ANTIKI SKEPTICIZAM

Koji su izvori naeg znanja o skepticizmu?

Skepticizam se pre svega mora shvatiti kao odreena filozofska tradicija. Poput veine
pozitivnih antikih filozofskih kola, i skepticizam se razvijao tokom perioda od vie
vekova, u razliitim centrima literature i nauke svog doba. Skepticizam su takoe
zastupali mnogi filozofi i drugi ueni ljudi, i on je proao kroz brojne faze i modifikacije.
Na alost, problemi na koje danas nailazi svako ko eli da prouava ak i Platona i
Aristotela sputavaju i svakog ko eli da ita tekstove koji pripadaju skeptikoj tradiciji. U
znaajnoj meri situacija u vezi sa skepticizmom je jo i gora, jer je sauvano mnogo
manje neposrednih skeptikih rukopisa nego to je to sluaj kada je re o drugim
kolama i pravcima antike filozofije. Tome treba dodati jo nepovoljniju injenicu da je
na naim prostorima teko doi do originalnih skeptikih tekstova, kao i da ni od malo
tekstova koji su opstali kroz istoriju gotovo nijedan nije preveden na na jezik (to e ova
knjiga pokuati da u veoma skromnoj meri ispravi).
Piron iz Elisa, filozof koji je jo u antici smatran osnivaem skepticizma, nije napisao
nita; najblii izvor o njegovim uenjima predstavlja Timon iz Flijunta, njegov uenik.
Postoje svedoanstva da je Timon pisao i u prozi i u stihu, meutim ni jedno od njegovih
dela nije sauvano u celini, ve samo odreeni broj fragmenata, najvie iz kroz tekstove
Euzebija, biskupa Cezareje, koji je pak u svojoj knjizi preneo prikaz Timonovog uenja
Aristokla iz Mesene, peripatetiara iz prvog veka nove ere; drugi glavni izvor o Timonu
predstavlja Sekst Empiriar, inae najznaajniji izvor o skepticizmu, pogotovu o onoj
njegovoj verziji koja se oslanja na Pirona. Znaajan (iako problematian, kao i uvek kada
su u pitanju doksografski izvori) prikaz Pironovog i Timonovog uenja nalazi se takoe i
u knjizi Diogena Laertija ivoti i miljenja istaknutih filozofa ( 9.61-116).
Kada je re o Arkesilaju, najznaajnije sauvane izvore, pored Seksta i Diogena,
predstavljaju dela Cicerona i Plutarha, dok o stavovima Karneada najvie informacija
moemo dobiti preko Cicerona, koji je u svojim delima izlagao i branio Karneadovu
verziju akademijskog skepticizma.
O druga dva kljuna filozofa pironovske tradicije, Enesidemu i Agripi, znamo vrlo
malo. Dva osnovna izvora o Enesidemovom uenju su Sekst Empiriar, i vrlo kratak
rezime Enesidemove knjige Pironovske rasprave sauvan u opisu sadraja biblioteke
vizantijskog naunika Fotija iz 9. veka nove ere. Agripa se pominje samo kod Diogena
(DL 9.88) kao autor pet skeptikih tropa, dok ga Sekst u svom opisu (PH 1.164-177)
uopte ne imenuje.
Sekst, kojim emo se u ovoj knjizi najvie baviti, autor je jedina dva skeptika spisa
koja su sauvana u celosti; njihovi naslovi su Purrhneioi Hupotupseis (Osnove
pironizma) i Pros mathmatikous (Protivu uenih ljudi).

1
 Piron

Filozof koji se u antikim izvorima pominje kao zaetnik skeptike filozofije je Piron iz
Elide, antike drave koja se nalazila na zapadu Peloponeza. O njemu posedujemo vrlo
malo podataka. Obino se smatra da je iveo u periodu od priblino 360. do 270. godine
stare ere. Diogen Laertije kae (DL 9.61) da je bio uenik Anaksarha iz Abdere, i da je
pratio Aleksandra Velikog tokom njegovog pohoda u Indiju. Prema Diogenu, Piron je
razvio svoju filozofiju pod uticajem golih mudraca (gimnosofista) koje je susreo na tom
putu. Poput Sokrata, za sobom nije ostavio nita napisano.1 Ipak, njegova uenja su, po
svemu sudei, privlaila brojne sledbenike, meu kojima je, kao to smo ve pomenuli,
najznaajniji Timon iz Flijunta. Ima razloga da verujemo da je za ivota stekao odreenu
slavu u svom rodnom gradu (vidi npr. DL 9.64, gde se kae da je Piron bio postavljen za
vrhovnog svetenika, kao i da je njemu u ast doneta odluka da u Elidi nijedan filozof ne
plaa porez). Nema dokaza da su njegove ideje nastavile da privlae znaajniju panju
nakon Timona i drugih neposrednih sledbenika, iako recimo Diogen nabraja neprekidni
niz uitelja i uenika od Pirona sve do Seksta (DL 9.115-6).
Kao to smo ve pomenuli, mnogi izvori navode Pirona kao zaetnika skeptike
filozofije. Najznaajnija i u filozofskom smislu najinteresantnija jeste injenica da Sekst
na samom poetku knjige Osnove pirinovskog skepticizma kae: Skeptika filozofija se,
takoe, naziva i pironovskom zato to nam se ini da se Piron skepticizmu posvetio
potpunije i oiglednije od svojih prethodnika (PH 1.7). Ipak, postoje valjani razlozi da
dovedemo u sumnju ispravnost gledita da je Piron uopte bio skeptik, barem u onom
smislu u kome je Sekst etiri ili pet stotina godina kasnije opisao osnove skeptikog, tj.
pirinovskog pristupa. Mogue objanjenje zato i kako je dolo do ove nelogine
situacije, izloiu kasnije. Pokuajmo sada da rekonstruiemo filozofsko stanovite
samog Pirona.
Jedan tekst je od kljunog znaaja za svaki pokuaj ove rekonstrukcije. Re je o
kratkom izvodu iz VII knjige spisa Peri philosophias (O filozofiji) pripatetiara Aristokla
iz Mesene (koji je iveo negde u prvoj polovini prvog veka stare ere, ili poetkom prvog
veka nove ere), i to je jedini sauvani tekst koji prua neto nalik na opti prikaz
Pironove filozofije. Ovaj Aristoklov spis sauvan je samo u fragmentima, posredstvom
knjige Praeparatio evangelica (Priprema za jevaelje) Euzebija, biskupa Cezareje u
etvrtom veku nove ere. Prenosimo prevod celog pasusa o Pironu:

(1) Nuno je da, pre svega, razmotrimo nae sopstveno znanje. Naime, ako je u naoj
prirodi da nita ne moemo znati, onda nema potrebe da se uputamo u dalje istraivanje
drugih stvari. Postojali su neki meu starima koji su to tvrdili [da nita ne moemo
znati], i protiv njih je argumente izneo Aristotel. (2) Piron iz Elide je takoe bio snaan
zastupnik ovog stanovita. On nije nita napisao; meutim, njegov uenik Timon tvrdio
je da onaj ko eli da bude srean mora da uzme u obzir tri stvari: (a) kakve su stvari po
svojoj prirodi? (b) kakav stav treba zauzeti prema njima? (c) kakav e biti ishod za one
koji zauzmi odreeni stav prema njima? (3) Prema Timonu, Piron je izjavio da su stvari
(pragmata) jednako nerazluene (adiaphora), neizmerene (astathmta) i neodreene
(anepikritos); (4) zbog toga ni naa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la.
Zato, dakle, njima ne treba verovati, ve treba iveti bez ubeenja (adoxastoi), bez
1
Postoje indikacije da je Piron bio autor jedne pesme u ast Aleksandra (M 1.282). Ne
postoji nain da se sa sigurnou potvrdi ovaj podatak, ali ak i da je tana, ta injenica ne
poseduje nikakvu filozofsku relevantnost.

2
 naklonosti prema nekoj od njih (aklineis), i bez stalnog menjanja miljenja o njima
(akradantoi), govorei o svakoj pojedinanoj stvari da nita vie jeste nego to nije, nego
to i jeste i nije, ili nego to ni jeste ni nije. (5) Timon kae da e, za one koji zauzmu
takav stav, ishod biti prvo utljivost (aphasia), a potom sloboda od brige (ataraxia);
Enesidem je tome dodavao i zadovoljstvo. (Aristokle, u Eusebius, Praep. Ev. 14.18.1-5)

ta nam, dakle, ovaj pasus kae? Onaj ko eli da postigne sreu, mora da se pozabavi
trima uzajamno povezanim pitanjima: (a) kakva je priroda stvari, (b) kako bi trebalo da
se postavimo prema stvarima, (c) i kakav rezultat moe da oekuje onaj ko zauzme
odgovarajui stav prema stvarima. Vidimo da odgovor na (c) direktno zavisi od odgovora
na (b), a da odgovor na (b) na neki nain mora zavisiti od odgovora na (a) kako emo
se postaviti prema stvarima zavisi od toga kakve su one po prirodi. Ostatak citata nas
izvetava kakve je Piron odgovore dao na ova pitanja, i vidimo da su njegovi odgovori
zaista povezani na opisani nain.
to se tie odgovora na (a), da su stvari nerazluene, neizmerene i neodreene,
postoji razmimoilaenje u pogledu toga kako treba prevesti ova tri prideva sa grkog, i
svako od ponuenih reenja ima razliite i znaajne filozofske implikacije u pravcu
rekonstruisanja Pironovih stavova. Naime, pridev adiaphora se esto u savremenoj
literaturi prevodi kao nerazlueno, nerazlino; problem, meutim, lei u tome to nije
jasno da li Piron u ovom sluaju govori o osobini koje stvari poseduju same po sebi
naime, da su takve da su njihova svojstva neizdiferencirana ili govori o naoj
nemogunosti da razlikujemo njihova svojstva? Slian problem javlja se i kod drugog
prideva; astathmta (od grke rei stathmos, vaga) se moe tumaiti (a time i prevesti)
kao da govori o jednoj intrinsinoj osobini stvari, da su one nemerljive bez obzira na
nae sposobnosti da to opazimo. Sa druge strane, ovaj se pridev moe shvatiti tako da ne
govori o svojstvu koje poseduju stvari, ve samo o naoj kognitivnoj ogranienosti u
pogledu odreivanja mere stvari. Ni trei pridev, anepikrita (od epikrisis, odluiti,
presuditi, odrediti) nije imun na ovu dvosmislenost u tumaenju, odnosno prevoenju;
on se ovde moe shvatiti kao da tvrdi da su stvari neodredljive za nas, usled nekog naeg
nedostatka, ili da su one zaista, same po sebi, nedefinisane i neodreene, bez obzira na
to ko pokuava da ih opazi. Ove dve vrste tumaenja, pa samim tim i prevoenja prideva
kojima je Piron opisao prirodu stvari, Bet2 naziva metafizikim i epistemolokim
tumaenjem, i argumentacija koju navodi za usvajanje ovih naziva3 je, po mom
miljenju, dovoljno ubedljiva da i mi u ovom tekstu primenimo takvu nomenklaturu.
Naime, osnovni problem oko tumaenja Pironovih stavova pikazanih u citiranom
pasusu lei u sledeem: ukoliko usvojimo metafiziko tumaenje ova tri prideva, onda
moramo prihvatiti zakljuak da Piron nije bio skeptik u pravom smislu te rei, jer je ipak
tvrdio neto o stvarima da su one same po sebi nerazluene, neizmerene i neodreene.
Ukoliko, pak, prihvatimo epistemoloki prevod (stvari su jednako nerazluive,
nemerljive i neodredljive), prema kome je Piron samo hteo da kae da su nae
kognitivne sposobnosti takve da su za nas stvari nerazluive, nemerljive i neodredljive,
onda je Pironovo stanovite mogue uklopiti u generalni skeptiki pristup, i gledite da
Pirona, iako u pomalo grubom i primitivnom obliku, ipak moemo smatrati osnivaem
grke skeptike filozofije postaje prihvatljivo. Najistaknutiji zastupnik metafizikog

2
Bett (2000), str.19.
3
Ibid., str. 19-20.

3
tumaenja je Riard Bet,4 dok su argumente u prilog epistemolokog tumaenja izneli
Stouova, Anaz i Barns, i Antoni Long.5 Bet smatra da je metafiziko tumaenje logiki
jasnije, jer, prvo, Piron bi trebalo da odgovara na pitanje kakva je priroda stvari, i tekst
koji sledi kao odgovor zaista ima oblik stvari su . . .; drugo, ako je Pironovo stanovite
bilo onakvo kakvim ga prikazuje epistemoloko tumaenje, tj. da mi ne moemo
razluiti, izmeriti i odrediti stvari, on ne bi potom rekao da naa ula i ubeenja ne
govore istinu ni la, ve bi jednostavno rekao neto u smislu mi ne moemo znati da li
naa ula govore istinu ili la; tree, Bet smatra da tekst, kako je preveden gore,
poseduje jasnu i ispravnu logiku strukturu, jer se iz injenice da su stvari inherentno
neodreene i neizdiferencirane, sledi zakljuak da naa ula i ubeenja zaista ne govore
ni istinu ni la jer nita i nije po sebi istinito, niti lano. Sa druge strane, za autore koji
smatraju da ovaj pasus treba itati epistemoloki, osnovnu motivaciju predstavlja stav
da metafizika interpretacija Pironovo stanovite ini samo-pobijajuim: tvrdei da su
stvari po sebi nerazluene, neizmerene i neodreene, Piron ipak tvrdi istinitost nekog
ubeenja o prirodi stvari, to je u protivrenosti sa zakljukom reenice da zbog toga ni
naa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la, te da je on, kako bi izbegao ovu
grubu kontradikciju, prinuen da prizna postojanje meta-nivoa istinitih kvazi-iskaza, a o
takvom neem nema nikakvog traga u sauvanim fragmentima o Pironu.6
Zastupnici epistemolokog tumaenja predloili su, stoga, na osnovu lingvistikih i
logikih razloga, izmenu izvornog teksta na poetku odeljka (4): zbog toga (dia touto) ni
naa ula, niti naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la. Naime, iz naina na koji je ovaj
citat preveden gore, vidimo da zakljuak da naa ula ni naa ubeenja ne govore ni
istinu ni la sledi iz injenice da su stvari same po sebi nerazluene, neizmerene i
neodreene. Anaz i Barns, meutim, ovo mesto prevode7 tako to predlau izmenu
izvornog teksta, u smislu da umesto dia touto treba da stoji dia to, te bi reenica glasila:
zbog toga to ni naa ula, ni naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la. U ovoj verziji, iz
injenice da naa ula i ubeenja ne govore ni istinu ni la izvodi se zakljuak da su
stvari za nas nerazluive, nemerljive i neodredljive. Tekstualna izmena jeste mala, i
poseduje odreeno opravdanje barem na stilskom nivou, budui da sledea reenica
poinje takoe izrazom zbog toga (dia tauto). Pored injenice da meu sauvanim
rukopisima ne postoji neslaganje na ovom mestu, niti neki drugi paleografski razlozi za
uvoenje ove izmene, Bet iznosi ubedljive argumente8 (u koje ovde nema potrebe ulaziti)
protiv stava da je tekstualna izmena lingvistiki nuna. Mnogo je, meutim, znaajniji
Betov argument protiv logike opravdanosti tekstualne izmene; naime, da bismo
zakljuili da naa ula i ubeenja ne govore ni istinu ni la o stvarima, mi prethodno ve
moramo znati neto o prirodi tih stvari. Situacija je takva da, ukoliko unapred
prihvatimo epistemoloko tumaenje, i pretpostavimo da Piron eli da pokae da mi ne
posedujemo mo da utvrdimo istinitost ili lanost naih ulnih opaaja i ubeenja,
tekstualna izmena dobija smisao. Sauvani tekst, meutim, jednostavno ne daje razloga

4
Ibid. str. 19-29.
5
Stough (1969), str. 17-18; Annas and Barnes (1985), str. 11; Long (1986), str. 80-1.
6
Annas (1993), str. 203-4, fusn. 11.
7
Annas and Barnes (1985), str. 11.
8
Bett (2000), str. 25-6.

4
da smatramo da je to bio Pironov cilj, te metafizika interpretacija ostaje plauzibilnija
verzija interpretacije.
Kao odgovor na pitanje (b) kakav stav treba zauzeti prema stvarima, Timon kae da
bi, poto naa ula, ni naa ubeenja ne govore ni istinu, ni la trebalo iveti bez
ubeenja (adoxastoi), bez naklonosti prema nekoj od njih (aklineis), i bez stalnog
menjanja miljenja o njima (akradantoi). Bez ubeenja treba iveti oigledno zato to
sva naa ubeenja ne bi bila ni istinita ni lana; naime, kada bi bila istinita, to ne bi bio
problem; ako bi bila lana, mi bismo jednostavno mogli da usvojimo suprotna ubeenja.
Meutim, poto nisu ni istinita ni lana, a ine se da su istinita, onda jedini nain da
izbegnemo zabludu jeste da ih se u potpunosti liimo. Odsustvo naklonosti podrazumeva
da ne treba biti naklonjen niti prihvatanju neke stvari kao istinite, niti odbacivanju nje
kao lane. Ne menjanje miljenja podrazumeva postojanost u naem nepoverenju prema
ulnim opaajima i ubeenjima; ne smemo se dvoumiti izmeu jednog ili drugog
ubeenja, niti izmeu posedovanja ili neposedovanja ubeenja.
Nakon ovih preporuka u pogledu stava koji treba zauzei prema stvarima, a koje
predstavljaju posledicu prirode samih stvari koja je opisana trima pridevima koje smo
gore razmatrali, Timon nas izvetava kakve su Pironove smernice bile u vezi sa time
kako treba govoriti o stvarima. On kae da treba govoriti o svakoj pojedinanoj stvari da
nita vie jeste nego to nije, nego to i jeste i nije, ili nego to ni jeste ni nije. Ovo je
jedan od oblika skeptikog izraza ne vie (ou mallon ili ouden mallon) koji e kasnije
Sekst u Osnovama pironizma (PH 1.188-91) opisati kao izraz koji je igrao posebnu ulogu
u skeptikoj filozofiji.
Glagol jeste (esti i ouk esti) u grkom jeziku imaju viestruku upotrebu. On moe
imati predikativnu upotrebu, u kom smislu, kada kaemo da neto jeste, pod tim
podrazumevamo da neto jeste F, a moe imati i egzistencijalnu upotrebu, gde rei da
neto jeste jednostavno znai rei da neka stvar postoji, odnosno da je neko stanje stvari
sluaj. Ako uzmemo ovaj izraz u skraenom obliku, [nijedna stvar] nita vie jeste nego
to nije, moemo ga interpretirati kao da znai nijedna stvar nije vie F nego to je ne-
F. Mnogi autori su, usled znaaja koji je Sekst pridao ovom izrazu, kao i na osnovu
Diogenove primedbe da kao to kae Timon u Pitonu, pomenuti izraz ima znaenje
odsustva svakog odreivanja i uzdravanja od suda (DL 9.76), poistoveivali nain na
koji je Piron upotrebljavao izraz ou mallon sa nainom na koji je on bio korien u
kasnijem pironizmu, kako je to Sekst objasnio. Meutim, u obinom, svakodnevnom
govoru, ou mallon je imalo znaenje tvrenja x nije u nita veoj meri F nego to je ne-
F, a ne uzdravanja od suda u pogledu toga da li x jeste ili nije F. Ako stavimo ovaj
izraz u kontekst metafizike interpretacije Pironovog stava o prirodi stvari, vidimo da se
se prvo tumaenje izraza ou mallon mnogo bolje uklapa: ako su stvari u samoj svojoj
prirodi takve da su neodreene i neizdiferencirane, nema razloga da se uzdrimo od
suda o tome da li je neka stvar F ili nije F; jednostavno emo tvrditi da, poto je sama
stvar koju posmatramo po sebi neodreena u pogledu, recimo, posedovanja osobine F,
ne postoji definitivno stanje stvari takvo da se na nju moe (ili ne moe) primeniti ili
predikat F, ili predikat ne-F. Koncept uzdravanja od suda oigledno ovde ne igra
nikakvu ulogu.
Pogledajmo kakav je odnos ostale dve sintagme, i jeste i nije i niti jeste, niti nije
prema delu koji smo ve razmotrili. Henkinson razlikuje ire i ue znaenje cele ove
Pironove reenice, u zavisnosti od toga kakav odnos preostala konjunkcija i negativna
disjunkcija imaju prema poetnoj sintagmi [nijedna stvar] nita vie jeste nego to

5
nije.9 Prema uem znaenju, konjunkcija i negativna disjunkcija funkcioniu kao
alternative izrazu ou mallon, tako da o svakoj pojedinanoj stvari treba da govorimo da:

Ili (nije vie p nego to je ne-p) ili (i p i ne-p) ili (ni p ni ne-p).

ire znaenje podrazumeva da se i jeste i nije i niti jeste, niti nije kombinuju i sa
jeste i sa nije iz prvog dela izraza odvojeno, ime dobijamo jedan izraz oblika ne
vie koji pokriva etiri mogunosti:

Ne vie (p, ne-p, i p i ne-p, ni p ni ne-p).

