VISOKA ŠKOLA STUKOVNIH STUDIJA ZA EKONOMIJU I UPRAVU

BEOGRAD

Seminarski rad
FUNKCIJE NOVCA

Mentor: Student:

Šabac, 2017.
 SADRŽAJ:

SADRŽAJ: ............................................................................................................................ 0
UVOD ................................................................................................................................... 2
1. NOVAC- POJAM I OSNOVNA PODELA .................................................................. 3
1.1. Robni novac ............................................................................................................ 4
1. 2. Novčanica ili banknota .......................................................................................... 5
1. 3. Papirni novac ......................................................................................................... 6
1. 4. Depozitni (žiralni) novac ....................................................................................... 7
1. 5. Metalni novac ........................................................................................................ 8
2. OSNOVNE FUNKCIJE NOVCA ............................................................................... 10
2. 1. Novac kao mera vrednosti ................................................................................... 10
2. 2. Novac kao sredstvo razmene ............................................................................... 11
2.3. Novac kao blago ................................................................................................... 12
2. 4. Novac kao sredstvo plaćanja ............................................................................... 13
2. 5. Novac kao svetski novac ..................................................................................... 15
ZAKLJUČAK .................................................................................................................... 16
LITERATURA .................................................................................................................. 17

1
 UVOD

Novac je društveno-ekonomska kategorija, koja je u svom dugom evolucionom

procesu najuže vezana za razvoj proizvodnih snaga, robnu proizvodnju i podelu rada –
dakle za razvoj drušva u celini. On je osnova monetarnog sistema svake privrede. Novac je
sve ono što služi kao opšte prihvaćeno sredstvo razmene, odnosno sredstvo plaćanja.
Novac je imovina koja se uobičajeno koristi prilikom nabavke roba i usluga.
Tokom istorije različite vrste robe vršile su njegovu funkciju: stoka, maslinovo ulje,
gvožde, bakar, srebro, cigarete. Zapaža se da je stoka najviše korišćena kao sredstvo u
razmeni, pa se čini da odatle potiče naziv za novac – pecunia (pecus – govedo).1 Svaka
vrsta robnog novca ima svoje prednosti i nedostatke: stoka se ne može deliti na manje
delove, neke robe su podložne kvarenju, neke nisu pogodne za prenos.
Novac se pojavio kao nužan pratilac robne razmene. U prvobitnoj zajednici, kada
nije bilo viška proizvoda, pa ni robne razmene, nije bilo ni potrebe za sredstvom koje ima
funkcije novca. Međutim, sa raspadom prvobitne zajednice i pojavom robovlasništva,
pojavljuju se viškovi proizvoda. U prvo vreme, dok su viškovi pojedinih roba bili relativno
mali i tržište nerazvijeno, njihova se razmena obavljala neposredno, trampom. Međutim,
dalji razvoj proizvodnih snaga društva omogućio je stvaranje većih viškova robe koju su
njihovi vlasnici želeli da razmene, ali je proces razmene bio otežan zbog toga što je vlasnik
jedne određene robe morao da nađe vlasnika druge robe, odnosno razmena je zavisila od
obostranog interesa, vrste robe i njene količine.
U nastojanju ljudi da reše problem procesa razmene koja nije mogla da se zadrži na
prvobitnoj trampi, pojavili su se proizvodi koji su po nekim svojim svojstvima (šira
upotreba, dugotrajnost i sl.) počeli da služe kao posrednici u razmeni. Vlasnik koji je imao
višak proizvoda i želeo da ih zameni, kada već nije bio u mogućnosti da izvrši neposrednu
razmenu, privremeno je uzimao tu opšte poznatiju i postojani robu, koju je kao takvu lakše
mogao kasnije da zameni za robu koju mu je bila potrebna.
Prošlo je mnogo vremena u traženju prave robe koja bi olakšala razmenu. U
pojedinim periodima, tu funkciju su vršili razni proizvodi, kao što su stoka, so, krzno,
tekstil i dr. Kada se pojavio metal, s obzirom na tehnologiju njegove proizvodnje i
upotrebnu vrednost, i on je služio kao posrednik u razmeni. U prvo vreme su za razmenu
služili komadi metala sa određenom težinom, a kasnije se prešlo na utiskivanje određenih
znakova na takav metal. Prvi sistem se nazivao penzatarskim, a drugi numeričkim.

