KRSTAKI RATOVI

Krstaki ratovi su niz ratova od 1196.-1270.god. koje je organizovala katolika

crkva za osloboenje Hristovog groba u Jerusalimu iz ruku "nevernika", Turaka
Selduka. Ratovi su nazvani krstaki zbog krsta koji su vojnici nosili na svom odelu.
Katolika crkva je u ovim ratovima videla priliku da uspostavi duhovnu dominaciju
nad zemljama Istonog Rimskog Carstva, a riteri i feudalci bili su voeni
ekonomskim motivima (osvajanje novih poseda, ratni plen).

Prvi krstaki rat 1196.-1199. poveli su normanski, flandrijski i holandski riteri.

Osvojili su Jerusalim i stvorili nekoliko grofovija i jerusalimsku kraljevinu.
Drugi krstaki rat 1147.-1149. pod vostvom francuskog kralja Luja VII i
nemakog kralja Konrada III zavrio se bez rezultata.
Trei krstaki rat 1199.-1202. vode engleski kralj Riard Lavljeg Srca, francuski
kralj Filip II Avgust i nemaki car Fridrih I Barbarosa. U ovom pohodu
nemaki car se udavio u jednoj reici, Filip II Avgust se posle svae sa
engleskim kraljem vraa u Francusku. Riard Lavljeg srca je uspeo ugovorom
da obezbedi slobodan dolazak hodoasnika u Jerusalim.
etvrti krstaki rat 1202.-1204. vodili su francuski feudalci pod vostvom
Mletake republike. U ovom pohodu krstai su zauzeli Carigrad, stvoreno je
Latinsko Krstako carstvo i stvorene jo neke manje drave.
Peti krstaki rat 1217.-1222. voen je protiv egipatskog sultana koji je vladao
Palestinom. Zbog unutranjih razdora, krstaka vojska je morala da napusti
Egipat.
U estom krstakom ratu 1228.-1229., Fridrh II Hoentaufovac osvaja Jerusalim.
Francuski kralj Luj IX preduzeo je sedmi (1248.-1254.) i osmi (1270.) krstaki rat,
ali bez veih uspeha.

Treba pomenuti i dva deija krstaka rata (1212.). Po crkvenom uverenju Hristov grob
mogli su da oslobode samo bezgreni deaci. Meutim, deo dece su trgovci prodali u
Egiptu, a drugi deo je stradao od zime i gladi.

Posledice krstakih ratova su opadanje ugleda rimskog pape, dominacija italijanskih

gradova u sredozemlju, upoznavanje Evrope sa kulturom Istoka.

2. UZROCI KRSTAKIH RATOVA

 Krstaki ratovi predstavljaju niz ratova koje su hriani
zapadne i srednje Evrope pod uticajem papa vodili od kraja XI do druge polovine XIII
veka protiv Selduka, Fatimida i drugih islamskih dinastija i drava za osloboenje
svetih mesta u Palestini, posebno Hristovog groba u Jerusalimu, iz ruku
muslimana. Ti su ratovi zapoeli u doba kada je Katolika crkva, s papom na elu,
nastojala ostvariti duhovnu i svetovnu prevlast u hrianskom svetu. Na crkvenim
saborima u Pjaenci i Klermonu 1095. g. Papa Urban II pozvao je na rat protiv
muslimana za osloboenje Jerusalima, obeavi uesnicima opratanje svih grehova,
pri emu e ubijanje, pljaka, osvajanje novih poseda biti u potpunosti prihvatljivi, jer
e rtve svega toga biti nevernici koji bolje ni ne zasluuju. Papin poziv, kao i arko
propovedanje zanesenjaka, npr. francuskog monaha-avgustinca Petra Pustinjaka, bili
su doekani s velikim poletom i oduevljenjem, i to zbog vie razloga. Premda je u XI
veku u Evropi poelo razdoblje opte demografske, dravne i politike obnove, nii
drutveni slojevi su proivljavali teko ekonomsko stanje i glad, a 1095-1096
evropske zemlje je zahvatila nepoznata epidemija (verovatno kuga), pa je pokuaj
bega iz takve stvarnosti bio sasvim razumljiv. Ekonomsko stanje je bilo dodatno
oteano jer su turci Selduci i egipatski Fatimidi koili trgovinu maloazijskog i
severnoafrikog prostora s hrianskom Evropom. Znaajnu ulogu u pokretanju ratova
imala je i zamisao o zatiti mnogobrojnih hodoasnika na putu u Svetu zemlju od
nasilja i samovolje bliskoistonih mesnih monika. Od rata protiv islamskog Istoka
svi su oekivali koristi: verski gorljivi pojedinci - mesto u raju, velikai - nove velike
posede, seljaci - osloboenje od line zavisnosti, a svi uesnici plen od pljake. U
raznim delovima Francuske, Nemake i Italije na hiljade vitezova i kmetova poinju
da se okupljaju za ratni pohod, stavljaju na svoju odeu veliki crveni krst i odlaze u rat
za oslobaanje navodnog Isusovog groba, kreui se ispred glavnine, ubijajui
Jevreje, pljakajui i izazivajui nemire kud god bi stigli.

3. HRONOLOGIJA RATOVA
1096. - 1099. Prvi krstaki rat
1095. - 1096. Prosjaki krstaki pohod , zvan i Seljaki krstaki rat
1096. Nemaki krstaki rat
1100. - 1101. Krstaki rat 1101. , zvan i Krstaki rat malodunih
1147. - 1149. Drugi krstaki rat
 1189. - 1192. Trei krstaki rat
1202. - 1204. etvrti krstaki rat
1203. - 1204. Pad Carigrada (1204.)
1209. - 1229. Albigenki rat , zvan i Albianski rat i Katarski krstaki rat
1212. Deiji krstaki rat
1217. - 1221. Peti krstaki rat
1228. - 1229. esti krstaki rat
1248. - 1254. Sedmi krstaki rat
1270. Osmi krstaki rat
1271. Deveti krstaki rat
Krstaki ratovi protiv Osmanlija
Nikopoljski krstaki rat (1396) koji je organizovao kralj igmund
Luksemburki na ijoj je strani srpsku vojsku predvodio Vuk Brankovi.
Kulminirao je u Bitci kod Nikopolja.
Varninski krstaki rat (1444) koji su predvodili Vladislav III Jagelo, Jano
Hunjadi i ura Brankovi. Zavren je u Bitci kod Varne
Krstaki rat 1456. godine organizovan da bi se prekinula Opsada Beograda
(1456). Predvodili su ga Jano Hunjadi i Jovan Kapistran.

3.1. PRVI KRSTAKI RAT

Prvi krstaki rat trajao je od 1096. do 1099. godine i pokrenuo ga je papa Urban II sa
ciljem osloboenja Xristovog groba i oslobaanja svetog grada Jerusalima od vlasti
nevernika (muslimana). Krstai su tokom pohoda osvojili Jerusalim i jo neke gradove
(Edesa i Antiohija). Na temeljima vojnih uspeha stvorene su prve krstake drave, a u
samom Jerusalimu su stvoreni prvi viteki redovi. Ovo je jedini krstaki rat (a bilo ih
je posle jo nekoliko) koji je ispunio zadati cilj, oslobaanje Jerusalima.
Vizantija je tokom 1071. godine zadobila dva teka udarca, Normani su zauzeli Bari
(poslednji posed na Apeninskom poluostrvu), dok su Turci Selduci nakon bitke kod
Mancikerta zauzeli teritorije na prostoru Male Azije, pa je vizantijski car Aleksije I
Komnin (1081.-1118.) bio prinuen da potrai pomo u Evropi koju nije gledao
blagonaklono. Na njegov poziv se odazvao papa Urban II koji je bio zabrinut za sveto
mesto (Jerusalim). Saziva 1095. godine sabor u Klermonu kojem prisustvuje oko 200
biskupa, kneeva i plemia. Odlueno je da se krene u oslobaanje svetog mesta.

Prvi krstaki rat nije vodio nijedan kralj ve vojvode. Najznaajnije vojvode i njihovi
putevi prema Carigradu su:

Gotfrid Bujonski - sa vojskom se kretao du Dunava, kroz Ugarsku i Srbiju

Rejmond Tuluki i Igo - preko Alpa, kroz severnu Italiju i Dalmaciju
Boemund Tarentski - preko Jadranskog mora od Apulije do Draa pa kopnenim
putem do Carigrada

U prolee 1097. stiu u Carigrad gde se trebaju izvriti pripreme za dalje delovanje.
Komnin je traio da krstai poloe zakletvu da e Vizantiji predati sve oblasti koje joj
u osnovi i pripadaju. Isprva su se nekali da bi na kraju ipak poloili tzv. Zakletvu
vernosti i odanosti. Dugo su opsedali Nikeju a na kraju je garnizon predao ne njima
nego Komninu. Uspeli su da osvoje Antiohiju (tu su se pokazale slabosti krstaa -
nespremni, veina kao da je pola u avanturu). 7. juna 1099. poela je opsada
Jerusalima koja je trajala 4 sedmice. U pomo su stigli enovljani sa spravama za
opsadu. Nakon pada, u Jerusalimu je tri dana vladao potpuni haos - pljakanje i
ubijanje na sve strane. Meutim, trebalo je organizovati osvojeni deo. Igo je
postavljen za upravitelja tzv. Jerusalimske kraljevine dok je Bujonskom pripala titula
uvara groba Gospodnjeg, a njegovi naslednici su uzimali titulu kralja. Formirane su
kneevina Antiohija i 2 grofovije (Edesa i Tripoli) na feudalnoj osnovi. U ovom
periodu veliki broj stanovnitva se doseljava iz Evrope kako bi zaradio, a verski cilj se
brzo gubi. Znaajno je istai i formiranje viteko-monakih redova iji lanovi imaju
obavezu braniti krstake drave.