Sintaktiki, mogue su obe interpretacije.10 Ipak, Henkinsonova ua interpretacija

dovodi nas u odreenu koliziju sa stavom da ni naa ula, niti naa ubeenja ne govore
ni istinu, ni la, zato to podrazumeva da za neku datu stvar x, mi tvrdimo i da jeste i da
nije F (odnosno, ni da jeste ni da nije F), to bi znailo da smatramo da su naa ubeenja
da x jeste F i da x nije F istinita, a ne da nisu ni istinita ni lana. Zato se slaem sa Betom
da je druga, ira interpretacija izraza ou mallon vie u skladu sa citiranim pasusom, jer
nas zaista ostavlja bez ikakvih ubeenja: o svakoj stvari treba rei da, izmeu etiri
mogunosti da je ona F, mogunosti da ona nije F, da i jeste i nije F, i da ni jeste ni nije
F, nijedna ne deluje verovatnije od druge.11
Pironov odgovor na tree pitanje, prema Timonu, glasio je da e za one koji zauzmu
takav stav, ishod biti prvo ne-tvrenje (aphasia), a potom sloboda od brige (ataraxia).
Pojam slobode od brige, odnosno od uznemirenosti, javlja se kako u kasnijem pironizmu
(vidi npr. PH 1.8), tako i u epikureizmu.12 Iako se naini na koje su Piron, Sekst ili Epikur
smatrali da je mogue doi do spokojstva due razlikuju, nema nikakve sumnje da je
sutinsko znaenje pojma ataraxia istovetno. to se tie pojma aphasia, i on se javlja
kod Seksta (1.192-3), gde se odnosi na ustezanje od tvrenja bilo kakvog stava o prirodi
stvari, pozitivnog ili negativnog. Mogue je, pak, da kod Pirona ovaj pojam jo uvek ne
poseduje tako razvijeno znaenje, ve da je njegov smisao blii znaenju koje on ima u
svakodnevnom jeziku, utanje. To sugerie injenica da bi aphasia trebalo da se javi
kao rezultat zauzimanja stava prema stvarima koji podrazumeva odsustvo ubeenja,
naklonosti i menjenja miljenja, kao i naina govora koji se rukovodi prema naele ou
mallon. Poto bi se, na osnovu datog konteksta, moglo pretpostaviti da je stanje
aphasia-e neto uznemirujue, ini se da bi ono moglo biti samo privremen korak,
funkcioniui poput uvoda u stanje duevnog mira.
Sauvano je mnotvo anegdota o Pironovom neuobiajenom ponaanju i nainu ivota.
Najvei broj njih zabeleio je Diogen. Jedan od tipinih opisa njegovog ponaanja o
Pironu kae:

niemu se nije sklanjao sa puta, niega se nije uvao, prema svemu je pokazivao savrenu
ravnodunost, bilo da su to kola, provalije ili psi, i nita nije ostavljao ulima da o tome

9
Hankinson (1995), str. 63.
10
Vidi npr. Aristotel, Metaf. IV 1008a30-4; Aulus Gellius 11.5.4.
11
Bett (2000), str. 35.
12
Vidi npr. DL 10.83.

6
 donesu odluku. No, spasavali su ga njegovi prijatelji koji su, po prianju Antigona iz
Karista, ili u stopu za njim. (DL 9.62)

Isti autor, Antigon iz Karista, koji je, prema Diogenu, napisao knjigu O Pironu, kae da
je Piron uvek bio istog raspoloenja, tako da bi nastavio da govori ak i kada bi ga
sluaoci potpuno napustili (DL 9.63). Takoe, kada se Anaksarh jednom zaglavio u
movari, Piron je jednosavno proao pored njega ne pruivi mu pomo, zbog ega ga je
Anaksarh kasnije pohvalio, cenei njegovu nezainteresovanost i ravnodunost (DL
9.63).
Ove, i veliki broj drugih anegdota, prikazuju Pirona kao osobenjaka koji se uopte ne
obazire na konvencije koje podrazumevaju socijalne interakcije sa ljudima. Jedan
izvetaj tvrdi da se Piron nije ak ni namrtio kada su mu vidali rane bolnim melemima,
seenjem i paljenjem (DL 9.67). Takoe, zabeleena su dva sluaja u kojima Piron nije
uspeo da tadri svoj uobiajeni mir: prvi je pomalo nejasan incident u koji je bila
ukljuena njegova sestra (DL 9.66, Eus. Praep. evan. XIV 18.26), koji ga je rezbesneo;
drugi govori o tome kako ga je neki pas uplaio kad je skoio na njega (DL 9.66).
Osnovna pitanja koje se postavljaju u vezi sa ovim ivopisnim anegdotama o Pironu su:
da li su one, i u kojoj meri, tane? U kakvoj vezi one stoje sa Pironovim filozofskim
stavovima izloenim u kljunom Aristoklovom izvetaju?
Vidimo da izmeu Antiginove prie da su Pirona prijatelji morali da prate u stopu i
spasavaju ga od nedaa i pozicije izloene u Aristoklovom pasusu na prvi pogled postoji
oigledna veza. Piron je smatrao da ne smemo verovati svojim ulima, i pomenuta pria
oslikava upravo jedno takvo nepoverenje. Meutim, ne bismo smeli tako lako da
prihvatimo Antigonove izvetaje kao autentine, i to iz najmanje dva razloga: prvo, teko
je poverovati da je neko ko je imao svoje uenike, kome je rodni grad odao poast
podizanjem statue (Pauzanija, 6.24,5), a moda ak i izborom za vrhovnog svetenika
(DL 9.64) bio neuraunljiv i na granici ludila; drugo, ako uzmemo Antigonove opise kao
tane, i pretpotavimo da je Pironovo ponaanje bilo posledica njegove filozofske pozicije,
onda bismo lako uvideli da je ta pozicija oigledno samo-protivrena. Naime, Piron ne
veruje ulima, ali mu to polazi za rukom samo zato to ga drugi, koji postupaju suprotno,
tite od posledica tog nepoverenja. Nije teko uoiti da ova vrsta anegdota o Pironu
potie od prigovora koji je izneo jo Aristotel (Metaf. IV 1008b12-20), ija je osnovna
teza da je delovanje nemogue u odsustvu jasnih verovanja. Ipak, nema dovoljno razloga
ni da odbacimo sva svedoanstva nalik Antigonovim, takoe. ak i da on, pored onih
koji mu se eksplicitno pripisuju, stoji iza svih ostalih anonimnih biografskih podataka
izloenih kod Diogena, tu su anegdote Eratostena i Posejdonija sline sadrine (DL 9.66
i 68).
Neto drugaiju naglasak u vezi sa Pironovim ponaanjem pruaju anegdote koje se
pozivaju na Timona kao svoj izvor. U paragrafu 9.65 Diogen navodi dva citata iz
Timonovih spisa:

O Pirone, o stare, kako i gde si se oslobodio

robovanja sofistima, i njihovog praznoslovlja,
kako si se oslobodio okova prevare i zavodljivog govora?
Nije ti stalo do toga da istrauje koji vetrovi
duvaju Heladom, odakle duvaju i na koju stranu.

Ovo eli da sazna moje srce, o Pirone:

7
 Kako si to uspeo da kao ovek tako mirno prolazi kroz ivot,
ti koji jedini vodi ljude kao kakav bog.

Timon ovde hvali Pirona kao nekog ko je dostigao govoto nadljudski stepen duevnog
mira, nekog ko ne eli da istrauje koji vetrovi duvaju Heladom. Osnovna ideja je da
kljuni izvor briga drugih ljudi predstavlja to to poseduju ubeenja i bave se teorijskim
istraivanjima, dok je Piron svoje spokojstvo postigao upravo odbacujui ta dva.
Biografsko-anegdotski materijal Antigona i fragmenti koji potiu od Timona daju
nam, kao komplementarna svadoanstva, sliku o Pironu kao oveku koji je postigao
izuzetan duevni mir istovremeno i uzdravajui se od prihvatanja ubeenja i
teoretisanja, i nemarei za drutvene norme i stvari poput bola, opasnosti, itd. Ako na taj
nain tumaimo svedoanstva o Pironu, onda vidimo da njegovo spokojstvo ima
istovremeno i teorijske i praktine izvore, pri emu se Timon, ini se, trudio da istakne
teorijske, a autori biografskog materijala praktine.

Skepticizam Srednje Akademije: Arkesilaj

Platon je umro 347. godine stare ere. Nakon njegove smrti, vostvo nad Akademijom
preuzeo je njegov sestri Speusip, a potom Ksenokrat. Aristotel, koji je arko eleo ovaj
poloaj, napustio je Atinu, da bi kasnije, po povratku, osnovao sopstvenu kolu u Likeju.
Za vreme Speusipa i njegovih naslednika, Akademija je postepeno prestala sa filozofskim
istraivanjima, i usredsredila se na sistematizaciju Platonove metafizike. Ksenokrata je
314. godine nasledio Polemon, a njega 275. Krates. Vana je injenica da je Zenon,
osniva stoike filozofije, pohaao Polemonova predavanja (DL 7.25).
Arkesilaj je na elo Akademije doao oko 272. godine stare ere. Diogen za njega kae:

Bio je veoma matovit [tj. u argumentisanju]; mogao je odgovoriti spretno, ali i vratiti
raspravu natrag na sam poetak, i prilagoditi je svakoj prilici. Nije mu bilo ravna u
ubeivanju. (DL 4.37)

Ugledao se na Platona, i posedovao njegove knjige. Drugi tvrde da se ugledao i na Pirona,

da je bio posveen dijalektici, i da je prihvatao dokaze koje je uvela Eretrijska kola, pa je
zato Ariston za njega rekao: Napred Platon, pozadi Piron, a u sredini Diodor. (DL 4.33;
up. PH 1.234)

Oigledno da je Arkesilajeva filozofija u znatnoj meri bila eklektina. Kada je re o

Platonu, ona se zasnivala na njegovim ranim dijalozima (npr. Harmid, Lizija, Eutifron),
konkretnu dijalektiku metodologiju preuzeo je od Eretrijske i Megarske kole, dok je
znaajnu motivaciju pruao Piron.
Nekoliko nezavisnih izvora (Diogen, Sekst i Plutarh) pripisuje Arkesilaju uvoenje
pojma epoch, uzdravanja od suda, u grki filozofski renik, tvrdei istovremeno da ga
je i sam primenjivao.

On [Arkesilaj] je bio osniva Srednje Akademije; i prvi je primenio uzdranost (epischn)

na svoje tvrdnje usled protivrenosti argumenata. (DL 4.28)

8
Sekst kae:

Meutim, ini mi se da se Arkesilaj, voa i utemeljiva Srednje Akademije, zaista

pridravao nekih pironovskih argumenata, tako da je njegov nain miljenja skoro isti
kao na. Naime, nema dokaza da je on iznosio bilo kakva tvrenja o postojanju ili
nepostojanju bilo ega, niti da je ijednu stvar stavljao ispred druge u pogledu
verodostojnosti ili neverodostojnosti; naprotiv, ini se da se uzdravao od suda u pogledu
svega. On je za cilj postavio uzdravanje od suda, koje, kao to rekosmo, dovodi do
spokojstva due. (PH 1.232)

Najdetaljniji prikaz pristupa i postupaka primenjivanih u Arkseilajevoj Akademiji prua

Ciceron u svom delu Akademika, u kome raspravlja epistemoloka uenja Nove
Akademije, kojima je i sam bio privren. Pogledajmo jedan od znaajnijih odlomaka:

Sada je na tebi, odgovori Varon, kao filozofu koji je napustio uenje Stare Akademije i
koji podrava Arkesilajeve novine, da objasni prirodu i razloge ovog rascepa, kako bi
nam omoguio da procenimo da li je on zaista opravdan. Arkesilaj je, kako nam je
reeno, svoju borbu zapoeo protiv Zenona, odgovorih, ne iz svoje tvrdoglavosti i elje
za pobedom, kako se moe uiniti, ve zbog nejasnoe injenica koje su Sokrata navele da
prizna da nita ne zna, kao i njegove prethodnike Demokrita, Anaksagoru, Empedokla, i
gotovo sve stare filozofe, koji su potpuno poricali svaku mogunost saznanja, smatrajui
da su ula ograniena, um slab, ivot kratak, a istina (prema Demokritovim reima)
zakopana u ponoru [vidi DL 9.72], da mnenje i obiaji neprikosnoveno vladaju ne
ostavljajui ni malo prostora za istinu, i da su sve stvari obmotane tamom. Zato je
Arkesilaj rekao da se nita ne moe znati, pa ak ni ono malo to je Sokrat ostavio sebi
istinitost njegovog poznatog stava [tj. da ak ne moemo znati ni to da nita ne znamo]:
smatrao je da je sve pokriveno tamom, i da nema niega to se moe opaziti ili razumeti,
te da iz tih razloga niko ne sme da iznosi nikakve vrste stavove, niti da prihvata i jedan
iskaz kao istinit, i da uvek moramo uzdravati svoju brzopletost, kao to bi oigledna
brzopletost bila prihvatiti neto neistinito ili neto to ne znamo s izvesnou, i da nita
nije sramnije nego da prihvatanje prestie znanje i opaanje. (Ciceron, Akad. I 43-5)

Arkesilajeva osnovna motivacija bila je borba protiv nove pozitivne epistemologije koju
su zastupali Zenon i njegovi sledbenici, to je zapoelo sukob izmeu Akademije i stoika
koji e trajati narednih decenija. U sreditu tog sukoba bila je stoika teorija o
kataleptinom utisku kao pouzdanom izvoru znanja o spoljanjem svetu.

Verodostojnu predstavu, poto je kao takvu opaamo usled njene unutarnje prirode, on
[Zenon] je nazivao shvatljivom da li prihvatate ove nove pojmove koje iznosim?
Prihvatamo, ree Atik, jer kako bi se drugaije moglo prevesti katalhptn? Nakon
to takvu predstavu primimo i prihvatimo kao istinitu, on ju je nazivao shvaenom,
podseajui na predmete koji su uhvaeni rukom u stvari, njemu je na tu re panju
skrenuo postupak hvatanje rukom, i niko drugi nije taj pojam upotrebljavao pre njega u
tom znaenju; takoe, koristio je i niz drugih novih rei (jer su i njegova uenja bila
nova). Dakle, stvar koja je shvaena putem ula on je nazivao opaajem, a opaaj koji je
toliko vrsto shvaen da ga je nemogue pokolebati zakljuivanjem on je nazivao
znanjem, opaaje koji nisu takvi neznanjem, a takav opaaj je, takoe, izvor mnenja,
nepouzdanog utiska koji je slian neistini i neznanju. (Ciceron, Akad. I 41)

9
Postoji nekoliko definicija kataleptinog utiska, koje su nastale kao proizvod kritikih
argumenata Arkesilaja i njegovih sledbenika; temeljnu diskusiju na ovu temu izloio je
Frede.13 U svom najpotpunijem obliku, kataleptian utisak definisan je kao utisak koji (1)
nastaje iz onoga to jeste (iz realnog predmeta), (2) tano predstavlja predmet, i (3) koji
je takav da nije mogao nastati iz neega to ne postoji. I Ciceron (Akad. II 77) i Sekst (M
7.252) izvetavaju da je Arkesilaj pokazao da je klauzulu (3) nemogue zadovoljiti,
odnosno bar da nikada ne moemo znati da smo je zadovoljili; drugim reima, Arkesilaj
je pokazao da je za svaki utisak koji stoiari smatraju kataleptinim mogue pronai
drugi utisak koji zadovoljava klauzulu (3), ali je neistinit. U sutini, stoiki pokuaji da
definiu jednu privilegovanu klasu utisaka koja bi garantovala znanje o spoljanjem
svetu razvili su se, pod uticajem kritike Arkesilaja i njegovih sledbenika, u tvrenje da
kataleptini utisak mora posedovati odreenu specijalnu osobinu koja ga nedvosmisleno
razlikuje od ostalih utisaka, to je Arkesilaj na kraju negirao dokazujui da se
kataleptini utisci ne razlikuju od ostalih utisaka kao rogate zmije od svih ostalih vrsta
zmija (SE M 7.252), to jest da ne postoje utisci koji sami u sebi nose subjektivni garant
sopstvene verodostojnosti.
Na osnovu ovog zakljuka, Arkesilaj je izveo brilijantan argument u vezi sa stoikim
uenjem o mudracu, koje je zauzimalo vano mesto u ukupnoj stoikoj doktrini. Naime,
poto ni jedan utisak ne moe da zadovolji pomenutu definiciju, sledi da ne postoje
kataleptini utisci; svaki in prihvatanja mudraca, stoga, mora biti in prihvatanja
neega to nije shvaeno; poto na osnovu utiska koji nije kataleptian moemo
formirati iskljuivo mnenje ali ne i znanje, ako mudrac prihvati bilo koji utisak, on e
formirati mnenje; meutim, mudrac nikada ne prihvata mnenje (Cic. Akad. II 77, DL
7.121), te se on zato mora uzdrati od prihvatanja bilo ega. Tako je Arkesilaj dokazao da
se: ak i prema samim stoicima, mudrac mora uzdrati od prihvatanja (SE M 7.155), a
to znai i uzdrati od suda, jer uzdravanje od prihvatanja nije nita drugo do
uzdravanje od suda (SE M 7.158). Ovaj argument predstavlja jedan od najlepih
primera argumentativnog pristupa Arkesilaja i njegovih sledbenika, koji je bio zasnovan
na ad hominem izvoenjima, to jest, izvoenjima koja polaze iz premisa pripadnika
drugih filozofskih kola, da bi na kraju zavrila zakljukom koji je suprotan zakljuku te
kole.
Meutim, da li je ova Arkesilajeva argumentativna praksa zaista bila do kraja isto
dijalektika, i sasvim neobavezujua? Drugim reima, da li je Arkesilaj imao neku svoju
doktrinu, npr. uenje da se treba uzdravati od suda (kao najperspektivniji kandidat), da
li je on verovao u tu preporuku, ili je samo koristio razum i racionalne argumente tako
da tvrenja drugih dovede u protivrenost? ini se da je Sekst Arkesilaja smatrao nekom
vrstom dogmatiara na meta-nivou:

On, takoe, kae da je uzdravanje od suda u odreenim sluajevima dobro, dok je

prihvatanje u odreenim sluajevima loe. Moglo bi se, meutim, prigovoriti da, dok mi
ovu vrstu iskaza o uzdravanju ne izriemo kao neto nepobitno, ve kao neto to nam
se ini, on ih iznosi kao iskaze o stvarnoj prirodi, u smislu da je uzdravanje zaista po
svojoj prirodi dobro, a prihvatanje po prirodi loe. Ako je, dakle, verovati onome to je o
njemu reeno, onda se ini da je Arkesilaj samo na prvi pogled pironovac, a da je u stvari
on dogmatiar. (SE PH 1.233-4)

13
Frede 1983, str. 163-6 (u ovoj knjizi str. xx).

10
U prilog ovom Sekstovom shvatanju svakako ide i Ciceronov izvetaj iz ve citiranog
pasusa (Akad. I 43-5). Drugaije tumaenje, koje interpretira Arkesilajeve argumente
isto dijalektiki, izneo je Kuizin (Couissin 1929/83). Detaljnije razmatranje ovog pitanja
bi neminovno znaajno prevazilo granice ovog Uvoda.
Postoji jo jedan element Arkesilajeve filozofije koji je potrebno dotai ovde, a
nadovezuje se na upravo pomenuti problem. Naime, Sekst tvrdi sledee:

Poto je takoe neophodno ovde razmotriti i pitanje voenja ivota, koje je, prirodno,
nemogue urediti bez odreenog kriterijuma, i od koga zavisi srea (kao svrha ivota),
Arkesilaj kae da e onaj ko se uzdrava od suda u pogledu svega, svoju naklonost ka
onome emu tei i svoju nenaklonost ka onome to izbegava, odnosno svoje postupke
uopte, usmeravati u skladu sa naelom onoga to je razumno (to eulogon), te e,
postupajui u skladu sa ovim naelom, njegovi postupci biti ispravni (katorthsei); jer,
srea nastaje kroz mudrost (phronsis), a mudrost se sastoji u ispravnim postupcima
(katorthmata), dok je ispravan postupak onaj za koji je, nakon sprovoenja, mogue
pruiti razumnu odbranu (apologia). Zato e onaj ko se rukovodi onim to je razumno
postupati ispravno i biti srean. (SE M 7.158)

Ovo svedoanstvo deluje kontroverzno iz najmanje dva razloga. S jedne strane, ako
doslovno shvatimo Arkesilajeve rei koje objanjavaju da razumno ponaanje dovodi do
ispravnih postupaka, koji ine temelj mudrosti, a ova je sutina sree kao svrhe ivota,
ini se da Arkesilaj po ovom pitanju odustaje od teze koju je tako nedvosmisleno
zastupao u svojoj kritici stoika naime, da se treba uzdrati od suda po svim pitanjima
te da zapada u odreenu vrstu dogmatizma. Ovaj prizvuk je, po miljenju Longa i Sedlija
(LS I, 457), zasluga pristrasnog izvetavanja Seksta, koji je mogue objasniti njegovom
tenjom da povue jasnu liniju izmeu pironovskog i akademisjkog skepticizma. Sa
druge strane, ako pomenuto Arkesilajevo rezonovanje shvatimo iskljuivo kao
dijalektiki niz ad hominem argumenata zasnovanih na stoikim teorijama i terminima,
ipak ostaje pomalo udno zato, nakon destruktivnih argumenata na raun njihove
teorije kataleptinih utisaka i mudraca, omoguava stoicima izlaz u tom smislu to oni
mogu da zadre svoju teoriju o vezi izmeu sree, mudrosti i ispravnog delovnja,
podrivajui samo tezu da ove tri stvari zavise od znanja. Na taj nain, svodei stoikog
mudraca na epoch, on im sam prua uputstvo kako da taj mudrac, koji se uzdrava od
suda u pogledu svega, ipak nastavi svoj ivot i, tavie, postigne sreu. ini se da je ovaj
Arkesilajev potez jedan od argumenata u prilog tumaenja da je Arkesilaj ipak imao
odreeno filozofsko uenje, odnosno, da je, zastupajui jedan ovakav kriterijum delanja,
bez obzira to se on zasniva na stoikim tezama i pojmovima, on zapravo branio svoj
skeptiki pristup uzdravanja od suda u pogledu svega od stoikog prigovora da takvo
epoch ini ivot nemoguim, i osuuje svakog ko ga se pridrava na potpunu
neaktivnost.14

Skepticizam Nove Akademije: Karnead

14
U vezi sa argumentom protiv skepticizma koji se zasniva na tezi da on ivot ini
nemoguim i primorava na neaktivnost, vidi Strajker xx, Barniot xx.

