158 159
2. Исто та­ко, кр­ште­ње се увек оба­вља­ло на са­бра­њу це­ле Цр­кве, це­ле цр­ о­а Пи­сма ни­је до­вољ­но ин­ди­ви­ду­ал­но чи­та­ње: „Ако би пу­ко чи­та­ње
кве­не за­јед­ни­це (па­ро­хи­је), у ње­му су сви уче­ство­ва­ли и оно је би­ло де­ло
сви­ју. Јер, сми­сао Кр­ште­ња је упра­во у то­ме што оно уво­ди чо­ве­ка у Цр­
кву и чи­ни га чла­ном (удом) Те­ла Хри­сто­вог. Од­мах на­кон Кр­ште­ња но­во­
кр­ште­ни је уче­ство­вао у Ли­т ур­ги­ји и при­че­шћи­вао се за­јед­но са сви­ма из
Јед­не Ча­ше и Јед­ним Хле­бом. „Је­дан је Го­спод, јед­на ве­ра, јед­но Кр­ште­ње”
(Еф. 4, 5). „Јер јед­ним Ду­хом ми се сви кр­сти­смо у јед­но Те­ло… и сви смо
јед­ним Ду­хом на­по­је­ни” (1 Кор. 12, 13). Ако се Кр­ште­ње и пре­ста­ло са­вр­ша­
ва­ти, спо­ља гле­да­но, на цр­кве­ном са­бра­њу (ску­пу чи­та­ве за­јед­ни­це), ипак
му је сми­сао остао увек је­дан те исти; да уве­де чо­ве­ка у Цр­кву, сје­ди­ни га
са дру­ги­ма у Хри­сту и укљу­чи у је­дин­стве­ни жи­вот Цр­кве.
3. И, нај­зад, Кр­ште­њу је прет­хо­дио ду­жи или кра­ћи пе­ри­од при­пре­ме, тзв.
ола­ше­ња1 (ка­ти­ху­ме­на­та), од ко­га ће­мо и по­че­ти об­ја­шња­ва­ње чи­на Кр­
ште­ња у на­ше вре­ме.
Крштење – Света Тајна   уласка у Цркву
ОГЛАШЕЊЕ
У   ста­ри­ни, при­пре­ма за кр­ште­ње об­у­хва­ти­ла је: 1) огла­ше­ње, тј. по­у­ча­ва­
ње у ве­ри, 2) цр­кве­ну мо­ли­тву за огла­ше­не и 3) низ чи­но­ва или об­ре­да
ко­ји­ма се чо­век при­пре­ма за сту­па­ње у но­ви жи­вот.
I. Поучавање у вери
Ч о­век ко­ји је по­стао ола­ше­ни (ка­ти­ху­мен), са­мим тим је већ за­све­до­чио
сво­ју ве­ру. Та ве­ра га је и при­ве­ла Цр­кви. А Цр­ква ње­му пре­да­је ону
исти­ну и онај жи­вот ко­је је Њој пре­дао Го­спод, и ко­ји се за­то и на­зи­ва­ју
Пре­а­ње (од грч­ке ре­чи „а­ра­о­сис” – оно што је пре­да­но). Лич­на ве­ра
мо­ра би­ти укљу­че­на у ве­ру Цр­кве – из­не­та на ви­де­ло, и ако има ка­квих
не­до­ста­та­ка, уса­вр­ше­на у Цр­кви. Наш жи­вот у Цр­кви се на­ла­зи на стал­ној
про­ве­ри „сво­га”, сво­је ве­ре, сво­је исти­не – ве­ром Цр­кве, ње­ним Пре­да­њем,
а то и је­сте осно­ва са­бор­но­сти, тј. уса­гла­ше­но­сти (ускла­ђе­но­сти) сва­ко­га
чла­на Цр­кве по­је­ди­нач­но са це­ли­ном (то је зна­че­ње грч­ке ре­чи „ка­то­ли­
кос” – са­гла­сан, у скал­ду са це­ли­ном). Са дру­ге стра­не, то пре­да­ва­ње исти­
не од стра­не Цр­кве сва­ком ње­ном чла­ну на­ла­же на ње­га од­го­вор­ност за
очу­ва­ње те исти­не, чи­ни га „чу­ва­рем ве­ре и бла­го­че­сти­во­сти [по­бо­жно­
сти]”, ка­ко пи­ше у По­сла­ни­ци ис­точ­них па­три­ја­ра­ха из 1848. го­ди­не.
Осно­ва то­га са­гла­ша­ва­ња би­ло је „пре­да­ва­ње” бу­ду­ћем чла­ну Цр­кве Све­
о­а Пи­сма и ње­го­вог, Цр­кве­ном чу­ва­ног, истин­ског сми­сла. „Та­да им
отво­ри ум да раз­у­ме­ју Пи­сма” (Лк. 24, 25). То зна­чи да за раз­у­ме­ва­ње Све­
1 Сло­вен­ски
цр­кве­ни из­раз „огла­си­ти”, „огла­ше­ни” и „огла­ше­ње” пре­ве­де­ни­це су грч­ких
ре­чи „ка­ти­хо”, „ка­та­ху­ме­нос” и „ка­ти­хи­сис” ко­ји зна­че „учи­ни­ти да од­је­ку­је у уши­ма, о­
у­ча­ва­и (жи­вим гла­сом) др­жа­ти ве­ро­на­у­ку”, од­но­сно „онај ко­а о­у­ча­ва­ју” и „о­у­ча­ва­ње
ве­ри, ве­ро­на­у­ка, ка­и­хе­за, (исти­на­ма хри­шћан­ске ве­ре)”.