1
https://sh.wikipedia.org/wiki/Novac - sajtu pristupljeno 08.06.2017

2
 1. NOVAC- POJAM I OSNOVNA PODELA

Novac je sredstvo koju javnost prihvata kao sredstvo plaćanja, međutim za razmenu
i merilo vrednosti svih drugih roba i usluga. Razmenjivost za sve robe i uluge, čini novac
posebnom ili retkom robom (roba nad robama), koja u sebi sadrzi, u prikrivenom stanju,
sve druge robe. Prihvaćenost opštim sredstvom razmene uslovljena je sedećim osobinama
novca u savremenoj ekonomiji:
a. Prenosivost – novac mora biti pogodan za nošenje i prenos radi transakcija na
različitim lokacijama
b. Trajnost – novac mora posedovati fizičku trajnost
c. Deljivost– mora postojati mogućnost deljivosti novca na jednake delove (npr.
1US dolar= 100 centi)
d. Standardizovanost – novčanice se ne smeju razlikovati po obliku i kvalitetu,
e. Prepoznatljivost – novac mora biti poznat i prepoznatljiv, čime se olakšava njegova
primena i zaštita od falsifikata. Kroz faze razvoja proizvodnje i razmene, novac evoulira od
trampe, preko razvijenog i opšteg oblika razmene, do novčanog (kovanice, papirni novac).
Bitno je istaći da papirni novac, za razliku od kovanica, nema unutrašnju (nominalnu)
vrednost, već samo čini novčani znak, a njegova stvarna vrednost jednaka je štampanju i
vrednosti papira od kojeg je novčanica izrađena. Današnji sistem plaćanja papirnim
novcem delimo na:
gotovinski ( papirni novac i metalni sitni novac) i
bezgotovinski (plaćanje upotrebom čekova preko računa u bankama)2. Već
započeta buducnost novca vidi se u potpunom prebacivanju novca iz fizickog koncepta u
koncept elektronskog novca čime novac postaje informacija. Dakle, shodno ovome,
postoje sledeće vrste novca:
 robni (naturalni) novac
 novčanice (banknote) i
 papirni novac
 žiralni novac
 metalni novac

2
Bjelica, Vojin,; Bankarstvo - teorija i praksa, Stilos, Novi Sad, 2001. godine, str. 87.

3
1.1. Robni novac

Razvojem trampe razvile su se robe veće upotrebne vrednosti koje predstavljaju

robni novac. Takav novac (razne robe kao što su platno, koža …) odgovara prilikama u
kojima je nastao. Ukratko, to su predmeti koji su izgubili upotrebnu vrednost, pa postali
simboli vrednosti i sredstva koja služi za nabavku druge robe. Prometni procesi i ovde su
omogućili da se robni novac zameni simboličnim novcem, bez vlastite unutrašnje
vrednosti, ali koji svoju vrednost crpe iz odnosa reprezentacije prema pravom novcu. Više
se nije menjalo celo krzno za veliku količinu žita već samo deo krzna za malu količinu
žita. Ujedno, to su i prvi surogati novca.
Izdvajanjem robe opšteg ekvivalenta iz ostalog robnog sveta, stvara se osnova za
nastanak i razvoj novčanog oblika vrednosti3. U procesu razmene ovaj opšti ekvivalent
dobija posebnu društvenu funkciju, te svojim “predmetnim sadržajem” izražava vrednost
drugih roba. Roba opšti ekvivalent dobija time karakteristike novca u kojem i preko kojeg
su izražene vrednosti svih ostalih roba. Kada je uloga opšteg ekvivalenta pripala jednoj
robi i rasla sa njenim prirodnim oblikom specifične robe (zlato i srebro), kada je stekla
monopol kao opšti ekvivalent – onda ona postaje novac. Do XIX veka metali preuzimaju u
potpunosti ovu ulogu. Novac je roba, ali istovremeno i opšti ekvivalent svih drugih roba.
Upotrebna vrednost te robe rezultat je određenog konkretnog rada, utrošenog u njenu
proizvodnju. Dobijajući monopol opšteg ekvivalenta od strane jedne robe, ova postaje
novčana roba. Iz proširenog prometnog oblika vrednosti razvija se novčani oblik vrednosti.
Novac nastaje kao neophodan proizvod razvijene robne razmene. Evolucija oblika
prometne vrednosti od jednostavnog, preko opšteg do novčanog, u osnovi predstavlja
genezu novca. Evolucija novca u sve razvijenijem i masovnijem ostalom svetu roba gubila
je iz vida njegovo poreklo, a pre svega u građanskoj monetarnoj teoriji vezanoj za sledeće
nove pojave:
1. Osamostaljenje određenih funkcija novca,
2. Zloupotreba novca, uz njegovo korišćenje za brojne druge ciljeve izvan
normalnih nočanih funkcija.
3. izvanredan razvoj pojedinih oblika novca (depozitni novac, međunarodni
novac, elektronski novac)

3
Đorđević, D. Milovanović, S. Carić, M. Lakićević, R,; Osnovi ekonomije , M kops centar, Niš, 2010. str.160

4
 4. nestanak ili “zakržljavanje” nekih funcija novca (novac kao blago, novac
kao mera vrednosti, transformacija svetskog novca) i dr.

