KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAŽITELjA

SVOM DUHOVNOM OCU

PREDGOVOR

PRVI DEO

KAZIVANjE PRVO

KAZIVANjE DRUGO

Razbojnici napadaju bogotražitelja

Komandirova priča
Usamljenost
Šumareva priča
Duhovno udubljivanje
Susret sa vukom
Seoska devojka
Čudesno isceljenje
Dolazak u Irkutsk

KAZIVANjE TREĆE

Život bogotražitelja

KAZIVANjE ČETVRTO

Jedna pravoslavna porodica

Dragi sine
Slepi seljak
U poštanskoj stanici
Seoski sveštenik
Na putu za Kazan

TRI KLjUČA ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE

NAĐENA U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

Ključ prvi
Ključ drugi
Ključ treći

SVETOOTAČKE POUKE O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

Prva grupa
 1. Pouke svetog Simeona Novog Bogoslova
2. Pouke svetog Grigorija Sinaita
3. Pouka Nikifora monaha
4. Pouka Ignjatija i Kalista

Druga grupa

a) Izreke Isihija prezvitera Jerusalimskog

b) Izreke Filoteja Sinajskog
v) Izreke Teolipta mitropolita
g) Izreke Varsanufija Velikoga i Jovana
Mnogokorisna beseda o Avvi Filimonu
Zbir otačkih pouka

DRUGI DEO
(O BLAGODATNOM DEJSTVU ISUSOVE MOLITVE)

KAZIVANjE PETO

Ispovest unutarnjeg čoveka koja vodi smirenju

ŠESTI SUSRET

Tajna spasenja koja se otkriva neprestanom molitvom

Shimnik — o sili molitve

SEDMI SUSRET
PREDGOVOR
O "KAZIVANjIMA"
sadržaj
"Kazivanja jednog bogotražitelja svom duhovnom ocu" nije obična knjiga. Njen
sastavljač je nije pisao da bi se njome proslavio. Da je imao tu nameru ne bi sakrio
svoje ime. O njemu pouzdano samo znamo da je bio, kako sam sebe naziva ,,po milosti
Božjoj hrišćanin, po delima veliki grešnik a po zvanju - beskućni bogotražitelj
poklonik".[1] Jedini cilj ove Bogom i smirenjem svetih ozarene duše bio je: da proslavi
svojim svedočanstvom i iskustvom Ime koje je iznad svakog imena i u kome je jedini
spas ljudima (sr. D. Ap. 4, 12), tj. Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Sam
način pisanja knjige svedoči da je pisac nije pisao po svojoj želji nego po želji i molbi
drugoga, iz smirenja i poslušanja, radi duhovne koristi drugih. I to njegovo smirenje Bog
je zaista stostruko nagradio. Prošlo je više od sto godina od pojave prvog izdanja ove
knjige, a ona ne samo što ne gubi nego sve više i više dobija u značaju. Više od sto
godina ona hodi, kao neki radosni vesnik Božji, od duše do duše, od srca do srca, širom
prostrane Rusije, zemaljske otadžbine njenog pisca, i van nje širom Evrope, na ruskom
jeziku ali i na drugim jezicima, i neumorno teši bezbrojne druge bogotražitelje, gladne i
žedne hleba i vode Života.

Nepoznati pisac ove knjige pripada onom brojnom jatu ruskih beskućnika bogotražitelja,
koji su hodili od jednog kraja Rusije do drugog: od Zagorska prepodobnog Sergija do
Sarovske pustinje i Valamskog manastira u današnjoj Finskoj; od Optinske pustinje do
Kijevskih peštera; od Sibira do Gore Atonske i do svetog grada Jerusalima, hodili su i
klanjali se svetim mestima i tražili svete rukovođe svojim dušama i duhovne oce, znalce
ljudskih srdaca i tajni Božjih. U njihovoj naravi i načinu života bilo je nečega istovetnoga
sa hrišćanima drevnih vremena opisanih na sledeći način u jednom spisu iz prvih
vekova hrišćanske istorije: "Oni žive u svojim otadžbinama, ali kao došljaci; u svemu
učestvuju, kao građani, ali svako zlo trpe kao tuđini; svaka tuđa zemlja im je otadžbina, i
svaka otadžbina - tuđina ... U telu žive, ali ne žive telesno, po zemlji hode, ali žive i
borave na nebu". (iz "Pisma Diognetu", V. 5. 8).

Ovaj siroti bogotražitelj, kome je svo bogatstvo - torbica sa dvopekom, Sveto Pismo i
Dobrotoljublje, opisuje nam svoje susrete sa Rusijom koje više nema, ali koja je uzidana
kao živo kamenje u njenu budućnost, vazneta u nebeske žitnice netruležnog Carstva
Božjeg. I što je još važnije, on nam opisuje svoj susret sa živim molitvenim Predanjem,
prepunim čudesne preobražujuće sile, za svakoga ko se napoji sa njegovih izvora. To
Predanje, to su neiscrpne riznice unutarnjeg bogatstva, koje se stiče kroz neprestanu
"umnu molitvu". Iskustvo koje ono daruje istovetno je sa iskustvom Proroka i Apostola,
Mučenika i Podvižnika, jer je zasnovano na bogoviđenju i bogoopštenju, kao i njihovo.
Ono za čim čovek čezne od iskoni kroz sva svoja mistična filosofska i religiozna
shvatanja i ognjena traganja i što se smatralo i smatra dostupnim samo za "posvećene",
ovde se otkriva kao dragi kamen bliži svakom čoveku od njega samoga, kao biser
skriven na polju ljudskog srca, saglasno evanđelskoj priči i evanđelskom Hristovom
svedočanstvu : "Carstvo je Božje unutra u vama". I što je najvažnije, otkriva se i daruje
svakome, bez obzira napol i uzrast i obrazovanje i društveni položaj, pa čak i na mesto
boravka i na posao kojim se čovek bavi. Daruje se ali samo pod uslovom da čovek sve
svoje brige prenese na Gospoda i da njemu služi svim umom svojim, svim srcem svojim
i svakom pomišlju svojom i svakim pokretom tela i duše svoje.

Neprestano "umno delanje" i "duhovno trezvljenje" za kojim čezne i o kojim nam

pripoveda ova svetim ognjem božanske ljubavi zapaljena duša kroz sva svoja kazivanja
i životna, potucanja, - to nije neki novi način živoga pre njega nepoznat. Još od
najranijih vremena hrišćanske istorije bezbrojni su oni koji su pokušali i uspeli da
ostvare u svom životu evanđelsku i apostolsku zapovest: "Neprestano se molite". A
kako se u tome uspeva, o tome su nam sačuvana brojna svedočanstva velikih
molitvenika i podvižnika Egipatske pustinje, Sinajske Gore i Gore Atona, svedočanstva
ne izmišljena nego rođena i nastala iz sopstvene krvi i opita. Da pomenemo samo neke
od njih nama poznatije - prepodobni Antonije Veliki i Makarije Egipatski, Jovan Kolov i
Jovan Lestvičnik. Isak Sirijanin i Maksim Ispovednik, nepoznati pisac Areopagitskih
spisa i Simeon Novi Bogoslov, Nikifor monah i Grigorije Palama Mitropolit Solunski.
Svedočanstva nekih od njih je sabrao u XVIII veku njima slični po duhu i po načinu
života prepodobni Nikodim Svetogorac u knjigu zvanu "Dobrotoljublje", iz koje se uči i
kojom se obilato nadahnjuje ovaj ruski bogotražitelj prošlog veka.

Talasi tog živog molitvenog predanja prelivali su se kroz vekove preko obala tih glavnih
centara duhovnog života pravoslavnog Istoka i zapljuskivali povremeno sve predele
pravoslavne vaseljene. Njihovim živim sokovima su napajane i Srpske zemlje preko
pečalnika i neprestanih molitvenika kao što su bili Petar Koriški i Sveti Sava, Romilo
Ravanički i Sveti monasi Sinaiti koji su svojim podvizima osvetili despotovinu Svetog
despota Stefana, prepodobni Stefan Piperski i Vasilije čudotvorac Ostroški. U Rusiji XV
veka se pročuo kao veliki molitveni tihovatelj (isihasta) prepodobni Nil Sorski i njime
duhovno rođeni Zavološki starci. Taj sveti i svešteni oganj isihazma zapalio je u novije
vreme u pravoslavnoj Rumuniji i Rusiji prepodobni Paisije Veličkovski i njegovi
Moldavski starci. Prepodobni Paisije je preveo na slovenski "Dobrotoljublje"' i brojne
druge duhovne knjige u kojima je sabrano i zapisano vekovno molitveno iskustvo Crkve
i njenih sokolova pustinjskih. Iz tog njime posejanog semena rodila se Optinska pustinja
i Sarovska pustinja, tj. bogoozareni Serafim Sarovski i čuveni Optinski starci pod čijim
uticajem su radili i stvarali najglavniji nosioci istinske ruske kulture prošlog i ovog veka:
Gogolj, Ivan Kirjejevski, Dostojevski, Vladimir Solovjev, sv. Jovan Kronštadski,
Berđajev, Pavle Florenski i mnogi drugi znani i neznani. Istoj duhovnoj školi pripadaju i
Ignjatije Brjančaninov i Sv. Teofan Zatvornik kome dugujemo izdanje "Dobrotoljublja" na
ruskom jeziku.

Na tom i takvom duhovnom predanju se vaspitavao i njime hranio i neznani pisac ovih
"Kazivanja". I nije čudo što je on, tome predanju sledujući i njega doživljavajući, osetio
da je molitva ne prosto vrlina nego jedini normalni i prirodni odnos čovekov prema
Bogu, svetu i sebi samom; da je ona najvidovitije oko kome se otkriva tajna Boga,
slovesna, logosna tajna sveta i tajna samog čoveka. Stalnim prizivanjem imena
Hristovog istiskuje se iz duše svaka beslovesnost i tama zadobija nepokolebivo znanje
da je Bog ovaploćenjem večnog Slova svog, večnog Logosa Božjeg, sve oslovesio, sve
što postoji ispunio večnom radošću i smislom i obdario večnom lepotom. Zato se
smireni i bezbrižni bogotražitelj raduje na svojim neumornim putovanjima ne samo
susretu sa ljudima nego i svakom stvoru, svoj prirodi; kao da i on sve i sva pozdravlja
rečima prepodobnog Serafima Sarovskog: Hristos vaskrse, radosti moja! Opšteći sa
sobom i sa svetom preko krsta samoraspeća i molitvenog samoudubljivanja u hristolike
riznice svoga bića, sve ispunjavajući silom i miomirom imena Isusovog, on ponovo
prima sebe i svet iz Božje ruke i ponovo se oblači u bogotkanu odeždu rajsku.

Naše vreme se odlikuje potragom za zemaljskim hlebom i zadovoljstvima ali

istovremeno i nekim velikim duhovnim nemirom i glađu. Taj nemir i glad se ogledaju u
buđenju sve većeg interesovanja za okultizam i magiju, misticizme raznih vrsta i
spiritistička verovanja. I nikakvo čudo: suvi racionalizam i sirovi naturalizam poslednjih
vremena, pretvoreni kod mnogih u svevažeću dogmu, sparušili su i suzili čovekove
vidike i umrtvili u njemu osećanje za bezbrojne tajanstvene svetove koji kruže u njemu i
oko njega. Interesovanje za misticizme raznih vrsta, koji kao po pravilu vode poreklo,
posredno ili neposredno, iz bramanske i budističke Indije, nije ništa drugo do revolt
protiv tog osiromašenja i poluoslepelosti evropskog čoveka. Ta potraga za misticizmom
i mističkim verovanjima prvo se u tolikoj meri pojavila na Zapadu, a u novije vreme
mnogi indijski guru, tj. duhovni oci i učitelji, dobijaju sve više pristalica i kod nas. Pri tom
se jedino previđa i zaboravlja - da to ništa drugo ne znači nego bekstvo od zapadnog
paganizma, - istočnom paganizmu, obučenom u čaroliju misterije i u privlačnost novine!
Jer orijentalno značenje i askeza kojom se nadahnjuju ti novi "mistični" pokreti na
Zapadu i kod nas, bilo da se radi o antroposofijama, raznim spiritizmima ili o
"transcendentalnim meditacijama", u stvari je, kako kaže naš mudri Vladika mislilac,
mučenje ni za raj zemaljski ni raj nebeski, nego za uništenje života, za prestanak
reinkarnacije, za utrnuće i neosetljivost, za nirvanu. Iza istočnog mističkog paganizma i
novorođenog paganizma zapadne civilizacije kao da se krije samoubilačka žeđ za
obezličenjem čoveka i njegovim samouništenjem: tamo se teži da se pomoću askeze
pređe u nirvanu, ovde da se pomoću uživanja umre navek. Mistika znanja, gnoze i
panteizma raznih vrsta, kao i mistika naturalizma služe tu u stvari da sakriju od čoveka
taj svoj demonski samoubilački sadržaj i krajnji cilj. Nečega od tog i takvog misticizma,
sa istim demonskim samoubilačkim sadržajem, poseduju u sebi i mnogi od modernih
pokreta i ideologija, koje na konačnom samouništenju čoveka zidaju - "buduću" sreću
čoveka!

U čemu je tragika tog lutanja između čekića. i nakovnja svih tih naših tražitelja
"mističkih" znanja i iskustava? - U njihovom stravičnom zaboravu da žive i dišu na tlu
osvećenom i prosvećenom svetim plamenom Kupine neopaljive, tj. plamenom vere
pravoslavne u ime Isusa Hrista Sina Božjeg, istinitog Boga i istinitog večnog neuništivog
čoveka. U njihovom previđanju ili preziranju svete pepeljuge Crkve Pravoslavne i
vekovnog mističkog iskustva njenih svetih ljudi. Spavamo na duhovnim vulkanima
tajanstvenog ognja u sebi i u svojoj istoriji, a tražimo da se ogrijemo na ognjištima
punim dima i lažne svetlosti... "Kazivanja jednog bogotražitelja svome duhovnom ocu"
nose u sebi taj tajanstveni oganj, koji nam osvetljuje put sebi i svojoj duhovnoj prošlosti.
Od nas zavisi da li ćemo se i u kolikoj meri ćemo se na njemu ogrijati i njime prosvetliti.

I na kraju, jedna napomena pobožnom čitaocu ove knjige: Onaj koji želi da sleduje
ovom svetom pokloniku i bogotražitelju i njegovom molitvenom podvigu treba da ima
uvek na umu da ovakva molitva zahteva punu predanost volji Božjoj, tj. da njoj
obavezno prethodi i da je prati vršenje svih zapovesti Božjih: čitanje Svetog Pisma,
duhovnih knjiga, držanje postova, ispovedanje svojih grehova duhovnom ocu,
pričešćivanje svetim Tajnama Krvi i Tela Hrista Gospoda, bogoljublje i čovekoljublje,
smirenost i skrušenost u srcu itd. Neprestana molitva Isusova nije početak duhovnog
živoga, ona je njegov vrhunac. Samo krštena duša u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i
duša koja se neprestano trudi da sav svoj život preda Hristu Bogu, može imati duhovnih
plodova od ovog svetog dela. I još nešto veoma važno: Ova molitva, to se vidi iz samih
"Kazivanja", kao i svako ozbiljno bavljenje duhovnim životom, zahteva iskusnog
rukovođu. Samovoljno bavljenje njome, bez smirenog otkrivanja svojih pomisli i svih
zbivanja u duši svome duhovnom ocu, može naneti više štete nego koristi. Smirena
blagodat Duha Svetoga. ne silazi u gordo i nečisto srce. Zato ovoj svetinji nad
svetinjama duhovnog života treba uvek pristupati sa strahom i trepetom. Baš tako njoj i
pristupa ovaj smerni hodočasnik i bogotražitelj, pisac ove knjige, kao i svi sveti
molitvenici pre njega od kojih se on smireno uči i kojima sledi.

A.

NAPOMENE:

1. Po svemu sudeći ova knjiga je napisana u drugoj polovini prošlog stoleća. Pre nego
što je štampana prvi put (u Kazanu oko 1870) čitana je u rukopisu. Po predgovoru
drugog redigovanog i dopunjenog izdanja (Kazan 1881) nju je našao kod nekog
svetogorskog monaha na Atonu nastojatelj Čeremiskog manastira Kazanske eparhije o.
Paisije. Po drugim svedočanstvima rukopis "Kazivanja" se nalazio oko 1860. godine u
rukama jedne monahinje, duhovne kćeri čuvenog Optinskog starca Amvrosija. U
zaostavštini tog istog svetog starca Amvrosija su pronađena još tri "Kazivanja", koja su
produžetak ranije poznatih četiri "Kazivanja" i koja su prvi put štampana 1911. godine;
(u dva izdanja, treće izdanje kao posebnu knjižicu štampala je Ruska crkvena1
štamparija u Vladimirovu na Slovenska, 1833. godine). Ova četiri "Kazivanja" koja se
štampaju u srpskom prevodu, doživela su u Rusiji još dva izdanja (Kazan, Moskva
1884) dopunjena sa "Tri ključa za unutarnju molitvenu riznicu". Do novog izdanja je
došlo u Parizu (1930) u redakciji profesora Višeslavceva. Izdanju svih sedam
"Kazivanja" u jednoj knjizi (Pariz, 1948) napisao je predgovor Arhim. Kiprijan Kern.
Najnovije, četvrto izdanje, tog punog teksta "Kazivanja" sa "Ključevima" iz svetootačkih
dela izašlo je 1973. godine (Pariz). Koliko nam je poznato, do sad su izašla dva izdanja
u francuskom prevodu (prvo u časopisu "Genikon", Belgija, a drugo u prevodu i sa
predgovorom Žana Laloja, 1965. g) i nekoliko izdanja na grčkom jeziku. Knjiga je
prevođena i na druge evropske jezike, ali obično bez "Tri ključa" i bez poslednja tri
"Kazivanja".
Na početku prvog "Kazivanja" sam pisac kaže za sebe da je on "skitnica iz najnižeg
društvenog sloja". Postoji podatak da se radi o nekom "seljaku iz oblasti Orela". Neki
pretpostavljaju da se tu radi o Nemitovu koji je dolazio povremeno kod starca Makarija,
prethodnika starca Amvrosija u Optinskoj pustinji. Po istim podacima, sv. Teofan
Zatvornik piše u jednom pismu da je on "ispravio i dopunio" prvo izdanje "Kazivanja". I
zaista izdanje iz 1881. je "ispravljeno i dopunjeno izdanje". Značajno je istaći da je te
iste godine Sv. Teofan štampao knjigu veoma srodnog sadržaja pod naslovom
"Svetootačke pouke o molitvi i trezvljenju ili sabranom udubljivanju u srcu u Bogu"
(Moskva, 1881) u kojoj se nalaze pouke nekih od Otaca sa kojima se srećemo i u "Tri
ključa", tj. u dopuni "Kazivanjima"...
Na osnovu izvornosti jezika i načina pisanja očevidno je da ova "Kazivanja"
pripadaju jednoj jednostavnoj, ali i darovitoj i molitveno prosvećenoj duši. Isto tako
mnogo šta svedoči da su ona pretrpela izvesna doterivanja i dopune od duhovno
iskusne ličnosti, bilo da se radi o Teofanu Zatvorniku, ili o nekim od staraca iz kruga
Optinske pustinje. (Sr. Otkrovennыe rasskazы strannika duhovnomu svoemu otcu",
Pariz, 1973., str. 5-8. vidi takođe, Recits d'une pelerine Russe, Traduits et rresentes rar
Jean Lalou, Ed. du Seuil, 1965.. str. 9-17).
Prvo nepotpuno izdanje ove knjige na srpskom jeziku izašlo je pod naslovom -
"Ispovesti jednog poklonika svome duhovnom ocu" (Beograd, 1962). Drugo izdanje je
ispravljeno i dopunjeno prevodom "Tri ključa za otvaranje unutarnje molitvene duhovne
riznice, Svetootačkim poukama i besedama o avi Filimonu (Krnjevo, 1979). Ovog puta
se štampaju ne samo prva četiri "Kazivanja" i "Tri ključa" nego i poslednja tri "Kazivanja"
(u prevodu Pavla Raka), za koja neki smatraju da nisu od istog pisca. Jedino je
činjenica: ona su i po duhu i po sadržaju produžetak prvog dela knjige i kao takva čine
sa prva četiri "Kazivanja" jednu celinu. Ona su, za razliku od prva četiri, više
bogoslovski i teoretski obojena. Piscu je očevidno cilj da bogoslovski i psihološki
obrazloži neprestanu molitvu i potrebu njenog upražnjavanja.
KAZIVANjE PRVO
sadržaj
Po milosti Božjoj čovek sam hrišćanin, po delima veliki grešnik, po zvanju bogotražitelj
beskućnik koji luta iz mesta u mesto. Od imovine imam samo jednu torbu na leđima sa
suvim hlebom i pod pazuhom Sveto Pismo - to je sve.

Dvadeset i četvrte nedelje po Duhovima, ušao sam u crkvu da se pomolim Bogu. Za

vreme bogosluženja pročitali su Apostol iz poslanice Solunjanima, začalo 273, u kome
je rečeno: Molite se Bogu bez prestanka. Te reči su mi se duboko urezale u svest i
zapitao sam se kako je to mogućno da se čovek moli bez prestanka, kad svako od nas
mora da obavlja mnogobrojne poslove da bi se održao u životu. Potražio sam ovo
mesto u Svetom Pismu i svojim očima pročitao tačno što sam i čuo: Molite se Bogu bez
prestanka (I Sol. 5, 18). Molite se Bogu duhom bez prestanka (Ef. 6, 18). Podižite na
svakom mjestu svete ruke (I Tim, 2, 8). Uzalud sam razmišljao, nisam mogao da
shvatim šta to znači.

Šta da radim - mislio sam - gde da nađem nekoga ko bi mi ovo objasnio? Ići ću po
crkvama u kojima propovedaju poznati propovednici i tu ću možda naći što tražim. Tako
krenuh na put. Čuo sam mnogo odličnih beseda o molitvi, ali sve su se one sastojale
samo od opštih uputstava: šta je molitva, zašto je korisno da se čovek moli, koji su
plodovi molitve. Ali, kako doći do prave molitve - o tome niko nije govorio. Čuo sam
jednu propoved o stalnoj molitvi duhom, ali ni tu nije rečeno kako da se do nje dođe.
Tako mi slušanje propovedi nije pružilo ono što sam želeo, pa sam prestao da idem na
njih i odlučio da s pomoću Božjom potražim nekog učenog i iskusnog čoveka koji bi mi
razjasnio ovu tajnu koja me je tako neodoljivo privlačila.

Dugo sam putovao po raznim mestima, sve čitajući Sveto Pismo i raspitujući za nekog
mudrog i iskusnog duhovnika i nastavnika. Posle izvesnog vremena rekoše mi da u
jednom selu već odavno živi i podvizava se neki gospodin, da kod kuće ima svoju
kapelu, da nikud ne izlazi i stalno se moli Bogu ili čita duhovne knjige. Kad sam to čuo
trčeći sam otišao do toga sela. Čim sam stigao potražih toga gospodina.

- Šta želiš od mene? upita me on.

- Čuo sam da ste mudar i pobožan čovek, stoga vas molim, Boga radi, da mi
protumačite reči Apostola: Molite se Bogu bez prestanka i kako se to može naučiti. Eto
šta želim da razumem, a što međutim nikako ne uspevam.

Gospodin je ćutao i pažljivo me posmatrao. Najzad reče:

- Stalna unutarnja molitva je neprestano stremljenje čovekovog duha Bogu. Da bi se u

tome uspelo treba vrlo često tražiti od Gospoda da nas On nauči kako da se tako
molimo. Moli se više i sa većom usrdnošću i molitva će te sama naučiti kako ona može
da postane stalna; ali za to treba mnogo vremena.
Zatim mi dade da jedem, još mi dade i da ponesem na put, pa se oprostimo. Ali ni ovaj
mi ne beše ništa objasnio.

Mislio sam, čitao, razmišljao kako sam umeo o onome što mi je onaj gospodin rekao, pa
ipak bilo mi je nemogućno da razumem. Tako sam želeo da u tome uspem da noću
nisam mogao da spavam. Pošto sam prešao dvesta vrsti stigoh do nekog većeg grada
u čijoj okolini spazih jedan manastir. U krčmi mi rekoše da je starešina manastira dobar,
pobožan i gostoprimljiv čovek, pa otidoh ka njemu. Primio me je ljubazno, ponudio da
se odmorim i dao mi da jedem.

- Oče sveti, rekoh mu, jelo mi nije potrebno, već bih vas molio da me poučite kako da se
spasem?

- Kako da se spaseš? Pa eto, živi po zapovestima Božjim, moli se Bogu i bićeš spasen.

- Čuo sam da se treba neprestano moliti, ali nije mi jasno kako da se stalno molim i čak
ne mogu da razumem šta to uopšte znači. Oče, preklinjem vas, objasnite mi to.

- Ne znam, dragi brate, kako bih ti to razjasnio. Ali čekaj! Imam jednu knjižicu u kojoj se
o tome govori i on iznese Duhovno vaspitanje unutarnjeg čoveka od svetog Dimitrija
(Rostovskog). Hajde, pročitaj na ovoj strani.

Pročitah sledeće:

"Reči svetog apostola: Molite se Bogu bez prestanka, odnose se na umnu molitvu, jer
um može uvek da bude pogružen u Bogu i da Mu se neprestano moli."

- Kako to um može bez rasejanosti da bude uvek u Bogu i da Mu se moli bez

prestanka? upitah.

- To je veoma teško, ukoliko nam Sam Bog to ne daruje, reče nastojatelj.

Ali ni on mi ništa ne objasni.

Provedoh noć kod njega i sutradan, pošto mu se zahvalih na ljubaznom gostoprimstvu,

nastavih put ni sam ne znajući kuda. Bio sam tužan zbog svoje nerazboritosti, pa uzeh
da čitam Sveto Pismo. Išao sam tako pet dana i najzad jedne večeri sretoh nekog
starca. Izgledalo mi je da je kaluđer. Na moje pitanje odgovori mi da je monah i da je
manastir u kome živi sa još nekoliko monaha na desetak kilometara od puta. Zatim me
pozva da odsednem kod njih.

- Imamo gostionicu i tu primamo bogomoljce, brinemo se o njima i hranimo ih, reče mi

on.

Ni malo mi se nije išlo tamo, pa mu rekoh:

- Moj mir ne zavisi od stana, već od duhovne pouke; hrane mi ne treba, imam dosta
suvog hleba u torbi.

- Ali kakav to savet tražiš i šta hoćeš da razumeš? Hajde, dođi k nama, dragi brate, mi
imamo iskusnih staraca koji ti mogu dati duhovnu pouku i upraviti te na pravi put u
svetlosti Reči Božje i svetootačkog učenja.

- Znate šta, oče? Prošlo je nekih godinu dana kako sam čuo u crkvi onu zapovest
Apostola: Molite se Bogu bez prestanka. Ne znajući kako to da razumem počeo sam da
čitam Sveto Pismo. Tu sam isto tako na mnogo mesta naišao na zapovest Božju: molite
se bez prestanka, uvek, u svakoj prilici, na svakom mestu, ne samo za vreme dnevnih
poslova, ne samo kada ste budni, već i u snu: Ja spavam a srce je moje budno (Pesma
nad pesm. 5, 2). To me je veoma iznenadilo i nisam mogao da razumem kako može
tako nešto da se postigne i kako se uopšte do toga dolazi. Neka neodoljiva želja i
radoznalost su se probudili u meni: ni danju ni noću te mi reči nisu izbijale iz pameti.
Počeo sam da idem po crkvama, slušao sam propovedi o molitvi, ali koliko god sam ih
čuo ni u jednoj nisam dobio savet kako da se stalno molim. Uvek je bilo reči samo o
pripremi za molitvu, o plodovima molitve, a niko međutim nije učio kako da se čovek
neprestano moli i šta uopšte takva molitva znači. Često sam čitao Sveto Pismo i njime
proveravao ono što sam čuo na propovedima, ali ipak nisam uspevao da razumem šta
sam hteo. Od tog vremena postao sam nekako nesiguran i nespokojan.

Starac se prekrsti i poče govoriti:

- Zahvali Bogu, mili brate, što je otkrio u tebi tu neodoljivu silu koja te vuče stalnoj
unutarnjoj molitvi. Poznaj u tome poziv Božji i umiri se, jer se kroz to kuša tvoja
pokorenost Reči Božjoj. Dato ti je da razumeš da nije mudrost ovoga sveta niti prazna
želja za saznanjem ono što uvodi u nebesku svetlost - u stalnu unutarnju molitvu - već
naprotiv, da je put k tome siromaštvo duha i opit u prostoti srca. Nije čudo što nisi ništa
čuo o suštini same molitve i što nisi mogao da naučiš kako ćeš doći do njenog
neprestanog delovanja. Stvarno, mnogo se propoveda o molitvi, mnogo se o tome i
piše, ali sva ta rasuđivanja uglavnom su zasnovana na ljudskom mudrovanju, na
shvatanjima "zdravog" razuma, a ne na ličnom opitu. Obično se više govori o onom
sporednom u molitvi nego o njenoj suštini. Jedni objašnjavaju zašto je potrebno da se
molimo, drugi govore o sili posledica molitve, treći o sredstvima koja su potrebna za
savršenu molitvu, to jest o svemu onome što je neophodno za pravu molitvu: o revnosti,
o pažnji, o toplini srca, o čistoti pomisli; o pokajanju. Ali šta je molitva i kako je naučiti -
na ta, iako najvažnija i osnovna pitanja, čovek vrlo retko nalazi odgovor kod savremenih
propovednika. To je stoga što je odgovor na to daleko složeniji od svih njihovih
objašnjenja i što on iziskuje ne školsko znanje, već mistički doživljaj. A što je još mnogo
žalosnije, sva ta sujetna i sitna mudrovanja naših savremenih propovednika čine da se
Bog meri ljudskom merom. Mnogi prave veliku grešku kad misle da pripremne mere i
trud rađaju molitvu, dok u stvari molitva je ta koja je izvor podviga i vrlina. Oni ne prave
razliku između uzroka i posledica molitve čime umanjuju silu molitve.To je shvatanje
potpuno suprotno onome iz Svetog Pisma u kojem Apostol Pavle piše: Molim dakle prije
svega da se čine molitve (I Tim. 2, 1).
Znači Apostol stavlja molitvu iznad svega. Od hrišćanina se traže mnoga dobra dela, ali
delo molitve je iznad svih drugih, jer bez nje ništa dobro ne može da se učini. Bez česte
molitve ne možemo naći put Bogu, ne možemo razumeti Istinu, ne možemo raspeti telo
sa njegovim strastima i željama, ne možemo biti prosvećeni u srcu svetlošću Hristovom
niti postići sa Njim spasonosno jedinstvo. Kažem "bez česte molitve", jer savršenstvo i
pravilnost naše molitve ne zavise od nas, kao što kaže i apostol Pavle: Mi ne znamo šta
treba tražiti (Rim, 8, 26). Prema tome, samo učestalost molitve je ono što zavisi od nas i
čime jedino možemo doći do čiste molitve koja je mati svakog duhovnog dobra. Stekni
majku i imaćeš i decu, kaže sveti Isak Sirijanin, nauči se prvo molitvi, pa ćeš tek onda
steći sve vrline. Ali oni koji se ne drže ličnog opita ni tajanstvenog učenja Svetih otaca
ne poznaju dobro ta pitanja, pa o tome malo i govore.

Razgovarajući tako neosetno se približismo pustinjskoj obitelji. Da se ne bih odvajao od

tog mudrog starca i da bih što pre zadovoljio svoju želju, požurio sam da mu kažem:

- Učinite mi milost, časni oče, i objasnite mi šta je to stalna unutarnja molitva i kako se
ona može naučiti. Vidim da vi o tome mnogo iz iskustva znate.

Starac se ljubazno odazva mojoj molbi i pozva me k sebi.

- Dođi, daću ti jednu knjigu Svetih otaca iz koje ćeš lako razumeti i uz pomoć Božju
naučiti molitvu.

Uđosmo u njegovu ćeliju i starac mi reče:

- Stalna unutarnja Isusova molitva jeste neprekidno prizivanje Isusovog imena ustima,
srcem i mišlju pri uverenju da je On prisutan na svakom mestu, u svako doba, pa čak i
za vreme sna. Ona se izražava rečima: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Kad se
čovek navikne na ovu molitvu on oseća utehu i potrebu da je stalno ponavlja. Posle
izvesnog vremena on više ne može bez nje i ona počinje da se sama od sebe izliva. Da
li sad razumeš šta je stalna molitva?

- Odlično razumem, oče. Boga radi, naučite me sada kako da je steknem, povikah s
radošću.

- Kako se uči molitva videćemo u ovoj knjizi. Ona se zove Dobrotoljublje i sadrži u
potpunosti učenje o unutarnjoj stalnoj molitvi od dvadeset i pet Svetih otaca. Ova je
knjiga tako dobra i tako korisna da se smatra kao glavna učiteljica duhovnog sozercanja
i kako kaže blaženi Nikifor: Ona privodi spasenju lako i bez muke.

- Zar je ta knjiga veća i od Svetog Pisma? upitah.

- Ne, nije ni veća ni svetija od Biblije, ali ona sadrži jasna objašnjenja o svemu onome
što je za nas tajanstveno u Svetom Pismu, zbog slabosti našeg uma koji ne može da se
uzdigne do takvih visina. Evo jednog poređenja: Sunce je veličanstveno nebesko telo,
blistavo i prekrasno, ali mi ga ne možemo gledati golim okom. Da bi ga posmatrali i da
bi mogli da podnesemo njegove plamene zrake, moramo da se poslužimo staklom,
predmetom veštačkim i beskrajno manjim i tamnijim od Sunca. Eto, Sveto Pismo je to
blistavo Sunce, a Dobrotoljublje naše staklo. Sad slušaj, pročitaću ti kako se treba
vežbati u neprestanoj unutarnjoj molitvi.

Starac otvori Dobrotoljublje, izabra jedan odeljak od svetog Simeona Novog Bogoslova i
otpoče:

"Sedi nasamo ćuteći, pogni glavu, zatvori oči, diši lakše, povuci se duhom u srce i
saberi um, to jest svoje misli u srce. Naporedo sa disanjem, tiho naglas ili u sebi
izgovaraj reči: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Potrudi se da odagnaš sve misli, budi
strpljiv i često ovo ponavljaj.

Zatim mi starac sve to objasni na primerima pa još pročitasmo iz Dobrotoljublja pouke

svetog Grigorija Sinaita i prepodobnih Kalista i Ignjatija. Sve što bi pročitali starac mi je
zatim objašnjavao svojim rečima. Slušao sam pažljivo, sav zadivljen i trudio se da sve
to što bolje zapamtim. Tako provedosmo čitavu noć i ne odlazeći na počinak, sve do
jutrenja. Opraštajući se, starac me blagoslovi i reče da za vreme dok učim molitvu
dolazim kod njega na iskrenu ispovest, jer nije preporučljivo bez nastavnika se upuštati
u duhovna zanimanja.

Dok sam stajao u crkvi osećao sam neku silnu revnost koja me je gonila da što
marljivije učim stalnu unutarnju molitvu, i pomolio sam se Bogu da mi u tome pomogne.
Potom se zabrinuh kako ću odlaziti kod starca na savet i na ispovest kad me u
gostionici neće držati duže od tri dana, a u samoj okolini manastira nema stanova...
Najzad mi rekoše da se na četiri vrste odatle nalazi neko selo, pa otidoh tamo. Srećom
Bog mi je pomogao. Uspeo sam da se zaposlim kao čuvar vrta kod nekog seljaka, s
time da leto provedem sam u kolibi na kraju vrta. Bogu hvala, našao sam najzad mirno
mesto. Tako sam, eto, počeo da živim i po uputstvima koje sam dobio učim unutarnju
molitvu odlazeći pri tome često kod mog starca.

Čitavih nedelju dana vežbao sam unutarnju molitvu u tišini moje bašte, postupajući
tačno po savetima starca. U početku je izgledalo da sve ide dobro. Potom sam počeo
da osećam jake tegobe, lenost, dosadu, nesnosnu pospanost i razne misli kao oblaci
navališe na mene. Sav žalostan otišao sam do starca i ispričao mu kako mi je. On me je
ljubazno primio i rekao:

- To je, moj dragi brate, borba koju protiv tebe vodi zao duh, jer se on ničeg tako ne
plaši kao srdačne molitve. On ovim pokušava da te omete i odvrati od tog posla. Ali znaj
da neprijatelj deluje po volji i dopuštenju Božjem i meri u kojoj je to za nas korisno.
Verovatno je potrebno da se tvoje smirenje još oproba; sem toga i suviše je rano da
svojom prevelikom revnošću dospeš do višeg stepena srdačne molitve, jer bi mogao da
padneš u duhovnu sebičnost.

Sad ću ti pročitati nešto o tome iz Dobrotoljublja.

Starac uze da prelistava po poukama monaha Nikifora i poče čitati: "Ako i pored svojih
napora ne možeš ući u oblast srca kao što sam te uputio, čini ono što ću te reći i s
Božjom pomoći, naći ćeš što tražiš. Poznato ti je da se u nama nalazi razum (razumna
sila).[1]) Tom razumu oduzmi svaku pomisao - što možeš samo ako hoćeš - i useli u
njega molitvu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Potrudi se da tim unutarnjim
prizivanjem zameniš svaku drugu misao i posle izvesnog vremena to će ti sigurno
otvoriti vrata srca. Ovo je činjenica koja je opitom potvrđena".

- Vidiš li šta savetuju Sveti oci u takvim slučajevima, reče mi starac. Zato treba ove reči
da primiš s poverenjem i da se potrudiš da koliko god više možeš izgovaraš Isusovu
molitvu. Evo ti brojanice sa kojima ćeš moći za početak da pročitaš tri hiljade molitvi
dnevno. Bilo da stojiš ili sediš, bilo da ležiš ili hodaš, govori bez prestanka: Gospode
Isuse Hriste, pomiluj me i to lagano i tiho. Pazi da pročitaš tačno tri hiljade molitava na
dan, ne dodajući samovoljno i ne oduzimajući ni jednu. Na taj ćeš način steći
neprestanu srdačnu molitvu.

Sa radošću primah sve starčeve reči i vratih se u svoju kolibu. Počeh verno i tačno da
ispunjavam ono što me je starac naučio. Neka dva dana bilo mi je naporno i teško, a
potom je sve počelo da biva lako, tako da kada sam prekidao molitvu, osećao sam
potrebu da je nastavim i ona bi onda tekla lako i lepo bez traga od ranije tegobe.

Ispričao sam sve starcu i on mi zapovedi da od sada svršavam po šest hiljada molitava
dnevno. Još mi reče:

- Budi spokojan i samo se potrudi da se tačno držiš određenog broja molitvi - Bog će ti
se smilovati.

Čitavu nedelju sam ostao u svojoj kolibi izgovarajući svakodnevno po šest hiljada
molitvi, ne mareći ni za šta drugo i ne osvrćući se na pomisli, ma kakve one bile. Trudio
sam se samo da se tačno pridržavam starčevih saveta. I gle, tako sam se lepo navikao
na molitvu da ako bih se za trenutak zaustavio, osećao bih neku prazninu kao da sam
nešto izgubio - a čim bih nastavio, opet sam postajao srećan i lak. Ako bih nekoga sreo
nisam više imao potrebu da se razgovaram. Želeo sam samo da ostanem sam i da se
molim - toliko sam se bio navikao na molitvu za tih nedelju dana. Starac koji me već
deset dana nije video, sam je došao da vidi šta je sa mnom. Objasnio sam mu šta mi se
sve dogodilo. Pošto me je saslušao reče:

- Eto, sad si se navikao na molitvu. Odsad treba samo da čuvaš tu naviku i da je jačaš.
Ne gubi vreme, već se s Božjom pomoći odluči na dvanaest hiljada molitava dnevno.
Živi i dalje u usamljenosti, izjutra ustaj malo ranije, a uveče leži malo kasnije. Dva puta
mesečno dođi kod mene da se posavetujemo.

Postupio sam po starčevim savetima i prvog dana sam jedva uspeo da do kasno uveče
završim svih dvanaest hiljada molitvi. Sutradan sam ih već lakše svršavao i sa više
volje. Prvo sam osećao umor, neku vrstu zadebljanja jezika i grč u vilicama, ali sve to
nije bilo mnogo neprijatno. Zatim sam osetio slab bol nepca, onda palca leve ruke kojim
sam odbrojavao kuglice na brojanicama. U ruci sve do lakta osećao sam neku toplotu
što je bilo veoma prijatno. Sve me je to još više gonilo na molitvu. Tako sam, eto, pet
dana verno svršavao svojih dvanaest hiljada molitvi i zajedno sa navikom stekao i
lakoću i radost u njima.

Jednom, rano izjutra probudila me je molitva. Počeo sam jutarnje pravilo, ali jezik mi se
nekako spleo - samo sam želeo da govorim Isusovu molitvu. Čim sam započeo, postao
sam veoma srećan, a usne su se nekako neosetno same od sebe micale. Čitav taj dan
proveo sam u radosti. Bilo mi je kao da sam odvojen od svega što me je okružavalo i
kao da sam bio u nekom drugom svetu. Još pre večeri završio sam mojih dvanaest
hiljada molitvi. Mnogo sam želeo da nastavim, ali nisam smeo da pređem broj koji mi je
starac odredio. I narednih dana nastavio sam sa lakoćom i bez ikakvog zamaranja da
prizivam milo ime Isusa Hrista.

Potom sam otišao kod mog starca i sve mu do tančina ispričao. Kada sam završio on mi
reče:

- Hvala Bogu što ti je dao volju da se moliš i snagu da to činiš sa lakoćom. To je

prirodna stvar i dolazi od čestog vežbanja i revnosti. Nešto slično biva i sa mašinom
koju spočetka moramo da poguramo, a posle ona sama radi. Ali da bi se i dalje okretala
treba je podmazati i s vremena na vreme joj dati nov zamah. Vidiš li kakvim je sve
divnim sposobnostima čovekoljubivi Bog obdario našu osećajnu prirodu i kako On daje
da se i u grešnoj duši i srcu još neočišćenom blagodaću Svetoga Duha javljaju uzvišena
osećanja. Koliki tek stepen savršenstva, radosti i oduševljenja dostiže čovek kada
Gospod blagoizvoli da mu daruje samodejstvujuću srdačnu molitvu i kad mu očisti dušu
od strasti! To blaženstvo se ne može opisati. Ko otkrije tajnu srdačne molitve taj već
predoseća nebesku sladost još ovde na zemlji. To je dar koga dobijaju oni koji traže
Boga sa smirenošću i ljubavlju.

Odsad te razrešavam: moli se koliko hoćeš i što više možeš. Sve vreme bdenja postaraj
se da se posvetiš molitvi i prizivaj bez brojanja ime Isusa Hrista, prepuštajući se
pokorno volji Božjoj i nadajući se na Njegovu pomoć. Veruj da te On neće ostaviti i da
će te uputiti na pravi put.

Čitavo to leto proveo sam izgovarajući bez prestanka Isusovu molitvu i bio sam
neobično spokojan. Ponekad mi se i u snu činilo da se molim. Kada bi mi se preko dana
dogodilo da sretnem nekoga, svako mi je bio drag, kao da mi je najrođeniji. Misli se
behu same od sebe smirile i ni o čemu drugom nisam mislio do o molitvi. Zatim sam
počeo da navikavam um da sluša reči molitve koje su usta izgovarala, a srce je
ponekad samo od sebe počinjalo da oseća toplinu i prijatnost. Kada bih otišao u crkvu,
duge manastirske službe su mi izgledale kratke i više me nisu zamarale kao ranije.
Moja uboga kolibica izgledala mi je kao neki prekrasni dvorac i ja nisam znao kako da
zablagodarim Bogu što je meni, velikom grešniku, poslao tako dobrog starca i
duhovnika.
Ali nisam se dugo koristio savetima mog dobrog i mudrog starca jer je on već krajem
istog leta umro. Oprostio sam se od njega sa suzama, zahvalio mu se za njegovo
očinsko staranje i zamolio ga da mi kao blagoslov ostavi brojanice sa kojima se on uvek
molio. Tako, eto, opet ostadoh sam.

Najzad, leto je prošlo, baštu su obrali i ja više nisam mogao tu da ostanem. Seljak mi
dade kao nagradu dve rublje, napuni mi torbu suvim hlebom za put i ja opet pođoh da
lutam po raznim mestima. Ali više nisam bio u brizi kao ranije: Prizivanje imena Isusa
Hrista me je sve više veselilo, a i svi oni na koje sam nailazio bili su tako dobri prema
meni da mi se činilo da me je ceo svet zavoleo.

Jednom sam počeo da razmišljam šta da uradim sa one dve rublje koje mi je dao seljak.
Šta će mi? Starca više nemam niti ikoga ko bi me rukovodio, zato najbolje da kupim
Dobrotoljublje i da po njemu učim unutarnju molitvu. Prekrstih se i pođoh dalje
neprestano se moleći. Dođoh tako u neki grad i počeh da tražim po radnjama
Dobrotoljublje. Najzad sam našao jedno, ali prodavac je za njega tražio tri rublje, a ja
sam imao samo dve. Cenjkao sam se, cenjkao, ali on nije hteo da popusti; najzad mi
reče:

- Idi u crkvu i potraži crkvenjaka. On ima jednu staru ovakvu istu knjigu, pa će ti je
možda dati za tvoje dve rublje.

Otišao sam tamo i stvarno kupio za dve rublje neko vrlo staro i oštećeno Dobrotoljublje.
Bio sam presrećan. Popravio sam ga sa malo štofa, kako sam najbolje umeo i stavio ga
u torbu zajedno sa Svetim Pismom.

I tako ja, eto, putujem neprestano ponavljajući Isusovu molitvu, koja mi je slađa i milija
od svega na svetu. Ponekad, za dan pređem po 70 vrsti, a da to i ne osetim; osećam
samo da se molim. Kada se dogodi da mi je suviše hladno, govorim molitvu sa većom
pažnjom i odmah mi nekako bude toplije. Ako me spopadne glad, ja češće prizivam ime
Gospoda Hrista i zaboravim na nju. Ako sam slab, ako me bole leđa ili noge, ja se
usrdnije molim i više ne osećam bol. Kad me neko uvredi ja opet počnem da mislim na
blagu Isusovu molitvu i gnev ili tuga odmah iščeznu i ja sve zaboravim. Moj um je
postao nekako sasvim prost. Ni o čemu se ne brinem, ništa me ne zanima, ništa što je
spoljašnje me ne privlači hteo bih samo da uvek budem u samoći. Iz navike nemam
nikakve druge potrebe osim da se molim bez prestanka. I kad tako radim ja sam
presrećan. Bog jedini zna šta se to sa mnom zbiva. Na kraju krajeva sve je to još
emotivno ili, kako je govorio moj pokojni starac, prirodno i od stečene navike. Ali još se
ne usuđujem da otpočnem sa izučavanjem i usvajanjem duhovne molitve koja se vrši u
srcu. Suviše sam nedostojan i prost. Čekam čas volje Božje nadajući se u molitvu mog
pokojnog starca.

I tako, ja još nisam došao do neprestane duhovne molitve u srcu, ali hvala Bogu, sad
bar razumem šta znače reči Apostola koje sam nekad čuo:

Molite se Bogu bez prestanka.

NAPOMENE:

1. U grčkom originalu stoji da se ta razumna sila nalazi u "grudima" - izraz koji

označava centar svih osećanja, želja, misli.

KAZIVANjE DRUGO
sadržaj
Dugo sam putovao po raznim mestima, uvek praćen Isusovom molitvom, koja me je
bodrila i tešila na svakom putu, u svakoj prilici i pri svakom susretu. Najzad mi se učini
da bih dobro uradio da se negde zaustavim i potražim neko mirno mesto kako radi mile
samoće tako i da bih mogao da izučavam Dobrotoljublje koje sam dotad čitao pomalo
uveče na odmorištu ili za vreme dnevnih predaha. Imao sam silnu želju da se udubim u
tu knjigu i da iz nje verom pocrpem istinito učenje na spasenje duše kroz srdačnu
molitvu. Nažalost da bih zadovoljio tu želju nisam se mogao baviti nikakvim zanatom,
pošto još od ranog detinjstva ne mogu da se služim levom rukom. I tako u
nemogućnosti da se negde duže zadržim, pođoh put Sibira, u manastir Svetog
Inokentija Irkutskog, u nadi da ću u sibirskim ravnicama i šumama naći više mira i da ću
tamo moći lakše da se posvetim čitanju i molitvi. Tako se ja krenuh ponavljajući bez
prestanka usnu molitvu.

Posle izvesnog vremena osetio sam da mi molitva sama od sebe silazi u srce, to jest da
moje srce otkucavajući ravnomerno izgovara u sebi svete reči. Na primer, pri prvom
otkucaju: Gospode, pri drugom: Isuse, pri trećem: Hriste i tako dalje. Prestao sam da
ustima govorim molitvu i počeo pažljivo slušati šta se to u srcu zbiva. Setih se da mi je
pokojni starac govorio o radosti koju čovek tada oseća. Zatim sam počeo da osećam lak
bol u grudima, a u duši toliku ljubav prema Spasitelju, da mi se činilo da kada bi On sad
stao preda me, da bih Mu se bacio pred noge, zagrlio ih i okupao suzama zahvaljujući
Mu za utehu koju Svojim Imenom, po svojoj milosti i ljubavi, daje nedostojnom i
grešnom stvorenju svome.

Uskoro se u srcu pojavila neka umilna toplina koja se širila po čitavim grudima. Ovo me
je navelo da pažljivo čitam Dobrotoljublje, da tu proverim svoje utiske i da iz njega dalje
izučavam unutarnju srdačnu molitvu. Bez te kontrole, bojao sam se da ću pasti u
prelest, ili da ću primiti prirodne pokrete za blagodatne, ili se pogorditi brzim sticanjem
molitve, kao što je rekao moj pokojni starac. Uglavnom sam išao noću, a danju sam u
šumi čitao Dobrotoljublje, sedeći pod nekim drvetom. O koliko novih, koliko dubokih
saznanja mi je otkrilo to čitanje! Ono mi je donelo sreću koju nikad dotad nisam mogao
ni zamisliti. Istina, neka su mesta bila nerazumljiva za moj ograničeni um, ali srdačna
molitva razjašnjavala je ono što nisam razumeo. Pored toga, u snu sam ponekad viđao
mog pokojnog starca koji mi je objašnjavao teška mesta i budio smirenost u mojoj
nerazboritoj duši. Toga leta čitava dva meseca sam proveo u nekom blaženom stanju.
Putovao sam mahom kroz šume i po seoskim putevima. Kad bih došao u neko selo
zamolio bih za torbu suvog hleba i pregršt soli, pa bih napunio čuturu vodom i ponovo
pošao dalje. To mi je bilo dovoljno za narednih sto vrsti.
Razbojnici napadaju bogotražitelja

Da li zbog mojih grehova ili radi duhovne pouke, tek, krajem leta naiđoše iskušenja. Evo
kako: kada sam jedne večeri izbio na drum sreo sam dva čoveka - ličili su mi na vojnike.
Zatražili su mi novac i kad sam im rekao da nemam ni kopejke, nisu verovali, pa su
počeli drsko da viču:

- Lažeš! Bogomoljci skupljaju mnogo novaca.

Jedan od njih reče:

- Šta tu vazdan da razgovaramo? pa me udari štapom po glavi i ja padoh bez svesti.

Ne znam da li sam dugo tako ležao; ali kad sam došao k sebi, videh da sam u šumi
nedaleko od puta. Sav sam bio iscepan, a moja torba beše nestala. Ostale su samo
vezice kojima sam je pričvršćavao. Hvala Bogu što nisu odneli ličnu kartu koja mi je bila
u staroj kapi, kako bi je brzo mogao pokazati kad zatreba. Kad sam se digao gorko
zaplakah, ne toliko zbog bolova u glavi koliko zbog knjiga - Svetog Pisma i
Dobrotoljublja koji su mi bili u ukradenoj torbi. Plakao sam i jadikovao danima i noćima.
Gde je sad moje Sveto Pismo koje još od detinjstva čitam i koje sam uvek imao uza se?
Gde je moje Dobrotoljublje iz kojeg sam crpeo znanje i utehu? Izgubio sam jedino blago
koje sam imao pre nego što sam ga se dovoljno nauživao. Bolje da su me ubili. Što će
mi život bez te duhovne hrane? Nikada više neću moći da kupim te knjige.

Čitava dva dana jedva sam mogao da idem - toliko sam bio tužan; trećeg dana,
iznemogao, padoh pored jednog žbuna kraj puta i zaspah. Sanjao sam da sam u
manastiru, u starčevoj ćeliji i da mu pričam svoje jade. Starac, pošto me je utešio, reče:

- Neka ti ovo bude za nauk da se više ne vezuješ za materijalne stvari, već da slobodan
i lak ideš k nebu. Ovo ti je iskušenje poslato da ne bi pao u duhovno slastoljublje jer Bog
hoće da se hrišćani potpuno odreknu svoje volje i svake vezanosti za nju, kako bi se
celosno predali Njegovoj božanskoj volji. Sve što On čini jeste radi dobra i spasenja
čovekovog. Bog hoće da se svi ljudi spasu (I Tim. 2, 4). Stoga, nemoj da očajavaš i
veruj da će Bog dati s iskušenjem i izlaz (I Kor. 10,13) i da ćeš uskoro primiti utehu veću
od tvoje sadašnje žalosti.

Na to se probudih, ohrabrih, s nekom svetlošću i mirom u duši. Neka bude volja

Gospodnja, rekoh, pa ustadoh, prekrstih se i pođoh. Molitva je i dalje dejstvovala u mom
srcu kao i ranije i tri dana sam putovao na miru. Odjednom ugledah na putu grupu
zločinaca koje su sprovodili. Kad sam stigao do njih primetio sam onu dvojicu koji su me
napali. Pošto su išli ivicom kolone padoh pred njih na kolena moleći da mi kažu gde su
mi knjige. Prvo su se pravili da me ne poznaju, a onda jedan od njih reče:

- Ako nam daš štogod, vratićemo ti knjige. Daj nam rublju.

Zakleo sam se da ću im je neizostavno dati, pa makar morao prositi za nju.

- Evo, uzmite ako hoćete moju ličnu kartu u zalog.

Onda mi rekoše da se knjige nalaze u kolima sa ostalim ukradenim stvarima koje su im

zaplenili.

- Kako bih mogao da dođem do njih?

- Pitaj komandira koji nas sprovodi.

Otrčah k njemu i sve mu podrobno objasnih. Između ostalog on me upita da li znam da

čitam Sveto Pismo.

- Ne samo da znam da čitam, već umem i da pišem, odgovorih ja. Na Svetom Pismu će
te videti jednu belešku koja vam može potvrditi da je knjiga moja, a evo na ličnoj karti
mog imena i prezimena.

- Ovi lopovi su dezerteri, otpoče da priča komandir. Oni žive u nekoj kolibi i napadaju
prolaznike. Juče ih je uhvatio jedan vešt kočijaš kada su pokušali da mu ukradu trojku
(konje). Što se tiče tvojih knjiga vrlo ću ti ih rado vratiti, samo moraš poći sa nama još
četiri vrste do prvog odmorišta, jer ne mogu samo zbog tebe da zaustavim čitavu
kolonu.

Sav presrećan, išao sam pored komandira koji je jahao i razgovarao sa njim. Odmah
sam video da imam posla sa dobrim i poštenim čovekom. Raspitivao se ko sam, odakle
dolazim i kuda idem. Odgovorio sam mu iskreno. Najzad stigosmo do zgrade odmorišta
i on otide da potraži moje knjige; malo posle mi ih donese govoreći:

- Kuda ćeš sad da ideš? Već je pao mrak. Hajde, ostani ovde da noćiš.

Tako i uradih. Bio sam toliko srećan što sam našao svoje knjige da nisam znao kako da
zablagodarim Bogu. Grčevito sam ih stezao na grudi, suze radosnice tekle su mi iz
očiju, a srce mi je lupalo od prevelike radosti.

Komandir, videvši me, reče:

- Ti izgleda voliš da čitaš Sveto Pismo.

Od radosti nisam mogao ništa da kažem. Samo sam plakao. Komandir nastavi:
- Ja, brate, pažljivo čitam Evanđelje svakoga dana, pa izvadi iz uniforme jedno malo
Evanđelje optočeno srebrom.

- Sedi da ti ispričam kako sam stekao tu naviku. Hej, dajte ovamo večeru!

Komandirova priča

Sedosmo za sto i komandir otpoče:

- Od mladosti sam služio u armiji, nikad u garnizonu. Znao sam dobro svoj posao i
pretpostavljeni su me voleli kao valjanog vojnika. Ali bejah mlad, moji prijatelji takođe.
Na moju nesreću naučio sam da pijem i toliko sam se bio odao alkoholu da sam se
razboleo. Kad nisam pio bio sam primeran oficir, ali čim bih uzeo i najmanju čašicu
morao sam da odležim po šest nedelja. Dugo su me trpeli, ali, najzad pošto sam u
pijanom stanju uvredio jednog pretpostavljenog bio sam vraćen među proste vojnike i
upućen u garnizon na trogodišnju kaznu. Zapretili su mi da ću biti najstrožije kažnjen
ako ne ostavim piće. I tako bednik, uzalud sam pokušavao da se uzdržim, da se lečim,
nisam nikako mogao da se oslobodim te strasti. Najzad je rešeno da me pošalju u
kazneni bataljon. Kada sam to čuo bio sam očajan.

Jednoga dana dok sam sedeo u sobi i razmišljao o svemu tome, dođe neki kaluđer koji
je kupio prilog za crkvu. Svako je davao koliko je mogao. Kada je stigao do mene
kaluđer me upita:

- Što si tako tužan?

Porazgovarao sam malo sa njim i ispričao mu svoju nesreću. Monah se sažali na moj
težak položaj, pa mi reče:

- Ista stvar se dogodila mom rođenom bratu i evo kako se on izbavio te bede. Njegov
duhovnik mu je dao Evanđelje i naredio mu da svaki put kad bude osećao potrebu da
pije pročita po jednu glavu, a ako se želja ponovi, neka pročita i sledeću. Moj brat je
počeo tako da radi i posle kratkog vremena strast za pićem je iščezla i evo već petnaest
godina kako nije okusio ni kapi alkohola. Pokušaj i ti tako i brzo ćeš videti koristi od
toga. Imam jedno Evanđelje, ako hoćeš, doneću ti ga.

- Šta će mi tvoje Evanđelje, kad me ni svi moji napori, ni lekovi nisu mogli zadržati da ne
pijem.

Govorio sam tako jer nikad dotad nisam bio čitao Evanđelje.

- Nemoj tako, odgovori kaluđer. Uveravam te da će ti pomoći.

I stvarno sutradan mi donese svoje Evanđelje. Otvorio sam ga, pregledao, pročitao
nekoliko rečenica i rekao:

- Ne treba mi; ništa se tu ne razume.

Monah me je i dalje preklinjao govoreći da se i u samim rečima Evanđelja krije

blagodatna sila, jer je Sam Bog izgovorio reči koje su u njemu zapisane.

- Ne mari ništa ako ne razumeš, samo i dalje čitaj pažljivo. Jedan svetitelj je rekao: "Ako
ti ne razumeš Reč Božju đavoli je razumeju i drhte", a pijanstvo je bez sumnje delo zlih
duhova. Još ću ti reći i ovo: Sveti Zlatoust piše da se demoni plaše čak i kuće u kojoj se
čuva Evanđelje i nije im lako da tu napadaju čoveka.