би­ло до­вољ­но”, го­во­ри све­ти Јо­ван Зла­то­у­сти, „ка­ко об­ја­сни­ти и то што
Је­вре­ји, ко­ји чи­та­ју Са­ри За­ве, до са­да још ни­с у по­ве­ро­ва­ли?” Ово
раз­у­ме­ва­ње да­је се са­мо у Цр­кви – у пре­да­њу ко­је те­че од све­тих Апо­столâ
ко­ји­ма је Сам Хри­стос „отво­рио ум”, тј. от­крио скри­ве­ни сми­сао Пи­сма
као про­ро­чан­ства и све­до­чан­ства ог­њем. За­то се пре­да­ва­ње Све­о­а Пи­
сма и вр­ши­ло на бо­го­слу­жбе­ном са­бра­њу и са­сто­ја­ло се од чи­та­ња и ту­
ма­че­ња би­блиј­ско­га тек­ста.
Ве­ли­ки Пост био је вре­ме на­ро­чи­то при­пре­ме за кр­ште­ње, бу­ду­ћи да се
Протојереј Александар Шмеман
Кр­ште­ње са­вр­ша­ва­ло у Вас­кр­шњу ноћ. Ето за­што је ве­ли­ко­по­сно бо­го­
слу­же­ње све до на­ших да­на ве­ли­ким сво­јим де­лом по­све­ће­но чи­та­њу
Са­ро­а За­ве­а, при че­му се то чи­та­ње ко­ре­ни­то раз­ли­ку­је од чи­та­ња
Са­ро­а За­ве­а у не­ко дру­го вре­ме цр­кве­не го­ди­не: из­ван Ве­ли­ког По­
ста, он се чи­та са­мо кроз „па­ри­ми­је” (кра­ће за­себ­не одељ­ке), ко­ји су не­
по­сред­но ве­за­ни за од­ре­ђе­ни пра­зник. Ов­де се, пак, чи­та ре­дом, тј. гла­ву
по гла­ву, и то та­ко да ва­зда на­по­ре­до те­ку чи­та­ња из књи­ге По­са­ња
(ства­ра­ње све­та, грех и из­бра­ње Изра­и­ља као по­че­так спа­се­ња све­та), из
про­ро­ка Иса­и­је (про­ро­чан­ства о Спа­си­те­љу и спа­се­њу) и Причâ Со­ло­мо­
но­вих (при­род­ни мо­рал­ни за­кон).
На осно­ву Све­о­а Пи­сма, и на­по­ре­до са њим, од­ви­ја­ло се упо­зна­ва­ње ола­
ше­но­а са цр­кве­ним уче­њем, за­вр­ша­ва­ју­ћи се из­ла­га­њем Сим­во­ла ве­ре,
ко­ји је овај у Ве­ли­ку Су­бо­т у имао да упу­ти Цр­кви, тј. ис­по­ве­ди га пред
кр­сти­о­ни­цом, по­све­до­чу­ју­ћи ти­ме сво­је укљу­че­ње у ве­ру Цр­кве, при­ма­ње
те ве­ре и оба­ве­зу да је чу­ва. Тре­ба при­ме­ти­ти да је, исто­риј­ски гле­да­но,
Света Тајна Крштења
Сим­вол ве­ре упра­во и на­стао у ве­зи са огла­ше­њем, из по­тре­бе да се пре­
да­ње Цр­кве „ре­зи­ми­ра” (из­ло­жи у са­же­том об­ли­ку), ра­ди ње­го­вог ис­по­
ве­да­ња уочи Кр­ште­ња.
И, нај­зад, ола­ше­но­ме је из­ла­ган „за­кон” цр­кве­не мо­ли­тве, тј. об­ја­шња­ван
му је сми­сао цр­кве­них Тај­ни и бо­го­слу­жбе­них чи­но­ва и, на­рав­но, пре све­
га, сми­сао са­мог об­ре­да кр­ште­ња. Ола­ше­ни се истин­ски уво­дио у жи­вот
Цр­кве и при­пре­мао да све­сно и од­го­вор­но уђе у Њу. Обра­сци та­квих ми­
ста­го­шких ка­ти­хе­за [бе­се­да огла­ше­ни­ма] са­чу­ва­ни су у де­ли­ма св. Ки­ри­ла
Је­ру­са­лим­ског, св. Ам­вро­си­ја Ми­лан­ског и мно­гих дру­гих Ота­ца и Учи­
тељâ Цр­кве. Из њих се ви­ди са ка­квом је љу­ба­вљу Цр­ква при­пре­ма­ла сво­је
бу­ду­ће чла­но­ве за тај­ну спа­се­ња, ка­ко им је са ра­зних стра­на, све ду­бље и
ду­бље от­кри­ва­ла сми­сао оно­га што ће се о Кр­ште­њу са њи­ма зби­ти.
Са­да се кр­шта­ва­ју го­то­во ис­кљу­чи­во де­ца, што, при­род­но, ис­кљу­чу­је мо­
гућ­ност при­пре­ме за све­т у Тај­ну и ње­ног об­ја­шња­ва­ња. Кр­шта­ва­ње де­це
је ве­о­ма ста­ра прак­са, о ко­јој по­сто­је све­до­чан­ства још из апо­стол­ског
до­ба. У на­ше вре­ме њу осу­ђу­ју сек­та­ши, бап­ти­сти, али та је осу­да плод
по­гре­шне ра­ци­о­на­ли­за­ци­је хри­шћан­ства, ко­ја је свој­стве­на сек­та­ши­ма.
