ADORNO REZIGNACIJA

anarhija/ blok 45
PO RO D I NA B I B L I O T E K A

Theodor W. Adorno
REZIGNACIJA
1969.
Theodor W.Adorno, Resignation, Stichworte. Kritische Modelle 2, Frankfurt
am Main. 1969. Prvi put emitovano kao radijsko predavanje, u Nemakoj, 1969.
Eng., T. W. Adorno, Critical Models: Interventions and Catchwords, New York,
Columbia University Press 1998, str. 289293. Takoe, T. W. Adorno, The Culture
Industry: Selected Essays on Mass Culture, London, Routledge 1991, str. 171175.
Preveo Aleksa Golijanin, 2012.
http://anarhija-blok45.net1zen.com
aleksa.golijanin@gmail.com
ZAJEDNIKA ARHIVA
http://anarhisticka-biblioteka.net
12 1
 ADORNO
Nasuprot tome, beskompromisni kritiki mislilac, koji se ne odrie svoje
svesti i ne doputa da bude terorisan akcijom, zapravo je onaj koji se ne
predaje. (...) Sve dok ne odustaje, miljenje je uvar mogunosti. Njego-
va neumoljivost, njegovo odbijanje da se brzo i lako zadovolji, odbacuje
budalastu mudrost rezignacije. Utopijski aspekt miljenja je utoliko jai
ukoliko se manje opredmeuje kao utopija dalji oblik regresije ime
bi samo sabotirao sopstveno ostvarenje. Otvoreno miljenje pokazuje
dalje od sebe. Sa svoje strane, kao oblik ponaanja, prakse, ono je mno-
go blie istinski preobraavajuoj praksi od stava slepe poslunosti u
ime prakse. S one strane svakog posebnog sadraja, miljenje je zapravo
sila otpora, od kojeg se moe otuiti samo uz veliki napor. (...)
Sve to je jednom bilo miljeno, moe se potisnuti, zaboraviti, ieznuti.
Ali, ne moe se poricati da je neto od toga opstalo. Naime, miljenje u
sebi sadri element opteg. Ono to je jednom bilo uverljivo miljeno,
moralo je biti miljeno i drugde, meu drugim ljudima: to uverenje prati
ak i najusamljeniju i najbespomoniju misao. Svako ko misli, ne podle-
e gnevu, koliko god bio kritian: miljenje sublimira gnev. Poto mislea
osoba nema potrebu da sebe mui gnevom, ona ne eli ni da njime mui
druge. Srea koja se budi u oima mislee osobe je srea oveanstva.
Opta tendencija ka potiskivanju usmerena je protiv misli kao takve.
2 3
REZIGNACIJA
Rezignacija
U poslednje vreme, nama starijim predstavnicima onoga to se na-
ziva Frankfurtskom kolom, prigovara se zbog rezignacije. Razvili smo
elemente kritike teorije drutva, ali nismo bili spremni da iz te te-
orije izvuemo praktine zakljuke. Nismo osmislili ni programe za
delovanje, niti smo podrali delovanje onih koji su u toj kritikoj te-
oriji pronali nadahnue. Ostaviu po strani pitanje da li se tako neto
uopte moe oekivati od teoretskih mislilaca, koji su prilino osetljivi
instrumenti, neotporni na udare. Zadatak koji se tim ljudima dodeljuje
u drutvu obeleenom podelom rada zaista je problematian. Naime,
i ti ljudi su deformisani podelom rada. Ali, kroz nju su se i formirali;
i sada se ne mogu tako lako odrei onoga to su postali. Ne elim da
sporim element subjektivne slabosti prisutan u ograniavanju na te-
oriju. Mislim da je objektivni aspekt mnogo vaniji. Prigovor, koji se
tako komotno upuuje, glasi otprilike ovako: osoba koja u ovom asu
sumnja u mogunost radikalne promene drutva i koja, samim tim,
niti uestvuje u spektakularnim, nasilnim akcijama, niti ih preporu-
uje, rezignirana je. Ona smatra da se njene ideje ne mogu ostvariti; u
stvari, nikada nije ni pokuavala da ih ostvari. Time to postojee stanje
ostavlja netaknutim, ona ga preutno odobrava.
