UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET

ODSEK ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA FILOZOFIJA SREDNJEG

VEKA

AVGUSTINOVO POIMANJE BOGA

Student: Anelina Mareta Mentor: Una Popovid

br. indeksa: 020037

Novi Sad, 2015.

APSTRAKT:
Nastojim da u ovom radu prikaem Avgustinovo poimanje Boga, kroz to i
preobraaj u njegovim odnosima sa Bogom, ta je to to Bog predstavlja za
njega, na koje ga je naine spoznao, i na koji je nain problematizovao naine
spoznavanja Boga. Avgustinov nain razmiljanja bio je u neku ruku prekretnica
razmiljanja i drugih mislilaca toga doba. Kroz Avgustinovo shvatanje pojma
Boga provlai se model miljenja koji predstavlja stav ovog mislioca u smislu
koraka kojim treba da se ide i taj model je upravo put kojim svako moe da
krene i da na taj nain uiva blaenstvo. Pretpostavljam da je sveti Avgustin
eleo svakom da porui da se priblii Hristu, i da se kloni svih pouda; ono na
ta je i sam prvo naiao u Apostolovoj knjizi, a to du u ovom radu nastojati da
prikaem.

KLJUNE REI: Bog, sveti Avgustin, spoznaja, problem, zlo, telesnost, dua,
unutranjost, preobraaj.

2
 SADRAJ:

1. Uvod (4)
2. Naini razumevanja Boga u Ispovestima (5)
3. Problematinost pronalaenja Boga (8)
4. Preobraaj svetog Avgustina Hiponskog (11)
5. Zakljuak (14)
6. Literatura (15)

3
 UVOD

Avgustinove Ispovesti, koje predstavljaju put od greha do Boga, od

nemira do mira, od zatoenitva do slobode, kao i vanu prekretnicu koja de
podupreti itav srednji vek, priklanjaju se kako duhovnom, tako i njegovom
telesnom preobraaju. Napisane su u prvom licu, a namenjene svima nama u
nastojanju da spoznamo Boga. Avgustin pokazuje jaz izmeu zajednice sa
Bogom, a sa druge strane beg od te iste zajednice pri njihovom susretu.
Inspirisan novoplatonizmom i Platonovim spisima, kao i filozofskim tekstovima,
konkretno Ciceronovim Hortenzijama, koje su bile i korak napred pri njegovom
preokretanju ka veri, pribliava joj se i na kraju postaje hridanin. Avgustin, kao
najvaniji mislilac ovog razdoblja, pokazade, kao to smo i napomenuli, novi
model miljenja za srednji vek, kao put ka hridanstvu i, naravno, kao put za
ispravno razmatranje Svetog pisma. Pri itanju Ispovesti jasno se moe osetiti
nemir koji vodi do Avgustinovog spasenja, kao i koraci kojima je iao i njegove
molbe za odgovorima koji su ga muili. Sam odnos sa Bogom, prvenstveno onaj
bestelesni, i odnos spram sopstva predstavljaju i teme ove knjige, a kasnije de i
mnogi drugi mislioci biti inspirisani njom. Filozofija i religija bile su nepovezive u
antikom shvatanju hridanstva, ali se taj odnos postepeno razraivao, dok se u
srednjem veku prua prilika posebnog razvijanja njihovog odnosa kao i
tumaenja hridanskih i teolokih spisa filozofskim jezikom, gde je Avgustin
postao temelj svakog sledbenika. Filozofija srednjeg veka smatra se takoe i
slikom tenje srednjovekovnih mislilaca ka Bogu, jer se Bog shvata kao
mudrost, a ona, pak, kao tenja ka njoj. Ono ime demo se baviti u ovom radu
upravo je Avgustinovo poimanje Boga, poev od toga kako ga je shvatao, preko
naina na koje je to uradio i njihove problematizacije, sve do konanog
izabranog spasenja.

4
 Naini razumevanja Boga u Ispovestima

Mi demo grupisati Avgustinovo poimanje Boga u tri take: s obzirom na

telo, koje predstavlja telesnu dimenziju shvatanja, s obzirom na duu, kojoj se
okrede pritisnut nemirima i na kraju s obzirom na Boga, koga u njoj pronalazi.
Troslojni susret sa Bogom u kontekstu temporalnog, prostornog i venog1
pokazuje i probleme koji im odgovaraju, a to su prostorna dimenzija, u sluaju
telesnog obuhvatanja, venost kao prevazilaenje sebe, a sa druge strane strah
od nje, to jeste Avgustinova definicija nemira kao glavnog pokazatelja
raspoloenja Ispovesti, i temporalni problem shvatanja Boga, koji se odraava
tekom putanjom, u smislu koraka napred, i onih koji ga vradaju nazad.