Ne sećam se više šta sam dao tom kaluđeru, uzeo sam Evanđelje, stavio ga u kofer sa
ostalim stvarima i ubrzo sasvim zaboravio na njega. Posle nekog vremena osetio sam
potrebu za alkoholom - umirao sam od želje, pa otvorih kofer da uzmem novac i otrčim
u kafanu. Pogled mi pade na Evanđelje. Setih se svega što mi je kaluđer rekao, pa ga
otvorih i počeh da čitam prvu glavu po Mateju. Pročitao sam je do kraja i ništa nisam
razumeo, ali setio sam se da je monah rekao: "To ništa ne mari, samo i dalje čitaj
pažljivo". Hajde, rekoh, da pročitam i drugu glavu. Počeh i već mi se učini razumljivije.
Hajde i treću - nisam još ni počeo da je čitam kad začuh trubu koja je svirala povečerje.
Sad više nisam mogao da napustim kasarnu, tako da te večeri nisam pio.

Sutradan po ustajanju kada sam pošao da potražim vina pomislih: da opet pročitam
jednu glavu iz Evanđelja - pa da vidim. Pročitao sam je i opet nisam otišao u kafanu. I
sledećeg puta kada sam osetio žudnju za alkoholom, opet sam uzeo da čitam i bilo mi
je lakše. Ovo me je ohrabrilo i kadgod bih osetio želju za pićem čitao sam po jednu
glavu iz Evanđelja. Ukoliko je vreme više prolazilo meni je bivalo sve lakše. Na kraju,
kad sam završio sva četiri Evanđelja strast za vinom je potpuno iščezla i ja sam omrzao
svaki alkohol. Evo već dvadeset godina kako ne uzimam nikakvo jako piće.

Ceo svet ss čudio mojoj promeni. Posle tri godine ponovo su me primili u oficirski čin.
Čak sam i napredovao i postao komandir. Oženio sam se - imao sam sreću da naiđem
na divnu ženu. Stekli smo nešto imetka i sad, hvala Bogu, nekako živimo, pomažemo
sirotinju koliko možemo i primamo namernike. Imam i sina koji je već oficir - krasan
momak. Od kako sam ozdravio zakleo sam se da ću svakog dana, čitavog života,
pročitati po jedno od četiri Evanđelja bez obzira na druge poslove. Tako sada i radim.
Kad sam mnogo zauzet i kad sam umoran ja onda legnem i zamolim ženu ili sina da
sednu pokraj mene i da mi čitaju Evanđelje. Tako ja ne odstupam od svog pravila. Iz
zahvalnosti i u slavu Božju dao sam da se ovo Evanđelje optoči srebrom i uvek ga
nosim na grudima.

Sa zadovoljstvom sam ovo saslušao i onda rekao:

- Znao sam sličan slučaj. U našem selu, u fabrici bio jedan odličan majstor, jako dobro
izvežban u svom zanatu. Ali na njegovu nesreću pio je i to često. Neki pobožan čovek
mu je posavetovao da kadgod oseti potrebu za vinom izgovori po trideset i tri Isusove
molitve, u slavu Presvete Trojice, a u spomen trideset i tri godine zemaljskog života
Isusa Hrista. Majstor ga je poslušao i uskoro je prestao da pije. Čak je kroz tri godine
otišao u manastir.

- A što je veće, upita komandir, Isusova molitva ili Evanđelje?

- Evanđelje i Isusova molitva su jedno isto, odgovorih ja, jer božanstveno Ime Isusa
Hrista krije u sebi sve evanđelske istine. Sveti Oci su govorili da je Isusova molitva
skraćeno Evanđelje.

Potom se pomolismo Bogu i kapetan otpoče da čita Evanđelje po Marku od početka. Ja

sam slušao i u srcu tvorio Isusovu molitvu. U dva sata po ponoći završili smo Evanđelje
i otišli na spavanje.

Kao i obično izjutra sam rano ustao; svi su još spavali. Svitalo je i ja sam počeo da
čitam moje drago Dobrotoljublje. Sa koliko radosti sam ga otvorio! Činilo mi se da sam
se ponovo sastao sa svojim ocem posle dugog rastanka ili sa prijateljem vaskrslim iz
mrtvih. Ljubio sam ga i zahvaljivao Bogu što mi ga je vratio. Počeh da čitam Teolipta
Filadelfijskog, u drugom delu Dobrotoljublja. Začudio me je njegov savet u kojem
predlaže da se istovremeno obavljaju tri posla: Sedeći za stolom, kaže on telu daj
hranu, uhu čitanje, srcu molitvu. Ali sećanje na onu divno provedenu jučeranju večeru
na primeru mi je pokazalo da je to mogućno. Tad sam razumeo tajnu da srce i um
čoveka nisu jedno isto.

Kada je kapetan ustao, otišao sam da mu se zahvalim i da mu kažem zbogom. Poslužio

me je čajem, dao mi jednu rublju, pa se rastadosmo. Sav radostan nastavio sam put.

Pošto sam prešao jednu vrstu, setih se da sam onim vojnicima obećao rublju do koje
sam neočekivano došao. Da li da im je odnesem ili ne? S jedne strane, pomislih, oni su
me izudarali i opljačkali, a s tim novcem i ovako ne mogu ništa kad su pod stražom. Ali
s druge strane setih se da u Svetom Pismu stoji: Ako je dakle gladan neprijatelj tvoj,
nahrani ga (Rim. 12, 20). A Spasitelj je govorio: Ljubite neprijatelje svoje (Mat. 5, 44) i
još koji hoće košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mat. 5, 40). Ubedivši ovim sebe,
vratih se i stigoh do zgrade odmorišta baš kada se kolona spremala da pođe. Otrčao
sam do dvojice lopova i dao im rublju govoreći:

- Pokajte se i molite se Bogu. Čovekoljubivi Hristos vas neće ostaviti!

Potom se udaljih od njih i pođoh svojim putem u suprotnom pravcu.

Usamljenost

Pošto sam prešao pedeset vrsti po dobrom putu, pođoh seoskim putevima mirnijim i
pogodnijim za čitanje. Dugo sam išao kroz šumu i s vremena na vreme nailazio na po
koje selo. Često sam po čitav dan sedeo u šumi i čitao Dobrotoljublje. Iz te sam knjige
naučio mnogo divnih stvari. Srce mi je gorelo od želje da se sjedinim sa Bogom kroz
unutarnju molitvu koju sam marljivo izučavao iz Dobrotoljublja. Ali bio sam tužan što
nisam mogao da nađem neko skrovište gde bih se na miru i bez prekidanja mogao
posvetiti čitanju. U to vreme čitao sam i Sveto Pismo i osećao da počinjem da ga bolje
razumem. Sve manje je bilo nejasnih mesta. Sveti Oci imaju pravo kad kažu da je
Dobrotoljublje ključ koji otkriva tajne Svetoga Pisma. Rukovođen Dobrotoljubljem
počinjao sam da razumem tajanstveno značenje Reči Božje; otkrio sam šta znači tajni
čovek srca (I Petr. 3, 4), molitva duhom i istinom (Jov. 4, 23), carstvo unutra u nama
(Luk. 27, 21), posredstvo sauzdisajnog Duha Svetoga (sr. Rim. 8,26); razumeo sam
smisao reči: vi ste u meni (Jov. 15, 4), daj mi srce svoje (Prič. 23, 26), obući se u Hrista
(Rim. 13,14 i Gal. 3, 27), obručenje Duha Svetog u srcima (sr. Apokal. 22, 17),
prizivanje: Ava oče (Rim. 8, 15-16) i još mnogo šta drugo. Pri svem tom neprestano
sam se molio u srcu. Sve što me je okružavalo izgledalo mi je prekrasno. Drveće, trava,
ptice, zemlja, vazduh, svetlost - sve kao da mi je govorilo da postoji radi čoveka, da
kazuje ljubav Božju prema nama; činilo mi se da se sve moli, da sve peva slavu Bogu.
Razumeo sam tada šta znači ono što se u Dobrotoljublju naziva "znanje jezika tvari" i
uvideo sam kako je mogućno razgovarati sa stvorenjima Božjim.

Šumareva priča

Dugo sam tako putovao i onda dođoh u neko pusto mesto gde tri dana nisam naišao ni
na kakvo selo. Bio sam pojeo sav dvopek koji sam imao. Nisam znao šta da radim da
ne bih umro od gladi. Čim sam nastavio srdačnu molitvu briga je iščezla i ja sam se
prepustio volji Božjoj. Ovo me je umirilo i razveselilo. Nisam dugo išao kad opazih pred
sobom nekog psa kako izlazi iz šume,- pozvah ga i on dođe k meni i poče da se
umiljava. To me je obradovalo, pa pomislih: Kako je velika milost Božja! - sigurno da u
šumi ima neko stado jer je ovo ovčarski pas, ili možda neki lovac koji lovi ovuda. U
svakom slučaju zatražiću hleb pošto već dva dana nisam ništa jeo ili ću se raspitati za
neko selo u okolini. Kad me je onjušio i video da nemam ništa, pas je pobegao u šumu
istim putem kojim je i došao. Pođoh za njim; posle nekih dvesta metara primetio sam
međ drvećem psa koji je promolio glavu iz svoje kućice i lajao. Videh kako mi ide u
susret jedan seljak srednjih godina suv i bled. Upitao me je kako sam dotle došao, a ja
njega šta radi u tom pustom mestu. Pošto smo malo porazgovarali seljak me pozva u
kolibu i objasni mi da je on šumar i da nadgleda ovu šumu koja treba da se poseče.
Poslužio me je hlebom i solju, pa počesmo razgovor.

- Zavidim ti na ovom usamljeničkom životu koga vodiš, rekoh mu, a ne kao ja koji lutam
iz mesta u mesto međ svakakvim svetom.
- Ako hoćeš možeš i ti da živiš ovde. U blizini ima stara koliba u kojoj je živeo šumar koji
je bio pre mene, malo je oštećena, ali za leto može da posluži. Imaš ličnu kartu. Hleba
ima dosta za nas dvojicu - svake nedelje mi ga donose iz sela, a evo potoka u kojem
uvek ima vode. Ja, brate, već deset godina samo hleb jedem i vodu pijem, i ništa više.
U jesen, kada se završe poljski radovi doći će dvesta ljudi da seku šumu. Ja onda više
nemam nikakva posla ovde, pa ćeš morati i ti da ideš.

Kada sam ovo čuo bio sam presrećan. Nisam znao kako da zahvalim Bogu na Njegovoj
dobroti. Sve ono zbog čega sam toliko tužio, sve ono što sam toliko želeo, eto, sada se
odjednom ostvarilo. Do duboke jeseni ima još četiri meseca i za to vreme ću moći da
iskoristim ovaj mir i tišinu i da uz pomoć Dobrotoljublja izučavam neprestanu srdačnu
molitvu. Tako sam odlučio da se nastanim u kolibi koju mi je šumar spominjao.
Produžismo razgovor i taj mi brat ispriča svoj život.

- Nisam baš bio poslednji čovek u selu, imao sam svoj zanat, bojio sam tkanine u
crveno i plavo. Živeo sam u obilju, ali ne baš pošteno - prilično sam varao mušterije,
psovao za svašta, bio sam grub, pijanica i svađalica. U selu je živeo pojac koji je imao
neku staru, veoma staru knjigu o Strašnom sudu. Često je odlazio kod pobožnih ljudi i
čitao im, a oni su mu za to davali nešto novca. Najčešće su mu davali po deset kopejki i
on bi ostajao do zore i čitao. Jednom je došao k meni. Dok sam ja nešto radio slušao
sam ga kako čita o mukama u adu, o vaskrsenju mrtvih, o tome kako će Bog doći da
sudi svetu, kako će anđeli zatrubiti, kako će se oganj i smola izliti na zemlju, kako će
crvi razjedati grešnike. Slušajući to bilo mi je užasno. Učinilo mi se da će te muke
sigurno i mene snaći. Pomislih: ako bih pokušao da spasem dušu, možda bih iskupio
grehe. Dugo sam razmišljao i najzad odlučih da ostavim svoj zanat. Prodao sam kuću i
kako sam živeo sam, postao sam šumar s tim da mi nagrada bude hleb, nešto malo
odela i sveće koje palim za vreme molitve.

Evo više od deset godina kako tako živim. Jedem jednom dnevno i to samo hleb i vodu.
Svakog jutra ustajem sa prvim petlima i sve dok ne svane činim metanije. Kad se
molim, onda zapalim po sedam sveća pred ikonama. Danju kad obilazim šumu nosim
na sebi teške verige. Ne psujem, ne pijem nikakav alkohol, ne svađam se, sa ženama
nemam nikakve veze.

S početka sam bio srećan što ovako živim, a zatim su počele da me obuzimaju misli
kojih nikako ne mogu da se oslobodim. Bog zna da li ću zaslužiti oproštaj grehova, a
ovakav život je veoma težak. I onda, da li je sve to istina što piše u knjigama? Kako to
čovek može da vaskrsne? Oni koji su umrli pre sto godina, više od njih ni praha nema. I
ko zna da li uopšte postoji pakao? U svakom slučaju niko se još nije vratio s onog sveta;
kad čovek umre on istruli i od njega ne ostane više ni traga. Možda su ovu knjigu
napisali popovi samo da bi nas, proste ljude, zaplašili i lakše potčinili. Čovek tako živi na
ovoj zemlji teško i bez utehe, a na drugom svetu neće imati ništa. Čemu onda sve ovo?
Nije li možda bolje da se čovek bar ovo malo vremena dok je na zemlji nauživa. Eto,
takve me misli proganjaju, dodade on, i bojim se da ću morati da se vratim svom
zanatu.
Kad sam ovo čuo bilo mi je veoma žao tog čoveka, pa pomislih: obično se govori da su
samo intelektualci i naučnici "slobodni mislioci" i da ni u šta ne veruju, a evo kako i naši
prosti seljaci umeju da ne veruju. Verovatno zao duh ne bira, štaviše možda još lakše
napada neuke. Treba se prosvećivati koliko god više možemo i jačati se Rečju Božjom
protiv neprijatelja duše.

U nameri da pomognem ovom bratu i da ojačam njegovu veru izvadih iz torbe

Dobrotoljublje i otvorih ga na sto devetoj glavi od prepodobnog Isihija. Pročitao sam i
objasnio da se čovek ne može uzdržati od greha samo iz straha od krize, jer duša ne
može da se oslobodi grešnih misli bez čuvanja uma i čistote srca koji se zadobijaju kroz
unutarnju molitvu. Svi oni koji iz straha od paklenih muka otpočnu dobrodeteljni život,
kao i oni koji ga počnu radi nagrade u Carstvu nebeskom su, prema Svetim Ocima,
slični najamnicima jer je strah od muka - put sluge, a želja za nagradom - put
najamnika. Bog međutim želi da ljudi dolaze k Njemu putem sinovskim, to jest da iz
ljubavi i usrđa prema Njemu budu pošteni i da se naslađuju spasonosnim jedinstvom sa
Njim u svojim dušama i srcima.

- Uzalud se umaraš i namećeš sebi razne teške podvige. Bićeš uvek i u najmanjoj prilici
sklon da grešiš i nikada nećeš biti spokojan, sve dok ti Bog ne bude stalno u pameti, a
Isusova molitva u srcu. Nego ti, brate, otpočni da neprestano svršavaš Isusovu molitvu
što ti neće biti teško u ovoj pustinji i uskoro ćeš videti korist od toga. Bogohulne misli će
nestati, vera i ljubav prema Spasitelju probudiće se u tebi, razumećeš kako to mrtvi
mogu da vaskrsnu i Strašni sud će ti izgledati onakav kakav će on ustvari i biti. Na srcu
će ti biti tako lepo i lako od molitve da ćeš se začuditi i više nećeš žaliti što vodiš ovaj
spasonosni život.

Zatim sam mu rastumačio, što sam bolje umeo, kako da započne i kako da upražnjava
neprestano Isusovu molitvu. Pročitao sam mu i šta o tome govori Sveto Pismo i
Dobrotoljublje. Bilo je vidno da se on sa tim saglašavao i da ga je to uspokojilo. Pošto
sam se rastao od njega otišao sam u svoju kolibu.

Duhovno udubljivanje

Bože moj! Koliku radost, koliko spokojstvo i ushićenje osetih kada sam prekoračio prag
te pećine ili tačnije rečeno tog groba. Ličila mi je na divan dvorac ispunjen utehom i
veseljem. Plačući od radosti zahvalio sam se Bogu i pomislio: e sad u ovoj tišini i miru
treba marljivo raditi i moliti Gospoda da me urazumi, pa počeh da čitam Dobrotoljublje
od korica do korica sa velikom pažnjom. Posle nekog vremena završio sam sa čitanjem
i uvideo koliko se mudrosti, i dubine svetosti nalazi u toj knjizi. Ali kako se u njoj govori o
mnogim i raznim problemima i to po poukama mnogih Svetih Otaca ja nisam mogao sve
da razumem niti da obratim pažnju isključivo na samodejstvujuću srdačnu molitvu. A to
sam mnogo želeo rukovođen zapovešću Božjom koju nam je Apostol saopštio rečima:
Starajte se pak za veće darove (I Kor. 12, 31) i još Duha ne gasite (I Sol. 5,19).
Razmišljao sam razmišljao, ali nisam znao šta da radim - sam nisam dovoljno pametan,
a uz to nemam nikoga da mi pomogne. Dosađivaću Gospodu svojim molbama, pa će mi
On možda sve to razjasniti. Tako sam čitav dan proveo u molitvi ne prekidajući je ni za
trenutak; misli mi se umiriše i ja zaspah. Sanjao sam da sam u ćeliji mog pokojnog
starca i da mi on tumači Dobrotoljublje. Govorio je: "Ova knjiga je puna mudrosti, to je
tajanstvena riznica poimanja skrivenih namera Božjih. Ona nije uvek svakom dostupna,
ali ona sadrži pouke za svakog: za mudrog - mudre, za prostog - proste. Stoga vi neuki
ne treba da čitate Dobrotoljublje po redu. Raspored poglavlja je tu bogoslovski, dok
prost čovek koji želi da iz ove knjige nauči unutarnju molitvu treba da je čita sledećim
redom: 1) najpre knjigu monaha Nikifora (u drugom delu Dobrotoljublja); zatim 2) knjigu
Grigorija Sinaita u celosti osim malih poglavlja; 3) Simeona Novog Bogoslova o tri vida
molitve kao i slovo o veri i najzad 4) Kalista i Ignjatija. Kod ovih Otaca nalazi se u
potpunosti izloženo učenje o unutarnjoj molitvi srca, razumljivo za svakoga.

A ako hoćeš najjasniju pouku o molitvi ti nađi u četvrtom delu skraćene pouke o molitvi
od Kalista, patrijarha Carigradskog."

U snu uzeh Dobrotoljublje i počeh tražiti to mesto, no nikako nisam mogao da ga

nađem. Onda sam starac prevrnuvši nekoliko listova reče:

- Evo tu je, obeležiću ti ga, pa dohvati sa zemlje parče ugljena i načini znak na toj strani.

Sve što je starac govorio pažljivo sam slušao i trudio se da što bolje zapamtim.

Kad sam se probudio još nije bilo svanulo, pa sam ostao ležeći i prisećao se svega što
sam u snu video i čuo. Počeh da razmišljam: Bog zna da li mi se to javio duh pokojnog
starca ili je to bila moja uobrazilja, pošto sam često mislio na Dobrotoljublje i mog
starca. Sa takvim mislima sam ustao; svitalo je. Odjednom ugledah na kamenu koji mi
je služio kao sto, moje Dobrotoljublje otvoreno na onoj strani koju je starac obeležio.
Beleška je bila ista kao i ona u snu, a komadić ugljena je još ležao kraj knjige. Bio sam
zaprepašćen pošto sam znao da knjiga sinoć nije bila tu - bio sam je ostavio zatvorenu
pored mene pre nego što sam zaspao i znao sam da nije bilo nikakvog znaka na toj
strani. Ovo me je uverilo u istinitost mog sna i u svetost pokojnog starca:

Otpočeh da čitam Dobrotoljublje po označenom redu. Pročitah jedanput, pa onda drugi

put. Osetio sam u sebi želju i revnost da oprobam sve što sam pročitao. Sad mi je bilo
sasvim jasno šta je unutarnja molitva, koja su sredstva kojima se dolazi do nje, koje su
posledice takve molitve, kako ona raduje dušu i srce i kako se raspoznaje da li je to
blaženo stanje od Boga ili od prirode ili od prelesti.

Naročito sam želeo da otkrijem mesto srca po uputstvima svetog Simeona Novog
Bogoslova. Zatvorio sam oči, svu pažnju obratio na srce pokušavajući da ga zamislim
onako kakvo i jeste na levoj strani grudi i pažljivo slušao njegove otkucaje. Tako sam se
vežbao po pola sata nekoliko puta dnevno. U početku nisam ništa primećivao osim
neke tame, ali uskoro sam imao jasniju predstavu o svom srcu i počeo da osećam
pokrete u njemu; zatim sam počeo da uvodim u srce i izvodim iz njega Isusovu molitvu
naporedo sa disanjem, onako kako uče sveti Grigorije Sinait, Kalist i Ignjatije. To
otprilike izgleda ovako: sabrao sam um u srce, udisao vazduh i zadržavao ga u grudima
izgovarajući: Gospode Isuse Hriste, a pri izdisanju: pomiluj me. Ispočetka sam se
vežbao u tome sat ili dva dnevno, dok najzad nisam uspeo da ceo dan tako provodim.
Kada bi me obuzela tromost ili lenost ili nedoumica, odmah bih počeo da čitam u
Dobrotoljublju mesta gde se govori o uvežbavanju srca, i volja i usrdnost su se ponovo
javljali. Posle tri nedelje ovakvog delanja osetio sam bol u srcu, potom neku prijatnu
toplinu u njemu, utehu i mir. Ovo me je podstaklo da se još usrdnije molim, tako da su
sve moje misli bile obuzete time i počinjao sam da osećam veliku radost. Od tada se
pojaviše i razna osećanja u srcu i umu. Ponekad kao da mi je nešto oblilo srce i ja sam
osećao neku lakoću, neku slobodu i utehu i tako veliku radost u srcu, da sam bio
ushićen i nekako preporođen. Ponekad sam opet osećao plamenu ljubav prema Isusu
Hristu i svoj tvari Božjoj. Ponekad opet su mi se suze blagodarnosti prema Bogu koji i
mene, velikog grešnika, toliko voli, lile same od sebe niz lice. Ponekad se moj
ograničeni um toliko prosvetljivao da sam jasno razumevao ono što ranije nisam
mogao. Ponekad se umilna toplina moga srca širila po čitavom biću i sav uzbuđen
osećao sam sveprisustvo Božje. Ponekad dok sam prizivao Ime Isusa Hrista obuzimala
bi me snažna i duboka radost i ja sam tad razumevao šta znače reči: Carstvo je Božije
unutra u vama (Luk. 17, 21).

Za vreme ovog blaženog stanja primetio sam da se srdačna molitva pojavljuje u tri vida
- u duhu, u osećanjima i u ozarenju. U duhu kao umilenje od ljubavi prema Bogu,
unutarnji mir, ushićenje uma, čistota misli, radosno sećanje na Boga; u osećanjima kao
prijatna toplina srca, punoća čitavog bića, oduševljena radost u srcu, lakoća, snažno
osećanje života, neosetljivost na bol i tugu, u ozarenju kao prosvetljenje razuma,
razumevanje Svetog Pisma, poznavanje jezika tvari, odvojenost od sujete sveta i
poimanje sladosti unutrašnjeg života u Bogu, uverenje o blizini Božjoj i njegovoj ljubavi
prema nama.

Posle pet meseci usamljeničkog života provedenih u molitvenom podvigu i duhovnoj

radosti toliko sam se bio navikao na srdačnu molitvu da sam je bez prestanka obavljao.
Na kraju sam osetio da se molitva sama od sebe svršava, bez mog učešća; ona je
izvirala iz uma i srca ne samo kad sam bio budan, već i za vreme sna i više se nije
prekidala ni za trenutak. Duša je moja blagodarila Gospodu, a srce se topilo u
neprestanoj radosti.

Ali došlo je vreme da se šuma poseče. Drvoseče su se okupile i ja sam morao da

napustim svoje tiho prebivalište. Pošto sam se zahvalio šumaru i očitao molitvu, celivao
sam zemlju na kojoj me je Bog udostojio Svoje milosti, pa uzevši torbu sa knjigama na
leđa pođoh.

Dugo sam lutao dok najzad nisam stigao do Irkutska. Srdačna, samodelatna molitva
srca me je veselila čitavim putem, premda ne uvek u istom stepenu. Gde god ja bio, što
god radio, ona mi nikad nije smetala i ništa je nije moglo umanjiti. Ako bih nešto radio
molitva je sama od sebe tekla, a posao je bolje napredovao. Ako bih nešto pažljivo
slušao ili čitao, molitva ni onda nije prestajala i ja sam istovremeno osećao i jedno i
drugo kao da sam podeljen ili kao da se u mom telu nalaze dve duše. Bože moj, koliko
je čovek tajanstven!...
Susret sa vukom

Kako su velika djela tvoja Gospode! Sve si premudro stvorio. (Ps. 104, 24). Na putu
sam imao mnogo čudnih doživljaja. Ne bih stigao ni za nekoliko dana da sve ispričam.
Ali primera radi evo šta mi se jednom dogodilo. Jedne zimske večeri prolazio sam
šumom idući u neko selo na dve vrste odatle gde sam hteo da prenoćim. Selo mi je već
bilo na vidiku kad odjednom jedan kurjak skoči na mene. U ruci sam imao vunene
brojanice mog pokojnog starca koje sam uvek nosio uza se; njima sam ga odgurnuo. I
gle, brojanice mi spadoše s ruku i obaviše se životinji oko vrata. Kurjak je ustuknuo,
jurnuo kroz trnjak, ali se zadnjim šapama zaplete u trnje, a brojanice se zakačiše za
jedno suvo drvo. Vuk se koprcao svom snagom jer su mu brojanice stezale gušu.
Prekrstih se i pođoh da oslobodim životinju plašeći se da će mi iskidati brojanice i
pobeći sa tim za mene toliko dragocenim predmetom. Čim sam prišao i uhvatio
brojanice vuk se trgao, prekinuo ih i pobegao. Pošto sam se zahvalio Bogu i spomenuo
mog pokojnog starca nastavih put i srećno stigoh u selo. Odmah sam otišao u
gostionicu da potražim prenoćište. Za jednim stolom u uglu sedela su dva čoveka jedan
već u godinama, a drugi, krupniji, bio je nešto mlađi. Pili su čaj. Upitah seljaka koji je
čuvao njihove konje ko su ti ljudi, i on mi reče da je onaj stariji učitelj, a ovaj drugi sudski
pisar i da su obojica plemići.

- Vozim ih na vašar na dvadeset vrsti odavde, dodade seljak.

Pošto sam se malo odmorio zamolih od gazdarice iglu i konca, pa se približih sveći da
ušijem brojanice. Pisar me pogleda i reče:

- Ala si se ti molio kada si i brojanice pokidao.

- To nisam ja uradio već jedan kurjak.

- Gle, zar se i vukovi mole, reče pisar smejući se.

Onda sam im ispričao šta se dogodilo i objasnio zašto su ove brojanice tako dragocene
za mene. Pisar se opet nasmeja, pa reče:

- Vi koji ste pobožni svuda vidite neko čudo. Šta tu ima tajanstveno. Ti si to jednostavno
bacio na tog kurjaka i on se uplašio i pobegao. Psi i vukovi se oduvek boje kad se nešto
na njih zavitla. A što se u šumi zapleo u trnje, to bogme nije teško. Ipak ne treba
verovati da sve što se u svetu događa jeste neko čudo.

Onda učitelj otpočne da raspravlja sa njim:

- Ne govorite tako; vi niste dovoljno upućeni u to. Što se mene tiče ja vidim u ovom
događaju tajnu - i čulne i duhovne prirode.

- Kako to? upita pisar.

- Vi ste verovatno učili u školi nešto malo biblijske istorije. Sećate li se da su prvom
čoveku, Adamu, dok je bio bezgrešan sve životinje bile pokorne; one su mu se same
približavale bez straha, a on im je davao imena. Starac kome su pripadale brojanice bio
je svet; a svetost nije ništa drugo do vaskrsavanje prvobitne nevinosti u grešnom
čoveku, zahvaljujući njegovim naporima i činjenju dobra i vrlinama. Sveta duša osvećuje
telo i pošto su brojanice bile uvek u rukama jednog svetitelja one su stalnim dodirom sa
njim bile prožete nekom silom - silom bezgrešnosti prvoga čoveka. Ovo je tajna
duhovne prirode... Tu blagotvornu silu prirodno da osećaju sve životinje, pogotovu
preko čula mirisa jer je on najosetljiviji organ kod životinja. To je tajna čulne prirode.

- Za vas učenjake sve je sila i premudrost, dok mi, obični ljudi gledamo stvari mnogo
jednostavnije. Evo, na primer, sipati u čašu malo votke i popiti je, to je po nama ono što
daje silu, reče pisar i uputi se ormanu.

- Neka vam bude, reče učitelj, ali vi nama ostavite nauku.

Učiteljeve reči su mi se dopale, pa mu priđoh:

- Dozvolite mi da vam još nešto ispričam o mom starcu, pa mu ispričah kako mi se javio
u snu, kako me je poučio i ostavio belešku u Dobrotoljublju. Učitelj me je pažljivo
slušao, a pisar je ležao na klupi i gunđao:

- Čovek stvarno poludi kad neprestano zabada nos u Sveto Pismo. Treba samo videti
ovoga ovde... Koji bi vrag tumarao noću da dira tvoje knjige. Verovatno si u snu oborio
knjigu i ona je pala u pepeo - eto to je čitavo čudo.

Ah ti besposličari, poznajem ih ja, dragi moj, sve te iz tvoje družine, promrmlja pisar, pa
se okrete zidu i zaspa.

Ja se nagoh prema učitelju i rekoh:

- Ako hoćete mogu vam pokazati knjigu sa beleškom. Videćete da to nije mrlja od
pepela.

Izvadih Dobrotoljublje iz torbe, pa mu ga pokazah i rekoh:

- Čudi me da duh može da uzme parče ugljena i da piše njime...

Učitelj pogleda oznaku na knjizi i reče:

- To je tajna duha, pokušaću da ti je objasnim. Kad nam se duh javi u telesnom obliku
njegovo je telo sastavljeno od svetlosti i vazduha, a kad završi svoje javljanje, opet
vraća ono što je primio u iste elemente od kojih mu je bilo telo sastavljeno. Kako je
vazduh lako pokretljiv, to duša obučena u nj može da se kreće, hvata razne predmete,
čita i tako dalje. Ali kakva ti je to knjiga? Daj da je vidim, pa otvori Dobrotoljublje na
strani gde je bila beseda svetog Simeona Novog Bogoslova.
- To je verovatno neka bogoslovska knjiga. Nisam je nikad imao u rukama.

- Ona skoro cela sadrži samo učenje o unutarnjoj srdačnoj molitvi od dvadeset i pet
Svetih Otaca, rekoh ja.

- A unutarnja molitva! Znam ja šta je to, reče učitelj.

Na to mu se ja duboko poklonih i zamolih ga da mi kaže nekoliko reči o tom.

- Pa eto, u Novom Zavetu piše da se čovek kao i sva tvar pokori propadljivosti, ne od
svoje volje i da uzdiše i tuži za slobodom slave dece Božje (sr. Rim. 8 : 21, 22). To
tajanstveno uzdisanje svega stvorenog, to urođeno stremljenje duša, to je stalna
molitva. Ona se ne uči jer je ona u svemu i u svakom.

- Ali kako otkriti i osetiti u srcu tu molitvu? Kako postati svestan nje i dragovoljno je
prihvatiti, postići da ona aktivno dejstvuje u nama, radujući, prosvećujući i spasavajući
dušu?, upitah ja.

- Ne znam da li o tom piše negde u bogoslovskim knjigama, odgovori učitelj.

- Ali ovde, ovde je sve to napisano, povikah ...

Učitelj zabeleži naziv knjige i reče:

- Poručiću tu knjigu iz Tobolska, pa ću pogledati.

Tako se rastadosmo. Odlazeći zahvalio sam Bogu za razgovor sa učiteljem i pomolio

Gospodu da učini da i pisar pročita Dobrotoljublje i da razume njegov smisao na spas
svoje duše.

Seoska devojka

Jednom s proleća dođoh u neko selo gde sam odseo kod sveštenika. Bio je to divan
čovek. Živeo je sam i pošto me je upoznao reče:

- Ostani sa mnom - potreban mi je poverljiv čovek, a dobićeš i platu. Verovatno si video

da se pored stare crkve od drveta zida nova od kamena. Ne mogu da nađem nekog
savesnog čoveka da nadgleda radnike i da bude u kapeli i prikuplja priloge za zidanje.
Čini mi se da si ti sposoban za to i da bi ti taj posao odgovarao - bićeš sam u kapeli i
moći ćeš da se moliš Bogu koliko hoćeš, tu ima i odvojena sobica za čuvara. Ostani,
molim te, makar dok se crkva ne završi.

Dugo sam se opirao, ali najzad sam morao da popustim na sveštenikovo navaljivanje.
Rešio sam, dakle, da ostanem do jeseni, pa otpočeh da živim u kapeli. U početku sam
imao prilično mira, pa sam mogao da upražnjavam molitvu, ali kad naiđoše praznici
poče da dolazi mnogo sveta - jedni da se mole, drugi da se dosađuju, treći opet da
kradu sa tasa za priloge. Kako sam ponekad za to vreme čitao Sveto Pismo ili
Dobrotoljublje, neki posetioci bi se zaustavili da razgovaraju sa mnom, a neki bi opet
molili da im pročitam nešto iz tih knjiga.

Posle nekog vremena primetio sam jednu devojku iz sela koja je često dolazila u kapelu
i dugo ostajala da se moli. Obrativši pažnju na njeno šaputanje, primetio sam da govori
neke čudne molitve. Neke od njih su bile sasvim izvitoperene. Jednom je zapitah:

- Ko te je tome naučio?

Ona mi odgovori da ju je tome naučila njena majka koja je pravoslavne vere, dok joj je
otac raskolnik - bespopovac. Bi mi je žao, pa joj predložim da čita molitve pravilno, po
predanju svete Crkve. Naučio sam je Oče naš i Bogorodice Djevo. Na kraju joj rekoh:
ponajviše izgovaraj Isusovu molitvu jer nas ona približuje Bogu više nego ostale molitve
i kroz nju ćeš zadobiti spas svoje duše. Devojka me je poslušala i gle, posle izvesnog
vremena mi reče da se navikla na Isusovu molitvu i da oseća potrebu da je neprestano
ponavlja. Dok se molila osećala je, kaže, u početku neku prijatnost a zatim radost i želju
da se neprestano moli. Ovo me je veoma obradovalo, pa joj posavetovah da se što više
moli prizivajući Ime Isusa Hrista.

Leto se već bližilo kraju. Mnogi posetioci su dolazili k meni ne više samo da mi traže
savet ili da me slušaju dok čitam, već su mnogi dolazili da mi pričaju svoje domaće
nevolje, pa čak i da pitaju za svoje izgubljene stvari. Očigledno je bilo da su me pojedini
smatrali za čarobnjaka.

Jednoga dana ona devojka dotrča k meni sva očajna. Pitala me je šta da radi. Njen otac
je hteo da je uda protiv njene volje za raskolnika kao što je on i da venčanje ne obavi
sveštenik već neki seljak.

- Je li to zakoniti brak? povika ona. To je isto što i blud. Pobeći ću ma kud.

- Ali kuda ćeš? Svuda će te pronaći. U današnje vreme nigde se ne može bez isprava,
tako da će te lako otkriti. Bolje je da se iskreno moliš Bogu da On pokvari nameru tvoga
oca i sačuva te od greha i jeresi. Ovo je mnogo bolje od bekstva.

Ukoliko je vreme više odmicalo larma spolja mi je sve više smetala. Najzad leto prođe.
Reših da napustim kapelu i nastavim svoja putovanja, pa otidoh kod sveštenika i rekoh
mu:

- Oče, vi znate šta želim. Potreban mi je mir da bih mogao da se posvetim molitvi, a
ovde je za mene i suviše bučno i prometno. Izvršio sam što ste tražili od mene - ostao
sam čitavo leto, a sada me pustite da odem i blagoslovite moj put.

Sveštenik nikako nije hteo da me pusti:

- Šta ti ovde smeta da se moliš? Nemaš nikakvog posla osim da sediš u kapeli. Hleb ti
je obezbeđen. Moli se tako ako hoćeš i danju i noću - budi s Bogom. Ti si sposoban i
potreban za ovo mesto -ne govoriš gluposti sa posetiocima, pobožan si i pošten i
mnogo prikupljaš za hram Božji. To je u Božjim očima veće delo od tvoje usamljeničke
molitve. Zašto da Si uvek sam? Kad je čovek međ ljudima daleko se lepše moli Bogu.
Bog nije stvorio čoveka samo zato da on samo.o sebi brine, već zato da jedni druge
pomažemo prema svojim moćima. Pogledaj na svetitelje i na vaseljenske učitelje, oni su
i danju i noću radili i brinuli se za Crkvu; oni su svuda propovedali i nisu ostajali
usamljeni da se kriju od svoje braće.

- Bog ne daje svima iste darove, rekoh ja. Mnogi su bili propovednici, ali mnogi su bili i
pustinjaci. Svako radi prema svojim sklonostima verujući da je to njegov pravi, Bogom
određeni put. Kako bi inače objasnili činjenicu da su mnogi svetitelji ostavili sva crkvena
dostojanstva i počasti i pobegli u pustinju, da ne bi bili iskušani u svetu? Tako je sveti
Isak Sirjanin napustio svoju arhipastirsku službu, a prepodobni Atanasije Atonski svoj
manastir. Oni su smatrali da ih ta mesta sablažnjavaju i duboko su verovali u one
Hristove reči: Kakva je korist čovjeku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16,
26).

- Ali oni su bili veliki svetitelji.

- Ako se svetitelji toliko čuvaju ljudi, odgovorih, koliko li tek treba da to čini jedan slab
grešnik.

Najzad se srdačno oprostih od ovog dobrog sveštenika.

Posle deset vrsti hoda zaustavih se da prenoćim u nekom selu. U selu je živeo jedan
seljak teško bolestan. Posavetovao sam njegovoj porodici da ga pričeste svetim
Hristovim tajnama i ujutru poslaše po seoskog sveštenika. Ostao sam da bih se
poklonio pred svetim darovima i pomolio za vreme te velike tajne. Sedeo sam na klupi
ispred kuće i iščekivao sveštenika. Odjednom spazih kako prema meni trči ona devojka
koju sam u kapeli učio da se moli.

- Kako si došla dovde? upitah je.

- Kod kuće je sve bilo spremno da me udaju za raskolnika, pa sam pobegla.

Onda mi se baci pred noge i povika:

- Smiluj mi se, povedi me sa sobom, odvedi me u manastir,- neću da se udam, hoću da

živim u manastiru i da se molim Isusovom molitvom! Tebe će tamo poslušati i primiće
me.

- Pa kuda da te vodim? Ne znam ni jedan manastir ovde i kako da te povedem bez lične
karte? Nigde se nećeš moći zadržati, odmah ćete pronaći, vratiti kući i kazniti zbog
bekstva. Bolje se vrati kući i moli Bogu, a ako nećeš da se udaš pravi se da imaš neki
nedostatak. To se zove spasonosno pritvorstvo. To su isto činile svete matere Klimenta
i prepodobna Marina koja se spasavala u jednom muškom manastiru, a tako su radile i
mnoge druge svete devojke.

Dok smo tako razgovarali videh četiri seljaka koji su kolima jurili pravo k nama. Čim su
došli, uhvatili su devojku, stavili je u kola i poslali je sa jednim od njih. Ostala trojica mi
vezaše ruke i vratiše me u selo u kojem sam bio proveo to leto. Na sva moja
objašnjenja odgovarali su vičući:

Naučićemo mi tebe, sveče, kako se zavode devojke!

Uveče me odvedoše u zatvor gde mi staviše lance na noge, pa me zatvoriše s tim da mi

se sutradan sudi. Kada je sveštenik čuo šta mi se dogodilo došao je da me poseti,
doneo mi je da jedem i počeo da me teši govoreći da će me uzeti u odbranu i da će kao
moj ispovednik izjaviti da nisam imao rđave namere. Malo posedesmo i on otide.

Iste večeri prolazio je kroz selo predsednik sreza i čuo za ovaj događaj. Naredio je da
se sazove zbor i da se izvedem pred sud. U sudnici sam dugo stajao i čekao. Najzad je
stigao predsednik. Bio je prilično ljut i ne skidajući kapu sede za sto.

- Hej, Epifane, ta mlada devojka, tvoja kći, nije li nešto odnela iz kuće? povika on.

- Nije gospodine.

- Da nije pravila gluposti s onim idiotom ovde?

- Ne gospodine.

- Onda, presuda je doneta: s tvojom ćerkom radi šta znaš, a ovog deliju ćemo najpre
malo da poučimo, pa ćemo ga onda sutra prognati odavde i zabraniti mu pristup u selo.
Eto tako.

Na to se predsednik diže i otide da spava, a mene vratiše u zatvor. Sutradan rano

izjutra dođoše dva seljaka pa me istukoše i onda pustiše. Otišao sam iz tog sela
zahvaljujući Gospodu što mi je dozvolio da stradam radi Njegovog Imena. Ovaj događaj
me je ohrabrio i još više podstakao na molitvu. Ništa od svega što se dogodilo nije me
žalostilo - izgledalo mi je kao da se sve to odnosi na nekog drugog i da sam ja samo
posmatrač; čak mi je i šibanje bilo snošljivo jer mi je srdačna molitva veselila dušu i nije
dozvoljavala da obraćam pažnju na ma šta drugo.

Posle četiri vrste hoda sretoh majku one devojke, koja se vraćala sa pijace. Zastala je
da mi kaže:

- Mladoženja nas je ostavio. Naljutio se na Akulku što je pobegla od njega.

Zatim mi dade hleba i kolač i ja nastavih put.

Vreme je bilo suvo i nije mi se išlo u selo da noćim. Opazih u šumi dva stoga sena, pa
se tu smestih i zaspah. Sanjao sam da idem i čitam pouke svetog Antonija Velikog iz
Dobrotoljublja. Najednom mi se pridruži moj starac i reče:

- Ne treba to da čitaš, čitaj ovde, pa mi pokaza 35. glavu od Jovana Karpatijskog u kojoj
piše: "Ponekad je čovek izložen uvredama i iskušenjima zbog onih koje je duhovno
pomagao". Zatim mi pokaza poglavlje 41. u kojem stoji: "Svi oni koji se budu usrdnije
molili biće izloženi velikim i strašnim iskušenjima". Na kraju mi još reče:

- Ne boj se i ne očajavaj zbog toga. Seti se reči apostola Jovana: Veći je onaj koji je u
vama nego li koji je na svijetu (I Jov. 4, 4). Sada si se na primeru uverio da nema
iskušenja koje čovek ne može da savlada jer će Bog dati s iskušenjem i izlaz (I Kor. 10,
13). Nada na ovu pomoć Božju krepila je i rukovodila svete molitvenike koji ne samo da
su sav život proveli u neprestanoj molitvi, već su iz ljubavi i druge učili i prosvećivali.
Evo šta o tome govori sveti Grigorije Solunski: "Nije dovoljno da se čovek po zapovesti
Božjoj neprestano moli imenom Isusa Hrista, već je potrebno da i druge tome nauči, pa
bili oni monasi ili mirjani, obrazovani ili neuki, ljudi, žene ili deca; potrebno je da u svima
probudi volju za unutarnju molitvu". Prepodobni Kalist Angilikud kaže to isto: "Duhovno
delanje, to jest unutarnju molitvu, sazercanje, načine usavršavanja duše, ne treba čuvati
samo za sebe, već to treba preneti i na svoje bližnje bilo usmeno ili pismeno. Sve ovo
treba činiti iz ljubavi i radi opšteg dobra. Bog je kroz premudrog Solomona rekao: Brat
od brata pomognut je kao grad tvrd i visok (Prič. 18, 19). Treba se samo svim silama
uklanjati od gordosti i paziti da dobro seme božanskog učenja ne propadne.

Kad sam se probudio osećao sam veliku radost u srcu, a u duši nove snage. Pođoh
dalje.

Čudesno isceljenje

Mnogo kasnije imao sam još jedan uzbudljiv doživljaj. Ako hoćete, ispričaću vam ga.

Jednoga dana, dvadeset četvrtog marta, javila mi se vrlo jaka želja da se na Blagovesti
- dan posvećen Presvetoj Bogorodici - pričestim svetim Hristovim tajnama. Raspitah se
za crkvu i rekoše mi da ima jedna na trideset vrsti odatle.

Putovao sam čitavog tog dana i naredne noći samo da bih stigao na jutrenje. Vreme je
bilo vrlo ružno, čas sneg, čas kiša, a povrh svega jak vetar i mraz. Put je vodio preko
nekog potoka i tek što sam napravio nekoliko koračaja led se prolomio i ja sam propao
u vodu sve do pojasa. Došao sam sav mokar u crkvu i odstojao čitavo jutrenje i svetu
Liturgiju na kojoj me je Bog udostojio da se pričestim.

Da bih taj dan proveo u miru, daleko od svega što bi narušavalo moju duhovnu radost,
zamolio sam čuvara crkve da mi dozvoli da do sutra ostanem u njegovoj kućici. Celog
tog dana sam bio neizmerno srećan i spokojan. Ležao sam na klupi u toj hladnoj kolibici
kao da sam u naručju Avramovom, a molitva je silno dejstvovala. Ljubav prema
Spasitelju i Majci Božijoj punila je moje srce umiljenjem, a dušu mi je obuzimalo neko
radosno oduševljenje. Kad je počelo da se smrkava odjednom sam osetio jak bol u
nogama. Setih se da su mokre, ali odbacivši ovo rasejavanje ponovo utonuh u molitvu
tako da više nisam osećao bol. Međutim, kada sam sutra ujutru hteo da ustanem nisam
mogao da se pomerim. Noge su mi bile oduzete i nepokretne. Čuvar me je svukao sa
klupe i ostao sam tako nepomičan čitava dva dana. Trećeg dana čuvar me je isterao iz
kućice i rekao:

- Ako mi još umreš ovde, opet ću imati trčanja oko tebe.

Uspeo sam da se na rukama dovučem do crkvenog trema. Tu sam ležao oko dva dana.
Ljudi koji su prolazili nisu se osvrtali na mene i moje molbe. Najzad mi priđe jedan seljak
i otpoče razgovor. Zatim mi reče:

- Šta ćeš mi dati da te izlečim? Ja sam od istog bolovao i znam lek za to.

- Nemam ništa da ti dam, odgovorih.

- A šta imaš u torbi?

- Samo suv hleb i knjige.

- Pa dobro, ako te izlečim, radićeš kod mene jedno leto.

- Ne mogu ni da radim. Vidiš da mi je jedna ruka oduzeta.

- Pa šta onda umeš?

- Samo da čitam i pišem.

- A da pišeš! Pa dobro, naučićeš mog sina da piše; on zna pomalo da čita, ali ja bih
hteo da nauči i da piše. Učitelji mi mnogo traže, dvadeset rubalja za celu azbuku.

Pošto smo se sporazumeli, odnesoše me uz pomoć čuvara kod seljaka gde me

smestiše u neku staru kućicu koja se nalazila na kraju dvorišta. Seljak otpoče da me
leči. Pet puta dnevno masirao sam noge nekom tečnošću koju je on spravio dugim
topljenjem raznih životinjskih i ptičijih kostiju i tek sutradan sam mogao da pokrećem
prste; trećeg dana sam već mogao da stojim i hodam po dvorištu oslanjajući se o štap.
U roku od nedelju dana moje noge su opet postale normalne.

Zablagodario sam Bogu za ovo, misleći u sebi: kakva se premudrost Božija skriva u
tvarima! Suve, gnjile, skoro u zemlju pretvorene kosti, sadrže u sebi takvu životnu silu,
boju, miris i dejstvo na živa tela, i kao da saopštavaju život umrtvljenom organizmu! Nije
li i to zalog budućeg vaskrsenja tela?! Da mi je sad onaj šumar kod koga sam živeo, koji
je sumnjao u sveopšte vaskrsenje mrtvih!
Pošto sam ozdravio počeo sam da poučavam mališana. Kao primer za vežbu napisao
sam mu Isusovu molitvu i zadao mu da je prepisuje. Ovaj posao nije nimalo bio
zamoran za mene jer je moj đak bio slobodan samo rano izjutra pošto je preko celog
dana radio kod gazde. Dete je bilo bistro i ubrzo je skoro bez greške pisao.

Kada je upravitelj, njegov gazda, saznao da on piše, upitao ga je ko ga je tome naučio.

Dete odgovori da je radio sa sakatim bogomoljcem koji stanuje u njihovoj staroj kućici.
Upravitelj - Poljak, radoznao čovek, dođe da me vidi. Zatekao me je kako čitam
Dobrotoljublje. Pošto smo malo porazgovarali upita me:

- Šta to čitaš?

Pokazah mu knjigu.

- A, Dobrotoljublje! Video sam tu knjigu kod našeg sveštenika u Vilni. Čuo sam da ona
sadrži čudna uputstva u pogledu molitve, koja su izmislili grčki kaluđeri pod uticajem
budističkih fanatika. Čuo sam da oni naduju pluća vazduhom i glupo uobražavaju da
osećaju neko golicanje u srcu, što tumače kao molitvu Bogom darovanu. Treba se,
brate, prosto moliti i time ispuniti svoju dužnost prema Bogu. Ujutru, kad ustaneš treba
da pročitaš Oče naš kao što je učio Hristos i odužio si dug za ceo dan; a ako čovek
stalno ponavlja jedno isto on će ili sići s uma ili oštetiti srce.

- Ne govorite tako o ovoj svetoj knjizi. Nisu ovo gospodine, napisali prosti grčki kaluđeri,
već veliki i sveti ljudi koje i vaša crkva poštuje, kao što su Antonije Veliki, Makarije
Veliki, Marko Podvižnik, Jovan Zlatousti i drugi. Što se tiče indijskih kaluđera, moj starac
me je učio da su oni kasnije uzeli od Svetih Otaca tehniku srdačne molitve, izopačili je i
pokvarili. Sve pouke o unutarnjoj molitvi u Dobrotoljublju su nadahnute Svetim" Pismom
u kojem je Isus Hristos, ostavljajući nam Oče naš za obrazac molitve, još zapovedio da
se neprestano molimo, učeći: Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem i
svom dušom svojom i svom misli svojom (Mat. 22, 37). Pazite, stražite i molite se Bogu
(Mar. 13, 33) i Budite u meni i ja ću u vama (Jov. 15, 4). Sveti Oci, tumačeći reči cara
Davida iz psalma: Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod (Ps. 34, 8), kažu da hrišćanin
treba sve da čini da bi poznao lepotu molitve i našao u njoj utehu, a ne da se zadovolji
time da jednom dnevno očita Oče naš. Evo šta Sveti Oci govore o onima koji ne
pokušavaju da nauče božanstvenu srdačnu molitvu. Oni smatraju da takav čovek trajno
greši jer se prvo protivi Svetom Pismu; drugo - ne priznaje da postoji više i savršenije
stanje duše, već se zadovoljava spoljašnjim vrlinama zbog čega ne može da stvarno
teži za pravdom Božjom i lišava se blaženstva i radosti u Bogu,- treće precenjujući svoje
spoljašnje vrline, često pada u prelest i gordost.

- To je pametno, reče upravitelj. Ali kako bi mi obični mirjani mogli da pođemo tim
putem?

- Sad ću vam pročitati kako su neki hrišćani, iako su živeli u svetu, naučili stalnu
molitvu. - Onda nađoh u Dobrotoljublju Slovo Simeona Novog Bogoslova o junoši
Georgiju i počeh mu čitati.
Ova se pouka dopade upravitelju, pa mi reče:

- Daj mi tu knjigu da je čitam u slobodnim časovima.

- Ako hoćete daću vam je na jedan dan, ali više ne mogu jer je ja stalno čitam i ne mogu
bez nje.

- Dobro, ali makar mi prepiši taj odlomak; platiću ti.

- Meni novac nije potreban, ali ću vam sa zadovoljstvom prepisati što želite u nadi da će
vas Bog pobuditi na molitvu.

Odmah sam prepisao dotični odeljak. Upravitelj je to pročitao svojoj ženi kojoj se pouka
isto tako dopala. Od toga dana pozivali su me k sebi s vremena na vreme. Odlazio sam
sa Dobrotoljubljem i čitao im dok su oni pili čaj. Jednoga dana me zadržaše na večeri.
Sa nama je bila i upraviteljeva žena, ljubazna stara gospođa. Dok je jela ribu progutala
je slučajno koščicu i pored svih naših napora nismo mogli da je izvadimo. Guša ju je
jako bolela i dva sata kasnije morala je da legne u postelju. Poslali su po lekara na
trideset vrsti odatle, a ja sam sav žalostan otišao kući.

Te noći, kako sam lako spavao, začuh glas mog pokojnog starca, premda nikoga nisam
video u sobi. Glas mi je govorio: "Tebe je onaj seljak izlečio, zar ti ne možeš ništa da
učiniš za upraviteljevu ženu? Bog nam je zapovedio da saosećamo u tuđim nevoljama".

- Pomogao bih joj drage volje, ali ne znam kako.

- Evo šta treba da radiš. Ta gospođa je oduvek imala veliku odvratnost prema
ricinusovom ulju - već od samog mirisa njoj je muka, zato joj ti daj jednu kašiku tog ulja,
ona će povratiti, izbaciti koščicu, a ulje će ublažiti bol u guši i žena će ozdraviti.

- Ali kako ću je naterati da popije kad se njoj gadi od toga?

- Zamoli upravitelja da joj drži glavu, a ti joj na silu sipaj tečnost u usta.

Na to se probudih, odmah otidoh kod upravitelja i sve mu detaljno ispričah.

- Kako će pomoći to ulje, reče on, kad je već skoro bez svesti i ima visoku temperaturu,
a vrat joj je sav otečen? Na kraju možemo uvek da pokušamo. U svakom slučaju ulje ne
može škoditi.

Upravitelj nasu malo ricinusa u čašu i nekako smo uspeli da njegova žena to popije.
Odmah zatim bolesnica je počela jako da povraća i izbacila je koščicu i malo krvi. Posle
ovoga bilo joj je bolje i ubrzo je zaspala.
Sutradan ujutru kada sam došao da čujem novosti o njenom zdravlju, zatekao sam je
kako pije čaj s mužem. Oboje su se veoma čudili ovom čudesnom isceljenju. Pogotovu
ih je zbunjivalo što sam ja u snu saznao za njenu odvratnost prema ricinusovom ulju o
čemu oni nisu nikom spominjali. Utom dođe i lekar. Upraviteljeva žena mu ispriča kako
sam je izlečio a ja opet kako je meni onaj seljak spasao noge.

- Oba slučaja nisu iznenađujuća, reče lekar, jer je tu dejstvovala prirodna sila, ali ipak
pribeležiću.

Lekar izvadi olovku i zapisa nekoliko reči u beležnicu.

Ubrzo se proširio glas da sam prozorljiv, da sam celebnik i čudotvorac. Sa svih strana je
dolazio svet da me pita za savet. Donosili mi čak i darove i počeli da me poštuju kao
nekog sveca. Posle nedelju dana, pošto sam razmislio o svemu, uplaših se da ću se
pogorditi i oleniti, pa sledeće noći krišom napustim selo.

Dolazak u Irkutsk

Opet sam nastavio svoja usamljenička lutanja. Osećao sam se neobično lako, kao da
mi je neki veliki teret spao s leđa, a molitva je sve više i više blažila dušu. Srce mi je
ispunjavala velika ljubav prema Spasitelju, koja se ponekad preobilno izlivala i umilno
širila po čitavom mom biću. Lik Gospoda Hrista bio mi je tako duboko urezan u svest da
kada sam razmišljao o događajima iz Evanđelja, imao sam utisak da se sve to odigrava
tu, pred mojim očima. Bio sam tada toliko uzbuđen da sam plakao od radosti, a u srcu
osećao neizrecivu sreću. Ponekad sam po tri dana ostajao daleko od svakog ljudskog
naselja i tako, zaboravljajući na sav ostali svet, ushićen, imao sam utisak da sem mene
niko više ne postoji na zemlji; jedino ja veliki grešnik, stajao sam pred svojim milostivim i
čovekoljubivim Bogom. Usamljenost mi je bila slatka i molitva je tada bila umilnija nego
li dok sam bio među ljudima.

Najzad stigoh u Irkutsk. Pošto sam se poklonio moštima svetog Inokentija, upitah se
kuda ću. Nisam želeo da se duže zadržavam u varoši jer je bila prenaseljena. Išao sam
ulicom i razmišljao. Najednom zastade preda mnom jedan trgovac iz grada i reče mi:

- Vidim da si putujući bogomoljac,- hajde dođi kod mene.

Kad stigosmo do njegove kuće koja je bila veoma lepa, on me upita ko sam i ja mu
ispričah za svoja putovanja.

- Trebalo bi da odeš do Jerusalima, reče mi on. To ti je svetinja kakve nigde nema.

- Rado bih otišao, odgovorih, ali nemam čime da platim podvoz. Za to je potrebno
mnogo novaca.

- Ako hoćeš mogu ti pomoći. Prošle godine poslao sam tamo jednog starca, našeg
meštanina. Slušaj, reče zatim, daću ti pismo za mog sina koji je u Odesi. On trguje sa
Carigradom i lako će te prebaciti tamo svojim lađama, a iz Carigrada će ti njegovi
činovnici platiti put do Jerusalima koji nije tako skup.

Bio sam presrećan i mnogo sam se zahvaljivao mom dobrotvoru. Najviše sam,
međutim, blagodario Bogu koji je pokazao tako veliku ljubav prema meni grešnom koji
nisam učinio nikakvo dobro delo ni Njemu ni bližnjima i koji samo nepotrebno jedem tuđ
hleb.

Tri dana sam ostao kod tog velikodušnog trgovca. Zatim mi je on dao pismo za
njegovog sina i ja pođoh za Odesu u nadi da ću stići do svetog grada Jerusalima.

KAZIVANjE TREĆE
sadržaj
Pre polaska otišao sam do svoga duhovnika i rekao mu:

- Uskoro treba da pođem za Jerusalim; došao sam da vam kažem zbogom i da vam
zahvalim za vašu hrišćansku milost prema meni, bednom bogomoljcu.

-Neka Bog blagoslovi tvoj put, ali još mi ništa nisi ispričao o sebi - ko si i odakle dolaziš.
Slušao sam mnogo o tvojim doživljajima sa puta, pa bih sad voleo da znam tvoje
poreklo i kako si živeo pre nego što si postao putujući bogomoljac.

- Rado ću vam ispričati o tom, rekoh mu. Nije to duga priča.

Život bogotražitelja

Rodio sam se u jednom selu u Orlovskoj guberniji. Posle smrti mojih roditelja, ostalo
nas je dvoje, moj stariji brat.i ja. On je imao deset, a ja tri godine. Naš deda nas je uzeo
kod sebe da bi nas podigao. Bio je to čestit i prilično imućan starac. Na glavnom drumu
držao je gostionicu i pošto je bio vrlo dobar čovek, mnogi putnici su navraćali kod njega.
Tako, eto, nas dvojica dođosmo da živimo ga njim. Moj brat je bio veoma živ i sve
vreme je trčao po selu, dok sam ja više voleo da ostanem pored dede. Praznikom su
nas vodili u crkvu, a u kući se često čitalo Sveto Pismo, evo, ovo koje nosim sa sobom.
Kad je odrastao, moj brat je počeo da pije. Jednom, kad sam imao deset godina brat
me je gurnuo sa peći na kojoj smo se obojica odmarali. Pri padu sam povredio levu ruku
i od toga vremena ne mogu da se služim njome jer mi se cela osušila.