1. 2. Novčanica ili banknota

Novčanica predstavlja svaki oblik novca, ili surogat novca, koji se pojavljuje u
obliku papirne cedulje, bez obzira na postanak, ekonomsko značenje i pravnu normu.
Surogati novca su zamenici novca koji, kao vrednosni papiri (menice, čekovi i sl.), sadrže
pravo koje imalac tog papira ima na određenu količinu punovrednog novca (zlata).
Novčanica nastaje postepeno u toku rzvoja novčanog sistema, ona postaje surogat
pravog novca, a razvija se zbog potreba prometa. Novčanice nemaju nikakvu “unutrašnju”
ili materijalnu vrednost, ali zbog činjenice da glase na određeni iznos zlata one u prometu
zamenjuju punovredni kovani novac.
Materijalni zastupnik (surogat) se mogao lako pretvoriti u odgovarajuču količinu
novčane robe– zlata ili srebra, zavisno od toga koji je od navedenih metala služio kao
novčana roba, odnosno koji je monetarni sistem bio na snazi. Time je novčani surogat u
cirkulaciji zamenik pravog novca. Na temelju deponovanog zlata, ili metalnog, kovanog,
obično zlatnog novca, bankari su izdavali pismene cedulje koje su glasile na odrešenog
bankara u drugom udaljenom mestu, njemu se na taj način naređivalo da isplati određeni
iznos zlatnog kovanog novca. Te cedulje su cirkulisale i zamenjivale pravi novac. Iz tih
papirnih cedulja, koje su izdavale banke, postepeno se razvila banknota (kao kombinacija
menice, banke i čeka).
Lice koje je izdalo cedulju je trasat i trasant. Banknota se pušta u promet u početku
samo u visini deponovang zlata kod bake. Stoga je ona pravi surogat novca, potpuno
konvertibilna svakog momenta u zlato. Banknota se osamostaljuje i sve dok se ne pretera
sa emisijom, u odnosu na zlatno pokriće ova delimična konvertibilnost ne neće ni zapaziti.
Ekonomske i prometne prednosti, omogućile su da se razvije celi sistem emisije i
povlačenja baknota. Doneseni su i posebni propisi o sistemu pokrića emitovanih novčanica
ili banknota u zlato. Surogati novca nastaju iz potreba prometa, pre svega zbog
nedovoljnog širenja zlatnog novčanog opticaja i zbog nesigurnosti transporta zlata i
kovanog punovrednog novca. U slučaju kada država zakonski ukida čak i delimičnu
konvertibinost banknota u zlato, banknota dobija prisilni tečaj, te postaje zakonsko
sredstvo plaćanja i prometa. Banknota se pretvara u papirni novac.

5
1. 3. Papirni novac

Papirni novac ne traži se zbog sebe samog vec zbog stvari koje se mogu njime
kupiti. Pogodno je sredstvo razmene, lako nosivo, moguća zaštita od falsifikovanja.
Zabrana privatnog štampanja novca čini ga oskudnim.
Papirni novac sam po sebi nema gotovo nikakve vrednosti, njegova vrednost je
posredna i to samo tolika, koliko taj novac predstavlja zlato i druge robe. Vrednost
papirnog novca zavisi od pokrića robama i masom roba koje stoje nasuprot tom novcu, a
ne zlatom koje reprezentuje. Papirni novac ima vrednost samo zato što funkcioniše u
opticaju. Razvio se zbog potreba prometa i kroz stalne napore usmerene u pravcu olakšanja
prometa. Moderni novčani sistem papirnog novca pokazuje da je to definitivan državni
novca, koji obavlja funkciju prometa i plaćanja. To je papir uvrštene forme i nominal, bez
svoje unutrašnje vrednosti, lišen bilo kakvog metalnog pokrića, a danas i bilo kakve veze
sa zlatom.
Papirni novac je relativno bezvredan papir, koji se u prometu mora primiti u
neograničenim količinama pošto ga je država proglasila definitivnim zakonskim sredstvom
prometa i plaćanja. Monopol na izdavanje papirnog novca dobija država odnosno
Centralna (emisiona) banka. Vrednost papirnog novca osigurava se njegovim prometnim
funkcijama, odnosno ukoliko se više raznosvrsnih kvalitetnih roba dobije za taj novac,
utoliko mu je vrednost veća. Pored papirnog novca Centralne banke, prisilan tečaj mogu
imati i razni oblici drćavnih vrednosnih papira, obveznice, bonovi i sl. Koji cirkulišu u
prometu i koji se moraju primitu u određenom obliku u procesu cirkulacije. Papirni novac
unutar nacionalnih granica svake zemlje u potpunosti je zamenio raniji punovredni zlatni
novac, ali se tu njegova moć i završava. Izvan granica zemlje on prestaje da funcioniše kao
zakonsko i definitivno sredstvo plaćanja, jer njegovu ulogu u međunarodnom prometu i
plaćanjima preuzima punovredni robni novac, zlato odnosno drugi oblici međunarodnih
sredstava plaćanja. Tu ulogu jedno vrijeme je obavljalo zlato, a kasnije konvertibilne
valute.

