Georg Lukač / Niče i fašizam

Prevela Vida Popović

Redaktori M. Ignjatović i E. Štajner
 GEORG LUKAC

NIČE I FAŠIZAM

19 5 6
KULTURA
 PREDGOVOR
SRPSKOHRVATSKOM IZDANJU
Članci objavljeni u ovoj knjižici nastali su
ideološkoj borbi protiv nemačkog fašizma —
anak o Ničeovoj estetici neposredno posle
itlerovog dolaska na vlast (1934 g.), a članak
Ničeovoj vezi s fašizmom za vreme Drugog
retskog rata (1945 g.). Po završetku rata stvo-
;na je mogućnost da se borba protiv ideologije
išizma produži na široj naučnoj osnovi. Članak
je u moju knjigu Pri- ?
zi istoriji estetike. Ničeovu filozofiju u vezi sa
/ropskim razvitkom reakcionarne ideologije
izradio sam šire i dublje u jednoj glavi delà
azaranje uma (Die Zerstôrung der V em unft)
>svećenoj ovom pitanju.
Rešivši da ova dva članka — od kojih prvi,
poređenju s kasnijom naučnom obradom Ni-
love filozofije, može samo da bude kratak pro-
igandistički prikaz — izdam kao posebnu knji-
cu, ja sam pritom imao u vidu da su oni u
'oje vreme, pre otprilike deset godina, mogli
rati izvesnu ulogu u borbi protiv ostataka fa-
stičke ideologije koji su još živi. A njihova

5
potpuna likvidacija u svetskim razmerama je
delo koje iziskuje čitav period, ona je zadatak
čitave generacije. Pisac se nada da će se ova
knjižica i u Jugoslaviji jnoći pokazati kao ko­
risna u ovome pravcu.
Budimpešta, mart 1956 g.
Georg Lukâcs
 PREDGOVOR

Povezivanje Ničeove filozofije s fašizmom,

ovako tesno kao što je u ovim studijama, redovno
izaziva u intelektualnim krugovima dva razli­
čita otpora. Već od prvog svetskog rata — na­
ročito na Zapadu — raste broj onih koji u
Ničeu vide jednostavno ideologa nemačkog agre­
sivnog imperijalizma. Za njih problem Ničea
uopšte ne postoji.
Međutim, u tako uprošćenom obliku istina
se pretvara u falsifikat. Naime, uzalud su Ničea
ovako žigosali već pre više od trideset godina —
njegov uticaj i dalje traje. Pa i kod nas. Još i
danas možemo od nazovilevičarskih pisaca čitati
mudrovanja o tome da su veliki revolucionarni
mislioci XIX veka bili Niče i Marks.
Postoji, međutim, i jedno drukčije, potpuno
suprotno odricanje povezanosti Ničea sa faši­
zmom. Ono postoji čak i u istinski demokrat­
skim, antifašističkim krugovima. Pomislimo
samo kako je dubok uticaj imao Niče na Tomasa
i Hajnriha Mana, na Bernarda Soa itd. Duhoviti
nemački mislilac i publicist Em st Bloh pisao
je za vreme rata da je već postalo dosadno na-

7
klapanje ô Ničeovom reakcionarstvu, iako je
opštepoznato koliko je Niče bio oštar protivnik
Bizmarkove vladavine.
Taj primer je vrlo dobar, jer jasno ukazuje
na političke i društvene slabosti demokratskog
pogleda na svet, naročito Nemaca, u tom po­
gledu najneškolovanijih. Nema sumnje da je
Niče oštro kritikovao Bizmarka. Nailazimo i na
mnoge uvažene demokrate koji su duboko ube-
đeni da je svaka kritika simptom progresa, pa
čak' i revolucionarnosti; da jé onaj čovek napre­
dan'koji sve kritiku je, koji u sve sumnja. (Nije
uzalud dugo vremena u anglosaksonskim zem­
ljama bila moda da intelektualac koji nešto drži
do sebe može da bude samo agnostik.) Okolnost
da je posle fašističkog sistema, koji zabranjuje
svaku kritiku, nastalo u širokim krugovima
intelektualaca takvo raspoloženje, sa društveno-
psihološkog gledišta može u najvećoj meri da se
razume. Ali činjenica da se može razumeti još
ne čini to držanje objektivno ispravnim.
U društvenoj stvarnosti postoje, naime, dve
vrste kritike: nešto se može kritikovati i zdesna
i sleva. A razvijen demokratski pogled na svet
zahteva da u svakom slučaju postavimo pitanje:
zbog čega neko kritiku je? Da li njegova kritika
vodi napred ili nazad? Da li ta kritika ima za
cilj da učvrsti ili da oslabi demokrati ju? Suština
zrele i pravilne demokratske budnosti leži baš
u ovome: razaznati u svakom pojedinom slučaju
prijatelja ili prikrivenog neprijatelja. Nervozno
ophođenje prema levičarskoj kritici isto je tako
opasno kao i dobronamema trpeljivost, odnosno-

8
slepilo prema desničarskoj. (I onda kad postavke
koje kritika iznosi odgovaraju činjenicama,
njene bojazni imaju realnu sadržinu.) To raz­
dvajanje je od bitne važnosti, jer u vreme krize
ili stagnacije demokrati je nije ništa lakše nego
skliznuti sleva udesno zbog nedovoljno promi-
šljenog „kritičkog** stava. „ \
Lenjin je bio najveći uzor te demokratske
budnosti. Ma koje pitanje iskrslo, nije moglo
biti toliko apstraktno da on ne bi odmah razaznao
ko kritikuje sleva, a ko zdesna. Kad je analizirao
sporove oko teorije saznanja koji su izbili u vezi
s Kan tovim učenjem o stvari po sebi, on je po­
vukao oštru razliku između desničarske kritike
neokantovaca i levičarske kritike Fojerbaha ili
Čemiševskog.
Samo ako se od toga pođe, može se pravilno
oceniti Ničeova kritika Bizmarka. (Studije koje
se nalaze u ovoj knjižici pružaju čitaocu poje­
dinosti ovoga pitanja.) Rezimirajući, možemo
reći samo toliko da jedna kritika Bizmarka nije
uvek ravna drugoj. Jedno je levičarska kritika
Johana Jakobija i socijaldemokratije, a drugo
desničarska kritika koju su vršili Niče, Lagard
i drugi preci fašizma. Dakle, Ničeova kritika
Bizmarka ne negira uopšte misliočevu objek­
tivnu povezanost s fašizmom, nego je, štaviše,.
potvrđuje.
Ovaj način raspravljanja ne osporava dobro-
namernost, subjektivno poštenje kod takvih mi­
slilaca, pa ni ove studije kod Ničea. Ali bez
obzira da li je neko dobronameran ili ne, da li
je duhovit ili ne itd., ovde je odlučujuće pitanje

9
kuda on smera, koga podupire, s kim je objek­
tivno u savezu. Naglašavamo — objektivno. Jer,
dinamika misli nije bezuslovno istovetna s di­
namikom najstrasnijih subjektivnih stremljenja
mislilaca.
To je tačka s koje se danas može postaviti
pitanje Ničeove aktuelnosti. Nije važno što su
ga. fašisti prisvojili za sebe. Fašisti su smatrali
za svoje brojne velikane i takve ljude, sa kojih
treba samo sprati ljagu pohvala koje su dobijali
nd mrkih košulja da bi ponovo pred nama sta­
jali u svojoj ranijoj čistoti — slučaj sa Helder-
linom. Nije važno kako‘su se odnosili prema fa­
šizmu oficijelni utemeljivači Ničeovog kulta i
tradicije. Elizabet Ferster-Niče je Musolinija
nazvala Zaratustrinim najdostojnijim učenikom.
Romen Rolan se zato duboko uzbudio i izrazio
svoju bojazan da će zbog toga Niče deliti sudbinu
fašizma kad nastupi njegov neminovni slom.
Romen Rolan je sasvim u pravu u odnosu
na reakcionarnu servilnost Elizabete Ferster-
Niče. Ali nije u pravu u pogledu sudbine Niče­
ove filozofije. Tu nije odlučujuća takva polu ili
čak i potpuno oficijelna izjava. Bitno je da li
između Ničeovog pogleda na svet i fašističke
ideologije, sa objektivne tačke gledanja, postoji
povezanost i u čemu se ona sastoji. Na ovo pi­
tanje traže odgovor ovde objavljene studije, od
kojih je druga pisana neposredno posle Hitlero-
vog dolaska na vlast, a prva za vreme svet-
skog rata.
Po dolasku fašizma na vlast, odmah je otpo­
čela polemika: ima li hitlerizam svoje dublje

10
ideološke korene i, ako ih ima, gde ih valja
tražiti? Koliko oni zahvata ju unazad u nemačku
prošlost i kuda vode? Da li je fašizam nemačka
nacionalna ili internacionalna pojava?
Poslednje pitanje je postavljeno isu više uop-
šteno da bi se moglo na njega odgovoriti. Ako
pitanje samo malo konkretizujemo, vidimo da
su u zabludi oni koji u fašizmu vide isključivo
nemačku (ili talijansku itd.) nacionalnu osobe-
nost^Fašizam je nužan proizvod imperijalističke
ekonomike koji nastupa u slučaju izvesnog zao-
štrenja klasne borbe. Da to drukčije izrazimo
Lenjinovom definicijom o revolucionarnoj situ­
aciji — kada ugnjetačke klase ne mogu više da
vladaju starim metodima, a ugnjetene još nisu
sposobne da bitno izmene postojeće odnose.
Stoga je Sinkler Luis u pravu kad u jednom
svom romanu izvodi zaključak da je fašizam
moguć i u Sjedinjenim Državama.
iTtom pogledu naročito je poželjno koristiti
se poukama iz prošlog rata. Bankrotstvo Hitle-
rovog „novog poretka" pokazalo je da je reakci­
onarni, fašistički internacionalizam neostvarljiv.
Jer svaka suštinski reakcionarna vladavina je
istovremeno i šovinistička, a time mora da pro­
uzrokuje svakovrsne nacionalne otpore. Na­
ravno, postoji — da koristim srećnu formulaciju
Mihalja Karoljija — i internacionalizam tipa
hotela Ric: sprega međunarodnog krupnog ka­
pitala protiv progresa, oslobođenja i demokra­
ti je^ Međutim, i ona ima svoje granice, a te su
upravo kapitalistički interesi, interesne sfere i
suprotnosti koje iz njih proizlaze. Više od dva­
11
deset i pet godina su pravljeni planovi o udru­
živanju svetskog kapitala protiv oslobođenih
naroda Sovjetskog Saveza. Međutim, ono, uprkos
Minhenu i privremenim uspesima posle njega,
ipak nije ostvareno.
Iz toga, razume se, ne proizilazi da se to
udruživanje ne bi moglo ostvariti u budućnosti.
Takvih pokušaja je bilo, ima i biće. Zavisiće od
budnosti, oštroumnosti, razboritosti i odlučnosti
naprednih naroda da li će se ti planovi moći
ostvariti u budućnosti. Danas možemo kazati
samo toliko da su im opšti izgledi nepovoljni]i
nego pre prošlog rata: narodi su baš u ratu
mnogo naučili i iskusili; snage demokrati je su
veće i jedinstveni je nego ranije.
Samo se u tom okviru može pravilno oceniti
pitanje internacionalne ukorenjeno^ti i raspro­
stranjenosti fašističke ideologije, f Pre rata su
mnogi antifašisti stajali na pogrešnom stanovištu
da je fašizam teroristička vladavina jedne male
klike kojoj su široke mase naroda zakleti ne­
prijatelji, uvek spremni na otpor. Iskustvo rata
i posleratnog vremena pokazuje suprotno. Ono
pokazuje da je fašistička ideologija duboko .pro­
drla u najšire narodne maso, i Jelu je dugotrajno
Fotrcrvno na njih. Û Nemackoj i njenim bivšim
satelitskim državama — još i posle očiglednog
bankrotstva i sloma hitlerizma — ta ideologija
živi u širokim slojevima. Ona je još uvek aktivna
i traži puteve svoje obnove. Istrebljenje korenâ
te ideologije je, dakle, životno pitanje za svetski
mir i oslobođenje naroda.

12
 Potcenjivanje uticaja fašističke ideologije
pretstavlja danas veliku opasnost. Nije nikakav
argument da je u ovoj ili onoj zemlji broj izra­
zitih fašista neznatan. Tako je bilo još sredinom
20-ih godina u Nemačkoj, pa je posle fašistički
pokret kao lavina narastao. Uzrok svemu treba
tražiti, pre svega, u ekonomskim i društvenim
osnovima imperijalizma. Ali se, pritom, ne srne
zanemariti ni opšta ideološka prijemčivost koja
se u širokim slojevima inteligencije ispoljava
prema otrovu fašističkog „pogleda na svet".
Veliki posleratni zadatak demokratijâ je da
otkriju i idejno iskorene tu prijemčivost. Stoga
se valja vratiti unazad do istoriskih korena fa­
šizma i do geneze tog „pogleda na svet“. Jer,
jedino istrebljenje tih korena može uništiti fa­
šističku ideologiju, može sprečiti njenu rene­
sansu u budućnosti. Neka mi bude dopušteno
da to ideološko stanje ilustrujem jednim malim
primerom iz iskustva. U drugoj polovini rata
održavao sam predavanja nemačkim višim ofi­
cirima od kojih ie većina bila zarobljena kod
Staljingrada. Prilikom predavanja, vođeni su
između mene i njih iscrpni razgovori u četiri
oka. Skoro bez izuzetka bili su ubeđeni u ra­
niji ili kasniji slom hitlerizma. Svi do jednog
odbacivali su učenja Hitlera i Rozenberga. Me­
đutim, kod većine u pogledu suštine stvari, u
pogledu agresivne imperijalističke ideologije nije
nastupila, takoreći, nikakva promena. Odbacili
su Hitlera i Rozenberga i vratili se filozofiji
Ničea i Spenglera. Iz te busije su želeli da

13
dočekaju izbijanje trećeg i, kako su se nadali,
efikasnijeg svetskog rata.
U tome je opasnost i to je naš problem. Od­
baciti danas Hitlera i Rozenberga nije velika
stvar. Ali ko se vraća Ničey ili Šopenhaueru,
Špengleru ili Klagesu (magè. to, naravno, da
b u d e i Ortega ^ Gaset) taj može svakog dana
iznova da počne nadiranje u pravcu jedne nove
fašističke ideologije, koja se možda više neće
zvati fašizam i koja će možda negirati Hitlera
i Musolinija, ali će u suštini, u nehumanosti, u
odricanju progresa, demokratije i razuma mo­
žda iste i prevazići.
Te rovove i zaklone izgrađene za povlačenje
valja sada uništiti. ZÇog toga se ove studije
bave Ničeom i zbog toga sè njime bave na ovaj
način. Autor studija zna isto tako dobro kao i
drugi da su Ničeovi estetski, kultumokritički,
psihološki itd. spisi puni duhovitih, štaviše —
katkada — umesnih napomena. I pored toga.
bolje rečeno upravo zahvaljujući tome, Niče je
za poslednje tri četvrtine veka postao vodeći
ideolog reakcije, kome pripada i ubuduće će
pripadati vrlo velika uloga u uobličavanju sada­
šnjih i budućih reakcionarnih idejnih strujanja.
Sve se to ne može pripisati slučaju i mnogo
je više od puke mode ili konjunkture. Niče je
prvi — i u mnogom pogledu najdublje — pre-
živeo one probleme koji su politički, društveno
i poglavito na kulturnom planu najviše zani­
mali intelektualne krugove čitave imperijali­
stičke epohe: s jedne strane, to je bilo duboko
nezadovoljstvo razvojem kapitalističke kulture
14
 koje je često jačalo do revolta, štaviše, do želje
za revolucionarnim preobražajem, a, s druge
strane, intelektualni slojevi, ma koliko nezado­
voljni svojom sadašnjom kulturom, nisu želeli
ili nisu umeli da se otrgnu od mnogo puta omra­
ženih i odbačenih, a često i oštro kritikovanih
ekonomskih i društvenih osnova imperijalistič­
kog kapitalizma. Niče usred tih protivrečnosti
pokazuje put takvog prividno radikalnog ,,pro­
gresa", takve „revolucionarnosti4* da, stupajući
njime, ti osnovi — ekonomski i društveni — ne
samo da se ne potresaju, nego, naprotiv, njihov
reakcionarni karakter postaje još čvršći i jači.
Time Niče prvi stvara mehanizam kulturne
filozofije i filozofije istorije koji služi kao pri­
mer svakoj uticajnoj reakcionarnoj struji impe­
rijalističke epohe, sve do fašizma, a njemu u
prvom redu. Duhovna nezaštićenost intelektu­
alnih krugova od pomenutih novih oblika re­
akcije može se svesti na to da su — znali to oni
ili ne, odobravali to ili ne — osnovi njihovog
pogleda na svet, bitni aksiomi njihovog pogleda
na svet, njihova odlučujuća problematika isto-
vetni s novom reakcijom, s fašizmom.
Ovde se radi prvenstveno o krizi demokra­
ti je starog tipa, formalne demokratije. Ta je
kriza počeIiTrjoš zaf Ničeova života; u epohi
imperijalizma, međutim, ona se produbila i po­
većala. Ali raskrsnica do koje je svetska kul­
tura dospela tek je pobedom hitlerizma postala
jasna. Naime, pokazala se činjenica da široke
radne mase, ako formalna demokratija ne ume
i neće da obezbedi i brani njihove osnovne ži-

15
■votne interese, mogu lako postati plen demago­
gije fašizma; da — a to je v^žno pitanje za ove
studije — vodeći intelektualni krugovi, koji su,
poput Ničea i njegovih sledbenika, navikli da
iz kriza formalne demokrati je izvlače antide-
mokratske i antimasovne zaključke, ili bivaju
poneseni prljavom bujicom fašizma, ili očaj­
nički nemoćno krše ruke na obali.
Hitlerov poraz stavlja i radne mase i inte­
lektualne krugove nanovo pred slobodan izbor.
Novo koje se nalazi u stvaranju, narodna demo-
kratija — to je politički i društveni oblik po­
zitivnog odgovora. Međutim, pouke poslednjih
decenija, u prvom redu iskustva tragedije vaj-
marske demokrati je treba da nam utuve u
glavu lekciju: demokra&jau nije samo ekonom­
sko, političko i društveno pitanje, nego je i pi­
tanje pogleda n a^sveL Potpuno uobličenje tog
•demokratskog pogleda na svet, čiji su emotivni
koreni vrlo duboki u radnom narodu, kod rad­
ništva i seljaštva, koji je bio u razvitku za
vreme progresivne građanske epohe, a koji je
dobio zreli izraz teoretski i praktično u mark-
sizmu-lenjinizmu, jeste najveći zadatak koji
stoji pred nama. Njegovo rešenje je, međutim,
sasvim nemoguće, čak je i pravilno postavljanje
pitanja beznadežno sve dok se ne izvrši radi­
kalno razračunavanje i dok se ne likvidiraju
antidemokratski pogledi na svet prošlog veka.
Ova brošura nastoji da pruži nekoliko pri­
loga ovom kompleksu pitanja. Iznoseći ih pred
javnost, ja se nadam da će se uskoro i meni i
drugima pružiti prilika da se opširnije i obim-
16
nije pozabavimo tim važnim pitanjem. Ovde
ukazujem čitaocima samo na jedan primer
od centralnog značaja. Čineći to, molim da mi
se oprosti što će se u ovim dvema studijama,
međusobno razdvojenim čitavom decenij om i
objavljenim na raznim mestima, po prirodi
same stvari, morati susresti i nekoliko neizbe-
.žnih ponavljanja.
Juna 1946 g.

2 N iče fašizam
 NICE I NEMACKI FAŠIZAM
U Nemačkoj tokom čitave imperijalističke
epohe, a i preko granica Nemačke, Niče je vo­
deći filozof reakcije. Dejstvo njegove filozofije,
kao i filozofije njegovog učitelja, Sopenhauera,
probija svuda uske univerzitetske zidove, i,
izvršivši prvo uticaj na široke slojeve intelektu­
alaca, njihovim posredstvom se u mnogim ze­
mljama širi i u narodu. Od Mereškovskog i 2ida
do Špenglera, Bojmlera i Rozenberga, nema među
ideolozima epohe imperijalizma nijedne takve
reakcionarne struje koja ne bi preuzela deo
svojih bitnih crta iz Ničeovih učenja. A opa­
snost dejstva pokazuje najbolje činjenica —
paralela sa Sopenhauerom je i na tom polju
očigledna — što epoha imperijalizma ima mnogo
u suštini progresivnih ideologa, koje je Niče u
toku sazrevanja njihovog pogleda na svet p ri­
vremeno ipak uspeo da zavede na stramputice.
(Dovoljno je pomenuti Tomasa JMana i Ber­
narda Šoa.)
Paralela između Ničea i Šopenhauera pro­
teže se na karakter delatnosti i uticaja obojice
mislilaca. Za vreme njihove stvarne aktivnosti
obojica su takozvani „neshvaćeni geniji". Sopen-
2* 19
hauer stiče veliki ugled tek posle propasti re­
volucije od 1848-e, a i Ničea priznaju tek u
vreme nastupanja epohe imperijalizma. U bor­
bama protiv naprednih ili protiv nesigurnih
reakcionarnih pravaca svog vremena obojica su
izgradila takvu ideologiju koja je tek preko
razvijenije reakcije kasnijeg perioda dospela u
središte ideoloških borbi. Zato u početku nije­
dan od njih nije udostojen pažnje, i zato su i
jedan i drugi tek kasnije stekli svetski glas.
Osnovnim reakcionarnim tendencijama unu­
trašnje i spoljne politike imperijalističke epohe
Niče je našao odgovarajuću psihologiju, estetiku
i etiku. To je temelj njegovom univerzalnom
dejstvu. Tako je on zaobilaznim putem odveo u
tabor reakcije intelektualne slojeve nepristu­
pačne gruboj i neposrednoj reakcionarnoj pro­
pagandi. To njegovo dejstvo je stalno raslo s po-
tencdranjem nehumanih tendencija naših dana
i dostiglo vrhunac s hitlerovskim režimom, koji
je Ničea i službeno proizveo u klasika i pretka
fašističke ideologije. Rozenberg u jednoj svojoj
teoretskoj raspravi, u kojoj istupa protiv ,,sa-
putnika“ nacista (ovi su sastavili razne varija­
cije duhovnih preteča fašizma), naglašava da na­
cisti priznaju samo Ničea, Lagarda i Čember-
lena za svoje filozofe u prošlosti.

