Psihijat.dan.

/2002/34/1-2/161-173/
Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka
161

Stručni rad
UDK 159.964.26

ANALITIČKA (JUNGOVA) PSIHOLOGIJA

NA PRAGU XXI VEKA

Vladeta Jerotić

Apstrakt: Autor se u članku bavi Jungovom analitičkom psihologijom i

psihoterapijom, od njenih početaka, na pragu XX veka, prateći njen razvoj do sa-
dašnjeg doba, do početka XXI veka. Uporedo sa praćenjem razvoja analitičke psi-
hologije, govori se i o drugim značajnim psihoterapeutskim pravcima (psihoanal-
izi, psihoanalitičkoj psihoterapiji, bihevioralnoj i kognitivnoj psihoterapiji). Dat je
poseban osvrt na sadašnje stanje psihoterapije u svetu, sa njenim negativnim i
pozitivnim vidovima ispoljavanja, kao i mogućim razvojem u budućnosti. Autor u
članku naglašava značaj obnove etike u psihoterapiji, podsećajući na pravila de-
ontologije. Na kraju, izložena su gledišta nekih Jungovih savremenih nastavljača
o novom tip muškarca i žene u postpatrijarhalnom društvu u XXI veku.
Kjučne reči: Analitička psihologija, Jung, psihoterapija, etika.

1.

Jungova psihologija od početka je predstavljala protivstruju

akademskoj psihologiji, a jednim delom, posle odvajanja Junga od
Frojda, i psihoanalizi. Iz bogate sačuvane Jungove prepiske sa
poznatijim ljudima njegovog vremena, upadljivo je da je više pisama
izmenjenih sa teolozima, umetnicima, ljudima raznih struka, nego sa
psiholozima. Pri svemu tome, Jung se ljutio što se univerzitetska psi-
hologija u Evropi, naročito ona u Švajcarskoj (niko nije prorok u svo-
joj zemlji!) nije obazirala na njegova otkrića. Na kraju XX veka, bar
 Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
162 Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka

je tako u većini evropskih zemalja i u Americi, univerzitetska psi-

hologija ne zanima se ni za psihoanalizu, ni za Jungovu analitičku
psihologiju. Jedan od razloga ovakvom stanju je davnašnje podozrenje
akademske psihologije u ideološku pristrasnost i Frojdovog i Jungo-
vog učenja, što nije sasvim neistinito. Drugi razlog za savremene em-
pirijske psihologe je njihova slaba naučna dokažljivost. Utoliko pre
pažnju psihologa izazivala je bihevioralna terapija koja se oslanja i
poziva na istraživanja koja se mogu dokazati. Poslednjih deset godina
pojavili su se radovi u psihoanalizi, nešto manje u Jungovoj psi-
hologiji, koji pokušavaju da ospore tvrdnju naučnih psihologa da ove
dve grane psihoterapije nisu naučne. Treba sačekati nove radove iz
Jungove škole, empirijski solidnije potkovane da bi se pomenuti kon-
flikt razjasnio. U svakom slučaju, kao što dobro kaže Verena Kast
“ono što činimo mora i nas same da ubedi, a, takođe, mora da bude i
ubedljivo”.

2.

Nasuprot slabom ili nikakvom interesovanju akademskih psi-

hologa za Jungovu psihologiju i psihoterapiju, već odavno, pa i danas,
napisano je mnogo knjiga o Jungu i njegovom učenju, najviše od nep-
siholoških i nepsihijatrijskih profesija, koje svestrano prikazuju istori-
jski, kulturni i duhovni kontekst Junga i njegovog vremena, shvatajući
Junga i njegovo učenje kao pokušaj da se simboličko osiromašenje
zapadnog čoveka ublaži. Preterana racionalizacija u tipu za-
padnjačkog mišljenja, njegova apstraktnost i jalovost intelektuali-
zacije problema, poznat rascep između svesnog i nesvesnog bića,
čovekova odvojenost od njegovog životnog vrela, kome pripadaju i
slike - oživljavanjem slikovitog mišljenja i simbola (aktivna imagi-
nacija kao jedna od metoda u Jungovoj psihoterapiji), Jungova
analitička ili kompleksna psihologija bila je uočena, cenjena, de-
limično i primenjivana od svih onih ljudi u svetu, bez obzira na nji-
hova osnovna zvanja, koji su osetili veliku prazninu koja je već počet-
kom XX veka nastupila u duhovnoj i kulturnoj sferi zapadnoevrop-
skog čovečanstva. Da li će u XXI veku Jungovo učenje sticati nove
pristalice, ostati na dosadašnjem broju, ili će ovo učenje bledeti, zav-
isiće najpre od opšteg toka materijalnog i duhovnog razvoja ljudi i
čovečanstva (u prvom redu Zapadnog) u novom veku.
Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka
163

3.