6
1. 4. Depozitni (žiralni) novac

Depozitni ili žiralni, knjižni ili skripturalni, odnosno bankarski (kreditni) novac,
razvija se iz funcije novca kao platežnog srestva, jer je depozitni novac u osnovi kreditni
novac. Nastaje uglavnom odobravanjem kredita na račun korisnika. Savremeni novac je
potraživanje. Gotov novac je potraživanje na banku, dok je depozitni novac– potraživanje
od depozitne banke.
Komitent (klijent), koji je dobio kredit, ima pravo da raspolaže tim novčanim
sredstvima, plaćanjem drugim komitentima iste ili neke druge banke, ili podizanjem
gotovog novca. Banke se pretvaraju iz uloge čuvara i posrednika u prometu novcem u
stvaraoce novca. Na toj osnovi je nastao i razvio se poznati proces višestrukog
umnožavanja ili multiplikacije depozita i kredita u bankarskom sistemu. Stvaranje novca
od stane banaka javlja se najpre kod emisije banknote iznad metalnog zlatnog pokrića.
Novčanice su vidljive dok je kreditni ili depozitni novac nevidljiv i teško je regulisati
volumen stvorenog depozitnog novca, jer ne postoje ograničenja u obliku metalnog
pokrića. Ograničenja se ipak nalaze u obliku neophodne likvidnosti banke koji svaka banka
(osim centralne jer ona je neograničeno likvidna) mora uvažavati kao jedan od mnogih
principa u poslovanju.
Stvarajem depozitnog novca, banka mora računati na to da će se najveći deo kredita
iskoristiti virmanskim, bezgotovinskim putem, ali da će uvek jedan deo biti pretvoren u
gotov novac. Ukoliko se depozitni novac manje transformiše u gotov, efektivni novac,
povećava se kreditni potencijal banke.
Depozitni novac i danas ima ogromno značenje u privredi. To je postao
dominirajuči sistem plaćanja i novca u svim zemljama. Kovani novac i novčanice se danas
koriste u manjoj količini dok je dominirajuči oblik postao depozitni novac.
Izvori novčanih sredstava, koji se formiraju iz raspodele društvenog proizvoda, čine
u bankam, depozite, depozitni ili stvarni novac, a on predstavlja osnovu realnog
kreditiranja privrede, stanovništva, državem međusobnih kredita banaka i dr. To su
depoziti ekonomskih subjekata kod banke, njihova potraživanja prema banci i obaveze
banke prema deponentima. Ovim depozitima koji nastaju iz društvenog proizvoda i
nacionalnog dohotka, kroz proces kružnog kretanja, treba dodati i kredite emisione banke.
Zbog toga se novac kod banaka deli na primarni i sekudarni novac (depozite). Mada je
izvor svih depozita, primarni novac centralne banke.

7
 Banke u sistemu kreditiranja stvaraju dodatne sekundarne ili izvedene depozite,
znatno iznad stvarnih depozita. Time se ukupni depoziti dele na stvarne i izvedene,
fiktivne. Osnovni izvor novca u opticaju i depozitnog novca su kratkoročni bankaraski
krediti. Kada banka odobri kredit preuzeću, preduzeće postaje poverilac bane. Fiktivno
stvoreni depoziti banke počeli su da cirkulišu kao stvarni novac, tim procesom stvorena je
osnova za kreiranje bankarskog kredita. Banke time prestaju da budu samo prerađivači
novca, one se stvarno pretvaraju u fabrike novca, u institucije koje su sposobne da
samostalno stvaraju i poništavaju novac. Novčani opticaj se vrši kroz kreditnu politiku, a
preko politike regulisanja mase kratkoročnih bankarskih kradita u privredi. Efektivni novac
ostaje i dalje baza depozitnog novca.

1. 5. Metalni novac

Prvobitno su to bili komadi metala koji su se upotrebljavali u robnom prometu kao

sredstvo plaćanja. Pri svakoj pojedinačnoj razmeni proveravao se njihov kvalitet
(vaganjem težina, a ostalim merenjima finoća). Taj se sistem nazivao penzatorijski sistem
merenja vrednosti novca, koji nije bio toliko dobar i pouzdan, a izazivao je i poteškoće u
procesu razmene. Da bi se one prevladale, pojedini trgovci stavljaju na komade metala koji
kolaju u prometu svoje žigove kao potvrdu da ti metali imaju svojstva koja im se pripisuju.
Kasnije to čini država koja pušta u promet kovani novac utvrđenog oblika i sadržaja. Pravo
na kovanje novca imali su isključivo vladari (tzv. regalno pravo) još od antičkog doba.
Pored vladara kovanjem se bave gradovi, feudalna gospoda, biskupi i pojedini plemići.
Pobedom apsolutizma, celokupna vlast i isključivo pravo na kovanje novca prelazi u ruke
kralja. Pravo povlačenja novca iz opticaja imaju samo vladari (renovatio
monetarum).Metali koji se koriste jesu gvožđe, bakar, srebro i zlato. Izdvojio se zlatni
novac zbog svojih vrednosti, a naročito retkosti. Uopšteno, karakteristike kovanog novca
kao opšteg ekvivalenta jesu:
1) trajnost
2) deljivost
3) homogenost
4) identičnost
5) retkost
Posebne karakteristike zlata su:

8
 1. zamenjivost (proizlazi iz homogenosti materije)
2. deljivost (delovi vrede kao i celina)
3. trajnost (nema oksidacije)
4. kovnost (promena oblika ne utiče na količinu i kvalitet)
5. prenosivost (mala količina ima veliku vrednost)
6. prepoznatljivost
7. korisnost (visok stepen potražnje i laka zamena za potrebni proizvod)
Počeci metalnog novca ne vežu se za plemenite metale. Prvi metal od kojeg se
izrađivao novac bilo je gvožđe (Sparta), a zatim bakar (Rim i Kina).
Tek naknadno se kovani novac transformisao u monetu– kovani novac od zlata i
drugih metala sa od države propisanom i određenom finoćom, težinom i oblikom, te žigom
države. S pojavom monete dolazi do numeratorskog načina plaćanja.
Država određuje:
- valutu važenja– metal iz kojeg se kuje novac
- novčanu jedinicu– ime novca
- kovničku ili novčanu stopu– broj jedinica nekog novca koji se može iskovati iz
jedne određene količine zlata ili srebra
- finoću– označava udeo plemenitog metala u odnosu na neplemeniti
- toleranciju (remedium) ili granicu odstupanja– odstupanje od zakonski utvrđene
težine i finoće kod koje novac i dalje vredi onoliko koliko iz žiga proizlazi
- prometnu ili dopuštenu težinu– zakonski najmanja dopuštena težina monete pri
kojoj ona može poslužiti kao sredstvo prometa i plaćanja.
Dogodilo se da je u prometu osim monete sudelovao i kovani novac s manjom
vrednošću od one na koju glasi. Stoga oznaka na moneti postaje značajnija od sadržaja
metala, pa se postepeno novčana jedinica ne definiše materijalno već nominalno. Razlika
između nominalne i supstancijalne vrednosti najviše je izražena kod sitnog novca kao ne
puno vrednog novca koji se kovao od gvožđa, bakra i legura.
Javlja se naziv kurentni novac kao novac kod kojeg je materijalna vrednost jednaka
nominalnoj vrednosti, te koji služi kao zakonsko sredstvo plaćanja. Ukoliko se taj novac
primao i u međunarodnom prometu nazivao se valutni novac.

9
 2. OSNOVNE FUNKCIJE NOVCA

Specifična suština novca izražava se u njegovim funkcijama; razvitak novca je u

stvari razvitak njegovih pet osnovnih funkcija4:
1. Mera vrednosti
2.Sredstvo razmene (prometa),
3. Novac kao blago,
4. Sredstvo plaćanja
5. Svetski novac

2. 1. Novac kao mera vrednosti

U funkciji mere vrednosti novac svojim različitim količinama, izražava vrednost

irazličitih roba. Zahvaljujući novcu, robe različitih fizičkih osobina (brašno, meso,
automobili, knjige...) se u razmeni ispoljavaju kao kvalitativno istorodne i količinski
uporedive, a ono što se ne može videti iz njihovih fizičkih karakteristika saznaje se
zahvaljujuci novcu. Zahvaljujući novcu, moguće je upoređivanje vrednosti različitih
dobara, jer će se jednostavno uporediti količina novca koju je potrebno dati za jedan
proizvod i količina novca koja je potrebna za drugi proizvod. Količina novca koju
je potrebno dati kao protiv- vrednost da bi se kupila neka roba naziva se njenom cenom.
Ona je, dakle, novčani izraz koju vrednost robe dobija u razmeni. Različitim količinama
novca koje su spremni da daju za različite robe, ljudi putem tržišta svakodnevno daju svoje
stavove o njihovim vrednostima. Da bi novac mogao da izražava te razlike u vrednostima
mora se prvo odrediti mera kojom se upoređuju različite količine robe koja funkcioniše kao
novac. Ta tehnička mera kojom se upoređuju različite količine novca naziva se merilo
cene. Merilo cene nije funkcija novca, ono je preduslov da bi novac mogao da obavlja
svoje funkcije u ekonomskom sistemu.
Merilo cena je tehnicka mera tj. određena količina zlata uzeta kao novčana jedinica.
Merilo cene je u istoriji najčešće određivala država, odnosno njen vladar, jer je trebalo
garantovati da ono što je zakonima propisano bude u stvarnosti i poštovano. Naziv marka,
funta, dinar ili dolar, takođe je posledica državnih odluka tako da se usavremenim

4
http://www.nbs.rs/ - sajtu pristupljeno 08.06.2017

10
uslovima može reći da je određivanje merila cene funkcija države. U funkciji mere
vrednosti novac ne mora biti realno prisutan. Ova funkcija novca je pojednostavila
razmenu jer je omogućila lakše upoređivanje različitih roba, odnosno njihovih vrednosti.