U udaljenosti od prakse svi vide neto sramno. Na svakoga ko ne
eli da zalegne i uprlja ruke gleda se s podozrenjem, kao da je ta odboj-
nost ne samo neto nedopustivo ve i dodatno izoblieno privilegijama
koje ta osoba uiva. Nepoverenje prema svima koji nemaju poverenja
u praksu iri se od onih koji sa suprotne strane ponavljaju staru parolu,
Dosta prie, sve do objektivnog duha reklame, koji propagira sliku
sliku vodilju, kako se to kae aktivne, praktine osobe, bilo da je
 ADORNO
re o nekom poslovnom lideru ili atleti. Treba uzeti uea. Na svakoga
ko samo misli i uzdrava se od delovanja, gleda se kao na slabia, kuka-
vicu, u stvari, kao na izdajnika. Taj neprijateljski klie o intelektualcu
ukorenjuje se sve dublje upravo u onoj opozicionoj grupi koja se inae
pogrdno naziva intelektualcima, a da toga nije ni svesna.
Mislei aktivisti odgovaraju: meu stvarima koje treba promeniti na-
lazi se upravo sadanje razdvajanje na teoriju i praksu. Praksa je potrebna,
kau oni, upravo zato da bi se okonala dominacija praktinih ljudi i
praktinog ideala. Ali to se onda brzo izokree u zabranu razmiljanja.
Potrebno je tako malo da bi se otpor prema represiji represivno namet-
nuo onima koji, ma koliko bili neskloni uzdizanju svojih individualnih
bia, ipak ne ele da se odreknu onoga to su postali. esto pozivanje
na jedinstvo teorije i prakse tei da sklizne u prevlast prakse. Mnogi po-
kreti osuuju teoriju kao oblik ugnjetavanja, kao da praksa nije mnogo
direktnije povezana sa ugnjetavanjem. Kod Marksa je doktrina o tom
jedinstvu bila nadahnuta realnom mogunou akcije, ali koja se ak ni
tada nije ostvarila.1 Ono to se danas deava je neto sasvim suprotno.
Akciji se tei upravo zbog nemogunosti akcije. Ali ak se i kod Marksa
tu krije jedna stara, nezaceljena rana. Svojih jedanaest teza o Fojerbahu
je mogao da iznese na tako autoritativan nain upravo zato to nije bio
sasvim siguran u njih. U mladosti je zahtevao nemilosrdnu kritiku svega
postojeeg.2 Sada ismeva kriticizam. Ali njegova uvena dosetka na ra-
un mladohegelijanaca, fraza kritika kritika, bila je orak, koji se ras-
prio u dimu kao ista tautologija.3 Usiljeno prvenstvo prakse iracionalno
1
Radijska verzija: Kod Marksa je doktrina o jedinstvu teorije i prakse bila na-
dahnuta mogunou akcije, koja se ak ni tada nije ostvarila, ali za koju se ipak
verovalo da postoji.
2
Aluzija na Marksovo pismo Arnoldu Rugeu, deo njihove javne prepiske sa Ba-
kunjinom i Fojerbahom, objavljeno u Deutsch-Franzsische Jahrbcher (Nemako-
francuski godinjak, 1844): Ako se ve ne bavimo samo izgradnjom budunosti
ili njenim organizovanjem, onda nema nikakve sumnje ta je na zadatak: mislim
na nemilosrdnu kritiku svega postojeeg, nemilosrdnu utoliko to nee ustuknuti ni
pred sopstvenim otkriima, niti od sukoba sa vladajuim silama.