Bez obzira na inflaciju psihoterapeutskih pravaca u svetu, od

kojih su se neki već posle nekoliko godina ugasili, ali onda novi,
slični u površnosti i manipulisanju bolesnim ljudima pojavili, bez ob-
zira na opadanje interesovanja u zvaničnoj svetskoj psihijatriji za psi-
hoterapiju, nasuprot koje jačaju neuropsihologija, organska psihijatrija
i farmakoterapija, dobri su izgledi da se i u XXI veku održe na dosa-
dašnjem nivou, nekoliko do sada potvrđenih psihoterapeutskih
tehnika, u čijoj pozadini stoje relativno pouzdane teorijske postavke.
To bi bile: psihoanaliza sa svim njenim bogatim granama, psiho-
analitička psihoterapija, Jungova analitička psihoterapija, bihevioralna
terapija i kognitivna psihoterapija. Ostaju, verovatno, i sve do sada
dobrom praksom potvrđene psihoterapije, kao što su grupna psiho-
terapija, porodična i bračna psihoterapija. Ukoliko se psihosomatska
medicina bude u XXI veku povoljno razvijala, negujući jedinstvenost
psihičkog i fizičkog bića čovekovog, verovatno je da će psihoterapija
psihosomatskih bolesti (a gotovo sve bolesti možemo nazvati psiho-
somatskim) dalje napredovati i usavršavati se pridobijajući za sebe, ne
samo psihoterapeute među psihijatrima i psiholozima, već i među
specijalistima - lekarima u raznim granama medicine (naročito u in-
ternoj medicini, ginekologiji i dermatologiji).
Zadatak je psihoterapeuta u XXI veku, među njima posebno
Jungove orijentacije, da javnosti pokažu i dokažu da psihoterapija ima
isceliteljsku moć, da je ona i u ranijim vekovima, iako još nerazvijena,
bila prisutna, a da je danas i sutra, neophodna i plemenita pomoć
bolesnom čoveku, ne samo psihički, već i fizički obolelom. Psiho-
terapija je dragocena, ne samo zato što može da izleči ili poboljša po-
jedine psihičke bolesti (od blažih neuroza do psihoza), da ublaži nes-
nosne simptome neke neuroze, već u prvom redu zato što kao dubin-
ska psihološka škola traži uzroke svakoj bolesti, zalazeći do u na-
jskrivenije tamne strane ljudske psihe, obelodanjujući ih i tako menja-
jući (jače ili slabije) bolesno ponašanje jedinke. Ali psihoterapija,
analitička posebno, jača sopstvene snage psihičkog i fizičkog or-
ganizma čovekovog, tražeći u čoveku “arhetip spasioca”, prisutnog u
svakome, koji, probuđen, može da čini čuda: da izleči čoveka od ne-
kog psihotičnog oboljenja, ali i od najteže fizičke bolesti (karcinoma i
leukemije).
 Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
164 Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka

4.