2. 2. Novac kao sredstvo razmene

Pre postojanja novca razmena se odvijala u obliku trampe. To je takva razmena u

kojoj se jedna roba menja za drugu, odnosno to je razmena u kojoj je prodavac ujedno i
kupac. Prodajući svoju robu, on automatski kupuje drugu robu, kao što je slučaj i sa
osobom sa kojom razmenjue svoju robu. Trampa podrazumeva uvek dvostruku saglasnost
potreba. Sada se novac pojavljuje kao posrednik u razmeni pa se prvo roba prodaje za
novac pa se onda tim novcem kupuje željeno dobro. Na taj način, čin prodaje se odvaja od
čina kupovine. Novac u funkciji sredstva razmene u velikoj meri je olakšao razmenu. Bilo
je dovoljno da vlasnik robe pronađe bilo koga kome je njegov proizvod potreban i razmeni
ga za novac, a potom pronađe vlasnika robe koja je njemu potrebna i kupitu robu, bez
obzira šta treba njenom vlasniku. Međutim, pojava novca dovela je do nastanka problema
koji nisu postojali u uslovima trampe. U uslovima razmene se javlja mogućnost da se neka
roba proda, ali se istovremeno ne kupi druga. Proizvođač može odlučiti da privremeno
zadrži novac i za njega ništa ne kupi. To znači da će neko na tom tržištu biti u poziciji da
ne uspe da realizuje svoju proizvodnju, a to onda znači da taj proizvođač neće moći da
nabavi dobro za novi ciklus proizvodnje, čime može doći do poremećaja u celom sistemu
društvene reprodukcije.
Mesto prodaje i kupovine ne moraju se uvek poklapati. Roba se može prodati na
jednom, a novac utrošiti na drugom tržištu. To može dovesti do nedostatka novca na prvom
tržištu i do privremenih zastoja u funkcionisanju društvene reprodukcije. Manjak novca će
značiti smanjenu tražnju, što će prisiliti proizvođače da smanje cene. To smanjenje cena će
uticati da robe na tom tržištu postanu privlačnije za druge kupce što će dovesti do priliva
novca sa drugih tržišta i ponovnog uspostavljanja ravnoteže. Za razliku od robe, koja u
jednom momentu izlazi iz prometa i odlazi u proces proizvodnje, novac stalno cirkuliše na
trzištu. On prelazi od jednog vlasnika do drugog ali ne izlazi iz prometne oblasti. To stalno
kretanje novca u prometu nazivamo opticaj novca. Kao prometno sredstvo novac je u
pocetku pravljen od orginalnog novčanog materijala, zlata i srebra kojeg su trgovci
ubacivali u promet. Tako nastaje moneta, kovani novac određenog oblika i finoće.

11
 Upotreba kovanog novca, tokom vremena, izazivala je određene ekonomske
posledice. Materijal od kojeg se pravio vremenom se troši i stvara se sve veća razlika
između stvarne i nominalne vrednosti novca. Na osnovu ove činjenice ukazala se
mogućnost zamene metala u prometu i sredstvima koja nemaju gotovo nikakvu realnu
vrednost. Na toj osnovi došlo je do pojave prvog papirnog novca (prvi papirni novac
pojavio se u SAD 1690. godine, a početkom XVIII stoleća i u Francuskoj).
Danas se u opticaju nalazi državni papirni novac s prisilnim tečajem. Novčani
opticaj papirnim novcem odvija se normalno sve dok se u opticaju nalazi ona količina
papirnog novca koja predstavlja istoimenu količinu plemenitig metala. Ukoliko se ubaci u
promet veće količine papirnog novca od one koliko bi u prometu stvarno trebalo da bude
plemenitog metala, nastaje poremećaj u prometu koji se naziva inflacija. Kao posljedica
pojave inflacije se ispoljava se smanjenje kopovnesnage novca i opšti porast
cijena.Deflacija je suprotna inflaciji, a u stvarnosti je ređa. Ipak, činjenica da je novac i u
savremenim uslovima opstao kao univerzalno sredstvo razmene, odnosno premeta,
pokazuje da su prednosti za ekonomski sistem do kojih je dovela njegova pojava, bila veća
od poremećaja koje je proizveo.

2.3. Novac kao blago

Treća funkcija novca je ona u kojoj novac funkcioniše kao sredstvo za sticanje
blaga, odnosno sredstvo održavanja vrednosti. Činjenica da se nakon prodaje robe novac
ne mora odmah potrošiti već se može zadržati određeno vreme kod prodavca, jasno
pokazuje da je taj novac za njega vrednost i tada se ne upotrebljava u prometu. Novac
može biti sredstvo održanja vrednosti zbog toga što je univerzalno dobro za koje se uvek
može dobiti neka druga roba. U funkciji blaga novac više nije u opticaju već se izvlači iz
njega i počinje se skupljati tj. akumulirati. Različiti su motivi zašto se novac izvlači iz
opticaja i zadržava- akumulira. Ta vrsta dobra traje veći broj godina i zbog toga se ona
nazivaju trajna potrošna dobra.Većina ljudi mora štediti da bi došla mogućnost da kupi
neko trajno potrošno dobro. Celo to vreme dok se skuplja, novac je izvan opticaja i nalazi
se u funkciji blaga. Drugi razlog zbog kog ljudi privremeno izvlače novac iz opticaja je
želja da budu u stanju, u slučaju potrebe, izvršiti hitnu nabavku neke robe. Novac je,
naime, likvidan što znači da se odmah može pretvoriti u druge robe. Pod likvidnošću neke

12
stvari, podrazumeva se brzina kojom se ta stvar može upotrebiti za kupovinu drugih
dobara. Najlikvidnije ekonomsko dobro je novac.
Funkcija novca kao blaga proističe i iz potreba proizvodnih jedinica, odnosno
preduzeća. Ona raspolažu opremom tj. sredstvima za rad koja traju veći broj proizvodnih
ciklusa. Ali, u svakom ciklusu ta sredstva se delimično utroše. Zbog toga je potrebno
izvršiti odvajanje jednog dela prihoda koji se ostvari prodajom proizvoda kao nadoknadu
za utrošene mašinu i opremu. Država takođe čuva novac u obliku blaga. Celo vreme u
trezorima centralne banke te zemlje mora se nalaziti određena suma stranih sredstava
plaćanja, što znači da taj novac obavlja funkciju blaga. U današnjim uslovima, kao blago
služe razne nekretnine kao što su zemlja, stanovi i slično, jer je njihova vrednost velika i
obično nije podložna velikim promenama cena. Problem sa ovom vrstom dobara koja služe
kao blago, ogleda se u činjenici da je njihova likvidnost manja od likvidnosti novca. Da bi
novac vršio funkciju blaga, mora imati stalnu vrednost. Problemi se javljaju kada se u
opticaj pojavljuje papirni novac koji nema stvarnu vrednost. U slučaju inflacije i rasta cena
vrijednost papirnog novca drastično opada. Zato se u zemljama koje su imale negativno
iskustvo sa visokim stopama inflacije štednja nastoji održati ili u stranim sredstvma
plaćanja (marka, funta, dolar i sl.) ili u materijalnim dobrima koja imaju realnu vrednost
(stanovi, zemlja i sl.).