Хри­шћан­ство је, пре све­га, но­ви бла­го­дат­ни жи­вот, дат нам Бо­гом у Исусу
 160
Хри­сту, жи­вот ко­ји се ве­ром Цр­кве да­ру­је сви­ма, и, на­рав­но, у пр­вом ре­ду
де­ци, за ко­ју је Сам Исус Хри­стос ре­као Сво­јим уче­ни­ци­ма да им не бра­не
да до­ла­зи к Ње­му (Мт. 19, 14).
Али, ако је у епо­хи ка­да су у Цр­кву сту­па­ли пре­вас­ход­но од­ра­сли, би­ло
при­род­но да им се сми­сао тог но­вог жи­во­та об­ја­сни пре Кр­ште­ња, са­да
је исто та­ко ап­со­лут­но нео­п­ход­но да се сва­ко­ме ко је кр­штен у де­тињ­ству
тај сми­сао от­кри­је он­да ка­да по­ста­не спо­со­бан да га усво­ји. За­до­бив­ши
– ве­ром Цр­кве – тај дар, чо­век је при­зван и ду­жан да га усво­ји це­лим
сво­јим би­ћем – ра­зу­мом, ср­цем и во­љом. И за­то на све­ште­ни­ку, ро­ди­те­
љи­ма и ку­мо­ви­ма ле­жи са­свим из­у­зет­на од­го­вор­ност – они су оба­ве­зни
да де­те, ка­да по­ра­сте, по­у­че са­др­жа­ју об­ре­да Кр­ште­ња, исти­ни хри­шћан­
ске ве­ре и хри­шћан­ском на­чи­ну жи­во­та. По­у­ча­ва­ње За­ко­ну Бож­јем и
тре­ба да бу­де ола­ше­ње по­сле кр­ште­ња, тј. ап­со­лут­но нео­п­ход­на до­пу­на
Све­те Тај­не Кр­ште­ња, рас­кри­ва­ње ње­ног сми­сла. И стра­шан грех чи­не
они ро­ди­те­љи и ку­мо­ви ко­ји се не ста­ра­ју да де­цу на­у­че то­ме и уве­ду их
у цр­кве­ни жи­вот.
Крштење – Света Тајна   уласка у Цркву
II. Црквена молитва за оглашене
П ри­пре­му за кр­ште­ње пра­ти­ле су и на­ро­чи­те цр­кве­не мо­ли­тве за ола­
ше­не. Те се мо­ли­тве и да­нас чи­та­ју на на­шој Ли­т ур­ги­ји, па се чак и цео
њен пр­ви део на­зи­ва „Ли­т ур­ги­јом огла­ше­них”, по­што су му у оно вре­ме
при­с у­ство­ва­ли и ола­ше­ни и слу­ша­ли чи­та­ње Све­о Пи­сма и про­по­вед
ко­ја га ту­ма­чи. Тим мо­ли­тва­ма са­бор­на Цр­ква мо­ли Бо­га да Он „у по­год­
но вре­ме огла­ше­не удо­сто­ји во­де пре­по­ро­ђе­ња” („ба­ње по­нов­ног ро­ђе­
ња”), при­са­је­ди­ни их Све­тој, Са­бор­ној и Апо­стол­ској Цр­кви, и убро­ји у
сво­је иза­бра­но ста­до” (Ли­т ур­ги­ја св. Јо­ва­на Зла­то­у­стог). У то­ку Ве­ли­ког
По­ста, ка­да се при­бли­жа­ва­ло вре­ме „Про­све­тље­ња” [Про­све­ће­ња], тј.
Кр­ште­ња, на Ли­т ур­ги­ји Пре­ђе­о­све­ће­них Да­ро­ва уз­но­си­ло се Бо­гу још и
на­ро­чи­то мо­ље­ње:
„Вер­ни (тј. већ кр­ште­ни), по­мо­ли­мо се за бра­ћу ко­ја се спре­ма­ју за све­то
Про­све­тље­ње [Про­све­ће­ње], да их Го­спод Бог наш утвр­ди и укре­пи, да их
про­све­тли про­све­тље­њем бо­го­по­зна­ња и по­бо­жно­сти, и у по­год­но вре­ме
удо­сто­ји ба­ње по­нов­ног ро­ђе­ња, от­пу­ште­ња гре­хо­ва, оде­ће не­про­па­дљи­
во­сти (тј. бе­смрт­но­сти), ро­ди их во­дом и Ду­хом, и да­ру­је им са­вр­шен­ство
ве­ре, и при­са­је­ди­ни их Сво­ме све­том и иза­бра­ном ста­ду”. Ова мо­ље­ња
за­вр­ша­ва­ју се мо­ли­твом:
„По­ка­жи, Го­спо­де, ли­це Сво­је они­ма ко­ји се спре­ма­ју за све­то Про­све­тље­ње
[Про­све­ће­ње] и жу­де да спе­ру са се­бе гре­хов­ну скврн и оза­ри им ра­зум,
оја­чај их у ве­ри и утвр­ди у на­ди, уса­вр­ши их у љу­ба­ви и по­ка­жи до­стој­
ним удо­ви­ма Хри­ста тво­га, Ко­ји је дао Се­бе у от­куп за ду­ше на­ше”.