Nemir, koji je kljuna re knjige, mnogo govori o stanju Avgustina koji je

eleo da bude spaen i spokojan. Pogreni naini koji su ga navodili svuda, samo
ne tamo kuda je krenuo, upravo su voeni ovim osedanjem, kao i on sam.
Dostidi mir bilo je nezamislivo u takvom unutranjem nespokoju, Bog je bio
negde gde Avgustin nije koraao.

Avgustin Boga najpre poinje da razumeva polazedi od ulnog saznanja,

jer je to smatrao jednim mestom koje mu je dobro poznato. Takoe, taj stav
implicira da sve zamislive stvari moraju biti predmet ulnog iskustva, da ih
moramo najpre posedovati u ulima, da bismo ih kasnije kroz iskustvo ili
pamdenje znali. Pamdenje je izvor podataka koje znamo, pa je Avgustin taj stav
preneo i na shvatanje Boga, govoredi da je Bog bio u njegovom pamdenju
oduvek, ne bi bio zaboravljen i on bi ga ved spoznao2. Ovde moemo primetiti
jedan problem vezan za Avgustinov pokuaj da razume Boga. Naime, na

1
Vaught, C. G., Encounters with God in Augustines Confessions, books VII - IX, State University of New York
Press, New York, 2004, str. 5.
2
Augustin, A., Ispovijesti, Krdanska sadanjost, Zagreb, 1973, str. 229.

5
poetku svog istraivanja, Avgustin iskustvo smatra za pouzdan izvor saznanja,
ujedno i pamdenja, a moemo uoiti da razumevajudi Boga na taj nain nije
plodonosan i ovaj nain ne daje mogudnost spoznavanja Boga. Ovo bi znailo da
ula ipak nisu pouzdan izvor, koji Avgustin trai.

Iako Avgustin ula smatra za najpouzdaniji izvor saznavanja, susrede se sa

problemom da ga na taj nain spozna. Ostaje pitanje kako i da li se Bog moe
saznati nekim drugim putem? Avgustin se nalazi na poetku tog zadatka, traedi
pouzdano znanje o Bojem postojanju. Uzrok navedenog problema je uoljiv:
ula su vezana za telo, a Bog nema oblik telesnosti.

Avgustin ipak ne moe drugaije da pokuava da razume Boga osim da ga

shvati telesno i materijalno, jer mu to izgleda jedino jasno i zamislivo. On Boga
zamilja u obliku telesnosti koju moemo ulima da zahvatimo. Bog u njegovim
oima postaje stvar, da kaemo predmetnost, stoga je on za Avgustina omeen
telom kao i mi3. Ovakvo materijalistiko vienje Boga najtemeljnije je opisano u
V knjizi: Veoma mi se runo inilo vjerovati da ti ima oblik ljudskog tijela i da
si omeen tjelesnim crtama udova kao i mi4.

Meutim, iako nita nije mogao da razume osim u materijalnom obliku,

pa je tako i Boga shvatao telesno, za Avgustina je to ipak bilo pogreno. Ovo je
u bliskoj vezi i sa Avgustinovim shvatanjem drugih aspekata hridanstva, poput
problema zla, u okviru kojeg mu se i zlo inilo ne samo neka supstancija nego
da je ak tjelesna supstancija5. Ovaj zakljuak proizaao je iz nemodi da se Bog
drugaije shvati, osim da je kao i mi, ovekolik, to je za Avgustina bilo daleko
shvatljivije od zamiljanja neeg neulnog, a uvek prisutnog. Duhovna

3
Isto, str. 98.
4
Isto, str. 98.
5
Isto, str. 99.

6
supstancija bila mu je nezamisliva, jer je svemu davao oblik ovekolikosti ili
mase.

Razmiljati o duhovnim stvarima na telesni nain znailo je udaljavanje

od konanog spasenja. Poznato je da je Aurelije Avgustin bio devetogodinji
lan manihejaca, iz ega moemo zakljuiti da su dodatno oteani njegovi
napori da razume Boga, jer je dug period bio pod uticajem manihejskog
shvatanja stvarnosti, kao i Boga, koje je kasnije smatrao pogrenim.