Razvoj današnje psihoterapije, reklo bi se, ide u pravcu opšte

ili integrativne psihoterapije. Na opštim psihoterapeutskim kongre-
sima, sve češće srećemo psihoterapeute koji u svome radu koriste
kombinovane psihoterapeutske tehnike: bihevioralnu i psiho-
analitičku, Jungovu i psihoanalitičku, kognitivnu i psihoanalitičku itd.
Kada kao pripadnik Jungove škole upitate ove psihoterapute kome oni
zapravo “pripadaju”, oni odgovaraju: nikome i svima! Kako objasniti
ovakav stav sve većeg broja psihoterapeuta? Možda kao strah od pri-
padanja uopšte! Nije li to opšta pojava danas, školovanog i visoko
školovanog evropskog čoveka, bez obzira na njegovu profesiju?
Rđavo iskustvo mnogih evropskih intelektualaca, prvenstveno u prvoj
polovini XX veka koji su pripadali, bilo političkim ili verskim parti-
jama, bilo da su preterano bili vezani uz sopstvene porodice, kao da su
odvukle ovakvog evropskog intelektualca u drugu krajnost - odbijanje
da se bilo kome pripada. Ova težnja sve je uočljivija u interpersonal-
nim odnosima ljudi u Evropi, uključujući i odnose muškarca i žene.
Navodno, preko 30% parova u više evropskih zemalja žive odvojeno a
zajedno, ne pripadajući stvarno jedan drugom. Ovaj fenomen dobio je
i u stručnoj literaturi svoj engleski izraz: living apart together! Lično
ne smatram ovakav način evropskog življenja perspektivnim i
celishodnim. I kada ga shvatim kao reaktivnu pojavu na raniju nametl-
jivost roditelja, posesivnog partnera, neke političke partije ili neke
verske institucije, i kada ga razumem kao opravdan ili neopravdan
strah od podela i svađa unutar neke psihoterapeutske grupe - zar se
nisu i u psihoanalitičkom i u Jungovom udruženju delili! - pitam se,
da li je to bruka, bar kad je reč o podelama među psihoterapeutima,
koji bi morali da pokazuju više od ostalih profesija uvid i toleranciju
prema suprotnim mišjenjima, ili je ova pojava normalna i očekivana
od netolerantne i dualističke ljudske psihe? Pri svemu tome, i posle
svih mojih razumevanja i pokušaja pravdanja podela među viđenim
psihoterapeutima i njihovih, još viđenijih učitelja, odgovor današnjeg
psihoterapeuta, na pitanje kome pripadate - nikom i svima, smatram
rđavim znakom stanja današnje evropske kulture. Ne pripadam
“nikome” moglo bi da znači: ne pripadam narodu u kome sam rođen,
ne zanima me ni religija zemlje rođenja, a dodatak u odgovoru - pri-
padam “svima”, podseća me na lažni internacionalizam, najpre onaj
marksističkog tipa, a danas globalističkog i mondijalističkog na-
goveštaja “novog doba”.
Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka
165

Sve do sada izrečeno, ne mora da znači da integrativna psiho-

terapija nema svojih određenih, a ograničenih dometa i vrednosti, niti
da je svaka težnja savremenog psihoterapeuta prema tzv. opštoj psiho-
terapiji unapred pogrešna. Želja i potreba psihoterapeuta da ne pri-
padaju “nikom i svima” može biti, s jedne strane, pozitivan znak pot-
rebe za individuacijom, a i želja za sintetičkim pogledom na praktično
moguće objedinjavanje nekoliko podjednako vrednih psihoterapeut-
skih pravaca (Jungove i Frojdove psihoterapije, na primer). S druge
strane, ova pojava, kao što sam prethodno naglasio, može da bude
negativan znak anomije kulture, utapanja pojedinaca u kolektiv, strah
od individuacije, samim tim i od odgovornosti. Ova negativna strana
izbegavanja psihoterapeuta da nekome pripada, opomena je i izazov
svim stalnim i postojanim članovima nekog poznatog psihoterapeut-
skog udruženja (konkretno kod nas psihoanalitičkog udruženja, psiho-
analitički orijentisanog i Jungovog) da ojačaju svoju svest, teorijski
dobro zasnovanu i praksom osvedočenu pripadnost određenom psiho-
terapeutskom pravcu, dobro se čuvajući, izgleda neminovnih
iskušenja, najpre neslaganja, a onda razdora i deljenja među člano-
vima grupe.

5.

Nekorisno je i nepotrebno u novom veku razvijati ili dalje ne-

govati nepoverenje ili i neprijateljstvo prema drugoj ili drugim psiho-
terapeutskim školama (konkretno, kada govorimo o Jungovoj školi
prema onoj Frojdovoj ili bihevioralnoj). Dosadašnje povremeno pot-
cenjivanje, klevetanje, izazivanje skandala, pozivajući se na lični život
nekog od predvodnika psihoterapeutskih škola, vodilo je do zaus-
tavljanja napredovanja psihoterapije, ili i opšteg blaćenja psiho-
terapije, što je umanjivalo njen značaj i njenu vrednost u očima obra-
zovane laičke publike. Ne treba ni spominjati zloupotrebu međusob-
nih optužbi pojedinih psihoterapeutskih škola od strane novinara, od-
nosno pojedinih časopisa sumnjivog morala, željnih senzacija i ne-
pouzdanih vesti o velikim ljudima iz prošlosti psihologije, psihijatrije
i psihoterapije. Namesto isticanja individualno-biografskih podataka
iz prošlosti i sadašnjosti psihoterapeuta, važniji su rezultati empiri-
jskih istraživanja u psihoterapiji, otkrivanje novih imena i novih te-
orija u psihoterapiji, koji će značiti dalje napredovanje ove tako
 Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
166 Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka

značajne i plemenite grane medicine i psihologije. I Jungova psiho-

terapeutska škola, kao uostalom i ostale viđenije škole, mora stalno
biti svesna razlika koje postoje između različitih škola, poštujući
takvu različitost i, što je takođe važno istaći, učiti od drugih ono što je
vredno naučiti, neprestano se tako, i individualno i kao škola bogateći,
upravo zahvaljujući razlikama među školama, ljudima, narodima.
Proces raslojavanja jednog prethodno učvršćenog pokreta (re-
ligijskog - hrišćanstvo, islam, političkog - marksizam ili psihotera-
peutskog - Frojdova ili Jungova škola), možemo posmatrati iz dva
različita ugla, mada u oba slučaja s pokušajem razumevanja ovog
procesa. Tako, na primer, podele koje su se javile unutar Frojdove
psihoanalize, još za života njenog osnivača, ili podele u Jungovoj
analitičkoj psihologiji, posle Jungove smrti, moguće je posmatrati
pozitivno, kao raskriljavanje i razgranjavanje originalnih ideja nji-
hovih graditelja (čemu sam pre lično sklon), ili kao razvodnjavanje i
opovršivanje ovih ideja od brojnih epigona ili trabanata. Preterano
emotivno vezivanje nekih učenika za njihove učitelje (takvih primera
ima s obe strane, Frojdove i Jungove), odvede najčešće ovakve ljude u
ćorsokak individuacije, a neke čak do psihosomatskog ili psihičkog
razboljevanja, pa i suicida.
Kada se nekom objektivnom istraživaču istorije psiho-
analitičkog i analitičkog pokreta u prvoj polovini XX veka učini da je
malo šta ostalo nekritikovano ili neizmenjeno od teorijskog jezgra
Frojdove i Jungove misli, onda su opet samo nekorisne emocije razlog
žaljenju zbog ovakvog toka razvoja psihoanalize i analitičke psi-
hologije. Vredno je zbog toga podsetiti se inspirativne Jungove misli,
da sve istinite ideje ostaju istinite samo ako se stalno menjaju. Veliki
filosof i psihijatar u XX veku, Karl Jaspers, samo je na psihoanalizi
omanuo kada je, inače tačno, primetio: marksizam i antropozofija
(Jaspers je tada rekao i psihoanaliza), zatvoreni su sistemi koji se ne
mogu dalje razvijati. Videli smo da se psihoanaliza plodno razvila i
dalje razvija (dovoljno je ovde pomenuti O. Ranka, M. Klajn,
Vinikota, Kohuta, Kernberga i druge), kao što se Jungova orginalna
misao plodno razvija (spomenimo samo Nojmana, Fordhema, Hil-
mana, Samjuelsa i druge), upravo posle žestokih i opravdanih kritika
od njihovih (Frojdovih i Jungovih) samostalnih nastavljača. Dobro je
podsetiti se, s vremena na vreme, da Karl Gustav Jung nije lično imao
potrebe ni želje da osniva svoju školu i da je znao katkad, da se pods-
mešljivo odnosi prema tzv. jungovcima. Njegova snažna potreba da
Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka
167