Ова мо­ље­ња и мо­ли­тве по­ка­зу­ју да је Кр­ште­ње, сту­па­ње но­вих чла­но­ва у
Цр­кву, по сво­јој су­шти­ни, де­ло све­ко­ли­ке Цр­кве и све­ко­ли­ке цр­кве­не
161
за­јед­ни­це, а не „из­дво­је­на”, „по­ро­дич­на” ре­ба, у шта се оно че­сто у на­
ше вре­ме пре­тва­ра. Кр­ште­ње не са­мо да се вр­ши­ло на цр­кве­ном са­бра­њу
о нај­ве­ли­чан­стве­ни­јем од свих пра­зникâ (Вас­кр­с у), не­го је и оно са­мо
би­ло пра­зник Цр­кве, као но­во­га је­дин­ства љу­ди Хри­стом са­бра­них и сје­
ди­ње­них у Ње­му са Бо­гом и ме­ђу со­бом. „Је­дан Го­спод, јед­на ве­ра, јед­но
Кр­ште­ње” (Еф. 4, 5). И упра­во Кр­ште­њем, тј. та­јан­стве­ним сје­ди­ње­њем са
Ису­сом Хри­стом, ми по­ста­је­мо си­но­ви јед­но­га Оца и, ме­ђу­соб­но, из­но­ва
бра­ћа – за но­ви жи­вот у „је­дин­ству ве­ре и љу­ба­ви” (св. Иг­ња­ти­је Ан­ти­о­
хиј­ски). И за­то се ова Све­та Тај­на, ко­јом но­ви брат сту­па у цр­кве­ни жи­
Протојереј Александар Шмеман
вот, ти­че свих вер­них и зах­те­ва мо­ли­тве­но уче­шће сви­ју. У ста­ри­ни, то­
ком Ве­ли­ког По­ста Цр­ква не са­мо да је ола­ше­не при­пре­ма­ла за Кр­ште­ње,
не­го се и са­ма при­пре­ма­ла за при­ма­ње огла­ше­них, и то по­стом, мо­ли­твом
и по­ка­ја­њем. И би­ло би до­бро ка­да би у на­ше вре­ме, у слу­ча­је­ви­ма ка­да је,
из овог или оног раз­ло­га, Кр­ште­ње не­мо­гу­ће оба­ви­ти у цр­кви, све­ште­ник
об­зна­њи­вао це­лој па­ро­хи­ји кр­ште­ња ко­ја тре­ба да се са­вр­ше и по­зи­вао
чи­та­ву па­ро­хиј­ску за­јед­ни­цу да се мо­ли за но­ве чла­но­ве Цр­кве. Та­да ће
мо­ли­тва за ола­ше­не ожи­ве­ти у на­ма у сво­јем пу­ном зна­че­њу и пу­ној си­ли
сво­јој. И сва­ки пут пред­ста­вља­ће за нас под­се­ћа­ње да је сми­сао цр­кве­ног
жи­во­та у то­ме да сва­ко се­бе и све сво­је са­вла­ђу­је и на­ди­ла­зи ра­ди бес­ко­
нач­ног уз­ра­ста­ња у „је­дин­ству у Хри­сту” – „да сви јед­но бу­ду: као Ти Оче
што си у Ме­ни и Ја у Те­би, да и они у На­ма јед­но бу­ду, да свет ве­ру­је да си
Ме Ти по­слао” (Јн. 17, 21). Јер, та­ква је при­ро­да Цр­кве, та­ква ми­си­ја ње­на у
све­т у, та­кав за­да­так ко­ји је Го­спод по­ста­вио сва­ко­ме од нас.
Света Тајна Крштења
III. Чин (обред) оглашења
К ао што је већ ре­че­но, ола­ше­ње и мо­ли­тве су то­ком це­лог Ве­ли­ког По­
ста би­ле пра­ће­не и на­ро­чи­тим об­ре­ди­ма. Је­дан од њих се и до да­нас
са­чу­вао на ве­чер­њем пред Ли­т ур­ги­ју Пре­ђе­о­све­ће­них Да­ро­ва: то је осе­
њи­ва­ње при­с ут­них све­ћом, уз ре­чи – „Све­тлост Хри­сто­ва про­све­тљу­је
све”, што има зна­че­ње оба­сја­ва­ња ола­ше­них све­тло­шћу бо­го­на­дах­ну­тог
сми­сла Све­о­а Пи­сма ко­је се та­да чи­та (исто зна­че­ње има и слич­но ово­
ме осе­њи­ва­ње на­ро­да дво­свећ­ња­ци­ма и тро­свећ­ња­ци­ма, „ди­ки­ри­ја­ма
и три­ки­ри­ја­ма”, од стра­не ар­хи­је­ре­ја, пре чи­та­ња Све­о Пи­сма на Ли­
тур­ги­ји). Сви оста­ли об­ре­ди сје­ди­ње­ни су да­нас у је­дан чин „огла­ше­ња”,
ко­ји се оба­вља не­по­сред­но пре Кр­ште­ња. На тај на­чин, при­сту­па­ју­ћи
ње­го­вом об­ја­шње­њу, ми у ства­ри већ пре­ла­зи­мо на да­на­шњи по­ре­дак
све­те Тај­не Кр­ште­ња.
Но­во­кр­шта­ва­ни до­ла­зи у храм, или до­но­си де­те у храм, а – ако се кр­ште­ње
оба­вља код ку­ће – на ме­сто где је при­пра­вље­на кр­сти­о­ни­ца:
1. Све­ште­ник са епи­тра­хи­љем на се­би – рас­а­су­је но­во­кр­ша­ва­но­а, ски­а
му ор­њу ое­ћу и окре­ће а ли­цем к Ис­о­ку, оса­вља­ју­ћи а са­мо у ко­шу­
љи, рас­а­са­на, о­ло­ла­ва и бо­со­но­а”. Тим ски­да­њем оде­ће и раз­ве­зи­ва­њем
 162
по­ја­са од нај­ста­ри­јих вре­ме­на се из­ра­жа­ва­ло чо­ве­ко­во од­ба­ци­ва­ње пре­ђа­
шњег гре­хов­ног жи­во­та, по­ка­ја­ње и сми­ре­но (смер­но) обра­ћа­ње Хри­сту.
