proizvoda sa strane. Tim vie razvija se trgovina... Novi razvoj u
gradovima olakalo je... stvaranje jakog srpskog trgovakog stalea koji e sve do aneksije Bosne 1908. voditi
glavnu re u javnom ivotu srpskog naroda u Bosni5... Te su rei i reenice u veem delu istoriografije
gotovo identine s onima kojima se mnogi istoriari koriste u opisima napredovanja Bosne pod upravom
Austrije posle turske uprave, prenebregavajui napredak o kojem pie ubrilovi.
Buntovnike, revolucionarne organizacije u Bosni i Hercegovini i kod ubrilovia datirane su organizacijama
koje su stvarane prema uputstvima i koncepcijama Ilije Garaanina 40-ih godina XIX veka, ali bez
spominjanja uloge Naertanija. Odjek vojvoanskog buntovnog pokreta Svetozara Miletia razmatra se
delotvorno impulsima obnovljenih akcija u bosansko-hercegovakim krajevima: Novosadska Zastava bila je
tada najrevnosniji podstreka i branitelj bosanskog buntovnitva. Od nacionalnog pregaoca kakav je bio
ubrilovi iznenaujue deluje naturalistiki napisano: Tada poinje prelaziti u Bosnu buni, razmetljivi
nacionalizam, pun zdravica, gromkih fraza, pesama i... ispravanja; na njegove degenerisane ostatke moe se
jo naii po malim bosanskim kasabama, gde se najvie srbuje posle ispijene koje litre vina. Samo se i takve
konstatacije neutraliu saznanjem da upravo veze balkanskih revolucionara sa uzavrelom Omladinom
Vojvodine i Srbije davale su im onu snagu koja im je bila potrebna da dignu ustanak 1875.6 Suprotno
Miloradu Ekmeiu, koji istie epohalnu ustaniku ulogu seljatva, on tvrdi: Mladi graanski narataj u
Bosanskoj Krajini zanesen u velikoj meri i podsticajima te Omladine podigao je ustanak 1875.7 Dosta
prostora dobili su i Vasa Pelagi i nesvreni aci socijalisti kao Manojlo Horvaanin i Kosta Ugrini na
mestima velianja doprinosa pojedinih podstrekaa Ustanka.
U analizi stavova Velikih Sila prema bosanskom ustanku ubrilovi se ne snalazi najbolje. Zbunjuje ga
njihova jednodunost ve 1875. godine kad tek zapoinje najvei ustanak srpskog naroda tada najbrojnijeg u
Bosni, da se Bosna, tokom uruavanja Turske, pri prvom zaokretu, u prvoj prilici, ustupi Austriji. Tek
zapoeta, ne zna se po koji put obnovljena ustanika oruana borba, najveih razmera, protiv nepodnoljive

3 Isto, 21.
4 Isto, 23.
5 Isto.
6 Isto, 31.
7 Isto, 66.

223
turske vladavine sa potencijalima koji nagovetavaju realnu mogunost uspeha Velike Sile navodi na
zakljuak da sa veitom buntovnom Bosnom Turska u skoroj budunosti mora raskrstiti. Objektivno
posmatrano: ne onako kako su se ponadali ustanici, ve smenjivanjem mrskih turskih upravljaa smenom
mrskijih Austrijanaca.
Antiaustrijskim pobudama biveg atentatora i sunja u meuvremenu sruene Austro-Ugarske, ubrilovi je
pri pisanju ove knjige o bosanskom ustanku 18751878. godine, zaokupljen obavezom da utvrdi i objasni kako
i zato su Velike Sile ve 1875. utanaile dodelu Bosne (i Hercegovine) Austriji. ivotnim iskustvom pouen
da snaga dominira zbivanjima, skoncentrisao se na argumente koje snagom Austrije u Trojecarskom savezu
(Austrije, Nemake i Rusije) dokazuju da se Bosna morala prepustiti Austriji.
Sa tog stanovita posmatrana uloga tadanjeg ministra inostranih poslova Austro-Ugarske Monarhije ule
Andraija, perom Vase ubrilovia ovde se posebno istie preuveliavanjem uloge Trojecarskog saveza u
konstelaciji Velikih Sila. Andrai je tada, tako, po ubriloviu, prepoznatljivim manevrima uspevao, i uspeo,
da utre put koji preicom na prvoj sledeoj raskrsnici skree Bosnu-Hercegovinu austro-ugarskim putem. Jo
su samo ustanici i pobornici Ustanka verovali da od oekivanih opcija: autonomije, prikljuenja Srbiji,
tutorskog zatitnitva Rusije jedna mora uslediti. Za ubrilovia, vie odbirom inilaca nego procenom svih
injenica. Posle svega to se desilo, istinita je postala verzija da je Andrai Rusima oteo vostvo u reavanju
bosansko-hercegovakog pitanja, da je sredite odluka opet postao Be, na koji je gledala tada cela
Evropa. Ostalim kabinetima dato je jasno na znanje da Austrija ne moe pristati ni po koju cenu na stvaranje
jedne jugoslovenske dravice, a jo manje na ujedinjenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom i Crnom Gorom.
Reju, Andrai je ve krajem 1875. uspeo da dokae evropskim vladama da je bosansko-hercegovako pitanje
austrijsko pitanje, koje se ima reavati prema eljama i interesima Austro-Ugarske Monarhije i nikako
drukije.8
ubriloviu bi se tu moglo zameriti to se nije uputao u razmatranje situacije koja je navela Evropu,
ukljuujui Rusiju, da tako rasuuje u korist Austrije. Jer, sam Andrai u vreme vladavine kneza Mihaila bio
je za prikljuenje Bosne, do Drine, Srbiji. Tada, kao predstavniku Ugarske, na poloaju predsednika maarske
vlade, vodio je prevashodno rauna o strahovanjima od previe Slovena, pre svega Srba, u Habzburkoj
Monarhiji. Imao je na umu probleme koji su bili nametnuti zahtevima pobornika autonomne srpske
Vojvodine. A posle Prvog svetskog rata, 1918. odluujue pobednike Velike Sile, bile su za reenje kojim je
Bosna i Hercegovina prikljuena Jugoslaviji. Znai, specifine okolnosti, snagom interesa i moi, a ne puste
snage su tokom 70-ih godina XIX veka uslovile opredeljenje odluujuih Velikih Sila za austrijsku opciju
reavanja bosanskog problema. Vremenom uslovljena razgranienja, koja su u vezi sa Bosnom, s obzirom na
njen geopolitiki poloaj i vienacionalnu osobenost, od izuzetnog znaaja prenebregnute su prema tome na
navedenim stranicama ubrilovievih izlaganja.
Uoptena prevaga Trojecarskog saveza u odnosima Velikih Sila, po ubrilovievoj je verziji nedokaziva, jer
ne moe biti takva kakvu je ubrilovi obelodanjuje u vezi sa preputanjem Bosne Austriji. Engleska kao
najistrajnija Sila na strani Turske saglaava se s austrijskom opcijom reenja bosanskog pitanja kada su druge i
drukije opcije i po njenim merilima nemogue. Ni Andraijeva uloga u nametanju ili pridobijanju neophodne
saglasnosti za preputanje Bosne Austro-Ugarskoj nije bila takva kakvu je ovde ubrilovi opisuje. Uostalom,
Andrai je samo neto ranije bio gorljivi zagovornik preputanju veeg dela Bosne Srbiji. to i sam ubrilovi
utvruje u nastavku svojih izlaganja, kada njemu sve vie svojstveno, dopunjuje ranije reeno korigovanim
nalazima.
Tako se namee kritiko razmatranje ubrilovievih iskaza o dominaciji Trojecarskog saveza, kojoj se mora
maksimalno prilagoditi i Engleska, bar u bosanskom sporu, pristankom na otimanje Bosne od miljenice
Turske. Jer, po ubriloviu: Najzanimljivije je [u vezi sa bosanskim pitanjem] bilo dranje Engleske ne samo
tada, nego i tokom cele Istone krize. Od svih branitelja Turske u Krimskom ratu, ostala je jo jedino ona. Ali
protiv Trojecarskog saveza, tada svemonog politikog bloka u Evropi, ni ponosna Britanija nije mogla nita.
Francuska se drala povueno. Italija je morala ii sa Trojecarskim savezom jer nije mogla drukije, i
Engleska je bila tada u tom pitanju gotovo usamljena. U Londonu su bili toga svesni i znali su, dok postoji
Trojecarski savez da su nemoni da ita preduzmu protiv njegove volje. Svaki korak triju severnih Sila u
Istonom pitanju izazvao je tamo potajnu srdbu, ali su je umeli kriti iza svoje zakopanosti i prividne
ravnodunosti koju su tada pokazali prema dogaajima na Balkanu. Potpuno se dezintegrisati nije smeo
engleski ministar spoljnih poslova, jer se bojao da ne bude njegova drava izbaena iz svoga poloaja na
Istoku i da druge Sile i bez nje ne stvore zakljuke.9
U daljem toku izlaganja i sam ubrilovi razmatrajui kasnije stavove Velike Britanije navodi na zakljuke
koji i bez njegovih korekcija ukazuju da dojam o neprikosnovenoj premoi Trojecarskog saveza polovinom
8 Isto, 100.
9 Isto, 101.

224
70-ih godina injeniki nije relevantan za jednoglasnu odluku Velikih Sila 1878. godine, o preputanju Bosne
i Hercegovine Austriji. Naknadno, i po ubriloviu u tom kontekstu: Ako se engleska vlada u poetku nije
mnogo meala u Istono pitanje, tim vie je radila na razbijanju trojecarskog bloka. Kao crvena nit provlai se
kroz celu tadanju istonu politiku Velike Britanije uporno nastojanje njene vlade da izazove i pojaa ruske i
austrijske opreke na Balkanu, da unese razdor u redove Trojecarskog saveza i da ga srui privlaei Austriju
sebi. Poto u tome uspe, ne bi joj bilo tako teko da svome starom protivniku na Istoku, Rusiji, priredi novi
Krim. Dok je to postigla na Berlinskom kongresu 1878, engleska diplomatija manevrie sad desno, sad levo,
iskoriuje svaki trenutak u Istonoj krizi ili da izazove u Trojecarskom savezu meusobne zaevice, ili da
Austriju odvoji od Rusije oslonom na Englesku.10
U odeljku Srbija i bosansko pitanje oituje se ubrilovieva osobenost u istoriografiji, gotovo podjednakim
podsticajima politiara i istoriara. Ona se ispoljava utvrivanjem i saoptavanjem injenica koje kod veine
istoriara bez ivotnog iskustva ostaju zamagljena zbog politike od koje se u praksi preterano zazire. Ogleda
se to, npr. u reenici kojom ubrilovi obznanjuje kako tada Bosna uspe li Austrija da je zauzme i da se
trajno utvrdi u njoj obezbeuje Austro-Ugarskoj za dugi niz godina premo na Jugu [Evrope] i vlast nad
Junim Slovenima. Suprotno tome poe li Srbiji za rukom da je sebi prisajedini, osigurava svoju dolinu
Morave sa levog boka, dajui joj vie stabilnosti i zabija se kao klin meu austrijske junoslovenske pokrajine.
Vladajui Bosnom, Srbija oduzima Dalmaciji njeno prirodno zalee, odvaja veliki deo Hrvatske i Slavonije od
mora i dobija jedan deo Hrvata.11
Dok je bio predsednik vlade Maarske, Andraiju nisu smetale pretenzije pa ni prava Srbije na Bosnu. On je
tada rasuivao drukije nego to e rasuivati na poloaju ministra inostranih poslova Austrije. Sam
ubrilovi, dopunjujui svoja kazivanja vraanjem na ranije Andraijeve stavove (redosled po hronologiji
zanemaruje se esto, nehotice ili hotimice, da bi se naknadnim dopunama mogle umanjiti, korigovati, uiniti
zanemarljivim ranije netanosti) utvruje: Grof Andrai kao ugarski ministar predsednik nije se slagao sa
politikom koju u to doba vode slubeni beki krugovi na Balkanu. Tada je on protiv irenja Austrije prema
Jugu. Svestan je da njegova drava ionako ima mnogo Slovena, pa nije eleo da pretovari lau. Onda,
maarski revolucionar iz 1848/49. stalno je imao pred oima Rusiju... Zato je eleo da odvoji od nje Srbiju,
njen najjai oslonac na Balkanu. Uska veza Srba iz Ugarske sa Srbima iz Srbije bila je poznata grofu
Andraiju. I da mu Srbi u Ugarskoj ne bi pravili smetnje eleo je da deluje na njih preko Srbije. On je vrlo
dobro znao koliko je kodila Maarima srpsko-hrvatska saradnja 1848/49. godine i eleo je da tu saradnju u
budue onemogui. Bosna u srpskim rukama trebalo je da postane kamen spoticanja meu Srbima i Hrvatima;
ona je trebalo da sprei njihovu saradnju u budunosti.12
Citirani ubrilovievi nalazi opovrgavaju nalaze mnogih istoriara, koji smatraju da su navedena Andraijeva
uveravanja i nastojanja bila lana, ukoliko su uopte ispoljavana u duhu politike predaje Bosne (sa
Hercegovinom) Srbiji. Sam ubrilovi tim svojim nalazima (kao i nekim drugim) dokazuje kako su mu
svojstvene odlike kojima se istiu vrsni istoriari. Raspoznaje istinu i kada nije rasvetljena nunom rasvetom.
On u tome nadmauje istoriare veeg renomea, koji se die i uzdiu spektakularnijom erudicijom,
oiglednijom argumentacijom, boljim poznavanjem arhivske dokumentacije... Njemu su ivotni putevi ljudi,
naroda, nacija poznati ne samo iz knjiga i arhivalija, koje lino malo istrauje ve i, pa ak i vie, iz iskustva u
ivotu, za ivot (posle robije) i ivotnu karijeru (u najrazliitijim sistemima feudalaca, kapitalista, proletarijata,
pa i vulgarnih pljakaa i ubica). Analizom njegovih istoriografskih spisa, radova i radnji sve se to da dokuiti.
Dok je pisao ovu knjigu o ustanku u Bosni 18751878, stigavi do skidanja vela sa zagonetnog sastanka
Andraija i kneza Mihaila u Mihailovoj vili u Ivanki, ubrilovi se, usled nepostojeeg zapisnika i
osporavanja verodostojnosti iskaza o Andraijevim bosanskim ponudama Srbiji, razumom opredelio za
istinitost Andraijeve verzije. Napisao je: O emu su razgovarali [Mihailo i Andrai] nema tanih podataka,
ali jedno je sigurno da je Andrai u to doba ponovo davao uverenje srpskoj vladi da Austrija nema aspiracija
na Bosnu. Godine 1868. nastavio se ovaj rad i za austrijskog generalnog konzula u Beogradu doao je mladi,
ali ve tada uticajni Benjamin Kalaj, koji je imao da sprovede Andraijevu politiku.13
Kalajev Dnevnik iz tih godina bie obelodanjen mnogo kasnije. Za postojanje tog Dnevnika i u njemu
sadranih neosporivih podataka o Andraijevoj spremnosti za izruenje Bosne Srbiji jo se ne zna u
istoriografiji; i ubrilovi ne zna za taj izvor. Ali, on ve svojim uroenim ili steenim umeem snalaenja
razaznaje i saoptava, bez ustezanja i podozrenja, da Kalaj ima za zadatak, po Andraijevim uputstvima da
pridobije Srbiju za politiku Maarske, koja se zalae za prikljuenje (veeg dela) Bosne Srbiji. Kako se menja
ta politika prema svedoenjima tog Dnevnika saznae se kasnije, to nije od znaaja za ova izlaganja ovde. Tu

10 Isto, 102.
11 Isto, 154.
12 Isto, 157.
13 Isto, 158.

225
se istie ubriloviev doprinos u utvrivanju neosporivih mena politike koja se 70-ih godina okonava
okupacijom Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske.14
U posebnoj glavi ubrilovi izlae svoje nalaze, zapravo svoja uverenja i uveravanja na osnovu navedene
dokumentacije, o uvenom Rajhtatskom sastanku careva i carevih pomonika dve najzainteresovanije Velike
Sile, Austro-Ugarske i Rusije, za ishod rata Srbije i Crne Gore protiv Turske 1876. godine. S obzirom na
neizvesnost ishoda tog rata obema Silama od podjednake vanosti bilo je da utanae svoje stavove u sluaju
pobede, odnosno poraza, jedne ili druge strane zaraenih. Neizvesni ishod rata sa rezervama usklaenim
obavezama naveo je pregovarae da odustanu od voenja zapisnika, pa su naknadne beleke uinile da i
istoriari svoje pojedinane nalaze o tom kratkotrajnom sastanku od svega nekoliko sati, u manjoj ili veoj
meri po svom nahoenju formuliu. Za razliku od situacije 1875. godine, koja prema ranije citiranim
ubrilovievim nalazima navodi na zakljuak o stopostotnom pristajanju svih Velikih Sila na preputanje
Bosne i Hercegovine Austriji bez rekompenzacija, u vezi sa Rajhtatskim sastankom Austrija saglaava se
kompenzacijama Srbiji.
Po ubriloviu, u ovom kontekstu: Rajhtatski ugovor bio je vrlo vaan ne samo za Rusiju i Austriju, nego i
za ceo dalji razvoj Istonog pitanja, a naroito za nas. On e u budue sluiti kao osnovica rusko-austrijskim
pogaanjima u Istonom pitanju. Na prvi pogled izgleda kao da je Austrija izvukla iz njega veliku korist.
Rusija joj je dala pristanak da zauzme veliki deo dveju isto slovenskih pokrajina, Bosne i Hercegovine.
Meutim, ta je davala za to? Pristala je da se Srbija i Crna Gora odre u predratnom statusu ako ih Turska
potue. Pristala je da se ove dve srpske drave [kurzivom istakao A. R.] u sluaju pobede spoje [kurzivom
istakao A. R.] posedovanjem Novopazarskog Sandaka i da dobiju jedan deo Bosne i Hercegovine i da spree
tako njeno irenje prema jugu. Crna Gora dobija luku. Prema tome, Austrija se Rajhtatskim ugovorom [u
stvari dogovorom A. R.] zadovoljava [time] da dobije zalee svojoj Dalmaciji, ostalo preputa balkanskim
narodima, uz ogradu, da Juni Sloveni ne stvore veliku, za nju opasnu dravu. to se Srbije tie, Andrai se
jo tada dri svoga starog plana [?] da podeli Bosnu i Hercegovinu sa srpskim kneevinama. Samo, to se sad
ne pogaa neposredno sa Srbijom kao pre nekoliko godina s knezom Mihailom i namesnikom vladom,
nego sa naom zatitnicom Rusijom. Ipak je otiao malo dalje. Pre je traio za svoju dravu jedan deo Bosne i
Hercegovine do Vrbasa i Neretve, sada daje Srbiji i Crnoj Gori samo mali deo, i to tano neodreen uz Drinu.
U svemu uzevi, uporeujui ga sa kasnijim rusko-austrijskim ugovorima o reavanju balkanskog pitanja,
Rajhtatski sporazum nije bio tako rav za nas.15
U komentaru tajnih rusko-austrijskih pregovora, dogovora ugovora 18761877. ubrilovi zakljuuje, da je
na taj nain Austrija sticala sve povoljnije pozicije za svoje prodore na Balkanu. Andrai je pak sledstveno
sve vie skretao u vode cara [Franca Jozefa] i njegove vojnike okoline. Svega nekoliko meseci ranije na
sastanku u Rajhtatu pristao je da dade jedan deo Bosne i Hercegovine Srbiji i Crnoj Gori i ne buni se protiv
podele Novopazarskog Sandaka meu dve srpske kneevine. U novoj konstataciji o tome nema ni
govora. Andrai trai celu Bosnu i Hercegovinu za svoju dravu, a osigurava sebi [! valjda Austro-Ugarskoj,
ali to je manir identifikacije drave sa njenim jakim linostima] ve unapred mogunost ulaska i u
Novopazarski Sandak. Odsad, vodie grof Andrai istu imperijalistiku politiku na Balkanu. On ne da nita
Srbiji i Crnoj Gori, sprema se da ih opae sa tri strane i osigurava se u tajnom ugovoru s Rusijom protiv
stvaranja velike junoslovenske drave na Balkanu; umesto toga, predvia stvaranje bezbroj malih balkanskih
tampon dravica, s kojima bi se beka diplomatija mogla igrati, iskoriujui verske i nacionalne opreke meu
njima i stvarajui tako nerede, kriti sebi put dolinom Vardara Solunu. Prema tom ubrilovievom
zakljuku, Austro-Ugarska: Ako je Rajhtatskim ugovorom, ma i prividno, pokazivala volju da u reavanju
Istonog pitanja pravi ustupke srpskom narodu, ugovorom s Rusijom od 15. januara [1877. godine] jasno daje
na znanje da eli da reava pitanje ne samo Bosne i Hercegovine nego i celog srpskog naroda, celog junog
slovenstva, bez njih, jo vie protiv njih.16
Nadovezujui se na ubrzanja u podsticajima Austrije pravcem koji vodi Bosni, ubrilovi ne moe a da ne
kae neto o nastojanjima Srbije da pomogne uesnicima Ustanka. Svakako: Poloaj Srbije prilikom
sklapanja mira s Turskom bio je takav da nije bila u stanju nita jae uiniti za Bosnu.17 Taj rat nije voen
zbog Bosne i za Bosnu. To je ponovljeno u vladinoj deklaraciji Srbije i u nalazima izvesnih istoriara,
ukljuujui ubrilovia. Porivi nisu bili u pomoi bosanskoj brai, ve u osloboenu Srbije od ostatka turske
vladavine. Ali ni tim se porivima ne moe umanjiti odgovornost odgovornih za pogrene predraune,
preuranjene odluke, nerazborita rasuivanja, skretanja panje od unutranjih nevolja na spoljne...

14 Dnevnik Benjamina Kalaja 18681875, Beograd Novi Sad 1976. Obrada i komentar Andrija Radeni. Drugo, reprint, izdanje,
2002.
15 Vasa ubrilovi, navedeno delo, 198.
16 Isto, 224.
17 Isto, 226

226
U vezi sa rusko-turskim mirom u San Stefanu, 19. februara/3. marta 1878, posle poraza Turske u ratu sa
Rusijom, Srbijom, Crnom Gorom, ubrilovi utvruje: Sanstefanskim ugovorom za mir nije bio niko
zadovoljan osim Rusa i Bugara, a najvee nezadovoljstvo pokazale su Velika Britanija i Austrija.18 Usled
rastrojstva Trojecarskog saveza osamljena je postala Rusija. Austrija se osilila profitima ugovora sa Rusijom
od 15. januara 1877, koji ubrilovi vie puta pominje pri objanjavanju ruskih neuspenih poduhvata
austrijskim uspenim poduhvatima.
Prema ubriloviu, u vezi sa novonastalom situacijom: Austrija je ostavila Rusiji da se bije po Balkanu, da
dobije bitke, a sebi je zadrala da pobere plodove ruskih rtava i ruskih pobeda. Ali tome je najvie doprinela
rava ruska spoljna politika. Ona je za sve vreme Istone krize voena tako nespretno, da je naposletku morala
dovesti Rusiju u orsokak. Ako je Gorakov mislio da e se posle uspelog rata lako izvui [i] izigrati Austriju
zakljuujui mir s Turskom bez njenog pitanja, ljuto se varao. Dok god je imao Bizmarka za leima Andrai
nije trebalo da se boji da bi ga Gorakov mogao prisiliti na poputanje ni samom pretnjom rata [!]. Ministar
spoljnih poslova Franje Josifa mogao je biti tim sigurniji, to je u sukobu s Rusijom oko Istonog pitanja
mogao uvek da rauna i na potporu Velike Britanije. Da se Andrai ne moe nagovoriti da popusti pukim
cenkanjima i pregovorima, imali su Rusi prilike da se uvere tokom cele Istone krize. Naprotiv, mogli su
videti da je Be pokazivao tim veu bezobzirnost i vei apetit to se vie zaotrava kriza na Istoku i to je
poloaj Rusije postajao slabiji. Teko je bilo verovati da e biti drukije 1878. godine nego poslednje tri
godine. Ba naprotiv, bili su svi izgledi da e Austrija jedva doekati da iskoristi svoj povoljan politiki i
vojniki poloaj prema Rusiji, da pree preko ugovora sklopljenog sa njom, da potisne svoga starog takmaca
sa Balkana i tim jae uvrsti svoj uticaj juno od Save i Dunava.19
Ovaj dugaki citat bio je neophodan da bi se dobio autentini uvid u izlaganje istoriara ponesenog strastima
politiara. Pri ranijem citiranju ubrilovievih iskaza, Andraijevom spremnou da se zauzme za pripajanje
veeg dela Bosne (i Hercegovine) Srbiji, dokazivala se ubrilovieva istoriografska superiornost, u poreenju
sa istoriarima koji nastoje da opovrgnu tu Andraijevu spremnost (i krajem 60-ih i poetkom 70-ih godina).
Ovim se citatom ilustruju ubrilovievi nedostaci rezonima politiara, koji sa stanovita borca protiv
austrijskog imperijalizma, u vremenu austrijske Carevine i austrougarske Monarhije mora u svakoj prilici da
utvrdi i igoe iskljuivost njenih imperijalistikih pobuda i podviga.
Skoncentriui, po obiaju, panju na Andraija, koji svojim poloajem u Austro-Ugarskoj i dalje u novoj
konstelaciji zastupa prevashodno interese Austrije, a ne Maarske, ubrilovi nastavlja po ranijem: Tako je i
Sanstefanski mir posluio Andraiju kao zgodan izgovor da zaboravi na sve obaveze [ranijim ugovorima]
prema Rusiji i stavi nove zahteve, koji su daleko prelazili ono to je Austrija dobila tajnim ugovorima u
Rajhtatu i Beu. Otiao je i dalje: prekinuo je sa Rusijom, pridruio se Engleskoj i zadao svom starom
prijatelju iz Trojecarskog saveza na Berlinskom kongresu takav udarac da ga nikad nee Rusi zaboraviti ni
njemu ni njegovoj dravi.20 Zvui reito ali ne adekvatno zbivanjima, koja su prethodno sledila.
U glavi koja razmatra bosansko-hercegovako pitanje na Berlinskom kongresu prema odluci o prikljuenju tih
pokrajina Austro-Ugarskoj, privremenim statusom okupirane zemlje ubrilovi se dri fakata, prouenih
nunom dokumentacijom. Podrobno izlae i komentarie pojedinosti cenkanja i sporazumevanja. Tu prvi put
detaljnije ukazuje na razlike u gleditima Pete i Bea, Maarske i Austrije oko okupacije Bosne i
Hercegovine. Spominje: Maari se jo nisu pomirili s milju da je Austrougarskoj Monarhiji neophodno
zauzimanje dalmatinskog zalea. Sam Andrai doao je na kongres jo neprestano lavirajui meu carem i
njegovom vojnikom okolnosti i svojim zakljucima. On, koji je doao u Berlin s planom da dobije Bosnu i
Hercegovinu, ne sme ni sad da otkrije karte, nego se trudi da udeavanjem sticaja prilika nametne Maarima,
kao da je samo od sebe dolo pitanje Bosne i Hercegovine. Zato se trudi da se najpre pretrese na kongresu
pitanje Bugarske [reenjem deobe na zapadnu i istonu Bugarsku], da pone deljenje Turske i stvaranje nove
slovenske drave na Balkanu, da bi se kao posledica toga nametnula potreba sputanja Austrije u doline Bosne
i Neretve. Iz istog uzroka trai Andrai da neka strana sila predloi na kongresu da Austrija zauzme Bosnu i
Hercegovinu.21
Dranje Srbije u vezi sa Berlinskim kongresom (na tribini kongresa nije imala mogunost da ga ispolji, jer
njeni predstavnici, sa Jovanom Ristiem na elu, nisu imali pristupa u kongresnu salu za vreme zasedanja, kao
ni Rumunija i Crna Gora) bilo je uslovljeno dranjem Rusije na mirovnoj konferenciji u San Stefanu. Zato i
ubrilovi kazuje: Srbija je morala traiti oslona u Beu da bi dobila njegovu potporu na granici prema
Bugarskoj. I za to je morala platiti. Andrai je za pomaganje Srbije prema Bugarskoj vezao sklapanje

18 Isto, 242.
19 Isto, 243.
20 Isto, 244.
21 Isto, 258259.

227
trgovinskog ugovora sa Austro-Ugarskom, graenje eleznike pruge kroz Srbiju, regulaciju erdapa.22
ubrilovi ponavlja ove zahteve, poput mnogih drugih istoriara, kao imperijalistike, iako su to obaveze koje
se same po sebi nameu, potrebama Srbije, a ne iskljuivo Austro-Ugarske. Inae oslonac na Austriju bio je
jedino mogu za Srbiju i po ubriloviu. Kazuje: I sam uvasov [glasnogovornik Rusije] savetovao je
Ristiu ne samo da se stara doi do potpunog sporazumljenja sa Austro-Ugarskom no da i nikakav korak kod
kongresa ne uini koji bi udario na osudu Grofa Andraija. Sline savete davao je Ristiu i francuski
punomonik. U takvoj situaciji nije se moglo drukije i po ubriloviu, nego da se za Srbiju trai: Stara
Srbija, Kosovski Vilajet na jugu, Trn, Pirot, Belogradik i Vidin na istoku. Za Bosnu se trai samo
razumevanje.23
U rezimeu detaljnog opisa peripetija koje su samo uz otpor osamljene Turske zavrene izglasavanjem
austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, ubrilovi zaokupljen dominantnom ulogom Andraija, vie
motivima politike nego potrebama istoriografije kazuje: Andrai se vratio kui kao pobednik u pravom
smislu rei. Uspeo je ne samo da dobije okupacioni mandat i da proturi na kongresu najvei deo svojih
zahteva, nego to je, izgleda, za njega bilo najvanije, da upravo smrvi svoje ruske protivnike... Dugo je
skrivao i obuzdavao svoju mrnju protiv uguitelja maarske bune 18481849. Posle mira u San Stefanu jedva
je doekao da se otrese svih obzira i svih obaveza prema Rusiji i da pusti strasti na volju. Udruivi se na
kongresu s Englezima i Nemcima, preao je Andrai u svom ponaanju prema Rusima granice obzira prema
nekadanjem lanu Trojecarskog saveza, pa i preko Granice interesa vlastite drave [kurzivom, zbog
netanosti, istakao A. R]... Pokraj sve svoje diplomatske vetine on nije bio u stanju da sprei, to se nije dalo
spreiti, jaanje balkanskih Slovena i stvaranje velike jugoslovenske drave.
Normalno, nije bilo nikoga, ni u snu reklo bi se u narodu, da predvidi kraj i te velike dravne tvorevine
Jugoslovena, poput kraja mnogo dugovenije i mnogo vee Austro-Ugarske. Zato tada sledstveno i ubrilovi
zapisuje, a sada kao kuriozitet mi itamo: Uzalud je Andraiju bila okupacija Bosne i Hercegovine, uzalud e
radi odbrane od Slovena baciti svoju dravu u zagrljaj nemakog carstva. Vezivanje sa njim dovee nekoliko
decenija kasnije Austro-Ugarsku u sukob sa celom ostalom Evropom. Grehovi otaca svete se deci. Andraijev
sin bie poslednji austrougarski zajedniki ministar spoljnih poslova.24
U knjizi istoriara Milorada Ekmeia o ovom ustanku u Bosni, 18751878, tampanoj 30 godina posle
ubrilovieve knjige, 1960, manje prostora ustupljeno je propratnim i posledinim spoljnopolitikim
akcijama, to nam je omoguilo uvid u odnose kojima se bavi naa knjiga. ak se pored isticanja doprinosa
kojim ubrilovi obogauje saznanje o jednoj veoma znaajnoj buntovnoj prekretnici, obelodanjuje kritika
primedba zbog prevelikog prostora ustupljenog spoljnopolitikoj problematici.
Ekmei: Kao prvi istraiva navedenog ustanka u Bosni, istoriar Aleksa Ivi je: Tek 1918. godine objavio
Fragmente iz istorije bosanskog ustanka 1875. i 1876. godine. Raena na osnovu podataka iz Dravnog arhiva
u Zagrebu, njegova je knjiga ipak samo nepovezan skup pojedinosti, iz kojih se ne vidi istorijska cjelina i u
kojoj su linosti i dogaaji opisivani po volji, a ne prema srazmjeri koju su imali u samom ustanku. Ivi je
slabo cijenio temu o kojoj je pisao i za nju se opredijelio zato to je bila politiki aktuelna.
Njegova rasprava je pala u zasjenak 1930, kad je izila opirna studija Vase ubrilovia... ubrilovievom
zaslugom pojmovi o ustanku su utaloeni u okvire jednog egzaktnog posmatranja istorije, a nauna
terminologija dobila je pravu vrijednost. Prvi put raena na opirnoj arhivskoj grai, istorija ustanka je tu
stekla znaaj koji joj pripada, a pojedinosti u njoj obim srazmjeran svom uinku.25
Posle ovih pohvala sledi prekor koji je u sklopu nae knjige o spoljnoj politici ispao vrlinom usled
omoguavanja analize izlaganja o spoljnopolitikim peripetijama, sa stanovita ubrilovievih ispravnih
objektivnih i neispravnih subjektivnih procena o dogaajima i linostima, kao promotora dogaaja, na
spoljnopolitikom planu. Zbog te koristi ovde nalazimo za potrebno primetiti da je samo sa striktnog,
naslovom imenovanog odredita posmatrana nuna dodatna kritika prethodnoj pohvali. Iako u ubrilovievoj
knjizi o ustanku odista: Samo jedna treina rasprave odnosi se na prikaz unutranje istorije ustanka, a dvije
treine na njegovu spoljnu radnju, koja je u veini sluajeva potpuno nezavisna od njega.26 Ipak, novu
spoljnu radnju i Ekmei dosta tano obrauje, ime i on dokazuje da nije bez veze sa unutranjom radnjom
Ustanka.
Politika Velikih Sila, po Ekmeiu takoe priinila je i djelimino omoguila povezanost ustanka sa
Srbijom. Meutim, sami ustanici, sa svojim predvodnicima na elu, sudbinu Ustanka vezuju, u veoj ili
manjoj meri, za posrednu ili neposrednu slubenu pomo iz Srbije. Ta pomo, ne samo u oekivanim ve i

22 Isto, 260.
23 Isto, 260261.
24 Isto, 266.
25 Milorad Ekmei, Ustanak u Bosni 18751878, Sarajevo 1960, 7.
26 Isto.

228
moguim razmerama, uglavnom je izostala. to Ekmei obrazlae prevelikim uticajem austrijske politike na
politiku kneza Milana. Strah elnika Austrije od junoslovenskog pokreta, razvijen preko mjere koja bi
doputala ravnoduno posmatranje okolnosti, iao je mnogo dalje od gole bojazni da Srbija ne zauzme Bosnu.
Ekmeiu to proizlazi iz reperkusije u Hrvatskoj. Jer: Kad je hercegovaka pobuna naila na vrlo iv odjek u
hrvatskoj javnosti, vlasti u Beu nastojale su da ovaj pokret u Hrvatskoj za pomaganje ustanka zadre na
stepenu jedne humanitarne djelatnosti koja ne bi imala politiki karakter. Samo za razumevanje ovih
proustanikih raspoloenja Hrvata trebalo bi da se razjasni, kako je: Ta ideja korienja ustanka u slubi
prikljuenja Bosne Hrvatskoj bila na osnovu virtuelnih prava podsticana.
U godinama preostalog velianja trosmajerovog jugoslovenstva, kada se pie i tampa ova Ekmeieva
knjiga, objektivno i subjektivno nametala se takoe analiza hrvatske spremnosti za preputanje veeg dela
Bosne Srbiji, pod dejstvom trosmajerove politike. Opredeljenje Srbije za uzdrljivo dranje objanjeno je, i
bez saglasnosti istoriara! Knez Milan u Beu, tokom upoznavanja sa stavovima velike susedne drave na
licu mjesta uverio se kako Austro-Ugarska zazire od bosanskog ustanikog pokreta iz straha da ne preraste u
revolucionarni ili opti jugoslovenski pokret. Pored austrougarskih, mir su mu savjetovali i ruski
predstavnici. Naroito ruski ambasador u Beu Novikov koji je inae bio estoki protivnik svakog ustanka
Slovena smatrajui ga tetnim za neposredne interese Rusije. Za utehu istoriara, tadanje vlade Srbije, prva
konzervativna, pod predsednitvom Danila Stefanovia, potom akciona liberalna Steve Mihailovia i Jovana
Ristia, bile su za to da se ustanak pomogne bar orujem i dobrovoljcima.27
Ve 1876. godine, po ovoj Ekmeievoj knjizi reformni napori velikih sila i stvaranje uslova za izbijanje
srpsko-turskog rata stoje u bliskoj vezi i ispoljavaju se kao istovjetan proces.28
U osvrtu na presudno dranje Trojecarskog saveza dranjem Austrije i Rusije neminovna je i procena
Berlinskog memoranduma, od 12. maja 1876, sastanka predstavnika triju sila saveznica u Berlinu.
Engleska je kritiki razmatrala taj memorandum, to je jedna potvrda vie za potrebu realnijeg, ne
preuveliavanog, znaaja ove saveznike koalicije. Kako Ekmei konstatuje: U osnovi te engleske politike
bila je elja da se razbije ionako labilan Trojecarski savez.29 Ali je dovoenje u vezu te politike u odnosima
Velikih Sila s politikom Srbije u promeni svog suzdranog dranja u ratu bosanskih ustanika protiv Turske
svojim ratom protiv Turske proizvoljno.
U odeljku sa naslovom Izbijanje rata Srbije i Crne Gore protiv turske istie se odmah prvom reenicom:
Ideja o ratu protiv Turske povlai se u srpskoj nacionalnoj politici od samog poetka ustanka. Da se ta ideja
prenaglaeno povezuje sa izbijanjem ustanka u Bosni proizlazi ve iz sledee reenice, kojom se kazuje da je
ta ideja bila sastavni dio koncepta [podrazumeva se od ranije] o borbi za osloboenje. Istinito je samo da se
itav rad na organizovanju [srpskog] nacionalnog pokreta u Bosni i Hercegovini vezuje i podreuje ideji o
srpsko-turskom ratu Srbije. Kao u delima veine istoriara i tu se: Geneza te koncepcije povezuje sa
politikom kneza Mihaila i njegovih saveza sa balkanskim dravama.
Podsticaji za rat doli su neminovno u velikoj meri iz Rusije, ali i Ekmei stavlja do znanja kako: treba istai
da je u asu opredjeljenja Srbije za rat, knez Milan znao da tu mjeru ne odobrava ruski car znai ni ruska
vlada. Rat su sa najvie oduevljenja doekali srpski ustanici u Bosni. To su manifestovali najreitije
proglasom o ujedinjenju Bosne i Srbije. Najvanije je bilo i po Ekmeiu, da je: Sa svoje strane i srpska
Vlada u kneevom proglasu kao razlog za rat navodila stanje u Bosni i Hercegovini.30 Stanje koje se vie nije
moglo podneti.
Povodom srpsko-turskog rata koji je izbio protivno politici Rusije i Austrije, i po Ekmeievom rasuivanju,
sastanak ruskog i austrijskog cara, i njihovih ministara spoljnih poslova, uz izuzeto prisustvo ruskog
ambasadora u Beu Novikova,31 zavrio se, bez ugovornog zapisnika i komunikea, dvojako isticanim
zakljucima. to doputa i Ekmeiu da akcentuira po svom nalazu rusku ili austrijsku verziju. Taj nalaz svodi
se na isticanje verolomstva Rusije pristankom na prikljuenje veeg dela Bosne Austriji a ne Srbiji, ak u
sluaju pobede Srbije.
Kao naravouenije valja znati i za Ekmeievu dedukciju poraza Srbije: Srpski poraz u ratu imao je ogromno
dejstvo za ustanak. U oekivanju sigurne pobede Srbije u ratu sa Turskom: Proglas o ujedinjenju sa srpskom
dravom imao je za posledicu da se ustanici [Srbi, a ne muslimani i Hrvati, koji ne uestvuju u ustanku, ili
gotovo ne uestvuju, to se preutkuje] vie gotovo nisu ni obazirali na politiku velikih sila [kurzivom istakao
A. R.]. Ujedinjenje sa srpskom dravom za njih je bio svren in i oni se na politiku drugih drava nisu mnogo
obazirali. Poraz Srbije u ratu, sada je duhove ustanka vratio u realnost. (Sto i vie godina kasnije ni to se

27 Isto, 119138.
28 Isto, 221.
29 Isto, 223.
30 Isto, 233.
31 I Ekmei razliito titulira Novikova, jednom kao poslanika (str. 195), drugi put kao ambasadora (str. 251). Bio je ambasador.

229
nee dogoditi). Igra velikih sila ponovo dobiva... izvanredan znaaj.32
Za tu igru Velikih Sila nema ni ovde citirani istoriar razumevanja. Opisujui kako se bosanski ustanak Srba
nije slagao sa ruskom zvaninom politikom, a najvie ne sa rasuivanjem predstavnika Rusije ambasadora
Novikova, on se poziva i na navodne Novikove misli da Rusija eka da ojaa do te mjere da moe lice u lice
stati sama prema cijeloj Evropi, osloboditi orujem Slovene i napraviti od njih ne Slovene nego Ruse kao to
je Bizmark od Nijemaca pravio Pruse, a ne obratno. Da takva igra Rusije kao i svake Velike Sile bude u to
drastinijoj formi prikazana sledi, da e: Kasnije [isti] Novikov spreavati veze ustanika sa Rusijom i biti
zagovornik njihovog potpadanja pod austro-ugarsku upravu.33
Nedovoljno poniranje u nejednostavnu igru Velikih Sila dolazi do izraaja i na drugi nain. Prvenstveno kad
se razliita, meusobno protivurena opredeljenja, uslovljena dinamikom razlika u razvoju samih dogaaja i
njihovih reperkusija, u skladu ili neskladu sa tim razlikama, navode bez objanjenja povoda i posledica, a
samim tim i dimenzija tih razlika. Tako se deava da tek citirani iskaz o spoljnoj politici Rusije na platformi
odnosa prema bosanskom ustanku, ostaje neobjanjiv ve ako se uporedi sa ranijim opisom te politike. Jer, po
tom iskazu suprotno od ranijeg opisa: U ruskoj istonoj politici lagano je dozrevala misao da se bosansko
ustaniko pitanje moe pravilno rijeiti jedino uspostavljanjem autonomije pobunjenih pokrajina, onako kako
je to svojevremeno uinjeno sa Srbijom i Rumunijom. Tu misao izrazio je knez Gorakov... jo 1876, poput
zahteva da Hercegovinu treba ujediniti kao autonomnu pokrajinu pod upravom [crnogorskog] kneza Nikole
ili ako se to ne da ostvariti, da se bar planinski krajevi koji su bili pobunjeni 1861. pripoje Crnoj Gori. To je
protivureno tadanjoj politici Andraija kao ministra inostranih poslova Austro-Ugarske. Po Ekmeiu na toj
razlici u gleditima Rusije i Austrije dolo je do krize Trojecarskog saveza. Zbog nje on vie nije mogao
nastupiti kao moralna i politika cjelina.34
Bez predrasuda i raunica istovetna rasuivanja istoriara ubrilovia i Ekmeia o Andraijevoj spremnosti
da se vei deo Bosne i Hercegovine prepusti Srbiji a ne Austriji, podjednako opovrgavaju tanost suprotnih
tvrdnji. Nije sluajna ni istovetnost u izostavljanju Naertanija pri utvrivanju geneze i toka srpskih i
jugoslovenskih nacionalnih pokreta. Naertanije jo nije u modi. Mada ne tako prizemno, po smeru visoko
kotirane istoriografske nauke. Mirno vreme u meunacionalnim odnosima Srbije i ostalih zemalja Jugoslavije,
u godinama pisanja i tampanja ovih knjiga, jo ne iziskuje obavezujua izjanjavanja o mitskim predstavama
Naertanija. U vidu navedenih njegovih ujediniteljskih nacionalnih doprinosa s jedne strane, i navodnog
uinka njegovim nacionalistikim jednostranostima s druge strane. Posebno u Hrvatskoj, u godinama
inkvizicije, 19411945. U Srbiji, kasnije, u decenijama rastrojstva i razaranja Jugoslavije, krajem istog, XX
veka.
Oslobodilake ideje i akcije nacionalizma iz vremena vladavine kneza Mihaila i Garaaninove vlasti i
ubrilovi i Ekmei povezuju s Mihailovim nastojanjima, u manjoj meri i s Garaaninovim, ali ovde bez
Garaaninovog Naertanija. Brojni Savezi, koje je knez Mihailo sklapao s pojedinim balkanskim dravama,
na nivou priznatih i nepriznatih autonomija, a koji su preuveliani kod mnogih istoriara navodnim
ustrojstvom Prvog balkanskog saveza svedeni su ovde na pravu meru, takoe podjednakim nalazima ova
dva istoriara. Jer ni jedan od tih saveza nije preiveo smrt kneza Mihaila, ni na papiru ak ni savez sa
Crnom Gorom, nacionalno i politiki najbliom balkanskom dravom, nije postojao.35 Sa njom je Srbija,
povodom ustanka u Bosni i priprema za rat sa Turskom, morala da sklopi novi savezniki ugovor. Rumunija je
ak na poziv Srbije da se obnovi Savez iz vremena vladavine kneza Mihaila, odgovorila da ne zna za
postojanje takvog saveza.36
Koliko utie savremena politika na politiku istoriju prolih vremena, pokazuje, npr. i tvrdnja da je protest
bosanskih franjevaca protiv proglasa o ujedinjenju Bosne sa Srbijom, bio delo pritiska Andraija a ne
spontanog otpora tom ujediniteljskom inu. Prema tome, nije verodostojno da je u Bosni svima bilo jasno
da u pozadini tih protesta stoji austrougarska diplomatija.37 Hrvatska i Hrvati, kad je pisana i tampana ta
istorija, jo su obuhvaeni tretmanom ideologije i ideje bratstva i jedinstva. Jo se ne ispoljavaju traktatima
uvaavanih istoriara pojave antihrvatstva i antisrpstva u sklopu jugoslovenstva.
Iako se u Ekmeievoj knjizi na poetku kritikuje neadekvatno ubrilovievo bavljenje spoljnopolitikim
okolnostima u istoimenoj istoriji ustanka Bosne, i ta Ekmeieva knjiga zavrava se, razumljivo, sa dva,
dodue kraa, spoljnopolitika poglavlja. Izgubljeni rat Srbije protiv Turske pogorao je poloaj ustanika u
Bosni, ali ni pobedom Srbije u ratu sa Turskom nije usledila promena prema iekivanjima srpskih stradalnika
u Bosni i pobednika u Srbiji. Kao to se moralo znati a nije se znalo, sve je zavisilo od arbitrae i odluke
32 Isto, 131, 273.
33 Isto, 131, 226.
34 Isto, 222.
35 Isto.
36 Isto.
37 Isto, 244.

230
Velikih Sila. Najpre je izgledalo da e sve biti reeno San-Stefanskim mirom. Posle se uvidelo da su
neprikosnovene odluke Berlinskog kongresa.
San-Stefanski mir i ustanak u Bosni po kraoj Ekmeievoj analizi, koja je saetija nego ubrilovieva,
potvrdilo se, mnogima znano i neznano, da o svemu odluuje pobednika velesila. Samo se nije znalo da e ta
odluka biti drukija kad se pobednikoj Velikoj Sili suprotstavi blok Velikih Sila, sa stanovita drukijih
interesa. Ekmei: Ustanak se produio sve do austrougarske okupacije. Ali sam po sebi, taj ustanak nije
predstavljao snagu koja bi mogla uticati na rjeenje sudbine Bosne i Hercegovine. To rjeenje potpuno je
zavisilo od razvoja meunarodnih odnosa. Zapravo, odnosa Velikih Sila. Dodajui, da je primirje izmeu
Rusije i Turske sklopljeno 31. januara 1878. u Jedrenu, a mir 3. marta 1878. u San Stefanu, Ekmei kao
pobornik i socijalnih zakona, dodatno saoptava, da je to bio i dan osloboenja ruskih seljaka kmetskih
obaveza.38
U Ekmeievom komentaru kazuje se dalje kako je Rusija San-Stefanskim mirom isticala Bosnu tako da se
njime ima poboljati poloaj Bosne (i Hercegovine), u meri u kojoj ona ne dovodi u pitanje njenu dalju
potinjenost u granicama Osmanskog carstva, a ostavlja nezavrenim proces njenog daljeg razvoja, prilino
nedefinisanim statusom. Od Turske nije se mogla ali nije se ni htela iskamiti nezavisnost, prema krajnjim
ciljevima ustanika, usled tajnih obaveza prema Austriji.
Nedokazivo je (navoeno prema iskazima Grgura Jakia) da je Rusija: kao uslov da Austro-Ugarska prizna
odredbe San-Stefanskog mira, nudila joj okupaciju Bosne i Hercegovine, onda kad: Na to rjeenje nije
pristajao Andrai... sa zahtjevom za stvaranje jedne autonomne makedonske pokrajine u austrougarskoj
interesnoj sferi.39 Nema potrebe, sa isto naunog stanovita, umanjiti ve umanjeni domet ruske pobede
otporom ostalih Velikih Sila i potovanjem odluka San-Stefanskog ugovora. Ne odgovara istoriografskoj
potrebi za istinom ni nastojanje da se istrajnost ustanika iskazuje verbalnim uveravanjima o ustanku do
poslednjih mogunosti, uprkos neoekivanom dranju Rusije. Da neto ne tima otkriva i reenica: Ustanak
je i dalje trajao iako bez planski voenih i organizovanih poduhvata.40
U celini, prikrivanje neugodnih istina necelishodno je i reima koje navode na misao o ueu svih Bosanaca u
ovom Ustanku. Muslimani i Hrvati prepustili su Ustanak Srbima, a mnogi su se distancirali, ako ne i
suprotstavljali srpskim ustanikim podvizima. U vremenima pisanja ovih knjiga bila su dodue
nepreporuljiva, pa i nedozvoljiva ovakva rezonovanja, kao to su u vreme sastavljanja ove nae knjige
neminovna. Da se ne bi uvreilo u veito pamenje kako je osnovna: Karakteristika ustanka 1878 poput
18751877, bila uglavnom njegova stara podijeljenost na sjevernu i jugozapadnu Bosnu.41
Vremenom uslovljena razliitost ispoljava se vrlo esto, ve smo ilustrovali u vie navrata, tokom rasprava
oko angaovanosti Srbije u buntovnikim, revolucionarnim zbivanjima Srba izvan Srbije. Srbija je po
izvesnim dugotrajnim, a ne samo trenutnim orijentirima u izvesnim hazardnim godinama, odnosno
razdobljima, prevlau ratobornih, ako ne delima, bar reima, morala vie da se angauje i u bosanskim
ustancima 18751878. Prema Ekmeievoj knjizi: Uporedo sa razoarenjem [ve] u odluke San-Stefanskog
mira, kod ustanika se javljaju zakanjela [kurzivom istakao A. R.] ubjeenja da ustanak iz Srbije uopte nije
bio dobro voen. Srpskoj vladi se prebacivalo, kad ve ni u jednom od dva rata nije poduzela osvajanje
bosanskog prostora, to bar nije nastojala da se ranom i ozbiljnom pomoi njenom obrazuje opi narodni
pokret, koji je sav narod bosanski od poetka ustanka eljno oekivao i koji bi osobito u dananje doba bio
kadar ne samo protiv stati, nego i nedvojbeno sam svojim miicama, svog petovjekovnog muitelja otjerati i
sjediniti se sa svojom majkom Srbijom. U tim okolnostima bila bi onemoguena okupacija42...
Iako su navedene reenice veim delom preuzete iz lista neobuzdavane Miletieve vojvoanske stranke
liberala, moglo bi se rei i narodnjake Omladine, Zastave, one su svojstvene pobornicima nacionalnih pokreta
u borbi protiv stranih silnika, prvenstveno kada su u opoziciji protiv svojih vlada, pa i vladara. Meutim,
tadanji lakomisleni vladar Srbije, knez Milan, bar se toliko znao obuzdati da prodorom u Bosnu i ne pokua
oprobati snage svoje vojske. Ta vojska bez obzira na odlike hrabrosti pretrpela je nepotrebne gubitke
prevremenim prvim ratom protiv Turske, bez saveznika, a bosanskom ofanzivom bila bi desetkovana, kako su
razumom a ne emocijama rukovoeni i tada u samoj Srbiji govorili. Drugi oslobodilaki rat Srbije bio je
usaglaen s ratom Rusije, koja ne dozvoljava da srpske trupe nadiru prema Bosni, kada je Bosnu zajedno sa
Hercegovinom iz njoj poznatih razloga ve prepustila Austriji.
Zavrno izlaganje u ovoj Ekmeievoj knjizi u poslednjem odeljku pod naslovom Berlinski kongres i kraj
bosanskog ustanka sadri informacije koje navode itaoce na zakljuak da drukije nije moglo biti nego to se

38 Isto, 340341.
39 Isto, 341.
40 Isto, 344.
41 Isto, 344.
42 Isto, 352.

231
zbilo: porazom. Zanimljivo je i kako se panja koncentrisala na Vasu Pelagia, kad zatreba, u vreme pisanja
jo veoma popularisanog pregaoca nacionalnih i socijalnih stremljenja, sa sve vie socijalistikih primesa. Ali
je najvanije: Bez obzira na subjektivno i objektivno odabrane odlomke dogaaja prema uticaju
preovlaujuih ideja i linosti u tim dogaajima, konstatovano je istinito i pouno na kraju da nije moglo biti
izbegnuto reenje Berlinskog kongresa.
Ve: Razvoj prilika prije Kongresa nije ni blizu pruao ustanicima mogunost da se njihov glas uje u
meunarodnoj javnosti... Predstavniku ustanika bilo je doputeno jedino da preda Memorandum i da njegove
prepise postavi na mjesta pojedinih punomonika za stolom. Misao o ujedinjenju Bosne sa kneevinom
Srbijom u jednu dravu pokazala se na Kongresu apsurdnom. Tu misao nisu mogli podrati ni sami srpski
predstavnici [Srbije] koliko god su je intimno gajili. Rusi su savjetovali Ristiu ne samo sporazumeti se sa
Austrijom no i nita ne preduzimati na Kongresu bez njenog odobrenja, i da moemo toliko uspeti koliko se sa
njom saglasimo. U tim uslovima bilo je nemogue da predstavnici bosanskih ustanika na bilo koji nain dou
do izraaja na Kongresu.
Poput ubrilovia, i prema ubrilovievim navodima, istiu se argumenti Berlinskog kongresa i Austro-
Ugarske, najvie, za ignorisanje zahteva ustanika, i stavljanje Bosne-Hercegovine pod novu tuinsku upravu.
Imperijalistiki zahvat objanjava se, na uobiajeni nain, potrebom primene civilizacijskih normi ponaanja u
zemljama i sredinama, navodne necivilizovane zaostalosti. U vienacionalnim zajednicama uzajamnim
zlodelima. Kao da Austro-Ugarska nije bila primer nepoeljnih izliva nacionalne netrpeljivosti vienacionalnih
dravnih tvorevina. Njoj je dato pravo i prema ovde ponovljenim citatima da povrati red, da zatiti
stanovnike od nasrtaja jednih protiv drugih, da u obiaje usadi naela mirnog zajednikog ivota43
Tema knjige o bosanskom ustanku nije dozvoljavala Ekmeiu, koji je u tom pogledu krajnje dosledan, da ve
u ovoj knjizi podrobno razmotri Berlinskim kongresom stvorene efekte austrougarske uprave u Bosni i
Hercegovini. Po mnogim Ekmeievim ocenama o ovoj upravi, kao i po ubrilovievim, pa i veine naih
istoriara: Ne moe se odgovarajue parirati ni austrijskoj istoriografiji, kada dokazuje napredak u
eleznicama, industriji, bankarstvu, trgovini... u poreenju sa razvojem pod Turskom. Ili kada se poslednje
putovanje austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevo ne objanjava iskljuivo vidovdanskim
izazovom ve i Ferdinandovim austrijskim jugoslovenstvom (naravno, pod austrijskim carem i nadzorom)
nasuprot preovlaujuem srpskom, hrvatskom, bosanskom, bonjakom... jugoslovenstvu.
Interesantno, kao znak vremena i znaaja teme o Bosanskom ustanku 18751878: Ekmeieva knjiga doivela
je ak tri izdanja, a ubrilovieva dva. Godine 1996. tampana je Ekmeieva knjiga o ustanku u Bosni u
treem izdanju. Iste godine u istoj novinsko-izdavakoj ustanovi Slubeni list SRJ, tampana je i
ubrilovieva knjiga o bosanskom ustanku u drugom izdanju. Obe knjige ukoriene su istovetno sa konturama
mapa Bosne, Hercegovine, Srbije, Makedonije... Ako se imaju u vidu godine ratovanja tokom poslednje
decenije XX veka, injenice navode na misao da je tampanje ovih knjiga o istom ustanku bilo motivisano
potrebama novog vremena.
Po Ekmeiu, ak: Nije samo sticaj istorijskih okolnosti razlog da se osetila potreba za novim objavljivanjem
ranijih dela o istoriji Bosne i Hercegovine XIX veka. Veliki ustanci 1875. do 1878, koji su zavreni
okupacijom pokrajina od Habzburkog carstva, samo su deo burnog dogaanja tih godina u celoj jugoistonoj
Evropi, a to je u isto vreme jo neiscrpljena zlatna riznica u istoriji diplomatije toga doba.44
Kad su te rei ispisane i tampane, ustanak o kome je re, kako to pokazuje i Ekmei zbio se u prolom
veku. Proteklo vreme u meuvremenu prisiljava nas da istaknemo kako su se dogaaji u tom ustanku i oko
tog ustanka dogodili u pretprolom veku! Promena novim protokom vremena, prisiljava nas i da primedbe iz
godine tampanja ovih knjiga budu dopunjene i primedbom o nestanku Jugoslavije kao zajednike drave
Jugoslovena.
Sada ve zvui paradoksalno pominjanje stare Jugoslavije u godini tampanja treeg izdanja Ekmeieve
knjige (1996), kada jugoslovenske ruevine jo deluju stravino, a rei iz predgovora naeg istoriara kazuju:
Od 1875. do 1878. se odvijala velika revolucija srpskog naroda za ujedinjenje u jedinstvenu nacionalnu
dravu, ali mu tada nije polo za rukom da se na temelju tog ujedinjenja izgradi i prva jugoslovenska
zajednica.
Uporeenje novostvorene jedinstvene Jugoslavije 1918, sa stvaranjem jedinstvene Italije bilo je oduvek
varljivo, ali tokom razaranja ove jugoslovenske drave postalo je apsurdno. emu onda slue komparacije:
Ustanci pre i posle 1875. su bili delovi nacionalnog pokreta koji se zavrio ujedinjenjem jugoslovenske
zajednice 1918. U isto vreme, oni nisu jedini takvi pokreti u svetu oko ije se istorije lomljahu koplja vie i
nemilosrdnije nego kod nas...
Jo dok se Jugoslavija razvijala smerom ujedinjenja jugoslovenskih naroda, po italijanskom uzoru, bilo je
43 Isto.
44 Milorad Ekmei, Ustanak u Bosni 18751878, 7. Predgovor treem izdanju, Beograd 1996.

232
svrsishodno ukazivati na italijanski primer. Jer, ni u Italiji kad je stvorena jedinstvena italijanska drava
Italijani nisu predstavljali kompaktnu zajednicu obelejima jedne nacije. Kako tano pie Ekmei:
Jedinstvena drava je stvorena najpre 1860, a pripajanjem Rima i njegovim pretvaranjem u prestonicu
nacionalne drave 1878. konano je stvorena jedna drava, ali ne i jedan narod [zapravo jedna nacija]. Glavni
tvorac ovog jedinstva, Kamilo Kavur, govorio je da postoji jedinstvena drava, a da predstoji veliki napor da
se utemelji i jedinstvena nacija. Tek u Prvom svetskom ratu 1915. do 1918. italijansko stanovnitvo se ponaa
kao jedinstvena nacija.45
Iako se moe i ova konstatacija opovrgnuti, jer se veina Italijana ve ranijih godina opredelila za pripadnost
italijanskoj naciji, zajedniko ratovanje protiv zajednikog spoljnog neprijatelja je faktor kojim se eliminiu
ostaci ranijih deoba, prema bivim dravicama, pokrajinama, provincijama, pa i kraljevstvima... U Nemakoj,
Pruska je mahom ratovima, pored drugih kohezionih faktora, postala poluga nemakog ujedinjenja, tako da
ak velika verska podvojenost izmeu katolika i protestanata ne menja elemente postojanja i postojanosti
nemake nacije i nemake drave. Ali Jugoslavija ve svojom malom veliinom nije se mogla meriti arinima
Velikih Sila kakve su bile i ostale Italija, Nemaka...
Neuputno je u tom vrtlogu nastojati i iz plemenitih, nacionalnih i klasnih, proradnikih i proseljakih pobuda,
primerom Italije prevazii prepreke koje se ogledaju ne samo u ruevinama starih jugoslovenskih temelja,
nego i u novim temeljima ne jedne ve nekoliko dravica Jugoslovena. Neto je u tim jugoslovenskim, ili u
tom jugoslovenskom temelju, moralo biti trulo to se vie nije dalo, a nije ni htelo otkloniti. U istom kontekstu
mora se onda i opovrgnuti teza o seljatvu kao izvoru, zaetniku, nosiocu, ideja nacionalizma,
pretpostavljenog idejama progresa. Zvunim imenima autora progresivnih stremljenja ne mogu se
identifikovati seljaki pokreti nacionalnim pokretima.
Poto se uzorom italijanskog jedinstva htela dokazati probitanost jugoslovenskog, proizalo je nedokazivo da
je srpski nacionalni pokret imao istu socijalnu dinamiku kao italijanski. Italijanski sa gradovima svetskih
razmera i standarda, srpski sa selima i palankama balkanskog tipa, optereenima turskim nasleem zaostalosti!
Suprotno tezama ove Ekmeieve knjige i od Ekmeia, u ovoj knjizi navedenih naunika, strunjaka,
ideologa, lidera, moglo bi se navesti mnogo vie knjiga i slavnijih autoriteta kojima se argumentovanije i
ubedljivije pokazuje i dokazuje kako je graanstvo a ne seljatvo zaetnik i nosilac nacionalizma, u
pozitivnom i negativnom smislu. U pozitivnom kad kri puteve progresa, kad je u slubi oslobodilakih
pokreta svoga naroda, u negativnom kad izgrauje i dopunjuje drumove regresa, radi breg i lakeg prisvajanja
tuih teritorija.
Ekmei je u pravu kad kazuje kako su: Agrarni pokreti srpskog seljatva odavno bili osumnjieni da nisu
imali nacionalni karakter. Jo su osmanlijske vlasti, kod svakog takvog ustanka, obilato optuivale strane
agente koji bi dohrlili preko Drine da su seljakim nemirima davali smisao koju oni nisu hteli. I strana
diplomatija, a posebno britanska ve je bila oguglala u slinim ubeenjima. Posebno su sledbenici katolikog
klerikalizma srednje Evrope u ovom imali izgraenu reputaciju46
Ekmeiu se osnovano ne moe prebaciti to pobija neosnovane, zlonamerne tvrdnje kojima se pobija
povezanost i srpskih agrarnih pokreta u Bosni sa nacionalnim ciljevima ujedinjenja Bosne sa Srbijom. Ali time
se ne moe dokazati da su ti pokreti dokaz ispravnosti teorije o nacionalizmu seljakog porekla i karaktera.
Moraju se smatrati promaenim, jer su u istini promaeni navodi kojima se istie kao doprinos naunim
saznanjima otkria da je agrarni pokret nacionalna revolucija i da neka druga bez njega i ne postoji47
Zvui ne samo neskromno nego i netano da je: Osnovna vrednost ovog dela identifikacija seljake
revolucije sa nacionalnim ciljevima osloboenja. Kao to je netano da je: Seljaki pokret radikalnije
nacionalan nego pokret inteligencije i graanstva. Pobuda je i ovde u harmoniji sa politikom vremena u
kojem se ti radovi piu. Sticajem okolnosti pravi su zastupnici nacionalizma, buroazija i inteligencija politiki
suvie esto i mnogo napadani javno, dok je seljatvo ostalo epski nekompromitovano. Sa stanovita izvesnih
pobornika kritikovanog nacionalizma, postalo je probitanije predstaviti seljatvo, a ne inteligenciju i
buroaziju, u ulozi pokretaa nacionalnih pokreta.
U istom kontekstu istovetnosti agrarnog nemira i nacionalne pobune pobija se iz istih motiva, odista
precenjena, gotovo u svakom radu velike veine istoriara, uloga nacionalnih organizacija kneza Mihaila, Ilije
Garaanina, njegovog Naertanija, itd., u ustanikim pokretima Bosne (i Hercegovine). Suprotno tim
istoriarima, u ovoj Ekmeievoj knjizi istie se suvie kategoriki da tajne srpske organizacije nisu
pokrenule ustanak 1875.
Kad se odgoneta zagonetka s inteligencijom i buroaskim graanstvom, postaje razumljiva i neprihvatljiva
dedukcija u vezi sa dogaanjima koji slede. Poto: U svim projektima pobune pre nego je izbila, kao i

45 Isto, 8.
46 Isto, 9.
47 Isto, 10.

233
projektima zajednike drave kada je ona bila u toku, inteligencija i trgovci zahtevaju zajedniki rad
pravoslavnih, muslimana i katolika. Sve su te proklamacije zavrile na zgaritu neostvarenih nada i nerealnih
ideologija koje nisu bile u skladu sa realnim stanjem na zemlji. Nacionalnu svest srpskog naroda nije izgradila
gornja klasa, preko kulture i njenih kulturnih ustanova. [Kurzivom istakao A. R.]. Sektarijanski tip
nacionalnog pokreta, koji je granice svoje nacije video u okvirima svoje vere, bio je istorijska neminovnost
koju nikakva bolja ideoloka alternativa nije mogla da potisne sa prvog mesta. Srbi, muslimani i katolici,
[zato ne: pravoslavci, muslimani i katolici; ili, Srbi, Muslimani (Bonjaci) i Hrvati] jedni po jedni su iz toga
kruga otpali, pa i osudili tu plemenitu nameru kao zloin.48
Rezonovanje protkano logikim premisama o netanim zakljucima posledica je nepodudarnih i neeljenih
promena. Prema opisanom bosanskom ustanku i doivljenom razvoju Jugoslavije, po ishodu poraza iz tog
ustanka i te Jugoslavije. Uzronici takvog ishoda ne nalaze se u utopiji ili karakteru inteligencije i graanstva,
kako to zamilja, veruje i prezentira kao nauni nalaz imenovani istoriar. Zato su i netana i neprihvatljiva
rezonovanja u verziji kojom se interpretira odista dogoeno. Zato treba paljivo prouiti i razdvojiti tane i
netane rei, kojima se ponavlja:
Svaki nacionalni pokret poinje kulturnim preporodom (kao to je standardizovanje knjievnog jezika, prve
nacionalne istorije) a zavrava se oruanim pokretima za ostvarenje nezavisne drave. U optoj dihotomiji
pera i maa, pero uvek stoji na poetku nacionalnih buenja, a oruano nasilje na njegovom kraju. U skladu s
tim, nacionalna svest naroda, kao svest o politikim tenjama, u poetku se formulie u okviru elitnog tipa
nacionalizma, a tek kasnije u tipu masovnog nacionalizma. U elitnom tipu politike programe uvek
postavlja inteligencija i buroazija, a u masovnom tipu nii slojevi naroda. Granine godine su razliite.
Ekmeievo stanovite da je elitni nacionalizam kod Srba iezavao u ustavnim promenama nakon
dinastikog prevrata 1903. Kod Hrvata tek nakon formiranja zajednike jugoslovenske drave 1918, a kod
muslimanskog stanovnitva (Albanaca i bosanskih muslimana) posle 1945.49
Nedovoljna zasnovanost te deobe i periodizacije vidljiva je i prema iskazu da su se: Ustanci [u Bosni i
Hercegovini] od 1875. do 1878. odigrali u vreme elitnog tipa nacionalizma. Iako su bili rezultat masovnog
nacionalizma, iji su nosioci tada, po Ekmeiu, bili seljaci, a ne inteligencija i graanstvo!
Da bi se ta kontroverzija razjasnila Ekmei objanjava: Bitno obeleje koje se opaa u svim javnim
vidovima ovih pobuna je nesklad izmeu onoga to bi hteli da postignu i onoga to ele gornje klase,
graanstvo i inteligencija. Prvi zahtevaju ruenje feudalnog poretka i osloboenje seljaka na sopstvenom
zemljinom posedu, kao to je ostvareno u Srbiji posle revolucije 1815. Drugi grade kule u oblacima i
zamiljaju nacionalne pobune, u kojima bi se i bosanski kmetovi zdruili sa svojim muslimanskim begovima u
zahtevima da ostvare nezavisnu dravu pod srpskim knezom. Po tome ustanci od 18751878. jesu balkanska
verzija revolucionarnog mandata, koja se zavravala nedovrenom dravom, koja nije odgovarala ni jednoj
strani u ovom socijalnom savezu koji ini dinamiku procesa za izgradnju nacionalnog identiteta toga
vremena. Istinito je samo ubeenje da se nacionalna svest, kao i svest o pravu na nezavisnu nacionalnu
dravu, ne razvija samo prirodno i od roenja, nego da tu svest treba odgojiti kulturom. Sistem institucija
koji je stvoren u Francuskoj revoluciji 17891799. znai: standardizovanje nacionalnog knjievnog jezika,
izgradnja svesti o istoriji putem muzeja, kola, naunih dela, festivala i ceo sistem nacionalnih simbola. Tu
spadaju na prvom mestu nacionalni grbovi i zastave. Meu ove institucije bez sumnje kasnije spadaju politike
stranke i paramilitaristike [! kurzivom istakao A. R.] organizacije, ali se one u poetku uglavnom odnose na
ono to se obavlja tamparskom mainom, kao i na muzika, sportska i religiozna udruenja.50
Ovaj citat nametnut je potrebom upoznavanja metoda i sadrine pisanja istorije jednog od najvie citiranih
istoriara. Mnogostrana erudicija u slubi jednostrane politike postala je prvenstveno politika... Tragikom
izgubljenih ratova Srbije, prilikom razaranja Jugoslavije, u poslednjoj deceniji XX veka, usledila je
neminovnost verovanja u vaskrsnue.
Umesto oruanih akcija nameu su kulturna, duhovna... pregnua. Ne sme se gubiti vera u dravu koja
prvenstveno svojim izbeglicama, meu kojima se nalazi i ovaj, u svetu najpoznatiji srpski istoriar, namee
obavezu verovanja u novu budunost vizijom budunosti, po vaskrsnuu.
Ali uprkos svemu, mora se kritikim osvrtom obesnaiti kritika tzv. elitnog tipa nacionalizma tzv.
masovnim tipom nacionalizma. Nije bitno obeleje elitnog nacionalizma da iz sebinih razloga gornje
klase drutva, graana i intelektualaca, i u vreme bosanskog ustanka, ili bosansko-hercegovakih ustanaka,
18751878, ometa borbu kmetova u ruenju feudalnog poretka. Radi cilja pridobijanja muslimanskih
begova za zajedniku nacionalnooslobodilaku borbu protiv Osmanlijske turske drave. Sa stanovita istog
jezika muslimanskih begova i srpskih ustanika! Merilima: jezik ini naciju. Srpski jezik muslimana srpsku

48 Isto, 13.
49 Isto, 14.
50 Isto, 1415.

234
naciju! Ovde se mora Ekmeiu posebno zameriti to mea uenja o jeziku, veri, naciji, bez veze i sa vezom
razliitih uverenja, ne vodei rauna o opredeljenjima, koja su sutinski razliita od njegovih... dokuivih i
nedokuivih, ak i kad se apstrahuje nedoslednost u primenjivanju prava i pravde.
Nedoslednost, konfuzijom izgubljenih bitaka i ratova, dolazi do izraaja i u zavrnim reenicama predgovora
treem izdanju navedene istorije. I to u kontekstu preutnog neuea ili malobrojnog uea Bosanaca
muslimanske i katolike vere u tom Bosanskom ustanku. A to neuee, naroito manjeg, hrvatskog dela
itelja Bosne karakteristino je ve za ondanje prilike. Jer, kako to utvruje i Ekmei: Za sve vreme
ustanka od 1875. do kraja 1878, deo bosanskih katolika, predvoen franjevakim kaluerima, radije je gledao
u Srbiju nego u Austriju kao u faktor svog osloboenja. Ali: Drugi i bez sumnje znatniji deo je vlada
Austro-Ugarske tajno okupila oko odreenih linosti i grupa za podrku okupacije.51 I ne samo to, ve i tu
preutno, hrvatsko stanovnitvo, zadojeno hrvatskim nacionalizmom pretpostavlja Hrvatsku Srbiji. A
muslimansko Bosnu Muslimana (ve sa velikim M). Zato je ostalo tano i netano: Za dobro razumevanje
dananje jugoslovenske krize, neophodno je dublje poznavanje Velike istone krize. Ono to se deavalo od
1875. do 1878. bilo je istorijski model ovome to se deava danas [tampano 1996, znai ve veim delom
uruena, ali jo ne sasvim sruena Jugoslavija iz 1918. godine] na istim geografskim irinama, ali u drugim
istorijskim okolnostima. Moda je glavna istorijska posledica ustanka 18751878. to to je tada propala
koncepcija nacije na jezikoj osnovi.52 A ba to je prenebregnuo, nehotice, i sam Ekmei. Najpre, kao to
smo ve spomenuli, osudom pobornika elitnog nacionalizma zbog nastojanja da se pridobiju, umesto da se
razvlauju, bosanski begovi (srpskog jezika) u bosanskom ustanku (Srbi). Potom, zbog preutkivanja
neuea, ili nedovoljnog uea, hrvatskog i muslimanskog stanovnitva u ustanku Bosne 18751878. Ostalo
je uopteno dosta toga da se nagaa. Kao kod pominjanja graanskog rata u Jugoslaviji posle 1992,
umesto da se definie pravim imenom rat zavaenih naroda Jugoslavije; to mora se priznati nije jednostavno,
poto pod starim nazivom bratoubilakog rata tee je snalaziti se.
Drugo izdanje knjige Vase ubrilovi o Bosanskom ustanku 18751878, tampano iste godine kao i knjiga
Milorada Ekmeia, nema ubrilovievog predgovora. U meuvremenu je umro. Sigurno je da bi njegov
predgovor bio drukiji od Ekmeievog. Erudicijom je zaostajao. Posle doktoriranja Bosanskim ustankom,
prestao je sa istraivakim radom u arhivima. Ali ueem u stvaranju i razvoju Jugoslavije, do smrti koja mu
je omoguila da ne doivi njen kraj, razaranjem njenih temelja sticao je znanja, koja su prevazila saznanja
steena iskljuivo arhivskim i knjikim istraivanjima.
Nije se dao zavarati iluzijama i verovanjima. Bio je i ostao nacionalista, ali to nije bio nacionalizam novih
generacija, ukljuujui nacionalizme njegovih uenika i naslednika, koje nije odobravao. Znao je instinktom i
razumom iskustva kuda srpski ekstremni nacionalizam vodi u novim uslovima meudravnih i
maunacionalnih ratovanja. Prilagoavajui se odnosima jaih, razumom je preovladavao porive agresivnosti
iako su oni bili opravdavani veom i nepravednijom agresivnou drugih.
Rasprava, po obimu i opisu veeg lanka, tampana iste, 1930. godine, Politiki uzroci seoba na Balkanu od
1860. do 1880. godine, napisana je ubrilovievim nainom rada i rasuivanja. Samo na osnovu dva, tri
dokumenta iz bekih arhiva i dovoljno obavetenja iz tampanih dela arhivista i pisaca sa tom tematikom. Iz
eljenih komentara dovoljnog broja injenica. Bez suvinih filozofirajuih primesa.
ubrilovi: Pri prouavanju etnografskih promena na Balkanu u doba o kome je re upadljiva je surovost, s
kojom se hiljade porodica isteruju sa svojih ognjita; slabo potovanje prava privatne svojine, neobino za
XIX vek u Evropi; lakoa, sa kojom ostavlja stari zaviaj i seli se u tuinu i hrianin i musliman. Posledica
svega je, da balkanske zemlje esto menjaju etnografsku sliku, osobito posle ratova i ustanaka. Nema sumnje
da su ekonomski i socijalni faktori mono, negde odluujue delovali na metastazika kretanja na Balkanu, pa
i 18601880.53
Surova istorija Balkana na tlu Srbije ogleda se, u ovoj raspravi, u standardnim razmerama ratova i ratovima
prouzrokovanih seoba. Nehotice pri itanju ovog ubrilovievog traktata kao da postaje razumljivije
nerazumno razaranje Jugoslavije, uz genocidno ienje terena pobednika, proterivanjima i ubijanjima
pobeenih, slabijih, nemonijih... krajem XX veka. A samim tim i sva meuvremena slina zbivanja
razaranjima, ubijanjima, proterivanjima, seobama izbeglica i izgnanika... Povodi su uvek drukiji, posledice su
razliite prema minulim i tekuim promenama u sastavu drave, naroda, drutva... Ali zlodela ostaju
karakteristina. Jedino to je postalo uteno: Humanost je takoe postala faktor istorije. Humanitarnim
zakonima, napokon, i ratna zlodela podleu kaznama. I to ne samo zlodela pobeenih ve i pobednika, iako
potonjih jo ne u adekvatnim razmerama.