3
Videti prvu zajedniku publikaciju Marksa i Engelsa, satirinu polemiku protiv
Bruna Bauera i mladohegelijanaca: Die Heilige Familie, oder Kritik der kritischen
4 5
REZIGNACIJA
je zaustavilo kritiku koju je sam Marks upranjavao. U Rusiji i unutar
ortodoksnih struja u drugim zemljama, to zlobno ismevanje kritike
kritike postalo je instrument koji je pomogao da se postojei poredak
nametne na tako zastraujui nain. Praksa i dalje znai samo jedno: sve
veu proizvodnju sredstava za proizvodnju; kritika se vie ne tolerie,
osim kao kritika ljudi koji jo ne rade dovoljno mukotrpno. Potinjavanje
teorije praksi lako stupa u slubu obnovljenog ugnjetavanja.
Represivna netolerancija prema misli koja nije odmah praena
smernicama za akciju utemeljena je u strepnji. Zaziremo od nespu-
tane misli i stava koji ne doputa da se toj misli ita oduzme, zato to
duboko u sebi znamo ono to ne smemo da otvoreno priznamo: da je
ta misao u pravu. Drevni buroaski mehanizam, tako dobro poznat
prosvetiteljskim misliocima iz XVIII veka, deluje opet, nepromenjen:
patnja izazvana negativnim stanjem ovog puta zapreenom stvarno-
u postaje gnev protiv onih koji o tome govore. Misao, prosveena
samosvest, preti da lii iluzija pseudostvarnost, koja pokree aktivizam
(doslovno, akcionizam; nap. prev.), kako to kae Habermas.4 Aktivi-
zam se tolerie upravo zato to se smatra za pseudostvarnost. Ta pseu-
dostvarnost udruena je sa pseudoaktivnou, kao svojim subjektivnim
stavom: sa akcijom koja preuveliava i pogorava samu sebe zbog sop-
stvenog publiciteta, a da sebi nikada ne priznaje do koje mere slui kao
zamena za zadovoljenje i uzdie se u cilj za sebe. Zatoenici oajniki
ele da izau iz kaveza. U takvoj situaciji, nema vie razmiljanja, osim
eventualno na nekim fiktivnim premisama. U okvirima apsolutizovane
prakse mogue je samo reagovati i zato je takva praksa pogrena. Samo
misao moe da pronae izlaz, a naroito misao iji se rezultati ne uslov-
ljavaju, kao to se to tako esto deava u raspravama u kojima se ve
zna ko mora biti u pravu i koje zato nimalo ne doprinose ostvarenju
cilja ve se neminovno degeneriu u taktiku. Ako su vrata blokirana,
onda se utoliko pre ne sme oskudevati u promiljanju. Ono bi trebalo
Kritik (Sveta porodica, 1845).
4
Jrgen Habermas, Die Scheinrevolution und ihre Kinder: Sechs Thesen ber
Taktik, Ziele, und Situationsanalysen der oppositionellen Jugend, Frankfurter
Rundschau, 5. jun 1968, str. 8. Eng., Habermas, Toward a Rational Society: Student
Protest, Science, and Politics, trans. Jeremy Shapiro (Boston: Beacon Press, 1971).
 ADORNO
da analizira razloge i da na osnovu toga izvue zakljuke. Na misli je
da sprei da se data situacija prihvati kao konana. Ako se ta situacija
uopte moe promeniti, onda je moe promeniti samo nepomueni
uvid. Skok u praksu nee izleiti misao od rezigniranosti, sve dok se to
plaa potajnim saznanjem da to prosto nije pravi nain.
Pseudoaktivnost je generalno pokuaj da se spasu enklave neposred-
nosti usred duboko posredovanog i okotalog drutva. Takvi pokuaji
se racionalizuju izjavama da je mala promena korak na dugom putu ka
preobraaju celine. Fatalni model pseudoaktivnosti je pristup do-it-
yourself (u originalu na engleskom; uradi sam nap. prev.): aktivnosti
kojima se postie ono to industrijska proizvodnja odavno radi bolje,
samo zato da bi se u neslobodnim pojedincima, paralisanim sopstve-
nim spontanitetom, nadahnulo uverenje kako sve ipak zavisi od njih.