2. „И у­не му ри­у у ли­це”. Ду­ва­ње је у Цр­кви увек би­ло об­ред „ег­зор­ци­
зма”, тј. из­го­ње­ња злих ду­хо­ва. Оно та­ко­ђе пред­ста­вља и да­ри­ва­ње но­вог
жи­во­та, бу­ду­ћи да је, по би­блиј­ској ре­чи, „Бог удах­нуо Ада­му дух жи­во­
та”. Ди­са­ње је основ­на жи­вот­на функ­ци­ја и за­то Цр­ква с њи­ме по­ве­зу­је
ка­ко ис­це­ље­ње жи­во­та, за­ра­же­но­га гре­хом, та­ко и да­ро­ва­ње Ду­ха. Сам
Го­спод је дух­нуо и ре­као Апо­сто­ли­ма: „При­ми­те Ду­ха Све­то­га” (Јн. 20, 22).
Ов­де ду­ва­ње пред­ста­вља из­го­ње­ње злог ду­ха си­лом Ду­ха Све­тог.
3. „И осе­њу­је кр­сним зна­ком че­ло и ру­и ње­о­ве”. Ра­ни­је је ово био пр­ви об­
ред ко­ји се вр­шио на ола­ше­ни­ма. Ка­да се чо­век обра­ћао у хри­шћан­ство,
при­во­ди­ли би га епи­ско­пу и он би му на че­лу сво­јом ру­ком на­чи­нио знак
кр­ста. То је зна­чи­ло да је од то­га тре­на чо­век „из­дво­јен” из све­та и да је
на ње­га ста­вљен Хри­стов зна­мен.
4. „По­ла­же но­во­кр­ша­ва­но­ме ру­ку на ла­ву” – у знак да је Хри­стос за­до­био
чо­ве­ка и да је на ово­га на­ло­же­но „ла­ко бре­ме” Хри­сто­во. „Или не зна­те да
Крштење – Света Тајна   уласка у Цркву
је те­ло ва­ше храм Све­то­га Ду­ха ко­ји је у ва­ма… и да ни­сте сво­ји? Јер, ку­
пље­ни сте ску­по (1. Кор. 6, 19–20). При то­ме све­ште­ник чи­та мо­ли­тву: „У име
Тво­је… по­ла­жем ру­ку на че­до Тво­је ко­је се удо­сто­ји­ло да при­бег­не Тво­ме
све­том Име­ну и на­ђе спа­се­ње под Тво­јим окри­љем. Укло­ни од ње­га ону
ста­ру пре­лест (тј. пре­ђа­шњу из­о­па­че­ност и за­блу­ду) и ис­пу­ни га ве­ром у
Те­бе, на­дом и љу­ба­вљу, да би схва­тио да си Ти је­ди­ни исти­ни­ти Бог, и Је­ди­
но­род­ни Твој Син, Го­спод наш Исус Хри­стос, и Све­ти Дух Твој. Дај му да
др­жи све за­по­ве­сти Тво­је и да ис­пу­ња­ва во­љу Тво­ју, јер ако то чи­ни – жи­
ве­ће (тј. би­ће истин­ски жив). За­пи­ши га у Књи­гу Жи­во­та, увр­сти га у на­
род Свој, да би се и у ње­му про­сла­ви­ло Тво­је све­то Име и Име љу­бље­но­га
Си­на Тво­га, Го­спо­да на­шег Ису­са Хри­ста и Жи­во­твор­но­га Тво­га Ду­ха…”
5. За­ре­ће­ња. По­сле ове мо­ли­тве све­ште­ник се обра­ћа ђа­во­лу. Не­ким пра­
во­слав­ни­ма овај део Кр­ште­ња из­гле­да као чу­дан за­о­ста­так ста­рих су­је­
вер­ја, не­спо­ји­вих са на­шом са­да­шњом ве­ром. И че­сто се мо­же чу­ти ка­ко
са под­сме­хом го­во­ре о на­ред­ба­ма „ду­ни и пљу­ни”, ко­јим се све­ште­ник
обра­ћа огла­ше­ном (или ку­му). Ов­де је на­ро­чи­то по­треб­но на­по­ме­ну­
ти да је Цр­ква увек ве­ро­ва­ла и све­јед­на­ко ве­ру­је у по­сто­ја­ње ђа­во­ла, тј.