2. 4. Novac kao sredstvo plaćanja

Ova funkcija novca nastaje kao rezultat potrebe za kupovinom i prodajom robe na
kredit. Često se desava da je kupcu potrebna odredena količina robe ali ne raspolaže
novcem kojim bi odmah platio. Takve slučajeve imamo npr. kod poljoprivrednih
proizvodača, gde je velika vremenska razlika izmedu setve, kad su mu potrebni inputi, i
žetve, kad realizacijom prodaje stiče novac kojim bi pokrio troškove inputa. Naplaćeni
novac od kredita tek tada preuzima funkciju platežnog sredstva. Iz ove funkcije novca
nastaje tkz. kreditni novac. Oblici kreditnog novca su: menica, bankota i ček.
Menica predstavlja vrednosni papir kojim se dužnik obavezuje da će svoju obavezu
izvršiti pod ugovorenim uslovima.
Bankota predstavlja vrednosni papir koji, na propisani način, izdaju banke koje se
obavezuju da će donosiocu isplatiti označenu količinu novca.

13
 Ček predstavlja vrednosni papir kojim se daje nalog banci ili drugoj finansijskoj
ustanovi da izvrši isplatu. Negativnosti ovakvog načina plaćanja su sto je neizvesno da li
će obveznik izvršiti svoje obaveze na vreme. Neizmirenje obaveze za posledicu ima
ugrozavanje daljeg toka razmene i reprodukcije. Novčani volumen je ukupan novac u
opticaju koji čine različiti oblici novca5. Njega čine dva osnovna dela i to:
a) Transakcijski novac- novčana masa koju čini:
• Gotov novac ( kovani novac i novcanice)
• Depozitni- bankarski novac ( žiro i tekući računi građana, neoročeni depoziti,
novčana sredstva na zbirnim računima državnog budžeta)
b) Kvazi novac- depozit koji ne služi za tekuća plaćanja (depoziti po viđenju u
domaćoj valuti- ulozi na štednju po viđenju, depoziti po viđenju države i ostali depoziti po
viđenju, depoziti po kreditima...).
Kad govorimo o gotovom i kreditnom novcu moramo spomenuti to da je veoma
bitna količina novca u opticaju, jer njegova neravnoteža ima za posledice ekonomske
poremećaje ( inflacija, deflacija). Dok su plemeniti metali imali funkciju opticaja novca,
ovaj problem se rešavao automatizacijom (veća ponuda zlata- povlačenje novca- zlata iz
prometa i plasiranje na tržište gde je vrednost očuvana). U uslovima dominacije papirnog
novca automatizam ne postoji iz razloga što proces reprodukcije stalno prati potreba
odgovarajuće kolicine novčanih sredstava, odnosi ponude i potražnje se stalno menjaju,
vrednost novca oscilira itd. Emitovanje novca je u nadležnosti države a centralna banka
odreduje potrebnu kolicinu novca u opticaju. Za izračunavanje potrebnog novca u opticaju
banke uzimaju u obzir sledeće elemente:
 Zbir robnih cena (ZRC)
 Suma cena roba prodatih na kredit (PRK)
 Iznos kredita dospjelih za placanje (DK)
 Međusobne kompenzacije (MK)
 Brzina opticaja novca ZRC-RPK+DK-MK
Zbog velike odgovornosti očuvanja vrednosti novca i normalne ekonomske
aktivnosti, centralne banke moraju biti u državnom vlasnistvu a kao takve imaju monopol
bitnih odluka monetarno- kreditne politike. Svojom politikom prema poslovnim bankama,
centralna banka nastoji realizovati utvrdjene ciljeve kao sto su određena stopa rasta,

5
Zakon o hartijama od vrednosti , Službeni glasnik RS . br . 47 / 2006 - 3 ;

14
resavanje problema nezaposlenosti, održavanje vrednosti novca, odnosno stabilnosti cena
itd.