Shvatajudi kasnije da je prodavac lai i da je razumevanje Boga kao

ovekolikog bilo upravo pod uticajem manihejaca, Avgustin se okrede ka itanju
Svetog pisma i lagano se priklanja katolikoj veri. Avgustin je sada korak blii
veri, a dalji manihejstvu. Koraci su ga vodili as napred do unutarnje slatkode6,
as nazad u lou naviku. Uz pomod filozofskih tekstova shvatio je da Bog nema
oblik ljudskog tela, ali i dalje je bila prisutna prostorno-telesna dimenzija
shvatanja Boga: Tako sam i tebe, ivote ivota moga, zamiljao da si velik i da
po beskrajnim prostorima odasvud proima svu ovu gromadu svijeta i da se
izvan nje na sve strane iri u neizmjernost bez kraja, tako da te ima zemlja, ima
te nebo, imaju te sve stvari, i sve one svravaju u tebi, a ti nigdje7.

Ova tvrdnja iznosi injenice da je Avgustin smatrao da bi sve bilo prazan

prostor ili pak nita, ukoliko nije materijalno, i ovde je i dalje prisutan njegov
materijalistiki stav. Uz gore navedeni tekst Avgustin poredi Boga sa Suncem,
govoredi da ga zraci proimaju, ali ga ne razdiru, ved ispunjavaju, kao to to ini
Bog bivajudi u svemu. Bog je ispunjenost stvari u kontekstu ove implikacije. Do
stava da je Bog beskrajno bide i da je rasprostrt je verovatno doao izbacivi
miljenje o telesnom i pokuavajudi da to nadie neim to je neulno. Ovde je
Bog za Avgustina oblik koji proima sve stvari. Materijalista poput njega jo

6
Isto, str. 246.
7
Isto, str. 132.

7
uvek nije mogao lako izadi na kraj sa shvatanjem ovog pojma kao
nematerijalnog. Sam oblik zamiljao je kao materijalan, jer oblik daje okvir
onome to je takvo, ali je i dalje blii materijalnosti nego neulnoj stvari, stoga
moemo zakljuiti da Avgustin nije potpuno odbacio stav o materijalistikom
shvatanju Boga. Smatrao je Boga neraspadljivim i delom svega, ali i dalje u
okvirima telesnosti, jer bi sve drugo po njemu predstavljalo nita i prazan
prostor. Ovo shvatanje ostavlja bitnu posledicu za hridanstvo, jer ako je Bog
nerazdvojiv od sveta, to bi znailo nepostojanje nebeskog ivota, to je sr
hridanskih dogmi.

Sputan pogrenim nainima zamiljanja Boga, Avgustin nije znao kako da

ga ispravno zamilja; i dalje nije bilo jasno na koji nain da pone da ga
razumeva i otkriva. On uje glas Boga, ali ne zna kuda da krene; eli da ga trai,
ali gde? Ta su pitanja muila Aurelija Avgustina, sa njima se borio, budio i iveo.

Problematinost pronalaenja Boga

U prethodnom poglavlju videli smo poetne naine sa kojima je sveti

Avgustin pokuavao da doe do Stvoritelja, nakon ega ostaju problemi tih
traenja i pokuaja sa kojima se borio. Sa kim se Avgustin morao sukobiti, boriti
i usaglasiti da bi na pravi nain shvatio Boga? On nam sam daje odgovor u
svojim Ispovestima: sa samim sobom. Pre toga morao je pronadi poreklo svoje
izoblienosti, tanije greha. Borba sa samim sobom esto je najtea i retko ko
izlazi kao pobednik, ali Avgustin se muio do kraja uz pomod Bojeg glasa, koji
ga je pritiskao tamo gde i treba da ga trai: u svojoj unutranjosti. Rekli smo ved

8
da je VII knjiga kljuna za ovo razumevanje i tu se jasno predoava problem8;
ovo je mesto moda najvaniji deo u knjizi jer opisuje ta se u Avgustinu
dogaalo. To nije bilo iskuenje, ved, naprotiv, to je bio pritisak koji ga je sve
vie i vie pritiskao u dubini, istiskivao svu patnju i predoavao mu ta treba da
radi kroz nemir koji je osedao. Jer, nemir u ovom sluaju gospodari telom, a
Avgustinu je data volja da bira da li de ga prevazidi. Problem se tu i javlja,
Avgustin Boga trai van, a on je unutra; beedi od sebe, on bei od Boga: Ti si
bio u meni, a ja izvan sebe9, to jasno svedoi da Boga treba traiti u svojoj
unutranjosti. Pozitivni nemir, koji je usaen u oveka od strane Boga kako bi
ga traio, gonio je Avgustina da promeni svoje potrebe.