51 Isto, 15.
52 Isto, 17.
53 Vasa ubrilovi, Politiki uzroci seoba na Balkanu od 1860. go 1880. godine, Glasnik Geografskog drutva, 1930, XVI, 2649.

Pogledi Vase ubrilovia na srpsku Istoriju XIX i XX veka, Beograd, Balkanoloki institut SANU, 1992, 325.

235
U razdoblju od 1860. do 1880, koje zloinima i seobama opisuje i analizira ubrilovi u ovoj raspravi, Srbija
je do 1878. pod Turskom sa pravima autonomne drave, a tek je od 1878. potpuno samostalna. Turska
specijalnost manifestuje se 18601865. i na nain kojim su raseljavali hriane i naseljavali erkeze i
Tatare. Oni su to pravo stekli ve poodavno maem.
to je svojstveno ubriloviu, ne snebiva se da doda: Ali od njih su i balkanski hriani nauili da se dobija i
gubi na mau ne samo vlast i gospodstvo, nego kua i imanje. To su osetili na sebi muslimani u zemljama
osloboenim od Turaka... Dok je vladao, Turin je nemilosrdno gonio raju sa zemlje, ako mu je bilo potrebno,
ali, mirio [?!] se sa sudbinom i selio, ako je izgubio bitku. Tu je i reenje pitanja zato su hriani u Turskoj
bili tako pokretljivi, posebnije za nemirnijih vremena, a bezobzirni u reavanju agrarnog pitanja kad bi se
oslobodili. Oni su kmetovi, ifije, zemlju dri osvaja i ne da je bez boja. Kad imaju izgleda na uspeh diu
ustanke, krve se. Uspeju li, teko priznaju ikakve zakone koji im nareuju da plate zemlju bivem gospodaru. I
on je nije platio nego oteo.54...
U nastavku: Prodirui preko Dunava Balkan planini i Marici 1877. ruske vojske su nemilosrdno istile
[kurzivom istakao A. R.] pred sobom tatarsko-erkeska naselja u Bugarskoj. Veinom su Tatari i erkezi sami
beali prema jugu, im bi se primakla ruska vojska. Tako je od njih oiena Bugarska. Sa Kosova su se delom
odselili i ustupili mesto arnautskim muhadirima iz krajeva pripojenih Srbiji. [Kurzivom istakao A. R.]. Porta
se nije smela vie drati na granicama, jer su joj to mirovni ugovori zabranjivali. Danas ima od njih malo
tragova u balkanskim zemljama. Tu i tamo ima ponekog sela koje podsea na nekadanja njihova naselja.
Ponegde se moe i danas nai neka zaostala porodica. To je sve to je ostalo od onih stotina hiljada dovedenih
u Evropu. Drugo je sve izumrlo, pretopilo se u druge narode, ili iselilo u Aziju.55
Iseljenje Turaka utvreno Hatierifom 1830. godine odugovlailo se, i kao posledica, izmeu Srba i Turaka
sukobi su se zaotravali. Poznata svaa kod ukur esme, 1862. godine, zavrena je krvoproliem i
bombardovanjem beogradske varoi sa kalemegdanskih turskih utvrenja. Intervencijom Velikih Sila izbegnut
je rat koji je ve bio u izgledu. Odlukom meunarodne Konferencije u Kanlidu, kanlike konferencije,
muslimani su se morali to je mogue bre iseliti. Tokom 18621863. iselilo se oko 8000 dua. Samo u
Malom Zvorniku i Sakaru Turci se nisu dali proterati!
U vezi sa zakonom od 3. februara 1880. o ureenju agrarnih odnosa, ubrilovi kazuje, odnosno ponavlja, na
svoj nain, kazivanja drugih istoriara: Za osnovicu je uzeto naelo zemlja seljaku. Ukidaju se ifluci i
spahiluci; seljak postaje vlasnik zemlje uz odreenu odtetu begu, koju e odrediti komisija, ako se sami nisu
ve sporazumeli. Ali: Teko je bilo pridobiti srpsku Narodnu skuptinu 1880. da pristane na plaanje zemlje
begovima. Jovan Risti, branei vladin zakonski predlog 2. februara te godine podvukao je namerno da su
obziri prema turskim posednicima diktirani obavezama Berlinskog ugovora da se mora potovati sopstvenost.
Dodao je, za zakon: Sad su ga pravile srpske ruke i posle nismo sigurni da se ne umeaju tue ruke, a tua je
ruka svagda tea od svoje roene. Zakon je odmah stupio na snagu.56
ubrilovieva kraa rasprava o Rajhtatskom sporazumu (8. jula 1876) tampana u Srpskom knjievnom
glasniku 1931. godine, neto je dua od odeljka knjige o bosanskom ustanku pod naslovom Rajhtatski
sastanak. Poetak je efektniji, prema potrebi posebno tampane rasprave, skromnije reeno, lanka.
Neka se odmah zna, iako nije sasvim tano: Tajni rusko-austrijski sporazum u Rajhtatu godinama je golicao
radoznalost evropskih diplomata i istoriara. On je sve do poetka XX veka ostao tajna o kojoj se samo moglo
nagaati, ali nita stvarno saznati. Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, kad se na ovom pitanju
sukobie Rusija i Austrija osveila se uspomena na Rajhtat, gde je ruski car priznao Austriji pravo aneksije
jednog dela ovih pokrajina.57
Za razliku od predimenzioniranih kazivanja o premoi Trojecarskog saveza u konstelaciji Velikih Sila,
ubrilovi tu ponavlja da su ugovori sklopljeni meu carevima Rusije, Nemake i Austrije 1873. godine,
zbog izvesnih neistovetnih interesa mogli biti samo opte prirode. Zbog toga, problemi reavani posebnim
sporazumima, te sporazume, u zavisnosti od tih problema, uinili su manje preciznim. Inae politikim
motivima netrpeljivosti, a ne hladnokrvnim rasuivanjem naunika, moe se, poput ubrilovia, u ovom
kontekstu napisati: Franja Josif i njegov ministar spoljnih poslova, grof Andrai, ulaze u Trojecarski savez ne
zato to su verovali da je mogu trajni sporazum s Rusijom na Istoku nego to su se drali stare taktike beke
diplomatije i nastojali da savezom veu ruke Rusiji u Istonom pitanju.58
Mi moramo jednom primedbom malo preinaiti citirano: Duina je trajanja nekog sporazuma nedokuiva.
Trajanje kao i sklapanje sporazuma uslovljeno je interesima vremena, a ne iluzijama venosti. I Rusija i
54 Isto, 327.
55 Isto, 332.
56 Isto, 341.
57 Vasa ubrilovi, Rajhtatski sporazum (8. jul 1876), Srpski knjievni glasnik, 1931, XXXIII, 3, str. 187197; 4, str. 285293.

Pogledi Vase ubrilovia na srpsku istoriju XIX i XX veka, Beograd, 1992, 313.
58 Isto, 314.

236
Nemaka i Austrija imale su interesa da sklope Trojecarski savez u prvoj polovini 70-ih godina XIX veka.
Kada jednoj od njih ili svima njima sopstveni interes prevagne tako i toliko da ranije sklopljeni savez treba
olabaviti, raskinuti, prekinuti prestae i taj savez.
Pobedom u Krimskom ratu Rusija bi bila prejaka i Austrija je, normalno, a ne izdajniki, odbila da joj
pomogne, prenebregavajui obaveze zahvalnosti zbog pomoi u spasavanju od poraza 1848/1849. Motivi
zahvalnosti pokretani motivima emocija u realno voenoj politici inkompatibilni su. To istoriar Vasa
ubrilovi zna i primenjuje, bolje i vie nego veina istoriara ija istoriarska dela ovde prikazujemo. Ali i
on, naroito, kad je u pitanju Austrija, koja mu je ogorala, obezvredila... nekoliko najlepih godina mladosti,
preputa emocijama da presude...
Ustanci i ratovi koji su usledili tokom 70-ih godina i kojima je Rusija uspela da porazi Tursku, pokazuju da
Rusiji Trojecarskim savezom ruke nisu bile vezane. Kao ni Austriji, u poduhvatima za prikljuenje dela turske
teritorije svojim teritorijama. Trojecarski savez je samo olakao Rusiji i Austriji da podele plen mirnodopskim
razraunavanjima i cenjkanjima, bez meusobnog ratovanja. to je pritom Rusija morala ratovati, a Austrija
mogla da u miru saeka kraj rata i ratova, da dobije to je naumila, proizlazilo je iz situacije nametnute
poloajem Rusije, to je iskoristila diplomatija Austrije.
Ovde se neutralno izlau inicijative i odzivi u vezi sa sastankom ruskog i austrijskog cara i njihovih vodeih
ministara u dvorcu malog grada eke Rajhtatu, 8. jula 1876. ubrilovi precizira: Sauvana je
[nepostojanjem zapisnika i rezimea sastanka] i ruska i austrijska zabeleka o ovom sporazumu. Sluei se
njima, kako kazuje, pokuae da rekonstruie(m) ta se razgovaralo, a ta zakljuilo u Rajhtatu. Priznaje:
Teko je doi do prave istine, jer se sporazum pravio usmeno, a zabeleke koje je grof Andrai izdiktovao,
posle sastanka, ruskom poslaniku [ambasadoru] Novikovu, nisu ni u Beu, ni u Petrogradu sauvane u
originalu. Njihovi prepisi slau se u glavnim crtama, ali ima i krupnih razmimoilaenja, koliko karakteristinih
za metode tadanje ruske i austrijske diplomatije, toliko vanih za budui razvoj rusko-austrijskih odnosa u
Istonoj krizi 18751878. godine.59
Vie puta ponavljane verzije, i od strane ubrilovia, o preputanju Bosne i Hercegovine Austriji pristankom
Rusije, prema sporazumu u Rajhtatu, dovodi u sumnju ovde sam ubrilovi kazivanjem: Prema ruskoj
zabeleci, u sluaju pobede Srbije, u ratu sa Turskom Austrija je izjavila da ne moe dozvoliti da Srbija
zauzme i zadri pravom osvajna enklav uglavljen izmeu Dalmacije, Hrvatske i Slavonije. To bi dovelo u
opasnost... posebice Dalmaciju i logino bi iz toga sledovalo ili da Srbija zauzme dalmatinsku obalu, ili da
austrijska vlada bude prisiljena da je anektuje. Poto je to iskljueno [kurzivom istakao A. R.] onda kao da se
ugovorilo da Srbija dobije u Bosni zemljino proirenje prema Drini; u isto doba i prema Novom Pazaru u
Staroj Srbiji i u pravcu Lima. [Citirano pod znacima navoda kod ubrilovia, ovde kurzivom A. R.] Crna
Gora bi se zaokruila jednim delom susedne Hercegovine, dobila bi luku Spi i proirila se prema Limu, tako
da se tokom ove reke podeli jeziak zemlje koji ih sada rastavlja meu dve srpske kneevine. [Od ubrilovia
citirano, kurzivom A. R.] Tek: Ostatak Bosne i Hercegovine dobila bi Austro-Ugarska Monarhija.60
Karakteristino, tu nastavlja ubrilovi: Nije lako danas utvrditi ta je tano ugovoreno o podeli Bosne i
Hercegovine za sluaj turskog poraza. to je jo bizarnije, za Andraija, kome se ne veruje da je ikada bio za
prikljuenje Bosne i Hercegovine Srbiji ubrilovi dalje tvrdi: Jedno je izvesno, Andrai se jo dri svoje
politike, da treba deliti ove zemlje sa Srbijom i Crnom Gorom... U svakom sluaju da bi se razumno prosudio
izlazak Rusije u susret Austriji u pitanju Bosne, vano je znati: Nema neslaganja izmeu ruske i austrijske
redakcije [sporazuma u Rajhtatu] u pitanju Besarabije oduzete Rusiji posle Krimskog rata 1856. Ona se ima
povratiti ruskoj carevini, koja dobija jo i pravo da se proiri u Aziji prema Batumu.61
Da bi doprineli boljem razumevanju i sporazumakih stremljenja Rusije i Austrije, na Balkanu, ubrilovi se
nepotrebno vraa u vremena prve polovine XVIII veka, kad su se Rusi i Austrijanci zajedno borili da potisnu
Turke iz Evrope... to se tie Balkana, sa namerom koja dolazi do izraaja u Rajhtatu da se imaju osnivati
na Balkanu samo male drave, koje ne bi bile opasne ni za Rusiju ni za Austriju. Nastavak tog
razvodnjavanja jo vie navodi na svakojake dedukcije.
Nesuvislo i suvislo, po ubriloviu, u ovom kontekstu, (u drugom sastavu, moe i drukije) zato: Polazei s
ove take gledita, razumljivo je da je Rusija morala pristati na zahtev Austrije da se Srbija i Crna Gora, ako
pobede, ne smeju mnogo uveati. Bosnu i Hercegovinu mogu da dele s Austrijom. Ustupanjem jednog dela
ovih zemalja i celog Novopazarskog Sandaka srpskim kneevinama, Austrija je zatvorila sebi put prema
Jugu. Pravo je udo kako je mogao na to pristati Franja Josif.62
Vee je udo to bez veze sa dosad napisanim, tu ubrilovi pie tako da ispada: Austrija je ipak prepustila

59 Isto, 317.
60 Isto, 319.
61 Isto, 320.
62 Isto, 321.

237
bar deo Bosne i Hercegovine, a pride i Novopazarski Sandak Srbiji. Ne manje udno, iako razumljivije, mora
se tu smatrati i opetovano ponavljanje, koje iziskuje ponovno neslaganje, da su Srbija i Crna Gora ratovale
protiv Turske zbog Bosne i Hercegovine. Doslovno, ubrilovievim reima: Srpske kneevine nisu krile da
su ulazile u rat zbog Bosne i Hercegovine.
Razlog, zato se ulazi u rat, ne istrauje se i ne utvruje se prema probitanim, prigodnim, opsenarskim...
reima voditelja rata... To je i ubrilovi kao istoriar dobro znao, ali kao bosanskom politiaru Srbije inilo
mu se da mora naunim nalazom istoriografije potvrditi kako je Srbija svoju povezanost sa Bosnom i
Hercegovinom dokazala 18761878. ratovima za Bosnu i Hercegovinu. Drugi istoriari nebosanskog porekla
zbog istovetnog svedoenja ne mogu se pravdati takvim motivima; ali razlog njihovog istovetnog iskaza moe
se utvrditi takoe izvesnim osobenim ili opte prihvaenim konjunkturama.
Tadanji vladari Srbije, kao i tadanje vladajue politike linosti, mora se i u ovom kontekstu ponoviti, bez
obzira na kritike konotacije istovrsnog ponavljanja, bili su u tom pogledu toliko mudri da se nisu dali zavesti
populistikim akcijama prevelikog rizika. Njihov istorijski zadatak bio je da najpre Srbiju oslobode od
preostalih obaveza potinjenosti turskom sizerenu. Tom istorijskom zadatku oni su dorasli i oni e se njega
drati i njega sprovesti, da ga ne bi ostavili u amanet sledeim generacijama.
Po ubriloviu, kao da treba zakljuiti, nedoreeno: Preveliki prohtevi Grke, do Carigrada, i Srbije,
ujedinjenjem svih Junih Slovena, pa ak i obnovom Duanovog carstva, doveli su do sporazuma u
Rajhtatu, da se imaju osnivati na Balkanu samo male drave, koje ne bi bile opasne ni za Rusiju ni za
Austriju. Sa stoerom u Srbiji, i Grkoj, te velike balkanske drave, mogle su ometati realizaciju
imperijalistikih prohteva imperijalnih carevina Rusije i Austrije. Ta misao kao da nalazi potvrdu u mnogo
kasnijim zbivanjima, kada je ak komunistiki SSSR pod vostvom Staljina spreio stvaranje vee
junoslovenske drave od velike Jugoslavije prikljuenjem Bugarske. Iako su sve tri drave bile komunistike.
U rezimeu ove rasprave ubrilovi gotovo nedvosmisleno, prepoznatljivo rezonuje kao zainteresovani
politiar u funkciji nepristrasnog istoriara. Iz ljubavi prema slovenskoj Rusiji, smanjuje njeno, inae vie puta
ponovljeno neverstvo preputanjem Bosne i Hercegovine Austriji. Za Andraija, pri rekonstruisanju toka
sastanka u Rajhtatu, utvreno je (na strani 320) kako je bio za prikljuenje veeg dela Bosne Srbiji. A u
rezimeu (na strani 322) napisao je: Ko jemi da grof Andrai ne bi napravio posle srpske pobede 1876. ono
to je uradio posle ruske 1878, i da ne bi zatraio... celu Bosnu? to se politike Rusije tie, bez sumnje: Da
bi se Rusi svim silama trudili da mi zadrimo to vei deo ovih zemalja, naroito ono to osvojimo, razumljivo
je samo po sebi.63
Preplitanje odrednica sastanka, sporazuma, ugovora takoe ukazuje na izvesnu zbrku, politike naravi.
Sluajnu ili namernu, pri utvrivanju verodostojnosti kazivanja. Reenice o vanosti sporazuma u Rajhtatu u
vezi sa ratom Srbije 1876, protiv Turske, koji je izgubljen, moe da navede na opravdanje, umesto na osudu
tog rata. Osudu zbog prenagljenosti i lakomislenosti ratovanja bez saveznika. Tu ubrilovi pie: I sama
injenica da su ruski i austrijski car bili prisiljeni da prave jedan takav sporazum bila je od velikog znaaja za
nau nacionalnu borbu.
Na pogreno zakljuivanje navodi i ubriloviev zakljuak u vezi sa pobedom u zajednikom ratu Rusije i
Srbije. Ovde se tvrdi: I protiv volje Franje Josifa i njegovih dravnika, Rusija je uspela da pred Austrijom
stvori branu na jugu. Nita u stvari nije menjalo to je ona zaposela Bosnu i Hercegovinu. Ta brana
identifikovana je prethodnom reenicom: Uveanjem i proglaenjem nezavisnosti Srbije, Rumunije i Crne
Gore, te stvaranjem kneevine Bugarske.64. A za tu branu se zapravo izborila Austrija, a ne Rusija, koja ju
je projektovala na raun Srbije, Rumunije i Crne Gore, suvie velikim poveanjem Bugarske!
Kada se istoriar ubrilovi koristi pragmatinim iskustvom politiara, onda on mahom nadmauje izvesne,
apstrakcijama rukovoene, istoriare. Ali prilikom rezonovanja emocijama, iz kompleksa pragmatizma, on
biva nadmaen i od tih kritikovanih istoriara. Tako je, meavinom ispravnih i neispravnih rasuivanja, ovu
raspravu, da bi ispoljio svoje rusofilstvo, unato svemu, zakljuio pasusom: Rusija je na sastanku [u
Rajhtatu] igrala prema nama ulogu zatitnika. Mnogo se prebacivalo i kod nas i u Rusiji ruskoj vladi to je
priznala Austriji pravo na irenje na Balkanu i to je dala pristanak na zauzee Bosne i Hercegovine. Ja mislim
da su se od nae strane uopte stavljali veliki zahtevi Rusiji, pa je tako bilo i u ovo vreme. Tano je da je njena
politika na Balkanu bila esto kolebljiva, lina, da je zavisila od raspoloenja ove ili one uticajne linosti na
carskom dvoru u Petrogradu, ne retko prema nama neprijateljski raspoloenoj, i da je pravila kompromise
tetne naim interesima. Naroito je toga bilo u Istonoj krizi 18751878. godine. Ali u Rajhtatu je ruski car
iskreno nastojao da nas to vie zatiti od Austrije. Rusija nije mogla u Rajhtatu osigurati Srbiji Duanovo
carstvo, ali je pokazala volju da joj pomogne da ga sama obnovi. To je bilo dovoljno.65

63 Isto, 322.
64 Isto, 323.
65 Isto, 324.

238
ubrilovieva istorija Srbija od 1858 do 1878 zajedno sa orovievom istorijom Srbija od 1878 do 1903
Godine, tampana je 1938. godine u treoj knjizi edicije Srpski narod u XIX veku. Ona je od posebnog interesa
za nas jer se bavi gotovo iskljuivo dogaajima iz domena spoljne politike, u vreme Miloeve i Mihailove
druge vlade. Po ubriloviu: Veliki pokreti nastali u Evropi 1848, pregazili su i ustavobranitelje. Njihova
patrijarhalna [!] vladavina, njihov primitivni birokratizam, primljen sa austrijske Vojne Granice ili iz
maarskih upanija i Vuieva seljaka demagogija, nisu vie odgovarali shvatanjima i raspoloenju novih
prilika i novih narataja u Srbiji.66 Graanstvo i njegova inteligencija preovlauju idejom demokratije i
naela narodnosti, nacionalnosti Evrope.
Novi stari knez Milo, kazuje ubrilovi: U unutranjoj politici za vreme 20 godina izgnanstva nita nije
nauio; i sad je eleo da vlada onako samovoljno kako je to inio u godinama svoje prve vladavine. Ali u
spoljnoj politici pokazuje neke osobine koje nije imao ranije. Osetivi novo vreme, prema Turskoj zauzima
drugi stav. Mesto nekadanjeg ulagivanja, podmiivanja istupa sa otvorenim zahtevima.
Ti zahtevi, meutim, nisu revolucionarni, kako ih bar tu predstavlja ubrilovi. Odnose se na promene Ustava
od 1838, iseljenje Turaka iz gradova i nasledno pravo. Ne ulazei u razloge, za ubrilovia je indikativno da
su Engleska i Austrija bile protiv srpskih zahteva, Francuska za, a Rusija posle izvesnog zastoja takoe za.
Bez uvida u novu arhivsku dokumentaciju, ubriloviu ne preostaje drugo nego da ukratko ispria poznate
Mihailove pokuaje za pridobijanje podrke Napoleona III i da utanai zajednike akcije sa Koutom u
oslobodilakim poduhvatima.
Predstavljanje druge Mihailove vladavine kod ubrilovia je saeto, moglo bi se rei, po ve uhodanoj
slavljenikoj shemi na planu spoljne politike. Druga vlada kneza Mihaila iako srazmerno kratkog veka, neto
preko sedam godina, spada meu najznaajnije u istoriji Srbije XIX veka. Noen velikim nacionalnim poletom
svoga vremena i sam spreman i na poslednju rtvu za ostvarenje nacionalnog osloboenja i ujedinjenja, knez
Mihailo je bio predstavnik jednog pregalakog narataja u Srbiji koji je smatrao za ivotnu zadau da uzme na
sebe teret nosioca opte srpske i jugoslovenske misli.67
Ne po ablonu, ali ne i sasvim tano: U ovo doba ve je jasno [?] da se na Balkanu moe odrati samo jedna
velika drava, i da je ujedinjenje svih Srba ostvarljivo jedino u sluaju ako se postigne ujedinjenje svih Junih
Slovena.68 Sanjarilo se zapravo o ujedinjenju Srba i srpstva. Bez kritikih primedbi moglo bi da proe: Bilo
je neto u naem nacionalnom pokretu toga doba mladalaki bujnog i naivnog, slino Italiji pre poraza u
ratovima protiv Austrije 1848/9.69
Pri pominjanju revolucionarnih organizacija u Turskoj i junoslovenskim pokrajinama pod Austrijom one
se vezuju prvobitno za ime njihovog osnivaa, ili podstrekaa Ilije Garaanina, bez Naertanija. Naknadno je
ubrilovi dodao, pod uticajem vremena pisanja i tampanja ovih redova: Ilija Garaanin, jedan od voa
ustavobranitelja, docnije konzervativaca, danas [kurzivom istakao A. R.] je najvie uven kao prvi srpski
dravnik koji je u celini shvatio srpski problem, postavio ga i traio mu reenje. Pod uticajem ideja Adama
artoriskog i poljske emigracije on je jo 1844. izradio poznato Naertanije, u kome je izneo svoje misli
[kurzivom istakao A. R.] o reenju srpskog pitanja. On e kasnije dopunjavati i razraivati svoje ideje iz
1844.... Tim idejama on je postao prvi dravnik ne samo srpski, no i balkanski koji je istakao krilaticu
Balkan balkanskim narodima!... Po Garaaninovim idejama, Srbija bi bila stoer, oko koga bi se okupili
balkanski narodi... Ali uz svoju optu, balkansku, Srbiji je bila dunost da vodi brigu i o svojoj posebno
srpskoj i junoslovenskoj misiji. Uz Crnu Goru kao jedina srpska i junoslovenska slobodna drava ona je, po
Garaaninu, bila pozvana da radi na stvaranju jedne velike jugoslovenske drave, koja bi obuhvatila sve June
Slovene, posebice Srbe i Bugare, i u stvari zamenila tursko carstvo u Evropi. [Kurzivom A. R.]. U osnovi
uzevi kroz ovu Garaaninovu tridesetogodinju nacionalno-politiku akciju provlai se kao crvena nit ova
tenja za stvaranjem jedne velike junoslovenske drave na Balkanu. To je cilj i njegovih Naertanija
[kurzivom A. R.], ostalo je sve sredstvo.70
U vezi sa ratom Pruske i Italije protiv Austrije, ubrilovi iznosi naslovom dobro poznato: Napredniji [s
obzirom na razvoj dogaaja bolje bi bilo rei opozicioni] krugovi meu Srbima. Srbijanski i vojvoanski
liberali bili su zagrejani za uestvovanje Srbije u prusko-italijanskom ratu protiv Austrije 1866. Oni su drali
da bi bila velika teta ne iskoristiti priliku, kad je Austrija bila zauzeta u Italiji i Nemakoj, pa ne udariti na nju
s lea i ne vezati tako pitanje srpskog osloboenja sa borbama italijanskog i nemakog naroda oko ujedinjenja.
Svi su u poetku verovali da knez Mihailo nee propustiti ovu zgodu i duboko razoarenje obuhvatilo je 1866.
srpske revolucionarne [zapravo opozicione A. R.] krugove kad su uvideli da je ipak tako bilo. Mihailova

66 Vasa ubrilovi, Vladimir orovi, Srbija od 18581903, Beograd 1938, 5.

67 Isto, 11.
68 Isto, 12.
69 Isto, 14.
70 Isto, 1924.

239
politika hladne raunice [kurzivom istakao A. R.] i kompromisa ostavila je na njih utisak nedostatka
nacionalne energije, proputanje prilike za obraun s Austrijom kao oskudica smelosti.71
Ovi redovi pokazuju kako je knez Mihailo uprkos svom nacionalnom nimbusu umeo da savlada svoje i
narodne oslobodilake porive razumnim rasuivanjem rizika rata s mnogo veom i jaom Austrijom, uprkos
njenom izgubljenom ratu sa jo monijom Pruskom u savezu sa Italijom. U tom kontekstu ne bi trebalo
tretirati ni ratobornu Omladinu, ni ratniki nastrojene liberale atributima revolucionarnih organizacija. Bili su
popularni populistikom politikom opozicionarstva u odnosima sa vladajuim stranakim organizacijama i
linostima. Kao to gotovo uvek biva, kada u narodu preovladaju tenje za osloboenjem od tuinske vlasti i
ideje slobodarstva uopte. Inae, zato bi Srbija uopte zaratila protiv Austrije kada joj predstoji rat za
osloboenje od turskog sizerenstva.
Iako ovde ubrilovi ne razmatra ovu situaciju sa tih pozicija, moe se razabrati da kao istoriar ima
razumevanja za Mihailovu politiku, potiskujui politiarske porive ratobornosti. Ali piui ove redove u
vremenu vladavine Karaorevia i slavljenja ratnikih poduhvata, i on tu mora politiki da se izjasni bar
toliko da onima kojima vie pogoduje drukije rasuivanje, omogui zakljuke koji navode na iznalaenje
razloga kritinijeg razmatranja Mihailove opreznosti.
ubrilovi: Dok su sve vlade u Srbiji bile pod pritiskom raspoloenja da treba poeti ve jednom odlunu
borbu za osloboenje i ujedinjenje, i knez Mihailo i njegov ministar spoljnih poslova, a jo vie ministar vojni,
patili su od preterane metodinosti i od oskudice u improvizaciji za velike poslove. Kad se dobro proui njihov
rad, a posebice njihovo dranje u velikim meunarodnim sukobima od 1858. ovamo, dobija se utisak da oni
pokazuju vie smelosti u vreme mira nego u vreme kriza.72
Ne treba nikako smatrati tanim ubrilovievo rezonovanje, po kojem je: Nespremnost Grke 1860. bio
jedan od glavnih razloga zato Srbija nije iskoristila, bar na Balkanu, rat Austrije sa Pruskom i Italijom.
Pretenciozno zvui i tvrdnja, s kojom se ne bi slagala veina potpisnika saveznikih ugovora sa Srbijom
krajem 60-ih godina, da je Srbija: Kad je vezala za sebe ostale balkanske zemlje ugovorima o savezu
balkanskih naroda stvarno postala njihov vo.73 vrstina tih saveza bila je labava samim tim to su odvojeno
ugovarani i nisu verifikovani jednim zajednikim ugovorom, utanaenih obaveza.
Neosnovana kazivanja, politiki motivisana, isprepletena nalazima istoriara istine, ogledaju se i u odeljku o
dobijanju gradskih tvrava. Ponavlja se, kako je istinito da je Srbija propustila (ovde sa dodatkom moda)
zgodnu priliku da iskoristi za sebe rat u Srednjoj Evropi 1866, ali nova situacija u Evropi pruala je opet
priliku za izvesni vei spoljnopolitiki posao. Sigurno: Rava [turska] uprava dovela je dravu [Osmanlija]
do [ivica] rasula, neuredne finansije do [mogunosti] bankrotstva, a ustanci i nemiri do [mogueg ruilakog]
raspadanja. Na Kritu je ustanak i pomo koju mu je pruala Grka, mogla dovesti do grko-turskog rata... Za
Portu je bilo od velike vanosti osigurati se bar za izvesno vreme od Srbije, kao jedine balkanske drave, koja
je mogla okupiti i povesti protiv Turske balkanske narode. A i Velike Sile su posle austrijskog poraza 1866.
bile zabavljene vanijim problemima u Srednjoj Evropi, pa su elele na Istoku mir. Iz tih razloga one su htele
da plate Srbiji za taj mir turskim gradovima.74...
Kontinuitet politike Franca Jozefa sa politikom ranijih vladara Austrije najsaetije je formulisao ubrilovi
naelom legitimiteta pri pobijanju naela narodnosti, odnosno nacionalnosti. Usredsreujui panju i u ovoj
knjizi na Andraijeve stavove u spoljnoj politici, on nastavlja da istie preciznije nego veina njegovih kolega
kontinuirano Andraijevo protivljenje bosanko-hercegovakoj ekspanziji Habzburke Monarhije i u prvim
godinama uea u novoj vlasti, na poloaju ministra inostranih poslova dualistiki preureene drave. Kazuje
kako Andrai jo strahuje od prikljuenja novih jugoslovenskih pokrajina, s im bi se doveo u opasnost tek
izgraeni austrougarski dualistiki sistem. ubrilovi izbegava da kae trialistikim sistemom vladavine
Austrijanaca, Maara i Slovena, ali upuenima takva promena izgleda razlonom, prema potrebi slabljenja
prejakog maarskog elementa, jaanjem slovenskog.
Odeljak o spoljnoj politici kneza Mihaila na prekretnici posle Mihailovog sastanka sa Andraijem u Ivanki,
nas najvie zanima prema ubrilovievim opredeljenjima za ili protiv nagaanja svih istoriara, da je Mihailo
pod dejstvom Andraijevih uveravanja o pomoi Austro-Ugarske Srbiji da dobije vei deo Bosne i
Hercegovine obustavio revolucionarne oslobodilake akcije, pripremane prvim balkanskim savezom. Posle
pretresa argumenata za i protiv, ubrilovi je i kod ove rasprave zakljuio da Mihailo akciju na opremanje
[oslobodilakog] rata nije napustio; postao je samo oprezniji pri planiranju i pripremanju ratnih dejstava.
Od interesa je i za ponaanje generacija buduih vremena ubrilovievo razmatranje ratnike psihoze u
Mihailovom vremenu. Po ubriloviu: Nepopularan zbog svoje unutranje politike, knez Mihailo e postati

71 Isto, 3233.
72 Isto, 35.
73 Isto, 37.
74 Isto, 39.

240
pred svoju smrt nepopularan i zbog svoje spoljne politike. Dinamika nae rase u odlunim trenucima vie je
sledila instinktu nego hladnom raunu i dravnom obziru. Stoga su neretko stradali ljudi inae estiti i dobri
patrioti, koji se nisu slagali sa optim narodnim raspoloenjem u takvim trenucima. Tako je neto bilo i sa
knezom Mihailom pred njegovu smrt.75
ubrilovievo rezonovanje, lieno politikih emocija i raunica, primerno je i kad razmatra razloge
Garaaninovog odstranjivanja sa poloaja predsednika vlade i ministra inostranih dela, zagonetnom odlukom
kneza Mihaila, novembra 1867. godine. Kazuje: Vie nego ita drugo, otputanje Ilije Garaanina 1867.
ostavilo je na srpsko javno mnenje i na [prijateljsku] Rusiju utisak da Mihailo eli da odustane od svoje
akcione politike na Balkanu. Ilija Garaanin je [suprotno prvobitnim instrukcijama Naertanija] zadnjih
godina vaio i u zemlji i na strani kao glavni predstavnik te politike...
Znaajan je stoga ubriloviev nalaz, po kojem, takoe, Garaanin nije u novembru 1867. pao sa poloaja
pretsednika vlade i ministra spoljnih poslova zbog razmimoilaenja sa knezom u spoljnoj politici. ubrilovi:
Videli smo [po ubrilovievom ispravnom vienju] da ni Mihailo se nije vezao posledicom razgovora sa
Andraijem za Austriju i da nije obustavio vojno i diplomatsko spremanje za rat protiv Turske. Do razlaza je
dolo na isto linom kneevom pitanju.76 Pitanju Mihailove enidbe sa bliskom i mnogo mlaom roakom i
za ubrilovia je primarni razlog bio, to se: Knez Mihailo zaljubio u svoju sinovicu Katarinu
Konstantinovi. Zaljubljen do uiju, on je doao pod uticaj devojine majke Anke Konstantinovi i hteo je po
svaku cenu da se oeni mladom devojkom posle dobivenog razvoda braka sa kneginjom Julijom. Nameravana
kneeva enidba sa bliskom roakom shvatala se u Srbiji kao rodoskrnavljenje. Protiv toga su ustali
mitropolit, Garaanin i dobar deo kneevih savetnika. Jo kad je Garaanin knezu postavio pitanje
prestolonaslea uklonjen je sa poloaja na kojem se nalazio.77
Na pitanje, koje se namee, o raspletu u sluaju da Mihailo nije ubijen, ubrilovi odgovara prema kodeksu
istoriografije: Pogodbeni naini ne upotrebljavaju se u istorijskoj nauci. Pravi razlaz izmeu Rusije i Srbije
dolazi tek posle njegove smrti, 1868, kad je Blaznavac... poveo isto austrofilsku politiku.78
Od veeg interesa je ubriloviev uopteni sud o knezu Mihailu i njegovoj vladavini. Mihailo je od svih
vladara Srbije najvie spominjan po kolektivnom pamenju nacije, literarnim spisima pisaca i po
kontroverznom rasuivanju istoriara. Tome ide u prilog jedini i jedinstveni spomenik u Beogradu, posveen
njemu u pozi ratnika na konju kojim jezdi sa ispruenom rukom pravcem oslobodilakih ciljeva Srbije. Tome
je mnogo doprinela njegova stravina smrt, i po iskasapljenom obrazu, orujem izbezumljenih ubica. Kao i
njegov privatni ivot, sa dve nepodobne ljubavi.
ubrilovi: Retko koja linost iz istorije Srbije XIX veka je kao knez Mihailo zanimala svoje savremenike i
docnije narataje... ta je u stvari ostalo trajno od njega; u emu je on bio originalan a u emu je iao za
drugima. Objektivno uzevi, Mihailo slabo ta ima svoga originalnoga i u delima i u idejama. Sin Miloa
Obrenovia, daleko je izostajao iza svoga oca, osnivaa nove srpske drave.... On je uspeo samo da dovri
reenje pitanja koje je pokrenuo Milo: pitanje naslednosti doma Obrenovia, pitanje slobode unutranjeg
ureenja Srbije i iseljavanja Turaka iz gradova.79
Potcenjivanje znaaja Mihailove vladavine Mihailovim slabostima u ubrilovievoj oceni ogleda se mahom
u precenjivanju uloge Garaanina i Garaaninovog Naertanija u spoljnoj politici. Po ovoj ubrilovievoj
proceni: Mihailova koncepcija srpskog pitanja bila je slina koncepciji Ilije Garaanina. ubrilovi: Ne
veruje(m) da je Garaanin pozajmljivao od Mihaila, pre Mihailo od Garaanina. Jedno stoji kao sigurno, da je
Garaanin u svojim naertanijima [?] prvi formulisao na [nacionalni] program, i da je jo za
ustavobraniteljskog reima pokuao da vodi spoljnu politiku Srbije u duhu svoje nacionalne koncepcije.
Garaanin je poeo i decenijama vodio nacionalnorevolucionarnu propagandu, stvarao revolucionarne
organizacije po Turskoj i Austriji; on je od Srbije napravio sredite oko koga e se 18611868 okupiti
balkanski narodi. Mihailo je odobravao Garaaninovu politiku, ali ju je izvodio Garaanin; njegova je bila
misao, a njegovo i delo.80
Ove tvrdnje nisu dokumentima potkrepljene. One se ponavljaju po ablonu koji ve preovladava kod nekih
istoriara. Izgovor bi se mogao nai u ediciji bez napomena. Uostalom, ubrilovi sam sebe u ne maloj meri
opovrgava u sledeem pasusu, o iskonskim porivima nacionalnih oslobodilakih organizacija.
Tu on kazuje: Uostalom, ideje Ilije Garaanina i kneza Mihaila [sada odjednom podjednako Garaaninove i
Mihailove; uobiajene kontroverzije A. R.] bile su od 1861. do 1868. opta svojina celog tadanjeg narataja.
Na njima je postao, izgradio se Omladinski pokret meu Srbima. One nisu bile delo jednog oveka, nego plod
75 Isto, 50.
76 Isto, 51.
77 Isto, 5152.
78 Isto, 53.
79 Isto, 53.
80 Isto, 5354.

241
istorijskog razvoja naeg naroda i posledica primene naela narodnosti pri reavanju pitanja Srednjeg
Podunavlja i Balkanskog Poluostrva.81
Da se ne bi, valjda, ovim reenicama nametnuli argumenti opovrgavanja ranije napisanog, ubrilovi sa
svojim svojstvima politiara vraa se na raniji iskaz ponavljanjem (vie puta ponovljeno urezuje se najtrajnije
u pamenje). Dakle: Videli smo da je Mihailo izbegao 18591866 da se umea u austrijske ratove protiv
italijanskog i nemakog ujedinjavanja... Kad se posle 1855. Rusija pokazala spremnom da pomogne Srbiji u
tome poslu [?] knezu Mihailu je nedostajala smelost da se opredeli uz nju i Prusku. Pred svoju smrt zbog jedne
devojke [!] on je doveo u pitanje celo svoje delo, i kad je umro [! ubijen] ostavio je zemlju u vrlo tekom
meunarodnom poloaju. Ni glavno delo Mihailovo, narodna vojska, nee poloiti ispit u ratovima 1876
1878.
Navedeno deluje gotovo neverovatno, u kontekstu hvalospeva na drugim mestima isticanih. Ali ovde sledi jo
neverovatnije. Jer se precizira: Jedan vladalac bez originalnog u sebi, bez inicijative i udarne snage,... to je
bio knez Mihailo.82
Mogli bismo biti u nedoumici, uprkos svemu, da te rei nisu sledile zbog Mihailovog odbijanja da se povinuje
zahtevima lakoverne mase, da se posluaju demagoki saveti neodgovornih politiara iz redova populistike
opozicije, koji nee da znaju, kao neznalice ili obmanjivai, a i sami obmanuti, to bi neminovno usledilo po
stupanju tada u rat. Protiv Austrije, koja ne gospodari Srbijom. Protiv Turske, ije gospodstvo jo nije naeto.
Sa neugovorenom, neobavezujuom, praznoreivom podrkom protivnika Austrije, pa i Rusije.
Meutim, pri opisu vladavine Namesnitva, za vreme maloletstva kneza Milana instruktivni su
verodostojnou, redovi o generalnom konzulu Austro-Ugarske Benjaminu Kalaju. O njemu ubrilovi
kazuje, objektivno: Odlino je poznavao prolost srpskog naroda. Njegovi radovi iz nae istorije i danas
spadaju meu najbolje te vrste, iskreno se u poetku zalagao za austro-srpski sporazum. Neobino kulturan i
pristupaan, Kalaj je uspeo da stekne u Beogradu irok krug prijatelja. On se nije meao u unutranje stvari
Srbije, kako je to radio ruski konzul ikin, a izlazio je srpskoj vladi u susret gdegod je stigao.83
U ratnoj psihozi prusko-francuskog rata 1870. godine, ubrilovi se bolje snalazi nego u ratobornoj atmosferi
rata Francuske i Italije protiv Austrije. Zadovoljava se konstatacijom injenice: Nije uspela tenja Srbijina da
iskoristi francusko-nemaki rat za dobijanje Bosne i Hercegovine. Ona sama nije bila u stanju da reava ovo
pitanje bez oslonca na neku Veliku Silu, a nijedna od njih nije se htela da zauzme za ovo pitanje. Balkanske
drave odbile su da obnove stare saveze, a Blaznavac i Risti nisu imali dovoljno smelosti da se odlue na
brzu akciju. Dok su oni pregovarali desno i levo i spremali se za ivlji rad, izmenio se opti poloaj i ve se
nije moglo u rat.84
U ovom pasusu ogleda se kontradiktorna proizvoljnost politiara i razlonost istoriara. Uvaavanjem glasa
populusa, opredeljenjem za ratne oslobodilake akcije, ubrilovi zakljuuje politikim rezonom populizma,
da su namesnici Blaznavac i Risti iz kukaviluka, nedovoljne smelosti odustali od rata. Samo za razliku od
analize Mihailovog vremena, u vremenu vladavine tih namesnika uvaava se neminovnost oslonca na neku
Veliku Silu. Objanjenje za promenu Andraijevog stava u vezi sa Bosnom ne iziskuje nikakvo nagaanje.
Dualistika Monarhija bila je ve koliko-toliko sreena i Maari kao jedan od vladajuih naroda u njoj,
privikavaju se da vode veliku evropsku politiku bez osvrta na interese neke balkanske zemlje.
Proveru zasluuje i opaska: Pre proglaenja punoletstva kneza Milana u prolee 1872. namesnici su i na to
pomiljali da proglase Srbiju samostalnom. Plan je osujetila ruska vlada.85 Pre ove tvrdnje, ubrilovi je u
posebnom odeljku o putovanju kneza Milana u Livadiju, poetkom oktobra 1871, nagovestio, nasumice, trajnu
obnovu prisnih odnosa Srbije i Rusije. Neodgovornost za re, koja je svojstvena politiarima, i tada dolazi do
izraaja.
Opti sud o namesnikoj spoljnoj politici, u posebnom odeljku, preteno je kritiarski, sa argumentacijom koja
podlee kritici argumentovanije od ubrilovieve kritike spoljne politike namesnika Blaznavca i Ristia. Opet,
navodna neodlunost u akcijama razlog je ubrilovievih negativnih ocena. Zna se, Namesnitvo pod
prevagom Blaznavevog uticaja vodilo je austrofilsku spoljnu politiku. Meutim, kazuje ubrilovi kad je
doao odluan trenutak da se iskoriste plodovi ove politike, kad je Austrija 1870. godine nudila Srbiji savez i
pristajala na sporazum pri reavanju istonog pitanja, namesnika vlada nije smela da to primi. Sledi
otroumno, kako se ne zna ta bi uradio Mihailo da je bio u njenom poloaju, ali posledica jedne takve
politike bila je da smo zbog Austro-Ugarske 1868. napustili prijateljstvo Rusije; to e nam doneti rasturanje
balkanskog saveza [? kurzivom A. R.], slabljenje revolucionarne akcije i borbu sa Bugarima u Makedoniji.

81 Isto, 54.
82 Isto, 5455.
83 Isto, 63.
84 Isto, 67.
85 Isto, 70.

242
Kad se 1870. pruila prilika da Austro-Ugarskoj veemo ruke u pitanju Bosne i Hercegovine [?!],
Namesnitvo se prepalo Rusije.
Efektno ali subjektivistiki paualno, i zato neprihvatljivo: Zbog Austrije izgubila se Rusija, zbog Rusije
Austrija; rezultat je bio, kad su se 1872. ove dve Sile sporazumele, nije nam nijedna vie verovala, pa e od te
godine i Srbija i srpsko pitanje biti za njih objekt za pogaanje, vie nego neki inilac na Balkanu, o kome se
mora voditi briga.86
Od posebnog interesa u ovom efektnom rezimeu svega dosad reenog jeste da kritike idu na raun vladara i
vladajuih linosti Srbije, a ne Velikih Sila i drugih stranih drava, dravnika, politiara... Suprotno od
vremena pisanja ove nae knjige, kada se za sve to nas je snalo okrivljuju drugi.
U poslednjem poglavlju razmatra se period od 1875. do 1878. Poinje se sa ustancima u Bosni i Hercegovini.
Zanimljiva je i ovde njegova osobenost, od istoriara koji zaetnike ovih ustanaka nalaze u revolucionarnim
organizacijama Ilije Garaanina, odnosno Mihaila Obrenovia, ili u pokretima na tlu same Bosne i
Hercegovine. ubrilovi, koji se ponosi bosanskim poreklom srpske nacionalnosti, jugoslovenskog kova i
znaajem Naertanija ovde utvruje: Ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. pripremili su i poeli nacionalno-
revolucionarni krugovi iz svih srpskih zemalja. Radili su na njemu ljudi iz nekadanje Omladine, nai
socijalisti, stari bosansko-hercegovaki revolucionari, poznati iz pokreta zadnjih dvadeset godina, mladi
trgovci iz Bosne, hajduci, vieni seljaci i svetenici kako je to od starine ve obiaj bio. Srpska vlada i Knez
ne samo da nisu bili umeani u organizovanje pokreta, no su se trudili da ga spree.87
Zanimljivo je kako ubrilovi pri razmatranju stavova elnika Srbije konstatuje: Jovan Risti, kao ministar
spoljnih poslova i ovaj put je posvedoio svoju staru nacionalnu upornost i borbenost, ali i diplomatsku
sporost i obazrivost. Zamera mu se to nije iskoristio nespremnost Turske i zagazio u rat ve 1875. Dok
se Narodna skuptina izjasnila za pomaganje ustanka i po cenu rata.
Za ubrilovia, sa pozicija politiara, nije bilo primarno to se knez Nikola jo opirao potpisivanju ratnog
ugovora, to Rumunija i Grka nisu htele ni uti za ugovore o savezu iz vremena kneza Mihaila. Kao da ne
mari, a spominje, kako su prerani ustanci u Bugarskoj tada bili ugueni u krvi, i neuvena zverstva to ih
poinie tom prilikom baibozuke i erkeske ete, izazvali veliko uzbuenje i revolt u Zapadnoj Evropi,
posebice u Engleskoj.88
Nedoslednost i doslednost, zavisno od promenljivih raspoloenja masa u raskoraku ili podudarno sa
subjektivnim ili objektivnim merilima linog rasuivanja merodavnih navode ubrilovia da se u jednom
kontekstu post festum, u vezi s izgubljenim ratom, 1876, iskazuje priznanjem, da: Ni duhovno narodne mase
nisu bile bogzna kako spremne za rat. Romantiarsko precenjivanje svoje snage i pesniko oduevljenje
omladinskih trubadura za borbu protiv Turske, ograniilo se bilo na dosta uski krug kolovanih ljudi i
graanstva. Seoska masa u Srbiji, patriarhalna, povuena u sebe, vrlo malo je bila zahvaena talasom
nacionalnog poleta od Mihailovog vremena na ovamo. Ni Mihailo ni Ilija Garaanin, a jo manje Jovan Risti,
nisu se razumevali u tajnim ustalasavanjima gomile. Mihailo je ulivao potovanje i svojim nastupom,
Garaanin svojim razraenim nacionalizmom, Jovan Risti upornou, ali nijedan od njih nije umeo, kao
Karaore, knez Milo ili Toma Vui, da pogodi u ivac srbijanskog seljaka, da ga ustalasa i povede
sobom.89
Iako ovde imponuje ubrilovievo raspoznavanje i razvrstavanje umea elnika Srbije, potrebno je razjasniti:
Knez Mihailo, Ilija Garaanin, Jovan Risti... upravljali su dravom koja treba da izvojuje i izdejstvuje
nezavisnost. Karaore, Milo Obrenovi, Toma Vui Perii predvodili su mase naroda, koji se pokree i
kree ustanikim juriima ugnjetenih. Veliina male Srbije iskazala se i dokazala delima koja su iziskivala
odgovarajua umea uslovljena vremenom. Da o tome ubrilovi povremeno vodi i ne vodi rauna vidljivo je
po njegovim razliitim umesnim i neumesnim pohvalama i kritikama. Umesnim, kada rasuuje merilima
zanata istoriara. Neumesnim, kada preputa instinktima da procenjuju politiki podobna reenja.
U vezi sa izgubljenim ratom protiv Turske, u drugom kontekstu, zadovoljio se tako konstatacijom, da je:
Tadanja naa generacija jo pod utiscima pariskih barikada i maarske revolucije, gde su naoruane narodne
mase triumfovale nad organizovanom silom, verovala da za jedan uspeli rat treba vie oduevljenja nego ratne
spreme i discipline. Rat sa Turskom 1876. pokazae joj da se ljuto varala.90
Posebnim odeljkom i u ovoj se knjizi ubrilovi osvre na Rajhtatski sastanak vladara Austro-Ugarske i
Rusije. Treba citirati ravnanja radi ovde ubriloviev zakljuak: Sporazum u Rajhtatu dugo je bio kod nas
na zlu glasu. Verovalo se da je ve tu Austrija dobila pristanak Rusije za okupaciju Bosne i Hercegovine, to

86 Isto, 7071.
87 Isto, 74.
88 Isto, 86.
89 Isto, 91.
90 Isto, 92.

243
se ispostavilo kao netano.
Da sam ubrilovi nije bio tako koncizan u svojim vie puta razliito intoniranim osvrtima na taj sporazum,
bio bi suvian i ovaj na osvrt. Dok u ranije prikazanom lanku, objavljenom u Srpskom knjievnom glasniku,
kazuje: Nije lako danas utvrditi ta je tano ugovoreno o podeli Bosne i Hercegovine za sluaj turskog
poraza u srpsko-turskom ratu 1876. u ovoj knjizi iznosi kao izvesno: Austrija nam je preko Rusije nudila
ono to bi dala knezu Mihailu ili Namesnitvu, pre deset godina... kod deobe Bosne sa veim delom u Srbiji.
Nesrea je bila to je: Sve ovisilo od ratne sree u tom ratu Srbije!91
Tek tajnim ugovorom Rusije i Austrije, odnosno Austro-Ugarske 15. januara 1877, predvia se konkretnije
austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine. U vezi sa drugim srpsko-turskim ratom ista prebacivanja. Jer,
ovde, po ubriloviu: Spremanje drugog rata protiv Turske nosi na sebi sve osobine pipavosti i sporosti od
kojih se bolovalo prilikom ulaenja u prvi rat 1876. godine [!]. A kad se i stupilo u novi rat bilo je prilino
dockan... Ko zna, kako bi izgledale granice Srbije ako ne prema Bosni, a ono prema Bugarskoj i Makedoniji,
da je Srbija ula u rat jo u leto 1877. Njeno zadravanje najveeg dela zemljita osvojenog od Turaka koncem
1877. i poetkom 1878. govori za to da bi granice sigurno dalje ile na istok ili na jug, nego to je to bilo posle
zadocnelog drugog rata92. Zato zadocnelog, kada je prethodni rat bio preuranjen, ostaje, prema ubriloviu,
u tom kontekstu nedokuivo. Tako to biva kada se profesionalni istoriar daje uvek iznova zavesti strastima
amaterskog politiara!
to je Rusija preobratila svoju primarnu naklonost Srbiji u naklonost Bugarskoj, manifestovano San-
Stefanskim ugovorom, opet primarna krivica svaljuje se na odgovorne elnike Srbije! Po ubriloviu: Ruski
slubeni krugovi ohladili su bili prema Srbiji jo od zadnje godine knez Mihailove vlade... Mesto velike
junoslovenske drave sa Srbijom kao sreditem, kako je Rusija bila raspoloena neko vreme za kneza
Mihaila da pomogne da se stvori. Petrograd jo od 1868. pomae javljanje Bugara.
Zato general Ignjatijev radi na stvaranju bugarskog egzarhata na tetu osnovnih interesa Srbije i Srpstva. Zato
predlae... na carigradskoj konferenciji autonomnu Bugarsku u opsegu koji je zasecao u nae ivotne nerve...
Ne samo da nije moglo biti ni govora o dobijanju Skoplja i Vidina, nego i ono to je srpska vojska osvojila,
Ni, Pirot i Vranje, imali su da pripadnu Bugarskoj... Austrija je istiskivana iz Bosne i Hercegovine a Rusija iz
Stare Srbije i Makedonije... 3. marta 1878. potpisan je mir u San-Stefanu...
Iako je bila ratni saveznik, Srbija nije sudelovala u pregovorima oko sklapanja mira [kurzivom istakao A.
R.]... Bosni i Hercegovini [priznata] je autonomija... pod nadzorom Austrije i Rusije... Srbija je uz
nezavisnost dobila Ni, ali Pirot i Vranje su pripali Bugarskoj. Sa Vranjem ustupljen joj je ulaz u
Makedoniju. Zauzvrat je Srbija dobila neto prema Novopazarskom Sandaku i Kosovu.
Zakljuak: Po tom miru Srbija bi ostala mala dravica, uglavnom meu dve velike drave [kurzivom istakao
A. R.] Austro-Ugarske i Bugarske. Bilo bi samo pitanje vremena kad e jedna od njih da je proguta
[kurzivom istakao A. R.] sa novom prestonicom Sofijom na stalnoj Granici prema Srbima.93
ubrilovi, u vezi sa San-Stefanskim mirom, pored nezadovoljstva Srbije, istie ravnopravno i revolt Austro-
Ugarske. ef vojne kancelarije cara Franca Jozefa, general Bek, u promemoriji od 24. marta 1878. izneo je da
se ne moe dozvoliti stvaranje velike jugoslovenske drave na Balkanu, pa bila to Bugarska ili Srbija... Balkan
se mora podeliti na dve interesne sfere zapadnu austrisku i istonu rusku...94
Nasuprot ranije reenom, tu se ubrilovi opet koriguje: Andrai je traio vie nego to je bilo utvreno tajnim
ugovorom od 15. januara 1877. Rusiji nije preostalo drugo nego da prizna: 2. maja 1878. Austriji pravo
okupacije Bosne i Hercegovine i pravo privrednog uticaja u Srbiji i Makedoniji, dakle u zapadnom delu
Balkanskog Poluostrva, ali u pitanju Novopazarskog Sandaka ostaje na starom stanovitu, da ga podele Srbija
i Crna Gora. Polovinom maja poputa Rusija na celoj liniji, pa i u pitanju Novopazarskog Sandaka.
[Kurzivom A. R.] Knez Milan, razoaran ruskom dravom... ve u prolee 1878. bio je spreen da povede
novu politiku naslona na Austriju. On je to i podvukao u pismu grofu Andraiju, koga je Risti nosio sa sobom
kad je poao u Be na putu za kongres u Berlinu.
Cenjkanja izmeu Andraija i Ristia imala su i pozitivan ishod. Srpski interesi su odbranjeni u dolinama
Niave i June Morave. Srbija ima gotovo jedino Andraiju da zahvali da je dobila Pirot i Vranje.95
ubrilovieva zaokupljenost Andraijem tim je iskazom dola do vrhunskog izraaja.
U knjizi namenjenoj irem krugu italaca o Politikoj prolosti Hrvata, u celosti bez napomena, radi lakeg
itanja, ubrilovi, kratkim predgovorom, od nekoliko reenica, kazuje razloge namene. Ta namena je ve
tada bila nametnuta zaotravanjem sukoba Srba i Hrvata u zajednikoj jugoslovenskoj dravi. Za smirivanje

91 Isto, 9596.
92 Isto, 104.
93 Isto, 105107.
94 Isto, 108.
95 Isto, 109111.

244
situacije zalagali su se zagovornici Jugoslavije, poput ubrilovia. Oni su dolazili do zakljuka, da su
novonastali sukobi posledica nepoznavanja one prolosti, koja je Srbe i Hrvate navela 1918. godine na
stvaranje jedne drave Jugoslovena.
ubrilovi izriito kazuje: Gledao sam da naglasim u hrvatskoj istoriji one injenice koje treba da zna svaki
Srbin. Da smo mi Srbi i Hrvati manje jedan drugog optuivali, a vie se trudili da se bolje upoznamo, izbegle
bi se mnoge zablude, pa i nepotrebna trvenja proteklih 20 godina. Jer: Poznavati znai razumeti. Ako ova
knjiga doprinese boljem upoznavanju Hrvata, njihovih tenji i oseanja, ispunie zadatak radi koga je
napisana.
Knjigom je obuhvaena istorija Srba od dolaska na Balkan do stvaranja Jugoslavije. Prapoetak,
naseljavanjem junoslovenskih plemena na prostore budue jugoslovenske drave, ne zamagljuje se imenima
koja navode na zloupotrebe. Hrvati i Srbi raspoznaju se po imenu svog plemena i ne daju povod za njihovu
identifikaciju jednim imenom, bilo hrvatskog na raun Srba, bilo srpskog na raun Hrvata.
Tek u drugoj polovini knjige poinje istorija razdoblja nacionalnih ideja i pokreta graanstva, od interesa za
ovu nau knjigu. Novi predvodnici hrvatskog naroda: Pobijajui maarsku teoriju [to je tada teorija
vladajuih u mnogonacionalnim dravama uopte, prema principu, drava ini naciju, suprotno novom
principu: jezik ini naciju A. R.] o jednom politikom narodu u Ugarskoj, oni su se pozivali na naelo
narodnosti [nacionalnosti], da svaki narod ima pravo na svoj samostalan kulturni i politiki ivot. Tako se
desilo, da: Odluka Donjeg ugarskog doma da maarski jezik u Hrvatskoj ima da postane nastavni jezik, a za
inovnike da mogu biti postavljeni samo oni koji znaju taj jezik, palo je 1835. zahvaljujui energinom otporu
grofa Janka Drakovia i drugova.96
Masovni nacionalni pokret poinje kod Hrvata, i po ubriloviu, sa Ljudevitom Gajem; po precima nemakog
porekla (ime se takoe daje opovrgnuti etnika i rasna teorija nacionalizma). Usled veih prepreka razvoju
politike borbe: Kulturna politika Ljudevita Gaja postala je primarna. ubrilovi kazuje: Njeni pokretai
videli su da hrvatski narod bez jaeg oslonca nee moi da sebi izvojuje kulturnu nezavisnost. Zato se kod
njih, to dalje, sve vie razvija oseanje da je kulturna saradnja s ostalim Junim Slovenima jedan od prvih
uslova Hrvatskog preporoda. Toj velikoj kulturnoj zajednici Junih Slovena dao je Gaj ime ilirsko, jer se jo
verovalo da Juni Sloveni potiu od Ilira, a i dalje se esto upotrebljavalo kao opta oznaka za June
Slovene.
Saglasno ubrilovievom temperamentu prilagoavanja novim zaokretima, suprotno mnogim istoriarima
rigidnijih rasuivanja: Dajui hrvatskom preporodu jednu iroku jugoslovensku osnovu, Gaj je uputio sasvim
novim putem istoriju hrvatskog naroda. Izgraujui ubudue svoju kulturu na optim jugoslovenskim
vrednostima, primajui tokavski dijalekt kao svoj knjievni jezik, Hrvati su udarili temelje budue
jugoslovenske kulturne saradnje [kurzivom A. R.]. Vera, dotad glavna prepreka zblienju Srba i Hrvata, nee
otsad igrati onako veliku ulogu u hrvatskoj kulturnoj orijentaciji kao pre.97
Preokupiran idejom jugoslovenstva sa pozicija srpstva, ubrilovi nastoji da izjednai razliite porive
jugoslovenske dravotvorne ideologije Srba i Hrvata. Zato umesto da objasni kako ta razlika u porivima
jugoslovenstva ne moe biti preovladana jednostranim objanjenjima, on drukije porive kod Srba preutkuje,
ili ne priznaje, iako oni proizlaze, normalno, iz drugaijeg poloaja Srbije u poreenju sa Hrvatskom. Hrvatska
pod Maarskom, ili Austrijom, nije dosegla, i nee dosei, sve do stvaranja Jugoslavije, poloaje srpske
drave u meudravnim odnosima. Veom autonomijom do 1878, meunarodno priznatom samostalnou
poev od 1878. Usled te razlike, Hrvatska biva raspoluena izmeu hrvatstva i jugoslovenstva, dok Srbija
mora da istie srpstvo i kad neguje jugoslovenstvo veom perspektivom budue jugoslovenske drave.
Logino, i prema ubrilovievom rasuivanju, treba kod Vuka Karadia prepoznati i utvrditi elemente
jugoslovenske ideologije, a u Garaaninovom Naertaniju ciljeve velike Jugoslavije. Iako e nasuprot i
ubriloviu, kod veine istoriara i politiara Karadi i Naertanije biti razmatrani kao reprezenti srpstva. Po
ubriloviu: Dok je kod Hrvata ilirski preporod vrio veliku kulturno-politiku preorijentaciju, slian se
proces odigrava i kod Srba. Do poetka XIX veka Srbi su imali versku, pravoslavnu kulturnu orijentaciju... Za
vreme prvog ustanka njihova je kulturna orijentacija jo usko pravoslavna, politiki tei obnovi stare srpske
drave.
Prema ubriloviu u ovom kontekstu, istorijski kulturni i politiki pokret zapoinjao se i kod Srba u Srbiji,
delima Vuka Karadia. Vuk Stefanovi Karadi prihvatajui moderna evropska shvatanja kod Srba... vri
onakvu kulturnu preorijentaciju kod Srba, kakvu je izvrio u isto vreme Gaj kod Hrvata... S obzirom na
Gajevu angaovanost u domenima politike, ubrilovi u Garaaninovom Naertaniju, nalazi dokaze za
istovremenu jugoslovensku preorijentaciju kod Srba.
Da se hrvatski Jugosloveni s tom ubrilovievom tvrdnjom nee sloiti, proizlazi iz samog ubrilovievog
96 Vasa ubrilovi, Politika prolost Hrvata, Biblioteka Politike, Beograd 1939, 66.
97 Isto, 67.

245
srpskog jugoslovenskog argumenta da je u Naertaniju Ilija Garaanin kao glavni zadatak postavio Srbiji da
postane sredite oko koga e se okupiti svi Juni Sloveni u jednu veliku jugoslovensku dravnu zajednicu...
to pri tome Garaanin nije imao nameru da nametne vostvo Srba, ve samo preko politike saradnje Junih
Slovena, istiui naelo narodnosti [nacionalnosti pre svega po jeziku], eli spreiti da posle propasti Turskog
Carstva ne dobiju Austriju ili Rusiju za gospodara za Hrvate ne menja stvar. Dodue tek sa ove nae
distance, posle nestanka Jugoslavije, moe se tu dodati, da efekt svega nije bio onakav kakav se priinjava
ubriloviu, kad je zakljuio: I jedna i druga [hrvatska i srpska] koncepcija su imale svoje opravdanje, nikle
su iz istog vrela, dopunjavale su se inei celinu i odreujui liniju kulturno-politikog razvitka i Hrvata i Srba
sve do 1918.98
Pri izjednaavanju hrvatskog i srpskog vojvoanskog pokreta, 18481849. ubrilovi nailazi na vee
razumevanje. Jer, odista: Sve dok su Hrvati isticali svoje zahteve prema Maarima pozivajui se na naelo
narodnosti [nacionalnosti], njihova borba je imala nacionalno-revolucionarni karakter. Ali, onog trenutka kad
je beki dvor proglasio Maare kao buntovnike a Jelaia kao izvrioca svoje volje, on prestaje biti vo jednog
pobunjenog naroda i postaje orue u rukama austrijske reakcije. Hrvatski nacionalno-revolucionarni pokret
1848. poinje da gubi svoju samostalnost, da menja cilj i da postaje orue u rukama beke politike protiv
revolucije.99
to je za nau temu jo znaajnije, ubrilovievim nalazom takoe: I kod Srba odigrao se slian proces u
Vojvodini. I tamo rat gubi onaj znaaj koji je imao u poetku. Malo po malo srpsko-hrvatske revolucionarne
ete 1848 pretvaraju se ponovo u poslune graniarske pukove u slubi Austrije.
Pri razlikovanju nacionalnih pokreta u Hrvatskoj pod vostvom Starevia i trosmajera, Starevi ispada
manje ovinistiki reakcionaran nego to je u stvari bio. Po ubriloviu: Pobijajui jugoslovensko jedinstvo...
Ante Starevi je prvi politiar meu Hrvatima koji je kao prvu taku svoga programa istakao nezavisnu
veliku Hrvatsku. Zato se i smatra [od koga?] osnivaem modernog hrvatskog nacionalizma. Inae,
spominjanjem Kvaternika, Starevievog kova, i ubrilovi kazuje da je bio pretea vatrenog
nacionalistikog fanatizma kod jednog dela hrvatske inteligencije iz konca XIX i poetka XX veka.100
Za razumevanje onoga to e se desiti krajem XX veka pouno je opetovano kazivanje u vezi sa prvim srpsko-
turskim ratom 1876. Prvih meseci ustanka, Srbi i Hrvati u Austriji zajedniki rade na njegovom pomaganju
[reima A. R.]. Ali kako je on dobijao isto srpsku boju, hrvatski se otuuju. Tada se insceniraju i
veleizdajniki procesi protiv Srba. Od interesa je za razvoj srpsko-hrvatskih, ili hrvatsko-srpskih odnosa i
ubrilovievo priznanje: Vraajui Hrvatima milo za drago, Srbi e se posle staviti u slubu Kuenu
Hedervariju i biti stub njegovog nasilnog reima u Hrvatskoj preko 20 godina.101
Posle Kuenove vladavine 1903. nastaje novo doba. Realno i po ubriloviu: Plemstvo gubi raniji uticaj.
Potisnuti u pozadinu, osiromaeni ubrzano se povlae u svoje stare kurije da ive ivotom pria alskoga
ili Krleine porodice Glembajevi.102
Karakteristino za ubrilovia: Novi hrvatski i srpski narataji propovedajui naela jedinstva poinju da
cene prvenstveno politiare od zanata, sa politikom kao jedinim zanimanjem. Zato ovaj narataj [politiara]
jo u samom poetku pokazuje svu onu gipkost i mo prilagoavanja stvarnim prilikama, karakteristinim za
politiare od rei.103 [Kurzivom A. R.]. Oni utiru put sklapanju hrvatsko-srpske koalicije, rekom i
zadarskom rezolucijom.
Preterano ali u dovoljnoj meri istinito: Veliki znaaj i za Hrvate imala je potpuna politika preorijentacija
srpske kolovane omladine u ovo doba. Ako je kod Hrvata i bilo jo monih uticaja prolosti pa ponegde i
premonih starih shvatanja, kod srpske omladine ovih godina vri se prava idejna revolucija. Moda ne u
duhu integralnog jugoslovenstva, kako to zamilja ubrilovi, ali jugoslovenstva sa primesama srpstva, poput
jugoslovenstva sa primesama hrvatstva nove hrvatske omladine.
Od interesa je i kako emfatino ponavlja ubrilovi: Ve smo spomenuli da je jugoslovenska ideja nikla i
razvila se meu Hrvatima. Istakli smo da od nacionalnog preporoda... sva velika i duhovna politika strujanja,
svi veliki ljudi i politiki dogaaji kod Hrvata manje vie vezani su za ovu ideju. Kod Srba ona se u poetku
javlja kao praktino politika potreba pri izvoenju nacionalnog programa. Tako je jugoslovensku ideju
shvatio i u svojim naertanijima [kurzivom istakao A. R.] obradio Ilija Garaanin... Da bi bilo jo
neverovatnije tu ubrilovi ak dodaje: Tako su se prema jugoslovenskoj ideji odnosili knez Mihailo,
Svetozar Mileti, Jovan Risti i svi drugi politiki ljudi kod Srba iz starijih narataja.104

98 Isto, 6869.
99 Isto, 76.
100 Isto, 92.
101 Isto, 93.
102 Isto, 99.
103 Isto, 103.
104 Isto, 108.

246
U duhu vremena tada vladajuih, tu je trebalo konstatovati, i konstatovano je, ponovljenom predodbom kako:
Od Garaaninovih vremena svi ozbiljniji politiki ljudi meu Srbima usko vezuju pitanje srpskog
osloboenja i ujedinjenja sa celokupnim jugoslovenskim problemom... Ne osea se jo kod ubrilovia, da
kod Hrvata ve izaziva poveano nezadovoljstvo vie puta ponovljeno podseanje na deklaraciju srpske vlade,
u Narodnoj skuptini, septembra 1914. da je ratni cilj Srbije u konkretnijoj ubrilovievoj verziji
osloboenje i ujedinjenje ne samo Srba, nego i Hrvata i Slovenaca.105
Da i pobornici iskrenog, integralnog jugoslovenstva kod Hrvata imaju drukija shvatanja od onih kojima se
hvali ubrilovi, proizlazi ve iz sledeih iskaza. Frano Supilo, najrevnosniji hrvatski zagovornik zajednike
jugoslovenske drave sa Srbima se raziao sa Paiem u naelu po kome ima da se izvri ujedinjenje.
Pai... tradicijama Srbije zastupa naelo osloboenja maem i ujedinjenja bez plebiscita. Izostaje
objanjenje: Ako nisu u pitanju isto srpske zemlje ili zemlje nastanjene u veini Srbima, naelo
osloboenja u praksi oznaava naelo osvajanja. Zato Supilo hoe da se Hrvatska ujedini sa Srbijom
ravnopravno. Prema Supilovim predodbama, kao 1102. s Maarskom i 1527. s Austrijom. Samo, to
prenebregava Supilo, i tada to nije bilo ravnopravno ve preteno nametnuto reenje.
Situacija nije jednostavna. Vidi se u ovom kontekstu prema ubrilovievim ispravnim i iskrivljenim
objanjenjima. Ne kriju se razlike koje postaju sve izriitije. Ali kod Srba su razumnije, nego kod Hrvata. Kao
to u verziji hrvatskih istoriara biva obratno. Najbizarnije, kad ne ba istovetno, na protivnikoj, hrvatskoj,
strani, moglo bi da zvui: Dok su Srbi nacija, oni su narod u isto etnografskom smislu.106...
Umesto da se eljeno ostvaruje bez nadgornjavanja, panja se obraa na reenja kojima srpska ili hrvatska
strana stie poene prednosti. Prema ubriloviu takoe: U uvek iznova razmatranoj enevskoj deklaraciji od
9. novembra 1918, pobedilo je hrvatsko shvatanje o nainu izvoenja dravnog ujedinjenja. Jer: Narodno
vee je priznato kao ravnopravno srpskoj vladi, a Srbija se ovom deklaracijom odrekla svojih prava na
pripajanje srpskih delova jugoslovenskih pokrajina bive Monarhije, zbog kojih je ugazila u rat 1914. Da
Srbija nije ugazila u rat 1914. nego da se ratom branila od rata Austro-Ugarske, da ne bi bila izgaena i
pregaena, prema tome nije bila u stanju ni da istakne ni da se odrekne, eksplicitno, prava na srpske zemlje
Hrvatske, ovde nije vano ni za ubrilovia; mada se inae obino distancira od ovakvih pretenzija.
Zato ovde treba odmah citirati ubrilovia kako umesno predoava da jednostavni pojmovi o dravi i jo
jednostavniji metodi upravljanja nisu se mogli s uspehom primeniti na jednu tako kulturno i politiki
komplikovanu zajednicu kakva je [bila] Jugoslavija. Meana etniki i kulturno, sa bezbrojnim unutranjo-
politikim, spoljno-politikim i privrednim problemima Kraljevina Jugoslavija je traila mnogo vie
iskustva, smisla za organizaciju, takta i vetine u upravljanju107 nego to su imali politiari Srbije,
suprotstavljeni politiarima Hrvatske.
Za istoriara ubrilovia, kome politika, vie nego drugima istog zanimanja, otvara i zatvara vidike,
karakteristine su i poslednje dobronamerne poruke ove knjige. Sa ciljem da se izbegne inae neizbeno. Jer, u
Jugoslaviji: Samo ono reenje dravnog problema je istinski jugoslovensko na koga pristanu veina Srba i
veina Hrvata. Samo ona dravna ideja je istinski jugoslovenska, koja obuhvata u sebi i hrvatsku i srpsku
dravnu ideju. Nije tano da se one meusobno iskljuuju. Sa malo vie irine, sa malo vie meusobnog
poznavanja i poputanja... nai e se reenje srpsko-hrvatskom dravnom problemu. Jugoslavija je toliko
velika da moe u sebi obuhvatiti i Tomislavljevu Kraljevinu i Duanovu Carevinu.108 Jedini prigovor ovoj
plemenitoj poruci bio je ipak poraavajui. Ne samo voe, nego i voeni nisu tako rezonovali.
ubrilovi se nalazi meu istoriarima koji Naertanijem oznaavaju poetak borbe za stvaranje velike Srbije
na platformi vee Jugoslavije, a istovremeno istrauju i pronalaze zaetke tih intencija ve u prvom srpskom
ustanku 18041813. U raspravi tampanoj 1939. godine, Prvi srpski ustanak i bosanski Srbi, on to dokazuje na
bosanskom primeru. Ustankom, na poetku XIX veka, on predoava nacionalnu svest Srba. Istina je i po
ubriloviu da Francuska revolucija oznaava pobedu nacionalne svesti. Ali to ne znai da pre nje nije bilo
naroda kod kojeg je ve ranije prevagnula nacionalna svest. Ta injenica se elaborira i pozivom ustanika
bosanskim Srbima da im se pridrue. Samo veze Srbije sa glavnom srpskom masom u Bosni bile su tee
[odravane] nego sa Crnom Gorom i Hercegovinom. Razdvojeni od Srbijanaca muslimanskim naseljima u
istonoj Bosni, bosanski Srbi su imali manje uslova za dizanje jednog ustanka.109
U poslednjem odeljku ovog rada ubrilovi zakljuuje: Imenovana buna u Bosanskoj Krajini u jesen 1809.
bila je poslednji revolucionarni pokret meu Srbima u Turskoj i Austriji, nastao kao odjek srpskih pobeda na

105 Isto, 115.

106 Isto, 118.
107 Isto, 121, 124.
108 Isto, 127.
109 Vasa ubrilovi, Prvi srpski ustanak i bosanski Srbi, Beograd 1939, Pogledi Vase ubrilovia na srpsku istoriju XIX i XX veka,

Beograd 1992, 172173.