Kada je deda video da neću moći da radim poljske radove, odlučio je da me nauči da
čitam. Pošto nismo imali bukvar učio me je, eto, i ovog Svetog Pisma. Pokazivao mi je
slova i terao me da sričem reči i onda ispisujem slova. Tako sam, ni sam ne znajući
kako, od dugog ponavljanja za dedom, naučio da čitam. Kasnije kada više nije dobro
video molio me je da mu naglas čitam Bibliju i on me je onda ispravljao. Kod nas je
često svraćao pisar, imao je lep rukopis i ja sam voleo da ga gledam kad piše.
Ugledajući se na njega počeo sam i ja da nekako ispisujem slova. Videvši moju želju,
pisar me je uputio kako da radim dao mi hartiju, mastilo i zarezao mi pera. Tako sam,
eto, naučio da pišem. Moj deda se veoma radovao tom uspehu. Jednom mi je rekao:

- Bog ti je dao da budeš pismen; valjda će od tebe postati valjan čovek. Zahvali Bogu i
moli se češće.

Išli smo u crkvu na sva bogosluženja, a i u kući smo se češće molili. Dok su deda i baba
klečali ili metanisali ja sam ponavljao: Gospode, smiluj se! Tako sam ja rastao sve do
sedamnaest godina kad mi je baba umrla. Deda mi onda reče:

- Ostadosmo bez domaćice. Kako ćemo? Tvoj stariji brat nije ni za šta, nego da te ja
oženim.

Dugo sam se odupirao jer sam bio invalid, ali deda je toliko navaljivao da su me najzad
oženili jednom dobrom i ozbiljnom devojkom od dvadeset godina. Posle godinu dana
deda se razboleo i umro. Pred smrt me je pozvao, oprostio se sa mnom i rekao:

- Ostavljam ti kuću i sve što imam. Živi kao što treba, ne varaj nikog, a najviše se moli
Bogu jer od Njega sve dolazi. Uzdaj se jedino u Njega, idi u crkvu, čitaj Sveto Pismo i
pominji nas u svojim molitvama. Evo ti hiljadu rubalja u srebru, čuvaj ih, nemoj da ih
uludo potrošiš, ali opet ne budi tvrdica, daj milostinju sirotima i prilaži crkvi Božjoj.

Deda umre i sahranismo ga. Međutim moj brat je bir ljubomoran što sam ja dobio
gostionicu u nasleđe, pravio mi je spletke i đavo ga je tako daleko odveo da je odlučio
da me ubije. Jedne noći dok smo spavali i kad nije bilo gostiju otišao je u ostavu i
zapalio je, pošto je prethodno uzeo sav novac iz kase. Moja žena i ja smo se probudili
tek kada je čitava kuća bila u plamenu i imali smo vremena samo da iskočimo kroz
prozor onakvi kakvi smo. Pod jastukom smo držali Sveto Pismo, pa smo uspeli samo
njega da ponesemo. Tako je, eto, izgorelo sve što smo imali. Moj brat beše iščezao.
Kasnije, kada bi se napio, hvalio se da je on upalio kuću i uzeo novac.

Moja žena i ja ostadosmo goli i bosi, bez ičega, pravi prosjaci. Snašli smo se kako smo
najbolje znali - Pozajmili smo nešto novca, sagradili kolibicu i živeli bedno. Moja žena je
umela odlično da prede, tka i šije, pa je uzimala porudžbine i radila i danju i noću da bi
se ishranili. Ja zbog ruke nisam mogao čak ni opanke da pletem. Obično smo zajedno
sedeli, ja sam naglas čitao Sveto Pismo, a ona je radila i pažljivo me slušala. Ponekad
bi i zaplakala. Kad sam je pitao zašto plače kad nam je Bog dao da ipak nekako živimo i
sastavljamo kraj s krajem, odgovorila je:

- Uzbuđena sam jer je u Svetom Pismu sve tako lepo napisano.

Sećali smo se saveta mog dede, često smo postili, svakog jutra smo čitali akatist
Presvetoj Bogorodici, a uveče smo oboje činili po hiljadu poklona pred ikonama da ne bi
pali u iskušenje. Tako smo nas dvoje mirio živeli neke dve godine. Ali za čudo ništa
nismo znali o unutarnjoj srdačnoj molitvi. O tome nikada nismo ni čuli. Molili smo se
prosto jezikom, metanisali bez rasuđivanja, pa ipak želja za molitvom je bila tu. Duge
molitve nam nisu bile teške i rado smo ih svršavali. Svakako je imao pravo onaj učitelj
koji mi je jednom rekao da u čoveku postoji neka tajanstvena molitva koje on nije
svestan, ali koja pobuđuje svakog od nas da se moli onako kako može i ume.

Posle dve godine moja se žena teško razbolela i devetog dana, pošto se pričestila,
izdahnula je. Ostao sam sam, potpuno sam. Nisam mogao ništa da radim. Ostalo mi je
samo da idem po svetu i prosim, ali bilo me je stid. Sem toga bio sam mnogo nesrećan
zbog smrti moje žene. Kada bih ušao u našu kolibicu i video njene haljine, maramu,
očajnički sam jecao i više puta sam se onesvestio od bola. Najzad ne mogavši da
izdržim od tuge u našoj kućici, prodadoh kolibicu za dvadeset rublji i podelih sirotinji
ženine i moje stvari. Pošto sam invalid dobio sam stalnu putnu ispravu, pa uzeh moju
dragu Bibliju i pođoh kud me oči vode.

Kad sam izišao na drum rešio sam da idem najpre u Kijevo da se poklonim svetim
Božjim ugodnicima i da ih zamolim da mi pomognu u mojoj nevolji. Čim sam ovo odlučio
bilo mi je lakše i stigao sam u Kijevo sasvim umiren. Evo već trinaest godina kako bez
prestanka lutam. Posetio sam mnoge crkve i manastire, ali sada radije idem kroz stepe i
polja. Ne znam da li će mi Gospod dozvoliti da stignem do svetog grada Jerusalima.
Možda će dati Bog da u njemu umrem i da se tamo sahrane moje grešne kosti.

- Koliko ti je godina? upita moj duhovnik.

- Trideset i tri.

To su Spasiteljeve godine.
KAZIVANjE ČETVRTO
sadržaj

Meni je dobro biti blizu Boga.

Na Gospoda polažem nadanje svoje (Ps. 73, 28).

- Narodna poslovica je u pravu kad kaže: Čovek snuje, a Bog određuje, rekoh vraćajući
se svome duhovniku. Imao sam nameru da već danas otputujem za Svetu zemlju, ali
ispalo je drukčije,- jedan potpuno iznenadan događaj me je zadržao još dva-tri dana.
Nisam mogao da ne dođem da vam to ispričam i da vas upitam za savet. Evo šta se
dogodilo. Oprostio sam se sa svima i s Božjom pomoći krenuo na put. Kad sam bio kod
brane primetih na vratima kuće u kojoj sam poslednji put prenoćio jednog starog
poznanika, bivšeg kao i ja putujućeg bogomoljca koga nisam već tri godine video. Pošto
se pozdravismo, zapita me kuda idem.

- Ako Bog da u drevni Jerusalim, odgovorih.

- Baš dobro, reče on. Imam ovde odličnog saputnika za tebe.

- Bog s tobom i sa njim, odgovorih. No zar si zaboravio da ja uvek putujem sam?!

- Počekaj, znam da će ti ovaj sasvim odgovarati, a bićete obojica jedan drugom od

koristi. Otac moga gazde kod koga sam zaposlen kao radnik zavetovao se da će otići u
Jerusalim. On ti neće smetati; trgovac je ovde, dobar je starčić i potpuno gluv. Možeš
mu vikati do mile volje - on ništa ne čuje, a ako hoćeš da ga nešto pitaš moraš mu to
napisati. Uvek ćuti i neće ti dosađivati na putu, ali ti si mu neophodan. Njegov sin mu
daje kola i konje koje će prodati u Odesi. Pošto starac hoće da ide peške u kolima će
nositi stvari i nešto malo darova za grob Gospodnji. Moći ćeš i ti da staviš svoju torbu u
njih... Sad razmisli. Zar možeš dozvoliti da jedan potpuno gluv starac ide sam na tako
dalek put? Svuda smo tražili nekog da ga povede, ali svi traže mnogo novaca, a onda
opasno je pustiti ga sa nepoznatim čovekom jer nosi novac i skupocene darove. Što se
tebe tiče, ja ću jemčiti i gazda će te sigurno oduševljeno primiti; to su dobri ljudi i veoma
me vole. Već je dve godine kako sam kod njih. Odluči se, brate, u Slavu Božiju i iz
ljubavi prema bližnjemu.

Pošto smo tako porazgovarali na vratima, on me uvede u kuću njegovog gazde. Video
sam da je to poštena porodica i primio ponudu. Odlučili smo da krenemo, ako Bog da,
dva dana po Božiću posle božanstvene Liturgije.

Kako se nepredviđene stvari događaju u životu, ali uvek Bog i Njegova premudrost
deluju kroz naše postupke i namere, kao što je napisano: Jer je Bog koji čini u vama i
da hoćete i da tvorite ono što mu je ugodno (Filip. 2, 13).

Moj duhovnik mi na to reče:

- Radujem se, dragi brate, što mi je Bog dozvolio da te opet vidim. Pošto si slobodan
zadržaću te da mi ispričaš koji susret iz tvog bogomoljnog života, jer mi je bilo vrlo
zanimljivo da slušam tvoja ranija pričanja.

- Hoću, drage volje, i počeh da pričam:

Doživeo sam mnogo i dobrog i rđavog; sve se ne može iskazati, a mnogo sam i
zaboravio jer sam se trudio da uglavnom zapamtim ono što će moju lenu dušu
pobuđivati na molitvu. Sveg ostalog sam se retko prisećao ili bolje rečeno, trudio sam
se da zaboravim prošlost kako savetuje apostol Pavle koji kaže: Šta je ostrag
zaboravljam, a za onijem što je naprijed sežem se i trčim k meti (Filip. 3, 13). A moj
pokojni starac mi je govorio da smetnje za obavljanje srdačne molitve mogu dolaziti i s
leva i s desna, to jest ako neprijatelj ne uspe da odvrati dušu od molitve praznim
mislima i grešnim slikama, on onda budi u sećanju poučne uspomene i lepe misli u
nameri da samo odstrani duh od molitve koju on ne može da podnese. Ovo poslednje
se zove odvraćanje sa desne strane: duša onda napušta razgovor s Bogom - molitvu i
upušta se u prijatne razgovore sa samom sobom ili sa okolinom. Stoga me je moj starac
učio da u vreme molitve treba goniti iz uma čak i najlepše i najuzvišenije misli. Ako na
kraju dana uvidimo da smo veći deo vremena proveli u razmišljanju ili poučnim
razgovorima nego li u čistoj unutarnjoj srdačnoj molitvi, treba ovo shvatiti kao
neumerenost ili kao sebičnu duhovnu proždrljivost. Ovo je pogotovu važno za početnike
kod kojih vreme posvećeno molitvi treba da je daleko veće od vremena upotrebljenog
na druga pobožna zanimanja.

Ipak, čovek ne može sve da zaboravi. Neke uspomene se urežu u sećanje tako živo,
premda se često ne podsećamo na njih, kao što je slučaj sa jednom svetom porodicom
u kojoj mi je Bog dozvolio da provedem nekoliko dana.

Jedna pravoslavna porodica

Prolazeći kroz Tobolsku guberniju proveo sam jedan dan u nekom gradiću. Skoro više
nisam imao hleba, pa uđoh u jednu kuću i zamolih malo za put. Domaćin mi reče:

- Baš si u dobar čas stigao, moja žena je malopre izvadila hleb iz peći. Evo, uzmi ovu
veknu i moli se Bogu za nas.

Zahvalio sam mu se i stavio hleb u torbu. Domaćica me tada ugleda i reče:

- Kako ti je stara torba, sva je iscepana, daću ti drugu! pa mi dade lepu i jaku torbu.

Zahvalio sam im se od sveg srca i pošao dalje. Na izlasku iz grada zatražio sam malo
soli u jednoj prodavnici i trgovac mi dade čitavu kesu. Bio sam srećan zbog toga i
zahvaljivao sam Bogu što me je uputio na tako dobre ljude.
Sada sam miran za nedelju dana, pomislih. Moći ću spokojno da spavam. Blagosiljaj
dušo moja Gospoda! (Ps. 103,1).

Pošto sam prešao pet vrsti od grada, ugledao sam jedno siromašno selo i njegovu
ubogu crkvicu koja je ipak bila lepo spolja obojena i islikana freskama. Pošto je put tuda
vodio reših da se poklonim tom hramu Božjem. Ušao sam u papertu i molio se. U porti
se igralo dvoje dece. Mogli su imati pet ili šest godina. Pomislih da su verovatno
sveštenikova deca. Pošto sam završio molitvu, pođoh. Nisam napravio ni deset koraka
kad začuh glasove iza sebe:

- Siromašku, siromašku, pričekaj! - To su vikala ona deca, dečak i devojčica. Potom

pritrčaše i uhvatiše me za ruku, govoreći: Idemo mami, ona voli prosjake.

- Nisam ja prosjak, već samo prolazim ovuda.

- A šta će ti torba?

- U njoj mi je hleb za put.

- Ne mari, dođi kod nas, mama će ti dati novaca za put.

- A gde vam je mama? upitah.

- Tamo, pozadi crkve, iza onog drveća.

Dece me odvedoše u jednu divnu baštu u čijoj sredini ugledah gazdinsku kuću; uđosmo
u predsoblje. Kako je sve bilo čisto i uredno! Gospođa dotrča s nama.

- Vrlo sam srećna. Otkuda te Bog šalje k nama? Sedi, sedi mili moj!

Sama mi je pomogla da skinem torbu, stavila je na sto i pružila mi jednu veoma udobnu
stolicu.

- Jesi li gladan? Hoćeš li čaja? Da li ti nešto treba?

- Mnogo vam hvala, odgovorih, imam hrane u torbi, a što se tiče čaja, mogu malo, samo
ja sam seljak i nisam tako naviknut na to. Vaša ljubaznost mi je dragocenija od jela;
moliću se Bogu da vas blagoslovi za vaše evanđelsko gostoprimstvo.

Rekavši to, osetih veliku želju da se povučem u sebe. Molitva zatrepta u srcu. Bio mi je
potreban mir i tišina da bih se prepustio tom svetom nadahnuću i prikrio njegove
spoljašnje znake - suze, uzdahe, pokrete lica i usana. Stoga ustadoh i rekoh:

- Oprostite, ali ja moram da idem. Neka Gospod Isus Hristos blagoslovi vas i vašu
zlatnu dečicu.
- A ne. Neću te pustiti da odeš. Moj muž se večeras vraća iz grada,- on je sudija
okružnog suda. Sigurno će se mnogo radovati da te vidi. On svakog bogomoljca smatra
za poslanog od Boga. Sutra je nedelja, možemo svi zajedno da odemo u crkvu na
molitvu, a posle ćemo jesti što nam Bog bude dao. Mi praznikom uvek primamo bar
trideset prosjaka, te male braće Hristove. A ti mi još ništa nisi ispričao o sebi, odakle
dolaziš, kuda ideš? Hajde pričaj, ja volim da slušam pobožne ljude. Dečice, odnesite
čikinu torbu u gostinsku sobu, on će tamo noćiti.

Posle ovih reči toliko sam se iznenadio da pomislih: Je li ovo ljudsko biće ili priviđenje?

Ostadoh da sačekam domaćina. Ukratko sam joj ispričao svoj put i rekao da idem za
Irkutsk.

- Ti ćeš onda proći kroz Tobolsk. Moja majka živi tamo u jednom manastiru kao
monahinja. Daćemo ti pismo za nju i ona će te primiti. Često joj dolaze da traže
duhovne savete; uostalom moći ćeš da joj poneseš i jednu knjigu od Jovana
Lestvičnika, koju sam poručila za nju iz Moskve. Bože, kako se sve lepo da urediti!

Došlo je vreme obeda, pa sedosmo za sto zajedno sa još četiri gospođe. Posle prvog
jela jedna od njih se diže, pokloni se pred ikonom, pa onda nama, i otide da donese
drugo jelo. Za treće jelo ustala je druga gospođa i na isti način postupila. Videvši ovo
rekoh domaćici:

- Smem li da vas upitam da li su ove gospođe iz vaše porodice?

- Da, to su moje sestre: kuvarica, kočijaševa žena, nastojnica i sobarica. Sve su udate -
kod nas u kući nema devojaka.

Kad sam to video i čuo, bio sam još više začuđen i zahvalio sam Bogu što me je doveo
kod tako pobožnog sveta. Osetio sam kako mi molitva snažno nadire u srce, pa ustadoh
od stola i rekoh gospođama:

- Vi ćete sad sigurno da se odmarate, ali ja sam navikao da hodam, pa ću malo da se

prošetam po bašti.

- Ne, ja se ne odmaram po podne, reče gospođa. Poći ću s tobom u vrt, a ti ćeš mi

ispričati nešto poučno. Ako ideš sam, deca ti neće dati mira, jer veoma vole sirotane,
Hristovu braću, i putujuće bogotražitelje.

Nisam imao kud, pa pođoh zajedno sa njom. U želji da što manje govorim poklonih se i
rekoh:

- Molim vas, Boga radi, ispričajte mi kako ste postali tako dobri i od kad vodite ovako
svet život?
- Vrlo jednostavno, reče ona. Moja majka je praunuka svetog Joasafa čije mošti
počivaju u Belgorodu. Tamo smo imali veliku kuću. Jedno krilo je pripadalo nekom
siromašnom plemiću koji je posle izvesnog vremena umro; njegova žena takođe. Ostalo
je samo njihovo dete. Novorođenče je bilo potpuno siroče, pa ga je moja majka uzela k
sebi. Nas dvoje smo zajedno rasli, imali smo iste nastavnike i živeli kao brat i sestra.
Posle očeve smrti, majka je napustila grad i došla sa nama u ovo selo. Kada smo
odrasli udala me je za svog posinka, dala nam u nasleđe ovo selo i odlučila da se
povuče u manastir. Pošto nas je blagoslovila, posavetovala nas je da živimo hrišćanski,
da se molimo Bogu od sveg srca i da više svega poštujemo najveću hrišćansku
zapovest o ljubavi prema bližnjima, da pomažemo sirotu Hristovu Braću, decu da
vaspitavamo u strahu Božjem, prema slugama da se odnosimo kao prema braći. Već je
deset godina kako tako živimo u ovoj pustinji trudeći se da se pridržavamo saveta naše
majke. Podigli smo dom za sirotinju i u njemu imamo više od deset bolesnika i invalida.
Ako hoćeš možemo sutra da ih posetimo.

Na kraju je upitah:

- A gde je ta knjiga od Jovana Lestvičnika koju hoćete da pošaljete vašoj majci?

- Hajdemo kući da ti je pokažem.

Tek što smo počeli da čitamo gospodin dođe. Poljubismo se hrišćanski kao braća, pa
me povede u svoju sobu i reče:

- Dođi kod mene i blagoslovi moju sobu. Bojim se da ti je moja žena dosađivala. Ona je
tako srećna kad naiđe na nekog bogomoljca ili bolesnika, da ga ne napušta ni danju ni
noću - to je već odavno običaj u njenoj porodici.

Dođosmo u njegovu sobu za rad. Bože, koliko je bilo tamo knjiga, divnih ikona i jedan
krst u visini čoveka, ispred kojeg je bilo postavljeno Evanđelje! Prekrstih se i rekoh:

- Pa ovo je raj na zemlji. Evo Gospoda Hrista, Njegove Presvete Majke i Njegovih
svetitelja; a evo njihovih reči i pouka živih i besmrtnih. Verovatno vi često uživate u
razgovoru sa njima?

- E da, reče gospodin, ja volim da čitam.

- Kakvu vrstu knjiga imate? upitah ga.

- Uglavnom duhovne knjige. Ovo je Minej, zatim dela svetoga Jovana Zlatousta, Vasilija
Velikog; imamo još dosta filosofskih i bogoslovskih dela i mnogo propovedi savremenih
besednika. Ova me je biblioteka koštala pet hiljada rubalja.

- Imate li možda neku knjigu o molitvi? upitah ja.

- Ja mnogo volim da čitam o molitvi.. Evo jedne takve knjige koju je nedavno napisao
jedan petrogradski sveštenik.

Gospodin mi pokaza jedno Tumačenje Oče naša pa počesmo da ga čitamo. Ubrzo je

došla gospođa. Donela je čaj, a deca su nosila srebrnu korpu punu kolača kakvih nikad
dotad nisam jeo. Gospodin mi uze knjigu iz ruku i dade je gospođi rekavši.-

- Moja žena vrlo lepo čita. Ona će nam čitati dok budemo pili čaj.

Slušajući je osećao sam kako mi molitva nadire u srce i što je više ona čitala to je
molitva bila jača i radosnija. Odjednom mi se učini da je nešto prošlo kroz vazduh - kao
da je bio moj pokojni starac. Trgoh se; da bih to opravdao rekoh.-

- Izvinite bio sam zadremao.

U tom trenutku imao sam utisak da je duh mog starca prodirao u mene i prosvećivao
moj duh. Osetih u sebi neku veliku svetlost i mnogobrojne misli o molitvi dođoše mi na
um. Prekrstio sam se i pokušao da odagnam sve to baš kada je gospođa završila sa
čitanjem. Gospodin me zapita da li mi se knjiga dopala i otpočesmo razgovor o tome.

- Mnogo mi se dopada, rekoh. Uostalom Oče naš je najuzvišenija molitva jer nas je njoj
naučio Sam Gospod naš Isus Hristos. Tumačenje koje ste sad pročitali je veoma dobro,
ali se ono uglavnom odnosi na hrišćanska dela, dok sam ja kod Svetih Otaca pročitao
objašnjenje koje se u prvom redu odnosi na tajanstveni smisao ove molitve i namenjeno
je dubljem sazercanju.

- Kod kojih Svetih Otaca si to našao?

- Kod Maksima Ispovednika na primer i u "Dobrotoljublju" kod Petra Damaskina.

- Da li se sećaš nečega odatle? Ispričaj nam to ako možeš.

- Naravno. Početak molitve Oče naš koji si na nebesima, prema tumačenju koje ste sad
pročitali, znači da treba voleti sve ljude kao braću jer smo svi sinovi jednog Oca
nebeskog. To je istina, ali Sveti oci dodaju ovom još jedno dublje objašnjenje - oni uče
da izgovarajući ove reči treba uzdići duh ka Ocu našem koji je na nebesima i podsetiti
se da svakog trenutka imamo Boga pred sobom. Reči: neka se sveti ime Tvoje se u
vašoj knjizi tumače da ne treba uzalud upotrebljavati Ime Božje, međutim veliki
duhovnici

razumeju u tome molbu za unutarnju srdačnu molitvu, jer da bi se; Ime Božje stvarno
svetilo, ono treba da je utisnuto u naša srca i da odatle kroz neprestanu molitvu
osvećuje i prosvećuje sva naša osećanja i sve naše duhovne snage. Reči: neka dođe
carstvo Tvoje, Sveti Oci objašnjavaju ovako: Neka dođe u naša srca unutarnji mir,
spokojstvo i duhovna radost. U vašoj knjizi piše da se molba: hleb naš nasušni daj nam
danas, odnosi na naše telesne potrebe i na sve ono što nam treba da bi pomogli svoje
bližnje; međutim Maksim Ispovednik podrazumeva pod hlebom nasušnim, hranjenje
duše nebeskim hlebom, a to je u stvari Reč Božja. Taj nasušni hleb je, kako dalje uči
ovaj Sveti otac, postizanje jedinstva duše s Bogom kroz sazercanje i stalnu unutarnju
molitvu srca.

- Ali unutarnja molitva je teška stvar, ona je skoro nedostižna za one koji žive u svetu,
povika moj domaćin. Nama je i za običnu molitvu potrebna velika pomoć Božja.

- Ne govorite tako. Da je to iznad čovekovih moći, Bog ne bi tu zapovest dao za sve.

Sila se Božja u nemoći pokazuje (II Kor. 12, 9), a Sveti Oci nam daju uputstva kojima
nam olakšavaju da naučimo unutarnju molitvu.

- Nikada nisam ništa podrobno čitao o tome, reče gospodin.

- Ako želite mogu vam pročitati neke odlomke iz Dobrotoljublja.

Uzeh Dobrotoljublje i potražih jedno mesto kod Petra Damaskina u trećem delu knjige, i
pročitah sledeće:

"Treba češće prizivati Ime Gospoda Hrista nego li disati, i to u svako doba, na svakom
mestu i u svakoj prilici. Apostol kaže: Molite se Bogu bez prestanka. On ovim uči da se
treba sećati Boga uvek i svuda. Ako radiš nešto misli na Tvorca koji je sve stvorio; ako
vidiš svetlost seti se Onoga Koji ti je daje; ako posmatraš nebo, zemlju, more i sve što je
u njima, divi se i proslavljaj Onoga Koji je sve to stvorio, ako se oblačiš, misli na Onoga
Koji te drži u životu i zahvaljuj mu. Ukratko - neka te sve pobuđuje na sećanje i
slavljenje Boga. Na taj način ćeš se stalno moliti i bićeš uvek u radosti".

- Vidite li kako je ovo prosto, lako i dostižno svakome ko ima i najmanje ljudskog
osećanja.

Ovaj odlomak im se mnogo dopao. Moj domaćin me je s oduševljenjem poljubio i

zahvalio mi se. Zatim je počeo da prelistava Dobrotoljublje, pa reče:

- Moram da kupim ovu knjigu; poručiću je iz Petrograda; ali da bih bolje zapamtio
prepisaću odmah ovo što si nam pročitao. Molim te izdiktiraj mi to. Onda brzo pribeleži
pouku Petra Damaskina svojim lepim rukopisom.

- Bože moj! povika on, pa ja imam ikonu svetog Damaskina (to je verovatno bio sveti
Jovan Damaskin).

Gospodin otvori ram i stavi pod staklo ispisani listić, pa okačivši ikonu na zid, reče:

- Živa reč Božjeg ugodnika pod njegovom ikonom često će me opominjati da

ispunjavam ovaj spasonosni savet.
Posle toga otidosmo da večeramo. Svi ukućani su opet bili sa nama za stolom - i ljudi i
žene. Kakva tišina i kakav mir za vreme obeda. Posle večere svi se, i odrasli i deca,
pomolismo Bogu a onda me zamoliše da pročitam akatist Isusu Sladčajšem. Posle
molitve posluga je otišla da se odmara, a nas troje ostadosmo u sobi. Gospođa mi
donese jednu belu košulju i čarape. Duboko se poklonih i rekoh:

- Draga gospođo, čarape neću uzeti; nisam ih nikad nosio - mi obično nosimo obojke.

Ona ubrzo donese neku staru košulju od finog žutog platna i iseče je na trake, a njen
muž reče da moje cipele ništa ne valjaju, pa mi donese jedne potpuno nove koje je
nosio preko čizmi.

- Idi u sobu, reče mi on, tamo nema nikoga i moći ćeš da se presvučeš.

Otidoh da promenim rublje i ubrzo se vratih. Tada me posadiše na jednu stolicu i

gospodin poče da mi obavija noge u obojke, dok mi je gospođa navlačila cipele. Nisam
hteo to da dozvolim, ali oni su navaljivali.

- Molim te, sedi i ćuti, zar nije Hristos oprao noge svojim učenicima?

Nisam više mogao da se uzdržim - zaplakao sam se, a njih dvoje zasuziše.

Zatim gospođa otide kod dece na spavanje, a gospodin i ja izađosmo u baštu da se

malo porazgovaramo. Dugo smo tako ostali ležeći na travi i razgovarajući. Odjednom mi
reče:

- Kaži mi istinu: ko si ti? Mora da si iz neke plemićke porodice i da se samo praviš da si

prost čovek. Ti odlično čitaš i pišeš i pravilno govoriš i rasuđuješ. Sigurno je da nisi
vaspitan kao seljak.

- Govorio sam potpuno iskreno s vama i s vašom ženom. Sve što sam rekao o svom
poreklu istina je i nikada nisam ni pomišljao da vas lažem niti da vas prevarim. I zašto
bih? Ono što govorim ne dolazi od mene, već od mog bogomudrog starca ili Svetih
Otaca kod kojih sam čitao o onome što sam vam govorio; a što se tiče unutarnje molitve
koja najviše prosvećuje moj neuki um, ni nju nisam sam stekao - ona se rodila u mom
srcu po milosti Božjoj i zahvaljujući trudu mog starca. Sve ovo je mogućno svakom
čoveku. Dovoljno je da pažljivo siđemo u srce i da malo češće prizivamo Ime Isusa
Hrista. Tada čovek ubrzo oseti neku unutarnju svetlost, sve postaje jasno i u toj svetlosti
razumevamo tajne Carstva Božjeg. Već je i to velika tajna kad čovek stekne moć
udubljivanja, poniranja u sebe, kad stvarno upozna sebe i tiho oplakuje svoju grešnost i
svoju iskvarenu volju. Nije odveć teško zdravo misliti i razgovarati sa ljudima jer su duh i
srce čoveka postojali pre no što su nastale nauke i ljudska mudrovanja. Čovek može
uvek da obrazuje svoj um raznim naukama ili iskustvom, ali tamo gde nema razuma,
nauka neće ništa pomoći. Najveća teškoća je što smo mi suviše daleko od samih sebe i
što malo želimo da se približimo sebi. Mi uvek bežimo od toga da se suočimo sa sobom
i više volimo besposlicu od istine. Obično mislimo: "Voleo bih da imam razvijen duhovni
život, da se bavim molitvom, ali nemam vremena, poslovi i brige me sprečavaju da se
stvarno predam tome". Ali šta je važnije, šta je korisnije - večni život i svetost duše ili
prolazni život tela za koji se toliko mnogo brinemo? Upravo ovo o čemu sam govorio,
dovodi ljude ili do mudrosti ili do ludosti.

- Oprosti mi, dragi brate. Ja te nisam ispitivao samo iz radoznalosti, već sa najboljom
namerom. Sem toga pre dve godine imao sam jedan veoma čudan doživljaj.

Jednog dana dođe k nama neki stari prosjak, sav iznemogao; na ispravama mu je
pisalo da je demobilisani vojnik. Bio je toliko siromašan da je bio skoro nag. Govorio je
malo i to kao čovek sa sela. Primili smo ga u naš dom i posle pet dana se razboleo.
Preneli smo ga u zasebnu kućicu i tu smo se moja žena i ja brinuli o njemu. Kada je već
bilo jasno da je na samrti, pozvali smo sveštenika koji ga je ispovedio, pričestio i
pripremio za smrt. Uoči svoje smrti zatražio mi je hartiju i pero i zamolio da se vrata
zatvore i da niko ne ulazi dok on bude pisao svoj testament kojeg je trebalo da ja posle
njegove smrti pošaljem njegovom sinu u Petrograd. Bio sam zaprepašćen kada sam
video kako lepo piše. Rečenice su mu bile odlično sklopljene, lepe i pune nežnosti.
Sutra ću ti pokazati taj testament; zadržao sam za sebe jedan prepis. Sve me je to
toliko iznenadilo da sam pobuđen radoznalošću zamolio da mi ispriča svoje poreklo i
život. Pošto sam mu dao reč da neću o tom ništa govoriti dok je on živ otpoče da mi
priča:

"Bio sam knez, veoma bogat; vodio sam raspustan i raskošan život. Žena mi je umrla,
pa sam živeo sa sinom koji je bio kapetan u gardi. Jedne večeri kada sam se spremao
da izađem na jedan veliki bal, bio sam se naljutio na mog sobara i onako razjaren
udario ga.

To se dogodilo uveče. Sutradan ujutru sluga je izdahnuo, ali tome nismo pridavali
važnosti. Ja sam se pomalo kajao zbog svoje naprasitosti i onda ceo događaj sasvim
zaboravio. Posle šest nedelja sobar je počeo da mi se javlja u snu; svake noći dolazio je
da mi prebacuje i neprestano je ponavljao: "Zli čoveče, ti si me ubio". Zatim je počeo da
mi se javlja i dok sam bio budan. Priviđenje je bivalo sve češće i češće i na kraju me
više nikako nije napuštalo. Najzad sam počeo da viđam i druge umrle - ljude koje sam
teško uvredio, žene koje sam zaveo. Svi su mi oni prebacivali za moje postupke i više
me nisu ostavljali na miru. Nisam mogao ni da spavam, ni da jedem ni ma šta da radim.
Bio sam toliko iscrpen da sam bio kost i koža. Napori najboljih lekara ostali su bez
uspeha. Otišao sam u inostranstvo da se lečim, ali posle šest meseci lečenja ne samo
da se moje stanje nije ništa popravilo već priviđenja nisu prestajala da se umnožavaju.
Vratili su me više mrtvog nego živog. Moja duša je i pre smrti poznala šta su paklene
muke. Tada sam se uverio da postoji pakao i saznao šta to znači. U tim mukama sam
najzad shvatio svoja bezakonja, pokajao sam se, ispovedio, oslobodio sve svoje sluge i
dao zavet da ću ostatak života provesti u teškom radu i da ću se celo vreme kriti
preobučen u prosjaka, kao poslednji među poslednjima. Čim sam se čvrsto odlučio na
ovo, priviđenja su nestala. Moje izmirenje sa Bogom me je ispunilo velikom radošću i
mirom. Tada sam kroz lični doživljaj razumeo šta je raj Božji i kako se Carstvo nebesno
useljava u naša srca. Uskoro sam potpuno ozdravio, pa sam počeo da sprovodim u
delo svoju nameru. Uzeo sam isprave demobilisanog vojnika, tajno sam napustio svoj
rodni kraj i evo već petnaest godina kako lutam Sibirom. Nekada sam radio pod najam
kod seljaka, ponekad sam prosio u Ime Gospoda Hrista. O koliku sam radost osećao u
toj bedi, kakav mir u duši! Ovo može da razume samo onaj koga je Bog po Svojoj
milosti sa dna pakla uzdigao u raj".

- Na to mi dade svoj testament da ga pošaljem njegovom sinu. Sutradan je izdahnuo.

Još čuvam prepis tog testamenta u Svetom Pismu koje je u mojoj torbi. Ako hoćeš da
ga pročitaš pokazaću ti ga.

Raširih list i pročitah:

"U ime Boga u Trojici proslavljanoga, Oca i Sina i Svetoga Duha!

Dragi sine,

Evo već petnaest godina kako nisi imao vesti od mene, ali ja sam ponekad saznao
ponešto o tebi i gajio prema tebi veliku roditeljsku ljubav. Ta ljubav je ono što me i sada
goni da ti pošaljem ove moje poslednje reči, u želji da ti posluže kao lekcija za budući
život.

Ti znaš koliko sam ja propatio da bih iskupio svoj grešni i nerazboriti život, ali ne znaš
radost koju su mi za vreme mog prosjačkog života doneli plodovi pokajanja.

Umirem spokojan u kući mog dobrotvora koji je prema tome i tvoj, jer dobročinstva
učinjena ocu prelaze i na sina. Izrazi mu svoju zahvalnost kako najbolje budeš mogao.

Dajući ti svoj očinski blagoslov, ja te od sveg srca molim da se sećaš Boga, da slušaš
glas savesti, da budeš dobar, mudar i razuman, da se sa ljubavlju odnosiš prema svima
koji su ti potčinjeni, da ne prezireš sirotinju i namernike, sećajući se da su nemaština i
lutalački život pomogli tvom ocu da nađe mir svojoj duši.

Moleći Boga da izlije na tebe Svoju milost, ja mirno sklapam oči u nadi na večni život po
milosti Iskupitelja sveta, Gospoda našeg Isusa Hrista.

Tvoj otac".

Tako smo nas dvoje razgovarali kad ja upitah mog dobrog domaćina:

- Baćuška, vi mora biti da imate često neprilike sa vašim domom za goste, jer danas
ima mnogo naših bogomoljaca koji su to postali samo iz nebrige i lenosti i koji se
prenemažu na putu, kao što sam i sam imao često priliku da vidim.

- Ne. Takvi su bili dosta retki, odgovori on. Imali smo sreću da k nama dolaze samo
pravi putujući bogomoljci. Kad se dogodi da ne izgledaju ozbiljni, mi smo sa njima
utoliko pažljiviji i zadržavamo ih izvesno vreme u prihvatilištu. U dodiru s našim
pobožnim siromasima Hristovom braćom, oni se često popravljaju i odlaze sa
smirenošću i ljubavlju u srcu. Nije tako davno bilo kad smo imali jedan takav slučaj.
Jedan bivši trgovac beše toliko moralno propao da su ga svi terali i više niko nije hteo ni
koru hleba da mu udeli. Bio je pijanac, ubojica i svađalica, a još je i krao. Jednoga dana
dođe k nama gonjen glađu. Tražio je hleba i rakije - mnogo je voleo da pije. Lepo smo
ga primili i rekli mu da ostane kod nas da ćemo mu dati rakije koliko hoće, ali samo pod
uslovom da kad se napije odmah ode u krevet, jer ako bude napravio i najmanji ispad,
ne samo da ćemo ga izbaciti već ćemo ga predati vlastima da ga uhapse. On je to
prihvatio i ostao kod nas. Čitave jedne nedelje i više, pio je koliko je hteo i svakog puta
kako je obećao, a pogotovu iz straha da ne bude lišen rakije, odlazio je da legne. Kada
bi se otreznio braća iz prihvatilišta su ga preklinjala da se makar malo uzdrži od pića.
Tako je on počeo manje da pije i za tri meseca sveo količinu rakije koju je pio na dan na
razumnu meru. Zatim se negde zaposlio i prestao da jede tuđ hleb. Baš je prekjuče bio
da me poseti.

Koliko mudrosti kod ljudi koji žive po zapovestima hrišćanske ljubavi, pomislih, pa
uzviknuh:

- Blagosloven Bog Koji izliva milost Svoju u okrilju vašeg doma.

Posle svih ovih razgovora malo počinusmo. Nešto kasnije, kad smo začuli zvona koja
su oglašavala jutrenje, otišli smo u crkvu gde smo zatekli gospođu sa decom. Odstojali
smo jutrenje, pa onda svetu božanstvenu Liturgiju. Gospodin, njegov sin i ja smo bili za
pevnicom, a gospođa sa devojčicom pred carskim dverima kako bi što bolje videle
prenošenje svetih Darova. Bože moj, kako su se ti ljudi usrdno molili i koliko su suza
prolili od duhovne radosti. Njihova su lica bila nekako ozarena i posmatrajući ih nisam
mogao a da se i ja ne zaplačem.

Posle bogosluženja domaćini, sveštenik, sluge i svi prosjaci sedoše zajedno za trpezu.
Bilo je najmanje četrdesetoro koje prosjaka, koje invalida, bolesnika i dece. Kakav mir i
tišina su vladali za stolom! Skupljajući hrabrost polako rekoh mom domaćinu:

- Po manastirima imaju običaj da za vreme jela čitaju žitija Svetih. I vi bi to mogli da

ustanovite pošto imate sva žitija po mesecima.

Domaćin se okrete svojoj ženi i reče:

- Stvarno, Marija, trebalo bi da zavedemo to. Svi ćemo imati koristi od toga. Ja ću čitati
na prvom obedu, drugi put ti, pa naš sveštenik i ostala braća po redu, koja znaju da
čitaju.

Sveštenik, jedući, reče:

- Ja bih drage volje, ali za čitanje nemam ni trenutka vremena. Čim kročim kod mene u
kuću, ne znam šta ću pre, svuda samo posao i briga; treba ovo, treba ono; imam puno
dece, stoku u polju, i ceo dan provedem oko njih tako da mi ni časak ne ostaje za
čitanje i obrazovanje. Ono što sam naučio u Bogosloviji, već sam odavno zaboravio.

Kad sam to čuo, zadrhtah, ali me gospođa uhvati za ruku i reče:

- Otac govori tako iz skromnosti; on uvek sebe ponižava, ali to je divan i pobožan čovek.
Već dvadeset godina kako je udovac i ne samo da je svu svoju decu sam podigao nego
sad i unučiće čuva, a uz to veoma često služi u crkvi.

Ove reči me podsetiše na Nikitu Stitata iz Dobrotoljublja, koji kaže:

Prema unutarnjem nastrojenju duše menja se i sama priroda stvari; to jest, svako od
nas misli o drugom prema onome što je on sam. Malo dalje on još kaže: "Onaj koji je
stekao molitvu i dostigao pravu hrišćansku ljubav, taj ne razlikuje ljude, ne razlikuje
grešnike od pravednika i podjednako voli i jedne i druge i nikoga ne osuđuje, baš kao i
Sam Bog", "Koji zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd
pravednima i nepravednima". (Mat. 5 45).

Ponovo svi zaćutasmo. Preko puta mene je sedeo jedan potpuno slep prosjak iz
prihvatilišta. Gospodin ga je hranio, delio sa njim svoju ribu, pružao mu kašiku, davao
mu da pije. Gledao sam ga pažljivo i kako je neprestano imao poluotvorena usta,
primetio sam da bez prestanka kreće jezikom. Upitah se da li se ovaj možda ne moli, pa
počeh da ga pažljivo posmatram. Pred kraj ručka jednoj starici je pozlilo, gušila se i
stenjala. Gospodin i gospođa su je odveli u njihovu spavaću sobu i položili je na krevet.
Gospođa je ostala kraj nje, sveštenik je otišao da za svaki slučaj donese svete Darove,
a gospodin je naredio da se upregne konj i punim trkom je odjurio po lekara. Ceo se
svet beše razišao.

Najednom osetih veliku želju da se molim i potrebu da se sav prepustim molitvenim

izlivima, jer je već dva dana kako nisam mogao da se povučem u mir i tišinu. Osećao
sam u srcu kao neki talas koji je spreman da se izlije po čitavom mom biću i pošto sam
ga zadržavao osećao sam u srcu jak, ali prijatan bol koji me je samo još više gonio u
usamljenost na molitvu. Tada sam razumeo zašto su pravi molitvenici bežali daleko od
sveta i sakrivali se od svakog; razumeo sam isto tako zašto je prepodobni Isihije
nazivao i najmudriji razgovor, ako se suviše otegne, praznoslovlje i zašto je sveti Jefrem
Sirjanin govorio: "Lepa reč je srebro, ali ćutanje je zlato". U tim mislima stigao sam do
prihvatišta. Tamo behu svi zaspali posle obeda. Popeo sam se na tavan, malo se
smirio, odmorio i pomolio Bogu. Kada su se siromasi probudili potražio sam onog
slepca i otišao zajedno sa njim u baštu. Sedosmo u jedan usamljeni kutak i otpočesmo
razgovor:

- Reci mi, Boga radi i mojoj duši na korist, da li ti to upražnjavaš Isusovu molitvu?

- Već je odavno neprestano ponavljam.

- I šta osećaš?
- Samo to da ni danju ni noću ne mogu bez nje.

- Kako ti je Bog otkrio to duhovno delanje? Molim te ispričaj mi to detaljno, dragi brate.

- Pa eto, bio sam krojač u ovom kraju, zarađivao sam hleb tako što sam išao po raznim
gubernijama i šio seljačka odela. Dogodilo se da sam se kod jednog seljaka duže
zadržao da bi posašivao odeću za celu porodicu. Jednoga dana kada je bio praznik,
pošto se nije radilo, video sam tri stare knjige kraj ikone. Upitao sam domaćina:

- Da li neko čita u vašoj kući?

- Niko, odgovoriše mi. Te su knjige pripadale našem stricu koji je bio pismen.

Uzeh jednu od knjiga, otvorih je nasumice i pročitah sledeće što još uvek pamtim:

"Stalna molitva je neprestano prizivanje Imena Gospoda Hrista; bilo da ideš ili stojiš, bilo
da si za stolom ili na poslu, u svakoj prilici, na svakom mestu i u svako doba treba
prizivati Ime Božje."

Razmislio sam o onom što sam pročitao i uvideo da mi to potpuno odgovara. Tako sam
radeći svoj krojački posao ponavljao tiho molitvu. Bio sam zbog toga neobično srećan.
Ljudi koji su živeli sa mnom u izbi primetiše ovo i počeše da me ismevaju:

- Jesi li ti čarobnjak da stalno tako mrmljaš, ili pak nešto vračaš?

Da bi se što bolje prikrio prestao sam da krećem ustima za vreme molitve, već sam
samo mrdao jezikom. Najzad sam se toliko navikao da je jezik sam od sebe govorio
molitvu po ceo dan i celu noć. Ovo mi je veoma prijalo.

Dugo sam tako radio, sve dok nisam odjednom potpuno oslepeo. Kod nas u porodici svi
pate od očiju. Kako sam veoma siromašan, opština mi je našla jedno mesto u sirotištu u
Tobolsku. Išao sam tamo kada sam naišao na ovu gospodu i oni su me zadržali kod
njih, jer hoće da me kolima odvezu tamo.

- Kako se zvala ta knjiga koju si čitao? Nije li to možda bilo Dobrotoljublje?

- Bogme ne znam. Nisam gledao naslov.

Otidoh po svoje Dobrotoljublje i nađoh u četvrtom delu kod patrijarha Kalista reči koje mi
je slepac napamet izgovorio i počeh da čitam.

- To je to, povika on. Čitaj, čitaj, molim te, jer je to stvarno istina.

Kad dođoh na ono mesto gde piše: "Treba se moliti srcem", on me upita šta to znači i
kako se u tome treba vežbati. Rekoh mu da je u ovoj knjizi sve do detalja izloženo o
unutarnjoj srdačnoj molitvi i on me stade mnogo moliti da mu čitam sve što se na nju
odnosi.

- Znaš kako ćemo, rekoh. Kad misliš da pođeš za Tobolsk?

- Pa mogu i odmah, ako hoćeš, odgovori on.

- Onda ovako. Ja sam hteo da krenem sutra, ako hoćeš poći ćemo zajedno, pa ću ti ja
uz put čitati sve što se odnosi na unutarnju srdačnu molitvu i ukazaću ti kako da prodreš
u svoje srce.

- A kola? zapita on.

- Ma, ostavi kola. Odavde do Tobolska ima samo 150 vrsti, ići ćemo polako. Veoma je
prijatno putovati udvoje i tako je nekako zgodnije da se zajedno čita i razgovara o
molitvi.

Najzad se složismo. Uveče gospodin je lično došao da nas pozove na večeru. Posle
obeda mu rekosmo da smo rešili da sutra pođemo i da nam kola nisu potrebna jer
hoćemo da uz put čitamo Dobrotoljublje. Na to nam on reče:

- Dobrotoljublje mi se mnogo dopalo. Već sam napisao pismo i spremio novac, pa ću

sutra kad budem išao u sud poručiti da mi se sledećom poštom pošalje iz Petrograda.

Sutradan ujutru pođosmo na put, pošto smo se zahvalili našim plemenitim i primernim
domaćinima. Njih dvoje nas ispratiše čitavu vrstu, pa se oprostismo.

Slepi seljak

Starac i ja smo išli polako; prelazili smo dnevno samo deset do petnaest vrsti, a sve
ostalo vreme smo provodili sedeći na nekom mirnom mestu i čitajući Dobrotoljublje.
Pročitao sam mu sve što se odnosi na srdačnu molitvu i to po redu koji mi je preporučio
moj pokojni starac, to jest prvo knjigu Nićifora monaha, zatim Grigorija Sinaita i tako
redom. Kako je pažljivo i predano slepac pratio moje čitanje kako je bio uzbuđen i
srećan! Počeo je da mi postavlja takva pitanja o molitvi na koja moj prost um nije bio u
stanju da mu odgovori. Pošto je saslušao šta sam mu pročitao, upitao me je kako da
umom nađe srce, kako da uvede u njega Isusovu molitvu i da se tamo neprestano moli.
Rekoh mu:

- Bez sumnje ti ne možeš videti, ali umom možeš da predstaviš sebi ono što si ranije
video: čoveka, neki predmet, ili neki od delova tvog tela, ruku ili nogu! Možeš li da ih
zamisliš jasno kao kad si ih video i možeš li, iako slep, da upraviš pogled u njih?

- Mogu, odgovori on.

- Onda, zamisli svoje srce, upravi pogled kroz grudi na njega i pažljivo osluškuj kako
otkucava. Kad se navikneš na to, a ti se potrudi da, ne gubeći iz vida srce, za svaki
otkucaj vežeš reči molitve. To jest sa prvim otkucajem izgovori ili pomisli Gospode, sa
drugim Isuse, sa trećim Hriste, sa četvrtim pomiluj, sa petim me i često to ponavljaj. To
će ti biti lako, jer si već pripremljen na srdačnu molitvu. A kad se navikneš na ovo,
pokušaj da naporedo sa disanjem uvodiš i izvodiš Isusovu molitvu u srce i iz njega. Evo
kako: kad udišeš govori ili pomisli: Gospode Isuse Hriste, a izdišući: pomiluj me. Ako
budeš često i poduže tako radio uskoro ćeš osetiti lak bol u srcu i onda će se postepeno
javljati u njemu neka umilna toplina. Tako ćeš, s Božjom pomoću, doći do neprestane
unutarnje srdačne molitve, koja će se sama od sebe vršiti. Ali pritom se čuvaj od svih
predstava koje ti se budu javljale u umu za vreme molitve. Odbaci svako maštanje, jer
nam Sveti Oci zapovedaju da za vreme molitve čuvamo svoj um slobodnim od svake
pomisli i slike, od svega što nije molitva, da ne bi pali u prelest.

Slepac me je pažljivo slušao, usrdno se vežbao u svemu što bi od mene čuo i noću na
odmorištu provodio je dosta dugo u tim vežbama. Posle pet dana osetio je u srcu jaku
toplinu i neizrecivu radost. Sem toga, osećao je veliku ljubav prema Spasitelju i jaku
želju da se neprestano moli. Ponekad bi video neku svetlost ali bez ikakve druge pojave
ili predmeta u njoj. Kada bi silazio u srce, činilo mu se da tamo vidi neki veliki blještavi
plamen koji izbija iz srca i obasjava čitavo njegovo biće. Taj mu je plamen omogućavao
da vidi i udaljena zbivanja, kao što je bilo ovom prilikom.

Prolazili smo šumom. Ćutao je i sav je bio udubljen u molitvu. Odjednom mi reče:

- Kakva nesreća! Crkva je u plamenu i evo i zvonik se sada srušio.

- Prestani da uobražavaš tako na prazno, rekoh mu, to je iskušenje. Treba uvek odmah
odbaciti svako sanjarenje. Kako bi mogao da vidiš ono što se događa u varoši? Do nje
ima još dvanaest vrsti.

Slepac me posluša i nastavljajući molitvu zaćuta. Uveče, kada smo stigli u grad stvarno
sam video da je više kuća izgorelo i da je zvonik srušen - bio je podignut na drvenim
stubovima. Oko crkve se bilo skupilo mnogo sveta koji se divio kako zvonik pri padu nije
nikoga povredio. Po onome što sam saznao, nesreća se dogodila tačno onda kada je
slepac povikao u šumi.

- Ti si rekao da sam se prevario, reče on, a vidiš da nisam. Kako onda da ne

zahvaljujem i ne volim Gospoda Hrista Koji javlja Svoju milost i grešnicima i slepcima i
neukima! Hvala i tebi, dragi brate, što si me naučio srdačnoj molitvi.

Na to mu rekoh:

- Voli Gospoda i zahvaljuj mu, ali čuvaj se da svako viđenje smatraš za neposredno
otkrovenje blagodati Božje, jer se ono često događa kao posledica prirodnih zakona.
Ljudska duša nije samo vezana za mesto i za materiju, ona može da vidi i u mraku, a
isto tako ona može da vidi i udaljena zbivanja kao i ona koja su joj pred očima. Ali mi ne
koristimo tu sposobnost naše duše jer je ona opterećena ili zadebljalošću tela ili
zbrkanošću misli i rasejanošću pomisli. Kad usredsredimo pažnju u sebe, kad se
izdvojimo iz svega onog što nas okružuje i kad izoštrimo um, tada se duša potpuno
vraća samoj sebi i dela svim svojim moćima, što je sasvim prirodna stvar. Moj pokojni
starac mi je govorio da ne samo molitvenici, već i bolesnici, kao i ljudi specijalno
obdareni za to, kada se nađu u nekoj zamračenoj prostoriji vide svetlost koja zrači iz
svake stvari i proziru misli drugih. Međutim neposredno dejstvo blagodati Božje za
vreme molitve je tako veličanstveno da se ono rečima ne može iskazati niti se može sa
bilo čim veštastvenim uporediti; sve čulno neuporedivo je niže od sladosnog osećanja
koje blagodat rađa u srcu.

Slepac me je pažljivo saslušao i postao još više smiren nego ranije. Molitva je
neprestano delovala u njegovom srcu i beskrajno ga radovala. I ja sam bio srećan zbog
toga i zahvaljivao sam Bogu što mi je pokazao toliku veru kod ovog Svog sluge.

Najzad stigosmo u Tobolsk i ja ga odvedoh u prihvatilište. Pošto smo se srdačno

oprostili, nastavih put:

Čitavih mesec dana sam polako putovao i uz put razmišljao o tome kako je korisno i
utešno sresti žive primere pobožnosti i dobrote. Često sam čitao Dobrotoljublje i tamo
proveravao sve što sam rekao slepcu. Njegov primer je i mene bodrio i budio u meni
revnost i ljubav prema Spasitelju. Srdačna molitva me je toliko veselila da sam mislio da
čovek ne može biti srećniji na zemlji od mene. Pitao sam se kakva je to nebeska radost
koja može biti veća od ove? Ta sreća nije samo obasjavala moju dušu, već mi je
spoljašnji svet izgledao prekrasan - sve me je pozivalo da volim i slavim Boga. Ljudi,
drveće, bilje, životinje - sve mi je bilo nekako blisko i svuda sam otkrivao naslikano Ime
Isusa Hrista. Ponekad sam se osećao toliko lak da mi se činilo da nemam tela i da
lagano lebdim u vazduhu. Ponekad sam se opet sav uzbuđen udubljivao u sebe. Tada
sam jasno video unutar mog bića i divio se premudrom ustrojstvu čovečjeg tela.
Ponekad sam opet osećao toliko veliku radost kao da sam postao car. U svim tim
utehama molio sam Boga da mi dozvoli da što pre umrem i da mogu da Mu se tamo, u
carstvu duhova, bacim pred noge i istopim pred Njim od blagodarnosti.

Verovatno sam se bio suviše predao tim osećanjima, ili je možda Bog tako hteo, tek
posle izvesnog vremena počeh da osećam neki strah i trepet u srcu. Pomislih: "Da mi
se ne približuje neka nevolja ili napast, kao onda sa onom devojkom koju sam učio
Isusovoj molitvi u kapeli?" Crne misli napadoše na mene kao oblaci. Setih se reči
prepodobnog Jovana Karpatijskog koji je govorio da je učitelj često izložen porugama,
nevoljama i napastima zbog onih koje je duhovno pomagao. Pošto sam se branio od
takvih misli, udubih se još više u molitvu i strah se potpuno izgubi. Osetio sam se jačim,
pa pomislih: "Neka bude volja Božja! Spreman sam da podnesem sve što mi Gospod
Hristos bude poslao da bih okajao svoje grehe. Uostalom svi oni koje sam nedavno
poučio unutarnjoj molitvi već su, pre no što su me sreli, bili pripremljeni za to tajnim
dejstvima Božjim". Ova pomisao me je potpuno umirila i ja nastavih put u molitvi i
radosti još srećniji nego ranije. Sledeća dva dana vreme je bilo kišovito i put je bio toliko
blatnjav da sam se više puta zaglavio. Prolazio sam kroz stepe i čitavih petnaest vrsti
nisam naišao ni na kakvo ljudsko naselje. Najzad uveče spazih dom kraj puta i
obradovah se što ću moći da se tu odmorim i prenoćim, a sutra, daće Bog, pa će valjda
biti lepše vreme.

U poštanskoj stanici

Približavajući se zgradi videh jednog starca u šinjelu. Sedeo je kraj puta u blizini doma i
izgledao je pijan. Pozdravih ga i rekoh:

- Kome treba da se obratim za prenoćište?

- Kome drugom nego meni, povika starac; ja sam ovde gazda. Ovo je poštanska
stanica. Ja sam upravnik.

- Onda molim vas, baćuška, dozvolite mi da prenoćim kod vas.

- A imaš li ti lične isprave? Daj da ih vidim.

Dadoh mu isprave, a on držeći ih u rukama poče da viče:

- Gde ti je lična karta?

- Držite je u rukama, odgovorih.

- Pa dobro, onda hajdemo unutra.

Pošto je stavio naočare pregledao je moje isprave i rekao:

- Izgleda mi da je sve u redu. Možeš ostati. Ja nisam loš čovek, evo, sad ću ti doneti
čašicu.

- Ja ne pijem, rekoh mu.

- Pa ne mari, ostani makar da večeraš sa nama.

On sede za sto zajedno sa kuvaricom, mladom ženom, koja takođe beše malo popila.
Sedoh i ja sa njima. Celo vreme večere nisu prestajali da se svađaju ili da grde jedno
drugo i na kraju se stvarno zavadiše. Gazda je otišao da spava u magacin, a kuvarica je
ostala da opere sudove i dalje gunđajući protiv njega. Pošto sam video da se ona neće
skoro smiriti upitah je:

- Gde bih mogao da legnem? Veoma sam umoran od puta.

- Evo, spremiću ti krevet, baćuška.

Ona namesti jednu klupu pored one koja je bila kraj prozora, prekri sve ponjavom i dade
mi jedan jastuk. Ispružih se i zatvorih oči kao da spavam. Još dugo vremena kuvarica
se motala po sobi dok najzad nije završila posao, onda je ugasila svetlost i prišla meni.
Najednom prozor koji se nalazio na uglu razbi se sa užasnim treskom. Ram i okna se
rasprštaše u komadiće. U isto vreme spolja se začuše jauci i lomljava. Preplašena žena
odskoči do nasred sobe i sruši se na pod. Skočih sa ležaja misleći da mi se zemlja
otvorila pod nogama, kad spazih dva kočijaša kako unose u izbu jednog čoveka toliko
krvavog da mu se ni lice nije videlo. Sve ovo je još više povećalo moj strah. Ranjenik je
bio državni glasonoša i ovde je trebalo da promeni konja. Kočijaš poštanskih kola je
loše zaokrenuo i udario rudom u prozor. Kako je pod prozorom bila rupa kola su se
prevrnula, a glasonoša je udario glavom o kolac koji je bio na ivici puta. Glasonoša
zatraži vode i vina da bi očistio ranu, pa pošto je ispio jednu čašu povika:

- Dajte konje!

Priđoh mu i rekoh:

- Kako ćete na put sa tolikom ranom?

Glasonoše nemaju vremena da boluju, odgovori on i izgubi se. Kočijaši prenesoše

kuvaricu do peći, pokriše je i rekoše:

- Preplašila se.

Upravnik pošte nasu malo rakije, popi i ponovo ode da spava. Ostadoh sam.

Uskoro je žena ustala i počela da hoda po sobi od jednog ugla do drugog kao da je
mesečar. Najzad iziđe iz kuće. Pomolih se Bogu i pošto sam bio veoma umoran ubrzo
zaspah.

Ujutru sam se oprostio sa domaćinom i nastavio dalje svoj put. Ispunjen verom, nadom i
zahvalnošću molio sam se uz put i slavio Oca našeg nebeskog Koji me je izbavio od
bliske nesreće.

Šest godina posle ovog događaja, prolazeći pored jednog ženskog manastira, ušao
sam u crkvu da se pomolim Bogu. Posle bogosluženja igumanija me je ljubazno primila
i ugostila čajem. Pošto najaviše neke goste koji su tu bili u prolazu, ona izađe da ih
dočeka i ostavi me sa kaluđericama koje su me posluživale. Čaj mi je sipala jedna
monahinja koja je odisala velikom smirenošću. Zainteresovah se za nju, pa upitah:

- Ima li dugo, sestro, kako ste u ovom manastiru?