I
Začelo nije slučajnost što su događaji od
1870/71-e godine igrali odlučujuću ulogu u ra­
zvitku Ničeovih reakcionarnih tendencija. Kao
20
mlad univerzitetski profesor, Niče stupa dobro­
voljno u vojsku i kao bolničar uzima učešća u
Prusko-francuskom ratu. On se, doduše, brzo
razboleo i vratio u Bazel; međutim, njegovi ratni
doživljaji obeležavaju odlučujuću etapu u nje­
govom filozofskom razvitku, prvi korak u da­
ljem izgrađivanju Šopenhauerove voluntari-
stičke filozofije. Njegova sestra i biograf Eliza-
bet Ferster-Niče — verovatno na osnovu Ničeo-
vih kazivanja — opisuje njegove impresije iza­
zvane prizorom trupa koje polaze u rat: „Tada
je prvi put ćelo njegovo biće potreslo saznanje
da snažna i uzvišena životna volja ne znači bedno
životarenje za opstanak, već volja za borbom, za
moć, za silom koja sve ruši.“
Ali oduševljenje mladog Ničea za rat od
1870./71-e ne opredeljuje samo krajnju metafi­
zičku osnovu njegove filozofije. Njegove nade,
vezane neposredno za njegove ratne doživljaje
i za osnivanje bizmarkovskog carstva, imaju i
univerzalnu sadržinu, koja se kreće na konkretno
političko-socijalnom planu i koja postaje merilo
ćele njegove docnije delatnosti. A ta sadržina je:
borba protiv^liberalnih i demokratskih ideolo­
gija svog vremena/'koju je včđfo "čitavog života.
U jednom svom predgovoru, objavljenom iz nje­
gove zaostavštine i skiciranom za vreme
rata 1870/71-e, koji je napisao za svoje prvo
delo Rađanje tragedije, on kategorički izjavljuje
zašto se oduševljava osnivanjem Rajha: „...jer će
se o greben te moći (Nemačkog Rajha — G. L.)
razbiti u paramparčad nešto što mi mrzimo i
smatramo neprijateljem svake dublje filozofije

21
i umetničkog posmatranja, bolesno stanje u ko­
me pati nemačka đuševnost, naročito od r e ­
mena Velike francuske revolucije... da o velikim
masama i ne govorimo; tu zarazu zovu... libera­
lizmom. “
Njegovi sve oštriji napadi na Bizmarkov re­
žim izazvani su time što Bizmark nije ispunio
njegova očekivanja, što neprestano paktira sa
nemačkom nacionalnoliberalnom buržoazijom i
što nije razbio pseudo demokratske oblike Ne-
mačkog Rajha.
Borba protiv demokratskih i liberalnih ideo­
logija ne bi još napravila od Ničea originalnog
mislioca. Ta borba je karakteristična za sve ro­
mantične kritike, kapitalizma. Ni reakcionarne
crte koje se kod njega sve više ističu u suštini
ne sadrže ništa novo. Za to je karakterističan
primer razvitka Karlajla posle revolucije od
3848-e. Ničeova kritika liberalne ideologije oti­
šla je, međutim, u reakcionarnom pravcu dalje
od KaTlajla. S jedne strane, Niče razvija svoju
delatnost u zemlji koja je s gledišta kapitalizma
bila zaostalija, a, s druge strane, klasna borba
je u Ničeovo vreme dostigla mnogo viši stepen
nego u Karlajlovo doba. To daje Ničeovoj ro­
mantičnoj kulturnoj kritici osobeno obeležje.
On nikada nije simpatisao pobune narodnih ma­
sa protiv kapitalizma, kao Karlajl 30-ih i 40-ih
godina. Ono, dakle, što posle 1848-e obeležava
prelom u liniji Karlajlovog razvitka, kod Ničea
organski izrasta. Pariška komuna samo učvršćuje
Ničeove reakcionarne poglede, a kod Karlajla
Tevolucija od 1848-e ' izaziva preokret. Pod ne-
22
posrednim utiskom Komune, Niče piše jednom
svom prijatelju: „Van okvira borbe nacija.nas je
zastrašila avetinjska glava internacionalne hi­
dre, koja se iznenada pojavila kao vesnik budu­
ćih borbi sasvim drukčijih i novih osobenosti."
Različito vreme i mesto njihove aktivnosti
izaziva razliku između Ničeove i Karlajlove kri­
tike kapitalističke kulture. U kapitalizmu svog
vremena obojica vide razarača istinske kulture.
Karlajl^-međutim, nasuprot njemu, veliča rani
Srednji vek, koji on, za razliku od anarhije kapi­
talističkog sistema proizvodnje, smatra epohom
ekonomskog reda i socijalnog poretka, koji se
stara i zaštićuje radne ljude od materijalnog i
moralnog propadanja; Niče, pak, veliča antički
svet.
Ali Antika je, kako on idealise, sušta suprot­
nost idealu klasičnog humanizma. Humanisti su
ropstvo^smatrali nužnim zlom koje je pratilac
Antike, dok kod JNićea robovlasništvo stoj\ u
• 1 -1- - • TT “ îmentima projektova-
prvog delà on piše:
„Prema tome, treba usvojiti strašno zvučeću
istInuL_rcpstvo spada u suštinu kulture: to ie.

Poslednja rečenica već sadrži Ničeovu ka*-

sniju filozofiju. (Afirmacija života na osnovu pe­
simizma.) Veza te postavke sa Sopenhauerovim
pesimizmom i po obliku i po sadržini vrlo je ka­
rakteristična za Ničeov još neuobličeni kasniji
razvitak.

23
 I kod samog Šopenhauera pesimizam je in-
spirisao ekstremno reakcionarno shvatanje; pri­
rodno, kod mladog Ničea se ta tendencija javlja
još oštrije i svesnije. U svojim ranije citiranim,
razmatranjima Niče kaže još i ovo: „...Ako, Ie
istina da su Grci propali zbog svog ropstva, on_dč
je nešto drugo mnogo sigurnije, naime, da ćemo
mi propasti zbog toga što nemamo ropstva.“
A mladi Niče, u vezi s gornjim tokom misli,
daje obrazloženje zašto tako strasno negira mo­
demu kulturu i modernu demokrati ju: „U no­
vije vreme rob, a ne čovek koji ima smisla za
umetnost, određuje naše opšte pretstave. Ma­
glovite slike poput onih o ljudskom _dostpj anstvu
i dostojanstvu rada su najbeđmii proizvodi rop-_
ske duše^koja se sama od sebe krije!“
Samo ovaj centralni socijalnopolitički stav
objašnjava osobenosti i unutrašnje povezanosti
Ničeovih delà iz mladih dana: njegovo suprot­
stavljanje antičke kulture modernoj beskultur-
nosti, borbu protiv Sokrata shvaćenog kao prvog
ideologa plebejske demokratije, strasni napad
na D. F. Štrausa u godinama starenja kao ti­
pičnog pretstavnika liberalne „filistrije obrazo­
van ja“, kao i uzdizanje Sopenhauera i Riharda
Vagnera, pretstavnika one filozofske i umetničke
genijalnosti koja jedina može dati smisao istoriji
čovečanstva i njegovom društvenom životu.
U svemu tome možemo otkriti novu epohu re­
akcionarne filozofije, razume se, samo u njenom
zametku: dalje sprovođenje Sopenhauerovog
učenja, prilagođavanje njegove filozofije, razvi­
jene u reakcionarnom duhu, monopolističkom
24
kapitalizmu — novoj epohi koja se nalazi u
usponu.
Ničeovom univerzalnom dejstvu doprinela je
u odlučujućoj meri njegova romantička kritika
kapitalističke kulture. Kapitalistički sistem je
uvek obilno nalazio odlične branioce, čak i u svom
pruskom, antidemokratskom i militarističkom
obliku. Ničeova osobenost je u tome što je vr­
šio uticaj baš na nezadovoljne intelektualne kru­
gove, koji su se spontano i neodređeno bunili
protiv nekulturnosti svog vremena. On taj revolt
ponovo vraća na reakcionarni kolosek, i to tako
da ti intelektualci baš u tome vide nešto revolu­
cionarno, svoju revolucionarnost protiv beskul-
turne sadašnjice, tako da do izvesne mere ideo­
logiju imperijalizma shvataju kao prevazilaže-
nje beskulturnosti i, štaviše, kapitalističkog ka­
raktera današnjice. Koliko je snažno Niče delo-
vao u tom pravcu, može se videti po tome što je
čak i tako odličan marksist kao što je Franc Me-
ring u njegovom učenju ugledao ,,prolaz“ ka
socijalizmu da je — naravno samo za kratko
vreme — zastupao mišljenje da od Ničea put
više ne vodi natrag ka vulgamoliberalnoj ideo­
logiji Eugena Rihtera i njegovih drugova.
Ta Meringova zabluda je izvanredno karak­
teristična za Ničeovo delovanje. Ona se u svojoj
suštini zasniva na tome da su posle Lasala izve-
sni socijalistički krugovi vladajuću ideologiju
buržoaskog društva, već po tradiciji, videli u.
liberalizmu koji je postajao sve vulgarniji i nisu
sagledali da od Ničea put vodi ka novim obli­
cima reakcionarnog mišljenja^.
25*
 Šopenhauer je u nemačkim intelektualnim
krugovima pedesetih godina razorio svojim agno-
sticizmom postojeću veru u objektivnu dijalek­
tiku, a svojim pesimizmom i antiistorizmom veru
u ljudski progres. Time je pomogao stvaranje
pasivnosti i apatije, koje su znatno olakšale Biz-
markove unutrašnjepolitičke pobede.
Međutim, sa 1870/71 godinom nastaje nova
situacija čiji se prelazni karakter vrlo brzo ose-
tio. S jedne strane, ona je ušlo vijena klasnom
borbom, koja se zaoštravala (pritom ne treba da
mislimo samo na „socijalistički zakon", već i na
,,Kulturkampf“, i na preorijentaciju celokupne
nemačke privredne politike od slobodne trgovine
na sistem zaštitnih carina itd.) ; s druge strane,
nadama polaganim u kulturni polet Nemačke.
s kojim su široki slojevi nemačkog građanstva i
intelektualaca primili osnivanje Rajha, posle
čega je sledilo opšte razočaranje.
Nemačka, kapitalistička zemlja Zapadne
Evrope koja se poslednja uzdigla, proživljava u
to vreme svoj ekonomski pubertet, brzu kapita-
lizaciju čitavog društva, kada naime, u roku
od nekoliko decenija prelati put do razvijenog
monopolističkog kapitalizma. Bizmarkovo osni­
vanje Rajha učinilo je kraj bezuspešnim demo­
kratskim pokretima za jedinstvo nemačkog na­
roda i donelo njegovo reakcionarno ostvarenje.
Ali taj čin pretstavlja samo u Bizmarkovoj ma­
šti početak dugog „konsolidacionog" perioda
„neutralizovane" Nemačke. Bizmark je, doduše,
vladao dve decenije, ali posle ga je odgurnuo

26
Viljem II, koji je već pretstavljao specifično
agresivni nemački imperijalizam.
Karakteristično je da je Niče, koji je mogao
da posmatra samo početak promene režima u
Nemačkoj, istinski simpatisao novog kaj zera.
Jednom prilikom on ovako piše svojoj sestri:
„Naš novi kajzer mi se sve više dopada. On bi
razumeo princip volje za moć.“
Prirodno, nije bitno da l i je Viljem II lično
bio pod uticajem Ničeove teorije volje za moć;
u svakom slučaju, njegova spoljna politika bila
je u skladu sa tom teorijom./Tada je u nemačkoj
politici nastupio važan obrt i to je ubrzo uzdi-
glo Ničea u vodećeg ideologa imperijalističke
epohe.
Važno je, dalje, da ova pobeda Ničeove filo­
zofije još jasnije osveti java karakter i sadržinu
njegove borbe protiv Bizmarkove Nemačke i
njene kulture,/ Po shvatanju mnogih odličnih
intelektualaca, borba protiv Bizmarka je odraz
Ničeovog revolucionarnog pogleda na svet. Oni
u tome vide argumenat za to da iskorišćavanje
Ničea od strane fašista znači falsifikovanje nje­
govog fundamentalnog shvatanja, mada se, na­
protiv, baš na osnovu te borbe vidi da je Niče
bizmarkovski Rajh kritikovao zdesna, uime na-
dirućeg monopolističkog kapitalizma i nasluću­
jući ga, i formalno i sadržajno s gledišta jedne
izrazito reakcionarne filozofije, u interesu koje
Bizmark — po Ničeu — nije istupao dovoljno
odlučno. Međutim, istovremeno je važno da ]e
ovaj dalji razvoj reakcionarne ideologije nastu­
pio s „revolucionarnim" gestovima, kao „preo-
27
 cenjivač svih vrednosti“, kao radikalni razara?
zastarelih i dekadentnih strana buržoaske
kulture.
Sjedinjavanje pseudorevolucionarne forme i
duboko reakcionarne sadržine daje,* počev od
1890-e, Ničeovoj filozofiji onaj značaj koji je
imala Šopenhauerova filozofija pedesetih godina
XIX veka: značaj najekstremnije reakcionarne
ideologije zaog;rnute plastom neustrašivih revo­
lucionarnih shvafanja.T
Šopenhauer, a posle njega još u većem ste-
penu i Niče otvaraju time novu etapu odbrane
reakcionarnog kapitalizma. Prosečna i obična od­
brana se dotle trudila da dokaže nepostojanje
ekonomskih, političkih, kulturnih i socijalnih
protivrečnosti kapitalističkog sistema koje su se
sve oštrije pokazivale, i da taj sistem, u krajnjoj
liniji, ipak krije u sebi neku društvenu „harmo­
nij u“. Međutim, ova glavna postavka liberalne
odbrane buržoaskog društva postajala je razvit­
kom kapitalističkog privređivanja sve nemoguć-
nija i sve je manje mogla delovati na svesniji i
obrazovaniji deo intelektualnih krugova. Dru­
štveni razvitak je počeo da utuvljuje ljudima u
glavu dijalektiku društvenih suprotnosti. Nije
slučajno što se baš taj period u kome je Niče po­
stao uticajan vremenski poklapa sa ideološkom
krizom Nemačke, kada upadljivo velik deo mla­
dih buržoaskih intelektualaca počinje — ma i
samo prolazno — da simpatiše sa socijalizmom.
Za efikasnu odbranu kapitalizma tog vre­
mena bila je, dakle, potrebna filozofija koja ne
samo da ne osporava disharmonije građanskog
28
 •društva, već, naprotiv, polazi od njitf,' ali tu
disharmoničnost ipak objašnjava tako da se baš
na njoj izgrađuje privrženost reakcionarnim
oblicima kapitalističkog sveta. Dok liberalna od­
brana starog kova pokušava da zastre „osojne
strane" kapitalizma, Niče u odbrani sistema po­
lazi baš od „osojnih strana", priznavajući ih u
punoj meri, ali ih ipak — kao što ćemo kasnije
pokazati — iznosi na takav način da monopoli-
stički kapitalizam izgleda kao nužna posledica
IcoTcrbeZUskJVIlO tfêba odnhritL I .ihpra lizam je
dotada otvoreno i neposredno branio kapitali­
stički poredak; kod Ničea (a pre njega kod Šo-
penhauera) ta odbrana postaje posredna: zleud-
nost i disharmonija života (tj. kapitalizma) su
osnov pesimizmu, nužnoj filozofiji „progresiv­
nih" i „otmenih" ljudi, „slobodnih duhova", i baš
zato su otskočna daska da čovek odobri ovaj svet
(tj. svet monopolističkog kapitalizma), da za nje­
govu odbranu razvija svoju aktivnost. Što se
pritom paradoks „credo quia absurdum" (veru-
jem, jer je apsurdno) javlja u novom obliku, to
u očima buržoaskih intelektualaca kritičnih vre­
mena daje toj filozofiji posebnu privlačnu snagu.
U početnom stadiju razvitka nemačkog kapi­
talizma Šopenhauerova delatnost značila je samo
poziv na pasivnost i zbog toga udaljavanje ne-
mačkih intelektualaca od puta demokratske re­
volucije. Ničeova delatnost već vodi ka aktivnoj
podršci nastajućeg monopolističkog kapitalizma.
Možemo, dakle, sagledati koliko je Mering grešio
u prosuđivanju Ničeovog uticaja. Za mladu bur-
žoasku inteligenciju na pragu novog veka Niče

29
ni u kom slučaju ne znači prelaz ka socijalizmu:
naprotiv, Ničeov uticaj je skratio period u kome
je buržoaska inteligencija simpatisala sa socija­
lizmom. On je privodio u tabor imperijalističke
reakcije i dekadencije daroviti mladi naraštaj
intelektualaca, i to baš zato što je suština Niče-
ove filozofije omogućila da se taj potpuno reak­
cionarni pokret poveže sa iluzijom radikalnog
potenciranja društvenog revolta, kritikovanog
s kulturnog gledišta.
Temeljno proveravanje najvažnijih pretstav-
nika literarnog preokreta oko 1890 godine — od
Gerharta Hauptmana preko Bara, Hartlebena,
Holca, Šlafa pa do Paula Emsta — frapantno
bi potvrdilo ispravnost naše tvrdnje. Zato treba
naročito istaći da je taj put, koji je od poštenog
revolta vodio do duboko lažnih gestova pseudo-
revolucionamosti, doveo, naprimer, Hauptmana
do kapitulacije pred fašizmom, a Paula Ernsta
pravo u tabor fašista. I preobraćanje levičarskog
revolta u krajnju desničarsku reakciju ponavlja
se opet na sve višem nivou u svakoj docnijoj
krizi nemačkog javnog života. Ü tim krizama
Niče će u sve većoj meri biti lučonoša krajnje
reakcije. Njegov uticaj nanemačke intelektualce
sjajno opravdava (u uvodu pomenuto) Rozenber-
govo priznanje njegovim „uslugama**.

II
Ta istoriska situacija objašnjava Ničeovo
mesto u istoriji nemačke (i svetske) filozofije:
on je aktuelan i, u skladu sa potrebama mono-
30
polističkog kapitalizma, podesan reformator Šo-
penhauerovog učenja i mislilac koji je udario
temelje filozofiji života, dominirajućoj tenden­
ciji filozofije imperijalističke epohe.
Posle poraza revolucije od 1848-e, kao što
smo videli, Šopenhauerov pesimizam, njegova
voluntaristička filozofija, njegov iracionalizam
postaju dominirajući pogled na svet reakcionar­
ne buržoazije Nemačke. Vojničke pobede Biz-
markovog sistema (počev od 1864) čine nužnim
njegovo dalje izgrađivanje prema prilikama
vremena. Pogled na svet, zbog istoriske potrebe
posredne odbrane kapitalističkog sistema, zadr­
žava svoj pretežno pesimistički karakter. Me­
đutim, postaje potrebno, prvo, mobilisanje mo­
rala u interesu pozitivne i efikasne podrške sve
reakcionamije Nemačke, i, drugo, u interesu
istorizacije voluntarističke filozofije. Šopen-
hauer je pripomogao u tom pravcu da ideologija
XIX veka, koja se razvijala reakcionarno, svrgne
ideju r> igtnrigTrnm naročito njen naj­
razvijeniji oblik, postignut, u Hegelovoj filozo­
fiji. Ali ta antiistoriska negativnost ne zadovo­
ljava potrebe reakcije u novom periodu; nastala
je potreba da se udare istoriski temelji novog
preokreta nemačke istorije, perspektiva novog
razvitka i nove epohe kapitalizma. (Ta potreba
postoji i izvan Nemačke.)
Te ideološke potrebe su vanredno snažne već
60-ih godina, u kojima se izgrađivao Ničeov po­
gled na svet. Dokaz njihove snage je u tome da
Miče nikako nije jedini mislilac koji je u tom
prelaznom dobu radio na savremenoj obnovi
31
 reakcionarne filozofije. On je samo jedan oc
mnogih koji teže istom cilju, mada je — posma-
trajući ceo period — i najuticajniji.,,
Ukazujemo samo na nekoliko primera
Eduard von Hartman se sa svojom „filozofi­
jom nesvesnoga“, koja je takođe bila obnovž
šopenhauerovske filozofije volje i pesimizma
pojavio 1868-e. Štaviše, Hartmanov oblik je bic
još i aktuelniji u Bizmarkovoj etapi prelaza m
imperijalizam. Zbog toga je Hartman dugo vre­
mena zasenio Ničeovu slavu i taj se odnos izme-
nio tek u imperijalističkoj epohi. Međutim,
Hartman nije jedini, već samo najčuveniji u
ovom reakcionarnom sazvežđu. Dovoljno je da
pomenemo Lagarda, koga je kasnije fašizam ta­
kođe priznao za pretka, ili Konstantina Franca.
Niče se razlikuje od svojih reakcionarnih
drugova u prvom redu po krajnostima koje ka-
rakterišu njegove modemoreakcioname misli;
njega odlikuje paradoksalna napetost između
pseudorevolucionamog oblika i reakcionarne sa-
držine, odlučno odbacivanje zastarelog i neupo­
trebljivog balasta iz vremena pre 1848-e, kao i
to da u novu reakcionarnu filozofiju ugrađuje
nove elemente. To vodi u negativnom pravcu ka
odbijanju kasnijih pogleda Šelinga koje su, na-
primer, i Franc i Hartman još preuzeli. Tako se
on, pre svega, potpuno okrenuo od hrišćanstva
i hrišćanske mistike. U pozitivnom smislu, mi­
slimo na njegovo prilagođavanje vladajućim
aktuelnim tendencijama prirodnih i društvenih
nauka: (do fraze razvodnjenom) darvinizmu,
psihologizmu i sociologizmu francuskih poziti-

