Клир

могу да добију хиротонију пре него што буду ослобођени од своје

пређашње службе. И наш Закон о устројству војске и морнарице
у свом члану 47 каже да „нико не може постати ђакон, свештеник,
монах или уопште духовно лице, ако није одслужио у сталном
кадру обавезни рок“.
У друштву, кандидат за свештенство мора да има добро име,
тј. да буде на добром гласу, јер је то неопходан услов за успех ње-
гове проповеди. Пошто члан клира мора да ради у корист проши-
ривања Христове науке не само између хришћана него и међу не-
хришћанима, Свето писмо (I Тим. 3, 7) тражи да он „има и добро
сведочанство од оних, који су на пољу, да не би упао у срамоту“.
Због тога defectus famae, тј. како фактичка, тако и правна инфа-
мија представљају сметњу за рукоположење. У вези с тим, сметњу
представљају и професије које се сматрају инфамним. На пример,
у Риму и Византији инфамним су се сматрали глумци (σκηνικοὶ) и
лакрдијаши (μῖνοι). Правила забрањују не само да таква лица буду
клирици (VI, 24 и 51. Карт. 45) него и лица која су ожењена глуми-
цама (ап. 18, VI, 3).

2.4. Услови за постављење клирика

Приликом постављења клирика постоје три тренутка: избор
кандидата или презентација (ῳῆϕος), избор самог клирика (δοκι-
μασία) и рукоположење клирика.
Канонисти обично мешају два сасвим различита акта: акт из-
бора кандидата или презентације са актом избора самог клирика.
Међутим, између тих аката постоји важна разлика. Презентација
је само издвајање кандидата за избор клирика. Циљ презентације
има технички карактер: да олакша избор клирика. Због тога пре-
зентација нема значење тајанственог. Начин презентације само
је питање целисходности, тако да канони не одређују тај начин и
то питање остављају на слободу појединим црквама да поступају
према приликама места и времена. На пример, I васељенски сабор
у својој посланици Александријској цркви говори о праву народа
да врши презентацију кандидата за епископа (Сокр. ист. цркве, I,
9; Migne, 67, стр. 109). Али се у канонима где су општеобавезне
норме о томе не говори. И начин презентације мењао се кроз ис-
торију. У првим вековима, када се црква сматрала колегијом, то
право је припадало народу. На пример, о томе сведоче Климент
Римски (I Кор. 44), Кипријан (Писмо 68, гл. 5), апостолски устави
(VIII, 4) и други. Због нереда приликом избора кандидата, то

346
Ступање у клир

право било је одузето од народа 13. правилом Лаодикијског са-

бора, о чему говори Валсамон у свом одговору александријском
патријарху Марку (Ат. синт. II, 564). Затим је то право прешло де-
лом угледнијим грађанима (Nov. 123, гл. 1 и др.), делом световној
власти, а делом јерархији. Сада у Српској православној цркви на-
род нема право презентације. То право припада само јерархији,
због чега избор кандидата и избор клирика фактички спадају у
један акт. Представници световне власти учествују само прили-
ком избора кандидата за патријарха. Световна власт учествује и
у избору епископа јер, према члану 99 црквеног устава, право на
потврду изабраног кандидата претпоставља и право вета.
Сасвим другачије значење од избора кандидата има избор
клирика. Тај избор је, у суштини, почетак рукоположења. Због тога
је у старо време за избор клирика и за рукоположење коришћен
исти израз – хиротонија (χειροτοωία) која, као и акт рукоположења,
има тајанствени карактер и припада божанској вољи. О томе учи
и Свето писмо: двојицу кандидата на место апостола Јуде изабра-
ли су апостоли заједно са хришћанском општином, али избор
апостола од те двојице кандидата они су оставили Богу. Тај избор
(апостола Матеја) био је завршен бацањем коцке (Дела ап. I, 15–
26). И Симеон Солунски, када прича о начину избора епископа,
каже да избор три кандидата врши сабор, али да избор епископа
од та три кандидата врши митрополит, при чему се митрополито-
ва одлука сматра истом оном божанском коцком којом је изабран
апостол Матеј (Desavus ordinat, cap. 194; 155, 403–406). Дакле, тај
избор припада истим лицима. Али, када народу или световној
власти припада право избора само једног кандидата, епископској
власти припада право на испит и потврду тог кандидата (δοκιμα-
σία). тј. у суштини, право на коначни избор епископа. У Српској
патријаршији, право избора свештеника и ђакона припада
епархијском епископу. Према члановима 158 и 166 црквеног
устава, то право епископ примењује на основу стечаја, док према
члану 98 црквеног устава право избора епископа припада Светом
архијерејском сабору под председништвом патријарха, а право
избора патријарха краљевској власти. О томе ће подробније бити
речи у глави о устројству Српске православне цркве.
За хиротонију се захтева испуњавање следећих пет услова:
– прво, рукоположење за сваки јерархијски степен врши се
само једном (ап. 68; Карт. 27 и 48). Због тога правилно
извршено рукоположење не може никада да се понови,