247
Miaru i Deligradu 1806.110
U kapitalna dela srpske istoriografije ubraja se ubrilovieva Istorija politike misli u Srbiji XIX veka. Ona je
tampana 1958. godine, u ediciji izdanja bez napomena, ili sa malo njih, pa se na prvi pogled ni u ovom delu
ne moe proveriti akribija istoriara. Ali time se ne umanjuje mogunost procenjivanja otrine i smera
njegovih pogleda na tokove opisane istorije, naroito u vezi sa zbivanjima na spoljnopolitikim popritima.
Od interesa je za potvrdu istinitosti zapaanja koja su u ovoj istoj knjizi vie puta isticana, da u predgovoru
sam ubrilovi obelodanjuje da se o problemima o kojima tu pie bavi desetinama godina i kao nauni
radnik i kao politiki ovek. Tim se predgovorom potvruje da iz Srbije uglavnom dolaze one drutvene i
politike snage koje upravljaju Jugoslavijom od 1918. do 1941. i da je kriza koja e zahvatiti mladu
jugoslovensku dravu posle 1918. i potresati je iz temelja sve do njenog sloma 1941. imala esto svoje glavne
korene u samoj Srbiji.111 Nije mogao dodati, jer se jo nisu nove-stare sile razdora razmahnule dovoljnom
snagom, da e istu sudbinu, sa trajnijim posledicama sloma, doiveti i drukija Jugoslavija, posle njene
obnove 1945. godine.
Sam naslov ove ubrilovieve knjige takoe upuuje na sadrinu posveenu preteno unutranjepolitikim
zbivanjima i mislima, ali i tu se razlau misli i akcije spoljne politike u meri kojom se dopunjuju neophodne
informacije o spoljnoj politici Srbije odreenog razdoblja prema problemima i akterima razmatranim u ovoj
naoj knjizi. to se tie politike vladara i pisanja istoriara ubrilovia: Dok nije dolo do rusko-turskog rata
18271829. karakteristino je za Miloevu politiku da nikad, za vreme svih tih pregovora, 18151830, ne
pomilja na rat kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva. A bilo je uslova za takav rat. Borba protiv reforama u
Turskoj, veliki Grki ustanak 1821, rusko-turski rat 18271829. pruali su za to mogunost. On je ipak ostao
uporan u svojoj politici potpunog irenja uticaja u zemlji i postizanja koncesija od Porte ne orujem, nego
diplomatskim pritiskom i politikim sredstvima.
Ova njegova politika postupne emancipacije Srbije i postupnog izgraivanja njene nezavisnosti donela je
ploda posle petnaest godina duge i uporne borbe. lanom 6 mira u Jedrenu 1829. Otomanska Porta se
obavezala Rusiji da e priznati Srbiji, prema odredbama Akermanske konvencije 1826, poloaj autonomne
kneevine u granicama od 1813. Porta je obeala da sve te povlastice srpskom narodu objavi posebnim
hatierifima. Izrazila je to hatierifima 1830. i 1831.... Hatierif od 1833. dopunio je odredbe hatierifa od
1830. U njemu su navedeni krajevi koji se imaju da vrate Srbiji, jer su njoj pripojeni za Prvog ustanka a
oduzeti 1813.112
Vlada ustavobranitelja koja je smenila prvu vladavinu Obrenovia, konzekventno i prema ubriloviu udarila
je osnove graanskoj dravi u Srbiji XIX veka.113 Ponavlja se ve vie puta reeno, kako u podrujima
kulture nosilac graanskih ideja postaje nesporno Vuk Karadi. U podrujima politike, povlaujui
istorijskom mitu o Naertaniju, ubrilovi, opetovano, oznauje pravce napredovanja putokazom
Garaaninovog Naertanija. Za ubrilovia, izriito: Ilija Garaanin je prvi graanski dravnik u Srbiji u
evropskom smislu te rei.114
Dok je Garaanin obeleen kao konzervativac, u spoljnoj politici ubrilovi ga je isticao kao oveka za
svoje doba irih vidika... Zanimljivo je kako se ti iri vidici oituju u ubrilovievoj interpretaciji: U
svome Naertaniju 1844. dao je plan srpske dravne politike ijih e se osnovnih ideja drati graanski
politiki pokreti i ljudi u XIX i XX veku. Po ovim idejama izgradie se posle ujedinjenja 1918. stara
Jugoslavija i na njima slomiti 1941 [kurzivom istakao A. R.]. Zato emo se poblie zabaviti Garaaninovim
Naertanijem.
Prema dosadanjim istraivanjima, ubrilovi je svojevremeno bio prvi srpski istoriar jugoslovenskog
nacionalizma, koji je istovremeno ponavljao tvrdnju o kljunom udelu Naertanija u stvaranju Jugoslavije, u
pozitivnom smislu, kao i u razaranju Jugoslavije, u negativnoj konotaciji. Oigledan primer rasuivanja
strasnog, emotivnim pobudama rukovoenog politiara i razumom kontrolisanog ocenjivaa istorijskog
dogaaja prema ishodu posledica. to se ne oituje npr. pri ocenjivanju Milana Obrenovia kao vladara koji je
bio nesposoban da vodi jednu sreenu, iroko zasnovanu spoljnu politiku.115...
Zanimljivo je i kako ubrilovi u prilino opirnom izlaganju o poreklu Naertanija, prema Savetu
artoriskog i Planu Frantieka Zaha, vie puta napominje i objanjava kako je Garaanin pisao Naertanije,
jo bizarnije reeno svoje Naertanije. Umesto da konzekventno konstatuje kako ga je veim delom
prepisao doslovno sa teksta koji je napisao Zah, uz svoje ispravke i dopune prema potrebama i mogunostima
Srbije, merilima mlade srpske buroazije svoga vremena. Piui o svemu izloenom, u vremenu komunizma,
110 Isto, 220.
111 Vasa ubrilovi, Istorija politike misli u Srbiji XIX veka, Beograd 1958, 9. Predgovor.
112 Isto, 128130.
113 Isto, 145.
114 Isto, 159.
115 Isto, 161, 128130.

248
prirodno, tome je jo dodao da e se naertanijskog dravnog programa Srbije najupornije drati njeni
konzervativni graanski dravnici sve do Svetskog rata 19141918.
Jo je zanimljivije ubrilovievo objanjenje za Garaaninove korekcije i ispuste u vezi sa jugoslovenskom
dravnom koncepcijom Naertanija. Ne iz straha od ratovanja Austrije, ve iz uverenja da su sporni krajevi
srpski, a ne srpsko-hrvatski, jugoslovenski. Naroito kada je re o Bosni i Hercegovini. Kazuje: Garaanin se
o tome ne izjanjava, ali ipak se da nazreti da on ove zemlje smatra za srpske zemlje, i u tom pravcu upuuje
glavnu ekspanziju Srbije. Zato predlae da se tamo pojaa propaganda, trai saradnja sa franjevcima u Bosni i
sve preduzme kako bi prilikom ujedinjenja Bosne sa Srbijom dolo do njihova potpuna spajanja.116
Kao preobraeni politiar sa linije nacionalistike politike, na liniji antinacionalistikog programa vladajueg
komunistikog reima, za ubrilovia je vano da se zna kako i on ocenjuje da je Garaaninov plan za
ujedinjenje Srbije s okolnim srpskim i jugoslovenskim zemljama karakteristian za veinu njenih
graanskih politiara sve do naih dana... Da otroumni istoriar i politiar ubrilovi nee da zna za
injenicu da graanski politiari Srbije nisu uvaavali Garaaninovo Naertanije kao svoj program, jer su oni
svi odreda imali svoje stranake programe, prema kojima su se ravnali i rezonovali moe se ak objasniti.
Treba samo imati u vidu potrebu da se zadri, pa i ojaa pozicija koja je steena u podrujima istoriografije i
politike, prilagoavanjem novim zahtevima vremena.
Da iz ove potrebe stalnog prilagoavanja moe da se stekne kapital u iskustvu, znanju, produktu stvaralatva,
delima trajne vrednosti, putokazima progresa, uoljivo je u mnogim ubrilovievim kazivanjima. Primera
radi, pri konstataciji kojom se obznanjuje autoritetom visoko rangiranog istoriara i visoko kotiranog
politiara kako: Pojaani pritisak imperijalistikih sila na Balkanu posle 1870, razvoj buroaskih drava i
porast megalomanskih tenji i nacionalne iskljuivosti kod balkanskih naroda, uticae tek 1878. na slabljenje
meusobnih veza i oseanja uzajamnosti kod njih.117
Prelazei posebno u ovoj knjizi na dogaaje iz vremena vladavine kneza Mihaila i Garaaninove vlasti 60-ih
godina, ubrilovi dopunjuje podrobnije mnoge razliite, kontroverzne i kontradiktorne nalaze, istim
konstatacijama, kako nije udo da su njih dvojica [Mihailo i Garaanin!]... spori, pipavi, neodluni na
terenima spoljne politike. Obojica [!] su u operativi propustili itav niz povoljnih prilika za dizanje ustanaka i
voenje rata... Zato e tek organizacije stvorene posle 1868, poto su preuzete iz Omladinskog pokreta i
mladog socijalistikog pokreta Svetozara Markovia [videli smo suprotno kazivanjima drugog bosanskog
istoriara Ekmeia] organizovati i dignuti Ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. godine. udno za
ubrilovia u doslednostima, ali normalno za ubrilovia u nedoslednostima, da u ovom kontekstu
nepovoljno ocenjuje Mihaila i Garaanina zato to im je najvanije bilo kako e se drati Velike Sile u
sluaju jednog rata balkanskih naroda protiv Turske...
Neverovatno: Suvie velika opreznost i pipavost Mihailove i Garaaninove spoljne politike navela ih je,
stvarno, da pored one iroke opte-balkanske politike obrauna s Turskom pod povoljnim meunarodnim
uslovima, vode uporedo i politiku kompromisa [to je ubrilovi napisao u vreme agresivnog, ekspanzivnog
komunizma, u kome se kompromis izjednauje s kukavilukom A. R.] sporazumevanja i traenja ustupaka iz
Carigrada. Takvu politiku poveo je posle svog povratka na presto 1859. godine stari knez Milo Obrenovi.
On je traio od Carigrada da mu se prizna pravo nasledstva, pravo unutranjeg ureenja drave i da se Turci
isele iz gradova u Srbiji. Mihailo je nastavio pregovore sa Turskom o ovim pitanjima i onda kad se
organizovanjem narodne vojske, sklapanjem saveza sa balkanskim dravama i pojaanom revolucionarnom
propagandom naveliko spremao za rat protiv Turske. Ovaj metod postupnog jaanja i irenja Srbije na raun
Turske usvojio je Garaanin jo u svom Naertaniju 1844. i poto do rata za Mihailova ivota nije ni dolo,
jedini realan uspeh njegove spoljne politike od 1861. do 1868. bio je uklanjanje Turaka iz gradova i ureenje
Srbije bez meanja Otomanske porte.118
ubrilovi prilino dugo zastupa miljenje da je nova konstelacija Velikih Sila, 70-ih godina, pogorala
poloaj Srbije u meunarodnim, odnosno meudravnim relacijama. Po ablonu: Novu epohu istorije Evrope
predskazuju Oto Bizmark, kancelar i stvaralac Nemakog Rajha, otac nemakog imperijalizma, ili lord
Dizraeli, organizator britanskog imperijalizma. Od ove vrste ljudi nije se moglo traiti razumevanje za interese
i tenje malih naroda. To e se najbolje pokazati u istonoj krizi 18751878.119
Nema druge, u dokaznom postupku reenog, nego da se nastavi sa citiranjem tipinih stavova i ocena, ma
koliko to izgledalo suvino. Jer, po ubriloviu, sa novim, irim i realnijim pogledima na svet: Zato ne slabi
na Balkanu interesovanje za balkansku saradnju koncem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina XIX
veka samo krivicom namesnike vlade u Srbiji ili zbog neprijateljskog stava Carske Rusije prema Milivoju

116 Isto, 175.

117 Isto, 181182.
118 Isto, 234.
119 Isto, 269.

249
Blaznavcu. Do labavih meusobnih odnosa naroda na Balkanu, do sve veeg slabljenja oseanja uzajamnosti i
saradnje dolazi upravo stoga to svaki balkanski narod pokuava u ovo doba da sam nae svoj put. Bugari
teite svoje nacionalne borbe bacaju tada na dobijanje crkveno kolske autonomije i na odvajanje od
Carigradske patrijarije stvaranjem Egzarhata 1871. Kad to postignu, trudie se da preko ove organizacije
proire svoj kulturni i politiki uticaj na sve one pravoslavne zemlje i narode koje su obuhvatili organizacijom
svoga Egzarhata. Grka se otuuje od Srbije posle Kritske krize 18661867, u Rumuniji, posle dolaska na
presto princa Karla Hoencolerna, polako slabi interesovanje za saradnju s drugim balkanskim narodima.120
Da nije sve bilo ba tako, pokazuje uspeh Srbije, da uz pomo imperijalistikih drava, Nemake, pa i
Engleske, pored Francuske i Austrije, da ne spominjemo Rusiju, izvojuje i izdejstvuje meunarodno priznatu
samostalnost, odnosno nezavisnost, u toj deceniji imperijalizma. Antagonizmi meu samim balkanskim
narodima i dravama postali su tada vidniji usled poveane snage, svake od njih, a samim tim i poveanih
ambicija, da ne kaemo apetita.
Posveujui adekvatnu panju na poglede i uticaje Svetozara Markovia u vezi sa njegovim stavovima o
spoljnoj politici Srbije, ubrilovi konstatuje dobro poznato, da je bio isto tako veliki protivnik Austrije i
Turske. Protiv Austrije zbog njenih aspiracija. Protiv Turske zbog njenih sizerenskih prava. Za Markovievo
najbolje delo i on smatra Srbiju na Istoku.
Saeto: Dok su dravnici Srbije bili svesni moi i snage austrijske carevine, kao velike evropske sile i
izbegavali su, kad god su mogli, sukobe sa njom, Svetozar Markovi, revolucionar, politiki nevezan
[neodgovoran], nije u tom pogledu imao obzira. Za ubrilovia, razliito od veine drugih istoriara,
salonskih pregalaca politike to vea Srbija, od posebnog znaaja je, u posebnom odeljku prikazana
Markovieva kritika velikosrpske koncepcije i Markovievo rasuivanje o Balkanskoj federaciji.
Opet izriito, ubrilovi kazuje: Protagonisti Velike Srbije ele da rue Austriju i Tursku i stvore jednu
srpsku ili jugoslovensku dravu ne ujedinjenjem nego proirenjem Srbije. Svetozar Markovi zalae se za
jednakost u pravima dravotvornosti. Za ekspanzivne tenje dinastije, buroazije i birokratije u Srbiji
Markovi je po, nedokazanoj, ubrilovievoj tvrdnji prvi upotrebio izraz Velika Srbija zapravo, bilo da je
upotrebio, ili nije, istina je sadrana u ubeenju da je pitanje o obimu budue srpske drave zavisilo od
mnogo vanijih umova no to je [bilo] miljenje kneevske [kasnije kraljevske] vlade u Srbiji.121
Da treba uvek biti na oprezi kad se prihvataju ili odbacuju sudovi istoriara, ovde se oituje kod ubrilovia,
opet razumljivo, manje prenagljenom, vie proraunatom konstatacijom, iz oportunizma, u vremenu
Markovievog kulta i time to je za Svetozarevu kritiku utvrdio, uopteno, da je bila nauno
objektivna.122 Markovi je politiki angaovan pisao kritiki o nedostacima u dravi, u drutvu, u vladajuim
linostima. Iako je mnogo puta bio u pravu nije svrsishodno njegovo ocenjivanje odlikama nauke. Naroito ne
kad su u pitanju problemi spoljne politike. A vidimo tokom ovih naih izlaganja koliko je nauno objektivna i
sama istoriografska nauka!
Posle vladavine kneza Mihaila koja je, po mnogima, a posebno po Vasi ubriloviu, i vlast Ilije Garaanina s
njegovim Naertanijem, s manje panje obrauje se vladavina Namesnitva Milivoja Blaznavca i Jovana
Ristia. U ime revolucionarstva jo se iznova podsea kako ni Mihailo, pa ni Garaanin, uprkos
revolucionarnom nimbusu, nisu vodili revolucionarnu spoljnu politiku. Nisu digli ni jedan ustanak, nisu
vodili nijedan rat. Zapravo tedei omiljenog Garaanina, zbog njegovog Naertanija, ubrilovi se ovde
zadovoljava apostrofiranjem samog Mihaila, da nije vodio nijedan ustanak, nijedan rat.
Novi je vladar, knez Milan, maloletan, pa se panja usredsreuje normalno na dvojicu vladajuih namesnika,
na Blaznavca i Ristia. Prvenstveno na Ristia, mada je zagovornik i sprovodnik nove spoljne politike Srbije s
osloncem na Austriju i Maarsku sam Blaznavac. Primarno, po ubriloviu: Jovan Risti od poetka ne
veruje u iroke nacionalno-revolucionarne planove Ilije Garaanina i kneza Mihaila. Nigde se nije ni reju ni
delom izjasnio protiv ove koncepcije, ali je u njih sumnjao. On ne veruje u balkansku federaciju ili jednu
veliku jugoslovensku dravu, koja bi se mogla ostvariti u ovo doba, i pobijao je da se ikad na tome ozbiljno i
radilo prilikom stvaranja saveza Srbije sa susednim balkanskim narodima. Jovan Risti ne veruje ni u
Garaaninovu nacionalnu propagandu. On se esto podsmevao Garaaninu to je svojim poverenicima u
Turskoj svakog dana obeavao da e Srbija u rat dok padne prvi sneg. Zato nije udo da su se nacionalno-
revolucionarni pokreti postupno posle 1868. oslobaali uticaja i nadzora Vlade u Beogradu.
Sledstveno: Ne verujui u zrelost balkanskih naroda za meusobnu saradnju, sumnjajui u revolucionarnu
snagu masa, Jovan Risti je kao diplomata od rase [kurzivom istakao A. R.] pre svega, u svojim
spoljnopolitikim planovima imao u vidu meunarodne odnose... Nekonsekventno: Znajui da je Austrija
neprijatelj broj jedan smatrao je i on da se Srbija mora uvek oslanjati u svojoj spoljnoj politici na Balkanu na

120 Isto, 304.

121 Isto, 303304.
122 Isto, 313.

250
Rusiju.123... Na Berlinskom kongresu bio je prisiljen da se osloni na Austriju da bi od Rusije otete krajeve za
ljubav Bugarske, vratio Srbiji!
Kada se ne vodi rauna o ranije reenom, onda ispada i da je Risti ne oseajui se siguran izbegao odgovor
na pitanje austrijske Vlade 1870, bi li Srbija bila spremna da ostane neutralna u sluaju da Austrija, kao
saveznica Francuske zarati sa Pruskom, a u naknadu za to da ona pomogne da Srbija dobije Bosnu i
Hercegovinu... Francusko-nemaki rat je proao, a u njemu nisu uestvovali ni Austrija [moglo bi da se
podrazumeva ni Srbija] na strani Francuske, niti ga je Srbija iskoristila da pokrene Istono pitanje.124
U odeljku Srbija u Istonoj krizi 18751878; Ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. ubrilovi ponavlja vie
puta ponovljeno. Prenaglaava vezu Srbije sa Bosnom i Hercegovinom u pripremanju bosanko-hercegovakog
Ustanka 1875. godine. Ignorie jo jedno vreme pristanak na preputanje Bosne-Hercegovine Austriji, to
Rusija prikriva podupiranjem zahteva za autonomnu upravu ove dve oblasti pod Turskom.
Usled suvie zamrenih interesa i prorauna, po proizvoljno netanoj ubrilovievoj tvrdnji: Srbija je dobila
dozvolu [Petrograda i Bea] da protiv Turske pone tako dugo oekivani rat 1876. godine. Za ubrilovia
kao i mnoge druge istoriare, post festum nije bilo teko konstatovati, kako: Kad je poeo rat 1876, nije bio
ispunjen nijedan uslov za njegov povoljan ishod. Sada je bilo oportuno utvrditi i da je: Ustanak u Bosni i
Hercegovini poeo mimo volje Vlade u Beogradu... Savez balkanski [nije ni bio utanaen A. R.] se bio
raspao. Jovan Risti i pored svih napora nije uspeo da uvue u rat protiv Turske kao saveznika nikog drugog
osim male Crne Gore...
Na sastanku careva Austrije i Rusije u Rajhtatu 8. i 9. jula 1876. utanaeno je, po ovoj ubrilovievoj verziji,
da u sluaju pobede Srbije Austrija pristaje da deli Bosnu i Hercegovinu sa Crnom Gorom i Srbijom. U vezi
s tom konstatacijom, ubrilovi dodaje karakteristino: O sporazumu u Rajhtatu... pisano je u naoj i stranoj
istorijskoj literaturi vrlo mnogo, povoljno ili nepovoljno, ve prema tome ko je pisao, kada je pisao, zato je
pisao i sa koga je stanovita posmatrao ovaj sporazum.125 ubrilovi je kao rusofil, i u vreme manje
konjunkturnog rusofilstva Srbije, posle Informbiroa, opovrgavao opravdanost kritiara Rusije i u istoriografiji
zbog preputanja Bosne-Hercegovine Austriji ve Rajhtatskim sporazumom. Jer, po ovoj ubrilovievoj
interpretaciji, prema tom sporazumu trebalo je da Srbija dobije bar deo Bosne.
Oigledna su ubrilovieva nastojanja da odbrani Rusiju od nepovoljnih reagovanja Srbije zbog neoekivane
ruske podrke politici koja se zavrava okupacijom Bosne i Hercegovine. On ak iznosi verziju o spremnosti
Rusije da objavi rat Austro-Ugarskoj zbog Bosne! to je, navodno, osujeeno intervencijom Nemake na
strani Austro-Ugarske arbitraom Trojecarskog saveza. Prema ubriloviu u ovom kontekstu: Oslanjajui se
na Nemaki Rajh, Austrija e moi prisiliti Rusiju tek u januaru 1877. da joj tajnom konvencijom prizna
pravo aneksije Bosne i Hercegovine.
Insistirajui na verziji objave rata Srbije Turskoj 1876. godine zbog Bosne i Hercegovine, ubrilovi brani
Jovana Ristia, koji veruje da e javno mnjenje u Rusiji prisiliti rusku vladu da Rusija ratom podri rat Srba.
Poraz u ratu s Turskom primorava i ubrilovia da konstatuje ne samo kako Srbija jo nije dorasla Turskoj da
sama ratuje protiv nje, ve da taj rat protiv Turske nije bio ni diplomatski kako valja spreman.126
Iako je 1878. San-Stefanskim mirom Rusije, Srbija trebalo da dobije manje nego to je dobila Berlinskim
kongresom Austro-Ugarske i ubrilovi se okomio na Kongres u Berlinu. Prema ubriloviu: Duh koji je
vladao na Berlinskom kongresu u leto 1878. bio je sve samo ne prijateljski malim balkanskim narodima. U
duhu ve razvijenog imperijalistikog shvatanja predstavnika velikih evropskih sila, vrste nemakog kancelara
Ota Bizmarka, lorda Dizraelija, predsednika vlade Velike Britanije, grofa Julija Andraija, ministra spoljnih
poslova Austro-Ugarske i kneza Aleksandra Gorakova, kancelara ruskog cara Aleksandra III, Balkansko
pitanje reavano je prema odnosu snaga meu velikim silama i raunalo se samo sa interesima i tenjama
velikih sila. Jovan Risti, kao zastupnik Srbije na Kongresu, i njemu slini delegati malih naroda i drava,
mogli su samo da obijaju pragove kancelarija predstavnika ovih velikih sila, da moljakaju pomo ili milost, da
primaju zapovesti ili teke uslove i da se trude koliko je to mogue, da to vie iupaju za svoje drave i
narode u toj borbi velikih oko podele plena na Prednjem istoku.127
ubrilovieva austrijska nedoslednost u prikazu izgradnje prvih eleznica u Srbiji pod pritiskom Austro-
Ugarske ogleda se nasuprot toj prisili, u isticanju progresa koji donose eleznice. Pre izgradnje tih
eleznikih pruga koje e je povezati sa svetskom privredom, Srbija je bila [suvie] privredno zaostala...
balkanska drava... Posle dobijanja veza preko Soluna i Dunavom preko Crnog Mora s ostalim svetom, Srbija
e postupno da se osamostaljuje [i] prema Austriji.128
123
Isto, 330.
124
Isto, 331.
125 Isto, 344.
126 Isto, 346.
127 Isto, 347348.
128 Isto, 353.

251
Po ubriloviu naroito, u ovom kontekstu: irenjem jugoslovenske ideje u Srbiji i Hrvatskoj poveavalo se
neprijateljstvo Austro-Ugarske protiv Srbije. U Hrvatskoj e od 1883. do 1903. grof Kuen Hedervari kao ban
hrvatski sve preduzimati da slomi otpor Hrvata i zavadi ih to vie sa Srbima.129 ak, navodnim i istinskim
ustupcima u korist Srba.
Kontroverzna ubrilovieva izlaganja ogledaju se drastino, s jedne strane u velianju zamaha jugoslovenstva,
u sferi ideja, s druge strane u osudi isto srpske politike Srbije, za vreme vladavine Milana i Aleksandra
Obrenovia. ubrilovi: Naputena je bila iroka jugoslovenska i balkanska politika iz epohe kneza Mihaila,
i Srbija je, oslanjajui se na Habsburku Monarhiju posle 1878. poela voditi svoju usko-srpsku politiku prema
drugim balkanskim dravama. To e je 1885. odvesti na Slivnicu. Jer: Otilo se tako daleko da je kralj Milan
ugazio 1885. u rat protiv Bugarske kako bi spreio opravdani [kurzivom istakao A. R. kao retko priznanje
istoriara, preokupiranog iskljuivo problemima svoje nacije] zahtev bugarskog naroda za ujedinjenje Istone
Rumelije i Kneevine Bugarske.130
Ova ubrilovieva knjiga znaajna je i po tome to obuhvata period do 1918, do stvaranja Jugoslavije, iako
prema naslovu analizira samo tokove razvoja u XIX veku. Za spoljnu politiku to je od krucijalnog znaaja.
Umesto Trojecarskog saveza Rusije, Nemake i Austro-Ugarske, panju preokupira Savez Rusije, Francuske i
Velike Britanije. I prema ubriloviu: U meuvremenu rusko-austrijski sporazum u Mirctatu i reformne
akcije u turskim pokrajinama na Balkanu samo su zaotravali sukobe meu velikim silama, izazivali strah
meu malim narodima na Balkanu i jo vie dovodili u pitanje mir.131
Uspelim i neuspelim ubrilovievim uporeivanjima ne mogu biti adekvatno rekonstruisana i redefinisana
stremljenja spoljne politike Srbije, ni u ovom razdoblju, ali su ona svojstvena istoriaru koji se kao ubrilovi
vie razilazi nego to se poistoveuje sa veinom drugih istoriara. Njegove omiljene komparacije sa
Garaaninom i Ristiem moraju se smatrati neprimerenim. Politikim linostima, koje su obeleile epohe
svoga vremena u XIX veku, ne mogu se odmeravati svojstva koja krase ili nagruju politike linosti prvih
decenija XX veka. Razvojni potencijali Srbije ranije su bili mnogo manji, rizini poduhvati u spoljnoj politici
rei.
Da bi se uspelo, lideri kao Nikola Pai, moraju pokazati i dokazati kako su pretekli prethodnike. Iskustvom
politiara i radom istoriara, ubrilovi je to uspevao da dokui i podui bolje nego drugi u vie navrata. Zato
se on najvie istie time to kazuje kako je kod Paia primarno reenje nametnutih i odabranih dravnih i
stranakih zadataka merama odnosa Velikih Sila i vojne snage Srbije. ubriloviu je svojstveno, po
njegovom ivotnom putu, da istrauje i utvruje kako Paiu uspeva da iz svih bitaka, linih, stranakih i
dravnih izae kao pobednik, ili bar kao neporaen.
Promenljivi odnosi Velikih Sila, kazuje ubrilovi dalekovido, bili su takvi da se posebno na trusnom tlu
Balkana posle 1903. moglo svata oekivati. Svestan je toga bio i Nikola Pai, besumnje glavna linost u
spoljnoj politici Srbije izmeu 19031918. Zato je trebalo biti vrlo oprezan, ne izazivati pre vremena Austro-
Ugarsku, prilagoavati se estim promenama odnosa snaga na Balkanu i u Evropi, a u isto vreme spremati se
vojniki i politiki za krize koje su mogle doi. To je bila taktika spoljno-politikog rukovodstva Srbije posle
1903. Ona je bila obazriva i vrlo pipava, ali i vrlo smiljena i dosledna... Sporazum izmeu Zapadnih sila i
Rusije sporo napreduje. Tek posle ruskih poraza u ratu protiv Japana 19041905. i revolucije u Rusiji 1905
1906. dolazi do njihova zbliavanja. Ali na Balkanu e stvaranje Trojecarskog sporazuma doi do izraaja tek
za Aneksione krize 1908. i 1909.132
U vezi sa carinskim ratom Austro-Ugarske i Srbije, ubrilovi dobro zapaa i izlae: U Beu se nije na
vreme opazilo koliko se Srbija ve ekonomski emancipovala trgovinom mimo Austrije. Tamo su na Srbiju
jo poetkom dvadesetog veka gledali kao na jednu zaostalu seljaku balkansku dravu, koja ivi od izvoza
svojih svinja u Monarhiju. Zabraniti joj izvoz, verovalo se u Beu, znailo je ukoiti u njoj sav privredni ivot
i prisiliti je na kapitulaciju. Prepotentnost u ponaanju, ignorisanjem potencijala suparnika, imala je
neoekivano dejstvo, prema nadmenim proraunima monika. Carinski rat [umesto planirana 34 meseca]
trajao je neke etiri godine, od 1906. do 1910. Svrio se potpunim porazom [velike] Monarhije.133
Nedovoljnim uvidom u autentine dokumente iz relevantnih arhiva Velikih Sila, Austro-Ugarske, Rusije,
Nemake, Engleske... ubriloviu ne preostaje drugo nego da kombinacijom pretpostavke i saznanja, lavira
nedoreenim i kontroverznim zakljucima. Ne vidi se dovoljno koliko je Rusija nastojala da odvrati Austro-
Ugarsku od izgradnje eleznikih veza sa Solunom zaobilazei Srbiju vezom preko Bosne-Hercegovine i
Novopazarskog Sandaka. Ostalo je neutvreno da li se na sastanku predstavnika Austro-Ugarske i Rusije,

129 Isto, 363.

130 Isto, 365366.
131 Isto, 379.
132 Isto, 401.
133 Isto, 402403.

252
Erentala i Izvoljskog u Buhlavi, u ekoj, 15. septembra 1908. Rusija saglasila sa nameravanom aneksijom. I
to bez insistiranja na rekompenzaciji Srbiji, zadovoljavajui se rekompenzacijom Rusiji, u podrci plovidbi
ruske flote, dotle zabranjenim putevima Bosfora... Tako u prvim redovima jedne stranice knjige pie kako su
se Austro-Ugarska i Rusija sporazumele da Rusija pristane na aneksiju Bosne i Hercegovine pod navedenim
uslovima. A neto dalje, na istoj stranici stoji; Trebalo je nekoliko meseci uporne diplomatske borbe i
postupno zalaganje monog Nemakog Rajha sa pretnjom rata Rusiji, da zapadne Sile i Rusija pristanu na
Aneksiju.134
Uzajamna podudarnost u politici pripajanja Bosne i Hercegovine Srbiji istie se i ovde osobinom srpske
spoljne politike. Zato je za bosanskog Srbina ubrilovia od primarnog znaaja da se ne prestane ponavljati
kako je: Za Srbiju proglaenje Aneksije u jesen 1908. bilo neka vrsta objave rata od strane Austro-Ugarske.
Ovako je to shvatio kako Nikola Pai ili Milovan Milovanovi, [tada] ministar inostranih poslova, tako i ceo
narod. Jo od vremena Prvog ustanka 1804. i prostim srbijanskim seljacima, kao Karaoru Petroviu ili
knezu Simi Markoviu, bilo je jasno da se u Bosni nalazi klju nezavisnosti same Srbije [kurzivom istakao A.
R.]. Otud uporna borba svih srpskih vlada... poevi od Ilije Garaanina preko kneza Mihaila, Jovana Ristia
do Nikole Paia da se bosansko-hercegovako pitanje vee za Srbiju. Na tom pitanju se ilo u rat 1876
[Kurzivom istakao ponovljenu netanost A. R.]. to je srpska Vlada dala 31. marta 1909. izjavu da akt
Aneksije Bosne i Hercegovine ne vrea njena prava uinila je to tek na energian pritisak svih Velikih Sila i
na pretnju Nemake da e zatititi Austro-Ugarsku prema Rusiji, ako [Austro-Ugarska] preduzme oruani
pohod protiv Srbije, da je prisili na priznavanje Aneksije. Od znaaja je ostalo, i po ubriloviu, to su: U
aneksionoj krizi i javnost i vlade Velike Britanije i Francuske bile protiv Austro-Ugarske, a na strani
Srbije.135
Da bi delovao ubedljivije, ubrilovi jo dodaje kako je: Prouavajui spoljnu politiku Srbije od druge
polovine XIX veka, utvrdio da od Garaaninova Naertanija 1844. svi graanski politiari i pokreti uzimaju
kao osnovicu postavku svoje spoljne politike da treba u sporazumu i u politici uzajamnosti balkanskih naroda
traiti jemstvo za odbranu nezavisnosti balkanskih drava i put da se Istono pitanje rei u njihovu korist. Ove
postavke drali su se srpski dravnici za vreme najveih kriza pa i za vreme i posle Aneksione krize 1908
1909. 136...
Posle Aneksione krize panju usredsreuje i ubrilovi na pripreme i sklapanje balkanskog saveza. Po
ubriloviu takoe: Kad su se smirile strasti posle borbe oko Aneksije 1909, u Beogradu se smiljeno i
uporno poelo raditi na novom poslu. Meunarodni uslovi bili su povoljni, jer su i Rusija i Zapadne Sile
smatrale da je jedan savez balkanskih drava najbolje jemstvo protiv austro-ugarskog i nemakog nadiranja na
Balkan. Sline ideje sazrevale su i u nekim drugim balkanskim dravama 1911, kad je Italijansko-turskim
ratom zbog Tripolisa ponovo pokrenuto Istono pitanje. Tako je dolo do pregovora i sklapanja saveza izmeu
balkanskih drava 19111912.137
Vano je, prema ubriloviu da se zna isto tako, da: Pritom nisu postavljeni neki daleki ciljevi za docnije
vre povezivanje balkanskih naroda u neku konfederaciju kako su to zamiljali nekad Svetozar Markovi,
Mihailo Polit Desani, a u XX veku balkanski socijalistiki pokret. Ne pokree se ni pitanje stvaranja neke
jugoslovenske federacije, na emu su radili ezdesetih godina XIX veka Ilija Garaanin i knez Mihailo.
Do 1912. na Balkanu su se izgradile graanske drave sa svojim dinastijama, unutranjim drutvenim i
politikim ureenjem, sa svojim ambicijama i nacionalno-politikim interesima i tenjama. Sve je bilo
uneseno u pregovore i o svemu [to ih je interesovalo prema vlastitim interesima!] sa jasno [?] utvrenim
zadacima, primljenim politikim i vojnim obavezama i unapred zajamenim teritorijalnim i politikim
tekovinama svakog pojedinog uesnika saveza.
Tursko Carstvo je po tim ugovorima deljeno meu balkanske drave ne na osnovi primene prava naroda na
samoopredeljenje [kurzivom A. R.], nego sporazumom meu vladama pojedinih drava; pritom su se imali u
vidu kako njihova nacionalna prava [po subjektivnim merilima A. R] tako i njihovi privredni i strategijski
interesi [kurzivom A. R. merilima imperijalnih zahvata]. Zato se nije priznalo pravo arbanakom i
makedonskom narodu, nego su njihove zemlje po meusobnim ugovorima bugarske, grke, srpske i
crnogorske vlade podeljene meu Bugarsku, Srbiju, Grku i Crnu Goru.138
Ovaj predugaki citat opravdava se tipinim ubrilovievim pisanjem. Oigledno i na taj nain on dokazuje
svoju privrenost proklamovanim idealima i idejama jednakopravnog pregalatva (bar na papiru). Poreenje
neuporedivih linosti, razliitih dravotvornih koncepcija i stremljenja, Svetozara Markovia, Mihaila Polita

134 Isto, 405.

135 Isto, 405406.
136 Isto, 407.
137 Isto, 407408.
138 Isto, 408.

253
Desania, Ilije Garaanina, Mihaila Obrenovia, moe da fascinira, istinskim i navodnim zaslugama na
slobodarskim popritima Srbije i srpskog naroda. Ali, disonantno zvue njihova imena u istom drutvu, u
tolikoj meri da sama po sebi izazivaju kritike primedbe. A to se tie Arbanasa i Makedonije, bez obzira na
njihovo uvredljivo nepriznavanje ovim ugovorima, njihova odsutnost je razumljiva poto Albaniju ostale
balkanske drave jo tretiraju kao plemensku zajednicu, a Makedoniju kao geografski pojam. U svakom
sluaju, ovakvim primedbama ne umanjuju se odlike stavova kojima ubrilovi posebno o ovako delikatnoj
temi, epohalnog znaaja, istie atribute od kojih veina istoriara i dalje zazire.
Da se ne moraju uvek prilagoditi namere i odluke malih balkanskih drava, pa prema tome i Srbije, stavovima
Velikih Sila, vidljivo se istie primerom rata koji su zajedniki povele balkanske drave protiv Turske. I po
ubriloviu: U leto 1912, dok su se dovravali pregovori meu balkanskim dravama o savezu u ratu protiv
Turske, u Evropi je malo ko verovao u taj rat. Nisu ga elele ni Balkanskom savezu prijateljske sile Trojnog
sporazuma, Rusija, Francuska i Velika Britanija, a jo manje Nemaka i Austro-Ugarska. Kad se osetilo u
kabinetima Velikih Sila da se doista neto sprema, poela su posredovanja, dolazile opomene, pa i pretnje, i
stavljeni razni predlozi za reforme u Turskoj i smirivanje odnosa izmeu nje i drugih balkanskih drava.
ubrilovi nije vrio arhivska istraivanja kojima bi mogao do tanina razmotriti stavove Velikih. A nije bilo
ni radova drugih istoriara koji bi mu omoguili da se uputa i u takve analize. Ipak je spomenuo da su jedni
sumnjali u pobedu balkanskih drava a drugi zazirali od te pobede. Zadrao se njemu svojstveno na
oiglednom: Nije bilo lako izvriti podelu osloboenih zemalja na Balkanu 1912. Pri ovoj podeli sukobili su
se interesi i politike tenje kako pojedinih balkanskih drava, tako i Velikih Sila. Austro-Ugarska,
uznemirena pobedama Srbije i Crne Gore i odjekom koje su te pobede imale na ostale Jugoslovene u njenim
pokrajinama, trudila se da otme ovim srpskim dravama plodove njihovih pobeda. Da bi u tom uspela, ona je
ve 1912. i 1913. bila spremna da ugazi i u rat protiv njih. Ipak: Mnogo tei i znaajniji su bili sukobi samih
balkanskih naroda [zapravo, dravica A. R.] oko podele Turskog Carstva u Evropi.139
Sa savremenog stanovita, mora se izraziti posebno priznanje ubriloviu za reeno u vezi sa drugim
balkanskim ratom: Poslednjih nekoliko desetina godina bugarska i srpska buroazija [zapravo vlastodrci
buroazije] toliko su ogrezle u svojoj kulturnoj i nacionalno-politikoj borbi oko Makedonije traei je svaka
za sebe, da se o njoj nisu mogle sporazumeti ni u Ugovoru o savezu 1912. Navedene rei su iz konjunkturnih
renika tada vladajueg komunistikog reima, i mogle bi biti navedene i kao primer ubrilovieve
dovitljivosti, ali one istinito istiu stanje veitih nepravdi, u odnosima neravnopravnih. to u ovom sluaju
istoriari Srbije i Bugarske, pa i Grke, a naravno, i Crne Gore, iako je ona manje zainteresovana, preteno
preutkuju, poto vie ne smeju otvoreno da brane stavove ranije vladajuih. U tim istoriografijama i dalje,
iako zakamuflirano, preovlauju istoriari starog nacionalistikog graanskog kova. Sam ubrilovi, i u oceni
prvog, oslobodilakog balkanskog rata, protiv Turske, ne moe drukije nego da istie Naertanije i bez
direktnog pominjanja: Rat sa Turskom 1912. bio je... uspeh naela propovedanih u Srbiji jo od
[podrazumeva se Naertanija] 1844.140
Srbija je ojaala i rehabilitovala se od poraza u 1876. protiv Turske i 1885. protiv Bugarske. Novi presti koji
e doi do izraaja primatom Srbije u zajednikoj Jugoslaviji 1918. ubrilovi verno opisuje: Pobedom u oba
balkanska rata Srbija je... zavladala dolinom Vardara, Kosovom i Metohijom i dobila zajedniku granicu sa
Crnom Gorom. Istina, nije dobila izlaz na more, jer se pod pritiskom Austro-Ugarske morala povui iz
Albanije, ali je zato preko prijateljske i saveznike Grke imala izlaz na Solun. Pobedama u Balkanskim
ratovima neobino je skoio politiki i vojni presti Srbije. Ispravljeni su nepovoljni utisci o njenoj snazi
steeni neuspelim ratovima protiv Turske 1876. i Bugarske 1885. Sve e to podii njen ugled i presti u svetu.
[Kurzivom istakao A. R.]. Jo jednu prednost stekla je Srbija u meunarodnim odnosima u ovim ratovima:
usko prijateljsko i savezniko povezivanje sa Crnom Gorom i Grkom i produbljeno prijateljstvo sa
Rumunijom.141
Iako je ratom protiv Bugarske, 1913, najvie porastao ugled Srbije, al za nasilno prekinutim bratskim vezama
i potreba da se podjednako osude vinovnici, sa konjunkturnog klasnog stanovita, navode ubrilovia da
naglasi: Ratovi 1885. i 1913. proizveli su smrtnu mrnju i borbu na ivot i smrt izmeu srpske i bugarske
buroazije [neprikosnoveni narod u ustrojstvu populistikog komunizma navodi pisca da nedae, po pravilu
najee srui na buroaziju, a ne na narod A. R.] za prevlast na Balkanu. One su se pokazale nesposobne da
usklade svoje nacionalne ciljeve, ukrote nacionalnu netrpeljivost i suzbiju megalomaniju [kurzivom istakao A.
R.]. Interesi vladajuih klasa, dinastija, birokratije i vojnih krugova, zaostalost narodnih masa i nacionalna
uskogrudost i netrpeljivost inteligencije odvui e oba naroda u nove sukobe i obraune 19141918. i 1941

139 Isto, 410411.

140 Isto, 412.
141 Isto, 414.

254
1945.142
Dobro je ubrilovi izloio kako je smrtni neprijatelj Srbije posle poraza Turske postala Austro-Ugarska,
zapravo Austrija, ne samo zbog svojih osvajakih aspiracija ve i zbog svojih ambicija da ujedini June
Slovene u okviru Habsburke Monarhije. Ali i po ubriloviu, pozicije Austrije na platformi meudravnih
odnosa Velikih Sila, na poloajima koji joj obezbeuju privilegije, i kada biva poraena (u ratu sa Pruskom, u
mirnodopskim sukobima sa Rusijom) omoguuju joj da Srbija ne moe razmatrati situacije za voenje rata
protiv nje. Ponavlja i ovom prilikom da je Habsburka Monarhija prisilila carevinu Rusiju da Tajnom
konvencijom od 15. januara prizna pravo na Aneksiju Bosne i Hercegovine.143
Ovaj osvrt na snagu Habzburke Monarhije slui ubriloviu i zarad dokazivanja neosnovanosti argumenta
kojim se ubistvo Franca Ferdinanda, 1914, povezuje sa svetskim ratom koji izaziva Srbija. Jer, i ubrilovi
kazuje: Kao to se vidi, i pored toga se Austrija pred Prvi svetski rat... usko politiki povezala sa nemakim
Rajhom da je postala opasnost za evropsku ravnoteu i izazivala protiv sebe i Rusiju i Francusku i Englesku,
ipak u ono doba jo niko nije ozbiljno pomiljao na njeno razaranje. S tim su morali [kurzivom istakao A. R.]
da raunaju dravnici Srbije, koji su vodili njenu spoljnu politiku. A morali su da imaju u vidu i odnos snaga
izmeu Austro-Ugarske i Srbije. Tu se nije moglo raunati na savez sa malim narodima u Podunavlju i na
Balkanu, koji bi bio dovoljno snaan da se sam obrauna sa Monarhijom.144
Malo dalje: Oslonac na Zapad i Rusiju u borbi protiv Austrije bio je stari san srpskih dravnika jo od
Garaaninovih vremena. Ali, ma koliko bili zaotreni odnosi izmeu imperijalistikih blokova u Evropi pred
1914, srpski vodei dravnici niti su raunali sa njihovim skorim sukobom niti su ga eleli. Poto su gledali na
stvari sa svoga stanovita, rat nisu hteli nego su traili predah da se zemlja oporavi od ve voenih ratova
1912. i 1913. i da se novoosloboeni krajevi stope sa starom pretkumanovskom Srbijom... Nespremna za rat,
srpska konzervativna buroazija [uobiajena terminologija, koja se primenjuje u vreme pisanja ove knjige
kurzivom istakao A. R.] jo manje e biti spremna za reavanje nacionalnog i dravnog problema koji e se
Srbiji nametnuti 19141918. u sasvim drugom obliku, znaaju i veliini no to su to Nikola Pai i drugi mogli
i pomiljati kad je rat 1914. poeo.145
Prema ablonskoj i neablonskoj metodologiji koju manje-vie dosledno, ili nedosledno, ubrilovi, na njemu
svojstven nain primenjuje, proizlazi zakljuak: Tri razraene koncepcije spoljne politike stajale su jedna
prema drugoj kad je poeo Prvi svetski rat. Ideje Svetozara Markovia u XX veku prihvatio je i razraivao
Socijalistiki pokret. Graanska levica se dri preteno misli Mihaila Polita Desania, propoveda
jugoslovensku federaciju, ponekad spominjui republiku, ali se vie izjanjava za monarhiju. Konzervativni
graanski krugovi prijanjaju uz ideje Ilije Garaanina i kneza Mihaila, kolebajui se izmeu jugoslovenskog i
srpskog gledanja na problem, ali ih ne razrauju.
Da nije bilo ba tako nehotice kazuje sam ubrilovi ve u sledeem pasusu. Jer, i po njemu: U celini uzevi,
za veinu politikih ljudi [ubrilovi umesto politiar, politiari, najee kazuje: politiki ovek, politiki
ljudi A. R.] sve do 1912. ne postavlja se praktino pitanje o ujedinjenju svih Srba, a kamoli Jugoslovena.
Zato su prepustili naunicima, javnim i kulturnim radnicima da o tome misle i raspravljaju. Stoga, kad je
poeo Prvi svetski rat napadom Austro-Ugarske na Srbiju, on je naao njenu Vladu kako vojniki nespremnu
tako i bez razraenog nacionalnog programa i jasno postavljenog ratnog cilja. Stari radikali sa Paiem na
elu najmanje su ekali i oekivali ovaj rat. Oni su bili zadovoljni uspesima u ratovima 1912. i 1913. i zato su
eleli da se odri mir.146
U stvarnosti, u Srbiji kao gotovo svuda u Evropi politika se ve poodavno sprovodila u parlamentu Skuptini
prema programima i akcijama stranaka, konkretno stranke na vlasti, njenih vladajuih linosti sa
predsednikom na elu. Uz manje ili vee ingerencije vladara. Ideje Svetozara Markovia ve su u to doba
smatrane utopistikim ili zastarelim. Socijalistikim pokretom rukovodila je Socijaldemokratska partija,
marksistike orijentacije, prema stavovima tada njenog neprikosnovenog lidera Dimitrija Tucovia. Liberali,
odnosno Liberalna stranka, ili liberalne stranke, nisu se isto tako rukovodili idejama nekog teoretiara
liberalizma, a najmanje vojvoanskog, u linosti Polita Desania. Radikalna stranka imala je, prema tome,
svoj stranaki program, koga se u principu drao i Nikola Pai, primenjujui ga prema proceni glavnog
odbora, odnosno njega samog, u drutvu savetnika i saradnika.
To i ubrilovi iznosi. to se tie ideje Ilije Garaanina i kneza Mihaila, podrazumeva se prema odredbama
Naertanija ve je reeno bezbroj puta da su ablonski isticani. U operativi, na politikim popritima o njima
niko nije vodio rauna. Znai te odredbe su irelevantne za stvarnost.

142 Isto, 415.

143 Isto, 417.
144 Isto, 419.
145 Isto, 420421.
146 Isto, 441.

255
U vezi sa srpskom i jugoslovenskom, ili samo jugoslovenskom spoljnom politikom, tu ubrilovi pie: Do
Balkanskih ratova radikali su se [u formaciji vodee i vladajue stranke] drali usko-srpskog nacionalnog
programa: osloboenje Srba u Turskoj i borba s Austro-Ugarskom za Bosnu i Hercegovinu. I na tom su malo
radili do 1908. Tek posle aneksije Bosne i Hercegovine poinju da vode aktivnu nacionalnu [spoljnu] politiku,
ali svoju glavnu panju upuuju prema jugu Turskoj. Prvi put se kod radikala govorilo o irim nacionalnim
zadacima i prema Austro-Ugarskoj tek 1913. prilikom diskusije u njihovom Glavnom odboru o pitanju da li
treba primiti arbitrau ruskog cara u sporu s Bugarskom o podeli Makedonije. Na tome se ostalo.147
Meutim, u ponesenosti prvim uspesima na bojnom polju, Nikola Pai, u svojstvu predsednika vlade,
pismom, upuenom srpskom poslaniku u Petrogradu 21. septembra, prvi put je formulisao jugoslovenske ratne
ciljeve Srbije. Koje ovde ubrilovi integralno navodi. A potom u Narodnoj skuptini predlae prihvaenu
izjavu, koja se zavrava formulacijom jugoslovenskog cilja Srbije za osloboenje i ujedinjenje sve
neosloboene brae Srba, Hrvata i Slovenaca. I po ubriloviu: Ovom deklaracijom Vlada Srbije je prvi put
slubeno pred svojim narodom i celim svetom istakla kao svoj glavni ratni cilj osloboenje i ujedinjenje Srba,
Hrvata i Slovenaca. Opsednut Naertanijem i tu ubrilovi jo dodaje: Od knez Mihailovih vremena ovako
se nikad nijedna Srpska vlada nije otvoreno izjanjavala. Zato emo se malo due zadrati na ovoj
deklaraciji.148 Zadravajui se malo due, zadrao se na preplitanju srpstva i jugoslovenstva u razvoju tada
najvee, Radikalne stranke i njenog najmonijeg lidera Paia.
Kako je zamiljeno 1914. ovo jugoslovensko osloboenje i ujedinjenje, na nain kojim e ova zamisao biti
ostvarena 1918, da bi ve krajem stolea bila dokrajena, daje se naslutiti iz ovde izloenog ubrilovievog
opisa. Iako ubrilovi nije mogao da zna za taj kraj, kojim e, tek posle njegove smrti, drukije zamiljeno biti
razoreno.
Prema ubrilovievom opisu, koji daje kao politiar i istoriar novih, revolucionarnih vidika: Srbija nije
oslobodila Staru Srbiju i Makedoniju pozivajui se na pravo samoopredeljenja naroda, nego se proirila
dolinom Vardara 1912, kao i dolinom June Morave 18771878. Prema tome, njen prvi i osnovni zadatak
posle toga je bio preneti na nove oblasti dravno ureenje i upravu Srbije, privredu ovih zemalja ukljuiti u
privredu Srbije, narod njihov kulturno i nacionalno asimilovati. Utapanje ovih oblasti u Srbiju trebalo je isto
tako da bude potpuno, kao to su se posle 1878. utopili Ni, Pirot, Leskovac i Vranje. Identifikujui ovu
politiku Srbije Paievom politikom, reimskim komunistikim, revolucionarnim idejama preobraeni
ubrilovi ak bez ustezanja zakljuuje: Ovakav stav... prema Makedonskom pitanju i dolinom Vardara
19121914. govorio je sam po sebi kako on [Pai] zamilja i ujedinjenje sa jugoslovenskim zemljama pod
Austro-Ugarskom.149
U vezi sa Krfskom deklaracijom od 20. jula 1917. godine, ubrilovi objektivno kazuje: Krfski pakt bio je
krupan korak napred u procesu stvaranja jugoslovenske drave u toku Prvog svetskog rata. On je esto
napadan i kritikovan od srpskih i hrvatskih separatista. [Kurzivom istakao A. R.]. Ustvari, to je bio
kompromis nametnut i jednoj i drugoj strani. Ve samim tim to je pristao da prizna Jugoslavenski odbor kao
sebi ravan, Pai je napravio veliki ustupak. Zatim, on je primio naelo samoopredeljenja naroda kao osnovu
na kojoj e se izgraivati budua jugoslovenska drava, pristao je da njeno ureenje ima da bude izgraeno na
osnovi jednakosti i ravnopravnosti Srba, Hrvata i Slovenaca i da konano bude utvreno Ustavom koga e
doneti brojno kvalifikovana veina Ustavotvorne skuptine nove drave... Meutim Nikoli Paiu nikad nije
odgovarao Krfski pakt. Primio ga je to mu je bio naturen, ali im bi osetio povoljan trenutak da ga se rei, na
tome je i radio; docnije nije ga se mnogo drao. Otvoreno je govorio da njegove odredbe imaju deklarativni
karakter.150
U vezi sa enevskom deklaracijom od 9. novembra 1918, ubrilovi ponavlja: Morao je biti izvren ogroman
pritisak na Nikolu Paia da na nju pristane. Izgledalo je kao da pobeuje prvobitna Supilova dualistika
koncepcija nad Paievom centralistikom u reavanju budueg dravnog ureenja.151... Ali za nau temu je
nuno napomenuti da ubrilovi ne odustaje ni ovde od srpskih krivaca u sklopu srpskih dostignua, pa i tu
zakljuuje sa Paievim vraanjem na stare srpske i srpsko jugoslovenske pozicije.
Na naunim skupovima, simpozijumima, tribinama, godinjicama koji su vremenom takoe populistiki
uestali, ovaj na istoriar redovno se isticao, ve po poloaju u hijerarhiji, svojim izlaganjima, svedenim na
uoptene osvrte sa karakteristinim procenama i ocenama. Tokom razrade teme Velike sile i Srbija pred Prvi
svetski rat, po sopstvenom izboru, svoje izlaganje posvetio je odnosima Srbije i Austrije u XIX veku.
Vremenski, prema tome, i sadrajno morao se zadovoljiti sa neto preko trideset strana tampanog teksta. Ali

147 Isto, 442.

148 Isto, 445.
149 Isto, 451.
150 Isto, 519.
151 Isto, 526527.

256
je to bilo dovoljno za afirmaciju poznatog, po starim i po novim merilima. Samo je intonacija varirala.
Jedna od prvih prelomnih godina obeleena je, kao uvek, nastankom Naertanija, kao neto samo po sebi
razumljivo. Predoeno je apodiktiki, ak vie nego inae, s obzirom na karakter skupa: U svom Naertaniju
1844. u kome se ocrtava plan dravne politike Srbije u XIX veku, Garaanin oznaava Austriju kao
neprijatelja broj jedan srpskog i uopte junoslovenskog osloboenja i ujedinjenja. Polazei od ovog
stanovita on stavlja kao prvi uslov Rusiji, ako hoe da ima iskrenu saradnju sa Srbijom u reavanju
balkanskog pitanja, da prestane da uva austrijske Slovene za Austriju, da se odrekne saradnje sa njom. U
svojoj politici na Balkanu i jugoistonoj Evropi Rusija treba da pomae izgraivanje nezavisnih nacionalnih
drava.152
Mada je suvino za posveene, neupuenima treba kazati da niko od prisutnih eminentnih istoriara Srbije i
Evrope, nije nekom kritikom primedbom korigovao ovde izloene ubrilovieve konstatacije u vezi sa
Naertanijem. Nije doveo u pitanje svrsishodnost, da ne kaemo i pristojnost, zahteva male balkanske drave,
jo pod sizerenstvom Turske, koji se upuuje velikoj carskoj Rusiji, da ako hoe da ima iskrenu saradnju sa
Srbijom u reavanju balkanskih pitanja treba da se odrekne saradnje sa velikom Austrijom, najveim
neprijateljem Srbije. A to je jo znaajnije, niko nije, napokon, iskoristio priliku da razoblii famu o
Naertaniju kao nacionalnom dravnom programu, po ubriloviu, u ovoj verziji, planu dravne [spoljne]
politike Srbije. Trebalo je samo citirati neke formulacije iz Naertanija, koje ukazuju na njegov skueni domet
u vidu promemorije. Ali i taj skup pod svodovima najvie naune institucije pokazuje kako elementi nauke u
istoriografiji bivaju zasenjeni nenaunim elementima politike.
U vezi sa uticajem velike buroaske revolucije u Francuskoj 1789. na Prvi srpski ustanak 1804.
ubrilovieva konstatacija je relevantna. Ustanak die seljatvo borei se protiv turskog feudalnog poretka i
turske vlasti uopte, sledei svoje protivfeudalne i protivturske tenje, bez uticaja ideja francuske
revolucije.153 O buntovnim pokretima 1848/1849, u Vojvodini tano je takoe: U poetku preovladava
liberalnoburoaska linija razvoja, praena agrarnim revolucionarnim pokretima seljaka, ali ubrzo stare
reakcionarne snage dobijaju potpunu prevagu... Stoga je za nas revolucija 18481849. bila vie u znaku rata sa
Maarima nego obrauna sa starim vladalakim apsolutizmom uopte. Habzburka dinastija i reakcionarni
krugovi oko nje veto su iskoristili nacionalne sukobe svojih naroda da gurnu jedne protiv drugih, a u isto
vreme da putem promene vojne sile uguuju revolucionarne pokrete... I Srbiju je revolucija 18481849.
zatekla nespremnu. Ustavobraniteljski reim nije imao smisla i razumevanja za buroasko-demokratske ideje
koje propoveda februarska revolucija 18481849. Domaa buroazija je slaba, inteligencija malobrojna, a
seljatvo sa jasnim demokratskim tradicijama, nesposobno da ih nametne svome vostvu. Stoga na
Kragujevakoj skuptini u leto 1848. ono postavlja sitne zahteve mesnog znaaja a ne trai krupne politike
reforme.
to se tie Garaaninovog uticaja: Veliki protivnik Austrije, on je od poetka eleo da i pokret Srba u
Ugarskoj ima protiv-austrijski karakter. U tom smislu slao je savete i poruke u Karlovce. Ali i sam
konzervativac, bez razumevanja i smisla sa masama, on nije znao da preporui i sredstva Srbima i Hrvatima u
Ugarskoj, kako e iskoristiti revoluciju da se srui Habzburka Monarhija. Mada je od poetka eleo [zapravo
lomio se izmeu elja i stvarnosti, da bi prelomio onako kako je stvarnost iziskivala A. R.] sporazum sa
Maarima i preko poljskih revolucionara se trudio da odrava veze sa Lajoem Koutom, ipak je i njega
povukla stihija nacionalnih sukoba u Ugarskoj. Tako je Garaanin, glavni zagovornik saradnje podunavskih
naroda u borbi protiv Habzburke Monarhije, bio glavni organizator odailjanja dobrovoljaca iz Srbije u
Vojvodinu u rat protiv Maara.154
Za razliku od drugih ubrilovievih iskaza, o nespremnosti vladara Srbije da se iskoriste ratovi Austrije, u
ovoj raspravi on kazuje da se ispoljila spremnost za iskorienje povoljnih prilika austrijskih ratovanja. Ali ni
Bizmark 1866. kao ni Napoleon III 1859. nisu eleli na taj nain reavanje celokupnog austrijskog pitanja.
Isto tako ni rat protiv Turske se nije mogao voditi, jer balkanski narodi nisu bili za to ni spremni, ni sposobni.
Srbija je dobila od Turaka gradove 1862. i 1867. i to joj je bila sva stvarna korist koju je mogla izvui iz
velikih evropskih kriza esdesetih godina XIX veka.155
Da li se ubrilovi pri pisanju ovih redova setio ta je ranije (u naoj knjizi ve navedeno) drugaije pisao ili
to e kasnije drukije pisati o ovim istim situacijama ne znamo. Ali gotovo da je svojstveno istoriarima da se
bez osvrta na ranija ili kasnija suprotna kazivanja istiu svojim sopstvenim drukijim kazivanjima. Kao da

152Vasa ubrilovi, Srbija i Austrija u XIX veku, Velike sile i Srbija pred Prvi svetski rat, Zbornik radova prikazanih na
meunarodnom naunom skupu Srpske akademije nauka o umetnosti, odranom od 13. do 15. septembra 1974. godine u
Beogradu, Beograd, SANU, 1976, str. 139. Nauni skupovi SANU, IV, Odeljenje Istorijskih nauka. Pretampano u knjizi Odabrani
istorijski radovi Vase ubrilovia, Narodna knjiga, Beograd 1983, 162.
153 Isto, 163.
154 Isto, 165166.
155 Isto, 168.

257
nesvesno daju argumente onima koji, prema ranijim predodbama razvrstavanja, istoriju svrstavaju u literarna
stvaralatva, nasuprot stvaralatvu egzaktnih nauka, matematike, fizike...
Da je teko snalaziti se pri ocenjivanju istoriografije zbog raznolikih stavova istoriara, pokazuju i
ubrilovievi radovi. Stereotipi onglerstva i otroumnosti kod njega se upadljivo smenjuju. Tako pri
sumiranju dogaaja 18751878. u kontekstu ove rasprave, suprotno ranije ili kasnije drukije intoniranoj
raspravi, o srpsko-austrijskim odnosima zakljuuje: Ustankom u Bosni i Hercegovini 1875. i ratom Srbije i
Crne Gore sa Turskom mi smo pokuali da reimo nae pitanje. Bili smo slabi da to postignemo. Austrija, ne
samo to nas nije pomagala u naim naporima, nego se u istonoj krizi 18751878. pokazala kao glavni
protivnik naeg osloboenja i ujedinjenja. To se videlo u svim njenim diplomatskim akcijama i meunarodnim
pregovorima i ugovorima.156 Kako je bilo povremeno drukije vidi se na Berlinskom kongresu, gde
prvenstveno podrkom Austro-Ugarske dobijamo gradove koje je Rusija u San-Stefanskom miru bila
prepustila Bugarskoj.
U delu Austrijska prevlast u jugoslovenskim zemljama konjunkturno se izlau uglavnom negativni uinci
austrougarskih imperijalistikih zahvata, bez pozitivnih primesa austrougarskog prijateljstva. Primera radi,
kada kneevina postaje kraljevstvo uz najveu diplomatsku pomo Habzburke Monarhije. Privreda gradnjom
eleznice, stvaranjem banaka, trgovinom, ne samo privrednim i imperijalnim podsticajima velikog suseda,
ranije neshvaenih razmera, modernizuje zaostalu seljaku Srbiju. Nauni i kulturni vidici irili su se i
prostorno bliskim prostranstvima Pete i Bea sigurno vie nego udaljenim sreditima Francuske i Nemake,
iako ih ubrilovi preutkuje modelima mrske austrofobije. Spontana animoznost prema Austriji, u ijim je
kazamatima robijao preko etiri godine, podsvesno ga je navela da spomene i nesretni srpsko-bugarski rat kao
delo austrijskog podstrekaa! Tu pie da se po nagovoru iz Bea, kralj Milan Obrenovi upustio u jedan
nepravedan i nepopularan rat sa Bugarskom 1885. zbog ujedinjenja severne i june Bugarske.157
Kralja Milana nije trebalo nagovoriti na rat protiv Bugarske jer se okomio na nju kako je ve reeno zbog
radikala koji su nali utoite u Bugarskoj i iz Bugarske upadali u Srbiju da bi ga svrgli sa prestola. ubrilovi
je u dokumentima mogao nai potvrdu samo za tvrdnju da su ga izvesni krugovi iz Austrije ohrabrivali u
poduhvatu koji je sam isplanirao.
Po ponovljenom osvrtu na balkanski savez protiv Turske 1912. ubrilovievu pozitivnu doslednost, sa
novog stajalita, kada pripisuje buroaziji (prema preovlaujuem komunistikom klasnom stereotipu) novi
sled akcija, nije teko ilustrovati. Nepromenljivo: Meusobna netrpeljivost, suparnitva i velikodravni
planovi buroazije pojedinih balkanskih naroda, ometali su dugo vremena stvaranje balkanskog saveza protiv
Turske. Tome su mnogo doprinela i uplitanja velikih sila u balkanska pitanja. Aneksija Bosne i Hercegovine i
mladoturska revolucija 1908. menjaju odnose meu balkanskim zemljama. Strah od austrijskog i nemakog
nadiranja pribliava balkanske narode posle 1908. Surov postupak novog reima u Turskoj sa hrianima na
Balkanu ubrzava pregovore meu balkanskim vladama. Rat Italije i Turske zbog Tripolisa 1911. otvara
Istonu krizu. U Srbiji ministar spoljnih poslova Milovan Milovanovi preuzima inicijativu za stvaranje
balkanskog saveza. U tome ga pomau sile Velike Antante, naroito Rusija.158...
Po uvaenom stereotipu, ubrilovi nastavlja (svaka nacionalna istoriografija ima svoj stereotip): Najtei
utisak u Beu ostavile su srpske pobede u jesen 1912. U brzim pohodima posle bitaka kod Kumanova i Bitolja
divizije srpske vojske zaposele su Staru Srbiju, veliki deo Monarhije [Albanije!] i kod Draa i San-ovana,
preko Albanije, izbile na Jadransko more... Srbija se, po nagovoru Rusije, a na zahtev Austrije, povukla iz
Draa i skadarsko pitanje je reeno po elji Austro-Ugarske. ivotni san, kroz ivotnu potrebu, izlazak
Srbije na more, nije ostvaren.
Pripisujui Bugarskoj da je napadom na Srbiju izazvala drugi balkanski rat (nasuprot shemi po kojoj je
bugarska istoriografija poetak drugog balkanskog rata pripisala napadu Srbije na Bugarsku), ubrilovi je,
automatizmom podsvesti ponavljao nekoliko stranica ranije napisano, o istovetnom agresivnom ratu Srbije
protiv Bugarske. Kurioziteta radi ponavlja se i ovde, prema ubriloviu: Bugarska 1913. godine nije uviala
da su se ideali bugarskog naroda mogli ostvariti samo uz saradnju i meusobno ispomaganje s ostalim
balkanskim narodima, a pre svega sa Srbijom i Crnom Gorom i sa jugoslovenskim narodima u Austro-
Ugarskoj. Mesto toga, kao to je kralj Milan Obrenovi po nagovoru iz Bea napao 1885. Bugarsku
nepravedno i protiv volje svog naroda, jer je pripojila sebi istonu Rumeliju, i vlada Ferdinanda Koburkog,
dobrim delom pod istim uticajem, nareuje u leto 1913. svojoj vojsci da napadne na srpsku vojsku u
Makedoniji.159
Moglo bi se, meutim, primetiti da nije nehotice, sluajno, automatizmom podsvesti ubrilovi ponovio

156 Isto, 170171.

157 Isto, 173.
158 Isto, 178.
159 Isto, 179.

258
navedeno. Hteo je da naglasi zato nije trebalo da Bugarska ponovi greku koju je uinio kralj Milan kada je
odluio ratom da sprei ujedinjenje bugarskih pokrajina. Samo, na alost sa stanovita Srba i Bugara, usled
demografskih razlika, radilo se o razliitim pravima i pravilima. Teritorije oko kojih su se sukobljavali srpski i
bugarski vladari, 1913. bile su nastanjene preteno nesrpskim i nebugarskim stanovnitvom, Albancima i
Makedoncima. Prenebregavanjem takvih injenica, Balkan e ratovima svojih naroda ostati dugo raspoznavan
slikovito kao bure baruta.
Kada su u pitanju tokovi razvoja bez emotivnih naboja u rasuivanju, ubrilovi je na veoj visini. Raspad
Austro-Ugarske posle Prvog svetskog rata, kome su prethodili nereeni sukobi njenih vienacionalnih naroda u
periodu uspona svih nacionalizama, protumaio je najrazboritije jednom reenicom. U drutvu, kao i u
prirodi, odravaju se oni organizmi koji su sposobni da se prilagoavaju promenama. Austro-Ugarska to nije
bila u stanju i morala je propasti.160...
Posle ultimatuma Austro-Ugarske: Kao u krizama s Austro-Ugarskom 1909, 1912, 1913 iz Beograda su pitali
za savet svoje velike prijatelje. U duhu tih saveta dat je i odgovor na ultimatum [Austro-Ugarske] formalno
vrlo popustljiv i tako veto napisan da se uzima... u istoriji diplomatije kao kolski primer diplomatskih
odgovora i diplomatskih nota. Ako su hteli samo ponienje Srbije i vraanje svoga prestia, Berthold
[austrougarski ministar inostranih poslova] i njegovi saradnici su to postigli odgovorom srpske vlade na njihov
ultimatum. Ukoliko nisu dobili povoljan odgovor na sve take, morali su biti svesni toga da ljudi vrste Nikole
Paia ne bi to radili da su verovali da nee imati podrku kod nekog jaeg.161
U raspravi, Istorijski osnovi postanka Jugoslavije 1918, takoe pretampanoj meu odabranim istorijskim
radovima Vase ubrilovia, istiu se osvrti na dranje Velikih Sila, emu se takoe vraa, njemu svojstveno,
vie puta u svojim sveobuhvatnim knjigama i lancima. Otroumno, kako ume kad hoe, ovde kazuje odmah
na poetku da su: Drutveni prevrati [posebno oktobarska revolucija 1917. u Rusiji] nastali u nekim
ratujuim dravama, pre svega u Rusiji, bie, u sutini uzevi, vaniji i za konani ishod rata odluniji nego li
dobijene ili izgubljene bitke na bojnim poljima, ili elje i tenje vlada velikih sila, izraene u njihovim ratnim
ciljevima i planovima.162
to mnogi zanemaruju, ubrilovi ponavlja: Vojni krugovi i dinastija Austrije eleli su da rat iskoriste za
reavanje jugoslovenskog pitanja u svom smislu. U smislu politike ubijenog Franca Ferdinanda. Aneksijom
Srbije i Crne Gore ujedinile bi se i ove dve drave u trialistiko preureenoj dualistikoj Monarhiji. Tako bi
se po njihovom miljenju, ostvarile vekovne tenje jugoslovenskih naroda, ali u okviru Habzburke
Monarhije. Bila je to stara politika vojnih i konzervativnih krugova Monarhije, jo iz vremena borbi oko
dravnog preureenja [na dualistikoj osnovi] 60-ih i 70-ih godina XIX veka. Ovome e se gleditu
prikljuivati... i austrijska vlada u Beu. Ugarska vlada od poetka do konca rata bie protiv toga.163
Kada su se u rat umeale Sile Trojnog sporazuma, Rusija, Velika Britanija i Francuska... bez utvrenih
prethodnih sporazuma ta e ko dobiti posle pobede meu njihovim ratnim ciljevima ne navodi se rasturanje
Habsburke Monarhije, izdvajanjem njenih neaustrijskih i nemaarskih nacionalnih delova. U poetku
optereivana pred svetskim javnim mnjenjem odgovornou to je kod nje poeo Prvi svetski rat, zauzeta
tekim bitkama s austrougarskom vojskom, vlada Srbije nije postavljala svoj ratni cilj osloboenje i
ujedinjenje svih jugoslovenskih zemalja. Tek je svojom Rezolucijom od 7. decembra 1914. u Narodnoj
skuptini ona to uinila. Preimenujui Deklaraciju u Rezoluciju, proizvoljno, ubrilovi dodaje kako
misli(m) da je ovaj zahtev [kurzivom istakao A. R.] Narodne skuptine Srbije bio prvi meunarodni akt u
kome se zahtevalo izdvajanje iz Austro-Ugarske Monarhije itavog skupa zemalja uz primenu naela
samoopredeljenja. Ipak, u kontroverziji s tom prenaglaenom preokupacijom (u mislima) i ubrilovi
utvruje, da iz tajnog Londonskog ugovora, sklopljenog u aprilu 1915. izmeu Italije i sila Trojnog
sporazuma kojim se veliki deo naih [kurzivom istakao A. R.] zemalja u Jadranskom primorju dodeljuje
Italiji, proizlazi kako se Italija trudila ne da razbije Habzburku Monarhiju, ve da sprei stvaranje jedne
nove jugoslovenske drave u svome susedstvu.164
Sutinski se ponovljeno konstatuje, od mnogih istoriara zanemareno: Ovakve neodreene i kolebljive
stavove prema odravanju ili razbijanju Habzburke Monarhije imale su sile Trojnog sporazuma sve do
revolucije u Rusiji 1917. Dugo vremena, zapadne Sile se ne slau sa ratnim ciljem Srbije da sebi [kurzivom
istakao A. R.] prisajedini sve jugoslovenske zemlje Monarhije. Ni carska Rusija, glavni zatitnik Srbije u
Prvom svetskom ratu, nije bila oduevljena da se pravoslavnoj Srbiji prikljue milioni katolikih Hrvata i
Slovenaca. Isto se ovde utvruje i jednom od uvenih Vilsonovih mirovnih taaka, o pravu na kulturnu

160 Isto, 182.

161 Isto, 188.
162 Isto, 578. Istorijski osnovi postanka Jugoslavije 1918.
163 Isto, 579.
164 Isto, 580581.

259
autonomiju [kurzivom istakao A. R.] slovenskih naroda u Austro-Ugarskoj.
Od interesa je i ubrilovieva primedba (naravno, u komunizmu, post festum) kako: Nai graanski istoriari
pre rata mnogo su isticali ulogu politikih ljudi i graanskih pokreta u naim zemljama Monarhije pri njenom
razaranju... to nije bilo tako, istie ubrilovi. Navodi kao primer srpsko-hrvatsku koaliciju, koja je do
poslednjih dana saraivala sa vladom u Peti. Isti zakljuak sledi i po rezoluciji jugoslovenskih poslanika u
Beu prema kojoj su oni za ujedinjenje jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske pod skiptrom Habsburke
krune.165
Za ubrilovieve kritike osvrte sa distance epohe bratstva i jedinstva, od posebnog interesa su njegove
kritike u vezi sa nastankom Jugoslavije 1918. godine. U tom kontekstu, on kao istoriar i politiar, tada
vladajuoj Radikalnoj stranci, a naroito njenom predvodniku Paiu, prebacuje, da i kada rade na stvaranju
jedne jugoslovenske drave... oni tu dravu ne zamiljaju kao zajednicu slobodnih i ravnopravnih naroda i
zemalja, ve tee za prevlau Srba nad ostalim narodima, i Srbije nad ostalim jugoslovenskim zemljama. Da
bi se videla i druga demokratska strana Srba i Srbije, on ne izostavlja dodati da je graanska levica,
samostalni radikali i uticajni nauni krugovi sa Beogradskog univerziteta bila protiv toj Paievoj politici u
stvaranju jugoslovenske drave.
Od znaaja je da i ubrilovi, tokom razliitih datiranja, odista vijugavih variranja u prevazi za stvaranje
velike Srbije ili vee Jugoslavije, u ovom kontekstu, ponavlja, da se Pai tek od prolea 1917. sve vie
priklanja jugoslovenskom reenju. I to posle sloma carskog reima u Rusiji. Tada, zanimljivo, kazuje
Srbija je od [velikih] saveznika traila pravo [kurzivom istakao A. R.] da oslobodi i prisajedini sebi
jugoslovenske pokrajine [Austrougarske Monarhije].166
Stepenitost razvoja, kako ovde kazuje ubrilovi, manje-vie, istovetna je u Hrvatskoj, dok ne prevagne
jugoslovenstvo nad hrvatstvom, prevagom trosmajerovog pokreta, odnosno trosmajerove stranke, nad
pravakim pokretom, kroz Starevievu stranku. Kao kuriozitet, navodimo ovde i ubrilovievo bizarno
dopunsko kazivanje: Pod uticajem ova dva pokreta hrvatski narod postaje nacija!167
ubrilovieve konstatacije na liniji vremena pisanja navedenih redova umnogome odudaraju od pisanja veine
istoriara u tom vremenu. Zato nastavljamo sa citiranjem takvih izlaganja: Ratom opustoena i
neprijateljskom okupacijom iscrpljena zemlja [Srbija] jedva je doekala povratak svoje vojske sa solunskog
fronta. Drutveni nemiri poee u Srbiji tek posle 1918, kad joj se obnovi privreda, u zemlju vrati izbegla
inteligencija i otpone politiki ivot. Zato je srpska buroazija mirno mogla poslati svoju vojsku preko Drine
i Save, pre svega da se osiguraju granice novoj dravi, a zatim da da podrku nejakoj vlasti buroaskih
narodnih vea u zemljama bive Monarhije protiv revolucionarnih pokreta u gradu i na selu. Tako je ulaskom
srpske vojske u jugoslovenske zemlje bive Monarhije poetkom novembra 1918. od prvog dana osigurana u
novoj dravi premo srpskoj buroaziji i srpskoj dinastiji. Oni su, pre svega, pomogli da se uvrsti
kapitalistiki poredak u svim jugoslovenskim zemljama, a potom su iskoristili svoju premo da organizuju
centralistiku dravu i u njoj svoju prevlast.168
Na alost, ubrilovi se u ovoj raspravi nije osvrnuo na dranje Velikih Sila u dilemi velika Srbija ili vea
Jugoslavija. to e se nestankom Jugoslavije iz 1918. godine, tokom poslednje decenije XX veka nametnuti
sudbonosnim znaajem za generacije koje su doivele ta su doivele. Po naknadnoj pameti, da je trebalo
odustati od stvaranja vee Jugoslavije stvaranjem velike Srbije. Oigledno, za ubrilovia to pitanje nije bilo
od takvog znaaja, poto je Jugoslavija o kojoj je i ovde pisao jo postojala. Svakako, i naim ponavljanjem:
Jugoslavije pod dominacijom Srbije, kako je ubrilovi i ovde, po ne zna se koji put opisuje, ne bi bilo bez
saglasnosti svemonih Velikih Sila.
U raspravi pod naslovom Jovan Cviji i stvaranje Jugoslavije, sa stanovita da su naunici, pored pregalaca
kulture, imali ili nastojali da imaju, uticaja na pravce razvoja srpske i jugoslovenske dravne misli, a samim
tim, manje ili vie, i na spoljno-politika kretanja ubrilovi se skoncentrisao na ideje i akcije onovremeno
najuticajnijeg naunika. Po ubriloviu, Cviji je: Prouavajui uticaj seoba na etnika meanja Srba i
Hrvata, polazei sa svog stanovita, potcenjujui neke druge istorijske i kulturne inioce [kurzivom istakao A.
R.] zakljuivao da su Srbi i Hrvati etniki uzevi jedan narod. Na maksimalnom srpsko-jugoslovenskom
programu, prema Paievim uputstvima srpskom poslaniku u Rusiji, Miroslavu Spalajkoviu, septembra 1914.
u izradi tog programa uestvovao je i Cviji. Taj program kao etniki jugoslovenski, predvien za akciju
otcepljenja od Austro-Ugarske, obuhvatao je teritorije od Banata na istoku do tajerske i Koruke na zapadu,
od Bake i Baranje na severu do Dalmacije na jugu
U jednoj promemoriji saveznikim vladama, Cviji je izloio sutinu svojih naunih prouavanja o