- Pet godina, odgovori ona. Kad su me doveli ovde bila sam umno obolela, ali Bog mi se
smilova. Mati igumanija me je primila kod sebe u ćeliju i zamonašila.

- A kako ste se razboleli?

- Od straha. Radila sam u nekoj poštanskoj stanici. Jedne noći, dok sam spavala, konji
su provalili prozor i od straha sam poludela. Moji roditelji su me vodili čitavu godinu
dana po raznim svetim mestima i eto tek ovde sam se izlečila.

Kada sam to čuo veoma sam se obradovao i proslavio Boga Koji je sve tako mudro i
dobro uredio.

Seoski sveštenik

Doživeo sam još mnogo koječega, rekoh obraćajući se mom duhovniku. Kad bih hteo
da vam sve ispričam ni tri dana mi ne bi bila dovoljna. Ako hoćete ispričaću vam samo
još jedan svoj doživljaj.

Jednog sunčanog letnjeg dana primetio sam nedaleko od puta groblje, upravo crkvicu
sa parohijskim domom i groblje. Zvonilo je za bogosluženje, pa požurih u crkvu. Ljudi iz
okoline su pristizali, ali mnogi od njih umesto da uđu u crkvu sedeli su na travi u porti.
Kad me videše povikaše:

- Nemoj tako da žuriš, imaš vremena. Ovde se polako služi, sveštenik je bolešljiv i vrlo
spor.

Stvarno, Liturgija je trajala vrlo dugo. Sveštenik, mlad čovek, bled i mršav, služio je
veoma sporo, ali s pobožnošću i mnogo srca. Na kraju službe održao je odličnu besedu
o tome kako da čovek zadobije ljubav Božju.

Kada se sve završilo sveštenik me je pozvao da ručam kod njega. Za vreme jela mu
rekoh:

- Vi služite, oče, sa mnogo vere, ali prilično sporo.

- Da, odgovori on. To se nikako ne dopada mojim parohijanima i dosta mi prebacuju, ali
neka, ja volim da razmišljam i odmerim svaku reč molitve pre no što je proiznesem
glasno. Ako čovek tako ne radi, reči nemaju nikakve vrednosti ni za druge ni za mene.
Sve je u duhovnom životu i pažljivoj molitvi. O kako se ljudi malo bave duhovnim
unutarnjim delanjem, dodade on. A to je samo zato što se to ne želi i što se svet malo
brine za unutarnje prosvećenje.

- Ali kako doći do toga? zapitah ja. To je veoma teško.

- Ni najmanje. Da bi čovek zadobio unutarnje prosvećenje i postao duhovan treba

odabrati jedan tekst iz Svetog Pisma i pažljivo razmišljati o njemu što duže možemo.
Kroz to čovek otkriva svetlost razuma. A što se tiče molitve treba postupiti na isti način.
Ako želiš da ti molitva bude čista, prava i uspešna, treba izabrati neku kraću molitvu,
sastavljenu od nekoliko reči, ali snažnih reči i dugo i često je ponavljati. Eto, tako se
stiče raspoloženje za molitvu.
Ovi sveštenikovi saveti su mi se mnogo dopali jer su jednostavni i korisni, a u isto vreme
mudri i duboki. Zahvalih se Bogu u duši što mi je dao da upoznam jednog istinskog
pastira Njegove Crkve.

Na kraju ručka sveštenik mi reče:

- Sada idi malo da se odmoriš. Ja ću da čitam Sveto Pismo i pripremam propoved za

sutradan.

Otidoh u kujnu. Tamo je bila samo jedna starica koja je sedela povijena u jednom uglu i
kašljala. Sedoh kraj prozorčeta, izvadih iz torbe Dobrotoljublje i počeh da čitam. Posle
izvesnog vremena primetio sam da je starica neprestano ponavljala Isusovu molitvu.
Bio sam veoma srećan kada sam čuo kako se priziva Sveto Ime Božje, pa joj rekoh:

- Kako je lepo, majko, što se tako moliš. Stvarno je to najveće i najhrišćanskije delo.

- Da, baćuška. Na kraju mojih dana to mi je velika uteha. Bog nek mi se smiluje.

- Da li se odavno tako moliš?

- Od mladosti, baćuška. Da mi nije Isusove molitve ne bih mogla živeti jer me je ona
spasla bede i smrti.

- Kako to? Ispričaj mi to, molim te, u slavu Božju i u čast blagodatne sile Isusove
molitve.

Zaklopih Dobrotoljublje, pa sedoh pored nje i ona otpoče da priča:

- Bila sam lepa i mlada devojka. Moji roditelji su me verili i uoči venčanja, pre no što je
mladoženja ušao u kuću, odjednom, kad je imao još svega desetak koraka do kuće, pao
je mrtav. Ovaj događaj me je toliko uplašio da sam odlučila da se ne udajem, već da
idem po svetim mestima i molim se Bogu. Moji roditelji su bili voljni da mi dadu novca za
put, ali nisam smela da pođem jer sam se bojala da me zbog moje mladosti nevaljali
ljudi ne napadnu. Jedna starica koja je već mnogo godina obilazila sveta mesta mi reče
da treba neprestano da ponavljam Isusovu molitvu i ubedi me da će me ta molitva štititi
od opasnosti. Poverovala sam u ono što mi je rekla i stvarno nikada mi se ništa rđavo
nije dogodilo, pa čak ni u najzabačenijim krajevima kroz koje sam putovala. Kada sam
ostarila razbolela sam se i srećom, ovdašnji sveštenik me je primio u svoju kuću.

Sve sam ovo slušao sa radošću i nisam znao kako da zablagodarim Bogu za ovaj dan u
kome sam naučio toliko korisnih stvari. Malo posle zamolih ovog svetog i plemenitog
sveštenika da me blagoslovi i sav srećan nastavih put.
Na putu za Kazan

A evo kako sam se nedavno u Kazanskoj guberniji, idući ovamo, još jednom uverio u
moć Isusove molitve čak i onda kada se nesvesno svršava. Stvarno ova molitva je
najsigurniji i najkraći put do duhovnih blaga.

Jedne večeri morao sam se zadržati u nekom tatarskom selu. Kada sam ušao u selo
primetio sam jedna kola ispred neke kuće i kočijaša Rusa u njima. Obradovavši se
tome, odlučih da zamolim za prenoćište u toj kući, misleći da ću bar prenoćiti sa
hrišćanima. Približih se i upitah kočijaša čija su to kola. Odgovori mi da njegov gazda
nije odatle, već da on putuje iz Kazana za Krim. Dok sam govorio sa njim, gospodin
povuče kožnu zavesu sa vrata, pogleda me i reče:

- Provešću noć u kolima, tatarske kuće su suviše prljave.

Malo posle on iziđe iz kola da se malo prošeta pošto je veče bilo lepo. Otpočesmo
razgovor. Dugo smo pričali i on mi otprilike reče sledeće:

- Do šezdeset pete godine služio sam u mornarici kao kapetan broda. Kada sam ostario
dobio sam kostobolju i zatražio penziju. Živeo sam na Krimu, na imanju moje žene. Bio
sam skoro sve vreme bolestan. Moja žena je mnogo volela društvo; volela je naročito
da igra karte. Posle izvesnog vremena dosadilo joj je da živi sa bolesnikom i otišla je u
Kazan kod naše kćeri koja je tamo udata za jednog višeg činovnika. Odnela je sve sa
sobom, čak je i svu poslugu povela. Ostavila mi je samo jedno moje kumče od osam
godina da me služi.

Živeo sam tako sam tri godine. Moj kumić je bio vrlo spretan. Spremao je sobu, ložio
vatru, kuvao i grejao moj samovar, ali bio je vrlo živ, nevaljalac jedan. Neprestano je
trčao, vikao, skakao i lupao, tako da mi je prilično smetao. Nešto zbog bolesti, nešto iz
dosade, veoma sam voleo da čitam duhovne knjige. Imao sam jednu odličnu knjigu od
Grigorija Palame o Isusovoj molitvi. Čitao sam je skoro bez prestanka i pomalo govorio
Isusovu molitvu. Larma dečaka mi je bila nepodnošljiva i ničim nisam mogao da ga
umirim. Na kraju sam izmislio ovo: terao sam ga da sedi u sobi na jednoj klupici i da
ponavlja Isusovu molitvu. Spočetka to mu se nije ni malo dopalo i da se ne bi molio,
ćutao je. Da bih ga primorao da izvršava što sam mu zapovedio, spremio sam šibu. Dok
je on govorio molitvu, ja sam ili čitao ili ga slušao. Čim bi prestajao pripretio bih mu
šibom i on bi, zastrašen, nastavljao sa molitvom. Sve mi je ovo veoma dobro
odgovaralo jer je najzad bio mir u kući. Posle izvesnog vremena primetio sam da je prut
nepotreban jer je dečak izvršavao moje naređenje rado i sa revnošću. Kasnije se beše
potpuno izmenio, postao je blag i ćutljiv i mnogo marljivije je obavljao kućevne poslove
nego ranije. To me je obradovalo, tako da sam mu davao više slobode. Najzad evo šta
se dogodilo. Dečko beše toliko navikao na molitvu da ju je neprestano ponavljao bez
ikakvog primoravanja sa moje strane. Kada bih mu kazao koliko me iznenađuje njegova
promena, odgovarao mi je da sada ima neodoljivu želju da se moli.
- A šta osećaš? upitao sam ga.

- Ništa naročito, ali dobro mi je kad ponavljam molitvu.

- Kako to, dobro?

- Ne znam kako da objasnim.

- Da li si radostan?

- Jesam.

Kada je buknuo Krimski rat imao je dvanaest godina. Otišao sam u Kazan kod moje
ćerke i poveo i njega sa sobom. Tamo smo ga smestili u kujnu sa ostalim slugama, ali
bilo mu je vrlo teško sa njima jer su oni ili larmali ili ga zadirkivali i ometali da se moli.
Posle tri meseca došao je k meni i rekao:

- Ja idem kući; ne mogu više da izdržim ovaj život ovde i toliku galamu.

- Kako da ideš sam po ovakvoj zimi toliko daleko? rekoh mu. Čekaj dok ja budem pošao
natrag, pa ću te povesti sa sobom.

Sutradan moga dečaka beše nestalo. Svuda smo ga tražili, ali bilo ga je nemogućno
naći. Najzad jednog dana dobih pismo sa Krima. Kućepazitelji su mi javljali da je
četvrtog aprila, sutradan po Uskrsu, dečko nađen mrtav u mom praznom domu. Ležao
je na podu moje sobe blagolik, sa prekrštenim rukama na grudima, u istom onom
kaputiću koji je nosio kad je iščezao od mene. Sahranili su ga u vrtu.

Kad sam primio tu vest, ožalošćen udivio sam se kako je tako brzo stigao na Krim.
Pošao je dvadeset šestog februara, a četvrtog aprila je stigao. Prešao je znači tri hiljade
vrsti za mesec dana što bi čovek i na konju jedva uspeo da pređe. Trebalo bi da je išao
sto vrsti na dan. A uz to bio je lako odeven, bez isprava i novca. Pretpostavimo da je
našao neka kola da ga odvezu, ali ni to nije bilo mogućno bez Božje pomoći. I eto, tako
je moj dečko okusio plodove molitve, reče gospodin završavajući svoju priču, a ja,
međutim, čak ni na kraju svog života nisam još dospeo do njegove duhovne visine i
mere.

Na to rekoh mom sagovorniku:

- Onu knjigu od Grigorija Palame, koju ste čitali i koja vam se toliko dopala, ja znam. Ali
u njoj se uglavnom govori o molitvi rečima. Trebalo bi da pročitate i ovu knjigu. Ona se
zove Dobrotoljublje. Tu ćete naći u celosti učenje o tome kako steći i duhovnu Isusovu
molitvu u umu i u srcu i kako okusiti njenih slatkih plodova.
Pokazah mu Dobrotoljublje i on primi moj savet sa zadovoljstvom, pa mi reče da će
nabaviti tu knjigu.

"Bože moj, pomislih, kako su divni plodovi božanske moći koja se pojavljuje kroz ovu
molitvu. Kako je ovaj događaj poučan i dubok: Prut je naučio dečaka molitvi i doneo mu
utehu. Nevolje i patnje na koje nailazimo učeći molitvu, zar i to nisu prutovi Božji? Onda
zašto da se bojimo kad nam ih ruka našeg nebeskog Oca pokaže? Bog nas beskrajno
voli, a te nas šibe samo uče da se usrdnije molimo i vode nas u radost neiskazanu."

Pošto sam završio svoja pričanja, rekoh svom duhovnom ocu:

- Oprostite mi, oče, Boga radi, što sam tako mnogo pričao. Sveti Oci kažu da i duhovan
razgovor kad se oduži postaje praznoslovlje. Vreme je da pronađem svog saputnika za
Jerusalim. Molite se za mene grešnog da preblagi Gospod uputi na dobro moj put.

- Ja ti to želim od sveg srca, dragi brate u Hristu, odgovori on. Neka preblaga milost
Božja osvetljava tvoj put i neka te uvek prati kao anđeo Rafail Toviju!

Ištite, i daće vam se;

tražite, i naći ćete;

kucajte, i otvoriće vam se.

(Iz Evanđelja Gospoda Isusa Hrista po Mateju, gl. 7. st. 7)

Isus mu reče:

Ja sam put

i istina

i život;

niko ne dolazi Ocu

osim kroza me.

(Ev. po Jovanu, gl. 14. st. 6)

TRI KLjUČA
ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE
NAĐENI U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA
sadržaj

U srce moje sakrih reči Tvoje (Ps. 119, 11).

Um treba da se trudi svim silama da se uzdiže gore (Katafigiot, gl. 19).

Ako svaki čovek ima svoja lična svojstva, naklonosti i sposobnosti, onda se jedan i isti
cilj postiže različitim putevima, na razne načine, koji vode tome cilju. To važi i za
zadobijanje unutarnjeg molitvenog delanja: ono se stiče raznim putevima, o čemu nam
svedoče opitna zapažanja Svetih Otaca.

Jedni od tih načina su opšti, kako za uspeh u molitvi, tako i za napredak u hrišćanskom
životu. U njih spada, po rečima svetog Simeona Novog Bogoslova, bezuslovno
poslušanje; spada takođe - vrlinski i podvižnički trud. O tome peva Crkva u svojim
pesmama: "Pronašao si trud, bogonadahnuti, za postizanje bogoviđenja" (tropar
sveštenomučeniku). Tu spada isto spoljašnje moljenje za unutrašnju molitvu: Gospode,
nauči nas da se molimo (Lk. 11, 1); kao i osobito blagodatno dejstvo. Najbolji primer za
to je prepodobni Maksim Kapsokalivit, koji kad je jednom celivao ikonu Bogomatere,
posle dvogodišnjeg upornog moljenja njoj, najednom je osetio sladost i toplinu, koja se
kosnula njegovog srca; mladi Georgije dok se prosto molio, iznenada je ugledao
unutarnju svetlost i stekao neprestanu samodelatnu molitvu, itd.

Postoje, međutim, i drugi bitni načini za zadobijanje unutarnje molitve, koji se

neposredno odnose na nju. Kod Svetih Otaca nalazimo tri takva načina:

1. Često prizivanje imena Isusa Hrista;

2. Sabranost pažnje prilikom prizivanja;

3. Ulazak unutra u sebe, ili kako kažu Oci Crkve: silazak uma u srce.

Pošto upravo ova sredstva na najbrži i najudobniji način otkrivaju i nama Carstvo Božje i
otvaraju riznicu unutarnje duhovne molitve u našem srcu, veoma je prikladno da ih
nazovemo ključevima za dopiranje ovom skrivenom blagu.

KLjUČ PRVI
Ako količina vodi kakvoći, onda i često, skoro neprestano prizivanje imena Isusa Hrista,
makar to bilo u početku na rasejan način, može da dovede do sabrane pažnje i topline
srca. To sa razloga što je ljudska priroda u stanju da usvaja izvesna raspoloženja
posredstvom česte upotrebe i navike. Jedan duhovni pisac kaže: Ako hoćemo da bilo
šta činimo dobro, treba da ga činimo što češće. I Sveti Isihije kaže da često ponavljanje
rađa naviku i pretvara se u prirodu (gl. 7). To primenjeno na unutarnju molitvu, kao što
se vidi iz zapažanja iskusnih ljudi, biva na ovaj način: Onaj koji želi da stekne unutarnju
molitvu donosi odluku da često, skoro neprestano priziva ime Božije, tj. da ustima
izgovara Isusovu molitvu: Gospode Isuse Hriste Sine božji, pomiluj me grešnoga. Ili u
skraćenom vidu: Gospode Isuse Hriste pomiluj me. Ovako uči prepodobni Grigorije
Sinait. Isti ovaj svetitelj dodaje da je skraćeni vid pogodniji za početnike ne odričući,
uostalom, ni jedan ni drugi. On samo savetuje da se reči molitve ne menjaju često, kako
bi se što lakše priviklo na prizivanje. A da bi se još više podstakao na neprestano
vršenje molitve onaj koji se tome uči, on određuje sebi za pravilo, da u izvesnom
vremenskom periodu izgovori molitvu određeni broj puta, tj. da u toku dana i noći
izgovori toliko i toliko stotina ili hiljada molitava na brojanice. To čini ne brzo nego
veoma lagano, pokrećući jezik i usta. Posle izvesnog vremena usta i jezik onoga koji to
upražnjava stiču takvu naviku i takoreći samopokretnost, i to do te mere da će bez
nekog osobitog napora početi sami od sebe da se kreću prilikom izgovaranja imena
Božjeg, čak i pri zatvorenim očima. U produžetku će ovo kretanje jezika početi da prati
um, koji će se postepeno oslobađati od rasejanosti i postajati sabran i pažljiv prema
molitvi. Na kraju, može doći i do silaska uma u srce, kako kažu Oci. Um, naime, kad se
vrati u srce, zagreva ga toplinom božanske ljubavi, tako da sada samo srce, slobodno,
bez pritiska, s neizrecivom sladošću, počinje da priziva ime Isusa Hrista i da se s
umilenjem izliva pred Bogom neprekidno, saglasno rečima: "Ja spavam a srce moje
bdi" (Pesma nad pesmama, 5, 2).

O plodotvornosti čestog umnog prizivanja imena Isusa Hrista, divno kaže Sveti Isihije:
Kao što kiša, ukoliko češće pada na zemlju, utoliko je čini mekšom, tako i ime Hristovo,
ukoliko ga češće prizivamo, utoliko čini zemlju srca našeg radosnijom i veselijom.

Iako je navedeni način, zasnovan na iskustvu i zapažanjima Svetih Otaca, dovoljan kao
pogodno sredstvo za zadobijanje unutarnje molitve, ipak, postoje i uzvišeniji načini, a to
su: pažnja i uvođenje uma u srce. Ovaj prvi način prvenstveno odgovara onima koji se
još uvek nisu navikli na pažnju i koji ne umeju da se trude nad svojim srcem. Isto tako
on može da bude uvod i priprema za sledeće načine. Uostalom, svako treba da bira
shodno svojim osobinama i sposobnostima; svako neka bira ono što mu više odgovara,
kako kaže monah Nikifor.

KLjUČ DRUGI
Pažnja znači, kako kaže monah Nikifor, čuvanje uma, ili ona znači - sabiranje uma u
sebe samoga i udubljivanje njegovo u bilo kakvu stvar, kroz zanemarivanje svih drugih
misli i predstava. Koliko je ona važna za one koji se bave molitvenim podvigom, o tome
svedoče prepodobni Kalist i Ignjatije, navodeći reči prepodobnog Nila, koji kaže da
pažnja koja traži molitvu, sigurno će je naći. To stoga što se molitva daruje pažnji više
nego bilo čemu drugome, zato se i treba truditi nad njom. (Dobrotoljublje, deo drugi, gl.
24). Slično ovome kaže i Sveti Isihije: Ukoliko više budeš pazio na misli, utoliko će želja
za Isusovom molitvom kod tebe biti veća (gl. 90). I još: Blagodareći krajnjoj pažnji,
vazduh srca se ispunjuje radošću i tišinom (gl. 90); sabrana trezvenost je toliko
neophodna molitvi, koliko svetiljka svećnjaku (gl. 102). Isto tako i monah Nikifor, pošto
je izložio učenje o unutrašnjoj molitvi, završava: ako se ne bude moglo, na osnovu
obrasca koga je on dao, ući u srce onda treba upotrebiti što dublju pažnju i sabranost
prilikom molitve, koja će, bez ikakve sumnje, otvoriti vrata srca, i razgoreti unutarnju
molitvu. On uverava da je to iz iskustva poznato. Uostalom, i Sveto Pismo potvrđuje ovu
istinu, da se bez pažnje nemoguće sjediniti s Bogom.

I tako, onaj koji želi da preko duhovne sabranosti i pažnje postigne unutarnju molitvu,
treba da se, koliko mu je to moguće, pridržava samoće, da izbegava razgovore sa
ljudima, da vrši molitvu polagano, i ne odjednom previše, nego sa izvesnim razmacima;
treba da se udubljuje u reč molitve, kao što se to radi prilikom pažljivog čitanja knjige.
Nužno je da po mogućnosti odgoni pomisli i da svu svoju pažnju sabere na Isusa, koga
priziva, i na Njegovu milost, koju moli. Ponekad kad se završi molitva, malo poćutati,
kao u očekivanju Božjeg odgovora, trudeći se pri tom da pažnja bude sabrana i u
momentu rasejanosti. Neophodno je da stalno imaš na umu, da si se radi Gospoda
odlučio da uvek prebivaš u molitvenoj sabranosti, pri očišćenju uma od pomisli.

KLjUČ TREĆI

Treći ključ je ulazak unutra u sebe ili u srce. Ne oslanjajući se ovde na svoja
razmišljanja, izložićemo shvatanje i učenje Svetih Otaca o samoudubljivanju i ulasku u
srce, na način koji su oni sami iskusili kao verne putovođe istinskoj duhovnoj unutrašnjoj
molitvi. Svetootačke pouke po ovom pitanju izložićemo njihovim sopstvenim rečima,
podelivši ih radi preglednosti na tri sledeće grupe:

U prvu grupu spadaju Oci koji su nam ostavili pune pouke o Isusovoj molitvi, kao na
primer: Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait, monah Nikifor, monasi Kalist i Ignjatije
Ksantopuli;

U drugu grupu - Oci, koji su ostavili kratke izreke o unutrašnjoj molitvi, kao što su: Isihije
Jerusalimski prezviter, Filotej Sinajski, Teolipt mitropolit, Varsanufije i Jovan;

Na treće mesto ćemo staviti veoma korisnu za dušu povest o Avi Filimonu. On nas
podseća na ceo put podvižništva.
SVETOOTAČKE POUKE
O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

PRVA GRUPA
sadržaj

1. Pouke svetog Simeona Novog Bogoslova.

Sveti Simeon Novi Bogoslov govori o načinu ulaska u srce pri opisivanju treće vrste
molitve (68 Slovo, str. 163 Ruskog drugog izd.):

Treća vrsta molitve zaista je divna i neobjašnjiva, i za one, koji je nisu opitno doživeli, ne
samo što je teško shvatljiva, nego im čak može izgledati i neverovatna. U stvari, ovaj
način molitve je u naše vreme veoma redak, iako se njime uništavaju zamke i
raznovrsna demonska lukavstva, koja demoni upotrebljavaju kako bi um zapleli u
mnoge raznorazne pomisli. Jer um, samo onda kada je od svega slobodan, ima
pogodne uslove, da bez svake smetnje ispituje pomisli, koje mu naturaju demoni, da se
s lakoćom od njih oslobađa i da čistim srcem prinosi Bogu svoje molitve.

Izloživši potom uslove neophodne za uspeh u ovom načinu molitve, i to: savršeno
poslušanje i čuvanje svoje savesti čistom, kako u odnosu prema Bogu, tako i u odnosu
prema ljudima i u odnosu prema stvarima; i da sve treba činiti kao da se nalaziš pred
licem samoga Boga, prepodobni Simeon dodaje:

Ako tako budeš radio, ti ćeš sebi poravnjati istinsku i nepogrešivu stazu ka trećem
načinu molitve, koji se sastoji u sledećem: Um treba da čuva srce u vreme dok se moli, i
da se stalno povraća i sabira u njega, pa da onda otuda, iz dubine srca, uznosi Bogu
molitve.

Sve je u tome: tako radi, dok ne okusiš Gospoda. A kada na kraju, um tamo, unutar
srca, okusi i srcem oseti da je blag Gospod; tada on više neće ni zaželeti da se udalji od
srdačnog mesta. Tada će i on reći, kao Sveti Petar: Dobro nam je ovde biti! I od tog
momenta će stalno pogled usmeravati unutar u srce, i neprestano se tamo vraćati,
odgoneći sve pomisli, đavolom ubacivane.

Za one koji nemaju nikakvog pojma o ovome delu i koji ga ne poznaju, ono većim delom
izgleda tegobno i preteško. Međutim, oni koji su okusili sladost koju ono daje, i koji su
se osladili njome u dubinama srca svoga, takvi kliču sa Svetim Pavlom i govore: "Ko će
nas odvojiti od ljubavi Hristove...!" (Rim. 8, 35). Sveti Oci čuvši Gospoda kako kaže, da
iz srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga,
i da je to ono što pogani čoveka (Mat. 15, 19 i 20); čuvši takođe da nam se na drugom
mestu u Evanđelju zapoveda, da očistimo unutrašnjost čaše, kako bi bila i spolja čista
(Mat. 23, 26); ostavili su tako drugo duhovno delo i svecelo se predali tom jedinom
delanju, tj. čuvanju srca. To su uradili jer su bili uvereni, da će zajedno sa tim podvigom
lako steći svaku vrlinu, a da bez njega neće uspeti ni u jednoj. Ko hoće neka čita
njihove spise, neka pročita što su o tome napisali Marko Podvižnik, šta je rekao Jovan
Lestvičnik, prepodobni Isihije, Filotej Sinajski, Ava Isaija, Varsanufije Veliki i drugi.

Ako hoćeš da se naučiš da ovo činiš kako treba (da ulaziš u srce i da boraviš tamo), ja
ću ti u tome pomoći.

Pre svega treba da sačuvaš tri stvari: bezbrižnost u odnosu na sve, čak i u odnosu na
Ono što je dozvoljeno, a ne samo u odnosu na ono što je nekorisno i sujetno, drukčije
rečeno: umrtvljenost prema svemu; čistu savest u svemu, tako da te ona ni u čemu ne
grize; i - savršenu nepristrasnost, tj. da pomisao tvoja ne bude strasno prilepljena ni za
kakvu stvar: Potom sedi na neko usamljeno i tiho mesto, zatvori dveri, odvoji um od
svake prolazne i sujetne stvari, sagni glavu prema grudima, i na taj način saberi se
pažljivo unutar u sebe (ne u glavi, nego u srcu), obraćajući tamo i svoj um i svoje čulne
oči, uzdržavajući donekle svoje disanje. Imaj tamo um svoj, i postaraj se na svaki način
da pronađeš mesto, gde se nalazi srce, da bi, kada ga nađeš, tamo svecelo boravio um
tvoj. U početku ćeš tamo unutra naći neku tamu i tegobu. No kasnije, ukoliko budeš
produžio to delo sabrane pažnje danonoćno bez prekida, naći ćeš neku neprestanu
radost. Um, koji se bude trudio u ovome, naći će mesto srca, i tog momenta će videti
tamo unutra takve stvari, kakve nikada niti je video niti je znao. Od tog trenutka, ma sa
kakve strane iznikla ili se pojavila bilo kakva pomisao, pre nego što uđe unutra i pretvori
se u misao ili predstavu, um će je odmah otuda proterati i uništiti imenom Isusovim, tj.
molitvom: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Od toga vremena um će takođe početi da
stiče revnost protiv demona, biće u stanju da ih progoni i pobeđuje. A što se ostalog
tiče, što obično dolazi kao posledica ovoga truda, sam ćeš to, Božjom pomoću, iz
iskustva. saznati, ukoliko budeš čuvao sabranost uma i držao se Isusa, tj. Njegove
molitve: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me!

2. Pouka Svetog Grigorija Sinaita

Sveti Grigorije Sinait izlaže učenje o unutrašnjoj molitvi srca i o načinu njenog sticanja u
svoja tri poglavlja "O samovanju i molitvi", koja se mogu naći u "Dobrotoljublju". Evo
skraćenih odlomaka iz njih:

Mi koji smo primili Duha života u Hristu Isusu, trebalo bi da čistom molitvom u srcu
heruvimski razgovaramo sa Gospodom. No mi, ne shvatajući veličinu, čast i slavu
blagodati preporoda, i ne starajući se da uzrastemo duhovno kroz vršenje zapovesti, i
da se popnemo do stanja umnog bogoviđenja, - prepuštamo se lenjosti, time što
dopuštamo da nas porobe strasne navike i da padnemo u bezdan neosetljivosti i tame.

Događa se čak i to, da izgubimo i sećanje na Boga, a kakvi treba da budemo, kao čeda
Božja po blagodati, o tome ni pojma nemamo. Verujemo, ali ne delatnom verom, i po
obnovi Duhom kroz krštenje ne prestajemo da živimo telesno. Ako se nekad i desi da se
pokajemo i počnemo ispunjavati zapovesti, ispunjavamo ih samo na spoljašnji, ali ne i
na duhovni način. Tako se događa da se do te mere odviknemo od duhovnog života, da
nam njegove projave kod drugih liče na laž i zabludu. Tako doživotno ostajemo mrtvoga
duha, živeći i radeći ne u Hristu, i suprotno zapovesti, da ono što je od Duha rođeno,
treba da bude duhovno.

Pored svega toga, darovi koje smo primili u svetom krštenju u Hristu Isusu, ne gube se,
samo se zakopavaju u zemlju, kao neko blago. A trezveni razum i blagodarnost
zahtevaju da ih otkrijemo i iznesemo na videlo dana. Kako je to moguće?

To je moguće postići na dva načina: Prvo, ti darovi se otkrivaju revnosnim ispunjenjem

zapovesti: ukoliko izvršavamo zapovesti, utoliko više oni otkrivaju svoju svetlost i svoj
sjaj; drugo, oni se javljaju i razotkrivaju neprestanim prizivanjem Gospoda Isusa, ili, što
je jedna i ista stvar, neprestanim sećanjem na Boga. Silno je i prvo sredstvo, ali je drugo
silnije, tako da i prvo preko njega zadobija svoju punu moć. Zato, ako zaista želimo da
otkrijemo u nama skriveno blagodatno seme, onda pohitajmo da se što pre naviknemo
ovom drugom srdačnom podvigu: imajmo u srcu samo ovaj molitveni trud i silu, bez
primese ikakvih predstava i slika i maštanja. Ako se budemo potrudili da u srcu
steknemo samo tu molitvenu silu i energiju, ona će zagrejati um naš i srce i razgoreti u
duši neizrecivu ljubav prema Bogu i ljudima.

Ova umna molitva, koja se tvori u srcu silom Duha Svetoga, dejstvuje u njemu na dva
načina: nekad njoj prethodi um, prilepljujući se za Gospoda u srcu kroz neprestano
sećanje na Njega; nekad opet dejstvo molitve, samo pokrenuto prethodno ognjem
radosti, privlači um u srce, i privezuje ga za prizivanje Gospoda Isusa i za trepetno
stajanje pred Njim. U prvom slučaju dejstvo molitve počinje da se otkriva po meri
umanjenja strasti, kroz ispunjenje zapovesti, u vidu topline u srcu, koja je posledica
istrajnog prizivanja Gospoda Isusa; u drugom slučaju duh privlači um u srce i sabira ga
tamo u njegovim dubinama, oslobađajući ga od uobičajenog lutanja. Zavisno od ta dva
vida molitve i um postaje ili delatni ili sazercateljni. Svojim delanjem i podvigom, on
Božjom pomoću, pobeđuje strasti, a sazercanjem - vidi Boga, koliko je to dostupno
čoveku.

Ova delatna umnosrdačna molitva vrši se na sledeći način: Sedi na stolicu, oko ped
visoku, nizvedi um svoj iz glave u srce, pa ga zadrži tamo. Odatle prizivaj umnosrdačno:
Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Pri tom zadržavaj disanje, da bi bilo tiho i
suzdržano, jer i disanje je u stanju da rasejava misli. Ako primetiš da se pojavljuju
pomisli, ne obraćaj pažnju na njih, pa makar one bile prosts i dobre, a ne samo tašte i
nečiste. Zaključavajući um u srce i prizivajući često i strpljivo Gospoda Isusa, uskoro
ćeš savladati takvu vrstu pomisli i istrebiti ih, pobeđujući ih na nevidljiv način
Božanstvenim imenom. Sveti Lestvičnik kaže: Isusovim imenom udri po neprijateljima,
od toga ne postoji jačeg oružja ni na nebu ni na zemlji.

Kada um iznemogne od tog podviga i umore se telo i srce od napornog poduhvata

čestog prizivanja Gospoda Isusa, onda ustani i pevaj, ili razmišljaj o nekom mestu iz
Svetog Pisma, ili se bavi sećanjem na smrt, ili se zabavi čitanjem, ili rukodeljem, ili
nečim drugim.
Kada se prihvatiš tog molitvenog podviga, onda ti priliči da čitaš samo takve knjige u
kojima se izlaže učenje o unutarnjem životu, o duhovnoj trezvenosti i molitvi. Tu spada
Lestvica, slova Isaka Sirijanina, asketske knjige Maksima Ispovednika, Simeona Novog
Bogoslova, Isihija, Filoteja Sinajskog i drugi slični spisi. Knjige druge vrste privremeno
sve ostavi, ali ne stoga što one nisu dobre, nego radi toga što pri takvom nastrojenju i
stremljenju nije pogodno da se njima baviš: one mogu da udaljuju tvoj um od molitve.
Čitaj malo, ali ga čitaj sa udubljivanjem u usvajanjem.

Molitvoslovlja nemoj izostavljati. Neki drže veliko molitveno pravilo, neki potpuno
izostavljaju molitvenik, moleći se Gospodu samo umnom molitvom. Ti izaberi sredinu:
ne gomilaj mnogo molitava, jer to može da smućuje; nemoj ih, međutim, ni potpuno
izostavljati, trebaće u slučaju nemoći i raslabljenosti. Ako primetiš da molitva dejstvuje u
tebi i ne prestaje da se sama kreće u srcu tvome, nemoj da je prekidaš i da se prihvataš
molitvenika. To bi značilo ostaviti Boga unutra, izaći vani, i spolja početi sa njim
razgovarati. Oni koji nisu još stekli molitvenu silu i energiju, treba da molitvoslove
mnogo, čak bez mere, da bi se stalno nalazili u mnogim i raznim molitvama, kako bi im
se od takvog tegobnog molitvenog truda zagrejalo srce i u njemu počelo dejstvo
molitve. Onaj pak koji na kraju okusi od te blagodati, takav treba da čita molitve
umereno, provodeći pretežno vreme u umnoj molitvi, kao što su zapovedili Oci. U
slučaju unutarnje iznemoglosti, treba čitati molitve ili pročitavati svetootačke spise. Kada
vetar nadme jedra, vesla su suvišna; ona su potrebna onda kada vetar oslabi i lađa se
zaustavi.

Snažno oružje protiv neprijatelja ima onaj koji zajedno sa molitvom poseduje skrušeni
plač, da se ne bi pogordio zbog radosti koju daje molitva. Onaj koji čuva tu radosnu
tugu, izbavlja se od svake štete. Prava neprevarna unutarnja molitva je ona u kojoj
toplota, koja se rađa iz molitve Isusove, zapaljuje oganj u zemlji srca i spaljuje strasti,
kao trnje. Ona osenjava dušu veseljem i mirom, ne dolazi ni sa desne ni sa leve strane,
čak ne ni sviše, nego izbija iz srca, kao izvor vode, od životvornog Duha. Samo nju
zavoli i potrudi se da je stekneš u srcu svome, čuvajući um vazda od bilo kakvih
maštanja. Dok si sa njom, ničega se ne plaši; jer Onaj koji je rekao: Budite hrabri. Ja
sam, ne bojte se - On je sa nama.

3. Pouka Nikifora monaha

Monah Nikifor svoju pouku o ulasku u srce izlaže u svome delu "O trezvenosti i čuvanju
srca" (Dobrotoljublje, rusko izd. tom drugi).

Vi koji želite, kaže on, da osetite u srcu oganj nebeski, i da iz iskustva saznate, šta je
Carstvo nebesko, koje se nalazi u vama, dođite da vam izložim nauku nebeskog
življenja, ili bolje reći metod koji bez truda i znoja uvodi onoga koji se njime služi u
pristanište bezstrašća. Kroz pad mi smo izašli napolje, otuđili se pravog života; zato
treba da se povratimo nazad, bolje rečeno da se vratimo sami sebi, oslobađajući se od
prilepljenosti za spoljašnje stvari. Nemoguće nam se sa Bogom pomiriti i sroditi sve
dotle dok se najpre ne povratimo sami sebi, dok ne uđemo spolja unutra. Samo je
unutarnji život istinski hrišćanski život. O tome svedoče svi Oci.

Tako upita jednom brat Avu Agatona: Šta je važnije, telesni trud ili čuvanje srca? Starac
mu odgovori: čovek je sličan drvetu; telesni trud predstavlja - lišće, a čuvanje srca -
plod. Pošto, po Svetom Pismu, svako drvo koje ne daje dobrog ploda, seče se i u oganj
baca, očevidno je da je potrebno da svu svoju pažnju usredsredimo na plod, tj. na
čuvanje srca. Naravno, potrebno nam je i odelo od lišća, tj. telesni trud i podvig.

Sveti Jovan Lestvičnik kaže: Zatvori vrata ćelije za telo, vrata usta za jezik, i unutarnja
vrata za lukave demone. Dok sediš "na visini" (tj. kad usredsrediš pažnju nad srcem),
straži, ako si opitan", u kolikom broju i kakvi lopovi se prikradaju, da uđu u vinograd
tvoga srca, kako bi pokrali grožđe. Kad se stražar umori (tj. onaj koji bdi nad srcem),
onda ustaje, moli se, potom opet seda i hrabro se prihvata istog posla( tj. sabranog
straženja nad srcem i molitve).

Sveti Makarije Veliki uči: Glavni posao podvižnika se sastoji u tome da uđe u svoje srce,
povede tamo borbu sa satanom, i da protiveći se njegovim pomislima, ratuje protiv
njega.

Sveti Isak Sirijanin piše: Potrudi se da uđeš u svoju unutrašnju klet, i ugledaćeš
nebesko blago. Lestvica za Carstvo nebesko sakrivena je unutra u tebi, tj. u tvome srcu.
Zato se operi od greha i saberi u srcu svom tamo ćeš pronaći stepenice uz koje ćeš se
popeti na nebesa.

Evo šta kaže o tome Karpatije: Potrebno je mnogo podviga i molitvenog truda, da bi se
postiglo nepomućeno stanje misli, ovo drugo nebo srca, na kome živi Hristos, kao što
kaže Apostol: "Ili ne znate da Hristos živi u vama" (1. Kor. 3,16).

Evo reči svetog Simeona Novog Bogoslova: Od onog momenta kada je čovek isteran iz
raja i udaljio se od Boga, đavo sa demonima je stekao slobodu da danonoćno na
nevidljiv način koleba misli svakog čoveka. Um se od toga ne može drukče odbraniti
osim svakidašnjim sećanjem na Boga. Samo onaj čije je srce zapečaćeno sećanjem na
Boga, u stanju je da svoju umnu silu sačuva nepokolebivom.

Tako uče svi Sveti Oci. Ovaj podvig, veći od svih drugih, skoro svi oni preuzimaju jedan
od drugoga učenjem. Samo retki pojedinci zadobili su ga bez učenja, i to neposredno
od Boga, radi ognjenosti njihove vere. Prema tome, treba tražiti učitelja koji je iskusan u
ovom poslu. Ako se takav učitelj ne može naći, onda treba prizvati Boga sa skrušenim
srcem i suzama, i raditi ono što budem rekao.

Poznato je da disanje, kojim dišemo, sprovodi kroz pluća vazduh do srca. Zato sedi i
sabravši um svoj uvedi ga zajedno sa disanjem unutra, primoraj ga da zajedno sa
udisanim vazduhom siđe u samo srce, i drži ga tamo, ne dozvoljavajući mu da izađe,
kad on hoće. Držeći ga tamo, nemoj ga ostaviti da bude prazan, nego mu podaj sledeće
sveštene reči: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! I neka ih um ponavlja dan
noć. Potrudi se da ga navikneš boravku unutra sa pomenutom molitvom, i pazi da um
ne izlazi brzo otuda, jer će njemu u početku biti veoma dosadno od takve prinudne
zatvorenosti unutra. Ali zato, kad se navikne, biće mu veoma milo i radosno da tamo
boravi, čak će i sam želeti da tamo ostane. Kao što se čovek kad se vrati iz tuđe zemlje,
pri susretu sa ženom i decom, zaboravi od radosti, tako biva i sa umom: kada se sjedini
sa srcem, ispunjuje se neizrecive radosti i veselja.

Ako ti uspe da uđeš u srce ovim putem koji sam ti pokazao, zablagodari Bogu, i nikad
ne napuštaj to delo: ono će te naučiti onome o čemu ni sanjao nisi. A ako ti ne uspe da i
pored truda uđeš na taj način u predeo srca, onda uradi ono što ću ti sada kazati, pa
ćeš sa Božjom pomoći naći ono što tražiš. Poznato je da se razumna sila (unutarnja
reč, reč kojom se razgovara sa sobom) čovekova nalazi u grudima. Jer, tamo, u
grudima, kada usta ućute, mi razgovaramo sa sobom i savetujemo se, tamo čitamo
molitve (kada ih napamet čitamo u sebi) pevamo psalme i vodimo svaki drugi razgovor
sa samim sobom. Eto upravo toj misaonoj (razumnoj) sili, oslobodivši je od svake
pomisli, podaj da neprestano govori: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! i
primoraj sebe, da umesto svake druge reči, samo to vapiješ unutra. Strpljivo se drži
toga truda i podviga samo neko vreme, i preko toga će ti se otkriti ulazak u srce. U to
uopšte ne treba sumnjati, jer smo to sami na sebe isprobali.

Zajedno sa tim mnogoželjenim i radosnim silaskom u srce, i sa njegovim budnim

stražarom - pažnjom, useliće se u tebe ceo zbor vrlina: ljubav, radost, mir,
dugotrpeljivost, krotost i ostalo.

4. Pouka Ignjatija i Kalista

Inoci Kalist i Ignjatije Ksantopuli izlažu svoje učenje o unutarnjem delanju srca u čitavih
sto glava, uključenih u "Dobrotoljublje", Ovde navodimo ono što je najglavnije i za nas
najpotrebnije:

Početak života po Bogu sastoji se u revnosti i sveusrdnom trudu da živimo po

spasiteljnim zapovestima Hristovim, a kraj mu je - savršeno javljanje i povratak onome
što nam je dato božanskom blagodaću u krštenju. Ili, što je isto: svlačenje starog
čoveka sa delima i pohotama njegovim, i oblačenje u novog duhovnog (Ef. 4, 22-24), tj.
u Gospoda Isusa Hrista, kao što kaže božanski Pavle: "Dečice moja, koju opet u
mukama rađam, dok se u vama ne uobliči Hristos" (Gal. 4, 19).

Kada se krštavamo, kaže Sveti Zlatoust, tada naša duša sija sjajnije od sunca, očišćena
Svetim Duhom. Kao što čisto srebro, obasjano sunčanim zracima, i samo ispušta zrake,
ali ne po svojoj prirodi, nego zbog toga što je obasjano suncem, tako biva i sa dušom:
očišćena krštenjem, zadobija zrake od slave Duha, postajući i sama iznutra
proslavljena. No, avaj, slava ova neizreciva i strašna, samo jedan ili dva dana ostaje u
nama; posle toga mi je zamračujemo, zatrpavajući je životnim brigama i strasnim
delima.
U božanskoj materici, tj. u svetoj krstionici, dobijemo zabadava savršenu božansku
blagodat. Ako se desi da je posle toga sakrijemo tamom životnih briga i strasti, ipak je
možemo opet obnoviti i očistiti pokajanjem i ispunjenjem božanskih zapovesti, i ugledati
njenu natprirodnu svetlost. To biva po meri vere svakog pojedinca i po meri usrđa
življenja po veri, prvenstveno po blagoslovu Gospoda Isusa Hrista. Sveti Marko kaže:
Hristos, budući savršeni Bog, darovao je onima koji su se krstili savršenu blagodat
Svetoga Duha, koja se ne nuždava ni u kakvoj dopuni sa naše strane. Ona nam se
otkriva i javlja po meri vršenja zapovesti, dok ne dostignemo u meru rasta visine
Hristove.

I tako, pošto je početak i koren spasiteljnog podviga u tome da živimo po zapovestima

Gospodnjim, a kraj i plod - obnavljanje savršene blagodati Duha koja nam je darovana u
krštenju, koja postoji u nama ali je zatrpana strastima, i ponovo se otkriva kroz vršenje
zapovesti; pošto je to tako, onda treba da se potrudimo u vršenju zapovesti, kako bi dar
Duha koji je u nama očistili i jasnije videli. Voljeni učenik Gospodnji Jovan kaže, da onaj
koji drži zapovesti Gospodnje, prebiva sa Gospodom i Gospod sa njim. Sam pak
Gospod još jasnije govori o ovome kad kaže: "Ko ima zapovesti moje i drži ih, taj me
voli, a onaj koji mene voli, voleće ga Otac moj, i ja ću ga voleti i sam ću mu se javiti...
Ko ima ljubavi k meni, držaće reč moju; i Otac moj imaće ljubav k njemu: i k njemu
ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti" (Jn. 14, 21-24).

To pravilno ispunjavanje zapovesti Gospodnjih nama je nemoguće bez Gospoda Isusa

Hrista, kao što sam On kaže: "Bez mene ne možete ništa činiti", i kao što Apostol
potvrđuje: "Ni u kome drugome nema spasenja" (D. Ap. 4,11). On je za nas put, istina i
život. Zato nas i uče premudro naši slavni nastavnici i učitelji, silom Duha Svetoga koji
živi u njima, da se pre svega Gospodu molimo i da bez ikakve sumnje ištemo milost od
Njega; da neprestano imamo i nosimo u srcu Ime njegovo da sa njim neprestano u umu
i na usnama svesveto i presladosno živimo, i spavamo, hodimo, jedemo i pijemo. Jer
kao što se u nas sabira sve što je rđavo i štetno kad ne prizivamo ime Isusovo, tako i
u.vreme kada je ono molitveno u nama, sve što je neprijateljsko beži od nas, a što je
dobro izobiluje u nama, i nema ništa što ne bismo bili u stanju da izvršimo, kao što je i
sam Gospod rekao: "Koji bude u meni i ja u njemu, taj će roditi mnogi rod" (Jn. 15, 5).

Pošto smo tako priznali svoju nemoć i svu nadu položili na Gospoda, zavolevši
zapovesti do spremnosti da radije žrtvujemo život svoj nego da prekršimo bilo koju od
njih, to svu svoju pažnju usmerimo na to da se naviknemo i utvrdimo u tom
neprestanom prizivanju Imena Gospodnjeg, koje uništava svako zlo i stvara svako
dobro. Da bi uspeli u tom podvigu, Sveti Oci nam nude i ukazuju na neko osobito
delanje, koje su nazivali umetnošću, čak umetnošću nad umetnostima. Iznećemo ovde
prirodnu veštinu predivnog Nikifora, koji nam pokazuje kako da uđemo u srce preko
disaaa, koje mnogo pomaže za sabiranje misli.

Evo njegovog pravila: Sedi na usamljenom mestu, i sabravši um, uvedi ga preko disanja
u srce, pa kad se tamo molitvenom pažnjom sabereš, prizivaj neprestano: Gospode,
Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! Tako radi sve dotle, dokle se ta molitva privije srcu
i postane neprestana.
Tako su učili i drugi Sveti Oci. Sveti Zlatoust govori: Molim vas, braćo, nemojte nikad
prestajati da vršite ovo molitveno pravilo. Na drugom mestu kaže: Svaki je dužan, bilo
da jede, bilo da pije, bilo da sedi, bilo da služi, bilo da putuje ili ma šta drugo radi, da
neprestano vapije: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! da bi ime Gospoda
Isusa Hrista, kad siđe u dubinu srca, smirilo otrovnu zmiju, a dušu spasilo i oživotvorilo.
Boravi neprestano u prizivanju imena Gospoda Isusa Hrista, kako bi srce progutalo
Gospoda a Gospod srce, i kako bi to dvoje postalo jedno. I još: Ne odvajajte srce vaše
od Boga, nego čuvajte u njemu svagda sećanje na Gospoda našega Isusa Hrista, dokle
se Ime ne nastani u srcu, i ne razmišljajte ni o čemu drugome, nego samo o tome kako
da se proslavi Hristos u vama. Sveti Lestvičnik kaže: Sećanje na Isusa neka se sjedini s
tvojim disanjem. I sveti Isihije piše: Ako hoćeš da stidom pokriješ tuđe pomisli, i da ti
srce bude neprestano trezveno, onda neka se molitva Gospodu Isusu prilepi za tvoj
dah, i posle kratkog vremena tvoja će ti se želja ispuniti.

Treba znati i to, da ako naučimo um svoj da zajedno sa disanjem silazi u srce,
primetićemo da tim silaskom on postaje jedinit i nag, držeći se samo sećanja i prizivanja
Gospoda našega Isusa Hrista. A kad izađe otuda i počne da se širi po spoljašnjim
predmetima i ne hoteći deli se na mnoge predstave i sećanja. Upravo da bi se očuvala
ova prostota i jedinitost uma, iskusni u ovom podvigu Oci dali su zapovest da onaj koji
se raspalio željom da stekne naviku umne i trezvene sabranosti u srcu, sedi u
usamljenom i tamnom mestu, osobito u početku ovoga blagoslovenog truda. Jer
gledanje spoljašnjih predmeta, prirodno je da postane uzrok rasejanosti misli. A kad
usamljeno i tamno mesto sakrije od nas spoljašnje stvari, misao prestaje da luta i
počinje da se lakše sabira u sebe. To potvrđuje i Vasilije Veliki: Um koji se ne
rasprostire preko čula na svet, vraća se samom sebi.

Treba dobro zapamtiti da se suština tog podviga sastoji u - u jednu misao sabranom,
srdačnom, čistom i bez ikakvog maštanja prizivanju sa verom imena Gospoda našega
Isusa Hrista, a ne samo u tom silaženju u srce putem disanja i sedenju u tamnom
usamljenom mestu. Sve to Sveti Oci savetuju, ni radi čega drugoga, nego samo radi
toga što su u tome videli neko pomoćno sredstvo za sabiranje misli i za njihov povratak
sebi od uobičajenog lutanja. Iz navike sabranosti i pažljivog straženja nad sobom, rađa
se navika čiste i nerasejane molitve umom u srcu.

Znaj i to, da sva ova pravila o položaju tela i njegovom prilagođavanju, smatraju se za
potrebna samo dotle dok se ne stekne čista i nerasejana molitva u srcu. A kada Božjom
pomoći i blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista ovo postigneš, onda ćeš ostaviti
mnoga i raznovrsna delanja i boraviti u nadumnom jedinstvu jedino sa Gospodom,
čistom i nerasejanom molitvom srca, ne imajući potrebe ni za kakvim spoljašnjim
prilagođavanjem.

Tako, ako stvarno želiš da se udostojiš življenja u Hristu Isusu, potrudi se da stekneš da
se u svako vreme i u svaki čas, i pri svakom poslu, čisto i bez rasejanosti moliš
Gospodu u srcu. Time ćeš od mladenca uspeti da uzrasteš u muža savršena, u meru
rasta punoće Hristove (Ef. 4,13). Pri tome ne zaboravljaj, kada povremeno zadobiješ
čistu samodelatnu molitvu, da ne smeš nikako da je prekineš svojim uobičajenim
molitvenim pravilom. Tako nas uči Filimon: Ako te Gospod udostoji, bilo danju ili noću,
dara čiste nerasejane molitve, ostavi tada svoja pravila i koliko god više možeš trudi se
da se prilepljuješ uz Gospoda Boga, i on će ti prosvetiti srce za vršenje duhovnog dela.

DRUGA GRUPA
sadržaj
a) Izreke Isihija Prezvitera Jerusalimskog

1. Pažnja je stalna neuznemirenost i tihovanje srca od bilo kakve pomisli. Kad postigne
taj mir srce, večno, svakog trena i neprestano Hrista Isusa Sina Božjeg priziva i samo
Njime diše, zajedno sa Njim hrabro se bori protiv duhovnih neprijatelja; ispoveda se
Njemu koji jedini ima vlast da otpušta grehe i grli Ga neprestano tajnim molitvenim
prizivanjem, Njega koji je jedini znalac ljudskih srdaca (glava 5).

2. Trezvenost je nepokolebiva čvrstina uma i njegovo postojano straženje na vratima

srca. Tako učvršćen um lako primeti njemu nesvojstvene pomisli kad mu se prikradaju,
vidi ih i čuje i ono što govore i ono što ove ubice tvore. On takođe razaznaje od strane
demona urezanu i uslikanu obrazinu koja pokušava da svojom prividnošću obmane um.
Ako se tako budemo trudili i podvizavali, onda ćemo steći mudro iskustvo u duhovnoj
borbi (gl. 6).

3. Ovo su načini trezvljenja: Prvi, treba neprestano paziti na maštu, tj. na podstrek, jer
bez prestave u mašti satana nije u stanju da stvara pomisli i da njima obmanjuje um;
drugi, srce treba držati pogruženo u duboko ćutanje, i to stalno ,imati ga
neuznemiravano od bilo kakve pomisli i u molitvenom stanju; treći, treba prizivati
molitveno u pomoć Gospoda Isusa Hrista, neprestano i na smiren način; četvrti,
posedovati u duši neprekidno sećanje na smrt; peti, nebu gledati i stremiti a zemlju ni u
šta ne smatrati (gl. 14-18).

4. Onaj koji se bavi unutarnjim duhovnim delanjem, treba svakog momenta da poseduje
ove četiri stvari: smirenje, najveću moguću budnost (pažnju), suprotstavljanje i molitvu.
Smirenje, da bi, pošto se bori protiv gordih demona, uvek imao pri srcu pomoć Hristovu,
zato što Gospod mrzi gordeljivce (Priče 3, 34). Budnost (pažnju), da bi učinio srce
slobodnim od svake pomisli, pa makar ona i dobra izgledala. Suprotstavljanje
(pomislima), da bi se čim raspozna onoga koji mu dolazi odmah sa gnjevom
suprotstavio nečastivome. "I ja ću odgovoriti onima koji me ruže: Ta u Boga je mir duši
mojoj!" (Ps. 119, 42; 62, 1). Molitva, da bi odmah posle suprostavljanja zavapio
neizrecivim uzdahom Hristu. Tada će sam podvižnik videti neprijatelja kako se topi i
kako ga odgoni obožavano ime Isusovo, kako iščezava kao prah i dim od vetra, sa svim
svojim maštarijama (gl. 20).

5. Onaj koji nije stekao molitvu čistu od pomisli, nema čime rat voditi. Pod molitvom
podrazumevam onu koja neprestano dejstvuje u najskrivenijem mestu duše, i bičuje i
spaljuje tajno napadajućeg protivnika prizivanjem imena Hristovog (gl. 21).
6. Dužan si da oštrim i sabranim okom uma gledaš i paziš na ono što ulazi unutra. Čim
raspoznaš o kome se radi, smrskaj suprostavljanjem glavu zmije i istovremeno, zavapi
sa uzdahom Hristu. Ako tako budeš radio, onda ćeš na opitu iskusiti nevidljivu božansku
zaštitu. Tek ćeš tada jasno videti pravotu srca (gl. 22).

7. Ako budeš neprestano boravio u svome srcu sa smirenjem uma, i sećanjem na smrt,
i samoosuđivanjem, i suprotstavljanjem (zlim pomislima), i ako budeš svakodnevno
hodio ovim uskim, ali radosnim i milim putem uma, trezveno i naoružan ovim oružjem,
udostojićeš se viđenja Svetinje nad svetinjama; Hristos će te prosvetiti za duboke tajne,
On u kome su skrivene riznice mudrosti i znanja, u kome obitava telesno sva punoća
Božanstva (Kol. 2, 3; 2,9). Jer ćeš od Isusa osetiti da je Duh Sveti sišao u tvoju dušu,
koji prosvetljuje um kako bi mogao videti nepokrivenog lica slavu Božju (2 Kor. 3, 12/gl.
29).

8. Đavo kao lav ričući hodi, traži koga da proguta, zajedno sa svojim silama (1 Petr. 5,
8). Zato neka nikad ne malakše kod tebe pažnja (budnost) srca, ni trezvenost, ni
suprotstavljanje, ni molitva upućena Hristu Isusu Bogu našemu. Jer boljeg pomoćnika
od Isusa nećeš naći u celom tvom životu. Samo je Gospod onaj koji kao Bog razaznaje
demonska lukavstva, spletke i obmane (gl. 39).

9. Kao što morska so čini hleb i svaku hranu ukusnom i slatkom i čuva meso dugo od
kvarenja, to važi i za čuvanje uma duhovnom sladošću i čudesnim delanjem. Jer to
zaslađuje na božanski način kako unutarnjeg tako i spoljašnjeg čoveka, izgoni smrad
lukavih pomisli i čuva nas da ostanemo čvrsti i nepokolebivi u onome što je dobro (gl.
87).

10. Ukoliko više budeš pazio svoj um, utoliko će i tvoja molitva Isusu biti toplija. I opet:
ukoliko više budeš zanemarivao svoj um, utoliko ćeš se više od Isusa udaljavati. I kao
što ovo prvo duboko prosvetljuje vazduh uma, tako i ovo, drugo, tj. udaljavanje od
trezvljenja i sladosnog prizivanja Isusa, prirodno je da ga potpuno pomračuje (gl. 90).

11. Neprestano, sa nekom toplom čežnjom punom sladosti i radosti prizivanje Isusa
ispunjuje vazduh srca radošću i tišinom, blagodareći krajnjoj pažnji i budnosti. Uzročnik
pak tog punog očišćenja srca jeste Isus Hristos Sin Božji i Bog, koji je uzročnik i tvorac
svih dobara. Jer On sam kaže: "Ja sam Bog koji gradi mir" (Is. 45, 7) (gl. 91).

12. U našem umu nastaje neko Božansko stanje iz stalnog pominjanja i prizivanja
Gospoda našega Isusa Hrista, naravno, samo ako ne zanemarimo stalnu molitvu
upućenu Njemu i neprekidno trezvljenje i delo budnog nadgledanja. I zaista, to i jeste
naš večno isti i na isti način obavljani posao i delo: prizivanje Isusa Hrista Gospoda
našega, uz vapaj ognjenog srca. Samo tako ćemo uspeti da se pričestimo svetim
imenom Isusovim. Jer stalno ponavljanje je majka navike, bilo da se radi o vrlini bilo da
se radi o poroku. A navika potom postaje druga priroda. Kada pak um postigne takvo
stanje, onda on sam traži neprijatelje svoje, kao što lovački pas traži zeca u šumi.
Razlika je samo u tome što pas traži da pojede a um da bi pobedio i rasterao (gl. 97).
13. Veliki i veoma iskusni David kaže Gospodu: "Silu moju u Tebi ću sačuvati" (Ps.
58,10). Tako i čuvanje u nama sile srdačnog i umnog spokojstva, od koga se rađaju sve
vrline, zavisi od pomoći Gospoda, ako Ga stalno prizivamo, koji nam i zapovesti daje i
odgoni od nas podmuklu zaboravnost; jer ona više od bilo čega drugoga uništava u
nama mir srca, kao što voda gasi oganj. Zato brate, nemoj da iz nemarnosti nekada
zaspiš na smrt (sr. Ps. 12, 4), nego imenom Isusovim bori se neumorno protiv
neprijatelja. I kao što je rekao neko od mudrih ljudi: "Ime Isusovo neka se zalepi i sjedini
s tvojim disanjem, pa ćeš onda upoznati korist od molitvenog tihovanja". (gl. 100).