347
 Клир

чак и у случају када је дотично лице лишено свог степена

(Т. VI, 21 Вас. В. 3). Лице рукоположено од јеретика, тј.
лице чија хиротонија не важи, може бити рукоположено
у исти степен (ап. 68). Ни у овом случају не постоји пона-
вљање рукоположења јер претходно јеретичко рукополо-
жење Православна црква не признаје;
– друго, рукоположење се врши постепено и по реду степена:
од нижег ка вишем, при чему се на сваком степену мора
провести известан период који не може да буде кратак
(Сард. 10). Колико је то времена, канони о томе не кажу
ништа изричито. Али, пошто према канонима ипођакон
мора да има 20, ђакон 25, а презвитер 30 година живота,
може се закључити да је то период од пет година. Ипак,
одређивање тог времена препуштено је увиђавности
црквене власти. Према околностима, ако је неко лице
признато као достојно за унапређење у виши степен,
тај размак (interstitium) може да се смањи. И Валсамон у
тумачењу 17. правила Прво-другог сабора (Ат. синт. II,
702–704) наводи Јустинијанову наредбу из 123. новеле
према којој световњак који је изабран за епископа мора да
буде у клиру најмање три месеца. По његовом мишљењу,
у случају неопходности, између сваког рукоположења
размак мора да буде најмање седам дана. Али, Православна
црква апсолутно забрањује рукоположење persaltum (на
пример, ипођакона, непосредно презвитера или ђакона
до епископа);
– треће, рукоположење увек мора да буде извршено за одре-
ђену цркву, док „у погледу оних који бивају рукополо-
жени без назначења, наређује свети Халкидонски сабор,
да постављење њихово буде непуноважно (ακυρος) и да
никакве службе не могу вршити“ (пр. 6). Међутим, у
Римокатоличкој цркви дозвољено је рукоположење и без
назначења цркве (ordinatio absoluta);
– четврто, рукоположење мора да буде извршено јавно у
цркви и у присуству народа (Теоф. Алекс. 7). Слична на-
редба сусреће се већ у апостолским правилима (VIII, 4).
Циљ ове наредбе састоји се у могућности да народ увек
може да посведочи о кандидату како не би било никакве
преваре приликом рукоположења, тј. да рукоположење
не добије недостојно лице. Црквена историја сведочи да
се понекад тајно рукоположење сматрало неважећим. На
пример, св. Григорије Богослов је на основу тога оспоравао

348
Права и обавезе клира

пуноважност рукоположења Максима Циника,390 а Урсин

рукоположење папе Дамаса;391
– и, пето, рукоположење не вреди ако је стечено симонијом,
тј. за новац (ап. 29; IV, 2; VI, 22). Та забрана има свој
основ у Светом писму (Мат. 10, 8; Дела ап. 8, 18–24). Тој
забрани, изгледа, противрече многобројни византијски
закони о новцу (κανονικον), који свештеници и ђакони
морају да плате приликом рукоположења за епископа,
а епископи митрополитима и патријарсима приликом
свог рукоположења (нпр. 123 Јуст. нов.). Исто тако, и у
Српској православној цркви, према Правилнику о на-
плати црквених такса, за сваки степен плаћа се од 50 (за
ђакона) до 5.000 динара (за патријарха). Али, овде није
реч о симонији, која постоји када исплаћивање новца
служи као мотив за хиротонију лица које је дало новац,
чега овде нема. Уз то, у Српској православној цркви ту
таксу не добија лице које врши хиротонију, него централ-
на црквена благајна за хитне потребе цркве.

3. ПРАВА И ОБАВЕЗЕ КЛИРА

Када рукоположено лице постане члан јерархије, оно сти-
че права и повластице које канони и црквени закони признају
јерархији, али и преузима на себе све дужности везане за његов
јерархијски положај. О правима и повластицама клира већ је било
речи у делу о односу цркве и државе. Зато ће сада бити речи о
обавезама клира. За те обавезе важи опште правило да све што
представља сметњу за прихватање свештенства није дозвољено ни
носиоцима свештеног звања. Како сметње за рукоположење, тако
и обавезе свештених лица могу да се поделе на личне, породичне и
грађанске.

3.1. Личне забране

Свештеним лицима забрањено је све што не одговара висо-
ком моралном нивоу који је за њих обавезан. Њима су забрањене
личне забаве и разоноде које не одговарају узвишености њихове
службе, а нарочито: хазардне игре; коцкање, о чему говоре 42. и
43. апостолско правило; и пијанчење, о чему говоре Свето писмо
390 Видети: Carm. de vita sua, Migne, 37, стр. 1081.
391 Видети: Сократ, Црквена историја, IV, 29.

349