3.2. SELJAKI KRSTAKI RAT

Seljaki krstaki rat predstavlja deo Prvog krstakog

rata. Trajao je est meseci, od aprila do oktobra 1096. Poznat je i pod
nazivom Narodni krstaki rat. Pod vostvom harizmatinog propovednika Petra
Pustinjaka krenula je neobuena seljaka vojska u krstaki rat.
Kretali su se pljakajui, pa su se usput sukobili u Zemunu, Beogradu i Niu sa
lokalnim stanovnitvom. U tim sukobima je stradalo oko 10.000 ljudi. U nestrpljivom
pokuaju da pre dolaska glavne krstake obuene vojske preotmu Nikeju od Turaka
pretrpeli su izuzetno teak poraz. Od 20.000 seljakih krstaa preivelo ih je samo
3.000.
Papa Urban II planirao je da se krene u krstaki rat 15. avgusta 1096., ali mesecima
pre toga skupile su se brojne neoekivane vojske seljaka i vitezova nieg stepena. Te
vojske se krenule prema Jerusalimu po svom vlastitom nahoenju. Seljaci su
siromaili i trpeli godinama pre 1096. razne tekoe, kao to je sua, glad i razne
bolesti. Oni su u krstakom ratu videli izlaz iz tekoa, u kojima su se nalazili.
Pored toga tokom 1095. pojavio se itav niz meteorolokih pojava, kao to su
meteorski rojevi, aurore, pomraenje meseca i pojava komete. Sve ih je to uveravalo u
boanski blagoslov za njihov pohod.
Pred koncil u Klermonu 1095. pojavio se jedan pokret, koji je verovao da je kraj sveta
blizu. Dolazilo je do masivnih hodoaa.
Na koncilu u Klermonu 1095. papa i biskupi pozivaju na krstaki rat za osloboenje
Jerusalima. Odziv na papin poziv da se krene u krstaki rat bio je neoekivano velik.
Papa je oekivao nekoliko hiljada vitezova. Meutim odazvalo se oko 100.000
uglavnom neobuenih boraca, ukljuujui mnogo ena i dece.
Duhovni voa pokreta je bio harizmatini monah i nenadmani orator Petar Pustinjak
iz Amijena. Jahao je magarca i oblaio se prostom odeom. On je du severne
Francuske i Flandrije propovedao krstaki rat. Tvrdio je da ga je sam Hrist postavio da
propoveda krstaki rat. Veruje se da se vojska Petra Pustinjaka uglavnom sastojala od
nepismenih seljaka, koji nisu znali kuda idu i gde je Jerusalim. Iako se veina vojske
sastojala od seljaka neobuenih za borbu, bilo je i dobro treniranih vitezova nieg
ranga, koji su ih vodili.
Petar je skupio svoju vojsku u Kelnu 12. aprila 1096. Tu je nameravao da se zaustavi,
da propoveda Nemcima i da skupi jo krstaa. Francuzi su bili nestrpljivi i nisu eleli
ekati Petra i Nemce, pa je nekoliko hiljada francuskih krstaa krenulo pod vostvom
Valtera San Avoara. Ta grupa je stigla u Maarsku 8. maja, prola kroz Maarsku i
dola do Beograda, gde je bila granica Vizantije.
Beogradski komadant nije znao to da ini s njima. Nije imao zapovest kako da
postupa, pa im zabranjuje da prou. Krstai su harali i pljakali okolo traei hranu.
Pri tome je bilo okraja sa beogradskim garnizonom, a 16 Valterovih ljudi je pokualo
da pokrade pijacu u Zemunu. Sa njih je skinut oklop i odea, pa su to obesili na
zemunskoj tvravi. Konano su bili puteni da prou do Nia, gde su snabdeveni i gde
su ekali dalja uputstva o dozvoljenom prolazu. Pri kraju jula su stigli u
Konstantinopolj.
Petar i ostali krstai krenuli su oko 20. aprila. Oko 20.000 je odmah krenulo, dok e
druga grupa krenuti kasnije. Kad su doli do Dunava, jedan deo vojske odluuje da
krene brodom niz Dunav, a vei deo nastavlja kopnom do Maarske, pa kroz
Maarsku do Beograda.
U Zemunu krstaima postaje sumnjivo jer su videli obeene krstake oklope od
Valterovih ljudi. Posle svae o ceni nekih cipela izbija pobuna i sveopti napad na
Zemun u kome krstai ubijaju 4.000 Maara. Prelaze Savu posle borbi sa
beogradskom vojskom. Graani su napustili Beograd, a krstai su ga popljakali i
zapalili.
Posle sedam dana 3. jula dolaze do Nia, gde im komadant Nia obeava pratnju do
Konstantinopolja i hranu, ali ako odmah krenu. Petar je obeao da e krenuti i sledee
jutro je krenuo. Meutim nekoliko Nemaca se posvaalo usput sa lokalnim
stanovnitvom i zapalili su jedan mlin, to se pretvorilo u sukob, koji Petar nije mogao
kontrolisati. Celi niki garnizon je krenuo u okraj sa krstaima i potpuno ih dotukao.
Krstai su izgubili etvrtinu ljudi. Preostali su se pregrupirali tek kod Bele Palanke. U
Sofiji se 12. jula sreu sa vizantijskom pratnjom, koja ih vodi do Konstantinopolja. U
Konstantinopolj stiu 1. avgusta.
Vizantijski car Aleksije I Komnin nije znao to da radi sa takvom neobinom i
neoekivanom vojskom. Prevezao ih je preko Bosfora do 6. avgusta. Aleksije Komnin
je upozorio Petra da se ne uputa u borbu sa Turcima, dok ne stigne glavnina krstaa,
koji su jo bili na putu.
Petru se pridruuju Francuzi pod vostvom Valtera San Avoara i brojni italijanski
krstai. Kad su se nali u Aziji pljakali su gradove, dok nisu doli do Nikomedije. Tu
je izbio sukob Nemaca i Italijana na jednoj strani sa Francuzima na drugoj. Nemci i
Italijani biraju vou Rajnalda, dok kod Francuza ofri Burel preuzima komandu.
Petar Pustinjak je time izgubio kontrolu nad krstakim pohodom.
Aleksije Komnin je molio Petra Pustinjaka da eka glavnu vojsku sa prinevima, ali
Petrov autoritet je bio izgubljen. Krstai su se dalje kretali dok Francuzi nisu doli do
Nikeje, jakog i vanog turskog uporita. Francuzi su pljakali po okolici. Nemci sa
6.000 krstaa zauzimaju Herigordon i koriste ga kao bazu.
Turci alju veliku vojsku protiv Herigordona i nemakih krstaa u njemu. Turci
zauzimaju 29. septembra jedini izvor vode za napajanje grada Herigordona. Posle
osam dana iznureni eu krstai su se predali. Ko nije hteo od zarobljenih da pree na
islam ubijen je, a oni koji su preli prodani su kao roblje.
Turski pijuni su irili prie po krstakom logoru, da su Nemci ne samo zauzeli
Herigordon, nego i Nikeju. To je izazvalo oduevljenje i pourili su da uestvuju u
grabeu i pljaki. Naravno Turci su postavili zasedu kraj puta za Nikeju.
Kada je stigla prava vest to se desilo u Herigordonu, zavladala je panika. Petar
Pustnjak je tada bio na putu za Konstantinopolj da dobije snabdevanje. Veina voa se
zalagala da priekaju Petra. Ali ofri Burel je zapalio mase govorom da je kukaviki
ekati i da trebaju udariti na Turke. Njegova volja je nadvladala ostale.
Cela vojska od 20.000 krstaa krenula je 21. oktobra prema Nikeji. ene, decu i starije
su ostavili u logoru.
Pet kilometara od logora na mestu gde put ulazi u usku umovitu dolinu Turci su
postavili zasedu. Kad su Turci napali nastupila je panika i dali su se u beg. Oni koji su
se borili su pobijeni. Samo 3.000 sa ofri Barelom sklonilo se u jedan stari naputen
zamak. Vizantijska vojska ih je spasila opsade. Te 3.000 su bili jedini preiveli od
20.000 krstaa.

3.3. NEMAKI KRSTAKI RAT

Nemaki krstaki rat iz 1096. je deo Prvog krstakog rata, u kome su

krstai napadali Jevreje u Nemakoj. Delomino su napadali da bi dobili novac za
krstaki rat, a delomino zbog mrnje. Antisemitizam je bio prisutan vekovima u
Evropi, ali to je bio prvi organizovani pogrom. U ponekim sluajevima vlasti su
pokuale da zatite Jevreje.
Propovedanje Prvog krstakog rata potaklo je porast antisemitizma. Verovalo se da
hriansko osvajanje Jerusalima i postavljanje hrianskog cara u Jerusalimu
oznaava priliavanje kraja sveta, a na kraju sveta pretpostavljalo se da e Jevreji biti
pokrteni u hriane. U delovima Francuske i Nemake Jevreji su smatrani
neprijateljima kao i Muslimani. Smatrali su ih odgovornim za raspee Hrista. Osim
toga tu su iveli i bili su vidljivi, za razliku od udaljenih muslimana.
Mnogi su smatrali da nije potrebno putovati hiljadama kilometara da bi se sukobili sa
nevernicima, kad ve imaju nevernike kod kue.
Osim toga krstai su bili motivisani i pohlepom i potrebama za novcem, a Jevreji oko
Rajne su bili dosta bogati. Dok je hrianima bilo verski zabranjeno da se bave
pozajmljivanjem novca uz kamatu, jedino Jevrejima je bilo dozvoljeno da pozajmljuju
uz kamatu. Na taj nain su Jevreji postali mnogo bogatiji od svojih sugraana.
Prvo nasilje prema Jevrejima izbija u Francuskoj. Francuski Jevreji su poslali pismo
Jevrejima oko Rajne upozoravajuu ih na opasnost prolaska krstaa. Rajnski Jevreji su
smatrali da nema potrebe da se plae.
Inspirirani propovedanjem krstakog rata, u prolee 1096. stvaraju se brojne male
grupe vitezova i seljaka u raznim delovima Francuske i Nemake. Krstaki rat
svetenika Folkmara protiv Jevreja poeo je u Saksoniji, napali su Jevreje u
Magdenburgu, a kasnije u Pragu. Folkmarovi krstai su se rascepili pre nego to su
doli do Maarske.
Drugi svetenik Gotalk poveo je krstae iz Rajnske oblasti i Lorene prema
Maarskoj, usput napadajui Jevreje. Gotalkovi uglavnom pijani krstai su pljakali
po Maarskoj, pa ih je Maarska vojska napala i dotukla.
Najveu vojsku krstaa protiv Jevreja predvodio je grof Emih. Krenuo je u rano leto
1096. sa vojskom od 10.000 mukaraca, ena i dece. Proli su kroz Rajnsku oblast
prema Majni i onda do Dunava. Pridruuju mu se i druge grupe iz Rajnske oblasti,
Lorene, Flandrije i ak Engleske.
Car Svetog rimskog carstva je bio odsutan u severnoj Italiji, ali saznavi Emihove
namere, nareuje da se zatite Jevreji. Nakon ubistva Jevreja u Mecu u maju, biskup
Spejera daje Jevrejima utoite. Biskup iz Vormsa je isto tako pokuao da zatiti
Jevreje, ali krstai upadaju u biskupsku rezidenciju i ubijaju Jevreje 18. maja 1096..
Jevreji koji ne bi pristali da budu pokatolieni bili bi ubijeni.
Brzo su se irile vesti o Emihovim krstaima, tako da im biskup Rutard ne dozvoljava
da uu u Majnc 25. maja. Biskup Rutard je pokuao da zatiti Jevreje sakrivajui ih u
svojoj slabo utvrenoj palati, ali Emihovi krstai ulaze u palatu 27. maja i ubijaju
Jevreje. Mogue je da je i Rutard bio umean, jer je uzeo novac od Jevreja da bi ih
zatitio, pa je pobegao. Majnc je bio mesto najveeg nasilja nad Jevrejima. Hiljade
Jevreja je ubijeno u Majncu.
Emih je stigao do Kelna 29. maja, gde je veina Jevreja ve pobegla ili su se sakrivali
po hrianskim kuama. U Kelnu su izvukli mnogo novca od Jevreja. Posle toga je
nastavio put prema Maarskoj. Na putu im se pridruuju Bavarci. U Maarskoj su
imali problema sa maarskim kraljem Kolomanom. Kod Nia su zapoeli svae sa
lokalnim stanovnitvom, pa su bili potpuno poraeni od strane nikog garnizona
vizantijske vojske. Deo se uspeo pridruiti glavnoj krstakoj vojsci.
Kasnije te iste godine Gotfrid Bujonski prisiljava Jevreje u Majncu i Kelnu da isplate
dosta veliku svotu novca za njegov krstaki pohod. Ovaj put nije bilo krvoprolia.
Posle uspeha Prvog krstakog rata Jevreji u Svetoj Zemlji su uglavnom bili proterani i
zabranjeno im da se vrate u Jerusalim. U Jerusalimu su Jevreji bili i ubijani, ali to nije
bilo sistematskog karaktera.
Prvi krstaki rat inicirao je dugu tradiciju organizovanog nasilja protiv Jevreja u
Evropi. Jevrejski novac je korien u Francuskoj za finansiranje Drugog krstakog
rata. Jevreji su napadani mnogo puta, ali mnogo manje su stradali nego te 1096.
godine. U Engleskoj Trei krstaki rat je bio povod za isterivanje Jevreja i zaplenu
njihova novca. Tokom dva krstaka rata pastira tokom 1251. i 1320. bilo je napada na
Jevreje u Francuskoj. Tokom 1320. Jevreji su ubijani u Aragonu.
Vesti o napadima su se rairile brzo i dole su do Jevreja u Jerusalimu mnogo pre
dolaska krstaa. Iako su Jevreji ubijani u Jerusalimu, nije bilo sistematskog ubijanja,
nego se vie radilo o optem neselektivnom nasilju krstaa.
Jevrejske hronike prikazuju Jevreje iz Majnca i Kelna kao muenike, koji su se svesno
rtvovali bogu. Bili bi suoeni sa izborom ili da preu na katolianstvo ili da budu
ubijeni. Oni su birali smrt.