Problem se takoe javljao kada nije nalazio odgovor na pitanje kako da

spozna neto, a da pritom ne dodirne, ne uje, ne vidi, ne okusi ili omirie,
dakle, ulnom spoznajom koja mu jedina nije bila strana. Kako da shvati da
postoji neto za ta nema nikakvih dokaza, niti uverenja da ga je bilo, a uz sve
to nije ni materijalnog sastava. Nizom ovakvih Avgustinovih misli i pitanja kroz
obradanje Bogu uviamo napor da sazna ta je Bog i gde da ga trai, kao i napor
da shvati pojam hridanstva, koji je temelj njegovom putu. Razmiljajudi o Bogu,
pokuava da ga razume i kroz pojam zla i promatra njegovo poreklo ne bi li
Boga spoznao, ali i tu nailazi na problem ta je to zlo i na ta se odnosi. Avgustin
je smatrao da za Boga ne postoji zlo, a da je zlo jedna velika materijalna
supstanca, koju Bog proima10, a kasnije de videti da je to shvatanje pogreno.

S obzirom na to da Bog sve proima i da se nalazi u svemu, on je uzrok

kako dobra, tako i zla. Avgustinu ovaj stav delom nije bio prihvatljiv, jer Boga

8
I unutranjim ostanima gonio si me da ne budem miran, dok te potpuno sigurno ne ugledam unutarnjim
svojim pogledom Isto, str. 141.
9
Isto, str. 230.
10
I tu sam masu zamiljao velikom ne kolika je bila, to nisam ni mogao znati, ali sa svih strana omeenom. A
tebe, Gospodine zamiljah kako je okruuje sa svih strana i proima je, ali da si odasvud neomeen Isto, str.
136.

9
koji je dobar nije mogao da zamisli kao tvorca neeg zlog. Iz ovog moemo
uvideti da Avgustin postavlja pitanje odakle zlo, ako ga Bog proima, a on je
sam dobar? Objanjavanjem svojih pogrenih poteza i nemogudnosti da
pronae svetlo i glas Boga, Avgutin dolazi do zakljuka da ono nije u prostoru, a
da ga je on ba tu traio11. Tu se javlja konstantna oprenost izmeu spolja i
unutra, kao i problem pojedinca i zajednice. Ovde je zastupljeno shvatanje da je
zlo daleko spoznatljivije od dobra, u smislu lakeg dolaska do zla, za razliku od
dobra, iji je put zariven duboko u podnoje vere i istine. Spram ovog stava
Avgustin hode da kae da je pozornost usmerio ka zlu koje ga je okruivalo, a od
njega dobro nije mogao ni da uvidi i pitao se odakle to zlo koje ga proima i
panju upudivao na pitanje zle pratvari, pre nego na dobro, ije znake Bog
uporno pokazuje, a koji su za njega nevidljivi.

Kroz ta pitanja on dodaje pitanje zato Bog, koji je dobro, dozvoljava zlo,
ako je on Stvoritelj? Odgovor mu dolazi kroz definiciju zla12, koje ne predstavlja
odvojenost od dobra, kao posebni segment dualizma, ved predstavlja
nedostatak dobra, nemogudnost da se dobro kao takvo ostvari. Zlo vodi
izopaenosti, a izopaenost grehu. Ovaj problem zla podriva i kasniji problem
borbe volja, koji istie da je svaka oprena volja zlo, jer ista dua ih eli, a one
nisu sjedinjene. S obzirom da je sve to je Bog stvorio dobro, jer je i on sam
takav, zlo bi bilo nebide. Takoe, zlu i dobru odgovaraju definicije istine i lai,
gde bi istina bila uporeena sa dobrim, kao postojanje stvari, a la sa
nedostatkom, tanije zlom, odnosno grehom. Uz ovo moe se i dodati razlika
duhovno telesnog odnosa.

11
Ono je bilo u meni, ali ja sam bio vani; ono ne bijae u prostoru, ali ja sam svradao pozornost na stvari koje
su u prostoru, i ondje nisam nalazio mjesta za poinak, a ni te me stvari nisu tako obuzimale da bih mogao redi:
Dosta je tako, dobro mi je Isto, str. 140.
12
I pitao sam se to je zlo, i otkrih da nije ni bide, nego da je izopaenost volje... Isto, str. 148.