165 Isto, 582.585.

166 Isto, 587588.
167 Isto, 589.
168 Isto, 598.

260
jugoslovenskim narodima iz kojih proistie neminovnost njihovog ujedinjavanja u jednu dravu...
geografskom jedinstvu jugoslovenskih zemalja on dodaje etniko jedinstvo Jugoslovena, koji imaju jedan ili
slian jezik i u patrijarhalnim oblastima slinu kulturu.
Tvrdnja italijanskih geografa da je geografska granica Italije na planini Dinari, po Cvijiu je bila jedna
besmislica. U nadmetanju te vrste, razumljivo, italijanski su strunjaci isto ponavljali za Cvijieve
jugoslovenske granice. Meutim, i po ubriloviu, zahvaljujui Cvijievim tezama, zapadnoevropski
politiki i nauni krugovi dobili su jedan nepristrasno dat uvid u celokupnu problematiku meunacionalnih i
meudravnih odnosa na Balkanu. Ne malo je to doprinelo da su ti krugovi zauzimali pravilnija stanovita o
naim pitanjima, kad ih je trebalo reavati posle saveznike pobede i rasula Habzburke Monarhije u oktobru i
novembru 1918. Oni su najvie uvaavali informacije dobijene od Cvijia, koji je bio predsednik
etnografske komisije pri jugoslovenskoj delegaciji za mirovne pregovore u Parizu 1919. i 1920. Zahvaljujui
njegovim vezama... itav niz spornih pitanja... reen je u nau korist...
Po ubrilovievom zakljuku, Cviji nije nastojao da se mea u poslove politike, smatrajui da je to vladin
posao. Ali je prilikom pretresa pitanja o dravnim ciljevima isticao da treba voditi rauna o odnosima snaga i
tenjama velikih sila. Uglavnom, slagao se s Paiem da Srbija treba da pored svog maksimalnog programa
ima i minimalni program. Pod minimalnim programom podrazumevao je proirenje Srbije. Ne kazuje do
kojih granica. Meutim, priklanjajui se sve vie jugoslovenskoj opciji prema gleditima ljudi iz
Jugoslavenskog odbora, on se postupno razilazi sa Nikolom Paiem... Kad je maksimalni program postao
realno ostvarljiv ve je bio pristalica graanske levice i kao takav, prenaglaava ubrilovi, protivnik
uskogrude nacionalne politike Nikole Paia i Stojana Protia. U tom kontekstu sledi i ubrilovieva poruka
da je za aljenje to: U izgnanstvu osnovana Jugoslovenska liga, iji je predsednik bio Cviji, jo nije dobro
prouena u naoj istorijskoj nauci.
Zakljuak: Bez smisla za dnevnu politiku, Cviji se brzo povukao iz Jugoslovenske lige. Ostao je u Parizu
kao predsednik etnografske komisije za razgraniavanje. Tu je doista mogao mnogo vie koristiti zemlji nego
da se vratio kui i nevet u politici upleo u vrzino kolo [kurzivom istakao A. R.] politikih, klasnih i
nacionalnih sukoba u novoj dravi.169

169Isto, 630635. Izuzetna izjanjavanja u konfliktnim situacijama, gotovo iskljuivo na osnovu odnosa snaga sukobljenih strana,
procenjenim iskustvom uesnika, bez elemenata pristrasne strasti, dola su do izraaja kod ubrilovia u diskusiji oko uvenog
Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je gotovo usamljen pri traenju da se odustane od ovog akta politike
teine sa predvidljivim tetnim posledicama

261
 DRAGOSLAV JANKOVI
19111990.

Dragoslav Jankovi

Prva knjiga Dragoslava Jankovia O politikim strankama u Srbiji XIX veka napisana je i odbranjena 1950
1951. kao doktorska disertacija. Bile su to godine lenjinsko-marksistikog pisanja sa strogo ogranienim
razgranienjima. Ve i zato ne moemo ni traiti ni nai u njoj dovoljno obavetenja o spoljnoj politici.
Gotovo sve je usredsreeno ia unutranje razmirice politikih stranaka. Ipak, kontroverzije u vezi sa spoljnom
politikom preovlauju i ovde. Tako u vreme Miloeve vladavine moemo izdvojiti kako: Pod pritiskom
novog ustanka srpskog naroda u Beogradskom paaluku, Porta 1815. morala je da uini Srbima izvesne
olakice i ustupke... Samo su se Ove, naizgled sitne privilegije, pokazale u stvarnosti kao znaajan korak na
putu nacionalnog osloboenja... Iako je Srbija, formalno, ostala i dalje turski paaluk... Turci otada stvarno u
njoj nisu vie gospodari u pravom smislu rei.1
Notirano je kako su se prema spoljnem faktoru raspoznavale sukobljene strane naroda i kneza Miloa. Zbog
Miloeve trgovine sa turskim monicima njegova strana je smatrana turkofilskom, a njemu suprotstavljena
stranka velikaa proaustrijskom.2 U drugoj glavi, posveenoj ustavobraniteljima zapisano je da se u
delegacijama koje je Milo slao u Carigrad i Petrograd najvie isticao Avram Petronijevi, pa je on postao
njegov pretstavnik za rezviajne poslove, neka vrsta srpskog ministra inostranih poslova.3 to se
prenebregava preuvelianim velianjem Ilije Garaanina na poloaju ministra unutranjih dela.
Koliko vreme utie na Jankovievo pisanje, s obzirom da su to godine informbirovskog sukoba Titove
Jugoslavije sa Staljinovim sovjetskim savezom Rusije, ogleda se tu u citiranju jednog Garaaninovog pisma
(Marinoviu) in extenso povodom njegovog smenjivanja sa poloaja vlasti, na ruski zahtev: A to je mene
najposle stalo za to trpi li me Rusija ili ne. Ja ne jedem lebac zubima ruskim, niti sutastvujem zaslugom
Rusije, nego mojom sobstvenom... Ja sluim mom Oteestvu i sluiu mu verno bez svakog i najmanjeg straha
od Rusije... Rusija bi htela unitoiti sve to tei za napredkom Srbstva, te su namere oevidne....
U nastavku se ak citira i jedno Marksovo pisanje protiv Rusije, u sklopu odbrane frankofilske politike
Ustavobraniteljske vlasti u Srbiji. Tako i prema Marksu, tada politika samostalnost stvorila je nove potrebe i
prinudila Srbiju na blie veze sa zapadnom Evropom. Civilizacija je poela da puta korene, trgovina se
rairila, ponikle su nove ideje i mi nalazimo usred bedema ruske sfere interesa, u slovenskoj i pravoslavnoj

1 Dr Dragoslav Jankovi, O politikim strankama u Srbiji XIX veka, Beograd 1951, 59.
2 Isto, 79.
3 Isto, 81.

262
Srbiji antirusku progresivnu partiju.4...
Da bi se itaoci upoznali posredstvom jedne ve zaboravljene knjige sa karakteristinim pisanjem jednog od
vodeih istoriara Srbije njegovog vremena, prilagoenog karakteristinim menama tog vremena, namee se
potreba daljeg citiranja Jankovievih izlaganja, uprkos duini teksta, posebno u ovom kontekstu.
Jankovievim reima: Iako je Srbija bila slovenska zemlja kao i Rusija, iako su narodi jedne i druge zemlje
bili jedne iste vere, ipak je zbog razliitih privrednih interesa moralo doi do razlaza [kao tada, u vreme
Informbiroa A. R.]. Trgovaka buroazija koja je dola na vlast u Srbiji, s obzirom na privredni i geografski
poloaj Srbije i Rusije, traila je, prirodno, orijentaciju prema Zapadu. Put kapitalistikog razvitka na koji je
stupila Srbija odvodio je Srbiju od apsolutistike Rusije prema zapadnoj Evropi s kojom je nalazila vie
dodirnih taaka i u privrednom i u politikom pogledu.
Kao to je antiruska spoljna politika ustavobranitelja bila uslovljena unutranjim privrednim i politikim
razvitkom Srbije, tako je i drugi deo ustavobraniteljskog spoljno-politikog programa koji se odnosio na
stvaranje jedne velike jugoslovenske drave [kurzivom istakao A. R.] bio u stvari odraz unutranjih potreba i
nastavak unutranje politike ustavobraniteljske Srbije. U tom pogledu karakteristian je poznati plan nacrt
(Naertanije) koji je krajem 1844. godine sastavio Ilija Garaanin da bi se po njemu srpska vlada upravljala
u voenju svoje spoljne i nacionalne politike. Poto konstatuje da je Srbija tako mala da u ovom stanju ostati
ne sme; Garaanin u svom Naertaniju trai put kako da Srbija, sebi priljubi sve narode srbske koji ju
okruavaju!
Na putu svog uspona, nova vladajua buroasko-birokratska klasa ve je dakle, predviala potrebu daljeg
teritorijalnog irenja drave, to znai: proirenja trita za trgovce i zadobijanja novih zvanja i poloaja za
birokratiju.
Poto je izloio svoj plan osloboenja Bugarske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Albanije i
Vojvodine pod vostvom Srbije, i prisajedinjenje tih zemalja Srbiji, Garaanin, izmeu ostalog, predvia da,
radi emancipacije od Austrije, Srbija stvori sebi nov trgovinski put do kakvog morskog pristanita, najbolje
preko Skadra u Dulcinj (Ulcinj).5
Ovim odlomkom dopunjuju se i informacije o Naertaniju, prema pisanju tada marksistiki orijentisanog
Jankovia. Meutim, on se ne citira u knjizi o Naertaniju, u kojoj su obraeni stavovi preko pedeset
istoriara.6 Za njega je bilo vano da Naertanijem srpska buroazija predvia irenje drave, ne precizirajui
da li u okviru velike Srbije ili jo vee Jugoslavije. Inae, prevelika ravnodunost prema spoljnopolitikim
zbivanjima u vreme vladavine ustavobranitelja ogleda se u nespominjanju srbijanskih dobrovoljaca u ratu
srpske Vojvodine, a samim tim nema ni pomena o ueu Srbije u etrdesetosmakom ratovanju vojvoanskih
Srba protiv Maarske, u revoluciji.
Po Jankoviu, ablonski, u ovoj disertaciji: Revolucija 1848. nije jae zahvatila Srbiju u osnovi zbog toga to
u Srbiji toga vremena, s obzirom na njen zakasneli kapitalistiki razvitak, nisu jo bile sazrele drutvene snage
koje bi tu revoluciju mogle prihvatiti i poneti... To, meutim, ne znai da nije [primeeno, kako je]
revolucionarna 1848. godina... nala odjeka i u Srbiji. Ideje revolucije, naroito ideje nacionalnog osloboenja
i ujedinjenja [kurzivom istakao A. R.]... nale su odzive [i] u Srbiji, pre svega kod intelektualne omladine,
malobrojne, no u ono vreme najnaprednije grupe srpskog drutva, a potom i kod narodnih masa [potonje spada
u shemu marksistikog pisanja A. R.] i kod zametanja liberalne buroazije.7
Spoljnopolitiki problem razvoja srpske drave, posle Naertanija, spominje se kod stereotipnog razmatranja
nacionalistikog dela programa prvih srpskih liberala. Napominje se, za razliku od nemarksistikih
graanskih istoriara, da je u taj deo programa ulazilo ne samo osloboenje srpskih krajeva ispod turske
vlasti i njihovo prisajedinjenje Srbiji (to je bio opravdan i napredan zahtev), nego i osvajanje drugih,
nesrpskih delova Balkanskog poluostrva kao tobo srpskih, naroito Makedonije, uspostavljanje vaskrsa
srednjovekovne srpske drave (to je na tadanjem stepenu razvitka drutva i formiranja nacija bio neopravdan
i reakcionaran zahtev). Toj nestereotipnoj konstataciji, samo se dodaje da i kako je nacionalistikim idejama
prvih naih liberala bilo, s jedne strane, dosta romantiarskog idealiziranja i ulepavanja srednjovekovne
srpske prolosti i ugledanja na nju, a s druge strane izraza velikosrpske megalomanije, ipak je njihov stav u
nacionalistikom pitanju, njihova borba za slobodnu, suverenu i nezavisnu Srbiju znaila veliki napredak u
poreenju sa prethodnim periodima i ideologijama u Srbiji.8
Da su spoljnopolitiki uspesi Srbije posle sticanja nezavisnosti 1878. najpre, najvie uoavani ve 1879,
Jankovi posebno istie. Nabraja ih po klauzuli najveeg povlaenja: 17. marta sa Engleskom, 8. maja sa

4 Isto, 8889.
5 Isto, 89.
6 Rado Ljui, Knjiga o Naertaniju, Beograd 1993, 177179.
7 Jankovi, nav. delo, 107, 104.
8 Isto, 112.

263
Italijom, 19. maja sa Rusijom, 26. jula sa vajcarskom, 4. novembra sa Belgijom. Kao odgovarajue
reagovanje istie ostavku Ristieve vlade liberala, zbog nepristajanja na zahtev Austro-Ugarske, da joj se
prizna pravo najveeg polaenja u trgovini bez uzajamnosti, s pozivom na vaei ugovor sa Turskom iz
1862. godine. Kritiki se notira pristanak nove vlade naprednjaka na uslove Habzburke Monarhije. Da su:
Na taj nain irom otvorena vrata prodiranju austrijskih industrijskih proizvoda smatra se dokazom
potrebe kritikog procenjivanja pristanka na ugovor po austrougarskoj formuli. Isto tako prve dravne
zajmove od Rusije, Francuske... sa nepovoljnim kamatama Jankovi ne istie kao neto to se nije moglo
izbei, ve ih pripisuje u greh vlastodraca.
Iako se precenjuje znaaj prvih radnikih demonstracija u Kragujevcu 1876, sa crvenim barjakom na elu, po
lenjinsko-marksistikom uenju, ni Jankovi njih ne povezuje sa odlukom preuranjenog rata protiv Turske, da
bi se odvratila panja javnosti sa problema unutranje politike, na misiju spoljne politike. Kazuje samo:
Izveten odmah o ovome, knez Milan bio je van sebe od straha. On je naredio svom predsedniku vlade da
ministar vojske, izda nalog komandantu kragujevake vojske da... sve uesnike pohvata... i svakoga koji se
usprotivi njegovim naredbama isee na komade.9... Bilo je mnogo uhapenih: Meutim, sud je verovatno i
pod uticajem spoljno-politikih okolnosti (rat s Turskom bio je na pragu) pustio neke kao nevine a neke iz
nedostatka dokaza.10
U osvrtu na akcije Svetozara Markovia, sa stanovita spoljne politike, Jankovi je najvie isticao kako je
Markovi najotrije kritikovao velikosrpske [kurzivom istakao A. R.], spoljnopolitike ideje tadanjih
vlastodraca koji su pitanje osloboenja balkanskih naroda shvatili kao pitanje proirenja njihove vlasti na
ostale krajeve Balkana, kao proirenje teritorije i poveanje broja podanika, kao pretvaranje male Srbije u
Veliku Srbiju.11... Umesto da se angauju za ustrojstvo federacije slobodnih i ravnopravnih drava
Balkanskog poluostrva. I Jankovi se, meutim, pridruio onima koji su zamerali Markoviu da je zanemario
nacionalnooslobodilaku komponentu dravotvornosti.
Iz programa Liberalne stranke, od 1881. godine, Jankovi je izdvojio onaj odlomak o spoljnoj politici kojim se
istiu ciljevi nacionalnog i etnografskog ujedinjenja Srba, pored cilja integracije u konfederaciji (savezu)
istonih naroda, koji imaju slinu istorisku sudbinu i jednake politike i kulturne interese, uz prethodno
ostvarenje carinskog saveza s tim narodima i dravama. U praksi, zanemarujui proklamovane socijalne
ciljeve sve se vie uzvisuju ciljevi ujedinjavanja srpskih zemalja, zapravo stranka liberala, najvie insistira
na tome da sebe predstavi kao jedinu nacionalnu partiju, kao jedinog pretstavnika interesa itavog srpskog
naroda.12
Pri pominjanju austrofilske spoljne politike kneza, odnosno kralja Milana Obrenovia, Jankovi kazuje:
Svakako da je posle San-Stefanskog mira, knez Milan morao biti razoaran u Rusiju i da je Srbija stvarno
bila naputena od Rusije. Ali to, ini se, nije bio jedini, pa ni glavni razlog zbog koga se Milan bacio u naruje
Austrije (kao to to prikazuju neki buroaski istoriari). Glavni i pravi razlozi za njegovu spoljnu politiku
potpunih predavanja Austro-Ugarskoj poticali su iz unutranje politike situacije. Njegova spoljna politika bila
je uslovljena s jedne strane preteim nezadovoljstvom narodnih masa a s druge strane anacionalnim stavom
samog kneza Milana, njegovim voenjem rauna ne o budunosti svog naroda, ve jedino o sebi i svojoj
dinastiji.13
Interesantno je da tu Jankovi navodi kao primer jednostranog pisanja buroaskih istoriara o Milanu, samo
Vladimira orovia. I zbog Milanove anacionalne spoljne politike tajnom konvencijom usled nezadovoljstva
narodnih masa. Inae, i Jankovi ne opovrgava tanost Milanove anacionalnosti u spoljnoj politici,
prenebregavajui da je vodio tri rata za nacionalna prava Srbije (dvaput protiv Turske, jedanput protiv
Bugarske). A to je i stranka naprednjaka, pored vladajueg kneza kralja, bila za austrofilsku spoljnu
politiku, o tome se ovde ne govori. Meutim, ta stranka, suprotno i kazivanjima Dragoslava Jankovia, bila je
proimana naprednim idejama, u skladu sa svojim naprednjakim imenom. Vezana trgovinskim ugovorima,
pored tajne konvencije s Austro-Ugarskom, Srbija je vie napredovala nego to je bila unazaena, iako iz
kazivanja Jankovievih to ne proizlazi.
to se tie spoljne politike Radikalne stranke, po Jankoviu, vano je bilo konstatovati kako se:
Spoljnopolitiki program Radikalne stranke nije u sutini mnogo razlikovao od liberalnog. Dravna
nezavisnost, osloboenje i ujedinjenje i ostalih delova srpstva to je bila od poetka osnovna spoljno-
politika linija Radikalne stranke. Mada su ih u prvo vreme smatrali za internacionaliste, a neprijatelji im ak
prebacivali da su anacionalni [kurzivom istakao A. R.] osnivai Radikalne stranke plivali su u stvari od

9 Isto, 136.
10 Isto, 174175.
11 Isto, 168.
12 Isto, 190, 200.
13 Isto, 217.

264
samog poetka potpuno u vodama buroaskog nacionalizma. Kao karakteristino, dodaje se emfatino izjava
Pere Todorovia da bi onome koji bi ujedinio sve srpske zemlje [kurzivom istakao A. R.] dao deset godina
najkrue diktature u zemlji.14
Na to velikosrpstvo radikala Jankovi najveu panju obraa i u ovom kontekstu. Zato ponavlja da i kad su se
radikali, sa Paiem na elu, mahom predstavljali kao sledbenici Svetozara Markovia, u stvari nastupali su
kao protivnici Markovievih stremljenja. Poto se ne izostavlja napomena o savezu balkanskih zemalja,
posebno sa Bugarskom, ostaje zamerka za izostavljanje objanjenja ove kontroverzije.
U vezi sa osloncem na Rusiju, tu pie: Mada to u Program [iz 1881] nije ulo, radikali su, kaogod i liberali,
traili oslonac u prvom redu u carskoj Rusiji. Stvarna opasnost po Srbiju i njenu nezavisnost od austrougarske
agresije sve je vie pribliavala Radikalnu stranku Rusiji. Samo se i tu dodaje prema potrebi ondanjeg
stereotipa: Ali ne treba zanemariti ni negativni politiki uticaj despotske Rusije na ivot Srbije kako za vreme
liberala tako i za vreme radikala.15
Zakljuni deo knjige odgovara vremenu njenog nastanka. Na relaciji spoljne politike rezimira se uopteno, na
prvi pogled, najvanije. Srbija, meunarodnim poloajem jedne male, politiki i ekonomski zavisne zemlje, u
susedstvu razvijenije i mnogo jae austrougarske drave, koja je teila da je dovede u potpuno zavistan
poloaj, da je potini ili sasvim ugui, pored Rusije sa slinim aspiracijama, bila je tokom XIX veka,
uglavnom sputavana u razvoju. Dodatno, umnogome, i usled reakcionarnih zahvata vladara i vladajuih
politikih stranaka.
Da je mala seljaka srpska drava postala autonomna ve u vreme vladavine kneza Miloa, da se napredno
graanski poburoazila dobijanjem gradova ve tokom vladavine Miloevog sina, Mihaila, da je izvojevala i
izdejstvovala, meunarodnim odredbama, dravnu nezavisnost, onda kada su ostale junoslovenske zemlje,
Bugarska, Hrvatska, Slovenija, Makedonija i dalje pod tuinskom dravnom upravom ne istie se kao
podvig mudro voene spoljne politike, zbog preteno kritikovanih vladara i lidera. Ali da ta mudrost iziskuje
da bude to vie isticana vremenom e postati najevidentnije kada bez nje preovlada stihija ruenja
jugoslovenske drave sa epicentrom u Srbiji. to za razorne posledice tog ruenja usled nemudro voene
politike, Jankovi nee znati (umro je u prvoj godini poslednje decenije jugoslovenske drave) moda ini
razumljivim to Jankovievo ignorisanje mudrosti srpskih vladara, dravnika i politiara Srbije do stvaranja
Jugoslavije.
U posthumno tampanoj Jankovievoj knjizi o politikim strankama u Srbiji XIX veka, pod naslovom Raanje
parlamentarne demokratije, po obimu preko dva puta veoj od vie decenija ranije tampane knjige, sa istom
tematikom, ve u predgovoru istie se da je napisana s vie iskustva, zrelije nego prethodna. Prirodno,
prethodnom knjigom otpoeta je profesionalna afirmacija, a potonjom se zavrava, sticajem sudbine, i
profesionalna karijera i ivotni put ovog vodeeg istoriara.
Od posebnog interesa je s obzirom na temu nae knjige, kako u uvodnom delu svoje knjige Jankovi
procenjuje istovrsna dela naih ranije afirmisanih istoriara Srbije u XIX veku. Za, od mnogih visoko cenjenog
autora etvorotomne istorije srpske drave, od 1858. do 1903, ivana ivanovia, kazuje da izlae (gledano s
istoriografske strane, uglavnom nestruno, diletantski) politiku istoriju, u razdoblju druge polovine XIX
veka pri emu iznosi na mnoga mesta i dosta opirno svoje refleksije (kako on naziva svoja didaktika
razmiljanja i ocenjivanja). Budui da centralno mesto u toj istoriji zauzima Liberalna stranka kojoj je
[ivanovi] pripadao (iako ta stranka, objektivno posmatrajui, nije igrala centralnu ulogu u politikom ivotu
Srbije poslednjih decenija XIX veka) a posebno se velia njen ef Jovan Risti kome je ivanovi bio ne samo
odan, ve kome se moglo bi se rei, vazda iskreno divio.16...
Za drugog istoriara, uvenog Slobodana Jovanovia, meutim, pored pominjanja njegovih najznaajnijih
dela, samo kazuje, da je znatno vie od ivanovia a svakako i strunije... pisao o politikim strankama u
Srbiji XIX veka...
Na alost, sa stanovita nae knjige, spoljnopolitiki dogaaji i problemi, i u ovoj opirnoj knjizi o politikim
strankama, samo su uzgred notirani i procenjivani. Poinje se ustavobraniteljima: Spoljnopolitiki program
ustavobranitelja sastojao se pre njihovog dolaska na vlast i za sve vreme njihovog vladanja u tesnom
oslanjanju na Portu, ijom su milou [!] stvarno i mogli doi na vlast. Rusija, iju su pomo uivali do
dolaska na vlast, okrenula se posle izbora Aleksandra Karaorevia protiv ustavobranitelja. I pored toga, za
jedno kratko vreme Vui, kao najistaknutija linost reima, potraio je oslonac u Rusiji, a knez Aleksandar
se, naroito poslednjih godina svoje vlade, sve vie vezivao za Austriju.
Povrno i netano napisano, vidljivo je pominjanje Naertanija bez komentara, sa pogrenom informacijom da
je njegov pisac Ilija Garaanin bio tada predsednik vlade i ministar inostranih poslova. Zna se i Jankovi je

14 Isto, 239.
15 Isto, 240.
16 Dragoslav Jankovi, Raanje parlamentarne demokratije. Politike stranke u Srbiji XIX veka, Beograd 1997.

265
morao znati da je tada bio samo ministar unutranjih dela. U vezi sa Garaaninovim buntovnim
organizacijama u Bosni i Hercegovini, tanije od informacija veine istoriara Srbije tu pie: Garaaninova
propaganda, meutim, nije mogla jae zatalasati i ire zahvatiti narodne mase u jugoslovenskim pokrajinama
pod turskom vlau, ve se uglavnom zadrala na mrei plaenih agenata, trgovaca i na izvesnom krugu
uglednih linosti i intelektualaca iz tih pokrajina.
Bez Naertanija se ne moe, i po ovoj Jankovievoj knjizi. Napisao ju je nekoliko decenija kasnije, i zrelije,
po sopstvenom kazivanju, nego svoju prvu knjigu o politikim strankama Srbije XIX veka, a i dalje nije
zapazio da je sastavljeno u vidu promemorije, a ne obavezujueg dravnog programa spoljne politike. Nije ga
omelo u tom veitom vraanju na Naertanije, to izuavajui istoriju politikih stranaka nije nailazio ni na
jedan podatak koji bi posvedoio o njegovom uvaavanju, da ne kaemo i delovanju, u propovedima i
akcijama tih stranaka. Iako je citirao istaknutog politikog delatnika i spisatelja Dimitrija Marinkovia, da:
Politizirati u ono vreme [po uvenom Benjaminu Kalaju, u svim vremenima u Srbiji] bilo je to to bi se sad
reklo, voditi spoljnu politiku nije uoio da ovo stalno vraanje na imaginacijom istoriara nezaobilazno
Naertanije spada takoe u politiziranje. Pa tako i ovde: kao to emo kasnije videti, i Omladina je u to
vreme za ideal imala obnovu Duanovog carstva, osvetu Kosova i to sa, to se, vie insistira, i Naertanijem
predvialo.17
U osvrtu na Svetoandrejsku skuptinu, Jankovi u ovoj knjizi kazuje: Nacionalizam (nacionalni program) bio
je... nerazdvojni deo ideologije svetoandrejskih liberala. Oni su traili i borili se [ne samo] za puno
osloboenje od Turaka ve i za proirenje Srbije, tj. za ujedinjenje svih Srba. U tom pogledu padali su
katkada i u ovinistike preteranosti.18 Ustajali su i protiv [Mihailove] spoljne, nacionalne politike kao
neaktivne, s odve dvoumljenja, oklevanja i odlaganja... Umesto rata protiv Turaka, vodi rat u svojoj zemlji
protiv svega to je liberalno i napredno.19
Spoljna politika podrobnije je obraena i u posebnom odeljku, tamo gde je re o vladavini Namesnitva posle
ubistva kneza Mihaila. Tu je Jankovi napisao: Iako je s parolom upuenoj seni kneza Mihaila Tvoja misao
poginuti nee, Namesnitvo paradiralo kad god je bila re o spoljnoj politici Srbije njegovog namesnikog
vremena, rad na osloboenju srpskih krajeva [kurzivom istakao A. R.] pod Turskom i njihovom ujedinjenju sa
Srbijom, a posebno prisajedinjenjem Bosne i Hercegovine Srbiji [kurzivom istakao A. R.], mada se nije
sasvim ugasio, nije bio glavna i prvorazredna briga namesnika i njihovih vlada. Glavna njihova preokupacija
bila je... unutranja politika u borbi za odbranu reima.
Za potvrdu zakljuka nae knjige ovde moe koristiti i ovaj Jankoviev zakljuak. Tu on kazuje da namesnici
nisu ni napustili niti se odrekli nacionalne politike kneza Mihaila ali su je vodili oprezno [kao i Mihailo, to
se ne pokazuje A. R.] ekajui vazda i strpljivo pravi trenutak za akciju pod kojim su (pravim trenutkom)
podrazumevali pre svega podrku neke Velike Sile.20
Od tih Sila jedino su dole u obzir Austro-Ugarska i Rusija. Umnogome, prema informacijama iz Dnevnika
austrougarskog konzula Benjamina Kalaja, i propratnih beleaka prireivaa Dnevnika, Jankovi takoe istie
kako je namesnik Blaznavac oekivao neophodnu podrku Austro-Ugarske a njegov kolega Jovan Risti,
Rusije. Znaaj putovanja kneza Milana u Rusiju, u Livadiju, na sastanak sa carem, oktobra 1871, prilino je
preuvelian kod Jankovia. Gotovo senzacionalistikim renikom narodnjake publicistike: Od tada, kao
osvetu za Livadiju, austrougarski konzul uzeo je taktiku da stalnim pritiskom na materijalne interese Srbije
doe do politikih rezultata, istera Rusiju, a od Srbije naini sebi vazalnu zemlju.21
U vezi s kritikom spoljnopolitikih stremljenja, sa stanovita Svetozara Markovia Jankovi se zadrao
posebno na Markovievom lanku Velika Srbija. Gde se sueljava politika osloboenja i ujedinjenja sa
politikom osvajanja. Interesantno je da se ovde legitimisti osuuju kao pobornici osvajake Velike
Srbije.22
Posle izvesnog vremena, kazuje dalje Jankovi: Starokonzervativci, koji su u deceniji o kojoj je re bili
godinu dana (od jeseni 1873. do jeseni 1874) na vladi s J. Marinoviem kao predsednikom, vodili su svoju
tradicionalnu pomirljivu politiku prema Porti (uz obeanja, poklone, laskanja, kao nekada). Takva je politika
potpuno odgovarala drugim Velikim Silama, posebno Austriji, Nemakoj i Rusiji [Trojecarski savez] koje su
se septembra 1872. godine sporazumele da nijedna nee raditi protiv status quo-a. u itavoj Evropi pa i na
Balkanu, i [s pozivom na Kalaja] ne samo da nee pomagati suprotne tenje naroda na Balkanskom
poluostrvu, ve e ak dejstvovati umirujue...
Nasuprot Marinkovievoj starokonzervativnoj vladi, kratkotrajna vlada mladokonzervativaca sa Aimom
17 Isto, 44.
18 Isto, 49.
19 Isto, 61.
20 Isto, 118.
21 Isto, 122.
22 Isto, 141.

266
umiem na elu, i M. Piroancem na poloaju ministra inostranih dela, nastojala je da vodi trenutnu
nacionalno-oslobodilaku spoljnu politiku. Ali je ubrzo, posle dva meseca, pala, ne samo zbog svoje
liberalne unutranje politike, ve, kako kazuje Jankovi, i zbog nacionalno-oslobodilake politike, koja u tom
trenutku nije odgovarala interesima Velikih Sila. Jer je: Trojecarski savez bio vrsto reen da odri status
quo na Balkanu.23
Pobedu stranke Ristievih liberala na izborima avgusta 1875. donela je pretena, i po Jankoviu, opta
nacionalna ratoborna veina koju su oni podravali i vrlo mnogo doprineli rasplamsavanju strasti, tokom
ustanka u Bosni i Hercegovini. Citira se pisanje njihovog lista Istok: Nema mira dok se Srbija ne ujedini... U
Bosni se reava pitanje o biu ili nebiu Srbije.24 Ali je kao potvrda iste teze u ovom kontekstu od posebnog
interesa i Jankovievo rasuivanje, s pozivom na najvei autoritet u istoriografiji, Slobodana Jovanovia:
Motivi koji su opredeljivali liberale da glasaju za pomaganje hercegovakog [i bosanskog] ustanka odnosno
za ulazak u prvi rat protiv Turske najverovatnije nisu bili iskljuivo patriotski i nacionalno-oslobodilaki; nije
iskljueno da je na njihovo odluivanje kao to i Slobodan Jovanovi pretpostavlja uticao strah od irenja
komunizma, jer smo, po njima, mi (Srbija) bili, posle Rusije zemlja u kojoj se komunizam irio. Svakako je
taj strah bio preteran, ali nije bio bez osnova. Sledi izvod iz pisanja Markovievog lista Osloboenje.25
U podrobnoj analizi stranakih programa i akcija, zadravajui se na stranci liberala, na razini spoljne,
nacionalne politike, Jankovi je napisao: U nacionalnom pitanju Liberalna je stranka zastupala velikosrpsku
[kurzivom istakao A. R.] koncepciju. Traila je i zalagala se za osloboenje svih Srba ne samo u susednim
oblastima i za njihovo prisajedinjenje srpskoj dravi nego i za ujedinjenje svih Srba na itavom Balkanskom
poluostrvu, a u obliku stare istorijske slave i moi kako na politikom tako i na crkvenom planu [kurzivom,
citirano iz organa stranke Srpska nezavisnost]. Ona se, dakle, nije zalagala za potpuno osloboenje srpskog
naroda (to su, uglavnom, sve stranke u svojim programima traile) [bez uveliavanja i bez pominjanja
Naertanija, to kao da se i u ovom kontekstu ne zapaa, pa prema tome i ne notira A. R.] u jednom
demokratskom poretku, nego je imala u vidu stvari osvajanja svih balkanskih teritorija kao srpskih [kurzivom
istakao A. R.], i vraanja na prevaziene hegemonistike odnose, na nekakvo novo carstvo u kome bi
gospodari bili srpski svetovni vrhovni politiari i crkveni poglavari. Da bi se taj cilj mogao postii, Liberalna
stranka oslanjala se preteno na Rusiju; njeno rusofilstvo bilo je izraeno naroito za Ristieve vlade kao
namesnika i ministra [inostranih dela] tokom oslobodilakih ratova 18761878, kao i dok se na elu Srpske
pravoslavne crkve nalazio mitropolit Mihailo.26
U dopuni se navodi pisanje prvog broja Srpske nezavisnosti, (1. oktobra 1881) u lanku koji Jankovi
registruje kao prvi program stranke liberala, da na polju spoljne politike glavna briga Liberalne stranke jeste i
bie: ujedinjenje raskomadanih srpskih delova i zemalja na Balkanskom poluostrvu. U vezi s tim radie se na
ostvarenju carinskog saveza, a potom i konfederacije [kurzivom istakao A. R.] istonih naroda koji imaju
slinu istorijsku sudbinu i jednake politike i kulturne interese. Pri tom e se oslanjati na Rusiju i druge
zainteresovane Velike Sile. Iz izuzetno znaajnog etvrtog programa Liberalne stranke, na vlasti, avgusta
1892, istie se, da ne donosi, na hartiji nita novo; obeavaju se dobri odnosi sa svim a poglavito sa susednim
dravama, a u pogledu nacionalne politike kae se [samo] uvijeno [kurzivom istakao A. R.] da e Liberalna
stranka na vlasti vriti sve one dunosti koje Srbija, kao kulturna zemlja, ima da ispuni u pogledu
nacionalnosti.
Kao peti program Liberalne stranke Jankovi navodi programatski Ristiev govor na Glavnom odboru stranke,
3. septembra 1895, kad se vratio na poloaj predsednika. U tom programu centralno mesto zauzimaju
Makedonija i Stara Srbija. Ristievim reima: Kad smo mi 1885. pokuali da spreimo Bugare da ne uu u
Istonu Rumeliju, mi smo bili na pogrenom putu. Istona je Rumelija bugarska oevina. No ne stoji tako i sa
Makedonijom; ona je patrimonijum i srpske narodnosti. U Makedoniji i Staroj Srbiji nalaze se nai ivotni
interesi (podvukao Risti). Tamo su ostala naa braa, da uvaju kosti Nemanjia, da uvaju njihove
zadubine, nae svetinje. Ko god pokua na njih da nasrne, neka zna napred da e imati i s nama da rauna, a
mi neemo biti usamljeni.27
Nastupanje Napredne stranke, posle oslobodilakog rata protiv Turske, 1878. godine, najreitije se ispoljava i
po Jankoviu u spoljnoj politici. Prestrojavanjem spoljne politike od dotadanjeg oslanjanja Srbije na Rusiju
na njenu povezanost za Austriju. Ova je stranka bila dva puta na vlasti. Jankovievim reima jednom dugo,
za vlade kralja Milana (od 19. oktobra 1880. do 21. septembra 1883. i od 7. februara 1884. do 1. jula 1887), a
drugi put, znatno krae, pod Aleksandrom Obrenoviem. Prema Jankoviu izriito: U prvom razdoblju bila

23 Isto, 171.
24 Isto, 192.
25 Isto, 194195.
26 Isto, 227228.
27 Isto, 232233.

267
je vie-manje na liniji napretka, u duhu i smeru znaenja njenog naziva, u drugom, duem, periodu njena
vladavina bila je izrazito antiliberalna i antidemokratska, esto u sutini protivpravna i nasilnika.28
Reakcionarni period, Jankovi obeleava dobrim delom spoljnopolitikim aktom Tajne konvencije, iako
dodaje, da je nju sam knez Milan 16/28. juna 1881. zakljuio s Austro-Ugarskom. ak precizira:
Konvencija je bila delo kneevo; Napredna stranka, kao stranka, nije imala u tome nikakvog udela.
Predsednik naprednjake vlade Piroanac je neto pre Konvencije razgovarao s knezom i Garaaninom,
naelno, o potrebi da se Srbija u svojoj spoljnoj politici, posle razoarenja u Rusiju, okrene i osloni na susednu
Monarhiju, no pod uslovom da Srbija dobije Solun [?! kurzivom istakao A. R.] i da se ne obrazuje posebna
albanska drava (to Austriji ne bi bilo ni na kraj pameti da prihvati). Meutim, nezavisno od tog razgovora,
knez je u Be[u] na svoju ruku utvrdio ugovor za iju su sadrinu znali samo austrougarski ministar inostranih
poslova i njegov poslanik u Beogradu, s austrijske strane, a sa srpske, pored kneza, samo njegov ujak
pukovnik Katardin i ministar inostranih dela u naprednjakoj vladi . Mijatovi.
Sledi ostavka Piroaneve vlade, a posle opet, povlaenje te ostavke. Samo, i po Jankovievom jednostranom
zakljuku: Bez Tajne konvencije [iji znaaj i Jankovi preuveliava A. R.], teko bi bilo objasniti niz
zbivanja u Srbiji, a posebno [reakcionarne?] postupke Napredne stranke tokom drugog dela prvog perioda
njene vladavine (juni 1881 juni 1887).29 Rat protiv Bugarske 1885. Jankovi je bez dvoumljenja
okarakterisao nepravednim. Konstatuje da je izbio krivicom kralja Milana i Milutina Garaanina, ali ne uputa
se u razmatranje razloga i povoda. Povratak Napredne stranke na vlast obeleava se programom novog lidera
Stranke Stojana Novakovia. U njemu se istie da Srbija tajnih konvencija protivnih svojim narodnim
tenjama ni s kim imati ne moe. Imajui u vidu tadanje odnose Velikih Sila, naglasio je (iako rusofil) da
njegova vlada treba da odrava prema svim Silama, bez predilekcije za koju od njih korektne odnose. Mimo
toga izjanjavao se za Mihailovu politiku prema Bosni, za personalnu uniju srpskog i bugarskog prestola, za
trgovinski ugovor s Bugarskom i Rumunijom i za propagandni rat Srbije u Turskoj radi podizanja nacionalne
srpske svesti i ostvarenja crkveno-prosvetne autonomije u tamonjim krajevima.30
Sumirajui stavove i akcije Napredne stranke u spoljnoj politici, Jankovi kazuje: Prvi program Napredne
stranke predviao je da e Stranka voditi nacionalnu politiku pomaganja i odravanja veza sa Srbima van
Srbije, uvrivanja bratskih veza sa slovenskim narodima i ostvarivanje naela istok istonim narodima, tj.
za nacionalni princip u reavanju Istonog pitanja. Meutim, po Jankoviu, dok se u unutranjoj politici bar
do Timoke bune, ta stranka drala bitnih taaka svog programa, u spoljnoj politici ve je od prvih svojih
dana na vlasti, pa ak i pre no to je stupila na vlast, napustila u celosti taj deo programa. Umesto nacionalne
i slovenofilske politike, ona je odmah poela voditi austrofilsku politiku, jer je to bio uslov pod kojim je kralj
Milan mladim videlovcima naprednjacima poverio vladu.
Preuveliavajui tetnost Milanove austrofilske politike na mesto rusofilske, Jankovi je obeleava ak
slugeranstvom Austriji u vidu monomanije, koja negativno utie i na nacionalne aspiracije Srbije.
Konkretno, prestala je da podrava i pomae svoje sunarodnike u Austro-Ugarskoj i kada je u prolee
1882. buknuo ustanak hriana i muslimana u Bosni i Hercegovini protiv Austrije spreavala je pomaganje
ustanika orujem, dobrovoljcima i sl. igosanje Napredne stranke u tom pogledu ide tako daleko da se
poistoveuje sa miljenjem radikalske opozicije da se stranka naprednjaka u Milanovoj slubi preobratila u
obinog austrijskog pandura.31 Zlobnici bi dodali, oigledno u takvoj beskompromisnoj osudi odraava se
biva, predratna, Jankovieva pripadnost Radikalnoj stranci. Tek u osvrtu na novi program Napredne stranke,
1889. godine, koji se ni u emu bitnom, sutinskom, nije razlikovao od njenog prvog Programa iz 1881.
godine kazuje se da i tu biva naglaeno potovanje meunarodnih obaveza, odravanje prijateljskih odnosa
sa svima dravama a bez tete po samostalnost i dravnu individualnost Srbije.32 Meutim, mimo tog
programa, mimo svih akcija Napredne stranke pod predsednitvom Milana Piroanca, Milutina Garaanina, ili
Stojana Novakovia, akti spoljne politike pripisuju se gotovo iskljuivo knezu i kralju Milanu Obrenoviu. Za
njega se istie u sumarnom delu: Da bi ostvario svoj proaustrijski spoljnopolitiki program (zakljuio Tajnu
konvenciju s Austrijom, elezniki ugovor s Bontuom, obavio zbacivanje mitropolita Mihaila, itd.), Milan je,
dovodei naprednjake na vlast, pristao, kao zauzvrat i na njihov unutranji program liberalnih reformi.33
Osvrtom na istoriju Radikalne stranke najpre se ralanjava prvobitna veza sa idejama i akcijama Svetozara
Markovia. Upadljivo deluje formulacija koja navodi na zakljuak da Markovi i u uvenom lanku Velika
Srbija ne igoe u biti proklamacije i delovanja za ujedinjenje Srba, i srpskih zemalja, u granicama Srbije, ve
neparlamentarne puteve kojima se do tog ujedinjenja nastoji doi. Jer i po Jankoviu u spoljnoj politici
28 Isto, 256, 273.
29 Isto, 279281.
30 Isto, 286287, 293.
31 Isto, 296297.
32 Isto, 303.
33 Isto, 316.

268
[Markoviev] zahtev da se doe slobodom do jedinstva, a ne obratno, tj. da sloboda (prava linosti da po
svojoj volji ureuje sve svoje odnose) bude osnova srpskog jedinstva, odnosno ujedinjenja svih srpskih oblasti
sa Srbijom,34 znai privrenost ideji ujedinjenja svih srpskih zemalja.
Zanimljivo je i kako Jankovi, osvrui se na akt pridobijanja Radikalne stranke za saradnju, u nastojanjima
da se izbegne kapitulacija, produenjem rata protiv Bugarske, kazuje: Iako je, preteno blagodarei [Milanu
!?] Bugarska pobedila Srbiju u ratu, kralj Milan je ovim obraanjem na radikale postigao bar dva korisna
rezultata: prvi, dobio je podrku najvee politike stranke u zemlji za eventualno produenje rata protiv
Bugarske (da bi postigao to povoljniji ugovor o miru) i, drugi, uspeo je da kompromituje [privremeno]
vostvo Radikalne stranke i da razbije njeno jedinstvo.35
Prema osvrtu na spoljnu politiku Radikalne stranke, Jankoviu je najvanije, da je: U oblasti spoljne politike
radikalni Program traio da se neguje sloga sa susednim narodima, da se radi na savezu balkanskih naroda, a
pre svega na sporazumu sa Crnom Gorom i Bugarskom. Neosloboene delove srpstva [i tu neodreeno, kojeg
dela] valja potpomagati u kulturnom pogledu i u buenju svesti o nacionalnom jedinstvu [znai, sve delove
srpstva, svo srpstvo]. Posebno bi s Bugarskom, kao geografski najbliom i u nacionalnom pogledu prilino
srodnom, trebalo odravati bratske odnose u svakom pogledu teei jedinstvu s njome. I Jankovi smatra za
znaajno, da: Jugoslovensko pitanje, tj. pitanje ujedinjenja Srba iz Srbije sa jugoslovenskim narodima iz
Austro-Ugarske, a pre svega s Hrvatima, kao tada jo neaktuelno, nije nalo mesta u radikalskom Programu iz
1881.36
Jankovi citira i pisanje lista radikala Samoupravu u vezi sa srpsko-hrvatskim razmiricama. Tamo pie da se u
biti te razmirice ne zasnivaju na razlikama ni u jeziku, ni u raznim pismenima, ni u veri, ni u imenu, ni u
istoriji, ve poglavito na razliitim politikim tenjama. Po toj razlici u politikim tenjama Srbija tei
ujedinjenju Srba iz Turske i Austro-Ugarske, to nas dovodi u sukob sa naom hrvatskom braom. Jer, u isto
vreme hrvatsko-zagrebaka gospotina trai Veliku Hrvatsku, i to ak u zavisnom poloaju od Austro-
Ugarske. Preutkuje se da to to trae radikali za sve Srbe spada u kategoriju Velike Srbije, onako kako ono
to nacionalne stranke u Hrvatskoj trae spada u kategoriju Velike Hrvatske.37
U rezimeu se dodaje: Po dolasku radikala na vlast, pokazalo se da se njihova spoljna politika nije bitno
razlikovala od politike drugih ranijih vlada, ako od toga izuzmemo politiku Napredne stranke, odnosno
naprednjakih vlada prema Austro-Ugarskoj. I radikali su, kao i liberali (a kao i ranije mladokonzervativci),
vodili aktivnu nacionalnu politiku u odnosu na nacionalno identino ili srodno stanovnitvo u Turskoj i u
Austro-Ugarskoj.
Razumljivo: Posle naprednjaka, koji su bili, po volji kralja Milana, gotovo bacili Srbiju u naruje Austriji,
radikali na vlasti teili su emancipaciji od Austro-Ugarske i u ekonomskom i u politikom pogledu. Oni su na
tom putu, nesputavani Tajnom konvencijom (za koju, bar slubeno, nisu ni znali) pokazivali dosta energije i
smelosti, naroito u svojoj tampi. Ali u njoj su i objavljivali neretko nacionalistike lanke, naroito o
Bosni i Hercegovini kao isto srpskoj zemlji... Insistiranje na savezu sa Bugarskom zasnivalo se na iluzijama
zbog Makedonije, na ije su pripajanje teili i Srbija i Bugarska.38
U objedinjavajuem zakljuku, kao i tokom najveeg dela ovih izlaganja, za razliku od velike veine
istoriara, Jankovi ne pominje Naertanije. Vodio je tu rauna, oigledno, o injenici da izuavajui na
dokumentima istoriju politikih stranaka, nijedan od njih i ne pominje postojanje Naertanija, a kamoli da se
poziva na neophodnost njegovog uvaavanja kao trajnog dravotvornog programa Srbije. Kritiku tu iziskuju
samo izvesni odlomci izlaganja o spoljnopolitikim odnosima srpske drave. Poput koncepcije:
Dravopravna nezavisnost Srbije, steena na Berlinskom kongresu 1878, nije donosila, niti sama sobom
garantovala i pravu politiku nezavisnost. to se objanjava dejstvom Austro-Ugarske i Rusije na njenu
spoljnu politiku, koje je zapravo neminovno i ne ograniava njenu nezavisnost. Srbija kao samostalna,
nezavisna drava, sama, pod uticajem vladajuih stranaka i linosti, odluuje koliko i kako e prihvatiti, ili
odbaciti, pritiske i tih Velikih Sila. Logino, prema svojim interesima i procenama: Velike Sile, a u prvom
redu Rusija i Austrija, zainteresovane za Balkan, nastojale su vazda da obezbede svoj politiki uticaj, koji bi,
na ovom za njih vanom prostoru, zamenio vrhovni suverenitet Turske imperije.
Ostaje nepobitno: U osnovnim programskim zahtevima sve tri politike stranke za oblast spoljne politike
nije bilo bitnijih razlika. Sve tri partije isticale su svoj nacionalnooslobodilaki [kurzivom istakao A. R]
zadatak kakav su, u osnovi, imali i knez Mihailo i Namesnitvo posle njegove pogibije. Partije e se zalagati
za osloboenje svojih [kurzivom istakao A. R.] jo neosloboenih krajeva pod Turskom i za njihovo

34 Isto, 320. [kurzivom istakao A. R.]

35 Isto, 358.
36 Isto, 367.
37 Isto, 368.
38 Isto, 400.

269
prisajedinjenje Srbiji, a posebno osloboenje Bosne i Hercegovine. Osim toga [a to je najvanije, posle
iskustva iz godina razaranja Jugoslavije] gotovo u svim partijskim programima nalazila se izraena elja da
Srbija prema svim velikim Silama odrava dobre, korektne odnose, a da sa susedima na Balkanu gaji prisne
odnose, pa i vie od toga.
Razlike su tu iznijansirane prema Jankovievim predodbama. Odustajanje od proklamovanih oslobodilakih
akcija za vreme Mihailove i Namesnike vladavine, dobro se objanjava i Ristievim pravdanjima, da je
izostala neophodna podrka neke velike Sile. Sami liberali su, govorei o osloboenju i ujedinjenju okolnih
Srba imali na umu povratak na staru slavu i veliinu srpsku, pa su izili s tradicionalnim zahtevom za
ujedinjenjem u obliku stare moi kako na politikom tako i na crkvenom planu... Napredna stranka imala je
najiri i najnapredniji spoljnopolitiki program. Ali iz samih Jankovievih izlaganja, to se ne vidi. Ne moe
se ni videti, jer je na vlasti, po Jankoviu, iskljuivo pod pritiskom vladara, Milana Obrenovia, a po nama, i
pod dejstvom politikih interesa Srbije, posle San-Stefana, i ekonomskih, prema ivotnim potrebama trgovine
sa Austro-Ugarskom vodila austrofilsku spoljnu politiku.
to se tie spoljnopolitikih programa Radikalne stranke istaknut je kao cilj, savez balkanskih naroda, a pre
svega Srbije sa Crnom Gorom i Bugarskom. Mudra suzdranost radikala preovladava, iako ni to ne naglaava
u potrebnoj meri Jankovi, kada uprkos verbalnim harangama, ne preduzimaju harangirane akcije, cenei za
onovremenu Srbiju, nesavladivu opasnost od otrog otpora i reagovanja Habsburke Monarhije.
O jugoslovenskom pitanju, Jankovi je tu napisao ono to se pisalo u vreme kada je Jugoslavija jo postojala.
Ne moe se traiti ni od njega da pie kako e se pisati posle nestanka Jugoslavije. ak za razliku od veine
istoriara bio je objektivniji, kazujui da: U programima i u praktinoj aktivnosti srpskih politikih stranaka u
XIX veku, jugoslovensko pitanje nije nalo mesta. Oigledno je da za nj jo nije bilo dolo vreme, ne samo
zbog moi susedne Monarhije nego i zbog nedovoljne zrelosti samog pitanja. Kad je poetkom XX veka
(posle 1903) postalo aktuelno, ono e na svoj nain nai odgovarajue mesto i u politiko-partijskom ivotu
Srbije.39
U 1952. godini tampanom lanku Prve radnike demonstracije u Srbiji (u Kragujevcu 1876), Jankovi notira
kako se 1875. u vezi sa izbijanjem Hercegovakog ustanka oekivao rat s Turskom pod vladom tzv.
akcionog ministarstva Steve Mihailovia i Jovana Ristia. Ali je knez Milan ne elei da ugazi u rat tu
vladu ve posle mesec dana oborio u Skuptini i doveo na vlast (26. IX 1875.) opet mladokonzervativce i
mlae liberale sa Lj. Kaljeviem kao predsednikom vlade. Zato je Milan izbegao 1875. rat protiv Turske da
bi ga ve 1876. posle prvih radnikih demonstracija, 15. februara 1876. izazvao, ne objanjava se ni u
najmanjoj meri sa potrebom obraanja panje od trajno nesagledive unutranje opasnosti na brzo savladivi
spoljni inilac neizbenog rata. Meutim, Slobodan Jovanovi, koji je, kako kazuje i Jankovi, pomenute
demonstracije ocenio kao vie-manje neozbiljne manifestacije40, komunsku atmosferu, harangiranjem
socijalistikog lista i socijalistiki nastrojenih Markovievaca razmatrao je kao motiv vie preuranjeno
povedenog rata 1876. Dobro je, s obzirom na povod pisanja nae knjige, to Jankovi istie kako su
reakcionarni krugovi prikazivali ove demonstracije i kao dirigovane iz inostranstva.41 Tako se i ovim
primerom potvruje kako se oduvek kada ne valja neto u zemlji, krivica svaljuje na faktore izvan zemlje.
Prelazei na trajno, sistematsko, izuavanje problema oko stvaranja Jugoslavije, Jankovi je napisao 1963.
godine lanak Iz istorije stvaranja jugoslovenske drave 1918. godine. Poetkom te godine jo je ostvarenje
ciljeva zagovornika ujedinjenja Jugoslovena izgledalo beznadeno. Januara 1918. jugoslovensko pitanje, kao
pitanje osloboenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda u jednu nezavisnu dravu, zapalo je bilo u ozbiljnu
krizu usled toga to su se predsednik engleske vlade D. Lojd Dord i predsednik Sjedinjenih Amerikih
drava V. Vilson u svojim govorima od 5. odnosno 8. januara izjasnili protiv ruenja austrougarske
monarhije.42
U ovom lanku Jankovi se uglavnom zadrava na prepisci oko Trumbievog predloga za sazivanje
obavezujue skuptine predstavnika krune, vlade, stranaka, vojske, crkve, inteligencije i Jugoslovenskog
odbora, u vezi sa navedenim pitanjima, koja se nameu i stavovima Sila Antante. Izlau se pojedinosti uz
neophodna Jankovieva miljenja i objanjenja. Daje se do znanja, iako ne u potrebnoj meri, da se odbijanje
Trumbieve zamisli, prvenstveno od strane Paia, podrazumeva se i njegove vlade sa seditem na Krfu,
zasniva na ouvanju srpskih preimustava.
Po Jankovievom komentaru jednog Paievog pisma: Iako je svojim pismom, oigledno, nastojao da zagladi
teak utisak zbog odbijanja predloga o optoj skuptini na kojoj je Jugoslovenski odbor toliko insistirao, Pai

39 Isto, 430431.
40 D. Jankovi, Prve radnike demonstracije u Srbiji (u Kragujevcu 1876), Beograd, 1952, Istorijski asopis Istorijskog instituta
S.A.N. knj. III, 164.
41 Isto, 183, 186.
42 D. Jankovi, Iz Istorije stvaranja jugoslovenske drave 1918. godne, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1963, br. 34, str. 281.

270
je, ipak, i dalje zadrao svoje osnovne koncepcije o srpskoj vladi kao jedinom predstavniku svih Srba, Hrvata i
Slovenaca, kojoj Jugoslovenski odbor moe biti samo pomono i savetodavno sredstvo.43
Uzaludno Trumbievo nastojanje da pridobije i princa Aleksandra, u sporu sa Paiem, ne nailazi na
komentare kojima bi postala jasna solidarnost vladara i vlade u ouvanju steenih pozicija. Ne vidi se ni dokle
ide saglasnost opozicionih stranaka sa predlogom o sazivu predloene Skuptine, od strane Trumbia, odnosno
Jugoslovenskog odbora. Razgovetno se objanjava u potrebnoj meri samo vizija, da bi pomou predloene
skuptine okolinim putem bilo postignuto faktiko priznanje od strane srpske vlade i Jugoslovenskog
odbora kao zvaninog predstavnika austrougarskih Jugoslovena. Na taj nain uinjen bi bio korak ka reavanju
pitanja stvaranja zajednike jugoslovenske drave po koncepcijama Jugoslovenskog odbora, tj. na bazi
ravnopravnosti i uzajamnog sporazuma. S druge strane, navedeni Paievi odgovori deluju tako probitano,
realistiki, prihvatljivo, mada se iza njih kriju kritikovani hegemonistiki porivi, da su poeljni i izostavljeni
komentari kojima bi se istakla Paieva snalaljivost rasnog, iako po mnogima prevrtljivog politiara. Ali bez
obzira na karakteristike, u spoljnoj je politici umee snalaljivosti primarno, naroito kada se neprihvatljive
stvari ine prihvatljivim.
Kritikovani hegemonistiki porivi ogledaju se i u Jankovievim nalazima koji potvruju da: Nezadovoljan u
sutini rezultatima Krfske deklaracije a jo vie dranjem Paia i srpske vlade posle toga, bojei se sve vie
srbijanske hegemonije u stvaranju jugoslovenske drave Trumbi je oseao potrebu da ojaa poloaj
Jugoslovenskog odbora u odnosu na srpsku vladu, da saveznicima jasno stavi do znanja da jugoslovensko
pitanje nije samo srpsko pitanje, ve zajedniko pitanje jugoslovenskih naroda. Poto situacija nije
dozvoljavala da otvoreno postavi pitanje priznanja Jugoslovenskog odbora od strane srpske vlade i drugih
saveznikih vlada i pitanje slobodnog i ravnopravnog ujedinjenja, on je pokuao da kroz optu skuptinu
[kurzivom istakao A. R.] u stvari prokrijumari stvaranje jednog spoljnopolitikog odbora, u koji bi svakako
i on uao, i stvaranje jedne ustanove koja bi bila embrion provizornih ustavnosti u vreme ujedinjavanja i
neposredno posle toga.44
Iste, 1963. godine, tampan je i Jankoviev referat, na Kongresu slavista u Sofiji, o ulozi naprednih drutvenih
snaga u stvaranju jugoslovenske drave 1918. Godine. Iako nije tano formulisana uvodna reenica, sa
pozicija napisanog, ostalo je verovatno njome reeno, da: U [onovremeno] savremenoj jugoslovenskoj
istoriografiji nije jo [bilo] proueno pitanje o faktorima stvaranja prve jugoslovenske drave, obrazovane
1918. godine, nije ni priblino tano izvedeno koji su sve spoljni i unutranji, politiki, drutveni i drugi
inioci igrali ulogu, i kakvu i koliku ulogu, u procesu nastajanja te drave.
Konsekventno navedenom, sa tadanjih kontinuirano komunistikih pozicija, sugerie se da je bilo:
Uglavnom opte usvojeno da je pri stvaranju jugoslovenske drave odluujuu ulogu odigrao jedan, nazadni
deo srpske buroazije [kurzivom istakao A. R.], tzv. velikosrpska buroazija, tj. onaj njen deo koji je pod
zajednikom jugoslovenskom dravom u sutini podrazumevao proirenu veliku srpsku dravu. Taj sloj srpske
buroazije, zastupljen najizrazitije u radikalskoj, Paievoj stranci i vladi, zajedno s odreenim delovima
hrvatske, slovenake i drugih jugoslovenskih buroazija, a uz monu podrku vladajuih krugova [zato ne
dosledno: vladajuih buroaskih krugova A. R.] pobednikih sila Antante, organizovao je prvu
jugoslovensku dravu, uzeo vlast u njoj i dao joj svoj peat za sve vreme njenog postojanja.45
Dogmatska pristrasnost ovde se ogleda u stalnom isticanju buroazije. Nju graanska istoriografija nije
pominjala, jer je buroaska odrednica, nasuprot proleterskoj, oznaavala klasu eksploatatora. To zna i
Jankovi, pa se u izvesnoj meri distancira od citiranih oznaka, konstatacijom da: Takvo gledanje na faktore
jugoslovenskog ujedinjenja 1918, iako u svojim osnovama moe biti prihvatljivo, nije u svakom sluaju
potpuno i dovoljno svestrano: drutveno-politika stvarnost, kako meunarodna tako i unutranja, u kojoj se
stvarala prva jugoslovenska drava bila je nesumnjivo mnogo sloenija, odnosi kompleksniji, uticaji
mnogostraniji i uzajamno izukrtani. U jugoslovenskoj istoriografiji, ni u eri dogmatskog komunizma nisu
preovladala dela s atributima buroazije u peorativnom znaenju. Nedostaci te istoriografije nisu se
ispoljavali u veini sluajeva marksistikim preterivanjima, jer marksisti su bili i ostali u manjini ak i u
vremenu marksistikog komunizma u Jugoslaviji.
Kao bivi i budui graanski istoriar s antiburoaskih komunistiko-marksistikih pozicija u vremenu pisanja
ovog svog istoriografskog referata, Jankovi demonstrira umenost ekvilibrizma, pa kazuje: Sa zavretkom
[Prvog svetskog] rata, Socijaldemokratska partija pozdravila je (2. XII 1918) ujedinjenje jer je, kao i veina
buroaskih stranaka [kurzivom istakao A. R.] u novoj dravi, polazila od pogrenog shvatanja da su Srbi,
Hrvati i Slovenci jedan narod, jer imaju jedan jezik i jednake ostale etnike osobine te da se kao jedan narod

43 Isto, 297.
44 Isto, 303.
45 Dragoslav Jankovi, Uloga naprednih drutvenih snaga u stvaranju jugoslovenske drave 1918. Godine, JI, Beograd, 1963, br.

4, str. 1 (separat).

271
i oseaju. Iako je odluno odbijala svaku saradnju s buroazijom, Glavna uprava SSDS stala je, ipak, u
nacionalnom pitanju na iste pozicije na kojima je stajala i veina buroazije.46
Sa istih pozicija: U poslednjoj ratnoj, 1918. godini, stvaranje nezavisne jugoslovenske drave postaje, s
malim izuzetkom zajedniki cilj svih jugoslovenskih buroazija, ulazi u akcione programe gotovo svih
graanskih politikih stranaka. U tom zahtevu buroaskih politikih stranaka sadran je bio istovremeno i
interes narodnih masa u jugoslovenskim zemljama. Zbog toga se moe rei da se u ovom traenju zajednike
nezavisne jugoslovenske drave... buroazija jugoslovenskih drava i zemalja nalazila na liniji istorijskog
napretka.47
Trajna su bila i ostala neslaganja oko ustrojstva zajednike jugoslovenske drave na centralistikoj, federalnoj,
ili ak konfederalnoj osnovi. Prevaga je zavisila od moi zastupnika razliitih konstelacija. Jankovi je
marksistiki i nemarksistiki u duhu vremena uopteno zakljuio: To je omoguilo srpskoj vladi kao
predstavniku najveeg dela srpske buroazije i zastupniku interesa srpske dinastije, da zajedno s
predstavnicima [manjeg ili veeg dela?] hrvatske, slovenake i drugih jugoslovenskih buroazija, a oslonjena
na imperijalistike sile Antante, obrazuje upravo onakvu dravu kakva je odgovarala pre svega i u najveoj
meri njenim interesima.48
U sledeoj, 1964. godini tampana su dva toma zbirke dokumenata o stvaranju jugoslovenske drave, kao
zajedniko delo Dragoslava Jankovia i hrvatskog istoriara Bogdana Krizmana. U zajednikom kratkom
predgovoru u potrebnoj meri istie se da je nain osnivanja jugoslovenske drave 1918.... dao peat itavom
njenom kasnijem razvitku; veina politikih i drugih odnosa i ustanova u njoj vukli su svoj koren u 1918, iz
puta i naina nastanka, koji je davao i odreeni karakter tim odnosima i ustanovama... ak i dalje od toga:
propast kraljevine Jugoslavije i izbijanje Narodne revolucije 1941. kao i njen tok [zapravo tok istrebljivakog
rata izmeu partizana i etnika, ali to se tada jo nije smelo tako napisati] postaju mnogo jasniji kada se znaju
zbivanja i odnosi u 1918. godini.49
Ovaj predgovor sadri i kritiki osvrt na prethodnu zbirku akata hrvatskog istoriara Ferda iia. Jer, trebalo
je istai da su u toj zbirci, nasuprot ovoj uneta sva ona akta koja pokazuju pozitivno raspoloenje, izjave,
odluke itd. raznih zvaninih i nezvaninih faktora u korist stvaranja odreene jugoslovenske drave, uglavnom
sve ono i samo ono to je doprinosilo stvaranju stvorene jugoslovenske drave, kao potvrda pravovaljanosti
te drave. Razumljivo, ta zbirka tampana je 1920. godine, kada se nametala njena potreba sadrinom odbrane
i slavljenja kraljevine Jugoslavije, a ova Jankovieva i Krizmanova 1964, kada se tampa sve to je potrebno
da bi se utvrdilo kako ona kraljevina Jugoslavija nije bila utemeljena kako valja, pa se sruila.
Poto e ova zbirka dokumenata biti iskoriena u drugoj knjizi ove istorije o spoljnoj politici Srbije, ovde
emo se zadrati samo na onim aktima ove zbirke, kojima se potvruje ili opovrgava valjanost Jankovievih
izlaganja. Mora se zato odmah rei da tampani odlomak iz govora Lojda Dorda nije dovoljan dokaz
tadanjeg vrstog opredeljenja za sauvanje Austro-Ugarske. U tom govoru sa nevericom se komentarie
slian govor predstavnika Austro-Ugarske od 25. decembra 1917, da Centralne Sile ne nameravaju da silom
prisvoje ma koju od teritorija to su ih zauzele, niti da lie nezavisnosti ma koju od drava koje su tu svoju
politiku nezavisnost izgubile u toku ovoga rata.
U komentaru te izjave, Lojd Dord izjavljuje: Znai li ta izjava da bi Belgija, Srbija, Crna Gora [kurzivom
istakao A. R.] i Rumunija bile isto tako nezavisne da upravljaju svojom sudbinom, kao to je to sluaj sa
Nemakom i drugim [nezavisnim] dravama? Ili, pak, znai, da bi im se nametnule svakovrsne politike i
ekonomske smetnje i ogranienja, koja su u opreci sa poloajem i ugledom slobodnog i svog dostojanstva
svesnih naroda? Dalje: Mi treba da znamo ta ta izjava ima da znai, zapravo koju teinu ima. Konano, po
istom efu Britanije: Isto tako lako postoji saglasnost sa Predsednikom Vilsonom da rasparenje Austro-
Ugarske nije ratni cilj Antante. Dakle, smatra se da je nemogue nadati se uklanjanju nemira u tom kraju
Evrope... dok god se ne dadne stvaranje autonomije na isto demokratskim principima onim austrougarskim
narodnostima koje je odavno ele...
Za Srbe, Hrvate, Slovence u Austro-Ugarskoj bitno je bilo da se u tom govoru, na osnovu kojeg i Jankovi
smatra, da je Antanta jo za ouvanje Austro-Ugarske, kazuje: teritorijalno poravnanje mora se izvriti na
osnovi prava naroda na samoopredeljenje, odnosno na osnovi principa vladavine pristankom onih kojima se
vlada. Imajui posebno u vidu taj deo govora Dorda Lojda, vei deo Hrvata, zastupnika u Jugoslovenskom
odboru, bio je tada reen da ne da svoj pristanak za dalji ostanak u granicama Austro-Ugarske, ve ako nema
uslova za stvaranje nezavisne Hrvatske (ije bi primorje znatnijim delom pripalo Italiji) glasa za zajedniku
dravu sa ostalim Jugoslovenima. Da bi u toj zajednikoj dravi bilo izbegnuto ono to neizbeno oekuje

46 Isto, 7.
47 Isto, 9.
48 Isto, 13.
49 Graa o stvaranju jugoslovenske drave (1.120. XII1918). Priredili Dragoslav Jankovi i Bogdan Krizman, Beograd 1964, 5.