32
vista (pre svega Tena). Počev od Selinga i So-
penhauera, voluntaristička filozofija služi po­
glavito odricanju mogućnosti saznanja oBj^k^
tivne stvarnosti, ukoliko objektivnu stvarnost
shvata kao nešto radikalno suprotno umu, kao
nešto radikalno iracionalno. Iz ovoga sledi za-
menjivanje misaonog i umnog saznanja razli-
čnim oblicima „intuicije**, što je po tom po­
gledu na svet jedini podesan način približavanja
suštini stvarnost^ Stari Šeling je taj iraciona­
lizam povezao još s hrišćanskim otkrovenjem.
A to je jedan od razloga zbog kojih je Šopen-
hauer posle 1848-e potisnuo Selinga, iz čije je
filozofije preuzeo iracionalnu mistiku volje i da­
lje je razrađivao. U to vreme, zbog intenzivnije
kapitalizacije Nemačke, sve veći i značajniji slo­
jevi intelektualaca otpadaju od hrišćanstva. Ni
najmanje nije slučajno što se vreme Šopenhaue-
rove filozofske vladavine poklapa sa aktivnošću
nemačkih vulgarnih materijalista: Bihnerâ,
Fogtovâ i MoleSotâ. U isto vreme, prirodno, Fo-
jerbahova se filozofija zanemaruje. Sopenhaue-
rova budistička mistika je ateistička, i zato se
može mnogo lakše svesti na zajednički imeni­
telj s novim tendencijama nego Šelingova hri-
šćanska mistika.
Niče ide pritom još korak dalje: on više ne
mistifikuje neku staru religiju, čak ni Šopenhau-
erov metod koji ne obavezuje ni na šta. Kod
njega se ateizam, prilagođavanje iracionalne mi­
stike potrebama modernog pogleda na svet, jav­
lja jasnije i odlučnije. Razume se i kod Ničea je
iracionalna mistika odlučujući motiv, a ateizam
3 N iče i fašizam
33
joj daje samo specifičan „moderni** oblik. Ni-
čeovo odricanje boga je, isto tako kao i Šopen-
hauerovo, „religiozni ateizam**. U svom pesnič-
kom glavnom delu Tako govoraše Zaratustra on
to formuliše ovako: „Bog je umro.** Njegovo
shvatanje, dakle, nije kao kod materijalističkih
ateista da poricanje postojanja boga nužno pro-
izilazi iz racionalnog naučnog saznanja objektiv­
ne stvarnosti i da pred filozofijom stoji samo
ovaj socijalni i psihološki problem: kako se rodila
pretstava o božanstvu i kako se ona razvijaia u
toku istorije?; Kod Ničea je reč o pseudoistori-
skoj mistici. Po njegovom mišljenju, bio je ne­
kad period u kome je postojao bog (ili razni bo­
govi), ali sad je čovečanstvo stupilo u period
koji više nema svog boga, u kome je bog umro.
Nove crte Ničeove filozofije ističu se već i
ovde. Šopenhauerov radikalni antiistorizam Ni­
če zamenjuje pseudoistoriskom mistikom koja,
međutim, ima mnogo moderniji karakter nego
kod njegovih prethodnika. Stari Šeling još za-
hteva hrišćansko otkrovenje; Ničeov mit je isto
tako iracionalan kao i njegov, ali se on, blješteći
u mnogim bojama, preliva između pozitivistič­
kog bezverstva, (tobožnjeg) razaranja istoriskih
motiva i pevanja savremenijih, „biološki“ zasno­
vanih motiva.
Ničea odvaja od njegovih prethodnika ne
samo osnivanje Raj ha i jačanje revolucionarnog
radničkog pokreta (Komuna) nego i Darvinov
univerzalni uticaj. Samo se na toj osnovi mogla
oživotvoriti Ničeova preorijentacija stare ira­
cionalne voluntarističke filozofije u filozofiju
34
života. Istina, već i na ovom mestu treba da na­
glasimo da se ovde ne radi o istinskom Dar-
vinu, već o darvinizmu koji je postao fraza i mit.
Mistifikacija darvinizma je, međutim, isto tako
opšta osobenost vremena, a nikako specifična —
Ničeova'. Otprilike u vreme stvaranja Ničeovog
prvog delà Marks piše Kugelmanu o F. A.
Langeu:
„Naime, gospodin Lange je učinio veliko
otkriće. Jednom jedinom velikom prirodnom za­
konu treba podrediti čitavu istoriju. Taj prirodni
zakon je sledeća fraza — (tako primenjena Dar-
vinova rečenica je puka fraza) — ,Struggle for
life*, ,borba za opstanak'... Mesto da se anali­
zira .struggle for life', kako se ona formira me­
đu različnim, istoriski određenim društvenim
oblicima, ne treba, dakle, činiti ništa drugo, već
svaku konkretnu borbu prevesti... na frazu .bor­
be za opstanak'. Treba da uviđimo da je to odi­
sta produbljeni metod — za uobraženo neznanje
s nadrinaučenjačkim poletom i za lenost u raz­
mišljanju.“
Ta se ocena još u većoj meri odnosi na tako­
zvanu povezanost Ničeove filozofije sa Darvi-
nom. Pod tim uslovima je razumljivo kada Ni-
čeovi sledbenici diskutuju o tom da li je Darvin
vršio na njega bitan uticaj ili ne. (Zimel, napri-
mer, podvlači taj uticaj, Elizabet Ferster-Niče
ga osporava.) Oboje su u pravu, a oboje su u za­
bludi. Istina je da je Niče već u godinama školo­
vanja proučavao spise Darvina i njegovih sled-
benika. Naravno, uvek je reč o razumevanju i
3* 35
korišćenju na Langeov način. S druge strane,
Niče se u toku razvitka stalno i sve više prepire
sa svojim sopstvenim darvinovskim fantomom,
jer ga je mogao koristiti samo kao polaznu tačku,
kao početak stvaranja svog mita; kao realni sa­
držaj nije bio za njega prihvatljiv čak ni u pot­
puno mistifikovanom obliku.
To modernizovanje pseudoistoriskog razvitka
ipak odvaja Ničeovu filozofiju od učenja pre-
tecâ, poglavito od Šopenhauerove filozofije. Šo-
penhauer je središtem mita učinio volju za ži­
vot. Kod Ničea od ovog'postaje volja za moć. To
shvatanje je, razume se, jedan od rezultata Ni-
čeovog..čitavog filozofskog razvitka. On počinje
svoju karijeru kao Šopenhauerov prilično orto­
doksni sledbenik, iako se već prilikom svojih
prvih pokušaja da suštinu i aktuelnost antičke
kulture pretstavi s gledišta modeme kulture,
za korak udaljio od Šopenhauerovog radikalnog
istorizma. U skladu s tim, dalje razrađivanje mi-
stifikovanog pojma volje, prilikom prevazilaže-
nja šopenhauera, njegovog modemizovanja —
kod Ničea još nije namerno, te i skretanje od
filozofije svog učitelja sam Niče najčešće ne čini
svesno.
Početak njegovog svesnog zaokreta od Šo-
penhauerovog ortodoksnog učenja, koje je u naj-
tešnjoj vezi s njegovim razočaranjem u Bizmar-
ka i Vagnera, prepliće se s njegovim približava­
njem pozitivističko-skeptičkim tendencijama
njegovog vremena. Za tadašnje Ničeove tenden­
cije karakteristično je da svoje glavno delo iz

36
 tog perioda, Menschliches allzu Menschliches*
(1878), posvećujeLj^lterovoj. iispomeni. Izgleda
kao da Niče tim vrši koreniti preokret, kao da se
romantični kritičar moderne kulture preobrazio
u prosvećenog pozitivista: kao da je Sokratov
žestoki protivnik neočekivanim preokretom pre­
šao u službu Volterovih sledbenika.
Međutim, to je samo prividno tako. Za Ni-
čea je Voltersam o povod da još oštrije produži
borbu protiv" demokrati je i'liberalizm a. Borba
protiv sokratovskog plebejstva se nastavlja, sa­
mo sad u središtu diskusije stoje Ruso i Fran­
cuska revolucija, kao što je u delima iz mladih
dana stojao Sokrat. Volter je samo povod za
napad, pokrenut u znaku revolucionarnog ari-
stokratizma protiv demokratije. Niče piše: „Nije
Volterova priroda, naklonjena umerenosti, sre­
đivanju, raščišćavanju i pregrađivanju, već su
Rusoove strasne gluposti i polulagarije probu­
dile optimistički duh revolucije kome doviku­
jem: ,Ecrasez l'infâme* !“**
Šopenhauer nastoji da kompromituje ideju
progresa time što je naziva „zaslepljenim opti-
mizmom“. Kod Ničea je ta borba razvijenija i
dobij a nedvosmisleniji antirevolucionarni smi­
sao, nego kod njegovog učitelja: po njemu je.
optimizam plebejski i revolucionaran, stoga je
sumnjiv i treba ga odbaciti; pesimizam, pak,
znači moderan, naučan, skeptičan stav, stav psi-
hologiziranja, istoriski stav; otmen je. Nekoliko
* Ljudsko, previse ljudsko. — P re v .
** „Smrvite gada!" — P r e v .

37
godina kasnije Niče još jasnije formuliše šta —
nasuprot ranijem — za njega znači „novi po-
četak“ prosvećenosti: „Nova prosvećenost je, po
starom, u duhu demokratskog stada, bila — iz­
jednačenje svih. Novo želi da prirodama stvore­
nim da vladaju pokaže put, kako i u kojoj meri
im je slobodno (kao državi) da rade sve što je
zabranjeno prirodama stvorenim za stado.“
Shodno tome, Niče ni u teoriji saznanja ne
donosi istinski preokret. Vidimo samo razvijanje
onog što je kod njega već u zamecima postojalo.
Niče usvaja uvek Šopenhauerovu, berklijevsku,
agnostičku i solipsističku teoriju saznanja i samo
je preli va u svoju terminologiju, vanredno bli­
sku modemom pozitivizmu. I ovde treba da uka-
žemo na važne uporedne pojave. Onih godina u
kojima se razvija Ničeovo učenje, nastaje ti­
pična teorija saznanja imperijalističke epohe.
Uporedo s Ničeovim pozitivističkim preokretom
radi kantovac Fajhinger na svojoj ,,als-ob*-filo-
zofiji“; u to doba se uobličava Mahova i Avena-
rijusova teorija saznanja. A kod Ničea nalazimo
zaista sve ono što je kasnije karakteristično za
mahizam: pre svega, borbu protiv mogućnosti
saznanja objektivne stvarnosti spoljnog sveta,
poj imanje saznanja kao čistog svrstavanja do­
življaja; čisto fiktivni karakter kategorija; teo­
riju introjekcije. (Ovu poslednju Niče ističe iz­
vanredno snažno: MČovek, najzad, ništa drugo
ne nalazi u stvarima, već ono što je sam u njih
strpao; pronalaženje nazivamo naukom, skri-
* — kao da; „filozofija kao-da" — Prev.

38
vanje — umetnošću, religijom, ljubavlju, po­
nosom.")
U toku razvitka sve više se ističe to Ničeovo
srodstvo s mahizmom. Ali Niče, čiji je ideali­
zam krajnje subjektivan, koji savršeno negira
objektivnu stvarnost, istupa u toku borbe u teo­
riji saznanja protiv materijalizma — sasvim
onako kao i mahizam — objavljujući svoju pre­
tenziju da se uzvisio iznad suprotnosti između
materijalizma i idealizma, vrlo često čak zau­
zima stav kao da, uglavnom, vodi borbu protiv
idealizma.
Na osnovu te teorije saznanja Niče izgrađuje
svoju filozofiju života, a veza njegovog shva-
tanja sa darvinizmom baš ovde postaje važna.
Kod Ničea totalni relativizam, nastao putem teo­
rije saznanja, poznaje samo jedan jedini krite­
rij saznanja istine: uticaj koji teorija, moral i
umetnost vrše na „život", odnosno u kojoj meri
oni „život" koče ili unapređuju. Svaku tenden­
ciju koja istini pridaje objektivnu važnost
(tj. svaku tendenciju usmerenu na objektivno
naučno istraživanje istine) Niče žigoše kao ,,bo-^
lesnu", „dekadentnu", „idealističku".

III
Ničeovu pretstavu o životu — i. u skladu
s njom, njegov odnos prema darvinizmu — pre­
tvorenu u mit možemo razumeti samo sa sta­
novišta njegove socijalne filozofije i etike. Sam
Niče, doduše, misli kao da svako svoje dokazi-

39
van je izvodi iz biologije; međutim, njegova ta­
kozvana biologija je mahom samo detinjasta,
mitska dekoracija njegovih društvenih ciljeva.
Setimo se mladog Ničea: on pozdravlja Biz-
markovo osnivanje Rajha kao kraj buržoasko-
liberalne beskultumosti. Ali istovremeno on se
plaši ,,hidre“ proleterske revolucije — Pariške
komune^On polazi od te, tada pesimistički oce-
njene postavke, da kulture ne može biti bez
ropstva. Sa te polazne tačke postavlja pitanje
kakva treba da bude istinski modema kultura,
odakle potiče njegovo razočaranje u Bizmarkovu
politiku i u Vagnerovu umetnost. A njegovi od­
govori, koje potom daje o budućnosti moderne
kulture, čine ga vodećim reakcionarnim filozo­
fom epohe imperijalizma.
Ničeova socijalna filozofija je izvanredno
jednostavna i banalna. U njenom središtu — ne
izrečeno otvoreno i nepriznato — stoji borba
protiv socijalističkog radničkog pokreta. Mering
je ispravno dokazao da Niče u svojoj argumen­
taciji protiv socijalizma ne može pretendovati
ni na najmanju originalnost: takoreći, sve je
povadio iz delà ranijih reakcionara, od Trajčkea
i Lea. Ipak, smatramo za važno da u pojedino­
stima citiramo jedan takav ispad da bi čitaoci
videli put koji je odatle vodio ka fašističkom
varvarstvu. U svom srednjem periodu Niče piše:
„Zbog nedostajanja otmenih formi odnosi iz­
među vojnika i njihovilTvbđa još su uvek višeg
ranga negoli odnosi radnika i poslodavaca. Bar
zasad, sve kulture sa vojničkom osnovicom stoje
visoko iznad takozvanih industriskih kultura.

40
 uopšte je ova potonja u današnjem vidu naj­
odvratniji oblik egzistencije svih vremena^
Ovde prosto vlada zakon nužde: da bi mogao
živeti, čovek mora da se proda, ali ljudi pre­
ziru onoga koji tu nuždu iskorišćuje i kupuje
sebi radnika*/ Čudnovato, da jaram moćnih i
zastrašujućih ličnosti, štaviše groznih tipova,
tirana i vojskovođa, ljudi ne osećaju tako mučno
kao jaram tih nepoznatih i neinteresantnih lica
(takve su sve industriske veličine); radnik u po­
slodavcu mahom vidi samo prepredenog psa u
ljudskoj koži, koji eksploatiše i čari na svakoj
bedi, a ravnodušan je prema njegovom imenu,
konstituciji, moralu i veri. Fabrikantima i ve­
likim preduzetnicima trgovine očigledno su sve
dosad isu više nedostajali svi oblici i obeležja
više rase koji čine čoveka zanimljivimy Kada bi
njihov pogled i njihovo držanje odražavah
otmenost plemstva po rođenju, možda i ne bi
bilo socijalizma masa. Jer mase su u suštini
spremne na svako ropstvo, pod pretpostavkom
da^gostojjjviši . . . koji je*"rođen da zapovedL i
kao takav legitimisan svojom otmenošću. I naj-
obicmjFčovek oseća da se otmenost ne može
im pfôvizifâtrrda u njoj treba ceniti plod dugih
vremena, ali nedostajanje viših formi i zloglasna
vulgarnost fabrikanata sa zdepastim crvenim
rukama dovode ga na misao da samo sreća i
slučajnost uzdižu jedne iznad drugih: Napred! —
pomišlja on u sebi, pokušajmo i mi sreću i slu­
čajnost! Bacimo jednom i mi kocku! — i zapo­
činje socijalizam.'*

41
 Ovakav Ničeov stav u borbi protiv oslobo­
đenja proletarijata, koji od Trajčkeove obične
pruske reakcionamosti vodi ka imperijalizmu i
fašizmu, pretstavlja ključ njegove borbe protiv
demokratije, a to je — ako taj stav gledamo u
njegovom dejstvu — najhitniji deo njegove filo­
zofije.
Niče tokom svog razvitka vrši sve oštrije na­
pade na hrišćanstvo. Kao i u borbi protiv Biz-
marka, njegovo istupanje izgleda i ovde izvan­
redno radikalno. Niče se u sve većoj meri oseća
smrtnim neprijateljem religije i hrišćanstva.
Naslov jednog odeljka njegovog glavnog, lite­
rarno nedovršenog delà je: Antikrist. Pošto du­
hovito kritiku je celokupnu kulturu svog vre­
mena — od Bizmarkove politike do umelnosti
Riharda Vagnera — a kao „vrlo slobodan duh“,
kao „dobar Evropljanin44 naročito strasno na­
pada hrišćanstvo i religiju, rasprostranjeno je
pogrešno verovanje da Niče vrlo radikalno na­
pada svaku zaostalost svog vremena, da je ra­
dikalan „preocenjivač svih vrednosti44.
Georg Brandes, liberalni literarni istoričar,
jedan od Ničeovih oduševljenih poštovalaca, na­
ziva njegovu filozofiju „aristokratskim radika­
lizmom44. Vrlo je karakteristično za proces reak­
cionarnog linjanja najrazvijenijih buržoaskih
intelektualnih krugova u vreme prelaza u im­
perijalizam da je liberalni Brandes, prvoborac
svih modernih tendencija, smatrao taj aristo­
kratski liberalizam zaslugom ničeovske filozo­
fije i da je sa velikom simpatijom pratio Ničeov
duboki prezir prema „demokratskoj osrednjo-

42
sti“. Ovo razočaranje u buržoasku demokraliju
i beskultumost vremena je znak opšte krize bur-
žoaske inteligencije. Ova kriza je privela ne­
koliko njenih istaknutih pretstavnika pravoj de-
mokratiji, štaviše i socijalizmu. Ničeova misija
sastojala se u tome da zamuti ovaj proces razbi-
stravanja i da u krizu dospele buržoaske intelek­
tualce vrati u tabor imperijalističke reakcije.
Osnovna misao Ničeove kritike kulture — a ona
je opčinila više generacija intelektualaca —
glasi ovako: za svu beskultumost kapitalistič­
kog društva nije odgovorna njegova ekonomska
struktura već demokratija; razbijanje demokra­
ti] e, razaranje demokratske ideologije je jedini
put koji vodi iz kulturne dekadencije.
Stoga Niče usmeruje svoju polemiku sa
odlučfiim naglaskom protiv zahteva jednakosti.
On u njoj vidi princip zla i princip protiv p r i ­
rode i protiv života.
Samo ako jasno uočimo to centralno jezgro
Ničeove filozofije, možemo pravilno da ocenimo
„biološko" obrazloženje njegove filozofije ži­
vota. Ona, naime, polazi od „aristokratskog" ka­
raktera prirode i želi da protumači društveno
klasno raslojavanje kao večitu „biološku" zako­
nitost prirode. Saobrazno tome, stvara sasvim
naivne analogije, o čemu ćemo nabrojati samo
nekoliko karakterističnih primera. Tako, napri-
mer, kada antičku priču o Meneniji Agripi, koju
je koristio Šekspir u Koriolanu, nesvesno pa­
rodira u modernoj terminologiji, on kaže: „Telo
kao vladavinski oblik. Aristokrati ja u telu (bor­
ba ćelija i tkiva). Ropstvo i podela rada: viši tip
43
 je samo tako moguć što ograničava niži na puko
funkcionalno delanje.“
Utvrdivši taj biološki z a k o n s m a tr a nje­
gove zaključke primenjivim i na društvo, a ne
opaža da je u vidu prirodnog zakona naivno i
nesvesno izrekao jedan nezgrapan reakcionaran
pogled na društvo. Zato produžuje ovako: „Za­
ključak za napredak čovečanstva: usavršavanje
se nalazi u produkciji najmoćnijih individua, ko­
jima su kao oruđe (i to kao najrazumnije i naj-
pokretnije) date široke mase.“
Posle ovog socijalnog pogleda na svet ne­
ćemo se iznenaditi što Niče smatra i eksploata­
ciju „životnim principom”, voljom za moć u
prirodi i biologiji, i smatra da njena društvena
neizbežnost takođe počiva na takvoj „biološkoj
zakonitosti”. On piše: „Život je u suštini sam
eksproprijacija, povreda i gaženje tuđeg i slabi­
jeg, tlačenje, okrutnost, naturanje svojih formi
drugima. Prisvajanje ili bar eksploatacija... Eks­
ploatacija nije karakteristika pokvarenog ili ne­
savršenog i primitivnog društvenog stanja, nego
bitni deo živog kao organska osnovna funkcija,
i posledica volje za moć, ili zapravo volje za
život.”
Besumnje je i bez komentara svakom jasno
da Niče i ovde čini isti naivni i brutalni obrt, o
kome smo ranije govorili.
Na osnovu takve „biološke zakonitosti” Niče
se bori protiv hrišćanstva i demokrati je, jer za
njega znače povredu osnovnog principa „priro­
de” i „života^/. Time se upotpunjuje prava su­
ština Ničeovog „slobodnog mišljenja”. Protiv

44
hrišćanstva on se bori zato što u njemu vidi
pretka moderne demokrati]e. Demokratskoj izo-
pačenosti početak je jednakost duša pred bogom
u hrišćanstvu. O tome on kaže ovo: „Čovečan-
stvo su prvo naučili na religiozno mucanje o
jednakosti, a zatim su mu od nje napravili etiku;
zar je čudo ako čovek svršava time da je smatra
ozbiljnom, ost varljivom! Hoću da kažem: poli­
tičkom, demokratskom, socijalističkom..."
To je glavna optužba koju Niče podiže pro­
tiv hrišćanstva. Hrišćanstvb favorizuje životinju
stada, ono je izbilo iz antičkog „podzemlja", ono
se protivi čitavom moralnom nagonu vladajućih
klasa. Isus, njegov osnivač, bio je „politički zli­
kovac".
Ali čitav Ničeov „antihristovski" stav je
samo uvod u njegovu borbu protiv moderne de-
mokratije. „Hrišćanstvo se nastavlja Francuskom
revolucijom. Zavodnik je: Ruso... Zatim dolazi...
da je „sreća svih" (tj. Hristovo carstvo nebesko)
cilj kome vredi težiti. Na najboljem smo putu:
počelo je carstvo nebesko siromašnih duhom. —
Međustupnjevi su: buržuj (skorojević svojim
novcem) i radnik (skorojević pojavom mašine)."
Na drugom mestu kao suprotan tip „snažnom
oslobođenom duhu" postavlja sledeći niz: ,,Sa-
vanarola, Luter, Ruso, Robespjer, Sen-Simon."
Hrišćanstvo i demokratija, nastala iz hrišćan­
stva, time što krše osnovni,.biološki" zakon živo­
ta odgovorni su za modemu demokrati ju. U Ni-
čeovim očima demokratija ne znači samo „de­
kadenciju države" nego, pre svega, i „otuplja-
vanje Evrope i degeneraciju Evropejca".