44. Kada se mi nedostojni udostojimo da se sa strahom i trepetom pričestimo

božanskim i prečistim tajnama Hrista Boga i Cara našega onda treba još više da se
postaramo za trezvljenje, čuvanje uma i budno straženje, kako bi božanski oganj tj. Telo
Gospoda našega Isusa Hrista, spalio u nama naše grehe i sve što je nečisto, bilo malo
ili veliko. Kada ono ulazi u nas ono odmah progoni nečastive duhove zlobe iz našeg
srca i oprašta nam naše ranije učinjene grehe. Tada naš um postaje slobodan od
dosađivanja zlih pomisli. Ako budemo posle toga strogo pazili svoj um i stajali budno na
vratima srca, onda će božansko Telo, kada ga se ponovo budemo udostojavali, činiti
um sve sjajnijim i sjajnijim i sličnim svetloj zvezdi (gl. 101).

15. Treba ljubomorno čuvati ono što je dragoceno. A za nas je najdragocenije upravo
ono što nas čuva od svakoga zla, čulnog i duhovnog, vidljivog i nevidljivog. Šta je to? -
Čuvanje uma sa prizivanjem Isusa Hrista; neprestano gledanje u dubinu srca i stalno
mirovanje u mislima, pa čak i od pomisli koje izgledaju da dolaze s "desne" strane; i na
kraju, staranje da čovek bude slobodan od svake pomisli, da se ne bi pod vidom dobrih
prikrale zle. Istrajnost u tome zahteva bez sumnje veliki trud i podvig srca, ali mu je zato
i uteha blizu (gl. 103).

16. Treba uvek vraćati ime Hrista u prostore našega srca, kao što se munja vraća u
vazdušno nebesko prostranstvo, pre nego počne da pada kiša. To je potpuno jasno
svima onima koji su iskusnoga uma i koji znaju šta je to unutarnja duhovna borba. Kao i
svaki drugi rat tako i duhovni rat ima svoju strategiju. Na prvom mestu je potrebna
budnost (pažnja); onda, kad opazimo dolazak neprijateljske pomisli, bacamo se na nju
gnevno rečima prokletstva u srcu; a potom, odmah se molimo protiv nje, sabirajući srce
prizivanjem Isusa Hrista, da bi se tako u tren oka raspršio taj demonski privid, kako ne
bi i dalje maštanje obmanjivalo i zavodilo um, kao šarlatan nezrelo dete (gl. 105).

17. Evo u čemu se sastoji divna korist uma koja se zadobije od molitvenog tihovanja:
sve one grehe koji najpre kucaju na vrata uma samo u vidu pomisli, pa kad ih misao
prihvati, postaju grubi vidljivi gresi, - sve njih odseca razumna i trezvena vrlina, ne
dozvoljavajući im da uđu u našeg unutrašnjeg čoveka i da se pretvore u rđava dela;
odseca ih migom i zaštitom Gospoda našega Isusa Hrista (gl. 111).

18. Kao što su doline bogate žitom, tako i ova molitva obogaćuje srce tvoje svakim
dobrom. Bolje rečeno, to ti daruje sam Gospod naš Isus Hristos, bez Koga ne možemo
ništa činiti (Jn. 15, 5). Ona će ti prvo izgledati kao lestvica, zatim kao knjiga za čitanje, a
kad budeš napredovao, naći ćeš da je ona grad Jerusalim nebeski. I jasno ćeš videti, na
duhovan način cara Hrista sila izrailjevih, zajedno sa jedinosušnim Njegovim Roditeljem
i Svetim Duhom obožavanim (gl. 117).

19. Duša koja posle smrti leti nebu, koja na nebeskim dverima ima sa sobom Hrista kao
zaštitnika svoga, ni tamo se neće zastideti od neprijatelja svojih, nego će i tada kao i
sada smelo sa njima na dverima stupiti u razgovor. Samo ako istraje da do svog izlaska
iz tela vapije danonoćno Gospodu Isusu Hristu Sinu Božjem. I On će biti brzi branitelj
njen, po istinitom Njegovom i božanskom obećanju, koje je izrekao u priči o
nepravednom sudiji: "Kažem vam da će ih odbraniti brzo", i u ovom životu i po izlasku
duše iz tela (Lk. 18, 1-8/gl. 149).

20. Započinjući život umne budnosti (pažnje), ako trezvljenju pripojimo smirenje a
suprostavljanju prisajedinimo molitvu, onda ćemo dobro hoditi putem pokajanja,
ulepšavajući i čisteći od lukavstva dom srca našeg Imenom svetim Gospoda Hrista, kao
sjajnom svetiljkom. Ako li se pouzdamo samo u naše trezvljenje i budnost, brzo će nas
protivnici napadnuti i srušeni pašćemo, namamljeni njihovim podmuklim lukavstvima.
Namamljeni njihovim mamcima, zlim željama još ćemo se više zaplesti, pa čak i ubijeni
biti lako od njih, zato što nemamo sa sobom pobedonosni mač - ime Isusa Hrista. Jer
samo je ovaj svečasni mač, ako je neprestano prisutan u čistom i pojednostavljenom
srcu ,u stanju da ih odbija i saseca, sažiže i uništava, kao oganj slamu (gl. 152).

21. Dušekorisno i veoma plodno delo neprestanog trezvljenja sastoji se u brzom

razaznavanju u umu obrazovanih maštarećih pomisli; delo suprostavljanja - u
izobličavanju i otkrivanju pomisli koja pokušava da uđe u prostor našega uma preko
predstave neke čulne stvari. Ono pak što gasi i uništava trenutno svaku neprijateljsku
zamisao, svaku reč, svaki privid, svaki idol, svako lukavo izobraženje, jeste - prizivanje
Gospoda. I mi sami vidimo u umu poraz sile njihove koji im nanosi Isus veliki Bog naš,
kao i zaštitu nas smernih, bednih i nepotrebnih (gl. 153).

22. Neće preći mnogo milja brod bez vode. To biva i sa čuvanjem uma: ono je
neostvarivo bez trezvljenja sa smirenjem i bez neprestane molitve Isusu Hristu (gl. 168).

23. Neprestana molitva čisti vazduh uma od mračnih oblaka, od vetrova duhova zlobe.
Kada se očisti vazduh onda nema više nikakve prepreke da u njemu zasija božanska
svetlost Isusova, samo ako se mi ne nadmemo i ne pogordimo sujetom i uobraženošću
i ako ne budemo sezali za nedostižnim. U ovom slučaju, ostaćemo bez Isusove pomoći,
zato što je Hristu, obrascu smirenja, sve to mrsko (gl. 105).

24. Kao što se slova ne mogu pisati po vazduhu, nego ih treba urezivati u neki čvrsti
predmet da bi bila dugotrajna, tako sa napornim trezvljenjem treba čvrsto spojiti molitvu
Isusovu. Samo će tako moći predivna vrlina trezvenosti da stalno sa Njim boravi; i kroz
Njega da ostane za svagda sa nama (gl. 183).

25. Čuvanje uma s Božjom pomoći i radi samoga Boga, kada se dugo u duši
upražnjava, daruje umu mudrost za vršenje po Bogu podviga. Ne malu sposobnost ono
daruje onome koji ga poseduje za razborito vršenje dela i reči, na bogougodan način
(gl. 194).

26. Zaista je blažen onaj koji je tako prisajedinio Isusovu molitvu umu, i koji Ga
neprestano priziva u srcu, kao što je vazduh sjedinjen sa našim telom, ili plamen sa
svećom. Sunce kad obasja zemlju, rađa dan; sveto i obožavano Ime Gospoda Isusa,
kada počne da sjaji neprestano u umu, rađa bezbrojne suncu slične misli (gl. 196).

27. Kada se rasture oblaci, vazduh postaje čist; kada sunce pravde Gospod Isus
razagna maštanja strasti, onda se u srcu rađaju sasvim prirodno svetlosne i kao zvezde
sjajne pomisli. To zato što je vazduh srca Isus obasjao (gl. 197).

b) Izreke Filoteja Sinajskog

1. Odigrava se u nama duhovni rat, mnogo teži i opasniji od vidljivog rata. Zato
podvižnik pobožnosti treba da hita k daru gornjega zvanja (sr. Fil. 3, 14) umom svojim,
kako bi urizničio celosno u srce svoje sećanje na Boga, kao neki biser ili dragi kamen.
Potrebno je sve ostaviti, čak i telo, i prezreti ovaj sadašnji život, kako bi jedino Boga u
srce nastanili i stekli (gl. 1).

2. Od samog jutra treba muški i nepokolebivo stati na vratima srca, sa krepkim

sećanjem na Boga i stalnoprisutnom u duši molitvom Isusovom i zatirati umnim
straženjem "sve grešnike zemaljske" (Ps. 101, 8). A to znači, ushićenim i neprekidnim
vernim sećanjem na Boga, sasecati glave silnih, radi Gospoda, i začetke neprijateljskih
pomisli koje nas napadaju (gl. 2).

3. S punim pravom se trezvljenje naziva putem koji vodi u Carstvo, u ono koje je u
nama i ono koje će doći, s pravom se naziva i duhovno delanje, jer obrađuje i ubeljuje
naravi uma i strasno stanje pretvara u bestrasno. Ono liči na svetlosno okno, kroz koje
se Bog naginje i obasjava um (gl. 3).

4. Onde gde je smirenje, sećanje na Boga sastavljeno od trezvljenja i budnosti

(straženja) i česta molitva uperena protiv neprijatelja, eto tu se nalazi mesto Božije (sr.
Post. 28, 16-17) ili srdačno nebo na kome demonska vojska ne sme da boravi, zbog
toga što na tom mestu Bog stanuje (gl. 4).

5. Prva dver koja uvodi u duhovnm Jerusalim, u budno straženje nad umom, jeste
svesno ćutanje usta, pa makar um još i ne postigao tišinu. Druga dver je umereno
uzdržavanje od hrane i pića, a treća neprestano sećanje na smrt, koje čisti um i telo (gl.
6).

6. U prirodi je sladosnog sećanja na Boga, tj. na Isusa, praćenog srdačnim gnjevom i

spasiteljnom ogorčenošću (na sve što je grešno), da zatire sve opsene pomisli, zamisli,
reči, maštanja, mračne obrazine; jednom rečju sve ono čime se nečastivi oruža i
hvalisa, tražeći da proguta naše duše. Jer kad Isusa prizovemo, on sve to sa lakoćom
spaljuje. Nama nema ni u kome drugome spasenja sem u Isusu Hristu. I sam Spasitelj
je to rekao: ,,Bez mene ne možete činiti ništa" (Jn. 15, 5) (gl. 22).

7. Svakog časa i svakog trena držimo što jaču stražu nad srcem svojim, čuvajući ga od
pomisli koje pomračuju duševno ogledalo, čije je prirodno svojstvo da se u njemu
ogledne i svetlim slovima zapiše Isus Hristos, Koji je mudrost i sila Boga Oca.
Neprestano tražimo unutar u srcu Carstvo nebesko; i naći ćemo zrno gorušičino, i biser,
i kvasac unutra u nama na tajanstven način, - samo ako budemo očistili oko uma svoga.
Zato je i rekao Gospod naš Isus Hristos: "Carstvo je Božje unutra u vama" (Lk. 17, 21),
ukazujući time na Božanstvo koje u srcu obitava (gl. 23).

8. Prilikom vođenja unutarnje duhovne borbe ovako postupaj: s trezvljenjem sjedini

molitvu i trezvljenje će molitvu pojačavati, a molitva trezvljenje. Trezvljenje, stalno
pazeći na sve što se zbiva unutra u srcu, primećuje na koji način neprijatelji pokušavaju
da uđu u njega, i odmah priziva na pomoć Gospoda Isusa Hrista, da On protera te
lukave napadače. Pri tom, budno straženje pregrađuje im put protivljenjem, a molitveno
pozvani Isus - izgoni demone sa svim njihovim maštarijama (gl. 25).

9. Veoma strogo pazi na svoj um. Kada primetiš pomisao, suprostavi joj se, i odmah
toga trena prizovi Hrista na pomoć. A sladosni Isus, dok mu još budeš govorio, reći će:
Evo me da te zaštitim! Kada molitva umiri sve ove neprijatelje, ti i dalje straži i pazi svoj
um. Jer će ponovo naići još veći talasi pomisli, jedan za drugim se na tebe ustremljujući,
dokle duša u njima ne zapliva. Ali evo opet Isusa koga budi učenik i koji, kao Bog,
zapoveda zlim vetrovima pomisli da utihnu! (sr. Mat. 8, 23-27). A ti, oslobodivši se od
njih, svakog časa i trena proslavljaj Onoga koji te je spasio, i sećaj se časa smrtnoga
(gl. 26).

10. Sa punom budnošću srca i duševnom osećajnošću, prohodimo podvižnički put svoj.
Jer kad se budnost sjedinjuje svakodnevno sa molitvom, kreću se slično ognjenim
kolima proroka Ilije, izdižući u nebesku visinu onoga koji ih poseduje. Šta govorim?! -
Onaj koji je stekao trezvljenje, ili koji se trudi da ga stekne, preobražava se čistim srcem
u duhovno nebo sa suncem, mesecom i zvezdama: postaje smestište nesmestivog
Boga, po tajanstvenom bogoviđenju i ushođenju (gl. 27).

v) Izreke Teolipta Mitropolita

1 Zalazak sunca proizvodi noć; kada Hristos napušta dušu, nju tada obuzima tama
strasti a duhovne zveri rastrzavaju. Kad zasija vidljivo sunce, zveri se skrivaju u svoje
jazbine, kad zasija Hristos na tvrđi molitvenog uma, svaka svetovna navika iščezava,
zaljubljenost u telo nestaje i um izlazi na delo svoje, tj. na proučavanje božanskih stvari
"do večera" (str. Ps. 103, 23).
2. Uzdržavaj se od spoljašnjih razgovora i bori se s unutarnjim pomislima, sve dotle dok
ne pronađeš mesto čiste molitve, i dom u kome obitava Hristos, Koji te prosvećuje i
zaslađuje bogopoznanjem i posetom svojom.

3. Tragove nogu u snegu, ili ih sunce kada obasja rastapa, ili ih razlivena voda uništava.
Tako biva i sa sećanjima urezanim u umu preko slastoljubivih dela: Uništava ih Hristos,
kad molitvom zasija u srcu, i potokom umilnih suza.

4. Česte molitve, u umu vršene i praćene toplim umiljenjem, brišu sećanja na ranija
dela. Duše prosvećene sećanjem na Boga, sa verom i skrušenošću srca, odsecaju od
sebe rđava sećanja kao nožem.

5. Kada se usamiš, pokušaj onda da uđeš što dublje u unutarnju stražarnicu duše, koja
je dom Hristov i u kojoj je večno prisutan mir, radost i tišina. Duhovno sunce Hristos
ispušta ove darove iz sebe kao zrake, i daje ih kao neku nagradu duši koja ga je s
verom i vrlinoljubljem primila.

5. Sedeći u domu svome, pominji Boga, od svega um oslobađajući k jedino na Njega ga

bezglasno ustremljujući. Izlij pred Njega svo raspoloženje svoje duše i prilepi se uz
Njega sa ljubavlju. Sećanje na Boga, označava - bogoviđenje: Bog privlači vid i
stremljenje uma k sebi i obasjava um svojom sopstvenom svetlošću. Kad se um vraća
Bogu, pošto u njemu utihnu sve osobene predstave bića, tada on stiče bezvidno
bogoviđenje i obasjava svoj duhovni vid nadznanjem nepristupne slave.

6. Molitva je razgovor uma sa Gospodom, pri kome se izgovaraju reči molitve zajedno
sa celosnom usmerenošću uma Bogu. Kada misao neprestano izgovara Ime Gospodnje
i um bdi nad stalnim prizivanjem božanskog Imena, onda svetlost Bogopoznanja
osenjuje svu dušu kao neki svetli oblak.

7. Veruj mi, istinu ti govorim, ako svaki svoj trud budeš propratio molitvom, majkom svih
dobara, ona neće zadremati sve dok ti ne pokaže nebesku ložnicu, dok te u nju ne
uvede i dok te ne ispuni neizrecive slave i radovanja. Pošto ukloni sve prepreke, ona
tada poravnava put vrline i čini ga pogodnim za bogotražitelja.

8. Zato, hodeći putem umnog delanja, izgovaraj reči molitve i razgovaraj sa Gospodom,
stalno vapijući i ne prepuštajući se lenosti. Neprestano se moli i podražavaj upornosti
one udovice koja je uspela da umoli neumoljivog sudiju (Lk. 18, 2-5). Tada ćeš duhom
hoditi i o telesnim željama nećeš brinuti, i svetskim pomislima nećeš prekidati tok
molitve. Na taj način postaćeš hram Božji, u kome se neometano večno Bogu peva.
Moleći se tako umno, udostojićeš se stalnog sećanja na Boga, ući u skrivene i
nepristupne dubine uma; gledaćeš tajanstvenim bogoviđenjem Nevidljivog, služeći sam
nasamo jedinome Bogu svim silama svoga razuma i izlivima svoje ljubavi.
g) Izreke Varsanufija Velikoga i Jovana

1. Od prizivanja Imena Božjeg demoni postaju nemoćni. Znajući to, ne prestajmo da

prizivamo Ime Božje u pomoć. To je ona molitva o kojoj govori Sveto Pismo:
"neprestano se molite" (1. Sol. 5, 17) (odgovor 422).

2. Pamti, Bog je srceznalac, na srce gleda, pa ga prizivaj u srcu svome. To i jeste

smisao onoga što je rečeno u Svetom Pismu: "Zatvori dver svoju i pomoli se Ocu
tvojemu koji je u tajnosti" (Mat. 6, 6). Zatvorimo usta i pomolimo mu se u srcu; jer onaj
koji zatvara usta i priziva Boga, ili Mu se moli u srcu svome, taj ispunjava navedenu
zapovest (odgovor 427).

3. Tvoj srdačni trud treba da se u tome sastoji što ćeš se neprestano moliti Bogu. Ako
hoćeš da u tome imaš uspeha, počni i išti usrdno i pun nade i Bog će te blagosloviti
uspehom (odgovor 26).

4. Neprestano prizivanje Imena Božjega je lek koji ubija ne samo strasti nego i samo
njihovo dejstvo. Kao što lekar traži pogodan lek ili zavoj za ranu onoga koji strada, i oni
blagotvorno dejstvuju, pri čemu bolesnik i ne zna kako to biva; tako biva i sa Imenom
Božjim: kada ga prizivamo, ono ubija u nama sve strasti, premda nam je nepoznato
kako se to zbiva (odgovor 421).

5. Gospod je rekao: "Ištite i daće vam se" (Lk. 11, 9). Moli se Sveblagome Bogu i da ti
pošalje Duha Svetoga Utešitelja, a on kada dođe, svemu će te naučiti i otkriti ti sve
tajne. Njega traži za svoga rukovođu. On neće dozvoliti da ti u srce uđe prelest
(obmana), ili rasejanost; neće dopustiti da mislima zagospodari nerad, lenjost i
dremanje: prosvetiće oči, utvrditi srce, uzdignuti um. Uz Njega se pripoj, Njemu veruj,
Njega voli (odgovor 136).

6. Kada primetiš da ti demon ometa molitvu svojim podmuklim spletkama, ne prepiri se

sa njim, nego se potrudi da prizoveš ime Božje, i Bog će ti pomoći i uništiti demonska
lukavstva (odgovor 424).

7. Savršena molitva se sastoji u razgovoru s Bogom, bez rasejanosti misli, uz sabranost

svih pomisli i osećanja. Čovek zadobija takvo stanje kada umre za sve ljude, za svet i
za sve što se u njemu nalazi. Takav u vreme molitve nema ničega u mislima, sem toga,
da stoji pred Bogom i sa njim razgovara (odgovor 79).
MNOGOKORISNA BESEDA O AVI FILIMONU
sadržaj
1. Pričali su o Avi Filimonu pustinjaku, da se zatvorio u nekakvu pećinu koja se nalazila
u blizini Lavre, zvane Romijeva, i tu se predao podvižničkim borbama, ponavljajući u
sebi ono što je, po predanju, govorio sebi Arsenije Veliki: Filimone, zašto si ovamo
došao? U toj pećini je proveo dosta vremena. Posao mu je bio pletenje užadi i kotarica,
koje je predavao ekonomu, a od njega primao male hlepčiće, kojima se hranio. Ništa
drugo nije jeo osim hleba sa solju, pa i to ne svaki dan. Očevidno, o telu se malo brinuo,
ali je zato, baveći se sazercanjem, boravio u božanskom prosvećenju. Udostojavajući
se otuda neopisivih viđenja tajni, boravio je u duhovnom obrazovanju. Kada bi subotom
i nedeljom odlazio u crkvu, uvek je išao sam, udubljen u sebe, ne dozvoljavajući nikome
da mu se približi, da mu se ne bi um otrgao od svoga delanja. U crkvi bi stajao u uglu,
sa pognutom glavom, prolivajući more suza. Stalno je pokajno tugovao i imao
bogosećanje u srcu i sećanje na način življenja Svetih Otaca, osobito Arsenija Velikog,
trudeći se da ide njegovim stopama.

2. Kada se u Aleksandriji i njenoj okolini pojavila jeres, on se odatle udaljio i otišao u

Nikanorovu Lavru. Primivši ga, bogoljubivi Pavlin mu je dao svoje usamljeno mesto i
omogućio mu savršeno molitveno tihovanje. U toku cele godine nije nikome dozvolio da
se vidi s njim, a i sam mu nije dosađivao, odlazio je kod njega samo kad je trebalo da
mu preda potrebni hleb. Došlo je vreme Svetog Hristovog Vaskrsenja. Kada su se tim
povodom sreli, poveo se među njima, razgovor u kome su se dotakli i pustinjačkog
življenja. Iz razgovora je Filimon shvatio da i ovaj veoma pobožni brat Pavlin čezne za
takvim predivnim načinom života i da se bogato hranio podvižničkim poukama, pisanim i
nepisanim, svima dokazujući da je bez potpune usamljenosti nemoguće savršeno
ugoditi Bogu, kao što o tome mudro govori Mojsije, bogoprosvećeni otac, kad kaže:
"Usamljeno tihovanje rađa podvig, a podvig rađa plač, plač - strah, strah - smirenje,
smirenje - prozrenje, prozrenje - ljubav; ljubav pak ozdravljuje Dušu i čini je bestrasnom,
i tada čovek saznaje da je blizu Boga".

3. Filimon mu je govorio: Potrebno ti je da putem molitvenog ćutanja savršeno očistiš

um i da mu daš neprestano duhovno delanje. Kao što se telesne oči, usmerene na
čulne predmete, dive onome što su videle, isto tako i čisti um, kad se usmeri na
duhovne stvari, ushićuje se onim što duhovno sazercava, do te mere da ga je
nemoguće od njega odvojiti. Ukoliko se on putem molitvenog tihovanja oslobodi i očisti
od strasti, utoliko se više udostojava i viđenja (tih duhovnih stvari). Savršenim um
postaje onda kada okusi suštastvenog bogoviđenja i sjedini se sa s Bogom. Tada on,
imajući carsko dostojanstvo, ne oseća više siromaštva i ne privlače ga niže želje, makar
mu ti ponudio i sva carstva. I tako, ako želiš da stekneš takva dobra, što brže možeš
beži od sveta i sa usrđem hodi putevima Svetih; prestani da se brineš o svom
spoljašnjem izgledu, odelo neka ti je siromašno i skromno. Zavoli život u oskudici i
bezbrižnosti. Ponašanje neka ti bude jednostavno, reč bezazlena, hod bez sujete, glas
bez pretvaranja. Iznad svega brini se o čuvanju uma i trezvljenju, imaj trpljenje u svim
nevoljama, i na svaki način trudi se da sačuvaš već stečena duhovna dobra,
nepovređenim i nepomerivim. Pažljivo bdi i straži nad sobom i ne primaj ni jednu slast
koja ti se tajno prikrada. Jer, iako molitveno samovanje ukroćuje duševne strasti, ipak,
ako im se dozvoli da se raspale i izoštre, one obično postaju još svirepije, i one koji to
dopuste vuku još jače i silnije u greh. Isto to biva i sa telesnim ranama: ako se
povređuju, postaju neisceljive. Čak i jedna reč je u stanju da udalji um od osećanja
Božjeg, kad demoni na to primoravaju a čula se sa njima saglašavaju. Veliki je podvig i
teret - uspeti sačuvati dušu. Zato, potrebno ti je da se potpuno udaljiš od sveta, i
otrgnuvši dušu od svakog sažaljenja prema telu, da postaneš beskućnik, bez grada i
bez imanja nesrebroljubiv i bez želje za sticanjem, bezbrižan i usamljen, nevešt za
ljudske poslove, smiren, sastradalan, dobar, krotak, tihe naravi, uvek spreman da primiš
od božanskog sazercanja i gledanja, u srce, urazumljujući odsjaj. Jer ni na vosku se ne
može pisati, ako se prethodno ne izbrišu slova ranije na njemu napisana, kako nas uči
Vasilije Veliki. Takvi su bili Sveti, koji su se, udaljivši se od svih svetovnih običaja i
čuvajući u sebi nepomućenu nebesku mudrost, prosvetili božanskim zakonima i
zablistali pobožnim delima i rečima, umrtvivši udove koji su na zemlji uzdržanjem,
Božijim strahom i ljubavlju. Neprestana molitva i poučavanje u božanskim Pismima
otvaraju umne oči srca tako da one vide Cara sila, i biva radost velika, i silno se
zapaljuje u duši božanska nezadrživa žudnja. Pri tome, i telo postaje zajedničar toga
ushićenja, dejstvom Duha Svetoga, tako da sav čovek postaje duhovan. Eto čega se
udostojavaju delatelji blaženog molitvenog tihovanja i uskog podvižničkog živoga, koji,
udaljivši se od svake ljudske utehe, samo sa jednim nebeskim Gospodom razgovaraju
neprestano.

4. Čuvši sve ovo taj bogoljubivi brat, i božanskom ljubavlju ranjen u duši, napusti svoje
mesto boravka i zajedno sa Filimonom otputova u skit, gde su najveći među Ocima
okončali svoj put blagočešća. Nastanili su se oni u Lavri prepodobnog Jovana Kolova,
prepustivši brigu o sebi ekonomu Lavre, pošto su sami želeli da borave u molitvenom
tihovanju. I boravili su tu blagodaću Božjom u savršenoj molitvenoj usamljenosti.
Subotom i nedeljom su dolazili na zajedničke crkvene službe, a ostale dane su provodili
u usamljenosti. Pri tome, svaki od njih je vršio molitvu i službe zasebno.

Sveti starac Filimon je imao ovako pravilo služenja: Noću je pevao ceo Psaltir i pesme
(devet pesama koje se nalaze u Psaltiru), bez žurbe i sujete. Onda je čitao jedno začalo
iz Evanđelja, potom je sedao i govorio u sebi: Gospode pomiluj! sa punom pažnjom i
prilično dugo, sve dok bi se umorio od prizivanja. Onda bi dopustio sebi da zaspi. Potom
bi opet u zoru otpevao prvi čas, pa bi onda seo na svoju stolicu, licem okrenut prema
istoku i naizmenično pevao (psalme) ili čitao po izboru iz Apostola i Evanđelja. Tako je
provodio ceo dan neprestano pevajući, moleći se i naslađujući se sazercanjem
nebeskih stvari. Njegov um je često bio plenjen sazercanjem, tako da nije znao, da li se
nalazi na zemlji.

6. Brat, videvši kako se on sveusrdno trudi u molitvenom služenju i kako se ponekad

potpuno menja od božanskih pomisli, upita ga: Zar ti, oče, nije teško u takvoj starosti
toliko umrtvljavanje i pokoravanje svoga tela? On mu na to odgovori: "Veruj mi, Bog je
takvu usrdnost i takvu ljubav zapalio u mojoj duši prema molitvenom služenju, da ja čak
nisam u stanju da udovoljim potpuno njenom stremljenju k tome; telesnu pak nemoć
pobeđuje ljubav prema Bogu i nada na buduća dobra." Tako je sva njegova želja bila
umno okriljena nebesima, i to čak i za vreme jela, ne samo u druga vremena.
7. Jednom ga upita neki brat koji je živeo zajedno sa njim. Kakvih sve ima tajni
sazercanja? A on, videvši njegovu upornost i to da iskreno traži pouke, reče mu: Kažem
ti, čedo, da onome čiji je um postao savršeno čist, Bog otkriva viđenje samih anđelskih
činova i sila.

8. Upitao ga je on i o sledećem: Zašto ti se, oče, od svih božanskih Pisama najviše

dopada Psaltir, i radi čega, kad ti pevaš ličiš na čoveka koji razgovara s nekim? Na to
mu on odgovori: Tako je Bog urezao u dušu moju silu psalama, kao u dušu samoga
Davida, i prosto se ne mogu odvojiti od sladosti skrivene u njegovoj neiscrpnoj mudrosti.
jer oni sadrže u sebi svo božansko Pismo. Ovo je on priznao onome koji ga je pitao, sa
velikim smirenjem, njegove koristi radi, i posle dugog njegovog navaljivanja.

9. Neki brat po imenu Jovan, dođe od primorja svetome ovom i velikom ocu Filimonu, i
zagrlivši mu noge, reče mu: Šta da radim, oče, da bih se spasao? Um mi luta ovamo
onamo, gde mu ne priliči. A on, poćutavši kratko, reče: Ova duševna bolest pripada
onima koji su spoljašnji i u njima prebiva. Ona se i kod tebe nalazi zato što još uvek nisi
stekao savršenu ljubav prema Bogu, još nisi zadobio toplinu ljubavi i bogopoznanja.
Tada mu brat reče: Pa šta da radim, oče? On mu odgovori: Idi, stekni skrivenu pouku u
srcu svom, i ona će ti očistiti um od toga. Brat, pošto nije bio posvećen u to o čemu mu
je govorio, reče starcu: Kakva je to skrivena pouka, oče? I on mu reče: Idi, stekni
trezvenost u srcu svome, i u misli svojoj govori trezveno sa strahom i trepetom:
Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Tako savetuje početnicima i blaženi Dijadoh.

10. Brat je otišao, i pomoću Božjom po molitvama oca uspokojivši se, donekle se
usladio tim delanjem i poukom. Ali ga je potom ta sladost ostavila, tako da više nije bio
u stanju da upražnjava to delanje trezveno i da se moli. To ga je nateralo da ponovo
ode kod starca i da mu ispriča šta mu se dogodilo. Starac mu reče: Ti si sada upoznao
put molitvenog tihovanja i umnog delanja i okusio sladosti koja se od njega rađa. Imaj to
uvek u srcu svom, jeo ili pio, razgovarao sa nekim ili se na putu nalazio, ili sedeo u keliji:
ne prestaj da se trezvenom mišlju i sabranim umom moliš takvom molitvom, da pevaš i
da se poučavaš u molitvama i psalmima. Čak ni pri obavljanju najneophodnijih svojih
potreba ne dozvoli umu svome da bude prazan, nego ga primoravaj da se tajno moli i
poučava. Tako ćeš uspeti da shvatiš dubinu božanskih Pisama i u njima skrivenu silu, i
da daš umu neprestano delanje, kako bi ispunio apostolsku reč koja zapoveda: Molite
se neprestano. Brižljivo pazi na sebe i čuvaj srce svoje od primanja rđavih pomisli, ili
bilo kakvih nekorisnih i sujetnih. Svagda, i kada spavaš, i kada ustaješ, i kada jedeš, i
kada piješ, i kada razgovaraš, neka srce tvoje u tajnosti misleno ili se poučava u
psalmima ili se moli: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me! Takođe, kada pevaš
psalme jezikom, pazi da ti ne govore usta jedno a pomisao da se bavi drugim.

11. Brat ga je još i ovo upitao: Mnogo praznih maštanja vidim za vreme sna. Starac mu
reče: Ne budi lenj i malodušan; nego, pre no zaspiš, mnogo se pomoli u srcu svom i
suprostavi se pomislima i pokušajima demona da te vodi kud on hoće, da bi te primio
Bog. Potrudi se koliko je u tvojoj moći da zaspiš uvek sa psalmima na usnama i umnim
delanjem, i nikad ne dozvoli umu da zbog svoje nemarnosti primi tuđe pomisli, nego sa
pomislima kojima si se molio, sa njima se i na odar spusti, da bi i u toku sna one bile
prisutne u tebi, i kad se probudiš da bi razgovarale s tobom. Izgovaraj takođe i sveti
Simvol pravoslavne vere pre nego zaspiš, jer pravoslavstvovati o Bogu, izvor je i zaštita
svih dobara.

12. Upitao ga je brat i ovo: Učini mi ljubav, oče, i reci mi, čim se bavi i kako delanje ima
tvoj um? Nauči i mene, da bih se i ja spasao. On mu odgovori: Zašto si tako radoznao?
- Onda ovaj ustade, zagrli mu noge i celivajući ih, molio je svetoga da mu to kaže.
Starac, poćutavši dugo vremena, najzad reče: Nisi ti još u stanju da to poneseš. Davati
svakom osećanju odgovarajuće delo i posao u stanju je samo onaj koji je navikao da se
neprestano kreće u dobrima pravde. Onaj koji nije postao potpuno čist od sujetnih
pomisli sveta, ne može se udostojiti ovoga dara. Ako zaista želiš da to stekneš, drži
skriveno delanje u čistom srcu. Jer, ako se budeš neprestano molio i poučavao u
Pismima, otvoriće ti se oči duše tvoje, i rodiće se u njoj radost velika, i osećanje neko
neopisivo i silno, zagrevano Duhom i telom, od koga ceo čovek postaje duhovan. I tako,
bilo da te Bog udostojio noću ili danju da se nerasejano pomoliš čistim umom, ostavi
svoje molitveno pravilo, i usmeri se, koliko ti je god više moguće, da se prilepiš uz Boga.
I On će prosvetiti srce tvoje za duhovno delanje, koga si se prihvatio.

Ovome je starac dodao i sledeće: Došao mi je jednom neki starac i kada sam ga upitao
o nastrojenju i stanju njegovog uma, rekao mi je: dve godine sam stajao pred Bogom,
usrdno ga moleći svim srcem da mi daruje, da se neprestana i sabrana molitva ureže u
moje srce, onakva kakvu je On predao svojim učenicima. A Gospod, izobilni u
darovima, videći moj trud i trpljenje podario mi je ono što sam tražio.

I evo šta mu je još govorio: Pomisli o sujetnim stvarima, koje nastaju u duši; to je bolest
duše zaljubljene u ono što je ništavno i koja se prepustila neradu i lenjosti. Zato je
potrebno, kao što kaže Sveto Pismo, sa svakom budnošću i pažnjom čuvati um svoj,
pevati razumno bez rasejanosti i moliti se čistim umom. I tako, brate, Bog traži od nas
našu usrdnost prema Njemu ,i to prvo u podvizima i vrlinama, a potom u ljubavi i
neprestanoj molitvi. Samo tako će nam On otkriti put spasenja. Očevidno je da nema
drugog puta koji uzvodi na nebo, osim potpunog udaljenja od svega što je zlo, sticanja
svega što je dobro, savršene ljubavi prema Bogu i obitavanja s Njim u svetosti i pravdi.
Onaj koji ovo stekne, brzo će se pribrojati nebesnome zboru (Svetih). Ali pri tome, svaki
onaj koji želi da se uspne na visinu, treba obavezno da umrtvi udove koji su na zemlji.
Jer kada se naša duša usladi sazercanjem istinskog dobra, ona se više ne vraća ni
jednoj strasti, koju podstiče grehovna slast; nego, omrznuvši svako telesno
sladostrašće, sa čistom i neuprljanom mišlju prima javljanje Boga. Potrebna nam je,
dakle, velika budnost i straženje nad sobom, mnogo telesnih podviga i očišćenje duše,
da bi se Bog uselio u srca naša, i da bi ubuduće bezgrešno ispunjavali Njegove
božanske zapovesti; i da bi nas sam On naučio da se čvrsto držimo Njegovih zakona,
izlivajući na nas, kao sunčane zrake, svoje sile i dejstva, zapretane u nama blagodaću
Duha. Podvizima i iskušenjima mi treba da očistimo obraz, sliku, po kojoj smo bili
stvoreni kao razumna bića, sposobna da primaju svako znanje i upodobljenje Bogu,
noseći osećanja, očišćena od svake prljavštine kroz kaljenje u ognju iskušenja,
zadobijajući kroz to carsko dostojanstvo. Bog je i ljudsku prirodu stvorio pričasnom
svakog dobra, sposobnom da duhovno sazercava likovanje Anđela slave, Gospodstava,
Sila, Načala, Vlasti, svetlost nepristupnu, slavu presvetlu. Ali kada ti postigneš neku
vrlinu, pazi da se tvoja pomisao ne pogordi nad bratom, zato što si je ti stekao a on se
nije potrudio. To bi bio početak gordosti. Kada se boriš protiv neke strasti, pazi da ne
padneš u očajanje ili malodušnost, zato što napad ne prestaje. Nego, ustani, padni pred
lice Božije, i zavapi svim srcem zajedno sa prorokom: Gospode, udri one koji udaraju na
me! (Ps. 35,1), jer sam nemoćan da ih pobedim. A On, kada vidi smirenje tvoje, brzo će
ti poslati pomoć svoju. Kada putuješ sa nekim, ne vodi prazne razgovore, nego daj umu
duhovno delanje koje je imao, kako bi se u njemu sačuvala ova dobra navika i zaborav
svetskih slasti, i da ne bi izašao iz pristaništa bestrašća.

Poučivši brata takvim i mnogim drugim poukama, starac ga otpusti.

13. No nije prošlo mnogo vremena, on opet dođe, i započevši razgovor, upita ga: Šta da
radim, oče? Prilikom mog noćnog služenja pritiska me san i ne dozvoljava mi da se
trezveno molim i da duže vremena bdim. I dolazi mi da se prihvatim rukodelja, dok
pevam. Na to mu starac reče:

Kad možeš da se moliš trezveno, onda ostavi rukodelje; kad te spopadne dremež,
onda, pobunivši se protiv te pomisli, preteći joj, prihvati se rukodelja. On ga opet upita.
Zar tebi samome, oče, ne dosađuje san za vreme služenja noćnog? Starac mu
odgovori: Nije to baš lako. Ipak, kad me ponekad napadne dremež, malo se podignem i
počnem da čitam od početka Evanđelje po Jovanu, uzdižući oko uma k Bogu, i tog
momenta on iščezava. Na sličan način se odnosim i prema pomislima. Naime, kad
naiđe neka od njih, sretam je kao oganj - sa suzama, i ona iščezava. Ti još nisi spreman
da se na taj način boriš sa njima, nego se što više drži skrivenog delanja i revnosno vrši
ono što su ustanovili Sveti Oci, kao dnevne jutarnje molitve i časove - treći, šesti, deveti
i večernju, tako i noćne službe. I trudi se svim silama da ništa ne radiš iz
čovekougađanja, uz to se čuvaj da nisi u zavadi ni sa kim od braće, da ne bi sebe
odvojio od Boga svojega. Takođe se postaraj da sačuvaš svoju misao sabranom, i
sverevnosnom u straženju nad unutarnjim pomislima. Kad dođeš u hram s namerom da
se pričestiš svetih Hristovih tajni, ne izlazi iz njega sve dok ne zadobiješ potpuni mir.
Stani na jednom mestu i ne pomeraj se sa njega sve do otpusta. Misli sam u sebi da se
nalaziš na nebu i da stojiš pred Bogom zajedno sa svetim Anđelima, kao onaj koji ima
da ga primi u srce svoje. Pripremaj se za to sa strahom i trepetom, da ne bi bio
nedostojni sapričasnik svetih Sila.

Pošto je na taj način dobro naoružao brata, i pošto ga je predao Gospodu i Duhu
blagodati Njegove, starac ga otpusti u miru.

14. O avi Filimonu je još pričao brat koji je živeo sa njim i sledeće: Sedeći jednom pored
njega upitao ga je: da li su ga napadali demoni iskušenjima dok je živeo u pustinji? On
na to reče: Oprosti, brate, - kada bi Bog popustio da na tebe dođu iskušenja, kakva sam
ja pretrpeo, ne verujem da bi ti mogao izdržati njihovu gorčinu. Imam sedamdeset
godina, ili nešto malo više, mnogo sam podneo iskušenja, živeći u raznim pustinjama u
punom molitvenom tihovanju. Šta sam pretrpeo i doživeo od demona, beskorisno je i
govoriti o gorčini toga onima koji još ne znaju šta je to molitvena samoća. Za vreme
takvih iskušenja, ja sam uvek ovako postupao: polagao sam svu svoju nadu na Boga,
kojemu sam davao i zavete odrečenja, pa me je On odmah izbavljao od svake napasti.
To je razlog, brate, što se ja više uopšte ne brinem o sebi: znajući da se on brine o
meni, veoma lako podnosim iskušenja koja nailaze na mene. A jedino što mu od sebe
prinosim jeste - neprestana molitva. Pri tome, od ne male pomoći je i nada da što su
veće tegobe i nevolje, to se veći venci pripremaju onome koji ih trpi. Jer kod pravednog
Sudije postoji ravnoteža između toga dvoga. Znajući to, brate, ne padaj u malodušnost.
Ušao si u sredinu bitke, pa se bori, i nadahnjuj se saznanjem da je mnogo više onih koji
se bore za nas protiv neprijatelja Božjih, nego što ima demonskih pukova. Uostalom,
zar bi smeli mi da se suprostavimo takvom strašnom protivniku roda našega, kad nas
ne bi moćna desnica Boga Slova držala, i ograđivala, i pokrivala? Zar bi bila u stanju
ljudska priroda da izdrži njegove napade? Jer, kao što kaže Jov: "Ko je otkrio spreda
odeću njegovu? K čeljustima njegovim ko će pristupiti? Iz usta mu izlaze lučevi, i iskre
ognjene skaču. Srce mu je tvrdo kao kamen, tvrdo kao donji žrvanj. Čini, te vri dubina
kao lonac, i more se muti kao u stupi. Što je god visoko prezire, car je nad svijem
zvijerjem" (Jov. 41, 4. 10. 15. 22. 25). Eto, protiv koga ratujemo, brate! Evo kakvim i
kolikim je naslikala Reč Božja toga tiranina! I pored svega toga, njega lako pobeđuju oni
koji kao što treba provode usamljenički život, s obzirom da u sebi nemaju ničega što bi
njemu pripadalo: zbog njihovog odricanja od sveta, zbog njihovih obilnih vrlina i zbog
toga što mi imamo nekoga koji se bori za nas. Jer, reci mi, ko je taj čija se priroda nije
preobrazila, kad je pristupio Gospodu i strah Njegov primio u um svoj ? I koji nije učinio
dušu svoju svetlom i sposobnom da sija božanskim znanjem i mislima, obasjavši sebe
božanskim zakonima i delima? Takav nikad ne dozvoljava da mu duša bude prazna,
imajući u sebi Boga, koji zapaljuje um da stremi nezasitivo k svetlosti. I dok je duša pod
takvim neprestanim dejstvom, duh joj ne dozvoljava da se raznežuje strastima, nego ih
kao neki car, koji diše strašnim gnjevom i pretnjom, nepoštedno saseca. Takav se nikad
više ne vraća snu i dremežu, nego s podvigom, i rukama uzdignutim prema nebu i
umnom molitvom, odnosi pobedu u ratu.

15. Još je taj isti brat pripovedao, da je ava Filimon pored drugih vrlina imao i ovu: nije
mogao podneti da sluša prazne razgovore. A ako bi se desilo da se neko zaboravi pa
da priča bilo šta što se ne tiče duhovne koristi, uopšte na to nije obraćao pažnju. Isto
tako, kad bih odlazio po nekom poslu, nikad nije pitao: zašto ideš? A kad sam se
vraćao, nije pitao: gde si bio? ili šta si i kako radio? Tako, kad sam jednom otplovio u
Aleksandriju po potrebi, a otuda otputovao radi jednog crkvenog posla u Carigrad, ne
obavestivši o tome slugu Božjega; potom, pošto sam tamo proveo dosta vremena,
posetivši tamošnju pobožnu braću, na kraju sam se vratio k njemu u skit. Kad me starac
video, veoma se obradovao, i posle uobičajenog pozdrava, pomolio se i seo. Međutim,
savršeno ni o čem me nije upitao, nego je ostao zauzet svojim uobičajenim molitvenim
umnim delanjem.

16. Jednom, želeći da ga isprobam, nekoliko dana mu nisam davao hranu da jede. On,
niti je hranu tražio, niti je bilo šta rekao. Tada, poklonivši se, upitah ga: Učini mi, oče,
ljubav i reci mi, zar se nisi uvredio što ti nisam doneo po običaju da jedeš? On reče:
Oprosti, brate! Ako mi i dvadeset dana ne doneseš hleba da pojedem neću ti zatražiti.
Jer sve dok budem trpeo dušom, trpeću i telom. Toliko je on bio zauzet sazercavanjem
istinskog dobra.

17. On je govorio: Od kad sam došao u skit, nisam dozvolio svojoj pomisli da izađe van
zidova ćelije; a ni u svoj um nisam primio nikakve druge pomisli osim straha Božjega i
Suda budućeg veka, držeći u sećanju Sud koji preti grešnicima, i oganj večni i krajnju
tamu, kao i to kako žive duše grešnika i pravednika, i kakva su dobra pripravljena
pravednicima, i kako svaki dobija svoju nagradu po trudu svome: jedan za podvižničke
trudove, drugi - za milostinju i nelicemernu ljubav, treći za neimanje i puno molitveno
samovanje, neki za krajnje poslušanje, neki opet za tuđinovanje. Imajući sve ovo u
svojim mislima, ja ne dozvoljavam nikakvoj drugoj pomisli da dejstvuje u meni i ne mogu
više biti s ljudima i njima okupirati um svoj, da se ne bih udaljio od božanskog
razmišljanja.

18. Ovome je on dodao i kazivanje o nekom usamljeniku, govoreći za njega da je već i

bestrašće bio postigao, i iz anđelske ruke primao hranu i hleb, ali da je zbog oslabele
budnosti i pažnje, lišio se te časti. Jer kad u duši oslabi razborita i sabrana pažnja uma,
tada tu dušu obuzima noć. Tamo gde ne sjaji Bog, tamo se sve gubi i razliva kao u
mraku. Tada duša više nije u stanju da pogleda na Boga jednoga niti da zadrhti od reči
Njegovih. "Bog sam ja koji se približuje, govori Gospod, a ne Bog izdaleka. Može li se
ko sakriti na tajno mesto da ga ja ne vidim? govori Gospod,- ne ispunjam li ja nebo i
zemlju? govori Gospod". (Jer 23, 23. 24). Starac je napominjao i o mnogim drugima, koji
su na sličan način nastradali. Naveo je i Solomonov pad, koji je, govorio je, stekao takvu
premudrost, da su ga svi slavili, zato što je kao jutarnja zornjača sve obasjavao
svetlošću premudrosti, pa je ipak za malu slast izgubio toliku slavu. I tako, strašno je
ugađati lenjosti, nego se treba neprestano moliti, da ne bi naišla neka druga pomisao i
odvojila nas od Boga, i da nam ne bi bilo podmetnuto na mesto Njega nešto drugo.
Samo čisto srce, postavši obitalištem Duha Svetoga, čisto vidi u sebi, kao u ogledalu,
samoga Boga svoga.

19. Slušajući sve ovo, pričao je brat koji je živeo s avom Filimonom, i gledajući na
njegova dela, shvatio sam da su u njemu već sasvim prestale da dejstvuju telesne
strasti, i da je on bio revnosni ljubitelj svakog savršenstva. Tako se svagda moglo videti
da se on preobražava božanskim Duhom iz slave u slavu, i da uzdiše neopisivim
uzdasima, strogo na sebe pazeći i sebe vagajući, i na sve načine se trudeći, da ništa ne
dođe i ne pomuti čistotu uma njegovog, ili da se bilo kakva prljavština neprimetno ne
prilepi za njega. Gledajući, govorio je, ovo i podstican time da revnosno podražavam
njegov način života, usrdno sam mu se obraćao s molbom: kako da steknem slično tebi
čistotu uma? A on bi mi govorio: Idi, potrudi se, jer za to je nužan trud i razgorenost
srca. Duhovna dobra, dostojna revnosnog iskanja i truda, ne zadobijaju se ležanjem na
odru i spavanjem. Bez znoja ne može niko steći ni zemaljska blaga. Onaj koji želi da
postigne duhovni napredak, treba pre svega da se oslobodi od svojih prohteva i da
zadobije neprestani pokajni plač i neimanje; da ne obraća pažnju na pogreške drugih,
nego samo na svoje, oplakujući ih dan i noć, i da ne gaji sujetnu družbu ni sa kim od
ljudi. Jer duša koja tuguje nad svojim bednim stanjem i koja je ranjena sećanjem na
pređašnja sagrešenja, postaje mrtva za svet, kao što i svet umire za nju. To znači da
tada telesne strasti postaju neaktivne i da čovek prestaje da bude njihov rob. Uz to, onaj
koji se odrekao sveta i sjedinio s Hristom, i koji boravi u molitvenom tihovanju, taj voli
Boga, čuva njegovu sliku, obraz i bogati se njegovim podobijem. Jer on prima od Njega
sviše darove Duha i postaje dom Božji, a ne dom demona, i prinosi Bogu dela
pravedna. Tako će duša postavši čista po životu, slobodna od prljavštine tela i bez
ikakve mrlje i poroka, uvenčati se na kraju vencem pravde i zasjati lepotom vrline.

Onaj u čije se srce na samom početku odricanja (od sveta) nije uselio plač, ni duhovne
suze, ni sećanje na večne muke, ni istinsko molitveno tihovanje, ni neprestana molitva,
ni pevanje psalama i učenje božanskih Pisama; onaj kod koga sve ovo nije postala
navika, kako bi zbog stalnog opštenja sa njim, bio primoravan na to čak i onda kad um
ne želi da to radi; onaj u čijoj duši ne gospodari strah Božji. - taj još uvek živi u društvu
sa svetom i nije u stanju da ima um čist u molitvi. Jer samo pobožnost i strah Božji čiste
dušu od strasti i čine um slobodnim, uvode ga u njegovo prirodno stanje sazercanja, i
daju mu mogućnost da se dodirne Bogoslovlja, koje on prima u vidu blaženstva
("Blaženi čisti srcem jer će Boga videti"). Onaj koji se toga udostoji, ono mu još od sada
služi kao predukus (budućih dobara) i čini dušu nepokolebivom.

Zato se svim silama potrudimo u delatnom tvorenju vrlina, kojim se stiče pobožnost, tj.
duhovna čistota, čiji je plod - bogoslovsko sazercanje prirodno umu. Jer delanje
(praksa) je uzlaženje k sazercanju (teoriji), kao što kaže pronicljivi i bogomudri um
Grigorija Bogoslova. Ako zanemarimo delanje (praksu )onda ćemo ostati otuđeni od
svake prave mudrosti. Jer makar čovek postigao i vrhunac vrline, ipak mu je potreban
podvižnički trud koji obuzdava nemirne nagone tela, kao i strogo čuvanje pomisli. Samo
na taj način ćemo postići da se Hristos nastani u nama. Jer što se više umnožava naša
pravednost, tim više uzrasta duhovna muškost. I na kraju, kad um postigne
savršenstvo, sav se pripija uz Boga i biva obasjan božanskom svetlošću, i otkrivaju mu
se neizrecive tajne. Tek tada on istinski saznaje gde je mudrost, gde sila, gde poznanje
svega, gde dug život, gde svetlost očiju i mir. Jer dok god je zauzet borbom sa
strastima, dotle nije u mogućnosti da se naslađuje svim ovim, tako da i vrline i strasti
čine um slepim: strasti ga oslepljuju za vrline, a vrline ga čine slepim za poroke. Ali kad
borba utihne u njemu, i kad se udostoji duhovnih darova, tada, budući pod neprestanim
dejstvom blagodati, sav postaje svetlozaran i nepomerivo ukotvljen u sazercanju
duhovnih stvari. Takav nije privezan nizašta ovdašnje, nego je prešao iz smrti u život.

Onaj koji se prihvati ovog života, dostojnog podražavanja i koji želi da se približi Bogu,
treba da poseduje neporočno srce i usta čista, da bi reč, izlazeći čistom iz čistih usta,
mogla dostojno proslavljati Boga, pošto duša koja se pripila uz Boga, neprestano sa
Njim razgovara. Čeznimo, braćo, za takvom visinom vrline i prestanimo gmizati po
zemlji, prilepljivanjem za strasti. Onaj koji se podvizava i postiže bliskost s Bogom, koji
se pričešćuje svete svetlosti Njegove i ranjava ljubavlju k Njemu, taj se naslađuje nekim
Gospodnjim i nepostiživim duhovnim radovanjem, kao što kaže božanski psalam:
"Naslađuj se Gospodom, i učiniće ti što ti srce želi. I izvešće kao svetlost pravdu tvoju, i
pravednost tvoju kao podne" (ps. 37, 4. 6). I zar ima ljubavi silnije i nezadrživije od te
koju Bog uliva u dušu koja se očistila od svakoga zla? Takva duša sa punom iskrenošću
srca govori: "Ljubavlju sam ranjena ja" (Pesma nad pes. 2, 5). Neizreciv je neopisiv sjaj
božanske lepote! Blistanje zvezde danice, svetlost meseca ili sjaj sunca, - sve je to
beznačajno u poređenju sa slavom onom, i siromašnije u odnosu na istinitu svetlost od
najdublje noći ili najmračnije magle u odnosu na sunčano podne. To nam je predao i
Vasilije Veliki, divni među učiteljima, koji je sve ovo naučio i saznao iz ličnog opita.

20. Ovo i mnogo više od ovoga pričao je brat koji je živeo sa Avom. No ko se ne bi divio
kod njega i sledećem, kao dokazu njegovog velikog smirenja? Veoma rano se udostojio
prezviterskog čina, pa pošto se tako istinski dotakao nebeskoga i životom i znanjem, na
sve načine je izbegavao služenje božanstvene Liturgije, kao neko breme. Tako se
desilo da je on u toku mnogih godina svog podvižništva veoma retko pristajao na
služenje za svetom Trpezom. Čak se ni božanskih Tajni nije pričešćivao, bez obzira na
tako strogi život, kad god bi se desilo da dođe u opštenje i u razgovore sa ljudima, iako
nikada nije razgovarao o zemaljskim stvarima, nego samo o onome što je bilo od
duhovne koristi za njegove sagovornike. A kada je imao nameru da se pričesti
božanskih Tajni, uvek je pre toga dugo dosađivao Bogu, umilostivljujući ga molitvama,
pevanjem psalama i ispovedanjem. Strah i trepet ga je obuzimao od sveštenikovih reči:
"Svetinje svetima"!. Jer u tom momentu, govorio je on, hram se ispunjava svetih Anđela,
a sam Car Sila, izvršivši tajanstveno sveštenodejstvo, i pretvorivši hleb i vino u svoje
Telo i Krv, naseljava se preko svetog Pričešća u srca naša. Zato, govorio je on treba da
se osmelimo na primanje svetog pričešća prečistih Hristovih Tajni samo onda kada smo
čisti i neporočni, i kao van tela. Samo tako ćemo moći postati zajedničari prosvećenja
koje se njima daruje. Mnogi od Svetih Otaca su se udostojili viđenja svetih Anđela koji
su ih opominjali. Zato su se i sami oni držali dubokog molitvenog ćutanja, ni sa kim ne
razgovarajući.

21. Evo šta je još govorio taj brat: Kad bi se desila neka potreba da sam starac prodaje
svoje rukodelje, da ne bi došao do neke laži, ili zaklinjanja, ili suvišne reči, ili neke druge
vrste greha koji je vezan za trgovačke razgovore, on je stajao praveći se suludim. Tako
je svaki koji je hteo da kupi njegovo rukodelje, uzimao od njega i davao mu onoliko
koliko je hteo. A on se bavio pletenjem malih korpica. Ono što su mu davali za njih
primao je sa blagodarnošću, ništa ne govoreći, ovaj muž pun mudrosti.
ZBIR OTAČKIH POUKA

Na kraju dajemo kratak zbir otačkih pouka izloženih u ovoj knjizi. Evo šta su nam
preporučili Oci kao način sticanja molitve i kao uslove za uspeh u njoj:

Učestalost, tj. često ponavljanje Isusove molitve.

Pažnju (budnost), ili pogružavanje uma u Isusu Hristu uz odgonjenje drugih pomisli.

Promenu molitvenih reči, tj. izgovaranje Isusove molitve, nekad cele, nekad skraćene.

Naizmeničnost, tj. upražnjavanje nekad molitve, nekad čitanja psalama, nekad sedenja,
nekad stojanja sa ispruženim rukama, nekad opet molitve Isusove i čitanja Otaca posle
obeda.

Hođenje pred Bogom, tj. da svagda osećamo prisustvo Božje i pri svakom delu da se
sećamo Boga.

Odricanje od sveta, uz sećanje na smrt i na sladost molitve.

Neprestano prizivanje Imena Isusa Hrista, u svakoj prilici i vremenu, nasamo glasno, a
u prisustvu ljudi samo umom.

Zaspivanje na odru sa Isusovom molitvom.

Spoljašnju molitvu o sticanju unutarnje, tj. traženje pomoći od Gospoda za sticanje

revnosti i zadobijanje u srcu unutarnje molitve.

I tako, dušo, ti koja si željna da stekneš unutarnju molitvu i žedna neprekidnog jedinstva
i sladosnog opštenja sa Isusom Hristom, dođi, odluči se i na sledeći način ispunjavaj
pouke Svetih Otaca:

1. Sedi ili bolje stani u tamni i tihi ugao u molitvenom položaju.

2. Pred početak napravi nekoliko poklona i ne opuštaj udove.

3. Pronađi mišlju mesto srca ispod leve sise i tu saberi pažnju.

4. Svedi um iz glave u srce i govori: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" tiho, ustima ili
samo umom, kako ti bude udobnije, govori lagano bez žurbe, sa strahom i trepetom.

5. Trudi se da za to vreme, koliko je mogućno, čuvaš pažnju i da ne primaš u um

nikakve pomisli, ni rđave, ni dobre.

6. Imaj spokojno trpljenje, spremivši se na dugo stajanje sa zaboravom na sve.

7. Drži se umerenog uzdržavanja i tvori kolenopreklonjenje po sili.

8. Drži se ćutanja.

9. Posle obeda čitaj pomalo Evanđelje i one od Otaca koji govore o unutarnjem delanju i
molitvi.

10. Spavaj 5 ili 6 časova.

11. Nekad spoljašnjom molitvom traži dejstvo unutarnje.

12. Ne bavi se rukodeljem koje rasejava.

13. Često proveravaj svoje iskustvo otačkim poukama.

"Gospode, podari dobroti mojoj silu", - klicao je nekad sveti prorok David. Klikni i ti dušo
moja: Gospode podari tvrdu odlučnost mome raspoloženju za pažnju! Jer od Tebe
dolazi i hteti i delati. Da bi Tvojom pomoći očistio um i srce pažnjom i pripremio ih za
obitalište Tebi Trojednome Bogu!
KAZIVANjE PETO
sadržaj
Prošla je već godina dana od poslednjeg susreta sa bogotražiteljem kada su tiho
kucanje na vratima i molitveni glas, najavili dolazak ovog blagoslovenog sabrata, na
veliko zadovoljstvo onoga ko ga je očekivao...

- Uđi voljeni brate! Zahvalimo zajedno Gospodu koji je blagoslovio tvoj put i tvoj
povratak!