11
Po Arkesilajevoj smrti, oko 242. godine stare ere, vostvo nad Akademijom preuzima
Lakid, koji je, sudei prema sauvanim svedoanstvima, u potpunosti ostao veran
Arkesilajevom filozofskom pristupu (vidi Ciceron, Akad. II 16). ini se da je Arkesilajev
uticaj ostao neprikosnoven sve do dolaska Karneada (c. 219.c. 129. p.n.e.) na elo kole,
etvrtog u nizu sholarha nakon Arkesilaja. Savremenici su Karneada videli kao nekog ko
je Akademiju udaljio od Arkesilajevog naela beskompromisnog epoch-a. Iako je
mogue, kao to emo uskoro pokazati, da je takvo tumaenje pogreno, ipak ostaje
injenica da je u godinama nakon Klitomaha, Karneadovog vernog uenika i sledbenika,
u Akademiji dolo do jasnog zaokreta prema stavu da je mogue i opravdano da
pripadnici ove kole mogu posedovati verovanja o stvarima sve dok su spremni da
priznaju da je apsolutna izvesnost u vezi sa njima nedostina.
Takoe, nema sumnje da je Karnead u mnogo aspekata nastavio koristi isti filozofski
metod koji je uveo Arkesilaj, a koji se sastojao u napadanju tuih argumenata obe strane
u nekom sporu. Sam Ciceron u Akademici (2.16) predstavlja Karneada kao nekoga ko je
nastavio i dovrio Arkesilajevu filozofiju. Karnead je, poput Arkesilaja, najvie voleo da
napada argumente i teorije stoika (vidi DL 4.62; SE M 7.159-65).
Povod za tumaenje Karneadove filozofije kao koraka ka odustajanju od uzdravanja
od suda u pogledu svega je njegov stav da mudrac ipak moe posedovati neka mnenja.
Da su Filon iz Larise i Metrodor, dva istaknuta filozofa Akademije nakon Karneada i
Klitomaha, smatrali da je Karnead zastupao takvo stanovite, govori Ciceron, Akad. II
78. Takoe, Euzebije izvetava sledee:

Karnead je preuzeo vostvo nad kolom, i obeleio poetak tree Akademije. U

argumentisanju primenjivao je istovetan nain kao Arkesilaj, usvojivi i postupak
iznoenja argumenata u prilog obe strane nekog spornog pitanja, i podrivajui argumente
koji su osmislili drugi. Meutim, od Arkesilaja se razlikovao samo u pogledu epoch-a,
tvrdei da je nemogue da se ovek uzdrava od suda u pogledu svega, i da postoji razlika
izmeu neoevidnih (adlon) i neshvatljivih (nesaznatljivih) (akatalpton) stvari;
naime, iako su sve stvari nesaznatljive, ne vai i da su sve neoevidne. Bio je dobro
upoznat sa argumentima stoika, i postao poznat po svom raspravljalakom stavu prema
njima, stremei ne ka istini, ve ka onome to se ini ubedljivijim (phainomenon
pithanon) velikom broju ljudi. (Praep. Ev. XIV 7.15)

Ovaj citat identifikuje vanu razliku izmeu Arkesilaja i Karneada u stavu da je za

ljudsko bie nemogue da se u potpunosti uzdrava od suda u pogledu svega. tavie,
ini se da je Karnead smatrao da to ak nije ni neophodno, budui da je mogue praviti
razliku izmeu stvari koje su adla i stvari koje su akatalpta. Ako je Karnead sledio
Arkesilaja u upotrebi prideva akatalpsia za oznaavanje nedostinosti stoikog
katalpsis-a, to jest posedovanja apsolutne izvesnosti o prirodi stvari, onda je mogue
zadrati stav da su sve stvari u tom jakom smislu nesaznatljive, a opet smatrati da to ne
znai i da su sve stvari, ili osobine stvari, neoevide. Na primer, moete dosledno
smatrati da vam se ini da je stolica na kojoj sedite vrsta, a da istovremeno ne
prihvatate, odnosno ne verujete u neku tezu koja se tie vrstoe stolice kao neega to je
deo njene prirode.
Sekst opisuje argumente Karneada i njegovih sledbenika o ubedljivim utiscima na
sledei nain:

12
 Takoe, to se tie filozofskih teorija, mi kaemo da su svi utisci jednaki u pogledu
verodostojnosti ili neverodostojnosti, dok pristalice Akademije tvrde da su neki utisci
vie, a drugi manje ubedljvi. Ubedljive utiske oni dele na sledei nain: jedni su prosti
ubedljvi, drugi ubedljvi i provereni, trei ubedljvi, provereni i nepobitni. Na primer, kada
konopac lei smotan u mranoj sobi, osoba koja u nju urbano ue stie jedan prosti
ubedljvi utisak da se na podu nalazi zmija; meutim, osobi koja paljivo razgleda i ispita
okolnosti npr. da je konopac nepokretan, da je te i te boje, i slino on se pojavljuje
kao konopac, jer tada stie utisak koji je ubedljiv i proveren. Utisak koji je, osim toga i
nepobitan, mogli bismo opisati kroz sledei primer. Kada je Alkestida umrla, smatra se
da ju je Herakle povratio iz Hada i pokazao Admetu, koji je potom stekao ubedljiv i
proveren utisak Alkestide. Meutim, poto je znao da je ona umrla, njegov um je nije
prihvatio ovaj utisak, te on nije mogao u da u njega poveruje. (PH 1.227-9)

Oigledno da je Karneadovo precizno razmatranje razliitih nivoa ubedljivosti koje utisci

mogu posedovati najvie uticalo na formiranje stava da je on odustao od Arkesilajevog
naela vrstog uzdravanja od suda u pogledu svega. U skladu sa tim, Sekst je smatrao
da Karneadova teorija ubedljivih utisaka implicira da u odreenim sluajevima mi ipak
moemo prihvatiti neto: Kada neku stvar sagledamo jasno, mi je prihvatamo kao
istinitu ako smo prethodno proverama utvrdili da su naa ula u ispravnom stanju (M
7.188). Postoji nekoliko pokuaja da se objasni smisao ove Karneadove teze, kako bi se
izbegla Sekstova optuba da je Karnead njome otvorio vrata dogmatisanju, odnosno
prihvatanju neega kao istinitog. S jedne strane, Dejvid Sedli15 smatra da je ona pokuaj
Karneada da uspostavi dijalektiku protivteu sopstvenom zakljuku da ne postoji
kriterijum istine. Meutim, ne postoje svedoanstva da su stoici Karneadovu
argumentaciju protiv postojanja kriterijuma istine doiveli kao dokaz da takav
kriterijum zaista ne postoji. Na kraju krajeva, da mu je to bila namera, Karnead je mogao
da izloi argumente koji bi jednostavno pobijali one argumente kojima je on pobijao
stoiku tezu o postojanju kriterijuma istine. Prema drugoj interpretaciji, izloenoj od
strane Longa i Sedlija,16 Karnead je eleo da dalje potkopa kataleptini utisak kao
kriterijum istine time to bi ponudio stoicima alternativni kriterijum zasnovan na
ubedljivim utiscima, koji bi oni mogli da upotrebe kao sredstvo u sprovoenju akcija.
No, ni ovo tumaenje ne odgovara meri u kojoj je teorija o ubedljivim utiscima vezana za
Karneadovo ime.
Po miljenju Alana Bejlija,17 najadekvatnije objanjenje Karneadove motivacije za
iznoenje ove teorije jeste da je ona predstavljala njegov pokuaj da odgovori na
argument da akatalpsis teza i njena posledica, uzdravanje od suda, ine ivot
nemoguim i osuuju oveka na potpunu neaktivnost. Pogledajmo sledee Sekstovo
svedoanstvo:

Poto je i njemu samom [Karneadu] potreban kriterijum u skladu sa kojim bi vodio ivot
i postigao sreu, on je bio prinuen da sa svoje strane prui nekakvu teoriju o tome, te da
kao kriterijum usvoji ubedljivi utisak, odnosno onaj koji je istovremeno ubedljiv,
nepobitan i potpuno proveren. (M 7.166)

15
Sedley, XX; u ovoj knjizi XX.
16
LS 1.459-60.
17
Bailey (2002), 64.

13
injenica da je Karnead bio prinuen da prui odreenu teoriju o tome kako neko ko
odbacuje stoiki kriterijum ipak moen da dela, potkrepljuje Bejlijevu interpretaciju.
Prema ovom tumaenju, Karnead nije sutinski odstupio od Arkesilajevog shvatanja
epoch-a. Ciceron, za razliku od Seksta, ne ostavlja nikakvu sumnju u pogledu toga da je
Karnead dozvoljavao da mudrac moe posedovati neka mnenja: on eksplicitno tvrdi da
Karnead nije zastupao takvo miljenje (Akad. II 78, II 108). Prema Ciceronu, Klitomah
je na sledei nain objasnio Karneadovo shvatanje stava da se mudrac uzdrava od suda:

On [Karnead] dodaje da se reenica mudrac se uzdrava od prihvatanja upotrebljava na

dva naina: u jednom, ona znai da mudrac ne prihvata bezuslovno nijednu predstavu, a
u drugom da se mudrac uzdrava da govori na nain kojim bi saoptavao svoje slaganje
ili neslaganje sa neim, s posledicom da niti porie, niti tvrdi neto. Stoga, on se
pridrava jednog naela na teorijskom nivou, da nikada nita ne prihvata, a drugog na
praktinom nivou, na kome je voen ubedljivou, tako da, kada god se sa neim suoi ili
ga neko na to pozove, moe da odgovori sa da ili sa ne. (Akad. II 104)

Klitomah je oigledno smatrao da je sa naelom uzdravanja od suda ipak saglasna

odreena vrsta prihvatanja, ali ne ona vrsta jakog prihvatanja neega kao objektivne
istine o pravoj prirodi stvari, ve vrsta koja bi se odnosila samo na neke povrne aspekte
praktinog ponaanja, kao na primer, verbalnih odgovora na pitanja koja moemo sresti
u svakodnevnim situacijama. Ovo slabo prihvatanje se ne kosi sa Arkesilajevim
epoch-om, jer ni jedno ni drugo ne ukljuuje nikakva verovanja o objektivnoj
stvarnosti. U skladu sa tim, Bejli zakljuuje da iako je Karnead bio posredno odgovoran
za to to je Akademija napustila Arkesilajevu filozofiju, ini se da ne postoji dovoljno
osnova za pretpostavku da je sm Karnead ikada odbacio Arkesilajevu metodologiju, niti
privrenost epoch-u.18

Oivljavanje pironizma: Enesidem

Uticaj Karneada na razvoj Akademije nakon njegovog povlaenja sa njenog ela oko 128.
godine p.n.e. bio je toliko veliki, da su njeni sledbenici mnogo vie panje posvetili
tumaenju i odbrani Karneadovih stavova, nego filozofskim tezama Sokrata i Platona.
Karneadov uenik i naslednik na mestu sholarha, Klitomah, inio je velike napore da
Karneada predstavi kao nekog ko je u filozofskom pogledu maksimalno ostao dosledan
Arkesilajevom uenju. Meutim, bilo je drugih Karneadovih uenika u Akademiji koji su
filozofiju svoga uitelja tumaili na drugaiji nain. Ciceron izvetava da su Metrodor iz
Stratonikeje i Filon iz Larise (bez obzira to je ovaj poslednji bio uenik samog
Klitomaha) smatrali da je Karnead ipak doputao da mudrac moe posedovati mnenja
(Akad. II 78). Po dolasku Filona na elo oko 110. godine, Akademija doivljava
nedvosmisleno udaljavanje od Arkesilajevog naela beskompromisnog epoch-a u
pogledu svega.

18
Bailey 68. Ubedljiva argumentacija koja objanjava protivrenost Sekstove i Ciceronove
interpretacije Karneadove filozofije po ovom pitanju izloena je na str. 65-6.

14
 Jedini cilj naih rasprava je da se putem iznoenja argumenata u prilog obe strane spora
izvue i uoblii neki zakljuak koji je ili istinit, ili najpribliniji istini. (Cic. Akad. 2.7)

Tumaei Karneadov kriterijum ubedljivih utisaka ne kao dijalektiki potez, ve kao

izraavanje sopstvenih Karneadovih stavova, Filon i njegovi sledbenici otvoreno
dozvoljavaju da uen ovek poseduje mnenja koja se, ako i nisu istinita, ipak pribliavaju
istini, zamenjujui skepticizam Akademije umerenim falibilizmom, koji nas ograniava
jedino u pogledu toga da moramo priznavati da bi svako od tih mnenja moglo biti lano.

[Govori: Katul, pristalica Filonove Akademije] Poinjem da usvajam gledita svoga oca,
koji je sam esto govorio da su istovetna sa Karneadovim, i poinjem da smatram da se
nita ne moe opaziti, ali i da mudrac moe prihvatiti neto to nije opaeno, odnosno, da
moe posedovati mnenje, s tim ogranienjem da je svestan da je to samo mnenje, i da ne
postoji nita to je mogue shvatiti i opaziti. (Cic. Akad. 2.148)

Antioh iz Askalona, Filonov saradnik, koji je prikazan u Ciceronovoj Akademici (2.32,

2.60, 2.148), razvijao se u takvoj sredini oslabljenog uenja nekada skeptike Akademije,
da bi se na kraju potpuno otcepio od nje, i osnovao sopstvenu nezvaninu Staru
Akademiju. Antioh je tumaio Platona kao nedvosmisleno dogmatinog filozofa, iji je
stav o znanju u potpunosti obuhvaen stoikim uenjem o izvesnosti; zbog toga Sekst za
njega kae: tavie, Antioh je ak u Akademiju doneo stoicizam, tako da se za njega
govorilo da u Akademiji predaje stoiku filozofiju (SE PH 1.235).19
Logino je pretpostaviti da je meu pripadnicima Akademije bilo jo onih koji su bili
nezadovoljni, i to pre svega pomenutim postepenim odstupanjem od skeptikog kursa.
Najvaniji meu njima za dalji razvoj skepticizma bio je Enesidem iz Knosa na Kritu.
Svedoanstva u vezi sa periodom u kome je iveo krajnje su nepouzdane. Danas je opte
prihvaena pretpostavka da je doiveo svoj vrhunac negde sredinom prvog veka stare
ere. Postoje naznake da je napisao nekoliko dela (npr. DL 9.106, SE M 10.216), od kojih
je svakako najvanija knjiga Pironovske rasprave, sauvana danas iskljuivo kroz saeti
opis Fotija, carigradskog patrijarha iz 9. veka nove ere, kao deo njegovog kataloga pod
nazivom Biblioteka ili Myriobiblion, 169b18-170b35. Ovde dajemo prevod celokupnog
odlomka:

Proitao sam osam Enesidemovih Pironovskih rasprava. Sveukupni cilj knjige je da se

pokae da ne postoji vrsta osnova za saznanje ni u ulnom opaanju, niti u samom
miljenju. Stoga, kae Enesidem, ni pironovci, ni drugi filozofi ne znaju istinu o stvarima.
Meutim, filozofi ostalih ubeenja, osim to su uopteno neznalice, i to sebe iscrpljuju
bez potrebe i troe u beskrajnim naporima, ne poseduju znanje ni o samoj toj injenici da
zapravo ne znaju ni jednu od stvari o kojoj smatraju da su stekli neko znanje. S druge
strane, onaj ko filozofira na Pironov nain srean je ne samo uopte, ve takoe i
pogotovu zbog toga to ga krasi mudrost da ne poseduje vrsto i pouzdano znanje ni o
emu. ak i kada je re o onome to zna, on nita vie ne prihvata da je to potvreno,
nego to prihvata da je to poreknuto. Celokupan sastav knjige usmeren je ka pomenutoj
svrsi. Enesidem je ove rasprave posvetio Luciju Tuberu, jednom od svojih prijatelja iz
Akademije, rimljaninu po roenju, plemenitog porekla i izuzetnog dravnikog iskustva.
U prvoj raspravi, Enesidem opisuje razliku izmeu pironovaca i akademiara gotovo

19
Filonova smrt 83. godine p.n.e. oznaila je kraj Akademije kao institucije predvoene
neprekinutim nizom izabranih sholarha koja je posedovala sopstveno imanje u Atini.