45
Demokratij a vodi čitavo čovečanstvo u ćor-so-
:ak dekadencije; uništenjem nejejdnakosti ne-
itaje iz čovečanstva sve što je uzvišeno i veliko,
lasta je duboka i opšta ravnodušnost prema sva-
coj vrednosti. Po recima Ničeovog Zaratustre,
lemokratija stvara tip „najnižeg čoveka“, koga
;reba sasvim odbaciti, negativni supro'tan pol
'Tičeovom idealu ,,natčoveka“. Alfred Bojmler,
?ašistički filozof, govori o njemu sasvim u ni-
•eovskom smislu kao o „funkcioneru demokrat-
;ko-socijalističkog društva4*. 'Utakvoj demokrat-
;koj vladavini biće uništena svaka hijerarhija,
Diče opšta vladavina ološa. „Ološ gore — ološ
iole**, kaže Zaratustra.
Kako je Niče morao da uvidi da u društvu
ljegova vremena odista vlada demokrati ja, mo-
%ao je nešto da korigira u svom stavu po pita-
iju darvinizma. Njegov biološki aristokratizam
;mo već upoznali: on znači pusto mitologisanje
dojedinih odlomaka vulgarizovanog darvinizma.
Matčovek, novi ideal njegovog poslednjeg peri-
Dda, potiče takođe iz tog biološkog mita. Dok se
mogao nadati istoriskom obrtu koji vodi ka po-
oedi „više rase**, njegov stav prema darvinizmu
lije bio dokraja neprijateljski. Prinudno pri-
ivatanje vladavine demokratije (koju, naravho,
Livek smatra privremenom) zaoštrava njegov
stav po pitanju „borbe za opstanak**. Pošto se
iva društveno svršila pobedom „slabih“, ološa,.
kako bi, dakle, moglo biti ispravno takvo učenje7
Da bi obrazložio svoje negativno stanovište,
Niče daje površnu i ne mnogo eruditivnu kri­
tiku darvinizma, naprimer, mogućnosti korišće-

46
nj a pojedinih organa, gladi kao potstrekača itd.
Na njegovo mesto sve više stupa mit o volji
za moć. „Fiziolozi neka razmisle da li sm atraju
nagon za samoodržanjem osnovnim nagonom
nekog organskog bića. Ko živi, želi, pre svega,
da koristi svoju snagu; samoodržanje je samo
jedna od posledica.“
A to detinjasto traganje za analogijom ide
tako daleko da želi da i nauku o atomima zameni
voljom materijalnih tela za moć. Takva , kri-
tika“ darvinizma dostiže vrhunac time što Niče
opet ubacuje svoj društveni ideal u prirodu i
vladavinu aristokrati je nad velikom većinom
ističe kao prirodni zakon. „ J a č a n j e tipičnog
je opasno po o d r ž a n j e vrste.“ Taj biološki
mit sad je već osnova Ničeove kritike postojeće
dekadentne kulture i ujedno buduća perspek­
tiva njegovog natčoveka, kao i njegovog preo-
cenjivanja svih vrednosti.
Dvostranost Ničeove kritike dekadencije je
važna. U njoj se jasno izražava njegov položaj
prema romantičkoj .kritici kapitalizma, njegova
slaganja i otstupanja, kao i one tačke u kojima
je prevazilazi u reakcionarnom smislu. Niče ži-
goše buržoasku kulturu svog vremena kao de­
kadentnu. kao i raniji romantički kritičari ka­
pitalizma. Međutim, on joj ne suprotstavlja kao
pozitivni ideal srednjevekovnu, patrijarhalnu
kulturu iz vremena pre opšte robne razmene kao
oni, već utopiju razvijenijeg, aristokratskijeg
oblika kapitalizma, takvu utopiju koja se vrlo
brzo ostvarila u imperijalističkom monopoli-
stičkom kapitalizmu.
47
 Ničeov razvitak pokazuje stalno sve jače ki-
danje sa onom romantikom s kojom je njegovo
mišljenje u početku održavalo tesnu srodnost.
Dioniziski princip — stožerni stub interpretacije
Antike — u svojim delima iz mladih dana po­
zajmio je od romantičke nauke Starog veka;
samo ga on u velikoj meri i neopravdano uop-
štava. (Niče je i u tom pogledu mnogo manje
originalan nego što sam veru je i što misle
njegovi poštovaoci.) Taj prvobitno romantički
pojam se, međutim, kod njega sve jače transfor­
mira, a kasnije postaje upravo suprotnost ro­
mantici, baš kao i pojava maločas istaknutih
skretanja od njegovih socijalnih ideala./'Dioni­
ziski princip treba da sadrži afirmaciju života i
nove epohe koja nastaje, nasuprot pravoj roman­
tici, koja potiče od Rusoa i nalazi na više mesta
dodirne tačke s demokratijom. (Niče se u više
mahova poziva na Viktora Igoa, Žorž Sandovu,
Mišlea itd.)
Mada romantiku osuđuje kao dekadenciju i
nihilizam, nikad potpuno ne raskida sa njom.
Niče i sam dobro zna koliko je duboko povezan
s dekadencijom. U svom autobiografskom spisu
Ecce Homo on kaže: „Apstrahujući... da sam de-
kadent, ja sam i njegova suprotnost/*
Kao oštrouman kritičar modeme kulture —
čije mnoge delove kao i psihološke i estetske
simptome odlično poznaje — on jasno vidi da
.se te dve tendencije neprekidno stapaju ujedno.
On, isto tako, ne razlikuje i ne ocenjuje otstu-
panja prema pojedinim simptomima, već po to­
me da li odnosna pojava ili tendencija vodi afir-
48
maciji ili negiranju perioda imperijalizma koji
se približava.
Niče, dakle, u sadašnjosti vidi mešavinu
dveju srodnih, a ipak suprotnih tendencija. Po
njemu, pod vladavinom demokratije svaki zna­
čajan i neobičan čovek ovog vremena mora da
,,oboli“. Antipatija prema demokratiji, koja se
na taj način javlja i potencira do bolesti (pesimi­
zam, nihilizam, dekadencija), po Ničeu, može
biti pozitivna, može pokazati put u budućnost
ako ljudi pod njenom opsesijom pobeđe svaki
plebejski uticaj vremena i ako — odlučivši da
sruše demokratiju — izvrše preocenjivanje svih
vrednosti. (U četvrtom odeljku Zaratustre Niče
daje detaljnu sliku raznih tipova dekadencije i
ujedno, u tom okviru, do koje mere ih priznaje
za svoje saveznike.)
U čemu se, dakle, sastoji preobražaj društva
koji Niče zahteva? Pre svega u novoj perspek­
tivi budućnosti. Niče smatra da će svet prerasti
tesni nacionalizam i provincijalizam sadašnjosti,
da počinje epoha visoke politike i velikih ra­
tova, epoha za koju on nalazi da je Bizmark ne­
podesan. Sa socijalnog gledišta, njegova per­
spektiva o budućim gospodarima sveta je ova:
„Pogled na sadašnjeg Evropljanina ispunjava me
velikim nadama: stvara se neustrašiva vladajuća
rasa, prizvana déf gospodari nad rasprostranje­
n i m ! veoma razumnim stadom.44
Sada je, pak, zadatak filozofije da stvori
etiku „kojoj je cilj odgajivanje takve vladajuće
kaste, budućih gospodara sveta... Da se to sta­
nje stvori, potreban je nov terorizam4*.
4 N iče i fašizam 49
 Ispitajmo moral koji je, po Ničeu, potreban
za odgajivanje takve vladajuće rase. Njegova
polazna tačka je n o v o varvarizovanje na­
gona. Niče piše ovako: Vladajuća rasa može iz­
rasti samo iz užasnih i nSsilnih 'pücetaka. Pita­
nje je: gde su v a r v a r i XX veka? Oni će se.
očigledno, moći videti samo posle užasnih soci­
jalnih kriza i konsolidovaće se...“
- Tu je Niče, besumnje, prorok hitlerizma.
Kroz celokupni Ničeov razvitak, kao crvena nit
provlači se ideal varvarizcvanja ljudskih na­
gona. To smo mogli videti već u njegovim de-
lima iz mlađih dana; onde se to ispoljava kao
originalna borba za dublje razume van je Antike.
Ta njegova, u pojedinim detaljima opravdana,
borba za shvatanje Antike, protiv akademskih
konvencija, a koja je bila kao mamac za nezado­
voljne intelektualne krugove, u suštini ima za
sadržinu to da je otkrila varvarizam kao istin­
ski vodeći princip Antike. Tu „filozofiju isto-
rije“ Niče proširuje kasnije na Renesansu, na
Francusku XVII veka. Svuda vidi obrasce, sliku
žuđenog budućeg tipa varvara.
/PoNičeu, varvarstvostoji kraj kolevke svake
kulture. Prema njegovom idealu varvarstvo je,
takođe, i kraj i kruna svakog kulturnog razvitka.
U završnom glavnom delu ovako definiše svoj
ideal superiornijeg čoveka višeg ranga: ;,Čovek
je monstrum i životinja višeg ranga, superior­
niji čovek-ie nečovečan-iiiatčovek: tako se to
spaja^-Sa svakim porastom u visinu i u veličinu,
čovek raste i u dubinu i u strahotu; ne želimo
jedno bez drugog — ili još bolje rečeno: što više
težimo za jednim, to pre postižemo baš drugo."
Za sve to potrebno je u prvom redu pobediti
(hrišćansko-demokratsku) savest. Savest_je, po
Ničeu, strahota prvobitnog varvarstva okrenuta
unutra, nakaza koja je rezultat" rušilačkog rada
hrišćanstva i demokrati je. Zadatak novog mo­
rala on vidi u prvom redu u oslobođenju čoveka,
u takvom njegovom oslobođenju od sa vesti da
bi se njegova prvobitna nemilosrdnost mogla
opet okrenuti prema spoljašnjosti. Kako Niče u
ugnjetavanju i u eksploataciji, kao što smo vi-
deli, vidi osnovne „biološke" činjenice, njegova
etika želi da otkloni sve što bi čoveka spreča­
valo u iživljavanju tog „zdravog nagona". „Su­
mnjam u misao da je egoizam štetan i da ga
treba odbaciti, želim da stvorim čistu savest za
egoizam."
„Pesimizam snage", unutrašnje pobeđivanje
dekadencije je, dakle, potvrđivanje Čovekove
bestijalnosti. „Bestijalnost više ne užasava; do­
vitljiva i srećna neustrašivost je u takvim vre­
menima najpobedonosniji oblik duhovnosti."'
Kada smo jednom jasno sagledali taj osnovni
princip Ničeove etike i socijalne filozofije, na­
lazimo da je prirodno što je postao oduševljen
prorok militarizma imperijalističke epohe. Već
smo videli da on ideališe militarizaciju radnih
odnosa, i samo je dosledan kada i sam milita­
rizam oduševljeno odobrava. „Radujem se mi­
litarističkom razvitku Evrope... To je povlađi­
vanje varvaru, štaviše divljoj zveri u svakom
u nama."
4*
51
 Zato Niče, savršeno u skladu sa svojim
osnovnim shvatanjem, slavi imperijalističku
vojničku državu, prerastanje militarističke Pru­
ske u zemlju „gospodara sveta“ u budućoj epohi
koju je nazreo: „Postojanje vojničke države je
poslednja mogućnost sadašnje ili buduće tradi­
cije data čoveku najvišeg tipa, snažnom čoveku.
A u tom cilju mogu se, zaista, sankcionisati svi
oni pojmovi koji ovekovečuju neprijateljstvo i
razlike po rangu među državama/* (Naprimer,
nacionalizam, zaštitne carine.)
Niče koji je, kao što smo videli, uopšte od­
bacivao provincijalizam i nacionalizam, odo­
brava ovaj potonji kad postaje sredstvo imperi­
jalističke borbe, imperijalističkih ratova, pokre­
nutih za vladavinu nad svetom. Nisu potrebni
komentari u pojedinostima da pokažemo pove­
zanost celokupne reakcionarne ideologije impe­
rijalističke epohe s tim mislima (sve do fašizma).
Naravno, mnogi Ničeovi poštovaoci nastoje da
zamagle tu povezanost, a njegov blještavi, ne­
sistematski i aforistički stil pruža mogućnost za
takvo zamagljivanje. Kod Ničea, naime, nala­
zimo široku, značajnu, u pojedinostima duhovitu
i umesnu kritiku kulture kapitalističke epohe,
a osnovne varvarsko-reakcioname tendencije ne
izviru uvek jasno iza svakog aforizma (uprkos
tome što su ti aforizmi u Ničeovoj celokupnoj
kulturnoj kritici osnovi njegovog pogleda na
svet). Ta kritika kulture vršila je za vreme
čitave imperijalističke epohe ogroman uticaj na
intelektualce celog sveta; mnogi prikazi Niče-
ovog učenja ograničavaju se isključivo na to i

52
 sasvim zanemaruju bitnu srž Ničeove filozofije
koju smo istakli. Uprkos ovom, svesnom ili ne-
svesnom, zamagljivanju Ničeove delatnosti, re­
akcionarna suština njegove filozofije, njegova
nastojanja da varvarizuje čovečanstvo postaju
sve očiglednija. Tu Ničeovu zaslugu je, najzad
— kao što smo kazali — fašist Rozenberg za­
hvalno priznao i Ničeu kao Hitlerovom pretku
obezbedio počasno mesto u Panteonu nacizma.
Ničeovo učenje, prirodno, nije identično sa
zvaničnom ideologijom hitlerizma. Ne može biti
s njim identično već zato što je Niče prestao
da misli u predvečerje imperijalizma. Imperija­
lističko varvarstvo je, dakle, kod njega samo vi­
zija budućnosti, a fašistička ideologija je proiz­
vod odvratnog truljenja razvijenog imperijali­
zma. To vremensko otstupanje određuje i razliku
u misaonom i estetskom nivou. Niče je univer­
zalno i mnogostrano obrazovan čovek, u oštroj
suprotnosti sa neznalaštvom jednog Hitlera ili
Geringa, s nadutom poluobrazovanošću jednog
Gebelsa ili Rozenberga; on je, uprkos svojoj
usiljenosti, duhovit i značajan stilist koji je —
mada često problematično — ipak delovao ra­
zvijajući jezik, dok je pod hitlerovskom tirani­
jom vršeno varvarizovanje i obeščašćenje ne-
mačkog jezika. Pored tog moglo bi se ukazati
još na brojna otstupanja u pojedinostima. (Niče
je, naprimer, uvek dubpko prezirao antisemi­
tizam.) ' ' ' ~
Uprkos svim tim misaonim, estetskim i mo­
ralnim razlikama, Rozenberg je s pravom pro­
glasio Ničea pretkom nemačkog fašizma. Jer je

53
on u nemačku filozofiju uneo glorifikaciju var-
varstva, i ukoliko pravičnije ocenjujemo Ničeove
duhovne sposobnosti, njegovu kultumokritičku
delatnost, utoliko moramo jasnije uočiti da je
preokret koji je on izvršio stvorio osnovu za
reakcionarni razvitak iz kojeg je potom fašizam
snabdevao svoj duhovni arsenal.
1943 g.
 NICE KAO PRETEČA FAŠISTIČKE
ESTETIKE
Apstrahujući, naime, da sam dekadent,
ja sam i njegova suprotnost.
Niče: „Ecce Homo."

Fašistička estetika nema ni jednog motiva

koji ne bi, posredno ili neposredno, poticao od
Ničea; stega ne vredi nabrajati te motive počev
od teorije mita i antirealizma. U toku analize
Ničeove estetike čitalac će i sam toliko osetiti
njegovu srodnost s fašizmom da će se izlaganje
usretsrediti više na isticanje razlika. Je r razlika
ima, skoro u svakoj tačci, i pored odlučujućeg
srodstva u suštini. Ne samo zato što je Niče
uprkos svoj svojoj problematičnosti značajan i
zanimljiv mislilac, dok su njegovi fašistički po-
štovaoci i sledbenici eklektički apologete, siko-
fantski demagozi, prazni frazeri u službi umi­
rućeg kapitalizma, već, uglavnom, zbog razno­
likog karaktera dvaju vremenskih otseka u
razvitku buržoaske ideologije.
Fašizmu je potrebno da u buržoaskom na-
sleđu istrebi sve što je napredno; i u Ničeovom
slučaju potrebno mu je da falsifikuje Ili negira
55
one elemente u kojima se kod ovog mislioca
ispoljila subjektivno poštena romantična kritika
kapitalističke kulture. Razume se, Ničeovo du­
boko očajanje zbog dekadencije kapitalističke
kulture ne može se sasvim izbaciti, te ostaje i
činjenica da je Ničeova kritika kapitalističke
kulture osnova liberalnih kultumokritičkih ten­
dencija imperijalističke epohe, koje je fašizam
tako žestoko napadao. Zato Rozenberg, zvanični
teoretičar fašizma, uprkos svem svom poštovanju
prema njemu, posmatra Ničea ,,kritički“. On u
njemu vidi žrtvu jednog rđavog liberalnog, ma­
terijalističkog perioda. „Što je Niče poludio,
ima svoj dublji značaj. Neizmema nagomilana
volja za stvaralaštvom prokrčila je, istina, sebi
put kao brzac, ali ta ista, već mnogo ranije
s k r h a n a volja nije više mogla da ostvari
svoje uobličenje.” Rozenberg smatra Ničeovo
ranije delovanje obeležjem tog „perioda ludila”.
,,U n j e g o v o ime se vršilo mešanje rase sa
svakojakim Sirijcima i crncima, mada je baš
Niče bio za strogo rasno odabiranje. Niče se
upleo u težnje zanesenih političkih laktaša, što
je bilo još gore nego da je pao u šake razboj­
nika. Nemački narod je stalno slušao samo o la­
danju svih veza, o subjektivizmu, o ,ličnosti*,
a ništa o disciplini, o unutrašnjoj izgradnji.”
Jednom rečju, Rozenberg vidi da je Niče u pret-
fašističkom periodu bio filozof omraženog libe­
ralizma.
Rozenberg pristupa likvidaciji tog liberalnog
Ničeovog nasleđa nezgrapnim psovkama. Nje­
gov fašistički kolega, Alfred Bojmler, profesor
56
 Berlinskog univerziteta, teži istom cilju kori­
steći finija sredstva. On žestoko polemiše protiv
ocene Ničea svog, takođe fašističkog, kolege
Ernsta Bertrama, Džordžovog učenika. Za
Bertrama, koji ničeovske tradicije predratnog
imperijalizma produžava i razvija za potrebe
fašizma, Niče je samo „tragičan revolucionar*'.
,.Nigde se", veli Bertram, „tendencija isključive
individue koja ruši misterije, i sva njena
intelektualna nepoštednost nisu borile tako
izrazito fatalno protiv svake vrste svetog
mraka, a ipak sa strepnjom mističara, dokraja
unutarnje religiozno vezanog, kao u ovom vol-
terijancu, koji se uzdigao do Zaratustre i nad­
mašio ga." Tu Ničeovu sliku, koja pretstavlja
fašizovan, i do mistike produžen Simelov por­
tret Ničea, Bojmler najoštrije odbija. I Bojmler,
doduše, kritikuje Ničeove „pozitivističke" ten­
dencije i poziva se protiv njegovih teorija mita
na „dubljeg" i .Agtinskijeg" Geresa, Bahofena
itd., ali za njegafNiče nije tragična ličnost, već,
naprotiv, mislilac s kojim počinje sasvim novo
razdoblje čovečanstva. Po Bojmleru, Niče se u
isti mah bori na dva fronta: protiv prosvećeno-
sti i protiv romantike; time želi da ga napravi
teoriskim pretečom fašističkog demagoškog rata
na dva fronta — protiv marksizma i protiv re­
akcije. (Tom shvatanju Ničea prethodi Meler
van den Bruk, koji hoće da konzervatizam shvati
kao suprotnost liberalizmu a istovremeno i re­
akciji.)
Ničeovu tragediju Bojmler vidi u tome što
su za razumevanje njegove filozofije u Biz-