3.4. KRSTAKI RAT 1101.

Krstaki rat 1101. je bio manji sukob sastavljen od tri pohoda, koji su se deavali
tokom 1100. i 1101. godine posle uspenog zavretka Prvog krstakog rata. Dobio je
naziv Krstaki rat malodunih zbog znaajnog uea povratnika iz prvog krstakog
pohoda.
Uspenost Prvog krstakog rata je zahtevala hitna pojaanja novoformiranoj
Kraljevini Jerusalimu, i papa Paskal II, naslednik pape Urbana II (koji je umro pre
nego to je saznao rezultate rata u koji je pozivao), je zahtevao novi pohod. Posebno
je pozivao one koji su se odazvali na prethodni poziv ali nisu nikad krenuli kao i one
koji su krenuli ali su se predomislili tokom puta i vratili. Neki od ovih ljudi su kui
bili podvrgnuti velikom pritisku da se vrate na istok. Adela od Bloa, ena Stefana,
grofa od Bloa, koji je pobegao iz opsade Antiohije tokom 1098. je bila toliko
posramljena svojim muem da mu nije dozvolila da ostane kod kue.
Septembra 1100. velika grupa Lombarda naputa Milano. Ovo su bili veinom za rat
nespremni seljaci predvoeni milanskim nadbiskupom Anselmom IV. Kada su stigli
na teritoriju Vizantijskog carstva krenuli su u bahato pljakanje, pa ih vizantijski car
Aleksije I pod pratnjom smeta u logor van Konstantinopolja. Ovo ih ne zadovoljava,
pronalaze nain da uu u grad i pljakaju carsku palatu, ak su ubili carevog lava
ljubimca. Lombardi prelaze preko Bosfora i diu logor kod Nikomedije, gde ekaju
pojaanje.
U Nikomediji u maju doekuju manji ali jai kontigent Francuza, Burgundinaca i
Nemaca, pod komandom Stefana od Bloa, potom Stefana I, grofa Burgundije kao i
Konrada, krunskog zapovednika Svetog rimskog cara Henrija IV. U Nikomediji im se
pridruuje Rejmond IV od Tuluza, jedan od voa Prvog krstakog rata koji je sada bio
u slubi cara. On je bio postavljen za glavnokomandujueg svom vojskom, i
vizantijske snage plaenika Peenjega su bile pridruene njemu pod komandom
generala Citasa.
Ove snage krajem maja kreu u pravcu Dorileuma, istom stazom kojom su Rejmond i
Stefan ili 1097. godine tokom Prvog krstakog rata. Planirano je da nastave ka
Koniji, ali Lombardi, koji su bili mnogobrojniji od ostalih saveznika, su bili odluni u
nameri da napreduju na sever ka Niksaru gde je Bohemund I Antiohijski bio zarobljen
od Danimenidida. Po zauzeu Ankire 23. juna, i vraanju pod vlast cara Aleksija,
krstai nastavljaju ka severu gde su ubrzo napadnuti od Turaka Selduka. Turci su
krstae uznemiravali i napadali nedeljama dok nisu uniteni blizu Kastamonua ali tek
u julu.
Lombardi shvataju greku i celokupna armija se okree ka istoku, ulazei u teritoriju
Danimendida. Turci Selduci, sa druge strane, shvatajui da je nejedinstvo bilo
razlog nemoi zaustavljanja Prvog krstakog pohoda se ujedinjuju sa Danimendidima
i sa Ridvanom od Alepa. Poetkom avgusta krstai se sreu prvi put sa ujedinjenom
muslimanskom vojskom kod Mersivana. Krstai su bili organizovani u 5 odvojenih
grupa: Burgundi, Rejmond i Vizantinci, Nemci, Francuzi i Lombardi. Lombardi,
predvodnica u pohodu, su bili estoko poraeni, Peenjezi su pobegli, a Nemci i
Francuzi su bili primorani na povlaenje. Rejmond je bio opkoljen i zamalo uhvaen
ali ga spaavaju Stefan i Konrad. Bitka se nastavila i sledei dan kada je logor krstaa
zauzet, dok su se vitezovi razbeali ostavljajui iza sebe svetenike, ene i decu da
budu ubijeni ili odvedeni u ropstvo. Veina Lombarda, koji su uglavnom bili
peadinci, su Turci lovili, hvatali i pobili. Rejmond, Stefan od Bloa i Stefan od
Burgundije bee na sever u Sinop, a u Konstantinopolj se vraaju brodom.
Ubrzo poto su Lombardi napustili Nikomediju, dodatne snage pod komandom
Vilijema II od Nevera pristiu u Konstantinopolj. On nastupa na Vizantinsku teritoriju
morskim putem preko Jadranskog mora iz Barija i mariraju ka Konstantinopolju bez
incidenata, to je neuobiajeno za krstake armije. Bez puno zadravanja kree dalje u
susret drugim armijama, ali nikad ne dolazi do susreta sa njima. Iako su armije bile
blizu jedne drugima njihove putanje se ne pribliavaju. Vilijem ubrzo ide u opsadu
Ikonijuma, ali ne uspeva da ga zauzme i ubrzo ga napada Kilid Arslan u zasedi kod
Herakleje, koji je upravo pobedio Lombarde kod Mersivana i bio je veoma raspoloen
da se u to kraem roku obrauna sa svim armijama koje se kreu njegovom zemljom.
Kod Herakleje je cela armija iz Nevera bila zbrisana, sem samog grofa i par najbliih
prijatelja.
Ubrzo poto Vilijem II naputa Konstantinopolj stie i trea vojska koju vodi Vilijem
IX od Akvitanije i Hugo od Vermandoa, sin Filipa I kralja Francuske i jedna od onih
koji je ispunio svoj zavet dat pri prvompohodu na Svetu zemlju. Pored njih tu je i Velf
I, vojvoda od Bavarske, i sa njim Ida od Austrije, majka Leopolda III od Austrije. Ova
vojska je popljakala vizantijska mesta usput do Konstantinopolja i skoro su uli u
otvoren sukob sa plaenikom vojskom Peenjega koja je poslata da ih zaustavi da
nisu intervenisali Vilijem i Velf.
Od Konstantinopolja se ova vojska deli na dve grupe. Jedna ide direktno u Palestinu
brodovima i meu njima istoriar Ekard od Aura. Ostatak putuje drumovima i stie do
Herakleje u septembru i, kao i prethodne armije, biva saekana u zasedi i masakrirana
od vojske Kilid Arslana. Vilijem i Velf bee nepovreeni ali Hugo biva smrtno
ranjen. Preiveli uspevaju da se domognu Tarsusa gde Hugo umire 18. oktobra. Ida
nestaje u zabuni oko zasede i smatraju je stradalom, mada legenda tvrdi da je oteta i
da je postala majka Zenge, koji je kasnije poznat kao veliki protivnik krstaa 1140-ih
godina.
Vilijem od Nevera takoe bei u Tarsus i pridruuje se drugim preivelima. Rejmond
od Tuluza im se takoe pridruuje ubrzo. Rejmond komanduje zauzimanjem grada
Tortoze uz pomo enovljanske flote. Do ovog trenutka je krstaki pohod vie liio
na hodoae. Preiveli pristiu u Antiohiju krajem 1101., a na Uskrs 1102. godine
dolaze u Jerusalim. Posle ovoga se mnogi jednostavno vraaju kui, jer su ispunili
date zavete, mada neki ostaju da pomognu kralju Boldvinu I od Jerusalima da se brani
od egipatskog napada u Ramli. Stefan od Bloa je poginuo u ovoj bici, kao i Hugo VI
od Luzinjana, predak budue dinastije Luzinjana od Jerusalima i kraljevine Kipra.
oselin od Kortineja takoe ostaje u Svetoj zemlji da bi kasnije postao grof od Edesa
1118. godine.
Velianstvena pobeda Kilida Arslana je omoguila da svoju prestonicu premesti u
Koniju, a takoe je pokazala ostalom muslimanskom svetu da krstai nisu nepobedivi,
kao to se inilo tokom Prvog krstakog rata. Krstai i Vizantija su jedni druge krivili
za poraz i niko nije bio u stanju da obezbedi siguran put kroz Anadoliju, pogotovo kad
je Kilid Arslan uvrstio svoje poloaje. Jedini siguran put u Svetu zemlju je bio
morski. Ovo je pogotovo odgovaralo italijanskim gradovima. Nepostojanje sigurnog
kopnenog puta iz Konstantinopolja je takoe pogodovalo kneevini Antiohiji, gde je
Tankred, koji je tu vladao u ime svog strica Bohemunda, bio u stanju da konsoliduje
svoju vlast bez vizantijskog upliva.

I Drugi krstaki pohod i Trei krstaki pohod su imali iste probleme pri prolasku kroz
Anadoliju.

3.5. DRUGI KRSTAKI RAT

Drugi krstaki rat trajao je od 1147. do 1149. godine i pokrenulo ga je tursko

osvajanje Edese i cele istoimene grofovije. Krstai su pokuali da osvoje Damask, ali
u tome nisu uspeli i ceo pohod se zavrio potpunim neuspehom.

Krstake drave nastale u I krstakom ratu postojale su do 1144. kada je pod tursku
vlast pala grofovija Edesa. Taj pad je dosta uzdrmao Evropu a tadanji papa Evgenije
II je smatrao da treba organizovati krstaku vojsku i vratiti izgubljene teritorije. U
vojsci koja je oformljena su pored vojnika krstaa uestvovali i pripadnici monakog
reda Cistericiti. Vladari koji su prihvatili ideju o ratu su bili nemako-rimski car
Konrad III i francuski kralj Luj VII. Meutim, odnosi izmeu njih dvojice su bili
dosta zategnuti (nisu se mogli dogovoriti o dejstvovanju niti o podeli teritorija kojih u
osnovi nije bilo), tako da su se vratli kui. U meuvremenu, u Egiptu jaa Saladin koji
je na sebe preuzeo ulogu da vrati krstake drave u okvire islamskih. 1187. osvaja
Jerusalim i bio je manje okrutan u odnosu na hriane. Dao im je mogunost da
otkupe svoju slobodu a ostale je poniavao tako to su morali da vuku crkveno zvono
blatnjavim ulicama Jerusalima.

3.6. TREI KRSTAKI RAT

Trei krstaki rat trajao je od 1189. do 1192. godine i pokrenulo ga je Saladinovo

osvajanje Jerusalima 1187.godine. Krstai nisu uspeli da osvoje Jerusalim i pohod se
okonao dogovorom da Jerusalimskoj kraljevini ostane obala od Tira do Jope i da
hriani imaju slobodan pristup Jerusalimu.

Pad Jerusalima je izazavao burne reakcije u Evropi. Papa Grgur VIII izdaje bulu
kojom poziva na krstaki pohod. Odazivaju se vladari: nemaki car Fridrih Barbarosa,
francuski kralj Filip Avgust i engleski kralj Henri II. Barbarosa je sazvao sabor u
Majncu gde su se dogovarali oko pohoda. Meutim, sam Fridrih nije doekao sukobe
jer se utopio u reici Salefu u koji je pao verovatno zbog sranog udara. I engleski
kralj umire a nasleuje ga njegov sin Riard (Lavlje srce). Odnosi izmeu Filipa i
Riarda su bili dosta zategnuti zbog tenje Engleza da budu vladari u Francuskoj
(pitanje Normandije).

Krstai uspevaju zauzeti Antiohiju, a Saladin se povlai sa vojskom u Jerusalim. Pri

opsadi su se pokazale suprotnosti izmeu dvojice vladara jer su obojica hteli da budu
glavnokomandujui. Dok je Riard osvajao, Filip je igrao ah. Dok Filip osvaja,
Riarda boli glava. Filip odluuje da napusti pohod i vrati se u Francusku tako da na
istorijskoj pozornici ostaju dva vrlo sposobna vladara koja su se meusobno izuzetno
potovali i koji su cenili viteke tradicije (kada je Riardov konj slomio nogu, Saladin
mu je poslao novog). Njih dvojica su se sastali i postigli su sporazum 1192. po kojem
krstai mogu poseivati Sveto mesto ali bez oruja. Riard se vraa u Englesku jer su
se odnosi sa Francuskom znatno pogorali. Kada se vratio 1193. godine, Saladin
umire ali to nije kraj premoi islama.

3.7. ETVRTI KRSTAKI RAT

etvrti krstaki rat trajao je od 1202. do 1204. godine i pokrenut je da bi se osvojio

Egipat. Krstai su zbog nedostatka novca pristali da prvo za Mletaku republiku
zauzmu Zadar, da bi kasnije prvo za Aleksija Anela, a potom za sebe osvojili
Carigrad i sruili Vizantiju. Na temeljima ovog pohoda nastale su nove drave, a
Mletaka republika je postala najvea pomorska sila u Sredozemlju.