bude svoj, njegov originalan individualan razvoj, davao mu je pravo

da se tako odnosi prema svakom koga je cenio, očekujući od takvog
čoveka, nazvali ga mi Jungovim sledbenikom ili ne, da i sam sledi
sopstveni unutarnji put, ako ga je i kad ga je otkrio, rekli bismo
“demijanovski” put, Jungovog sabrata i savremenika, Hermana Hesea.
Posle Junga, njegova škola je ipak osnovana od njegovih učenika, i to
je bio prirodan put kako se dobre škole uopšte zasnivaju. Ako je unu-
tar ove Jungove škole ili škola, možda veća različitost, manja discipli-
novanost mišljenja i organizacijskog reda, nego u Frojdovoj školi ili
školama, onda ovakav sled događaja prirodno proizilazi iz tempera-
menta i karaktera Junga i Frojda.
Podsetimo se još, da je za razliku od psihoanalitičkog ško-
lovanja, za koje su još uvek u najvećem broju kandidovani medicinari
i psiholozi, obuka na Jungovom institutu u svetu, ne manje stroga,
duga i solidna, pristupačna je i brojnim drugim profesijama,
spomenuću teologe, defektologe, sociologe, čak i fizičare. Kao što je
poznato, Jung je još za svog života bio otvoren za zanimljive ljude
raznih profesija, dopuštajući mogućnost da se i oni edukuju i postanu
psihoterapeuti (upoznao sam u Cirihu nekoliko izvrsnih psihotera-
peuta koji nisu bili ni lekari ni psiholozi). Pre bih u XXI veku od psi-
hoanalitičara očekivao veće otvaranje prema drugim strukama (van
medicine i psihologije), nego zatvorenost analitičkih instituta prema
njima, bez obzira što i jedna i druga koncepcija školovanja ima svojih
prednosti i nedostataka.
Treba imati u vidu i dosadašnji odnos psihijatara i psihologa,
kao i psihijatara i psihoterapeuta. Lišeni u budućnosti nekorisnog su-
parništva, psiholozi i psihijatri sarađivaće (a već danas, u ne malom
broju psihijatrijskih ustanova oni uspešno sarađuju) u zajedničkom
naporu da se, uz obostrano pomaganje, bolje razjasne mnoge
zagonetke neke psihičke bolesti kod nekog konkretnog klijenta, za
koga se podjednako brinu i psihijatar i psiholog. Što se tiče dosadašn-
jeg, najčešće podozrivog odnošenja psihijatra organske osnovne ori-
jentacije i psihoterapeuta Jungove ili Frojdove škole, ovo međusobno
nepoverenje moralo bi da iščezne, iz razloga holističkog usmeravanja
i jednih i drugih, opet radi dobrobiti njihovih bolesnih klijenata. Cilj i
psihijatra i psihoterapeuta je jedan: popraviti ili izlečiti bolesnog
čoveka. Nesumnjivo pozitivni dosadašnji rezultati psihofarmako-
logije, kao i laboratorijski rezultati u otkrivanju mehanizma nastajanja
nekih psihoza, kao i slični pozitivni rezultati u psihoterapiji, radije će
 Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
168 Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka

u budućnosti približavati, a ne udaljavati psihijatre i psihoterapeute

jedne od drugih.

6.

Kada govorimo o budućnosti psihoterapije, konkretno Jun-

gove psihoterapije, dobro je osvrnuti se na knjigu C. Reimera “O
zloupotrebi zavisnosti u psihoterapiji. Etika u psihoterapiji” (1) u ko-
joj nas Rajmer izveštava, na osnovu njegovih istraživanja, da 10%
psihoterapeuta - među kojima nema jungijanaca, već tzv. opštih psiho-
terapeuta - ima seksualne odnose sa svojim pacijentima. U jednom
sličnom izveštaju američkih istraživača iz 1985. godine u knjizi M.
Lakina “Etičke posledice u psihoterapiji” (2), navodi se isti procenat
američkih psihoterapeuta, takođe uglavnom opštih psihoterapeuta (ali
je bilo i nekoliko psihoanalitičkih psihoterapeuta) koji su imali seksu-
alne odnose sa pacijentima.
Prema pravilima deontologije (nauka o dužnostima, još konk-
retnije, etičkim dužnostima lekara) (3) iz 1996. godine, konkretno,
prema pravilima deontologije psihoterapeuta, stoji napisano: “Psiho-
terapeuti ne smeju da koriste zavisnost proizvedenu iz terapeutskog
odnosa dinamike transfera. Zloupotreba u ovom smislu postoji od
trenutka kada terapeut omane u svome profesionalnom zadatku i u
svojoj odgovornosti prema pacijentu/pacijentkinji, da bi zadovoljio
neke lične interese, na primer, na narcističkom, seksualnom, ekonom-
skom ili socijalnom planu; zloupotreba postoji i kada su psihotera-
peuti podstrekavani od strane pacijenta/pacijentkinje; psihoterapeuti i
tada snose punu odgovornost za takav akt. Sa gledišta profesionalne
deontologije nikakve razlike ne može biti u postupanju psihoterapeuta
prema pacijentu/pacijentkinji i prema kandidatu u edukaciji. Smatra
se ozbiljnim prekršajem svaka vrsta prisiljavanja, političke indokri-
nacije ili religijskog prozelitizma, kao i svaka seksulna veza”.
Tamo gde je u toku psihoterapije došlo do seksualnog čina,
prema ranije pomenutim istraživačima, psihoterapeutski odnos po
pravilu je grubo narušen, moglo bi se reći, da je analitički proces
(kada je reč o psihoanalitičkoj ili psihoanalitički orijentisanoj terapiji)
razoren; on postaje sterilan i beznadežan, jer odnos psihoterapeuta i
pacijenta dobija sadomazohistički karakter. Analitičar je obično u sa-
Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka
169