57
m ar kovom drugom nemačkom Rajhu nedosta­
jali preduslovi, tako da je vodio uzaludnu borbu
da njegova filozofija postane osnova Bizmar-
kovog drugog Rajha. A Bizmarkov drugi Rajh
je na tome i doživeo slom. „Niče je bio pozvan
da dovede do raspadanja nacionalni liberalizam,
taj poslednji oblik sinteze romantike i prosve-
ćenosti, čiji je ideološki osnivač bio Hegel.“ Ono
što Bizmark nije video, video je poput proroka
Niče: „Istorija Rajha postala je istorija duhovnog
poraza Bizmarka... buržoaski ćifta je postao go­
spodar nad državnikom, politiku su naizmence
određivali liberalizam i romantika, ali su se, pre
svega, pravili dobri poslovi... U svetskom ratu
se srušila raskošna romantično-liberalna građe­
vina, i tada su se odmah pokazala oba velika
antipoda prošlosti.“ Po fašističkoj filozofiji isto-
rije, najdublji uzrok sloma drugog Rajha bila
je suprotnost Bizmark—Niče, a izmirenje,
sintezu ove dve mitske ličnosti doneće tek treći
Rajh. Franc Šauveker, fašistički pisac, ovako
piše o sadašnjosti: „Bizmarkov i Ničeov spreča­
vani i onemogućavani susret biće svršena činje­
nica, o koju će se razbiti svi napadi neprijatelj­
skih sila.“ To je fašistički mit o „sintezi dubine
nemačke duše i nemačke moći“.
U tom mitu istinito je samo to da je Niče,
pošto je brzo savladao svoje mladićko odu­
ševljenje za osnivanje Rajha, prišao Bizmarko-
vim neprijateljima i otvoreno prezreo njega i
njegov režim. On o Bizinarku kaže: „Zna i ceni
filozofiju kao neki seljak ili studentić.“ O nje­
govom Rajhu, pak, govori: „To je bezuslovno
58
imperija u kojoj se sve svodi na najnižu osred-
njost i puzavaštvo.“ On prezire Bizmarkovo po­
litičko rešenje, jer u njemu vidi kompromis
između vlade i naroda. Njegova kritika Biž-
marka i Bizmarkovog režima na istoj je liniji
kao i kritika Šopenhauera i Riharda Vagnera,
pošto se u isto vreme odrekao poštovanja prema
njima. Niče se kod sve trojice bori protiv onog
što naziva dekadencij onL-J-Mednom aforizmu iz
delà î^or^€rrrütê,r~ontu trojicu stavlja jednog
pored drugog: Šopenhauera, najviše čitanog ne-
mačkog filozofa, Vagnera, najpopularnijeg ne-
mačkog muzičara i Bizmarka, najuglednijeg ne-
mačkog državnika. Znamo, i u toku naših
razmatranja moraćemo više puta istaći, da je
pobijanje Vagnerovih umetničkih načela čvoma
tačka borbe protiv dekadencije, borbe za
,,zdravu umetnost“ u Ničeovoj estetici, kao što je
pobijanje Šopenhauera centralno pitanje nje­
gove kasnije filozofije. Povezivanje Bizmarka
sa ovom dvojicom pokazuje, dakle, sasvim tačno
kako Niče ocenjuje Bizmarka: kao pretstavmka
dekadencije na državnom i političkom polju.
Niče s brutalnom jasnoćom formuliše šta
podrazumeva pod tom dekadencijom u politici:
„Moderna demokratija je istoriski oblik raspa­
danja držav£-“ Niče izlaže ovu misao najrazlič-
nijim varijacijama na raznim mestima svoga
delà. Navodim karakterističan citat iz njegovog
kasnijeg perioda: „Pomirimo se sa činjenicama:
narod je pobedio... odnosno ,robovi'... odnosno
,ološ‘... odnosno ,stado‘... sa ,gospodom4 je svr-
* — „Zora" — P r e V.
59
šeno... Ta pobeda se može smatrati i trovanjem
krvi. (Ona je pomešala rase.)... ,Spasenje* ljud­
skog roda (naime od ,gospode') na najboljem jè
putu; sve se naočigled pretvara u jevrejski ili
hrišćanski ološ. (Reč ovde nije važna.)“ Niče,
kao pre njega Bruno Bauer, pretstavlja ovde
pobedu modeme demokrati je ‘ kao pobedu
jevreisko-hrišćanskog principa protiv otmenog
Rima. Renesansa je bila protuudarac. Ali Refor­
m a t ja ponovo dovodi jevrejsko-hrišćanski prin­
cip do pobede. A Francuska revolucija zadaje
poslednji udarac: ,;Poslednji otmeni politički
sistem Evrope, f r a n c u s k i XVII/XVIII vek,
skrhao se pod navalom osvetničkih nagona fu­
kare. “ Pobeda ove prostačke demokrati] e dovodi
do „razbijanja pojma države, do ukidanja su­
protnosti ,privatnog i javnog'. Državne poslove
sve vise preuzimaju privatni krugovi... Razu-
zdavanje privatne ličnosti (čuvam se da kažem:
individue) posledica je demokratskog pojma
države...“ Suvišan je svaki komentar da bi se
shvatilo kakvo je mišljenje Niče imao o Biz~
marku, koji je napravio kompromis s tom fu­
karom: za Ničea Bizmark nije dovoljno odlučan
kao reakcionar.

I
Nije nam ovde zadatak da otkrijemo i onako
očigledne protivrečnosti Ničeovog mitskog gle­
danja na istoriju. Morali smo ukratko prikazati
ova Ničeova shvatanja da bismo pravilno pri­
stupili njegovim shvatanjima o umetnosti. Niče,
naime, kad šiba dekadenciju svojih savTemenika
60
 u umetnosti, istupa u prvom redu protiv njenih
demokratskoplebejskih tendencija, naročito u
umetnosti Riharda Vagnera. Osnovno obeležje
ove plebejske dekadencije Niče vidi u preovla-
đivanju g l u m a č k o g e l e m e n t a . „Epohe
demokrati je uzdižu glumca — u Atini isto kao
i danas. Rihard Vagner je na tom polju pre-
vazišao sve pre sebe i toliku čast pribavio glumcu
da se čoveku koža ježi. Muzika, poezija, religija,
kultura, knjiga, porodica, otadžbina, saobraćaj,
— sve je to pre svega umetnost, bolje rečeno
— lakrdijašenje.“ A na drugom mestu: „Da li
je Vagner uopšte bio muzičar? — U svakom
slučaju, bio je nešto drugo v i š e : naime bes-
primerni histrion; najveći glumac^ najčudesniji
pozorišni genij što su ga Nemci ikad imali, naš
s c e n a r i s t_ par excellence.'*
Iz te suštine njegove kritike dekadencije ja­
sno izbijaju društveni i politički uzroci zbog
kojih Niče tako odlučno odbija glumca: „Nauka
o jednakosti! — ta od ove nema otrovnijeg
otrova: naoko i z g l e d a kao da je sama pravda
propoveda, a, ustvari, ona je s m r t pravde...
što je oko te nauke o jednakosti poteklo toliko
grozote i krvi, dalo je ovoj par excellence mo­
dernoj ideji neku vrstu oreola i slave, tako da
je revolucija kao-.-g.lji.BQ. a opsenila i najpleme­
nitije duhove. Ali, najzad,' to'ipak nije razlog
da je više poštujemo. Samo jednog znam koji ju
je osetio kako je treba osetiti: s g n u š a n j e m .
To je Gete...“ ,,
Stoga sefrNiče u istoriji umetnosti bori protiv
Vagnera tako da ga svrstava u francuske roman-

61
tičare: za Ničea Vagner je ..Viktor Igo muzičkog
izraza**. A francuska romantika je u Ničeovim
»cima „plebejska reakcija ukusa“; sam Viktor
Igo je „plitak, demagog, ljubitelj velikih reci
i širokih gestova, udvarač mase, koji se glasom
j evanđelista obraća svemu nislćom, ugnjetenom,
unakaženom i zakržljalom i nema pojma o tome
šta je stega i dostojanstvo duha, šta je intelek­
tualna savest, — sve u svemu nesyestan glumac,
kao skoro svaki umetnik demokratskog pokreta.
Njegov genij utiče na masu kao alkoholno piće
— u isti mah opija je i zaglupljuje**. Niče
otkriva ista obeležja kod Mišlea i Žorž Sandove
itd. Hijerarhiju umetničkih tipova kritički svr­
stava u tri kategorije:
„Postoji:
1. monologna umetnost (ili ,dijalog
s bogom*);
2. društvena umetnost, koja pretpostavlja
société*, finije tipove čoveka;
3. demagoška umetnost, naprimer Vag
ner (za nemački ,narod*), Viktor Igo.“
Ona umetnost „znojavih plebejaca** je umet­
nost za m a s e. Ta definicija je znak Ničeovog
najdubljeg prezira prema čitavom pravcu. Jer
„pulchrum est paucorum hominum****. U umet-
nosti masâ veliko, uzvišeno, gigantsko, suge­
stivno, zanosno, to što pokreće mase — zame-
njuje ono što je lepo. „Poznajemo masu, pozna-
* — otmeno društvo. — P r e v .
** Lepo je dato malom broju ljudi — Prev.

62
 jemo požarište. Najboljem delu onih što tam a
sede, nemačkim omladincima, mladim Sigfri-
dima i drugim vagnerijancima — potrebno je
ono što je uzvišeno, duboko, što osvaja... Osta«*
lima koji takođe tamo sede, obrazovanim kre­
tenima, sitnim blaziranim tipovima, večno žen­
stvenima, onima koji srećno preživaju. jednom
rečju, n a r o d u takođe treba uzvišeno, duboko,
što osvaja. Sve je pravljeno na jedan kalup:
,ko nas savlada — jak je; ko nas uzdiže —
božanstven je; ko nam otvara vidike — dubok
je‘... Da bismo uzvisili ljude, i sami treba dà.
budemo uzvišeni. Lutajmo, dakle, po oblacima,
mobilišimo beskonačnost, istovarimo oko sebe
velike simbole! Sursum, bumbum! — nema bo­
ljeg saveta od ovoga. Neka ,grudi koje se nadi­
maju* budu naš argumenat, a ,lepa osećanja*
naš navijač. Vrlina pobeđuje i kontrapunkt."
Ista bezmema grubost sredstava za prostačku
publiku ispoljava se, po Ničeovom mišljenju, u
•književnom naturalizmu: ,,Hoće da n a s i ­
l j e m iznude pažnju čitalaca; otuda mnogo ma­
lih uzbudljivih detalja ,naturalizma* — to spada
u eru demokratije: treba z a g o l i c a t i ogru-
beli, od prekomernog rada zamoreni intelekat!**
Tu dekadenciju demokratije i vulgarnosti
Niče dovodi u tesnu vezu s društveno-ekonom-
skim razvitkom XIX veka. Nije tu reč o 4 me
da je Niče ikada išta razumevao o ekor im
osobenostima kapitalizma — on se -ii
površno nije interesovao. No, on Irrsfc cgjaža
najupadljivije simptome kapitalističke ekono­
mike, — uvođenje mašine, rastuću podelu rada,

63
porast velikih gradova, propadanje sitne pro­
izvodnje itd. — i, ne uočavajući ekonomske i
klasne odnose, neposredno ih povezuje sa simp­
tomima kulturnog nazadovanja koje je zapazio.
Njegov stav prema kulturnim posledicama ka­
pitalističkog razvitka je u polaznoj tačci isto-
vetan sa stavom romantičarskog antikapitalizma,
s romantičarskom kritikom razornih dejstava
„mašinskog doba“ po kulturu. Njegova kritika
u ovoj oblasti ni u kom slučaju nije iznad pro­
šeka ovog pravca; štaviše, ona u sagledavanju
stvarnih odnosa daleko zaostaje za engleskim i
francuskim romantičarskim antikapitalistima.
Uzmimo, naprimer, njegovo izlaganje o unaka-
zujućem dejstvu mašine: .,Mašina je bezlična,
ona lišava rad svoga ponosa, svega individualno
d o b r o g i p o g r e š n o g , što je svojstveno
svakom nemašinskom radu — lišava ga, dakle,
delića čovečnosti u njemu. Nekada je svaka ku­
povina od zanatlije značila o d l i k o v a n j e
l i c a čijim smo se izrađevinama okružavali;
predmeti domaćinstva i odeća postajali su na taj
način simboli uzajamnog poštovanja i Jične po­
vezanosti. A danas nam se čini da živimo usred
anonimnog bezličnog ropstva. — Za olakšanje
rada ne bi trebalo da platimo suviše visoku
cenu.“
Glavni svoj napad Niče usmerava protiv
razornog dejstva kapitalističke podele rada na
kulturu. Njegovoj pažnji i ovde izmiče sve što
se odnosi na samu proizvodnju, na borbu klasa.
Njega interesu ju samo dva momenta: prvo, da
je kapitalistička podela rada svaku profesiju

64
lišila onog neposrednog smisla koji je imala u
ranijim društvima i da je svaka delatnost, i
kapitalista i radnika, u sadašnjem društvu li­
šena smisla; drugo i prvenstveno, njega intere-
suje pitanje .dokoJice. - Niče s pravom smatra
dokolicu- subjektivrimi preduslovom svake
aktivne i receptivne kulturne delatnosti; kao
poznavalac razvitka antičkog društva on jasno
vidi značaj dokolice građanina polisa za antičku
kulturu. Zato đ besom i ironijom analizira i
kvantitativno i kvalitativno nedovoljnu dokolicu
u kapitalističkom društvu, ali je za njega veoma
karakteristično da ovaj problem postavlja samo
za vladaj uče klase. U kulturnom pogledu rad­
nici, po Ničeovom shvatanju, uopšte ne dolaze
u obzir i njihova dokolica za njega nije intere­
santan problem. Zato nije slučajnost da u slici
antičkog društva, koju je nacrtao mladi Niče,
ropstvo igra toliku ulogu. Bez ropstva ne bi
bilo dokolice za vladajući sloj, a bez dokolice ne
bi bilo ni kulture. Niče veli: „Ako je istina da
su Grci propali zbog svog ropstva, onda je nešto
drugo mnogo sigurnije, naime da ćemo mi pro­
pasti zbog toga što n e m a m o ropstva."
Ovi aspekti potstiču Ničea na polemiku pro­
tiv kapitalističkog društva koje č o v e k a č i n i
b e z l i č n i m , a da pritom ne vidi ekonomsku
pozadinu problema. Glavni „nedostatak aktivnog
čoveka" on kritikuje ovako: „Aktivnim ljudima
obično nedostaje delatnost^nšeg ranga; tu pod-
r a z u m e v a m in d i v i d u a T r n r -delatnost. Oni
rade kao činovnici, trgovci ili naučnici, tj. kao
kolektivna bića. a ne kao- sasvim određeni po-
jedini i j e d i n i ljudi; u tom pogledu su len-
štine7— Nesreća. aktivnih ljudi je u tome što je
njihova delatnhst gotovo uvek u izvesnoj meri
nerazumna. Naprimer, bankara koji zgrće zlato
ne smete pitati za uzrok njegove neumorne de-
latnosti: ona je nerazumna. Aktivni ljudi se
kotrljaju kao što se kamen kotrlja saobrazno
gluposti mehanike. — I danas još, kao i u sva­
kom dobu, ljudi se dele na robove i slobodne;
jer ko nema dve trećine svoga dana za sebe,
taj je rob,, pa bio on što mu dragOT državnik,
trgovac, činovnik ili naučnik."
Vrlo je interesantno i karakteristično s ko­
jim reakcionarnim romantičkim izmenama Niče
obnavlja staru prosvetiteljsku kritiku kapita­
lizma. Već je Ferguson kritikovao kapitalističko
društvo zbog toga što podelom rada pretvara
sve ljude u helote i što u njemu nema slobodnih
ljudi. Ferguson je kapitalizam prvenstveno či­
nio odgovornim za degradaciju radnih ljudi.
Niče pak sužava tu kritiku, s jedne strane, time
da je ograničava na vladajuću klasu, a, s druge
strane, time što je svodi isključivo na kritiku
kulture u užem, buržoaskom smislu. Na taj
način, njegova kritika dovodi samo dotle da od
kapitalizma zahteva „život pun smisla" za pro­
izvođače kulture i obrazovanu, ali ekonomski i
društveno parazitsku publiku. Primena ideolo­
gije grčkog polisa sa njenim na tadašnjim eko­
nomskim uslovima zasnovanim prezirom prema
radu, čija je obnova u vreme Velike francuske
revolucije postala tragično problematična, kod
Ničea se u predvečerje imperijalizma razvija u
reakcionarnu apologiju parazitizma^
Ta parazitska crta manifestu je se sasvim ja­
sno kad Niče analizira one od posledica kapita­
lističke podele rada koje su za njega odlučujuće,
naime posledice po umetnost. On ovde polazi od
kvaliteta i. kvantiteta dokolice. ,,U sebi nosimo
sa vest jedne r a d i n e epohe: to nam ne do­
pušta da najbolje časove i prepodnevno vreme
posvetimo umetnosti, pa ma bila reč i o naj­
dostojnijoj i naj uzvišeni joj umetnosti. Umetnost
je u našim očima stvar dokolice, odmora; njoj
posvećujemo o s t a t k e svog vremena, svojih
snaga. — To je opšta činjenica kojom se men ja
položaj umetnosti prema životu: ako umetnost
postavlja v e l i k e zahteve u pogledu vremena
i snage onima koji je primaju, ona će naići na
o t p o r sa vesti radnih i sposobnih ljudi; umet­
nost je upućena na nemarne i nesavesne ljude,
čija je priroda nepodesna baš za recepciju
v e l i k e umetnosti i koji smatraju njene za­
hteve pretencioznim. Time je s njom svršeno,
za nju nema više ni vazduha ni slobodnog daha;
ili, pak, velika umetnost pokušava da se u
grubljoj i prerušenoj formi odomaći (ili bar da
životari) u onoj drugoj atmosferi, koja je,
ustvari, prirodan elemenat samo za m a l u
umetnost, za umetnost odmora, zabavne razo­
node." A na drugom mestu Niče ovako karakte-
riše razvijenijeg čoveka kapitalističkog društva,
upoređujući ga sa čovekom ranijih epoha: „Ono
što nas razlikuje od njega jeste osećanje neiz-
meme širine, ali ujedno i neizmeme praznine;
5* 67
i pronalažljivost svih superiornijih ljudi ovog
veka usmerena je na to da se to s t r a š n o os e -
ć a n j e p r a z n i n e savlada. Suprotnost tom
osećanju je o p i j e n o s t . . . Koliko samo vo­
dimo računa o svojim s i t n i m uživanjima i
beležimo ih, kao da s a b i r a n j e m mnogih
sitnih uživanja možemo stvoriti protutežu toj
praznini, kao da je time možemo ispuniti: ko­
liko se zavaravamo tim lukavstvom sabiranja!"
S ovom Ničeovom karakteristikom recepcije
umetnosti u kapitalističkoj epohi dospeli smo po­
novo do njegove već ranije izložene polemike
protiv vulgarne demokratske umetnosti njego­
vog vremena. U posleđnjim citatima Niče navodi
samo društvene osnove koje, po njegovom mi­
šljenju, doprinose preovladavanju vulgarnog u
umetnosti. Niče zatim sjedinjuje sve strane ovog
problema u jednu kulturnu filozofiju koja u
v a r v a r s t v u vidi opšte obeležje modernog
doba. „Ta uskovitlanost tolika je da superior­
nija kultura ne može više donositi svoje plo­
dove... Zbog otsustva mirovanja, naša civilizacija
se pretvara u novo varvarstvo." Ali to varvarstvo
je, prema Ničeu, „krotko varvarstvo", njegova
bitna obeležja su zaglupljivanje, unakažavanje,
umnožavanje ropskih vrlina, već opisana vulgar­
nost u umetnosti itd. (Ovo varvarstvo treba, kao
što ćemo videti, razlikovati od varvarstva „pla­
vokosog zvera" i „gospodarâ zemlje", kome Ni­
ce povlađuje.) Tu polemiku je Niče celog svog
veka dosledno vodio. Već u svom mladićkom
napisu protiv Davida Fridriha Štrausa ruga se
estetičaru Fišeru zbog govora o Helderlinu u

68
kome je ovom pesniku zamerio otsustvo humora.
U nedostatku humora „nije mogao (Helderlin)
podneti što još nismo varvari, kada smo već fi-
listri", rekao je Fdšer. Niče ismeva ovo ćiftin-
sko skrnavi j en je uspomene na „divnog Helder-
lina“ kao „sladunjavu izjavu saučešća". On kaže:
„Da smo filistri, to bismo još priznali — ali var­
vari! to ne bismo ni po koju cenu. Ubogi Helder­
lin, nažalost, nije mogao tako fino diferencirati...
Estetičar, očigledno, hoće da nam kaže: neko
može biti i filistar i kulturan čovek. — U tome
je humor, koji je nedostajao bednom Helderlinu,
pa je zbog toga i propao."
Već je na prvi pogled jasno i čini izlišnim
dalje dokazivanje da je Niče u ovoj borbi protiv
kulture umetnosti i teorije umetnosti svog vre­
mena produžio tradicije romantičarskih kriti­
čara kapitalizma. Isto tako kao i ovi, on nekul-
tumosti naših dana stalno suprotstavlja visoku
kulturu pretkapitalističkog vremena ili vre­
mena ranog kapitalizma. Kao i svi romantičarski
kritičari kapitalističke degradacije čoveka, on
se bori protiv fetišizovanja modeme civilizacije
da bi joj suprotstavio kulturu ekonomski i dru­
štveno primitivnih stupnjeva. On izričito govori
o „sutonu umetnosti" i na ovo nadovezuje me-
lanholičke komentare: „Možda je u nama naj­
bolje ono što smo nasledili od osećanja prošlih
vremena. Direktnim putem danas već ne bismo
mogli doći do tih osećanja; sunce je već zašlo,
ali nebo našeg života još cveta i blista od njega,
mada ga više ne vidimo."