- Slava i hvala Svevišnjem Ocu darežljivome, za sve što čini po mudrosti Svojoj, a što je
korisno za nas bogotražitelje i putnike u "zemlji tuđoj"! Evo i ja grešnik, koji sam se
rastao od vas prošle godine, ponovo sam udostojen da vas vidim i da čujem vaš radosni
pozdrav. Naravno, vi od mene očekujete podrobno kazivanje o svetom gradu Božjem -
o Jerusalimu - kuda je išla duša moja i kuda je stremilo svo srce moje. Ali, ne ispunjava
se uvek ono što bismo hteli. Tako se desilo i samnom, a nije ni čudo, jer, zar da se ja,
grešni, udostojim da stupim na tu osvećenu zemlju u kojoj su utisnute božanstvene
stope Gospoda Isusa Hrista!

Setite se, baćuška, da sam prošle godine odavde krenuo sa drugom, gluvim starcem,
pošto sam imao pisma jednog Irkutskog trgovca za njegovog sina u Odesi, da bi me
ovaj otpravio u Jerusalim. Tako smo sretno i dosta brzo stigli u Odesu. Moj drug je
odmah zakupio mesto na brodu do Carigrada i otplovio, a ja sam ostao da tražim sina
Irkutskog trgovca. Našavši uskoro njegov stan, na svoje iznenađenje i žaljenje, nisam
zatekao među živim ovog mog dobrotvora. Već su bile prošle tri nedelje kako je on,
posle kratkotrajne bolesti, umro i kako su ga sahranili. Iako me je to silno rastužilo, ipak
sam se pouzdao u volju Božju. Svi ukućani su bili u tuzi; udovica umrlog, koja je ostala
sa troje male dece, toliko je tugovala da je neprestano plakala, padajući u toku dana
nekoliko puta, zanemoćala od bola. Izgledalo je da i ona neće još dugo živeti zbog tako
duboke žalosti. Ali, uprkos svemu tome, ona me je primila ljubazno, i nemajući
mogućnosti da me u tim okolnostima otpravi u Jerusalim, zadržala me je kod sebe, da
me ugosti dve nedelje dok otac pokojnika ne dođe u Odesu, kako je bio obećao, da bi
sredio zaostavštinu i trgovačke poslove osirotele porodice. Tako sam ja i ostao.

Živeo sam tamo nedelju, mesec, drugi mesec: ali, umesto da dođe, trgovac je poslao
pismo u kome je javljao da ne može da dođe, nego im savetuje da odmah krenu kod
njega u Irkutsk. Počelo je pakovanje stvari i strka, i kako sam primetio da im više nije do
mene, zahvalio sam se na gostoprimstvu i, oprostivši se s njima, pošao sam da ponovo
stranstvujem po Rusiji...

Mislio sam i mislio: kuda bih sada da idem? I na kraju rešio da najpre pođem u Kijev,
gde već mnogo godina nisam bio. Tako sam i pošao...

Naravno, u početku sam i tugovao, jer mi se nije ispunila želja da budem u Jerusalimu.
Ali ne može da bude bez promisla Božjeg - umirivao sam sebe - čovekoljubivi Gospod
prima nameru kao delo i neće ostaviti moj ubogi put bez pouke i duševne koristi...
A tako je i ispalo, jer sam se sreo s takvim ljudima koji su mi otkrili mnogo do tada
nepoznatog, i koji su prosvetlili tamnu dušu moju radi njenog spasenja... Da me nužda
nije usmerila na ovaj put nikada ne bih sreo te dobrotvore moje duše.

I tako, danju sam išao s molitvom, a uveče se zaustavljao na konak i čitao moje
"Dobrotoljublje" radi okrepljenja i probuđenja duše u borbi protiv nevidljivih neprijatelja
spasenja.

Na kraju, udaljivši se 70 vrsti od Odese, video sam čudan događaj: išao je veliki
trgovački karavan - tridesetak kola - koji sam sustigao. Napred je, kao vođa, išao jedan
kočijaš, koračajući pored svoga konja, a ostali su svi u gomili išli nešto dalje od njega.
Išlo se pored protočnog ribnjaka u kome su se sante izlomljenog proletnjeg leda vrtele i
propinjale sa strašnim šumom. Odjednom je mladi vozar sa čela zaustavio svoga konja,
a za njim je morala da se zaustavi i cela povorka. Otrčavši do njega, ostali vozači su
videli kako je počeo da se svlači. Pitali su ga zbog čega to čini. I dobili odgovor da je
silno zaželeo da se okupa u ribnjaku. Od začuđenih vozača neko je počeo da mu se
podsmeva, neko da ga zadržava nazivajući ga bezumnim, a njegov stariji brat je počeo
da ga gura da bi produžio put. No ovaj se branio i nikako nije hteo da posluša. Neki od
mlađih vozara su u šali počeli vedrima kojim poje konje da zahvataju vodu iz ribnjaka i
polivaju ovog koji je hteo da se kupa - neko na glavu, neko za vrat govoreći: "Evo mi te
kupamo". Tek što je voda dodirnula njegovo telo on je uzviknuo: "Oh, kako je dobro!" i
seo na zemlju gde su ga još polivali; a zatim je ubrzo legao i spokojno izdahnuo. Svi su
se uplašili, ne shvatajući, zašto se to desilo. Stariji su govorili da o svemu tome treba
saopštiti sudu, a neki su zaključili da mu je pri rođenju bila ovakva smrt zapisana.

Postajavši sa njima oko pola sata, pošao sam dalje. I prošavši pet vrsta, video sam selo
na velikom putu i, ušavši u njega, sreo sam starčića sveštenika koji je išao ulicom.
Pomislio sam da bi trebalo da mu kažem o tome šta sam video i da čujem šta on o tome
misli. Sveštenik me je poveo kod sebe, i ja sam ga, ispričavši šta sam video, zamolio da
mi objasni razlog zbog čega se sve to dogodilo...

- Ne mogu ništa drugo da ti kažem, dragi brate, sem da u prirodi ima mnogo čudnog i
nerazumljivog našem umu. To je, kako ja mislim, ustrojeno od Boga radi toga, da bi se
čoveku jasnije pokazalo upravljanje i promisao Božji o prirodi u natprirodnim i
neposrednim promenama njenih zakona u nekim slučajevima... Meni se jednom desilo
da sam bio svedok sličnog događaja: nedaleko od našeg sela nalazi se duboka i strma
jaruga koja, mada nije široka, u dubinu dostiže preko 20 metara,- strašno je i pogledati
na njeno mračno dno. Za pešake je preko jaruge napravljen nekakav mostić. Jedan
seljak iz moje parohije, porodičan čovek dobrog vladanja, odjednom je bez ikakvog
razloga osetio nesavladivu želju da se sa tog mostića baci u duboku jarugu. Čitavu
nedelju se borio sa tom mišlju; na kraju, ne mogavši više da izdrži ovu silnu potrebu, on
je, ustavši rano ujutru, požurio prema jaruzi i skočio na dno. Uskoro naiđoše neki ljudi.
Čuvši ječanje, s mukom su ga izneli iz jaruge, sa polomljenim nogama. Kada su ga
ispitivali o uzroku njegovog pada, odgovorio je, da premda i oseća veliki bol, sada je
spokojan u duši, pošto je ispunio svoju neodoljivu potrebu, koja ga je čitavu nedelju
dana tako uzbunjivala, da je bio spreman i život da da, samo da je ispuni. On se više od
godinu dana lečio u gradskoj bolnici. Posećivao sam ga dosta često, pa videći kod
njega lekare, hteo sam, kao i ti, da od njih čujem za uzrok tog događaja. Lekari su mi u
jedan glas rekli da je to bila "pomama"... Kada sam zamolio da mi naučno objasne šta
je to i zbog čega obuzima čoveka, nisam mogao ništa drugo da čujem neto da je to
tajna prirode koju nauka još nije otkrila... Sa svoje strane sam primetio da, ako bi se
pred ovom tajnom prirode čovek obratio Bogu molitvom, da bi je On otkrio dobrim
ljudima, i da ta, po vašem, nesavladiva "pomama" ne bi postigla svoj cilj. Zaista, u
ljudskom životu ima mnogo toga što naš um ne može jasno da shvati...

Dok smo tako razgovarali, spustila se noć te sam ostao kod njega da noćim. Ujutru je
mesni policijski načelnik poslao svog pisara kako bi dozvolili da se umrli sahrani. Lekar
prilikom pregleda tela nije našao nikakve znake poremećaja uma, a njegovu je smrt
objasnio iznenadnim udarom.

- Eto vidiš, rekao mi je sveštenik - ni medicina nije mogla da odredi uzrok njegovoj
nesavladivoj težnji ka vodi. I tako, oprostivši se sa sveštenikom, pođoh dalje.

Putujući nekoliko dana i dovoljno se umorivši, došao sam u veću trgovačku palanku
koju nazivaju "Bela Crkva". Kako je već bilo veče, dao sam se na traženje prenoćišta.
Na samom trgu sreo sam čoveka koji je, takođe, izgledao kao putnik i koji je po
dućanima pitao gde se nalazi kuća jednog od meštana... Videvši mene, prišao mi je i
rekao: "vidi se da i ti stranstvuješ i zato pođimo zajedno da nađemo ovdašnjeg
građanina po prezimenu Jevrejinova; on je dobar hrišćanin, drži bogatu krčmu i voli da
prima bogotražitelje; evo ja o njemu imam belešku"... Radosno sam se složio sa njim i
uskoro smo pronašli traženi stan. Mada nismo zatekli samog domaćina, njegova nas je
žena, dobra starica, primila ljubazno i dala nam da se odmorimo u jednoj sobici na
tavanu. Smestivši se, malo smo se odmorili. Onda je došao domaćin i pozvao nas k
sebi na večeru. Za večerom smo razgovarali i nekako dođe reč do toga zašto se on
zove Jevrejinov. - "Ispričaću vam o tome odgovorio je on i počeo svoje kazivanje. "Eto,
vidite, moj otac je bio Jevrejin iz grada Šklova, i bio je neprijatelj hrišćana. Od same
mladosti spremao se da bude rabin i marljivo je proučavao sve njihove spletke kojima
se opovrgava hrišćanstvo. Jednom mu se desilo da je prolazio preko hrišćanskog
groblja; tamo je video ljudsku lobanju sa obe vilice (u kojima su se nalazili ogoljeni zubi),
koja mora da je bila izbačena iz nedavno iskopanog groba. U strasti svojoj on je počeo
da se izruguje ovoj lobanji: pljuvao je na nju, psovao i šutirao je; ni to mu nije bilo dosta;
uzeo ju je i natakao na kolac onako kako se radi sa kostima životinja da bi se oterale
ptice. I zadovoljivši se na taj način, pošao je dalje. Sledeće noći, tek što je zaspao, pred
njega je stao nepoznati čovek i resko ga ukorio, govoreći: "Kako si smeo da se rugaš
zemnim ostacima mojih kostiju? Ja sam hrišćanin, a ti si neprijatelj Hristov!" Po nekoliko
puta u toku noći ponavljalo se ovo viđenje, lišivši ga mira i sna. A onda je počelo da mu
se javlja i danju. U ušima mu je stalno zvonio prekorni glas. Što je vreme dalje proticalo,
tim se viđenje češće ponavljalo; na kraju, počevši da oseća bezvoljnost, strah i
iznemoglost, on se obratio rabinima koji su nad njim čitali molitve i zaklinjanja, ali
viđenje, ne samo što ga nije ostavljalo, nego se ponavljalo sve češće i upornije. I kad se
takvo njegovo stanje razglasilo, jedan hrišćanin, s kojim je on imao trgovačke poslove,
počeo je da ga savetuje da primi hrišćansku veru, ubeđujući ga da ničim drugim ne
može da se izbavi od tog strašnog viđenja. Iako nije imao ni najmanju želju, Jevrejin je
ipak ovako odgovorio: "Rado ću učiniti što god hoćeš, samo da se izbavim mučnog i
nepodnošljivog viđenja". Hrišćanin se obradovao ovim rečima, i nagovarao ga je da
mesnom episkopu preda molbu o krštenju i prisajedinjenju hrišćanskoj Crkvi. Napisali
su molbu i Jevrejin je, mada i nerado, ipak potpisao. I tog trena, kako je stavio svoj
potpis, viđenja su prestala, i nikako ga više nisu uznemirivala. On se tome veoma
obradovao i sasvim se uspokojivši, osetio je takvu plamenu veru u Isusa Hrista, da je iz
tih stopa otišao episkopu, ispričao mu o svemu što se desilo i izjavio iskrenu želju da se
krsti. Sa usrdnošću i brzim uspehom izučivši dogmate hrišćanske vere i krstivši se, on
se preselio u ovaj grad, oženio se ovde mojom majkom, dobrom hrišćankom, i provodio
blagočestiv život imajući svega dovoljno. Obilato je davao siromašnima, čemu je naučio
i mene i pred smrt me je na to zavetovao i blagoslovio. Eto zbog čega se ja zovem
Jevrejinov!".

Sa pobožnošću i umilenjem saslušao sam ovo kazivanje i u sebi sam pomislio: Bože
moj! Kako različitim putevima privlači On k sebi grešnike i kako premudro pretvara
nevažne događaje u povode za velika dela! Ko bi mogao da pretpostavi da će
izrugivanje Jevrejina nad mrtvim kostima poslužiti za istinito poznanje Isusa Hrista i da
će biti put ka blagoslovenom životu.

Pošto smo večerali i zablagodarili Bogu i domaćinu, pošli smo u svoju sobicu na
spavanje. Nije nam se još spavalo, pa stupih u razgovor sa sadrugom. On mi reče da je
mogilijevski trgovac; da je živeo dve godine u Besarabiji kao iskušenik u jednom od
tamošnjih manastira, ali sa privremenom dozvolom i da sada ide u rodni kraj ne bi li od
trgovačkog esnafa dobio otpust i onda se posvetio monaštvu. Hvalio je tamošnje
manastire, njihov ustav i poretke, i strogi život mnogih blagočestivih staraca koji tamo
žive, i uveravao me da su besarabijski manastiri u poređenju sa ruskim kao nebo i
zemlja. Nagovarao je i mene da idem tamo. Dok smo tako razgovarali doveli su nam i
trećeg putnika - to je bio podoficir koji je išao na odsustvo. Videli smo da je od puta
veoma umoran. Odmah se pomolismo Bogu i legosmo da spavamo. Ustavši ujutru
rano, počeli smo da se spremamo za put. I tek što smo hteli da odemo da zahvalimo
domaćinu kad čusmo zvono za jutrenje. Trgovac i ja smo se pitali: kako ćemo sad poći
kad smo čuli zvono i zar da ne odemo u crkvu Božju? Bolje će biti da odstojimo jutrenje
pomolivši se u hramu pa će nam i put biti prijatniji. Tako smo i odlučili, pa smo i
podoficira pozvali sa sobom. No on nam odgovori: "Kakvo vas molepstvije spopalo na
putu, i kakva je korist Bogu od toga što ćemo mi biti u crkvi; nego da dođemo kućama
pa ćemo se tamo pomoliti! Idite ako baš hoćete, ali ja ne idem. Dok vi budete stajali na
jutrenju ja ću preći pet vrsta, jer bih želeo da sam što pre kod kuće"... Na to mu je
trgovac rekao: "Gledaj, brate, i ne pogađaj unapred kako će Bog urediti!".

I tako, mi smo pošli u crkvu a podoficir na put. Odstojavši jutrenje (a tu je odmah bila i
rana Liturgija) vratili smo se u sobicu i počeli da spremamo svoje torbe. Pogledam, a to
nam domaćica donela samovar i još govori: "Ta kuda ćete, evo popijte malo čaja pa i
ručajte kod nas; nećemo valjda da vas pustimo da idete gladni?". Tako smo i ostali. Nije
prošlo ni pola sata kako smo sedeli za samovarom kad odjednom upade naš podoficir
sav zadihan.
- Došao sam do vas i s tugom i s radošću.

- Šta je bilo? upitasmo ga.

- Evo šta: kada sam se oprostio sa vama i krenuo, palo mi je na namet da svratim u
krčmu da razmenim novčanicu za nešto sitniša, pa i jednu votku da popijem da bih
lakše išao dalje. Tako sam i razmenio novce i poleteo sam kao soko na put. Prešavši tri
vrste prohtelo mi se da izbrojim novac i da vidim da li mi je krčmar pravilno vratio. Seo
sam sa strane, izvadio svoj novčanik, izbrojao, i sve je bilo kako treba. Odjednom
prihvatim se mesta gde je trebao da bude moj pasoš a njega nema; samo ceduljice i
pare. Tako sam se uplašio, umalo da glavu izgubim, pa sam shvatio u čemu je stvar:
naravno, ispustio sam ga u krčmi dok smo prebrojavali novac. Moram trkom nazad.
Trčim, trčim, a sve teže u srcu; šta ako ga tamo nema! Loše mi se piše! Došavši, pitam
kod krčmara, a on govori: "Ja ga nisam video". Opet me obuze nespokojstvo. Krenem
da tražim, da se motam po mestima gde sam se zadržavao. I šta? Na svoju sreću,
nađem pasoš. Onako kako je bio ispao, tako je i ležao u slami i otpacima na podu, sav
izgažen i prljav. Slava Bogu! Obradovao sam se; kao da mi se brdo svalilo sa ramena!
Iako će za nepažnju i za umrljani pasoš dobro da mi natrljaju nos - nije to ništa, ipak ću
moći da putujem kući i natrag. A do vas sam svratio da vam o svemu ovome ispričam;
još sam u strahu i jurnjavi izranjavio noge tako da ne mogu ni da idem i sad ću da
zamolim za malo masla da privežem na ranu.

- Tako ti je to brate! Sve ti se to desilo zato što nisi poslušao i što nisi pošao sa nama da
se pomolimo - počeo je da govori trgovac. - Eto, ti si hteo da odeš daleko ispred nas a
naprotiv, vratio si se k nama, pa još ćopav. Govorio sam ti da ne pogađaš unapred, pa
je tako i ispalo. Još ti je malo bilo što nisi pošao u crkvu, nego si i govorio: "Kakva je
korist Bogu od toga što ćemo se mi moliti". To, brate, nije dobro... Naravno, Bogu nije
neophodna naša grešna molitva, ali ipak po ljubavi svojoj prema nama, drago mu je
kada se molimo. I ne toliko samo sveštena molitva koju sam Duh Sveti budi u nama i
koju On traži od nas zapovedajući: "Budite u meni i ja u vama", nego je pred Njim
dragoceno i svako, naizgled malo delo, radi Njega učinjeno, svaka namera, pobuda, pa
čak i misao usmerena ka slavi Njegovoj i našem spasenju. Za sve ovo, beskrajno
milosrđe Božje bogato nagrađuje. Ljubav Božja uzvraća hiljadu puta više nego što je
dostojno delo ljudsko. Ako za Boga odvojiš ništavan novčić, On će ti uzvratiti zlatnikom,
ako ti samo pomisliš da kreneš ka Ocu, On već izlazi tebi u susret. Ti kratko i suvo
kažeš: "Primi me, pomiluj me"! a On ti je već obgrlio vrat i celivao te. Eto kakva je ljubav
Oca nebeskog prema nama nedostojnima! I samo zbog ove ljubavi On se raduje
svakom, makar i najmanjem, našem pokretu radi spasenja. Tebi se čini: kakva je slava
za Gospoda i kakva je korist za tebe ako se malo pomoliš ili ako i učiniš neko nevažno
dobro delo, na primer - pročitaš neku molitvu, učiniš pet ili deset metanija, uzdahneš iz
dubine duše i prizoveš Ime Isusa Hrista, ili pomisliš neku lepu misao, ili poželiš da
pročitaš nešto za spas duše, ili se uzdržiš od jela, ili ćuteći podneseš malu uvredu; sve
se to tebi čini nedovoljnim za tvoje potpuno spasenje i kao besplodno delo. Ne! svako
od ovih malih dela ostaje sačuvano, i biće zabeleženo svevidećim okom Božjim i dobiće
višestruku nagradu ne samo u večnosti nego i u ovom životu. To govori i sveti Jovan
Zlatoust. "Nikakvo dobro, govori on, ma kako nevažno ono bilo, pravedni Sudija neće da
ne primeti. Ako se gresi istražuju tako podrobno da ćemo morati da odgovaramo i za
reči, i za želje, i za pomisli, tim će pre dobra dela, ma kako ona bila mala, biti
zabeležena sa naročitom podrobnošću i računaće nam se u zaslugu pred našim
Sudijom prepunim ljubavi".

Ispričaću ti slučaj koji sam prošle godine sam video. U besarabijskom manastiru gde
sam živeo, bio je starac, monah dobrog života. Jednom je na njega napalo iskušenje -
jako mu se prohtelo sušene ribe. I kako u manastiru u to vreme riba nije bilo, on je
nameravao da pođe na pijacu i kupi.. . Dugo se borio protiv te pomisli, smatrajući da
monah mora biti zadovoljan hranom koju jedu svi i da se mora čuvati slastoljublja, i još
da je neprilično i sablažnjivo za monaha da se nađe na pijaci usred toliko ljudi. Na kraju
je đavolsko nagovaranje pobedilo nad njegovim rasuđivanjem, pa je, predavši se
svojevoljnosti, otišao da nabavi ribu. Izašavši iz manastira idući gradskim ulicama,
primetio je da mu u rukama nema brojanica te poče da razmišlja: "Kako sam to ja pošao
kao vojnik bez mača? To je neprilično a i mirski ljudi koji će me sretati osuđivaće me i
sablažnjavati se videći monaha bez brojanica". Hteo je da se vrati da ih uzme, ali se
pipnuo za džep i tu ih našao. Izvadio ih je, prekrstio se, stavio na ruku i pošao
uspokojivši se. Prilazeći pijaci, video je jednog konja koji je stajao pred dućanom, sa
velikim kolima ogromnih buradi. Odjednom je taj konj, uplašivši se nečega, počeo da juri
i da iz sve snage baca čifteta. Zatim je konj projurio pored njega, i udarivši ga u rame,
oborio na zemlju, iako ga nije mnogo povredio. Na dva koraka pred kaluđerom su se
kola preturila i raspala u paramparčad. Ustavši brzo, uplašio se ali i zadivio kako mu je
Bog sačuvao život, jer, da su kola naišla nekoliko trenutaka ranije ne bi izvukao živu
glavu. Ne razmišljajući dalje o ovome kupio je ribu, vratio se, večerao i legao da spava...
u polusnu mu se javio neki, njemu nepoznati, blagoobrazni starac i rekao: "Slušaj. ja
sam pokrovitelj ove obitelji i hoću da te urazumim, da bi ti razumeo i shvatio pouku koja
ti je danas data... Evo pogledaj: tvoja slaba borba protiv slastoljublja i znatna lenjost u
upražnjavanju samopoznanja i samoodricanja dalo je priliku neprijatelju da ti priđe i za
tebe pripremi ovaj pogibeljni slučaj koji se zbio pred tvojim očima. No tvoj je anđeo
čuvar sve to predvideo i dao ti misao da se pomoliš, da se setiš brojanica, i pošto si ti
doista poslušao i prihvatio tu misao, to je bilo dovoljno da te spase od smrti. Vidiš li
čovekoljublje Božje i štedro Njegovo uzdarje čak i za malu misao upućenu Njemu?"
Rekavši to, lik starca je brzo krenuo iz kelije, a monah mu je pao pred noge i u tom
trenu se probudio, našavši se, ne na svome ležaju, već na kolenima u blizini vrata. Ovo
svoje viđenje on je odmah ispričao na duhovnu korist mnogih, među njima i meni.

Zaista je bezgranična ljubav Božja prema nama grešnima! Nije li zadivljujuće što je za
tako malo delo, zato što je iz džepa izvadio brojanice i stavio ih na ruku, i samo jednom
prizvao ime Božje, da je za tu sitnicu darovan život čoveku. Tako je na terazijama
ljudske sudbine jedan kratak trenutak prizivanja Isusa Hrista pretegao nad mnogim
satima protraćenim u lenjosti. Zaista je ovde za malu leptu uzvraćeno zlatnikom. Vidiš li,
brate, šta može molitva i kako je moćno ime Isusa Hrista kada ga prizivamo! Sveti
Jovan Karpatijski u "Dobrotoljublju" govori, da kada u molitvi Isusovoj prizivam Isusovo i
govorim: "pomiluj me grešnoga", na svaku takvu molbu odgovara tajni glas Božji: "čedo,
opraštaju ti se gresi tvoji"... On dalje kaže, da se u času kad govorimo molitvu ničim ne
razlikujemo od svetih, prepodobnih i mučenika, jer, kako govori i Sveti Jovan Zlatoust:
"Molitva, makar je izgovarali i mi, prepuni greha, tog časa očišćava". (sl. o mol. 2).
Velika je milost Božja na nama a mi grešni i lenjivi nećemo ni tren da odvojimo za
blagodarnost i molitvu, koja je od svega važnija, pa to menjamo za svakodnevne brige i
poslove, zaboravljajući na Boga i svoj dug. Zato smo često podvrgavani jadima i
napastima, ali i da bi se urazumili i da bismo se obratili Bogu i opredelili preobilnom
promislu Božjem.

Kada je trgovac završio svoju besedu s podoficirom, ja mu rekoh: - Eh, uvaženi, kako si
nasladio moju grešnu dušu da ti nogama pripadam. Čuvši ovo on je počeo i samnom da
govori. "Vidi se da si ti lovac na duhovne povesti. Sačekaj, sad ću ti pročitati nešto
slično onome što sam ispričao. Evo imam knjižicu sa nazivom "Agapije" ili "Spasenje
grešnih". U njoj je mnogo čudesnih događaja".

Izvadio je iz džepa knjižicu i počeo da čita prekrasnu povest o nekom blagočestivom

Agatoniku koga su u detinjstvu pobožni roditelji naučili da svaki dan pred ikonom Majke
Božje čita molitvu "Bogorodice Djevo radujsja"... što je on svakodnevno i činio. Zatim je,
odrastavši, počeo da živi po svome i upavši u sujetu svakodnevnih briga i poslova, retko
je govorio rečenu molitvu, pa ju je, na kraju, sasvim ostavio. Jedne noći primio je na
prenoćište putnika koji mu reče da je pustinjak iz Tivaide i da je imao viđenje, koje je
nalagalo da pođe do Agatonika i da ga ukori što je ostavio molitvu Majci Božjoj.
Agatonik je kao opravdanje naveo to što se molio mnogo godina i od toga nije video
nikakve koristi. Tada mu je pustinjak rekao: "Seti se, slepi i nezahvalni, koliko ti je puta
pomogla ova molitva i izbavila te od napasti! Seti se, kako si u detinjstvu čudom bio
spasen da se ne udaviš! Sećaš li se kako je velika epidemija tvoje susede oterala u
grob, a kako si ti ostao čitav? Sećaš li se kako si, putujući sa drugom, zajedno sa njim
pao sa kola? On je slomio nogu, a tebi se ništa nije desilo! Zar ne znaš da taj, nekada
zdrav mladić, danas leži raslabljen, a da ti ne osećaš nikakvu tegobu?" I pošto je još
mnogo drugo napomenuo Agatoniku, na kraju je rekao: "I znaj da su te sve te nesreće
mimoišle usled pokroviteljstva Presvete Bogorodice i zbog te kratke molitve kojom si
svakodnevno svoju dušu pobuđivao na sjedinjenje s Bogom... Gledaj da ubuduće ne
ostavljaš ovu molitvu i da proslavljaš Caricu Nebesku da te ne bi napustila".

Kad je završio čitanje pozvali su nas da ručamo i mi smo, potkrepivši se i zahvalivši

domaćinu, pošli na put i razišli se svaki na svoju stranu. Potom sam išao pet dana,
naslađujući se sećanjem na pripovesti koje sam čuo od blagočestivog trgovca iz Bele
Crkve, već sam prilazio Kijevu kad sam odjednom, bez nekog vidnog razloga, osetio
neku težinu, oslabelost i tmurne misli; molitva mi je išla teško, napala me nekakva
lenjost. Videvši sa jedne strane puta šumicu i gusto žbunje, pošao sam tamo da se
odmorim i da negde iza usamljenog žbuna malo čitam "Dobrotoljublje" radi potkrepljenja
oslabele duše i izlečenja moje malodušnosti. Našavši tiho mesto počeo sam da čitam u
četvrtom delu "Dobrotoljublja", o osam pomisli, od prepodobnog Kasijana Rimljanina.
Pošto sam oko pola sata čitao sa radošću, neočekivano sam video u dubini šume, na
stotinak metara daleko od sebe, čoveka koji je nepokretno klečao na kolenima.
Obradovao sam se, pomislivši da se on moli Bogu, i ponovo počeo da čitam. Pošto sam
čitao sat ili više, ponovo sam podigao pogled prema tome čoveku i video da on isto
onako kleči. Meni je to bilo drago i pomislio sam - evo kakvih blagočestivih slugu Božjih
ima na svetu. Dok sam o tome razmišljao odjednom videh kako je taj čovek pao na
zemlju i kako je ostao da leži mirno. To me je iznenadilo i, kako mu nisam video lice,
pošto je klečao okrenut meni leđima, obuzela me je radoznalost, te sam pošao da vidim
kakav je to čovek. Prišavši zatekao sam ga u lakom snu. Bio je to seljačić od oko 25
godina, čistog lica i blagoobrazan, ali nekako bled; u seljačkom kaftanu, opasan
konopcem i uz koga više ničega nije bilo - ni torbice, pa čak ni štapa. Čuvši moje korake
on se probudio i ustao. Zapitah ga ko je. Reče mi da je seljak iz Smolenske gubernije
koji ide iz Kijeva.

- A kuda sad putuješ? pitao sam ga.

- Ne znam ni sam - odgovorio je on - kuda me Bog odvede.

- Jesi li odavno od kuće?

- Da, već pet godina.

- I gde si bio sve to vreme?

- Išao sam po svetim mestima, po manastirima i po crkvama, jer kod kuće nema od
čega da se živi: ja sam siroče bez rodbine, a uz to još i hrom, pa tako lutam po belom
svetu.

- Vidi se da te je neki bogougodni čovek naučio da ne lutaš prosto po svetu, nego da

ideš po svetim mestima - rekao sam mu.

- Eto vidiš - odgovorio je on: ja sam od detinjstva, kao siroče, bio čobanin u našem selu
i deset godina je sve bilo dobro. Ali jednom, doteravši stado kući, nisam primetio da
nema najbolje ovce našeg gazde. A gazda je bio zao i nečovečan seljak. Kad je uveče
došao kući, pa video da mu nema ovce, pojurio je na mene, počeo da grdi i preti i
naterao me da pođem da tražim ovcu, preteći da će me "premlatiti na mrtvo, polomiti mi
i ruke i noge". Znajući da je zao, pošao sam da tražim ovcu tamo gde sam danju
napasao stado. Tražio sam i tražio do posle ponoći, ali od nje ni traga. Noć je bila
veoma tamna, jer se već približavala jesen. Kad sam zašao u dubinu šume, a u našoj
guberniji šume su neprohodne, odjednom se podigla oluja. Kao da se drveće iz korena
zaljuljalo! U daljini su zaurlali vuci, a mene je spopao takav strah da mi se kosa
nakostrešila; što sam dalje išao, bilo je sve strašnije, pa sam već padao od užasa. I
tada sam kleknuo, prekrstio se i svom snagom rekao "Gospode Isuse Hriste, pomiluj
me" Tek što sam to izgovorio osetio sam olakšanje, kao da nikakve muke nije bilo, i
strah je potpuno nestao, a u srcu sam se osećao tako dobro, kao da sam se vazneo na
nebesa... Obradovao sam se tome i sa lakoćom, neprestano, govorio ovu molitvu. I više
nisam ni zapažao koliko je dugo trajala oluja i da je noć prošla - tek vidim, već se
zabeleo dan, a ja još uvek klečim na istom mestu na kolenima. Ustao sam mirno.
- Bilo mi je jasno da ovcu neću naći, pa sam tako pošao kući, a u srcu mi prijatno i sve
želim da produžim sa molitvom. Tek što sam došao u selo, a gazda, videvši da ovcu
nisam doveo, premlati me do nesvesti. Tada mi je i nogu iščašio. Posle tih batina sam
šest nedelja ležao gotovo nepokretan i imao sam snage samo da govorim molitvu i ona
me je tešila. Onda sam se malo oporavio i pošao po svetu; a pošto mi je dosadno da se
stalno guram među narodom, a i zbog povoda za greh, ja sam počeo da lutam po
svetim mestima i po šumama. I eto tako, idem već petu godinu. Slušajući sve to, moja
se duša radovala, jer me je Gospod udostojio da vidim ovako blagodatnog čoveka te ga
upitah: znači, ti se i sada često zanimaš tom molitvom?

- Ta bez toga se ne može biti - odgovori on. Ako se samo setim kako mi je onda dobro
bilo u šumi, kao da me neko gurne na kolena i ja počinjem da se molim... Ne znam da li
je moja grešna molitva ugodna, jer, ponekad kad se pomolim osećam veliku radost, ni
sam ne znam od čega, a ponekad dosadu, teškoću i uninije. Ali pri svemu tome ne
prestaje želja da se molim do smrti.

- Ne smućuj se, dragi brate: sve je to Bogu ugodno i sve je na spasenje što god nam
dolazilo za vreme molitve, kažu Sveti Oci. Lakoća ili težina, sve je dobro. Nikakva
molitva, ni dobra ni loša, neće propasti pred Bogom. Lakoća, toplina i sladost pokazuju
da Bog daje nagradu i utehu za taj podvig, a težina, mrak i suvost označuju da Bog
očišćuje i okrepljuje dušu, i da je ovom korisnom mukom spasava, pripremajući je za
primanje buduće blagodatne sladosti. Evo da ti to dokažem, pročitaću ti od Svetog
Jovana Lestvičnika. Pronašao sam taj deo i pročitao mu. Slušao me je s pažnjom i
zadovoljstvom i veoma mi se zahvaljivao. Tako smo se rastali. On je pošao bespućem u
dubinu šume, a ja sam, izašavši na put, produžio put blagodareći Boga što me je
udostojio grešnog da dobijem takvu pouku.

Drugog dana, uz Božju pomoć, došao sam u Kijev. Prva i glavna želja mi je bila da se
pomolim, ispovedim i pričestim svetim Hristovim Tajnama na ovom blagodatnom mestu,
te sam se zato smestio nedaleko od ugodnika Božjih da bi mi bilo lakše ići u hram. U
svoju kuću me primio dobri, stari kozak, a kako je živeo sam, kod njega je bilo tiho i
mirno. U toku nedelje u kojoj sam se pripremao za ispovest, došla mi je misao da se
ispovedim što je moguće podrobnije i počeo sam da prebrajam i da se sećam svih
svojih grehova do najsitnijih detalja; da sve to ne zaboravim počeo sam da zapisujem i
ispisao sam veliki list. Međutim sam čuo da na sedam vrsta od Kijeva, u Kitajevoj
pustinji, postoji duhovnik svetog života, veoma mudar i blagorazuman. Ko boravi kod
njega doživljava umiljenje i otuda se obavezno vraća sa spasonosnom poukom i
lakoćom u duši. To me je veoma obradovalo te sam odmah pošao do njega.
Posavetovavši se i porazgovaravši, dao sam mu da pročita moj list. Pogledavši ga on
mi reče: "Ti si, dragi prijatelju, napisao mnogo nepotrebnog i nekorisnog. Slušaj: 1) Na
ispovesti ne treba da govoriš o gresima za koje si se već pokajao i bio razrešen: Ne
ponavljaj ih, jer će to, inače, biti znak nepoverenja prema sili svete tajne ispovesti. 2) Ne
treba da pominješ druga lica koja su imala veze sa tvojim gresima, nego samo sebe
osuđuj. 3) Sveti Oci zabranjuju da govoriš o grehu sa svim okolnostima koje su ga
pratile, nego ih treba priznavati uopšte da ne bi, suviše detaljno pričajući o njima, budio
sablazan u sebi i u duhovniku. 4) Ti si došao da se kaješ, a ne kaješ se zato što ne
umeš da se kaješ, to jest, što hladno i nebrižljivo prinosiš pokajanje. 5) Sve si sitnice
pobrojao, a ono najvažnije si ispustio - nisi objavio najteže grehe, nisi ih svestan te nisi
zapisao da - ne voliš Boga, da mrziš bližnjega, da ne veruješ reči Božjoj i da si pun
gordosti i slavoljublja. A u ova četiri greha smešta se sav bezdan i sav naš duševni
razvrat. Oni su glavni koren iz koga izlaze svi izdanci našeg grehovnog pada.

Čuvši ovo iznenadio sam se i počeo da govorim: "Pomilujte, prepodobni baćuška, kako
je moguće ne voleti Boga, našeg Sazdatelja i Pokrovitelja! Čemu verovati ako ne reči
Božjoj - u njoj je sve istinito i sveto. Svakom bližnjem ja želim dobro; a i zašto bih ga
mrzeo? Da se gordim nemam čime: imam samo bezbrojne grehe a ničeg pohvalnog
nemam. I kako bih u svojoj bedi i bolesti da budem slastoljubiv i pohotan. Na kraju, da
sam obrazovan ili bogat, neosporna da bih bio kriv za to što rekoste".

"Žalosno je, mili moj, što si malo razumeo od onoga što sam ti objašnjavao, a da te brže
urazumim, daću ti mali spis po kome se i ja sam uvek ispovedam."

Duhovnik mi je dao spis i ja sam počeo da ga čitam.

ISPOVEST UNUTARNjEG ČOVEKA KOJA VODI SMIRENjU

sadržaj

"Pažljivo usmeravajući pogled na sebe samog i posmatrajući svoje unutrašnje stanje,

uverio sam se iskustveno da ne volim Boga, da nemam ljubavi ka bližnjem, da ne
verujem ničemu pobožnom, i da sam prepun gordosti i slastoljublja. Sve to nalazim u
meni da dela kad podrobno razmotrim svoja osećanja i postupke.

1) Ja ne volim Boga. Jer ako bih Ga voleo, neprestano bih razmišljao o Njemu sa srcem
punim zadovoljstva. Svaka misao o Bogu dobavljala bi mi novu slast. Naprotiv, ja
mnogo češće i mnogo radije razmišljam o svetskim stvarima, a razmišljanje o Bogu za
mene predstavlja napor i muku. Ako bih Ga voleo, razgovor sa Njim kroz molitvu bi me
hranio, naslađivao i privlačio na neprestano opštenje sa Njim. Ali, ja ne samo što se ne
naslađujem molitvom, nego osećam napor baveći se njom, borim se sa mrzovoljom,
raslabljuje me lenjost i spreman sam da se pozabavim čim bilo nevažnim, samo da
skratim ili prekinem molitvu. U ispraznim zanimanjima vreme mi leti neprimetno, a pri
sećanju na Boga, pri postavljanju sebe u Njegovo prisustvo, svaki sat mi izgleda kao
godina. Kad neko nekog voli, tada tokom dana neprestano o njemu misli, brine o njemu
i pri bilo kom poslu voljeni mu ne izlazi iz misli; a ja u toku dana jedva da odvojim i jedan
čas, da bih se duboko pogruzio u razmišljanje o Bogu i da bih rasplamsao sebe u
Njegovoj ljubavi, a dvadeset tri časa vrlo spremno prinosim revnosne žrtve strasnim
mojim idolima!... U razgovorima o predmetima sujetnim, o predmetima niskim za duh,
bodar sam i osećam zadovoljstvo, a prilikom razmišljanja o Bogu, ja sam suv, lenj i
dosadno mi je. Ako me i protiv moje volje drugi uvuku u razgovor o božanskom, staram
se da što pre pređem na razgovor koji godi mojim strastima. Neutoljivo sam radoznao
kada su u pitanju novosti, politička zbivanja i prilike u svetu, žudno tražim zadovoljenje
moje radoznalosti o svetskim naukama, o umetnostima, o izumima, a pouke o zakonu
Gospodnjem, o saznavanju Boga, o veri, ne ostavljaju na mene utisak, ne hrane dušu
moju. Njih ne smatram bitnim zanimanjem hrišćanina, nego, naprotiv, sporednim i
drugostepenim predmetom kojim treba da se bavim samo u slobodnom vremenu, u
dokolici. Dakle, ako se ljubav prema Bogu poznaje prema ispunjenju Njegovih
zapovesti.- "ako me ljubite, zapovesti moje držite" kako govori Gospod Isus Hristos, a ja
zapovesti Njegove ne samo da ne ispunjavam nego se o njima čak i malo brinem,
odatle sledi pravilan zaključak - da ja ne volim Boga... Ovo tvrdi i Sveti Vasilije Veliki
govoreći "Dokaz da čovek ne voli Boga i Hrista Njegovog je taj da on ne ispunjava
Njegove zapovesti". (Pravila 3)

2) Ja nemam ljubavi prema bližnjem: Jer ne samo što ne mogu da za dobro bližnjega
položim dušu svoju (po Evanđelju), nego ne mogu da žrtvujem svoju čast, svoje imanje i
mir, radi dobra bližnjega. Ako bih ga voleo po evanđelskoj zapovesti, kao samog sebe,
onda bi njegova nesreća pogađala i mene, a njegova bi me sreća dovodila do
ushićenja. No naprotiv, ja sa većim zanimanjem slušam o nesreći bližnjeg i ne žalostim
se nego bivam ravnodušan, ili - što je još gore - nalazim nekakvo zadovoljstvo u njoj;
rđave postupke brata ja ne pokrivam ljubavlju nego ih sa osuđivanjem objavljujem.
Blagostanje, čast i sreća njegova ne raduju me kao sopstveni, a savršenstvo, kao nešto
tuđe ne proizvodi u meni radost, nego čak bude nešto kao zavist i prezrenje.

3) Ja ne verujem dogmatima vere. Ni besmrtnosti ni Evanđelju. Jer ako bih bio tvrdo
ubeđen da posle groba postoji večni život i nagrada za zemaljska dela, ja bih bez
prestanka razmišljao o tome,- sama pomisao o besmrtnosti bi me užasavala i život bih
ovaj provodio kao stranac koji se sprema da stupi u svoju otadžbinu. No, naprotiv, ja i
ne mislim o večnosti i svršetak ovog života smatram nekakvom krajnjom tačkom mog
postojanja. Tajna se misao gnezdi u meni: ko zna šta će biti posle smrti? Ako i govorim
da verujem u besmrtnost, onda to govorim samo razumom, a moje srce stoji daleko od
čvrste uverenosti, o čemu otvoreno svedoče moji postupci i stalna briga o
blagoustrojstvu zemnog života. Kada bi sveto Evanđelje, kao reč Božja, bilo sa verom
primljeno u mom srcu, ja bih se neprestano njime zanimao, izučavao bih ga, naslađivao
bih se njime i sa dubokom pobožnošću bih čak i gledao na njega. Premudrost, blagost i
ljubav skriveni u njemu, dovodili bi me do ushićenja; naslađivao bih se poukama o
zakonu Božjem i dan i noć; hranio bih se njima kao svakodnevnom hranom, i svim
srcem bih težio ka ispunjenju njegovih pravila. Ništa zemaljsko ne bi moglo da me
odvoji od toga. Naprotiv, ako retko i čitam ili slušam reč Božju, to biva po nuždi i zbog
radoznalosti i pri svemu tome, ne stižući do duboke pažnje, ja osećam suvoću i
nezainteresovanost, i, kao da se radi o nekom najobičnijem čitanju, ostajem bez
ikakvog ploda, spreman da ga zamenim čitanjem svetskih knjiga u kojima nalazim više
zadovoljstva, više novih i zanimljivih stvari.

4) Prepun sam gordosti i osećanja samoljublja. Svi postupci moji to potvrđuju. Videći u
sebi dobro, želim da ga stavim svima na uvid i gordim se njime pred drugim, ili sam sam
u sebi, sobom zadovoljan; kada i pokazujem spoljašnje smirenje, ja ga pripisujem
svojim sopstvenim snagama i sebe smatram višim od drugih, ili, u najmanju ruku, ne
gorim od njih. Ako u sebi primetim porok, trudim se da ga opravdam, da ga prikrijem
velom nužnosti ili nevinosti; ljutim se na one koji me ne uvažavaju, smatrajući da ne
umeju da cene ljude. Obdarenostima svojim gordim se, neuspehe u poduhvatima
smatram uvredljivim za sebe, i radujem se nesreći svojih neprijatelja. Ako i težim ka bilo
čemu dobrom, tu imam za cilj ili pohvalu, ili sopstvenu duhovnu korist, ili svetsku utehu.
Ukratko, neprestano od sebe činim sopstvenog idola kome bez prestanka služim,
tražeći u svemu čulno zadovoljstvo i hranu slastoljubivim mojim strastima i požudama.

Iz svega što sam nabrojao vidim da sam gord, preljubočinac, nevernik, da ne volim
Boga, i da mrzim bližnjega. Šta od toga može biti grešnije? Stanje duhova tame je bolje
od mog položaja: makar i ne voleli Boga, makar i mrzeli čoveka, živeli i hranili se
gordošću, oni ipak veruju i drhte od vere - a ja? Može li biti udeo jadniji od onoga koji
mene očekuje? I od čega još može biti strašnija presuda nego od ove nebrige i
nerazumnog života koje ja vidim u sebi?..."

Pročitavši "Ispovest" koju mi je dao duhovnik užasnuo sam se i pomislio u sebi: Bože
moj, kakvi se strašni gresi u meni kriju a do sada ih nisam ni primećivao! Želja da se
očistim od njih naterala me je da od ovog veliko duhovnog oca izmolim pouku o tome
kako da, poznavši uzroke svoga zla, nađem načina da se popravim. I on je počeo da mi
objašnjava.

- Vidiš li, brate dragi, uzrok neljubavi prema Bogu jeste bezverje; uzrok bezverja je
neubeđenje a uzrok neubeđenja netraženje svetlih istinitih saznanja, nerad na
duhovnom prosvećenju. Jednom rečju, ne verujući - ne možeš voleti, ne ubedivši se -
ne možeš verovati. A da bi se ubedio moraš da stekneš potpuno i čvrsto saznanje o
ovom predmetu.- neophodno je da posredstvom razmišljanja i izučavanja reči Božje a i
iz iskustva, probudiš u duši žeđ i žudnju, ili, kako neki kažu - "divljenje", koje proizvodi
neutoljivu želju da bolje i savršenije saznaš stvari, da dublje pronikneš u njihova
svojstva.

Jedan duhovni pisac o svemu ovome ovako rasuđuje: "Ljubav se", govori on, "obično
razvija saznanjem i što više bude dubine i prostranstva u saznanju tim će više biti
ljubavi i tim će se bolje smekšati duša za Božansku ljubav, prilježno razmatrajući
presavršeno i prebogato Biće Božje i bezgraničnu ljubav Njegovu prema ljudima".

- Eto, sad vidiš, da je uzrok grehova o kojima si upravo čitao lenjost za razmišljanje o
duhovnim predmetima, lenjost koja je u stanju da ugasi i samu potrebu za takvim
razmišljanjem. Ako želiš da znaš koja su sredstva da se pobedi ovo zlo onda se
neprestano staraj o duhovnom prosvećivanju, stiči ga marljivim proučavanjem reči
Božje, izučavanjem Svetih Otaca, razmišljanjem i duhovnim savetima ili razgovorima sa
mudrima u Hristu. Eh, brate mili, koliko jada srećemo samo zato što smo lenji da
prosvetimo dušu našu rečju istine. Ne učimo se zakonu Gospodnjem dan i noć i ne
molimo se toga radi usrdno i uporno! A zbog toga je unutrašnji čovek u nama i gladan i
hladan i istrošen i nema snage da bodro kroči putem istine i spasenja. Tako, da bi smo
se koristili ovim sredstvima, odlučimo, mili, što je moguće češće ispunjavati svoj um
razmišljanjima o predmetima nebeskim, pa će ljubav koja se izliva na srca naša, da se
razgrana i rasplamti u nama. Istovremeno, što je moguće češće, molimo se, jer je
molitva najvažniji način i najjače sredstvo za naše obnovljenje i napredovanje. Molimo
se govoreći onako kako uči sveta Crkva: "Gospode, udostoj me da Te sada zavolim,
kao što nekad zavoleh greh".

Pošto sam sa pažnjom, sve ovo saslušao, usrdno sam zamolio ovog svetog oca da me
ispovedi i udostoji primanja svetih Hristovih tajni. I tako sam ujutru, udostojivši se
pričešća, hteo da se vratim u Kijev sa blagodatnim uputstvom, ali moj dobri otac, koji je
tog dana nameravao da ide u Lavru, ostavio me je, za to vreme, u svojoj pustinjskoj
ćeliji, da bih bez smetnji mogao da se predam molitvi i tihovanju. I zaista sam sve te
dane proveo kao na nebu: molitvama mog starca, ja nedostojni, naslađivao sam se
savršenim mirom. Molitva se tako lako i blagoprijatno izlivala u mom srcu da sam za to
vreme, kako bih rekao, zaboravio na sebe i na sve drugo - samo sam pomišljao o
Jedinom, o Isusu Hristu!

Na kraju, duhovnik se vratio i ja sam ga molio da mi da savet i pouku kada sada da

produžim bogotražiteljski put. On me je ovako blagoslovio: "Pođider u Počajev, pokloni
se tamo čudotvornoj stopi Prečiste Majke Božje i Ona će tvoje stope upraviti na put
mira". Tako sam ja, primivši sa verom njegov savet, posle tri dana pošao u Počajev.

Nisam baš sasvim bez teškoća prošao 200 vrsta, jer je put vodio mimo krčmi i jevrejskih
naselja, dok su se hrišćanska mesta retko sretala. Na jednom imanju video sam
starinsku rusku hrišćansku kuću i, obradovavši se, skrenuo sam da prenoćim i da
zamolim hleba za put, jer je mojih okrajaka već nestalo. Sreo sam domaćina - starca, po
svemu sudeći imućnog, i saznah da je on, kao i ja, iz orlovske gubernije. Čim sam ušao
u sobu prvo njegovo pitanje je bilo: "Kakve si ti vere?".

Ja sam odgovorio: da sam hrišćansko pravoslavne.

- Kakvo je to u vas pravoslavlje! - sa podsmehom je rekao on. "Kod vas je pravoslavlje

samo na jeziku, a na delima je to neverničko praznoverje. Znam ja, brate, tu vašu veru!
Mene samog je jedan učeni pop sablaznio i uveo u iskušenje, pa sam pristupio vašoj
crkvi, onda sam se, posle pola godine, ponovo vratio u našu zajednicu. Sablazan je ući
u vašu crkvu. Službu Božju đakoni kojekako mrmljaju, sve na preskok i nerazumljivo,
pevači po selima nisu bolji nego po krčmama; pa i narod stoji kako kome pada na
pamet - muškarci zajedno sa ženama, za vreme službe razgovaraju, vrte se na sve
strane, zagledaju i šetaju napred i nazad, te ne daju da se mirno i u tišini pomoliš.
Kakva li je to služba Božja? To ti je samo greh! A kod nas - kako je blagočestiva služba:
razgovetna, bez propuštanja, pevanje je umilno, a narod stoji tiho, muškarci odvojeno,
žene odvojeno i svi znaju gde i kakvu metaniju napraviti po ustavu svete crkve. Upravo,
čim stupiš u našu crkvu, odmah osećaš da si došao na službu Božju; a kad u vašu
crkvu dođeš, ne možeš da shvatiš gde si došao - u hram ili na pijacu!...

Slušajući ovo shvatio sam da je ovaj čovek staroverac. Ali pošto je govorio po istini, ja
nisam mogao da sporim i da ga razuveravam, nego sam samo pomislio da je
nemoguće obratiti staroverca istinskoj Crkvi, dok se kod nas ne ispravi ponašanje na
crkvenom bogosluženju i dok u svemu ne da primer duhovnosti. Staroverac ne zna ni
za šta unutrašnje; on se oslanja samo na spoljašnjost, a kod nas o njoj ne vode nikakvu
brigu.

I tako sam već hteo da krenem odavde i već sam izašao u predsoblje, kad sam
neočekivano, kroz otvorena vrata jednog sobička, video čoveka, koji po izgledu nije bio
Rus, gde leži na krevetu i čita knjigu. On me je pokretom pozvao k sebi i pitao ko sam.
Ja sam mu se predstavio a on je počeo da govori: "Slušaj, mili moj, ne bi li pristao da
meni bolesnome poslužiš makar nedelju dana, dok se ja, uz pomoć Božju, ne oporavim.
Ja sam Grk, monah sa Svete Gore Atonske, živim u Rusiji radi skupljanja priloga za
manastir. I eto, vraćajući se u svoj kraj, razboleo sam se tako da ne mogu da idem od
bola u nogama, pa sam zato i iznajmio ovde stan. Ne odbij me, slugo Božji, platiću ti".

- Nije mi potrebna nikakva plata; rado ću vam, čime mogu, poslužiti Boga radi. I tako
sam kod njega ostao. Mnogo sam se od njega naslušao o stvarima neophodnim za
spasenje duše. Pričao je o Svetoj Gori Atonskoj, o tamošnjim velikim podvižnicima i o
mnogim otšelnicima i zatvornicima. Kod njega je bilo "Dobrotoljublje" na grčkom jeziku i
knjiga Svetog Isaka Sirijanina. Zajedno smo čitali i upoređivali slovenski prevod Paisija
Veličkovskog sa grčkim originalom, pri čemu je on rekao da se sa grčkog i ne može
prevesti tačnije i vernije, nego što je preveo Paisije "Dobrotoljublje" na slovenski jezik.
Kako sam primetio, on se neprestano molio i bio je iskusan u unutrašnjoj molitvi srca pa
sam ga naročito ispitivao o toj molitvi. On je o njoj rado govorio (a govorio je tečno ruski)
a ja sam sa pažnjom slušao, čak sam i zapisao mnoge njegove reči. Evo, na primer,
kako je on objašnjavao prednost i veličinu Isusove molitve.

- "Veličina Isusove molitve", govorio je on, "otkriva se i samim njenim oblikom, koji se
sastoji iz dva dela: u prvom, to jest Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, uvodi razum u
život Isusa Hrista, ili, kako se izražavaju Sveti Oci, "skraćuje u sebi čitavo Evanđelje", a
u drugom delu, to jest; pomiluj me, grešnoga, ona predstavlja povest naše slabosti i
grešnosti. U svemu tome je značajno da se ne može mudrije, suštastvenije i jasnije
izraziti, želja i molba bedne, grešne i smirene duše, nego baš ovom rečju - pomiluj me!
Nijedan drugi izraz ne bi bio tako dovoljan i pun kao ovaj. Na primer, ako bi kazali:
"oprosti mi", "oprosti grehe moje", "oprosti bezakonja", "izbriši prestupe", sve bi to
izražavalo samo jednu molbu o izbavljenju od kazne koje se plaši slaba i lenjiva duša.
Ali izraz pomiluj me, predstavlja ne samo želju da se dobije oproštaj, želju koja je
pobuđena strahom, nego predstavlja i istinski vapaj sinovske ljubavi koja se uzda u
milosrđe Božje i koja smireno saznaje slabosti svoje i nedostatak bdenja nad sobom.
Ove reči su vapaj za milošću da Bog daruje Duha sile, Duha Koji ukrepljuje u borbi
protiv iskušenja i pobeđuje naklonost ka grehu. Slično kao što siromašni dužnik moli
milostivog zajmodavca ne samo da mu oprosti dug nego i da mu udeli milostinju,
sažalivši se nad njegovom krajnjom bedom, ova duboka reč "pomiluj me" kao da kaže:
"Milostivi Gospode! Oprosti mi grehe i pomozi da ispravim svoj život, razgori u mojoj
duši stremljenje da idem za zapovestima Tvojim, učini mi milost praštajući grehe moje i
obraćajući rasejani um moj, volju i srce moje k Tebi Jedinom".

Začudio sam se mudrim rečima njegovim i zahvalio se za pouku grešnoj duši mojoj, a
on mi je na to rekao:
- Ako hoćeš, još ću ti reći nešto (i nazvao je to učeno, jer je završio Atinsku Akademiju)
o intonaciji Isusove molitve. Gledaj: često sam imao prilike da čujem kako mnogi
bogobojažljivi hrišćani tvore ustima Isusovu molitvu po zapovesti reči Božje i predanju
svete Crkve i to čine ne samo u domaćoj molitvi nego i u hramu Božjem. Sa pažnjom i
zadovoljstvom prisluškujući ovo tiho izgovaranje molitve, mogao sam, na korist duše,
primetiti da ovaj molitveni glas kod mnogih biva različit: neki uzdižući ton na samoj prvoj
reči molitve, to jest rekavši Gospode, sve ostale reči izgovaraju nižim glasom i
podjednako. Drugi, počinju molitvu nižim tonom, povišavajući glas na sredini, to jest, na
reči Isuse, i čineći usklik, ostale reči ponovo završavaju sniženjem tona, onako kako su i
počeli. A neki, počevši i produživši prethodne reči molitve niskim i jednakim tonom na
poslednjoj reči, to jest pomiluj me, uzvišuju glas s ushićenjem. Neki opet, izgovarajući
punu molitvu, to jest: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog, prave
povišenje glasa samo na reči - Sine Božji.

Sad gledaj: molitva je jedna te ista. Pravoslavni hrišćani svi isto veruju da ova najvažnija
i viša od svih molitava sadrži u sebi dve stvari. - Gospode Isuse i Njegovo
umilostivljenje. Zašto je onda ne izgovaraju svi u istoj intonaciji? Zašto se duša ne
umiljava uvek na istom i svima poznatom mestu, i zašto se to umiljavanje ne izražava u
uvek istom povišenju i napregnutošću tona? Može biti da će na ovo mnogi odgovoriti da
se to dešava kao posledica navike, ili podražavanja drugih, ili u saglasnosti sa ličnim
shvatanjima, ili na kraju, kako je kome lakše i udobnije da izgovori. Ali ja o svemu tome
mislim sasvim drukčije. Ja bih želeo da u svemu tome nađem nešto više o čemu ne zna
ne samo onaj koji osluškuje nego čak ni onaj koji se moli. Nema li ovde tajnog kretanja
Duha Svetog "koji se moli uzdisajima neiskazanim" - u onima koji ne znaju kako i o
čemu se treba moliti, i ako se svako moli u ime Isusa Hrista, Duhom Svetim, po rečima
Apostola, da za tajno delujući Sveti Duh "daje molitvu onome koji se moli". I zajedno sa
tim on svakome može da daruje blagodatni dar Svoj: jednome pobožni strah Božji,
drugome ljubav, trećem čvrstinu vere ili umilno smirenje. Tako onaj koji je dobio dar
straha Božjeg proslavlja silu Svedržitelja i u molitvi svojoj izražava, sa naročitim
osećanjem i zadivljenošću, reč "Gospode" u kojoj on podrazumeva veličinu i vlast
Tvorca sveta. Onaj koji je dobio tajanstveno izlivanje ljubavi u srcu, pre svega se
ushićuje i napaja sladošću usklika "Isuse Hriste", kao što jedan starac nije mogao ni čuti
ime "Isuse" bez naročitog ushićenja ljubavi i sladosti makar se to ime izgovaralo i u
običnom razgovoru. Onaj koji nepokolebljivo veruje u Božanstvo Isusa Hrista,
jednosuštno Bogu Ocu, rasplamsava se još više, učvršćuje se u veri, izgovarajući reči
"Sine Božji". Onaj, pak, koji je dobio dar smirenja i koji duboko saznaje svoju slabost,
smiruje se skrušeno i sa posebnom napregnutošću izgovara poslednje reči Isusove
molitve - "pomiluj me", hraneći nadu u milosrđe Božje i gnušajući se sopstvenog
padanja. Eto razloga, kako ja mislim, za različite intonacije prilikom izgovaranja molitve
u ime Gospoda Isusa Hrista! Iz svega ovoga se prilikom slušanja može razumeti (u
slavu Božju i na sopstvenu korist) ko je naročito prožet kojim osećanjem i ko ima kakav
duhovni dar. O ovome su mi neki govorili: "Zašto se svi ovi znaci tajnih duhovnih darova
ne javljaju zajedno? Tada se ne bi samo jedna, nego svaka reč molitve, izgovarala
povišenom intonacijom onoga koji se moli"... Na ovo sam ja ovako odgovorio: "pošto
blagodat Božja premudro razdeljuje darove, to jest, svakome po njegovoj snazi i potrebi,
kako se vidi iz Svetog Pisma, ko onda može ograničenim razumom da ispita i oceni
raspodelu blagodati. Nije li glina u punoj vlasti grnčara i nije li on slobodan da od nje čini
šta hoće?"...