15
doslovno sledeim reima. On kae da su akademiari dogmatici, jer oni neke stvari tvrde
s poverenjem, dok druge nedvosmisleno poriu. Pironovci, s druge strane, su aporetini i
lieni bilo kakvog vrstog i odreenog uenja, odnosno dogme. Ni jedan od njih nee rei
ni da su sve stvari nesaznatljive, ni da su saznatljive, ve da nisu nita vie ovakve nego
to su onakve, odnosno da su ponekad ovakve a ponekad nisu, odnosno da su za neku
osobu ovakve, a da za drugu osobu nisu takve, dok za neku treu osobu one uopte ni ne
postoje. Takoe, oni ne kau ni da su nam sve stvari uopteno, niti neke od njih,
dostupne ili nedostupne, ve da nam one nisu nita vie dostupne nego nedostupne,
odnosno da su nam ponekad dostupne, ponekad nedostupne, odnosno da su dostupne
jednoj osobi, ali da su nedostupne drugoj osobi. Zatim, oni ne kau ni da postoji istinito i
lano, ubedljivo i neubedljivo, postojee i nepostojee. Oni kau da ista stvar nije nita
vie istinita nego to je lana, ubedljiva nego to je neubedljiva, postojea nego to je
nepostojea; ili ponekad jedna od ovih stvari, a ponekad druga; ili jedna od ovih stvari za
jednu osobu, ali ne i za neku drugu osobu. Naime, pironovac nikako ne odreuje nita, pa
ak ni sam taj stav da nita nije odreeno. (On se ovako izraava, kae, zato to mu
nedostaje pravi nain da iskae ovu misao.) Meutim, akademiari, a posebno oni koji
pripadaju dananjoj Akademiji, kae Enesidem, ponekad se slau sa ubeenjima stoika, i,
ako emo iskreno, izgledaju kao stoici koji se bore protiv stoika. tavie, oni su
dogmatini u pogledu mnogih stvari. Oni smatraju da postoje vrlina i zlonamernost,
dobro i zlo, istina i la, ubedljivo i neubedljivo, postojee i nepostojee. Oni vrsto
odreuju i mnoge druge stvari. Jedino u vezi sa im izraavaju svoje neprihvatanje jeste
kataleptini utisak. Tako sledbenici Pirona, time to ne odreuju nita, ostaju
neprikosnoveno iznad svake zamerke, dok akademiari, kae on, podleu paljivom
preispitivanju slinom onom sa kojim se suoavaju ostali filozofi. Iznad svega, pironovci,
time to sumnjaju u svaki iskaz, ostaju dosledni i ne protivree samima sebi, dok
akademiari nisu svesni da su samoprotivreni. Naime, tvrdei i poriii nedvosmisleno
razne stvari, a iskazujui istovremeno opti stav da se nita ne moe znati, oni neminovno
zapadaju u protivrenost: kako je mogue rei da je jedna stvar istinita, druga neistinita,
a i dalje ostati u stanju zbunjenosti i sumnje, i ne izabrati jasno prvu a kloniti se druge?
Naime, ako ne znamo da je neka stvar dobra ili loa, odnosno da je istinita ili nesitinita,
odnosno da jedna postoji a druga ne postoji, zasigurno moramo priznati da su sve one
nesaznatljive. Meutim, ako oni o ovim stvarima mogu da steknu samo-oiglednu
spoznaju posredstvom ulnog opaanja ili miljenja, onda moramo rei da su one stvari
saznatljive. Slina razmatranja izlae Enesidem Egejac na poetku svojih rasprava, kako
bi objasnio razliku izmeu pironovaca i akademiara. U prvoj raspravi on, takoe, prua
kratak prikaz naina ivota jednog pironovca.
U drugoj raspravi on zapoinje opiran prikaz argumenata koje je prethodno ukratko
nabrojao, razmatrajui istinu, uzroke, uticaje na ljude, kretanje, stvaranje i unitavanje,
kao i ovima suprotne stvari, pokazujui nepobitnim zakljuivanjem (ili bar tako on misli)
da ih je nemogue shvatiti, odnosno spoznati. Trea rasprava tie se takoe kretanja,
ulnog opaanja, i njima svojstvenih osobina. Razvijajui opseno slian niz
protivrenosti, on i njih stavlja izvan domaaja nae moi saznanja. U etvrtoj raspravi,
Enesidem kae da znaci, u smislu u kome pojavne stvari nazivamo znacima stvari koje su
ne-pojavne, uopte ne postoje, i da su oni koji veruju u njihovo postojanje obmanuti
sopstvenim ispraznim zanesenjatvom. Potom on izvodi uobiajeni niz potekoa u vezi
sa prirodom, svetom i bogovima, zakljuujui da ni jedna od ovih stvari nije dostupna
naem saznanju. Peta rasprava takoe zadrava ovaj aporetini pristup, ali sada prema
uzrocima, odbijajui da prizna da ita uzrokuje bilo ta, i da filozofi koji se oslanjaju na
uzrona objanjenja gree, i tu Enesidem nabraja odreen broj tropa pomou kojih on
objanjava na koji nain prihvatanje uzronog tumaenja vodi te filozofe u zabludu. esta
rasprava tie se dobrih i loih stvari, onoga emu teimo i onoga to izbegavamo, kao i

16
 stvari kojima dajemo prednost u odnosu na druge, gde ih Enesidem podvrgava istom
postupku, koliko je u njegovoj moi, i iskljuuje iz domaaja nae spoznaje. Sedma
rasprava usmerena je protiv vrlina; tu Enesidem kae da su oni koji filozofiraju o njima
bespotrebno izmislili svoje teorije, te da se zavaravaju ako smatraju da su stekli neko
znanje ili iskustvo o njima. Osma i poslednja meu raspravama napada svrhu ivota,
pobijajui postojanje sree, zadovoljstva i razboritosti, kao i bilo koje druge svrhe ivota u
koju filozofi veruju, tvrdei da svrha ivota kojom se oni svi ponose jednostavno ne
postoji.

Ovaj odlomak potvruje danas prihvaeno miljenje da je Enesidem bio lan Akademije
koji je u odreenom trenutku za vreme Filona, nezadovoljan pravcem u kojem je ona
poela da se kree, odluio da osnuje sopstvenu filozofsku kolu, ali ovaj put oslanjajui
se na filozofskom nasleu Pirona. Pitanje zato je Enesidem odluio da sebe i svoje
pristalice nazove pironovcima zahteva odreeno pojanjenje. Ne smemo zaboraviti
injenicu da je on svoje filozofsko obrazovanje i orijentaciju stekao pod okriljem
Akademije, te da se je stoga vrlo verovatno da su vei uticaj na njega imala njena uenja
nego Pironova. S druge strane, ve smo videli da je navodni neprekinuti niz uitelja i
uenika od Pirona do Seksta mit, te je malo verovatno da je Enesidem napustio
Akademiju kako bi se pridruio ve postojeoj grupi filozofa koja je predstavljala deo
tradicije koja see do samog Pirona. Takoe, Sekst je mnogo spremniji da prizna
slinosti izmeu njegovog pironizma i Arkesilajevog uenja (PH 1.232), nego izmeu
pironovaca i samog Pirona, koga pominje samo na poetku prve knjige svojih Osnova
pironizma objanjavajui zato se skeptici nazivaju pironovcima (1.7). Zato nije
neosnovano pretpostaviti da je Enesidemova filozofija zapravo vie preobliena verzija
Arkesilajevog skepticizma nego pravo oivljavanje uenja samog Pirona. Oigledno da je
jedan od glavnih razloga za ovakav Enesidemov potez bilo to to nije eleo da se uplete u
sukobe oko autentinog tumaenja stavova prethodnih elnika Akademije, poput
Platona, Arkesilaja i Karneada, koji su, kao to smo videli, pratili razvoj Akademije
govoto od samog poetka. U njegovo vreme, u Akademiji se vie energije i vremena
posveivalo unutranjoj borbi oko toga ija je interpretacija autentina, nego borbi
protiv rivalskih kola. Stoga, ako je Enesidem odluio da iz tih razloga prikrije vezu
izmeu sopstvene filozofije i Arkesilaja, prvo sledee reenje bilo je da se pozove na
Pironov autoritet, budui da je i za samog Arkeislaja smatralo da je mnogo dugovao
Pironovom uticaju.
Postoji, meutim, jedan vaniji aspekt u kome se Enesidemov pironizam oslanja na
Pirona. Arkesilaj je propovedao uzdravanje od suda u pogledu svega, no ini se da
nikada nije eksplicitno dovodio u vezu epoch sa postizanjem sree i spokojstva due. Za
razliku od njega, Enesidem u citiranom odlomku jasno ukazuje da onaj ko filozofira na
Pironov nain srean je ne samo uopte, ve takoe i pogotovu zbog toga to ga krasi
mudrost da ne poseduje vrsto i pouzdano znanje ni o emu. Oigledno da je na
Enesidema snano uticala ideja koju su istakli jo Pironovi savremenici da uzdravanje
od suda i liavanje verovanja vodi do slobode duha od brige i uznemirenosti, do mira i
ispunjenosti u ivotu. S druge strane, nain pomou kojeg je Enesidem pretpostavljao da
treba doi do uzdravanja od suda bio je mnogo sliniji Arkesilajevoj nego Pironovoj
koncepciji postizanja epoch-a. Enesidem je sledio Arkesilaja u tehnici suprotstavljanja
argumenata drugih filozofa sa sopstvenim detaljno i paljivo razraenim argumentima,
dok je Piron smatrao da, kada jednom doemo do zakljuka da su stvari po svojoj
prirodi nerazluene, neizmerene i neodreene, slobodno moemo odbaciti svaki iskaz

17
o prirodi stvari kao iskaz koji nije ni istinit ni laan, bez potrebe da analiziramo i
pobijamo argumente koji su izneti u prilog tom iskazu.
Prvi deo citata snano je intoniran kritikom Akademije. Naime, oni su dogmatici zato
to postoje stvari koje tvrde i stvari koje nedvosmisleno poriu, verujui pri tom u
istinitost prvih i u neistinitost drugih. Za razliku od akademiara, ali i svih ostalih
filozofa-dogmatiara, pironovci nita ne odreuju i lieni su bilo kakve dogme. Nain
na koji pironovci postiu to stanje jeste taj to zauzimaju pristup da ni jedan od njih
nee rei ni da su sve stvari nesaznatljive, ni da su saznatljive, ve da nisu nita vie
ovakve nego to su onakve, odnosno da su ponekad ovakve a ponekad nisu, odnosno da
su za neku osobu ovakve, a da za drugu osobu nisu takve, dok za neku treu osobu one
uopte ni ne postoje, odnosno tako to primenjuju naelo ou mallon, sa kojim smo se
ve susreli kod Pirona (vidi gore, str. XX).
S druge strane, u citiranom odlomku Fotije prikazuje Enesidema kako i sam iznosi
nekoliko negativnih stavova koji su nedvosmisleni. Naime, on tvrdi da da znaci, u
smislu u kome pojavne stvari nazivamo znacima stvari koje su ne-pojavne, uopte ne
postoje, odbija da prizna da ita uzrokuje bilo ta i da uopte postoji svrha ivota.
Izgleda da je ovo u kontradikciji sa prethodnim izriitim stavom da pironovci nita ne
odreuju nedvosmisleno. Bet20 interpretira ovu prividnu protivrenost pomou
koncipiranja prirode stvari uz pomo onoga to on naziva uslovom nepromenljivosti.
Neki objekat je po svojoj prirodi (ili u stvarnosti) F ako i samo ako je on F
nepromenljivo, odnosno bezuslovno. Tako neki objekat koji je F samo ponekad, ili samo
za neke ljude, upravo zbog toga nije F. Time to Enesidem kae da stvari poput znakova,
uzroka i svrha ne postoje, on ne eli da tvrdi da postoji neto to je po svojoj prirodi ne-
znak ili ne-uzrok. On samo istie da nijedna od onih stvari koju, na primer, ostali filozofi
smatraju uzrokom ne zadovoljava uslov nepromenljivosti, budui da je relativna, jer je
uzrok samo ponekad, ili samo za neke filozofe, dok za druge nije. U tom smislu,
Enesidemovi negativni iskazi ne predstavljaju primere nedvosmislenih tvrenja o
prirodi stvari.
Jo jedan vaan aspekt u kome se, prema Enesidemu, pironovci razlikuju od
akademiara jeste odsustvo samo-protivrenosti u njihovom pristupu. Oni se
pridravaju stava da se nita ne moe znati, dok istovremeno tvrde i poriu razne stvari,
npr. da su neke stvari dobre, a neke loe. Pironovci izbegavaju samo-protivrenost time
to insistiraju na tome da se negativni iskazi poput nita ne odreujem, pored negacije
svih ostalih afirmativnih iskaza, logiki negativno odnose i na same sebe, i time
ponitavaju (up. SE PH 1.14-5, 206). Dodeljivanje ovakvog statusa iskazima meta-nivoa
moglo bi biti autentian Enesidemov doprinos.21 On zavisi od izuzetno delikatne
procedure, jer podrazumeva istovremeno i doputanje i neduputanje prihvatanja. Sekst
tu proceduru poredi sa odbacivanjem merdevina nakon to smo se uz njih uspeli, ili sa
purgativima koji, poto podstaknu organizam da iz sebe izbaci tetne materije, izbacuju i
same sebe (M 8.480-1). Probelm je to ove analogije podrazumevaju sukcesivnost, dok
se navedeni proces odvija simultano. Zbog toga je Enesidem smatrao da je jezik
nepodesan da adekvatno izrazi ovaj proces.
Za Enesidemovo ime vezuje se jo jedno od izuzetno vanih orua skeptike
metodologije, takozvanih deset tropa, odnosno naina argumentisanja koji dovode do

20
Bett (2000), str. 196-9.
21
Hankinson (1995), str. 124.

18
uzdravanja od suda, kao i osam tropa protiv uzronih objanjenja.22 Nesumnjivo da je
materijal koji je izloen u tropima proizvod tradicije, to je i logino, budui da je u
skladu sa generalnim skeptikim pristupom da argumenti budu zasnovani ad hominem,
odnosno da polaze od stavova drugih filozofa; ipak, vrlo je verovatno da ih je Enesidem
sistematizovao i prilagodio svom cilju, postizanju epoch-a. Fotijev rezime potkrepljuje
pretpostavku da je Enesidem, pored tropa, razvio i veliki broj anti-dogmatskih
argumenata, meu kojima najvie argumente protiv teorije znakova i uzroka.
Na alost, sudbinu Enesidemovog pironizma u periodu od njegovog formulisanja do
vremena kada su nastaka Sekstova dela nekih dve stotine godina kasnije, izuzetno je
teko rekonstruisati. Autentinost neprekinutog niza uitelja i uenika izmeu
Enesidema i Seksta koji pominje Diogen Laertije (9.116: Zeuksip, Zeuksis, Antioh iz
Laodikeje, Menodot iz Nikomedije, Teodas iz Laodikeje, Herodot iz Tarsa) krajnje je,
kao to smo ve rekli, sumnjiva. Mogue je da je u ovom razdoblju bilo perioda kada se
inilo kao da se kola potpuno ugasila.23 injenica da Sekst pripisuje deset tropa
Enesidemu (M 7.345) i starijim skepticima (PH 1.36), dok pet tropa, koje su drastino
drugaije po strukturi i pristupu, pripisuje novijim skepticima (PH 1.164), mogla bi da
sugerie da je postojao neki znaajniji prekid u tradiciji. Ipak, ini se da je bezbedno
pretpostaviti da je u razdoblju izmeu Enesidema i Seksta, bez obzira na brzinu i
kontinuitet njegovog razvoja, pozicija Enesidemovog pironizma na filozofskoj sceni ipak
ojaala, i da je panja koju je privlaio u intelektualnim krugovima rasla.
Jedno izuzetno vano ime nedostaje na pomenutom Diogenovom spisku. Re je o
Agripi, filozofu o kome je danas poznata samo jedna jedina injenica, a to je da je
verovatno on bio autor pet tropa (SE PH 1.164-77). No, ak bi i ta injenica mogla biti
dovedena u sumnju, budui da je potvrena samo od strane Diogena (9.88), dok Sekst u
svom opisu pet tropa, niti bilo gde u sauvanim tekstovima, ne pominje Agripu kao
njihovog autora. Osim toga da je pisao negde u periodu izmeu Enesidema i Seksta,
praktino je nemogue neto preciznije rei o Agripi; Donatan Barns smatra da je svoju
punu zrelost Agripa dostigao krajem prvog veka stare ere, vek i po pre Seksta, 24 no sve u
vezi sa Agripom treba uzeti sa velikom dozom rezerve. Ipak, argumentativna shema pet
tropa u mnogoj veoj meri podupire verziju pironizma izloenu kod Seksta nego
materijal i postupak izloen kroz deset tropa, iako je ovim poslednjim posveena bitno
vea panja i prostor u Sekstovim Osnovama pironizma. Bet smatra da je mogue
pretpostaviti da su Agripine trope odigrale presudnu ulogu u tranziciji pironizma iz
poetne, Enesidemove faze, ka konanoj, zreloj fazi izloenoj kod Seksta.25

Skepticizam i lekarske kole

Mnoga imena istaknutih skeptika iz perioda od Enesidema do Seksta poznata su kao

imena zapaenih lekara. Mogue je ak i da se veina filozofa sa Diogenove liste zapravo

22
Vidi SE PH 1.36-163 i 1.180-6; takoe, Striker, u ovoj knjizi XX.
23
Seneka, na primer, navodi pironizam na spisku filozofskih pravaca koji su prestali da
postoje (Naturales quaestiones, 7.32.2.).
24
Barnes (1990), str. viii, fusn. 5.
25
Bett (2000), str. 236.

19
profesionalno bavila lekarskom praksom,26 dok se za Seksta pouzdano zna da je bio lekar
i da je pisao medicinske rasprave (SE M 7.202, 1.61). Veza izmeu pironovskog
skepticizma i antike medicine bila je iznenaujue jaka. Na prvi pogled, deluje krajnje
zauujue kako je jedan radikalni oblik skepticizma mogue dovesti u vezu sa
lekarskom teorijom i praksom. Kako neko upte moe biti priznat kao lekar ako
otvoreno zastupa gledite da je nemogue posedovati medicinsko znanje, ili da jedna
terapija nije nita vie opravdana od druge? Da bismo ovo objasnili, potrebno je da
razmotrimo okolnosti pod kojima je nastala empirijska lekarska kola. Naime, u petom
veku stare ere, javljaju se teoretiari koji su eleli da naprave jasnu razliku izmeu
lekarskog zanata i tradicionalne vidarske vetine zastupajui tezu da je za uspenu
medicinsku terapiju neophodno da bude zasnovana na teorijima o nevidljivoj
konstituciji ljudskog tela i neoevidnim uzrocima bolesti. Zastupnici ovakvog
medicinskog pristupa nazivani su dogmatiarima, odnosno logiarima. U poetku, ovaj
pristup, koji se oslanjao na fizioloku i bioloku teoriju toga vremena, doneo je odreeni
napredak u terapiji. Meutim, tokom etvrtog veka, broj razliitih i esto uzajamno
protivrenih teorija na koje su se doktori oslanjali porasao je do te mere, da se meu
nekim lekarima javila sumnja da je nedovoljno zasnivati terapiju samo na nizu verovanja
o enitetima koji se nalaze van domaaja opaanja i iskustva, i ije je postojanje mogue
potvrditi samo apriori. Iz te sumnje u fizioloku teoriju i opise skrivenih uzroka bolesti
razvio se, u treem veku stare ere, nain miljenja o medicini koji eksplicitno odbacivao
svaku vrstu medicinskog teoretisanja. Njegove pristalice postale su poznate kao lekari-
empiriari. Izvori se slau da je empirijsku lekarsku kolu osnovao Serapion, krajem
treeg veka.
O uenju samog Serapiona nije preivelo gotovo nita, ali opti prikazi lekarskog
empirizma sauvani su kod Galena i Celzusa. U kratktim crtama, nauni postupak lekara
empiriara odvija se na sledei nain. On opaa da se kod ljudi javljaju razliiti afekti,
odnosno stanja (path), i to ponekad bez nekog oiglednog razloga (npr. kada nekom
prokrvari nos), a ponekad iz nekog oevidnog razloga (npr. kada neka rana uzrokuje
krvarenje). Zatim, on primeuje da ponekad neki njegov postupak dovodi do poboljanja
stanja kod pacijenta. Ponekad ga prirodni instinkt navodi da primenimo neku terapiju,
ponekad sluajno uspe da izlei pacijenta, dok ponekad jednostavno improvizuje u nadi
da e terapija postii eljeni efekat. On ne formira nikakve stavove ili teorije o bilo
kakvim svojstvima ili razlozima koje bi implicirale njegove empirijski zasnovane
terapije. Empiriar zaobilazi svaku spekulaciju o uzrocima stanja pacijenata, budui da
su oni van domaaja naeg saznanja, i da je ona potpuno beskorisna za terapiju. Sve se
odvija na nivou pojava (phainomena).27 Svaki empiriar je do svojih terapija dolazio na
osnovu sopstvenog nagomilanog iskustva, kao i iskustva drugih lekara. Ipak,
konzistentnost empiriareve pozicije mogue je dovesti u pitanje iz vie razloga. Prvo,
gomilanje iskustva pretpostavlja mogunost prepoznavanja slinosti izmeu razliitih
sluajeva. S druge strane, svaki sluaj razlikuje se od ostalih u nekom pogledu, te je
neophodno izdvojiti relevantne faktore od irelevatnih kako bi do gomilanja iskutva
uopte dolo, a to je nemogue uiniti bez nekakve teorije o tome koji su faktori
relevantni. Drugi problem je odreivanje koliine ponavljanja nekog fenomena u

26
Barnes, Ancient Skepticism and Causation, u Burnyeat (1983), The Skeptical Tradition,
149-203, na str. 189, fusn. 14.
27
Up. Hankinson (1995), str. 227-8.

20
iskustvu da bi se mogla pretpostaviti neka pravilnost, makar i u najslabijem
epistemikom smislu. Tree, neki empiriari su se oslanjali na analogijski postupak
primene na slinome, iji je zadatak bio da se doe do neke hipotetike terapije u
sluaju da empiriar naie na pacijenta ije stanje, odnosno bolest, nije zabeleeno ni
lekarevom dosadanjem iskustvu, niti u njemu poznatom iskustvu drugih lekara, tako
to bi se improvizovano primenjivala terapija iz nekog poznatog slinog sluaja. Sami
empiriari su se meu sobom sporili oko opravdanosti primene ovog postupka.
Trea glavna helenistika lekarska tradicija, tzv. metodska kola, nastala je u prvom
veku stare ere. Njeni osnivai bili su Temison iz Laodikeje i njegov uenik Tesal.
Metodiari su bili jo radikalniji od empiriara u pogledu opravdanosti primene bilo
kakvog uzronog zakljuivanja i primene iskustva. Oni su odreivli terapiju iskljuivo na
osnovu stanja u kome se pacijent trenutno nalazi. Istoriju njegove bolesti, pol ili starost
pacijenta smatrali su terapijski irelevantnom.
Svi empiriari su se slagali u tome da njihovi rivali, takozvani lekari-dogmatiari, ne
mogu da opravdaju nijedan od svojih stavova ili teorija o neoevidnim enititetima.
Meutim, ini se da su rani empiriari takoe zastupali i jedan jai stav da je stei
saznanje o ovim enititetima nemogue. Sekst kae da pristalice ove [empirijske] kole
nepobitno tvrde da su neoevidne stvari nespoznatljive, te da zbog toga empiriari ne
mogu biti pironovci, ve da je pironizam najsliniji sa metodskom lekarskom kolom
(PH 1.236). S druge strane, verovatno da je samo ime Seksta Empiriara nastalo na
osnovu Diogenove reference u 9.116 (Sxtoj mpeirikj), to znai da je on bio
lekar empiristike orijentacije. Kako se moe objasniti injenica da Sekst kritikuje
empiriare i tvrdi da je pironizam kompatibilan samo sa metodskom kolom? Mogue je
da je Sekst pripadao grupi empiriara reformatora, skeptikim lekarima-empiriarima,
koji su, ini se, smatrali da je mogue modifikovati lekarski emprizam tako da bude
koimpatibilan sa pironovskim skepticizmom (na kraju krajeva, nema dokaza da su svi
empiriari verovali u tezu o nemogunosti saznanja naprotiv, sauvani izvori jasno
pokazuju da se unutar same empirijske tradicije vodila rasprava o tome da li su stavovi
nekih pripadnika te lekarske kole konzistentni sa njenim optim usmerenjem).
Verovatno je, posle nekoliko vekova razvoja lekarskog empirizma, u Sekstovo vreme (2.
vek nove ere) bila opte prihvaena verzija empirizma koja je nastala modifikovanjem
poetnog uenja pod uticajem post-enesidemovskih skeptikih argumenata.28
U delima Seksta Empiriara grki skepticizam doivljava kulminaciju svoje duge
tradicije, zbog ega emo ostatak ovog Uvoda posvetiti kratkom izlaganju glavnih crta
sekstovskog pironizma.