dističkoj poziciji, analizirani u mazohističkoj. Mržnja je erotizovana i

seksualizovana, otud prisustvo perverzije.
Da li će seksualna zloupotreba pacijenta u psihoterapeutskim
odnosima u XXI veku porasti, s obzirom na opšte srozavanje morala u
zapadnoevropskom društvu, erotično-seksualnog morala posebno, i to
u predbračnim odnosima, a sve više i u bračnim? Ne mora po svaku
cenu tako biti. Iako je patrijarhalno društvo u prošlosti, mahom
hrišćansko, ali ne uvek istinitim hrišćanstvom oblikovano, čuvalo
brak i porodicu, neverstva u braku nisu bila retka, dopuštena (čak i od
crkve prećutno) samo muškarcu. Patrijarhat je počivao na prevlasti, u
stvari moći muškarca. Težnja za vladanjem, čini se često, moćnija je i
od samog seksualnog nagona. Otvoreno ili prikriveno, svesno ili nes-
vesno, u svakom braku, pa i u onom patrijarhalnom (mada u njemu
mnogo manje primetno nego u savremenom braku), muž i žena se
bore za vlast. U dobrim brakovima ova vlast se, i bez mnogo reči i
prepirki, harmonično raspoređuje. U hrišćanskom braku ljubavi, kao
da ova potreba za vladanjem više ne postoji. U svim drugim
brakovima spomenuta borba za vlast, više je ili manje primetna, i
različito se razrešava. Iz ove prilično ubedljive realnosti, izvlačim
zaključak da je i u dosadašnjim psihoterapeutskim odnosima, patri-
jarhalna vlast muškog psihoterapeuta, često i nesvesno za njega (kon-
tratransferna patrijarhalna senka!) stalno u psihoterapiji nevidljivo
prisutna. Prirodan i očekivan, pa i poželjan erotični transfer u psiho-
terapiji (poželjan u prvom redu od strane pacijenta, odnosno njegovog
libida), kao da lako biva iskušavan patrijarhalnom željom muškarca -
psihoterapeuta i za seksualnom dominacijom. Ne ulazim sada u za-
nimljivu raspravu šta se dešava sa ženskim psihoterapeutom i njego-
vim pacijentom/pacijentkinjom u još preostalim patrijarhalnim us-
lovima vođenja psihoterapije.
Ukoliko u budućnosti spomenuta patrijarhalna moć muškarca
bude slabila, a ona je uveliko već počela da slabi, zašto ne pretposta-
viti da će seksualne zloupotrebe biti manje nego što je u prošlosti bilo
u psihoterapiji, jer će i odnosi muškarca i žene biti bitno ili bar u
mnogo čemu promenjeni! Želja brutalnog Pana i lice “fatalne žene” i
nimfe, premestiće se u simboličko polje.
Moguća je, naravno, i pesimistička prognoza, u smislu pove-
ćanja seksualnih zloupotreba u psihoterapiji u budućnosti, i to kako
zbog mogućeg daljeg opadanja morala skopčanog sa raspadom patri-
jarhalne porodice i učestalim razvodima brakova, tako i zbog infla-
 Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
170 Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka

torne pojave sve većeg broja tzv. psihoterapija koje mogu postajati
sve površnije, nepouzdanije, manipulativnije, samim tim i nemoral-
nije.
Od važnosti je zbog svega toga, u okvirima sadašnje i buduće
analitičke škole i njene psihoterapije sačuvati, relativno pouzdan, i u
odnosu na druge psihoterapije, do sada sačuvan psihoterapeutski
moral, a u njegovom delokrugu i seksualni moral, u transfernim, od-
nosno kontratransfernim psihoterapijskim odnosima.