69
 Ova romantičarska osnovna crta kritike kul­
ture je od presudnog značaja za njegovu este­
tiku. Čitav niz motiva njegovih sudova može se
otuda neposredno izvesti. Niče ne veliča samo
umetnost pretkapitalističkih vremena ili perioda
ranog kapitalizma, kao što to čine svi romanti­
čarski kritičari kapitalističke civilizacije, nje­
govi izraziti ljubimci postaju i oni pisci koji su,
zbog osobenih ušlo va svog delovanja, zbog ka­
pitalističke zaostalosti njihovog poprišta čuvari
kulturnih tradicija ranog kapitalizma. U jednoj
svojoj sumarnoj oceni nemačke proze, pored Ge-
teovih razgovora s Ekermanom i Lihtenbergo-
vih aforizama, Niče ističe dve knjige svojih sa-
vremenika: „Kasno leto“ Adalberta Štiftera i
„Seldvilske ljude“ Gotfrida Kelera, ne uočava­
jući pritom nimalo fundamentalnu suprotnost
između ova dva delà. Kasnije ćemo se podrobno
pozabaviti protivrečnostima između ovih motiva
u Ničeovoj estetici i drugih motiva njegovih su­
dova o umetnosti. Ovde želimo, s jedne strane,
da utvrdimo samo tu osobenu, mada nimalo slu­
čajnu činjenicu da se Ničeov sud u ovoj oceni
nemačke polurealističke pozne romantike — u
koju nepravedno uvršćuje Kelerov realizam —
poklapa sa sudom liberalnog estetičara Fišera,
koga je tako jetko ismejao. S druge strane, već
ovde treba istaći da Niče u svojim sudovima ni­
kad nije dosledno sprovodio liniju koja je ovde
pokazana, nego je često dolazio do potpuno su­
protnih zaključaka. Tako on muzičara Bramsa,
koji je u razvitku muzike posleklasična i pozno-
romantičarska pojava, slična Štifteru u litera-

70
turi samo značajnija od njega, kritikuje ovako:
,,U njemu je melanholija nemoćnosti; on ne
stvara iz punoće, samo žudi za njom.“
Ničeova istoriska osobenost je u tome što ka­
pitalističku civilizaciju svoje sadašnjosti ne kri­
tikuje s a m o s ovog romantičarskog stanovi­
šta. Niče, doduše, mrzi kapitalističku civilizaciju
svog vremena i mrzi je, kao što smo videli, baš
zbog toga što je njena osnova r a z v i t a k kapi­
talizma (mašina, podela rada itd.). Ali tu ci­
vilizaciju i s t o v r e m e n o mrzi i iz sasvim
s u p r o t n o g uzroka: naime, zato što mu se
čini da ovaj kapitalizam j o š n i j e d o v o l j n o
razvijen. Niče koji je razvio svoju delatnost u
predvečerje imperijalizma, u isti mah i neraz­
dvojno je romantički elegičar prošlih kulturnih
epoha i vesnik i ,,prorok“ imperijalističkog
razvitka. Naravno, njegovo ,,prorok;ovanje“ im­
perijalizma ne počiva na iasnom sagledavanju
stvarno delujućih društvenih tendencija, koje su
dovele do imperijalizma i razvile se u njemu,
nego je takođe romantička utopija. Nije kod
Ničea reč o stvarnom naslućivan ju stvarnog im­
perijalizma: za to bi, pre svega, morao da vidi
zaoštravanje klasnih suprotnosti. Evo šta on
čini: iz crta nekultumosti kapitalizma svoga
vremena, protiv kojih on ustaje zbog njihove
zaostalosti, on sebi prosto stvara utopističku sli­
ku o takvom društvenom stanju u kojem će te
crte biti savladane. Nekulturnost kapitalista i
,,alapljivost“ proletera, to su ta dva pola koje
mrzi u kapitalizmu svog vremena.

71
 Mada se on po opštim kulturnim pitanjima
vrlo često vraća kulturama ranijih vremena i
suprotstavlja ih sadašnjosti kao ideale, ipak on
to ne čini baš u ovim, za njega upravo odluču­
jućim pitanjima. On se, naime, ne oduševljava
ni ograničenim esnafskim zanatlijom ni patri­
jarhalnim odnosom kapitalista i proletera. Nje­
gov ideal se, naprotiv, sastoji u tome da razvi­
jeni, kultivisani, rimsko-vojnički kapitalisti vla­
daju nad disciplinovanom armijom radnika koji,
poput vojnika, nemaju nikakvih pretenzija.
(Svojom kapitalističkom utopijom on je preteča
Špenglerove koncepcije o vladavini kapitalistič­
kih cezara.) „Odnosi između vojnika i njihovih
vođa još su uvek višeg ranga negoli odnosi rad­
nika i poslodavaca. Bar zasad, sve kulture sa
vojničkom osnovicom stoje visoko iznad tako­
zvanih indiistriskih kultura: uopšte je ova po­
tonja u današnjem vidu najodvratniji oblik
egzistencije svih vremena. Ovde prosto vlada
zakon nužde: da bi mogao živeti, čovek mora da
se proda, ali ljudi preziru onoga koji tu nuždu
iskorišćuje i k u p u j e sebi radnika... Fabri-
kantimâ i velikim preduzetnicima trgovine oči­
gledno su sve dosad isuviše nedostajali svi oblici
i obeležja %vi š e r a s e . . . Kada bi njihov po­
gled i njihovo držanje odražavali otmenost plem­
stva po rođenju, možda i ne bi bilo socijalizma
masa. Jer mase su u suštini spremne na svako
ropstvo, pod pretpostavkom da postoji viši... koji
je rođen da zapoveda i kao takav l e g i t i m i-
s a n . . . ali nedostajanje viših formi i zloglasna
vulgarnost fabrikanata sa zdepastim crvenim

72
rukama dovode ga na misao da samo sreća i slu­
čajnost uzdižu jedne iznad drugih..." Za Ničea
je karakteristično i za kasniji razvitak fašističke
ideologije značajno da u toj reakcionamo-ro-
mantičkoj utopiji želenog razvitka kapita’izma
doduše kapitalistička zaostalost Nemačke igra
neku ulogu kao predmet kritike (zloglasna vul­
garnost fabrikanata sa zdepastim crvenim ru­
kama), ali ni Engleska, najrazvijenija kapitali­
stička zemlja, nije ni u čemu primer; štaviše,
ona je u Ničeovim očima kvintesencija bespo-
kojne gluposti civilizacije.
Nasuprot tome, uzor mu je romantično stili-
zovan militarizam, jedna Pruska koja bi savla­
dala svoje okoštale, ograničene, provincijalne
osobine — sačuvavši svoj militaristički karak­
ter — i postala evropska, kulturna, sposobna za
svetsku politiku. (I sa tog gledišta je Ničeova
koncepcija postala uzor svih kasnijih fašističkih
društvenih teorija.) Po toj koncepciji, Niče se
razlikuje od većine romantičarskih kritičara ka­
pitalizma. On se ne slaže s linijom razvitka ka­
pitalizma, ali se njegovo neslaganje ne odnosi na
razvitak kapitalizma uopšte, nije, dakle, priželj­
kivan je starih patrijarhalnih odnosa između ka­
pitalista i radnika. Štaviše, Niče prihvata ovaj
razvitak kao takav, samo prigovara njegovom
plebejskom demokratskom karakteru, rušenju
prave hijerarhije između kapitalista i radnika.
Njegov ideal je da se „stvori jedna skromna
vrsta ljudi bez pretenzija, neki kineski tip; to
bi bilo razumno, to bi upravo bilo i nužno". Ali
su koncesije učinjene demokratiji, koketiranje
73
s revolucijom, jevrejsko-hrišćanske kulturne
tendencije itd. dale razvitku drugi, suprotan
pravac. „Radnika su osposobili kao vojnika, dali
mu pravo da se organizuje, dali mu pravo glasa:
zar je onda čudo ako danas svoju egzistenciju
smatra pukom nevoljom (moralno rečeno: n e-
p r a v d o m ) ? . . . Ako težimo nekom cilju, mo­
ramo težiti i sredstvima; ako želimo da imamo
robove, onda smo luđaci ako ih vaspitamo kao
gospodu." Dok ne učinimo oštar obrt u pravcu
ničeovske utopije — kojoj je simbol natčovek,
„Übermensch", — „moramo stalno napred, hoću
da kažem k o r a k p o k o r a k d a l j e u d e ­
k a d e n c i j u (to je moja definicija modernog
,napretka‘)“. Njegov fašistički interpretator Boj-
mler formuliše krajnje zaključke ovih Ničeo-
vih misaonih motiva potpuno u njegovom duhu,
kad u pandanu natčoveku, u Zaratustrinom
„najnižem čoveku“ prepoznaje „funkcionera
demokratsko-socijalističkog društva^

II
Morali smo podrobno izneti ova dva protiv-
rečna niza motiva u Ničeovom mišljenju, jer
njihovo uporedno postojanje u ovoj opreci, gde
jedno isključuje drugo, čini ključ za razumeva-
nje protivrečnosti svih njegovih shvatanja.
U središtu Ničeove filozofije, a time ujedno i
njegove estetike, stoji njegova romantičarska
kritika kapitalističke civilizacije. Ali, kao što
-smo viđeli, ta kritika polazi od dva gledišta koja
74
se međusobno kruto isključuju: Niče je nezado­
voljan kapitalističkom civilizacijom zato što je
isuviše kapitalistička, a i zato što je premalo ka­
pitalistička. On kritiku je kapitalističku civiliza­
ciju istovremeno sa stanovišta romantičarski
idealisanog ranog kapitalizma, i sa stanovišta
jedne imperijalističke utopije, dakle, istovre­
meno sa stanovišta prošlosti i budućnosti iste ka­
pitalističke civilizacije. Osnovna protivrečnost
svih romantičarskih kritičara kapitalizma, koja
.se sastoji u tome što oni, uprkos svemu nasto­
janju da se „oslobode", „osamostale" od katego­
rija kapitalizma, uvek kritikuju kapitalizam sa
kapitalističkog stanovišta, kod Ničea se javlja
još na višem stupnju. Prosečni romantičarski
antikapitalisti stavljaju „dobre strane" kapita­
lizma nasuprot njegovim „rđavim stranama" i
tako neizbežno padaju u eklekticizam. Niče, isti­
na, usvaja sve te motive i stoga isto tako postaje
eklektičar, ali povezuje čitav taj niz motiva su­
protnom tendencijom — romantičarskim utopi­
stičkim veličanjem potpuno razvijenog kapita­
lizma. Ovo njegovo sjedinjavanje tih proti vreč-
nih tendencija moguće je samo pomoću m i t a .
Preovladavanje drugog niza motiva neminovno
dovodi do toga da se Niče nikako ne može ogra­
ničiti na isticanje „dobrih strana" kapitalizma.
On, štaviše, svoj mit mora udesiti tako da bas
„rđava strana" kapitalizma postane središte nje­
govog utopističkog mita.
Zato okolnost da se Niče skoro o svakom pi­
tanju kulture uopšte, a posebno estetike, izja­
šnjavao savršeno p r o t i v r e č n o nije ni slu-
75
čajna, ni rezultat nedoslednosti njegovog mi­
šljenja u banalnom smislu te reci, kako su Ničea
shvatili mnogi univerzitetski profesori epohe
imperijalizma: kao „duhovitog*4 mislioca, ali bez
dara za sistematsko jedinstvo. Protivrečnosti Ni-
čeovog mišljenja, naprotiv, potiču otuda što je
Niče u svojoj težnji za mitskom sintezom svojih
protivrečnih misaonih tendencija, kao mislilac
višeg kvaliteta i ranga, sa hrabrošću doslednom
sve do nedoslednosti, a pouzdavajući se u sin­
tetičku moć svoga mita, svaki motiv na koji je
nailazio uvek dovodio do tražene paradoksi je*
Usled toga se između protivrečnih tendencija,
naravno, produbljivao jaz i isto tako, naravno,
nikakav mit nije mogao premostiti postojeće
protivrečnosti drukčije nego visokoparno eklek­
tički. Ipak se ta patetično-iparadoksalna eklektika
kao kula uzdiže nad plitkim eklekticizmom uni­
verzitetskih profesora imperijalističke epohe.
Ovi su svaku protivrečnost apologetski izlizali
do tog stepena da se ne može prepoznati, samo
da bi sklepali neki ’„jedinstven*4 sistemčić. Pro­
tivrečnosti Ničeovog mišljenja odražavaju —
makar u izopačenom obliku — stvarne protiv­
rečnosti kulture kapitalističke Evrope u predve­
čerje imperijalističke epohe i nije slučajnost što
je Niče u međunarodnim razmerima postao naj-
uticajniji mislilac imperijalizma.
Prelazeći sada na konkretnu analizu najva­
žnije protivrečnosti Ničeove teorije umetnosti,
moramo prvo potsetiti čitaoca' ria Ničeova shva-
tanja o varvarstvu sadašnjosti, o kojima smo već
govorili. Teoriji varvarstva, koja je razmatrana,

76
 Niče u svojim delima suprotstavlja drugu, sa­
svim suprotnu teoriju, naime teoriju afirmisa-
nog varvarstva. Društvena polazna tačka ove
'teorije je odobravan jejrato va. Nas ovde u prvom
redu zanimaju njene kulturno-filozofske i estet­
ske osnove i zaključci. Niče navodi u prilog ratu:
„Oba njegova pomenuta dejstva (glupost i pa­
kost — G. L.) stvaraju varvarstvo i time pove­
ćavaju prirodnost. Rat je za kulturu san ili zim­
sko vreme, iz koga čovek izlazi ojačan za dobro
ili za zlo.“ I on dalje rezimira: „Bez strasti, bez
poroka i pakosti, kultura uopšte ne može posto­
jati"; potrebni su ,,s vremena na vreme recidivi
u varvarstvo", da „ne bismo sredstvima kulture
izgubili i samu kulturu". Motivišući ove postav­
ke on daje vrlo jasnu sliku o tome šta podra-
zumeva pod ovim porocima i strastima, po­
trebnim kulturi: „Za ličnost nevezana mržnja,
hladnokrvnost ubice s mirnom savešću, onaj op-
šti žar, koji u cilju uništenja neprijatelja stapa
ljude ujedno, ponosna ravnodušnost prema veli­
kim gubicima, prema .gopstvenom- postojanju i
postojanju bliskih...", to su neophodne crte var­
varstva, koje rat sobom donosi za kulturu koja
bi inače propadala u učmalosti.
Ovu teoriju varvarstva Niče dosledno spro­
vodi u svojoj estetici. Niče vodi strasnu pole­
miku protiv „humanizma" Kantove i Šopen-
hauerove estetike i sa njemu svojstvenom para­
doksalnom oštrinom formuliše svoje stanovište:
„Utančavanje svireposti spada u izvore umet-j
nosti." Dalje razvijanje ove misli mora dovesti
Ničea do zaključka da baš ona karakteristika

77
umetnosti, koju je napred, kod francuskih ro­
mantičara i kod Riharda Vagnera nazvao var-
varstvom ološa demokratske epohe, varvarstvom
n a s i l j a nad receptivnim, sad postaje bitno
obeležje s v a k e umetnosti koje treba odo­
briti. Niče u svojoj polemici protiv „nezainte-
resovanosti“ Kantove estetike izlaže: ,,U najve­
ćoj meri zainteresovano i b e z o b z i r n o pri-
strasno u d e š a v a n j e stvari... uživanje u
nasilju posredstvom umetanja
s m i s l a . . . estetski gledalac m i r i s e s a
n a s i l j e m i čini suprotno od svog uobičaje­
nog reagovanja na spoljašnje stvari...“ Dakle:
Niče čini centralnim osnovnim načelom čitave
svoje estetike onaj isti umetnički princip koji
je ranije odlučno odbijao kao obeležje „krotkog
varvarstva“ modeme civilizacije.
Istu antinomiju susrećemo u pojačanom
obliku kad pristupamo pitanju d e k a d e n c i j e ,
ovom centralnom pitanju Ničeove estetike. Niče
je borbu protiv dekadencije u svim oblastima
smatrao centralnim problemom svoje mislilačke
delatnosti. On je svoju glavnu zaslugu video u
tome što je prihvatio borbu protiv te bolesti ka­
pitalističke civilizacije koja se sve više širi. Kad
protiv Vagnera operiše sa Rizeovom ,,Karmen“,
njegovi su odlučujući argumenti: „Vraćanje pri­
rodi, zdravlje, vedrina, mladost, vrlina!“ A kri­
tiku Vagnera on usmerava na pitanje Vagnerove
„bolesti Šopenhauer, filozof dekadencije,
uključio je Vagnera u svoj krug i napravio od
njega tipičnog umetnika dekadencije. „A to je
već ozbiljna stvar. Nikako nisam voljan da rav-

78
nodušno posmatram kako taj dekadent upropa-
šćuje naše zdravlje — i uz to još i muziku! —
Da li je Vagner uopšte čovek? Nije li on pre neka
bolest? Čega god se dotakne, učini bolesnim...
m u z i k u j e u č i n i o b o l e s n o m . " I kao
što je ranije želeo da Vagnerovu vulgarnost ras­
krinka, stavljajući ga u isti red s francuskim ro­
mantičarima, s Viktorom Igoom itd., tako ga sada
raskrinkava kao dekadenta nastojeći da dokaže
njegovu povezanost sa evropskom dekadencijom,
Bodlerom, Gonkurima, Floberom. Za ispitivanje
mitske sadržine Vagnerovih tekstova predlaže
ovaj metod: „Prenesimo Vagnera u realnost, u
savremenost, — ili budimo još svirepiji: u gra­
đanske uslove. Šta će biti od Vagnera? Kakva
iznenađenja pritom doživljujemo! Da li biste ve-
rovali da Vagnerove junakinje, sve odreda, čim
skinu kožuh junakinja, u dlaku liče na madam
Bovari! — kao što bi bilo lako razumljivo da se
Floberu moglo prohteti da svoje junakinje pre­
nese na skandinavsko ili kartaginsko tie i da ih,
mitologizovane, ponudi Vagneru kao libreto.
Ako stvari gledamo sa izvesnog otstojanja, iz­
gleda da Vagnera nisu zanimali drugi problemi
već samo oni koji danas zanimaju male pariške
dekadente. Uvek na pet koraka od bolnice!" Baš
na toj dekadentskoj suštini njegovog bića počiva
Vagnerov uticaj u evropskim razmerima. „Ko­
liko srodstvo mora da postoji između Vagnera i
čitave evropske dekadencije kad ova ne oseća
u njemu dekadenta! On spada među te deka­
dente; on je njihov protagonist i njihovo naj­
veće ime... Uzdižući njega, oni uzdižu sami sebe.
79
— Ne braniti se od njega, to je već znak deka­
dencije. Instinkt je oslabljen, ono od čega bi
trebalo da zaziru, njih privlači. Hvataju se za
ono što samo ubrzava njihov pad u provaliju.“
S tim u vezi, polazeći od kritike Vagnerovog
umetničkog stila, Niče daje iscrpnu kritičku
analizu estetskog načina ispoljavanja dekaden­
cije, karakteristiku opšteg stila bolešljivosti.
Centralna tačka ove analize jeste da u dekaden­
ciji propada svako osećanje za jedinstvo i to-
talnost. „Šta karakteriše svaku književnu de­
kadenciju? “ — pita Niče. — „To što život više
ne obitava u celini. Reč postaje suverena i iz­
dvaja se iz rečenice, rečenica nabuja preko mere
i zamrači smisao stranice, stranica oživljuje na
račun celine — celina nije više celina. Ali ka­
rakteristično je za svaki stil dekadencije: svuda
anarhija atomâ, disgregacija volje, na jeziku
morala ,sloboda individue1— sve to prošireno u
političku teoriju: jednaka prava za sve. Život,
jednaka potpunost života, vibracija i egzuberan-
cija života potisnute u najsitnije elemente, a
ostatak je lišen života. Svuda paraliza, te-
gobnost, obamrlost i l i neprijateljstvo i haos; i
jedno i drugo je sve uočljivije čim prelazimo na
više oblike organizacije. Celina uopšte više ne
živi: ona je krpljena, napabirčena, nategnuta,
veštačka tvorevina.“ Jedina pohvala kojom je
Niče, polazeći od ove uništavajuće kritike de­
kadencije, udostojio Vagnera, takođe ga karak­
teriše kao dekadenta: „Vagneru se samo u izna­
laženju najsitnijih pojedinosti, u izradi detalja
možemo diviti, — on zaslužuje u svakom po-

