(...) Najbolje bi bilo zapisivati dogaaje iz dana u dan. Voditi dnevnik da bi se oni jasno sagledali.

Ne
propustiti tanine, sitne injenice, ak i ako izgledaju beznaajne, a pre svega, razvrstati ih, Treba rei
kako ja vidim taj sto, ulicu, ljude, svoje paklo duvana, jer se to promenilo. Treba tano odrediti obim i
prirodu te promene. (...) Eto ta treba izbegavati, ne treba unositi udnovato tamo gde nema niega.
Mislim da se ta opasnost javlja ako se vodi dnevnik: sve se preuveliava, vreba, neprekidno se namee
istina. S druge strane, izvesno je da svakog asa - i upravo povodom te kutije ili bilo kojeg drugog
predmeta - mogu prepoznati taj prekjueranji utisak. Moram biti uvek spreman, inae bi mi opet
iskliznuo izmeu prstiju. Ne treba nita nametati ve briljivo i do u tanine beleiti sve ono to se
deava. (...)

(...) Ti mladi ljudi me oduevljavaju: pijui svoju kafu, pripovedaju odreene i verovatne prie. Ako ih
zapitate ta su radili jue, oni se ne zbunjuju: obaveste vas o tome u dve rei. Na njihovom mestu, ja bih
mucao. Istina je da se ve odavno niko ne brine vie o tome kako ja koristim svoje vreme. Kad ovek ivi
sam, ak vie ni ne zna ta je to priati: ono to je verovatno iezava istovremeno kad i prijatelji. Puta i
dogaaje da teku; vidi kako naglo iskrsavaju ljudi koji govore i odlaze, ponire u prie bez glave i repa: bio
bi ogavan svedok. (...)

(...) Sam sam usred tih veselih i razboritih glasova. Svi ti ljudi provode vreme objanjavajui se, sreno
priznajui da su istog miljenja. Boe moj, kakav znaaj pripisuju tome to svi zajedno misle iste stvari.
(...)

(...) Tri sata. Tri sata, to je jo prekasno ili prerano za sve ono to hoemo da uinimo. udan trenutak u
toku poslepodneva. Danas je to nepodnoljivo. Hladno sunce beli prainu na prozorskim oknima. Nebo
bledo, zamagljeno belinom. Jutros su potoci bili zaleeni. Toliko sam voleo jueranje tesno nebo, crno
od kie, koje se kao smeno i dirljivo lice tiskalo uz prozorska okna. Ovo sunce nije smeno, ba naprotiv.
Na sve ono to volim, na ru gradilita, na trule daske ograde, pada krta i umerena svetlost, slina
pogledu koji posle neprospavane noi bacamo na odluke koje smo oduevljeno doneli uoi tog dana, na
stranice napisane bez precrtavanja i iz jednog poteza. (...)

(...) Moda je nemogue razumeti svoje vlastito lice. Ili je moda to stoga to sam ja usamljen ovek?
Ljudi koji ive u drutvu nauili su da sebe u ogledalima vide takvima kakvi izgledaju svojim prijateljima.
Ja nemam prijatelja: da li je zbog toga moje telo tako nago? Reklo bi se - da, reko bi se - priroda bez ljudi.
(...)

(...) Nema moda nieg na svetu do ega mi je toliko stalo kao do ovog oseanja pustolovine. Ali ono
dolazi kad hoe; ponovo odlazi tako brzo i kako sam opor kad opet ode! Da li mi pravi te podrugljive
kratke posete da bi mi pokazalo kako sam promaio svoj ivot? (...)

(...) Smeila se. Najpre sam izgubio seanje na njene oi, zatim na njeno dugo telo. Zapamtio sam
najdue to sam mogao njen osmeh, i potom, pre tri godine i njega sam izgubio. Maloas, naglo, kad sam
uzimao pismo iz gazdariinih ruku, on se vratio; poverovao sam da vidim Ani kako se smei. Pokuavam
da ga se opet setim: oseam potrebu da osetim svu nenost koju Ani izaziva u meni; ona je tu, ta
nenost, sasvim je blizu, trai samo da se rodi. Ali, osmeh se nipoto ne vraa: gotovo je. Ostajem prazan
i suv. (...)

(...) Stvar koja je ekala uzbunila se, ustremila na mene; uvlai se neprimetno u mene, pun sam nje - nije
to nita: ta stvar, to sam ja. Postojanje, osloboeno, nevezano, izliva se na mene. Postojim. Postojim. To
je blago, tako blago, tako lagano. I lako: reklo bi se da se sasvim samo dri u vazduhu. Pokree se. To su
odasvud milovanja koja ile i nestaju. Sasvim blago, sasvim blago. Ima penuave vode u mojim ustima.
Gutam je, ona klizi niz moje grlo, miluje me - i eto je, ponovo se raa u mojim ustima. U ustima imam
zauvek baricu beliaste vode - neprimetnu - koja mi ovla dodiruje jezik. A ta bara, to sam opet ja. I jezik,
i grlo, i to sam ja.