2. 5. Novac kao svetski novac

Nema te društvene zajednice ili države koja je u stanju sama da proizvede sve
proizvode koji su nephodni za zadovoljenje potreba njenih stanovnika. Sve one su nužno
upućene na svetsko tržište i na razmenu sa drugim zemljama. U takvim uslovima javlja se
problem svetskog novca ili robe koja će biti opšte prihvaćeno sredstvo razmene u
različitim zemljama. Nacionalne valute funkcionišu samo na tržištu nekoliko zemalja. Uz
to formalna vrednost jedne valute, koju je utvrdila država svojom odlukom i njena stvarna
vrednost na tržištu (crni kurs), mogu se značajno razlikovati. Isto tako, može se desiti da
papirni novac neke države brzo gubi na vrednosti zbog visoke stope inflacije. Nema
privrednog subjekta ili države koji bi prihvatio da se plaćanje obavi u toj valuti. Zbog toga
se i pojavljuje potreba da postoji jedno jedinstveno sredstvo razmene koje bi bilo
prihvatljivo za većinu zemalja. Ulogu svetskog novca preuzele su valute ekonomski
najjačih zemalja, kao što su dolar, marka, jen, franak i slično. Vrednost tih valuta zavisi od
opšteg stanja svetske ekonomije i odnosa između različitih valuta.U funkciji svetskog
novca, novac obavlja iste funkcije koje obavlja i unutar zemlje- služi kao mera vrednosti,
sredstvo prometa i blago, samo što to sada obavlja na svijetskom nivou, tj. u
međunarodnim ekonomskim odnosima.
Svetski novac u funkciji mere vrednosti, čini robe proizvedene u različitim
zemljama sveta kvalitativno jednakim i međusobno uporedivim. Najrašireniji oblik
razmene između privrednih subjekata iz različitih zemalja je korišćenje jedne od valuta
koje imaju karakteristiku svetskog novca čija je vrednost duže vreme nepromenjena i čije
vlade nastoje da ih održe stabilnim. Da bi neka zemlja došla u posed odgovarajuće količine
svetskog novca, ona mora izvoziti, pa je izvoz domaćih roba dugoročno jedina osnova na
kojoj nastaje mogućnost uvoza nedostajućih proizvoda iz drugih zemalja. Postoji potreba
da se novac pojavi i u funkciji blaga na međunarodnom nivou. U toj funkciji može se
pojaviti zlato jer ga mnoge zemlje i danas koriste u razmeni sa drugim zemljama, ali i
valute najrazvijenijih zemalja sveta. Sve zemlje moraju imati jednu sumu stranih novčanih
sredstava u rezervi (devizne rezerve zemlje) da bi mogle učestvovati u međunarodnoj
razmeni. To jednostavno znači da one izvlače iz međunarodnog prometa jednu količinu
stranih sredstava plaćanja i čuvaju ih kao blago. Da bi papirni novac neke zemlje mogao

15
funkcionisati kao blago na međunarodnom planu, privreda te zemlje mora biti stabilna i
bez visokih stopa inflacije. Samo u tom slučaju postojaće poverenje privrednih subjekata i
stanovništva u različitim zemljama u pomenutu valutu.

ZAKLJUČAK

Do koje faze u razvoju je stigao novac? Šta je to što jedan komad papira, sam po
sebi bezvredan, čini korisnim i upotrebljivim sredstvom razmene, a neki drugi komad
papira iste veličine nema nikakvu vrednost? U ovom trenutku novac zauzima jedno od
najbitnijih mesta u prioritetima u životu pojedinca ili društvene grupe. Od vreće zlatnika
koji su nekada davno predstavljali vrednost novca pa do obične plastične kartice, koja se
danas naziva kreditna kartica, kao zamena odredjenoj količini novca, možemo reći da je
novac napredovao mnogo, da je dostigao savršenstvo.
Funkcija novca je danas izvrnuta naglavačke dobijanjem statusa robe i samim tim
mogućnošću da generiše profit. Danas skoro svaka zemlja u svetu ima tako ogromne
dugove da su vlasti primorane da ili pozajmljuju više, troše manje, ili štampaju više novca
da bi pokrili svoje budžete. Realno, ni jedna od ovih opcija nije održiva.
Štampanje novca smanjuje vrednost valuti, što znači da možete kupiti manje sa
njom. Takođe, pošto ulazi u ekonomske tokove kao dug, taj novac je pod određenom
kamatom. Pošto novac za pokrivanje te kamate ne postoji, on konačno zahteva novi dug- i
veću kamatu.
Smanjenja u javnoj potrošnji konačno predstavlja smanjenje broja radnih mesta,
stvarajući dalju nezaposlenost. Privatne kompanije stalno zamenjuju zaposlene mašinama
koje mogu da rade brže i jeftinije, da bi uvećale svoju produktivnost i profit.
Plaćeno radno mesto je kiseonik monetarnog sistema. Bez njega, sve što se dobija
je više duga. Ovaj ciklus nezaposlenosti i duga će konačno dovesti do globalnog
monetarnog kolapsa.
Dakle, jedan od nepogrešivih zaključaka je da je novac nužno zlo. Bez njega u
savremenom svetu nema opstanka, ali izboriti se za njega na legalan i pošten način postaje
sve teže. Izazov je preveliki. Ipak, savršen ili ne, novac je postao nezamenjiv.

16
 LITERATURA

[1] https://sh.wikipedia.org/wiki/Novac - sajtu pristupljeno 08.06.2017

[2] Bjelica, V., Bankarstvo - teorija i praksa, Stilos, Novi Sad, 2001. godine, str. 87.
[3] Đorđević, D. Milovanović, S. Carić, M. Lakićević, R,. Osnovi ekonomije , M kops
centar, Niš, 2010. Godine
[4] www.nbs.rs - sajtu pristupljeno 08.06.2017
[5] Zakon o hartijama od vrednosti , Službeni glasnik RS . br . 47 / 2006 - 3

17