272
Hrvatsku i u reformisanoj Austro-Ugarskoj, Trumbi je predlagao sazivanje Skuptine o kojoj govori
Jankoviev lanak.
Od Paia odbijeni predlog za sazivanje prevremene Skuptine, poveavao je strepnju od ponavljanja sudbine
pod Austro-Ugarskom, ali Trumbiu nije preostalo drugo, potvreno je i ovim dokumentima, do da nastavi sa
nastojanjima onemoguavanja Paievih intencija. Jugoslovensko narodno vijee, sa hrvatskom prevagom,
imajui u vidu odnos snaga velikosrpskih i srpsko jugoslovenskih grupacija, prema proceni veine lanova
Vea, zato nije odlunije reagovalo ni na pisanje Srpskog Dnevnika da e srpski andari nauiti Hrvate i
Slovence kako se treba pokoravati zakonima Velike Srbije. Polazilo se sa stanovita da ovo pisanje Srpskog
Dnevnika nema nikakve veze sa miljenjem zvaninih faktora kraljevine Srbije i da nije dobro sa srpske
strane voditi zakulisnu politiku uzajamnog sumnjienja i intrigiranja.50
Obostrana sumnjienja, srpska zbog velikohrvatskih ciljeva jugoslovenstva, hrvatska i slovenaka zbog
velikosrpstva, nisu bez osnova. U memorandumu srpske vlade o nacionalnim zahtevima Srbije, koji je upuen
saveznikim vladama, prema tekstu upuenom predstavnicima Srbije u inostranstvu, 31/18. marta stoji:
Srpski troimeni narod [kurzivom istakao A. R.], Srbi, Hrvati i Slovenci, ele, tee i radie uvek na tome, da
se oslobode austrougarskog jarma i da se ujedine u jednu nacionalnu dravu, koja e brojati 11 do 12 miliona
itelja.
Nastavak jo vie impresionira planovima irih zahvata novih saveznikih drava stvorenih prema merilima
ovog memoranduma, na braniku od germanske najezde. Jer: Ako bi se princip nacionalnosti primenio na
navedeni nain, onda bi se prostirala Poljska od Baltikog mora do eko-Slovake Kraljevine, a ova do
blizu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na taj nain bi Nemaka svedena na svoje etnografske granice,
na svoju istu nemaku mo bila primorana da napusti svoju osvajaku politiku za sva vremena. Na jugu,
ka Jadranskom moru, kome germanizam takoe stalno tei... stajae ujedinjena Italija i Jugoslavija; a na
zapadu Francuska, Belgija i Engleska.51
Kako je teko razaznati se, ili kako se moe na razliite naine koristiti istoriografska graa, vidljivo je po
deklaraciji srpske vlade o spoljnoj politici i ciljevima rata koja prethodi navedenom memorandumu. U toj
deklaraciji od 30/17. marta stoji: Mi ne traimo tue zemlje; mi traimo samo ono to je nae; traimo da se
ukine ropstvo narodnosti, kao to je ukinuto ropstvo linosti. Mi traimo jednakost velikih i malih naroda,
slobodu i bratstvo svih narodnosti; traimo pravi i trajni mir za sve narode; traimo ono to mora doi docnije,
posle ponovnog krvoprolia, ako ne doe sad; jer mi traimo ono to je skopano sa razvitkom kulture i
oveanstva; traimo slobodnu i ujedinjenu Jugoslaviju; povraaj Alzasa i Lorene Francuskoj, vaspostavljanje
nezavisne Belgije, vaspostavljanje ujedinjene eke i ujedinjene Poljske Kraljevine... traimo prisajedinjenje
Talijana Italiji, Rumuna Rumuniji i Grka Grkoj, to sve daje najvee i najvre garancije za budui pravedni
i stalni meunarodni mir i za napredak svetske civilizacije.52
U tom redosledu sledi i dokument sa naelnom izjavom Socijalistike omladine Slovenaca kojom se u ime
samoureenja naroda trai federalistiko dravno ujedinjenje slovenako-hrvatsko-srpskih krajeva.53 Pa jedna
Paieva izjava u Narodnoj skuptini na Krfu, 14/27. aprila 1918, da umesto imena srpski narod treba uvek
upotrebljavati Srpsko-hrvatski narod. U svima novinama, u svima spisima, i svuda gde god se ima prilika za
to, jer to je jedan i isti narod. Treba privikavati svet, da i on vidi da je to jedan isti narod, jer strani svet vidi
kako se Srbi i Hrvati, i to kako u Zagrebu, tako i u drugim mestima, gloe, i on ne moe da shvati da je to
jedan isti narod, ali da njegovo jedinstvo rastrojava tajno Austro-Ugarska, da ona preko svojih ljudi i agenata
radi na tome da uniti ideju jedinstva Srba, Hrvata i Slovenaca.
Pai tu jo dodaje kako treba sami Hrvati i Slovenci sve vie da istiu kako sa Srbima sainjavaju jedan narod
jer kad bi samo Srbi to ponavljali mogle bi da nam se pripiu neke imperijalistike tendencije, da elimo da
osvajamo.54 Kao da ak omakom, a ne namerno datoj prethodnoj izjavi o troimenom srpskom narodu, ne
moraju slediti protestne izjave sa hrvatske strane zbog srpskog jugoslovenstva. U svakom sluaju ovde se
nametnula potreba za izostavljenim slinim izjavama efa hrvatske stranke prava u Hrvatskoj, Ante Starevia,
o hrvatskom dvoimenom narodu, kojim se Srbi ubrajaju u Hrvate 55 radi ublaavanja antisrpskih reakcija na
takve velikosrpske tvrdnje.
U vezi sa Paievim odustajanjem od Krfske deklaracije, zapaa se dokument o reagovanju vladinih krugova
Engleske. U pismu, od 11/24. avgusta 1918. poslanika Jovanovia Paiu stoji: Potrebno je da se na to
jasniji nain od Vae strane pokae da Vi niste napustili program iz Krfske deklaracije jer Englezi, koji su do

50 Isto, 29.
51 Isto, 157.
52 Isto, 151.
53 Isto, XI, 164.
54 Isto, 177.
55 Isto, 205.

273
sada radili na naem ujedinjenju imaju utisak da [srpska] vlada ima jedan nov program koji se moe ovako
definisati vea Srbija s izlazom na more i strahovanje da je to u sporazumu sa g. Soninom uinjeno u borbi
za stvaranjem jedne jake drave na Balkanu. Nesloga izmeu Srba i neslaganje sa Jugoslovenskim Odborom
nije li znak nesposobnosti za ujedinjenje i slabosti, pitaju se oni?56
Da nije bilo sve u redu u politici ujedinjenja Srba, Srbo-Hrvata, odnosno Hrvato-Srba i Slovenaca kazuje
iznova Paieva instrukcija poslanicima Srbije u Parizu, Londonu i Vaingtonu 14/27. avgusta 1918. Nalae
im se opetovano da spree, meutim, priznanje Jugoslovenskog komiteta kao predstavnika Jugoslovena
Austro-Ugarske.
Argument da se poput eko-slovakog komiteta prizna i Jugoslovenski komitet kao predstavnik Srba, Hrvata
i Slovenaca u Austro-Ugarskoj, sve razgovetnije nije pravovaljan po Paiu. On sve ee ponavlja: esi i
Slovaci, poput Poljaka, nemaju svoje slobodne drave i vlade, koje bi ih predstavljale i sasvim umesno je bilo
da priznaju njihove komitete kao zastupnike i predstavnike njihovih naroda, ali Srbi, Hrvati i Slovenci imaju
Srbiju koja vodi rat [kurzivom istakao A. R.] radi njihovog osloboenja i ujedinjenja sa Srbijom. Jo se
dodaje: Austro-Ugarska je napala Srbiju u sporazumu sa Nemakom da bi je potinila i spreila ujedinjenje
sa Srbijom onih Srba, Hrvata i Slovenaca koji ive u Habzburkoj Monarhiji... Dakle, Srbija vodi rat za
osloboenje svoje brae zvane Jugosloveni i ona ih u meunarodnim odnosima predstavlja i zastupa.
Priznavati sad drugi centar i druge predstavnike van Srbije znailo bi stvarati dva centra rada, od kud bi
potekle nesumnjivo nesuglasice, pa moda i ta gore. Zato Pai ide i dalje te trai da Saveznici zvanino
priznaju pravo Srbiji da oslobodi i ujedini Srbe, Hrvate i Slovence u jednu nezavisnu demokratsku dravu
kakva je Srbija.57
Spor izmeu Paieve vlade i Trumbievog Jugoslovenskog odbora nije mogao nikako da se rei bez kasnijih
posledica. Jer, bez eufemizma, na srpsko insistiranje da se odrekne zahteva za meunarodno priznanje Odbora
kao ravnopravnog partnera, Trumbi je insistirao na hrvatskim pravima koja proizlaze iz priznanja
ravnopravnosti partnera. Ponovljeno, sa srpske strane: Srbija, koja sa svojim saveznicima vodi rat za
osloboenje Srba, Hrvata i Slovenaca [Austro-Ugarske, umesto, primarno, za osloboenje Srbije pod
okupacijom Austro-Ugarske] i njihovo ujedinjenje sa kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom, meunarodno
predstavlja [to zapravo hoe da se sprei, sa hrvatske strane] na troimeni narod srpsko-hrvatsko-slovenaki i
u meunarodnim odnosima govori u ime njegovo. Prema tome, bilo bi neko dvojstvo, ako bi nai postavljali
svoje predstavnike kod Jugoslovenskog Odbora. Ali iako se opravdanost ovakvog umovanja osporava, moe
se uvaiti argument da veliki saveznici u organizaciji Antante, ne mogu tek tako priznati ravnopravnost
zastupnitva drave Srbije i Odbora Jugoslovena bez jugoslovenske drave.58 Kao to ne moe tek tako, bez
saglasnosti saveznikih Velikih Sila, da se realizuje nastojanje Srbije da ujedinjenjem i prikljuenjem Srba,
Hrvata, Slovenaca iz Austro-Ugarske stvori jugoslovensku dravu.
Prema reenom, ili uprkos reenom, moraju se, dakle, uvaiti i Paieva ponavljanja o potrebi nepriznavanja
jednakih prava Srbije i jugoslovenskog odbora Hrvatske. Kad se imaju u vidu nastojanja Austro-Ugarske, da
na izmaku snaga, pred porazom, izdejstvuje pravo za stvaranje Jugoslavije pod svojim okriljem. Paievim
reima: Doavi do ubeenja da njene granice podleu dislokaciji, kua Habzburga poela je da sprema
koncesije svojim narodima. Po naem saznanju, ona ih ve ima pet u svojim fijokama. Primorana na
ustupanje, ona objavljuje da je gotova stvoriti i jednu Jugoslaviju pod svojim skiptrom, onu o kojoj je snevao
Franc Ferdinand. Je li potrebno dokazivati da bi jedna takva Jugoslavija sluila interesima austrougarskim,
poto bi bila potinjena Nemcima i Maarima? Naprotiv, Jugoslavija koju bi stvorila Srbija, pomognuta i
podrana od naih velikih Saveznika, i osnovana na principima ispisanim u Krfskoj Deklaraciji, bila bi i ostala
bi vena saveznica Sila Sporazuma, koje se bore za obrazovanje nacionalnih drava, a protiv svake
hegemonije, naroito one koja bi dola od strane Nemake. Stoga: Mi oekujemo jednu Deklaraciju u ovom
smislu od strane ovih naih Saveznika, ona se sama sobom namee svojom opravdanou, naim zajednikim
ratnim ciljevima, a naroito sadanjom situacijom na bojnim poljima i u unutranjosti Austro-Ugarske.59
Jugoslovenski odbor sa Trumbiem na elu sloio se, bez povlaenja, sa potrebom davanja izjave od strane
Sila Antante, izjave kojom se priznaje pravo Srbije da sprovede ujedinjenje Jugoslovena Austro-Ugarske sa
Srbijom, pa ak i ulogom Pijemonta, to je izazvalo protivljenje, pa i negodovanje hrvatskih stranaka u
opoziciji. Ali je isto tako nastojao na potrebi izjave o zastupnikom pravu Jugoslovenskog odbora u
pregovorima oko izvrenja akta ujedinjenja.60 Da bi se videlo kako je akt osloboenja i ujedinjenja in prava i
slobode, a ne sile. Prema Trumbievom memorandumu britanskoj vladi, od 7. oktobra 1918: Poloaj u

56 Isto, 265.
57 Isto, 269271.
58 Isto, 243, 301.
59 Isto, 304.
60 Isto, 311.

274
kojem eli g. Pai da zadri Jugoslovene iz Austro-Ugarkse, zapravo Jugoslovenski odbor, je poloaj
potinjenosti. Prema Paiu, Jugosloveni iz Austro-Ugarske postaju objekat osloboenja, a ne subjekat
prava i slobode... Stvaranje Jugoslavije pod egidom Srbije znai dati Srbima poloaj slian pruskom
primatu. To je stajalite koje ne dijele svi srpski politiki faktori i koje dovodi Srbiju u sukob s naim
suplemenicima izvan Srbije.61
Bilo kako bilo, sudei i po, u ovoj zbirci tampanoj izjavi glavnog komandanta francuskih trupa, Frane
Deperea, Francuska je bila spremna da prepusti vojnim jedinicama Srbije zaposedanje Jadranske obale i Crne
Gore. Ve se zna, Depere e zatvoriti oi pred tim inom, zadovoljie se u odgovoru na proteste, prebaciti
krivicu na neposlunost odgovornih. Raunao je da e [vojne] operacije ii lako a tee e biti [samo] u
pogledu politikom.
U meuvremenu jaao je republikanski pokret u Hrvatskoj, i otpor pristalica kralja Nikole u Crnoj Gori.
Engleski zagovornik ujedinjenja Stid mogao je Paiu samo da prebaci to Srbija nije prema Krfskoj
deklaraciji sprovela meunarodno priznanje ingerencija Jugoslovenskog odbora. Hrvati i Muslimani ma kako
eleli ujedinjenje sa Srbijom ne dadu se balkanizirati ni od kakve srpske politike osvajanja ili aneksije62
Samom Trumbiu nije preostalo drugo nego da se uvek iznova ali prestolonasledniku Aleksandru na
samovoljne Paieve postupke. Aleksandar, ne bez diplomatskog talenta, uprkos vojnikoj krutosti, sluao je
Trumbia kao da mu povlauje, u stvari bio je saglasan sa Paievim potezima.63 Za Trumbia,
prestolonaslednik Aleksandar sa vladarskim ovlaenjima, u odsustvu, od bolesti i vladanja umornog kralja
Petra, imao je da arbitrira kao svojevremeno austrijski car Franc Jozef u sukobu Hrvata sa Maarima!
Neslaganje sa Paievom politikom, meutim, samo je stranaka opozicija sa malim brojem intelektualaca
otvoreno izraavala. Meu nezadovoljnicima bio je i poslanik Srba u Velikoj Britaniji Mihailovi. Pai je
ekao samo prvu priliku da ga smeni.
Prema Paievom pismu Protiu, 28. IX/11. X 1918: U engleskom Ministarstvu spoljnih poslova, i Komitetu
za slovenske stvari ima mnogo inovnika koji bi eleli da se Jugoslovenski komitet stavi na ravnu nogu sa
Srbijom i srpskom vladom. Njima nije poznato pravo nae stanje, nemaju jasna pojma o tome: ta predstavlja
re Jugoslavija? Primali su miljenje jugoslovenskih lanova, a Poslanstvo nae, umesto da je zastupalo
gledite Srpske Vlade, povlaivalo je, kako ujem, opozicionom gleditu Jugoslovenskog komiteta. Ali sada u
toj raspravi ne bi trebalo da smenjujemo poslanika, dokle druga pitanja koja stoje na dnevnom redu ne reimo.
A pre svega dok ne obrazujemo koalicionu vladu.64
Paieva mudrost, za protivnike lukavost, ogledala se u izjavama, poput izjave uticajnom londonskom listu
Tajms: Srpska vlada odluila je da stoji na stanovitu Krfske Deklaracije. Ona niti eli, niti sprovodi kakvu
imperijalistiku politiku, poto je demokratski srpski narod uloio sve u to da se oslobodi od austrougarskog
imperijalizma. Srpski narod ne eli zaokupiti predominantni poloaj u buduem kraljevstvu Srba, Hrvata i
Slovenaca. Paieva sveana izjava da Srbija smatra svojom nacionalnom dunou da oslobodi
Jugoslovene od austrougarskog jarma, i kada su oni ve slobodni, ili bar na pragu slobode, izgubljenim ratom
Austro-Ugarske samo po sebi govori o neem drugom, to prestaje biti tajna za osloboenje. Njima je ve
jasno kako je uobiajena fraza da: Kad oni budu slobodni, osigurat e im se pravo samoopredeljenja, tj. pravo
da se slobodno izjasne hoe li se ujediniti sa Srbijom na osnovu Krfske deklaracije, ili stvoriti male drave,
kako je bilo u davnini.65 Tada e ve ova izjanjavanja, manje ili vie kao u nekadanjoj Austro-Ugarskoj biti
sputavana zakonima novog oslobodioca slobodnih.
U drugom tomu ove grae slede istovrsni dokumenti. Zahvaljujui jednom od prvih ovde tampanih,
saznajemo da je prestolonaslednik Aleksandar bio upoznat sa razmimoilaenjima izmeu Paia i Trumbia.
Ali je na Trumbievu elju za intervencijom, odgovorio da ne vidi na koji bi nain tu mogao intervenisati...
Izrazio se diplomatski da je po sredi isto pitanje temperamenta izmeu predsednika [srpske] vlade i
predsednika [jugoslovenskog] Odbora.66...
Pismom od 31. oktobra 1918. Trumbi je traio od Koroca da u ime Jugoslovenskog Narodnog Vijea,
intervenie kod Sila Antante da se Jugoslovenskom odboru prizna napokon pravo predstavnika i zastupnika
Jugoslovena, a dobrovoljnim jedinicama Jugoslovena iz Austro-Ugarske status ratujue strane na strani
Antante. Sve na bazi principa narodnosti [nacionalnosti] i prava naroda da raspolae sam sobom.67 Narodno
Vijee je tada jednom predstavkom vladama Alijanse, saoptilo da se konstituisala Drava Slovenaca, Hrvata
i Srba na teritoriji bive austrougarske Monarhije, te da je ta drava spremna stupiti u zajedniku dravu

61 Isto, 334.
62 Isto, 344347.
63 Isto, 350.
64 Isto, 356.
65 Isto, 365367.
66 Graa o stvaranju jugoslovenske drave, II, 371.
67 Isto, 427.

275
sa Srbijom i Crnom Gorom.68
Da je i na hrvatskoj strani bilo propovednika protiv Krfske deklaracije svedoi nekoliko akata ove zbirke.
Proglasom, 1. novembra 1918, Jugoslovenskog Narodnog Vijea, u Sjedinjenim Amerikim Dravama,
saopteno je, da se ne priznaje pravovaljanost Krfske deklaracije, poto je i Paieva vlada pokazala kako se
ne radi po njenim odredbama. Paieva egida Srbije krije u sebi i veliku opasnost. Stoerni je postulat
deklaracije ujedinjenja troimenog naroda naeg i njegove teritorije u jednu novu dravu; doim bi, prema
Paievoj osnovi, austrougarski Sloveni imali da uu u postojeu Srbiju. Egida Srbije znai ne samo da bi se
srbijanskom dijelu naroda na tetu ostalih priznao povlaten poloaj, ve da bi se ovim a priori nametnuo
monarhiski ustav i nametnula dinastija srpska. To bi bila teka povreda narodnog prava samoopredjeljenja.
Nikako i ni pod nikakvom izlikom ne smije se ovo stoerno pravo da izigra.69
Kako je Pai umeo da eskivira povlaenjem kad ustreba, vidljivo je u ovoj zbirci po uputstvu kojim je (26.
X/8. XI) diplomatskim predstavnicima Srbije u Parizu, Londonu, Vaingtonu i Rimu naloeno da vladama kod
kojih su akreditovani saopte da je: Kraljevska vlada priznala Narodno Vee u Zagrebu kao legitimnog
predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca bive Austro-Ugarske Monarhije. Sledstveno da i navedene
saveznike Sile priznaju njihovim dobrovoljakim trupama karakter ratujue strane. A dok se ne obrazuje
zajednika vlada, Trumbia smatraju za zastupnika Narodnog Vijea.70
Suprotno elastinom Paiu, kad ustreba, jogunasti Proti je traio da se ne zaglade prividnim ustupcima
nesuglasice izmeu srpske vlade, Narodnog Vijea SHS bive Austro-Ugarske i Jugoslovenskog odbora sa
Trumbiem na elu. Po Protiu Pai je trebalo da da ostavku kad mu se stalnom oporbom izjavljuje
zapravo nepoverenje.71
Na sednici centralnog Sredinjeg odbora Narodnog Vijea Srba, Hrvata i Slovenaca, Austro-Ugarske u rasulu,
23. novembra 1914, ulo se, ne prvi put, kako uglavnom postoje tri grupacije koje se razilaze na liniji
utanaene odluke sa Srbijom. Jedna od njih upozoravala je na opreznost, uporeivanjem novonastale situacije
sa onom u 1102. i 1868. godini, kada se nagodbenjaka Hrvatska povezala sa Ugarskom. Druga grupa je bila
za definitivno odvajanje od Austro-Ugarske statusom nezavisne drave. Trea grupacija, koja je upravljala
Narodnim vijeem, isticala je reenje u savezu sa Srbijom, ujedinjenjem svih Srba, Hrvata i Slovenaca u
zajednikoj dravi. Pritom se polo od uverenja da ak iako jo ne ine jednu naciju troimenog naroda, u
predstojeim decenijama zajednikog ivota to e se dogoditi.
Prema tampanom zapisniku razlike su se ispoljile istupanjima pojedinaca. Primera radi: predstavnik se
jugoslovenske socijaldemokratije izjanjavao iz principa protiv monarhije, a za republiku; uesnik u
diskusiji Stjepan Radi, izazvao je posebnu panju govorom koji predstavlja krajnji separatizam; govornik
Tresi-Pavii izjasnio se da se prihvati uuture Krfski pakt mada se ne moe itav prihvatiti; dr Ribar je
umirivao duhove primedbom da se ne treba bojati srpske hegemonije i da moramo biti za monarhiju, jer
smo nezreli za republiku; dr imraka je ohrabrivao uverenjem da: Mi moramo konano pobijediti i stvoriti
na Jugu kroz dvije, tri generacije doista jedan narod, u smislu jedne nacije.72
Sledeeg dana, izglasana je obavezujua rezolucija prema predlogu sedmolanog odbora, za pregovore sa
predstavnicima Srbije. Na tom zasedanju prvi je uzeo re, posle ujedinjenja, prva hrvatska rtva u
novostvorenoj kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, Stjepan Radi. Prigovarajui predloenoj rezoluciji u
mnogo emu naglasio je da mora pobijediti misao prave demokracije, a ne misao socijalistiko-buroaske
oligarhije, koja je imala u Narodnom vijeu prevlast. Uprkos navedenom, savitljivi, prema mnogima,
dovitljivi i prevrtljivi Radi, prihvatio je da bude lan pregovarakog odbora Narodnog vijea za ugovore sa
predstavnicima Srbije.
Naputak Narodnog vijea za delegaciju koja putuje u Beograd sadrao je u jedanaest taaka obavezujue
odredbe. Prema najvanijoj, prvoj odredbi: Konanu organizaciju nove drave moe odrediti samo sveopa
narodna ustavotvorna Skuptina ujedinjenih naroda Srba, Hrvata i Slovenaca s veinom od dvije treine
glasova... Izrijekom se Konstituanti pridrava pravo da odredi Ustav, podrazumevajui dravnu formu
(monarhija ili republika), unutranje dravno ustrojstvo i osnovna prava dravljana; zatim dravnu zastavu, te
sjedite vlade i drugih dravnih vrhovnih organa.73
Sledstveno, prema pismu Srana Budisavljevia upuenom Svetozaru Pribieviu, 3. decembra 1918: Zagreb
je primio prilino (ver. hladno) proglas Kraljevstva. U 55. pead. puku vojnici su vikali ivela republika.74
Ne usamljeno, prema izvetaju od 5. decembra 1918. iz Varadina, predsednik Narodnog vijea Krizman

68 Isto, 430.
69 Isto, 446.
70 Isto, 513.
71 Isto, 553.
72 Isto, 641642.
73 Isto, 646.
74 Isto, 686.

276
telefonski je traio da se poalje jedan odred srbske vojske ili jedan odred jugoslovenske legije u svrhu
odravanja reda i mira, budui da su se poeli pojavljivati boljeviki elementi.75
U zajednikoj knjizi Dragoslava Jankovia i Bogumila Hrabaka, Zapisnici sednica Ministarskog saveta Srbije
19151918, Jankovi je napisao predgovor pod naslovom: O radu srpske vlade za vreme Prvog svetskog rata.
Notirajui smenu Paieve vlade radikala formiranjem koalicione vlade sa Paiem na elu 5. decembra 1914,
istakao je najvanije (za nau temu): Nova koaliciona vlada je ve drugog dana po svom obrazovanju izila
pred Narodnu skuptinu u Niu sa svojim programom, s jednom deklaracijom u kojoj je, izmeu ostalog,
iznela, uopteno formulisani program osloboenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, kao svoj ratni cilj
(program poznat kao Nika deklaracija). Dodavi: Blie o tome u knjizi koja je ranije tampana Srbija i
jugoslovensko pitanje 19141915.76
Posle opisa teke situacije, konstatuje se tano: Ipak, izgleda da je vladi, a u prvom redu njenom predsedniku
i ministru inostranih dela Paiu, kao najtei teret, koji ih je od poetka rata 1914. do sloma 1915. pritiskivao,
padala spoljnopolitika situacija, odnos saveznikih sila prema Srbiji. lanice Antante nisu se izjanjavale
za, ni protiv, ratnog programa srpske vlade, ali na delu, u praksi one su istovremeno preduzimale mere radi
svog jaanja, ali koje su ile i na tetu ili protiv nacionalnog programa.77 Zna se, Rusija se izjanjavala za
ustupanje Makedonije Bugarskoj, da bi je pridobila za rat protiv Centralnih Sila, obeavajui Srbiji
kompenzacije na drugoj strani. Francuska i Engleska su Dalmaciju i Istru prepustile Italiji, da bi je odvratile od
prilaenja protivnicima. A banatske delove Vojvodine bile su spremne da prepuste Rumuniji, da bi je
odobrovoljile za rat na strani Antante.
U vezi sa Krfskom deklaracijom tu se izlae samo najvanije: Po Jankoviu, time to je: Srpska vlada uspela
da u zakljuke uu oni bitni principi unutranjeg ureenja budue zajednike drave, vie ili manje razraeni,
na kojima je ona insistirala, kao to su princip monarhiskog ureenja s dinastijom Karaorevia na elu
drave; princip ustavnog, demokratskog i parlamentarnog dravnog ureenja; princip unitarizma s odreenim
lokalnim samoupravama. Jugoslovenski odbor je mogao da se tei [kurzivom istakao A. R.] da su u
deklaraciju ula i dva principa na kojima je on insistirao, princip nacionalnog jedinstva Srba, Hrvata i
Slovenaca (jer je omoguivao oslobaanje svih, to znai i onih jugoslovenskih zemalja koje su italijanskim
imperijalizmom bile ugroene), i princip samoopredeljenja naroda (iz koga je Odbor izvlaio zakljuke da se
nova drava ne stvara aneksijom jugoslovenskih zemalja od strane srpske drave, nego da se stvara nova
drava na bazi slobodne volje njenih delova i na bazi jednakosti i ravnopravnosti tih delova).
Iako su i N. Pai, kao predsednik srpske vlade i A. Trumbi kao predsednik Jugoslovenskog odbora stavili
bili svoje potpise na Krfsku deklaraciju, obojica, nezadovoljni veinom njenih, u osnovi kompromisnih
reenja, morali su uskoro uvideti da je najbitnije, najtee i najstarije pitanje nacionalno pitanje, a pre svega
pitanje srpsko-hrvatskih odnosa ostalo i dalje otvoreno, nereeno. tavie, to e pitanje u sledeoj, 1918.
godini postati glavni razlog daljeg, jaeg pogoranja i zaotravanja njihovih meusobnih odnosa.78
Nedovoljna preciznost u ovom izlaganju, kojom se oteava razumevanje nesuglasica izmeu srpskog i
hrvatskog potpisnika Krfske deklaracije, nalazi se u formulaciji spora, spornog nacionalnog pitanja. U
principu nacionalno pitanje, podjednako i na srpskoj i na hrvatskoj strani, nije se smatralo razlogom spora,
budui da se polazilo sa istog principijelnog stanovita: Srbi, Hrvati i Slovenci pripadaju istom troimenom
narodu. Spor je bio u praksi koja je onemoguavala realizaciju principa. Princip je ostao u teoriji podjednako
uvaavan. U akciji sve je zavisilo od odnosa snaga aktera. Srpska strana bila je jaa i Pai je ostao manje
popustljiv nego zastupnik hrvatske strane Trumbi. Obojica, primorana na izvesna poputanja, postigla su
sporazum, koji ovde u Jankovievoj usputnoj interpretaciji, ostaje nedoreen. Videemo kako to izgleda u
knjizi posveenoj u celini Krfskoj deklaraciji.
Paievo reagovanje na vie puta pomenute govore predsednika engleske vlade Lojda Dorda i predsednika
SAD Vilsona, januara 1918, kojima su se oni izjanjavali, ili se bar inilo da se izjanjavaju, za ouvanje
Austro-Ugarske i ovde se istie ispitivanjem mogunosti pridobijanja njihove podrke za poveanje Srbije
dezaneksijom Bosne-Hercegovine, koja bi se potom pripojila Srbiji.
Taj Paiev zaokret, koji nije bio tako izriit, Jankovi prenaglaava Trumbievim reagovanjem, koje se
ispoljavalo od samog poetka rada na ostvarenju jugoslovenske ideje u konstituciji zajednike drave Srba,
Hrvata i Slovenaca, a ne od trenutka ovih reagovanja. Prema Jankoviu: Poto su taj Paiev zaokret,
zapravo taj Paiev korak ocenili kao naputanje Krfske deklaracije, kao naputanje velikog, tj.
jugoslovenskog u korist malog tj. velikosrpskog reenja, dakle kao izdaju jugoslovenske ideje, Trumbi i
lanovi Jugoslovenskog odbora uloili su protest i poeli se sve vie ne samo udaljavati od Paia i njegove

75 Isto, 707.
76 Zapisnici sednica Ministarskog saveta Srbije 19151918, Priredili: Dragoslav Jankovi, Bogumil Hrabak, Beograd 1976, 18.
77 Isto, 19.
78 Isto, 71.

277
vlade, nego i okretati protiv njih. Trumbieva i Odborova ideja bila je da se na Lojd Dordov i Vilsonov
govor reaguje tako to e srpska vlada sazvati optu narodnu skuptinu od predstavnika Srbije i
jugoslovenskih naroda van Srbije, u Parizu ili Londonu, pa da se na toj skuptini manifestuju zajedniki
zahtevi svih Jugoslovena. Pai je ovaj Trumbiev predlog o sazivanju opte narodne skuptine odluno odbio
(verovatno sumnjajui [zapravo znajui] da Trumbi na taj nain eli da se osamostali, odn. da postigne
ravnopravni poloaj sa srpskom vladom). Tako su zapoela [nastavljena A. R.] neslaganja, razdori i sukobi
izmeu Paia i Trumbia, odn. srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, tokom itave 1918.79
Saradnja sa Jugoslovenskim odborom u poetku je bila u izvesnoj meri bratska. Primera radi, na sednici
srpske vlade, pod predsednitvom prestolonaslednika Aleksandra, 25. novembra 1916, reeno je da se naem
londonskom odboru (na ime Dr. Ante Trumbia i Dr. Boe Markovia) stavi na raspoloenje 300.000 dinara u
cilju obrazovanja dobrovoljakih odreda za Srbiju, u Americi.80
Nedovoljna produbljenost ogleda se u izostavljanju rezultata neophodnih dopunskih istraivanja. Iz turog
zapisnika sa vladine sednice 21. januara 1917. od veoma znaajnog saoptenja za istoriju, saznaje se samo da
predsednik vlade saoptava granice naih teritorijalnih pretenzija [kurzivom istakao A. R.], koje dostavlja
naim poslanicima na strani da bi prikupili materijal za potkrepljenje.81 Bez komentara, ostavljeno je itaocu
da traga za podacima o teritorijalnim pretenzijama Srbije, prema toj Paievoj informaciji, u tom vremenskom
razdoblju. Dok se nepotrebnim komentarom o navodnim strahovanjima Srbije od oekivane intervencije SAD
na strani Antante, zbog toga to je Amerika imala svoje shvatanje austrougarskog pitanja samo oteava
uvod u domete opravdanosti tog strahovanja.82 Nema cepidlaenja u tim i takvim zamerkama. Te se zamerke
zasnivaju na nedostacima koji se ispoljavaju suvie esto pri tampanju izvornih dokumenata.
Inae, i pri ovakvim zamerkama mora se potvrditi, da su izdavanja ovih tampanih izvora (Jankovi-Hrabak),
na vie mesta svojim dopunama u napomenama upotpunili u potrebnoj meri ture zapisnike informacije.
Tako se saznaje da je na ministarskoj sednici od 24. marta 1917. u vezi sa, u zapisniku navedenim,
telegramom Poslanstva Srbije u Rusiji, raspravljano o uticaju ruske revolucije na disciplinu [jugoslovenskih]
dobrovoljaca i njihovom dranju prema ideji ujedinjenja. Zakljueno je da se podri uspostavljanje
dobrovoljakih korpusa Srba, Hrvata i Slovenaca. Ime Jugoslavije nee se zvanino upotrebljavati, jer
Bugari koji su Jugosloveni nisu s nama. Na taj nain svi se zadovoljavaju, jer zadravaju imena svoga naroda
ili plemena. Da neto nije u redu, vidi se po vladinom uputstvu poslaniku Srbije: Ako Hrvati ili Slovenci
nisu zadovoljni i ele napustiti [korpus], vi ih onda predajte ruskim vojnim vlastima da urade s njima ta
znaju; ili da ih vrate u ropstvo ili da ih uzmu u svoju vojsku. A nai, koji ostanu verni neka obrazuju Korpus
srpski83 U vezi s tim problemom, od interesa je i komentar da su razlozi za izlazak Hrvata i Slovenaca iz
dobrovoljakog korpusa agitacije povlaenih frankovaca i opte politike prilike u Rusiji.84
Meu Jankovievim poetnim kraim radovima, u vidu lanaka 1940. godine istie se rad O poecima
Radikalne stranke u Srbiji. Tu nema nita o spoljnoj politici, budui da sama tema namee strukturalnu analizu
drutva koje dovodi do stvaranja stranake organizacije radikala, u borbi protiv konzervativaca i liberala.
Jedino se izdvajaju nezadovoljstva izazvana posledicama dva izgubljena rata, 1876. protiv Turske i 1885.
protiv Bugarske. Oba rata izazvana su krivicom vladara Milana Obrenovia. Za vreme prvog rata, 1876.
godine, Turci su uli u istone krajeve Kneevine, opljakali su ih, popalili i unitili sve to se moglo unititi.
Stanovnitvo je izbeglo u unutranjost zemlje. Jad i emer, golotinja i glad vladala je po zbegovima opisuje
jedan oevidac. Decembra 1877. godine narodna vojska okupljena u Topoli otkaza poslunost. Izmeu ostalih
pobunjenika, streljan je onda i pukovnik Jevrem Markovi,85 brat Svetozara Markovia. Iako ova smrtna
presuda streljanjem, nije imala veze sa ratom, ona je po ratnoj atmosferi izgubljenog rata bila logikom
propratnog sumnjienja jedna od kobnih posledica brzopletog ratovanja.
Jankoviev lanak O posleratnim radovima na istoriji stvaranja jugoslovenske drave 1918, tampan 1962.
godine, u atmosferi slobodnog kritikovanja bazinog, buroazskog, ustrojstva Jugoslavije, saima kritiki osvrt
na dotadanje istoriografske radove sa navedenom tematikom. Vidi se to ve po prvim reenicama lanka.
Njima se konstatuje, da: U jugoslovenskoj istoriografiji, u kojoj je sve do nedavno, bilo vrlo malo obraivano
novije i najnovije razdoblje u razvitku jugoslovenskih naroda, problem stvaranja prve jugoslovenske drave
1918. ini donekle, i u izvesnom smislu, izuzetak; za taj problem bilo je gotovo uvek interesovanja i o njemu
se pisalo vie no o drugim istoriografskim zbivanjima. To svakako dolazi otuda to je devetsto osamnaesta
taj lo poetak [kurzivom istakao A. R.] zajednikog ivota jugoslovenskih naroda u jednoj dravi, odreivala

79 Isto, 71.
80 Isto, 215.
81 Isto, 365.
82 Isto, 373.
83 Isto, 395.
84 Isto, 412.
85 Dragoslav Jankovi, Poeci Radikalne stranke u Srbiji, Biblioteka Politika i drutvo, Beograd 1940, 86.

278
u najveoj meri dalji razvitak neravnopravnih odnosa meu jugoslovenskim nacijama [smatranim plemenima]
u buroaskoj Jugoslaviji.86...
Shodno reenom, za prvu zbirku akata, koju je sastavio vodei hrvatski istoriar Ferdo ii, Jankovi kazuje,
tano, da je vie manifestaciono-politikog nego naunog karaktera, obuhvatajui uglavnom samo tenje i
akcije u cilju stvaranja jugoslovenske drave, buroaske, centralistike monarhije itd., dakle, onakve kakve e
se one pojaviti krajem 1918, a ne i spoljne i unutranje borbe i suprotnosti u procesu stvaranja te drave.
Dobro je konstatovano i kako, do objavljivanja ovog lanka, gotovo niko od istoriara nije koristio veliku
zbirku akata, u 30 knjiga, koja je tampana i uzdanju Istorijskog odeljenja Glavnog eneraltaba. Slede zbirke
manjeg formata, koje tampaju u ovom Jankovievom lanku imenovani istoriari, kao i memoarske knjige
uesnika u relevantnim dogaajima. Za Trumbiev se Dnevnik potvruje da pored praznina i netanosti
sadri dragocene podatke, s obzirom na ulogu u pomenutim dogaajima.
Od znaaja je utvrditi zavisnost ovog Jankovievog pregleda od vremena kada je napisan i tampan, poput
zavisnosti naeg pisanja od vremena u kojem se to ini. Jankovi je notirao i ocenjivao odista akribino
sastavljeni pregled gotovo svih, ako ne i svih, radova u vezi sa stvaranjem zajednike drave Jugoslovena
1918. godine u vremenu postojanja Jugoslavije i verovanja, veine ocenjivaa, u njenu postojanu trajnost.
Zato on umanjuje znaaj, a mi poveavamo znaenje Trumbievih zapisa o sukobima oko naina ujedinjenja
jugoslovenskog, preteno srpskog i hrvatskog naroda. Iz istih motiva razumljiva su i Jankovieva
potcenjivanja dela, inae veoma cenjene M. Paulove. Stoga, sa tada stereotipnog, marksistikog stanovita
onog vremena, Jankoviev zakljuak ovde se rezimira rezonovanjima: Da bi se dolo do, u punom smislu
rei, naune, marksistike obrade [kurzivom istakao A. R.] problema stvaranja Jugoslavije bilo bi pre svega
nuno znatno veu panju obratiti istraivanju drutveno-ekonomske situacije i drutveno-ekonomskih
kretanja u jugoslovenskim zemljama, naroito uoi prvog svetskog rata.
ak radovi, posle Drugog svetskog rata, sa marksistikog stanovita napisani u marksistikoj Jugoslaviji, nisu,
i po ovoj Jankovievoj oceni, u tom pogledu na potrebnoj visini: Zato i on zakljuuje, po stereotipu, da je
neophodno blie zapravo bolje prouiti strukturu buroazije u svim jugoslovenskim zemljama (naroito u
Hrvatskoj i Srbiji, ali ne samo u njima), stepen ekonomskog i drutvenog razvitka pojedinih slojeva i delova
buroazije, njihove interese i tenje izraene u programima i u stvarnoj delatnosti stranaka i grupa, njihovu
meusobnu povezanost i njihove borbe, njihove stavove prema radnikoj klasi, njihovu povezanost sa
spoljnim, inostranim faktorima itd.87
Da sve to ustvari nije moralo biti tako produbljeno proueno, da bi se napisala prava istorija stvaranja
Jugoslavije, proizlazi ve iz injenice da sve nune predradnje, nabrojane sa marksistikog stanovita, ni novi
marksisti poput samog Jankovia, u marksistiki preobraenoj radikalskoj Jugoslaviji, nee uiniti. Takva
izuavanja u domenima ekonomije i sociologije postala su neophodna tek ruenjem Jugoslavije. Kada su,
prvenstveno, ponajpre hrvatski, a potom i srpski ruitelji zajednike jugoslovenske drave, eksploatatorskim
motivima Srbije, odnosno Hrvatske, objanjavali potrebu ruenja Jugoslavije.
Da nisu ekonomskim i sociolokim predradnjama uslovljeni dobri istoriografski radovi o stvaranju
Jugoslavije, pokazuje i sam Jankovi iskljuivo politiki motivisanim radovima. To se uoava njegovim
radom O politikoj situaciji meu Jugoslovenima pred ujedinjenje (u 1918, do oktobra). U tom pogledu bilo je
od posebnog znaaja to u poslednjoj ratnoj godini, posle Krfske deklaracije i, to je jo vanije posle
Oktobarske revolucije, stvari su se i u jugoslovenskom nacionalnom pitanju u mnogome menjale, politiki
odnosi dobijali drukije vidove, a sporovi i sukobi mada ne uvek dovoljno vidljivi... izbijali stalno i ukoliko
se pribliavao kraj rata bili sve izrazitiji.88
Nova kriza vlade, naizgled zbog autokratske Paieve linosti i borbe za vlast, bila je i po Jankoviu mnogo
dublja. Radilo se o razliitim stavovima u pitanju pribliavajueg ujedinjenja. Po tim stavovima trebalo je
utvrditi da li je [srpski] hegemonistiki bila samo radikalska Paieva stranka ili itava srbijanska opozicija?
Na to pitanje, bar u ovom kontekstu, nije ni Jankoviev odgovor koncizan. Napisao je: Ima momenata u vezi
sa ovom krizom vlade na Krfu i u vezi sa saradnjom izmeu srpske opozicije i Jugoslovenskog odbora, poev
od sazivanja opte skuptine pa sve do enevske konferencije, koji bi govorili i za jedno i za drugo reenje.89
Reima, kao i svi politiari slinog kova, Pai je i dalje bio za ravnopravno ujedinjenje. U Hrvatskoj irio se
krug hrvatsko-srpskih ujedinitelja. Miroljubivim preokretom jo postojee Austro-Ugarske, rasla je opasnost
od ujedinjenja pod okriljem Habsburke Monarhije. Ovde Jankovi istie izuzetnim znaajem, da je:
Starevieva stranka prava, poznata dotle po svojim velikohrvatskim shvatanjima i stavovima, objavila 5.
86 Dragoslav Jankovi, O posleratnim radovima na istoriji stvaranja jugoslovenske drave 1918, Jugoslovenski Istorijski asopis,
1962, br. 2, str. 68.
87 Isto, 87.
88 Dragoslav Jankovi, O politikoj situaciji meu Jugoslovenima pred ujedinjenjem (u 1918. do oktobra), Istorijski glasnik, 1964,

br. 4.
89 Isto.

279
juna 1917. izjavu kojom se odrekla svog svehrvatstva i prihvatila gledite da su Slovenci, Srbi i Hrvati jedan
jedinstveni narod.90 Ne kazuje ni Jankovi da su preostale pravake formacije ostale na platformi
svehrvatstva.
Politikim, a ne, kvazi prioritetnim, ekonomsko-socijalnim, pitanjem bavi se i sledei Jankoviev lanak,
Narodna skuptina za vreme prvog svetskog rata i pitanje njenog kvoruma, tampan 1966. godine. Najpre se
iznosi kako je Radikalna stranka na poslednjim skuptinskim izborima 1912. pobedila sa 84 izabrana
poslanika (od ukupnih 166), dok su etiri opozicione stranke (Samostalna radikalna, Liberalna, Napredna i
Socijaldemokratska stranka) osvojile svega 75 poslanikih mesta. Preostalih 7 (disidentnih) poslanika
pripadalo je saveznikoj grupaciji radikala.
Poto izbori zakazani za 1/14. avgust 1914. nisu mogli biti odrani zbog iznenada izbijenog rata, Skuptina je
u starom sastavu zasedala u Niu te godine. I po Jankoviu: U reavanju nacionalnog, jugoslovenskog pitanja
svakako je najvanije delo ove Skuptine prihvatanje vladine izjave od 7. XII/24. XI 1914. (poznate u literaturi
kao Nika deklaracija)... Nova koaliciona vlada, obrazovana toga dana, umesto homogene radikalske,
neizmenjeno sa Paiem na elu, izala je pred Skuptinu s jednom deklaracijom o ciljevima rata, u kojoj je,
izmeu ostalog, reeno kako uverena u reenost celoga srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu
svoga ognjita i svoje slobode, Vlada Kraljevine Srbije smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim
trenucima jedini zadatak da obezbedi uspean svretak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenutku kad je
zapoeto, postalo ujedno borbom za osloboenje i ujedinjenje sve nae neslobodne brae Srba, Hrvata i
Slovenaca. Skuptina je velikom veinom (izuzev socijaldemokratskih poslanika) prihvatila ovu
deklaraciju.91...
Znaaj ove izjave, deklaracije, Jankovi ovde istie i ponavljanjem ponovljene odluke Skuptine na zasedanju
27/8. VIII 1915 da Srbija borbu za osloboenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenakog naroda produi
uz svoje Saveznike po cenu rtava neophodnih za obezbeenje ivotnih interesa naeg naroda. Samo tu se
morala dodati primedba predstavnika bive Napredne, tada Nacionalne stranke dr V. Veljkovia da vlada
[Srbije] nije dobila odobrenje od saveznika za program ujedinjenja Srpskohrvatsko-slovenakog naroda. to
je Pai propratio napomenom da se program srpskog naroda ostavlja po dui i zadacima Srbije, a nikako po
sporazumu sa stranim dravama.
Ponovljeno, po Jankoviu: U voenju spoljne politike, a u vezi s jugoslovenskim pitanjem, znaajna je bila i
diskusija voena u Skuptini krajem aprila 1915. povodom zakljuivanja tajnog ugovora izmeu Italije i sila
Trojnog sporazuma u Londonu. Na glasove o pregovorima i zakljuivanju tog ugovora, poslanik Draa
Pavlovi postavio je ministru inostranih poslova Paiu pitanje, o skoroj akciji Italije, koja se vezuje sa
izvesnim kompenzacijama na tetu naeg srpsko-hrvatsko-slovenakog naroda. Na to pitanje, Pai je u
skuptinskoj sednici 28. aprila 1915. (dakle, dva dana posle potpisivanja tajnog Londonskog ugovora, ija
bitna sadrina nije bila nepoznata srpskoj vladi) izjavio da on smatra, da italijanski politiari i dravnici ne
mogu poi za time da dobiju jedan predeo vie ili manje, ovo ili ono ostrvo, jer mogu znati unapred da sila
Italije nee biti u tome gradu ili u tome ostrvu, nego e sila njezina biti u slozi srpsko-hrvatsko-slovenakog
plemena i Italije.92 Tipino Paievsko dodajmo i ovde.
U daljem izlaganju, skoncentrisanom na poslanika trvenja oko raznih pitanja, Jankovi neminovno istie i
vie puta ponovljena izdvojena miljenja povodom vladine spoljnopolitike deklaracije.93 Tako, na jednom
mestu konstatuje da: Posle Paievog ekspozea o spoljnoj politici vlade (koji je bio proitan na tajnoj sednici
Skuptine) u javnim sednicama proitana su dva izdvojena miljenja, to pokazuje jaanje opozicionih snaga u
Skuptini. Na skuptinskoj sednici 20/7. septembra 1916. . Rafajlovi je u ime kluba Nacionalne stranke dao
izjavu da se njegova stranka slae s tim da je politika naslona Srbije na njene saveznike jedina koja odgovara
interesima i raspoloenju srpskog naroda i da je jedina kadra obezbediti budunost velike i jake Srbije.
Obznanjuje se da je na tajnoj sednici proitana izjava protiv vlade, koja kao nezgodna za javnost nije
objavljena.94 Bar deo opozicionih stranaka nije se slagao sa Paievom jugoslovenskom politikom, istiui
prednosti svesrpske spoljne politike. Ali se to ni iz ovih izlaganja Dragoslava Jankovia ne vidi, ili ne vidi
dovoljno.
Kazuje se samo da posle ponovno isto radikalske vlade i neposredno posle govora Lojda Dorda i Vilsona
od 5. odnosno 8. januara u kojima su se oni izjanjavali protiv ruenja Austro-Ugarske obeavajui
Jugoslovenima u Austro-Ugarskoj samo njihov puni autonomni razvitak, predstavnici politikih klubova s M.
Trifkoviem na elu, uputili su 14/1. januara predstavku predsedniku vlade Paiu kojom su traili hitno
90 Isto.
91 Dragoslav Jankovi, Narodna skuptina Srbije za vreme prvog svetskog rata i pitanje njenog kvoruma, Anali Pravnog fakulteta,
1966, br. 34, str. 328.
92 Isto, 329.
93 Isto, 333.
94 Isto, 334.

280
sazivanje Narodne skuptine, jer je naa nacionalna stvar ula u strahovitu krizu. Oni su odluno zahtevali da
srpska Narodna skuptina bude sazvana, ne na Krfu, nego jedino u Francuskoj gde diktiraju svi neodloni
politiki razlozi da se pred forumom sredita politike akcije svih saveznika manifestuje na veliki bol i briga,
kao i naa prava, i elje, i da tu Skuptinu otvori regent ije bi prisustvo u ovim momentima bilo veoma
potrebno i korisno
Poto je ovaj zahtev opozicionih stranaka bio upuen etiri dana posle predloga A. Trumbia o sazivanju jedne
opte jugoslovenske skuptine u kome su iznete u izvesnom pogledu sline misli, Pai je ne bez svakog
osnova sumnjao da je srpska opozicija ostvarila odreeni sporazum i saradnju s Jugoslovenskim odborom.
Tada je opozicija smatrala da je reavanje spoljnih problema po svemu pree, treba se njemu posvetiti, a
razmatranje unutranje nevolje odloiti.95
Pojednostavljen je rezime o spoljnopolitikim skuptinskim raspravama. Prema Jankoviu u ovom kontekstu:
Spoljnopolitika delatnost Skuptine, ukljuujui tu i njenu aktivnost u nacionalnom, jugoslovenskom
pitanju, ukoliko nije obavljena na zatvorenim, tajnim sednicama, svodila se uglavnom na pretres vladinih
ekspozea o spoljnoj politici Srbije. I kad nije bilo kvoruma Skuptina je radila kao da ga ima pre svega da
bi zadrala renome parlamentarne uprave prema prohtevima saveznikih Sila i predstavnika Jugoslovena van
Srbije.96
Na naunom skupu Jugosloveni i oktobarska revolucija, odranom 1967. godine, Jankovi je uestvovao
radom Dejstvo oktobarske revolucije na politike faktore jugoslovenskog ujedinjenja. U uvodnoj rei on kae:
U jugoslovenskoj istoriografiji [Drugog svetskog rata] otvoreno je novo polje istraivanja za koje se ranije
nije htelo znati. Ono obuhvata period revolucionarnih obrta delovanjem februarske i oktobarske revolucije.
Karakteristino je navodi Jankovi, da je Pai davao instrukcije da se za jugoslovensku, navodno
demokratsku propagandu u Rusiji upotrebe prvenstveno Jugosloveni iz Austro-Ugarske, a manje Srbi iz
Srbije. Austrougarski Jugosloveni trebalo je da se pojave kao eksploatisan i ugnjetavan narod, da kau
savetovao ih je Pai da se Jugosloveni bore za graanske i politike slobode i za nacionalnu nezavisnost,
jer ih nemaki imperijalisti eksploatiu. Srbiju je trebalo predstaviti kao uzor demokratske drave, koju,
upravo zbog toga to je takva, te zato privlana za susedne slovenske narode Austro-Ugarske, Centralne sile
hoe da unite.
I po Jankoviu: Posle Oktobarske revolucije u Rusiji srpska vlada vodila je u prvo vreme dvosmislenu
politiku prema novoj boljevikoj vladi; s jedne strane solidarisala se s Velikim Silama Antante u borbi protiv
socijalistike revolucije, tavie, ona je podsticala i harangirala vlade zapadnih saveznika da ubrzaju i pojaaju
borbu protiv sovjetske vlasti; a s druge strane i u isto vreme, ona je s predstavnicima SOVNARKOM-a, a u
prvom redu s komesarom inostranih poslova Trockim, u tajnosti odravala veze ne samo da sazna namere i
stavove nove vlade u Rusiji prema Srbiji i jugoslovenskom nacionalnom programu ve i da za nj, tj. za
stvaranje jugoslovenske drave pridobiju novu boljeviku vladu. Preko Trockog srpska vlada je pomogla to
bre objavljivanje tajnog Londonskog ugovora iz 1915. godine; u vezi s tim Trocki je jednoj jugoslovenskoj
delegaciji govorio o svojim simpatijama prema Srbiji, kojoj Sovjeti ele da pomognu, jer je rtva agresije i
predmet eksploatacije od strane velikih sila, pa su zbog toga i objavili ugovor s Italijom. Drugom prilikom
Trocki je obeao da e nova Rusija pomoi Srbiji i u odnosu na Bugarsku, da e revolucionarna Rusija umeti
kazniti Ferdinanda bugarskog jo stranije nego uvreeni Nikola II itd.
Dalje po Jankoviu: Veze sa novom sovjetskom vladom srpska vlada pokuavala je da ostvaruje i da odrava
ne samo preko slubenih diplomatskih predstavnika ve i preko srpskih i drugih jugoslovenskih socijal-
ovinista ili bivih socijalista. Preko njih je Pai nastojao da uspostavi vezu s istaknutim boljevikim
prvacima, te da sovjetsku vladu zainteresuje i pridobije za jugoslovenski, ili bar velikosrpski [kurzivom istakao
A. R.] program srpske vlade.
Zanemarenu velikosrpsku alternativu pri koncepciji jugoslovenskog programa, prema Paiu svojstvenoj
dvojakoj spoljnoj politici, Jankovi ovde nadoknauje dodatnom informacijom:... U to vreme, krajem 1917. i
poetkom 1918, Pai se kolebao i gubio veru u mogunost ostvarenja [srpskog] integralnog jugoslovenskog
programa, jer mu je izgledalo da opta vojna i politika situacija to ne dozvoljava. On je isticao najpre
jugoslovenski program i pitao se: zato ruski revolucionari ne trae izrekom da se dade pravo i sloboda
Jugoslovenima da sami ree o tome hoe li ostati pod kontrolom austro-maarskom, ili ele da se ujedine sa
slobodnom demokratskom Srbijom?, zato se ruski revolucionari ne zauzmu za jugoslovenski nacionalni
program kad taj program nije protivan proklamovanim naelima ruske revolucije, posebno naelu nacionalnog
samoopredeljenja?
Meutim, suoeni s kolebljivou lanica Antante u pogledu sudbine Austro-Ugarske Monarhije i njihovom
neaktivnou u jugoslovenskom pitanju, a posebno s nezainteresovanou, ili bar neaktivnou nove sovjetske
95 Isto, 338339.
96 Isto, 354356.

281
vlade (koja je, razume se, imala da reava kudikamo krupnije i pree svoje probleme), srpska vlada i njen
predsednik povlaili su se na liniju Velike Srbije, vraali se na misao i program prostog proirenja granica
Srbije. Ako se u Rusiji pisao je Pai 3. decembra 1917 ne slau s tim, da se celom narodu naem tj.
Srbima, Hrvatima i Slovencima [Austro-Ugarske] prizna pravo, da se slobodnim glasanjem sajedine sa Srbima
[Srbije], onda ni u kom sluaju ne treba da nam se osporava pravo na Bosnu i Hercegovinu, Srem, Baku i
Banat i deo Slavonije, gde su u veini Srbi, kao i na Liku, Krbavu sa dalmatinskim Primorjem... Mi stojimo na
Krfskom programu, ali ako ga nije mogue ostvariti u celini, onda ne treba ostaviti u austrougarskom ropstvu
one delove koji se ne mogu osloboditi.
Dalje, Jankovi pominje i rezoluciju jugoslovenskih emigranata na zboru u enevi 5. januara 1918, koja je
upuena Trockom i kojim su ,,slovenski narodi u Austro-Ugarskoj s oduevljenjem pozdravili rusku
revoluciju, jer je ona proklamovala samoopredeljenje naroda, od koga su se oni nadali osloboenju od
tuinskog gospodara. Zna i pie, Jankovi takoe, kako je sovjetski predlog za demokratski mir bez
aneksije i kontribucije Paiu, kao i buroaskim vladama Antante i SAD, morao izgledati apsolutno
neprihvatljiv, on (Pai) da ipak i iz te situacije izvue to vie koristi za Srbiju i jugoslovenski nacionalni
program. Iako je srpska vlada sa Paiem na elu krajnje negativno ocenjivala oktobarsku revoluciju, ona i
po Jankoviu izgleda sve do prolea 1918. nije gubila nadu da bi i od ,,marksistiko revolucionarne (kako
je ona nazivala sovjetsku vladu) mogla izvui odreene koristi ako se Srbija sa Rusijom dri.97 Kako je
Jugoslovenski odbor uprkos nesporazumima sa Paiem i negodovanjima zbog njegovih velikosrpsko-
hegemonistikih nastojanja, istrajao u koncepciji ujedinjenja, Jankovi znaajem istie telegram koji je Odbor
uputio na adresu Trockog u vezi sa mirovnom konferencijom u Brest Litovsku. Tim se telegramom upuuje
protest u vezi sa nemakim austrijskim punomojima u ime austrougarskih Jugoslovena. U tom protestu stoji,
da Jugosloveni Austro-Ugarske hoe da se ujedine sa braom iz Srbije i Crne Gore u demokratiji, slobodi i
jednakosti prava nove zajednike drave.98
Tu Jankovi citira i memorandum Jugoslovenskog kluba koji je donesen u Parlamentu u Beu, pod
predsednitvom Slovenca Koroeca, koji se upuuje konferenciji u Brest Litovsku, 31. januara 1918, i u kojem
stoji da je jugoslovenski narod u Austro-Ugarskoj otpoeo borbu za nezavisnost pod uticajem revolucije u
Rusiji [!], a pod poetkom te borbe podrazumevalo se izdavanje Majske deklaracije... I po Jankoviu: Jedna
od karakteristika memoranduma Jugoslovenskog kluba je oigledno nastojanje da se program i ideje
oktobarske revolucije koje su se, zbog svoje privlanosti za mase, sve vie irile, postajale gotovo opte
upotrebe kao podrka u ostvarivanju jugoslovenskog buroasko-nacionalnog programa izraenog u Krfskoj
deklaraciji... U stvari Pai i njegova vlada bojali su se da odlaskom Rusije iz rata, pozicije Antante opasno
ne oslabe, a posebno da se pregovorima o miru u Brest Litovsku Austro-Ugarska Monarhija ne spase od
propasti, ime bi propala ideja o Jugoslaviji formiranoj oko Srbije i pod njenim vostvom.99
Studiozni pregled Radova o jugoslovenskom pitanju u Prvom svetskom ratu izmeu 19651974, koji je
tampan u JI-u 1974, dopuna je prikazanog pregleda Radova o stvaranju jugoslovenske drave izmeu dva
svetska rata, koji je tampan 1966. godine. Ponovno bavljenje istim pitanjem imalo je povod u dvostruko
veem broju novih radova... (dok je u prethodnoj deceniji bilo oko 100 naslova u ovoj deceniji bilo je
objavljeno oko 230 radova, a meu njima i nekoliko obimnijih i znaajnijih studija).100
Postaje karakteristino naglo poveanje republikih radova, autora i dela raspoznavanih po republikoj,
zapravo etnikoj nacionalnoj pripadnosti. Iako se ravanja ne ispoljavaju argumentima deoba ve nastojanjima
da se podjednako istaknu doprinosi svih jugoslovenskih naroda stvaranju Jugoslavije, retrospektivno gledano
nazire se takmienje koje e se na kraju izroditi deobama raskola. Meu tim radovima posebnu panju privlai
arhivska graa u dokumentaciji Hamdije Kapidia. U izdanju Drago[sla]va epia najznaajniji su, i prema
Jankovievoj proceni, dokumenti o Franu Supilu i studija Italija, saveznici i jugoslovensko pitanje 19141918.
Za ovo drugo epievo delo, Jankovi kazuje: Koristei rezultate dotadanjih svojih i drugih istraivanja, kao
i neke nove izvore (posebno italijanske, zatim arhivalije Sitona Votsona i dr.) epi je stvarno prevaziao delo
M. Paulove o Jugoslovenskom odboru iz 1925. godine, koje se dotle smatralo osnovnim, gotovo klasinim, jer
je u svoj rad ukljuio rezultate gotovo svih znaajnijih istraivanja vrenih u toku skoro pola veka posle
Paulove, i jer je proirio i produbio dotle prilino zanemareni problem spoljnopolitikog faktora na proces
stvaranja jugoslovenske drave.101
Za svoj opseni rad Srbija i jugoslovensko pitanje 19141915, Jankovi ovom prilikom kazuje: Tu se
raspravlja o prvom ratnom programu srpske vlade formulisanom u Nikoj deklaraciji od 7. XII 1914, ali u
97 Dragoslav Jankovi, Dejstvo oktobarske revolucije na politike faktore jugoslovenskog ujedinjenja, JI, 1967, 14, 6567.
98 Isto, 68.
99 Isto, 6970.
100 Dragoslav Jankovi, Radovi o jugoslovenskom pitanju u prvom svetskom ratu objavljeni poslednje decenije (19651974), JI,

1974, 34, 95.

101 Isto, 99.

282
isto vreme prikazuje i onovremene spoljnopolitike, meunarodne okolnosti i odnose kao i politiku situaciju
u drugim jugoslovenskim zemljama van Srbije s gledita jugoslovenskog pitanja. Dalje, potvruje da se:
Slino postupa i u delu Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, u kome se uzima, kao
centralno, pitanje diskusije i zajednike izjave srpske vlade i Jugoslovenskog odbora na Krfu od 29. jula 1917.
godine (uzroka Krfskog sastanka, sadraja i karaktera deklaracije, i t. sl.), ali se u isto vreme nastoji da se
obuhvate i sva relevantna zbivanja u vezi s jugoslovenskim pitanjem tokom cele 1917. godine. Na kraju
saoptava da je: Zajedno s B. Hrabakom 1968. objavio i knjigu, preteno nauno-popularnog karaktera, o
Srbiji i njenim vojnikim i politikim akcijama u poslednjoj ratnoj, 1918. godini.
U lanku Profesor Pavle Popovi i jugoslovensko pitanje u prvom svetskom ratu, tampanom 1975. godine,
Jankovi se pita ta je svojevremeno opredelilo relativno politiki nezavisnog intelektualca da se angauje u
politici stvaranja Jugoslavije koja, po svojim putevima i metodama sprovoenja, stvarno nije bila
demokratska ni napredna?102 U uvodnom delu, pored uzdizanja Popovievog rada Jankovi kritiki utvruje
da su mu shvatanja bila velikosrpska i da je Dubrovnik smatrao srpskim, te da je, pored opteg uvaavanja i sa
hrvatske strane, zbog izuzetne komunikativnosti, kod Supila nailazio na odbojnost.
Za jugoslovensko opredeljenje Hrvata, prvenstveno onih iz Dalmacije: Nacionalistika atmosfera u Italiji
uoi njenog ulaska u rat, u prolee je zabrinjavala jugoslovenske emigrante... U jednom svom pismu, Popovi
je ovako opisao njihov tadanji tat dme: Faktiki su svi Dalmatinci ovde oajni. Metrovi govori da im
svima ostaje samo kurum u elo ako to bude (tj. ako Italija dobije Dalmaciju). Deuli oajan, ne moe da
spava. Trumbi tako isto. Bakoti detto.
U isto vreme, Popovi je: Posle knjige o Jugoslovenima, poeo odmah da priprema drugu knjigu koju mu je
Pion jo u Niu sugerirao, trebalo je u toj novoj knjizi dokazati kroz literaturu da smo mi svi jedan narod,
drugim reima celu istoriju literature trebalo je opisati s naroitim obzirom na dodirne take Srba, Hrvata i
Slovenaca i isticati sve to ide u prilog tezi da je to jedna zajednika literatura. Ta bi knjiga trebalo da ostane u
publici kao vademekum za jugoslovensku knjievnost i da da svu naunu argumentaciju naeg knjievnog
jedinstva. Tako je nastala poznata Popovieva kratka Istorija jugoslovenske knjievnosti, koju e on prvi put
objaviti na engleskom u Londonu 1916. godine.
Sledi Popoviev razgovor s ruskim ambasadorom u Rimu Girsom. On mu je rekao da je i njegovo tvrdo
ubeenje steeno dugim bavljenjem na Balkanu, iz mnogih razgovora sa ljudima tamonjim, i iz mnogog
itanja da treba nainiti jednu dravu od zemalja srpskih i hrvatskih [i slovenakih dodao je tek na Trumbievu
primedbu] i to pod vladom Srbije [kurzivom istakao A. R.]... une seule condition, a to je da se dadu larges,
trs larges, largissime [kurzivom istakao A. R.] autonomije pojedinim pokrajinama.103
Spor izmeu srpskog poslanika u Londonu i Trumbia oko sastava memoranduma upuenog engleskom
ministru, opet je pokazao kako se razlikuju dela od rei. Ali sa uglaenim Trumbiem ipak se uspevalo
izgladiti nesporazume, zapravo nejednake tenje i ciljeve. Sa tvrdoglavim Supilom, ilo je tee. Atmosfera
srpskih i hrvatskih sueljavanja, nacionalizam, uprkos verbalnog jugoslovenstva, naveli su i Popovia da se
intimno u sebi, konano opredeli za ui, srpski (ili velikosrpski) program, a protiv jugoslovenskog koji mu je
sad izgledao kao fantazija. Ali na sve dileme Pai je sa svog intimnog stajalita odvratio: Velika Srbija i
Jugoslavija je isto; ne treba odvajati. Pion je dopunjujui Paia ak precizirao: Jugoslovenski program je
bolji, jer je simpatinija ideja ujedinjenja nego ideja vee Srbije, ionako practically, to e biti vea
Srbija.104
Pavle Popovi je posle svega, u raspravi sa onima koji su se odricali Paia zbog njegovog jugoslovenskog a
ne srpskog opredeljenja, ostao na Paievoj strani. Po Jankovievom zakljuku: Iako nije pripadao Paievoj
Radikalnoj stanci, Popovi je u Paiu oseao svog istomiljenika, jer mu je pravi cilj bio: Velika Srbija ili
zajednika jugoslovenska drava koja e, practically, biti isto vea Srbija.105
Jankoviev lanak Stavovi Sila trojnog sporazuma prema nacionalnom pitanju Srbije i jugoslovenskih naroda
uoi prvog svetskog rata (od Bukurekog mirovno ugovora 10. avgusta 1913. do austrougarskog ultimatuma
Srbiji 23. jula 1914) tampan 1976, takoe sadri informacije kojima se uoljivije sagledavaju izvesna ranija
saznanja. Jankovi i ovim lankom manifestuje svoju neoptereenost tradicionalnim iluzijama nacionalne
istoriografije. Ve prvom reenicom on kazuje da su se: Prve komplikacije i tekoe za Srbiju posle
balkanskih ratova pojavile u vezi s Albanijom, a nastale su, u osnovi, kao posledica ekspanzionistike politike
Paieve vlade i njenog upornog insistiranja na ranijim planovima o izlasku Srbije na Jadransko more.
Sa srpske strane razumljivo, ali sa stanovita Velikih Sila nerazumljivo, Srbija je pokuala posle osvojenih

102 Dragoslav Jankovi, Profesor Pavle Popovi i jugoslovensko pitanje u prvom svetskom ratu, Novi Sad, LMS, knj. 416, br. 3, str.
219.
103 Isto, 224226.
104 Isto, 230.
105 Isto, 233.

283
delova Albanije bar da zadri jedno pristanite, koje bi joj omoguilo bri razvoj izlaskom na morske puteve.
Taj je zahtev, meutim, sada bivao sve manje realan, kako zbog pojaanog neprijateljskog dranja albanskog
stanovnitva prema Srbiji, posle tekih iskustava iz [vremena] okupacije, tako i zbog pojaanog uplitanja
Austro-Ugarske i Italije u albanske stvari... Dodaje se samo, iz razloga unutranje upotrebe, da bi se izbegle
kritike zbog izneverivanja srpskih interesa Srbije: Da su se te dve Sile meajui se u albansko-srpske odnose
ponaale kao punomonice Velikih Sila, iako bez ikakvog pravog osnova, dakle kao mandatar bez
mandata.106
Usled neslaganja Sila Trojnog sporazuma, Srbija se morala povui i u stvarima koje su, i prema Jankoviu,
bile zasnovane na meunarodnom pravu. U pitanju je bila eleznika pruga od stare granice, tj. od Ristovca
do evelije, i od Skoplja do Soluna. I po Jankovievom zakljuku, u sporu s Austro-Ugarskom, Sile
Trojnog sporazuma nisu podrale opravdani zahtev Srbije za otkupom odnosnih istonih eleznica,
zbog istovetnih interesa francuskog i austrijskog kapitala. Ali Srbija uprkos i svojih opravdanih ekspanzivnih
planova umela je da odustane od njih kad nije u tom pogledu nailazila na saglasnost velikih saveznika.
Kako su se izrodile mogunosti novih sukoba na Balkanu, i posle dva balkanska rata, Jankovi utvruje
veitim nezadovoljstvom. Kae: Oborena na lea u Drugom balkanskom ratu, Bugarska se nije mirila s
gubitkom Makedonije; u njoj je bujao revanizam. Razne nacionalistike organizacije, makedonski komiteti i
bratstva kao i ugledniji pojedinci u zemlji ili u inostranstvu bili su veoma aktivni u podnoenju peticija i
memoranduma sa albama na ponaanje Srba u Makedoniji i sa zahtevima za autonomijom u Makedoniji. U
isto vreme Bugarska se sve vie pribliavala Trojnom savezu, naroito Austro-Ugarskoj, koja se takoe nije
mirila s postojanjem proirene i ojaane Srbije u svom susedstvu. Turska, ijom su se teritorijom naplatili
balkanski saveznici, takoe se nije mirila s porazom.
Zaotravala je naroito sukobe sa Grkom oko ostrva u Egejskom moru... Grku ponudu saveza radi
eventualnog rata protiv Turske, Pai je odbio [kurzivom istakao A. R.], uveren da bi se rat proirio opet na
itav Balkan... Vlade Srbije, Grke i Crne Gore takoe nisu bile potpuno zadovoljene srpska vlada je i dalje
zadrala svoje tajne pretenzije prema severnoj Albaniji, grka vlada prema junoj Albaniji, a crnogorska
prema Skadru.107
Planovima o ujedinjenju Srbije i Crne Gore posveuje Jankovi u ovom traktatu posebnu panju. Po njemu u
navedenoj situaciji do ujedinjenja ne dolazi preteno usled protivljenja Austro-Ugarske, nedovoljnom
koordinacijom moguih saveznika iz redova Velikih, a u manjoj meri zbog protivljenja kralja Nikole. Kazuje:
Protivrenosti i zategnuti odnosi izmeu velikih sila, blokova Trojnog sporazuma i Trojnog saveza uoi
Prvog svetskog rata, i u sklopu toga izrazito neprijateljski stav Austro-Ugarske prema Srbiji, bili su glavna
prepreka ujedinjenju Srbije s Crnom Gorom. Posle balkanskih ratova ujedinjenje Srbije i Crne Gore postalo
je aktuelno pitanje dana, ali protivljenje Austrije uvaavala je [i] Rusija. Sam Pai, imajui u vidu pre
svega stav Austrije, radije [je] ulazio u avanturistiku politiku prema Albaniji, nego to se usuivao da
povodom Crne Gore rizikuje oruani napad kojim je beka vlada pretila. Iako je i kralju Nikoli takav stav
protiv ujedinjenja, razume se, odgovarao ostalo je prema Jankoviu manje vano dranje kralja Nikole. Samo
Jankovievo rasuivanje u tom pogledu toliko je kontroverzno da na kraju i on zakljuuje da se ostvarenje
realne unije izmeu Srbije i Crne Gore lomilo o nepoverenje i stvarno protivljenje crnogorskog kralja vie
nego i same beke vlade.108 Bilo kako bilo, u tom razdoblju nijedan zastupnik Srbije, ukljuujui u prvom
redu Paia, ne bi bez odluujueg saveznika iz redova Velikih Sila, sproveo srpsko-crnogorsko ujedinjenje
silom. to e kasnije 1918. Srbija, sa Paiem na elu vladajuih srpskih politiara, prenebregnuti otpor
pristalica crnogorskog kralja, objanjivo je pristankom saveznikih Velikih Sila na akt prikljuenja Crne Gore,
kao srpske drave dravi Srba, Hrvata i Slovenaca.
Jankovi, istiui promene u agresivnijim nastupanjima Srbije posle dva pobedonosna balkanska rata, usput
istie, kao merilo mudre opreznosti, i uzdrljivo Paievo dranje. Da se ne bi delovalo izazivaki, nije se
Pai dao zanositi preranim planovima stvaranja suvie velike drave. Ali tu opet dolazi do izraaja
Jankovieva nedoslednost. Vraanjem na temu jugoslovenstva, kazuje da je ve tada politika Srbije, u
razdoblju izmeu balkanskih ratova i prvog svetskog rata, u nizu svojih elemenata bila voena i s obzirom na
dalekosenije planove [kurzivom istakao A. R.] jedne zajednike jugoslovenske drave.109 I to se potkrepljuje
jednom izjavom jednog od Paievih najbliih saradnika Laze Paua, da e tek posle osloboenja Stare Srbije
i Makedonije da se postavljaju pravi i krupni zadaci nacionalnog ujedinjenja Srba sa svojom braom Srbima i
Hrvatima, kao i sa Slovencima. ak insistiranje srpske vlade da se doe do konkordata s Vatikanom, pa i po
106Dragoslav Jankovi, Stavovi Sila trojnog sporazuma prema nacionalnom pitanju Srbije i jugoslovenskih naroda uoi Prvog
svetskog rata, Nauni skupovi SANU, knj. IV, Odeljenje istorijskih nauka, knj. 1, Beograd 1976, 308.
107 Isto, 315.
108 Isto, 317319. Stavovi sila trojnog sporazuma prema nacionalnom pitanju Srbije i Jugoslovenskih naroda uoi Prvog svetskog
rata.
109 Isto, 323.

284
cenu veih ustupaka i poputanja sa srpske strane, postaju razumljivije ako se imaju na umu... sledei planovi
srpske vlade o buduoj velikoj jugoslovenskoj dravi sa vrlo brojnim katolikim elementom.110
Udubljujui se u razmatranje dilema izmeu planova za stvaranje velike Srbije ili vee Jugoslavije, Jankovi
notira i preovlaujue miljenje predstavnika Francuske, Engleske i Rusije. Pri tome dolazi do zakljuka da
pre izbijanja rata 1914. godine Sile Trojnog sporazuma [Francuska, Engleska, Rusija] nisu bile raspoloene
da dozvole Srbiji da... otvori, postavi problem jugoslovenstva, a potom i pristupi jugoslovenskom
reavanju problema. I to ne samo zbog preuranjenog rata s Austro-Ugarskom i Nemakom, nego i iz svog
ubeenja da Austro-Ugarsku kao konzervativnu dravu u srcu Evrope valja odrati.111...
Vraajui se na pitanje odnosa Jugoslovenskog odbora sa srpskom vladom u 1916. godinu, u lanku
tampanom 1977. godine, prilikom osvrta na pisanje istoriara Dragoslava epia o ovom Odboru, Jankovi
preispituje u kojoj su meri tane navedene tvrdnje o tim odnosima. Prema navedenom nalazu taj Odbor sa
Trumbiem na elu, pod prevelikim uticajem Paieve vlade zauzeo je nezavisniji stav tek 1917. u
povoljnijoj situaciji posle pada carizma u Rusiji i ulaska Sjedinjenih Amerikih Drava u rat. Dotle zavisio
je od srpske vlade u tolikoj meri da je sledio njenu politiku bez mogunosti da na nju utie.112
U tim odnosima bili su od velikog znaaja stavovi prema popunjavanju srpske vojske u izbeglitvu,
dobrovoljcima iz redova jugoslovenskih zarobljenika austrougarske vojske u Rusiji i jugoslovenskih iseljenika
u Americi. Po objektivnom Jankovievom rasuivanju: Srpska vlada dala je [dobrovoljakom] odredu srpsko
ime i smatrala ga srpskim, dok je Jugoslovenski odbor, u to vreme uzdravajui se od insistiranja, samo
izraavao elju da dobrovoljci dobiju oznaku jugoslovensku te da se vie naglasi jugoslovenski karakter
odreda. U dobrovoljakom odredu, u kome je meu oficirima bio vei broj Hrvata i Slovenaca, dolo je bilo
odmah u 1916. godini do neslaganja, antagonizama i sukoba koje su uglavnom izazivale srpske stareine, kako
oni bivi zarobljenici tako i oni s Krfa, svojim velikosrpskim idejama i dranjem.113 Pai, karakteristino za
njega, osuivao je te velikosrpske ideje pojedinaca, ali u neslaganjima sa Trumbiem, ostao na liniji
prvobitnih srpskih stavova.
Slino je bilo i u pitanju Paievog dranja prema italijanskim pretenzijama na Dalmaciju. On je opet na svoj
nain umirivao Italijane: Budui interesi srpski i talijanski, zahtevaju da se nae osnova za sporazumevanje
izmeu Srbije i Italije. Mi moemo primiti zahtev Italije da ima nadmonost u Jadranskom moru, ali ne
moemo primiti da se pod tim zahtevom krije tendencija da se nae zemlje uzmu i da se povredi naelo
narodnosti114
U opsenom Jankovievom radu, u obimu knjige od skoro 600 tampanih strana, Srbija i jugoslovenska
pitanja 19141915, podrobno su izloeni dogaaji i problemi u vezi sa jugoslovenstvom navedenih godina.
Pored uvodnog pregleda istorijata jugoslovenskog nacionalnog pitanja u programima i u praksi od 1903. do
1914, detaljno se izlau u etiri poglavlja tokovi navedenih odnosa.
U predgovoru, Jankovi opravdava zadravanje samo na 1914. i 1915. godini, relativno malobrojnim
radovima, u poreenju sa ve onda obimnom istoriografskom literaturom o istim pitanjima u 19161918.
godini. Ocenjujui te malobrojne radove, za rad Milana R. orevia kazuje da je kao novinar uneo u svoju
polemiki intoniranu knjigu Srbija i Jugosloveni za vreme rata 19141918. dosta znaajnog istorijskog
materijala nesistematski. Od rei do rei: Branei Paia i radikalsku vladu od tadanje opozicione tampe iz
Hrvatske i Slovenije, orevi je teio ne da utvrdi objektivnu istorijsku istinu ve da po svaku cenu odbrani
radikalsku nacionalnu politiku, a da pri tome ocrni tadanje hrvatske politike voe emigracije kao separatiste,
austrofile i t. sl.
Dalje, po Jankoviu: Drugi autor, istoriar po struci, takoe radikal, . Jelii prikazao je razdoblje 1914
1915. u jednom poglavlju (na oko 30 strana) takoe uglavnom nekritiki, uopteno i ulepano, a polazei od
teze (koncepcije) da nova jugoslovenska drava, u dravno-pravnom i u nacionalnom pogledu, predstavlja
jednostavan kontinuitet, nastavak ranije srpske drave.
U daljem nastavku: o delu Milade Paulove (Jugoslavenski odbor, Zagreb, 1925) od koga moglo bi se rei i
po Jankoviu, poinje nauno istraivanje jugoslovenskog pitanja u prvom svetskom ratu tu pie da
obrauje, u stvari, istoriju jugoslovenske politike emigracije za vreme svetskog rata 19141918, pa otuda u
poglavlju o razdoblju 19141915, glavnu tenju posveuje predistoriji i istoriji osnivanja Jugoslovenskog
odbora. Osim toga, raeno preteno na grai hrvatske politike emigracije, ovo delo sasvim nedovoljnu panju
obraa na znaajna vojna i politika zbivanja u Srbiji. Otuda i njegova izvesna jednostranost i uproenost
ocene o nacionalnoj politici srpske vlade i o odnosima srpske vlade i jugoslovenske politike emigracije

110 Isto, 324.

111 Isto, 329.
112 D. Jankovi, O odnosima Jugoslovenskog odbora sa srpskom vladom u 1916. godini Historijski zbornik, Zagreb, 197677, 455.
113 Isto, 457.
114 Isto, 463.