Osnove pironizma Seksta Empiriara

Na samom poetku, Sekst jasno razgraniava tri razliita pristupa filozofiji: dogmatini,
koji podrazumeva da filozof veruje da je otkrio istinu o svetu, uobliivi je u svoje teorije
(pozitivni dogmatizam); akademiarski, koji se sastoji u verovanju da je, za ljudksa bia,
istinu o svetu nemogue dostii, a koji se zapravo svodi na negativni dogmatizam; i
skeptiki, koji podrazumeva da filozof nikada ne prestaje sa istraivanem (PH 1.1-4). Ako

28
Detaljnije objanjenje toga kako je moglo doi do tesne veze izmeu empirijske lekarske
kole i pironovskog skepticizma nalazi se u Bailey (2002), str. 91-6.

21
prva dva pristupa filozofiji predstavljaju dve strane jedne medalje, onda je skepticizam
trei put, ija je osnovna osobina da nikada ne prihvati ni pozitivni, ni negativni
dogmatizam.
Cilj skeptike, odnosno pironovske filozofije, je ataraxia, spokojstvo due (PH 1.12).
Miljenje da filozofija moe i treba da vodi ka postizanju duevnog mira i lienosti od
bola nije bilo svojstveno samo pironovcima. Ataraxia je predstavljala cilj pristalica
Epikurove filozofije (up. DL 10.136), a ini se da su joj i stoici bili naklonjeni (vidi npr.
Ciceron, Akad. 2.138). Pironovci su eleli da postignu spokojstvo due u pogledu onih
moguih izvora uznemirenosti koji su posledica verovanja u stvari poput prave prirode
objekata, prave prirode dobra i zla, bogova, itd., ime bi svoju duu oslobodili svega osim
nunih, neizbenih afekata fizioloke prirode, poput oseaja hladnoe, gladi i ei. Kada
je re o ovim neizbenim faktorima, cilj pironovaca bio je postizanje ublaavanja
njihovog uznemirujueg dejstva na duu (PH 1.25-30).
Ono po emu su se pironovci radikalno izdvajali od ostalih filozofskih kola bio je nain
na koji su smatrali da se dolazi do duevnog mira. Prema Sekstovom opisu, ataraxia
nastupa sasvim sluajno . . . kao to senka sledi predmet koji je stvara, nakon
postizanja stanja uzdranosti od suda, epoch-a, u pogledu prave prirode stvari (PH
1.25-30). Uzdravanje od suda je, sa svoje strane, posledica injenice da su sve stvari,
odnosno, sve pojave (phainomena), sve ono to se skeptiku ini, u sukobu sa nekim
drugim njegovim pojavama, ili pojavama drugih ljudi, i da je sporove u vezi sa tim
suprotstavljenim pojavama nemogue razreiti (PH 1.31-5). Pironovac jednostavno
razmatra razliite pojave (tj. ono kakvim se stvari ine njemu ili drugim ljudima), otkriva
da ne moe da odlui u koju od njih je opravdano poverovati kao u pojavu koja oslikava
pravu prirodu stvari, i uzdrava se od suda. Osnovno sredstvo za postizanje epoch-a su
trope, tj. argumentativne sheme, koje Sekst deli na niz od deset, pet i dve, plus osam
tropa usmerenih specijalno protiv kauzalnih filozofskih teorija.

Deset tropa

Tropa je transkripcija grke rei tropos, koja znai okret, obrt, nain. Smatra se
da je autor deset tropa Enesidem, mada svedoanstvo koje ide u prilog tom zakljuku
nije konkluzivno.29 Danas postoje tri sauvana teksta u kojima je izloen sadraj deset
tropa; pored Sekstovog (PH 1.36-163), koji je najpotpuniji, opis ovih tropa nalazi se jo i
kod Diogena Laertija (DL 9.78-88) i u tekstu O pijanstvu (De Ebrietate), 169-202,
Filona iz Aleksandrije (c. 30. p.n.e. c. 45. n.e.). Prema Sekstu, cilj deset tropa jeste
proizvoenje suprotnosti (antitheseis) pojava koja, poto su suprotstavljene pojave
jednake snage (isostheneia) u smislu verodostojnosti i neverodostojnosti (tj. ni jedna od
suprotstavljenih pojava ne prednjai u odnosu na druge svojom verodostojnou; PH
1.10), dovodi do uzdravanja od suda (epoch). Logika struktura argumenata30 je
sledea:

29
Vidi gore, str. XX.
30
Shematski prikazi logike strategije deset tropa analizirani su u Striker (1983), i, mnogo
detaljnije u Anass and Barnes (1985) i Hankinson (1995), 156-61. Moja verzija je neto drugaija,
ali se u velikoj meri oslanja na njih, a pogotvu na Henkinsonovu, u tome to sledi Sekstov stav da
relativnost strukturalno obuhvata sve ostale trope (PH 1.39).

22
[T] (1) x se ini (pojavljuje) F u odnosu na a;

(2) x se ini (pojavljuje) F* u odnosu na b;

(3) najvie jedna od pojava iz (1) i (2) moe biti istinita;

(4) pojave su isostheneia, odnosno ne moemo dati prednost jednoj pojavi nad
drugom;

stoga

(5) uzdravamo se od suda u pogledu prave prirode (phusei, kata tn phusin)

x.

Argument [T] nije formalno valjan, ali, pod uslovom da su mu premise istinite, prua
monu stimulaciju u pravcu prihvatanja zakljuka. Bilo bi gotovo nemogue zamisliti da
neko i dalje smatra da moe opravdano tvrditi neto o prirodi x-a ako premise (T1)-(T4)
vae. Deset tropa nisu zamiljene da stoje samostalno, ve postoji hijerarhijska
struktura, u kojoj su njima nadreene tri trope: prva zasnovana na onome to sudi,
druga na onome o emu se sudi, i trea tropa zasnovana na oboma, dok su ove tri
podreene tropi relativnosti, koja je najoptija (PH 1.38-9). Nije sasvim jasno kako bi
ova hijerarhija trebalo da funkcionie, i ini se da ne vri nikakav uticaj na Sekstovo
izlaganje.31 U svakom sluaju, argument [T] obuhvata formu svih tropa, i one se razlikuju
jedino u tome ta stoji umesto promenljivih a i b. Najvie prostora u izlaganju Sekst
posveuje navoenju mnotva primera koji potkrepljuju premise (1) i (2),
pretpostavljajui da se, nakon to njih potkrepimo, argument razvija do svog zakljuka
bez problema, budui da su premise (3) i (4) iste u svim tropama. Pre nego to
razmotrimo materijal u prilog prve dve premise, osvrnimo se na nain na koji (3) i (4)
vode do zakljuka (5).
Za razliku od dominantnog tona modernog skepticizma, skepticizam koji Sekst izlae je
esencijalni, a ne egzistencijalni; drugim reima, on pokuava da pokae da se moramo
uzdrati od suda u pogledu prirode stvari, a ne u pogledu toga da li one postoje.32 Retko
kada Sekst izraava sumnju u samo postojanje spoljanjih stvari (kao izuzetak, vidi npr.
PH 1.61, 99), a i kada to ini, to je verovatno zbog nepanje ili saetosti. Zbog toga, (T3)
se zasniva na (a) nekoj vrsti ontolokog principa neprotivrenosti, prema kome jedna
ista stvar ne moe u samoj svojoj prirodi istovremeno posedovati neka suprotna svojstva
F i F*. Meutim, poto je mogue da jedna stvar ontoloki ne poseduje protivrena
svojstva, a da ipak odaje protivrene pojave (na primer, zahvaljujui neispravnosti
ulnih organa), neophodno je pretpostaviti da vai jo jedan uslov: (b) x je moe initi da
je F ako i samo ako ono zaista po svojoj prirodi jeste F. Drugim reima, nemogue je da

31
Up. Anass and Barnes (1985), str. 25-6.
32
Up. Hankinson (1995), 26, 157. Naravno, toj razlici u odnosu na moderni skepticizam ne
treba pridavati specijalan znaaj, budui da su svi pironovski argumenti ad hominem, odnosno
zasnovani iskljuivo na filozofskim tezama pozitivnih dogmatika, filozofa koji su iveli pre njega, a
koji su uglavnom pretendovali na znanje o prirodi stvari, dok pitanje o postojanju spoljanjih
stvari nije bilo u ii panje. Da je Sekst iv danas, verovatno bi se njegovi argumenti u mnogo
veoj meri bavili ovim radikalnijim skeptikim scenariom.

23
se neto ini da je, recimo, hrapavo, a da po svojoj pravoj prirodi ne poseduje takvu
strukturu koju nazivamo hrapavom; ako uopte oekujemo da nam ula mogu govoriti
neto o stvarnosti, onda ta stvarnost mora biti izomorfna u odnosu na pojave. Tako, uz
pomo ove dve pretpostavke, dolazimo do (T3).33
Recimo da (T1) i (T2) govore o dve protivrene pojave: npr. meni se aa ini utom, a
vama plavom). Na osnovu (T3) ne moemo i vi i ja biti u pravu, jer aa ne moe
istovremeno biti i uta i plava (naravno, iskljuujemo mogunosti da je aa ofarbana u
uto-plave trake, ili da je polovina koju ja vidim uta, a polovina koju vi vidite plava, koje
su trivijalne). Stoga, potreban nam je nain da utvrdimo ije pojave odslikavaju istinsku
prirodu ae. Meutim, kako Sekst primeuje razmatrajui sluaj protivrenih pojava
kod ljudi i ivotinja, mi ne moemo biti sudije u sporu oko toga ije su pojave
verodostojne, jer smo i sami stranka u tom sporu (PH 1.59). tavie, mi nae pojave ne
moemo uporeivati sa protivrenim pojavama drugih ivotinja ni pomou dokaza, ni
bez dokaza. Ako jednostavno proglasimo nae pojave verodostojnim bez ikakvog dokaza,
taj in nee posedovati nikakvo racionalno opravdanje. S druge strane, ako pokuamo da
dokaemo da su, recimo, nae pojave verodostojnije, taj dokaz e biti oigledan ili
neoigledan (drugim reima, pojavljivae se ini e se da je uverljiv). Ako je
neoigledan, nee uspeti da nas uveri. Ako je oigledan, onda e i sam spadati u klasu
stvari koje su u pitanju, i koje istraujemo (tj. dokaz e i sam biti samo jedna pojava), te
emo time pokuavati da razreimo spor upravo jednom od stvari koja je sporna (PH
1.60-1). (Ovaj argument anticipira materijal iz pet Agripinih tropa koje emo razmotriti
kasnije; za sada je dovoljno konstatovati da Sekst slobodno kombinuje stariji materijal iz
deset tropa sa argumentima Agripinih tropa.) Dakle, ne postoji nain da utvrdimo ije
pojave odslikavaju pravu prirodu stvari (T4), to bi, po Sekstovom miljenju, trebalo da
dovede do zakljuka (T5).
Rekli smi da zakljuak (T5) ne sledi logiki iz premisa argumenta. Sekst je toga bio
svestan, i zato esto u tekstu upotrebljava drugaije formulacije, recimo: prinueni smo
da se uzdrimo od suda, uzdraemo se od suda, nastupa uzdravanje od suda.
Uzdravanje je stanje uma koje nastaje kod ispitivaa posle obavljenog istraivanja
(PH 1.7), to je neto to se jednostavno desi, a ne neto na ta je skeptik racionalno
obavezan, ili to racionalno moe da izabere. Veza izmeu premisa i zakljuka je faktika
i psiholoka: po sagledavanju premisa, mi jednostavno naemo sebe u stanju
uzdranosti od suda, i uzdravanje je psiholoki rezultat uvianja snage premisa. Zbog
toga Sekst i ne mora da brine o logikoj valjanosti svojih argumenata, naprotiv, on
otvoreno ostavlja mogunost da oni to nisu u PH 1.35. Jedino to je za pironovca
relevantno jeste da li su argumenti psiholoki efikasni, odnosno da li dovode ljude u
stanje uzdravanja od suda, odnosno verovanja.
Pogledajmo sada kako trope potkrepljuju (T1) i (T2). Prve etiri trope, zasnovane na
onome to sudi, oigledno ine niz: prva poredi ljude sa ivotinjama, druga ljude sa

33
Vrlo je vano ovde imati na umu da pomenute pretpostavke (a) i (b) koje lee iza premise
(T3) ne predstavljaju neke stavove kojih su se sam Sekst i ostali pironovci pridravali i u koje su
preutno verovali, ve da su to koncepcije drugih dogmatinih filozofa: npr. Demokrit odbacuje
(b), ali prihvata (a); Heraklit prihvata (b), a odbacuje (a); Protagora se, zbog konflikta izmeu (a) i
(b), zadrava samo na nivou pojava. Kada bi neko prigovorio da su premise argumenta [T]
istovremeno saglasne sa uzajamno protivrenim teorijama sve trojice, Sekst bi jednostavno mogao
da odgovori da je onda sukob izmeu demokritovaca, heraklitovaca i relativista neodluiv, te da se
stoga treba uzdrati od suda (Up. Hankinson (1995), 159-60).

24
drugim ljudima, trea razliita ula kod iste osobe, dok se etvrta bavi uticajem razliitih
okolnosti na jedno isto ulo.
Cilj prve trope, dakle, je da pokae da se stvari pojavljuju razliito (odnosno, da je
verovatno (eikos) da se pojavljuju razliito) ivotinjama razliitih vrsta. U njoj, Sekst
izlae skup parova iskaza forme (T1) i (T2) u kojma a i b oznaavaju vrste ivotinja V i
V*, gde V i V* mogu u principu biti bilo koje dve vrste ivotinja, ali Sekst obino poredi
ljudsku vrstu sa ostalim ivotinjama. Na primer (up. PH 1.55):

(1) morska voda (x) oveku (V) ne prija i otrovna je za pie (F),

(2) morsku vodu (x) ribe (V*) piju i u njoj uivaju zato to im se ini ukusnom i
blagotvornom (F*).

Vrlo je vano odmah rei da Sekst u stvari nigde ne daje pravi primer suprotnih pojava
kod razliitih ivotinja; on, na primer, nigde ne kae da se trava ini zelenom nama, a
kravama sivom. ak i gornji primer kae samo to da se morska voda ne ini prijatnom
ljudima, dok se ribama verovatno ini prijatnom, zato to vidimo da im ne smeta. Razlog
za usvajanje ovakve strategije je dvojak: prvo, Sekst izbegava da dogmatino tvrdi da zna
kako se stvari ine drugim ivotinjama, a drugo, ona se slae sa optom pironovskom
strategijom da se argumenti zasnivaju na teorijama dogmatiara, te da e, ako njihove
teorije vae, onda ivotinje imati takve i takve pojave.
Sluajevi koje navodi prva tropa predstavljaju kompilaciju podataka sakupljenu iz
razliitih knjiga dogmatskih naunika i filozofa, koju je verovatno izvrio neki pironovac
pre Seksta, i mnogi od njih su jednostavno injenino netani (npr. primer vezan za
uticu u PH 1.44: ljudima koji boluju od utice stvari se ne ine utim ili bar tako
savremena nauka kae).
Sekst pretpostavku da se stvari verovatno pojavljuju drugaije razliitim ivotinjama
zasniva na tri osnove razlike: ivotinje se razlikuju u nainu reprodukcije, u fizikoj
konstituciji, i u apetitivnom ponaanju. Prema Sekstovom miljenju, ove tri razlike
trebalo bi da potkrepljuju pretpostavku da se i pojave ivotinja razlikuju.
Argument da bi razliiti naini reprodukcije ivotinja trebalo da uzrokuju kod njih
razliite pojave krajnje je neubedljiv. Zato bi injenica da se, npr. ptice raaju iz jaja,
dok se ljudi raaju ivi kao bebe, ikako uticala na to da ljudi i ptice razliito vide istu
stvar? Mogue je da je Sekst smatrao da injenica da se proces reprodukcije razlikuje
kod razliitih ivotinja potkrepljuje razliitost u njihovoj fizikoj konstituciji.34 S druge
strane, stav da razlike u fizikoj konstituciji, a konkretno u konstituciji ulnih organa,
mogu doprineti razliitom opaanju kod razliitih ivotinja, deluje mnogo ozbiljnije.
Naime, mi danas verujemo da krava svet vidi crno-belo zato to njene oi ne poseduju
retinalne elemente koje ljudskim oima omoguavaju da vide boje. Naravno, Sekstovi
argumenti u vezi sa ovim nisu ni izdaleka tako nauno sofisticirani, ali ipak slede
ispravan princip: ako primetimo da se odreena karakteristika u vizuelnom opaanju
javlja kod ljudi koji poseduju odreeni defekt na oku, onda bi bilo opravdano
pretpostaviti da e se ista karakteristika javljati u opaanju neke ivotinje na ijem smo
oku primetili identian defekt. to se tie razlike u apetitivnom ponaanju, Sekst
pretpostavlja da ivotinje ude za neim zato to im se to ini prijatnim i poeljnim, a

34
Up. Diogenovu verziju prve trope, 9.79-80, koja, ini se, to sugerie.

25
izbegavaju neto zado to im se to ini tetnim i opasnim. U tom smislu, kada svinje jedu
bunike (1.57), to znai da im se one ine ukusnim, dok se ljudima, na primer, ne ini
tako. To je takoe jedan princip koji se ini prihvatljivim, ali e Sekstovo shvatanje
zavisnosti apetitivnog ponaanja od pojava biti preciznije objaenjeno u sledeoj tropi.
U drugoj tropi sakupljeni su primeri suprotnosti izmeu pojava koje se javljaju
razliitim ljudima. Ovde promenljive a i b iz (T1) i (T2) ponekad uzimaju vrednosti
odreenih grupa ljudi (Indijci, Skiti), a ponekad pojedinaca (Demofon, Atenagora).
Sekst poinje povlaenjem razlike izmeu dve komponente od kojih se sastoji ljudsko
bie: tela i due. Tela se razlikuju po obliku i ustrojstvu; oblik tela zavisi od razlika u
kombinaciji telesnih tenosti, u skladu sa teorijama mnogih tadanjih lekara-
dogmatiara, koji su smatrali da postoje etiri vrste telesnih tenosti: krvi, sluzi, ui i
crne ui, koje su odreivale karakteristike tela. Sekstov argument ne zavisi od
konkretne teorije na koju se oslanja, jer, iako je ova teorija odavno naputena (istina, ak
je ni svi antiki lekari nisu prihvatali), njegova struktura ostala bi nepromenjena ako
bismo ovu zamenili bilo kojom savremenom fiziolokom teorijom. Dakle, razliite
kombinacije tenosti u organizmu uzrokuju razliite oblike tela, a ovi sa svoje strane
verovatno uzrokuju razliite pojave (npr. ako je oblik nosa kod Indijaca drugaiji od nosa
Skita, mogue je da ovi razliito opaaju mirise). Kao i u prvoj tropi, Sekst ovde sledi
strategiju opreznosti prema saoptavanju kako se stvari ine drugim ljudima, i ne daje ni
jedan pravi primer razliitih pojava. Pojedinano ustrojstvo, odnosno idiosinkrazija,
tie se individualnih karakteristika, odnosno meavina telesnih tenosti, po kojima se
pojedinci unutar neke grupe (npr. rase) razlikuju; recimo, Platon i Aristotel su obojica
Grci, i dele telesne osobine karakteristine za Grke, ali se ipak njihova tela razlikuju i po
nekim individualnim karakteristikama, to moe biti uzrok razliitom opaanju stvari i
meu lanovima iste grupe.
Psiholoke razlike meu ljudima Sekst zasniva na fiziognomiji, nauci koja je u antiko
doba smatrana ravnopravnom i dobro utemeljenom naukom. Osnovna teza fiziognomije
bila je da je psiholoke karakteristike ljudi mogue odrediti prema njihovim fiziolokim
osobinama. U tom smislu, dua je odraz tela, a poto postoje telesne razlike meu
ljudima, onda se i njihove due razlikuju. Ipak, da postoje psiholoki zasnovane razlike u
nainu na koji ljudi opaaju stvari najvie ukazuje sluajevi razliitosti u pogledu toga za
im ljudi ude, a ega se klone. Razliiti ljudi tee razliitim stvarima, i izbegavaju
razliite stvari, to je poznato iz prve trope. Ovde, meutim, Sekst preciznije objanjava
prirodu veze izmeu izbora koje ljudi prave i pojava. Izbor zavisi od zadovoljstva, a
zadovoljstvo od pojava, zbog ega razliit izbor kod razliitih ljudi ukazuje na to da se
njima iste stvari pojavljuju razliito. Ako neka osoba A eli stvar b, onda b mora da
proizvodi zadovoljstvo kod A; ako b proizvodi zadovoljstvo kod A, onda se b mora initi
F osobi A, gde F oznaava neki atribut koji prua zadovoljstvo. Kao i u sluaju prve
trope, mnogi Sekstovi primeri koji bi trebalo da pokazuju sluajeve suprotnih pojava su
krajnje nejasni, i mogu postii svoj cilj samo uz doradu.
Da bi potkrepio premisu (T4), Sekst u drugoj tropi upotrebljava drugaiji argument
od onog kojim tu premisu potkrepljuje u prvoj tropi (PH 1.88-90). Sukob meu
pojavama je ovde nemogue razreiti zbog dileme: x se pojavljuje kao F1 osobi A1, kao F2
osobi A2, ..., kao Fn osobi An. Da bismo utvrdili pravu prirodu stvari x, mi moramo
verovati ili svim osobama A1, ..., An, ili samo nekima od njih. No, mi ne moemo uiniti
ni jedno, ni drugo. Naime, u prvom sluaju prihvataemo uzajamno protivrena gledita.
U drugom, moraemo da odluimo da li da prihvatimo gledita nekog konkretnog