3 0
gledu da ga na tam polju nazovemo majstorom
prvog reda, našim najvećim muzičkim m i n i -
j aturistom..."
Ta porazna kritika dekadencije u umetnosti
besumnje sadrži tačna i umesna zapažanja, ali
ima i svoje vrlo zanimljivo naličje. Ničeova ma­
ločas iznesena opšta kritika dekadencije zaslu­
žuje pažnju sa dve strane. S jedne strane, nje­
gov fašistički biograf Ernst Bertram dokazao je
da ona u svim svojim bitnim crtama potiče iz
nekog napisa Pola Buržea, spisatelja koga sâm
Niče smatra tipičnim pretstavnikom modeme
dekadencije. S drage strane, svakome ko iole
poznaje Ničea pašče u oči, čitajući ovo mesto,
da je to ne samo kritika dekadentnog nedosta-
janja stila i dekadentnog raspadanja Vagnero-
vog stila, nego ujedno i o d l i č n a k a r a k t e ­
r i s t i k a načina m i š lj e n ja i pisa­
n j a s a m o g Ničea.
Ničeu — o čemu govori i moto naše studije
— nisu ostale skrivene one tesne niti koje su
njega samog vezivale za književnu i umetničku
dekadenciju. On je vrlo dobro znao koliko je
unutarnje povezan sa svim onim što on osuđuje
kao dekadentno, koliko je njegovo mišljenje —
bar u namerama i pretenzijama — bilo savla­
đivanje sopstvene dekadencije. A odista je ka­
rakteristično za Ničea da u istom periodu svog
razvitka, kad protiv „bolesnog" Vagnera operiše
„zdravim" Bizeom, on nemačkoj „snazi" i
„zdravlju" polemički suprotstavlja „bolešlji-
vost" pariške dekadencije. „ U m e t n i k nema
u Evropi druge domovine sem u Parizu... Ni-
6 NiCe i fašizam 81
kako ne bih mogao reći u kojem veku istorije
bismo mogli sabrati tako radoznale i ujedno de­
likatne psihologe kao u današnjem Parizu. Na­
sumce nabrajam — jer njihov broj nije nezna­
tan — gospodu Pola Buržea, Pjera Lotija, Žipa,
Mejaka, Anatola Fransa, Žil Lemetra... Među
nama rečeno, to pokolenje čak više cenim nego
njegove velike učitelj e...“ Ali to pretpostavi ja­
nje ,,bolesti“ ,,zdravlju“ on prenosi i na samog
Vagnera. Dok u svom spisu Niče kontra Vagner
(1888) prebacuje Vagneru da se od Fojerbahove
„zdrave čulnosti“ srozao do hrišćanske dekaden­
cije i patologije ,,Parsifala“, on ga u delu Ecce
Homo (1888) napada baš sa suprotne strane. Tu
govori o dejstvu koje je Vagnerov ,,Tristan“
imao na njega: „U ubogom svetu živi onaj ko
nikad nije bio dovoljno bolestan za ovo dvojstvo
,naslade i pakla*...“ Besumnje, ovo delo je
Vagnerov non plus ultra; on se od njega odmo­
rio u ,,Meistersinger“-ima i u ,,Ring“-u. „Postati
zdraviji, to je za prirodu kao što je Vagnerova
n a z a d a k . . . “ U svom poslednjem periodu
Niče, svakako, smatra da je postao „zdrav** i da
je „bolest“ njegove dosadašnje dekadencije bila
samo prelazni stupanj. Ali isto tako kao što je
njegova kritika Vagnerovog stila ujedno bila
njegova estetska samokritika kao književnika,
odnosi se i citirana izjava o Vagneru na njega
samog. Naravno (kao i kod Vagnera), samo hipo-
tetički, jer Niče nikada nije postao zdrav, ni u
smislu njegovih sopstvenih definicija.
Videli smo da Niče u svom zrelom periodu,
pored Vagnera kao umetnika dekadencije, šiba i

82
Sopenhauera kao filozofa dekadencije. Pesimi­
zam je za zrelog Ničea jedan od najkarakteristi-
čnijih simptoma dekadencije. Vagnerov razvitak
ka pesimizmu, njegov razvitak od Fojerbaha ka
Sopenhaueru, od Sigfrida ka Parsifalu, za Ničea
je tipičan simptom dekadentnog karaktera
Vagnerove umetnosti, a Sopenhauer svojom pe-
simističkom filozofijom postaje musagetonv1'
evropske dekadencije.
Sve to dovoljno jasno proizilazi iz naših do­
sadašnjih analiza. Da pogledamo sada nešto bliže
naličje Ničeove borbe protiv pesimizma. Već
smo istakli kao osobënost Nicëôvôg “filozofskog
stava da on pokušava da opravda kapitalizam
odobravanjem njegove „rđave strane", a iz tog
filozofskog stava doslèdno proističe njegovo odo­
bravanje varvarstva. Na dvostranost Ničeove
filozofije se nužno nadovezuje da ova afirma­
cija života, polazeći od njegove „rđave strane"
dovodi do paradoksalne i protivrečne filozofske
tendencije: afirmacija života sa pesimističke
strane. Ovde bi bilo nemoguće izložiti sve filo­
zofske protivrečnosti koje proizilaze iz ovog Ni-
čeovog stava. Za nas je savršeno dovoljno da
znamo kako Niče — poput Sopenhauera — vidi
suštinu umetnosti u tome da se život, koji treba
sam po sebi odbaciti i prema kome se misaono
možemo samo pesimistički odnositi, veliča i u
umetničkom delu čini dostojnim afirmacije. Sa­
mo što Šopenhauer kao pravoliniski i dosledni
pesimist umetnost shvata kao jedan od oblika
otstranjivanja od života, dok Niče preduzima

— .zaštitnik i pokrovitelj. — P re v .
6 »
83
paradoksalni pokušaj da tu funkciju umetnosti
učini pokretačem svoje pesimističke afirmacije
života. (Iz te pesimističke afirmacije života pro-
ističe Ničeov „herojski realizam“, koji njegovi
današnji fašistički poštovaoci najviše uznose.)
Već je njegovo mladalačko delo Rađanje
tragedije, napisano još pod jakim uticajem Šo-
penhauera, posvećeno tom problemu. U jednom
kasnijem projektu za nov predgovor ovome delu
Niče karakteriše svoj tadašnji osnovni problem
na sledeći način: „Najranije sam shvatio ozbilj­
nost odnosa u m e t n o s t i i i s t i n e : a još
i danas sa svetim strahom stojim pred tim dvoj-
stvom. Njemu sam posvetio svoju prvu knjigu;
Rađanje tragedije veru je u umetnost sa po­
zadine jedne druge vere: da n i j e m o g u ć e
ž i v e t i s a i s t i n o m , da je ,volja za istinom4
već sistem degeneracije."
Ovaj osnovni problem ostaje u središtu Ni-
čeovog shvatanja umetnosti. I u svom posled-
njem periodu on kaže u jednoj skoro šopenhaue-
rovskoj formulaciji: „Svet se može opravdati
samo e s t e t s k i . " I dosledno ovom osnovnom
shvatanju, on suštinu umetnosti definiše ovako:
„Pokretačka snaga je preobražavan]e sveta d a
b i o v a j p o s t a o p o d n o š l j i v : pretpo­
stavlja se, dakle, silno osećanje p r o t i v r e č -
n o s t i . . . ,Odvojenost od interesa i od svog
Ja ‘ je besmislica i netačno zapažanje. — Napro­
tiv, osnovno je ushićene da sada živimo u n a-
š e m svetu, da smo se odvojili od straha prema
tuđem!" Filozofsko obrazloženje suštine umet­
nosti ostaje, dakle, pesimističko u šopenhaue-

84
rovskom stilu, i pošto je Niče mislio da je So-
penhâuerovu filozofiju i njen dekadentni pesi­
mizam: potpuno savladao: ideološki preduslov
umetnosti ostaje, naime, gledanje na svet kao
na haos, kao na besmislenu zbrku ira­
cionalnih i neprijateljskih sila, samih po sebi
nepodnošljivih i dostojnih poricanja, a koje sa­
mo stilizacija umetnosti, prerušavajući i iskriv­
ljujući ih, može da učini podnošljivim. S tim
shvatanjem i Niče, kao i Sopenhauer, dospeva u
oštru suprotnost sa svim tradicijama revolucio­
narne epohe buržoazije, s nemačkom estetikom
od Kanta do Hegela koja, i pored svih razlika u
svojim ideološkim osnovima, ipak polazi od shva-
tanja da je zadatak umetnosti da uobliči ra­
zumnu suštinu sveta, da se umetnička stilizacija
sastoji u oslobađanju te suštine od sporednih
proizvoda puke empirije koje stvaraju zbrku.
Svakako i kod Ničea postoji tendencija, ni­
pošto nebitna, da se približi tom pravcu kla­
sične estetike. U toku svoje borbe protiv vagne-
rovske, šopenhauerovske, bizmarkovske deka­
dencije Niče pokatkad dospeva u ponešto slo­
bodniji odnos prema Hegelovoj filozofiji nego u
svom mladićkom dobu. Međutim, zbog dru-
štveno-istoriskih' osnova njegovog filozofiranja,
ova tendencija ne dovodi do stvarnog savlađi­
vanja protivrečnosti njegovog mišljenja, nego,
naprotiv, samo povećava antinomije u njegovoj
estetici i njegovim sudovima o pojedinim umet-
nicima i umetničkim delima. U svojoj borbi pro­
tiv Vagnera i umetničke dekadencije Niče je,
naime, prisiljen da Vagnerovom plebejskom
85
,,monumentalizmu“ suprotstavi zahtev za istin­
skim, klasičnim velikim stilom. Obrazlažući taj
svoj zahtev, on mora da protiv Vagnera ističe
princip razumnosti umetničkog delà, značaj lo­
gike u kompoziciji velikog umetničkog delà.
,,U nelogičkom, u polulogičkom ima mnogo za­
vodljivog — to je Vagner temeljito pogodio —
...Njemu nedostaje strogost i muškost logičkog
razvitka: ali je on našao ono što je .efikasnije'!“
A na drugom mestu: „Za dramu je "potrebna
gvozdena logika, ali zar je Vagner uopšte mario
za logiku!" 1
Ova principijelna polemika usmerena je pro­
tiv čitavog iracionalističkog razvitka /nemačke
drame posle klasika i uopšte protiv čitavog mo­
dernog razvitka književnosti. Za to je, naravno,
i Ničeu potrebno da joj, pored strogo estetskog
isticanja principa razumnog, dâ i istorisko obra­
zloženje. Već u svojim izlaganjima koja nado ve­
zu je na poslednji pomenuti iskaz, on u više na­
vrata naglašava da Vagnerova .publika nije bila
Komejeva publika. Ničeova naklonjenost fran­
cuskoj književnosti i umetnosti, njegova parola
protiv Vagnera: „Il faut méditerraniser la mu­
sique"*, kristalizuje se oko njegove tendencije
da veliča klasičnu francusku književnost za
strogost i logičnost u kompoziciji. Niče ide če­
sto i dotle da izjavljuje: „Moj artistički ukus ne
uzima u zaštitu imena Mol ij era, Kome ja i Ka­
sina bez pritajene srdžbe protiv razuzdanog ge­
nija kakav je Šekspir." Na drugom mestu poziva

* Treba mediteranizirati muziku. — Prev

2 6
se na polemiku Bajrona protiv Šekspira kao
uzora i citira iz nje: „Svi mi sledimo u svojoj
unutrašnjosti pogrešan revolucionaran sistem...
Šekspira smatram najgorim uzorom, mada naj-
izvanrednijim pesnikom."- J Niče zahteva da se
ispod ruševina ovog pogrešnog razvitka XIX ve-
ka ponovo iskopa prava umetnost: „Ne indivi­
due, već više-manje idealizovane maske; ne
stvarnost, već alegoričko uopštavanje; savre-
meni karakteri i lokalni kolorit, utuljeni skoro
do nevidljivosti i mitski preobraženi; savremeno
osećanje i problemi sadašnjeg društva, konden-
zovani u najjednostavnije oblike, lišeni svojih
dražećih, uzbudljivih i patoloških osobina, tre­
tiranih tako da u svakom drugom pogledu sem
umetničkom ostanu bez dejstva; nikakva nova
građa i nikakvi novi karakteri, već stari davno
naviknuti u stalnom ponovnom oduhovljavan ju
i oblikovanju — to je umetnost kako ju je Gete
kasnije shvatio, kako su je Grci, pa i Francuzi
gajili." I on svoje poglede o uzornom istinskom
i velikom stilu rezimira ovako: „Veliki stil na­
staje kad lepo nadjača strašno."
Ova tendencija u Ničeovoj estetici i estetskoj
kritici, pored sve svoje oprečnosti njegovim po­
znatim nam već sudovima o umetnosti, nipošto
nije za njega od sporednog značaja. Niče nije
samo poštovalac tragédie classique*, već i njenog
poslednjeg velikog pretstavnika, Voltera. Svoju
knjigu „Mensçhliches, allzu Menschliches"**
posvetio je prvobitno Volterovoj uspomeni i u
* — klasične tragedije. — P r e v .
** Ljudsko, previše ljudsko. — P r e v .

87
više mahova hvali vanrednu umetničku mu­
drost Volterovih tragedija, naročito „Muhame-
da“. U Volterovoj suprotnosti prema razvitku
XÎX veka i Rusou — koga Niče smatra duhov­
nim ocem svih tih lažnih demokratskih tenden­
cija — vidi ne samo umetničku nego i političku
i ideološku suprotnost. Niče piše o ovoj „mahni­
tosti u učenju o prevratu** o Volteru i Rusou:
„Nije Volterova priroda, naklonjena umerenosti.
sređivanju, raščišćavanju i pregrađivanju, već
su Rusoove strasne gluposti i polulagarije pro­
budile optimistički duh revolucije, kome dovi­
kujem: ,Écrasez l'infâme!'* Njime je za dugi
period odagnan d u h p r o s v e ć e n o s t i i
p r o g r e s i v n o g r a z v i t k a : prionimo —
— svaki na svom polju — ne bismo li ga mogli
opet dozvati. “
Prema tome, osnovna estetska linija ove Ni-
čeove tendencije je spašavanje logike i razuma
od preterane iracionalističke osećajnosti XIX ve­
ka, spašavanje tradicionalnog aristokratskog
karaktera umetnosti od plebejsko-demokratskog
kuženja. Ali ova tendencija kod Ničea dolazi u
nerazrešivu protivrečnost s njegovim opštim pe-
simističko-iracionalističkim tendencijama. Ma­
ločas smo videli da je za Ničea Rusoov optimi­
zam bio izraz njegove vulgarne revolucionarno­
sti. Aristokratska, tradicionalna, „logička** ten-*
dencija kod Ničea je povezana s dubokim pe­
simizmom, sa skepsom koja sve razjeda, naro­
čito u pogledu mogućnosti i vrednosti saznanja

* „Smrvite gada!" — P r e v .

88
spoljašnjeg sveta. Nemoguće nam je da na ovom
mestu detaljno analiziramo Ničeovu agnostičku
teoriju saznanja, koja je u vrlo bliskoj srodno­
sti s mahizmom i koja je vrlo snažno delovala
na fašistički neomahizam. Njegov stav ilustro-
vaćemo samo jednim vrlo karakterističnim cita­
tom da bismo zatim mogli govoriti o estetskim
zaključcima iz njegove agnostičke teorije sazna­
nja. „Nije svet kao stvar po sebi — taj je lišen
smisla i dostojan homerskog smeha! — već je
svet kao zabluda tako značajan, dubok, čudesan,
obremenjen srećom i nesrećom." A iz tog agno-
sticizma Niče nepoštedno izvodi sve zaključke
koji se odnose na ocenu nauke i naučnosti. „Kad
se sve to pretpostavi, šta mora da bude sa nau­
kom? U kakvoj se svetlosti ona pojavljuje pred
nama? Strogo uzevši, skoro kao protivnik istine:
jer ona je optimistička, ona veru je u logiku."
Ničeova analiza umetnosti uvek polazi od
nemogućnosti saznanja spoljašnjeg sveta. Umet-
nik — kaže Niče — ,,u pogledu saznanja istine
ima slabiju moralnost nego mislilac". Govoreći
o umetnosti velike prošlosti, Niče konstatuje da
je njena veličina tesno povezana s verom umet-
nikâ u lažne „večite istine". Ali on se ne zado­
voljava istoriskim konstatacijama te vrste, već
se trudi da svuda na konkretnim problemima
estetike dokaže da se stvaralački metod umetno­
sti objektivno zasniva na nemogućnosti sazna­
nja sveta i na bezvrednosti takvog saznanja. Na
taj način, on vanredno zanimljivo analizira
umetničko stvaranje l j u d i . „Kad kažu da
dramatičar (i uopšte umetnik) s t v a r a istin-
89
ske karaktere — onda je to samo leipa obmana...
0 istinskom živom čoveku znamo, ustvari, malo,
1 vrlo površno uopštavamo kada mu nakalemlju-
jemo ovakav ili onakav karakter: tom našem
v r l o n e s a v r š e n o m odnosu prema čoveku
pesnik se odaziva time da o ljudima pravi isto
tako p o v r š n e skice (i u tom smislu ,,stvara“)
kao što su površna naša saznanja o njima...
Umetnost polazi od čovekovog prirodnog n e-
z n a n j a u pogledu svoje unutrašnjosti (tela
i karaktera)...“
Sa tog gledišta Niče je potpuno dosledan
kada, kao što smo videli, suštinom umetnosti
smatra „nepoštedno doterivanje stvari“. Pole-
mišući protiv klasične nemačke estetike, on
kaže: ,,U estetskom razmatranju objekat je
skroz naskroz f a l s i f i k o v a n . “ I ovo shva-
tanje, ma koliko i protivrečilo Ničeovom „lo­
gičkom klasicizmu*', ipak je nužan zaključak iz
pesimističke osnovne tendencije njegovog mi­
šljenja. Suočavajući se sa svetom kako ga Niče
vidi, zadatak umetnosti može biti samo: „I z m i­
s i j a n j e i d o t e r i v a n j e jednog sveta, u
kome se mi sami a f i r m i r a m o u svojim
najunutrašnjijim potrebama.“ Nerešiva antino­
myja Ničeove filozofije i estetike dovodi ga na
paradoksalno dosledan način do toga da se ova
afirmacija može izvršiti samo na osnovu falsi-
fikovanja sveta i čoveka, jer s a istinom i u
istini čovek ne može živeti. Vodeći nepoštednu
borbu protiv lažljivosti modeme dekadentne
umetnosti, Niče istovremeno postaje osnivač

30
principijelne hipokrizije kao osnove estetike. On
postaje osnivač modernog a n t i r e a l i z m a .
Iste antinomije se, naravno, pojavljuju i kada
Niče želi da odredi mesto umetnosti u opštem
razvitku kulture. On razvija svoju delatnost u
vreme najbujnijih larpurlartističkih tendencija
u evropskoj književnosti. Posle onoga što je re ­
čeno, neće nas iznenaditi što je postao istovre­
meno najžešći protivnik i najekstremniji pret-
stavnik onih tendencija koje su nastojale da
umetnost pretvore u čisto formalnu artistiku.
Artističke tendencije mogao je čitalac jasno
uočiti i iz dosadašnjeg izlaganja. Pesimističko-
agnostički filozofski stav nužno primorava Ni-
čea da u svojoj estetici odgurne ustranu sva pi­
tanja sadržaja i da na prvo mesto — kao i svaki
larpurlartistički pravac — stavi isključivo formu.
Mada se Ničeove simpatije prema klasicizmu
objašnjavaju pretežno političkim razlozima, ipak
su njegove norme ocenjivanja čisto formalne.
Sputanost u formi, prinudu, pregrade smatra
momentima iz kojih može da izvire zdrav razvi­
tak umetnosti. „Igrati u_okovima^ to mu je
ideal. „Svaki grčkT'umetnlk, pesnik i pisac po­
stavlja pitanje: koja je to n o v a p r i n u d a
koju on sebi nameće...? .Igrati u okovima', ote­
žati stvar i onda je zastreti obmanom lakoće —
to je veština koju žele da nam pokažu." Strogu
skučenost u klasicističkoj drami, zahtev jedin­
stva mesta i vremena, vezanost u stihu i reče­
ničnom sklopu, vezanost muzike kontrapunktom
i fugom, vezanost grčke rečitosti gorgijanskim
figurama itd., — sve to smatra sredstvima za
91
dostignuće savršenstva oblika. „Tako uče po­
stepeno graciozno koračati po uzanim mostićima
iznad vrtoglavih ponora, a za tu muku im je na­
grada najveća gipkost u kretanju.*4 Zahteve Tart
pour l’art-a ne bi mogli ni u Parizu Flobera i
Bodlera oštrije formulisati.
Ali ova Ničeova osnovna estetska tendencija
je u nepomirljivoj suprotnosti s njegovom kul­
turnom filozofijom umetnosti. On energično za­
uzima stav protiv „umetnosti umetničldh dela“.
„Umetnost Jtreba, pre svega, da u 1 e p š a život,
dakle, treba 'n a ' s a m e da učini podnošljivima,
po mogućstvu prijatnima za druge... Zatim
umetnost treba da s a k r i j e ili da p r e t u -
m a č i svaku rugobu... Pored, tog velikog, šta-
više najvećeg zadatka umetnosti, takozvana
stvarna umetnost, u m e t n o s t u m e t n i č ­
k i h d e l à je samo p r i v e s a k . * * Sa toga
kultumo-filozofskog gledišta Niče osuđuje mo­
dem u umetnost, jer pesnici danas više nisu uči­
telji čovečanstva. Stari umetnici su bili „ukroti-
telji volje, preobrazitelji životinja, stvaraoci
ljudi i uopšte tvorci koji su preobražavali i usa­
vršavali život, a slavu današnjih možemo, na­
protiv, tražiti u skidanju hamova, u razbijanju
okova, u rušenju**. Za tu tendenciju Ničeovogmi­
šljenja umetnost, dakle, ne postoji radi sebe sa­
me i nije najvažnija u njoj artistika, završeno
rešavanje problemâ oblika, već, naprotiv, ona
je samo sredstvo za razvitak čovečanstva naviše
u smislu Ničeove teorije, tj. za njegovo biološko
oplemenjivanje. Stoga su pesnici, prema ovom
Ničeovom zahtevu, „putovođe u budućnost**;

92
njihov zadatak je da „poeziju stave u službu le-
pog čovečjeg lika“; pravi cilj pesništva nije „sli­
kanje današnjice, oduhovljavanje i opevanje
prošlosti, već ukazivanje puta u budućnost*'. Ta
funkcija umetnosti, u ovoj vezi, za Ničea je isto
tako isključivo merilo njene vrednosti, kao što
je ranije artističko formalno savršenstvo bilo
isključivi kriterij vrednosti umetničkih delà i
umetnika.