285
odnosno Jugoslovenskog odbora.
O delu Jovana M. Jovanovia Stvaranje drave Srba, Hrvata i Slovenaca (u tri knjige, 19281930, izdanje
Srpske knjievne zadruge) ovde se kazuje da je ispod oekivanog nivoa s obzirom da je autor u ovde
prikazanom vremenu bio pomonik ministra inostranih dela Srbije, dakle, na poloaju na kome je autentino i
gotovo potpuno mogao upoznati spoljnu politiku u kojoj je najveim delom aktivno uestvovao...
Nastavljeno: Dva rada znamenitog istoriara Vladimira orovia, Velika Srbija i Ujedinjenje, zasnivaju se na
koncepciji: da je jedino Srbija stvorila Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca... Napisani o Godinjicama,
poetka i zavretka prvog svetskog rata u jednom sveanom tonu, s prejakim oduevljenjem za Srbiju sadre
i dosta moralistikih, didaktikih i nacionalistikih stavova.
Produeno: Rad hrvatskog istoriara Dragoslava epia, za razliku od radova pomenutih autora, istie se kao
uzoran, po subjektivnom dopadanju. Ne moe se apodiktiki prihvatiti da je politika emigracija iz
jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske organizovana u Jugoslovenskom odboru na inicijativu i uz svestranu
podrku srpske vlade (N. Paia) i da je taj Odbor, u prvo vreme rata pa i dalje, sve do prolea 1917. u
znatnoj meri bio ovisan o srpskoj vladi i slijedio njenu politiku, a da nije imao mogunosti da utie na nju.
Tano je da taj Odbor nije mogao da nametne svoju politiku Paiu, ali je od samog poetka oponirao
velikosrpstvu u Paievoj politici. Pai je podravao i podsticao delovanje Odbora imajui u vidu njegovu
svrsishodnost na liniji svoje jugoslovenske politike. to ga je uvaavao samo koliko je morao u datom
trenutku, razumljivo je, s obzirom na razlike u sferama moi.
U uvodnom delu, osvrui se na spoljnopolitike programe graanskih stranaka u Srbiji Jankovi kazuje da
su svi bili usmereni na srpski nacionalni program. Ali obraa panju da je u programu Samostalne radikalne
stranke izrazitije nego programom Radikalne stranke navedeno pomaganje raskomadanih i neosloboenih
delova Srpstva, dodatkom da Srbija kao Pijemont Srpstva [kurzivom istakao A. R.] uini sve to je kadra za
ujedinjenje sviju delova Srpskog Naroda. Ona je i sa manje obzira prema Austro-Ugarskoj nego stari
radikali traila, da se gaji duh jugoslovenske zajednice. Zapravo, bila je jedina, od stranaka, koja je izrino
spominjala jugoslovensku zajednicu odnosno jugoslovensko ime uopte.115
U stvari, sve stranke bile su za spoljnu politiku koja e ostvariti najpre irenje srpske drave na jugu, u
granicama Stare Srbije i Makedonije. Za najee ponavljanu Staru Srbiju, bez ukazivanja na njene granice,
Jankovi ovde kazuje da se Starom Srbijom redovno nazivala oblast od june granice do ar-planine, tj.
dananje oblasti Sandaka i Kosova. Makedonija je smatrana srpskom zemljom po navodno srpskom poreklu
Makedonaca, u ono vreme najubedljivije prema nalazima Jovana Cvijia. Ipak, i prema Jankoviu: Bosnu i
Hercegovinu mnogo vie i pre nego Makedoniju sve politike stranke u Srbiji posle 1903. [a i pre 1903.
A. R.] ukljuujui tu i Socijaldemokratsku [sa usklikom primeuje i D. J.] smatrale su, bez ikakvog
dvoumljenja, srpskom zemljom, zemljom, u kojoj ive [iskljuivo] Srbi, najvie pravoslavne, manje islamske,
a najmanje katolike veroispovesti. Samo od Bosne-Hercegovine moralo se do 1914. odustati zbog Austro-
Ugarske.
Za jugoslovenski koncept, Jankovi tu kazuje, da je ponikao meu studentskom omladinom, osnivanjem
udruenja Slovenski jug 1902. godine. Kao marksista, Jankovi tu nalazi za potrebno da citira pisanje
Slovenskog juga protiv ovinizma veine graanskih politiara i stranaka. Ko hoe da radi na ujedinjenju
Junih Slovena pisao je Slovenski jug decembra 1903. taj se mora otresti nacionalnog ovinizma. Prijatelji
V(elike) Srbije, V(elike) Bugarske i V(elike) Hrvatske ne mogu biti iskreni borci za jugoslovensku ideju, jer
e oni uvek pretpostaviti svoju stvar optem interesu [...]. Odbacimo nacionalni ovinizam koji nama ne da da
dalje vidimo i poimo pravim putem. Za ilustraciju ljudskih mana u politiarima: meu prvim voama
pokreta pokrenutog pristalicama kluba Slovenskog juga isticao se fanatinim zalaganjem za jugoslovenstvo
Ljubomir Jovanovi upa (student prava, kasnije i etnik jedan od osnivaa organizacije Ujedinjenje ili
smrt).116
Preuveliavajui znaaj Slovenskog juga, Jankovi kazuje kako je talas [kurzivom istakao A. R.] u 1904.
godini zahvatio i nacionalistike narodnjake (bive liberale) pa je i njihov organ Srpska zastava, borei se iz
opozicije protiv vladajue radikalske koalicije, oktobra 1904. uveravao hrvatsko-srpsku koaliciju u Hrvatskoj i
njenu omladinu da su liberali jedina Stranka u Srbiji, koja je verno sauvala principe politike kneza Mihaila,
dakle ona naela za koja su se borili Gaj i trosmajer u Hrvatskoj i za koja se bori zagrebaka napredna
omladina. To su naela podmlaenog, moderniziranog nacionalizma, principi jugoslovenske solidarnosti. 117
Jankovievo pisanje o talasu jugoslovenstva kojim je tada, pre ili kasnije, bila zahvaena Srbija, razumljivo je
zbog injenice da napisano potie iz vremena velianja Jugoslavije po svaku cenu. Preteno graanskim
nacionalizmom proeto jugoslovenstvo u Srbiji, meutim, zadralo je u sebi elemente srpstva u znaenju

115 D. Jankovi, Srbija i jugoslovensko pitanje 19141915, Beograd 1973, 2829.

116 Isto, 37.
117 Isto, 40.

286
svesrpstva, kao to je trosmajerovo jugoslovenstvo u Hrvatskoj zadralo elemente svehrvatstva. To je u duhu
buroaskog graanskog nacionalizma, kojim se narodi u vienacionalnim zemljama nadahnjuju, ukoliko se
efikasnim sredstvima ne oslobaaju nagona irenja i vladanja na raun drugog, slabijeg, ili bar na izgled
slabijeg.
Polugu jugoslovenstva, po svojim iluzijama vie nego nalazima, Jankovi dalje vidi: Carinski rat izmeu
Srbije i Austro-Ugarske, koji je zapoeo januara 1906. (austrougarskom zabranom uvoza stoke iz Srbije),
uticao je u znaajnoj meri, s jedne strane, ne samo na jaanje nacionalne svesti i nacionalnog jedinstva Srba u
Srbiji nego i na njihovo ivlje interesovanje za Jugoslovene u Austro-Ugarskoj, a s druge strane na porast
simpatija, u odreenim krugovima jugoslovenskih naroda Austro-Ugarske, prema borbi Srbije, kao i na
oseanje solidarnosti s njom.118
Tanija je konstatacija da su u Srbiji poveanjem kontranapada na austrougarske napade intenzivirane
pretenzije na srpske i srpskohrvatske oblasti Austro-Ugarske. Javnost je novinskim glasilima
indoktrinirana tvrdnjama da su ne samo Bosna i Hercegovina u etnikom pogledu isto srpske zemlje, nego
da je i Dalmacija, naseljena u veini srpskim stanovnitvom i pravoslavne i katolike vere, i da pravo da budu
slobodne i nezavisne pod okriljem Srbije takoe imaju i [srpske] pokrajine Srem, Banat i Baka, Stara Srbija
i Makedonija...
Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske je svestranijim prikazom Dragoslava Jankovia
razgovetnije izdiferencirala srpsko-hrvatske odnose. Jankovievim reima: U Hrvatskoj je izgleda to
sigurno aneksija Bosne i Hercegovine imala za jedan od velikih ciljeva da nanese udar jugoslovenskoj ideji,
da Srbe u Hrvatskoj prikae kao veleizdajnike u slubi srpske vlade, da razbije srpsko-hrvatsku slogu u
Hrvatskoj, te koaliciju kao nosioca te sloge119... U tom kontekstu rekonstruie se i dejstvo veleizdajnikog
procesa protiv politikih predstavnika Srba Hrvatske.
Neutralnije od uobiajene pristrasnosti tu se istie dvojako dejstvo na srpsko-hrvatske ciljeve. Kazuje se, sa
antiaustrijskog stajalita: Pomenute glavne ciljeve svoje kampanje u Hrvatskoj u vezi s aneksijom, Austro-
Ugarska nije uspela da postigne. Koalicija [hrvatsko-srpska] nije bila razbijena, a isto tako ni hrvatsko-srpska
sloga [...]. I zato, osim franjevaca i klerikalaca, nijedna politika stranka nije odobravala organizovanu
protivsrpsku kampanju... Citira se pisanje samostalnog Odjeka, koji je izraavajui u nekoliko svojih napisa
simpatije prema Hrvatima naglasio kako nisu svi Hrvati ni u vreme veleizdajnikog procesa protiv Srba
harangirali da se dotuku Srbi, ve su ih branili koliko su i kako su mogli. Solidarisali su se ak sa
optuenima i osuenima... Samo na tome su istrajali jedino slobodoumni delovi hrvatskog drutva. Jer, na
kraju proizlazi i iz Jankovievih zakljuaka, ematski, kako se ipak ne moe osporiti da je austrougarska
politika i njena antisrpska kampanja u vreme aneksione krize postigla, umela je, ili pojaala uzajamno
nepoverenje izmeu srpske i hrvatske buroazije; jasno su izbile na povrinu njihove suprotnosti oko Bosne i
Hercegovine; za srpsku buroaziju to su bile srpske zemlje, za hrvatsku (ukljuujui tu i hrvatski deo
Koalicije) hrvatske120... Tu bismo morali korigovati stereotipnu kvazi marksistiku identifikaciju
protivnika, iskljuivo buroazijom, jer neugodnim opredeljenjima u ovakvim prilikama svuda se isticao vei
deo svakog naroda, u ovom sluaju kako srpskog tako i hrvatskog.
U tim i sledeim godinama srpsko-hrvatskih, hrvatsko-srpskih previranja, iskristalisala su se jasnije
sukobljavanja oko predstojeeg, u doglednom i nedoglednom vremenu, uveanja srpske drave. Jankovi
citira i pisanje lista koji nadlenima upuuje poruku da najpre treba da raiste ta hoe i za ta se bore: da li
im je ideal Duanova Velika Srbija ili Jugoslavija. U prvom sluaju, tj. ako im je ideal ujedinjenje svega
srpskog naroda, potrebno je da Maedonija i Stara Srbija, Bosna i Hercegovina, Srem, Banat, Baka i Crna
Gora, dou pod krilo Srbije, a u drugom sluaju da se ujedine svi Juni Sloveni; ovo drugo moe nastupiti
akcijom ili Austro-Ugarske, ili Srbije ili Bugarske. Meutim, oba se ideala ne mogu ostvariti u isti mah... i
zato valja utvrditi otvoreno i jasno ta se hoe121... Oigledno, i po ovom napisu, ne samo Srbija nego i
Bugarska, a posrednije i Austro-Ugarska, teile su cilju ujedinjenja svih Junih Slovena pod svojim okriljem,
to je u praksi znailo pod svojom hegemonijom. Tu nije napisano, ali tome je teila i Hrvatska, koncepcijom
jugoslovenskih ujedinitelja. Videemo, kad doe na red 1918. godina, kako se Srbija opredeljuje za
jugoslovensku opciju, prema rasuivanju srpske vlade po Paievim uputstvima.
U prvom poglavlju, prvoj glavi ove knjige, Jankovi razlae Meunarodne uslove u kojima se stvarao ratni
program Srbije 19141915. Odmah, prvom reenicom on konstatuje da: U vreme izbijanja rata, sile Trojnog
sporazuma (Rusija, Engleska i Francuska) nisu imale svoj odreeni ratni program ni formulisane stvarne ratne
ciljeve... Nasluivalo se da Rusija tei kao glavnom svom cilju zauzimanju moreuza i Carigrada; da Engleska

118 Isto, 41.

119 Isto, 42.
120 Isto, 52.
121 Isto, 57.

287
eli da proiri svoje celokupno carstvo, a Francuska da povrati Alzas i Loren, zauzme Sarsku oblast i neke
kolonije ali diplomatije tih sila dugo nisu, ni pojedinano ni zajedniki, fiksirale uslove zakljuenja mira i
posleratnu politiku sliku Evrope i sveta122...
Prelazei na pritiske saveznikih Sila, u prvom redu Rusije, na Srbiju da prepusti deo Makedonije Bugarskoj,
zarad njenog ukljuivanja u rat protiv Austro-Ugarske i Nemake, Jankovi istie da je srpska vlada svojim
zahtevom na rekompenzaciji delovima Hrvatske prvi put iznela, mada jo uvek neodreeno, nepotpuno i
samo u diplomatskim pismenim pregovorima, svoj ratni program, dobijanje srpsko-hrvatske teritorije
(slovenake teritorije, odnosno Slovenci jo se ne pominju) ukljuujui i Primorje i Dalmaciju. Saveznici su
primili k znanju onaj deo srpske izjave koji govori o naelnoj spremnosti Srbije da Bugarskoj uini
teritorijalne ustupke, ali ne i onaj deo koji sadri, najkrae formulisan, srpski ratni program; umesto toga
saoptili su srpskoj vladi da oni zadravaju sebi punu slobodu da sami posle rata ocenjuju vrednost napora i
rtava koje Srbija bude u ratu uloila da bi joj prema tome odredili vrednost i veliinu kompenzacija.
Ve u sledeoj reenici nalazi se i preciznija dopuna ovog saoptenja, Jankovievim reima: Meutim, samo
nekoliko dana posle navedenog iskaza 4. septembra/22. avgusta, a povodom saveznikog predloga da se
obnovi blok balkanskih hrianskih drava koji se (predlog), u stvari, svodio opet na zahtev koncesije
Bugarskoj Pai je preko diplomatskih predstavnika obavestio saveznike vlade da je cilj Srbije da se na
Balkanu stvori jedna jaka jugozapadna slovenska drava, u iji bi sastav uli svi Srbi i svi Hrvati i svi Slovenci
[kurzivom istakao D. J.]...
Dalje, citatom i komentarom Paievih rei, Jankovi dopunjuje reeno. Pai: Petnaest miliona Srba, Hrvata
i Slovenaca ujedinjenih u jednu dravu bili bi ubrzo i vojniki i ekonomski spremni da bi ne samo ouvali mir
od naruavanja, nego bi bili i jedan stoer za sve balkanske drave. Jankovi: Prema tome, jo 4. septembra,
predsednik srpske vlade, prejudicirajui Niku deklaraciju od 7. decembra, upoznao je savezniku diplomatiju
sa programom Srbije o stvaranju jedne [jugoslovenske] drave...123
U vezi sa do tanina prouenim pokuajima uspostavljanja mira izmeu Srbije i Centralnih Sila, Jankovi
dobro uoava: Pitanje separatnog mira izmeu Srbije, s jedne strane, i Austro-Ugarske ili bloka Centralnih
sila, sa druge strane, postavljalo se tokom 19141915. godine nekoliko puta, ali, ini se, nikad iskreno ni s
jedne ni s druge strane. Sva sondiranja uslova za zakljuenje posebnog mira posle izbijanja rata do sloma
Srbije u jesen 1915. imala su, po pravilu, za cilj, na obema stranama, ne da se mir meu njima doista uspostavi
i zakljui, nego da se postignu neke druge politike koristi; da se izvri pritisak na nekog svog saveznika ili na
neke, od neutralnih drava; da se ispitaju stvarni odnosi meu saveznicima u protivnikom taboru ili pokua
da utie na njih, odnosno pronau njihove slabe take; da se zadobiju izvesne taktike politike prednosti nad
neprijateljem.124
U vezi sa stavovima pojedinih politikih stranaka prema stvaranju drave Jugoslovena, Jankovi rezonuje: Iz
izloenih pogleda graanskih politikih stranaka i politikih prvaka u Srbiji 19141915. na ureenje budue
zajednike drave mogao bi se izvui zakljuak, da su sve srpske politike stranke [tu bi trebao rei a ne kae,
sem Socijaldemokratske partije, koja je za oblik federalizma ili ak konfederalizma] bile za unitaristiko
ureenje budue zajednike drave, s tim to su neki politiari i politike partije uviajui postojanje
izvesnih plemenskih i teritorijalnih posebnosti... priznavali korisnost izvesne decentralizacije, ili bar
zadravanje u jednom prelaznom periodu postojeih autonomnih ustanova.125
U vezi sa aktivnostima vodeih intelektualaca, pre svih, profesora univerziteta [Srpska akademija nauka tada
nema politiki renome kasnijih vremena] Jovan Cviji, Aleksandar Beli, Bogdan i Pavle Popovi, Slobodan
Jovanovi, Tihomir orevi, Jovan Radoni, Stanoje Stanojevi, Grgur Jaki... Jankovi ponavlja da su
odigrali takoe vrlo znaajnu ulogu u utvrivanju i sprovoenju srpskog programa dravnog ujedinjenja sa
Hrvatima i Slovencima. Oni su najee angaovani od strane srpske vlade, odnosno njenog Ministarstva
inostranih dela imali veliki udeo u odreivanju nacionalne politike Srbije i njenih ciljeva, u nastojanjima da
ta politika bude, s obzirom na svoj domet, jugoslovenski a ne usko srpski usmerena [kurzivom istakao A. R.];
u postavljanju i, naroito, obrazlaganju teritorijalnih zahteva Srbije. Oni su, dalje, koristei svoj nauni renome
i drutveni ugled, pomagali vladi u realizaciji nacionalnog programa, zalagali su se za njega i kod
diplomatskih predstavnika saveznih vlada... Pritom nisu bili jedinstveni u pogledima na konstrukciju budue
drave Jugoslovena. Jedni, npr. Bogdan Popovi govorili su o dobrovoljnom ujedinjavanju Jugoslovena na
osnovu njihove stvarno slobodno izraene volje. Drugi, poput Aleksandra Belia, svodili su jugoslovensko
pitanje na isto srpsko pitanje.126

122 Isto, 97.

123 Isto, 101102.
124 Isto, 178.
125 Isto, 275276.
126 Isto, 277278.

288
Odeljak o stavovima Socijaldemokratske stranke zavrava se utiskom [a ne nalazom A. R.] da je i ona 1915.
prihvatila u jugoslovenskom pitanju program srpske vlade kao uvod, kao neto to ne protivrei nego samo
prethodi ostvarivanju njenog socijaldemokratskog programa Balkanske federacije. Drugim reima, ona je tada,
kao i srpska vlada, smatrala da Srbija kao Pijemont [kurzivom istakao A. R.] treba da oslobodi svu
neslobodnu brau, Srbe, Hrvate i Slovence, a potom bi tako uveana, ujedinjena drava trebalo da ue u
demokratsku balkansku federaciju127...
U osvrtu na principe etnike oficirske organizacije Ujedinjenje ili Smrt, prema pisanju lista Pijemont,
Jankovi je zakljuio da je ta organizacija apodiktino zamiljala stvaranje budue jugoslovenske drave kao
teritorijalno narastanje Srbije u Veliku Srbiju prisajedinjenjem jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske128...
Poglavlje posveeno Odjeku ratnog programa Srbije u jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske 19141915,
najpre formulie: Objava rata od strane Austro-Ugarske Srbiji 28. jula 1914. i prvi ratni okraji avgusta i
septembra 1914. izazvali su niz mera predostronosti upravljenih uglavnom protiv srpskih, zatim protiv
socijalistikih i protiv projugoslovenskih stranaka, listova i pojedinaca u Hrvatskoj i Slavoniji129...
Komplikovana situacija, zavisna od promenljive politike atmosfere, ogleda se umnogome u stavovima javnog
mnjenja, to Jankovi ne uvaava u potrebnoj meri. Ne istie kontradikcije koje su rezultat smenjivanja
mirnodopske atmosfere ratnikom atmosferom. Jedino konstatuje: Na izborima odranim samo pola godine
pre rata, 16. decembra 1913. Hrvatskosrpska koalicija dobila je najvie glasova, to joj je donelo sa 48
mandata apsolutnu veinu; preostalih 40 poslanikih mesta u Saboru podelili su, Starevieva stranka prava -
11, Hrvatska stranka prava (Frankovci) 9, Hrvatska seljaka puka stranka (brae Radia) 3, ostali
mandati pripali su vanstranakim kandidatima, od kojih su mnogi podravali [hrvatsko-srpsku] koaliciju...
Kad je izbio rat, dve najmanje stranke, Frankova pravaka i Radieva seljaka izjednaujui sebe s hrvatskim
narodom (to u godinama krize biva po pravilu) postali su predvodnici pogromakih, teroristikih akcija
Hrvata protiv Srba.130
Podrobna izlaganja kontroverznih reakcija na ratna zbivanja preoptereuju Jankoviev tekst u meri koja
oteava donoenje adekvatnih zakljuaka. Primera radi, suvie glomazno: Iako prilikom zapoinjanja rata, tj.
prilikom austrougarske objave rata Srbiji, ratni program Srbije jo nije bio objavljen (ve je isticana samo
odbrana zemlje otadbine, ognjita kao cilj ratovanja), ipak se u Hrvatskoj, kao uostalom i u drugim
jugoslovenskim zemljama, moglo pretpostaviti, predvideti na osnovu povremenih lanaka ili govora koji su
poticali iz odreenih velikosrpskih [u proseku, samo srpskih] ili jugoslovenskih krugova i organizacija
predratne Srbije; ili na osnovu postojanja jugoslovenskog pokreta u Hrvatskoj, zasnovanog na koncepciji
nacionalnog, srpsko-hrvatskog unitarizma; ili na osnovu pisanja njenih omladinskih jugoslovenskih listova; ili
jednostavno logikim putem, polazei od injenice izbijanja rata sa Srbijom da e u sluaju ako bi Austro-
Ugarska izgubila rat doi do proirenja Srbije hrvatskom teritorijom, ili do njenog spajanja, ujedinjavanja s
Hrvatskom. Zato je samo nekoliko dana posle objave rata, grupa samostalnih pravaa u svom listu Narodna
odbrana uno reagovala koliko nam je poznato, u to vreme jedina u Hrvatskoj na ratni program Srbije
izveden iz austrougarske Crvene knjige. I tako srpski narod je obmanut da u Habzburkoj Monarhiji pod
tekim jarmom stee sedam milijuna podjarmljenih Srba, koje treba osloboditi [...]. Ma kamo tih sedam
milijuna Srba, gdje su ih nabrojali? Da, to smo mi Hrvati i Slovenci, mi smo, odroeni sloj srpskog naroda,
koji treba osvijestiti, prosvijetliti131
Za nau temu od posebnog interesa je, bar post festum, posle nestanka Jugoslavije, da Jankovi utvruje kako
velika veina [hrvatskih] stranaka i politiara Hrvatske i Slavonije nije bila za ratni program Srbije. Pored
Srba samo su pojedinci iz redova Hrvatsko-srpske koalicije bili za taj i takav program. Sa njima je bio
saglasan svakako samo znatan broj predratnih, jugoslovenski orijentisanih omladinaca, intelektualaca i
socijalista Hrvata. Ostale hrvatske politike stranke bile su ili za samostalnu veliku hrvatsku dravu, koja
bi se eventualno... kasnije udruila sa Srbijom (starevievci) ili za veliku hrvatsku, odnosno hrvatsko-
slovenaku dravu u okvirima Austro-Ugarske s razliitim reenjem buduih njenih odnosa prema Beu i
Peti. U tome je, dakle, razdoblju rata u politikom ivotu Hrvatske i Slovenije dominirala ne jugoslovenska
ve velikohrvatska ideja sa zadravanjem austrougarskog dravnog okvira.132
U kojim su razmerama tane ove Jankovieve tvrdnje teko je utvrditi. Svakako, rasuivanja politiara, kao i
javnog mnjenja u narodu podlona su promenama. Iako je globalno razmatrano prihvatljivo da su snovi o
Velikoj Hrvatskoj bili preteno lajtmotiv politikih pregnua Hrvata, u vremenu u kojem je Austro-Ugarska
objavila rat, veina itelja Austro-Ugarske, ukljuujui hrvatske itelje, vie je raunala sa izvesnom pobedom
127 Isto, 324.
128 Isto, 332.
129 Isto, 367.
130 Isto, 358360.
131 Isto, 369370.
132 Isto, 393.

289
Austro-Ugarske nego njenim porazom. Za Paia, kada se odluio za jugoslovenski program, sigurno su bile
irelevantne hrvatske tenje za Velikom Hrvatskom. On je umanjivao znaaj hrvatskih tenji za Velikom
Jugoslavijom sa dominacijom Hrvata, smatrajui da je takva dominacija apsurdna pored srpske veine u
jugoslovenskoj dravi. Njemu su sigurno bila od veeg znaaja kazivanja da su hrvatski politiki emigranti iz
Dalmacije gledali s velikim nepoverenjem na unutranju politiku situaciju u Banovini, na delatnost njenih
politiara, jer ih je ta njihova delatnost esto demantovala, ometala im program ujedinjenja sa Srbijom, koji su
oni bili prihvatili i na ijem su ostvarenju poeli da rade. U Banovinu se jo uvek malo ili nita uzdati...
[moe] pisao je Supilo 15. novembra 1914. A. Trumbiu, a F. Potonjak je sredinom decembra 1914.
emigrantima u Rim iz Zagreba doneo najgore utiske depresije i kukaviluka133
Od interesa je i Jankovievo tano pisanje o hrvatsko-slovenakim vezama u vezi sa jugoslovenskim
programom Srbije. Jedno od dejstava Nike deklaracije bilo je u tome to je ona dala, posredno, nov podstrek
jaanju hrvatsko-slovenakih politikih veza. Voi hrvatske politike emigracije, Supilo i Trumbi, iako su
pozdravili veliki program srpske vlade, ipak su se, intimno, pribojavali srpske hegemonije u buduoj
zajednikoj dravi, i zato su odmah potraili potencijalnog saveznika, podrku meu Slovencima. Sve
slovenake i hrvatske zemlje pisao je Trumbi 31. decembra 1914. Supilu moraju biti u jednoj dravi koja
god bila [...]. Mi Hrvati moramo drati ovu ideju kao ugaoni kamen, jer ako Slovenija bude od nas odijeljena,
Hrvati, i to veina, nee hteti da dou pod srpskog kralja i trait e za sebe posebnu dravu.134
Zadravajui se na sastanku slovenakih i hrvatskih predstavnika najkrupnijih stranaka Trsta, Istre, Gorice,
Kranjske, Hrvatske i Slovenije aprila 1915. u Trstu na kojem je proklamovan cilj Slovenaca i Hrvata u
samostalnosti i ujedinjenju pod srpskom dravom, Jankovi takoe kae da je: Pomenuta odluka o ujedinjenju
pod srpskom dravom bila motivisana ciljem da se navedene zemlje i oblasti spasu od Italije.135
Vraajui se na predratnu situaciju u Bosni i Hercegovini, Jankovieva panja se usredsreuje logino na
Mladu Bosnu. Ona je prevashodno po marksistikom stereotipu nasuprot oportunistikim graanskim
politiarima bila progresivna i antiklerikalna, odluno protiv kulturne zaostalosti i verskog fanatizma, prema
austrougarskom reimu borbena, nepomirljiva, spremna na rtve... Ta je omladina, kao deo jugoslovenskog
omladinskog pokreta, bila odluno jugoslovenski orijentisana...
Pored konstatacije da su tu bili organizovani preteno srpski omladinci, pominje se i prisustvo muslimana i
Hrvata. Uz to navodi se, zasigurno zbog vee ubedljivosti, na ondanjoj komunistikoj liniji, i tvrenje
uesnika da je njihovo jugoslovenstvo bilo intenzivno, ali ne i unitaristiko i apstraktno u smislu nekakvog
besmislenog zahteva za potpunim izjednaavanjem i jezika, i kulture, i tradicije i nacionalnog individualiteta
meutim, da o nekom federalizmu izmeu Srba, Hrvata i Slovenaca nije bilo ni govora, nego da se
federalizam, ukoliko je o njemu bilo govora, odnosio samo na zajednicu sa Bugarima.136 Da bi se razumelo
ovo rezonovanje, treba imati u vidu da je ova Jankovieva knjiga tampana 1973, tj. pre Ustava iz 1974, kojim
e komunistiki poglavar drave i Partije (Josip Broz Tito) nastojati da ouva prevelikim centralizmom
kompromitovanu Jugoslaviju.
etvrta, poslednja glava knjige posveena je odnosima izmeu srpske vlade i jugoslovenske politike
emigracije iz Austro-Ugarske navedenih godina. Ve odmah na poetku ovog dela Jankovievih izlaganja
postaje jasno na emu je Pai zasnovao Niku deklaraciju u Narodnoj skuptini decembra 1914. U sporazumu
sa poslanikom Srbije, uz preteranu ili posledinu Paievu saglasnost, svejedno, predvodnici izbeglih iz
Dalmacije Supilo, Trumbi i Metrovi, (uz prethodnu ili kasniju saglasnost izbeglica iz Hrvatske, Frana
Potonjaka i Hinka Hinkovia) na sastanku su sa ambasadorima Francuske, Rusije i Velike Britanije 28. i 29.
septembra 1914. izneli podatke o jugoslovenskom karakteru istone obale jadranskog mora, pobijajui
navedene pretenzije Italije. Meutim, oni su tu priliku koristili [i] da predstavnicima [Sila] Trojnog
sporazuma izloe ne samo jadransko, ve, u bitnom, i s njim povezano celo jugoslovensko pitanje. Prema
navedenom izvoru, dokazivali su da je narod Dalmacije, podrazumeva se u ovom kontekstu i Hrvatske i
Slavonije jedan te isti narod, sa svojom braom u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji, koje zemlje prave
njegovo prirodno zalee i sainjavaju sa njegovim primorjem jednu etniku celinu. Svi zajedno hoe da budu
tretirani kao jedan narod, ne samo nacionalno nego i dravno, pod predvodnitvom dravnog formatora
Junih Slovena [kurzivom istakao A. R.], a to je dananja Srbija.
Posledino: Poto je 7. avgusta/24. septembra iz Londona primio izvetaj o tome da maarski emisari
sondiraju u Engleskoj teren da se Maarska odvoji od Austrije pod uslovom da joj se garantuje teritorijalni
integritet i izlaz na more s Rijekom, a da se Istra i Dalmacija predvide za Italiju Pai je odmah dao nalog da
se obrazuje odbor (komitet) Jugoslovena: Treba to pre pohitati sa obrazovanjem odbora jugoslovenskog u

133 Isto, 393394.

134 Isto, 419420.
135 Isto, 426.
136 Isto, 431432.

290
Londonu, u kome e biti zastupljena Dalmacija, Bosna-Hercegovina, Hrvatska, Slavonija, Slovenija, Banat sa
Bakom, Baranjom i Sremom da brane jugoslovenske interese i da obavetavaju mnjenje u Engleskoj i
Evropi. Prema tome, Pai je jo 7. oktobra 1914. imao, i izneo, ideju o osnivanju Jugoslovenskog odbora, u
kome bi bile zastupljene sve jugoslovenske zemlje u Austro-Ugarskoj, ije bi sedite bilo u Londonu i iji bi
zadatak bio da brani jugoslovenske interese i obavetava javno mnjenje Engleske i Evrope.137
Ne odgovara samo injenikom stanju Jankoviev zakljuak u ovom kontekstu, da su ovde obrazlagane
Paieve akcije, septembranovembra 1914, bile na liniji Krfske deklaracije iz 1917. Krfska deklaracija i
prema kasnijoj obradi samog Jankovia rezultat je oportune Paieve taktike prilagoavanja situaciji
reteriranjem, dok je Nika deklaracija iz 1914. bila na liniji agresivnog rasuivanja, u situaciji koja nalae da
se umesto velike Srbije trasira put vee Jugoslavije.
Da bi objasnio kasniji razlaz izmeu Supila i Trumbia, koji se na kraju, 1906. godine manifestuje Supilovim
distanciranjem od Jugoslovenskog odbora i stvaranja Jugoslavije Jankovi se u ovom kontekstu nije najbolje
snaao, izostavljajui karakterne razlike u motivisanju Supilovih i Trumbievih razliitih pozicija. Po
Jankoviu, ovde: Pada u oi da se Trumbi bojao najvie velikog programa Srbije, a Supilo najvie
hegemonistikog poloaja Srbije. Tu je istovetan razlog i Supilovog i Trumbievog strahovanja od prevlasti
Srbije. Prema tome tim razlogom ne moe se objasniti njihovo sukobljavanje i njihov razlaz.
Razlaz izmeu Supila i Trumbia objanjiv je ne razliitim pogledima na odnose Hrvatske sa Srbijom, nego
razlikama u karakternim osobinama ta dva hrvatska politiara. Obojica su podjednako strepela od srpskog
hegemonizma, ali dok je Trumbi spremnou na cenkanja, na razgovore i pregovore do krajnjih ustupaka,
istrajao na saradnji do krajnjih mogunosti, Supilo sa prekim karakterom odluio se na povlaenje s arene kad
je doao do zakljuka da je nemogu sporazum sa srpskom stranom na ravnopravnoj, a kamoli na premonoj
bazi hrvatske strane.
U odeljku o Nikoj deklaraciji i proklamaciji o Makedoniji Jankovi uglavnom ponavlja reeno u svom ranije
tampanom lanku o istom pitanju. Ojaana srpska vlada, stvaranjem koalicione vlade umesto ranije isto
radikalske, 5. decembra/22. novembra 1914, na zasedanju Narodne skuptine u Niu 7. decembra dala je
izglasati i ratne ciljeve Srbije u ratu sa Austro-Ugarskom. Zasnovana na jugoslovenskoj ideji u istoriju je ula
Nika deklaracija, kojom je odbrambeni rat proiren ciljevima oslobodilakog rata Srbije. Zarad ujedinjenja
Srba Srbije sa Srbima, Hrvatima i Slovencima Austro-Ugarske, posle oekivanog poraza Habsburke
Monarhije.
Da bi se upamtilo: Supilo i Trumbi toplo su pozdravili Niku deklaraciju, koja je u bitnome pogaala
njihove aspiracije i podudarala se s njihovim naelima, kao i pobedu srpske vojske u kolubarskoj bici, koja je
pala nekako u isto vreme. Organizacija emigranata (koja se u to vreme jo nije bila formalno konstituisala kao
Odbor) poruila je 14/1. decembra, preko srpskog otpravnika poslova u Rimu Mihailovia, da je slona i
ohrabrena izjavom [srpske] vlade da Srbija podnosi i ini ogromne rtve za osloboenje sviju potinjenih
Srba, Hrvata i Slovenaca i molila predsednika vlade da kod vlade i Narodne skuptine Srbije bude tuma
njene duboke blagodarnosti za objavljivanje velikog programa koji predstavlja tenje i nadanja celog naeg
naroda, a za ije ostvarenje svi njeni lanovi uloie sve svoje snage. Sledi razmena pisama oduevljenja
izmeu uvek hladnog i odmerenog Trumbia i mnogo sklonog preteranom oduevljenju i jakim
emocijama Supila.138
Sa srpske strane usledilo je i ukidanje ogranienih prava Makedonije. Od interesa u ovom sklopu je i
Jankovievo: Bilo kako bilo, problem Makedonije je i u prvim mesecima svetskog rata, kao i uoi rata,
zadavao mnogo briga i stvarao mnogo tekoa Paievoj vladi; on se, dakle, namestio da bude ne samo iz
unutranjih nego i iz spoljnopolitikih razloga to pre reen. Kao to e krajem istog veka to uiniti
Miloevi, ak davanjem slobode Makedoniji da se odvoji od Jugoslavije!
Jankovieve rei, s obzirom na vie decenija kasnije izuzetnu odluku vlastodrca Srbije (Slobodana
Miloevia) da omogui izuzetno osloboenje Makedonije od Srbije, pri demontiranju Jugoslavije, krajem XX
veka, ovde deluju pouno. Jer, po Jankoviu, u ovom kontekstu, poput makedonskih istoriara: Eksploatacija
Makedonije poela je odmah po njenom prisajedinjenju Srbiji, izazivajui mnoga nezadovoljstva meu
stanovnitvom. Prvi talas kolonizacije Makedonije i Stare Srbije zavren je prvih dana rata; posebna
kompanija u Ministarstvu narodne privrede naselila je bila dotle u okruzima skopljanskom, kumanovskom,
kosovskom, tikvekom, bregalnikom i tetovskom oko 1300 porodica, uglavnom iz starih granica, a
predstojalo je i naseljavanje velikog broja porodica iz Bosne i Hercegovine139...
Jankovi ovde citira zakljuak jednog srpskog dravnog funkcionera i jednog biveg ministra posle
privremenog naputanja Makedonije ulaskom bugarskih trupa 1915. godine: Kad smo silom izbaeni iz novih

137 Isto, 452454.

138 Isto, 474.
139 Isto, 475476.

291
oblasti [u jesen 1915] svako je od nas izneo utisak ne samo da nijedno oko za nama nije zaplakalo, ve da se u
onom narodu koga smo mi od petovekovnog robovanja turskog oslobodili, oteo uzdah i osetilo donekle i
zadovoljstvo to se je nas kurtalisao. Nema vee kazne i osude za jedan reim koji se ovako ispraa, kad se
moda jo gorim ima da smeni (bugarskim). Neka se samo uprava srpska ukloni, pa e svi drugi valjda bolji
biti, tako su oni govorili, i Srbi i druge narodnosti [ukljuujui!] u ovim oblastima.140
Odeljak pod naslovom Aktivnost jugoslovenske emigracije i njeni odnosi sa srpskom vladom, podrobnije
pokazuje kako i zato su ne samo Srbi Hrvatske nego i Hrvati, veim delom, bili ako ne za prikljuenje
Hrvatske Srbiji, ono za ujedinjenje Srbije i Hrvatske u jugoslovensku dravnu zajednicu. Po Jankoviu: Dva
znaajna dogaaja u Srbiji krajem 1914. godine kolubarska pobeda srpske vojske i Nika deklaracija srpske
vlade uticali su na Trumbia i na druge lanove jugoslovenske emigracije iz Austro-Ugarske da se
odreenije okrenu Srbiji i da odlunije veu svoju sudbinu za njenu; ti dogaaji (a naroito ratni uspeh Srbije)
poveali su ugled Srbije svuda u Evropi, pa i meu jugoslovenskom emigracijom u Rimu, i uinili su da
nepoverenje emigranata prema Srbiji, ako je i dalje ostalo, bude na neki nain bar potisnuto ili prigueno.141
Zadravajui se na znamenitoj skuptini Jugoslovena u ikagu, kojoj je prisustvovalo 468 delegata iz svih
krajeva SAD, posebno u vezi sa rezolucijom izglasanom 10. marta 1915, Jankovi citirajui uvenu eku
istoriarku Miladu Paulovu, zapazio je da je Paulova predimenzionirala znaaj te rezolucije, izjednaujui je
sa znaajem Nike deklaracije. Ali u nedostatku svedoanstava o javnom mnjenju Hrvatske, pod ratnom
upravom Austro-Ugarske, ovo svedoenje Hrvata pored Srba, u krugu uticajnih Jugoslovena Amerike, o
opredeljenju za zajedniku dravu od nemalog je znaaja. Po toj rezoluciji spasenje se od austrougarske
uprave takoe vidi u kidanju svake veze sa austrougarskom Monarhijom i ujedinjenju svih Jugoslovena,
svih jugoslovenskih pokrajina Austro-Ugarske Monarhije i kraljevine Srbije u jednu dravnu cjelinu... Zato je
razumljivo zakljuno rezonovanje Paulove: Srbija je u Niu izjavila, da smatra za svoj ratni cilj ujedinjenje i
osloboenje Srba, Hrvata i Slovenaca. U ikagu je taj program dobio potvrdu sa strane [znaajnog dela]
naroda iz Austro-Ugarske. Isticana rezolucija nadoknaivala je izjavu uutkanog [kurzivom istakao A. R.]
naroda u domovini, a u njihovo je ime ovdje prvi put progovorio jedan njegov deo142...
Sa mnogo detalja u ovom tekstu Jankovi opisuje i nesuglasice koje govore nepobitno o razmimoilaenjima
Jugoslovenskog odbora i Paia, zbog Paievih svesrpskih velikosrpskih nametanja, posebno u vezi sa
Dalmacijom i odbacivanjem pomisli i pomena o federalnom ustrojstvu drave Srba, Hrvata i Slovenaca.
Razmimoilaenja se u tom razdoblju otklanjaju redovno poputanjem sa Trumbieve strane. Ali da ta
poputanja postaju zametak veih buduih sukobljavanja, u Jankovievoj interpretaciji ne skrivaju se.
Naprotiv, formulie se u Supilovim skretanjima na liniji velikohrvatstva. Kasnije, tragine posledice ovih
uzronika ostaju nedirnute. U vreme pisanja tih redova Jankovi ih nije ni mogao sagledati jer nisu bile
dosegle krajnje posledine dimenzije.
Pri tome dolazi do izraaja i preovlaujue dejstvo delegata Jugoslovenskog odbora, ukljuujui ak i Supila,
usled mogunosti odustajanja Srbije od jugoslovenskog programa izborom velikosrpskog programa. Poto
prilino dugo: Merodavni faktori u Petrogradu, Parizu i Londonu [...] davali su dovoljno jasno na znanje
Supilu i Trumbiu da se ne mogu nadati ostvarenju jugoslovenskog programa u potpunosti. U takvoj situaciji
Jugoslovenski odbor je morao doi na ideju da, stvarno naputen od Sila Trojnog sporazuma, moe doi u
situaciju da bude naputen i od Srbije, ili, drugim reima, da se Srbija zadovolji velikosrpskim [kurzivom
istakao A. R.] programom, tj. tzv. malim reenjem, te da u jugoslovenskom pitanju pronae zajedniki jezik
s Italijom i Trojnim sporazumom (razume se, na tetu Hrvatske). Zato je dosledan i odluan stav srpske vlade
protiv Londonskog ugovora naiao na veliko oduevljenje u Jugoslovenskom odboru. Paieva vlada je 6.
aprila i 5. maja 1915. predala Silama Trojnog sporazuma protestne note, otre i energine (razume se, do mere
u kojoj je to tada mogla i smela da uini) dozvolila je protestni zbor jugoslovenskih emigranata u Niu (7.
maja), dala je izjavu pred Narodnom skuptinom (27. aprila) i podsticala tampu da otro pie o povredi naela
narodnosti itd.143
Iako je prejakom reju ponovne odanosti Jugoslovenskog odbora prema srpskoj vladi144 posle ponovnog
usvajanja Nike deklaracije iz 1914. u Narodnoj skuptini, avgusta 1915. Jankovi izrazio potinjenost, koja
nije bila svojstvena Jugoslovenskom odboru, Jugoslovenski odbor je sa zadovoljstvom proknjiio ovaj gest
srpske vlade. Jer, kao to je bilo imanentno strahovanje od hegemonizma Srbije, tako je postojao imanentan
strah od prelaska Srbije sa jugoslovenske linije na velikosrpsku liniju. Jugoslovenskom odboru najvie je stalo
do stvaranja zajednike jugoslovenske drave, iako ne po svaku cenu.

140 Isto, 480.

141 Isto, 480481.
142 Isto, 492.
143 Isto, 503.
144 Isto, 507.

292
U poslednjem odeljku, koji je posveen zakljucima, Jankovi skree panju i na zapostavljeno pitanje
nesaglasnosti srpske opozicije sa jugoslovenskim programom srpske vlade. Tu i Jankovi napokon kazuje,
kako: Ne treba, a i ne moe se, osporavati da je austrougarsko-srpski rat 1914. naneo izvesne ozbiljnije tete
jugoslovenskoj ideji i jugoslovenskom pokretu... Nesumnjivo da rat, u kome su se s orujem u rukama nali na
jednoj zaraenoj strani Srbi iz Srbije, a na drugoj strani Srbi, Hrvati i Slovenci iz Austro-Ugarske, nije moglo
povoljno uticati ni doprineti ostvarenju ideje bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda, naprotiv, on je u
izvesnim slojevima izazvao ili pojaao pojave nacionalistikih strasti i nacionalni antagonizam doveo ak i do
stepena najvieg. Okolnost da su se na strani neprijatelja Srbije nali i preani (tj. Srbi, Hrvati i Slovenci iz
Austro-Ugarske), nepostojanje ili malobrojnost njihovog otpora [...] izazvali su u mnogim krugovima Srbije,
koji su od izbijanja rata oekivali maltene nacionalnu revoluciju jugoslovenskog maha i njihov prelaz na
stranu Srbije i srpske nacije, razoarenje, nevericu u postojanje i snagu jugoslovenske ideje, a meu
nacionalistikim krugovima Srbije potencirali njihova velikosrpska i antijugoslovenska raspoloenja.145
Zapravo, Jankovieva knjiga Srbija i jugoslovensko pitanje 19141915, tampana 1973. godine raspravlja o
pitanjima vezanim za Niku deklaraciju, o kojoj je on tampao 1969. opirnu raspravu. Tu je spoljna politika
obuhvaena poev od 1903. Jankovi kazuje kako se s promenom politikog reima posle ubistva kralja
Aleksandra Obrenovia i inaugurisanja vladavine kralja Petra Karaorevia, menja pored unutranje politike
i spoljna, nacionalna politika. Poinje se, u skladu s vremenom, marksistiki, od promene koja se klasno
identifikuje buroaskom. Poto buroazija trgovaka i industrijska, nesumnjivo na svojoj uzlaznoj liniji...
uspeva da okupi narodne mase i da ostvari u velikoj meri nacionalno jedinstvo [...] i u borbi za njen, u osnovi
buroaski, nacionalno [spoljno] politiki program.146
Prema tome, po Jankoviu: Na polju [spoljne] nacionalne politike sve graanske politike partije Srbije 1903.
imale su svesrpski, odnosno velikosrpski program da rade, u granicama mogunosti, na osloboenju i
ujedinjenju sveg Srpstva. Pozivajui se na program Radikalne stranke, Jankovi istie da je ona izuzetni
znaaj pridavala gajenju bratskih odnosa sa Bugarskom. Dok je stranka samostalaca unela u svoj
spoljnopolitiki program i poseban zahtev da se gaji duh jugoslovenske zajednice. I tu je od posebnog
znaaja to je to jedino mesto u programima svih politikih stranaka Srbije do 1914. u kome se izrino
pominje jugoslovenska zajednica odnosno jugoslovensko ime uopte.
Kod Nacionalne stranke liberala, istie se kao najvii i najsvetliji cilj, ujedinjenje raskomadanih delova
srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu u prirodnim etnografskim granicama, kako na politikom tako i na
crkvenom planu. Godine 1906. obnovljena, biva austrofilska Napredna stranka, svojim spoljnopolitikim
programom traila je samo da se legalnim sredstvima radi na unapreenju interesa svekolikog srpstva i odri
to ivlja veza meu raskomadanim srpskim plemenima i da se brani princip Balkan balkanskim narodima
iskljuujui svako inostrano tutorstvo i svaije meanje u balkanske poslove koje bi bilo protivno interesima
nacionalnog osloboenja i samoopredeljenja balkanskih naroda. to se tie jedine radnike partije u Srbiji,
Srpske socijaldemokratske stranke, ona je, polazei sa sasvim drukijih pozicija nego to su bile pozicije
graanskih stranaka, kao cilj svoje [spoljnopolitike] borbe postavljala reenje nacionalnog pitanja ne samo
srpskog nego i svih drugih naroda na Balkanu stvaranje balkanske federativne republike.147
Znai, sve stranke, osim Socijaldemokratske, naglaava Jankovi, bile su za proirenje Srbije Makedonijom i
Bosnom i Hercegovinom, smatrajui ih srpskom zemljom. Meutim, izvan tih stranaka, sve vie jaa i
jugoslovenski pokret Omladine i inteligencije. Prema Jankovievoj proceni, to se potvruje oigledno
pokretanjem lista i osnivanjem kluba pod imenom Slovenski jug. Novi impuls ideja jugoslovenstva dobija
promenama u Hrvatskoj, na bazi hrvatsko-srpske saradnje. Za Jankovia su od posebnog znaaja Veze
koje se uspostavljaju izmeu Srbije i jugoslovenskih politiara u Austro-Ugarskoj 1906. godine. Poslanici
Hrvatsko-srpske koalicije u Hrvatskom i Dalmatinskom saboru, kao i u Bekom parlamentu, branei stvar
Srbije, pruaju podrku i srpskoj diplomatiji. Po Jankoviu, najizrazitije: Svestrana i svrsishodna moralna
podrka jugoslovenske javnosti, simpatije koje su za njenu stvar pokazivali mnogi Jugosloveni van Srbije,
pomogli su Srbiji da izdri tekoe rata.148
U prekretnice se ubrajaju i Balkanski ratovi 19121913. Jankovievim reima: Oni: su doneli Srbiji
viestruke promene i u njenom spoljnopolitikom ivotu... Srbija je iz tih ratova izila teritorijalno gotovo
dvaput uveana, pribliila se Egejskom i Jadranskom moru... obezbeen je slobodan izvoz na Solun... Naroito
je veliki i pozitivan bio odjek balkanskih ratova meu Jugoslovenima u Monarhiji, i to ne samo u redovima
omladine i intelektualaca, ve i znatno ire meu seljacima i radikalima. Jankovi citira hrvatskog

145 Isto, 516517.

146 Isto, 516517.
147 Dragoslav Jankovi, Nika deklaracija (Nastajanje programa jugoslovenskog ujedinjenja u Srbiji 1914. godine), Istorija XX veka,

Zbornik radova X, Beograd, Institut za savremenu istoriju, 1969, 910.

148 Isto, 12.

293
povjesniara J. Horvata, gde se preuveliava prosrpstvo Hrvata: Rijetko je koji meunarodni dogaaj tako
snano i duboko djelovao na najire slojeve naroda u hrvatskim zemljama kao rat drava balkanskog saveza
protiv Turske 1912. Taj je rat vie pridonio osjeanju identiteta sudbine Junih Slovena, nego svi, pa i najvei
ideolozi i pobornici misli slavenske uzajamnosti...
Promena je usledila skretanjem svesrpskog, velikosrpskog programa smerom jugoslovenskog. Po Jankoviu:
Jedna od najznaajnijih posledica balkanskih ratova jeste postepeno menjanje spoljnopolitikog nacionalnog
programa srpskih politikih stranaka, a pre svega vladajue i najjae Radikalne, ka jugoslovenskom
programu... Paieva stranka, od 1911. stalno na vlasti, poinje se postepeno okretati, posle obrauna sa
Turskom, prema jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske. Jugoslovenski program ne ulazi u njen zvanini
stranaki program, ali u glavi njenih vodeih ljudi poinje prodirati ideja o proirenju [kurzivom istakao A.
R.] Srbije jugoslovenskim krajevima austrougarske teritorije, i to ne, kao dotle samo Bosnom i
Hercegovinom149... Kao oprezni politiari, lideri Radikalne stranke nisu navedene promene obelodanili
revizijom stranakog programa. Vodili su rauna o tome da je Srbiji potreban mir posle dva balkanska rata.
Samo Jankovi ipak uoava kako se ondanji nacionalni vlastodrci Srbije nisu zanosili blistavim idejama
jugoslovenskog nacionalizma toliko, da bi ih te ideje ve tada podsticale na suvie rizine jugoslovenske
akcije.
Pitanju teritorijalnih kompenzacija Bugarskoj od strane Srbije preputanjem veeg dela Makedonije,
osvojenog u drugom balkanskom ratu, da bi Bugarska zaratila na strani sila Antante ili da bi ostala
neutralna, Jankovi je obratio veliku panju. Vladajue srpske stranke i linosti na udesan nain odolele su
tim pritiscima sa strane ne samo Rusije, ve i Francuske i Engleske. Kako su u tome uspele u Jankovievoj
obradi ne nalazimo objanjenje. Ali taj jedinstveni otpor moe takoe posluiti kao primer mudre procene
situacije, u prvom redu Paieve procene. Srbiji saveznike Velike Sile nisu mogle nauditi kaznama zbog
svojih interesa. A sama Bugarska pretpostavljala je vie rat, nego nagodbu sa Srbijom. Trebalo je sauvati
hladnokrvnost, steenu prevazienim iskuenjima. to mnogo kasnije budui voa Srbije (Miloevi) nee
posedovati u godinama ruenja Jugoslavije, krajem XX veka, u meri kojom su ovladali njeni vodei ljudi, sa
naobrazbom, iskustvom i predodbom odgovornih dravnika poetkom tog veka, moe se samo konstatovati,
ali ne pravdati, i u raspravi koja se namee naom knjigom.
Pri analizi novih odnosa sa Velikim Silama, poev od novog razdoblja istorije Srbije, 1903. godine, Jankovi
se usredsreuje na razvoj saveznikih veza sa Francuskom. Te se veze ispoljavaju prodorom
spoljnoekonomskih faktora uporedo sa spoljnopolitikim faktorima. Po Jankoviu, najvie isticano: Kroz
itavu deceniju pre izbijanja prvog svetskog rata, poev jo od 1903, Srbija se da bi se ekonomski i politiki
emancipovala od Austro-Ugarske i da bi ostvarila svoj tadanji [ne samo tadanji, ve, moglo bi se rei,
neostvarljivi, sve do 1918, iskonski A. R.] glavni cilj: izlaz na more sve vre i intimnije povezivala,
ekonomski i politiki, pored Rusije, i sa zapadnim silama Antante Francuskom i Engleskom.
Povezanost Srbije bila je pred poetak rata naroito jaka s Francuskom i njenim kapitalom. Francuski kapital
je za kratko vreme, naroito u vezi s carinskim ratom, preplavio bio razne oblasti dravnog i privrednog ivota
Srbije (stoni izvoz, prevoz, izvesni rudnici, izgradnja eleznikih pruga). Preko Francusko-srpske banke, koja je
tada bila jedna od najjaih banaka u Srbiji, francuski kapital prodro je bio i u oblasti investicija i proimao na
taj nain celokupni finansijski i privredni sistem Srbije. Francuski kapital uestvovao je s 4/5 u dravnim
zajmovima Srbije [...] Povezan preko najvanijih poverilakih grupa s tada najmonijom politikom
strankom u Srbiji Radikalnom strankom, i pomaui je skoro otvoreno, francuski kapital je istovremeno
vrio i jak pritisak na politiku Srbije, ak jai pritisak no to je nekada bio pritisak, preteno trgovakog,
austrougarskog kapitala!150
Iako je citirano preuzeo od specijaliste za veze sa Francuskom (Ljiljane Aleksi-Pejkovi), bilo bi svrsishodno
da je Jankovi tu dodao, kako je i francuski kapital, poput svakog inostranog kapitala neke velesile, podsticao
mentalitet kolonijalne potinjenosti, potiskujui nagone rada i radinosti. Ti nagoni narode bez kompleksa
potinjenosti, sa manje procenata produktivnih sirovina (Nemaka, Japan...) takmiarskim duhom
osposobljavaju na izuzetna dostignua. Zaostalost u radnim navikama ne moe biti nadoknaena vikom
vojnikih vrlina; to istoriari gotovo bez izuzetka zanemaruju, ime takoe iziskuju kritike primedbe. Jer,
istorija treba u svakom pogledu vaspitno da deluje.
Tano je opisano kako s Engleskom Srbija do 1914. nije imala tako bliskih veza kao s Francuskom; u
Engleskoj je vazda postojalo dosta jako i dosta raireno nepoverenje prema Srbiji. Zvanini krugovi Engleske
bili su rezervisani ili su sumnjali na Srbiju, pre svega zbog njenih veza s Rusijom; oni su bili nezadovoljni
spoljnom politikom Srbije i zbog njenog odnosa prema Austro-Ugarskoj (ije je postojanje Engleska smatrala
neophodnim za evropsku ravnoteu), zatim i zbog mnogih mera njene unutranje politike (kojoj
149 Isto, 13.
150 Isto, 30.

294
kraljeubistvo 1903. godine englesko javno mnjenje nikad nije moglo oprostiti).
Citirajui skicu jednog memoranduma iz 1914, Jankovi uporedo istie kako je predoeno i Engleskoj da bi i
ona imala koristi od jedne velike [srpske] balkanske drave. Vea Srbija prua engleskoj trgovini (izvoznoj
i uvoznoj) nov izvor prihoda. Posle sadanjeg rata Srbija e stei neposrednu vezu s Engleskom putem mora, i
time moi se snabdeti svima potrebama koje ivot trai van zemlje (novac, gvozdene konstrukcije, maine,
manifakture, kolonijalna roba, itd.) iz Engleske. Jedan dobar trgovinski ugovor najbolje je sredstvo protiv
ekonomskog prodiranja nemakog na Balkan. to prostranija [bude] oblast, sve e lake [biti] za Englesku u
ovom pogledu.151
Vano je kako i Jankovi predoava: U pogledu jugoslovenskog programa srpske vlade, tanije proirenja
Srbije jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske [kurzivom istakao A. R.] Engleska je, kao i Francuska, bila
vrlo rezervisana, jer raspad Austro-Ugarske, tj. kvarenje ravnotee snaga u Evropi, nije odgovarao interesima
te dve sile. Za razliku od nekih drukijih tvrenja, tu se tvrdi realno: Engleska (i zvanina i nezvanina)
ostala je jo dugo austrofilska, i napustie Austro-Ugarsku stvarno tek 1918. pred kraj rata... Dugo su u
Velikoj Britaniji postojala samo tri aktivna branioca jugoslovenskog programa (V. Stid N. W. Steed, A.
Evans Sir A. J. Evans i Siton Vatson). Prema Jankovievoj dedukciji u ovom kontekstu, merodavni
zastupnici Engleske bili su dotle vie za poveanje Srbije Bosnom i Hercegovinom, pa izlaskom na Jadransko
more. A u vezi sa pretenzijama Italije na Dalmaciju Jankovi primeuje da je zvanina Srbija Dalmaciju
smatrala svojom srpskom oblau.152
U poglavlju o odnosima u jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske, uoi i na poetku rata Jankovi
opisuje kako je: Hrvatsko-srpska koalicija zasnovala svoje postojanje i svoj nacionalni politiki program u
skladu s Rijekom i Zadarskom rezolucijom, najveim delom na hrvatsko-srpskoj slozi i saradnji. I po
Jankovievom zakljuku: Koalicija je stajala na gleditu srpsko-hrvatskog nacionalnog jedinstva, smatrajui
da su Srbi i Hrvati samo delovi jednog istog naroda. To gledite zastupali su predstavnici Koalicije i pred sam
rat, na sednicama Sabora (od 27. decembra 1913. do 13. juna 1914).153
S obzirom na poveanu podrku, koju je tada hrvatski deo Koalicije uivao sa strane Ugarske, Srbi su sigurno
vie nego Hrvati u toj Koaliciji, bili za jugoslovenski program Paieve vlade Srbije. Ali u takva se
razmatranja ni ovde Jankovi ne uputa. Zadovoljava se uestalom stereotipnom konstatacijom: Koalicija je
tokom rata sve vie tonula u oportunizam; to je, razumljivo, imajui u vidu poloaj zavisnosti u ratnim
uslovima od jo uvek svemone Austro-Ugarske, ali ostaje nedokazivo uopteno, bez distanciranja Hrvata od
Srba, da je Koalicija sve vie gubila poverenje u narodu Hrvatske i Slavonije154 Tu je trebalo precizirati da je
gubila poverenje preteno u hrvatskom narodu, jer srpski narod se u tom pogledu razlikovao od hrvatskog i
unutar Koalicije, uprkos deklaracijama o jednom hrvatsko-srpskom, ili srpsko-hrvatskom, narodu.
Iako se prilikom ove zamerke namee primedba da Jankovievo pisanje potie iz vremena Jugoslavije, a nae
posle njenog nestanka, ipak opravdanost zamerke ostaje. Realnijom procenom naraslih snaga velikohrvatskih
stranaka, Frankovaca, Starevianaca, pa i Radievaca, mogao je i Jankovi predoiti opasnost od prodora
antisrpskih snaga u vremenima nezadovoljstva sa stanjem koje se kvalifikuje prodorom velikosrpstva.
U poglavlju Jugoslovenska politika emigracija i njeni odnosi sa srpskom vladom realnije su analizirani
hrvatsko-srpski odnosi na razini jugoslovenstva. Emigranti iz Hrvatske nisu bili sputavani restrikcijama vlade
Hrvatske i vladavine Maarske i Austrije. I prema Jankovievim istraivakim nalazima: Do oktobra meseca
1914. srpska vlada... sa svoje strane nije nita preduzimala da uspostavi kontakt sa navedenim emigrantima iz
Hrvatske, u Italiji i prema potrebi da se koristi njihovim uslugama. Tek kad su uestali glasovi o
akcijama... protiv srpskog plana i programa o stvaranju zajednike drave sa Hrvatima i Slovencima, ona je
reila da ih potrai i angauje.
Tada su se i po Jankovievim informacijama irili glasovi i o kombinaciji stvaranja nezavisne Hrvatske sa
Slavonijom, Dalmacijom i jednim delom Bosne i Hercegovine. Jankovi, moglo bi se rei iz pragmatikog
oportunizma, kojeg se ne liava kad se imperativno namee, Dalmaciju takoe tretira odvojeno od Hrvatske.
Zato bez komentara citira i Paievo uputstvo, da: Treba to pre pohitati sa obrazovanjem odbora
jugoslovenskog u Londonu, u kome e biti zastupljene Dalmacija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slavonija,
Slovenija, Banat, sa Bakom, Baranjom i Sremom da brane Jugoslovenske interese i da [o tome]
obavetavaju javno mnjenje u Engleskoj i Evropi.155
U vezi sa Nikom deklaracijom, od 7. decembra 1914, Jankovi obelodanjuje svoje neslaganje sa Paulovom
da je Deklaracija zasluga samostalaca i posebno [njihovog lidera] Drakovia. Po verziji Paulove, Pai

151 Isto, 32.

152 Isto, 3335.
153 Isto, 39.
154 Isto, 60.
155 Isto, 7678.

295
nije preuzeo inicijativu da se defanzivni srpski program zamijeni narodnim. Ali kad su to uinili drugi nije se
protivio, da se taj program proiri na Hrvate i Slovence. Meutim, po Jankoviu, srpsko-hrvatski ratni
program Srbije poeo se u stvari pripremati u Paievoj homogenoj [radikalskoj] vladi, bar nekoliko meseci
pre no to su samostalci uli u vladu... Program je izraivan polako, a u novembru 1914 (po st. k.) kad se
sastavlja koaliciona vlada, ona je objavila pred Narodnom Skuptinom, dogovorno sa Vrhovnom Komandom,
ratne ciljeve Srbije. (Navedeno je Jankovi preuzeo iz III knjige, Stvaranje zajednike drave Srba, Hrvata i
Slovenaca, tampane 1930)156
Od znaaja je, a ne samo od interesa da je deklaracija izglasana u Skuptini jednoglasno glasovima poslanika
svih graanskih stranaka, osim glasova dva socijaldemokratska poslanika Dragie Lapevia i Trie
Kaclerovia, s obzirom da o deklaraciji nije najpre voena diskusija. U svakom sluaju, Jankovi je korisno
notirao pozdravni telegram jugoslovenskih emigranata iz Hrvatske, u kome je izraena blagodarnost srpskoj
vladi za program ije [e] ostvarenje biti delo celog naeg naroda.157
U zakljucima koji nisu potpuno usaglaeni sa prethodnim kontroverznim izlaganjem Jankovi utvruje, da:
Spoljnopolitika nacionalna aktivnost Srbije kao drave i svih graanskih politikih stranaka u njoj bila je do
1912. usmerena na nacionalno osloboenje, tj. osloboenje Srba prisajedinjenjem Srbiji jo neosloboenih
srpskih krajeva; pri tome su, kao srpski krajevi smatrani u prvom redu Makedonija i Bosna i Hercegovina.
Ponovljeno: Jugoslovenska ideja, kao ideja o osloboenju drugih (nesrpskih) jugoslovenskih naroda i o
ujedinjenju s njima, nije postojala ni u graanskim politikim stranakim programima, ni u politikoj praksi
Srbije sve do balkanskih ratova. Dotle, naroito poev od prevrata 1903, jugoslovensku ideju je zastupala
samo vanstranaka omladina i jedan deo intelektualaca preteno pristalica Samostalne radikalne stranke.
Za Hrvatsku se i po ovom zakljuku ponavlja da je u njoj jugoslovenska ideja starijeg datuma. Veina graanskih
politikih stranaka isticala je pred rat samo veliko hrvatski nacionalni program (tj. prisajedinjenje Hrvatskoj
Dalmacije, Bosne i Hercegovine, pa i Slovenije). Neki budui zajedniki dravni ivot sa tadanjom Srbijom
nije uopte uziman u obzir; sva predlagana reenja nacionalnog pitanja kretala su se iskljuivo u postojeim
dravnim okvirima Austro-Ugarske Monarhije, koji uopte nisu dovedeni u pitanje.
U ovoj zakljunoj rekonstrukciji pada ponovo u oi izdvajanje Dalmacije iz korpusa Hrvatske, tako da se
namee miljenje da i Jankovi u izvesnoj meri ne porie pravo Srba na Dalmaciju, smatrajui je srpskom
zemljom, poput Bosne i Hercegovine i Makedonije. to se tie nesaglasnosti Socijaldemokratske stranke sa
izglasavanjem deklaracije, bez prethodne obavezujue diskusije, ta se nesaglasnost podrazumeva injenicom
da je ona bila protiv osloboenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda putem sile, pobedom u ratu (ve za
ujedinjenje po slobodnoj volji i akcijom naroda posle rata), i to se vazda zalagala za [utopijsko to se ne
kae] obrazovanje balkanske federativne republike.158
U knjizi Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, koja je tampana u 1967. godini, znai pre
tampanja rasprave o ranijoj Nikoj deklaraciji, pogledi se menjaju u izmenjenim okolnostima. Uvodnim
osvrtom na dotada tampane knjige o stvaranju Jugoslavije istiu se Jankovievi nazori. Za najvie citirano
delo M. Paulove Jugoslovenski odbor kazuje se da je sa pozicija Jugoslovenskog odbora, koje su joj
oigledno bile bliske. Za knjigu drugog stranca, Hermana Vendela Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo,
navodi se samo da sadri informacije o razlozima sazivanja i o toku Krfske konferencije, i ocene o karakteru i
znaaju Deklaracije. O trotomnoj istoriji neistoriara, diplomate i politiara J. M. Jovanovia, Stvaranje
zajednike drave Srba, Hrvata i Slovenaca zakljuuje se: Iako je kao uticajni savremenik i delimino
uesnik relevantnih zbivanja u toku rata bio odlino obaveten, Jovanovi... nije dao ni priblino ono to bi se
od njega moglo oekivati; zato je njegova neobjavljena arhivska graa od mnogo vee vrednosti nego njegovo
objavljeno istorijsko delo. U vezi sa knjigama istoriara Vladimira orovia, Velika Srbija, ili Ujedinjenje i
Istorija Jugoslovena samo se naglaava da su izrazito nacionalistiki, velikosrpski intonirane i da je kod
dobrog dela Srba, naroito u graanskim redovima, postojala iva elja za stvaranjem velike, duanovske
Srbije...
U celini posmatrano, Jankoviev zakljuak se svodi na sledee: a) da ti radovi i napisi u velikoj veini nisu
rezultat istraivanja arhivske i druge izvorne grae, ve su zasnovani uglavnom na literaturi; 6) da je pri tome
u korienoj literaturi najvie vidljiv, jer je najjai, uticaj dela o Jugoslovenskom odboru M. Paulove; v) da su
u posleratnoj literaturi, verovatno delimino i pod uticajem Paulove, zakljuci i ocene o stavovima i
postupcima srpske vlade s Paiem na elu, s jedne strane, i Jugoslovenskog odbora s Trumbiem na elu, s
druge strane, a u vezi s Krfskom deklaracijom dati uproeno i jednostrano: crno (za prve) belo (za druge);
g) da nastojanja izvesnih posleratnih autora koji su pokuali da daju nova, nauno objektivna ili marksistika
tumaenja zbivanja u vezi s Krfskom konferencijom (kao, na primer, Bastalia, Krlee) nisu mogla dati

156 Isto, 102.

157 Isto, 103.
158 Isto, 105107.

296
stvarne naune rezultate, jer im nisu prethodila samostalna svestrana istraivanja i proveravanja novog
obimnijeg injeninog materijala.159
Karakteristino za Jankovievo pisanje, za vreme pisanja i tampanja ove njegove knjige, jeste da se ve u
prvom poglavlju, novo razdoblje u Prvom svetskom ratu, koje poinje prekretnicama u 1917. godini, istie
poecima pretvaranja imperijalistikog rata u imperijalistiki mir. Mir, koji se nastoji, najpre u Ugarskoj, a
potom i u Austriji, postii neostvarljivim ponudama nagodbe. U Srbiji uspenim probojem Solunskog fronta.
U Rusiji februarskom i oktobarskom revolucijom.
Svaama Srba, Hrvata i Slovenaca u dobrovoljakim korpusima, Jankovi istraivaki posveuje veliku
panju. U Rusiji: Srpski agitatori ne vode [dovoljno] rauna da je korpus sastavljen od Jugoslovena, te grde i
rue Hrvate i Slovence. U Americi: Jugoslovenska legija sprema se prema zamislima Jugoslovenskog odbora
Hrvata da bude jezgro budue vojske Hrvatske i Slovenije, pri sjedinjavanju sa vojskom Srbije.160
U vezi sa raspravama o imenu budue zajednike drave Jugoslovena, i Pai jo nije za ime Jugoslavija, ve
za Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Ali pri naglaavanju jednakosti koje srpsko-hrvatsko-slovenako
jedinstvo oznaava, ne zaboravlja napomenuti, da je ta jednakost izrazita uprkos tome to stroga pravda
zahteva da ime srpsko preovlauje, jer Srba ima dva puta vie od Hrvata i Slovenaca (7.200.000 prema 3.
500.000).161
Prema Jankovievoj proceni: Iz citiranih Paievih rei uoi sazivanja Krfske konferencije proizlazi 1) da
je predsedniku srpske vlade u to vreme bilo stalo naroito i pre svega do toga da se izbegne, odnosno odloi
sutinsko raspravljanje i meritorno odluivanje o osnovama nacionalnih odnosa u buduoj zajednikoj dravi;
2) iako je taj svoj stav pravdao prvenstveno spoljno-politikim razlozima i jugoslovenskim nacionalnim
interesima, on je svakako morao uzimati u obzir i to da se u postojeoj atmosferi posle revolucije u Rusiji i
posle ulaska SAD u rat, ti odnosi ne bi mogli reavati drukije nego prema buroasko-demokratskim
principima jednakosti i ravnopravnosti. I zato 3) kako je i dalje smatrao da brojna prevlast Srba (srpskih
imena) daje pravo njima na prevlast u buduoj zajednikoj dravi on je ipak ve tada u maju 1917. bio
spreman da se odrekne naziva Velika Srbija i da prihvati naziv Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca u
kome se (nazivu) izraava jednakost, kako je on govorio sva tri plemena.
Dalje: to se tie dobrovoljakog korpusa, Pai je, dosledno izloenim svojim stavovima, stajao na gleditu,
koje je jo krajem marta bila zauzela srpska vlada, a naime: da se korpus nazove: Dobrovoljaki korpus Srbo-
Hrvata i Slovenaca i da se obrazuju srpske, hrvatske i slovenake jedinice prema broju prijavljenih. Kad
Hrvati i Slovenci vide da ne mogu imati toliko pukova koliko imaju Srbi, da su mnogo slabiji, onda e
umanjiti svoje agitacije za zaseban rad. Svako pleme moglo bi da se bori pod svojom zastavom. Znai i
Pai uvaava da je pripadnitvo plemena jae od pripadnitva naciji, u ije se ime stvara jednonacionalna
drava Srba, Hrvata i Slovenaca! Ovu primedbu Jankovi, naravno, s obzirom na tadanje vreme
jugoslovenstva, ne stavlja. Smatrao bi je ak neumesnom! Ali je zato isticao kako do 1918. Pai zavrava
svoja uputstva srpskom poslaniku u Petrogradu reima: Nai ljudi u korpusu i van korpusa treba da budu
uzdrani i uvek jednaki prema Srbinu, Hrvatu i Slovencu [kurzivom istakao A. R.]. Mi moramo biti
tolerantni?162
U pogledu dobrovoljakog korpusa amerikih Jugoslovena, pod ingerencijama Jugoslovenskog odbora, prema
Trumbievim uverenjima, Jugoslovenska legija je zamiljena da slui kao okupaciona vojska u
jugoslovenskim zemljama Austro-Ugarske kad tome doe vreme. Ali tu, strahujui od mogue italijanske
okupacije uz mogunost dolaska neeljenih saveznikih okupacionih jedinica, Trumbi pretpostavlja
alternativu da privremeni jugoslovenski okupacioni odredi budu pod upravom srpske Vrhovne komande,
stoga to je Srbija dala tolike rtve za savezniku stvar i njezina vojska postigla tolike vojne uspehe i stekla
takve zasluge za savezniku borbenu stvar, da ona ne treba nove snage preko one to joj je preteklo poslije
tolikih katastrofa. Saveznici su stoga zagarantovali Srbiji njeno uspostavljanje tako da srpska vojska nije
duna da daje nove napore za taj cilj. Ali ono to Saveznici jo nisu zagarantovali naem narodu, jeste nae
osloboenje od Austro-Ugarske i ujedinjenje sa Srbijom, pa stoga za taj cilj treba da uinimo sve mogue
napore, a u prvom redu da organizujemo nau dobrovoljaku vojnu snagu, koja e zastupati na bojnom polju
ideju osloboenja i svojim rtvama stei dotine zasluge spram Saveznicima.163
Ne znamo da li je ovo citiranje Trumbia, Jankoviu vie posluilo za ilustraciju Trumbieve spremnosti da
prizna primat Srbije ili Trumbieve istrajnosti da snagu dobrovoljnosti prikljuenja Hrvatske Srbiji, na ravnoj
nozi, manifestuje hrvatskom vojnom snagom. Ponavljanje kritikih primedaba na preuveliavanje znaaja

159 Dragoslav Jankovi, Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, Beograd 1967, 59.
160 Isto, 86.
161 Isto, 87.
162 Isto, 88.
163 Isto, 9192.