10
 Kao to moemo videti, Avgustin postajudi hridaninom i pokuavanjem
da nadie sebe, shvata da tek zapada u prava nereiva pitanja.

Preobraaj svetog Avgustina Hiponskog

Avgustinov preobraaj poev od njega samog do njegove titule i nastalog

imena odvijao se ne samo metodski, ved i u tom smislu kategorijalno. Nekad
samo Avgustin, a sada sveti Avgustin Hiponski i vie od toga, voen glasom
Bojim i svojom unutranjom snagom, on postaje hridanin. Oiden od
manihejskih tvrdnji, spreman da se okrene Bogu, Avgustin krede u razmatranje
Biblije, koje se odvija u tri poslednje knjige Ispovesti, u nameri da de
verovanjem u Sveto pismo shvatati ubrzo ono to i sam pouava13, to ga i
razdvaja od metoda novoplatonizma. Ovde on Boga slavi kao Stvoritelja iz
niega, objanjavajudi njegove prve rei postanka.

Preobraaj je tekao teko i sporo, jer je skretanje panje samo na telo

onemogudavalo Avgustina da vidi duhovno, ono to je transcendentno.
Prelazedi uz unutranji glas sa tela na duu, s obzirom na to da je ovek njihovo
jedinstvo, uz pomod Hrista on potpuno shvata sada gde da trai Boga, da je
njegova nutrina mesto poinka, i da ona nije ni telesno niti ulno mesto, ved
prelazi granice razuma, da su svetlo i glas Boga, kao i on sam, nevidljivi golim
okom. Njegovo polazite sada postaje unutranja samoizvesnost i njeno
preispitivanje. Sveti Avgustin je siguran da ljubi Boga, ukazujudi da on nije ni sjaj

13
Misli se na Ciceronove Hortenzije, kao i na itanje drugih delova Svetog pisma: Zacelo, izvesna razumska
delatnost mora prethoditi prihvatanju istina vere; iako ove nisu dokazive, mogude je dokazati da ima osnova da
se u njih veruje, a razum je onaj koji se toga prihvata. Postoji jedna intervencija razuma koja prethodi veri, ali i
druga koja joj sledi E. ilson, Filozofija u srednjem veku, Izdavaka knjinica Zorana Stojanovida, Sremski
Karlovci Novi Sad, 1997, str. 105.

11
svetla, ni miris cveda, ved da ljubi neko svjetlo, neki glas, neki miris, neko jelo, i
neki zagrljaj, kad ljubim Boga svog: svjetlo, glas, miris, jelo, zagrljaj svoga
unutarnjeg ovjeka, gdje svjetli u mojoj dui neto ega ne obuhvada prostor,
gdje zvui neto ega ne odnosi vrijeme, gdje mirie neto ega ne razasipa
vjetar, gdje je tek kojega ne smanjuje uivanje, gdje je vrsti zagrljaj kojega ne
raskida zasidenost14.

Ovo se odnosi na, kako i sam Avgustin kae, proideni pojam Boga, koji
trai: I probudio sam se u tebi i vidio sam te beskonanoga, ali drugaije, i to
mi vienje nije dolazilo od tijela15. Takav pojam Boga oznaava Avgustinov
odnos spram sopstva, jer je Bog u njemu samom i Avgustinova dua je mesto
gde treba da ga trai. Ovaj se odnos proima celom knjigom. Za razliku od
preanjih nemira koji su ga opsedali, ovo se jasno razlikuje, on je sada obasut
psalmima, okrede se ka veri i nalazi Boga u sebi, nalazi mir, ali mir u kome mora
da istraje i da ga zadri tu gde jeste. Ova suprotnost nemir mir javlja se na
svakoj strani knjige, sve do trenutka blaenog mira. Osedaj olakanja znaio je
da je pronaao Boga. Bog je sada u njegovim oima neomeen, bestelesan i
vean. Da bi do ovog stava doao, morao je da se okrene duboko sebi, svojoj
dui, da pogleda u nju, i tu nailazimo na poznati metodski korak, okret ka
unutra svetog Avgustina, koje se pojavljuje i kod njegovog sledbenika Anselma,
kome, za razliku od Avgustina, samo okretanje ka sobi duha nede biti takav
problem. Problematizacija okretanja ka unutra znaajna je teza u pribliavanju
Bogu, to je i centar oko kog se vrti filozofija srednjeg veka. Ovaj period
posveden je pitanjima koja se odnose na to ta ovek treba da uradi da bi
dospeo u obedani raj. Interpretatori neretko ovaj stupanj uzdizanja spoznaje