Pet dana sam proveo sa tim starcem i on je pomalo počeo da se oporavlja. To vreme je
za mene bilo tako korisno da nisam ni primetio kako je letelo jer mi, u svom sobičku,
kao u molčalnici, ništa drugo nismo radili nego se samo molili u sebi prizivajući ime
Isusa Hrista, ili smo govorili uvek o istom predmetu, to jest - unutrašnjoj molitvi.

Jednom je do nas navratio neki bogomoljac i mnogo je jadikovao i kukao i kudio

Jevreje, kroz čija je naselja prošao i od kojih je pretrpeo prevare i neprijatnost. Toliko je
bio na njih ogorčen da ih je proklinjao i čak govorio da su nedostojni da žive na zemlji
zbog njihovog pobunjeništva i neverovanja, pa je na kraju rekao da oseća nesavladivu
odvratnost prema njima. Slušajući sve ovo moj starac je počeo da ga urazumljuje:

"Nepotrebno ti, prijatelju moj", rekao je on, "tako napadaš i proklinješ Jevreje; ta i oni su
takva sazdanja Božja kao i mi, i njih treba žaliti i moliti se za njih a ne proklinjati ih. Veruj
mi da tvoja ogorčenost proističe otuda što ti još nisi učvršćen u ljubavi Božjoj i nemaš
unutrašnji molitveni zalog, pa zato nemaš ni unutrašnjeg mira. Pročitaću ti šta o tome
piše kod Svetih Otaca. Poslušaj šta kaže sveti Marko Podvižnik: "Duša koja se
unutrašnje sjedinila sa Bogom, od prevelike radosti biva kao nezlobivo i prostosrdačno
dete, i već ne osuđuje nikoga, - ni Grka, ni neznabošca, ni Judeja, ni grešnika, nego na
sve bez razlike gleda čistim okom i podjednako se raduje celom svetu i želi da i svi Grci
i Jevreji i neznabošci proslavljaju Boga". A egipatski Makarije Veliki govori da se
unutrašnji ljudi "toliko razgorevaju ljubavlju da bi, ako bi to bilo moguće, svakoga čoveka
u nedra uselili; ne razlikujući zlog ili dobrog". Eto, brate mili, kako rasuđuju Sveti Oci, i
zato ti savetujem da, ostavivši gnev, na sve i sva gledaš kao na ono što je pod
promislom sveznajućeg Boga i da pri susretu sa nevoljama pre svega kriviš sebe za
nedostatak trpljenja i smirenja".

Tako je prošlo nešto više od nedelju dana. Starac je ozdravio i ja sam mu od sveg srca
zablagodario za sve pouke i oprostio se sa njim. On je pošao u svoje mesto, a ja na put
koji je bio preda mnom.

Već sam počeo da se približavam Počajevu, i još mi je ostalo nekih sto vrsta kod me je
sustigao jedan vojnik. Pitao sam ga kuda ide i on mi je rekao da ide u svoj kraj, u
Kamenec-Podoljsku guberniju. Prošavši sa njim u ćutanju deset vrsta, primetio sam da
on teško uzdiše kao da ga nešto veoma žalosti i da je vrlo mračan. Pitao sam ga: "Zašto
si tako tužan?" A on se pribio uz mene i počeo da govori: "Dobri čoveče, kad si već
primetio moju tugu, onda prizovi Boga za svedoka i zakuni se da me nikome nećeš
odati pa ću ti ispričati sve o sebi, jer meni preti smrt a nemam sa kim da se
posavetujem".

Ja sam ga hrišćanski uveravao da nemam baš nikakve potrebe nikome i ništa da

odajem, i da sam po bratskoj ljubavi rad da ga posavetujem koliko mogu.
"Onda slušaj", rekao je on, "mene su dali u vojsku kao vlastelinskog seljaka. Odsluživši
pet godina postalo mi je nepodnošljivo teško, a i često su me kažnjavali za neispravnost
i pijanstvo. Zato sam smislio da bežim - i evo, sad je već petnaesta godina, od kako
sam u bekstvu. Šest godina sam se skrivao kojekuda, krao po podrumima i ambarima,
odvodio konje, provaljivao u dućane, i sve sam to radio sam; pokradene stvari sam
unovčavao kod raznih lupeža; novac bih propio, bavio bih se i razvratom i činio sam sve
grehe i jedino što još nisam ubio. I sve je to išlo bez problema. Na kraju. dospeo sam u
zatvor zbog skitničenja bez putne isprave, ali sam i tu iskoristio priliku i pobegao. A
onda sam, neočekivano, sreo vojnika koji je bio otpušten i išao svojoj kući u daleku
guberniju. Kako je bio bolestan i jedva mogao da ide, zamolio je mene da ga odvedem
do najbližeg sela, ne bi li se tamo negde smestio. Ja sam ga i doveo. Nadzornik nas je
pustio da prenoćimo u šupi na senu; tako smo i legli. Probudivši se rano ujutru,
pogledao sam, a ono moj vojnik već umro i sav se ukrutio. Ja požurih da preturim po
njegovim džepovima da nađem njegovu otpusnicu i kad sam je našao, pored nje i
prilično novaca, izvukao sam se brže bolje napolje dok su svi spavali, pa na zadnji izlaz
i u šumu... Tako sam i otišao. Pročitao sam njegovu ispravu i video da se i godine i lični
znaci sa mojima gotovo poklapaju. Obradovao sam se tome i hrabro pošao u daleku
Astrahansku guberniju. Tamo sam se opametio i počeo da radim kao najamnik. Tako
sam dospeo kod jednog starog građanina koji je imao svoju kuću i trgovao stokom. On
je bio sam, i živeo je jedino sa svojom kćerkom udovicom. Proživevši kod njega godinu
dana, oženio sam se njegovom kćerkom. Onda je starac umro. Mi nismo umeli da
produžimo sa trgovinom; ja sam počeo ponovo da pijem, žena takođe, i za godinu dana
smo proćerdali sve što nam je starac ostavio. Na kraju je i moja žena zanemoćala i
umrla i ja sam prodao sve što je ostalo, pa i kuću, a novac sam ubrzo propio; nije više
ostalo ništa od čega bi da se živi. Tako sam se opet vratio pređašnjem zanatu i stao da
živim od krađe i to još drskije jer sam imao putnu ispravu. Ponovo sam se odao bludu
čitavu godinu. Jedno vreme mi nešto nije polazilo za rukom i jedva sam ukrao od jednog
bezzemljaša staru mršavu kobilu, pa sam je prodao za pola rublje živoderu. Uzevši
novac pošao sam u kafanu, popio vino i smislio da pođem u jedno selo gde je bila
svadba, pa da tamo, kada svi posle gozbe zaspu, ukradem nešto bolje što mi dođe do
ruku. Kako sunce još nije sasvim zašlo, pošao sam u šumu da tamo dočekam ponoć.
Prilegavši, čvrsto sam zaspao; kad u snu vidim kako stojim na velikom lepom pašnjaku.
Uskoro je na nebu počeo da se diže strašan oblak i ubrzo se razlegao grom takve
snage da se zemlja podamnom razjapila i mene kao da je ukucalo u zemlju do samih
ramena, tako da me je zemlja sa svih strana priklještila. Samo su mi glava i ruke ostali
napolju. Onda se onaj strašni oblak spustio na zemlju i iz njega izašao moj deda koji je
umro pre dvadeset godina. On je bio blagočestiv čovek i trideset godina je proveo kao
crkveni odbornik u našem selu. Sa srditim i strašnim izgledom mi je prišao, tako da sam
drhtao od straha. Pogledavši oko sebe video sam gomile stvari koje sam za nekoliko
godina bio nakrao. Još više sam se uplašio. Deda mi je prišao i, pokazujući na prvu
gomilu, strašnim glasom rekao: "Šta je ovo?! stežite ga!" I odjednom je zemlja počela sa
svih strana da me steže i pritišće, da sam, ne mogavši da podnosim bol i iznemoglost,
zaječao i povikao: "Pomilujte!" Ali mučenje se produžavalo. Onda je deda pokazao na
drugu gomilu i takođe rekao: "A šta je ovo?! Stežite ga jače!" I ja sam osetio tako
strašan bol da nikakvo mučenje na ovom svetu ne može sa njim da se uporedi. Na kraju
je moj deda doveo pred mene onu kobilu koju sam juče ukrao, i uzviknuo: "A ovo šta je?
stežite ga koliko možete više!" I mene je tako mučno pritiskao sa svih strana da ne
mogu ni da ispričam kako je bilo iscrpljujuće; baš kao da su ove žile iz mene izvlačili i sa
užasnom snagom pritiskivali tako da više nisam mogao da trpim, i ostao bih bez svesti
kad bi se ove muke makar i malo produžile. Ali tada se kobila ritnula, pogodila me u lice
i rasekla ga. I u tom trenutku sam se sav u užasu probudio tresući se kao raslabljen.
Pogledao sam, a ono - već se razdanjuje i izlazi sunce. Pipnem se za lice: iz rane teče,
krv, a i ona mesta koja su u snu bila u zemlji kao da su odrvenela i kao da mravi preko
njih pužu. Uplašivši se, jedva sam nekako ustao i pošao kući. Lice me je dugo bolelo.
Evo i sada se vidi ožiljak koga ranije nije bilo. I tako su me, posle ovog viđenja, često
napadali strah i užas, i čim se setim muka koje sam sanjao, biva mi tako teško da ne
znam kuda da se denem. Što je više vreme prolazilo ovo je stalo sve češće da se
ponavlja, pa sam, na kraju, počeo da se plašim ljudi i da se stidim kao da su svi znali za
moja bivša nevaljalstva. Od ove muke nisam više mogao ni da pijem ni da jedem, ni da
spavam, i lelujao sam se kao senka. Mislio sam da pođem u svoj puk i da sve priznam:
kad me kazne možda bi mi Bog oprostio grehe. Ali sam se uplašio, jer tamo progone
kroz stroj, i predomislio. I tako mi je od muke bilo došlo da se utopim, ali mi je pala na
pamet misao da mi ni inače nije suđeno da dugo živim i da ću uskoro umreti, jer mi se
sva snaga osušila, pa sam smislio da pođem i da se oprostim sa rodnim krajem i da
tamo umrem. Imam tamo i nekakvog rođaka. I eto, sada idem tamo već pola godine, a
sve me muči teskoba i strah. Šta ti misliš dobri čoveče, šta da uradim? Jer da trpim više
ne mogu!"...

Saslušavši sve ovo u sebi sam se zadivio i proslavio premudrost i blagodat Božju, videći
kako ona na različite načine obraća grešnike, pa sam počeo da mu govorim: "Brate mili,
trebalo bi da se u vreme takve teskobe i straha moliš Bogu. To je glavni lek od svega
što nas muči".

- "To nikako ne mogu" - reče on meni, "čini mi se - čim bih počeo da se molim, odmah bi
me Bog zgromio".

- Gluposti, brate! Takve misli tebi đavo potura. Bog je beskrajno milosrdan i sažaljiv na
grešnike i onima koji se kaju brzo prašta. Ti valjda znaš Isusovu molitvu, to jest
"Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog". E pa nju počni da govoriš bez prestanka.

- Ta kako ne bih znao tu molitvu. Kad sam išao u krađu govorio sam je da bih bio
hrabriji.

- E pa sad gledaj: Bog te nije zgromio kada si, išavši da činiš bezakonje, govorio
molitvu. Da li će te pogubiti onda kada počneš da se moliš na putu pokajanja? Vidiš li
sada da su tvoje misli bile od đavola!... Poveruj mi, mili moj, ako budeš govorio ovu
molitvu, bez obzira na to kakve ti misli budu nailazile, uskoro ćeš osetiti radost, sav tvoj
strah i teskoba će proći i ti ćeš se, na kraju, savršeno umiriti. Bićeš pobožan čovek i sve
grehovne strasti će da iščeznu. Uveravam te, jer sam mnogo sličnog sam doživeo.

Ispričao sam mu nekoliko slučajeva kod kojih je Isusova molitva pokazala svoju
čudotvornu silu nad grešnicima. Na kraju sam počeo da ga nagovaram, da, pre nego
što ode u svoj kraj, svrati sa mnom do Počajevske Majke Božje, do tog pribežišta
grešnika, pa da se tamo u manastiru ispovedi i pričesti. Sve to je moj vojnik slušao sa
pažnjom i kako se moglo videti, sa radošću. I tako je na sve pristao. Pošli smo u
Počajev zajedno pod uslovom da jedan sa drugim ništa ne govorimo, nego da
neprestano činimo Isusovu molitvu. I tako smo u ćutanju išli. Drugog dana mi je rekao
da se oseća lakše; i videlo se da je bio mirniji nego ranije. Posle tri dana smo stigli u
Počajev i ja sam ponovo rekao da ni danju ni noću, sve dok ne zaspe, ne prekida
molitvu i uveravao ga da će ga sveto ime Isusovo, koje je nepodnošljivo neprijateljima,
spasti i pritom sam mu pročitao iz "Dobrotoljublja" o tome da Isusovu molitvu sa
osobitom marljivošću treba da izgovaramo onda kad se spremamo za pričešće svetim
Hristovim tajnama. On je tako i postupio i odmah se ispovedio i pričestio. Mada su ga
pomisli ponekad još napadale, lako ih je proganjao molitvom Isusovom. U nedelju, da bi
lakše ustao na jutrenje, legao je ranije, čineći neprestano Isusovu molitvu, a ja sam još
sedeo u uglu čitajući moje "Dobrotoljublje". Prošao je oko sat; on je zaspao a ja sam
počeo da se molim. Odjednom, posle dvadesetak minuta on se trgao, i probudivši se,
brzo poskočio, dotrčao do mene sav u suzama i s velikom radošću rekao: "Ah brate, šta
sam sada video! Kako mi je sada lako na duši i kako sam radostan! Verujem da Bog ne
muči nego miluje grešnike. Slava Tebi, Gospode, slava Tebi!"

Začuđen i obradovan ovim zamolio sam ga da mi podrobno ispriča šta se sa njim

desilo.

- Evo šta! Tek što sam zaspao, kad ugledah sebe u istoj onoj šumi u kojoj su me mučili.
U početku sam se uplašio, ali vidim da umesto oblaka izlazi jasno sunce. Predivna
svetlost je obasjala ceo lug; i ja sam u njemu video lepo cveće i travu. Odjednom mi se
približio moj deda tako blagog izgleda da ga se ne možeš nagledati, i onda mi ljubazno i
blago rekao: "Idi u Žitomir, u crkvu svetog Georgija Pobedonosca; tamo će te uzeti za
crkvenjaka i budi tamo do kraja života, i moli se neprestano; Bog će te pomilovati!"
Rekavši ovo osenio me je krsnim znakom i istog trenutka iščezao. Osetio sam takvu
radost da se ne može iskazati; kao da se nekakav teret sa mene svalio a ja uzleteo na
nebesa... I tada sam se probudio osećajući neku lakoću, a srce nije ni znalo šta da radi
od radosti. I šta će sada? Odmah ću poći u Žitomir, kako mi je rekao deda. Sa molitvom
će mi i put biti lak!

- Pomiluj, dragi brate, kako ćeš krenuti u ponoć? Saslušaj makar jutrenje; pomoli se i
kreni s Bogom.

Tako nismo ni spavali nego smo posle ovog razgovora pošli u crkvu. On se svo jutrenje
molio prilježno i sa suzama i govorio da se oseća veoma lak, da je radostan i da molitvu
Isusovu vrši sa sladošću. Onda se još i pričestio, pa sam ga posle ručka ispratio na
žitomirski put, te smo se, sa suzama i radošću, oprostili.

Posle ovoga, ja sam počeo da razmišljam o sebi. Kuda da krenem? Na kraju sam
odlučio da se vratim u Kijev. Tamo su me privlačili mudri saveti tamošnjeg mog
duhovnika a i nada da će on možda naći nekog hristoljubivog dobrotvora da me otpravi
u Jerusalim, ili, u najmanju ruku, na Svetu Goru. Proživeo sam još nedelju dana u
Počajevu, provodeći vreme u sećanju na poučne susrete koje sam imao na svom
putovanju, pri čemu sam neka od tih sećanja i zapisivao. Onda sam se spremio za put,
prihvatio torbu i pošao u crkvu da se pred put poklonim Majci Božjoj, pomolim se, pa da
krenem.

U crkvi sam stajao pozadi. Ušao je neki čovek, koji nije bio baš bogato odeven, ali zato
veoma blagorodnog izgleda, i pitao me gde se prodaju sveće. Pokazao sam mu.
Liturgija je prošla a ja sam ostao da se pomolim pri stopi Majke Božje. Pomolio sam se i
pošao na put. Prošavši malo niz ulicu, video sam na jednoj kući otvoren prozor uz koji je
sedeo gospodin i čitao knjigu. Trebalo je da prođem pored ovog prozora i mogao sam
da vidim da je to čovek koji me je u crkvi pitao za sveće. Prolazeći, skinuo sam kapu a
on mi je mahnuo da priđem i pitao - "Ti mora da si putujući poklonik" i, pozvavši me k
sebi, raspitivao se ko sam i kuda idem. Zatim me poslužio čajem i rekao: "Poslušaj me,
rode moj! Ja bih ti savetovao da pođeš u Solovecki manastir. Tamo postoji veoma
usamljen i tih skit koji se zove Anzerski. To ti je takvo mesto kao druga Sveta Gora i
tamo svakoga primaju, a poslušanje se samo u tome sastoji da se po redu u crkvi čita
Psaltir, po četiri sata na dan. Eto i ja sam putujem tamo a po zavetu idem peške. Pošli
bismo zajedno, i sa tobom bih bio bezbedniji jer govore da je put ovde pust, a ja uz
sebe nosim i novac pa bih te hranio tokom puta. A išli bismo na desetak metara jedan
od drugoga da ne bismo jedan drugome smetali u molitvi. Razmisli, brate, i pristani!
Biće ti sve ovo na korist."

Čuvši ovaj poziv, ja sam ga smatrao za volju Majke Božje, koju sam molio da me usmeri
na dobar put, i ne razmišljajući više, odmah sam pristao.

Tako smo drugog dana krenuli na put. Išli smo tri dana kako smo se dogovorili, jedan
iza drugog. On je neprestano čitao knjigu, koju ni danju ni noću nije ispuštao iz ruku, a
ponekad je o nečem razmišljao. Na kraju smo se zaustavili na jednom mestu da
ručamo. On je jeo a knjiga je pred njim ležala otvorena i često je na nju pogledao. Video
sam da je ta knjiga Evanđelje pa sam mu rekao:

- Uzeću sebi slobodu, baćuška, da vas pitam zbog čega vi neprestano, ni danju ni noću
ne ispuštate iz ruku Evanđelje, nego ga uvek nosite i čitate?

- Zato, odgovorio je on, da bih gotovo neprestano mogao da se poučavam iz njega.

- A čemu se vi poučavate? produžio sam ja.

- Hrišćanskom životu koji se sastoji u molitvi. Smatram da je molitva najvažniji i

neophodan uslov za spasenje i prva obaveza svakog hrišćanina. Molitva čini i prvi
stepenik i venac blagočastivog života. Zato Evanđelje i zapoveda da se uvek i
neprestano molimo; za druga blagočestiva dela naznačeno je njihovo vreme, a za
molitvu nema nekog posebnog vremena. Bez molitve se ništa dobro učiniti ne može; a
bez Evanđelja se ne može naučiti pravoj molitvi. Zato su svi, koji su putem unutrašnjeg
života postigli spasenje, kako svešteni propovednici reči Božje tako i pustinjaci, pa čak i
svi bogobojažljivi hrišćani, kao neophodno i svakodnevno svoje zanimanje su imali
proučavanje dubine reči Božije, a čitanje Evanđelja je činilo najvažniji njihov posao.
Mnogi od njih su neprestano u svojim rukama imali Evanđelje, a onima koji su od njih
tražili savet kako da se spasu, govorili su: "sedi u bezmolvnoj keliji i čitaj i pročitavaj
Evanđelje".

Meni se jako dopalo ovo njegovo rasuđivanje i težnja ka molitvi, pa sam ga još pitao: "A
iz kog dela Evanđelja vi naročito crpite učenje o molitvi?"

- Od sva četiri Evanđelista, odgovorio je on, jednom rečju iz čitavog Novog Zaveta,
čitajući ga redom. Dugo ga čitajući i udubljujući se, otkrila mi se postepenost i pravilna
veza učenja o molitvi u celom Evanđelju, počinjući od prvog Evanđeliste pa tako po
redu i pravilnim poretkom. Na primer: od samog početka izložen je pristup ili uvod u
učenje o molitvi. Zatim, oblik ili spoljašnji izraz u rečima, dalje - uslovi neophodni za
molitvu, pa sredstvo kako da je čovek nauči i primeni. Na kraju, tajanstveno učenje o
unutrašnjoj, duhovnoj, neprestanoj molitvi u ime Isusa Hrista, koja je predstavljena kao
viša i blagotvornija od formalne molitve, a potom njena nužnost, njeni blagi plodovi i
ostalo. Jednom rečju, podrobno i puno poznavanje upražnjavanja molitvenosti u njenom
sistematskom poretku i redosledu, nalazi se u Evanđelju od samog njegovog početka,
pa do kraja.

Čuvši ovo imao sam nameru da ga zamolim da mi o svemu tome kaže nešto
podrobnije. Zato sam i počeo da mu govorim: "Kako ja više od svega volim da slušam i
razgovaram o molitvi, to bih poželeo da shvatim svu tajanstvenu povezanost učenja o
molitvi nešto detaljnije. Pokažite mi, Gospoda radi, sve to na primeru samog Evanđelja".

On je na to pristao i rekao mi je: "Otvori svoje Evanđelje, gledaj i pamti ono što ću ti
govoriti" (dao mi je i olovku). Evo tih mojih beležaka.

- Prvo nađi, počeo je da govori, kod Evanđeliste Mateja 6. glavu i pročitaj u njoj od
petog do devetog stiha. Vidiš li tu pripremu za molitvu ili uvod koji poučava da ne radi
slave i ne na bučnom mestu, nego u usamljenosti i miru treba početi molitvu i moliti se
za oproštaj grehova i još za sjedinjenje sa Bogom, a ne izmišljati mnoge i suvišne
molbe o raznim životnim potrebama, kao što to čine neznabošci. Onda čitaj dalje istu tu
glavu od stiha devetog do četrnaestog. Ovde je dat oblik molitve, to jest, kakvim rečima
treba da je izgovaram. U njoj je premudro sjedinjeno sve najnužnije našem životu. Za
ovim produži još čitanje četrnaestog i petnaestog stiha iste glave i naći ćeš uslove koje
je neophodno ispuniti da bi molitva bila uspešna, jer bez praštanja onima koji su nas
uvredili, ni Gospod neće oprostiti nama naše grehe. Prešavši na 7. glavu, naći ćeš od
sedmog do dvanaestog stiha sredstva za uspeh u molitvi i obodrenje nade: "Moliti,
tražiti, kucati". Ovi izrazi govore o učestalosti molitve tako da ona ne samo što prati sve
druge poslove, nego joj treba posvetiti još više vremena nego njima. Ovo predstavlja
najvažnije svojstvo molitve...

Primer za ovo ćeš videti u 14. glavi Evanđeliste Marka od trideset drugog do
četrdesetog stiha, gde sam Gospod Isus Hristos ponavlja više puta jednu te istu
molitvenu reč. Sličan primer učestalosti molitve daje i Evanđelist Luka u priči o upornom
moljenju prijatelja (Lk. 11, 5-14), a takođe i u mnogobrojnim molbama udovice sudiji (Lk.
18,1-15), prikazujući tako zapovest Isusa Hrista, da smo dužni uvek, na svakom mestu i
u svako vreme, da se molimo i da ne padamo u malodušnost, to jest da se ne lenjimo.

Posle ovih važnih pouka otkriva se u Evanđelju Jovanovom suštinsko učenje o tajnoj
unutrašnjoj molitvi srca; najpre se daje u mudroj priči razgovor Isusa Hrista sa
Samarjankom, gde se otkriva unutrašnje poklonjenje Bogu u duhu i istini, kakvo Bog
želi, koje i jeste neprestana istinska molitva, kao živa voda što teče u život večni. (Jn. 4,
5-25). Dalje, u petnaestoj glavi od četvrtog do osmog stiha još je jasnije prikazana
snaga i neophodnost unutrašnje molitve, to jest prebivanje duše u Hristu, u
neprestanom sećanju na Boga. Na kraju, pročitaj u 16. glavi kod ovog Evanđeliste, od
dvadeset trećeg do dvadeset petog stiha. Pogledaj kakva se tu otkriva tajna! Vidiš li da
molitva u ime Isusa Hrista, ili takozvana Isusova molitva, to jest, Gospode Isuse Hriste,
pomiluj me, često i višestruko ponavljana, ima izuzetnu snagu i sa velikom lakoćom
osvećuje i otvara srce. To se može primetiti i iz primera Apostola koji su već više od
jedne godine bili učenici Gospoda Isusa i koje je On već bio naučio molitvi Gospodnjoj,
to jest, "Oče naš"- koja nam je od njih i poznata, ali im je tek pri okončanju Svog
ovozemaljskog života otkrio tajnu, šta im je još u molitvi nedostajalo da bi ona bila u
potpunosti uspešna. Rekao im je - : "do sada ne iskaste ništa u moje ime; Što god
zaištete od Oca u ime moje, daće vam". Tako je s njima i bilo jer posle ovoga, kada su
Apostoli naučili da prinose molitvu u ime Gospoda Isusa Hrista, oni su učinili toliko
divnih čudesa, i tako obilno se i sami prosvetlili!... Vidiš li sada povezanost i punoću
učenja o molitvi kako je mudro izloženo u Evanđelju. Ako posle ovog pristupiš čitanju
poslanica Apostolskih, i u njima ćeš naći isto do sledno učenje o molitvi.

Ukazaću ti na neka mesta na kojima se govori o osobinama molitve. Tako se u delima

Apostolskim opisuje praksa, ta jest, marljivo i stalno bavljenje molitvom prvih hrišćana,
prosvećenih verovanjem u Isusa Hrista (Del. Ap. 4, 31). Govori se o plodovima ili
posledicama ovog postojanog prebivanja u molitvi, to jest, o izlivanju Duha Svetog i
Njegovih darova na one koji se mole. Slično ovome ćeš videti u 16. glavi u dvadeset
petom i dvadeset šestom stihu. Zatim čitaj po redu Poslanice Apostolske i videćeš:

1) kako je molitva neophodna u svim slučajevima života (Jak. 5, 13-16); 2) kako Duh
Sveti pomaže da se molimo (Jev. 1, 20-21) i (Rim. 8, 26); 3) kako se uvek mora moliti
duhom (Ef. 6, 18); 4) kako su potrebni spokojstvo i unutrašnji mir pri molitvi (Fil. 4, 6-7);
5) koliko je neophodno moliti se neprestano (I Sol. 1, 17) i 6) na kraju, da se moramo
moliti ne samo za sebe nego i za sve (I Tim. 2, 1-5).

Na ovaj način, čitajući dugo i pažljivo, moguće je učiniti mnoga otkrića tajanstvenih
saznanja, sakrivenih u reči Božjoj, koja izmiču pri retkom i površnom čitanju. Da li si sad
shvatio kako premudro i kako dosledno, u tajnoj i sistematičnoj povezanosti, otkriva
Novi Zavet Gospoda našeg Isusa Hrista učenje o ovom predmetu koji smo mi sada
istražili? U kakvom je divnom poretku ono izloženo kod sva četiri Evanđelista. Eto, na
primer, kod Svetog Mateja vidimo pristup ili uvod u molitvu, sam oblik, uslove i ostalo;
idući dalje, kod Svetog Marka nalazimo primere; kod Svetog Luke priče a kod Svetog
Jovana tajanstveno upražnjavanje unutrašnje molitve, premda se kod svakog
Evanđeliste (kraće ili opširnije) sve ovo može naći! U Delima Apostolskim se pokazuju
praksa i posledice molitve, u Poslanicama Apostolskim kao i u samom Otkrivenju,
mnoga svojstva su neraskidivo povezana sa činom molitve!... Eto zašto je meni
Evanđelje dovoljno za izučavanje puteva dušespasavajućeg života.

Za sve vreme, dok mi je pokazivao i objašnjavao, ja sam beležio sva ukazana mesta u
mom Evanđelju koje je bilo u mojoj Bibliji. Sve se to pokazalo izuzetno poučnim i ja sam
mu za sve mnogo zahvaljivao.

Potom smo išli još pet dana u ćutanju. Mog saputnika su veoma zabolele noge,
verovatno od nenaviknutosti na dugo pešačenje, i onda je iznajmio kola. pa je i mene
uzeo sa sobom. Tako smo se dovezli i u vaš kraj i zaustavili se ovde na tri dana da
bismo, odmorivši se, krenuli u Anzere, kuda on s nestrpljenjem želi da stigne.

- Izuzetan je taj tvoj prijatelj! Mora biti, uz svu njegovu blagočestivost, da je i veoma
obrazovan. Želeo bih i ja da ga vidim.

Mi smo uzeli stan; a ako želite, dovešću vam ga sutra. Sada je već kasno... Oprostite!

NAPOMENE:

1. Preveo Pavle Rak. Redaktura Đorđa Janića.

ŠESTI SUSRET
sadržaj

Brat pomagan od brata tvrd je i visok kao grad, utvrđen je kao moćno carstvo. (Prič. 18,
19)

- Evo, kako sam vam juče obećao, doveo sam sa sobom i mog poštovanog saputnika
koji je dušekorisnom besedom olakšao moj put i koga ste poželeli da vidite.

- Veoma mi je drago, a nadam se biće i uvaženim mojim posetiocima, da vas obojicu

vidimo i čujemo vaše iskusne reči. Ovo su moji gosti - prepodobni monah, shimnik, i
blagočastivi sveštenik. A gde su dvoje ili troje sabrani u ime Isusa Hrista, tamo je i On
Sam obećao da će biti; znači nas je ovde već petorica u Njegovo ime, pa će se valjda, i
Njegova blagodat tim štedrije izliti na nas!

Jučerašnja priča tvoga saputnika, dragi brate, o tvojoj plamenoj privrženosti svetom
Evanđelju, veoma je lepa i poučna. Zanimljivo je čuti na koji ti se način otkrila ta velika
blagočestiva tajna?

- Gospod Koji je prepun ljubavi i Koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine,
otkrio mi je, u velikoj milosti Svojoj, ovo znanje na čudan način, bez ikakvog ljudskog
posredništva. Pet godina sam bio profesor u gimnaziji idući kroz život mračnim
putevima razvrata i baveći se sujetnom ovosvetskom filosofijom, a ne Hristovom
naukom i možda bih i potpuno propao da me donekle nije održavalo to što sam živeo
zajedno sa svojom blagočestivom majkom i rođenom sestrom - čistom devojkom...
Jednom, dok sam šetao bulevarom, sreo sam i upoznao se sa lepim mladim čovekom,
koji je za sebe rekao da je Francuz, student sa preporukama, koji je nedavno stigao iz
Pariza i koji je za sebe tražio mesto domaćeg učitelja. Njegova izuzetna obrazovanost
mi se veoma dopala i ja sam ga pozvao da navrati kod mene, te smo se tako sprijateljili.
U toku dva meseca on me je često posećivao i mi smo ponekad zajedno izlazili u
društva, naravno sva lakomislena i nemoralna. Na kraju je došao kod mene sa pozivom
u jedno od takvih društava i da bi me brže ubedio, počeo je da hvali naročitu veselost i
prijatnost tog mesta, kuda me je pozivao. Rekavši o tome nekoliko reči, odjednom me je
zamolio da sa njim izađem iz kabineta u kome smo sedeli, i da sednemo u salon. To mi
se učinilo čudno pa sam, rekavši da nije prvi put kako primećujem da ne voli da bude u
mom kabinetu, pitao kakav je tome razlog? A zadržao sam ga i zbog toga što je salon
bio uz sobe moje majke i sestre pa je zato razgovor o ispraznim stvarima u njemu bio
nepriličan. On je svoju želju objašnjavao na razne načine i na kraju je rekao otvoreno
sledeće: "Evo, kod tebe na ovoj polici, među knjigama, stoji i Evanđelje; ja pak toliko
cenim tu knjigu da mi je teško u njenom prisustvu govoriti o ništavnim stvarima. Iznesi
je, molim te, odavde, i tada ćemo razgovarati slobodno". Po lakomislenosti svojoj i
osmehnuvši se na ove njegove reči, ja sam uzeo sa police Evanđelje i rekao: "Trebalo
je odavno da mi to kažeš!" Dajući mu Evanđelje u ruke, rekao sam: "Na, odnesi ga sam
u drugu sobu". Tek što sam ga dodirnuo Evanđeljem, a on se istog trenutka zatresao i
nestao. To me je toliko prenerazilo da sam od užasa pao na pod bez svesti. Čuvši pad,
moji ukućani su dotrčali do mene i čitavih pola sata nisu mogli da me povrate. Na kraju,
došavši sebi, osetio sam veliki strah, nespokojstvo i potpunu oduzetost nogu i ruku tako
da uopšte nisam mogao da se krećem. Kad je došao lekar, utvrdio je da se radi o
paralizi prouzrokovanoj nekim silnim potresom ili strahom. Celu godinu posle tog
slučaja, uprkos staranju mnogih lekara, ležao sam i nisam osećao ni najmanje
olakšanje. Bilo je neophodno da dam ostavku na svoju službu. Moja stara majka je za to
vreme umrla, a sestra je odlučila da život provede u manastiru. Sve to je još više
otežalo moju bolest. Samo sam jednu radost imao za vreme bolovanja - u čitanju
Evanđelja, koje od početka bolesti nije izlazilo iz mojih ruku, kao zalog čudesnog slučaja
koji se desio.

Jednom je neočekivano došao kod mene nepoznati pustinjak koji je putovao radi
skupljanja priloga za bratstvo. On me je ubedio da se ne pouzdam samo u lekove,
kojima se, bez Božje pomoći, ne da ništa popraviti, nego da molim Boga, sa svom
svojom usrdnošću, jer molitva je najmoćnije sredstvo za isceljenje svih bolesti, i telesnih
i duševnih.

"Kako ja mogu da se molim u ovakvom stanju, kad ne mogu ni metaniju da učinim, ni

ruku da podignem da bih se prekrstio?" - primetio sam ja na to. A on mi je na to rekao
sledeće: "Moli se kako možeš!" I nije mogao ništa bolje da mi objasni kako da se molim.
Posle odlaska ovog posetioca ja sam i nehotice počeo da razmišljam o molitvi, o njenoj
snazi i dejstvu, prisećajući se predavanja iz bogoslovlja koje sam nekad davno slušao,
dok sam još bio student. Sve me je to zanimalo i obnavljalo u sećanju svetla saznanja o
veri, zagrevalo moju dušu i već sam počeo da osećam neko olakšanje u nastupima
moje bolesti. Kako se Evanđelje neprestano nalazilo uz mene, po svojoj veri u njega,
kao posledici čuda, a takođe i sećajući se svega što sam o molitvi slušao na
predavanjima zasnovanim na tekstu Evanđelja, ja sam počeo da se učim molitvi i
hrišćanskom blagočešću isključivo prema evanđelskim poukama. Udubivši se u
Evanđelje, crpio sam iz njega, kao iz obilnog izvora, čitav sistem spasonosnog života i
istinske unutrašnje molitve. Sa pobožnošću obeleživši sva mesta u tekstu koja se
odnose na ovaj predmet, ja se od tog vremena neprestano staram da izučim ova
božanstvena pravila i da ih, makar i s naporom, primenjujem u praksi. U takvom mom
poslu stanje mi je postepeno počelo da ss popravlja i na kraju, kako vidite, potpuno sam
ozdravio. Ostavši sam, a u znak blagodarnosti Bogu za njegovu Očinsku milost i
isceljenje i urazumljenje, rešio sam da se, po primeru moje sestre i po želji sopstvene
duše, posvetim pustinjačkom životu da bih mogao bez prepreka da primam i usvajam
tako sladosne reči života večnog, ukazane meni u Svetom Pismu.

I eto sada putujem u daleki skit Solovetskog manastira na Belom moru, koji se zove
Anzerski, i o kome sam pouzdano slušao da je veoma pogodno mesto za sazercateljni
život. I još da vam kažem: zaista, i ako mene na ovom putu sveto Evanđelje teši i obilno
prosvetljuje nedozreli moj um, grejući moje hladno srce ipak, po nemoći svojoj priznaću
otvoreno, da me preduslovi za postizanje blagočešća i spasenja, koji zahtevaju potpuno
samoodricanje, izuzetne podvige, duboku smirenomudrenost, kako to propisuje
Evanđelje - da me sve to užasava visinom svojom, a po nemoći i nesavršenosti mog
srca. Tako, stojeći sada između očajanja i nade, ne znam šta će sa mnom dalje biti!...
SHIMNIK - pri takvom opitu posebne i čudesne milosti Božje, i uz vašu načitanost,
neoprostivo je ne samo da zapadate u uninije, nego da čak i senku sumnje o zaštiti
Božjoj i Njegovoj pomoći pustite u vašu dušu! Znate li šta o tome govori bogoprosvećeni
Zlatoust? "Niko ne sme da zapada u malodušnost niti da misli kako su evanđelske
zapovesti neispunjive i nemoguće! Bog, promišljajući o spasenju čovekovom, nije sa
tom namerom propisao zapovesti da bi njihovom neispunjivošću napravio od čoveka
prestupnika. Ne! Nego da bi nas njihovom svetošću i blagopotrebnošću učinio blaženim,
kako u ovom životu tako i u večnosti".

Svakako, redovno i istrajno ispunjavanje Božjih zapovesti našoj prirodi izgleda izuzetno
teškim, a sledstveno tome, i spasenje nedostižnim; ali ista ta reč Božja koja je propisala
zapovesti, donosi sobom i sredstva, ne samo za njihovo ispunjenje, nego i za utehu pri
tom ispunjavanju. Ako je sve to na prvi pogled i pokriveno velom tajne, to je, naravno,
samo zato, da bi se molitvenik prvenstveno obratio ka smirenju i lakše približio
sjedinjenju s Bogom, putem ukazivanja na pribežište u molitvi i na traženje Njegove
Očinske pomoći. U tome se sastoji tajna spasenja, a ne u pouzdanju u sopstvene
snage.

BOGOTRAŽITELj. - Kako bih ja slab i nemoćan želeo da saznam ovu tajnu, da bih
njome, kao sredstvom, makar malo ispravio svoj lenjivi život u slavu Božju i na svoje
spasenje.

SHIMNIK. - Tajna ova ti je poznata, mili brate, iz tvog "Dobrotoljublja". Ona se sastoji u
neprestanoj molitvi koju si ti tako uporno izučio i kojom se tako revnosno baviš i tešiš ...

BOGOTRAŽITELj. - Padam pred noge tvoje, prepodobni oče, Boga radi udostoj me da
iz tvojih usta čujem nešto korisno o ovoj spasonosnoj tajni i o svetoj molitvi o kojoj više
od svega želim da slušam i volim da čitam, za ukrepljenje i utehu mnogogrešne duše
moje.

SNIMNIK. - Ovoj tvojoj želji ne mogu da udovoljim sopstvenim rasuđivanjem o ovako

visokom predmetu, jer još nemam dovoljno iskustva, no zato imam o tom predmetu
veoma mudru sveščicu jednog duhovnog pisca. Ako je ugodno i našim sagovornicima,
odmah ću je doneti pa je mogu pročitati pred svima vama. Odlučite!

SVI. - Učini nam milost, prepodobni baćuška. Ne liši nas takvog spasonosnog saznanja.
TAJNA SPASENjA KOJA SE OTKRIVA NEPRESTANOM MOLITVOM
sadržaj

- Kako se spasti? - Ovo blagočestivo hrišćansko pitanje prirodno se rađa u svačijem

umu, kao posledica svesti o iskvarenoj i raslabljenoj ljudskoj prirodi, ali i kao ostatak
prvobitnog stremljenja istini i pravednosti. Svako ko makar malo veruje u besmrtnost i
život večni kada svoj pogled obrati na nebo i nehotice se sreće sa mišlju o tome kako se
spasti... Mučeći se oko rešenja ovog pitanja on se raspituje kod bogorazumnih i
iskusnih, zatim, po njihovom savetu, čita poučne knjige duhovnih pisaca o ovom
predmetu, težeći da ide za istinama i pravilima koja je čuo ili pročitao. U svim ovim
poukama on, kao neophodne uslove za spasenje, susreće: blagočestivi život, podvige i
trud nad samim sobom, odlučno odricanje od samog sebe, što vodi činjenju dobrih dela,
stalnom ispunjavanju svih zapovesti Božjih, koje svedoči o čvrstini i nepokolebljivosti
vere... Dalje mu se propoveda da svi ovi uslovi treba da budu ispunjeni sa najdubljim
smirenjem i u potpunosti, budući da sve vrline zavise jedne od druge, pa su dužne da
jedna drugu podržavaju, jedna drugu usavršavaju, kao što zraci sunca tek onda
ispoljavaju svoju snagu i proizvode plamen, kad se kroz staklo skupe u jednu tačku. A
inače "ko je nepravedan u najmanjem i u mnogom je nepravedan".

Kao dodatak svemu tome, radi čvršćeg ubeđenja u neophodnost ove službene
delatnosti, čuće i pohvalu veličanstvenosti vrline i pokudu niskosti poroka. Sve se ovo,
obično, zapečati obećavanjem ili predivne nagrade i blaženstva, ili strašne kazne i
patnje, u večnom životu.

Takav je obično karakter propovedi novijeg vremena! Na ovaj način usmeren, čovek koji
vatreno želi spasenje. sa radošću pristupa ostvarenju pouka i sprovođenju u delo svega
što je čuo i pročitao. Ali, avaj! Već na prvom koraku on ne nalazi mogućnost da dostigne
svoj cilj videći i osećajući da njegova povređena i raslabljena priroda pobeđuje nad
stremljenjima uma, da je njegova volja vezana, da su mu sklonosti pokvarene, da mu je
snaga duha zanemoćala. Prilikom takvog samosaznanja svoje nemoći, on, prirodno,
dolazi na misao ima li nekih sredstava koja pomažu da se ispuni to što propisuje Božji
zakon i što su ispunjavali svi oni koji su se udostojili spasenja i svetosti. Da bi izmirio u
sebi potrebu razuma sa slabošću svojih sila, um se ponovo obraća propovednicima
spasenja, sa istim pitanjem - kako se spasti? Kako objasniti potrebu tako teških i
nedostižnih uslova spasenja? I može li sam propovednik da neprestano ispunjava sve
ono u čemu druge poučava?... "Traži od Boga, moli Boga da ti pomogne!" Ne bi li onda
plodotvornije bilo ako bi se pre svega i uvek učio molitvi kao jedinom izvoru svega što
zahteva hrišćansko blagočešće i svega čime se stiče spasenje? - zaključuje čovek koji
želi da se spase i pristupa izučavanju molitve: čita, razmišlja, upoređuje učenja onih koji
su pisali o tom predmetu. Istina, nalazi kod njih mnogo svetlih misli, dubokih saznanja i
jakih izraza. Jedan predivno rasuđuje o nužnosti molitve,- drugi o njenoj snazi, o
blagotvornosti, o tome da je za molitvu neophodna usrdnost, pažnja, čistota misli,
pomirenje s neprijateljima, smirenje, skrušenost, i ostalo što prati molitvu... No, šta je to
molitva sama po sebi i kako se, na pravi način, treba moliti? Kako na ovo, iako prvo i
najvažnije pitanje, veoma retko nailazimo na jasno i svima razumljivo objašnjenje, to
revnosni tražitelj molitve ponovo ostaje pred velom tajne. Iz opšteg štiva u sećanju će
mu ostati, premda blagočestiva, ali ipak samo spoljašnja strana molitve, i on će doći do
ovakvog zaključka: da bi se čovek molio treba ići u crkvu, osenjivati se krsnim znakom,
metanisati, čitati Psaltir, kanone, akatiste...

Takvo je opšte shvatanje onih koji ne znaju za spise o unutrašnjoj molitvi i za

sazercateljna dela Svetih Otaca. Na kraju, tragalac dolazi i do knjige koja se zove
"Dobrotoljublje" u kojoj su dvadeset pet Svetih Otaca razumljivo prikazali nauku istinite i
suštastvene srdačne molitve. Tu tajna spasenja i molitve počinje da diže svoju zavesu i
on vidi da - moliti se istinski znači upravljati razum i sećanje ka Bogu, biti stalno u
Njegovom Božanskom prisustvu, pobuđivati sebe na ljubav prema Njemu posredstvom
bogomislija, i sjedinjavati ime Božje sa disanjem i otkucajima srca, pri svemu tome
rukovodeći se Prizivanjem svesvetog Imena Isusa Hrista, ili tvorenjem Isusove molitve u
svako vreme, na svakom mestu i pri svakom poslu bez prestanka.

Ako ga ove svetle istine, ozarivši njegovo saznanje i otkrivši mu put ka postignuću
molitve, i ubede da odmah pristupi ispunjavanju ovih mudrih pouka, ipak će naš tražitelj,
već pri prvim iskustvima, sresti teškoće sve dok mu iskusni nastavnik (po istoj toj knjizi
"Dobrotoljublje") ne otkrije tajnu u njenoj punoći, naime, da jedino učestalost ili
neprestanost molitve (bez obzira kako se ona odvija u početku) jeste najmoćnije i
jedinstveno sredstvo; kako savršenstva unutrašnje molitve, tako i spasenja duše.
Učestalost molitve je temelj koji na sebi nosi čitav krug spasonosnih dela, kako to
potvrđuje sveti Simeon Novi Bogoslov: "Onaj", kaže on, "ko se neprestano moli,
odjednom je sakupio svo dobro".

I tako, da bi predstavio istinu ovog otkrića u svojoj punoći, nastavnik ga razvija na

sledeći način:

Za spasenje duše je, najpre, neophodna istinita vera. Sveto Pismo govori: bez vere nije
moguće ugoditi Bogu (Jev. 11, 6) - Ko ne veruje biće osuđen.

Takođe je iz Svetog Pisma jasno da čovek ne može sam po sebi da porodi veru u sebi,
čak ni koliko je gorušičino zrno; da vera nije od nas nego je dar Božji, to jest, da se kao
duhovni dar daje Duhom Svetim.

Šta onda u takvom slučaju da se radi? Kako da se pomiri potreba čoveka za verom sa
nemogućnošću da je čovek sam u sebi rodi? U Svetom Pismu je otkriveno sredstvo i
pokazani su primeri: "ištite i daće vam se". Apostoli nisu mogli sami u sebi da pobude
savršenstvo vere nego su molili Isusa Hrista: "Gospode, daj nam vere". Eto najboljeg
primera traženja vere. Iz ovog se vidi da se vera stiče molitvom.

Za spasenje duše pri istinskoj veri, potrebna su i dobra dela vrline, jer "vera bez dela je
mrtva", jer se delima opravdava čovek, a ne samom verom, i ako želiš ući u život, drži
zapovesti: ne ubi, ne čini preljube, ne ukradi, ne svedoči lažno, poštuj oca i mater i ljubi
bližnjega svojega kao samog sebe. I sve ove zapovesti je potrebno ispunjavati u celini.
"Jer ko i sav zakon održi, a sagreši u jednome, kriv je za sve". Tako uči sveti Apostol
Jakov.
A sveti Apostol Pavle, govoreći o slabosti ljudskoj, ističe "da se delima zakona neće
opravdati ni jedno telo". Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodan u
ropstvo grehu. Jer ne znam šta činim, jer ne činim ovo što hoću, nego šta mrzim to
činim. Tako umom služim zakonu Božjem, a telom zakonu greha". Kako onda ispuniti i
potrebna dela zakona Božjeg ako je čovek nemoćan, ako nema mogućnosti čak ni za
to, da zapovest opravda u sebi?

A nema tu mogućnost samo dotle dok je ne traži, dok se za nju ne moli. "Nemate jer ne
ištete", objašnjava uzrok Sveti Apostol. Pa i sam Isus Hristos govori: "Bez mene ne
možete činiti ništa". A kako s Njim delati, On nas ovako uči: "Ostanite u meni i ja ću u
vama". "Ko ostaje u meni i ja u njemu taj donosi mnogi rod". A biti u Njemu znači
neprestano osećati Njegovo prisustvo, neprestano tražiti u ime Njegovo: "i ako što
zaištete u ime moje ja ću učiniti". Tako se i mogućnost dobrih dela stiče molitvom!
Primer za to se može naći kod samog Apostola Pavla koji se tri puta molio za pobedu
nad iskušenjima, koji je preklonio kolena pred Bogom Ocem da ga On utvrdi u
unutrašnjem čoveku, i najzad, koji je zapovedao da se, pre svega, čine molitve i čak, da
se treba neprestano moliti. Iz svega ovoga sledi da duševno spasenje čoveka zavisi od
molitve, a da je ona zbog toga nužnija od svega jer se njome oživljuje vera i njome se
ispunjavaju sve vrline. Jednom rečju, pri molitvi je sve praćeno uspehom, a bez nje
nikakve hrišćanske pobožnosti ne može biti.

Zbog toga se neprekidnost i svagdašnjost pripisuje samo i jedino molitvi. Od ostalih

vrlina svaka ima svoje vreme, a o molitvi se zapoveda da se čini neprekidno: "Molite se
neprestano". Treba se uvek moliti, u svako vreme, i na svakom mestu.

Istinita molitva zahteva posebne uslove: ona se mora prinositi u čistoti misli i srca, sa
plamenom usrdnošću, sa budnom pažnjom, sa trepetnom pobožnošću i sa najdubljim
smirenjem. Ali, ko se neće složiti da je on sam daleko od ovih pomenutih uslova za
istinsku molitvu, to jest da on vrši molitvu više po neophodnosti i prinuđivajući se, nego
po želji ili zbog uslađivanja molitvom, zbog ljubavi prema molitvi! O tome svedoči i Sveto
Pismo, koje govori da čovek nije u stanju da savršeno očisti um od nepotrebnih pomisli:
"Zle pomisli nalaze se u čoveku od mladosti njegove". Ono govori da nam jedini Bog
daje novo srce i nov duh,- "da je Bog Onaj Koji čini u vama i da hoćete i da tvorite". I
sam Apostol Pavle je rekao: "Moj se duh (to jest glas moj) moli, a um je moj bez ploda".
I "ne znamo kako ćemo se moliti kao što treba". - potvrđuje on. Iz svega ovoga sledi da
mi u našoj molitvi ne možemo da ispoljimo njena suštinska svojstva!

Ako je svaki čovek tako nemoćan, šta onda može on sam svojom voljom i snagom da
učini za spas duše svoje? Da stekne veru on ne može bez molitve, dobra dela isto tako;
pa ni istinski da se moli nije u stanju. U čemu je onda njegov udeo, šta je dato njegovoj
slobodi i snazi da ne bi poginuo nego se spasao?

U svakom delu postoji osobina koju je Gospod zadržao u Svojoj volji i nameri, kome da
je daruje. Da bi jasnije pokazao zavisnost čovekove volje od volje Božje i da bi čoveka
dublje pronikao smirenoumljem, Bog je volji i snazi ljudskoj ostavio samo brojnost
(količinu) molitve, zapovedivši da se neprestano moli u svako vreme i na svakom
mestu. Time se i otkriva tajanstveni način za dostizanje istinske molitve, a zajedno sa
njom i vere i ispunjenja zapovesti i spasenja. Znači, čoveku je na volju data količina... O
tome tačno tako uče i Oci Crkve. Sveti Makarije Veliki govori: "U našoj je volji da se
molimo makar kako (ali često), ali moliti se istinski, - to je dar blagodati". Prepodobni
Isihije govori da učestalost molitve postaje navika i da se pretvara u prirodu; da se bez
čestog prizivanja imena Isusa Hrista ne može očistiti srce.

Prepodobni Kalist i Ignjatije savetuju pre svih podviga i dobrih dela početi sa molitvom u
ime Isusa Hrista, često je i neprekidno vršiti, jer učestalost i nečistu molitvu dovodi do
čistote. Blaženi Dijadoh tvrdi da, ako bi čovek što je moguće češće prizivao Ime Božje,
(to jest molio se), to on i ne bi padao u sagrešenja. Kako su iskusni, mudri i bliski srcu,
ovi praktični saveti Otaca! Oni u praktično oprobanoj prostoti izlivaju svetlost na načine i
sredstva usavršavanja duše. Kakva je u njima velika protivrečnost sa moralističkim
poukama teorijskog uma! Razum nas uverava: čini dobro, naoružaj se hrabrošću, koristi
snagu volje, uveri se u dobre posledice vrline. Na primer: - očisti um i srce od sujetnih
maštanja, a ispuni ga poučnim razmišljanjima, čini dobro i bićeš uvažavan i miran, živi
onako kako zahtevaju savest i um... Ali nažalost, sve to, iako uz velike napore, ne
postiže svoj cilj bez česte molitve, bez pomoći Božje koju ona privlači.

Posle ovoga pogledajmo još šta Oci Crkve govore o očišćenju duše. Sveti Lestvičnik
piše: "Pri pomračenju duše nečistim pomislima neprijatelje pobeđuj Isusovim imenom,
često ga ponavljajući. Bolje i uspešnije oružje nećeš naći ni na nebu ni na zemlji". Sveti
Grigorije Sinait poučava: "Znaj da niko ne može da sam sačuva svoj um i zbog toga,
kada se pojave nečiste misli, često i mnogostruko, prizivaj ime Isusa Hrista, i pomisli će
same sobom nestati". Kako je to prost i lak, ali i oproban način i suprotan savetu
teorijskog razuma, koji teži da postigne čistoću sopstvenim delima! Usvojivši ove
svetootačke pouke iz iskustva, dolazimo do zaključka da je glavni, jedinstveni i
najjednostavniji način da dođemo do ostvarenja spasenja i duhovnog savršenstva -
neprestanost molitve ma kako slaba ona bila.

Dušo hrišćanska! Ako u sebi ne nalaziš sile da se Bogu poklanjaš duhom i istinom, ako
tvoje srce još ne oseća toplotu i slatki ukus umne i unutrašnje molitve, to onda prinesi
kao molitvenu žrtvu to što možeš, što stoji u tvojoj volji, što je srazmerno tvojim silama.
Neka se organi tvojih usta srode sa čestim i neodstupnim molitvenim prizivanjem; neka
često, neprekidno prizivaju moćno ime Isusa Hrista. To nije suviše teško i to svako
može. Uz to, to od nas traži i zapovest Svetog Apostola: "da neprestano prinosimo uvek
Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana koje ispovedaju Ime Njegovo". Učestalost molitve
će proizvesti naviku i preobratiti se u prirodu, pa će, sa vremenom, dovesti um i srce u
potrebno raspoloženje. Zamisli, kad bi čovek ispunio zapovest Božju o neprestanoj
molitvi, on bi samim tim ispunio i sve ostale zapovesti, jer ako bi se pri svakom svom
delu molio i tajno prizivao Božansko ime Isusa Hrista, pa makar i bez duševne topline i
usrdnosti, makar u početku i na silu, tada ne bi više imao vremena za grehovna
zadovoljstva. Svaka njegova prestupna misao bi nailazila na prepreku, ni jedan njegov
greh ne bi mogao tako plodno da se smišlja i sprovodi kao što je to slučaj u praznom
umu. Umanjili bi se ili sasvim iščezli srdljivost, ili praznoslovlje, i svaki bi se postupak
istog trena pročišćavao blagodatnom snagom tako često prizivanog Imena Božjeg.
Stalno bavljenje molitvom često bi odvlačilo dušu od grehovnih dela i privlačilo je
suštinskom saznanju - sjedinjenju s Bogom! Vidiš li sada kako je važna i neophodna
brojnost molitve? Učestalost molitve je jedini način da dobijemo čistu i istinitu molitvu.
To je najbolji put ka postizanju molitvenog cilja i spasenja!

Da bi se još više ubedio u neophodnost i plodotvornost česte molitve imaj na umu: 1) da

svaka pobuda, svaka misao o molitvi jeste dejstvo Duha Svetoga i glas tvog Anđela
čuvara; 2) da ime Isusa Hrista, prizivano u molitvi, sadrži u sebi samobitnu i
samodejstvenu silu; i zato 3) nek te ne smućuje nečistota ili suvoća tvoje molitve, nego
sa strpljenjem očekuj plod od čestog prizivanja Imena Božjeg. Ne slušaj neiskusna i
besmislena nagovaranja sujetnog sveta - da je hladno prizivanje, makar bilo i
neprestano, samo nekorisno brbljanje... Ne! Sila Imena Božjeg i učestalost prizivanja
pokazaće svoj plod u svoje vreme!...

Jedan od duhovnih pisaca prekrasno o tome rasuđuje: "Znam da za mnoge nazovi

duhovne nadri filozofe, koji traže lažnu veličinu i navodna blagorodna zanimanja u
očima razuma i gordosti, znam da za njih prosto, usno i jednolično, no često moljenje,
predstavlja nešto beznačajno ili nisko, ili čak predstavlja besposlicu. No varaju se oni,
nesrećnici, i zaboravljaju nauk Isusa Hrista - "Ako ne budete kao deca, nećete ući u
Carstvo nebesko". Oni sastavljaju za sebe nekakvu nauku o moljenju, na krhkim
osnovama prirodnog razuma. Da li je potrebno mnogo učenosti, uma ili znanja da bi se
reklo čistim srcem: Isuse, Sine Božji, pomiluj me! Nije li takve česte molitve hvalio i Sam
naš Božanski Učitelj? Nisu li ovim kratkim ali čestim molitvama bila činjena čuda? O,
dušo hrišćanska, bdi i ne prestaj sa govorenjem Gospodnjih molitvi! Neka bi ovaj tvoj
vapaj izlazio iz još uvek slabog i još uvek svetom do pola ispunjenog srca - nije važno!
Važno je samo da izdržiš, da ne zaćutiš i da se ne uznemiravaš: ovaj vapaj će se sam
sobom očistiti. Nikada ne zaboravljaj da je "veći Onaj Koji je u vama, nego onaj koji je u
svetu". "Bog je veći od srca našeg, zna sve" govori Apostol.

Tako, posle svih ovih osvedočenja da je česta molitva, uz svu slabost, tako moćna,
bezuslovno dostupna svakom čoveku i zavisi samo od njegove volje - pokušaj, makar
za početak i samo za jedan dan, da na prizivanje imena Isusa Hrista upotrebiš mnogo
više vremena nego li na sve druge poslove. Ova prevaga molitve nad životnim
poslovima pokazaće ti da taj dan nije izgubljen nego je sačuvan za spasenje; pokazaće
ti da na terazijama Božjeg pravosuđa česta molitva preteže tvoje slabosti i postupke i
briše grehe u letopisu savesti učinjene toga dana, podiže te na viši stepen pravednosti,
daje ti nadu na prosvetljenje i na život večni. (Iz rukopisa autora, dobijenih od oca
Amvrosija iz Dobrog Manastira).