твр­ди да по­сто­ји не про­сто – зло, већ и лич­ни но­си­лац и из­вор зла, ђа­во,
ко­ји се по­бу­нио про­тив Бо­га и уву­као у свет кроз грех и смрт и по­стао
„кнез ово­га све­та”. Зло ни­је са­мо, ка­ко се че­сто го­во­ри, од­су­ство до­бра,
као што је та­ма од­су­ство све­тло­сти. Но, иако ни­је би­ће, зло ипак по­се­ду­
је стра­шну ира­ци­о­нал­ну си­лу. А има је за­то што је ње­гов но­си­лац ђа­во,
жи­ва лич­ност ко­ја је иза­бра­ла зло, тј. по­бу­ну про­тив Бо­га, и на­сто­ји да и
чо­ве­ка од Ње­га отрг­не. Та­ко и у све­т у од­су­ство до­бра по­ста­је зло и ру­ши­
лач­ка си­ла он­да ка­да по­сто­ји онај ко не љу­би и ко мр­зи, тј. лич­ност ко­ја
се по­бу­ни­ла про­тив љу­ба­ви. А упра­во у схва­та­њу до­бра и зла и по­сто­ји
163
не­пре­мо­сти­ва раз­ли­ка из­ме­ђу хри­шћан­ства и сва­ког „ра­ци­о­на­ли­зма”
или „по­зи­ти­ви­зма”. По­зи­ти­ви­сти не­ги­ра­ју зло као си­лу: до­вољ­но је ка­жу,
спо­зна­ти шта је до­бро и ис­прав­но да би зло, тј. оно што је по­гре­шно, не­
ста­ло. Хри­шћан­ство, ме­ђу­тим, от­кри­ва тај­ну зла као Зло­га, ђа­во­ла, ко­ји
је за­вео свет и учвр­стио се у ње­му, и од ко­га се чо­век не мо­же из­ба­ви­ти
сво­јим соп­стве­ним сна­га­ма, чак и ако зна шта је до­бро, а шта зло. Хри­
шћан­ство пред­ста­вља от­кри­ве­ње о спа­се­њу све­та Бо­гом, у бор­би про­тив
ђа­во­ла, при че­му се као нај­у­зви­ше­ни­ји пре­су­дан мо­ме­нат те бор­бе ја­вља
Ова­пло­ће­ње, смрт и Вас­кр­се­ње Ису­са Хри­ста. „Са­да се из­го­ни кнез ово­
Протојереј Александар Шмеман
га све­та на­по­ље” (Јн. 12, 31). Хри­стос је по­бе­дио ђа­во­ла и „сру­шио ње­го­ву
ти­ран­ску вла­да­ви­ну”. И чо­ве­чан­ству је ука­зан пут ка тој по­бе­ди – он се
на­ла­зи у сје­ди­ње­њу са Хри­стом, тј. у Цр­кви у ко­јој Хри­стос пре­би­ва до
кра­ја ве­ка. „Да­де им власт над ду­хо­ви­ма не­чи­стим да их из­го­не и да ис­
це­љу­ју од сва­ке бо­ле­сти и сва­ке не­мо­ћи” (Мт. 10, 1).
За­то Цр­ква, при­сту­па­ју­ћи Кр­ште­њу, нај­пре, Хри­сто­вом вла­шћу осло­ба­ђа
чо­ве­ка од роп­ства ђа­во­лу, ко­је је за­јед­нич­ко це­лом па­лом све­т у. То не
зна­чи да вр­ши не­ку „ма­гиј­ску” рад­њу ко­јом се чо­век, јед­ном и за­на­век,
осло­ба­ђа од зла. Зна­мо да се сва­ко ко се обра­ти Хри­сту, са­мим тим уна­
пред опре­де­љу­је за не­пре­кид­ну бор­бу с ђа­во­лом и да ће на ње­га ва­зда
би­ти усме­ре­на сва си­ла зла. Али, да би се чо­век мо­гао са њом бо­ри­ти, он
мо­ра на са­мом по­чет­ку би­ти вра­ћен у нор­мал­но, здра­во ста­ње, тј. си­лом
Хри­сто­вом осло­бо­ђен „при­род­не ис­ква­ре­но­сти”, мо­ра да за­до­би­је ону
сло­бо­ду и си­лу ко­ју сам по се­би, као део тог па­лог све­та, не мо­же сте­ћи. И
док му се си­ла Хри­сто­ва да­је Кр­ште­њем и Ми­ро­по­ма­за­њем, осло­бо­ђе­ње
Света Тајна Крштења
од „при­род­не” пот­чи­ње­но­сти злу вр­ши се за­ре­ће­њи­ма и за­кли­ња­њи­ма
ко­ја прет­хо­де све­тој Тај­ни. Ето за­што се при­пре­ма чо­ве­ка за Кр­ште­ње
за­вр­ша­ва за­по­ве­да­њем, са Бо­жан­ском вла­шћу, ђа­во­лу да „од­сту­пи од
но­во­за­пе­ча­ће­ног вој­ни­ка Хри­сто­вог”. Цр­ква оти­ма од ђа­во­ла и ње­го­вог
цар­ства – зло­бе, гре­ха и смр­ти, још јед­ног си­на Бож­јег, још јед­ном че­ду
Бо­жи­јем да­је мо­гућ­ност и си­лу да сту­пи на пут но­вог жи­во­та. И у тим
„за­пре­ће­њи­ма” от­кри­ва се та­ко че­сто за­бо­ра­вља­на су­шти­на хри­шћан­
ства – оно ни­је „оби­чај­на-ре­ли­ги­ја” са ле­пим и дир­љи­вим об­ре­ди­ма, но
Бо­жи­ји при­зив чо­ве­ку да сту­пи у „вој­ску Хри­сто­ву”, узме уче­шће у том
ду­хов­ном ра­т у и у ње­му оста­не вој­ник Хри­стов до кра­ја.
Три­ма за­пре­ће­њи­ма, сва­ки пут са све ве­ћом вла­шћу и си­лом, на­ре­ђу­је Цр­
ква ђа­во­лу да од­сту­пи и „по­зна сво­ју не­моћ­ну си­лу” – „јер ће Он (Хри­
стос) до­ћи и не­ће одоц­ни­ти”. Хри­стос је Го­спод и Цар све­та. Пред Њим
се већ „пре­кло­ни­ло сва­ко ко­ле­но на не­бе­си­ма и на зе­мљи, и под зе­мљом”
(Фи­лип. 2, 10), те ђа­во, прем­да још увек за­др­жа­ва сво­ју власт и моћ, ипак
већ зна за свој ко­нач­ни по­раз.