Besmislenost pristupa uradi sam u proizvodnji materijalnih dobara,
ak i u sluaju mnogih popravki, sasvim je oigledna. Ipak, sve to nije
i potpuno besmisleno. Ako se ima vidu smanjivanje oblasti takozvanih
servisa ponekad suvinih, s obzirom na raspoloivu tehnologiju
mere koje preduzima pojedinac mogu odgovarati nekoj poluracional-
noj svrsi. Pristup uradi sam u politici nije istog kalibra. Drutvo koje
se neumoljivo suprotstavlja ljudima jesu opet ti isti ljudi. Poverenje u
ograniene akcije malih grupa oslanja se na spontanost koja iezava
ispod skorele celine i bez koje se ta celina ne moe preobraziti u neto
drugo. Administrirani svet tei da ugui svu spontanost ili da je makar
kanalie u pseudoaktivnost. Ali makar to ne tee tako glatko kao to bi
agenti administriranog sveta eleli. Ipak, spontanost ne treba apsoluti-
zovati, kao to je ne treba ni odvajati od objektivnog stanja ili uzdizati
na nain na koji administrirani svet to ve ini. Inae bi sekira iz kue
(uradi sam), koja nas nikada nee potedeti usluga majstora,5 mogla
5
Aluzija na ilerovog Viljema Tela: ovek nepomuenog uvida i budnih ula, koji
veruje u boga i sopstvenu snagu, pronai e nain da se izvue iz nevolje. Roeni
gortak ne zna za strah od planine. (Poto je zavrio posao, odlae svoju alatku.) Evo
ga! Ova vrata e posluiti jo dvanaest meseci. Sekire u kui moe nas potedeti
usluga drvodelje. (Uzima eir.) (Friedrich von Schiller, Wilhelm Tell, 1804, in
trei, scena prva.) (Kao i napomene 14, napomena prevodica engleskog izdanja,
Henrya W. Pickforda)
6 7
REZIGNACIJA
da se obrui na najblia vrata i da nam odmah navue policiju na vrat.
I praktini politiki pokuaji mogu lako utonuti u pseudoaktivnost, u
puki teatar. Nije sluajno to to se ideal direktne akcije, ak i propagan-
da delom, svesno usvajaju meu nekada progresivnim organizacijama,
koje svuda u svetu poprimaju karakteristine crte onoga emu su se
nekada suprotstavljale. Ipak, to ne obezvreuje kritiku anarhizma. Nje-
gov povratak je povratak duha. Nestrpljenje za teoriju, koje tu dolazi
do izraaja, sa svoje strane, nije prestiglo misao. Time to zaboravlja na
misao, nestrpljenje stalno zaostaje za njom.
Za pojedinca je sigurno lake da kapitulira pred kolektivitetom s ko-
jim se poistoveuje. To ga poteuje suoavanja sa sopstvenom bespo-
monou; u njegovim oima, nekolicina postaje mnotvo. Upravo taj
in, a ne nepomuena misao, jeste rezignacija. Nikakav transparentan
odnos ne opstaje izmeu interesa ega i kolektiviteta kojem se prepu-
ta. Ego mora ukinuti samog sebe da bi ga kolektiv nagradio blagoslo-
vom svog izbora. Preutno se obnavljaju ostaci Kantovog kategorikog
imperativa: mora pristupiti. Novi oseaj sigurnosti stie se po cenu
rtvovanja autonomnog miljenja. Utena ideja, da misao moe samo
napredovati u kontekstu kolektivne akcije, obmanjujua je: miljenje,
kao puki instrument aktivistikog delovanja, moe samo da atrofira, kao
i ceo instrumentalni razum. U ovom trenutku, nikakav vii oblik drutva
nije konkretno vidljiv: zato u svemu to nastupa kao da je to na dohvat
ruke ima neeg regresivnog. Ali, prema Frojdu, svako ko regresira nije
ostvario svoju nagonsku tenju. Objektivno, regresija je odricanje, ak i
kada o sebi misli suprotno i nevino zagovara naelo zadovoljstva.