Pozivu pape Inoentije III nije se odazvao niko od evropskih monarha, ve samo
franaki, flandrijski i italijanski velikai, tako da je na elo pohoda postavljen
Bonifacije Monferatski kao jedan od najveih vlastelina. Vizantijski dud i tast
Stefana Nemanjia, Enriko Dandolo, je prvo skrenuo krstae da osvoje Zadar, a potom
su pristali da za novanu naknadu povrate presto Isaku i Aleksiju Anelu, to im je
polo za rukom u julu 1203. godine. Kada nisu dobili obeani novac, krstai su se na
Dandolov nagovor okrenuli protiv Vizantije i 1204. je dolo do osvajanja i pljakanja
Carigrada, to predstavlja najvee pljakanje u srednjem veku, kao i masakriranje
domaeg stanovnitva. Osnovana je krstaka drava na tlu Vizantije, tzv. Latinsko
carstvo. Ono je obuhvatalo dananju Grku i evropsku Tursku, kao mali deo Male
Azije preko puta Carigrada. Vizantiji je preostala Albanija i zapadna Turska, ali je
dolo do podele: Albanija i deo zapadne Grke (Epir) postao je takozvana Epirska
despotovina, dok je zapadna Mala Azija (Turska) skoro do Ankare postala Nikejsko
carstvo. Trei deo je bio mali primorski deo na severu dananje Turske, sa gradom
Trapezuntom (dananji Trabzon) - tzv. Trapezuntsko carstvo.

3.8. PAD CARIGRADA (1204)

Prvi pad Carigrada obuhvata dva zauzimanja Carigrada koja su izveli krstai IV
krstakog pohoda:

jula 1203.godine za raun princa Aleksija (1203-1204) i njegovog oca Isaka II (1185-
1195,1203-1204) koji su vraeni na presto umesto Aleksija III (1195-1203), i
13.04.1204.godine kada su za sebe zauzeli grad i sruili Vizantijsko carstvo.

I to predstavlja prvi put da je jedna strana vojska uspela da probije Carigradske

bedeme. Iako je poetni cilj ovog pohoda bio napad na islamski Egipat, krstai su po
nagovoru Mleana napali hriansku Vizantiju i na kraju je sruili. Posle oba zauzea,
grad je pretrpeo strahovito pljakanje i razaranje u poarima koje su izazvali krstai.
Direktna posledica krstakog zauzea Carigrada bila je zamena pravoslavnog
Vizantijskog carstva, katolikim Latinskim carstvom, a na irokom vizantijskom
prostoru su nastale nove drave na zapadnim:

- Latinsko carstvo
- Solunska kraljevina
- Ahajska kneevina
- Atinsko vojvodstvo
i vizantijskim tradicijama:

- Nikejsko carstvo
- Epirska despotovina
- Trapezuntsko carstvo

U Vizantiji je 1185. godine na presto seo Isak II Anel (Aneo), nesposobni vladar
koji je za svoje vladavine uspeo da poniti sve pozitivne tekovine vladavine Komnina
u ije je vreme Vizantija po poslednji put postala najjaa svetska sila.
Njegovu vladavinu, koju je preteno proveo u lovu, okonao je njegov brat Aleksije
III Anel (Aneo), koji ga je oslepeo i sa njegovim sinom bacio u tamnicu u aprilu
1195. godine.
Isakov sin Aleksije uspeo je da pobegne iz zatvora tokom pobune Manojla Kamice i
da otplovi u Ankonu. Nakon toga Aleksije se uputio kod svoje sestre Irene koja je bila
udata za Filipa Bavarkog, svetog rimskog cara.
Prilike na Zapadu bile su zrele za novi krstaki pohodi nakon to je Saladin 03.
oktobra1187. godine zauzeo Jerusalim, a krstai predvoeni Filipom II, Barbarosom i
Riardom Lavljim Srcem nisu uspeli da ga povrate. Dolazak Inoentija III na elo
Svete Stolice 1198. godine, samo je ubrzalo pripreme.
On je jo iste godine poslao svoje legate i pisma irom Evrope najavljujui novi
pohod, a uveni orator Falko od Nulija poeo je propovedi o neophodnosti novog
krstakog pohoda. Naredne godine uveden je poseban porez na crkvena primanja, koji
je bio pretea stalnog izvora finansija za Papstvo kasnije. Kao rezultat svega ovoga na
vitekom turniru koji je priredio Tibo III od ampanje, nekoliko franakih vitezova
borilo se pod znakom krsta umesto pod svojim grbovima, a meu njima bio je i
ofroa de Vilerden, pisac uvene istorije etvrtog krstakog pohoda.
Na elo etvrtog krstakog pohoda postavljen je Bonifacije Montferatski(markiz
Monferata), a za cilj je proglaeno osvajanje Egipta. Krstai su se dogovorili sa
Mleanima da ih oni za 85.000 srebrnih maraka prevezu do Egipta tako da je mesto
okupljanja za veinu bila Venecija, dok je samo mali broj krstaa krenuo direktno iz
Francuske. Dogovor koji je postignug sa mletakim dudom bio je da se Mleanima
plati da prebace do Egipta 30.000 vojnika i 4.500 konja sa ratnom opremom i
zalihama, kao i njihovo uee u podeli osvojenih teritorija.
Kada su se krstai skupili u Veneciji ispostavilo se da im nedostaje novca da plate
prevoz do Egipta. To je iskoristio Enriko Dandolo da od krstake gluposti naini
trgovaki posao(Karl Marks). Mletakoj republici koja je nadavno uspostavila
trgovake veze sa islamskim Egiptom, nikako nije odgovaralo da se tamo zarati, zato
je krstaima predloeno da kao kompenzaciju zauzmu za Mleane utvreni Zadar koji
je tada bio u sastavu Maarske, koja je podravala i uestvovala u pohodu. Ovom
predlogu se usprotivio jedan deo krstaa i sam Inoentije zbog toga to se skretalo sa
puta i zato to se napadao hrianski grad, ali je pohod krenuo ka Zadru bez obzira na
protivljenja jednog dela krstaa i zabrane koju je stavio Inoentije.

ofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako je opisao polazak krstaa iz Venecije

i njihov dolazak do Zadra:

Tamo bejae mnotvo galija i laa teretnih koje bejahu raspodeljeni me`
vlastelinima(baronima). Oh, Gospode kakvi divni konji bojni behu tu ukrcani. I kada
se brodovi popunie orujem i namernicama, i vitezovima i titonoama, titovi behu
istaknuti po ogradama i kabinama galija i barjaci istaknuti behu, mnogi i krasni. I
neka bude znano da lae nosahu vie od tri stotine petrarija i mangonela, i svih
drugih naprava takvih koje su za osvajanje gradova potrebne, u broju velikom.
Nikada krasnija flota ne isplovi iz neke luke. I ovo bee u oktavi gozbe svetog Revija(u
oktobru) leta gospodnjeg 1202. godine. Tako oni plovie iz luke Venecijske, kao to
ve reeno vam bi. Na vee pre svetog Martina(10. novembra) dooe oni do Zadra u
Sloveniji(Sklavoniji), i posmatrae grad opasan visokim bedemima i visokim kulama i
uzalud biste traili krasniji ili snaniji grad, ili bogatiji. I kada ga hodoasnici
spazie, divie se i rekoe jedan drugome: ,,Kako moe ovakav grad biti zauzet silom,
ako ne uz samu Boiju pomo?" Prve lae koje do grada stigoe ukotvie se i saekae
ostale i ujutru dan bee krasan i veoma vedar i sve galije pristigoe sa laama
tovarnim i ostalim laama koje pozadi behu, i zauzee luku silom i probie lanac koji
ju je branio iako bee jak i dobro iskovan i iskrcae se tako da luka bee izmeu njih i
grada. Onda ste mogli videti mnoge vitezove i mnoge titonoe koji pokuljae iz
brodova i koji izvedoe sa laa tovarnih mnogog dobrog konja bojnog i mnogi bogati
ador i mnogi paviljoni behu podignuti. Tako se mnotvo ulogori. I opsada Zadra
poe na svetog Martina dne(11. novembra 1202.)

Kada su se krstai pojavili pred Zadrom stanovnitvo i posada je na bedeme i kule

istakla barjake sa krstovima kao znak da podravaju njihov pohod, ali su krstai bez
obzira na to zauzeli gradsku luku i otpoeli opsadu. Zadar se predao krstaima pod
uslovom da ivoti stanovnika budu poteeni. Nakon toga grad bee podeljen meu
osvajaima. Mleani su preuzeli deo grada uz luku, dok su krstai preuzeli ostatak
grada. Poetkom decembra u Zadar je prispelo poslanstvo koje je poslao Filip II
Bavarski u svoje ime i u ime Aleksija Anela sa ponudom krstaima da mu povrate
presto.

ofroa de Vilerden u svojim memoarima,ovako opisuje poruku koju je donelo to

poslanstvo:

Vitezovi i Dud Mletaki skupie se u dvoru u kom je Dud obitavao. I poslanstvo im

se obrati i ree: Gospodari, kralj Filip, alje nas k` vama, kao i brat ene njegove,
sin cara Konstantinopoljskog. Gospodari, kae kralj, aljem vam brata ene svoje i
ja ga predajem u ruke Gospodnje - neka ga uva od smrti - i u ruke vae. I zato to se
za Boga okupiste i za istinu i za pravdu, zato ste u obavezi, koliko je to u moi vaoj,
da povratite pravo onima kojima to nepravdom bi oduzeto. I brat ene moje e
ponuditi vam najbolje uslove koji behu nekim ljudima ponueni i dae vam
najmoniju pomo da povratite zemlje prekomorske. I prvo, ako Bog dozvoli da mu
vratite njegovo pravo, on e celo carstvo Romeja(Vizantiju) podloiti Rimu, od kog
bee dugo razdvojen. Dalje, on zna da vi potroiste imovinu svoju i da siromani ste i
on dae vam 200.000 srebrnih marki i hranu za sve mnotvo, bilo da su niskog ili
visokog porekla. I on lino e krenuti sa vama u zemlju Vavilonsku ili ako vam to
odgovara vie, poslae tamo 10.000 ljudi pod svojom komandom. I njima e vas
pomagati godinu dana. I za vreme ivota njegova, pod komandom njegovom, pet
stotina vitezova u zemljama prekomorskim bie da uva ih. Gospodari, mi imamo
ovlaenja, rekoe poslanici, da zakljuimo pogodbu ovu, ako ste vi radi prihvatiti se
svog dela pogodbe. I neka bude znano da ovako dobra pogodba nikad nikome ne bi
ponuena i da onaj koji bi odbio je ima malu elju za slavom i osvajanjima.
Vlastelini(baroni) i Dud rekoe da porazgovarae o ovome jo se i sabor bi za sutra
zakazan. Kada se svi skupie predlog bi iznet pred njih.

Jedan deo krstaa otro se usprotivio daljim skretanjima sa puta i zahtevao je da se

odmah krene ka Siriji. Drugi deo se zalagao za osvajanje Carigrada ime bi se dolo
do sredstava i vojne podrke koju je vizantijski princ obeao koja bi bila od velike
pomoi u nastavku pohoda. Inoentije je poslao je pismo u kome je objavljivao
ekskomunikaciju Mleana, ali je Bonifacije odbio da ga objavi krstaima. Drugo
pismo u kome se Inoentije otro usprotivio bilo kakvoj akciji u Carigradu, stiglo je u
Zadar, nakon to su krstai prihvatili Aleksijevu ponudu i otisnuli se ka Zlatnom rogu.

Krstaka flota unitila je Zadar 7. aprila 1203. godine i uputila se na jug. Na svom
pohodu zastali su u Drau koji im je otvorio kapije i priznao Isaka i Aleksija za
zakonite careve. Sledea stanica na njihovom putu bio je utvreni grad Krf. Posada
grada odbila je da im otvori kapije, nakon ega su krstai opljakali i spalili sva
naselja i letinu na Krfu, da bi se 24. maja 1203. godine otisnuli sa Krfa ka ostvru
Andros u Egejskom moru koje su takoe opljakali i spalili. Krstaka flota prola je
Helespont(Dardanele) i stigla u Abidos, grad na obali Mramornog mora. Tu su u
okolini grada opljakali svu letinu i 23. juna 1203. godine uputili su se ka manastiru
svetog Stefana, nadomak Carigrada.

ofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako opisuje utisak koji je Carigrad

ostavio na krstae:

Tu su oni na laama i galijama i teretnim laama imali potpun pogled na Carigrad i

tu uplovie u luku i ukotvie se. Sada, neka vam bude znano, oni koji nikad ranije ne
videe Carigrad posmatrae ga sa krajnjom zbiljom, jer nikad oni ne miljae da moe
na svetu postojati grad toliko bogat i oni zapazie visoke bedeme i jake kule koji ga
opasivahu i bogate dvorove i mone crkve kojih bejae toliko da niko ko ih oima
video nije ne mogae poverovati u veliinu grada tog koji iznad svih drugih bee
bezgranian. I neka bude znano da ne bee oveka takve hrabrosti koji zadrhtae i to
ne bi udno jer nikada ne bee veeg poduhvata nainjenog od ljudi od postanka
sveta.