И, за­вр­шив­ши за­пре­ће­ња, све­ште­ник се мо­ли: „Вла­ди­ко Го­спо­де, Ко­ји си
ство­рио чо­ве­ка по Сво­ме ли­ку и по­до­би­ју и дао му веч­ни жи­вот, Ко­ји
 164
га ни­си од­ба­цио ни он­да ка­да је због гре­ха от­пао од Те­бе, не­го си по­слао
Хри­ста Сво­га да спа­се свет, Ти Сам и ово че­до Сво­је, ко­је си из­ба­вио од
ро­бо­ва­ња не­ри­ја­е­љу (злом ду­ху), при­ми у Не­бе­ско Сво­је Цар­ство.
Отво­ри очи ума ње­го­вог да би у ње­му си­ја­ла све­тлост Је­ван­ђе­ља Тво­га.
Уве­ди у жи­вот ње­гов све­тло­га Ан­ђе­ла да га из­ба­вља од сва­ке на­па­сти не­
ри­ја­е­ље­ве (враж­је), о су­сре­а са злим, о е­мо­на о­нев­но­а и ма­ша­
ри­ја лу­ка­вих”. И ду­ва­ју­ћи на уста, че­ло и гру­ди ола­ше­но­а, све­ште­ник
три пу­та по­на­вља: „Из­гнај из ње­га сва­ког злог и не­чи­стог ду­ха ко­ји се
кри­је и гне­зди у ср­цу ње­го­вом…” И учи­ни га ра­зум­ним јаг­ње­том све­то­
га ста­да Хри­ста Сво­га, ча­сним чла­
ном Цр­кве Тво­је, си­ном и на­след­
ни­ком Цар­ства Тво­га; да жи­ви по
за­по­ве­сти­ма Тво­јим и са­чу­ва пе­чат
Све­то­га Ду­ха и ри­зу кр­ште­ња нео­
ка­ља­не, ка­ко би до­био бла­жен­ство
све­тих у Цар­ству Тво­ме”.
Крштење – Света Тајна   уласка у Цркву
6. О­ри­ца­ње о са­а­не. Он­да све­
ште­ник окре­ће но­во­кр­шта­ва­но­га
ка за­па­д у – стра­ни та­ме, ко­ја по
древ­ним схва­та­њи­ма пред­ста­вља
стра­ну ђа­во­ла, и три пу­та пи­та:
„Од­ри­чеш ли се са­та­не и свих де­
ла ње­го­вих и свих ан­ђе­ла ње­го­вих
и сва­ког слу­же­ња ње­му и све гор­
до­сти ње­го­ве?” – И ола­ше­ни три
пу­та сам, или по­сред­ством ку­ма,
од­го­ва­ра: „Од­ри­чем се”. Ако је на по­чет­ку Цр­ква са­ма, вла­шћу и си­лом
Хри­сто­вом и „за­пре­ти­ла” ђа­во­лу, са­да се од ола­ше­но тра­жи све­сно (сло­
бод­но) од­ри­ца­ње од ђа­во­ла и слу­же­ња ње­му. Сва­ко зло ко­је по­чи­ни­мо
је­сте слу­же­ње по­гла­ва­ру зла. Од­ри­ца­њем од са­та­не хри­шћа­нин по­вла­чи
оштру цр­т у из­ме­ђу се­бе и зла, ко­је се из­ра­жа­ва у ње­го­вој ре­ше­но­сти да
се про­тив зла бо­ри. То је пр­ви за­вет ко­ји се да­је на Кр­ште­њу.
И опет све­ште­ник три пу­та по­ста­вља пи­та­ње но­во­кр­шта­ва­но­ме, скре­ћу­ћи
па­жњу том упор­но­шћу на бес­крај­ну ва­жност све­сног и сло­бод­ног од­ри­
ца­ња – „Је­си ли се од­ре­као са­та­не?”, а на три пу­та по­но­вље­ни од­го­вор
огла­ше­ног „Од­ре­као сам се” – на­ла­же му да ду­не и пљу­не на ђа­во­ла, да би
та­ко на де­лу до­ка­зао сво­ју спрем­ност да од­мах сту­пи у бор­бу с њим. Не­
ка се са­мо не сме­ју љу­ди при­ли­ком вр­ше­ња тог об­ре­да – ко­ли­ко древ­ног,
то­ли­ко и „ак­т у­ел­ног”, као што је то и са­ма Цр­ква, јер то, „ду­ни и пљу­ни”
знак је на­шег од­луч­ног рас­ки­да с ђа­во­лом, и не­ка зна­ју сви да ђа­во тај
иза­зов не­ће за­бо­ра­ви­ти. Од то­га тре­нут­ка ми се уна­пред опре­де­љу­је­мо
за бит­ку на жи­вот и смрт, у ко­јој не­ће би­ти пре­да­ха. Ми ви­ше не мо­же­
165
мо би­ти „не­у ­трал­ни”, не­го ће­мо увек и у све­му би­ти или са Бо­гом или са
ђа­во­лом. У Је­ван­ђе­љу је мно­го ре­че­но о те­шко­ћа­ма, жа­ло­сти­ма и опа­сно­
сти­ма ко­је нас вре­ба­ју на том „уском пу­т у”: „Не­го се ви­ше бој­те Оно­га”,
го­во­ри Го­спод, „ко­ји мо­же и ду­шу и те­ло по­гу­би­ти у па­клу” (Мт. 10, 28).