14
Augustin, A., Ispovijesti, str. 212.
15
Isto, str. 147.

12
porede ga sa Platonovom alegorijom pedine: put saznanja uspinje se do sfere
umnog, a put preobraaja do sfere boanskog.
Ovim nainom miljenja Bog sv. Avgustina pokazuje se kao nepromenljivo
i apsolutno dobro, i zato je on uvek isti Bide, kome daje prednost nad
raspadljivim. Ovim teolokim mislima otvorio se put za razumevanje i poetak
promiljanja Boga u srednjem veku.
Ispovesti, koje i govore o otkrivanju sopstva i bogotraenju u kontekstu
ispitivanja horizonta unutranjosti16, podraavaju upravo odbacivanje
spoljanjosti, pokazivajudi model ponaanja i nudedi opcije za bogonalaenje.
Borba svetog Avgustina sa samim sobom u svrhu nadilaenja sebe ima za
cilj da pouzdanim sredstvima pokae Boje postojanje. Nakon naputanja
materijalistikog stava i ovozemaljskih pouda, on na kraju bira okret ka dui i
postajudi blii Bogu, slededi Hrista, koga smatra posrednikom izmeu Boga i
ljudi, pribliava se konanom miru i blaenstvu, za kojim svi tee, a koji je istina.
Polazedi od sebe, od samotraenja, on na kraju nalazi Boga. U Ispovestima
postoji jedan model miljenja koji je avgustinovski, a to je prikaz njegovog
preobraaja, u smislu metoda kojim se dolazi do Boga, a koji je dostupan
svakom ko eli da ga spozna. To je ono to je on eleo da predstavi i da svojim
ispovestima ukae drugima da je preobraaj mogud. Sv. Avgustin govori o Hristu
u koga poinje da veruje, i o njegovom spajanju sa Bojom Reju upravo
posredstvom due i tela. To je za njega znailo da ima nade za njegovim
sjedinjavanjem sa Bogom i prouavajudi posrednika izmeu Boga i ljudi,
prouavao je svoj preobraaj, koji mu je doneo mir ba te unutranjosti koja ga
je sputavala da ga dokui, i sa kojom moe da slui Bogu.

16
Popovid, U., Unutranji horizont sopstva sv. Avgustina: okret ka unutranjosti, metod i problem saznanja, u:
Inicijal: asopis za srednjovekovne studije I, 2013, str. 17.

13
 ZAKLJUAK

Prikazali smo kako izgleda srednjovekovni model razumevanja

hridanstva iz ugla svetog Avgustina. On nam pokazuje kako je mislio ovek
srednjeg veka, ta je pokuavao da uradi, a ta je zapravo trebalo, ta je to to
ga je muilo, sa ime se sukobljavao, ta je problematizovao i sutinu koju je
dosegnuo. Najpre smo pokazali kako je Avgustin razumevao pojam Boga i njega
samog, a kroz to i sebe, kao pojam sopstva. Zatim smo videli da je to sa sobom
donosilo mnoge nereive probleme, a onda i nemogudnost da se oni ree. On je
ovde morao da pronae bit unutranjih stvari, da bi okretom ka unutra doiveo
preobraaj, koji smo takodje obrazloili u tekstu, a koji je najvanija taka
Ispovesti. Znaaj uticaja svetog Avgustina na njegove sledbenike doprineo je u
mnogome izgradnji teolokih dogmi, kao i filozofskoj misli. Preobraaj je
mogud, i on bi izgledao onako kao to je opisan u Ispovestima, to znai da za
izoblienost, za greh, za izgubljenost ima nade kroz Boga, koji vodi onoj
bestelesnoj istini.

14
 LITERATURA:

1. Augustin, A., Ispovijesti, Krdanska sadanjost, Zagreb, 1973.

2. ilson, E., Filozofija u srednjem veku, Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovida, Sremski Karlovci Novi Sad, 1997.
3. Popovid, U., Unutranji horizont sopstva sv. Avgustina: okret ka
unutranjosti, metod i problem saznanja, Inicijal: asopis za
srednjovekovne studije I, Beograd, 2013.
4. Hegel, G. V. F., Istorija filozofije III, Kultura, Beograd, 1970.
5. Vaught, C. G., Encounters with God in Augustines Confessions books VII -
IX, State University of New York Press, New York, 2004

15