26
posmatraa, odnosno grupi posmatraa, ili veine posmatraa. Prvi sluaj je nemogu,
jer bi taj posmatra, prvo, i sam bio uesnik u sporu, a drugo, takav pokuaj bi kao dokaz
koristio upravo ono to tek treba da dokae (gde se Sekst opet vraa na Agripin nain
argumentisanja). Gledite veine ne moe presuditi u sporu zato to ga je nemogue
pouzdano utvrditi (to je svakao bilo tano u Sekstovo vreme).
Trea tropa prikazuje razlike koje se javljaju meu pojavama razliitih ula kod iste
individue. Umesto promenljivih a i b u [T], Sekst navodi razliita ula, recimo ulo
ukusa i ulo vida. Kao i obino, mnogi meu primerima su problematini. Na primer,
kada Sekst kae da nekima med deluje prijatno u ustima, no neprijatno za oi (PH
1.92), oigledno je da grei, jer se nikome med ne ini neprijatnim kada ga posmatra.
Moda on misli da je med neprijatan kada se kapne u oko, to je tano, ali u tom sluaju
ne javlja se nikakav sukob pojava.
U ovoj tropi javlja se jedan posebno interesantan argument, koji se ne zasniva na
konfliktu pojava razliitih ula, ve na raznovrsnosti pojava (PH 1.94-7). ula opaaju
jabuku kao glatku (dodir), miriljavu (miris), slatku (ukus) i utu (vid). Uopteno
reeno:

(1) x se pojavljuje kao F1 ulu S1, kao F2 ulu S2, ..., kao Fn ulu Sn.

Iz ovoga, mi obino, poto pretpostavljamo da je jabuka uglavnom onakva kakvom se

pojavljuje, zakljuujemo:

(2) x je F1 i F2 i ... Fn.

Meutim, Sekst nam nudi jo dva mogua zakljuka. Prvo, moda jabuka poseduje samo
jedno svojstvo:

(3) x je F*.

U tom sluaju, razliita struktura naih pet ula bila bi odgovorna za to to to jedno
svojstvo opaamo na pet razliitih naina. Sekst pokuava da potkrepi ovu mogunost
analogijama (npr. vazduh, kada ga duvamo u frulu, opaamo kao odreeni zvuk), ali one
nisu preterano jasne. Kod Diogena (DL 9.81) nailazimo na potencijalno bolju analogiju:
isti predmet izgleda razliito prema razlici u ogledalima u kojim se ogleda.
Pretpostavimo da posmatramo odraz kocke u razliitim vrstama ogledala; u jednom
ogledalu, ona e izgledati izdueno i pravo, u drugom sabijeno i krivo, u treem e imati
oblik peanog sata. Vidimo kako jedan isti predmet uzrokuje sasvim razliite pojave.
Moda su naa ula poput ovih ogledala, tako da jednu istu osobinu jabuke opaaju
razliito.
Meutim, moda jabuka poseduje veliki broj svojstava, meu kojima ima onih koja su
van domaaja naih ula (vidi PH 1.96). Drugim reima, moda je pravi zakljuak iz (1)
sledei:

(4) x je F1 i F2 i ... Fn i Fn+1 i ... Fk.

Iz ovoga bi jasno sledilo da mi moemo samo da kaemo kakvim nam se stvari

pojavljuju, ali ne i kakve one stvarno jesu, jer stvarnost moe proizvoditi neogranieni

27
broj pojava o kojima mi jednostavno ne moemo znati nita.35 U PH 1.98, Sekst u
poznatom stilu odbacuje pokuaj dogmatiara da iskljue pretpostavke (3) i (4) na
osnovu teze da je priroda sainila naa ula takvim da mogu opaziti sve osobine koje
neki objekat moe posedovati.
etvrta tropa tie se stanja u kojima se nalazi subjekat koji opaa. Ovde bi premise
(T1) i (T2) trebalo da glase: x se pojavljuje kao F osobi A kada se nalazi u stanju S i x
se pojavljuje kao F* osobi A kada se nalazi u stanju S*. Ka primere stanja S i S* Sekst
navodi parove budan/uspavan, pijan/trezan, itd. Osnovni problem etvrte trope javlja se
u opravdanju premise (T4): zato ne bismo mogli da, makar u nekim sluajevima, damo
prednost jednoj pojavi nad drugom? Zato, na primer, ne bismo pojave ljudi koji su
budni smatrali verodostojnijim od pojava ljudi koji sanjaju?
Prvi Sekstov argument (PH 1.112-3) kae da, kada sudimo o stanjima S i S*, mi se i
sami neminovno nalazimo u nekom stanju, jer ne moemo biti ni u kakvom stanju. Mi
moramo biti ili u stanju S, ili u stanju S*, ili u nekom treem stanju koje je u istom rangu
sa ova dva. Na primer, mi moramo biti ili budni, ili u snu, ili u polu-snu. Ako se, dakle,
nalazimo u nekom stanju, onda je jasno da o njemu ne moemo da sudimo, jer smo i
sami uesnici u sporu. Ovaj argument nije preterano ubedljiv, budui da je oigledno da
moemo dati prednost pojavama iz jednog stanja u odnosu na pojave iz drugog stanja,
ak i kada se nalazimo u jednom od njih: ako sam pijan i ini mi se da se soba okree oko
mene, sigurno je da u pre poverovati prijatelju koji trezan sedi pored mene i tvrdi
suprotno.
Drugi argument (PH 1.114-7) mnogo kompleksniji i ubedljiviji. On se zasniva na formi
niza dilema, koju smo ve susreli. Njegova struktura je sledea:

A preferira pojavu p

(1) ne sudei da je p (2) sudei da je p istinito, na

istinito osnovu nekog kriterijuma

(A) priznaje da njegov (B) tvrdi da je njegov

kriterijum nije istinit kriterijum istinit

(I) priznaje da je (II) iznosi dokaz

dokaz laan kriterijuma

(a) ne sudi da je (b) sudi da je dokaz istinit,

dokaz istinit na osnovu novog kriterijuma

(i) ne iznosi dokaz za (ii) iznosi dokaz

novi kriterijum za novi kriterijum

Dakle, ako neka osoba A eli da d prednost pojavi koju je stekao u jednom stanju (p)
nad nekom drugom pojavom koju je stekao u drugom stanju, ona e prvo ili morati da
donese sud o tome da je ta pojava istinita i da prui dokaz za to, ili e to uiniti bez
35
Up. Anass and Barnes (1985), str. 71-4.

28
donoenja suda i bez dokaza. Ako daje pojavi p prednost (1) bez donoenja suda i bez
dokaza, onda je to besmisleno, jer joj niko nee verovati. Ako to ini na osnovu (2) suda i
dokaza da je p istinita, ona taj sud mora da donese na osnovu nekog kriterijuma. Taj
kriterijum ona mora smatrati ili lanim, ili istinitim; ako (A) prizna da je njegov
kriterijum laan, opet dolazi u besmislenu situaciju. Ako (B) tvrdi da je njegov kriterijum
istinit, ona e morati da ponudi neki dokaz za to, i taj dokaz e morati da bude istinit ili
laan. Ako (I) priznaje da je dokaz kriterijuma laan, niko joj nee verovati; ako izloi
dokaz kriterijuma, onda ona mora da tvrdi njegovu istinitost ili na osnovu nekog suda, ili
bez suda. Ako to (a) tvrdi bez suda, onda je to besmisleno iz navedenog razloga; a ako (b)
sudi da je dokaz kriterijuma istinit, potreban joj je novi kriterijum na osnovu kojega e
to suditi. Meutim, i za (ii) novi kriterijum bie joj potreban novi dokaz, itd. Sekst ovaj
argument zavrava zakljukom da su kriterijum i dokaz uvueni u kruno zakljuivanje.
Oigledno je da se on zasniva na Agripinim tropama, jedino nije sasvim jasno da on
ukljuuje kruno zakljuivanje, ve se ini da se pre zavrava u beskonanom regresu.
Iako je izloen u okviru etvrte trope, ovaj argument je po svojoj prirodi apstraktan, i,
ako uopte vai, onda vai za bilo koji sud o bilo emu. Sekst je ovde izloio jedan od
najoptijih skeptikih argumenata.
Peta tropa je jedna od onih koje su zasnovane na onome o emu se sudi, odnosno
na objektu o kome sudimo. Ona razmatra sluajeve u kojima pozicija, udaljenost i
lokacija istog objekta u odnosu na posmatraa-sudiju utiu na razliite pojave. U njoj su
opisani neki od najpoznatijih i najtrajnijih skeptikih primera perceptualnih iluzija,
poput kule koja se izdaleka ini okruglom, a kada joj se pribliimo vidimo da je zapravo
etvrtasta (118), ili vesla koje izgleda pravo izvan vode, a zakrivljeno kada ga uronimo u
nju (119). No, ako se isto veslo ini pravim na suvom, a krivim u vodi, da li je zasita
nemogue prosuditi koja je od ovih pojava istinita? Neko bi mogao rei da veslo izgleda
pravo kada je van vode, da izgleda krivo kada je u vodi, i da za zdrav razum tu ne postoji
nikakav problem dokle god znamo u kakvom se medijumu ono nalazi. Meutim,
pristalice filozofije zdravog razuma mogu biti pobijene na slian nain kao u anegdoti o
filozofu Ostinu (John Austin) i jednom neimenovanom protivniku ovog filozofskog
pravca koju prepriavaju Anaz i Barns:36 pokazavi Ostinu jednom prilikom tapi
zaronjen u au vode, on ga je upitao ta je to u ai; Ostin je odgovorio da je re o
pravom tapiu koji samo izgleda da je iskrivljen zato to upravo tako izgledaju pravi
tapii kada se zarone u vodu; potom je ovaj izvadio tapi iz ae, i on je i dalje bio
iskrivljen. Ipak, ako zdrav razum nije dovoljan da pobije skeptikove sumnje, da li moda
to moe nauka? Savremene naune teorije objanjavaju da prav tap izgleda iskrivljeno u
vodi usled prelamanja svetlosti. Meutim, problem sa naunim teorijama je to se one
menjaju, odnosno to uvek postoji vie od jedne teorije koja objanjava jednu istu
pojavu, bez obzira to se one mogu u odreenim periodima istorijskog razvoja nauke
smatrati naputenim (up. PH 1.34).
Sekst i ovu tropu zavrava (neto jednostavnijim) argumentom zasnovanim na
Agripinim tropama, koji ustanovljava da ne moemo opravdano dati prednost jednoj
pojavi nad drugom.
esta tropa zasnovana je na injenici da ni jednu pojavu ne opaamo istu, odnosno
ni jedna pojava ne prikazuje svoj predmet isto, ve svaku stvar opaamo u kombinaciji
sa neim drugim. Pojave nekog objekta mogu se meati sa spoljanjim faktorima (npr.

36
Anass and Barnes (1985), 106.

29
temperatura ili gustina vazduha kod vizuelnog i slunog opaanja), ali i sa unutrnjim
(oi u sebi sadre membrane i tenosti koje utiu na vizuelnu percepciju). Tako, na
primer, mi nikada ne moemo osetiti pravi ukus meda, jer je med uvek pomean sa
pljuvakom u naim ustima. Meutim, kako ova tropa od injenice da nae pojave
nikada nisu iste dolazi do zakljuka da meu njima ne moemo utvrditi koja je
verodostojna? Da li je zasita nemogue nekako proistiti pojave i ipak zakljuiti kakve
stvari zaista jesu? Zar ne moe, recimo, na intelekt da pomogne u otklanjanju ovih
prepreka? Sekst u 128 odbacuje tu mogunost, i to iz dva razloga. Prvo, um ne moe da
funkcionie adekvatno zato to su ula, njegovi vodii, tako nepouzdani. Iza ove
metafore lee jaka empiristika teza o duhu, koja podrazumeva da je um nesposoban da
radi bez ula, a koju su prihvatale gotovo sve dogmatine filozofske kole toga doba.
Intelekt je, prema ovom shvatanju, sposobnost da se operie idejama i pojmovima, a
ovaj materijal um ne poseduje u sebi, ve ga njime mogu snabdeti iskljuivo ula. Ovaj
argument nije preterano ubedljiv, jer mi bismo mogli upotrebiti razum da kroz
eksperiment, kombinujui ukus med + x i pljuvaka + y, doemo do ukusa koji med
dodaje nekoj meavini. Drugi argument koji Sekst izlae potpuno je drugaije vrste.
Naime, i sam um proizvodi odreene meavine. Ovo treba razumeti iskljuivo u
fizikom smislu, jer su svi Sekstovi dogmatini protivnici bili materijalisti, verujui da
um poseduje fiziku osnovu i da ga je mogue locirati u nekom delu tela (u srcu, ili
mozgu, kako se smatralo).
Sekst u sedmoj tropi navodi primere suprotnih pojava koje ukljuuju sluajeve kada
se (a) ista stvar nalazi u razliitim koliinama (PH 1.129-32), kao kada srebro u malim
komadima izgleda crno, a u velikim belo, i (b) kada se razliite stvari kombinuju u
razliitim proporcijama (PH 1.133), npr. kada popijemo jedan aspirin, oseamo se bolje,
dok bi nas pedeset usmrtilo. I ovi argumenti nemaju snagu, jer nije jasno zato bismo
odbacili ideju da usitnjavanje srebra menja njegovu boju, ili da su efekti toksina
kumulativni. Zato ova tropa, sama za sebe, teko moe da postigne svoj cilj.
Tako dolazimo do osme trope, koja ima poseban status: ona je najoptija i nadreena
svim ostalim Enesidemovim tropama (PH 1.39), a istovremeno se javlja kao jedna od
deset kojima bi trebalo da bude nadreena, i kao jedna od pet Agripin tropa (PH 1.164,
167, 175-7). Na osnovu ove trope, mi zakljuujemo da emo se, poto je sve relativno
(pros ti) u odnosu na neto drugo, uzdravati od suda u pogledu toga kakve su stvari po
sebi i po svojoj pravoj prirodi (PH 1.135). Njena osnovna ideja je da, poto nita to
opaamo nije apsolutno i samo po sebi, ve se uvek nalazi u nekom odnosu sa neim
drugim, mi nismo u mogunosti da presudimo kakva je prava priroda te stvari. Odnos
izmeu skepticizma i relativizma nije jednostavan, i esto se smatra da skeptiki
argumenti i primeri mogu voditi do relativistikih zakljuaka. S druge strane, ni sam
Sekst nije preterano obazriv, i esto govori o relativnosti kao o neemu to bi moglo da
bude identino sa pironizmom (vidi npr. PH 1.217).
Ipak, pironizam i relativizam su potpuno nekompatibilni. Razmotrimo sledei primer.
Vaa koulja mi se jue inila belom, ali danas su mi zakrvavljene oi, i ona mi se ini
svetlo uta (PH 1.101). Ako sam skeptik, ja u prvo smatrati da je vaa koulja zaista bela,
pa onda da je zaista uta, a potom u se uzdrati od suda o pravoj boji vae koulje. Moj
skepticizam upravo pretpostavlja da u ovom sluaju postoji neto to se moe znati
(prava boja koulje), ali ja nisam u mogunosti da to znanje steknem. Meutim, ako sam
relativista, ja u prvo smatrati da koulja nije po sebi ni bela ni uta, ve da je bela za

30
ljude sa normalnim oima, uta za ljude sa zakrvavljenim oima, itd; drugo, smatrau da
znam sve to se moe znati o boji te koulje. Uopteno, imamo dve protivrene pojave:

x se ini F u odnosu na S
x se ini F* u odnosu na S*

Skeptik pretpostavlja da x zaista jeste F ili F*, ali ne moe da kae ta je od ova dva
istinito, dok relativista iz ovoga zakljuuje da x nije ni F ni F*, ve da x jeste F u odnosu
na S, a F* u odnosu na S*.
O kakvoj se koncepciji relativnosti radi u Sekstovoj osmoj tropi? Anaz i Barns nazivaju
Sekstovo shvatanje relativnosti semantikom relativnou.37 F je semantiki relativno
ako reenice oblika x je F predstavljaju eliptini oblik za reenice x je F u odnosu na
y. Na primer, kada kaemo Med je sladak, tu reenicu treba shvatiti kao skraeni
oblik reenice Med je sladak u odnosu na limun, a ne kao tvrenje da med u svojoj
objektivnoj prirodi poseduje osobinu slatkosti.
Vratimo se sada na strukturalnu analizu osme trope. Ona se razlikuje od ostalih u jo
jednom pogledu: u njoj se ne navodi ni jedan konkretan primer koje ukljuuje
relativnost, ni jedan primer dogmatiara, ni jednu anegdotu, kao i ni jedan primer
suprotstavljenih pojava. On na samom poetku izjavljuje da je sve relativno, i potom
nudi argumente u prilog ove teze (137-9). Njih ima est, od kojih se prvih pet tiu
relativnosti u odnosu na objekte o kojima se sudi, a poslednji relativnosti u odnosu na
subjekat koji sudi. Prvih pet argumenata poseduju istu strukturu. Njihova ideja je
sledea: pretpostavimo da postoje stvari koje nisu relativne; one e se ili razlikovati od
relativnih stvari, ili se nee razlikovati od njih. Ako se ne razlikuju od njih, onda su i one
same relativne, dok ako se razlikuju, onda moramo zakljuiti da su i one ipak relativne,
jer se razlikuju u odnosu na relativne (sve to se razlikuje od neega je relativno u
odnosu na to od ega se razlikuje). Stoga, ne postoje stvari koje nisu relativne. Ovaj
argument je sofistiki: istina je da se, na primer, konji razlikuju od krava, i istina je da su
stvari koje se razlikuju od drugih stvari semantiki relativne; meutim, iz ove dve istinite
premise ne sledi da su konji relativni, tj. ne sledi da reenica x je konj predstavlja
eliptian oblik reenice x je konj u odnosu na y.
esti argument u ovom nizu je sasvim drugaiji. Zamislimo da pironovac kae Sve je
relativno. Dogmatiar se s time verovatno ne bi sloio, te bi rekao Nije sve relativno.
Sekst smatra da svojom izjavom dogmatiar upravo potvruje istinitost pironoveve
izjave, jer to njihovo neslaganje pokazuje da je relativnost svega i sama relativna. Ovaj
oblik argumenta, koji Sekst esto upotrebljava, naziva se peritropa (peritrop), i potie
od Demokrita, i, poto u njemu samo negiranje teze potvruje tu tezu, prilino je snaan.
Meutim, bez obzira na brilijantan utisak koji ostavlja, argument u 139 je netaan, jer
se iz sluaja da jedna osoba tvrdi da P, a druga da ne-P, moe zakljuiti samo da jedna od
njih nije u pravu.
Ipak, kljuni momenat za razmevanje ove trope i njene kompatibilnosti sa pironizmom
lei u 135, gde Sekst kae da u njegovom iskazu Sve je relativno glagol jeste treba
tumaiti kao da znai ini se/pojavljuje se. Prema tome, Sve je relativno zapravo
znai Sve se ini relativnim, i to se ne moe osporiti, jer su pojave semantiki relativne.
Naime, svaka reenica tipa x se ini F je zapravo eliptian oblik reenice x se ini F u

37
Anass and Barnes (1985), 139.

31
relaciji R, gde relacija R moe znaiti u situaciji S, u koliini K, u stanju C, itd., u
zavisnosti od konkretne trope. Na taj nain, specijalan status koji Sekst pripisuje ovoj
tropi je potpuno opravdan, jer ona prua opti opis strukture svih Enesidemovih tropa.
Takoe, kako zakljuuju Anas i Barns,38 relativnost prikazana u ovoj tropi je koherentna,
i potpuno kompatibilna sa pironizmom izloenim od strane Seksta.
O devetoj tropi teko je mnogo toga novog rei, a i sam Sekst joj ne poklanja previe
panje. Stvari se pojavljuju drugaije u zavisnosti od toga da li ih opaamo retko ili esto.
On navodi primer zlata, objanjavajui da mu pridajemo vrednost samo zato to je retko.
Problem u vezi sa tim lei u tome to je teko uvideti kako ova injenica vodi ka
skeptikom zakljuku, a ne ka relativistikom zakljuku, naime da zlato zapravo nema
intrinsinu vrednost.
Sekst zavrava ovaj deo izlaganja desetom tropom, koja se bavi razliitim nainima
ponaanja, obiajima, zakonima, predanju i dogmatskim ubeenjima, drugim reima,
kulturnim razikama meu narodima u najoptijem smislu. Pridravajui se naela
suprotstavljanja, on paljivo i detaljno svaki od ovih pet elemenata suprotstavlja sa
samim sobom, kao i sa ostala etiri, upotrebljavajui bogat materijal koji see iz perioda
od pre Homera, sve do podataka sakupljenih od strane naunika njegovog sopstvenog
doba. Kao i ranije, na prvi pogled se ini da tropa ne navodi primere uzajamno
suprotstavljenih pojava, ve se u njoj suprotstavljaju zakoni, obiaji, itd, na primer:
neki Etiopljani tetoviraju svoju decu, dok mi to ne radimo (PH 1.148). Meutim, sukob
razliitih obiaja ovde slui kao svedoanstvo da postoji razlika meu pojavama kod
Etiopljana i Grka: dok se Etiopljanima tetoviranje dece ini dobrim, ista stvar Grcima se
ini loom. Dakle, on u ovoj tropi ne prua konkretne sluajeve (T1) i (T2), ve materijal
na osnovu kojeg mi moemo da konstruiemo te premise. Premisa (T3) ne pominje se
ovde, ali samo zato to se ona principijelno ni u emu ne razlikuje od analognog koraka u
ostalim tropama, u kojima je Sekst ve izveo dovoljno argumenata u prilog
nerazreivosti uzajamno suprotstavljenih pojava.