297
Jugoslovenskog odbora u stvaranju Jugoslavije od strane Paulove, svakako ne ide u prilog nameri da se
ilustruje premo Trumbieve istrajnosti u natezanjima sa Paiem. U stvari, podjednaka je bila Trumbieva
spremnost u priznanju prevage Srbije i pruanju otpora dominaciji Srba. U protivurenim odnosima Srbije i
Srba sa Crnom Gorom i Crnogorcima nema takvih natezanja. Crnogorci su se smatrali Srbima bez pogovora, a
sukobi su se ispoljavali na liniji sueljavanja interesa vladara Srbije i Crne Gore.164
Znaajne deklaracije istiu se tih godina i Majskom (ili Bekom) deklaracijom austrougarskog Parlamenta, 30.
maja 1917, u ravni reenja jugoslovenskog pitanja u granicama Habsburke Monarhije Austro-Ugarske. Prema
Jankoviu: Dok jedni autori smatraju da su potpisnici Majske deklaracije bili iskreni u elji da se zadre
austrougarski okviri habsburke monarhije, drugi, nasuprot tome, veruju pre u ono to su i sami neki u
potpunosti posle rata izjavljivali, a naime da je pomenuta klauzula bila samo taktika, neophodan uslov
politikog momenta, smokvin list, sigurnosna rezerva, shvatljiva s obzirom na postojee zakone. Trei
prave razliku meu potpisnicima, pa dozvoljavaju da su neki od potpisnika svoj potpis dali s mentalnom
rezervacijom, pa toj okolnosti pridaju vei ili manji znaaj.
Tako, na primer, za Viktora Novaka nema sumnje, da je za jedan dio potpisnika deklaracije fraza pod ezlom
habsburko-lorenske dinastije bila formula, koja je morala da se spomene, kako bi se moglo istom rezolucijom
agitirati u irokim masama bez protivljenja vlasti, ali da su zaetnici i tvorci Deklaracije slovenaki kancelari
N. utari i A. Koroec hteli i eleli da se pitanje ujedinjenja Jugoslavije sa teritorije Monarhije rei u okviru
Monarhije i radi interesa Monarhije.165
Nema sumnje da su politiari tipa Koroeca, kasnijeg zastupnika i sprovodnika politike integralnog
jugoslovenstva pod ezlom Aleksandra Karaorevia, bili u vreme vladavine Austrije za reenje
jugoslovenskog pitanja pod ezlom Habzburgovaca. Tu ne treba mnogo filozofirati rekli bi neustraivi. Ali
je svakako od interesa, to istie i Jankovi, da su tada vodee stranke Hrvatske zauzimale drukije stavove u
vezi sa Majskom deklaracijom. Starevieva stranka prava, sa novih trialistikih pozicija prema srpstvu,
izjanjavala se za Majsku deklaraciju. Hrvatsko-srpska koalicija, sa starih dualistikih pozicija, na vlasti, pod
okriljem Maarske, bila je protiv trijalistike Majske deklaracije. Ne raspolaui sa izjavama lanova
Jugoslovenskog odbora, Jankovi se zadovoljava tvrdnjom da je za Jugoslovenski odbor Majska deklaracija
predstavljala... udarac koji je dobio iz zemlje Hrvatske.166...
Prema Jankovievim izlaganjima: Ozbiljnije slabljenje Odbora stvarno je poelo jo 1916. s istupanjem
najjae politike linosti, F. Supila iz Odbora i s njegovom akcijom protiv politike i taktike Odbora u
reavanju jugoslovenskog nacionalnog pitanja. Kao to je poznato, Supilo se raziao s Odborom konano jula
1916. jer se nije slagao s odnosom Odbora prema srpskoj vladi; dok je Trumbi zajedno s ostalim lanovima
Odbora smatrao da pitanje unutranjeg ureenja budue zajednike jugoslovenske drave Odbor ne treba da za
vreme rata postavlja, ni da time uslovljava saradnju sa srpskom vladom dogod su otvorena mnogo bitnija
pitanja [? A. R.] nacionalno osloboenje i obezbeenje ugroenih jugoslovenskih nacionalnih teritorija,
Supilo je traio da se zvanina Srbija, u ije jugoslovenstvo nije verovao, odmah izjasni; i dalje: ukoliko se
Srbija ne bi transformisala tj. ukoliko ne bi postala jugoslovenska, onda da se ide na stvaranje posebne
hrvatske drave, pa eventualno tek kasnije zajednike, jugoslovenske drave sa Srbijom. Poto je dao ostavku
na lanstvo u Odboru da bi imao slobodne, niim vezane ruke u borbi za svoje stavove, Supilo je, koristei
svoje mnogobrojne veze sa politiarima i diplomatama u saveznikim zemljama, a naroito u Engleskoj,
svojom aktivnou nanosio osetne tete ugledu i autoritetu i Jugoslovenskog odbora i srpske vlade.167
Opisana razmimoilaenja izmeu srpskih i hrvatskih lanova Jugoslovenskog odbora, kao i Odbora i Paieve
vlade nalagala su zajedniko raspravljanje o ureenju budue jugoslovenske drave. U takvoj atmosferi,
istovremeno povoljnoj i nepovoljnoj po obe strane, stigao je Trumbiu maja 1917. Paiev poziv na Krf na
razmenu misli o svima pitanjima.168
Jankovievo aljenje to nema sauvanih autentinih podataka o neposrednim povodima i razlozima Paieve
inicijative za saziv Krfske konferencije predstavnika srpske vlade i Jugoslovenskog odbora, spada u formalne
izraze nedovoljne obavetenosti. Sam Jankovi je naveo toliko argumenata za saziv te konferencije, da je
izostanak pomenutih svedoenja irelevantan za rekonstrukciju relevantnih injenica. Jer, i po Jankoviu:
Razume se, da je vrlo teko ili [ak] nemogue odrediti da li je i u kojoj meri Paiev poziv Trumbiu bio
rezultat Paieve samostalne procene meunarodne i jugoslovenske ratne i politike situacije a koliko je
uinjen po sugestijama ili navaljivanjem drugih. injenica je da Pai sve do prolea 1917. nije oseao
potrebu da se dogovori sa Jugoslovenskim odborom, a posebno da zajedno s njim pretresa osnove budue

164 Isto, 123.

165 Isto, 125126.
166 Isto, 129130.
167 Isto, 131132.
168 Isto, 142.

298
zajednike drave. Polazei od stava u Nikoj deklaraciji da se Srbija bori za osloboenje i ujedinjenje svoje
neslobodne brae dakle od pozicije na kojoj je bio i ostao sve do kraja rata Pai je u Odboru gledao
organizaciju koja treba da radi u duhu politike srpske vlade, tj. da pomae srpskoj vladi da se doe do
osloboenja i ujedinjenja169
U vane politike dogaaje, kojima su, za vreme odravanja konferencije na Krfu od 15. juna do 20. jula 1917.
ojaale pozicije Paieve vlade, ubrojane su presude u Solunskom procesu i smena koalicione srpske vlade
homogenom radikalskom vladom. Ali time nije smanjena Paieva spremnost za utanaenje sporazuma sa
Jugoslovenskim odborom, jer su spoljnopolitike okolnosti, koje su ga navele na otklanjanje nesporazuma sa
hrvatskim uesnicima Konferencije, ostale odluujue. Jankovi nedovoljno istie da su za to presudne
Paieve sposobnosti manevrisanja, u zavisnosti od potrebe nastupanja ili povlaenja, prema snazi
pregovaraa.
I prema Jankoviu: Problem osnova na kojima e biti izgraena budua zajednika drava... pokazao se na
Konferenciji kao jedan od najteih i najsloenijih. On je pokazao ne samo sloenost i osetljivost
jugoslovenskog nacionalnog pitanja, nego i razliitosti i suprotnosti u interesima pojedinih jugoslovenskih
buroazija [ovaj buroaski stereotip ovde deluje apsurdno, jer e se suprotnosti izmeu nacionalnosti ispoljiti i
pod prevagom radnike klasne drave, u vreme vladavine komunistikog lidera, Josipa Broza Tita] im
pristupe pokuajima njegovog reavanja. Mada se formalno niko od uesnika Konferencije, a posebno niko od
lanova Jugoslovenskog odbora nije izjanjavao za federativno [a kamo li konfederativno A. R.] ureenje
budue drave, nezadovoljstvo i bojazan od unitarizma, a naroito od centralistikog unitarizma, postojali su
kod gotovo svih lanova Odbora, a u prvom redu i najvie kod Trumbia.170 to je opet u koliziji sa ranijim i
kasnijim tvrdnjama o prevelikom Trumbievom oportunizmu.
Pai, njemu svojstveno, ve kod otvaranja Konferencije govori: Nae jedinstvo moe da se izvede na dva
osnova; kao jedan narod [da imamo] jedna prava i [jedne] slobode, jedne dunosti; a moe na naelima
federacije u veem ili manjem stepenu. Ali to treba prepustiti vremenu, kad konstituisanjem drave, dolazi i
to na red. Suprotno Jankovievom zakljuku da niko nije zastupao ideju federalnog ureenja budue
jugoslovenske drave, Jankovi sam navodi kako je Trumbi iako kritikom primedbom protiv federacije,
kao institucije istupio protiv unitarizma, naroito u zakonodavstvu, i kako je ustvrdio da do ujedinjenja
jugoslovenskih zemalja ne moe uopte da doe, ako Hrvatska [specifinom autonomijom A. R.] ne bude
zadovoljena, odnosno ako u Hrvatskoj bude nepovoljne reakcije. Jer Dalmacija, koja je najhrvatskija zemlja
[kurzivom istakao A. R.] itavu svoju politiku bazira na tome da je sastavni deo politike jedinice Hrvatska.
Svojim podrobnijim objanjenjima on je jasno pokazao svoje prave [autonomne] koncepcije o obliku
dravnog ureenja.171
U prilog ove nae konstatacije ide i Jankovieva dopuna navodom Trumbievog naknadnog pravdanja, kada
je: Piui kasnije, osam godina posle donoenja Krfske deklaracije, da bi objasnio svoje dranje na Krfskoj
konferenciji, Trumbi tvrdio da se na Konferenciji borio protiv centralizma koji je zastupao sa jednostavnom
dravom i da je u stvari iznosio shvatanja federalizma (govorei o posebnim zakonodavnim izvrnim
organima, govorei o poslovima pojedinih zemalja koji bi spadali u delokrug posebnih zakonodavstava i
posebnih uprava osim onih koji bi se prepustili centralnom zakonodavstvu i centralnoj upravi, spominjui u
pogledu teritorijalnog momenta Srbiju, Hrvatsku sa Slavonijom i Dalmacijom, Bosnu i Hercegovinu i
Sloveniju, zauzimajui se za donoenje ustava bez majoriziranja Hrvata i Slovenaca)172...
Prenaglaavanjem injenice oko direktnog zahteva za federalnim ustrojstvom jedinstvene drave Srba, Hrvata
i Slovenaca, Jankovi ignorie strahovanje od ina kojim se opovrgava koncepcija o jednom troimenom
narodu, u smislu jedne nacije. Jer, federalna koncepcija je mahom bila predviena za vienacionalne, a ne
jednonacionalne drave. Tek kad su uestale kritike na raun Jugoslovenskog odbora zbog neisticanja zahteva
za federalnim ustrojstvom nove drave, Trumbi i njegovi jednomiljenici poeli su da intoniraju komponente
federacije kojima su se stvarno ili navodno i na Krfskoj konferenciji odupirali komponentama zakamuflirane
Paieve centralistike Monarhije pod srpskom dominacijom.
Prema Jankovievom zavrnom zakljuku, in Krfske deklaracije predstavljao je u stvari kompromis izmeu
odreenih elja i zahteva obeju strana potpisnica. Srpska vlada i njen predsednik Pai odrekli su se
sporazumom, pre svega, svoje ranije elje da stvore Veliku Srbiju proirenjem srpske drave na tadanju
austrougarsku teritoriju nastanjenu Jugoslovenima, a pristali su da se obrazuje nova zajednika drava u kojoj
nestaje dotadanji politiki i dravno-pravni individualitet Srbije. Na drugoj strani, Jugoslovenski odbor i
njegov predsednik Trumbi odrekli su se, pre svega, svoje ranije elje da budu u zajednikoj jugoslovenskoj

169 Isto, 190191.

170 Isto, 232.
171 Isto, 235, 243.
172 Isto, 247248.

299
dravi to samostalniji u politikom i dravno-pravnom pogledu, a pristali su na unitarnu dravu, prihvatili su
srpsku dinastiju, itd.
Zbog tih krupnih ustupaka predstavnika buroazije i jedne i druge strane, Krfska deklaracija imala je karakter
kompromisnog akta, koji, upravo zbog toga, nije mogao u potpunosti zadovoljiti ni jednu ni drugu stranu.
Otuda protivreno dranje obeju strana potpisnica prema Deklaraciji. Obe strane bile su zadovoljne svojom
istorijskom odlukom o stvaranju prve zajednike slobodne, nacionalne i nezavisne drave, a u isto vreme i
nezadovoljne zbog ustupaka koje su tom prilikom jedna drugoj uinile. S menjanjem okolnosti i odnosa,
spoljnopolitikih i unutranjopolitikih, tokom druge polovine 1917. i u 1918. rasli su i jaali elementi
nezadovoljstva deklaracijom i na jednoj i na drugoj strani. Ti elementi su se javljali takorei odmah posle
potpisivanja deklaracije, a narasli su u 1918. do te mere da su obe strane bile u stvari napustile deklaraciju,
iako se nje javno nikad nisu odrekle, a u isto su se vreme uzajamno optuivale zbog tog naputanja.173
Slabo interesovanje saveznikih Velikih Sila za odnose koji se nameu i Krfskom deklaracijom, dobro se
objanjava kod Jankovia kad usredsreuje panju na interese kojima su te Sile preokupirane neizvesnim
ishodom rata. Tano se, dakle, rezimira: Propast velike nemake prolene ofanzive 1918. s jedne strane, a sve
rasprostranjeniji uticaj Oktobarske revolucije, s druge strane, uticae na imperijalistike sile [kurzivom, prema
vokabularu lana vladajue komunistike Partije A. R.] Antante da Austro-Ugarsku, najzad, prepuste njenoj
sudbini, tj. propasti, a da potpomognu i ak da ubrzaju stvaranje novih buroaskih nacionalnih [kurzivom opet
istakao A. R.] drava na ruevinama Austro-Ugarske, kao odbrambenog sistema, koji treba da sprei dalje
irenje revolucionarnog talasa u Rusiji.
Na srpskoj strani i po gornjem Jankovievom zakljuku: Nova revolucionarna klima u Rusiji takoe je
doprinela i reavanju srpsko-hrvatskog pitanja na Krfu putem dogovora i sporazuma neposredno
zainteresovanih strana. Forme radi, ako ne drukije, moe se uvaiti i krajnji Jankoviev zakljuak, da
Krfska deklaracija, uprkos svemu ima i znaaj jednog dravno-pravnog akta, jer su njome kao kod pakta,
ugovora potpisnica (jedna vlada i jedna politika organizacija) preuzeli odreene obaveze, i jer je ta izjava
saoptena saveznikim vladama.174
Dok je Krfskoj deklaraciji, dokumentu Konferencije predstavnika srpske vlade i Jugoslovenskog odbora na
Krfu, posvetio obimnu knjigu, Jankovi se u osvrtu na enevsku deklaraciju enevske konferencije
predstavnika srpske vlade, Jugoslovenskog odbora, Narodnog vijea Hrvatske i opozicionog bloka Narodne
skuptine Srbije zadovoljio prilogom od desetak tampanih strana. U uvodnom delu pregleda dotadanjih
radova o toj konferenciji i deklaraciji, zadravajui se na dotada najboljem radu hrvatskog istoriara Bogdana
Krizmana po celovitosti i novini grae, stavio je posebno na taj rad niz prigovora; verovatno da bi
obrazloio potrebu dopune kojom bi se produbila znanja o tom dogaaju. Jer, i Krizmanov rad: U najveem
delu zasnovan na bogatom i raznovrsnom, dotle nekorienom materijalu (iz arhivalija Jugoslovenskog
odbora, Narodnog vijea Srba, Hrvata i Slovenaca, Hrvatske i Slovenije, J. M. Jovanovia, M. aginje, M.
ingrije) ne zadovoljava Jankovieve kriterijume. I po Jankoviu ni Krizman, kao ni veina njegovih
prethodnika, ne uputa se dovoljno u pretresanje izloenih injenica, stavova i ocena, ne bavi se, ili ne koliko
je potrebno, analizom iznete faktografske grae. Osim toga, iako je koristio obimnu dokumentaciju, propustio
je da upotrebi nekoliko izvora, meu kojima i vrlo znaajnu prepisku izmeu Nikole Paia i Stojana Protia
za vreme enevske konferencije.175
Uprkos nagovetaju, ni Jankovi ne daje zadovoljavajue odgovore na postavljena pitanja. U vezi sa sukobima
Paia i Trumbia on ne razjanjava zato su Paieve pozicije bile jae, uprkos verbalnim podrkama
saveznikih Sila Paievom oponentu Trumbiu. Trumbi je zbog odreenih obeanja i moralne podrke koju
je od izvesnih saveznika dobio, nerealno ocenjivao mogunost stvarnog angaovanja i podrke saveznika u
sukobu s Paiem, gubei iz vida da su saveznici [...] bili u stvari blii srpskoj vladi i Paiu nego
Jugoslovenskom odboru i njemu. Poto i ovde Jankovi ne objanjava da je u pitanju odnos snaga koji
predstavljaju Pai i Trumbi, treba i tu rei: Pai je raspolagao srpskom vojskom, koja je bila nuna za
zaustavljanje razmaha revolucionarnih snaga nezadovoljnih masa, u austrougarskom delu budue Jugoslavije,
pod uticajem boljevike revolucije u Rusiji. Trumbiu je trebalo dati vremena, a vremena nije bilo, za
organizovanje hrvatske vojske, u uguivanju revolucionarnih pokreta za vreme rasula Austro-Ugarske.
Preciznije je Jankovi razjasnio preuveliavani znaaj koji je Trumbi pridavao podrci srbijanske opozicije.
Tano, po Jankoviu: Srbijanska skuptinska opozicija, u koju su Trumbi i lanovi Odbora imali veliko
poverenje i s kojom su paktirali, bila im je u stvari najmanje pouzdan saveznik. Sva opozicija srpske
skuptine tvrdio je Trumbi Koroecu [tada predsedniku Narodnog vijea SHS Hrvatske i Slovenije] 31.

173 Isto, 411412.

174 Isto, 459.
175 Dragoslav Jankovi, enevska konferencija o stvaranju jugoslovenske zajednice 1918. godine , Poseban otisak iz knjige Istorija

XX veka Zbornik radova, V, Instituta za pravnu istoriju na Pravnom fakultetu u Beogradu, Beograd 1964, 225226.

300
oktobra 1918. koje ima znatnu veinu, a tako isto javno miljenje naroda u Srbiji, slono je s nama i nee da
Srbija zaigra u naem narodu tursku ulogu [kurzivom istakao A. R.], nego tee za tim da Srbija, kao i ostale
nae zemlje bude sastavni deo cjeline, na bazi narodne slobode i jednakopravnosti. Istog dana na sednici
Jugoslovenskog odbora u Parizu lan Odbora Banjanin je isto tako tvrdio da s Odborom stoji i srpska
opozicija, koja predstavlja vei deo naroda u Srbiji.
U nastavku: Meutim, ti isti predstavnici udruene srpske opozicije samo pola godine pre toga (7. maja) u
jednoj predstavci za koju Trumbi i njegovi drugovi ili nisu znali ili su je zaboravili pisali su nasledniku
prestola ne o sporazumnom i ravnopravnom ujedinjenju, ve o naoj (tj. Srba iz Srbije) sposobnosti za veliki
zadatak slobodoumne i moderne uprave nad jednom nekoliko puta veom narodnom kraljevinom naom,
srpsko-hrvatsko-slovenakom. Zatim, ti isti predstavnici opozicionog bloka Srbije u isto vreme kad su
saraivali s Jugoslovenskim odborom u borbi protiv Paieve politike pregovarali su u Parizu s Paiem o
formiranju koncentracione vlade to su i uinili posle enevske konferencije. To sve pokazuje da Trumbi
nije shvatio [nije hteo da shvati, da ne bi digao ruke od poduhvata u koji je uloio sve svoje snage A. R.] da
Paieva koncepcija o ujedinjenju nije bila, niti je mogla biti samo Paieva, ve da je to u stvari bila
koncepcija velikosrpske buroazije, [opet buroazije kao stereotipa rasuivanja u vremenu pisanja
Jankovieve knjige, a u stvari veine naroda koji u gomili uvek slua vodee predstavnike
nacije A. R.] gotovo bez obzira na njenu stranaku podeljenost.176
Svodei, u kontekstu Paieve prevlasti, Trumbiev poraz u nadmetanju Paievih i Trumbievih nastojanja za
dominacijom, Jankovi neobjektivno umanjuje Trumbieve sposobnosti. Po Jankoviu ovde: U sutini
antidemokrat, bez veze sa narodnim masama [u emigraciji!! A. R.] Trumbi je u toku rata, preteno kao
kabinetski politiar i diplomata, mogao uglavnom s uspehom obavljati zadatke radi kojih je Jugoslovenski
odbor bio osnovan. Meutim, u prelomnom vremenu koje je nastalo 1918, bez blagovremeno stvorenih veza s
narodom i njegovim politikim predstavnicima u zemlji, bez nacionalne politike organizacije (kakvu su, na
primer, imali esi [...] organizacije koje bi mu omoguile da se odupre i Paievim i italijanskim
aspiracijama, on je u vezi sa enevskom konferencijom svojim odlunim i gotovo agresivnim stavovima
pokuavao, izgleda, da nadoknadi (ili prikrije) svoju stvarnu slabost i izolovanost.
Da nije bilo tako, i zato to se Hrvatska nije mogla uporediti sa snanijom ekom, ve sa slabijom
Slovakom, sam Jankovi je ustanovio sledeim pasusom, u kojem velia snagu Paieve baze. Po Jankoviu,
u drukijom svetlosti osvetljenoj stvarnosti: Na drugoj strani, Pai, iako je izgledalo [nije moglo izgledati
A. R.] da je sasvim sam, nije to u stvari bio [zato nije ni u Trumbievim oima mogao izgledati usamljen A.
R.]. On je, pre svega, stajao na elu vlade jedne zemlje koja je iz rata izlazila kao pobednika, koja je uivala
podrku velikih sila Antante [...] koja je imala svoju vojsku, iako ne veliku i ne jaku u to vreme, koja je imala
svoju organizacionu upravu [...]. Pai je, dalje, imao za sobom jednu politiku organizaciju koja je [...]
predstavljala jo uvek [kurzivom istakao A. R.] jednu od najmasovnijih politikih stranaka u zemlji [...]. On je,
zatim, u to vreme uivao poverenje regenta [...]. A u Srbiji, naroito meu srbijanskom buroazijom [i
seljatvom A. R.], uivati poverenje i podrku monarha znailo je [...] imati realno znatnu politiku
snagu.177
Objektivno, bez subjektivnih premisa, Trumbievu nemo Jankovi tu jo bolje objanjava konstatacijom da
je: Pre svega znaaj Jugoslovenskog odbora naglo opadao porastom uloge Narodnog vijea SHS. Priznato
od strane Srbije, 8. novembra kao legitimna vlada, ono je imalo i izvesna nezvanina obeanja da e biti
priznato takoe i od strane francuske, engleske i italijanske vlade.178...
Osvrui se na razliita tumaenja i [razliite] ocene enevskog sporazuma, Jankovi kao prvo zakljuuje
da ne treba nikako gubiti iz vida da je enevsko reenje bilo predvieno samo kao privremeno reenje, da je
enevskom deklaracijom od 9. novembra 1918. konstatovano ujedinjenje u dravu Srba, Hrvata i Slovenaca
koja se tim danom i tim aktom pojavljuje i prikazuje kao jedna nedeljiva dravna celina s jednim istim
dravnim granicama, a da posebne vlade kao i zajednika vlada ostaju dok Konstituanta ustavom ne propie
definitivno ustrojstvo drave, i da je isto tako i u zapisniku s Konferencije predvieno da zajedniko
ministarstvo organizuje zajedniku dravu SHS, kojoj e Konstituanta doneti ustav.
Prema tome zakljuuje i Jankovi, da ne bi trebalo ni po njegovom miljenju pridavati dravno-pravnom
reenju, usvojenom na enevskoj konferenciji, vei i dalekoseniji znaaj nego to ga je ono stvarno imalo.
Ono to je enevskim sporazumom bilo predvieno predstavlja, oigledno, u dravno-pravnom pogledu, jednu
sloenu dravu konfederativnog, dualistikog tipa, ali samo do Konstituante. Zato iz enevskog reenja ne bi
bilo ispravno i opravdano izvlaiti zakljuke o odreenim dravno-pravnim koncepcijama njihovih tvoraca, a
posebno Trumbia i Jugoslovenskog odbora, u to vreme. tavie, moglo bi se tvrditi da je veina uesnika,

176 Isto, 238.

177 Isto, 239.
178 Isto, 252253.

301
sudei po njihovim prethodnim stavovima, izjavama i sl., bila za unitaristiku (decentralizovanu) ili za
federativnu dravu. to se ipak dolo na konfederativno reenje kao privremeno, razloge treba traiti pre svega
u velikoj zaotrenosti odnosa i u velikom nepoverenju [...] kod Jugoslovenskog odbora, u njegovom strahu od
velikosrpskog naina ujedinjavanja, koje se tada [zapravo od poetka A. R.] ve dosta jasno naziralo.
enevska konferencija, dakle, predstavljala je u stvari pokuaj odlaganja [...] da se velikosrpski metod
ujedinjenja odloi s nadom da e se kasnije, u Konstituanti, nai bolje, prihvatljivije solucije.179
Kontroverzija izmeu labavog konfederativnog reenja enevskim sporazumom i zamiljenog i planiranog
konanog sporazumno[g] i ravnopravno[g] reenja u jednoj novoj Konstituanti ostala je nedoreena.
Konfederalne koncepcije, koje su dugo smatrane da su u koliziji sa koncepcijom parlamentarne vladavine
jednog istog troimenog naroda, nisu bile svojstvene tada ni Jugoslovenskom odboru, pa ni Narodnom vijeu
SHS Austro-Ugarske. Pitanje ravnopravnosti postalo je i ostalo presudno zapravo neparlamentarnim
nastojanjima suparnika.

179 Isto, 259260.

302
 NIL POPOV
18331892.

Nil Popov

Za ovu raspravu o spoljnoj politici znaajne su i knjige ruskog istoriara Nila Popova iz istorije Srbije, bez
obzira na poznate nedostatke tih knjiga usled suvie jednostranog izlaganja i procenjivanja dogaaja, gotovo
iskljuivo sa stanovita panslavizma ruskih slavjanofila. U knjizi Srbija i Rusija, od Koine krajine do
Svetoandrejske skuptine (u ruskom originalu u odreenom smislu preciznije: .
1806 1856) prvo spoljnopolitiko obavetenje
je s kraja 30-ih godina XIX veka, o planu Engleske da podkopa upliv Rusije na evropsku Tursku.
Prema navedenom planu engleski je agent i preduzeo mere u Srbiji, Bosni-Hercegovini i Crnoj Gori da se
najpre kriom ustroje nune [ustanike] vojne mere, s tim da na dati znak Srbije zapone ustanak koji
e Engleska pomagati... jer je ona namerna dati svakoj provinciji osobita nezavisna prava... i postati
zatitnicom tih provincija. A onda da e i francuski konzul raditi na ispunjenju engleskoga plana. Sa
savetom da Srbi po primeru Grka potrae pokroviteljstva u nekoliko evropskih drava, koje bi za celo dobili,
i po gotovu dobili bi onu istu nezavisnost kao i Grci. Prema planu, trebalo je i Bugare ukljuiti u bunu.1
Po komentaru Nila Popova, meutim: Ukoliko su bili iskreni planovi zapadnih drava odnosno osloboenja
ne samo Srbije, no i drugih slovenskih oblasti u Turskoj, nije teko pogoditi, jer oni i sami pokazuju glavnu
pobudu koja ih je rukovodila, naime, elju da se Bugarska, Srbija, Bosna, Hercegovina, pa i Crna Gora, koja je
i bez toga bila slobodna, no jo nepriznata kao takva evropskim diplomatima, potine njihovom
pokroviteljstvu. Na taj nain pitanje o Srbiji opet se svezivalo sa borbom engleske politike protiv Rusije, i
unutranji ivot Srbije [u kontekstu borbe ustavobranitelja, vladara i vladarskih pretendenata, iz kue
Obrenovia i Karaorevia] morade potpasti pod te spoljne odnoaje.2
Koliko se u tom vremenu buna i prevrata vodilo rauna o stavovima Velikih Sila, prema veliini njihove moi,
pokazuju rei privrenika proteranog Miloa, pod prvom vladavinom nedovoljno uvaenog Mihaila, pri
isticanju zahteva da se Milo vrati u zemlju i ponovo vlada kako samo on ume. Miloevi privrenici bez
prestanka su ponavljali narodu: Itite oca naega, starog Knjaza; ko nee s vama vezujte ga i ubijajte, ne
tedite ni ministre; amo ide turski komesar, no ne treba ga se bojati, jerbo je Turska oslabila pa ne more poslati
ni jednoga soldata; Rusija ne sme i nee poslati u Srbiju ni 50000 buva a to li soldata; Engleska je u drutvu sa
starim Knjazom [kurzivom A. R.]; ermanija se ne sme meati u na posao; Porta vam mora dati sve to god
hoete, ako li ne htedne a mi emo podii hriane u Bosni i Albaniji, ili u kojoj drugoj oblasti, pa e onda
1 Nil Popov, . 1806 1856, 1869, 47, 49, 51.
2 Isto, 51.

303
Porta morati da ustupi i pristankom na povratak staroga knjaza.3
Navode se imena onih koji su ponavljali da Milo nita u boga ne eli do samo da se u Srbiju vrati, da iz nje
ukloni nepoeljne, da podigne Rumeliju, Bugarsku, Albaniju, Bosnu, Hercegovinu, i Epir u saglasju s
Grkom, pa da stvori jedan veliki ustanak protiv Turaka, s tim da Epir, Albaniju i deo Rumelije ustupi Grkoj,
a ostale hriane da prisajedini Srbiji, da sebe proglasi za nezavisna a priugotovi konanu propast Porti4...
Treba li dodati: Naertanija jo nema, ali e se isticati navodni naertanijski program: Stvaranje nezavisne
Velike Srbije. Znai, i ovim argumentom moe se porei znaaj koji se pridaje Naertaniju u znaenju prvog
svesrpskog ili velikosrpskog nacionalnog projekta.
Opet zbog situacije u vremenu pisanja ove rasprave nije suvino citirati i poruke ustavobranitelja iz
emigracije, u vreme prve vlade kneza Mihaila, februara 1842, povodom reavanja akutnih problema
unutranje politike. Ustavobranitelji su posredstvom njima naklonjene inostrane tampe u toj poruci napisali:
Dobro, gospodo moja, [ali] vi ete imati posla ne s Portom nego s Evropom. A imate li kurai da se protivite
Evropi? I tu ete vi rei, da nemate nita protiv Evrope, ali e vam Evropa baciti pred noge, kao god i
Mehmed-Aliji prepreke kroz koje ete morati skakati kao to je i egipatski paa skakao... U njega je bilo
vojske pa su ga razbili; a ta vi imate?5
Vuievom bunom svrgnuta prva vlada kneza Mihaila, avgusta 1842. godine imala je za posledicu
uspostavljanje vladavine Aleksandra Karaorevia, koju je Rusija odbila da prizna, uslovljavajui to
priznanje izgnanstvom voa pobune Vuia Periia i Avrama Petronijevia. Avram Petronijevi, postavi pod
novim knezom njegov predstavnik, u rangu predsednika vlade, i ministar inostranih dela, u znak protesta
protiv ruskog meanja u srpske poslove, prema Nilu Popovu: U petanskim je novinama peatao itave
diplomatske beleke upravljene protiv Rusije. On je okrivljavao Rusiju, da ona eli da podini Srbiju dvema
carevima [turskom i ruskom, a ne samo turskom], premda jedna ista i istovetna zemlja... ne moe imati dva
cara... dalje... kako u akermanskoj konvenciji i u jedrenskom miru nije spomenuto nigde o knjaevskim
pravima Miloa, ve je ugovor uinjen samo o Srbiji i Srbima, koji mogu sami sebi da biraju knjaza koga
hoeju, pa po tome Rusija nema prava da se mea u izbor knjaza. Pokroviteljstvo je zatita od tuinskog
napadaa. Za svaku se zatitu predpolau tri pogodbe ko, koga i od koga je duan da zatiava. Svaka je
zatita nekakvo blagodejanje, koje ne moe biti silom nametnuto, i stoga nijedna drava ne moe postati
pokroviteljka Srbije doklen je god ona (Srbija) ne bude molila za to... Srbija je duna da bude blagodarna i
priznatelna Rusiji za akermanski i jedrenski mir, i ako bi Porta naruila kakva god prava koja su dobili Srbi u
spomenutim ugovorima i time uvredila ruski dvor tek onda bi mogla Srbija da moli Ruse da se umeaju, jer
Rusija nije samo pokrovitelnica Srbije, ve i braniteljka svojih sopstvenih ugovora. Osim toga Srbija se nije
obavezala da bude pod veitim pokrovitelstvom jednoga ma koga dvora; samo ti se kae, i Srbija u sluaju
potrebe moe traiti zatitu koga god hoe samostalnog dvora, i ak ne samo to jedno, ve u jedno isto vreme
kod mnogih.
Ovakvo Petronijevievo istupanje protiv Rusije Nil Popov dopunjuje obavetenjem jednog privrenika Rusije,
da se Petronijevi druio s jednim Poljakom, ranijim uesnikom u poljskoj revoluciji i da zajedno grade
plan, kako e sasvim da zbace sa Srbije rusko pokrovitelstvo sretstvom etiri jevropske drave, i samo
iekuju udobne prilike, pa da objave taj plan saveznikim dravama, a Srbiju e napraviti kraljevinom
[kurzivom A. R.] i da treba tek samo raditi ono to je suprotno ruskim interesima, a to amil-paa i eneral
Hauer znaju. Tom obavetenju nadovezuje se pismo srpskog izaslanika u Carigradu Alekse Simia, u kojem
stoji da u Turskoj svi ministri koji su naklonjeni Srbiji, tako i sam Sultan potpomau kako dananju vladu u
Srbiji tako i novoga knjaza i nadajui se da e sve ostati kao to je; sama se Porta nada da e joj pomoi u
ovome etiri saveznike drave, koje su priznale tadanju vladu i [sadanjeg] kneza, osim Rusije koja [to]
nee6...
Otkrivi prezime poljskog smutljivca Zvjerkovskog, u protivruskoj raboti sa Vuiem i Petronijeviem, Nil
Popov iznosi da je imao nekoliko pasoa, svaki sa drugim imenom, ali najee je ponavljao da se zove
Luj Lenoar. On je najvie podsticao Petronijevia da stupi u tajne odnose sa Francuskom, Engleskom i
Austrijom, da ih pridobije da od knjaevine uine Srbiju kraljevinom i da zbace rusko pokrovitelstvo i sa
drugih slavensko-dunavskih plemena. Tri predstavke istog sadraja, u predloenom sastavu, Petronijevi je
posredstvom artoriskog u Parizu dostavio francuskom Ministarstvu inostranih poslova i poslanstvima
Austrije i Engleske. Po njima, Srbiji je trebalo dati samostalnost pod pokrovitelstvom te tri drave, pridodavi
joj nekoliko pograninih s njome oblasti...
Po tom planu, ili tim planovima, dve-tri godine pre Naertanija, oslobodilaki pokret Junih Slovena sa

3 Isto, 85.
4 Isto, 86.
5 Isto, 128129.
6 Isto, 179.

304
predvodnikom ulogom Srbije, usmerava se ili bi trebalo da se prilagodi potrebi dobijanja pomoi od tri
Velike Sile, Engleske, Francuske i Austrije, usled nezadovoljstva sa ulogom Rusije, na poloaju jedine
zatitnice srpskih interesa. Prema Naertaniju, ve znano, tu pomo bi trebalo izdejstvovati samo osloncem na
Englesku i Francusku, radi osloboenja ne samo od ruskog tutorstva, ve i od austrijskog imperijalizma.
Ruski istoriar Nil Popov, razumljivo, da bi pokazao kako se veina elnih ljudi Srbije nije slagala sa planom
uperenim protiv Rusije, istie da je pri itanju pisma inicijatora plana poljskog kneza artoriskog, u dravnom
Savetu samo Paun Jankovi odobravao [antirusku] radnju Petronijevia, a svi su ostali savetnici muali. Dok
je ve napolju, izvan prostorija Saveta, na ulici za vreme slobodnijih razgovora [lan Saveta] Stefan
Stefanovi iskazao svoje nezadovoljstvo protivu Avrama i Pauna, zbog njihovog nepravilnog roptanja i tajnih
intriga protivu Rusije. Ostali su savetnici mislili kao i on. Jedan je od njih ak iskazao misao da kad bi Rusija
dejstvovala energinije i kad bi se reila da im pomogne pa ma ta je kotalo, onda bi savetnici mogli da
umire Vuia, Petronijevia i Jankovia, i da sam Simi, ovek vrlo praktian, odmah bi preao na njihovu
stranu te takvim nainom uplivisanje rusko na Srbiju bilo bi obezbeeno 7
Za nau raspravu o Garaaninovom Naertaniju od znaaja je da se i prema Nilu Popovu, od poetka
vladavine Ustavobranitelja, pored Vuia Periia, Avram Petronijevi najvie istie, kao protivnik politike
prevelikog oslonca na politiku ruskog pokrovitelja. Tako kazuje Popov kad je ruski konzul posetio
beogradskog pau i zapitao ga zato se ve jednom ne ree navedeni problemi paa mu odgovori da on o
tome nita nezna, nego da e zapitati o tome Petronijevia i srpsku vladu. On je doista pitao Petronijevia i
ovaj mu odgovori: Kaite ruskome konzulu, da on nema pravo da pita o tome, to nije njegov posao....
Meutim, dodaje Popov: Savetnici koji nisu neprijateljski gledali na rusku vladu, preko drugih savetovali su
konzulu, neka Rusija postupa otrije protiv Vuia i Petronijevia, koji neprestano gaze sve paragrafe Ustava
istupajui protiv Rusije.
Iz daljih izlaganja Nila Popova moemo se preciznije nego kod drugih istoriara uveriti kako se
Petronijevievi stavovi usaglaavaju u spoljnoj politici sa stavovima artoriskog, koji mu se dostavljaju preko
dopisa njegovih agenata, ajkovskog, Zverkovskog... Oni e posle biti svuda spominjani kao glavni akteri
Garaaninovog Naertanija, uglavnom bez pomena Petronijevievog udela u izradi ovog ili nekog drugog
istosmernog nacionalnog programa spoljne politike, moda ak u nekoliko nepoznatih naertanijskih
projekata; nepoznatih jer ih nema sauvanih meu dosad otkrivenim i prouenim arhivalijama.
Zahtevom Rusije ponovljeno zasedanje Narodne Skuptine u Topideru, na Vidovdan 1842, zavrilo se
ponovnim izborom Aleksandra Karaorevia za kneza Srbije, kako to podrobno opisuje Nil Popov, ali ruski
zahtev da Vui i Petronijevi napuste zemlju ostao je na snazi i oni su morali napokon otii u izgnanstvo.
Tako je tamo njihova veza sa poljskom emigracijom postala jo prisnija i vra. Izgnanstvo su prihvatili
dobrovoljno, da ne bi drava zbog njih bila izloena poveanim pritiscima Rusije, sa teim posledicama. Za
nauk narodu iji voi posle sto pedeset i vie godina nee biti voljni da takvu nunost prihvate dobrovoljno,
ponovimo rei onih koji e se povinovati zahtevu da napuste zemlju. Njihovim reima: Ni mesto ni vreme
nije pogodno da se pretresa da li je pravedno ili nije to to od nas tako neizostavno zahteva na pokrovitelj
[Rusija]. Politika je veoma udnovata stvar, ona esto zahteva rtvu, neobazirui se na to da li je to pravino
ili nije. Pa stoga, promisliv o toj Velikoj Sili koja preti nama i naem otaestvu... onda bolje ustupimo, ako je
to mogue nego li da podvrgavamo neprekidnoj opasnosti narodno blago8...
Nakon ne mnogo godina izgnanstva, 9. avgusta 1844. obelodanjeno je da je blistatelna Porta, u saglasju sa
ruskim dvorom dozvolila Vuiu i Petronijeviu da se vrate u Srbiju9... Njihovim povratkom povratila se i
njihova svemona vlast konstatuje Popov. Ta injenica ponovo namee pitanje: Kako Garaanin, bez
dogovora sa Petronijeviem, koji je opet ministar inostranih dela, uz to, zna se, u prognanstvu imao najprisnije
veze sa poljskim inicijatorima Naertanija, sastavlja naertanijski dravni program spoljne politike bez
Petronijevia? Nil Popov, ne spominjui ni jednom reju postojanje Naertanija, takva pitanja naravno, ne
postavlja i njegov odgovor uzalud e se traiti u ovom njegovom istoriografskom spisu.
Dalje, po Popovu: Turska je vlada [tih godina] aikovala s Karaoreviem... Porta je [tada] gledala na Srbiju
kao na jednu od najprivrenijih svojih provincija... Toma Vui-Perii imao je neogranienu vlast u
unutranjim poslovima, knjaevski predstavnik i popeitelj inostranih dela, Avram Petronijevi, imao je tako
isto znaenje u spoljanjim delima. Na pitanje: U [datim] uslovima je li mogla srpska vlada raditi
samostalno u spoljnim (spoljanjim) delima? Je li se mogla reiti da uini kakav god vaan korak izvan
granica svoje knjaevine?10 odgovor je glasio; ne, nije. Sve do maarske bune u Austriji 1848. godine.
Zanimljivo je kako Popov u ovoj istoriji, pri analizi dogaaja revolucionarne 1848. prvi put spominje

7 Isto, 180181.
8 Isto, 207.
9 Isto, 213.
10 Isto, 216, 224.

305
postojanje tajnog komiteta u Beogradu. Njegovim reima: Tajni komitet, ije planove nisu krili oni poljski
begunci koji su pokatkad svraali u Beograd, taj je komitet iskljuivao iz zadruge slavenskih naroda sve Ruse,
koji ive na istoku od Dnjepra, ali je za to doputao u svoju federativnu sistemu (sajuzni sklop) Maare.
Prema tim planovima, u njegovoj interpretaciji: Srbija bi morala da potone u uobraenoj [kurzivom A. R.]
federativnoj dravi Balkanskog poluostrva. U stvarnosti: Dok su dobrovoljci iz Srbije prelazili preko Save
i Dunava i javljali se u logor Stratimirovia, Vui i Petronijevi starali se da zadre narodni pokret. Traei
podpore kod susednih velikih drava, ali su morali ili hteli ne hteli, da zaustave svoju panju na Rusiji. [!?]
Vladajua nad njima, drava Turska bila je besnana [slaba], da bi mogla sama sebe da brani; u veem
delu njezinih evropskih oblasti plane buna, i ta vie ono podkrepljenje koje je Porta mislila da polje
beogradskom garnizonu moralo se zaustaviti u Bugarskoj. U Vlakoj i Moldaviji spremao se jo vei pokret,
slian po svojim namerama na Madarski, to je zatim izazvalo stupanje ruske vojske u kneevine i
zauzimanje kneevina do 1851. godine na osnovu Balto-Limanske konvencije.11
Ovo, moglo bi se rei, smueno izlaganje, u kojem se Vui i Petronijevi predstavljaju kao protivnici
narodnog, zapravo buntovnog revolucionarnog pokreta, koji se 1848. rasplamsao u Austriji i tinjao u Turskoj, i
zbog ega su oni, navodno, hteli ne hteli morali iekivati podrku Rusije moe se razumeti prikrivanjem
razmera i smisla ruske kontrarevolucionarne intervencije. etrdesetosmaka revolucionarna dogaanja u
Maarskoj i Rumuniji bila su graanski nacionalna i antifeudalna. U jednonacionalnoj seljakoj Srbiji, bez
feudalizma i feudalaca nije bilo 1848. dovoljnog povoda i razloga za pokrete kojima su pokrenuta
buntovnitva Srba u Vojvodini, Maara u Austriji, Austrijanaca pod Habzburgovcima...
Za nau temu od interesa je i Popovljevo zapaanje pri uporeivanju karakteristinih svojstava tri vodee
linosti u ustavobraniteljskom reimu, Vuia Periia, Avrama Petronijevia i Ilije Garaanina. Sva su trojica
tada bila antiruski nastrojena, istie Popov. Na jednom mestu navodi, da je Ilija Garaanin imao veliki upliv
na Petronijevia pri uestalim kokanjima sa Vuiem. Inae potvruje da Garaanin nije bio tako
obrazovan i umean kao Petronijevi. Posle iznenadne smrti Petronijevia, za vreme kratkotrajnog boravka u
diplomatskoj misiji u Carigradu, oktobra 1851. godine bilo [ga je] veoma teko zameniti na poloaju
kneevog predstavnika i ministra inostranih dela. Prolo je bilo vie od godine dana po smrti Petronijevia, a
njegovo mesto niko ne zauzme. Tek: U oktobru 1852. godine Karaorevi, posle dugog kolebanja, predade
tu. . . dunost Iliji Garaaninu, negledajui na to to novi ruski konzul Tumanski neodobravae taj postupak.
Ve se nazirao rat izmeu Rusije i ostalih evropskih Sila. Evropa je bila u oi istone vojne. Opasnost
poloaja u kome se nalazila Srbija postala je akutna. Njena sudbina tokom nekoliko nadolazeih decenija
zavisie od njenog dranja u sukobu monika koji dele pravdu malim dravama i narodima.12
Za ruskog istoriara bilo je najvanije pitanje: Zato je Rusija ostala usamljena u predstojeem ratu. Da li bi
udeo ostalih slovenskih zemalja, a meu njima i Srbije, na strani Rusije dobio znaaj koji mu se pridaje i
imao uopte upliv na njegov svretak... Kad bi ruska diplomatija dejstvovala drugaije ne samo pred samu
vojnu nego i u one desetine godina koje su joj prethodile, kad bi ona umesto polusamostalnosti od Porte i
svoje zatite uspela da im dade punu slobodu, i da ih uvede u kolo evropskih drava.
Namere i dometi Velikih Sila i na relacijama malih bili su razliiti u razliitim vremenima. Nil Popov
rezonuje: Katarina Velika imala je golem plan... da na Bosforu ustanovi hriansku carevinu... Josif II bejae
vie koristoljubiv: on je eleo da Austriji pridrui malu Vlaku, jedan deo Srbije, Bosne, Hercegovine i
Albanije... Pri zakljuku tilzitskoga mira i na erfurtskom sastanku Aleksandar I i Napoleon miljahu da podele
evropsku Tursku izmeu Rusije, Francuske i Austrije. Smerahu da dadu Rusiji Vlaku, Moldavsku i Bugarsku,
Austriji Srbiju i Bosnu, Francuskoj Albaniju, Tesaliju i Moreju... No u sve te planove ruski dravnici
uvrivaju pripomo od samih hriana, poglavito slavenskoga porekla. Od vremena Petra I nebejae u
Rusiji... ni jedno trajno carevanje, koje ne bi bilo ve stupalo u odnose sa Junim Slovenima, koje im ne bi
obeavalo pomoi, ili ne... zastupalo pred austrijskom vladom ili pozivalo na oruje. Za vlade Aleksandra I
glavni vojskovoa dravne vojske admiral iagov, predvidei da e se prekinuti odnosi sa Austrijom 1812.
godine govorae kako je potrebno da se podigne Srbija, Bosna, Dalmacija, Hrvatska i sva Ilirija13...
Opisima i ocenama zamrenih odnosa Velikih Sila, koji su doveli do Krimskog rata posvetio je Nil Popov
mnogo stranica, da bi se razumelo kako je Rusija bila prinuena da jula 1853. sa svojom vojskom pree
preko Pruta i zauzme svu Moldaviju i Vlaku kneevinu, kako je Austrija, odbijajui da podri rusku
stranu, bila nezahvalna u odnosima sa Rusijom, koja ju je 1849. spasla od invazije vojske maarskih
revolucionara, kako je prinuena Porta da objavi rat Rusiji po nagovoru zapadnih Velikih Sila... S
obzirom na temu nae knjige, treba umetnuti da nezadovoljstva Srba i drugih Junih Slovena, koja su mogla i
prema Popovu da ugroze pozicije Austrije, ni tu ne mogu biti dovedena u vezu sa programom Naertanija,

11 Isto, 247.
12 Isto, 270, 280.
13 Isto, 281282.

306
koje on, naravno, ne pominje, jer u godini pisanja njegove knjige niko i ne zna za postojanje tog programa.
U Garaaninovom Naertaniju sve se obre oko programiranih srpskih, a ne junoslovenskih oslobodilakih
akcija, pa Popov kazuje: Jo u decembru austrijske vlasti nabasae na trag junoslovenske propagande koja
izlazei iz komiteta politikih begunaca, irae se meu Junim Slovenima Austrije i kneevine Srbije.
Doznalo se da se tada sklopilo drutvo pod imenom Slavjenski sajuz, koje je napisalo za se ustav i bila mu
namera da se koristi koliko se vie moe uzbunama na Istoku, te da uzbudi opti ustanak junoslavenskih
plemena. Naertanijsko velikosrpstvo, ukoliko se ne odustane od zloupotrebe tog naziva, moglo bi se tu
samo iskonstruisati tvrdnjom da je to drutvo pod imenom Slavjanski sajuz imalo vrlo mnogo privrenika u
sredini partije koja se nazivala veliko srpska partija, koja je ponikla posle nedae 1849. g. i teila da stvori
jednu veliku srpsku kraljevinu.14
Zaustavljajui se na Garaaninovim akcijama, poev od njegovog naimenovanja za ministra inostranih dela,
Popov naglaava da je Garaanin gledao neprijateljski na rusko meanje u srpske poslove i da je odmah
posle preuzimanja dunosti ministra inostranih dela zabrani(o) Srbima da idu u ruski Konzulat; jer ruski
konzul Tumanski nije savetovao knezu [Aleksandru] da poveri Garaaninu tako vanu dunost kakva je
dunost knjaevskog predstavnika i popeitelja inostranih poslova. Dalje iznosi: Garaanin nije ni od koga
krio da srpska vlada eli da se osloni na liberalne drave Zapada Englesku i Francusku. Beki su ministri
podravali Karaorevia u tome pravcu laskajui njegovu samoljublju dokazivali su mu da je neophodno da
se izbavi od nesaglasnog s njegovim dostojanstvom ruskog pokrovitelstva.
Tu se podrobno opisuje kako je knez Menikov prilikom svog boravka u Carigradu od Porte traio da kod
srpskog kneza izdejstvuje Garaaninovo uklanjanje sa ministarskog poloaja. Knez je oklevao, i tek kad je
konzul Tumanski ultimativno zahtevao da se Garaanin ukloni, i to u roku od 24 sata, inae e prekinuti sve
odnose sa srpskom vladom, Garaanin je otputen. Za novog kneevog predstavnika i ministra inostranih dela
postavljen je Aleksa Simi. I po Popovu, ipak, sve je ostalo po starom. Garaaninova re je i dalje najvie
uvaavana. Francuski konzul u Beogradu Segir preticao je ruskog konzula Tumanskog.15
Veu uzbunu izazvao je glas da je ruska vojska zauzela rumunske kneevine i da se primakla granicama
Srbije pie Popov. A u nastavku istie: Narod koji se nadao s pomou Rusije da oslobodi svoju brau
ispod Turske vlasti, prihvati se za oruje i srpskoj vladi padne u deo nov ne manje teak zadatak... Ali obratiti
oruje protiv Rusije vlada niti je mogla niti smela. Pri prvom pokuaju... i knjaz i pravitelstvo bili bi oboreni.
To su dobro znali i francuski i engleski agenti koji su se bavili u Beogradu.... Zadovoljili su se pravom Srbije
na neutralnost, pri rasplamsavanju rata saveznikih sila protiv Rusije. Priznanjem tog prava liena je Rusija,
prema Popovu prirodnog i sigurnog saveza u ratu s Turskom... To pravo je smetalo optem ustanku sviju
slovenskih naroda, koji okruavaju Srbiju i na nju se ogledaju kao na svoju potporu; ono je smetalo ruskoj
vojsci da uini pohod preko plodnih ravnica zapadne Bugarske, jer bez Srbije nije imala neophodne osnove za
svoju radnju16...
Od najveeg znaaja bilo je priznanje ove neutralnosti od strane Porte hatierifom od decembra 1853, bez
prethodnog dogovora sa Rusijom. Reima Nila Popova: Tim hatierifom Porta je tako rei ponitila
pokrovitelstvo Rusije nad Srbijom, koje je pripadalo Rusiji po preanjim dogovorima... Zanimljivo je
isticanje raspisa ministra unutranjih dela, od 24. februara 1854. godine, svim okrunim naelnicima da
upozore narod da izbegava suenja o ratujuim strankama, kako se ne bi dalo povoda neslozi i zabuni,... da
se ne dopusti nikakvo ogovaranje postupaka pravitelstva, ili grdnje ratujuih drava.... Od interesa je i kako
ovaj autor obavetava itaoce o uvaenom miljenju Jovana Marinovia da: Neutralnost Srbije koju je
priznala Porta, jeste veliki korak napred u odnosima sa Portom koji nas stavlja tako rei u red nezavisnih
drava ve i po tome to ta neutralnost nije samo uslovljena izmeu nas i Turske, nego i prema ostalim
dravama.17
U uvodnom delu sledee knjige Popova, Srbija posle Pariskog mira Svetoandrejska skuptina (18581859),
tampane u srpskom prevodu 1872. godine, istie se znaaj istorije Srbije u sklopu istorijskih zbivanja u
zemljama svih Junih Slovena, kako onih pod Austrijom i Maarskom, tako i onih u Bosni, Hercegovini,
Staroj Srbiji i Makedoniji pod Turskom. Ve istorijska predanja poveavaju istorijski znaaj Srbije, a
njeni politiki ciljevi povezani sa takozvanim Istonim pitanjem uzdiu je obelejima evropskih dometa.
Tako po Popovu: Do Pariskog mira 1856, politika istorija Srbije odreivala se umnogome odnosima
Rusije i Turske... a docnije suparnitvom velikih evropskih sila s Rusijom ako ne i meu njima samima...
Izlaganje poinje konstatacijom da rastrojena ustavobraniteljska vlada, posle Pariskog mira, u odnosima
spoljne politike, uglavnom se podinjavala volji Turske, ili uticaju Austrije... Za nau temu o spoljnoj

14 Isto, 308.
15 Isto, 311.
16 Isto, 316.
17 Isto, 318, 321, 323.

307
politici, ova knjiga, posveena Skuptini koja oznaava prekretnicu u zbivanjima unutranje politike, od
neuporedivo je manjeg znaaja od prethodne. Moglo bi se ak rei, da je beznaajna. Ipak, i tu se mogu nai
reenice od koristi za potvrdu nekih istina vezanih za spoljnu politiku. Primera radi, u vezi s ovlaenjima i
umeima Ilije Garaanina: isticanje znaaja Ministarstva unutranjih dela, s Garaaninom na elu, i na spoljne
poslove od kako je zaveden Ustav i oteran Milo. Garaaninu su ve tada bili poznati svi diplomatski
poslovi, jer je vie puta pozivan da njima upravlja. Jo se precizira da se u tom razdoblju preteno: U
spoljnim poslovima drao Turaka, sa uverenjem da se ne moe otkloniti uticaj Porte, u datim okolnostima i
postojeim nesuglasicama u krugu elnih ljudi drutva i drave, ukljuujui kneza Aleksandra
Karaorevia i njegove svite.18
Bez komentara tu se reaju govori skuptinara. Navodi se podrobno kako je Milovan Jankovi proitao
zahvalnicu zatitnikim dravama i povodom ove zahvalnice izglasanu deklaraciju kojom se u citiranoj
formulaciji istie vanost saziva Skuptine prvi put posle onoga doba kad se okolo Srbije svravaju vani
istoni poslovi, od kojih Srbija bi poteena potovanjem njezine neutralnosti [kurzivom A. R.] i posle onoga
doba kad se zadobivena srpska prava ponovo utvrdie i ujamie Pariskim ugovorom... Uopteno iznosi se i
kako su svi narodni predstavnici, bez obzira na velike razlike ispoljene u estokim raspravama o unutranjim
problemima podjednako uvaavali u odnosima sa Srbijom odreena prava Porte i Sila zatitnica.19
Sve napisano u ovoj knjizi bez linih je autorovih komentara. Dogaaji se navode po hronolokom redu i
udelu uesnika u raspravama i odlukama. Tek na poslednjoj strani knjige Nil Popov u nekoliko redova istie
prelomni znaaj Sv. Andrejske Skuptine u unutranjoj politici, a u izvesnoj meri i spoljnoj. Njegovim reima:
Povratak Obrenovieve dinastije potpuno je odgovarao elji celog naroda takoe na popritima spoljne
politike. Obrenovievska prolost oivela je kroz njena predanja o borbi za osloboenje Srbije od tuinskog
gospodarstva i tuinskog uticaja. Dotle su ustavobranitelji zadravali narodne tenje, plaei sebe i druge
gnevom sultana i garantnih Sila. [?!] Potpuni uspeh politikog prevrata, koji je izvrila sv. Andrejska
skuptina, pokazao je oigledno da je taj strah bio uzaludan. Pogledajte, rekao je 25. Decembra jedan narodni
poslanik, kad je Milo stupao u dvor, a nas su uveravali da to nee dopustiti carevi! U tim punim ironije
reima ogleda se radost naroda, to se osloboava od tuinskog pritiska zavrni je zakljuak Nila Popova.
U vezi sa naom temom zakljuiemo i mi ovde: Garaaninov uticaj na spoljnu politiku bie sve vei, ali ne i
njegovog Naertanija. Nestankom trijumvirata iz vremena vladavine kneza Aleksandra Karaorevia,
Garaanin je ostao sam na vrhu piramidalne vlasti. Posle smrti Avrama Petronijevia nema vie takmaca ni u
Vuiu Periiu. Milo nije pratao Vuievu bunu, koja mu je sina Mihaila liila vladarskog poloaja. Vui
e to delo morati platiti ivotom.
Knjiga posveena drugoj vladavini Miloa Obrenovia, posle Svetoandrejske skuptine, 18591860, takoe je
ispunjena dogaajima unutranje politike, ali ima ne samo reenica, ve i stranica ispunjenih osvrtima na
spoljnopolitika dogaanja. U prvom osvrtu na Miloevu spoljnu politiku istie se kako se Milo najvie
oslanjao na Rusiju, dogod ga ona nije napustila u njegovoj borbi protiv zagovornika decentralizovanja vlasti,
sa sreditem u dravnom Savetu, pod nadzorom ustavobranitelja. Ali kad su na vlasti isti ustavobranitelji
postali takoe despoti, pa su uz to jo morali neprestano traiti podrku za svoju unutranju politiku u
Carigradu ili u Beu Rusija se saglasila sa povratkom Miloa Obrenovia na kneevski poloaj vladara
pod sizerenstvom Turske, prema odlukama Svetoandrejske skuptine. Izvesna podrka Velikih Sila Zapada
samovoljnoj Miloevoj politici, objanjiva je i po Popovu tretmanom jednakih prava uroenih i priroenih
Srba, po evropskom uzoru graanske ravnopravnosti. Primera radi, u linostima bivih austrijskih podanika,
doktora Lindmajera i Paceka, koji su se zahvaljujui tretmanu nediskriminisane ravnopravnosti, domogli
veoma uticajnih poloaja u dravnoj i drutvenoj hijerarhiji.20
irina uskogrudog Miloa u spoljnoj politici ogledala se u nastojanjima da se za stvar Srbije prema potrebi
pridobiju sve Velike Sile, posebno one koje su po moi i interesu u datoj situaciji bile najuticajnije. Ta politika
ispoljila se u odluci da njegov sin naslednik, poto je probavio prilino na ruskom dvoru za vreme svoga
progonstva, poseti sada i druge dvorove. Tako Mihailo 15. marta otputuje sa svojom enom Julijom
Hunjadi, u pratnji ljudi koji su vini diplomatskim poslovima, Jovana Marinovia i Koste Cukia, u Be,
Pariz, Berlin i London, te se vrati u Beograd tek 28. maja.21
Sa kakvom se argumentacijom vodilo ili nije vodilo rauna o sugestijama Velikih Sila, Popov je ilustrovao
primerom saziva Skuptine posle Svetoandrejske. Prema njemu, na Miloev argument da Sile pokrovitelice
ne ele da se sazove Skuptina, predstavnici liberala, Jevrem Gruji i Milivoje Jovanovi stanu mu
dokazivati da je sazivanje zakonito, i da se Sile nee tome protiviti kad se sam akt svri. Treba sazivati

18 Nil Popov, Srbija posle Pariskog mira Svetoandrejska skuptina, Beograd 1872, 1, 1011.
19 Isto, 53.
20 Isto, 23, 13.
21 Isto, 25.

308
Skuptinu, govorio je Gruji, te e ih bar to oduiti da se ne meaju u unutranje poslove Srbije. Milou nije
preostalo drugo nego da se odlui za saziv Skuptine na malu Gospojinu.22
Od interesa je i informacija (koja nema direktnu vezu sa naom temom, ali je znaajna za obeleja vremena
ak do pisanja ove rasprave) o malobrojnosti stanovnika, koji se uz to ne odlikuju dovoljnom proizvodnjom
neophodnih ivotnih artikala, u poreenju sa velikim zemljama i narodima. Povodom predstojee Skuptine,
osniva dravne statistike Jaki izloio je Odboru za saziv Skuptine karakteristine razvojne podatke. Po tim
podacima Srbija je imala 1834. samo 674.000 stanovnika, 1846. 910.000, 1853. 1,030.000. Od ne manjeg
znaaja bila je niska proizvodnost rada, a prema njoj i nizak standard ivota. U Srbiji dravni prihodi
poveali su se za 25 godina tek srazmerno umnoavanju ljudstva od 938.000 talira na 1,114.000, dok
meutim u Austriji za isto vreme opta suma prihoda udvostruila je se.23
Meu spoljnopolitikim pregnuima liberala istie se cilj: potpunog osloboenja i ujedinjenja srpskog
naroda24. Kontradiktorna su, meutim, razjanjenja o stavovima stranih konzula u vezi sa namerama da se
Ustav menja, odnosno ne menja. Igrom sluaja tadanji ruski konzul u Beogradu, poreklom Srbin, prezivao se
Miloevi [kao kontroverzni predsednik Srbije u vreme pisanja ove rasprave], sa inom pukovnika. U vezi sa
njegovom namerom da putuje u Kragujevac tokom zasedanja Skuptine, Popov kazuje, kako je na putu
(Miloevi jo ni doao nije do Kragujevca) dobio pismo od Miloa, u kome mu je [knez] objanjavao, da
e dolazak konzula u Kragujevac u vreme dranja Narodne skuptine, svi smatrati kao da konzul ima nameru
odvratiti knjaza, da ne menja ustav. No ruski konzul, ne gledajui na to, opet se javi u Kragujevcu. Sastane se
sa Miloem, [i] ovaj mu je morao obeati da e raspustiti Skuptinu a nee joj ni predlagati izmenu ustava, i da
e se ograniiti samo na pretresanje zakona o prestolonasleu i o poboljanju poreske sisteme.25
Dalje iznosi: Ostali konzuli znali su da se je Miloevi sastajao sa starim knjazom, no nisu znali ta je bio
predmet njihovog razgovora, te su se starali pribliiti Miloevom sinu. S njihovog gledita glavni greh Miloev
bio je taj to je pristalica Rusije. U nameri da osujeti uobraeni [kurzivom A. R.] upliv Rusije, francuski
konzul Dezesar namislio je bio zbaciti Miloa sa prestola, a na njegovo mesto popeti Mihaila, koji je i po
vaspitanju i po enidbi sa Maaricom bio takav da se nisu imali rata plaiti suvinog upliva Rusije na
srpske poslove. Poto ni narod tada nije bio za ovakve, nove, prevratnike obrte, sam Mihailo je sa
indignacijom odbio mogunost smenjivanja oca da bi se prevremeno domogao prestola.
Zakljuak Popova o navedenim i nenavedenim meanjima stranih konzula, svodi se ovde na Miloevu
umenost da adekvatnim ponaanjem u otporu i poslunosti, na liniji pregovaranja gotovo uvek izdejstvuje ono
to je probitano. Milo nikada nije gubio iz vida politiki poloaj Kneevine, koja je [preteno] bila pod
nesnosnim tutorisanjem Turske, i bajagi pod pokroviteljstvom Velikih Sila, od kojih je svaka teila samo
tome da na sve poslove u Srbiji udari peat svoje sopstvene prevlasti.26
Posveujui veu panju spoljnopolitikim problemima, u drugom delu ove istorije (samo nominalno
podeljenu u dve knjige), Popov se zadrao na odnosima uoi rata Francuske, pod vladavinom Napoleona III, i
Austrije, pod carem Francom Jozefom oko italijanske nezavisnosti u kontekstu poznatih nastojanja da se
Srbija pridobije za akcije na strani jedne ili druge od dveju zaraenih Sila. Od interesa je dalje izlaganje, kako
je princ Napoleon prilikom Mihailovog boravka u Parizu nagovarao srpskog kneza da se stavi na elo
jugoslovenskog pokreta [kurzivom A. R.] koji bi... bio upravljen protiv Austrije. No ve ruska diplomatija,
iako je bila na strani Francuza u vreme [ovog] Italijanskog rata... nije taj plan odobravala. Uostalom, dodaje,
ni sprovesti ga nije bilo tako lako kao to je mislio princ Napoleon.27
S obzirom da je tada Milo bio preokupiran ostvarenjem plana promene Ustava, emu su se protivile Velike
Sile, u skladu sa protivljenjem Porte, izbegavanje sastanka s konzulima, a posebno s ruskim i austrijskim, od
strane Miloa, bilo je uobiajeno. Popov navodi: Kad bi se oni javljali u dvorcu pri kakvoj bilo sveanosti, sa
pozdravima, on bi ih sluao stojei i poto bi im zablagodario, odmah bi se sakrio u druge sobe, iako je knez
Mihailo esto zapitkivao oca: Ako je po volji malko da prisednete! Taj italijanski rat je i omeo Miloa da
sprovede plan o promeni Ustava.28
Iz izlaganja u vezi sa ovim ratom moe se takoe razabrati kako su itelji Beograda ispoljavali svoje
simpatije i raspoloenje spram jedne od srpskih zatitnica a neraspoloenje spram druge. Francuski konzul u
drutvu sa Sardinskim Destengom ili, Stankom kao to ga je Milo [podsmeljivo, po svojoj navici] nazivao,
bili su... vie puta pozdravljani ovacijama, jer je neuspeh Austrije izazivao radost u Beogradu.
Precenjivanje znaaja ovih oseanja vidljivo je i po autorovoj nerealnoj proceni da je narod Srbije sa ostalim

22 Isto, 39.
23 Isto, 4445.
24 Isto 62.
25 Isto, 71.
26 Isto, 76.
27 Isto, 85.
28 Isto, 86.

309
junoslovenskim narodima bio ve tada spreman za opti oslobodilaki ustanak koji tek to nije buknuo.
Najznaajniji poriv mogao bi se i prema Popovu ustanoviti savezom izmeu Srbije, Bosne i Crne Gore. Sve,
naravno, mimo Naertanija i sve mimo shvatanja realnih odnosa snaga, o emu je Milo uvek najvie vodio
rauna. On je znao da vojniki za veliki nacionalnooslobodilaki poduhvat Srbija jo nije spremna. Milo je
tanije shvatio interese drave i naroda od vatrenih patriota. Slavljenje francuskih pobeda zadralo se na
zdravicama u ast imperatora Napoleona, oslobodioca Evrope. Proi e jedanaest godina, da bi se padom
Napoleonovog uspona uoilo kako su uzaludna bila verovanja u njegovu svemo, a prema tome i u pobedu uz
njegovu pomo.
etvrta knjiga Popova Srbija i Turska od 1861. do 1867. godine u srpskom prevodu tampana je u Beogradu
1879. Odmah na poetku ove knjige autor istie: Kako se uspesi spoljne politike postizavaju s jedne strane
silom oruja, a s druge diplomatskom vetinom... to nije udo da su uvek i svuda postojali u isti mah razliiti
pogledi na vanost rata i diplomatije, kao izvora istorijskim uspesima u narodnom ivotu. Narodno uvstvo
svuda se sa veim poverenjem odnosi prema sili oruja, nego li prema sili... uveravanja...
Na prvim stranicama ovih izlaganja, Popov na svoj nain nalazi za potrebno da priu zapone zbivanjima iz
prethodnih godina, kako se ne bi izgubio iz vida kontinuitet u problemima i dogaajima. Prolo i predstojee
nezadovoljstvo u Srbiji povezano je sa nezadovoljstvima u Bosni, Staroj Srbiji, Bugarskoj... Tu je od veeg
interesa to se posle Miloeve smrti, Mihailovom vladavinom ne samo vraaju nego i poveavaju, Miloevom
nemilou oduzeta Garaaninova ministarska ovlaenja! Njemu se omoguuje po poloaju da u najveoj meri
primeni uputstva svoga Naertanija, ali poto i on zna da je to nemogue, a ne samo nepotrebno, i njegova
nacionalna spoljna politika sprovodi se bez veze s Naertanijem.
Poveani zahtevi Preobraenske skuptine, protumaeni namerom da se od Srbije naini nezavisna drava u
odnosima sa Portom izazvali su tada njene protivmere, koje su podrale Austrija i Engleska, nasuprot Rusiji i
Francuskoj. Popov istie kako su Engleska i Austrija pretile da e Srbiji otkazati svoju zatitu, ako se njen
dravni stroj ne bude povratio na one ustanove koje su bile garantovane od Velikih Sila za vreme Pariskog
kongresa. Nasuprot toj pretnji, ostale Sile zatitnice stale su na stranu Srbije, naglaavajui da je
Preobraenska skuptina izglasala u okvirima prava meunarodno priznate samouprave srpske drave pod
sizerenstvom Turske u unutranjim poslovima dravnog ustrojstva i dravnih potreba.
Podrobno opisani sukobi Srba i Turaka oko Stambol kapije i Varo kapije u svetlu intervencija Sila zatitnica
ispunjuju prvi deo knjige. Navode se imena ubijenih i ranjenih u napadima turskih silnika. U zatiti srpskog
ivlja i podrci srpskim zahtevima da Turci napuste varoka naselja i prepuste gradska utvrenja srpskim
dravnim organima, Sile zatitnice nisu bile jedinstvene. Pod utiskom izazvanim bombardovanjem Beograda
sa beogradske turske tvrave, javno mnjenje irom Evrope prisililo je Sile zatitnice da se odreenije izjasne o
svojim stavovima u novonastaloj situaciji, to autor podrobno obrazlae.
Srpske vlasti, iznosi Popov verujui u mogunosti pregovora... i da se ne bi zamerile diplomatiji [Velikih
Sila] nisu ni pomiljale na organizaciju oruane sile od iskupljenih graana, niti na dozivanje redovne vojske...
iz kasarne nove varoi. Srbima naklonjen francuski konzul Tasti, koji je stanovao u gostionici Srpskoj
Kruni blizu kue Garaaninove, pisao je u svom izvetaju Tuvnelu 4/16. juna 1862 da se Garaanin
udom spasao od tanadi, a zemljaci njegovi skoro su ga krivili da je izdajica, [no] on produi sa
umirivanjem naroda.29
Konzuli Sila zatitnica svojim stavovima u nastaloj situaciji pokazali su i prema ovom Popovom prikazu kako
se odrednice jednog nacionalnog spoljnopolitikog programa, sainjenog u jednom istorijskom razdoblju, ne
mogu koristiti u drugom, sa drukijom konstelacijom Velikih Sila. U vreme pisanja Naertanija Francuska i
Engleska bile su na jednoj strani, a Rusija i Austrija na drugoj prema odrednici dravnih interesa Srbije. U
vreme aktualiziranja zahteva da se beogradska tvrava, sa ijih je utvrenja bombardovan Beograd,
demilitarizira civilnom srpskom upravom, Francuska i Rusija, a ne Engleska bile su za ispunjenje srpskih
traenja.
Na konferenciji predstavnika Velikih Sila, od 10. jula do 23. avgusta/4. septembra 1862, u jednom od
predgraa Carigrada, na obali Bosfora, u Kanlidi, u letnjem dvoru velikog vezira Fuad-pae, uz prisustvo
turskog ministra inostranih poslova Ali-pae, razmimoilaenja su se ispoljila manje vie na isti nain. Popov
istie kako je ova konferencija obeleena karakteristikom svih konferencija Velikih na kojima se kroji sudbina
malih time to srpskom predstavniku nije bio dozvoljen pristup. Njegovo uee bilo je ogranieno na
podruje kuloara, sredstvima pismenih predstavki i linog ubeivanja.30
Zanimljivo je kako Popov ocenjuje dranje vladajuih, odnosno vodeih linosti Srbije na ovoj konferenciji,
kao i u vezi sa njom. Garaanin ispada preterano oprezan, u svojoj opreznosti spreman da se zadovolji i
minimalnim turskim ustupcima. Risti vie preduzimljiv, verovanjem u premo Srbiji naklonjenih Sila.
29 Nil Popov, Srbija i Turska od 1861. do 1867, Beograd 1879, 40.
30 Isto, 59.

310
Mihailo preteno nezadovoljan, usled premoi domaih i stranih savetnika, da se treba uzdrati od zveckanja
orujem i pri ovom sueljavanju sa Turskom, kad Tursku u protivljenju prevelikim zahtevima Srbije
poduavaju Austrija i Engleska. U tom kontekstu Popov navodi jedno kasnije Mihailovo pismo, od 18. juna
1862, u kojem knez kazuje Ristiu, da: Sudei po svemu vidimome i nevidimome... mrtvi se vor... izmeu
nas i Turaka... nee dati odreiti dok se sa sabljom ne rasee. Ja se za to spremam iako ne nalazim odziva u
ovom mom spremanju u mojoj najblioj okolini... Meutim, dok je turskih gradova u Srbiji, niti njoj moe biti
napretka niti meni u njoj opstanka31...
U preskocima razvuenom izlaganju nije lako razabrati in continuo nit rasprave predstavnika Velikih Sila na
Kanlidskoj konferenciji o razreenju sukoba oko turskih gradskih utvrenja i varokih naselja. Ipak, za nau
raspravu vano je da se ovde vie nego kod drugih istoriara istie, bar delimino, razlika u stavovima kneza
Mihaila, predsednika vlade i ministra inostranih dela Ilije Garaanina, te predstavnika Srbije na toj
konferenciji Jovana Ristia. A uporedo s tim razlikama i u stavovima Srbima naklonjenih glasnogovornika
Vlake i Moldavije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Maarske. U vezi sa Garaaninom istie se kritika
njegovih oponenata zbog zadovoljenja s malim turskim ustupcima, jer njegovo istrajanje na zahtevima za vee
ustupke, iako ne bi bilo uvaeno na ovoj konferenciji svakako bi zauzelo uvaenije mesto u diplomatskim
arhivama. Navoenje Mihailovog pisma, od 21. jula, Ristiu, u celini, takoe je znaajno u tom kontekstu.
Knez Mihailo u tom pismu kazuje kako ga je minule nedelje posetio francuski konzul Tasti, po nalogu
[ministra inostranih poslova Francuske] Tuvnela da ga upita bi li pristao na sledei arrangement izmeu nas
i Turske: da se Turci iz Srbije isele i svi gradovi porue, osim Beograda, koji bi se imao dezarmirati od strane
varoi, i u kome bi se garnizon imao na nekoliko stotina ljudi reducirati (on upravo ree na sto i pedeset ljudi!
ne pomislivi da bi se Turci takvom predlogu smejali). Ja sam mu odgovorio, da ja ne nalazim da je Srbiji data
dovoljna satisfakcija bez poruenja svih gradova u Srbiji, niti da mi moemo biti uspokojeni, dok je
beogradskog grada, koji nas je bombardovao; ali da ja, naposletku, primam predlog g. Tuvnela kao minimum
na koji se naa razmirica sa Turcima daje svesti, i to jedinstveno primam zato to to g. Tuvnel predlae
[kurzivom istakao A. R.] rezervirajui sebi pravo da mogu primjeenija initi. Kad se razmotri u konanoj
verziji ovaj arrangement ja primam en principe. Ovde treba istai razumno dranje ovog vladara, kojeg
neki istoriari karaketeriu karakteristikom agresivnog ekstremizma u voenju srpske nacionalne politike, a
koji bi trebalo da je u tom pogledu uzor onima koji e zbog svog ekstremizma ne prihvatajui miljenje
nijedne Sile, posle 130 godina odvesti zemlju u propast.32
Ovo Mihailovo pismo pouno je i po besedi koju tu spominje sa komentarom da njome najvie istie patnje
hriana u Turskoj ne toga radi da auditorijum pred kojim e ovu besedu drati impresionira nego
stranoga sveta radi, koji o ovim patnjama nema poznatija i koga sauastije vredi mnogo puta vie nego
nekoliko oruanih bataljona. [Kurzivom istakao A. R. da bi se istaklo, u nae vreme, prenebregavani uticaj
inostranog javnog mnjenja na odnose sa inostranim zemljama.] U sukobu sa Turskom bilo je tada za Srbiju od
velike vanosti da pridobije englesko javno mnjenje za pristanak na proturski nastrojenu vladu Engleske da ne
ignorie pravedne potrebe i zahteve male drave koja je izloena udarima neobuzdanog turskog sizerena.
Navodnu spremnost za rat sa Turskom, ako se ne ispune opravdani zahtevi Srbije na konferenciji u Kanlidi,
Popov preuveliava, to se potvruje injenicom da Mihailo prihvata odluke Kanlidske konferencije,
formulisane u dvanaest, veinom za Srbiju nepovoljnih odredbenih taaka. A Mihailova odluka, ma kakva da
je, bila bi izvrena, jer bi se zasnivala na njegovoj neprikosnovenoj vlasti. To i autor dokazuje time to navodi
Garaaninove rei kojima govorae da svoga glasa za rata ne da ali ako bi Knez zagazio u rat, on ga ne bi
ostavio33...
Po iskazima Popova moe se takoe potvrditi da prevaga u odnosima odluujuih Velikih Sila na Kanlidskoj
konferenciji nije bila na strani Sila naklonjenih Srbiji. Proturski tandem u savezu, Engleska i Austrija, bio je
jai od prosrpskog tandema Francuske i Rusije. Poloaj ruske diplomatije posle Krimskog rata i Pariskog
mira nije bio adekvatan poloaju ostalih Sila, i ve stoga se diplomatski predstavnik vie istroio u
pojedinostima dugih rasprava. Italijanski poslanik, ako je i imao nalog da slono radi sa srpskim
prijateljima, ipak zbog jo neutvrenog znaaja njegove zemlje nije mogao na sebe uzeti inicijativu u
podobnom poslu. Ponaanje pruskog opunomoenika je izazivalo osuivanje od strane srpskih pokrovitelja, da
je knez Gorakov, na jednom sastanku predstavnika Velikih Sila u Petrogradu nalazio za potrebno izraziti se
protiv delovanja pruskog predstavnika, barona Verterna, u Kanlidi... Tako je prevagnuo stav Engleske i
Austrije, da se ne moe izmeniti 29. lan Pariskog ugovora, koji je Porti davao pravo drati garnizone u
srpskim gradovima. Vidljivo i po rekonstrukciji ovog autora, neredi koje su izazvali srpski izgrednici u
Beogradu pre bombardovanja, kao argument predstavnika proturuski nastrojenih engleskih i austrijskih

31 Isto, 6061.
32 Isto, 7576.
33 Isto, 72.

311
predstavnika zasenili su argumente kojima su francuski i ruski delegati, rtvama i tetama od turskog
bombardovanja akcentuirali zahteve za evakuisanje turskih garnizona iz beogradske tvrave.
Prema ovom vienju, takoe, Srbija je za Portine ustupke: iseljenje Turaka iz svih varokih naselja i ruenje
turskih gradskih utvrenja u Sokolu i Uicu morala ustupiti znatan deo svoje prestonice, zarad poveanja
sigurnosti beogradske tvrave i dalje u turskom posedu; platiti odtetu oteenim Turcima za vreme srpskih
izgreda, odrei se naknade za tetu uinjenu Srbima tokom bombardovanja Beograda. Da bi se itaoci
uverili u verodostojnost autorovog zakljuka, navodi se u celosti pet prvih taaka usvojenog protokola
Kanlidske konferencije. U komentaru navedenih odredbi Popov jo dodaje kako: Nema nikakve sumnje da
se diplomatija [Velikih Sila] pourila kako e tim nainom rastaviti Srbe i Turke koji su gotovi bili na novu
kavgu, a ono to e neminovno uslediti ostaviti za budua reenja. A knezu Mihailu ne preostade drugo no
da odgodi reenje nereenih pitanja do zgodnijega vremena. U pismu, od 21. septembra/3. oktobra 1862,
dodaje Popov, on je velikom veziru Fuad-pai saoptio svoje miljenje da izglasana reenja na konferenciji u
Kanlidi ne mogu poinjati novu eru za bolje veze meu Srbijom i Turskom, i ako ih on od svoje strane i
prihvati, da bi se mir odrao. Mnogo je munije bilo knezu objaviti srpskom narodu ovakav ishod dogaaja.
Ali on je imao snage za to. Objasnio je da su tako odluile Velike Sile, a Srbija e saekati vremena kada e u
izmenjenim okolnostima izdejstvovati ili izvojevati svoja neizmenljiva prava.34
U daljem svom izlaganju Popov se zadrava na reagovanjima javnosti irom Evrope, posebno u Engleskoj, u
povodu za Srbiju nepovoljnih reenja Kanlidsko-carigradske konferencije: Mnogi od Engleza, ije su vlade
najvie podravale Tursku u protivstajanju buntovnim zahtevima potinjenih hrianskih naroda, znali su u
isto vreme daleko za sobom ostaviti sve ostale narode u izrazima sauvstva prema nastradalima, koristei se
pri tome i parlamentskom govornicom i literaturom i dobroinstvom. Ovakav nain delovanja... upotrebljen
je i posle neispunjenja ovih razlonih zahteva na Kanlidsko-carigradskoj konferenciji. Englezi koji su
navaljivali da se ostave turski garnizoni u najvanijim srpskim gradovima, dadoe se posle na posao da svima
silama svojim pokau svoje sauvstvo prema srpskom narodu i kneevini kritikujui i reenje navedene
konferencije.
Dalje, u istom smislu: Tek to su Srbi proitali u novinama tunu proklamaciju svoga Kneza koji ih pozivae
da se pokore okolnostima, kad ve dobie... i prva sauvstva engleskog naroda... Jedan od dravnika srpskih,
koji je poslat bio u London da se upozna sa tamonjim prilikama pisao je poetkom novembra u Beograd da
se u velikobritanskom parlamentu spremaju na estoke debate o stanju hriana na Istoku... Ne samo grka
revolucija koja je imala za posledicu izgnanje kralja Otona iz Atine, ne samo pokret u Bosni i Hercegovini,
no i interesi srpske kneevine bie predmet ovim debatama.35
U ilustraciji dejstva britanskog javnog mnjenja na vremenom sve objektivniji stav Velike Britanije, iskazima
sve veeg razumevanja za potrebe slabije srpske strane na deonicama sukoba sa jaom turskom stranom
autor navodi knjigu engleskog pisca, pastora Viliama Dentona (tampanu u Londonu 1842, a prevedenu na
nemaki i u nemakom prevodu jednog biveg pastora evangelistike crkve u Beogradu, pretampanu u
Berlinu 1865) pod naslovom Srbija i Srbi. U toj je knjizi napisano, kazuje Popov, da: Srpski narod, koji ivi u
Srbiji, Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i u velikom delu Rumelije [engleski pisac nije, naravno, znao za
Naertanije, ali ni u Naertaniju se Rumelija ne smatra srpskom zemljom] duboko je proniknut tenjom k
nezavisnosti: u Srba je narodni [nacionalni] duh isto tako probuen kao ma u koga drugoga evropskoga
naroda. Zemlje meu Crnim i Jadranskim morem pune su. . . predanja o starom srpskom carstvu; dananji
stanovnici tih zemalja [u kojoj meri, ne kazuje se] tee za tim da obnove svoju silu i uskrsnu slavu svoju i
oni e to uiniti36...
Engleski zaokret u praksi zvanine dravne politike nije jo bio uoljiv. Popov svoja dalja izlaganja
skoncetrie na nabavke oruja za jaanje oruanih snaga Srbije. Po njemu: Ratne pripreme bile su za Srbiju
neizbene, Porta nije ispunjavala ni sve odredbe Kanlidinskog protokola. Zadravi prema odredbama
konferencije [u Kanlidi] garnizone u Beogradu, apcu, Smederevu i Fetislanu Porta nije pokazivala ni
najmanju spremnost za pregovore sa srpskom vladom o spornim selima na srpskoj obali Drine sprou turskog
grada Velikog Zvornika, poimenino gledom na Mali Zvornik, Sakar i Raevinu, kao i gledom na gradi
Kastel (Sv. Jelisaveta) na Dunavu... Na sva potraivanja u toj stvari iz Beograda, Porta je odgovarala da ona
pravi ispravke po karti koju je 1831. godine sainila komisija za povlaenje granice, te je poreuje sa
hatierifom od 1833. godine, kao i sa mestima gde su reena sela bila. Evropska diplomatija se nije meala u
tu sitnu raspravu i Srbija je i dalje umnoavala svoju vojnu snagu.37
U to vreme, meutim, istie Popov, u Evropi se u izvesnoj meri menja konstelacija Velikih Sila. Neuspeli

34 Isto, 8485, 92, 94.

35 Isto, 88.
36 Isto, 99.
37 Isto, 102.

312
ustanak Poljske imao je za posledicu homogenizaciju mnogih evropskih drava u politici protiv Rusije. Turska
se najvie osmelila na vee ispoljavanje simpatija prema poraenim poljskim ustanicima, nasuprot Rusiji i
Austriji, posebno Rusiji, koja je predstavljala najveu latentnu, ako ne i akutnu opasnost turskim posedima na
Balkanu. Da su na turskoj teritoriji agenti poljske ustanike emigracije, sa knezom artoriskim na elu,
nalazili sigurna uporita za irenje mree antiratnih podrivakih akcija proizlazi i iz ovog izlaganja. Debate u
engleskom Parlamentu i izjave pojedinih engleskih publicista i politiara, prema Popovu iskazuju nastojanja
Engleske da posvedoi istonim Hrianima, posebno Srbima da se oni iz Londona mogu nadati boljoj
zatiti nego li iz Peterburga.38
U ovom delu svojih izlaganja Popov se najvie zadrava na govoru jednog engleskog politiara u Donjem
domu, koji je kritikujui jednostranu protursku politiku britanskih vlada isticao kako je ta politika bila
razumljiva do Krimskog rata, ali ne 1863. godine kada je Rusija bila preokupirana nemirima u Poljskoj,
a parlamentarna Italija ve mogla da se takmii sa Rusijom u vodama Levanta. Po tom poslaniku, Srbija je u
svojim slobodarskim pregnuima protiv turskog sizerenstva, zasluila primarnu podrku Engleske, i sa
pozicija engleskih demokratskih pregnua.
U daljem toku ovih izlaganja, Popovu se moe zameriti izvesna konfuznost, usled reanja branilaca i kritiara
spoljne politike Engleske bez hronolokog reda i misaone kohezije, tako da se teko razaznaju godine promena
u spoljnoj politici te zemlje. Ipak, nije nedokuivo ni kod njega da se ta politika menjala i saznanjem da
opstajanje turskih posada u gradskim utvrenjima Srbije postaje sve vea pretnja novom evropskom miru.
Istovremeno s tim saznanjem u Srbiji se nastavlja sve intenzivnije traiti iseljavanje turskih garnizona iz
preostalih gradskih utvrenja, a u Turskoj se poinje sve otvorenije uviati da napokon turski garnizoni ta
utvrenja moraju napustiti.39
Popov, kome je izgleda stalo do uporeivanja Garaaninovih i Ristievih umea u voenju nacionalne spoljne
politike, navodi kako je Garaanin, u pismu od 15. februara 1866. Ristiu saoptio da je nameran zapodenuti
pregovore o tome da se srue bar utvrenja u apcu, Smederevu i Fetislamu, a za uzvrat da e knez Mihailo
doi u Carigrad da se [podaniki] predstavi Sultanu, to je Porta ve odavno elela. Meutim, Risti je ve
znao, na osnovu izmenjenih odnosa Sila u korist Srbije, da se time vie ne treba zadovoljiti.40
Mora se istrajati, shodno novim povoljnijim okolnostima, u zahtevu kojim se trai iseljenje turskih posada iz
svih gradskih utvrenja, ukljuujui kao najvanije beogradsko utvrenje. Za to je sastavio Promemoriju,
naravno, uz odobrenje Garaanina kao ministra inostranih dela, da je korisno i za Tursku i za Srbiju predaja
[svih preostalih] gradova srpskim garnizonima. Izdravanje turskog garnizona samo u beogradskom gradu,
utvrenju staje Portu godinje po 50.000 dukata, to guta dve treine od danka to ga Turska prima od
Srbije. A pored ove uteevine, i drugih uteda koje se nadovezuju, time bi se najbre ispunila davnanja
elja Porte, da srpski knez doe u Carigrad da Sultanu izjavi svoju odanost i gotovost sluiti optim
interesima Carevine.41
to e ve sledee, 1867. godine, Porta ispuniti zahtev za odlazak turskih garnizona iz gradskih utvrenja,
pokazuje umesnost Ristievog istrajavanja na tom zahtevu, ali ne i da je taj odlazak bio u direktno posledinoj
vezi s tom istrajnou. Uporeenja neuporedivih istorijskih linosti, kao i obinih stvari, neodriva su, i sa
naunog stanovita deplasirana. Iako je to tako, ili ba zato to je tako nije na odmet da se zna kako je sam
Garaanin, prema u ovoj knjizi navedenom pismu, odao Ristiu priznanje za doprinos u dobijanju pomenutih
gradova. U tom pismu Garaanin je napisao: Kad bi ime Bizmark bilo zvanje ili dostojanstvo, ja bih Te na
mah predstavio Knezu za takoga i ne bih se straio kritike, koja se obino pri svakom vandamentu pojavljuje.
Neka se poslanici pregone, za gradove, ija je zasluga, koliko god hoe, prava e istina biti, da je to Tvoja
zasluga42...
Tu, u zakljuku mora se ipak dodati: u svetskoj i domaoj javnosti dobijanje gradova pripisano je uopteno
uspehu srpske diplomatije. Dobijanje gradova na obali Save i Dunava bez rata dotle se smatralo
nemoguim. Godine su prolazile, da bi se napokon videlo kako je i to mogue. Preovladalo je miljenje onih
koji su znali, da kad se neto mora neizbeno, pre ili kasnije dobiti, odnosno izgubiti, onda je razumno i
najprobitanije da se to dobije, ili izgubi, sredstvima diplomatije. Ovom knjigom, koja je ispunjena
diplomatskim pregnuima srpske istorije od 1861. do 1867. Popov je pokazao kako je probleme neizbenosti
bolje u politici reavati putevima diplomatskih pregovaranja nego ratnikih razaranja.