Krstai su se 24. juna 1203. godine iskrcali u Halkedonu, malom mestu na azijskoj
obali Bosfora. U Halkedonu se nalazio carski dvorac u koji su se uselili krstaki
vlastelini. Car Aleksije je poslao je odred od 500 konjanika da protera krstae iz
palate, meutim krstai su ih pobedili i Vizantinci su se u neredu povukli. Nakon toga
su krstai uli u Hrisopolj i na taj nain preuzeli kontrolu nad azijskom obalom
Bosfora. U Hrisopolju su 2. jula doekali Aleksijevo poslanstvo, na ijem je elu bio
Nikola Roa, sa pismom u kome on zahteva objanjenje od njih ta rade na njegovoj
zemlji poto je on hrianin i oni su hriani, a njihov cilj je borba protiv nevernika.
Aleksije je pored toga ponudio hranu i sredstva za njihovo naputanje Vizantije, ali je
i zapretio vojnom intervencijom. Iako su bedemi Carigrada bili jaki i njegovi branioci
brojni, stanje u vizantijskoj vojsci je bilo katastrofalno, jer su se na kljunim mestima
nalazili ljudi koji su do njih dospeli uz pomo veza i novca, a ne vojnih zasluga. O
tome najbolje svedoi primer Mihajla Strufnosa, admirala carske flote koji je prodao
brodsku opremu da bi se obogatio, tako da vizantijska flota uoi krstakog napada
praktino i nije postojala.

Narednog dana su na jednom brodu isplovili mletaki dud i markiz Monferata sa

princem Aleksijem sa ciljem da stanovnitvu grada pokau zakonitog vladara, ne bi li
to pokrenulo prevrat u gradu, ali narod nije bio oduevljen njegovom pojavom, tako
da su se krstai na kraju odluili za napad na grad.

Prvi krstaki udar bio je usmeren na luku, koja je vrlo lako zauzeta. Nakon toga
krstai su se okrenuli ka Peri. Venecijanci koji su iveli u Peri spaljuju Veliki Bastion
i omoguuju krstaima da prodru u Peru i ovladaju njom. Teodor Laskaris je pokuao
da odbije krstake napade, ali je bio poraen i povukao se, nakon ega je sa Zlatnog
roga sklonjen lanac koji je spreavao krstake brodove da uplove.

Franaki vojnici zauzeli su poloaje prema carigradskom kopnenom bedemu,

koncentriui svoje napade na deo bedema oko kvarta Vlaherna(severozapadni deo
grada) koji je bio najslabiji, dok su Mleii napadali taj deo grada sa mora. Vizantinci
na elu sa Teodorom Laskarisom pokuavali su sve vreme da odbiju napade i poraze
krstae, ali bez uspeha. Tokom borbi zarobljen je i Teodorov brat Konstantin.
Krstai su 17. jula krenuli u zavrni napad. Bonifacije, markiz Monferata je sa
odredima iz Burgundije i ampanje uvao logor, dok su napad na kopnene bedeme
predvodili:

- Balduin(Boldvin), grof Flandrije

- Luj, grof Bloa i artea (Balduinov brat)
- Hju, grof Sent Paulija

Sa morske strane napad su vrili Mleani na elu sa poluslepim dudom Dandolom.

Tokom sukoba Mleani su ovladali veim brojem kula na morskim bedemima. Nakon
toga su podmetnuli poar koji je brzo zahvatio ceo grad i vrlo brzo progutao vei deo
grada. Aleksije III odluuje nakon tog poara i prodora krstaa u Vlahernu da izjae sa
velikom vojskom iz grada. Vizantijska vojska sa svojim carem na elu izala je iz
grada kroz kapiju Harsijus koja je bila najblia krstakom logoru. Meutim i pored
zahteva i insistiranja Teodora Laskarisa Aleksije nije krenuo niti naredio napad i
predvee se sa vojskom povukao u grad.

Te noi Aleksije III naputa Carigrad nosei sa sobom sve blago koje je mogao
poneti, ostavljajui za sobom svoj narod i porodicu. Isak Anel je sa njegovom enom
Margaritom Arpad osloboen iz tamnice i vraen na presto, dok je Aleksijeva ena
Jevrosima utamniena, a njena imovina je konfiskovana. On je poslao poslanstvo
krstaima izvestivi ih o njegovom preuzimanju vlasti. Isak je nakon toga na krstaki
zahtev potvrdio ugovor koji je sa njima zakljuio njegov sin i 1. avgusta je princ
Aleksije zvanino krunisan za savladara pod imenom Aleksije IV Anel.

Aleksije IV je uveo nove namete, ispraznio dravnu kasu i konfiskovao imovinu, ali je
uspeo da prikupi 100.000 srebrnih maraka, odnosno polovinu obeane sume. Meu
krstaima je pokrenuto i pitanje ta dalje, ali je na insistiranje Enrika Dandola
odlueno da se saeka cela suma. Zbog toga je Aleksije krenuo po zemlji u pratnji
franakih vitezova ne bi li prikupio obeana sredstva.

Novi nameti i poar koji je zahvatio Carigrad tokom opsade, stvorili su u gradu veliko
antikrstako raspoloenje. irom grada sve ee su izbijali sukobi izmeu
Vizantinaca i krstaa. Sukobi dostiu kulminaciju kada krstai podmeu novi poar u
kome je izgoreo vei deo grada oko crkve sveta Sofija. Nakon ovoga svi Latini koji su
bili u gradu, napustili su ga plaei se odmazde domaeg stanovnitva.

Mladi car se vratio u prestonicu 11. novembra,ali bez sakupljenih sredstava da isplati
krstae. U carsku palatu Vlaherna krstai su poslali Konona de Betuna i ofroa de
Vilerdena da objave da e upotrebiti silu, ako bude trebalo da bi namirili svoja
potraivanja, to je predstavljalo objavu rata, nakon ega su otpoela ratna dejstva.
ofroa de Vilerden u svojim memoarima, ovako opisuje to poslanstvo:

Oni sjahae na kapiji i uoe u dvor i zatekoe cara Aleksija i cara Isaka gde na dva
prestola sede, jedan kraj drugog. I blizu njih sedela je carica, koja bee ena oca i
maeha sina i sestra kralja Ugarskog, gospa i divna i dobra. I tu sa njima bee velika
pratnja sainjena od ljudi od znaaja i zvanja. Po elji poslanika ostalih Konon de
Betun, koji vrlo mudar i reit u govoru bee, istupi kao govornik: Velianstvo, mi
doosmo tebi u ime vlastele(barona) narodne i duda Mletakog. Oni ele da te
podsete na uslugu veliku koju uinie ti - uslugu znanu ljudima i objavljenu
svekolikom ljudstvu. Ti zakletvu dao si, ti i otac tvoj, da obaveze ispunjene bie i one
tvoj svojeruni potpis imaju. Ali ti dogovore ove nisi ispunio, kao to trebao si. Mnogo
puta behu te pozvali oni na njihovo ispunjenje i sada ponovo pozivamo te, u prisustvu
sve vlastele tvoje, da dogovore koji meu vama behu ispuni. Uini li tako, dobro
bie. Ako ne, neka ti bude znano da od dana ovog pa na dalje oni te nee smatrati za
plemia ili prijatelja, ve e nastojati da te obaveze namire sami svim sredstvima koja
u moi su njihovoj. I na to te oni upozoravaju sad, jer oni ne ele da povrede tebe ili
koga drugog bez izazova prethodnog, jer nikad se oni kao izdajice ne ponee niti je
obiaj takav u zemljama njihovim. uo si, ta rekli smo ti. Na tebi je da na to
odgovori prema volji svojoj. Mnogo behu Grci zapanjeni i veoma razbenjeni ovim
izazovom otvorenim i oni rekoe da niko ne bi toliko smeo da se usudi prkositi caru
Konstantinopoljskom i njegovom dvoru. Veoma zli behu pogledi koje sada na
poslanstvo bacahu car Aleksije i svi Grci, koji do skora na njih gledahu sa naklonou
velikom. Mete veliki unutra bee i poslanici se okrenue i do kapije odoe i uzjahae
konje. Kad prooe kroz kapiju, ne bee nikog me` njima kome ne bi drago kod srca i
to ne bee za uenje neto, jer oni iz velike opasnosti pobegoe i drahu da malo
falilo je svi ubijeni ili utamnieni budu. Tako u logor vratie oni se i rekoe
vlastelinima(baronima) kako proli su.

Nakon izbijanja otvorenog ratnog sukoba sa krstaima, Vizantinci su pokuali da spale

krstaku flotu i da na taj nain spree napad na morske bedeme. Na elu flote bio je
Aleksije Duka Murzulf,ali su Mleani zarobili deo vizantinske flote koja je izvrila
napad, a u napadu je stradao samo jedan pizanski trgovaki brod. Komanda nad
odbranom grada i Carstva ponovo je pala na plea trojice ljudi kao i u prvom sukobu
sa krstaima,poto je novi car pokazao je istu hrabrost i inicijativu u borbi sa
krstaima kao i njegov prethodnik. Svaki od njih trojice ponee igrom sluaja carski
venac i na svoj pokazae se sposobnijim i zaslunijim od svojih prethodnika koje su
sluili. Odbranu grada vodili su:

-Aleksije Duka Murzulf

-Teodor Laskaris
-Konstantin Laskaris
Razvoj situacije i kukaviko ponaanje vladara doveli su 25.01.1204.godine do
prevrata kojim su Aneli konano zbaeni sa vlasti.Za novog cara je proglaen
Aleksije Duka(Aleksije V Duka Murzulf), koji je 05.02. ovenan za cara Vizantije.
Aleksije IV je udavljen u tamnici 08.02., a nekoliko dana kasnije u tamnici umire i
njegov otac Isak.

Krstai su se okrenuli ka okolini Carigrada pljakajui i unitavajui.Na povratku iz

pljakanja Fileje Aleksije V sa vojskom ih je napao. Krstai su potukli Vizantince, a
sam car Aleksije je jedva izbegao zarobljavanje. U sukobu su krstai zarobili ikonu
Bogorodice za koju se smatralo da ju je napravio jevanelist Luka i koja je imala
veliki ugled u narodu.
Krstai su otpoeli sa pripremama za napad i pravljenjem opsadnih naprava. Tokom
priprema zakljuen je dogovor o raspodeli osvojenih teritorija i opljakanih
bogatstava.Prema dogovoru nakon osvajanja grada bie napravljeno vee koje e
initi 6 Franaka i 6 Mleaana, koje e izglasati meu krstaima novog cara odnosno
prvog cara Latinskog carstva.Njemu e pripasti etvrtina osvojenih teritorija i
bogatstava. Preostale tri etvrtine bie podeljene na dva dela, od kojih e jedan
pripasti Mleanima,a drugi deo e krstai podeliti meu sobom. Novi patrijarh(prvi
latinski vaseljenski patrijarh) e biti izabran iz one grupe iz koje nije car tj. ako se za
cara izabere Mleanin,patrijarh e postati neko od krstaa i obratno.

Pripreme su okonane i 08.04. poeo je napad na grad sa morske strane. Nakon tekih
borbi Vizantinci su uspeli da odbiju napade i krstai su bili primorani da se sa
brodovima vrate na drugu stranu Zlatnog roga. Nakon ovog poraza, odrano je veliko
zasedanje da bi se dogovorili ta dalje.Bilo je predloga da se od svega dignu ruke, da
se pokua sa kopna, ali je na kraju prihvaen predlog na kome su Mleani insistirali.
Njihov predlog bio je da se napad nastavi na istom mestu jer je taj deo carigradskih
bedema najslabiji, ali da se ovog puta vie brodova povee zajedno i da se na taj nain
stvore veliki splavovi kojima bi se lake napali morski bedemi.

Povezivanje brodova je trajalo nekoliko dana, tako da je 13.04. otpoeo novi

napad.Meutim,Vizantinci su i ovog puta uspeli da uspeno odbijaju krstake napade.
Tokom borbe,vetar je promenio smer i poeo da duva sa severa tj. sa Zlatnog roga ka
gradu. Takav vetar je privukao brodove uz same morske bedeme. Dva broda Raj i
Hodoasnik koja su bila povezana toliko su prila bedemima da su se lestve sa
brodova povezale sa jednom od kula. To su odmah iskoristili:

- jedan Mleanin
- Andreja od Durbosa
- Don ojsi
koji su preli na kulu i otpoeli borbu sa njenom iznenaenom posadom. Za to vreme
na nju su poeli da prelaze i drugi krstai i ubrzo su ovladali celom kulom. Nakon
toga su i drugi brodovi prili kulama i na slian nain otpoeli njihovo zauzimanje,
tako da su krstai poeli da ovladavaju morskim bedemima. Aleksije V pokuao je
reima da ohrabri vojnike i da ih povede u protivnapad, ali je razbijenim redovima
Vizantinaca potpuno pao moral i oni su se u neredu povukli ka gradu.On se nakon
toga povukao do dvorca Bukeleon. Tamo je pokupio Aleksijevu enu Jevrosimu i
erku Evdokiju(bivu enu Stefana Prvovenanog) i sa njima je napustio grad kroz
Zlatnu kapiju.