7.

U knjizi “Remaking Men” Davida Tacey-a (4) ovaj zanimljivi

jungijanac piše: “Kao što postoje desni i levi frojdijanci, od kojih su
desni konzervativni smatrajući da je Frojd učvršćivao patrijarhalno
društvo, dok su levi revolucionari videći u Frojdu snažnog psihosoci-
jalnog kritičara, tako postoje desni i levi jungijanci. Prvi su konzerva-
tivni, smatrajući da je Jung učvršćivao postojeće društvo pružajući
iluziju “potpunosti mandale”. Drugi (Andrew Samuels, James Hill-
man) ga smatraju revolucionarom koji nema potrebe da učvršćuje
“mušku psihologiju”, već, uviđajući kolaps patrijarhata, ne pokazuje
nikakvu nostalgiju za njim i smatra da patrijarhalna muškost mora biti
pozitivno izazvana ženskošću koja se podiže. Oni prvi pogrešno ko-
riste “arhetipove” kao stabilizatore uzdrmane muškosti, vraćajući tako
točak istorije unazad. U vremenu očeva kojih nema, patrijarha-
kraljeva koji su impotentni, opet se poteže za ljubomornim Jahveom
ili se očekuje spas od našeg nesvesnog u kome treba volšebno da
vaskrsne arhetip oca. Desni jungijanci opet bi da traže u nesvesnom
kralja, osvajača, maga, ljubavnika kod muškarca. Iako svesni sloma
patrijarhalnog modela, ovi jungijanci izmišljaju aphetip “fatherson”.
Umesto regresivne žudnje za infantilnim patrijarhalnim rajem,
sinovi treba da zbace preostali očev autoritet koji je do sada “gutao”
sinove i da uz pomoć sopstvene ženstvenosti grade nov lik celovitijeg
muškarca. Ali zbacivanje oca ne treba da ide preko “ubistva oca”, što
prenaglašavaju frojdijanci, jer se posle “ubistva oca” nesvesno vra-
ćamo majci, infantilnosti i samodestrukciji u lažnom raju majčinske
brige. “Odbrana od žene” je nesvesna idealizacija majke i identifi-
kacija sa njenim arhetipskim svetom. Zeitgeist zahteva da tražimo
“srednji put” između nostalgije za patrijarhatom i matrijarhalne iden-
Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka
171

tifikacije (Edip). Postmoderni heroj ne treba da se vraća majci, već da

nađe genuini prilaz ženinoj duši kao leku muškom narcizmu i in-
fantilnosti.
Andrew Samuels (5) opisao je novi tip muškarca 1985. godine
ovako: “Analitičari počinju da se susreću sa novom vrstom muškarca.
To je ljubak i pažljiv otac svoje dece i odgovoran bračni partner, pos-
većen svetskom miru i čuvanju prirodne sredine, često je vegetari-
janac. U celini osoba dostojna pohvale, ali - on nije srećan. Ostao je
majčin sin i čini ono što će se dopasti Ženi”. Ovakav muškarac
nepoverljiv je prema sopstvenoj muškosti, svestan je razlike od drugih
muškaraca, često zastupa feministički pokret, svestan je da predstavlja
muškarca koji više ne oličava patrijarhat, a ipak, nije srećan. Kao da u
njemu nema dovoljno energije; on je čuvar života, ali ne i davalac
života. Često vidimo ovakve muškarce u društvu, u braku ili okružene
ženama koje zrače jaku energiju. Šezdesetih godina XX veka žene su
želele da u braku imaju patrijarhalne muževe koji priznaju ženi vred-
nost i prihvataju jednakost. Osamdesetih i devedesetih godina žene
primećuju da su muškarci postali neodlučni i zbunjeni. Oni u ženi
traže majku, potporu i sigurnost. Žene ih šalju u muške “radionice” ne
bi li tamo prepoznali svoje slabosti i ojačali muškost.

8.