Nasuprot tome, beskompromisni kritiki mislilac, koji se ne odrie
svoje svesti i ne doputa da bude terorisan akcijom, zapravo je onaj
koji se ne predaje. Miljenje ionako nije intelektualna reprodukcija po-
Iako ovaj deo o uradi sam ostaje donekle problematian, kada je re o Ador-
novom stavu prema znaaju samog pokuaja da se deluje autonomno, u uslovima
koji blokiraju svaki oblik autonomije, ova aluzija opet jasno ukazuje na pravi pred-
met njegove kritike: na fetiizaciju prakse uradi sam, koja ignorie opte uslove u
kojima se ta praksa odvija. ak i kada u neemu uspeva, to je zato to parazitira
na radu i uslugama koji ostaju izvan dometa neke izolovane, ograniene prakse, u
privatnoj ili kolektivnoj reiji. (komentar AG.)
 ADORNO REZIGNACIJA

stojeeg. Sve dok ne odustaje, miljenje je uvar mogunosti. Njegova

neumoljivost, njegovo odbijanje da se brzo i lako zadovolji, odbacuje
budalastu mudrost rezignacije. Utopijski aspekt miljenja je utoliko
jai ukoliko se manje opredmeuje kao utopija dalji oblik regresije
ime bi samo sabotirao sopstveno ostvarenje. Otvoreno miljenje po-
kazuje dalje od sebe. Sa svoje strane, kao oblik ponaanja, prakse, ono je
mnogo blie istinski preobraavajuoj praksi od stava slepe poslunosti u
ime prakse. S one strane svakog posebnog sadraja, miljenje je zapravo
sila otpora, od kojeg se moe otuiti samo uz veliki napor. Taj naglaeni
koncept miljenja oigledno ne uiva niiju zatitu, ni postojeih uslo-
va, ni ciljeva koje tek treba ostvariti, niti bilo kakvog bataljona. Sve to
je jednom bilo miljeno, moe se potisnuti, zaboraviti, ieznuti. Ali ne
moe se poricati da je neto od toga opstalo. Naime, miljenje u sebi sa-
dri element opteg. Ono to je jednom bilo uverljivo miljeno, moralo
je biti miljeno i drugde, meu drugim ljudima: to uverenje prati ak i
najusamljeniju i najbespomoniju misao. Svako ko misli, ne podlee gne-
vu, koliko god bio kritian: miljenje sublimira gnev. Poto mislea osoba
nema potrebu da sebe mui gnevom, ona ne eli ni da njime mui druge.
Srea koja se budi u oima mislee osobe je srea oveanstva. Opta Povezani tekst:
tendencija ka potiskivanju usmerena je protiv misli kao takve. Theodor W. Adorno, Marginalije o teoriji i praksi (1969)
Ta misao je srea, ak i kada pokuava da utvrdi nesreu, tako to je
https://anarhisticka-biblioteka.net/category/author/theodor-adorno
naziva pravim imenom. Samo tako srea moe dopreti do opte nesree. ili http://anarhija-blok45.net1zen.com
Svako ko ne doputa da ta misao odumre, ne moe biti rezigniran.
1969.

8 9
 ADORNO REZIGNACIJA

OSTALI PREVODI
Minima moralia: Refleksije iz oteenog ivota (1951, novi prevod)
Snovi: Protokoli 19341969 (2005)
Marginalije o teoriji i praksi (1969)
Dvadesete (1962)
Pismo prijatelju (1965)
http://anarhija-blok45.net1zen.com
http://anarhisticka-biblioteka.net/category/author/theodor-adorno
Na koricama bukleta: Crte Gintera Grasa za prvo izdanje romana
Limeni dobo (Gnter Grass, Die Blechtrommel, 1959).

Cora Pongracz, Theodor W. Adorno, Frankfurt am Main, c. 1966.

10 11