Nakon Aleksijevog naputanja grada u crkvi sveta Sofija za cara je proglaen

Konstantin Laskaris. On je sa svojim bratom pokuao da se na elu Varjake strae
suprodstavi krstaima,ali je bitka ve bila izgubljena, tako da su na kraju i braa
napustila Carigrad.

Obezglavljena i nemona prestonica Vizantijskog carstva suoila se sa krstakim

pljakanjem i razaranjem,koje se smatra za jedno od najstranijih koje su zadesile neki
grad.Tokom etiri dana koliko je trajalo,po nekima,divljanje krstaa gradom,tokom
koga je vei deo naroda preiveo muenja,masakriranja i silovanja kojima su bile
izloene sve osobe bez obzira na godine ili pol.Krstai su unitili vei broj
crkava,dvorova,manastira i skulptura(meu njima su bile i skulpture koje su izradili
antiki majstori Fidija i Praksitel) i opljakali dobar deo ikona,relikvija i skulptura
koje su se uvale u gradu.Voa krstaa Bonifacije Monferatski zauzeo je za sebe
dvorac Bukeleon sa svim blagom,dok je Anri Flandrijski(brat Balduin Flandrijskog)
to uinio sa dvorcem Vlaherna.

Otkako je sveta,ni u jednom gradu ne bi zadobijen toliki plen.

ak i Saraceni su milosrdni i blagi u poreenju sa ovim ljudima koji nose na
ramenima Hristov krst.
Kada se pljakanje Carigrada okonalo formiran je savet od 12 istaknutih vitezova
koji je za cara novog Latinskog carstva izabrao Balduina, grofa Flandrije koji postaje
Balduin I Flandrijski. Novi car se oenio udovicom Isaka Anela i majkom Aleksija
IV Anela Margaritom Arpad,erkom maarskog kralja.Za prvog latinskog
vaseljenskog patrijarha izabran je mleanin Toma Morosini.

Ve prilikom izbora novog cara i podela zemalja pokazala se dovitljivost Enrika

Dandola,zbog naina na koji je on iz cele stvari izvukao najbolje za dravu svetog
Marka.Karakter tog novog ugovora Mleana sa krstakim glupacima,kojima su bez
milosti podvalili i koji su zajedno sa svojim neotesanim kneevima bili samo orue u
rukama tih trgovaca(Karl Marks) najbolje se ogleda u navodno pravednom glasanju
za novog cara(6 Mleana i 6 krstaa) i tome da onima drugima pripadne mesto novog
patrijarha.Zahvaljujui tome Dandolo je bio u poziciji da za novog cara izabere za
Mleane najpogodnijeg kandidata od krstaa,jer je na 6 istih mletakih glasova ilo 6
podeljenih krstakih glasova,da bi potom novi patrijarh postao Mleanin.Tako je
praktino Dandolo izabrao i novog patrijarha i novog cara.Na taj nain je Dandolo za
cara postavio vremenog Balduina Flandrijskog,umesto ambicioznog voe etvrtog
krstakog pohoda Bonifacija Monferatskog koji je svojim rodbinskim vezama sa
hrianskim dravama na istoku(krstakim zemljama,Gruzijom i Jermenijom) pretio
da stvori novu jaku dravu ili savez drava u istonom Sredozemlju,u trenu kada se
Mletaka republika konano reila svog tvorca Vizantije i poela da postaje suvereni
vladar Sredozemlja.Ugovorom je pored toga predvieno da su sve krstake drave
nastale na prostoru Vizantije vazali Latinskog carstva,dok su teritorije pripojene
Mletakoj republici nezavisne od njega.Dandolo je raunao i na to da e meusobni
antagonizmi meu krstaima dodatno onesposobiti Latinsko carstvo ime bi Mleani
dobili odreene ruke za vladavinu nad tim delom Sredozemlja.Da se nije prevario
pokazalo se odmah,kada je Bonifacije umesto da zauzme posede koji su mu dodeljeni
u Maloj Aziji sa vojskom krenuo na Solun zauzevi ga za sebe.Na taj nain je
omoguio vizantijskim izbeglicama da konsoliduju redove i stvore dravu koje e
kasnije doi glave krstakim tvorevinama na Balkanu.Novi car je morao da prihvati
takvo stanje i dozvolio mu je stvaranje nezavisne Solunske kraljevine.

Unuci poslednjeg vladara iz dinastije Komnina Andronika I,David i Aleksije koji su

se,posle njegovog nasilnog zbacivanja sa vlasti,sklonili na gruzijski dvor kod svoje
roake kraljice Tamare(1184-1212).Zahvaljujui potpunom rastrojstvu koje je
zavladalo Carstvom tokom krstake opsade Grada,oni su uz njenu pomo poetkom
aprila(pre konanog sloma Vizantije) zauzeli Trapezunt i u njemu osnovali novu
dravu znanu kao Trapezuntsko carstvo.Mlai brat David,zapoeo je prodor na zapad
du crnomorske obale koji je nakon zauzimanja Sinope,Paflagonije i Herakleje
zaustavio Teodor Laskaris.

Aleksije Duka pobegao je u Mesinopolj,u Trakiji,gde je Aleksiju III vratio njegovu

enu i erku.Ovaj ga je lepo primio,obeavi mu erku za enu,ali ga je prvom
prilikom oslepeo.Latini su ga kasnije utamniili i pogubili bacivi ga sa vrha stuba u
Carigradu,a njihove tamnice dopao se i nekadanji car Aleksije III.injenicu da
krstai nisu zauzeli odmah zemlje u Maloj Aziji iskoristili su braa Laskarisi koji su u
Nikeji osnovali Nikejsko carstvo.

Brat od strica Isaka i Aleksija Mihajlo osnovao je posle pada Carigrada od

vizantijskih teritorija na istonom Balkanu Epirsku despotovinu koja je obuhvatala
prostor od Draa do korintskog zaliva sa prestonicom u Arti.