Pet Agripinih tropa

Kao to smo ve rekli, pored deset Enesidemovih tropa, pironovac do uzdravanja od

suda dolazi i posredstvom pet naina argumentisanja, koji su pripisani Agripi. Meu
sauvanim tekstovima koji izlau pet tropa, najpotpuniji je Sekstov prikaz, PH 1.164-77.
Trope su zasnovane na sledeem: prva na protivrenosti, druga na beskonanom
nazadovanju u zakljuivanju, trea na relativnosti, etvrta na pretpostavci, i peta na
krunom zakljuivanju. Poto smo tropu o relativnosti razmatrali u okviru
Enesidemovih tropa, usredsrediemo se u ovom odeljku na ostale etiri.
Agripine trope su potpuno razliite po strukturi od Enesidemovih, budui da su
koncipirane kao sasvim formalni argumenti; Sekstova uputstva o njihovoj upotrebi
govore nam da ih treba koristiti zajedno, kombinujui ih u jednu optu skeptiku
strategiju. Njihov opseg je sveobuhvatan, jer se svaki predmet ispitivanja moe podvesti
pod ove naine (PH 1.169).
Prva tropa zasnovana je na protivrenosti, odnosno na injenici da se bilo ta to se
moe preispitivati kako u svakodnevnom, obino ivotu, tako i u nauci i filozofiji, nalazi

38
Anass and Barnes (1985), 144.

32
u stanju nerazreivog neslaganja (anepikritos diaphnia), te, poto ne moemo presuditi
ta da prihvatimo, a ta da odbacimo, dolazimo do uzdravanja od suda (PH 1.165). Ovde
pridev anepikritos moe znaiti jednako i (a) nerazreivo i (b) nerazreeno (do sada).
Mogunost (a), koja tvrdi da se sporovi principijelno ne mogu razreiti, svakako je jaa,
ali kompromituje opti pironovev nedogmatian stav, tako da bi on, radi ouvanja
konzistentnosti, svakako tvrdio (b).
Argument poiva na principu da je nemogue bilo ta tvrditi u sporovima koji se ne
mogu razreiti. Kako primeuje Barns,39 ovaj princip ne moe biti doslovce taan, jer je,
zapravo, sasvim mogue iznositi pozitivne tvrdnje u kontekstu sporova koji nisu
odlueni (u stvari, da bi uopte do njega i dolo, uesnici sporu moraju initi upravo to).
Stoga, moramo pretpostaviti da se ovde referira ne na prostu mogunost, ve na
racionalnost; tako re nemogue ovde ne treba tumaiti u smislu ta ne moemo ili
moemo rei, ve na to ta treba ili ne treba rei, ta je racionalno ili opravdano rei. Na
ovaj nain protumaen, princip je valjan.
Meutim, ako smo utvrdili da je svaka stvar potencijalno podlona sporenju i
dovoenju u pitanje, jo uvek nije jasno zato bi svaki spor morao da bude nerazreiv.
Da bismo shvatili zato Sekst to smatra, moramo imati na umu ono na ta nas on esto
podsea: kada je neka stvar sporna, onda je ona neoevidna (adlon),40 pa nam je
neophodan neki kriterijum, znak ili dokaz da bi smo spor razreili.41 Ovaj zahtev je zaista
opravdan: gde kod postoji spor, zaista nam je potreban neki kriterijum kako bismo
odluili ko je u pravu. No, kako Sekst pokazuje u PH 2 i M 7-8, svaki pokuaj da se utvrdi
ispravan kriterijum, znak ili dokaz je i sam predmet velikog neslaganja. Dakle, svako
neslaganje na objekt-nivou vodi do daljeg neslaganja na meta-nivou, a to neslaganje je
nerazreivo. Stoga je svako neslaganje nerazreivo.
Druga tropa zasnovana je na beskonanom regresu. Ovom vrstom kritike
argumenata koristili su se i dogmatiari kako bi osporavali argumente drugih, rivalskih
dogmatiara, tako da ona nije svojstvena samo pironovcima, iako u skeptikom
kontekstu ona ima drugaiji cilj. Sekst esto upotrebljava model beskonanog regresa, i
to ne uvek u epistemolokom kontekstu.42 Ipak, primeri epistemolokih regresa su
mnogo ei, i tiu se dokaza, kriterijuma istine, i znakova, objanjenja i definicija. 43 Svi
oni se zasnivaju na ovoj tropi. Struktura koju ona pretpostavlja je sledea: dogmatiar
tvrdi da p (npr. med je zaista sladak), i iznosi neki razlog r1 (npr. naa ula verno
odslikavaju stvarnost) koji dokazuje da p. Meutim, on mora da izloi neki drugi razlog
r2 (npr. zato to je priroda tako sazdala naa ula) kako bi dokazao da je r1 istiniti dokaz
za p; no, ne moemo prihvatiti r2 bez nekog daljeg razloga r3, ovaj bez r4, itd. Dakle, on

39
Barnes (1990), 20-1.
40
Vidi npr. PH 2.116, 168, 182; M 8.328, 334, 335; M 2.108.
41
Vidi npr. PH 2.172, 182; M 7.341, 346; 8.178, 317, 341, 346, 351, 365, 430; 9.177.
42
Npr. PH 2.40, gde Sekst dokazuje da je nemogue utvrditi ko je najmudrija osoba: Poto
se koliina mudrosti moe u velikoj meri, gotovo beskonano, stepenovati, mi kaemo da je
mogue da se pojavi neko ko je mudriji od osobe koju smatramo da je najmudrija meu svim
prolim i sadanjim mudrim ljudima. Tako, poto nam [dogmatiari] kau da treba verovati osobi
koja je mudrija od svih prolih i sadanjih mudraca, onda bi trebalo jo vie verovati osobi koja e
se roditi nakon ove osobe, a koja e biti mudrija od nje. A kada se pojavi ta osoba, mi moramo
oekivati da e se nekada pojaviti neko ko e biti mudriji i od njega, i tako dalje u beskonanost.
43
Za dokaz, vidi npr. PH 1.122; za kriterijum, PH 1.171; za objanjenja, PH 186.

33
mora ponuditi niz razloga r1, r2, ..., rn u kome svaki ri pokazuje da je njegov prethodnik
istinit dokaz. Meutim, ovaj niz je beskonaan, te dogmatiar ne moe da dokae da p.
Ipak, injenica da se u nekom argumentu koji pokazuje da p javlja beskonaan regres
nije sama dovoljna da dovede do uzdravanja od suda. Potrebne su nam jo tri
pretpostavke. Prvo, moda postoji neki drugi dokaz za p u kome se regres ne javlja.
Drugo, potrebno je da verujemo da su argumenti sa beskonanim regresom
neprihvatljivi argumenti. Tree, potrebno je da verujemo da je neprihvatljivo da je
mogue neto tvrditi bez argumenta. Zato Barns smatra da je potrebno Sekstovu
formulaciju ove trope shvatiti na hipotetiki nain: ako su (1) argumenti u kojima se
javlja beskonaan epistemoloki regres neprihvatljivi, ako je (2) jedini argument koji je
iznesen u prilog date teze regresivan, i ako (3) se nita ne moe tvrditi bez nekakvog
dokaza, onda se moramo uzdrati od suda u pogledu istinitosti te teze.44
Bez obzira na prividnu oiglednost pretpostavke (1), bilo bi dobro razmotriti njene
aspekte. Sekst nigde eksplicitno ne objanjava zato su argumenti sa beskonanim
regresom loi; ipak, u samom opisu ove trope, on nam prua jedan razlog: zato to ne
postoji polazna taka u dokazivanju (PH 1.166). Ako dogmatiar eli da izvede dokaz za
neki stav izvodei niz podupiruih iskaza, on prethodno mora da izvede prvi takav iskaz,
i to prvi u epistemolokom smislu (jer e u samom dokazivanju od biti poslednji), na
kome e se zasnivati svi ostali. Meutim, ako imamo neki konaan dokaz, recimo neki
euklidovski dokaz iz geometrije, svakako da u utvrivanju da zakljuak tog dokaza vai
mi ne moramo poi od poslednje premise. Tako, injenica da u beskonanom nizu
premisa ne postoji poslednja premise ne predstavlja preterano ubedljiv prigovor.
Postoji, meutim, drugi prigovor koji moe biti dovoljan da pokae da su dokazi u
kojima se javlja beskonani regres loi. Naime, da bi jedan takav dokaz bio valjan,
potrebno je da je mogue da tvrdimo i formuliemo svaku premisu u beskonanom nizu,
to je nemogue.45 Barns razmatra jedan mogui odgovor na ovaj prigovor,46 koji se
zasniva na nizu prirodnih celih brojeva. Niz {1, 2, 3, ...} predsatvlja beskonaan niz.
Svaki lan ovog niza ima jednog i samo jednog sledbenika. Niko (ko je ljudsko bie) ne
moe da nabroji sve lanove ovog niza, ali postoji neto to svako moe da uradi, a to je
da navede sledbenika bilo kog njegovog lana. Ako vam neko kae neki celi broj, ma
koliko veliki, vi ete uvek moi da kaete koji je broj njegov sledbenik. Da li je mogue
primeniti taj princip i na beskonani epistemoloki niz premisa koje dokazju neki stav?
Da li je dovoljno da mogu da formuliem svaku eljenu premisu u beskonanom dokazu,
iako ne mogu da ih formuliem sve, da bi taj dokaz bio valjan? Drugim reima, da li
mogu na neki slian nain da opravdam svaki iskaz u nekom beskonanom nizu iskaza?
Takve beskonane nizove istinitih iskaza je mogue konstruisati: recimo, n nije najvei
broj, jer je n + 1 vei od njega. Ipak, beskonanost ovog niza mogue je obuhvatiti samo
zbog svojstva prirodnih brojeva i shvatanja operacije dodavanja jedinice. To je ono to
obezbeuje istinitost svakog iskaza u nizu, te nije sluaj da je svaki iskaz ovog niza
opravdan svojim prethodnikom, iako je izvesno svaki njegov konsekvens.
etvrta tropa zasnovana je na pretpostavci; drugim reima, ona govori protiv
mogunosti da se neki dokaz zapone prostim tvrenjem premise koja sama nije
dokazana. U tom smislu, prosto tvrenje, odnosno pretpostavljanje, suprotno je
44
Barnes (1990), 44.
45
Da je Sekst bio svestan ovog prigovora, pokazuje M 8.16.
46
Barnes (1990), 48-52.

34
tvrenju nekog iskaza na osnovu nekog argumenta ili razloga. U skladu sa tim, este
Sekstove formulacije da se neto moe tvrditi ili sa dokazom ili bez dokaza 47 treba
shvatiti u smislu neto se moe tvrditi ili sa dokazom, ili prostim tvrenjem. Problem
sa ovom tropom lei u tome to nam Sekst ne objanjava u emu se konkretno ona
sastoji, tj. zato pironovci pretpostavku smatraju neprihvatljivom i kako tropa dovodi do
uzdravanja od suda. Takoe, ini se i da je njegova informacija o tome kada se tropa
koristi neprecizna, jer svakako nije sluaj da se ona upotrebljava iskljuivo u dilemama
tipa ili neto tvrdite na osnovu pretpostavke, ili zapadate u beskonaan regres koju
pironovci postavljaju dogmatiarima. Sekstov osnovni argument protiv prostog tvrenja
pomou pretpostavke nalazi se u 173; njegova struktura je sledea:

Ako je prihvatljivo da neki dogmatiar pretpostavi da P putem prostog tvrenja, onda

mora biti jednako prihvatljivo i da skeptik (ili neki drugi dogmatiar) pretpostavi da P*,
gde je P* suprotno od P. Meutim, ako P* nije nita manje prihvatljivo od P, mi ne
moemo prihvatiti P samo zato to ga dogmatiar pretpostavlja.

Osnovni princip koji lei iza ovog argumenta je: za svaki ikaz P postoji neki iskaz P*
takav da su (1) P i P* uzajamno nekompatibilni, i da (2) pretpostavljanje da P opravdava
P samo ako pretpostavljanje da P* opravdava P*. Ako je ovaj princip taan, onda je i
gornji Sekstov argument taan, a njegov zakljuak neopovrgljiv.
Dogmatiari, meutim, pokuavaju da se odbrane od ovog agumenta poriui da je
legitimno pretpostaviti bilo koji iskaz: neke pretpostavke su neumesne, i mogue je
razlikovati takve pretpostavke od legitimnih.48 Sekst bi na ovaj pokuaj odbrane mogao
da odogovori da ne postoji kriterijum, ni formalni ni neformalni, koji bi mogao da
razgranii legitimne od nelegitimnih pretpostavki. Meutim, Sekst svoju strategiju ne
razvija u ovom pravcu. On, po Barnsovom miljenju,49 eli da se fokusira na prigovor da
je svako prosto tvrenje vredno jednako koliko i bilo koje drugo (M 7.315). Poto i P i P*
predstavljaju sluajeve prostog tvrenja, oba iskaza e posedovati jednaku snagu, i bie
u ravnotei, ili to bi Sekst rekao, isosthens (M 8.436). Oni e biti jednake snage, jer sve
to se moe rei u prilog P, moe se rei i u prilog P*, a to je doslovce nita, jer kada bi se
u prilog jednoga od ova dva iskaza moglo neto rei, onda ih ne bismo ni pretpostavljali.
Na taj nain, ne bismo mogli da ustanovimo kome od ovih iskaza treba dati prednost, iz
ega, prema generalnoj pironovskoj strategiji, sledi uzdravanje od suda.
Vidimo da je ova tropa u mnogo tenjoj vezi sa epoch-om, jer, iako je Sekst esto
koristi u kombinaciji sa ostalim tropama, ona se moe upotrebljavati i samostalno; trope
o beskonanom regresu i krunom zakljuivanju dovode do skepticizma posredstvom
toga to su argumenti ta dva oblika loi, dok tropa zasnovana na pretpostavci slui
skeptiku zahvaljujui specijalnoj prirodi prostog tvrenja na osnovu pretpostavke.
Peta tropa tie se krunog zakljuivanja. Poput beskonanog regresa, i kruno
zakljuivanje prvi su upotrebili dogmatiari kako bi pobili argumente drugih
dogmatiara. Sekst definie tropu (169) objanjavajui njenu upotrebu; ona se
upotrebljava kada dokaz koji bi trebalo da potkrepljuje stvar koju dokazujemo zahteva
dokaz izveden upravo iz te stvari koju i dokazujemo; u ovom sluaju, poto ne moemo

47
Vidi npr. PH 1.60, 114, 122.
48
Vidi M 3.12
49
Barnes (1990), 107-8.

35
da pretpostavimo jednu od njih kako bismo dokazali onu drugu, mi se uzdravamo od
suda u vezi obe. Da bismo na adekvatan nain razmotrili ovu tropu, moramo prethodno
videti kako Sekst shvata kruno zakljuivanje. Na jednom mestu (PH 2.197), on navodi
primer dogmatiarskog silogizma: Sokrat je ovek; ni jedan ovek ne hoda
etvoronoke; stoga, Skorat ne hoda etvoronoke, i kritikuje ovakav nain silogistikog
zakljuivanja zato to dogmatiari premisu ni jedan ovek ne hoda etvoronoke
utvruju induktivno na osnovu konkretnih sluajeva ljudi koji ne hodaju etovoronoke,
tj. na osnovu niza iskaza (Sokrat je ovek i ne hoda etovoronoke, Platon je ovek i
ne hoda etovoronoke, ...), da bi posle iz nje izvodili iskaz da ni jedan ovek ne hoda
etovornoke. Drugim reima, ova silogizam ukljuuje cirkularnost jer, da bismo utvrdili
istinitost njegove druge premise, mi ve moramo da znamo da je istinito da Sokrat ne
hoda etvoronoke, to je zakljuak silogizma.50 Iz ovoga, jasno se vidi da je Sekst kruno
zakljuivanje shvatao u mnogo irem smislu od sluaja dva argumenta kod kojih je
premisa prvog argumenta zakljuak drugog, i vice versa, kako se obino ona shvata. U
svojim sauvanim tekstovima, Sekst upotrebljava tropu o krunom zakljuivanje preko
trideset puta, i svi sluajevi njene primene mogu se podeliti u tri vrste: istinski kruni
argumenti, generiki krune regresije i krune definicije.51 Prvu vrstu smo ve opisali na
primeru dva argumenta u kojima isti iskaz naizmenino igra ulogu i premise i zakljuka.
Primer druge vrste moe se nai u PH 1.116-17; Dormatiar pod pritiskom kritike treba
da prui kriterijum K1 na osnovu kojeg sudi da je stav P1 istinit; on potom iznosi dokaz D1
za valjanost kriterijuma K1, potom novi kriterijum K2 za A1, itd. Tako dobijamo sluaj
beskonanog generikog kruenja u zakljuivanju, pa se ova vrsta kruenja moe
smatrati posebnim sluajem regresa u zakljuivanju. Primer tree vrste je Sekstova
kritika definisanja pojma uzroka pomou pojma posledice u PH 3.22, gde su dogmatiari
optueni da pojam uzroka definiu kao ono to proizvodi posledicu, a pojam posledice
kao ono to proizvedeno uzrokom. Od ove tri vrste cirkularnosti, nama e ovde biti
interesantna samo prva.
Zato Sekst smatra da je kruno zakljuivanje loe? Nekoliko puta on sugerie da je
osnovni problem u tome da, kao kod beskonanog regresa, ono nema poetnu taku.
Naravno, ovo ne treba shvatiti doslovno, jer u krunom lancu argimenata svaki od njih
moe biti poetan. Ovde je re o tome da je u lancu krunog zakljuivanja ne moe
odrediti prioritet.52 Pogledajmo sledei Sekstov prigovor protiv krunog zakljuivanja:

Ako oni [dogmatiari] ele da prosuuju um na osnovu ula, a ula na osnovu uma, javlja
se kruno zakljuivanje, jer da bismo neto tvrdili o ulima neophodno je da prvo
prosudimo um, a da bismo procenjivali um, mi prvo moramo da donesemo sud o ulima.
(PH 2.68)

Kao to se vidi na ovom primeru, kruni dokaz zahteva da uradimo A pre nego to
uradimo B, kao i da istovremeno uradimo B pre nego to uradimo A, a to je, kako Sekst
primeuje, nemogue. Ako dokaemo P1 pomou argumenta P2, dakle P1, onda to znai
da smo u P1 poeli da verujemo tako to smo prethodno verovali samo u P2, a tek potom

50
Ovaj Sekstov pasus predstavlja osnovu za kasnije brojne kritike dedukcije kao jalovog
naina dokazivanja.
51
Vidi Barnes (1990), 62-4.
52
Vidi Barnes (1990), 74.