7. Обра­ће­ње Хри­су и о­ви­ња­ва­ње Ње­му. Он­да све­ште­ник ола­ше­но окре­
ће ка ис­то­ку у знак ње­го­вог обра­ће­ња, тј. оне уну­тар­ње про­ме­не, „кри­зи­
са”, по­ка­ја­ња, ко­јим по­чи­ње чо­ве­ко­во истин­ско хо­ђе­ње за Хри­стом. Ис­ток
је стра­на све­тло­сти и сун­ца и хри­шћа­ни се на мо­ли­тви сваг­да окре­ћу на
ис­ток, ви­де­ћи у фи­зич­ком сун­цу сли­ку „Сун­ца Прав­де” – Хри­ста, Ко­ји је
Протојереј Александар Шмеман
Сво­јим до­ла­ском про­све­тлио љу­де ко­ји су „се­де­ли у та­ми и сен­ци смр­ти”.
„Ис­ток је Ње­му име” – по­на­вља­мо ми у цр­кве­ној пе­сми ре­чи Про­ро­ко­
ве… За­тим све­ште­ник три пу­та пи­та: „Сје­ди­њу­јеш ли се са Хри­стом?”, и
три пу­та чу­је од­го­вор: „Сје­ди­њу­јем се”. И опет по три пу­та: „Је­си ли се
сје­ди­нио са Хри­стом?” – „Сје­ди­нио сам се”. По­сле све­сног и сло­бод­ног
чо­ве­ко­вог од­ри­ца­ња од ђа­во­ла сле­ди све­сно и сло­бод­но ње­го­во сје­ди­ње­
ње са Хри­стом и по Хри­сту.
8. Ис­о­ве­а­ње ве­ре. „И ве­ру­јеш ли у Ње­га?” – про­ду­жу­је све­ште­ник. – Ве­
ру­јем у Ње­га као у Ца­ра и Бо­га”, од­го­ва­ра ола­ше­ни, све­до­че­ћи не са­мо о
„ве­ри у Бо­га”, не­го и о ве­ри у Цар­ство Ње­го­во ко­је је до­шло у Хри­сту и
би­ло да­то љу­ди­ма. Јер „при­бли­жи се Цар­ство Бож­је”. Од­мах по­том ола­
ше­ни из­го­ва­ра Сим­вол ве­ре, ко­ме су га на­у­чи­ли, ка­ко смо већ ре­кли, у то­ку
при­пре­ме за Кр­ште­ње. У Сим­во­лу ве­ре је украт­ко из­ло­жен сав са­др­жај на­ше
ве­ре, ве­ре у Пре­све­т у Тро­ји­цу – Оца, Си­на и Све­то­га Ду­ха, у Бо­га Твор­ца
Ко­ји нас (као Спа­си­тељ и Осве­ти­тељ наш) спа­са­ва и по­све­ћу­је. У ве­зи са
Света Тајна Крштења
Го­спо­дом Ису­сом Хри­стом, пре­ко Ко­га нас је уси­но­вио Отац Не­бе­ски и
Ко­јим смо сје­ди­ње­ни са Ду­хом Све­тим, Сим­вол ве­ре на­бра­ја оне до­га­ђа­је
из Ње­го­вог жи­во­та („… си­шао с не­бе­са… ова­пло­тио се… по­стао чо­век…
рас­пет… стра­дао… по­гре­бен… вас­кр­сао… уз­нео се на не­бе­са…”, итд.) од
ко­јих сва­ки пред­ста­вља би­тан са­др­жај на­ше ве­ре, сми­сао на­шег жи­во­та,
из­вор бес­крај­не ра­до­сти и спа­се­ња. Ола­ше­ни три пу­та по­на­вља Сим­вол
ве­ре и, по­сле сва­ког чи­та­ња, на пи­та­ње све­ште­ни­ка из­но­ва по­на­вља сво­ју
чвр­сту же­љу да се сје­ди­ни с Хри­стом.
„И по­кло­ни Му се”, го­во­ри све­ште­ник. „По­кла­њам се Оцу и Си­ну и Све­то­
ме Ду­ху, Тро­ји­ци Јед­но­сушт­ној и Не­раз­де­љи­вој”.
Огла­ше­ње је за­вр­ше­но. Ола­ше­ни, ко­ји је сту­пио у окри­ље Цр­кве, „за­пе­ча­
ћен” Њо­ме, од­ре­као се са­та­не, обра­тио Хри­сту и ис­по­ве­дио сво­ју ве­ру у
Исти­ну ко­ју чу­ва Цр­ква. Све­ште­ник за­вр­ша­ва огла­ше­ње све­ча­ним бла­го­
си­ља­њем Бо­га Ко­ји же­ли да се сви љу­ди спа­су, и до­ђу у по­зна­ње Исти­не.
И у по­след­њој мо­ли­тви, ко­ја нас већ при­во­ди ба­њи Кр­ште­ња, он мо­ли
Бо­га да при­зо­ве че­до Сво­је на све­то Про­све­тље­ње и учи­ни га до­стој­ним
те ве­ли­ке бла­го­да­ти… ра­ди сје­ди­ње­ња са Хри­стом е да би би­ло не че­до
пло­ти (те­ле­сно­сти), но Цар­ства Бо­жи­јег”.
Scanned by CamScanner
Scanned by CamScanner
Scanned by CamScanner
Scanned by CamScanner