38 Isto, 103.
39 Isto, 109.
40 Isto, 118.
41 Isto, 119.
42 Isto, 131.

313
 HERMAN VENDEL
18941936.

Herman Vendel

Vendelova knjiga Jugoistonoevropska pitanja (Sdosteuropische Fragen) tampana 1918. godine u Berlinu,
kao i njegovi brojni kasniji spisi, proeta je duhom vremena koje se karakterie usponom jugoslovenstva na
balkanskom prostoru jugoistone Evrope. Polazei od preovlaujueg, uz to socijaldemokratskog uenja, on
istie kako je i srpski narod dosegao stepen razvoja nacije tek kada se neodreeni pasivni nacionalni oseaj
seljatva poeo ispoljavati aktivnom nacionalnom sveu graanstva, sa svojom inteligencijom na elu.
Borbu Srba u Vojvodini (kao i Hrvata u Hrvatskoj) protiv revolucionarne Maarske, Vendel ne smatra
kontrarevolucionarnom. Razmatra je u sklopu niza oslobodilakih pokreta i ratova jugoslovenstva.1
Vendel citira nemaki list Der Serbe kako pozdravlja Slavonce, Hrvate, Srbe i Bugare kao pripadnike jedne
nacije, po poreklu, jeziku i obiaju, a pored njih i Slovence kojima preti od Nemaca slina opasnost kao
Hrvatima od Maara u borbi za zajedniku jugoslovensku stvar. Meutim, tragine istorijske okolnosti
gurnule su Jugoslovene pri odbrani svojih nacionalnih prava na stranu austrijske reakcije, koja je imala za
protivnika i maarstvo. U ovoj analizi navodi i Vendel da su Srbi za nagradu dobili isto to Maari za kaznu,
od Meternihovih naslednika.2
Po Vendelu, Maari su posle nagodbe sa Austrijancima, poput Austrijanaca, prema receptu podeli pa vladaj,
uspevali sve do srpsko-hrvatskih saveznikih ugovora poetkom XX veka, da zavaaju Srbe i Hrvate, kao
pripadnike iste nacije, potenciranjem njihovih razlika u irilikom i latinikom pismu, te pravoslavnoj i
katolikoj veroispovesti. U istom sklopu osuuje se i potenciranje razlika koje su u Bosni i Hercegovini, pod
austrougarskom upravom, dovele do stvaranja bonjake nacije sa posebnim bonjakim jezikom.3
U pokretu srpske Omladine Vendel uoava ne samo ideologiju svesrpstva ve i tenju za ulogom Pijemonta u
jugoslovenstvu. U radu bugarskog komiteta u izbeglitvu sa seditem u Bukuretu, 60-ih godina XIX veka,
istie se poduhvat za stvaranje jedinstvene bugarsko-srpske drave pod dinastijom Obrenovia. Da san o
stvaranju velike jugoslovenske drave od Bihaa do Varne nije mogao da se ostvari razumljivo je po
Vendelu ne samo zbog slabosti pokretakih jugoslovenskih snaga ve jo vie zbog protivljenja Velikih Sila.4
Stvaranje odvojene bugarske crkvene uprave pod Egzarhatom, kojim se inom kvare srpsko-bugarski odnosi u
sklopu junoslovenskih pokreta, pripisuje se ovde prenaglaeno i uticaju Rusije. Ona je ovom svojom

1 Herman Vendel. Sdosteuropische Fragen, Berlin 1918, 49.

2 Isto, 51.
3 Isto, 53.
4 Isto, 5657.

314
podrkom nagovestila cilj kojim e nekoliko godina kasnije, San-Stefanskim mirovnim ugovorom nastojati da
stvori veliku satelitsku Bugarsku. Ali san o Velikoj Bugarskoj, Velikoj Srbiji ili o Velikoj Grkoj mogao je
biti ostvaren samo na raun suseda. Jer: Balkansko Poluostrvo prostorno moe da omogui dobar
suivot balkanskim narodima ali ne i njihovim ekspanzivnim aspiracijama. Pri tome najee je bila
presudna u njihovim odnosima uloga Turske, Austrije i Rusije. Po Vendelu, i delovanjem jedne ili druge od tih
Sila dolo je: 1885. do bratoubilakog rata izmeu Srbije i Bugarske; 1905. do prekida u stvaranju carinske
unije izmeu Srbije i Bugarske; 1913. do prekida balkanskog saveza iz 1912. ratom protiv Bugarske. Blie je
ipak istini, da je u tim ratovima bratskih naroda, odluujui povod i razlog bio u vlastodrcima Balkana, a ne
Evrope.5
Istiui razvoj jugoslovenstva, Vendel preteno navodi udeo jugoslovenski nastrojenih linosti, umanjujui
uinak nosilaca antijugoslovenstva. On citira odlomak govora srpskog poslanika Duana Popovia u
hrvatskom saboru u letu 1918, kako e ideja jugoslovenstva pobediti, jer i on kad bi se smatrao ne samo
Srbinom, ve i Hrvatom i Slovencem, uvek bi se identifikovao kao Jugosloven. Po Vendelu, i bez
proroanskog dara, moglo se predvideti kako e se u Jugoslaviji stopiti u jednu jedinstvenu naciju Srbi,
Hrvati, Slovenci. Ostali Jugosloveni se jo ne raspoznaju po svojim drugaijim imenima. Apologetski
pledoaje jugoslovenstvu, meutim, ne znai da Vendel ignorie smetnje u razvoju jugoslovenskog pregalatva.
Moe se to nazreti i po podeli poglavlja naslovima: Jugoslovenski uspon. Stara i mlada Crna Gora. Albanski
vorovi. Makedonska sfinga.
U Vendelovim knjigama na nemakom jeziku provejava isti duh jugoslovenstva. Ve sami naslovi njegovih
knjiga pokazuju koliki je znaaj ovaj nemaki pisac istorije Srba, Hrvata, Slovenaca pridavao njihovim
istovetnim jugoslovenskim odnosno junoslovenskim stremljenjima. Na taj nain on je tim delima ilustrovao
ako ne i dokazao da je jugoslovenska ideja proimala manje vie podjednako jugoslovenske narode sve dok se
nisu ujedinili u jednoj dravi. U predgovoru njegove najobimnije jugoslovenske knjige Borba Jugoslovena za
slobodu i jedinstvo, koja je tampana u srpskom prevodu 1925. godine, Dragia Lapevi je s pravom napisao,
sa tada jo preovlaujuom, iako ve naetom idealizacijom jugoslovenstva, da stvoreno jedinstvo
Jugoslovena nije bio puki sluaj, ve jedan istorijski neizbean dogaaj.6
Na alost, naslovi i sadraji ponekih poglavlja, formulisani prema prevazienim merilima, deluju zbunjujue.
Tako zvui neprihvatljivo: Nacija bez istorije i raje, jer se time hoe dati do znanja da je srpski narod kao raja
ostao dugo bez istorije, te da je, kao nacija, zaostao suvie u razvoju. To se tako smatralo sa stanovita
izvesnih Velikih Sila. Iako je tano da se raja die do stepena nacije, graanskom sveu, tek u drugoj
polovini XVIII i prvoj polovini XIX veka.
Po Vendelu: Kad je trebalo navesti Srbe da ginu za veu slavu samodrca svih Rusa tek onda je u
proglasima carevih generala pisalo da srpska nacija zbilja zasluuje da bude nacija, a ruske vojvode su
pismeno obeavale da e se pri pregovorima za mir voditi ozbiljna briga o osloboenju Srbije od svih
zavisnosti od Porte.7
Kao protivnik kapitalistikih Velikih Sila, posebno bive carske Rusije, sa socijaldemokratskih pozicija i u
istoriografiji, Vendel istie: U ovoj meusobnoj borbi samoivosti i gramzivosti velikih, u ovoj gadnoj
otimaini oko ara i iara stajali su Srbi [posle poraza Ustanka] sami i ostavljeni na milost i nemilost
[pobednika]. Svaa Velikih Sila, koje su bile ravnodune prema sudbini svoje hrianske brae, zamutila je [i]
unutranje odnose u Srbiji. Dok su Jugosloveni Habzburke Monarhije bili ubaeni u tiganj Napoleonove
Evrope8
Karakteristino je i poglavlje pod nazivom Srpska drava i srpski duh.. Ve za kneza Miloa, preokupiranog
borbom za to vea autonomna prava, i Vendel kazuje da je matao o jednom monom srpskom carstvu, koje
bi, obuhvatajui Bosnu, Hercegovinu, Staru Srbiju i Crnu Goru, moglo [jednom] postati stvarnost. U sklopu
ove tvrdnje iznosi se i kako je mitropolit Leontije 1828. u jednoj molbi upuenoj ruskom dravnom kancelaru
Neselrodu spomenuo kako je Srbija, mada je [tada] imala [samo] 600 kv. milja, svojim poloajem odreena za
iu slovenskih naroda9...
U vezi sa ustanikim poduhvatima Bugara, krajem dvadesetih i poetkom tridesetih godina XIX veka tu stoji
kako je svaki Bugarin koji je pokuavao da zapali plamiak u grudima svojih saplemenika imao pred oima
Srbe, iji je primer hrabrio, jer su se ve bili iupali iz najgrubljeg poloaja. Ista vera, isti rajetinski poloaj,
jedna jugoslovenska [kurzivom A. R.] krv i jezik s neprimetnim razlikama [posle e neki tvrditi: s primetnim
razlikama], izgleda da su pripomogli da se stvori jedno srpsko-bugarsko oseanje zajednice... A 1833.

5 Isto, 5859.
6 Isto, 8.
7 Isto, 92.
8 Isto, 103.
9 Isto, 132.

315
Milo je sa jasnom pretnjom stavio Porti do znanja, da i iz Bosne i Hercegovine, Albanije i Crne Gore, kao i iz
Makedonije i Bugarske, dolaze i njemu izaslanici i glasovi koji mu javljaju da hoe svi rado da mi se priblie i
samnom da se ujedine10...
Sloenost je problema jugoslovenskog nacionalizma u injenici da se pre njega, a posle pored njega razvijao
srpski, hrvatski, slovenaki, crnogorski i makedonski nacionalizam. Vendel u tom kontekstu ak kazuje: Ni
Sloveni Habsburkog carstva nisu ostali nedodirnuti ne toliko politikim buenjem nacionalnosti koje je
dobilo podstreka od francuske revolucije, koliko knjievno-kulturnim preporodom nacionalnosti koji je
potekao iz nemake romantike. Nejasno i blaeno sanjalatvo u prolosti u kome je nacionalizam nemakog
naroda, koji se tek budio, pre bio bezoblian nego izrazit, nalo je odjeka kod Slovena u Austriji to se malo
razlikovala sudbina ovih plemena, razdrobljenih i predatih tuoj vlasti, od sudbine Nemaca koji su tek
maglovito sanjali o dravnom jedinstvu. Raspoloenju koje je dolazilo od slinih oseanja odgovarala su i
slina znamenja: tamo hrast, ovde lipa, tamo Tevtonija, ovde Slavija, tamo Svenemaka ovde Sveslavija. I tri
velika osnivaa slavistike, pored Slovenca Jerneja Kopitara, eh Josif Dobrovski i Slovak Josif afarik aci
su nemake romantike, a ono to je bitno u delima prvog putovoe ka isto duhovnom panslavizmu Slovaka
Jana Kolara, poteklo mu je iz nemakih izvora11...
U stilu patetinog romantiarskog jugoslovenstva, u sklopu etrdesetosmakih revolucionarnih pokreta,
Vendel kazuje kako je: Jedan od mladih glasnika koji su u prolee 1848... odlazili u razne pokrajine iz
Pouna, nosei pod kaputom nalog o ustanku, Pavle avlovi, aputao u Kneevini Srbiji na ui koje su mu
verovale, da Austrija pati od uzetosti, te da je doao trenutak da se Srbija, Bosna, Bugarska, Hrvatska,
Slavonija, Dalmacija i juna Ugarska skuju u jednu jugoslovensku kraljevinu pod vladom Karaorevia. Pa
ak i kroz glave beogradskih vlastodraca prola bi, bleda predstava o bliskom raspadu Habsburke
Monarhije i o spajanju Vojvodine sa Kneevinom Srbijom. (Pod turskim protektoratom.) Kad je u oktobru
srpski predstavnik u Carigradu povodom toga ispitivao kako bi na to reagovala Porta: Porta nije odmah
odbila tu mogunost, ali je strahovala da se iz te kombinatorike ne izrodi neka Jugoslovenska Konfederacija
[kurzivom A. R.] u kojoj je Porta ve unapred videla pod skiptrom srpskog kneza Bosnu, Hercegovinu,
Staru Srbiju, Srbiju i Bugarsku.12
Piui sa zanosom o idealima jugoslovenstva, Vendel kazuje i kako su 1848. u Austriji, odnosno Maarskoj
Jugosloveni pokuavali jednim uzvienim zamahom pravinosti, ovenosti i morala da istrgnu politiku iznad
zastarelosti. Svoje duhovno oruje uzimali su iz orunice jednoga Kanta i Herdera... Navedene postavke
ilustruje Vendel i ovim primerom: U zimu 1848. beko narodno pozorite je igralo Crni ore u ast
Stratimirovia koji je bio doao u Be, a kako se on pojavio u srpskoj eneralskoj uniformi, pozdravili su ga iz
pune loe gospoda pljeskanjem a dame mahanjem lepeza, a iz parketa je tri puta zagrmelo iveli Srbi! Ali
svaki, i najskromniji uspeh c. k. trupa odmah je jasno pokazivao da Habzburgovci nee maziti jugoslovenske
[kurzivom A. R.] oblasti u Monarhiji kao svoju Vandeju, ve uvek putaju da ih rukovodi strah od jaanja
Jugoslovenstva. Poto je Vindigrecov ulazak u Petu izgleda pokazivao slom maarske stvari, Jugoslovenstvo
je poprimilo ulogu crnca koji je svrio svoj posao. Nije tek onako nasumce Ilija Garaanin pisao Knianinu
da on sluti da beki dvor nikako ne eli potpun slom Maarske, poto bi u tom poslu bilo i zasluge Slovena a
oni bi u budunosti bili mnogo opasniji protivnici nego Maari. Jo se prolivala srpska krv za mo i sjaj
austrijske dinastije, a ve je austrijski internuncije u Carigradu, grof tirner dao do znanja Porti da
Kneevina Srbija u Vojvodini samo zato veba vojsku, da bi podigla na zajedniki ustanak Slovene u Austriji i
hriane u Turskoj... I tu Vendel zakljuuje: U revolucionarnoj 1848. pored poraza trasiran je put
Jugoslovena ka slobodi i jedinstvu... Time su stvoreni preduslovi za preporod celokupnog Jugoslovenstva i
Srbi Habzburkog Carstva su dobili prilike da okuse punu kaiku novijeg, naprednijeg nacionalizma, mesto
staroga patriotizma s crkvenim igom.13
Po Vendelu, zanesenom ne samo idejom ve i politikom jugoslovenstva, u kojoj Srbiji pripada vodea uloga,
Srbija dobija a ne gubi svojim ueem u izgubljenom boju vojvoanskih Srba. Dotle je srpska Kneevina
bila kao u kavezu, sem s Portom dolazila je u dodir najvie jo i sa Silom zatitnicom Rusijom. Sad je prvi put
njena spoljna politika prekoraila geografske granice svoje zemlje i sklopila veze i sa ostalim dravama. [!]
Sticajem prilika, poto se knez Aleksandar, u borbi sa unutranjim protivnicima, oslanjao na beki dvor, Srbija
je dola u zavisnost prema Austriji, te je to pomalo uticalo na njen ivot iduih godina. Ali ona je ipak i pokraj
toga izletela iz kaveza, iz bare isplovila na iroko more. Nisu se Srpske Novine tek naprazno hvalile da je
evropsko javno miljenje u Kneevini Srbiji zapatilo rasadnik najhrabrijih junaka, a diplomacija se uverila da
Srbija ima uticaja na susedna plemena. Mada je jo bila turski vazal, mada je jo bila veoma mala i slaba ova

10 Isto, 135136
11 Isto, 178.
12 Isto, 229230.
13 Isto, 259260.

316
mlada drava je postala inilac u meunarodnoj politici, s kojim se moralo raunati. Ovaj njen novosteeni
ugled poveao je njenu privlanu mo na podjarmljenu brau. Godina 1848. ostavila je u amanet Kneevini
Srbiji da postane ia tenji celoga Srpstva da postane inilac srpske nacionalne misli i narodnog ujedinjenja.
U ovde navedenoj reenici Vendel gotovo izuzetno govori o ujediniteljskoj srpskoj ideji, umesto
jugoslovenskoj. Ali ve u nastavku te reenice kao da se ispravlja, opet istie zajedniku jugoslovensku misao.
Jer iznad svih odvojenih glasova, slovenakog, hrvatskog i srpskog, zvonio je snani jugoslovenski akord. U
jednome velikome dobu za narode, kada je njihovo tlo otvoreno da primi plod, u dui Jugoslovena se
probudila svest, da su svi jednokrvna braa, da su svi iste sudbe i da e tek kad se ujedine i njima jednom
svanuti. Prvi put se pojavi, iako ne jedinstveno i jo kolebljivo, jugoslovenski front za jedinstvo kao politika
stvarnost. Ali tada je prvi put Jugoslovenima bilo jasno u dui, da obe ove Sile od kojih oni oekuju ostvarenje
svojih elja, Austrija i Rusija, sasvim mirno i bezobzirno idu za svojim samoivim ciljevima.14
Suvie dug citat iz predugog pretposlednjeg i kratkog poslednjeg pasusa poglavlja Za slobodu i narodnost
nalazi opravdanje u potrebi da se italac autentino upozna jednom vie sa Vendelovim kitnjastim velianjem
ideje jugoslovenstva, ovde neadekvatnim primerom uea Srba, Hrvata i Slovenaca u revolucionarnom
etrdesetosmakom ratu XIX veka. Ali i tu taj neadekvatni primer sadri adekvatnu poruku o potrebi zaziranja
od Austrije i Rusije. Jer, one i kad su bile na srpskoj strani, moglo bi se rei, podjednako, iako ne na isti nain,
izneverile su oekivanja Srba, pa i ostalih Jugoslovena, 1848/1849. Austrijskim dekretima ukinuta je Srpska
Vojvodina, ruskom intervencijom uguena je ne samo maarska buna, ve i svaka slobodarska pobuda
ispoljena u toj buni.
U vezi sa Pariskim ugovorom 1856. Vendel je napisao da je njime omogueno Srbiji da uini veliki skok
unapred... Naglaava dobitak prava uea u radu Dunavske komisije, iako je to pravo ostalo dosta
nedoreeno. Po Vendelu: Tu je [Srbija] dobila mogunost da na internacionalnom polju brani svoje interese
na jednoj reci koja vezuje zemlju sa ostalom Evropom. Kao najvei uspeh istie se da Turska vie nije
imala pravo da upadne s vojskom u Srbiju bez pristanka svih Sila potpisnica ugovora.15
Mihailova vladavina kod Vendela se analizirala bez pominjanja Garaaninove uloge i postojanja
Garaaninovog Naertanija. Vendelovim reima: Mihaila je muilo astoljublje da postane nacionalni vladar
i da se tako i zove. Misao o tome da u Kneevini nestane i poslednji trag turske vrhovne vlasti, kretala je svaki
ivac u njemu. Pre svega imala je da se ukloni turska posada iz tvrava, i iz zemlje i ostali Turci graani, kojih
je bilo jo oko petnaest hiljada. Kao i ranije Turci su i sad stvarali nezadovoljstvo u narodu, kome su
nekanjeno razgonili svinje, sekli mu kukuruz na struku, putali mu vino iz buradi. Slubene Srpske novine od
1861. utvrdile su da je nemogue odrati red tamo gde jo ima Turaka i braniti srpsku svojinu, uz to svaki dan
donosi dokaze da nikome nije ivot siguran. U tome dobu odjeknuo je i na Balkanu ponositi poklik Italia far
da se, te se i knez oruao i spremao. Po zakonu o narodnoj vojsci koja je obuhvatala sve ljude od dvadesete do
pedesete godine, postojala su ezdeset i dva bataljona, dvadeset i est eskadrona i est baterija. Pred kraj
Mihailove vlade srpska vojska cenjena je na sto pedeset hiljada ljudi, a jo i ranije je ova mlada vojska
smatrana najjaom silom na celom evropskom Jugoistoku. Poto u Stambolu nije bilo tajne za ije grudi se
otri taj elik, da bi pokazao ko je gospodar, beogradski paa, komandant beogradske tvrave, iskoristio je
1862. jedan krvavi sukob Srba i Turaka i bombardovao nebranjenu varo16...
Krajnji uinak bombardovanja nebranjenog varokog naselja bio je nepredvidljiv za suvie osionog napadaa,
iako se po posledicama mogao razumom predvideti. Vei broj tvrava Turci su morali na kraju napustiti i
prava Srba poveati, jer je revolt ne samo Srba, ve i naroda veeg dela Evrope bio takav da je primorao Portu
na neizbene ustupke.
Da je svenarodna ujediniteljska politika bila ve Miloeva vizija, a Mihailova preokupacija potvruje se bez
pominjanja Naertanija. Vendel: Milo je plaio Turke masom hrianskih naroda koji e se okupiti oko
Srba. A za Mihaila su podjarmljeni hriani Balkanskog Poluostrva i poluslobodni sused i narodi bili...
orue njegove smele romantiarske politike... Tu, gotovo izuzetno, uporedo sa Mihailom Vendel istie i
Garaanina (ali bez Naertanija): Delei miljenje Garaaninovo da osloboenje balkanskih naroda moe da
bude delo balkanskih naroda i da se od sebinih Velikih Sila ne treba nadati nikakvom spasu, starao se on da
stvori iroki, prirodni front protiv turske nasilne vladavine.17
U vezi sa brojnim saveznikim ugovorima Vendel kazuje: Mihailo je 1866. sklopio s Crnom Gorom savez za
odbranu i napad. To je bio prvi beoug u lancu pripremanog [kurzivom A. R.] velikog balkanskog saveza. Iste
godine doao je i sporazum sa Rumunijom, koja je bila u slinom poloaju kao i Srbija, ivela u sumraku
izmeu slobode i neslobode, a teila samostalnosti. I Grka se vezala ugovorom od 1867, a vojnikom

14 Isto, 263264.
15 Isto, 281.
16 Isto, 282.
17 Isto, 283.

317
konvencijom 1868. Ali umesto da poput mnogih istoriara ustvrdi kako je tim saveznikim ugovorima Srbije
sa ostalim balkanskim zemljama, pod Turskom, stvoren Prvi balkanski savez, Vendel ispravno ukazuje na
iluzornost svih tih ugovora. Jer, pored svih tih ugovora Srbija nije bila dovoljno spremna za neku opsenu
ratnu akciju, Grka je pokazivala kako hoe da pusti druge da za nju vade kestenje iz vatre, s Rumunima su
se pokidale najjae veze po padu kneza Kuze, [dok] odnos prema crnogorskom Nikoli... poivao je na
njegovoj neogranienoj gramzivosti, da to vie izvue u gotovu, a da on nita ne da. Mihailu nije preostalo
drugo do da dovitljivim pregovorima s Turskom izdejstvuje najvanije, preputanje navedenih tvrava srpskoj
posadi.18
Pri ponovnom spominjanju Garaanina, Vendel kazuje kako Garaanin nije hteo da bude ni Rusima vodonoa
ni Austrijancima skutonoa, i zato je na ruski zahtev morao biti smenjen sa poloaja ministra inostranih dela,
u vreme vladavine Aleksandra Karaorevia.
Od interesa je za nau temu i odlomak kojim Vendel istie: Opstanak i zadatak srpske drave jako su delovali
na dranje Habsburgovaca prema Jugoslovenima u njihovom sopstvenom carstvu. Nemac Fridrih Engels je
1853. smatrao evropsku Tursku kao prirodno naslee jugoslovenske rase, a Srbiju kao sredite buduih borbi
za nezavisnost hriana u Turskoj, Bugarskoj, Makedoniji i Bosni. Francuz Kiniber u svome delu Essais sur
les rvolutions et lindpendance de la Serbie, pripisivao je Kneevini da e jednoga dana postati sredite oko
koga e se prikupiti sve slovenske narodnosti evropske Turske, a moda i Ugarske. U svome spisu O
ravnopravnosti narodnosti u Austriji, Maar Etve je 1850. skretao panju na mogunost da pri nezadrivom
raspadu turske sile Srbija uspeno moe da igra ulogu Pijemonta u korist svojih jugoslovenskih sunarodnika
pod tuinskom vlau. U oktobru 1851. car Josif je skrenuo panju ruskome caru, da on ne doputa da se dira
u opstanak Turske, poto bi ustanak Jugoslovena u osmanlijskome carstvu mogao biti opasan po mir i
bezbednost Austrije i u bekom dvoru kruio je strah da bi iz jednog pokreta balkanskih Slovena, raspaljenog
od strane Rusije, padale varnice i meu Srbe i Hrvate u Dunavskoj Monarhiji19...
Iako i Vendel na dovoljnom broju stranica razlae teze i zalaganja zastupnika antijugoslovenskih stremljenja
na liniji srpskih, hrvatskih i bugarskih zemalja, glavna nit vezuje Srbe, Hrvate, Bugare, pa i Slovence (ostali se
jo ne poistoveuju svojim posebnim imenima) jugoslovenstvom. U tom jugoslovenstvu jo se ne raspoznaju
razlike izmeu srpskog, hrvatskog, bugarskog, slovenakog junoslovenstva. Jugoslovenstvo je, po Vendelu,
jedinstvena, integralna celina. U tom kompleksu, kao najistaknutiji pregalac integralnog, ne hrvatskog,
jugoslovenstva uzvisuje se najvie trosmajer. trosmajer je stalno teio sintezi pie Vendel. On je na
proirenom Carevinskom Veu [Austrije] isticao istorijsko-politiku individualnost Jugoslovena. Pod
njegovim uticajem odluio se Zagrebaki Sabor 1861, naravno bez dejstva, da novi slubeni jezik nazove
jugoslovenskim, a ne hrvatskim i srpskohrvatskim kako je to predlagao Kukuljevi. trosmajera je bolelo to
su sinovi rascepkanog jugoslovenskog naroda razdvojeni na srpsko-hrvatsku knjievnost u kojoj ih samo
azbuka deli, zatim na slovenaku i bugarsku knjievnost te tako samo rasturaju svoju snagu... Tu se dodaje i
kako se trosmajer nadao da e se slovenaki i srpskohrvatski pisani jezici brzo pribliiti a docnije i
stopiti.20
U vezi sa Jadranskim sporazumom i San-Stefanskim ugovorom Vendel pie: Tim ugovorom je: moskovski
pobedilac diktirao pobeenome Velikoturinu mir, koji je kvario balkanske planove drugih Velikih Sila i
sukobljavao se sa pravom koje su one polagale na Dardanele. Ali Rusija je morala pristati na reviziju San-
Stefanskog ugovora. Evropa je dobila re istie Vendel.21
Nain Vendelovog pisanja je najkarakteristiniji kad pie sarkastino o nadmenosti Velikih Sila na Berlinskom
kongresu: Srbi su mogli da izliju svoje jade i nevolje samo u jednom memoaru, baenom u ko Berlinskog
Kongresa, a kad je Grcima doputeno te su usmeno izlagali svoju stvar pred velikom gospodom, njihovo
predavanje o mukama i enjama celog jednog naroda pratilo je pritajeno hrkanje mnogih diplomatskih
velikodostojnika, naroito Engleza i Francuza. Uvek se radilo o sili velikih, nikad o pravu malih. Jovan Risti
je u predsoblju kongresa... as jednome as drugome izlagao srpsku stvar, oni su ga s dosadom sluali22...
Dalje, sa istom gorinom sarkazma: U Radcivilijevoj dvorani za igranje bio je skup cveta evropske
dravnike mudrosti: predsednik knez Bizmark, za Austro-Ugarsku grof Andrai, za Rusiju knez Gorakov, za
Englesku grof od Bikonsfilda i markiz od Salisberija, i inae sve sami ministri, ambasadori i krupna gospoda.
Tu su se prepirale i otimale razbojnike sebinosti, a uz njih... i tupa ravnodunost i duboko neznanje. Bizmark
je hteo da pobegne na svoje poljsko dobro, da bi se uklonio od berlinske ege. Zato je u poetku mislio da za
tri dana svri sa sudbinom itavih zemalja i naroda, te je ljutito i nestrpljivo odbijao svaki pokuaj da se zadre

18 Isto, 284.
19 Isto, 308309.
20 Isto, Isto, 345, 347.
21 Isto, 351352.
22 Isto, 352.

318
u pojedinosti pretresanih pitanja. Tako je besnela povrnost. Engleska nije imala pojma o proirenju sofijskog
Sandaka, te su zato pristali na jednu odluku zbog koje su posle vriskali do neba. Austrijski baron od
Hajmerlea u svom odborskom izvetaju o crnogorskim granicama izostavio je itav niz najvanijih taaka, te
su mu drugi morali skrenuti panju na taj nedostatak. Pri glasanju u plenumu o srpsko-bugarskoj granici
nastala je zbrka, poto ni Bizmark, ni ostali dravnici nisu znali o emu je stvar.23
Karakteristino je Vendelovo pisanje i o spornom makedonskom pitanju, u sukobu Srba i Bugara, s obzirom
na njihovo jugoslovensko zajednitvo. Vendel: Makedonija je... stalno bila jabuka razdora izmeu Bugara i
Srba. Ali uzalud su s obeju strana potezani teki topovi psevdo-nauka [kurzivom A. R.], jedni da dokau da su
makedonski Sloveni Bugari, a drugi da su Srbi, uzalud su veti profesori premazivali celu oblast na karti as
bugarskom, as srpskom bojom, ne budui ni jedno ni drugo, makedonski Sloveni su bili spojni beoug
izmeu Srba i Bugara na lancu jugoslovenskog plemena, koji se protezao od izvora Izonca do Crnog Mora.
Kao to srednje-nemaki dijalekti po jezikovnome blagu mnogo lie na donjo-nemaki, a po izgovoru naginju
gornje-nemakom, makedonski dijalekt [kurzivom A. R.] je imao sa srpskim jezikom zajedniki naglasak i
promenu glasova, a sa bugarskim lan i nain padene promene. Makedonski seljak je mogao svoj govor lako
kao od ale da pretvori i u srpski i u bugarski pisani govor, prema tome koje narodnosti je njegov uitelj.
Tako su se Bugari i Srbi meusobno borili esto ne kao Bugari i Srbi ve kao egzarhisti sa patrijaristima.
Razliito poimanje pojmova uinilo je da od dva roena brata jedan bude Bugarin, a drugi Srbin. itava sela
pod pretnjom komitskih eta pripajana su od patrijarije egzarhatu, od egzarhije patrijariji24...
U tom zameateljstvu, nastavlja Vendel: Muslimani su u svojoj velikoj veini bili nacionalno bezbojni,
njihov voa erif Arnautovi igrao je as oduevljenog Srbina, as ubeenog Hrvata, a za ponekoga od
njegovih pristalica moglo se rei ono to je reeno za Mustafu bega Halilbaia, da je Srbin kada je u
Beogradu, Turin kad je u Makedoniji, a kod kue u Bosni Hrvat. Primer, koji bi i Vendela mogao navesti na
misao, a nije, da e na kraju krajeva toliko uzvieno jugoslovenstvo biti krvavo dokrajeno, sam Vendel
navodi, reima voe vojvoanskih Srba Jae Tomia i Bugarina Aleksandra Cankova. Jer, Jaa Tomi je
neprekidno ponavljao da su Srbi, Hrvati i Slovenci tri naroda, govorei: Mi smo srodni, ali nismo jedno.
A: U jednom spisu o makedonskom pitanju... Aleksandar Cankov je ustao protiv srpske varke o ujedinjenju
jugoslovenstva, na koje Bugari ne pristaju, jer bi u politikom ivotu tako sklopljenih naroda Srpstvo
ugnjetavalo ostale svojom velikom veinom.25
Prevagnula je tada, ipak, jugoslovenska ideja. Vendelovim reima ak: I prva socijalistika balkanska
konferencija, odrana poetkom 1910, bila je jugoslovenska konferencija, jer Grka nije uestvovala, a
Rumunija je uestvovala samo posredno; na njoj su bili u potpunom broju izaslanici Srbije, Bugarske, Crne
Gore, Hrvatske, Slavonije, Bosne-Hercegovine i Slovenake, i odluili su da rade na reenju balkanskog
pitanja putem ujedinjenja naroda Kako je socijalna demokratija bila za srpsko-bugarski savez kao prethodni
stupanj Balkanskog saveza, jugoslovenska se misao i dalje u njoj razvijala...
Sve ovo, mora se rei, bilo je prilino nategnuto, jer primarni cilj te konferencije bio je usmeren ka stvaranju
federacije balkanskih drava i naroda na socijalistikoj platformi, a ne jugoslovenskoj, ili junoslovenskoj. To
se vidi i po tome to se jugoslovenska platforma ilustruje citiranjem jednog lanka hrvatskog
socijaldemokratskog prvaka Demetrijevia iz 1912. godine, napisanog bez veze sa socijalistikom balkanskom
konferencijom, koja je odrana dve godine ranije. U Demetrijevievom lanku, napisanom na platformi
jugoslovenstva, a ne socijalistike balkanske konferencije, stoji: Ujedinjenje Jugoslovena i konstituisanje
[znai jo nepostojee] jugoslovenske nacije jeste istorijska ideja osloboenja Jugoslovena, a pravi borac za tu
ideju je jugoslovenski proletarijat.26
Doslednost u isticanju jugoslovenstva adekvatno se artikulie. Odista je poetkom tada novog, XX veka,
Srbija postala ne samo velikosrpska ve i jugoslovenska uzdanica. To Vendel potvruje i injenicom da:
Kad je u junu 1903. Petar Karaorevi na putu iz vajcarske za Beograd prolazio kroz Be, na stanici su
ga pozdravila, bratski zdruena, etiri studentska drutva, srpske Zore, hrvatskog Zvonimira, slovenake
Slovenije i bugarskog Balkana sa: iveo jugoslovenski kralj.
Dalje, po Vendelu: Isti pokli je odjekivao u jesen idue godine na Petrovom krunisanju, kad su se preko sto
hiljada Srba, Hrvata, Slovenaca i Bugara slegli u Beograd da manifestuju jugoslovensku viziju solidarnosti u
velianju srpskog jugoslovenskog kralja.27
Jugoslovenstvom je proeta cela ova Vendelova knjiga, ali ako se paljivo proitaju sve njegove stranice,
vidljivo odskau stremljenja mnogobrojnih protivnika. Samo ih ovde jo zasenjuju manifestacije

23 Isto, 352354.
24 Isto, 507509.
25 Isto, 510.
26 Isto, 519.
27 Isto, 520.

319
jugoslovenstva. U februaru 1914. u Pragu su se okupila tri drutva jugoslovenskih studenata: srpsko
umadija, hrvatsko Hrvat, slovenako Adrija i stopila se u drutvo Jugoslavia. Pa citat: Mi istupamo pod
zajednikim imenom Jugosloveni i time izjavljujemo da na nacionalizam nije separatistiki, srpski, hrvatski
ili slovenaki, ve jugoslovenski. Za nas je to svrena stvar da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod. Mi
nismo samo juni Sloveni, mi hoemo da budemo Jugosloveni.28
Ovaj panegirik o jugoslovenstvu Vendel zavrava citiranjem Hegela: U svetskoj istoriji znae neto samo oni
narodi koji imaju dravu, za njih je ta godina prag, na kome se svrava njihova preistorija, a poinje Istorija.29
Da e krajem istog, XX veka, ovaj Vendelov citat, dobro doi za objanjenje razloga stvaranja ne jedne drave
Jugoslovena nego mnogih jugoslovenskih drava, prema prvobitnom imenu njihove nacionalnosti Vendel sa
ondanjeg stajalita nije mogao predvideti.

28 Isto, 685.
29 Isto, 707.

320
 ZAVRNI REZIME

Ovde su analizirana dela etrnaest najeminentnijih srpskih i dva nesrpska istoriara oznaenog razdoblja.
Svojim analizama o spoljnopolitikim zbivanjima u Srbiji do 1918. godine oni su doprineli opravdanju
naslovom odreenog siea i po kontroverznosti i Naertaniju. Ponavljanja su neminovna usled razmatranja
istih dogaaja prema razliitim vienjima i procenama.
Prvi put u istoriografiji utvruje se da Naertanije nije delovalo uinkom koji mu se pripisuje, da zapravo kao
faktor u zbivanjima nije postojalo. Fenomen preuveliavanja znaaja Naertanija moe se objasniti prirodom
ljudskog ponaanja pri stereotipnom isticanju izuzetnih pregnua. Zato se samo mali broj istoriara suzdrava
od isticanja naertanijskog dokumenta u analizi odnosnih zbivanja prema potrebama vremena.
Od dogaaja epohe svi su pomenuti zavisno od interesovanja i pogleda autora navedenog istoriografskog dela.
U tom kontekstu ovaj rezime poinje ponavljanjima o Prvom balkanskom savezu 60-ih godina XIX veka, koji
je kao takav postojao samo prema konstrukcijama u istoriografiji. Jer su mnogi istoriari preuveliavali znaaj
odvojenih pojedinanih saveznikih ugovora balkanskih zemalja sa Srbijom, samo sa Srbijom, za sluaj rata sa
Turskom. I to u formulaciji koja nije uvaavana podjednako od svih potpisnika. Dejstvo nepostojanja
zajednikih ugovornih obaveza je oigledno. Tu treba samo dodati da je ovaj sluaj od neuporedivo manjeg
interesa nego interesovanje koje pobuuje Naertanije, ali njegovo pominjanje ve na poetku ovog rezimea
namee se svojom uestalou.
Svojstva vladara i vladajuih navedeni istoriari su manje-vie verodostojno analizirali. Kod Vladimira
orovia, eksponiranog protivurenim osobinama masona i nacionaliste; kod Slobodana Jovanovia, proetog
odmerenim evropskim liberalnim nacionalizmom suprotno ekstremizmu balkanskih nacionalista; kod
Dragoslava Stranjakovia, koji eljeno i nuno igosana nedela antisrpski proetog hrvatstva amortizuje
preteranim srpskim nacionalizmom, u neskladu sa zvaninim jugoslovenstvom, tako da u sukobu sa
odredbama vlasti mora u vie navrata, nekoliko godina ivota provesti u zatvoru umesto na poveanju inae
mnogobrojnih radova; kod Vase ubrilovia, istoriara novog kova, koji se dokazuje prema potrebi
graanskim radikalizmom i socijalistikim demokratizmom; kod Dragoslava Jankovia, kome je prirodno da u
vremenu graanskog radikalizma pie na jedan, a u vreme reimskog komunizma na drugi podobni nain.
Sva svojstva istoriara dolaze do izraaja pri isticanju svojstava monika vlasti. Kod onih sa veom irinom
pogleda, Milo Obrenovi sa renomeom despota oliava vlast realnog politiara, bez patrijarhalnih i
nacionalnih predrasuda, imajui prvenstveno u vidu potrebe breg ekonomskog razvoja drave i drutva.
tetonosne predrasude kod kneza Miloa bivaju potisnute, da bi kad ustreba progresivni elementi drave
postali elementarni proizvoai napretka. Nije pravio razlike izmeu Srba i nesrba. Statusom roenih i
priroenih izjednaio ih je u pravima i obavezama, omoguujui sposobnim pojedincima da se domognu
istaknutih poloaja bez obzira na strano poreklo.
Miloev sin Mihailo, kao prosveeni autokrata dosegao je renome evropski rangiranog vladara. U istoriografiji
je zauzeo mesto kojim je prevaziao dostignua veine vladarskih linosti Srbije. Obasut je hvalama i
kritikama u veem obimu i sa vie intenziteta nego vladari koji se istiu duom vladavinom i trajnijim
rezultatima vrhovne vlasti. Panja kojom se okruuje izazvana je u velikoj meri i sudbinom ubijenog na svirep
i nedovoljno rasvetljen nain. Ovom studijom obuhvaeni istoriari nejednako su ga tretirali. Posebno su se
razlikovali u ocenama njegovog dranja u odnosu na oekivani rat. Najvie je velian zbog osloboenja
gradova od turskih garnizona i priprema oko nagovetenog oslobodilakog rata protiv turskog sizerena
stvaranjem stalnog kadra narodne vojske. A najvie je kritikovan zbog odustajanja od pripremanog rata.
Mali je broj onih istoriara koji su imali razumevanja za Mihailovu odluku da izbegne rizik rata bez saveznika
u Velikim Silama. Ali rat se nije mogao dobiti ve samo izgubiti, bez obzira na pozamane procene o
spremnosti i brojnosti oruanih odreda novostvorene narodne vojske. Turska je bila neuporedivo jaa. Videe
se to po izgubljenom ratu koji e Srbija povesti, bez saveznika, nekoliko godina kasnije. Iz vremena Mihailove
vladavine, u ii interesovanja bili su odreeni prelomni dogaaji potencirani nagaanjima. Po znaaju
prevashodno usled nagaanja oko uinka pregovora kneza Mihaila i predsednika maarske vlade grofa ule
Andraija, na Mihailovom imanju u maarskom selu Ivanka, odlukom da se odustane od pripremanog rata
Srbije protiv Turske. Usled Andraijevog obeanja da e izdejstvovati prikljuenje veeg dela Bosne-
Hercegovine Srbiji bez rata, uz pomo Austrije i Maarske. U manjem znaaju zbog nagaanja razlozima
neoekivane Mihailove odluke da razvlasti Iliju Garaanina. Da li je povod tome bila spoljna politika koju
menja odustajanjem od rata, iji je vodei zagovornik bio Ilija Garaanin, ili je to bio lini sukob izazvan
Garaaninovim protivljenjem braku koji je Mihailo nameravao da utanai sa bliskom roakom.
U vezi sa nagaanjima oko ishoda pregovora u Ivanki, istoriari su se razlikovali miljenjima u formulaciji
nalaza jednih da je Andrai delovao na Mihailovu odluku za odustajanje od rata, drugih da su Andraijeva
nastojanja ostala bez dejstva. A neki su se lomili, izraavajui se i za i protiv takvog delovanja. Zapravo,

321
odluku o ratovanju ili neratovanju Mihailo nije ni doneo. Dalje je upravljao dravom kao da e se zaratiti i kao
da se nee zaratiti. Ostavljao je vremenu da presudi. Spreie ga smrt, bie ubijen, pre nego to su se razbistrili
odnosi sa prevagom argumenata neratnih ili ratnih opcija.
to se tie Garaaninovog smenjivanja s vlasti, kod ovde analiziranih istoriara preovladalo je miljenje da se
odluujui razlog nalazio u njegovom protivljenju braku za koji se Mihailo opredelio bez obzira na reagovanja
okoline. Iako je u jednoj izjavi naglasio da su nova vremena iziskivala potrebu za novim ljudima na vodeim
poloajima vlasti, veu teinu imaju rei kojima je, revoltiran verzijama da je Garaaninovom smenom
promenjen pravac spoljne politike, uzvratio da dravom upravlja on, a ne njegovi ministri. Oni se moraju
zadovoljiti ulogom pomonika i savetnika.
Na nekim stranicama svojih rasprava istoriari o kojima je ovde re i vodili su i nisu vodili rauna o redosledu
u hijerarhiji najvie vlasti. Tako je po nekim tvrdnjama Garaanin ak pretpostavljen Mihailu. Naroito kad se
rukovoenje dravom ilustruje Naertanijem. Tako se i u ovoj knjizi nailazi na podatak da je Garaanin
prihvatio da bude ministar inostranih dela tek kada se Mihailo saglasio sa odredbama Naertanija i prepustio
Garaaninu da po njima rukovodi nacionalnom politikom drave. Verovatnije je da ta pria nije verodostojna.
Mihailo je bio autokrata. I istoriari kada piu o Garaaninovoj premoi gube iz vida to su ponavljali i to e
ponavljati istiui Mihailove autokratske manire.
O vladavini kneza Aleksandra Karaorevia imenovani su istoriari uzgredno po koju re prozborili. Vie su
i u vezi sa Naertanijem pominjani ustavobraniteljski elnici Toma Vui Perii. Adam Petronijevi... Ostalo
je nerasvetljeno Petronijevievo uee u izradi Naertanija. Samo neki od ovde predstavljenih istoriara
pomenuli su Petronijeviev verovatni udeo u Garaaninovom Naertaniju. Pri eventualnom uporeenju sa
Garaaninom, koji se svuda sa pravom istie kao prvi od tri politika i dravna velikana Srbije (drugi je bio
Risti, a trei Pai), Petronijevi se ne bi mogao identifikovati integralno. U ovoj knjizi pominje se ak da je
bio obrazovaniji i uspeniji od Garaanina. Istoriografija je ostala sa prazninom koja bi morala biti to pre
ispunjena, posle tolikog zakanjenja. Zna se da je bio jedan od voa ustavobranitelja, vie godina predsednik
vlade i ministar inostranih dela, da se isticao u poslu sa strancima i znanjem stranih jezika...
Vladavina kneza i kralja Milana Obrenovia u spisima istoriara koji su u ovoj knjizi predstavljeni povrno se
pominje. Proizlazi u vie navrata da je bio anacionalan. Prenebregava se da je vodio tri rata za nacionalna
prava Srbije. Nee da mu se oprosti to je vodio austrofilsku politiku. Najvei greh mu se spoitava Tajnom
konvencijom sa Austrijom, zapravo Austro-Ugarskom. Njome je vezao sudbinu Srbije sa interesima Austro-
Ugarske.
Notira se, ali ne uvaava u adekvatnoj meri: da je gubitke San-Stefanskim mirom Rusije, Srbija povratila
Berlinskim ugovorom Velikih Sila umnogome zahvaljujui Austro-Ugarskoj; da je pogodnostima Tajne
konvencije drava obezbeena od opasnosti dravnih udara i da je njen rang u meudravnim odnosima
povien proglaenjem kraljevstva; da je za rekompenzaciju gubitka Bosne i Hercegovine olakan prodor u
pravcu Kosova i Makedonije; da je Srbija zahvaljujui prvenstveno zauzimanju Austro-Ugarske spaena od
gubitka u ratu sa Bugarskom izgubljenih teritorija, kao i od plaanja ratne tete pobednikoj Bugarskoj.
U najvee Milanove greke i grehe ubrajana su dva izgubljena rata, sa Turskom 1876, sa Bugarskom 1885. Za
rat protiv Turske Milan se mogao pozivati na okolnost da je bio naveden i nateran voljom Naroda, koji je
smatrao da je krajnje vreme nastalo za oslobodilaki rat Srbije protiv Turske, i to istovremenim oslobaanjem
ustanike Bosne i Hercegovine od turskog jarma. Samo za rat s Bugarskom nije se mogao pozvati na
olakavajue okolnosti. Narod je bio protiv tog rata, Bugarska je bila utoite srpskih prognanika. Najvea i
najpopularnija, Radikalna stranka bila je probugarski raspoloena. Odluujue Velike Sile smatrale su da su za
sankcije protiv Bugarske zbog krenja Berlinskog ugovora nadlene one, a ne Srbija, koja nije imala ni pravo
uea na zasedanjima Berlinskog kongresa. Kompenzacione zahteve Srbije, zapravo kralja Milana, one nisu
bile spremne ni da ozbiljnije razmatraju.
Formalno nisu bile saglasne ni sa reenjem koje je Bugarska nametnula nelegitimnim inom Plovdivskog
prevrata, kojim joj je pripojena Istona Rumelija. Iako su ve ranije preutno predviale neminovno
ujedinjenje dva dela Bugarske. Zato su posle dugog veanja donele mudru odluku da se status neposredne
suverenosti Turske povrati, ali tako da se time ne poniti novostvoreno stanje prisajedinjenja dela Bugarske
njenom pobedom nad Srbijom! Tako je de fakto Istona Rumelija ujedinjena sa drugim delom Bugarske,
ostajui pod vrhovnom vlau Turske. Srbija je uzalud ratovala. Dobro je prola, bez gubitka od Bugarske
osvojenih teritorija, i bez plaanja ratne tete pobednikoj Bugarskoj. Tako je bilo i deset godina ranije, posle
izgubljenog rata protiv Turske 1876. godine. Velike Sile, dakle, nisu uvek bile protiv Srbije i Srba. Tvrdnje
samozvanih patriota o veitom neprijateljstvu Velikih Sila spadaju u neistine.
Vladavina Milanovog sina Aleksandra Obrenovia nije bila u fokusu istoriara o kojima je ovde re. Njegova
je sudbina bila nesrena. Ubijen je zbog krivice koju narod smatra neoprostivom, za razliku od ubijenog kneza
Mihaila ija je nasilna smrt izazvala duboka saoseanja, tako da je pri rekonstrukciji njegovog ivota ostao u

322
pamenju sa najvie pozitivnih detalja. Kralj Aleksandar Obrenovi ostao je u seanju kao lo vladar, iako je u
progonima protivnika i grekama loih politikih poteza bio manje upadljiv od veine vladara Srbije. A to je
najkontradiktornije, njegova je kobna enidba bila posledica bolesti, a ne inata, samovolje ili drugih poroka.
Uobrazio je, zbog izvesne, otklonjive, telesne mane, da samo sa enom koja ga je opinila lepotom i
obrazovanjem moe imati normalne brane odnose, nesvestan da ga je osvojila i zaleila da bi postala kraljica.
Zato je bio spreman da se odrekne prestola, ali nje nikako.
Patrijarhalna sredina ocenjivala ga je po neodgovarajuoj enidbi. Za sve neeljeno krivica je svaljena na
njega i njegovu enu, koja je tom udajom od ozloglaene udovice postala zloglasna kraljica. Uobiajene
verzije o umeanosti neke od Velikih Sila u neeljeno izostale su.
U nacionalnoj spoljnoj politici ovaj se vladar nije kompromitovao loim, a kamoli kobnim odlukama, kao
njegov otac ishodom dva izgubljena rata. Po karakternim osobinama lukaviji i beskrupulozniji od njega, nije
podlegao iskuenju da ratovima skrene panju nezadovoljnog naroda sa pravog razloga nezadovoljstva. Poteze
je vukao i iskonskim nagonom za vlast. Austrougarski poslanik u Beogradu, 14. aprila 1893, javio je svom
ministru inostranih poslova da je maloletni Aleksandar Obrenovi oborio liberalnu vladu i liberalno
Namesnitvo u trenutku kada su se oseali najsigurniji na vlasti, proglasivi sebe punoletnim za kraljevsku
vlast!
Rizine poduhvate inio je samo u granicama unutranje politike. Ishod spoljnopolitikih rizika kontrolisao je
razumno. Nije bio ni austrofil ni rusofil. Oslanjao se na Austriju, odnosno Austro-Ugarsku ili Rusiju preteno
pri reavanju unutarpolitikih i linih problema. Spoljnopolitike konflikte izbegavao je kako ne bi bio
prisiljen na nesigurnu arbitrau Velikih Sila. Ratove kao njegov otac ne bi nikako vodio. Akcije u pravcu Stare
Srbije i Makedonije posle gubitka Bosne i Hercegovine ostale su mirnodopske.
Dolaskom na vlast kralja Petra Karaorevia intenzivirani su nacionalnooslobodilaki poduhvati, ali se ovom
knjigom obuhvaeni istoriari nisu njima bavili u ovde eljenom opsegu. Tek pod regenstvom sina mu
Aleksandra postaje jugoslovensko pitanje u spoljnopolitikim razmerama toliko aktualno da se i meu ovde
predstavljenim istoriarima istiu bar dvojica, manje Vasa ubrilovi, vie Dragoslav Jankovi, koji su se
podrobno bavili tim pitanjem.
Pod komunistikim reimom Jugoslavije srpski nacionalizam meu srpskim istoriarima osuivan je samo u
redovima komunista, kao i onih koji su umeli da se prilagode ili istinski da se oslobode naslea graanskog
nacionalizma. Od ovde predstavljenih istoriara samo je jedan, Dragoslav Jankovi, bio lan vladajue
komunistike stranke i to se osea po njegovom nainu pisanja, koji se menja tako da je vidljiva razlika
izmeu komunistikog perioda i perioda kada je ponovo postao pobornik graanskog demokratizma
Paievske Radikalne stranke. Manje upadljivo to se deava sa Vasom ubriloviem, koji je u gimnazijskoj
mladosti bio meu uesnicima pripreme atentata na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, a u
Jugoslaviji pod komunizmom, bez lanstva u Komunistikoj partiji, uspeo da postane ministar. Odlikovao se
pisanjem istorije u razmerama objektivnosti, neuobiajenih u diktatorskim reimima.
Stvaranje Jugoslavije sprovedeno je tokom Prvog svetskog rata. Etape su izrazite deklaracijama sprovodnika:
Nikom, Krfskom i enevskom deklaracijom. Druga vrsta jugoslovenske dravnosti planirana je u granicama
trijalistike transformacije Habzburke Monarhije, prema formulaciji Majske deklaracije jugoslovenskih
lanova Bekog parlamenta.
Obradom prve tri deklaracije definiu se odnosi izmeu srpskih i hrvatskih pregovarakih strana, Nikole
Paia kao predsednika srpske vlade, i Ante Trumbia kao predsednika hrvatskog Jugoslovenskog odbora.
Prva, jednostrana Nika deklaracija ne kritikuje se u potrebnoj meri zbog izjanjavanja predstavnika Srbije kao
oslobodilaca Hrvata i Slovenaca, bez prethodne saglasnosti njihovih predstavnika. Prejudicira se da oni nisu
kadri sami se osloboditi austrougarske potinjenosti. to izaziva kako prikriveno tako i javno nezadovoljstvo
Hrvata, a u adekvatnoj meri i Slovenaca. ini se kao da je Hrvatska, pa i Slovenija, o kojoj se manje vodi
rauna, zadovoljna statusom osloboenika. Prenebregava se da i one imaju predstavnike koji se ponose
otporom vladavini austrougarskih stranaca.
O Krfskoj se deklaraciji u dovoljnoj meri pie kao o kompromisnom srpskohrvatskom aktu dogovora. To se
vidi pre svega po valorizaciji uinka Paieve elastinosti mudrog politiara (prema sudu protivnika:
Paievog lukavstva), koji vodi rauna o potrebi neophodnog uvaavanja prava hrvatske strane na
ravnopravnost u pregovorima i ugovorima predstavnika Srbije i Hrvatske u sklopu spornih pitanja. Preutno se
deava suprotno. Nagonski, u pritajenim suprotnostima kompetentne srpske vlade, predstavljene u linosti
elastinog Nikole Paia i nedovoljne kompetentnosti Jugoslovenskog odbora, koji je predstavljao Ante
Trumbi.
enevska deklaracija smatra se ravnopravnim aktom ugovora i dogovora istih predstavnika zvanine Srbije i
nezvanine Hrvatske. Ve se moralo voditi rauna o konturama Jugoslavije, pod nadzorom Velikih Sila. Pai
se saglasio sa odredbama ravnopravnosti Srba, Hrvata i Slovenaca u novostvorenoj jugoslovenskoj dravi.

323
Saglasnost je preovladala i u odredbi da se drava jo ne zove Jugoslavijom, dok se troimeni narod ne saivi sa
definicijom jednoimene jugoslovenske nacije.
Ni pesimisti nisu predviali da e se u jedinstvenoj dravi Srba, Hrvata i Slovenaca umesto jaanja
jugoslovenstva dogoditi njegovo slabljenje. Prenebregavala se ljudska priroda kao priroda svih ivih stvorenja
u meusobnoj netrpeljivosti po nagonu jaeg da potini slabijeg. Umesto troimenog jugoslovenskog naroda
Srba, Hrvata i Slovenaca nastali su estoimeni jugoslovenski narodi, Srba, Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca,
Makedonaca i Bonjaka.
Razdvajanje ak istrebljivakim ratom postalo je manje vie neminovno. Imperije Turska i Austro-Ugarska
propale su kao vienacionalne drave. Mnogonacionalne drave bile su u Evropi nepostojane. Pre ili kasnije
jednom je moralo doi do raspada mnogonacionalne jugoslovenske drave. Dok se smatrala podjednako
jugoslovenskom, nije bila vetaka tvorevina, kao to su ve onda oni koji su bili neprijatelji i neprijateljski
nastrojeni uveravali svet prema ideji jugoslovenstva.
Kada je komunizam nadvladao kapitalizam, pobornici komunizma, pod diktatorskim reimom vladajue
komunistike Partije sa nesavladivim voom, Josipom Brozom Titom na elu, verovali su da e jugoslovenske
ideje kompromitovanog kapitalistikog jugoslovenstva preiveti ideologijom bratstva i jedinstva
jugoslovenskih naroda. Ali nestankom komunistikog reima postao je neminovan i nestanak tim reimom
stvorene druge Jugoslavije. Za treu Jugoslaviju vie nisu postojali uslovi da se transformacijom regenerie.
Desilo se ono to se moralo desiti, ako ne dejstvom tolikog ruenja i ubijanja, svakako mirnodopskim
stvaranjem posebnih nacionalnih drava u krugu svake nacije odvojeno. Ali kako bi se ta teza ostvarila spada
u pitanja ta bi bilo kad bi bilo? kojima se istoriografija ne bavi.
Majska deklaracija nije posebno obraena u delima ovde isticanih istoriara. Ali ona pokazuje kako je
postojala i pretpostavka da e se jugoslovenska ideja ostvariti ujedinjenjem Jugoslovena pod okriljem
trialistiki austro-maarsko-slovenske reformisane dualistike Habzburke Monarhije. Srbija je bila
najsnanija prepreka stvaranju te trijalistike Monarhije, koju su preteno zagovarali vojni krugovi Austrije sa
prestolonaslednikom Francom Ferdinandom na elu. Bosna i Hercegovina sa srpsko-hrvatskom veinom
stanovnitva planirana je snagom odskone daske Habzburkog jugoslovenstva u krugu tih vojnih krugova.
Zato je Franc Ferdinand izabrao Vidovdan kao simbol istorijskog poraza Srbije za manifestaciju trijumfalnog
Habzburkog umesto srpskog jugoslovenstva. Zato su nacionalni krugovi srpske Omladine Bosne i
Hercegovine odluili da ubiju Franca Ferdinanda prilikom njegove izazivake posete Sarajevu. Tako je kao
posledica predvidljivih i nepredvidljivih okolnosti tim inom obeleen poetak kraja, a ne poetak preporoda
Habzburke Monarhije. Ponovimo i na ovom mestu: Slino e se dogoditi sa Jugoslavijom krajem XX veka,
kada njen suvie moan vlastodrac opsednut neostvarljivim ciljevima moi, u sukobu sa drugim monicima,
nee voditi rauna o mudroj izreci: Rgner c est prvoir.
to se tie spoljnopolitikih inilaca, Srbija je do 1918, kada je stvorena Jugoslavija, imala vladara i vladajue
linosti koji su vodili rauna o tome da se ne doe u koliziju sa politikom odluujuih Velikih Sila. Dok je
Trojecarski savez Austrije, Rusije i Nemake bio svemoan, a rukovoditi se politikom status quo u
meudravnim odnosima, bilo obavezno, politika tog Saveza bila je primarna i za Srbiju. Jedinstvenost u
proceni naih istoriara i u tom pogledu je sporna. Umanjivane su ili uveavane razlike, zavisno od procene
razmimoilaenja izmeu Austrije i Rusije prilikom donoenja zajednikih odluka.
Kada je Rusija pristupila savezu Francuske i Engleske taj Savez se nije mogao zvati Trojecarskim, jer je samo
Rusija bila carska. Srbiji je bilo lake da se povezuje sa tim Savezom s obzirom na este loe odnose s
Austrijom i dok je dejstvovao Trojecarski savez. Tokom saveznikih odnosa Rusije, Francuske i Engleske
prolo je vreme kada se Engleska primarno angaovala da bi ouvala Tursku, koja je bila u opasnosti da bude
poraena prevagom ruskih snaga u borbi balkanskih zemalja protiv turske vlasti. Nesklad u sve boljim
odnosima Engleske i Srbije dogodio se ubistvom kralja Aleksandra Obrenovia i njegove supruge Drage. U
monarhistikoj Engleskoj ubistvo kralja, a uz to i kraljice deluje tako potresno da mora uslediti kazna. Srbija je
kanjena prekidom normalnih diplomatskih odnosa i bojkotom sa strane Engleske, dok se strasti nisu stiale.
Odluka Berlinskog kongresa da Austro-Ugarska aneksijom dobije Bosnu i Hercegovinu, u Srbiji je imala
strahovito dejstvo. Poev od Karaorevog ustanka Srbija je sve vie usredsreivala panju svojih itelja na
bosanko-hercegovake teritorije kao na najznaajnije srpske zemlje pod Turskom. Veinsko stanovnitvo
smatralo se srpskim ubrajanjem muslimana u poturene Srbe. to se u Hrvatskoj tvrdilo suprotno, prema
konstataciji da su muslimani Bosne i Hercegovine poreklom potureni Hrvati, u Srbiji se poveavao
animozitet prema Hrvatskoj, a u Hrvatskoj obratno.
Preokupacija Bosnom i Hercegovinom uinila je da su i bratski odnosi sa Rusijom zavisili od odnosa Rusije
prema pravima Srbije na Bosnu i Hercegovinu. Kada se pronela vest da je na sastanku ruskog i austrijskog
cara u Rajhtatu 1876. Rusija pristala na pripajanje Bosne i Hercegovine Habzburkoj Monarhiji, bio je to ok
za Srbiju. Kada je to demantovano, nastala je reanimacija kao posle sranog udara. Ali ve sledee, 1877.

324
godine, potvreno je Petanskim ugovorom Rusije i Austrije, Austro-Ugarske, da nisu bila suvina strahovanja
od ruskog neverstva. Rusija je iz svojih interesa, s pravom na rekompenzaciju, napokon, bez ograde, pristala
da bosansko-hercegovake teritorije pripadnu Austriji, odnosno Austro-Ugarskoj, kad Turska bude prisiljena
da ih napusti. To se dogodilo ve u sledeoj, 1878. godini, kada su Velike Sile na Berlinskom kongresu
sporazumno odluile da aneksijom Bosna i Hercegovina pripadnu Austro-Ugarskoj, s argumentom da je
Turska postala preslaba za vladavinu tim teritorijama, uguenjem tamonjih revolucionarnih buna. Da ni
Austro-Ugarska nije u stanju da taj zadatak sprovede u delo videe se uskoro bunom u 1882. godini, a
definitivno ubistvom austrougarskog prestolonaslednika sa posledicom Prvog svetskog rata. Njime e sama
Austro-Ugarska prestati da postoji.
Berlinski kongres je i u ovoj knjizi cenjenih istoriara vie kritikovan zbog dodele Bosne i Hercegovine
Austro-Ugarskoj, nego to je hvaljen zbog zadobijanja nezavisnosti Srbije posle skoro petovekovne
potinjenosti Turskoj. Ono to e se dogaati u Bosni i Hercegovini krajem XX veka, krivicom srpske i
hrvatske strane, dogaalo se umnogome oseanjima iskonskog revolta zbog pripajanja Bosne i Hercegovine
Muslimanima.
Ratovi, odbrambeni, oslobodilaki i osvajaki nisu kao takvi posebno razmatrani. Ostalo je stoga
nerazjanjeno koje je ratove Srbija vodila argumentima opravdanosti ili neopravdanosti. Stara Srbija, za
razliku od Bosne-Hercegovine i Makedonije, bila je neodreena, proizvoljna odrednica,1 kada je ubrajana u
zemlje, koju Srbija primarno mora da oslobodi od turskog jarma. Mahom se navodi da se taj pojam, taj naziv,
ta odrednica odnosi na Kosovo i Sandak. Ali se deava da se i te pokrajine pominju pored Stare Srbije koje
Srbija treba da oslobodi. U Bugarskoj i Grkoj zbog te neodreenosti i proizvoljnosti, Srbija je optuivana da
zloupotrebom pojma Stara Srbija ubraja i nesrpske pokrajine u srpske zemlje.
Meu ovde analiziranim istoriarima samo se izuzetno odgonetava da se pod Starom Srbijom podrazumevaju
zemlje srednjovekovnog srpskog, mahom Duanovog carstva, za razliku od teritorije novovekovne, nove
Srbije. Time se moe objasniti esta upotreba i zloupotreba te odrednice. Pod srednjovekovnim, Duanovim
carstvom nalazile su se zemlje izuzetno velikog prostranstva, pa se odabirom tog prostranstva uveavala ili
smanjivala zemlja koju je nova Srbija prioritetno morala da oslobodi.
Zbog isprepletenosti istorijskih i prirodnih prava nisu ni ratovi u ovde razmatranom razdoblju podjednako
analizirani i ocenjivani. S oba ova stanovita, prva dva rata protiv Turske, 1876. i 1878, bila su opravdana. Ali
zbog izgubljenog rata i ovde veina cenjenih istoriara okrivila je tadanjeg vladara, kneza Milana. Logino,
jer nije vodio rauna o odnosima u snazi Srbije i Turske, Srbije bez saveznika. Za njegovo opravdanje nisu u
dovoljnoj meri navedene okolnosti koje su ga navele za preuranjeni rat: Pritisak javnog mnjenja i zahtev da se
pomogne srpskim ustanicima Bosne i Hercegovine u ratu protiv Turske.
Za izgubljeni rat protiv Bugarske 1885. godine krivica tada ve kralja Milana bila je oiglednija. Ali je veina
i ovde analiziranih istoriara umanjivala tu krivicu izazovom Bugarske da nasilno sebi prikljui Istonu
Rumeliju i na taj nain poremeti ravnoteu u snagama Srbije i Bugarske, mimo zakljuenja Berlinskog
kongresa. Istoriari koji su opravdavali objavu rata Bugarskoj krenjem odredaba Berlinskog kongresa sa
strane Bugarske, nisu uvaili zakljuak uesnika Berlinskog kongresa da su krenja odredbe tog kongresa u
nadlenosti Velikih Sila. One su tu odredbu izglasale, a ne Srbija, koja nije imala ni pravo uea na
zasedanjima Berlinskog kongresa. to je jo eklatantnije, ti istoriari nisu ocenjivali Milanovu krivicu. On je
zapravo objavu rata Bugarskoj zasnovao na strahu od upada radikalskih buntovnika sa teritorije Bugarske.
Tako su izuzev samo donekle kralja Milana svi vladari Srbije, sve dok nije stvorena Jugoslavija, bili proeti
mudrou kojom su potvrdili znanje upravljanja dravom u spoljnoj politici prema predvianju ishoda odluke
koju donose. Ratovali su samo kada se moralo ratovati zbog neodloive nezavisnosti i pretpostavljenog
uveanja Srbije. Nisu vodili ratove prema zahtevima opozicionara, koji i od istoriara bivaju esto uvaavani
vie nego to zasluuju. Za mnoge opozicionare Srbija je trebalo da sve ratove, kao to su bili Krimski rat,
prusko-austrijski rat; francusko-pruski rat, iskoristi i za rat protiv Turske i Austrije. Da nisu bili u pravu
nedovoljno se istie i u delima u ovoj knjizi analiziranih istoriara. U celini, vladari i vladajui politiari Srbije
do 1918. bili su na visini istorijskih zadataka koji su im bili nametnuti, ili su ih sami sebi nametali u spoljnoj
politici. Unutranja politika iziskuje drukiju obradu i ocenu.
Na nacionalnom popritu spoljne politike progresivno je bilo stvaranje Jugoslavije tada preovlaujuom
idejom jugoslovenstva. Ali tokom ostvarenja ideje jugoslovenstva stvaranjem i razvojem jugoslovenske
drave doli su do izraaja potencijali razlika izmeu teorije u stremljenjima i prakse pri realizaciji idejnih
planova. Da su te razlike tinjale od prapoetka saoptili smo notiranjem postojanja razliito zamiljenih
jugoslovenstava, podrazumevalo se prvenstveno suparnikog srpskog i hrvatskog jugoslovenstva, pa onda i
crnogorskog, slovenakog, makedonskog, te bonjako muslimanskog jugoslovenstva. Preovladalo je srpsko

1 Slavenko Terzi, Stara Srbija, nastanak imena i znaenja o njoj do 1912, Istorijski asopis XLVII-XLVIII, 19951996, 91110.

325
jugoslovenstvo, jer je raspolagalo vojskom i dinastijom, a najvie podrkom pobednikih Velikih Sila,
Francuske, Engleske i Sjedinjenih Amerikih Drava. Valjalo je tada silom uguiti snage buntovnog Zelenog
kadra Revolucije na teritorijama obezglavljene bive Austro-Ugarske, prvenstveno uz pomo preporoene
srpske vojske.
Post festum, posle promena koje su nastale najpre postojanjem Jugoslavije, vie u sukobu nego u slozi
jugoslovenskih naroda, zatim nestankom Jugoslavije u ratu samih Jugoslovena, mogu se postavljati pitanja
koja nisu u skladu sa stvaranjem Jugoslavije, prema percepciji autora ove knjige. Ali, kao to je ve reeno,
istoriografija se ne bavi pitanjima: ta bi bilo da se drukije zbilo? i mi moramo prepustiti itaocima da
rasuuju kako rasuuju. Ako ova knjiga moe da doprinese boljem rasuivanju, svrha njenog tampanja
postignuta je.

326