36
stekli verovanje u P1. U tom smislu, Sekst shvata dokaze kao psiholoke procese, koji
traju odreeno vreme i koji rezultiraju u stvaranju nekog novog verovanja. Njegova
koncepcija prioriteta je psiholoka i temporalna, i u tom smislu je kruno zakljuivanje
nemogue jer se u njemu ne moe ustanoviti prioritet.
Meutim, Barns ovaj Sekstov prigovor protiv dogmatiara smatra za ignoratio elenchi,
jer cilj dogmatiara u dokazivanju nije bio stvaranje verovanja, ve opravdavanje
verovanja.53 Pravi prigovor podrazumeva drugaiji koncept prioriteta, koji on naziva
epistemikim, a koji se moe nai kod Aristotela (An. post. 72b25-8). Naime, ako je I,
stoga P (gde je I neki skup iskaza) dokaz za P, onda moraju postojati odreene
epistemike relacije izmeu lanova skupa I i iskaza P, odnosno lanovi niza I moraju
zasnivati P, potkrepljivati P, objanjavati P, itd. Dakle, ako je I, stoga P dokaz, onda
svaki lan niza I mora imari epistemiki prioritet u odnosu na P. Aristotel relaciju
epistemikog prioriteta definie kao asimetrinu (ako je x prioritetno u odnosu na y,
sledi da y nije prioritetno u odnosu na x) i tranzitivnu (ako je x prioritetno u odnosu na
y, a y prioritetno u odnosu na z, onda je x prioritetno u odnosu na z). Prigovor se, onda,
sastoji u sledeem: ako imamo najprostiji kruni niz, sastavljen od tri argumenta sa
jednom premisom P3, stoga P2, P2, stoga P1, P1, stoga P3, onda bi, poto je svaki lan
niza dokaz, P3 bilo prioritetno u odnosu na P2, P2 prioritetno u odnosu na P1, a P1
prioritetno u odnosu na P3. Po tranzitivnosti epistemikog prioriteta, P3 je prioritetno u
odnosu na P1; meutim, po asimetrinosti, P3 ne moe biti prioritetno u odnosu na P1.
Ukoliko je relacija epistemikog prioriteta zaista asimetrina i tranzitivna, onda svaki
oblik krunog zakljuivanja ne moe biti valjan.54
Peta tropa je slina drugoj, zasnovanoj na beskonanom regresu, po tome kako dovodi
do epoch-a i na koji se nain moe upotrebljavati. Ako i prihvatimo da je kruno
zakljuivanje nedopustivo, to ne znai da se iz toga odmah moe izvesti epoch, jer moe
postojati drugi argument koji dokazuje istu stvar, a ne sadri cirkularnost. Zbog toga,
ova tropa se teko moe koristiti samostalno, ve najee kao deo sistema vie tropa.

Razmotrimo, na kraju ovog odeljka o Agripinim tropama, aspekte njihove upotrebe u

obliku jednog skeptikog sistema argumenata. Sam Sekst koristi trope, kao to smo
videli, samostalno, ali i u grupama od po dve ili tri, a i sam njegov opis Agripinih tropa u
Osnovama pironizma sugerie da su one zamiljene da stoje u nekom sistemskom
odnosu (1.168, 169, 170-7). U PH 1.170-7 Sekst pokuava da prui konretan primer
sistemske primene svih pet tropa u jednom argumentu. Meutim, taj argument pati od
nepotrebne kompleksnosti, nejasnoe i odsustva elegancije.55 Od mnogo vee pomoi su
takozvane dve trope (PH 1.178-9). Paradoksalno, Sekst ovde zapravo ne izlae dve nove
trope, ve konstruie argument zasnovan na tri od pet Agripinih tropa, prvoj, drugoj i
petoj. Po njegovom miljenu, one bi trebalo, kombinovane zajedno, da nas dovedu do
uzdravanja od suda u vezi sa svakim moguim pitanjem. Struktura ovog argumenta
prikazana je shematski:

53
Barnes (1990), 75.
54
Postoje savremene epistemoloke teorije koje ne shvataju ovu relaciju tako da ona mora
posedovati asimetrinost i tranzitivnost, i koje se naelno nazivaju koherentistikim.
55
Mogue je ak da on predstavlja sam Sekstov izum, budui da se u ovom obliku ne javlja
ni na jednom drugom mestu.

37
(dijagarm)

Dogmatiar iznese neko bilo koje tvrenje P. Jedini pravci u kojima dogmatiar
moe dalje da se kree oznaeni su strelicama. Svaki put kada dogmatiar neku stvar,
posredstvom koje spoznajemo stvar koja pripada drugoj vrsti, uzme kao neto to je
spoznato posredstvom stvari iste vrste, novi argument koji time nastaje oznaen je kao
novi Ai. Vodoravnim isprekidanim linijama (======) oznaeno je uzdravanje od
suda. Na dijagramu je svaka mogua staza blokirana horizontalnim linijama, to znai
da e dogmatiar morati da se uzdri od suda u vezi svakim moguim P. Takoe, vidimo
da svaki put kada dogmatiar pokua da tvrdi P kao neto to se moe znati na osnovu
samog sebe, predmet je nerazreivog neslaganja, te stoga zavrava u epoch-u.

samopotkrepljuju potkrepljen pomou A1

===========
(nerazreiva suprotnost)

stari A1 novi A1
=======
(kruno zakljuivanje)

samopotkrepljuju potkrepljen pomou A2

===========
(nerazreiva suprotnost)

stari A2 novi A2
=======
(kruno zakljuivanje)

samopotkrepljuju
===========
(nerazreiva suprotnost)

==========
(regres)

Barns zamera56 ovom argumentu to to se uopte ne oslanja na tropi zasnovanoj na

pretpostavci, koja je, kao to smo videli, od posbnog znaaja za pironovce. On predlae

56
Barnes (1990), 119.

38
drugaiju verziju, u kojoj je uloga trope zasnovane na nerazreivim suprotnostima
zamenjena tropom zasnovanom na pretpostavci. Barnsov sistem od tri trope (kako ga
on naziva) funkcionie na sledei nain: recimo da razmatramo tvrenje P. On je ili (1)
prosto tvrenje, ili (2) potkrepljen nekim dokazom. Ako (1), onda primenjujemo tropu
pretpostavke; ako (2), onda P poiva na nekom razlogu, ili skupu razloga R1. Ili je (2a) R1
staro, tj. u ovom sluaju istovetno sa P, ili je (2b) novo. Ako (2a), primenjujemo tropu
krunog zakljuivanja; ako (2b), onda ili je (2bi) R1 prosto tvrenje, ili je (2bii)
potkrepljeno nekim dokazom R2. Ako (2bi), primenjujemo tropu pretpostavke, itd.

Epoch

Nakon razmatranja argumenata koji bi, po Sekstovom miljenju, trebalo da dovode do

uzdravanja od suda, vreme je da prodiskutujemo aspekte samog pojma epoch. Da li se
skeptik uzdrava od suda u pogledu svega, ili samo u pogledu nekih stvari? Da li skeptik
poseduje neka verovanja, ili ne poseduje nikakva verovanja? Na kraju, da li skeptikovo
epoch ini njegov praktian ivot nemoguim? Ovo su pitanja koja se nuno nameu
svakom itaocu prve knjige Osnova pironizma; ona su predmet brojnih rasprava u
savremenoj literaturi, i njima je posveeno nekoliko tekstova u ovoj knjizi.
Sekst definie uzdravanje od suda kao stanje u kome se na um ustruava tako da niti
potvruje niti porie bilo ta, usled ravnotee u pogledu verodostojnosti ili
neverodostojnosti stvari koje ispituje (PH 1.196). Naravno, osoba koja vrsto potvruje
ili porie da P oigledno veruje da P. Stoga, epoch predstavlja uzdravanje od
verovanja.57 U skladu sa tim, izgleda da odreivanje opsega pironovskog epoch-a zavisi
od tumaenja znaenja rei verovanje.
Verovanje, oznaeno grkom rei dogma, je re koja, po Sekstovom miljenju, ima dva
znaenja (PH 1.13). U prvom, irem znaenju, dogma se javlja kada nam se neto ini da
je sluaj (eudokein), npr. kada nam se ini da je trenutno dan, ili da nam je trenutno
hladno. U drugom, dogma je prihvatanje neega neoevidnog (adlon) to istrauju
nauke i filozofija, npr. prihvatanje demokritovske teze da, bez obzira kako nam stvari
izgledaju, sve one su zapravo sainjene od atoma i praznine. Sekst jasno daje do znanja
(PH 1.13) da su verovanja u upravo ovom drugom smislu glavna opasnost za spokojstvo
due, i da skeptik ne dogmatie u ovom drugom znaenju rei dogma. On dozvoljava da
pironovac prizna da mu se stvari pojavljuju takvim kakvim se pojavljuju (npr. on ne
spori injenicu da mu se med ini slatkim), ali smatra nedopustivim prihvatanje bilo
kakve konstrukcije zasnovane na takvoj pojavi koja govori neto o samoj prirodi
predmeta te pojave (u datom sluaju, pravoj prirodi meda) (PH 1.19-20).
Koje stvari skeptik smatra oevidnim, a koje neoevidnim? U PH 2.97-9 Sekst
izvetava da su dogmatiari smatrali da se sve to ovek moe ispitivati deli u dve grupe:
u oevidne i neoevidne. Neoevidne stvari oni dalje dele u potpuno neoevidne,
prirodno neoevidne i povremeno neoevidne. Oevidne stvari su one koje u nama same
od sebe formiraju znanje, npr. da je sada dan; potpuno neoevidne su one koje su takve
da ih ne moemo spoznati , npr. da li je broj zvezda na nebu paran ili neparan; prirodno
neoevidne su one stvari ija je priroda takva da ih ne moemo jasno opaziti, poput pora
na koi; povremeno neoevidne su stvari koje su u nekom trenutku izvan domaaja

57
Vidi Sedley (1983), 19-20. (U ovoj knjizi, XX.)

39
naeg opaanja, npr. kao to je grad Atina trenutno van domaaja mog opaanja, ali,
kada bih se nalazio u njemu, on bi postao oevidan. Meutim, kako primeuje Bejli, 58
ovu dogmatiarsku definiciju oevidnog i neoevidnog nikako ne moemo shvatiti kao
neto sa im se Sekst slae. Ako bismo prihvatili ovu definiciju, onda bi reenica Sada je
dan bila izuzeta od uzdravanja od suda kao oevidna, to bi znailo da verujemo da je
sada zaista dan, odnosno da posedujemo makar jedno verovanje o objektivnoj
stvarnosti, to se kosi sa generalnim pironovskim pristupom. Od mnogo vee pomoi u
odreivanju skupa stvari koje pironovac smatra oevidnim je PH 1.193; u njemu, Sekst
implicitno ukazuje da su oevidne stvari samo one koje izazivaju razliita stanja nae
svesti (path) i prisiljavaju nas da ih prihvatimo. Oevidne su samo pojave (phantasia),
jer one izazivaju path (PH 1.13), poput ini mi se da mi je hladno.
U skladu s tim, Majkl Frede59 iznosi miljenje da skeptik svakako poseduje odreena
verovanja, i da to uopte ne ugroava doslednost njegovog skeptikog pristupa. Naime,
Fredeovo tumaenje Sekstove distinkcije u PH 1.13 izmeu dve vrste verovanja
podrazumeva da se skeptik uzdrava od verovanja samo u vezi sa stavovima i teorijama
nauke i filozofije. Dogmatiari su ti koji veruju da ljudski razum moe da na osnovu
pojava zakljuuje neto o stvarnosti koja lei iza njih. S druge strane, skeptik slobodno
moe da veruje u obina, svakodnevna verovanja koja su, uglavnom, nenauna.60 U
tom smislu, skeptik e posedovati veliki broj verovanja koja poseduje i obian ovek.
Meutim, on e se od obinog oveka, koji je manje ili vie naivan i delimino
dogmatian61 u pogledu svojih verovanja, fundamentalno razlikovati u stavu prema
sopstvenim verovanjima, koji se sastoji u svesti da je mogue da su stvari prilino
drugaije u stvarnosti od onoga u ta on veruje. U jednom kasnijem radu, on e dalje
produbiti ovu ideju, objanjavajui da postoje dve vrste prihvatanja neeg. Jedna vrsta,
koju Frede naziva prostim posedovanjem gledita oslanja se na grki glagol eudokein;
re je o stanju u kojem se, nakon to smo razmotrili neku stvar, pasivno slaemo sa
utiskom koji je to na nas ostavilo, bez daljeg pokaavanja da taj utisak pozitivno
prihvatimo mislei da je on istinit. Druga vrsta, tvrenje (synkatatithesthai)
podrazumeva potovanje odreenih pravila, npr. da onaj ko tvrdi neku stvar mora da
smatra da je njegov utisak o toj stvari istinit, i da mora posedovati adekvatnu vrstu
razloga za to to misli da je ona istinita.62 Prvu vrstu odlikuje izrazita pasivnost, dok
druga vrsta podrazumeva nae aktivno uee u potovanju pomenuih pravila.
Majls Barnijet,63 s druge strane, zastupa interpretaciju prema kojoj skeptik ne poseduje
nikakva verovanja. Jedini kriterijum na osnovu ega se rukovodi u svom praktinom
postupanju jesu pojave (PH 1.21). Barnijet se slae da skeptik prihvata ono to nam, bez
nae volje, nameu utici (PH 1.22) i stvari koje deluju afektivno na njega (PH 1.193).
Meutim, on smatra da, ako skeptik zaista namerava da ivi adoxats bioumen, ivot
bez bilo kakvih verovanja, neophodno je da njegovi iskazi o pojavama ne poseduju
istinitosnu vrednost, odnosno da budu tako koncipirani da ne mogu biti ni istiniti, ni

58
Bailey (2002), 124-5.
59
Frede (1997), 1-2. (U ovoj knjizi XX)
60
Ibid. 19. (U ovoj knjizi XX)
61
Ibid. 23. (U ovoj knjizi XX)
62
Frede (1997), 133-4. (U ovoj knjizi XX)
63
Burnyeat (1997), 25-57. (U ovoj knjizi XX)

40
lani. Neophodno je da skeptikovi iskazi o pojavama budu neepistemiki, i Barnijet
pripisuje ovaj nain upotrebe iskaza o pojavama Sekstu. Meutim, Barnijet smatra da je
za skeptika nemogue da odri tezu o neepistemikim iskazima o pojavama, jer barem
neke od ovih pojava zapravo predstavljaju preruena verovanja.64 On odbacuje
mogunost Fredeove distinkcije izmeu dve vrste verovanja, prema kojoj bi skeptik
mogao da poseduje nedogmatina verovanja, tj. da prihvata stvari u slabijem smislu te
rei. Ako je tana ova interpretacija, Barnijet zakljuuje da je ivot lien svake vrste
verovanja, koji po njegovom miljenju opisuje Sekst, za oveka nemogu.65
U zavisnosti od odgovora na pitanje da li je uzdravanje od suda opte ili ogranieno,
Donatan Barns razlikuje dve vrste interpretacije pironizma: rustinu i urbanu.66
Rustini pironovac uzdrava se od suda po svakom moguem pitanju, dok je epoch
urbanog pironovca ogranieno samo na, grubo reeno, filozofska i nauna pitanja, dok u
vezi ostalih stvari on moe slobodno posedovati verovanja bez ugroavanja svog
skepticizma.
Po Barnsovom miljenju, iskazi o pojavama koje skeptik izgovara mogu se uporediti sa
vitgentajnovskim reenicama-izvetajima;67 stoga, skeptikovi iskazi ne bi bili tvrenja,
ve govorni inovi koji samo izraavaju njihove pojave. Kao takvi, oni ne bi ukljuivali
bilo kakav oblik verovanja. Ova interpretacija ide u prilog rustinoj interpretaciji. Barns
na kraju, posle analize znaenja pojma dogma, zaista i zakljuuje da je pironovac koga
Sekst opisuje u PH 1 rustian, i da, ak i kada bismo pokuali da opravdamo urbanu
interpretaciju, ona bi se sruila zato to je, da bi uopte posedovao svakodnevna,
neteorijska i nenauna verovanja, pironovcu neophodno da poseduje makar jedno takvo
verovanje, a to je verovanje da postoji kriterijum istine. Poto bi takvo verovanje
nedvosmisleno bilo dogmatino u onom uem smislu iz PH 1.13, i poto Sekst jasno
odbacuje takva verovanja, zajedno sa verovanjem u kriterijum istine, morao bi da odbaci
i sva ostala verovanja u irem smislu.68
Meutim, u vezi sa verovanjima pironovca i obimom njegovog epoch-a, Barns, za
razliku od Fredea i Barnijeta, zauzima drugaiju perspektivu. Naime, on smatra da za
pironovca nije presudno da precizno definie na ta e se odnositi njegovo uzdravanje
od suda.69 Pironoveva primena skeptikog postupka, dunamis antithetik, zavisi od
toga ta i u kolikom stepenu izaziva tarah, duevnu uznemirenost, kod njega ili kod
neke druge osobe koju eli da od nje izlei. Nekog moe uznemiravati neka moralna
dilema, nekog drugog rasprave o postojanju boga; neko moe biti uznemiren samo
privremeno i povrno, dok kod nekog drugog izneverena oekivanja prouzrokovana
verovanjem mogu dovesti do duboke i trajne depresije. U zavisnosti od ovih faktora,
pironovac e se opredeljivati za primenu razliitih skeptikih argumenata, kao i razliite
nivoe epoch-a, jer je njegov osnovni cilj ataraxia. Zbog toga, Barns smatra da je pitanje

64
Ibid. 47. (U ovoj knjizi XX)
65
Ibid. 57. (U ovoj knjizi XX)
66
Barnes (1997), 61-2. (U ovoj knjizi XX)
67
Ibid., 65-6. (U ovoj knjizi XX)
68
Ibid., 78. (U ovoj knjizi XX)
69
Ibid., 89. (U ovoj knjizi XX)

41
o obimu epoch-a iz PH besmisleno, jer: 'Epoc moe biti ire i ue. Pironizam moe
biti rustian ili urban. Sve zavisi od stanja konkretnog pacijenta.70

Na osnovu svega to smo u ovom kratkom uvodu opisali, teko je izbei zakljuak da
pironovski skepticizam izloen u prvoj knjizi Osnova pironizma Seksta Empiriara i
danas, posle toliko vekova, prua izazov za savremenu filozofiju, i to ne samo u smislu
istorijske interpretacije, ve moda u jo veoj meri u smislu da pokree niz istinski
fundamentalnih filozofskih pitanja o mogunosti saznanja, moi i granicama razuma,
kao uticaju koji rezultati jednog istraivanja tih granica mogu vriti na svakog oveka,
bio on strunjak ili obina osoba, profesionalno neupuena na sofisticirana filozofska
razmatranja. elim da zavrim ovaj uvod konstatacijom da, bez obzira da li, nakon
prouavanja ovih i drugih tekstova o antikom skepticizmu, bez obzira da li smo ubeeni
da je pironovsko stanovite konzistentno ili duboko samo-protivreno, da li je mogue
iveti bez verovanja ili ne, svako ko je iole promislio argumente i teze pironovskog
skepticizma, ne moe ostati potpuno neizmenjen. Ne postoji osoba koja nikada u ivotu
nije izjavila da je skeptina u pogledu neke stvari, pa bila to makar samo sumnja u neku
naizgled bezazlenu stvar poput meteoroloke prognoze za odreeni dan. Zapravo,
siguran sam da su mnogi od nas, filozofi ili ne, puno puta osetili ta znai biti uzdran od
suda i u pogledu ozbiljnijih stvari, na primer, da li je zaista dobro ili loe postupiti na
odreeni nain. Smatram da to jasno dokazuje da skepticizam ne predstavlja samo jednu
suludu paranoinu hipotezu, osuenu da vetaki postoji iskljuivo u laboratorijskim
uslovima univerzitetskih kabineta. tavie, mislim da je sasvim mogue da e, ak i ako
odluimo da potpuno odbacimo skeptiku poziciju kao neprirodnu, jedini osnov za to
biti faktori usaeni duboko u ljudskoj priodi, koji su posledica nae krhke i ograniene
egzistencije.

70
Ibid., 91. (U ovoj knjizi XX)

42