Vidim svoju aku koja se prostire po stolu. Ona ivi - to sam ja. Otvara se, prsti se ire i usmeravaju. Na
nadlanici je. Pokazuje mi svoj debeli trbuh. Izgleda kao ivotinja koja lei nauznak. Prsti, to su ape.
Zabavljam se tako to ih veoma brzo pokreem, kao rak, prevrnut na lea, svoje krake. Rak je mrtav:
kraci se skupljaju, stiskaju oko trbuha moje ake. Vidim nokte - jedino na meni to ne ivi. Pa i to je
pitanje. Moja aka se okree, isprua se okrenuta na dlan, nudi mi sad svoju nadlanicu, pomalu sjajnu -
reklo bi se riba, da nema riih dlaka na poetku zglavaka prstiju. Oseam svoju aku. To sam ja, te dve
ivotinje koje se pokreu na krajevima mojih ruku. Moja aka grebe jednu od svojih apa noktom druge
ape; oseam njenu teinu na stolu, koji nije ja. Dugo, dugo traje taj utisak teine, ne prolazi. Nema
razloga da proe. Naposletku, to je nepodnoljivo... Povlaim aku, stavljam je u dep. Ali smesta, kroz
tkaninu oseam toplinu svog bedra. Odmah izvlaim aku iz depa, ostavljam je da visi niz naslon stolice.
Sad oseam njenu teinu na kraju ruke. Ona pomalo vue, jedva, mlitavo, meko, ona postoji. Ne
navaljujem: gde god je poloim, ona e nastaviti da postoji a ja u i dalje oseati da ona postoji; ne mogu
je unititi, kao ni ostatak svog tela, vlanu toplotu koja prlja moju kouju, ni sve to toplo salo koje se
lenjo prevre, kao meano kaikom, ni sva uzbuenja koja tamo unutra tumaraju, koja idu tamo - amo,
penju mi se iz boka u pazuho ili lagano ivotare, od jutra do veeri, u svom uobiajenom kutu.

Naglo ustajem: da sam samo mogao prestati da mislim to bi ve bilo bolje. Misli, to je neto najotunije
to postoji. Jo otunije od ploti. Beskrajno se razvlae i ostavljaju neobian ukus. A potom, ima rei,
unutar misli, nedovrenih rei, nagovetaja reenica koji se neprestano vraaju: Treba da zavr... Ja
post...Mrtav...G. de Rol...je umro...Ja nisam...Ja post. To traje, traje...i nikad se ne zavrava. To je gore
od svega ostalog jer se oseam odgovornim i sauesnikom. Na primer, tu vrstu bolnog mozganja: ja
postojim, odravam ja. Ja. Telo, ono ivi sasvim samo, kad je jednom poelo. Ali misao, nju nastavljam,
nju odvijam ja. Postojim. Mislim da postojim. O, duga je spirala to oseanje da postojimo - i ja je
razvijam, sasvim lagano... Da sam sebe mogao spreiti da mislim! Pokuavam, uspevam: ini mi se da mi
se glava puni dimom... i eto, to ponovo poinje: Dim... Ne misliti... Neu da mislim... Mislim da neu da
mislim. Ne treba da mislim da neu da mislim. Jer je jo i to misao. S tim, dakle, neemo zavriti?

Moja misao, to sam ja: eto zato ne mogu da se zaustavim. Postojim zato to mislim... i ne mogu sebe
spreiti da mislim. U ovom istom trenutku - to je uasno - ako postojim, to je zato jer me je strah da
postojim. To sam ja, to ja izvlaim sebe iz nitavila kojemu teim: mrnja, odvratnost prema postojanju,
to su isto toliko naini da sebe privolim da postojim, da se duboko zagnjurim u postojanje. Misli se
raaju iza mene kao vrtoglavica, oseam kako mi se raaju iza glave... ako popustim, one e uskoro izbiti
tamo ispred, izmeu mojih oiju - a uvek poputam, misao narasta, narasta i eno je, ogromne, celog me
ispunjava i obnavlja moje postojanje.

(...) Munina me ostavlja za trenutak na miru. Ali znam da e se vratiti: to je moje prirodno stanje. Samo,
danas mi je telo odve iscrpljeno da bi je moglo podneti. I bolesnici imaju srene slabosti koje im na
nekoliko sati oduzimaju svest o njihovoj bolesti. Dosaujem se, to je sve. S vremena na vreme toliko
snano zevam da mi se suze kotrljaju niz obraze. To je duboka, duboka dosada, duboka sr postojanja,
sama graa od koje sam sazdan. (...)