3.9. KATARSKI KRSTAKI RAT

Katarski krstaki rat ili Albianski pohod (1209. - 1229.) predstavljao je rat, koji je
zapoela Katolika crkva protiv katara ili patarena u Langdoku na jugu Francuske.
Katarsko verovanje je smatrano za jeres. Stepen nasilja prema katarima je bio
ekstremno velik, ak i prema srednjovekovnim standardima. Na poetku rata krstai
su pobili celi jedan grad Bezijer od 10.000 stanovnika. Kasnije su spaljivali i ive i
mrtve katare.
Crkva je ponudila to podruje severnofrancuskim plemiima i kralju Francuske, koji
su delovali kao katoliki plaenici. Teritorija Francuske tim ratom postaje gotovo
duplo vea. Francuska je dobila podruja, koja su imala blie kulturne i jezike veze
sa Katalonijom nego sa Francuskom.
Katarski krstaki rat je imao veliki znaaj u uspostavljanju srednjevekovne inkvizicije.
Katolika crkva je imala problema sa jeretikim uenjima, ali uglavnom se radilo o
manjim grupama ili lokalizovanim sektama. Katari su postali veliki i popularan
masovni pokret rairen po celom regionu. Veina june Francuske postala je otvoreno
katarska, a katarsko uenje se irilo u druga podruja. Katarsko i druga jeretika
uenja tog doba pojavljuju se u gradovima i mestima novih urbanizovanih podruja.
Nije bilo nimalo sluajno da katari potiu iz june Francuske, koja je bila jedno od
najgue naseljenih podruja Evrope u to vreme.
Katari su bili najbrojniji u regionu Langdok, koje se nalazi na zapadnom
mediteranskom delu Francuske. Tada je Langdok bio deo Katalonsko-Aragonske
konfederacije Aragonskog kraljevstva. Zvali su se i Albiani, jer je pokret bio prisutan
oko grada Albi. Politika kontrola u Langndoku je bila podeljena izmeu lokalnih
plemia i gradskih saveta. Pre krstakog rata podruje je bilo na visokom kulturnom
nivou.
Kada je doao na vlast 1198. papa Inoentije III pokuao je da sprei irenje katara.
Najpre je pokuao mirnim metodama da ih prisili da odbace jeretiko uenje. Poslao
je svetenike da prekrste katare, ali nije bilo gotovo nikakvog uspeha. Lokalno
plemstvo je titilo katare, kao i lokalni biskupi. Papa je 1204. suspendovao lokalne
biskupe i postavio je papske legate. Papa trai 1206. podrku plemia, a plemie koji
tite katare papa ekskomunicira.
Moni grof i najvaniji plemi toga podruja Rejmond VI Tuluki odbija da prui
podrku u iskorenivanju katara, pa je ekskomuniciran maja 1207. Papa je pozvao
francuskog kralja Filipa II Avgusta da deluje protiv plemia, koji tite katare. Kralj je
u to doba bio zauzet jednom drugom bitkom te nije reagovao. Grof Rejmond VI
Tuluki sree se januara 1208. sa papskim legatom Pjerom d Kastelnom i posle svae
papski legat je ubijen.
Papa je odmah izdao proglas, kojim je pozvao u krstaki rat protiv Langdoka. Papa
nudi jeretiku zemlju svakome ko se prikljui krstakom ratu, kao i opti oprost
grehova. Mnogo plemstva severne Francuske se pridruuje krstakom ratu privueni
atraktivnom ponudom zemlje plemstva sa juga.
Krstaki rat se moe podeliti u nekoliko faza. Prva faza (1209. - 1215.) - serija velikih
uspeha krstaa u Langdoku. Druga faza (1215. - 1225.) - serijom pobuna krstai su
uglavnom izgubili ono to su osvojili. Trea faza (1225. - 1229.) - usledile su
intervencije francuskih kraljeva i podruje je osvojeno.
Posle kraja krstakog rata inkvizicija je imala mnogo posla, a bilo je jo pobuna do
1255. Do sredine 1209. skupilo se oko 10.000 krstaa u Lionu i krenuli su prema jugu.
Rejmond VI Tuluki je uvideo da postoji velika opasnost i obeava da e dejstvovati
protiv katara, pa vie nije ekskomuniciran. Krstai su krenuli prema Montpeljeu i
zemlji Rejmunda de Trenkavela. Krstai su prvenstveno hteli da udare u centar
katarstva oko Albija i Karkasona. Rejmond Trenkavela je isto pokuao da se dodvori
krstaima, ali nije uspeo pa je pobegao u Karkason da pripremi obranu.
U julu krstai zauzimaju malo selo Servijan. Bezije su opkolili 21. jula 1209. i traili
su da grad preda katare. Kad su stanovnici Bezijea to odbili krstai sledei dan
zauzimaju grad i ubijaju sve stanovnitvo. Smatra se da je u Bezijeu bilo oko 500
katara, a krstai su pobili 7.000 - 20.000 stanovnika. Krstai su pitali papskog legata,
glavnog svetenika cistercitskog reda, kako da razlikuju katare od ostalih.
Sledea meta je bio grad Karkason. Karkason je bio dobro utvren grad, ali bio je
prepun izbeglica. Krstai su stigli pred grad 1. avgusta 1209. Stavili su grad pod
opsadu, a 7. avgusta su odsekli dovod vode do grada. Rejmond Trenkavela je pokuao
da pregovara , ali ga zarobljavaju. Karkason se predao 15. avgusta 1209. Stanovnitvo
grada nije ubijano, nego su proterani goli iz grada.
Simon Monfor preuzima komandu nad krstaima i dobija kontrolu nad podrujem oko
Karkasona, Albija i Bezijera. Posle Karkasona predaju se mnogi gradovi bez borbe.
Albi, Kastelnodar, Kastr, Fano, Limo, Lombr i Montreal su pali tokom jeseni. Neki
gradovi su se ubrzo ponovo pobunili.
Sledee borbe odvijaju se oko Lastura i oblinjeg zamka Kabare. Pjer Kabare odbija
krstae u decembru 1209. Tokom zime borbe staju, pa se nastavljaju u prolee, kada
krstai u martu zauzimaju Bram. U junu 1210. dobro utvren gradi Minerv odoleva,
dok im nije uniten glavni bunar, pa se predaju 22. jula 1210. Data je prilika katarima
da se prekrste. Spaljeno je 140 katara, koji nisu hteli da odbace katarsko uenje. U
avgustu krstai napadaju grad Term, kojem dolazi u pomo Pjer Kabare. Grad
zauzimaju tek u decembru 1210.
Rejmond VI Tuluki i jo nekoliko plemia naputaju savez sa krstaima, jer su
uasnuti njihovim postupcima. Rejmond VI Tuluki je ponovo ekskomuniciran.
Ponavljaju se borbe oko Lastura, a Pjer Kabare se predao. U maju 1211. krstai
zauzimaju jedan zamak kraj Montreala i tu veaju vitezove i pale nekoliko stotina
katara. Nakon zauzimanja Monferana tokom juna, krstai su krenuli prema Tuluzu.
Krstai su opsedali grad, pa su ostali bez snabdevanja i povukli se.
Rejmond VI Tuluki je time bio ohrabren, pa je krenuo na vou krstaa Simona
Monfora u septembru 1211. Monfor se izvukao iz opsade, ali Rejmond VI Tuluki
posle toga oslobaa grad za gradom i oslobodio je tako 30 gradova. Tokom 1212.
pobunjenici su oslobodili veliki deo provincije Tuluz.
Petar II Aragonski dolazi iz Katalonije da pomogne Tuluzu protiv krstaa. Opsedao je
jedan grad i septembra 1213. poginuo je pri opsadi, a vojska mu se posle toga
razbeala. To je bio teak udarac za katare. Tokom 1214. postaje jo gore za njih.
Papa je ponudio francuskom kralju Filipu II Avgustu zemlju od Rejmonda VI
Tulukog i time ga zainteresirao za rat.
Filip II Avgust je pobedio, a Rejmond VI Tuluki je pobegao u Englesku. Krstai su
napredovali tokom 1214, a 1215. zauzimaju Tuluz. Tuluz je poklonjen Simonu
Monforu, ali on ga predaje francuskom kralju Filipu II u aprilu 1216.
Rejmond VI Tuluki vratio se sa svojim sinom u aprilu 1216. i uspeva da podigne
veliku vojsku nezadovoljnih gradova. Zauzimaju Boker posle tri meseca opsade.
Simon Monfor nije uspeo da sprei pad Bokera. Simon Monfor gui pobunu u Tuluzu,
pa kree zapadno u nameri da zauzme Bigor, u emu ne uspeva. U septembru 1217.
Rejmond VI Tuluki oslobaa Tuluz, dok je Simon Monfor bio zauzet na drugim
mestima. Monfor pokuava bezuspeno da povrati Tuluz, a ubijen je u junu 1218.
Krstaka vojska je bila u neredu, pa predaju komandu francuskom kralju Filipu II
Avgustu, kojega najvie brine Tuluz, mnogo vie od jeresi. Papa Inoentije III je umro
jula 1216. Sukob je uao u mirniji period do 1219, iako je bilo akcija. Krstai su
zauzeli Mermand 3. juna 1219. nakon duge opsade, ali nikako nisu uspevali da
zauzmu Tuluz. Osim toga krstai su gubili gradove. Rejmond VI Tuluki i njegov sin
Rejmond VII Tuluki nastavili su sa pobedama i tokom 1221.
Rejmond VI Tuluki je umro 1222, pa je njegov sin postao voa otpora. Francuski
kralj Filip II Avgust je umro 1223, a nasledio ga je Luj VIII. Amori Monfor je
napustio Karkason i pobegao, a sin Rejmoda Trenkavele vratio se iz progonstva i to
podruje smatra svojim. Amori Monfor nudi podruje Langdoka francuskom kralju
Luju VIII, a ovaj prihvata ponudu.
U novembru 1225. ekskomuniciran je Rejmond VII Tuluki kao i njegov otac pre
toga. Francuski kralj Luj VIII predvodio je novi krstaki pohod u junu 1226, a gradovi
i dvorci su se predavali bez otpora. Avinjon je bio nominalno pod vlau nemakog
cara i tek nakon tri meseca opsade Luj VIII ga je zauzeo. Luj VIII je umro novembra
1226. i nasledio ga je dete kralj Luj IX. Kraljica je dozvolila nastavak krstakog rata.
Labeked je osvojen 1227, a Varej i Tuluz 1228.
Kraljica je ponudila Rejmondu VII Tulukom sporazum po kome bi on postao vladar
Tuluza, ali bi morao da se bori protiv katara, vrati svu crkvenu imovinu, preda svoje
zamkove I uniti odbrambene zidove Tuluza.
Rejmond VII Tuluki se sloio i potpisao je sporazum aprila 1229. Meutim kraljica
je prekrila obeanje, pa je Rejmond VII Tuluki zarobljen, bievan i zakratko
utamnien.
Langdok je doao vrsto pod kontrolu kralja. U Tuluzu se osniva Inkvizicija u
novembru 1229, pa poinje proces ienja podruja od jeresi i preostalih katarskih
uporita. Pod papom Grgurom IX inkvizicija je dobila gotovo neograniena
ovlaenja za suzbijanje jeretika.
Nemilosrdna kampanja poinje 1233. palenjem ivih ili mrtvih katara, gde god bi ih
nali. Mnogi su se opirali, pobegli su u nekoliko tvrava u Fenujedu ili Monseguru. Ili
ponovo poinju pobunama. Katari uspevaju da 1235. isteraju inkviziciju iz Albija,
Narbona i Tuluza. Rejmund Trenkavela je predvodio ustanike 1240, ali je poraen kod
Karkasona, pa je pobegao u Montreal, u kome su ga kraljevske snage opsedale.
Predaje se i dozvoljava mu se prolaz do Aragona.
Rejmond VII Tuluki pokuava sa pobunom 1242. u isto vreme kad je bila invazija
Engleza. Nakon engleskog povlaenja Rejmond dobija amnestiju od kralja.
Katarska uporita su padala. Pejrepertuz je pao 1240, a Monsegur je bio 9 meseci pod
opsadom i konano je pao marta 1244. Mala tvrava Keribus je bila zanemarena sve
do augusta 1255, kada je pala. Poslednje katare je inkvizicija spalila 1321.

3.10. DEIJI KRSTAKI RAT

Deji krstaki rat bio je 1212. godine. "Budui da nas Bog vidi kao grenike, kakvi
jesmo, nee nam pruiti svoju monu ruku i pomoi razbiti nevernike. Zato emo u rat
poslati nevinu decu. Dobri Bog, uz Duha Svetoga, milostivog Isusa i njegovu
bezgrijenu Majku, te ostale Svece, smilovae se na tu decu i, kao u dobra stara
biblijska vremena, napraviti udo i poraziti mrske bezbonike." Djeca su navodno
ukrcana na 7 brodova i poslata u oslobaanje Svete zemlje. Veina ih nije ni dola do
tamo, podavili su se, a ostatak je pao u ropstvo.

3.11. PETI KRSTAKI RAT

Peti krstaki rat je 1217. godine poveo maarski kralj Andrija II Arpad protiv
egipatskog sultana. Krstai su osvojili Damijetu, ali su se vrlo brzo nakon toga vratili
natrag.

3.12. ESTI KRSTAKI RAT

esti krstaki rat je trajao od 1228. do 1229.godine.Poveo ga je car Svetog rimskog

carstva Fridrih II Hoentaufen da bi oslobodio Jerusalim.On je zakljuio ugovor i
desetogodinje primirije sa sultanom El Kamelom prema kome je Jerusalimska
kraljevina dobila nazad Vitlejem,Nazaret,primorje od Sidona do Jope i ceo Jerusalim
osim Kupole nad Stenom,sa tim da nije smeo da zida bedeme oko grada.Turci ponovo
osvajaju Jerusalim 1244. godine.

3.13. SEDMI KRSTAKI RAT

Sedmi krstaki rat trajao je od 1248. do 1254. godine i predvodio ga je francuski kralj
Luj IX Sveti protiv Egipta. Krstai su osvojili Damijetu, ali Luj biva zarobljen u bici
kod Mansure, blizu Kaira, ime je pohod okonaan, a on se oslobodio plaanjem
visokog otkupa.

3.14. OSMI KRSTAKI RAT

Osmi krstaki rat pokrenuo je od 1270. godine protiv Tunisa francuski kralj Luj IX
Sveti sa ciljem dobijanja podrke za krstake pohode.Vrlo brzo po stupanju na afriko
tle Luj umire od kuge sa reju Jerusalim na usnama,a vei deo vojske
poboljeva.Vostvo preuzima njegov brat Karlo I Anujski,koji nakon opsade grada
Tunisa sklapa mirovni ugovor o slobodnoj trgovini i dozvolu naseljavanja i kretanja
za monahe.

3.15. DEVETI KRSTAKI RAT

Deveti krstaki rat tokom 1271. i 1272. godine je nastavak VIII pohoda i bio je uperen
protiv egipatskog sultana Bajbara i njegovog pokuaja da uniti preostale krstake
zemlje.Na elu pohoda je stajao engleski princ Edvard koji je uspeo da sprei i odloi
za dve decenije konani krah krstakih zemalja koji se desio 1291. godine padom
Akre poslednjeg uporita i prestonice Jerusalimskog kraljevstva.

3.16. KRSTAKI RATOVI PROTIV OSMANLIJA

Nikopoljski krstaki rat (1396) koji je organizovao kralj igmund Luksemburki na

ijoj je strani srpsku vojsku predvodio Vuk Brankovi. Kulminirao je u Bitka kod
Nikopolja.

Varninski krstaki rat (1444) koji su predvodili Vladislav III Jagelo, Jano Hunjadi i
ura Brankovi. Zavren je u Bitka kod Varne. Krstaki rat 1456. godine
organizovan da bi se prekinula Opsada Beograda (1456). Predvodili su ga Jano
Hunjadi i Jovan Kapistran.

4. TEMPLARI
 Prvi vojni red, Red siromanih vitezova Hrista i Solomonovog
hrama, poznatiji kao Vitezovi Templari, je osnovan 1118, kao posledica Prvog
krstakog pohoda, da pomogne novom Jerusalimskom kraljevstvu da se odri od
napada muslimana koji su se nalazili u okolini, i da osigura bezbednost velikog broja
hodoasnika iz Evrope koji su pohrlili ka Jerusalimu nakon njegovog osvajanja. Red
je osnovao Hugo de Pejens.

Templari su organizovani kao manastirski red, sledei pravila koja je za njih stvorio
Bernar od Klervoa, osniva Cistercijanskog reda. Templari su bili dobro povezani i
ubrzo su postali bitan faktor na meunarodnoj politikoj sceni tog vremena. U tom
vremenu dobili su nekoliko povlastica od Pape, koje su im dozvolile, izmeu ostalog,
da ubiru poreze u podrujima koja su bila pod njihovom kontrolom, proizvodei
njihov brzi uspon.

Templari su bili podeljeni na nekoliko razliitih bratstava:

- vitezovi, opremljeni kao teka konjica;

- orunici, opremljeni kao laka konjica (pripadnici niih klasa meu vitezovima);
- farmeri, koji su upravljali vlasnitvom reda;
- kapelani, koji su bili svetenici i zadovoljavali duhovne potrebe pripadnika reda.

Peat Vitezova dva jahaa su prikazana kao znak siromatva ili

dualnosti monah/vojnik.
U svako doba, svaki vitez je imao deset ljudi kao podrku. Neki pripadnici reda su bili
posveeni bankarstvu, jer su Templarskom redu Krstai esto poveravali blago na
uvanje.
Njihovo ime aludira na njihov istorijski tab u Omarova damija ("Dome of the
Rock") na Brdu hrama u Jerusalimu, koji su oni preimenovali u Templum Domini.
Predstavljen na jednom od njihovih peata, struktura za koju se veruje da je ostatak
Jerusalimskog hrama, i model po kome su napravljeni brojni templarski hramovi u
Evropi, kao to je Crkva hrama u Londonu.

Sem u Palestini, red se borio i u paniji i u ponovnom osvajanju Portugala. Date su im

dodatni posedi i zamkovi u graninim podrujima. U jednom trenutku su nasledili i
Kraljevinu Aragon, zajedno sa drugim vojnim redovima. Njihov uticaj u Evropi je bio
jako veliki tako da na primer, zahvaljujui kontaktu Templara sa muslimanskim
istokom, Evropljani su se vratili starom rimskom obiaju brijanja brade dok je preko
hiljadu arapskih rei ulo u evropske jezike.