Naša nada da će Jungove originalne ideje, kao i one nekoliko

njegovih izvrsnih nastavljača postojati i trajati i u XXI veku, i možda
u njemu steći veći broj privrženika nego što ih je bilo u XX, počiva na
sledećim pretpostavkama: a) ako postoji, osim lične individuacije, još
i individuacija čovečanstva, onda će u novom veku rasti broj ljudi koji
se neće plašiti raspravljanja sa svojim nesvesnim, individualnim kao i
kolektivnim (ako ne uzmemo u obzir i hipotetično, a verovatno posto-
jeće, familijarno i nacionalno nesvesno); b) hrabro suočavanje sa svo-
jim nesvesnim (a u njemu sa personom, senkom, mana-ličnošću, ani-
musom i animom), podrazumeva i razračunavanje sa svojom
prošlošću, ne samo individualnom, već možda (što je smelije) i onom
nacionalnom (kada je reč o srpskom školovanom čoveku); c) pripad-
nici Jungove škole treba da su u stalnom procesu sopstvene individua-
cije, otkrivajući u dubinama nesvesnog, i hrišćansko i kreativno biće
koje ih čini radosnim što postoje. Njihova izvorna potreba da u sebi
 Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
172 Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka

ožive i učine aktivnim arhetip religioznog čoveka, koji će najbolje i

najprirodnije moći da im pruži odgovor na stalno pitanje svih ljudi o
smislu života, a koja potreba se tako bogato pojavila i bujno razvila
kod osnivača analitičke psihologije, Karla Gustava Junga - činiće
sledbenike Jungove škole privlačnim za mnoge tragaoce za istinom i
smislom i u budućem veku.
Ostaje, naravno, i Jungovim psihoterapeutima veliki izazov:
kako u XXI veku, u kome zanemarivanje unutarnjeg sveta čoveka
može dalje da napreduje ili i da se ubrzava - što ne protivreči gore
iznetoj nadi da će u novom veku biti dovoljno zrelih ličnosti koji će se
svesno boriti za život i Dobro - preneti ljudima Jungovu viziju sveta?
Dalje napredovanje i neslućenih novih tehničkih pronalazaka u XXI
veku, koji će, verovatno, dalje slabiti čovekovu potrebu za tran-
scendencijom i sledstveno slabiti aktivnu imaginativnu moć
čovekovu, staviće sve psihoterapeutske pravce koji ne zanemaruju
transcendenciju (među njima svakako i Jungov) u osetljiv položaj
traženja novih puteva otkrivanja i prikazivanja duhovnog, i to u ok-
virima jedne apsolutno nedoktrinarne, kažimo, benevolentno neu-
tralne psihoterapije, koja neće ni u XXI veku zaboraviti kako se do
Jastva dolazi, i ko se u dvehiljadugodišnjoj hrišćanskoj kulturi uvek
nalazio i sada nalazi u njegovom centru.
Psihijat.dan./2002/34/1-2/161-173/
Jerotić V., Analitička (Jungova) psihologija na pragu XXI veka
173

JUNG'S ANALYTICAL PSYCHOLOGY

AT THE DAWN OF XXI CENTURY

Vladeta Jerotic

Abstract. The author discusses Jung's analytical psychology, from its be-
ginnings following its development to the present time. He also reviews other
significant psychotherapeutic schools (psychoanalysis, psychoanalytical psycho-
therapy, behaviour and cognitive psychotherapy). A critical view of the present
position of psychotherapy in the world is given, with its negative and positive
manifestations, as well as of possibilities of its further development. Author
stresses the need for a renewal of ethics in psychotherapy, and rules of deontol-
ogy. At the end, views of Jung's followers are given on a new type of man and
woman in postpatriarchal society of XXI century.
Key words: analytical psyhology, Jung, psychotherapy, ethics

_________________________
Akademik Vladeta JEROTIĆ, Srpska akademija nauka i umetnosti;
profesor pastirske psihologije, Bogoslovski fakultet, Beograd.

Literatura

1. Reimer C. Über Missbrauch von Abhängigkeit in der Psychothera-

pie. Die Ethik der Psychotherapie. Berlin: Springer; 1991.
2. Lakin M. Ethical Issues in the Psychotherapies. New York, Ox-
ford: Oxford University Press; 1988.
3. Noschis K. Un héritage difficile; L'ombre patriarcale. Workshops:
Analytical Psychology at the Turn of the Century. Lausanne, 1999.
4. Tacey D. Remaking Men. London, New York : Routledge; 1997.
5. Samuels A. Jung i njegovi sledbenici. Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva; 2002.