III
Mogli bismo, po volji, povećati broj svih tih
antinomija, pošto Ničeova filozofija skoro u sva­
koj svojoj tačci pokazuje istu antinomisku struk­
turu. A te antinomije ukazuju uvek na svoju
osnovicu, na Ničeovu društveno-istorisku pozi­
ciju. Mi smo tu Ničeovu poziciju već okarakte-
risali time da je on kapitalistički razvitak, a na­
ročito kapitalističku kulturu kritikovao — ne-
svesno — sa dva stanovišta: sa stanovišta pro­
šlosti, ranog kapitalizma i sa stanovišta utopije,
budućeg imperijalističkog razvitka. Kao i za
svakog romantičarskog kritičara kapitalizma, i
za njega je centralni doživljaj: degradacija i
depravacija čoveka usled kapitalističkog pre­
tvaranja u stvar. Niče je živeo u periodu kada
je kapitalizam bio mnogo razvijeniji, a klasna
borba između buržoazije i proletarijata na vi­
šem stupnju nego za vreme najznačajnijih pret-
stavnika romantičarskog antikapitalizma. Posle-
dica toga je da je njegova kritika, u upoređenju
sa njihovom, s jedne strane, više ideološka, više

93
čisto kulturna kritika, da on o ekonomskim pro­
blemima kapitalizma takoreći ništa i ne razume
i nimalo ga oni ne interesuju, a, s druge strane,
degradirujuće dejstvo kapitalizma u Ničeovo
vreme je mnogo izraziti je nego za vreme cve-
tanja romantičkog antikapitalizma. Usled toga,
kritikujući kapitalističku kulturu isključivo sa
stanovišta njenih posledica i simptoma u du­
hovnom životu i u delatnosti čoveka, Niče vidi
te protivrečnosti šire, sadržajnije i paradoksal­
ni je od većine svojih romantičarskih prethod­
nika.
Antinomiska struktura Ničeovog mišljenja
se vrlo jasno ispoljava pri posmatranju ovih
simptoma. Njegovu kritiku degradacije čoveka
mogli bismo vrlo sažeto obuhvatiti tifflë~cla ka­
pitalistički razvitak deformiše i izopačava čo­
veka, kako u njegovom osećajnom životu, tako i
u njegovom razumu. Dešava se to usled toga što
ovaj razvitak u osećajnom životu stvara suvi-
šak beskorisnih „oslobođenih“ osećanja i do­
življaje koji ni u čemu nisu ukotvljeni i ni u što
se ne slivaju, a u isto vreme čini da čovečji ose-
ćajni život, njegova sposobnost recepcije prema
doživljajima kržljavi, osiromašava i presahnju-
je. A to isto se dešava u oblasti čovečjeg razuma
Čovek se, s jedne strane, prekomemo intelek-
tualizuje, razum dobija prevlast nad njime, što
ubija svaku prvobitnost doživljaja, a, s druge
strane, nastaje opšte oglupavljenje ljudi, opadar-
nje njihove sposobnosti da razaberu šta je za njih
bitno, da pravilno razlikuju korisno i štetno.

94
 Ta mnogostruka vizija o zakržljavanju mo­
dernog čoveka čini Ničeovu polemiku protiv de­
kadencije zanimljivom. Ma koliko da su pogre­
šne njegova polazna tačka, njegovi zaključci,
njegova namera itd., ipak on svestranim posma-
tranjem tih simptoma stvarno razotkriva niz
važnih pojavnih oblika ideologije kapitalizma u
propadanju. Svakako je relativna pravilnost
ovih polemičkih-posmatran ja u najtešnjoj vezi
s apsolutno reakcionarnom stranom njegovog
filozofskog stava. Kao osobenost Ničeovog mi­
šljenja već smo istakli da on, u suprotnosti s ve­
ćinom romantičarskih antikapitalista, nije uto­
pist „dobrih strana*' kapitalizma, već ga, baš
naprotiv, brani i veliča sa stanovišta njegovih
„rdayih-^strana**. Pošto sve više postaje nemo-
gućno da se protivrečnosti kapitalizma harmo­
nično premoste i apologetikom negiraju, a po­
vratak patrijarhalnih odnosa je očito beznade-
žan, to se ideologija liberalizma i romantizma
starog tipa ubrzo pretvorila u jalovo, prazno
frazerstvo. Već Šopenhauer stupa na nov put
apologetike kapitalizma, na put p o s r e d n e
apologetike, u obliku opšte kritike svakog po­
stojanja. Niče, a pre njega Jakob Burkhart, daje
Šopenhauerovoj filozofiji i s t o r i s k i obrt.
Dok za Sopenhauera sve postojanje pretstavlja
besmislen haos, čime je svaka posebna kritika
kapitalističke ekonomike degradirana do sme-
šnog sitničarstva, Niče koncentriše svoj pesimi­
zam na problem istorije. Opšta besmislenost po­
stojanja ostaje i kod njega kao metafizička po­
zadina, ali u određenim periodima čovečanstvu

95-
ipak uspe va da iz ove objektivne besmislenosti
izvede subjektivan smisao (Grčka, Renesan­
sa itd.). Tek u poslednjem veku, tek od Francu­
ske revolucije rasulo je svom silom ovladalo
čovečanstvom. Prema Ničeu, protiv tog rasula
treba se b o r i t i . Istorizacija pesimizma znači
dakle, kod Ničea, ujedno i njegovo a k t i v i ­
r a n j e nasuprot Sopenhauerovim pasivnim
tendencijama otstranjivanja od sveta.
Ali, gde da otpočne taj aktivizam? Pošto
Niče ne može da vidi niti hoće da vidi ijedan od
objektivnih uzroka degradacije čoveka koju je
zapazio, mora da odvoji čoveka od njegovih dru­
štvenih osnova i da od njega napravi m i t s k u
f i g u r u . Dekadentnom čoveku, koji danas pre-
vlađuje i koga su iskvarili hrišćanstva. JSokrak
Ruso itd., treba suprotstaviti „novog čoveka".
Ne naziva- Niče sebe uzalud s ponosom psiholo­
gom. Čitava njegova filozofija nije ništa drugo
nego do mita naduvana psihologija njegovog
sopstvenog razvitka: preokret u čoveku koji je
bio opčinjen savremenom dekadencijom (obo­
žavanje Šopenhauera i Vagnera, iluzije o
Bizmarkovom Rajhu), ali je kasnije sagledao
lažnost tih tendencija i tim sagledavanjem
„ozdravio", „savladao" dekadenciju. Taj sop-
stveni doživljaj psihološkog savlađivanja deka­
dencije Niče uopštava u jednu filozofiju istorije
i kulture. Ova doživljavana osnova daje njegovoj
— objektivno apologetskoj — filozofiji subjek­
tivni akcenat proživljenosti, originalnosti i
iskrenosti. Iza Ničeovog doživljaja objektivno
se skriva samo iluzija da se protivrečnosti stvar-

96
nog kapitalizma mogu savladati mitom jednog
izmišljenog razvijenijeg kapitalizma, imperija­
lizma
Jezgro Ničeovog metoda mitiziranja sastoji
se, dakle, u tome da se istoriski principi koji se
bore pretvore u l j u d s k e t i p o v e koji se
bore, a zadatak je filozofa da u te ljudske tipove
psihološki proniknu. Ova mitska psihologija sa­
kriva pred Ničeom protivrečnosti u njegovom
shvatanju i njegovoj oceni protivrečnosti kapi­
talizma. Ona mu ujedno pridaje, na osnovici
njegovog agnosticizma koji prerasta u mistiku,
privid realističkog shvatanja, „naučnosti" (miti-
zacija darvinizma, biologizam itd.). Ujedno ova
mitizacija omogućava Ničeu da prikrije kapita­
listički karakter svojih utopija koje on suprot­
stavlja kapitalizmu. On se gnuša kapitalističke
konkurencije, ali borbu za opstanak pretvara u
mitski princip, a iz grčkog ,,Agon"-a (takmiče­
nje) gradi mitologiju svakog zdravog društva, i
pri svemu tome zaboravlja da je samo po starom
romantičarskom receptu „rđavoj konkurenciji"
suprotstavio „dobru konkurenciju". Ista je stvar
i sa natčovekom i ostalim figurama njegovih
mitova. Ali to prerušavanje ide još dalje, jer
mit, ostajući kapitalistički, ne izgleda samo kao
nešto što je drukčije od kapitalizma nego ujedno
i kao nešto istoriski n o v o : odbrana kapitali­
stičkih principa dobij a gest radikalnog juriša
protiv sadašnjeg društva, karakter p s e u d o -
r e v o l u c i o n a r n o g držanja.
I na toj psihološko-mitskoj osnovi Niče „sa­
vlađuje" dekadenciju. Kao što je za sebe lično
7 N ič e i fa šiz a m 97
gajio iluziju da je u sebi samom savladao deka­
denciju, on misli da je iznutra, psihološki može
savladati u mitiziranoj psihologiji svojih istori-
sko-mitoloških likova. Ovim metodom nastaje
njegov osobeni stav prema problemu dekaden­
cije: on je ne osuđuje u celini kao bornirani bra­
nioci ranijih stepena razvitka, ali se i ne brčka
sa slašću u baruštini dekadencije kao propali
prosečni literati. Šta više, u dekadenciji on vidi
nužno p r e l a z n o s t a n j e koje vodi „ozdrav-
ljenju“ čoveka. A na putu, kojim ovde polazi, on
dosledno i dokraja sprovodi protivrečnost osnova
svoje filozofije. On želi da dekadenciju preva-
ziđe baš time da je potencira. Elementi koji u
običnoj dekadenciji koče život i dovode do nje­
govog raspadanja, mogu, uvećavanjem razmera,
jačanjem u njima skrivene snage da se prometnu
u suprotnost dekadencije. „Najzad, sve je pi­
tanje snage: umetnik, istinski bogate i jake vo­
lje, mogao bi čitavu romantičku umetnost sa­
svim presaviti u antiromantičnost, ili — da upo-
4;rebim moju formulu — u d i o n i z i s k u
umetnost: upravo tako kao što će u ruci najsnar
žnijeg sve vrste pesimizma i nihilizma postati
čekić i alat više kojim će se zidati novo stepe­
nište ka sreći. “
U svemu tome vidi se jasno Ničeova duboka
povezanost s tradicijama romantičarske kritike
kapitalizma: Niče se borio protiv romantike, ali
tako da je ,,rđavoj“, dekadentnoj romantici su­
protstavio ,,dobru“ romantiku, dionizisku umet­
nost. Svakako, Niče, kao što smo videli, preo­
kreće sadržajno metod starih romantičarskih

98
 kritičara kapitalističke kulture. On je apologet
„rđavih strana“ kapitalizma. Ovakav stav omo­
gućava mu vrlo radikalnu kritiku kulture, na­
oko „nemilosrdno" raskrinkavanje kulturnih
protivrečnosti kapitalizma. Niče se u ovoj
tačci prividno susreće s ranim buržoaskim „ci­
ničkim" kritičarima kapitalizma. Ali samo pri­
vidno. Jer ovi — pomislimo samo na Mandvila
— vrlo tačno osećaju objektivno revolucionarni
karakter kapitalističkog razvitka svog vremena
i baš iz revolucionarnog poleta objektivne isto-
riske uloge svoje klase crpu sposobnost i sme-
lost da sa ciničkom jasnoćom ukažu kojim će
putem krvi i prljavštine taj razvitak, po istori-
skoj nužnosti, morati da prođe. Niče, naprotiv,
a p o l o g e t i z i r a kapitalizam posmatrajući ga
sa njegovih „rđavih strana", jer isuviše jasno
gleda a da ne bi uočio da su svi neposredno apo­
logetski argumenti odavno postali jalovi i otr­
cani, da se kapitalizam može spasti samo pri­
vidno nepoštednom kritikom njegovih degradi­
raj ućih dejstava jednim „credo quia absur-
dum" (veru j em, jer je apsurdno). Baš da bi ka­
pitalizam misaono spasao, Niče razotkriva svu
sitničavu gnusobu njegovih kulturnih pojavnih
oblika i suprotstavlja im kao apologiju čitavog
sistema džinovsku gnusobu svog istoriskog mita,
svoje „plave beštije", svoga „Cezara Bordžije
kao pape". Prema tome, unutrašnje jezgro Ni-
čeovog istoriskog mita je mit varvarstva kapi­
talizma u propadanju.
Ova apologija varvarstva kod Ničea javlja
se kao' veliki estetsko-istoriskofilozofski mit,
7* 99
naime „preocenjivanje vrednosti“ kao iz osnova
novi oblik starijeg kanona lepog: Renesanse i,
pre svega, helenizma. Vinkelmanovo — Lesin-
govo shvatanje Antike bilo je refleks priprema­
nja demokratske revolucije: dozi van je građanina
polisa, citoyena koji se rađao, slobodnog i har­
moničnog novog čoveka društva koje je trebalo
stvoriti. Već s Geteovim i Šilerovim klasicizmom
slabi taj socijalni patos, ali, doduše, usled unu­
trašnjeg produbljavanja, prodiranja u proble­
matiku stvarno novog čoveka Evrope u stvarno
novom društvu, nastalom u vihoru Francuske
revolucije. Kod tobožnjih Geteovih nasleđnika
posle poraza revolucije od 1848 ova socijalna
osnova Antike kao uzora potpuno iščezava; na­
staje „klasika“ jedne prazne, školske, formali-
stičke korektnosti, koja je nužno morala izgubiti
vezu s glavnim strujama književnosti i života.
Nazadak je nastupio vrlo brzo: nemačka re­
akcionarna opozicija Francuskoj revoluciji ističe
ujedno novu pseudo-realističku sliku helenizma.
Tome je prva umetnička predigra Klajstova
,;Pentezileja“: eksplozija đekadentski razulare­
nog modernog nagonskog života, spontane mr­
žnje prema meri i razumu — i sve to u antičkom
ruhu. Klajstova izvanredna pesnička plahovitost
postiže vremenom pobedu u novom shvatanju
Antike u romantičarskoj filozofiji i istoriogra-
fiji (Šeling, Geres, Kroj cer itd.). Bahofen se
samo svojim mitskim izražajnim oblicima do­
tiče ovih tendencija; on je, ustvari, otkrivač
dubokosežne društvene revolucije koja osvet-
ljava istinsku istoriju Antike: propadanja prvo-

100
 bitnog komunizma, prelaza s matrijarhata na
patrijarhat.
Alfred Bojmler, fašistički istoričar ovog razvi­
tka, nazire vezu između Ničea i tih tendencija.
Ali dok Bahofena falsifikuje u smislu mitske
reakcionarnosti, on Ničeu prebacuje da prete-
rano racionalistički, isuviše pozitivistički prilazi
ovom problemu. Prigovor je malo opravdan.
Besumnje je Niče jednostavniji, više „pravoli-
niski“ i manje maglovit od mnogih svojih pret­
hodnika. Ali je njegova osnovna tendencija ista:
prvo, i kod njega nestaje povezanost između
demokratske slobode antičkog građanina polisa
i lepote grčke umetnosti; drugo, lepota i harmo­
nija nisu ni kod njega više centralne kategorije
estetike; treće, ,,preocenjivanje“ Antike, kao
uzora i on tumači tako da su Grci uspeli da preo­
braze sve nagone varvarskog haosa kako bi od
njih stvorili silu, koja se sprovodi tiranski, koja
ugnjetava i osvaja. Ničeov ideal helenizma (baš
kao i njegov ideal Renesanse) ističe te epohe
kao vrhunac onog varvarstva koje je, prema
njegovom shvatanju, jedino kadro da ukaže na
izlaz — na militarističko-imperijalistički izlaz
iz kulturne krize njegovog vremena, iz porođaj­
nih mulca nemačkog i internacionalnog impe­
rijalizma.

Sa svim ovim osnovnim tendencijama svoje

filozofije Niče otvara onaj proces razvitka bur-
žoaske ideologije koji se u imperijalizmu posle
svetskog rata sliva u fašističku ideologiju. Po-
101
navijamo: u fašističkoj filozofiji i estetici nema
ni jednog jedinog motiva na čiji izvor ne bismo
naišli u prvom redu kod Ničea. Nije pritom to­
liko bitna neposredna srodnost pojedinih izreka
i sudova, koliko opšti metod shvatanja kulture
i umetnosti. Socijalna demagogija fašizma isto
tako je produženje Ničeove indirektne apologe­
tske kapitalizma, kao što i čitava fašistička kon­
cepcija o ,,eliti“ potiče iz Ničeovog suprotstav­
ljanja čoveka nižeg i višeg, iz njegove teorije
resantimana itd. Fašizam, dakle, s pravom vidi
u Ničeu jednog od svojih najznačajnijih pre­
daka. Ali, fašizam se, kao što smo videli, isto­
vremeno odnosi prilično nepoverljivo prema
izvesnim crtama Ničeovog metoda i njihovim
rezultatima. To je razumljivo. Jer između Ničea
i fašizma leži ceo ljudski vek ideološkog propa­
danja kapitalizma. Ničeov utopiski san o impe­
rijalizmu postao je strašna stvarnost. Zato fa­
šizam u mnogom pogledu teško može podnositi
paradoksnu nepoštednost Ničeovog mišljenja.
Spol ja blistava a u suštini bedna, skroz lažljiva
eklektika fašizma prinuđena je da Ničeove pro-
tivrečnosti dovede do grube površne, demagoške
,,sinteze“. Fašizam se ne može lišiti „velikih li­
kova" Bizmarka i Vagnera, i mora da ih „izmiri"
s Ničeom. On ne može podneti Ničeovo prosto-
dušno uvažavanje romanske kulture, Ničeov
zahtev za latinski jasnim i preciznim načinom
izražavanja. (Sa tog gledišta Niče je smatrao
Hajnea jedinim zaista velikim nemačkim knji­
ževnikom posle Getea.) Fašizam pretvara Niče-
ovu antirealističku estetsku tendenciju, njegov

102
zahtev „falsifikovanja" estetskog objekta, „ne-
poštednog i pristrasnog udešavanja stvari" u
grubo apologetsko veličanje varvarstva trulećeg
monopolističkog kapitalizma površnim, eklek-
ličkim novinarskim mitovima.
Taj stav fašizma prema Ničeu najjasnije po­
kazuje Ničeov položaj u razvitku nemačke bur-
žoaske ideologije. S jedne strane, Niče je prvi
nemački mislilac širokog uticaja kod koga jasno
dolaze do izražaja otvoreno reakcionarne ten­
dencije kapitalizma koji je počeo da truli; on je
u filozofiji prvi vesnik imperijalističkog var­
varstva. S druge strane, Niče je posleđnji
mislilac nemačke buržoaske ideologije, kod koga
su tradicije klasične epohe još u izvesnonf ste-
penu. živele i dejstvovale. Svakako, u obliku
nakaznom i unakazujućem. Između klasičnog
građanskog razvitka i Ničea leži romantično za­
mračivanje tih tradicija u periodu Svete ali­
janse, leži izdaja nemačke buržoazije svoje
sopstvene revolucije 1848 godine i posle nje,
leži njena kapitulacija pred „bonapartističkom
monarhijom" (Engels) u hoencolemovsko-biz-
markovskom izdanju. Prema tome, nasleđe kla­
sičnog perioda Niče preuzima, opterećen svim
tim reakcionarnim posredničkim elementima.
On je posleđnji nemački značajni mislilac koji
s tim nasleđem ima izvesnu živu vezu, i baš
usled živosti te njegove veze, usled subjektivne
strasti kojom je na svoj ličan način usvojio to
nasleđe, on je postao grobar klasičnih tradicija
a Nemačkoj. Njegova polemika isto tako razara
prazni akademizam liberalnog razvodnjavanja

103
grčkih tradicija klasika, kao što razara i borni­
rano veličanje Srednjeg veka, mračnjački hri-
stijanizam romantičara. Ali u isto vreme ona
pretvara klasično nasleđe, helenizam, Renesansu,
francuski XVII i XVIII vek, nemačku klasiku u
mit dekadentnog varvarstva.
Ovo sadržajno preinačavanje klasičnih tra­
dicija nasleđa kod Ničea ide u korak s razara­
njem metodoloških pute va za razrađivanje toga
nasleđa u cilju njegovog usvajanja. Metodološki,
Niče razara dosadni filološki način toga usva­
janja, banalni istorizam i liberala i kasnijih ro­
mantičara. Ali na njihovo mesto on postavlja
metod samovoljnih konstrukcija, prepeva isto-
rije u mitovima, „duhovito“ razvrstavanje isto-
rije, ljudi i perioda. Povezanost velikih ličnosti
istorije sa stvarnim borbama njihovog vremena
kod Ničea iščezava još više nego kod njegovih
plitkih i banalnih antipoda. Svaki istoriski lik
se kod Ničea raspada na pojedinačne psihološke
osobenosti, od kojih se, po potrebi, mogu kon-
struisati bilo kakvi mitovi. Kao subjektivno
iskren mislilac, Niče je bio potpuno svestan
ovog svog metoda. „Samo ono što je lično, nikad
se ne može opovrgnuti. Iz tri anegdote može se
nacrtati lik nekog čoveka; ja pokušavam da iz
svakog sistema izvučem po tri anegdote, a osta­
tka se odričem. “ VTako Niče postaje predak
svake samovoljne istoriske konstrukcije i stva­
ranja mitova u periodu imperijalizma; od im-
presionizma do ekspresionizma, od Simela do
Gundolfa i dalje preko njih do Špenglera, Mê­
lera van den Bruka, Jingera i još dalje do

104
Rozenberga i Gebelsa vodi put na koji je u
Nemačkoj Niče prvi svesno stupio. U fašizmu
rezultati toga puta postaju toliko grubi da ćelo
nasleđe nije ništa drugo do samovoljna zbirka
mogućnosti za demagoške plakate. Oblik i sadr-
žina naprednog nasleđa u razvitku čovečanstva
za buržoaziju su pod fašizmom presušeni izvori.
Ali fašizam prima nasleđe dugog procesa raz­
vitka, na čijem početku stoji Niče i u kome su
i poneki buržoaski protivnici fašizma — ne­
voljno i nesvesno — učestvovali. Ni najjasnije
saznavanje razlika u ideološkom nivou između
Ničea i njegovih fašističkih naslednika ne može
zaseniti osnovnu istorisku činjenicu — da je
Niče jedan od najvažnijih predaka fašizma. j
 SAD R ŽAJ
Str.
JPredgovor srpskohrvatskom izdanju . 5
P r e d g o v o r ................... . 7
Niče i nemački fašizam . . . . 19
Niče kao preteča fašističke estetike . 55
 Korektor B ozidar Gocić
Izdavačko preduzeće „Kultura", Beograd, DeČanska 29.
Štamparija „Kultura", Makedonska 4.