Po prestanku Krstakih ratova, red Templara je prerastao u Evropi u red bankara koji
su bili olienje zelenatva. Pa ipak, blago doneto sa Istoka inilo ih je vrlo monim:
neretko su se kod ovog reda zaduivali Jovan bez Zemlje, Huan iz Navare, arl
Anujski, engleski kralj Edvard I (zaloio ak i krunski nakit), Rober d Artoa dok je
Luj VII za finansijskog savetnika imao Templara blagajnika riznice. Pruali su i
druge finansijske usluge, kao to su trgovina menicama, izdavanje vrednosnih pisama
koja su se mogla unoviti bilo gde u Evropi, izdavanje zajmova i drugo.

Kamata na pozajmljenu sumu nije bila mala i kretala se od 11 do 15% to je izazvalo

netrpeljivost dunika. Tako ve Filip Lepi poinje sa progonima ovog reda da bi
zvanino poslednjeg majstora ovog reda aka de Molea spalio kao jeretika 1314.
godine. Na taj nain Filip je bio poteen vraanja dugova onima od kojih je najvie
zazirao, dok je svu templarsku nepokretnu imovinu poklonio redu Sv. Jovana
(Hospitalci, Malteki vitezovi).

Trinaestog oktobra, 1307. godine, manji broj Templara je bio istovremeno uhapen od
strane agenata Filipa IV (Philippe le Bel),(takoe treba znati da je prethodno Filip
lepi, Papu praktino oteo i prebacio iz Italije u Francusku, da bi obezbedio njegovu
podrku za svoj naum) da bi u zatvoru bili mueni zbog jeresi Reda. (Postoji
verovanje da je ovaj akt poreklo verovanja u nesreu koju donosi petak 13.) Po
jednom gleditu, Filip koji je zaplenio trezor reda (po nekim istraivaima, uopte nije
uspeo da prisvoji njihovo bogatstvo, jer su par dana pre na 17 galija isto izneli u
nepoznatom pravcu) i razbio njihov bankarski sistem jednostavno eleo da ga lino
kontrolie. Videvi sudbinu Templara, Vitezovi reda sv. Jovana od Jerusalima i
Rodosa i Malte su bili takoe primorani da napuste bavljenje bankarstvom.

Mnogi kraljevi i plemstvo su podravali Templare. Robert I kralj kotske, (Robert the
Bruce) je bio ekskomuniciran iz drugih razloga tako da se nije morao povinovati volji
Pape. Iz tog razloga mnogi Templari su pobegli u kotsku, kao i u Portugal, gde su
ime reda promenili u Hristov red (veruje se da su imali uea u prvim pomorskim
otkriima Portugalaca.) Princ Henri Moreplovac je vodio portugalski red 20 godina
sve do svoje smrti.
Pod mukama, neki Templari su priznali homoseksualnost, i pripadnost zagonetnoj
religiji pod imenom Bafomet. Njihove voe su kasnije opovrgle ova priznanja, i zbog
toga su pogubljeni. Neki naunici smatraju da su priznanja lana, to je tipino za
nasilna priznanja koja je iznuivala inkvizicija. Drugi smatraju da objanjenje za ova
priznanja lei u tajnim ritualima koji su se navodno odigravali iza zatvorenih vrata i
koji imaju poreklo u njihovom ueu u krstakim ratovima i borbama protiv
Saracena. Ti rituali ukljuuju i odricanje od Hrista i pljuvanje na krst tri puta, kao i
analingus.

Prema nekim naunicima, i nedavno objavljenim dokumentima iz Vatikana, namera

ovih dela je bila simulacija raznih ponienja i muenja kojima su Krstai mogli biti
podvrgnuti u sluaju zarobljavanja od strane Saracena. Prema ovom razmiljanju,
Templari su bili uvebavani kako da njihovo odricanje od hrianstva bude samo
mislima, ali ne i srcem. Osnovni uzrok menjanja religijskih shvatanja je prodor
islamskih i judaistikih uenja u doktrinu reda. Po nekim tvrdnjama verovali su u
vrhovno bie koje se razlikuje od katolike interpretacije Boga. Po nekim tvrdnjama
Templari su oboavali Satanu odnosno njegovo olienje Bafometa.

Teorije zavere vezane za gaenje Templara esto idu daleko preko najee
prihvaenih motiva, ogromnog bogatstva i politike moi. Pozicija katolike crkve je
esto opisivana kao nepravedna prema Templarima, jer je papa u to vreme bio
izmanipulisan da bi pomogao progon Templara. Dr Barbara Frejl je 2001. pronala
dokumente u tajnim Vatikanskim arhivima, koji pokazuju da se papa Klement V tajno
izvinio Templarima 1314. godine.

Gorei na lomai, ak de Mole, Veliki Majstor, je prokleo kralja Filipa i papu

Klementa da izau pred boji sud u roku od godinu dana. Papa Klement je umro samo
mesec dana kasnije, a Filip IV sedam meseci kasnije. Mnogi su bili oduevljeni
takvim razvojem dogaaja i tu priu naglaavali u svojim hronikama.

Templari imaju veliku ulogu u ritualima i osnivanju razliitih grana modernih masona.
kotski red, koji je formiran u Francuskoj u osamnaestom veku, se oslanja na
Templare u mnogim ritualima. Red De Molea je jo jedna masonska organizacija koja
je povezana sa Templarima.

Druga grana masona, Jorkirski red, zahteva od svojih lanova da budu hriani. I u
tom redu mnogi rituali i obredi su preuzeti od Templara.

Iako neki istoriari nastoje da stave znak jednakosti izmeu Templara i Slobodnih
zidara (masona) takva veza nikada nije potvrena.
Ekumensko hriansko viteko drutvo nazvano Suvereni vojni red Jerusalimskog
Hrama je osnovano 1804. godine, sa podrkom Napoleona. Ovaj red je delovao na
bazi tradicije srednjovekovnih Templara. To je najverovatnije moderna organizacija
koja najefektivnije vraa duh starog reda, ali ne priznaje bilo kakvo direktno naslee.
2001. godine, Ujedinjene nacije su dale Redu Hrama specijalni kosultativni status.

Templari su postali okrueni legendama koje sadre tajne i misterije. Moda i

najpoznatije su one koje govore o Svetom gralu, Zavetnom kovegu, i tajnama
graenja. Neki izvori kau da je su Templari pronali Sveti gral i odneli ga u kotsku
1307. Drugi izvori tvrde da su pronali Zavetni koveg, sanduk u kome su se nalazili
sakralni predmeti starog Izraela, ukljuujui Aronov tap (Aron je Mojsijev naslednik)
i kamene ploe na kojima je Mojsije dobio Deset Bojih zapovesti.

Ovi mitovi su povezani sa dugom okupacijom Jerusalimskog hrama. Neki izvori su

zabeleili da su Templari otkrili tajnu zidarskih majstora koji su napravili prvi i drugi
Jerusalimski hram, kao i tajnu da je Zavetni koveg premeten u Etiopiju pre unitenja
prvog hrama. Dalje veze prema Kovegu i tajni starih graditelja idu ka monolitnoj
Crkvi sv. Georgija u Lalibeli u Etiopiji, koja postoji i danas i ija je izgradnja
neopravdano pripisana Templarima. Postoji i podzemna crkva iz istog perioda u
Francuskoj. Postoje i pekulacije da su Templari preduzeli i putovanje u Ameriku pre
Kolumba. Takoe postoje i prie da su Templari bili povezani sa Sionskim prioratom,
organizacijom koja je imala za zadatak da uva sarkofag u kojem je sahranjena Marija
Magdalena, pa su im te tajne dale mo da manipulisu Katolikom crkvom i da postanu
jako moni u Evropi.

Mit o Templarima kao uvarima i braniteljima Svetog grala je tema u filmu Indijana
Dons i poslednji krsta, noveli Umberta Eka "Fukoovo klatno" (1989), kao i u
romanu Andreasa Vilhelma "Projekt Babilon"[1]. Najnovije interesovanje za
Templare i mitologiju vezanu za njih je pobueno novelom Den Brauna, Da Vinijev
kod (2003) i slinom priom u filmu iz 2004, "Nacionalno blago (film)".

Veliki Majstori (Grand Masters) od 1118. do 1314.:

- Ig de Pejen (1118-1136)
- Rober de Kraon (1136-1146)
- Everar de Bare (1146-1149)
- Bernar de Tremelej (1149-1153)
- Andre de Monbar (1153-1156)
- Bertran de Blanfort (1156-1169)
- Filip de Mili (1169-1171)
- Odo de San Aman (1171-1179)
- Arno de Toro (1179-1184)
- erar de Ridfor (1185-1189)
- Rober de Sable (1191-1193)
- ilber Oral (1193-1200)
- Filip de Plesi (1201-1208)
- ilom de artre (1209-1219)
- Pjer (Pedro) de Montegi (1219-1230)
- Arman de Perigor (???-1244)
- Riar de Bir (1245-1247)
- ilom de Sonak (1247-1250)
- Reno de Viije (1250-1256)
- Toma Berar (1256-1273)
- ilom de Bo (1273-1291)
- Tibo Goden (1291-1292)
- ak de Mole (1292-1314)
- Mesta koja se vezuju uz Templare:
- Zamak Almurol u Portugalu
- Zamak Kolosi na Kipru
- Crkva hrama u Londonu
- Hertford, Engleska u Gardijanu
- Kapela Roslin u kotskoj
- Hram Mont, Palata stene (Dome of the Rock) i Izvor dua u Jerusalimu

ZAKLJUAK

Niz ratova od 1196.-1270.god. koje je organizovala katolika crkva za osloboenje

Hristovog groba u Jerusalimu iz ruku "nevernika", Turaka Selduka. Ratovi su
nazvani krstaki zbog krsta koji su vojnici nosili na svom odelu.

Katolika crkva je u ovim ratovima videla priliku da uspostavi duhovnu dominaciju

nad zemljama Istonog Rimskog Carstva, a riteri i feudalci bili su voeni
ekonomskim motivima (osvajanje novih poseda, ratni plen)

Prvi krstaki rat 1196.-1199. poveli su normanski, flandrijski i holandski riteri.

Osvojili su Jerusalim i stvorili nekoliko grofovija i jerusalimsku kraljevinu.

Drugi krstaki rat 1147-1149 pod vostvom francuskog kralja Luja VII i nemakog
kralja Konrada III zavrio se bez rezultata.

Trei krstaki rat 1199.-1202 vode engleski kralj Riard Lavjeg Srca, francuski kralj
Filip II Avgust i nemaki car Fridrih I Barbarosa. U ovom pohodu nemaki car se
udavio u jednoj reici, Filip II Avgust se posle svae sa engleskim kraljem vraa u
Francusku. Riard Lavljeg srca je uspeo ugovorom da obezbedi slobodan dolazak
hodoasnika u Jerusalim.

etvrti krstaki rat 1202.-1204. vodili su francuski feudalci pod vostvom Mletake
republike. U ovom pohodu krstai su zauzeli Carigrad, stvoreno je Latinsko Krstako
carstvo i stvorene jo neke manje drave.

Peti krstaki rat 1217.-1222. voen je protiv egipatskog sultana koji je vladao
Palestinom. Zbog unutranjih razdora, krstaka vojska je morala da napusti Egipat.

U estom krstakom ratu 1228.-1229., Fridrh II Hoentaufovac osvaja Jerusalim.

Francuski kralj Luj IX preduzeo je sedmi (1248.-1254.) i osmi (1270.) kstaki rat, ali
bez veih uspeha.

Treba pomenuti i dva deija krstaka rata (1212.) Po crkvenom uverenju Hristov grob
mogli su da oslobode samo bezgreni deaci. Meutim, deo dece su trgovci prodali u
Egiptu, a drugi deo je stradao od zime i gladi.

Posledice krstakih ratova su opadanje ugleda rimskog pape, dominacija italijanskih

gradova u sredozemlju, upoznavanje Evrope sa kulturom Istoka.

LITERATURA

Dailliez Laurent, Templari, Beograd, 1993.

Dobroni Lelja, Viteki redovi, Zagreb, 1984.
Fajfri eljko, Istorija krstakih ratova, Sremska Mitrovica, 2006.
Potemkin Petrovi Vladimir, Istorija diplomatije, Sv. 1., Dravni izdavaki
zavod Jugoslavije, Beograd.