BOGOTRAŽITELj. - Od sveg srca vam zahvaljujem, sveti oče. Ovim čitanjem ste
usladili moju grešnu dušu. Gospoda radi blagoslovite da za sebe prepišem ovaj spiščić.
Biće mi potrebno samo nekoliko sati da ga prepišem. Sve što ste pročitali je tako lepo i
radosno, i priglupom mom razumu lako shvatljivo, kao što i u "Dobrotoljublju" o tome
razmišljaju Sveti Oci. Evo, na primer, Jovan Karpatijski u četvrtom delu "Dobrotoljublja"
takođe govori, da ako i nemaš snage za uzdržanje i delatne podvige, to znaj, da
Gospod hoće molitvom da te spase. A u vašoj sveščici je tako prekrasno i razumljivo o
svemu ovome još šire rečeno. Zahvaljujem, prvo Bogu, a zatim i vama, što ste me
udostojili da to čujem.

PROFESOR. - I ja sam sa velikom pažnjom i zadovoljstvom slušao vaše izlaganje,

poštovani baćuška. Svi su zaključci prema najstrožoj logici tačni i za mene izuzetni; ali
pri svemu tome čini mi se da mogućnost neprestane molitve zavisi od povoljnih
okolnosti, od potpunog mira i usamljenosti. Slažem se da je česta i neprekidna molitva
moćno i jedinstveno sredstvo da se dobije blagodatna pomoć u svim delima blagočešća
i osvećenja duše, i da je to sredstvo dostupno ljudskim snagama, ali to sredstvo se
može upotrebiti samo onda kada čovek ima mogućnosti da se usami i smiri. Kada ga ne
more brige i svetska trka, on može često ili neprestano da se moli; njemu tada predstoji
jedino borba sa lenjošću, teskobom i pomislima. Ali ako je vezan dužnostima,
neprestanim poslovima, ili ako se nalazi u bučnom društvu ljudi, čovek i ako usrdno želi
da se moli, ne može to da ispuni usled neizbežne rasejanosti pažnje. Znači da se
čestom molitvom, uz potrebu ovako povoljnih uslova, ne mogu svi koristiti.

SHIMNIK. - Brzopleto vi to zaključujete! Ne govoreći čak o tome da srce koje je

naučeno unutrašnjoj molitvi može uvek, uz sve poslove (i fizičke i umne), i uz svaku
buku, da se neprestano moli i priziva Ime Božje, može se pouzdano reći da nikakva
spoljašnja zauzetost ne može preseći molitvu u čoveku koji želi da se moli, jer tajna
ljudska misao nije vezana ničim spoljašnjim i savršeno je slobodna u samoj sebi. Ona
se u svako vreme može obratiti na molitvu, čak i sam jezik može tajno, bez spoljašnjeg
zvuka, izgovarati molitvu i u prisustvu mnogih i pri spoljašnjim poslovima. Uz to, naši
poslovi nisu tako važni, niti su naši razgovori toliko zanimljivi, da se uz njih ne bi moglo
povremeno i često prizivati ime Isusa Hrista. Čak i ako um nije još naučen neprestanoj
molitvi. Iako su, naravno, usamljenost i udaljenost od ljudi i od predmeta koji nam
odvlače pažnju, važni uslovi za pažljivu i neprestanu molitvu, ipak zbog nemogućnosti
da se njima koristimo, ne možemo pravdati retkost naše molitve jer je količina,
učestalost dostupna svakome - i zdravome i bolesnome - i nalazi se u vlasti njegove
volje. Primere za ovo predstavljaju svi oni koji su bili opterećeni obavezama, brigama i
poslom, pa ne samo da su uvek prizivali Božansko ime Isusa Hrista, nego su i
posredstvom toga dostigli neprestanu unutrašnju molitvu srca. Tako je patrijarh Fotije,
koga su od senatora proizveli u čin patrijarha, upravljajući velikom carigradskom
pastvom, neprestano prebivao u prizivanju Imena Božjeg i preko toga dostigao
samodejstvenu molitvu srca. Tako je Kalist na Svetoj Gori Atonskoj, obavljajući tegobno
poslušanje kuvara, usvojio neprestanu molitvu. Tako je prostosrdačni Lazar, opterećen
stalnim poslovima za bratiju, bez prekida, uz sve bučne poslove, izgovarao Isusovu
molitvu i smirivao se. I mnogi su drugi slično upražnjavali neprestano prizivanje Imena
Božjeg. Kad bi nemoguće bilo moliti se pri poslovima koji odvlače pažnju, ili u ljudskom
društvu, onda nam to, naravno, ne bi bilo ni propisano. Sveti Jovan Zlatoust, u svojoj
pouci o molitvi, govori sledeće: "Niko ne bi smeo da odgovara da onaj ko je zauzet
životnim brigama ne može uvek da se moli ili ne može da stigne u crkvu. Ma gde da se
nalaziš uvek možeš postaviti žrtvenik Bogu, u sopstvenom umu, posredstvom molitve."
Tako se može moliti i na pijaci i na putu i radeći svoj zanat. Uvek i na svakom mestu
može se moliti. Kada bi čovek na sebe obratio pažnju uvek bi onda našao mogućnost
za molitvu, samo bi trebalo da se ubedi da molitva treba da bude i pre svih njegovih
drugih obaveza. U takvom slučaju, naravno, u svojim poslovima, sa ljudima, on bi bio
odlučniji, u neophodnom razgovoru sa ljudima kraći, negujući ćutljivost i kloneći se
nepotrebnog mnogoslovlja. Ne bi se bavio suvišnim brigama već bi se starao da
pronađe više vremena za tihu molitvu. Pri takvom ponašanju, sva njegova dela silom
prizivanja Imena Božijeg, bila bi okrunjena uspehom, i na kraju bi se privikao na
neprekidno molitveno prizivanje Isusa Hrista i iskusio bi da je česta molitva jedinstveno
sredstvo spasenja koje je dato čoveku prema slobodnoj volji i mogućnosti njegovoj.
Uverio bi se da je u svako vreme, svakoj situaciji, i na svakom mestu, molitva moguća,
da se od česte usmene molitve može preći ka umnoj, a od ove ka molitvi srca, koja
otvara Carstvo Božje u nama.

PROFESOR. -Slažem se da se uz sve mehaničke poslove može, i da je čak lako, vršiti

čestu ili čak neprestanu molitvu, jer rutinski ručni rad ne traži napregnuto udubljivanje
niti mnogo razmišljanje, pa zato moj um i može da se pogruzi u neprestanu molitvu, a
usta mogu da mu slede. Ali kada se treba pozabaviti nečim što je isključivo stvar uma,
na primer pažljivom čitanju ili razmišljanju o nekom dubokom predmetu, ili pisanjem -
kako mogu pri tome da se molim umom ili ustima? Pošto je molitva, pre svega, stvar
uma, na koji način mogu svome umu da naložim istovremeno različite poslove?

SHIMNIK. - Odgovor na ovo vaše pitanje nije težak ako uzmem u obzir da one koji se
neprestano mole možemo podeliti na tri grupe: 1) na početnike; 2) napredne i 3) na one
koji su se naučili molitvi. Početnici mogu, prilikom umnog posla, da povremeno uzdižu
um i srce Bogu, a da ustima izgovaraju kratku molitvu. A oni koji su uznapredovali i
stekli stalnu nastrojenost uma, mogu se baviti razmišljanjem ili pisanjem uz neprestano
osećanje prisustva Božjeg kao osnovne molitve, Ovo može da pokaže sledeći primer.
Zamisli da ti je strog i ozbiljan car naredio da sastaviš spis na zadanu tešku temu - i to u
njegovom prisustvu - u podnožju njegovog prestola. Ma koliko da si zabavljen tim
poslom, ipak će stalno prisustvo cara, u čijim je rukama tvoj život, ovladati tobom i neće
ti dozvoliti da, makar i na kratko, zaboraviš kako razmišljaš i pišeš ne sam nego na
mestu koje zahteva posebno strahopoštovanje i dostojno ponašanje. To živo osećanje
prisustva cara jasno izražava i mogućnost da se bavimo neprestanom unutrašnjom
molitvom i uz umne poslove.

A što se tiče onih koji su dugom navikom ili milošću Božjom, od umne molitve stekli
molitvu srca, oni ne samo da pri dubokoj zauzetosti uma, nego ni u samom snu ne
prekidaju molitvu o čemu svedoči Premudri: "Ja spavam, a srce moje bdi"... Kod takvih
srce stiče takvu sposobnost prizivanja Imena Božjeg da se samo sobom pobuđuje na
molitvu, uvlačeći um i čitavu dušu u neprestano molitveno izlivanje ma u kakvom stanju
da se nalazi molitvenik i ma kakvim umnim poslom da se bavi.

SVEŠTENIK. - Dozvolite prepodobni baćuška da i ja iskažem svoje misli. U spisu koji

ste pročitali jako je istaknuto da je jedinstveni način spasenja i savršenstva učestalost
molitve "ma kakva ona bila"... Ja to ne razumem najbolje, pa nešto mislim: kakva će
korist biti od toga da se neprestano molim i samo jezikom prizivam Ime Božje, a nemam
pažnju i ne razumem šta govorim? To će onda biti obično praznoslovlje! Njegova
posledica može biti samo da ti se umori jezik, a i um će pretrpeti štetu jer će mu ovo
mrmljanje smetati da razmišlja. Bogu ne trebaju reči nego usredsređen um i čisto srce.
Nije li bolje, makar i retko, ili samo u određeno vreme, pomoliti se makar i kratko, ali
usrdno, s pažnjom, sa žarom u duši i sa dužnim razumevanjem? A inače možeš dan i
noć izgovarati molitvu, ali nemajući čistote duševne i dobrih dela, time nećeš steći ništa
spasonosno. Ostaćeš pri ovom spoljašnjem brbljanju, pa ćeš na kraju, zamorivši se,
sasvim izgubiti veru u molitvu i napustiti ovo dosadno i besplodno zanimanje.
Beskorisnost ovog pukog glasnog moljenja može se videti i u Svetom Pismu: "Narod
ovaj usnama me poštuje, a srce mu je udaljeno od mene", "Neće svaki koji mi govori:
Gospode, Gospode, ući u carstvo nebesko". "Volim reći pet reči umom svojim nego li
hiljade reči jezikom". itd. Sve ovo izražava besplodnost spoljašnje i nepažljive usne
molitve.

SHIMNIK. - To što ste sad rekli moglo bi imati neko opravdanje kada sa glasnom
molitvom ne bi bila sjedinjena i neprestanost i svakodnevnost, kada molitva u ime Isusa
Hrista ne bi imala samodejstvenu snagu i kad se pažnja i usrdnost ne bi povećavala kao
posledice samog upražnjavanja u molitvi. Ali, pošto se ovde upravo radi o učestalosti,
dugovremenosti i neprestanosti molitve (makar se ona, u početku, i vršila nepažljivo ili
suvo), to vaši nepravilni zaključci ne mogu da stoje. Pogledajmo to podrobnije. Jedan
duhovni pisac, govoreći o izuzetnoj koristi i plodotvornosti učestale molitve, iskazane sa
malo i uvek istih reči, na kraju kaže: "Mnogi lažno prosvećeni smatraju beskorisnim, pa
čak i sitničavim ovo učestalo izgovaranje jedne te iste molitve, nazivajući ga
mehaničkim i besmislenim trudom prostih ljudi. Na nesreću, oni ne znaju tajnu koja se
otkriva kao posledica ovog mehaničkog truda, ne znaju kako ovaj glasni ali česti vapaj
neosetno postaje istinskim vapajem srca; kako ulazi u unutrašnjost, postaje prijatniji,
prirodan našoj duši, kako je prosvećuje, hrani i vodi ka sjedinjenju s Bogom. Meni se
čini da su ti sporitelji slični maloj deci koji su naumili da nauče azbuci i čitanju. Kada im
je učenje dosadilo deca su jednom povikala: - nije li sto puta bolje da idemo da lovimo
ribu, kao što to čine naši očevi, nego da dane provodimo u neprestanom ponavljanju A,
B, V i u grebanju hartije ptičijim perom? Korist i prosvećenje od čitanja, koje je tek
trebalo da proistekne iz ovog dosadnog pamćenja slova, za njih je bila tajna. Na sličan
način je tajna i ovo jednostavno, ali često prizivanje Imena Božjeg, za sve one koji o
njegovoj velikoj koristi još nisu osvedočeni. Mereći stvar vere merilom svog neiskusnog i
kratkovidog razuma, oni zaboravljaju da je čovek sastavljen iz tela i duše... Zašto, na
primer, kad hoćeš da očistiš dušu, ti najpre čistiš telo, prihvataš se posta, lišavaš svoje
telo jake hrane koja ga razdražuje? Svakako zato da ono ne bi smetalo, ili, bolje reći, da
bi pomoglo čistoti duše i prosvećenju razuma, -da bi neprestano osećanje telesne gladi
podsećalo na rešenost u traženju unutrašnjeg savršenstva i bogougodnih dela, na koje
tako lako zaboravljaš ... I ti onda jasno osećaš, da kroz spoljašnji post tvoga tela, stičeš
unutrašnju jasnoću razuma, spokojstvo srca, stičeš oruđe kojim se ukroćuju strasti. I
tako posredstvom spoljašnje materijalnosti stičeš unutrašnju duhovnu korist i pomoć.
Takođe shvati - neprestana glasna molitva ustima razvija unutrašnju molitvu srca,
omogućava umno sjedinjenje s Bogom. Bez razloga se smatra da učestalošću
zamaramo jezik i da ćemo usled suvoće i nerazumevanja, pre ili kasnije, ostaviti ovo
spoljašnje beskorisno upražnjavanje molitve. Ne! Iskustvo pokazuje sasvim suprotno.
Oni koji se neprestano mole uveravaju da stvari bivaju ovako: Onaj ko se rešio da
neprestano priziva ime Isusa Hrista, ili, što je isto, da neprestano izgovara Isusovu
molitvu, u početku svakako oseća napor i bori se protiv lenjosti, ali što vreme dalje
odmiče, to mu ovo zanimanje postaje neprimetno sve običnije, tako da, na kraju, usta i
jezik stiču samopokretljivost, pa se bez pomoći čovekove volje sami neprekidno
pokreću i bez glasa izriču molitvu. Zajedno sa tim sastav mišića u grlu tako se
usklađuje, da onaj koji se moli počinje da oseća kao da je izgovaranje molitve njegovo
prirodno svojstvo, tako da pri svakom njenom prekidanju oseća kao da mu nešto
nedostaje. Na kraju, i um počinje da osluškuje ovu delatnost usta; pa pažnja uma,
najzad, postaje izvor sladosti istinite molitve srca. Eto u čemu je istinito i blagotvorno
dejstvo neprestane umne molitve, sasvim suprotno zaključku ljudi neiskusnih i koji ne
razumeju ono o čemu se tu radi. A što se tiče mesta iz Svetog Pisma koje ste naveli kao
potvrdu vašeg mišljenja, ona se mogu ovako objasniti. Licemerno poštovanje Boga
usnama, neiskreno veličanje uzvicima "Gospode, Gospode" - Hristos je razobličavao
zato, što su gordi fariseji imali veru u Boga samo na jeziku, ničim ne opravdavajući ovo
svoje verovanje i ne priznavajući ga srcem. To je rečeno njima, a ne odnosi se na
izgovaranje molitve o kojoj je Isus Hristos izričito zapovedio ovako: "Treba svagda da se
mole i ne klonu" (to jest' da ne padaju u malodušnost). Slično tome i sveti Apostol Pavle
daje prednost malom broju reči izgovorenim razumljivo nego mnoštvu reči izgovorenih
bez smisla ili na nepoznatom jeziku u crkvi, imajući u vidu opštu propoved, a ne ličnu
molitvu. A o molitvi on govori ovako: "Hoću, dakle, da se ljudi mole na svakom mestu", i
uopšte savetuje: "Molite se bez prestanka". Vidite li sada da je učestala molitva, pri svoj
svojoj jednostavnosti, plodotvorna? I kako veliko razmišljanje zahteva pravilno
shvatanje Svetog Pisma? ...

BOGOTRAŽITELj. - Baš je tako, časni oče! Video sam mnoge koji su prosto, bez
ikakvog učenja, i ne znajući šta je to pažnja, samo neprestano izgovarajući Isusovu
molitvu, došli dotle da njihova usta i jezik nisu mogli da se uzdrže od izgovaranja
molitve. A ona ih je usled toga tako usladila i prosvetila, da je od slabih i nemarljivih
stvorila podvižnike i pristalice vrline ...

SHIMNIK. - Da, molitva je u stanju da preporodi čoveka. Njena snaga je tako velika da
ništa, nikakva strast, protiv nje ne može da se održi. Ako vam bude ugodno, braćo, za
oproštaj ću vam pročitati kratak, ali zanimljiv člančić koji sam poneo sa sobom.

SVI. - Sa pobožnim zadovoljstvom ćemo slušati!...

SHIMNIK - O SILI MOLITVE
sadržaj

Molitva je toliko snažna i moćna da ako se moliš i radiš ma šta hoćeš, molitva će te
dovesti do pravilnog i pravednog delanja.

Da ugodiš Bogu, ne treba ti ništa drugo sem ljubavi - ljubi i radi sve što hoćeš, govori
blaženi Avgustin, jer ko istinski ljubi, taj ne može ni da učini nešto neugodno svom
ljubljenom... A pošto je molitva izlivanje i delo ljubavi, onda se to isto može reći i za nju.
Za spasenje nema ništa nužnije od svakidašnje molitve. Moli se i radi šta hoćeš i postići
ćeš cilj molitve - steći ćeš pomoću nje osvećenje!

Da bismo što bolje razvili stav o ovom predmetu, objasnićemo to na primerima:

1) Moli se i misli ma šta hoćeš, misao će se tvoja očistiti molitvom. Molitva će ti dati
prosvećenje uma, utišaće i odagnati sve neumesne pomisli. Sveti Grigorije Sinait ovo
tvrdi: "Ako hoćeš da prognaš pomisli i očistiš um, progoni ih molitvom, jer osim molitve
ništa drugo nije u stanju da obuzda misli". Takođe govori o tome i Sveti Jovan
Lestvičnik: "Isusovim imenom pobeđuj mislene neprijatelje, jer sem ovog oružja nećeš
naći drugo".

2) Moli se i radi ma šta hoćeš, dela će tvoja biti bogougodna, a za tebe korisna i
spasonosna.

Čista molitva ma o čemu bila ne ostaje bez ploda (Sveti Marko Podvižnik) jer je u njoj
samoj blagodatna sila: "Sveto je ime Njegovo, i biće da će se spasti svaki koji prizove
ime Gospodnje". Na primer, jedan koji se u nesreći bez uspeha molio, sa tom molitvom
je stekao urazumljenje i priziv ka pokajanju. Slastoljubiva devica se moli za uspešan
povratak, a molitva joj je ukazala put ka devstvenom životu i poslušnosti zapovestima
Isusa Hrista.

3) Moli se i ne trudi mnogo da svojom snagom pobediš strasti. Molitva će ih u tebi

razoriti. "Jer je veći Onaj Koji je u vama, nego li koji je u svetu", govori Sveto Pismo, a
Sveti Jovan Karpatijski uči da ako nemaš dar uzdržanja, ne žalosti se, no znaj da Bog
od tebe traži prilježnost u molitvi i molitva će te spasti.

Dokaz za to je u "Otečniku" opisani starac koji je "pavši pobedio", to jest, spotakavši se

grehom, nije zapao u malodušnost nego se obratio molitvi i njome se urazumio.

4) Moli se i ne boj se ničega, ne boj se nevolja, ne plaši se napasti, molitva će te

zaštititi. Seti se malovernog Petra koji je počeo da se davi; Pavla koji se molio u tamnici;
monaha koga je molitva izbavila od iskušenja; devicu spašenu molitvom od
zlonamernog vojnika, itd. Svi ovi slučajevi potvrđuju moć i sveobuhvatnost molitve u ime
Isusa Hrista.
5) Moli se bilo kako, ali uvek, i neka te ništa ne smućuje, budi duhovno veseo i miran,
molitva će sve da sredi i da te urazumi. Pamti ono što o snazi molitve govore svetitelji -
Jovan Zlatoust i Marko Podvižnik: prvi tvrdi: "da molitva makar i dolazila od nas koji smo
puni greha, istog trenutka očišćuje", a drugi govori ovako "da se nekako molimo, to svi
možemo, a moliti se čisto, to je dar blagodati". I zato, onim čim možeš, tim i prinosi žrtvu
Bogu; barem količinu (za tebe moguću) prinosi Njemu na žrtvu i Božja sila će se izliti na
tvoju nemoćnu dušu, i molitva suva i rasejana, ali česta - svagdašnja, postavši navikom
i obrativši se u prirodu, postaće čistom, svetlom, plamenom i pravilnom molitvom.

6) I na kraju, ako bi tvoje budno vreme bilo uvek praćeno molitvom, prirodno je da ne bi
ostajalo vremena za grehovna dela, pa čak ni za pomisli o njima.

Vidiš li sada koliko je dubokih misli skupljeno u ovoj mudroj izreci: "ljubi i radi šta hoćeš.
Moli se i radi šta hoćeš"... Kako je utešno i radosno za grešnika opterećenog
slabostima, za čoveka koji stenje pod teretom upornih strasti, sve ovo što je rečeno.

Molitva, to je sve što nam je dano kao sveobuhvatno sredstvo za spasenje i

usavršavanje duše... No sa samom molitvom tesno je vezan i jedan drugi uslov: "molite
se bez prestanka" zapoveda reč Božja. Sledi da će se molitva samo tada javiti u punoj
sili i sa svim plodovima, kada bude vršena često, neprestano, jer učestalost molitve
bezuslovno pripada našoj volji, dok su čistota, usrdnost i savršenstvo molitve, dar
blagodati.

Zato se molimo što je moguće češće, posvetimo čitav naš život molitvi, makar u početku
i rasejanoj. Često upražnjavanje će nas naučiti pažnji. Množina nužno dovodi do
poboljšanja.

Da bi čovek naučio bilo šta da radi dobro, treba to da radi što je moguće češće, rekao je
jedan iskusni duhovni pisac.

PROFESOR. - Zaista, velika je stvar molitva! A revnost na njenoj učestalosti je ključ za

otvaranje njene blagotvorne riznice. Ali, kako često ja u sebi srećem borbu između
revnosti i lenjosti! Kako bih želeo da nađem pobedonosno oružje koje će me ubediti da
neprestano revnujem u molitvi!

SHIMNIK. - Duhovnici različito predstavljaju ova sredstva, zasnivajući ih, uglavnom, na

zdravom rasuđivanju. Oni savetuju:

1) Udubljivati se u razmišljanje o neophodnosti, važnosti i plodotvornosti molitve za

spasenje duše.

2) Čvrsto se uveriti da Bog od nas bezuslovno traži molitvu i da Njegova reč uvek o
tome govori.
3) Neprestano imati pred očima da se uz lenjost i nebrigu u molitvi ne može uspeti u
bogougodnim delima, niti steći mir i spasenje; a za to ćemo neminovno biti podvrgnuti
kako kazni na zemlji tako i mučenju u večnom životu.

4) Da osnažujemo svoju odluku primerima ugodnika Božjih koji su putem neprestane

molitve dostigli osvećenje i spasenje.

Iako sva ova sredstva imaju svoju važnost i proističu iz istinitog razumevanja,
slastoljubiva i lenjošću zaražena duša retko od njih vidi koristi, i to zato što su ovi lekovi
gorki za njen raznežen ukus i slabi za njenu duboko iskvarenu prirodu. Ko od hrišćana
ne zna da se treba moliti često i usrdno; da ovo zahteva Sam Bog; da ćemo za lenjost
pretrpeti kaznu; da su se svi sveti ljudi usrdno i neprestano moliti. Pa ipak ovo Saznanje
tako retko donosi svoje blagotvorne plodove! Svako može da vidi u sebi da on ili malo ili
nimalo sledi ove pouke razuma i savesti, i da uz njih i dalje živi lenjo i loše...

I zbog toga iskusni i bogomudri Sveti Oci, znajući slabost volje i okorelost slastoljubivog
srca ljudskog, dejstvuju kao lekari koji gorak lek pripremaju u slatkom sirupu ili
zaslađuju ivicu posude medom, i otkrivaju najlakše i najuspešnije sredstvo za
istrebljenje lenjosti i nemara prema molitvi. Ono se sastoji u nadi da se, uz pomoć
Božju, dostigne savršenstvo, i u uzdanju da se u sladosnoj molitvi dođe do ljubavi
prema Bogu. Oni savetuju da se, što je moguće češće, razmišlja o takvom stanju duše i
pažljivo čitaju o tome predanja Otaca koji ohrabrujući uveravaju da je lako dostupno
postignuće tih sladosnih unutrašnjih osećanja u molitvi. A ta željena osećanja su:
sladost koja ističe iz srca, umilna toplota i svetlost koja dolazi iznutra, neizrecivo
ushićenje, radost, lakoća, duboki mir i blaženstvo, i zadovoljnost života koja se postiže
pri dejstvu molitve srca. Udubljujući se u ovakva razmišljanja, slaba i hladna duša se
greje, krepi, ohrabruje uspehom i primamljuje na upražnjavanje molitve, kako o tome
govori Sveti Isak Sirijanin: "mamac za dušu je radost koja je plod nade što cveta u srcu,
uspeh ostvaren u srcu je razmišljanje o svojoj nadi". On produžava: "od početka pa do
kraja ovog delanja pretpostavlja se savršenstvo... i ta nada u savršenstvu i pobuđuje um
da započne delo, i u posmatranju ovog cilja sastoji se uteha za um." Tako i prepodobni
Isihije, opisujući spoticanje o lenjost za molitvu i postizanje ponovne usrdnosti, u
zaključku govori sledeće: "Samo nas sladosno osećanje i radost u duši može privući da
prebivamo u molitvenom bezmolviju srca" (gl. 120)

A iz ovoga sledi da podsticajem na izgovaranje molitve ovaj Otac smatra njeno

"sladosno osećanje i radost"... Slično tome i Sveti Makarije Veliki uči da smo "dužni da
naš duhovni trud (molitvu) ispunjavamo u cilju i sa nadom na plodove, to jest,
naslađivanje u srcima našim. (sl. 3, gl. 5)

Kako je snažan ovaj podsticaj vidi se na mnogim mestima u "Dobrotoljublju", gde se

podrobno opisuje sladost molitve; onaj koji se bori protiv lenjosti ili suvoće u molitvi,
trebalo bi što češće da čita ova mesta, smatrajući sebe nedostojnim ove slabosti i
iskreno koreći sebe za neprilježnost u molitvi.
SVEŠTENIK. - Neće li ovakvo razmišljanje dovesti neiskusnog čoveka do duhovnog
sladostrašća - kako bogoslovi nazivaju stremljenje duše koja teži za preteranom utehom
i blagodatnom toplinom, i koja nije zadovoljna time što blagočestiva dela treba da vrši
po obavezi i dugu, i ne maštajući o nagradi!

PROFESOR. - Ja mislim da bogoslovi u ovom slučaju žele da nas sačuvaju od

neumerenosti u žudnji za duhovnim naslađivanjem, a ni najmanje ne odbacuju sladost i
utehu u vrlini: jer, ako želeti nagradu i nije baš savršeno, Bog ipak nije zabranio čoveku
da pomišlja o nagradi i utesi, pa čak i Sam koristi misao o nagradi da bi podstakao
čoveka na ispunjavanje zapovesti na putu ka savršenstvu. - "Poštuj oca i mater tvoju" -
to je zapovest! I odmah za njom nagrada koja podstiče na ispunjenje: "da ti dobro
bude". "Ako hoćeš savršen da budeš, idi i prodaj sve što imaš i podaj siromasima" -
takav je zahtev za savršenstvom. - I neposredno za njim nagrada koja podstiče na
postizanje savršenstva: "i imaćeš blago na nebu" (Mt. 19, 27)

"Radujte se u onaj dan kad vas ljudi omrznu i razglase ime vaše kao zlo, radi Sina
čovečjega" - to je veliki zahtev radi podviga za koji je potrebna izuzetna snaga duha, i
nepokolebljivo trpljenje, pa se zato i daje velika nagrada i uteha koji mogu da pobude i
podrže tu neobičnu snagu duha: "jer je velika plata vaša na nebesima". Zato ja mislim
da je izvesna težnja ka sladosti u molitvi srca potrebna za postizanje kako marljivosti
tako i uspeha u molitvi. Sve to, međutim, potvrđuje praktično razmatranje oca shimnika
o ovom predmetu koje smo upravo slušali...

SHIMNIK. - Veoma je jasno o ovome govorio jedan od velikih bogoslova - Sveti

Makarije Egipatski: "Kao što se prilikom sađenja vinograda čovek trudi sa ciljem da
sabere plodove, pa ako ih ne bude, sav trud je uzaludan; tako je i pri molitvi - ako
duhovne plodove, to jest, ljubav, mir, radost i ostalo, ne nađeš u sebi, beskoristan će biti
tvoj trud. Zbog toga smo dužni da svoj duhovni trud ispunjavamo u cilju i sa nadom na
plodove, na osećanje sladosti u srcima našim". (sl. 3, gl. 5) Vidiš li kako je ovaj Sveti
Otac jasno rešio pitanje o potrebi sladosti pri molitvi?... Upravo sam se setio nedavno
pročitanog članka jednog duhovnog pisca o tome da prirodnost molitve za čoveka
predstavlja glavni uzrok sklonosti ka njenom upražnjavanju. Zato razmatranje ove
prirodnosti takođe može da posluži kao sredstvo pobuđivanja na prilježnost koju je tako
jako želeo gospodin profesor. Sada ću vam ukratko prepričati ono što sam zapamtio iz
te rasprave: na primer - ovaj duhovni autor piše da razum i priroda dovode čoveka do
bogopoznanja. Razum, saznajući da nikakvog dela ne može biti bez uzroka, i penjući se
uz lestvicu saznatih stvari, od nižih ka višim, na kraju stiže do glavnog uzroka - Boga.
Priroda, na svakom koraku otkrivajući zadivljujuću premudrost, postepenost, poredak,
sklad, daje materijal za lestvicu koja od konačnih uzroka vodi ka beskonačnom. Takvim
načinom, prirodni čovek prirodno dolazi do saznavanja Boga. Zato nije bilo ni jednog
naroda, ni jednog plemena koje nije imalo ma kavo bilo shvatanje o Bogu. I kao
posledica ovakvog shvatanja, i najprimitivniji stanovnik nekog dalekog ostrva, bez
ikakvih drugih pobuda, i nevoljno podiže svoj pogled ka nebu, pada na kolena, i čini,
možda njemu nerazumljiv ali neophodan uzdah, neposredno oseća nešto izuzetno,
nešto što ga privlači u visinu, što ga goni ka nepoznatom... Na ovim osnovama su
stvorene sve prirodne religije i pri tom se može primetiti da bit ili dušu svake takve
religije čini tajna molitva koja se ispoljava nekakvim pokretom ili javnim prinošenjem
žrtve, manje ili više izopačenim tamom grubog shvatanja ljudi neznabožaca!... Divna je
ovo pojava u očima razuma, ali još više zahteva da se otkrije njen tajni uzrok, koji se
izražava u prirodnom stremljenju ka molitvi.

Psihološki odgovor na ovo nije težak; koren, glava i snaga svih strasti i delovanja u
čoveku jeste urođeno sebeljublje. Ovo jasno potvrđuje opšta ideja samoodržanja. Svaka
želja, svaki poduhvat i svako delo ljudsko ima za cilj zadovoljenje sebeljublja, traženje
sopstvenog dobra. 'Zadovoljenje ove potrebe prati sav život prirodnog čoveka ali duh
ljudski se ne zadovoljava ničim čulnim, i urođeno sebeljublje se nikada ne smiruje u
svome stremljenju. Zbog toga se želje razvijaju sve više i više, stremljenje ka dobru
uzrasta, ispunjuje uobrazilju i ka njoj usmeruje osećanja. Izlivanje ovog unutrašnjeg
osećanja i želja koja se sama od sebe raskriva, jeste prirodna pobuda ka molitvi, jeste
potreba sebeljublja, koje sa naporom postiže svoje ciljeve. Što manje čovek uspeva i
što više ima u vidu sopstveno dobro, to silnije izliva svoju želju u molitvi; obraća se sa
traženjem željenoga - ka nepoznatom uzroku svega što postoji. I tako je urođeno
sebeljublje glavni životni podsticaj, glavni koren uzroka koji pobuđuju prirodnog čoveka
na molitvu...

Premudri Tvorac cele prirode ulio je u čovekovu prirodu sposobnost sebeljublja baš kao
mamac, koji će, po rečima Otaca, izvlačiti palu ljudsku prirodu ka opštenju sa onim što
je gore.

O, kada čovek ne bi kvario ovu sposobnost i kada bi je isključivo koristio u odnosu na

svoju duhovnu prirodu! Tada bi imao snažan podsticaj i sredstvo na putu ka prirodnom
savršenstvu. Ali, avaj! Kako često od ove blagorodne sposobnosti on čini podlu strast
samoljublja, pretvarajući je u oruđe svoje niske prirode...

Srdačno vam se zahvaljujem, moji dragi posetioci! Vaš dušekoristan razgovor me je

veoma usladio i dao mi, maloiskusnom, mnogu pouku. Neka vam uzvrati Gospod
Svojom blagodaću za ljubav vašu...

I oprostiše se.
SEDMI SUSRET
sadržaj

"Molite se Bogu jedni za druge,

da ozdravite." (Jak. 5, 16)

BOGOTRAŽITELj. - Moj blagočestivi saputnik - profesor i ja nismo mogli da odolimo

želji da, pre nego što krenemo na put, svratimo do vas, oprostimo se i isprosimo vaše
molitve za nas.. .

PROFESOR. - Da, dirnula nas je vaša iskrenost i dušekorisni razgovori kojima smo se
kod vas naslađivali zajedno sa vašim prijateljima. Sećanje na to će se sačuvati u našim
dušama kao zalog hrišćanske ljubavi i zajedništva i u dalekom kraju kuda se spremamo.

- Blagodarim za ljubav i sećanje, ali hoću da vam kažem da je vaš dolazak upravo
dobrodošao! Kod mene su svratila dva pustinjaka - jedan moldavski monah i pustinjak
koji dvadeset godina bezmolvno živi u šumi. Oni bi želeli da vas vide pa ću ih sada
pozvati...

Evo njih.

BOGOTRAŽITELj. - Kako je blažen život u pustinji! I ugodan za nesmetano privođenje

duše sjedinjenju s Bogom! Gluva šuma je kao Edemski raj u kome slatko drvo života
niče u molitvenom srcu pustinjaka. Kad bih ja iole imao sredstva da se ishranim, čini mi
se da se nikad ne bih rastao od usamljeničkog života.

PROFESOR. - Iz daleka nam sve izgleda dobro, a onda se na sopstvenom iskustvu

svako uveri da svako mesto uz svoje prednosti ima i nedostatke. Naravno, za onoga
koji ima melanholičan karakter i sklonosti ka ćutanju, život otšelnika je prijatan, ali,
koliko na tom putu ima opasnosti! Istorija asketizma nam daje mnogo primera iz kojih se
vidi kako su mnogi otšelnici i zatvornici, sasvim se lišivši opštenja sa ljudima, zapali u
samomnenje i duboku prelest.

PUSTINjAK. - Čudim se kako se u Rusiji može često, i to ne samo u monaškim

obiteljima, nego i od nekih bogobojažljivih mirjana, čuti da mnoge koji žele pustinjački
život ili bavljenje unutrašnjom molitvom, od toga zadržava bojazan da ne zapadnu u
prelest. Nastojeći na tome, oni iznose primere koji potkrepljuju njihova razmišljanja.

Time se oni sami otuđuju od unutrašnjeg života, a otuđuju i druge... Mislim da ovo biva
iz dva razloga: ili zato što ne razumeju stvar, usled nedovoljne duhovne prosvećenosti,
ili usled sopstvene lenjosti za podvig sazercanja i bojazni da ih u višim saznanjima ljudi
ne bi prevazišli. Za žaljenje je što svi oni koji tako misle ne čitaju rasuđivanja Svetih
Otaca na ovu temu, jer ovi jasno i odlučno uče da čovek ne sme da se plaši ili sumnja
prizivajući Boga. Ako su neki i zapali u prelest i sišli s uma, to im se desilo zbog
gordosti, zbog nemanja učitelja, ili zbog toga što su maštu i javljanja prihvatili kao istinu.
Ako bi se i desilo takvo iskušenje (produžuju Sveti Oci) njima bi se steklo iskustvo i
venac, jer je pomoć Božja brza pri takvoj napasti. Budite hrabri, ja sam s vama! Ne bojte
se! - govori Isus Hristos (Grigorije Sinait). Iz ovoga sledi da su strah i opreznost pred
unutrašnjim životom, pod izgovorom prelesti, neopravdani, jer smireno saznanje svojih
grehova, otvorenost duše starcu i neprihvatanje "viđenja" pri molitvi, tvrd su i bezbedan
štit od prelesti koje se mnogi tako plaše i zbog straha ne pristupaju umnoj molitvi.
Međutim, upravo se oni i nalaze u prelesti, po iskusnim rečima Svetog Filoteja
Sinajskog, koji govori sledeće: "Mnogi od monaha ne razumeju prelesti svog uma kojim
ih muče demoni. Oni se prilježno bave samo jednom delatnošću (spoljašnjim
dobročinstvima), a o umu, to jest, o unutrašnjem sazercanju ne brinu, budući
neprosvećeni i neznalice." (gl. 37) "Kad čak i čuju od drugih o tome kako iznutra deluje
blagodat, oni to iz zavisti smatraju prelešću", potvrđuje Sveti Grigorije Sinait (gl. 1)

PROFESOR. - Dozvolite da vas pitam. Naravno, za znanje sopstvenih grehova je dobro

za svakoga ko brine o sebi; ali kako postupiti u slučaju kada nema duhovnika koji bi
iskusno rukovodio na unutrašnjem putu i koji bi mogao da ukaže na pravilno i uspešno
ponašanje u duhovnom životu? U tom slučaju, bolje je i ne počinjati sa unutrašnjim
sazercanjem, nego li samovoljno i bez rukovodstva posezati za njim! Dalje: ja ne
razumem kako se, postavljajući sebe u Božje prisustvo, može ostati sasvim bez
"viđenja", jer naša duša ili um, ništa sebi ne mogu predstaviti bez oblika, bez ikakvog
viđenja. I zašto onda, pogružavajući um u Bogu, ne zamišljati sebi Isusa Hrista,
Presvetu Trojicu i ostalo?...

PUSTINjAK. - Mada rukovodstvo iskusnog duhovnika ili starca kome se sa punim

poverenjem i na korist svakodnevno može otkrivati duša, pomisli, i događaji na putu
unutrašnjeg obučenja - i jeste glavni uslov za uspeh u molitvi srca - ipak u slučaju
nemogućnosti da se takav nađe, Sveti Oci predviđaju izuzetak od ovoga. Prepodobni
Nikifor monah o tome jasno svedoči: "Prilikom upražnjavanja u unutrašnjem delanju
srca, potreban je iskusni rukovodilac. A ako takvog nema, treba ga usrdno tražiti.
Ukoliko ga ne nalaziš, onda skrušenim srcem prizovi Boga u pomoć da pouke i
rukovodstvo crpiš u učenju Svetih Otaca i da sebe proveravaš rečju Božjom, to jest,
Svetim Pismom". Pri tome treba uzeti u obzir i to da se pri istinskoj i usrdnoj želji mnogo
poučnog i korisnog može naučiti i od prostih. I Sveti Oci uveravaju da, ako sa verom i
pravom namerom pitaš i Saracena, i taj ti može reći korisnu reč, a ako bez vere i
pravednog cilja zatražiš pouku i od proroka, ni on te neće zadovoljiti... Primer za ovo je
Sveti Makarije Egipatski, koga je jednom urazumio jedan prost seljak, i time mu
presekao strast. Što se tiče odbijanja viđenja, to jest, da se za vreme sazercanja ne
primaju nikakva javljanja - ni svetlosti, ni angela, ni Hrista, ni bilo kog svetitelja - sve to
zapovedaju iskusni Sveti Oci; i to zato što naša sposobnost da zamišljamo može lako
da otelotvori ili da "oživi" predstave uma. Onaj ko je neiskusan može lako da se zanese
takvim maštarijama, može da ih smatra za blagodatno javljanje i da zapadne u prelast.
Uz to, kako govori Sveto Pismo: "Sam Sotona se preobražava u angela svetlosti". A da
um prirodno i sasvim lako može bez viđenja, čak i kad se nalazi u prisustvu Božjem, vidi
se iz toga što naša uobrazilja može mnogo toga da predstavi sebi bez viđenja i da
zadrži pažnju na predmetima koji ne podležu čulu vida, koji nemaju nikakav spoljašnji
izgled ili oblik. Tako na primer: predstava i samoosećanje naše duše, predstava o
vazduhu, toploti, hladnoći. Nalazeći se na mrazu u našem umu možemo živo predstaviti
toplotu iako ona nema formu, ne može se videti niti je onaj koji se nalazi na mrazu
neposredno oseća. Slično ovome i prisustvo duhovnog i nedostižnog bića Božjeg može
se u umu predstaviti a u srcu saznati bez ikakvog viđenja.

BOGOTRAŽITELj. - Dešavalo mi se na putovanjima da od ljudi pobožnih, koji traže

spasenje, čujem kako se pod izgovorom prelesti plaše da stupe na put unutrašnjeg
delanja. Nekima od njih ja sam, na njihovu korist, čitao iz "Dobrotoljublja" pouke
Svetoga Grigorija Sinaita koji govori da "delanje srca ne može biti prelestno (kao što to
može biti delanje uma), jer čak i kada bi neprijatelj hteo da toplinu srca preobrati u svoj
neprikladni plamen, ili da radost srca zameni vlažnim naslađivanjem: vreme, iskustvo i
osećanje će sami po sebi razobličiti zle namere, čak i ako u očima onih koji još uvek
malo poznaju ovu vrstu đavolskog lukavstva..,"

Sretao sam i druge, koji, na žalost, iako su poznavali stazu bezmolvija i srdačnu
molitvu, u slučaju spoticanja ili grehovne slabosti zapadahu u uninije i ostavljahu
unutrašnje delanje srca koje su poznavali!

PROFESOR. - Pa to je sasvim prirodno. I ja sam ponekad to isto doživljavao kada bi se

desilo da unutrašnje raspoloženje zamenim za razbibrigu ili kada učinim nekakav
prestup... - Jer kako je srdačna molitva sveta stvar, nije li drsko uvoditi svetinju u
grehovno srce, ne očistivši ga najpre skrušenim pokajanjem i dužnom pripremom za
opštenje sa Bogom? Bolje je pred Bogom zanemiti, nego iz pomračenog srca iznositi
"bezumne reči".

MONAH. - Velika je šteta što vi tako mislite! To je misao "uninija", koja je teža od
svakog greha i predstavlja glavno oružje sveta tame u borbi protiv nas... Iskusni Sveti
Oci naši u ovakvom slučaju daju potpuno suprotan savet. Prepodobni Nikita Stitat
govori da, ako bi se ti i spotakao i čak dopao do dubine adske zlobe, ni tada ne očajavaj
nego se brže bolje obrati Bogu i On će brzo ispraviti tvoje palo srce i daće ti snagu veću
od pređašnje (gl. 54). Tako, posle svakog pada i grehovne rane srca, odmah ga treba
postaviti u prisustvo Božje radi iscelenja i očišćenja, kao što zaražene stvari, odležavši
neko vreme na suncu, pod uticajem sunčevih zraka, gube svoju zaraznu silu i dejstvo.
O ovome ubedljivo govori mnoštvo duhovnih ljudi. U borbi protiv neprijatelja spasenja,
protiv naših strasti, nikako se ne sme ostaviti to živonosno delanje, to jest, prizivanje
Isusa Hrista, Koji živi u našim srcima! Naši postupci ne samo što ne treba da nas
odvrate od koračanja u prisustvu Božjem, i od unutrašnje molitve, rađajući
nespokojstvo, malodušnost i tugu, nego, naprotiv, treba da nas navedu na što brže
obraćanje našem Bogu. Dete koje majka vodi dok uči da hoda, brže joj se obraća i
čvršće se nje drži onda kada se spotiče.

PUSTINjAK. - A ja o tome mislim ovako da se duh uninija i sumnje najlakše budi usled
rasejanosti uma i zato što se ne čuva bezmolvno obraćanje Gospodu. Drevni
bogomudri Oci su pobeđivali uninije i dobijali unutrašnje ozarenje i sa nadom u Boga
snagu, u usamljenosti i nenarušenom bezmolviju; pa su i nama o svemu tome ostavili
svoj mudri savet: "sedi u keliji molitveno tihujući, i ona će te svemu naučiti".
PROFESOR. - Imajući puno poverenje u Vas želeo bih da čujem Vaš kritički sud o
mojim razmišljanjima, rasuđivanje o mojem mišljenju, koja se tiču molitvenog tihovanja,
koje Vi toliko hvalite, i blagotvornog dejstva usamljeništva, koje toliko vole pustinjaci.
Evo šta ja o tome mislim: svi ljudi po prirodnom zakonu, koji je propisao Tvorac, žive u
zavisnosti jedan od drugoga, pa su zato i dužni da jedan drugome pomažu u životu, da
jedan za drugog rade, i da budu korisni jedan drugome. Međusobnim opštenjem se
stvara dobrobit ljudskog roda i ljubav prema bližnjem. A bezmolvni usamljenik, koji se
udaljio od opštenja sa ljudima - čime on može da služi bližnjemu i kakvu korist on
doprinosi dobrobiti ljudskog društva? On u sebi potpuno narušava zakon Tvorca koji se
odnosi na obavezu ljubavi prema sebi sličnima i na blagotvorno delovanje na sabraću.

PUSTINjAK. - Pošto Vaš pogled na molitveno tihovanje nije tačan, to ni Vaš zaključak
ne može biti pravilan. Razmotrimo to podrobno:

1) usamljeni tihovatelj ne samo što nije bez uticaja, nego deluje i više nego onaj koji
učestvuje u društvenom životu. On neumitno deluje svojom višom umnom prirodom: on
posmatra, razumeva, bdi nad stanjem svog duhovnog bića. To je istiniti cilj molitvenog
tihovanja, a ovo je koliko korisno radi sopstvenog usavršavanja, toliko i za bližnje koji su
lišeni mogućnosti da se sabrano pogruze u sebe same radi razvitka svog duhovnog
života. Tihovatelj, saopštavajući svoje unutrašnje iskustvo, u izuzetnim slučajevima
rečima, a češće pismeno, blagotvorno deluje na spasenje svojih bližnjih, pa čak deluje i
više nego oni koji žive u svetu, više nego društveni dobrotvor. Jer, pojedinačno
materijalno dobročinstvo svetskih ljudi biva uvek ograničeno na mali broj primalaca, dok
onaj čije se dobročinstvo sastoji u otkrivanju načina za usavršavanje duhovnog života
postaje dobrotvor celih naroda. Njegova iskustva i pouke prelaze s kolena na koleno,
što i sami vidimo i njima se koristimo od drevne prošlosti do naših dana. Ovo
dobročinstvo se ni po čemu ne razlikuje od bogate milostinje Hrista radi, kojom se
ostvaruje hrišćanska ljubav, nego je i prevazilazi svojim posledicama.

2) Blagotvorni i veoma korisni uticaj na bližnje pokazuje se ne samo u korišćenju

njegovih pouka, nega i kroz sam primer njegovog usamljeničkog života. Učeći ga
samopoznavanju i podstičući u njemu pobožna osećanja on koristi pažljivom mirjaninu...
Čovek koji živi u svetu, slušajući o pobožnom pustinjaku, ili prolazeći mimo njegove
pustinje, oseća podsticaj za blagočestivi život, podseća se na to šta čovek na zemlji
može da bude, i kako je čoveku dostižan povratak u njegovo prvobitno sazercateljno
stanje u kakvom je izašao iz ruku Tvorca. Bezmolvni pustinjak samim svojim ćutanjem
poučava, samim svojim životom koristi, naziđuje i nagovara na traženje Boga...

3) Pokazana korist je plod istinskog i prosvećenog, oblagodaćenog molitvenog

tihovanja. Ali, čak ako i tihovatelj ne bi posedovao ove blagodatne darove, ako ne bi bio
svetlost svetu, ako bi na put molitvenog tihovanja pošao samo zato da izbegne društvo
sebi sličnih, usled svoje lenjosti i neradljivosti ili lošeg i sablažnjivog primera, čak i onda
bi on doneo veliku korist, blagotvorno bi uticao na društvo u kome živi, jer i voćar, kada
seče suve i besplodne grane, i izbacuje korov, to čini radi neometanog razvoja dobrih i
korisnih biljaka. I to je već mnogo, i to je već opšta korist, što tihovatelj svojim
odsustvom uklanja sablazan koja bi neminovno proistekla od njegovog sablažnjivog
života među ljudima, i koja bi uticala na kvarenje karaktera njegovih bližnjih.

O važnosti molitvenog tihovanja Sveti Isak Sirijanin govori ovako: "Kada na jednu stranu
stavim sva dela ovog života, a na drugu tihovanje, nalazim da ono preteže na
terazijama"... (sl. 41) "Onaj koji tvori znamenja i čudesa u svetu ne može se porediti sa
molitvenim tihovateljima. Nedelatnost molitvenog tihovanja treba ceniti više nego
hranjenje gladnih u svetu, pa i obraćanje mnogih naroda Bogu. Bolje je da sam sebi
razvežeš okove greha, nego da roblje oslobodiš iz ropstva." (sl. 56)

Čak su i nehrišćanski mudraci saznali korist od bezmolvija. Filosofska škola

neoplatoničara koja je imala mnoge poznate sledbenike pod rukovodstvom filosofa
Plotina, duboko je razvijala sazercateljni unutrašnji život, koji se najpre postiže u
bezmolviju... Jedan duhovni pisac je rekao da, kada bi jedna zemlja bila razvijena i do
krajnjeg stepena obrazovanosti i moralnosti, i tada bi još postojala potreba za ljudima
koji bi se bavili drugim, sazercateljnim delatnostima, različitim od društveno-građanskih,
da bi oni održavali duh istine, i da bi primajući ga od svih minulih vekova, sami sačuvali
za buduće vekove i nova pokolenja. Takvi ljudi u Crkvi su pustinjaci, otšelnici i
zatvornici.

BOGOTRAŽITELj. - No izgleda da niko nije tako tačno ocenio vrednosti molitvenog

tihovanja kao Sveti Jovan Lestvičnik: "Bezmolvije je majka molitve, povratak iz
grehovnog ropstva, uspeh u vrlini i neprestano uspinjanje na nebo", pa i Sam Isus
Hristos, da bi nam pokazao korist bezmolvnog usamljivanja, često je, ostavljajući
propovedanje, odlazio na tiha mesta radi molitve i mira.

Sazercateljni tihovatelji su stubovi koji svojim neprestanim molitvama podržavaju

blagočešće Crkve. Iz najstarijih vremena je poznato da su mnogi blagočestivi hrišćani,
pa čak i carevi i velmože odlazili da posete pustinjake i tihovatelje, da izmole njihove
molitve radi svojeg osnaženja i spasenja. Iz toga sledi da i bezmolvni usamljenik može
da služi bližnjima i da svojom usamljeničkom molitvom može da doprinosi dobru
društva.

PROFESOR. - Evo još jedne misli koju ne mogu da rešim: kod svih nas hrišćana postoji
običaj da tražimo jedni od drugih molitve. Želimo da se za nas moli drugi član Crkve u
koga imamo naročito poverenje. Nije li to prosto posledica samoljubivosti, i nije li taj
običaj prihvaćen samo zbog toga što smo videli da i drugi tako rade, a bez daljih
objašnjenja? Zar je Bogu potrebno zastupništvo ljudi, Njemu Koji vidi sve i čini po
Svome predobrom promislu, a ne po našim željama, znajući i raspoređujući sve još pre
našeg moljenja, kako govori Sveto Evanđelje? Zar molitva mnogih može jače da utiče
na Njegovu odluku, nego molitva jednog čoveka? U takvom slučaju On bi bio
pristrasan? Može li molitva drugog mene da spase, kad se svako svojim delima ili
proslavlja ili postiđuje? Zbog toga je traženje molitve od drugoga (kako ja mislim) samo
blagočestivi plod duhovne učtivosti kojom se izražava smirenje i želja da se
poštovanjem ugodi drugome i ništa više!
MONAH. - Po spoljašnjem rasuđivanju to bi moglo tako da izgleda, ali duhovni razum,
ozaren svetlošću vere i obrazovan iskustvom unutrašnjeg života, prodire dublje,
sazercava jasnije i tajanstveno otkriva nešto sasvim suprotno onome što ste sada
rekli!... Da bismo brže i jasnije shvatili, objasnimo to primerom i proverimo rečju Božjom.
Evo primera: jednom učitelju je dolazio učenik na časove, slabih sposobnosti, ali i zbog
svoje lenjosti, učenik je slabo napredovao i svrstali su ga u red lenjih i neuspešnih.
Ožalošćen ovim on nije znao šta da radi, kako da se bori sa svojim nedostacima.
Jednom je, susrevši svog sposobnijeg, vrednijeg i uspešnijeg druga iz razreda, izneo
ovome svoj jad. Ovaj ga je, sažalivši se, uzeo da zajedno uče. "Učićemo zajedno -
rekao je - pa će nam biti veselije i radićemo sa više volje, pa zato i uspešnije"...

I tako su počeli da uče zajedno, govoreći naizmenično jedan drugome šta je ko

razumeo. Predmet učenja im je bio isti. I šta se desilo posle nekoliko dana. Neradni
učenik je postao vredan, zavoleo je učenje, njegov nehat se pretvorio u usrdnost, a to je
pokazalo blagotvorno dejstvo i na samu prirodu njegovu i karakter. A njegov marljivi
drug je postao još sposobniji i trudoljubiviji. Delujući jedan na drugog, stekli su
obostranu korist... I sve je to sasvim prirodno, jer se čovek rađa u zajednici sa ljudima,
razvija svoje shvatanje uz pomoć drugih - običaje, raspoloženja, želje - jednom rečju
sve on prima po ugledu na sebi sličnog. I pošto se život ljudi sastoji u bliskoj vezi i
uticaju jednih na druge, ko među kakvim ljudima živi, takvim će se običajima, delima i
prirodama i sam privići. Iz toga sledi da se hladni mogu zagrejati, tupi naoštriti, lenji
pobuditi na delatnost pod živim primerom svog bližnjeg. Duh se duhu može predavati,
jedan može blagotvorno delovati na drugog, podsticati ga na molitvu, bodriti kad je
malodušan, uklanjati od poroka i pobuđivati na svetu delatnost. Pomažući tako jedan
drugoga, zajedno mogu biti blagočestiviji, za podvig spremniji i blagougodniji. U tome je
tajna molitve za druge i tako se objašnjava blagočestivi hrišćanski običaj da se molimo
jedni za druge, da tražimo bratsku molitvu...

Iz ovoga se može videti da se mnogim molbama i zastupništvom ne umilostivljuje Bog

(kako to biva sa silnicima ovog sveta), nego duh i snaga molitve očišćuje i pobuđuje
dušu za koju se molimo i osposobljavaju je za sjedinjenje s Bogom...

Ako je tako plodotvorna uzajamna molitva onih koji žive na zemlji, to se samo po sebi
razume da je molitva o počivšim isto tako obostrano blagotvorna, jer su gornji i donji
svet tesno povezani; tako mogu doći u vezu duše verujuće Crkve sa dušama
proslavljene Crkve, ili, što je isto, sa otišavšima.

Sve što sam do sada rekao predstavlja psihološko rasuđivanje, ali, otvorivši Sveto
Pismo, uveravamo se u njegovu istinitost: 1) Ovako govori Isus Hristos Apostolu Petru:
"A ja se molim za tebe da tvoja vera ne prestane". Eto kako sila molitve Hristove krepi
Petrov duh i bodri ga pri iskušenjima njegove vere. 2) Kad je Apostol Petar bio u
tamnici, u Crkvi su se prilježno molili za njega. Tu se vidi pomoć bratske molitve u
teškim životnim prilikama. 3) Najjasniju zapovest o molitvi za bližnje izrekao je Sveti
Apostol Jakov; "Ispovedajte pak jedni drugima sagrešenja i molite se Bogu jedni za
druge da ozdravite. Mnogo pomaže usrdna molitva pravednika". Ovde je u potpunosti
potvrđeno ranije navedeno psihološko umovanje.
A šta da se kaže o primeru Apostola Pavla koji nam je dat kao obrazac molitve za
drugog. Jedan pisac primećuje da taj primer Svetog Apostola Pavla treba da nas pouči
koliko je uzajamna molitva potrebna, jer i taj sveti i tako snažni duhovni podvižnik
priznaje svoju potrebu u duhovnoj molitvenoj pomoći. U svojoj "Poslanici Jevrejima" on
piše: "Molite se za nas. Jer smo uvereni da imamo dobru savest želeći da se u svemu
dobro vladamo". Imajući ovo u vidu, kako bi nerazumno bilo osloniti se samo na
sopstvene molitve i uspehe, kada i ovaj blagodatni sveti muž, rukovođen smirenjem,
traži i molitve bližnjih (Jevreja) da bi se sjedinile sa njegovom. I zato, sa smirenjem,
prostotom i ljubavlju, ne smemo da odbacujemo niti prenebregavamo molitvenu pomoć
čak i najslabijeg među verujućima, jer ni prozorljivi duh Apostola Pavla nije u ovom
slučaju pravio razliku, nego je tražio molitvu od svih, znajući da se sila Božja u slabosti
projavljuje, te se i može otuda projaviti i, u na prvi pogled, nemoćnim molitvenicima...

Ubedivši se ovim primerom, primetimo još da molitva jednih za druge potvrđuje i savez
hrišćanske ljubavi koju je Bog zapovedio, svedoči o smirenju onoga koji se moli, i
razgoreva uzajamnu molitvu.

PROFESOR. - Predivna su i tačna rasuđivanja i dokazi vaši. Ali bi bilo zanimljivo da od

vas čujemo način i oblik molitve za bližnje, jer ja mislim da, ako plodotvornost i usrdnost
molitve zavisi od postojanog uticaja duha molitvenika na duh onoga koji zahteva molitve
- neće li takvo nastrojenje duše smetati neprestanom prebivanju u nevidljivom prisustvu
Božjem, i izlivanju duše pred Bogom u njenoj sopstvenoj nuždi. A ako bismo se samo
jedan ili dva puta na dan setili svog bližnjeg i molili za njega Božju pomoć - hoće li to biti
dovoljno za potkrepljenje duše onoga za koga se molimo? Kraće rečeno: želeo bih da
saznam kako se moliti za bližnje?

MONAH. - Ma o čemu da se molimo, molitva ne treba i ne može da nas udaljava od

Boga: zato što se ona izliva pred Bogom, to ona i pretpostavlja Njegovo prisustvo. Što
se tiče načina moljenja za bližnje, treba primetiti da se sila ove molitve sastoji u iskrenoj
hrišćanskoj brizi za bližnjeg, i po meri te brige, ima uticaja na dušu bližnjeg. Zato,
pominjući ga (bližnjeg), treba uzdići misao ka Gospodu i prineti molitvu sledećeg
sadržaja: Milostivi Gospode, neka bude volja Tvoja; Ti Koji hoćeš da se svi ljudi spasu i
dođu u poznanje istine: spasi i pomiluj slugu Tvoga (toga i toga). Primi ovu moju želju
kao vapaj ljubavi koju si Ti zapovedio.

Obično se ove reči ponavljaju ili u vreme određeno za molitvu, ili kad se okreće
brojanica. Iz iskustva znam kako takvo moljenje blagotvorno deluje na onoga na koga
se odnosi!

PROFESOR. - Poučan razgovor i svetle misli koje sam pocrpeo iz vaših rasuđivanja
obavezuju da ih čuvam u sećanju, da vam budem blagodaran i da u svom srcu uvek
nosim poštovanje i zahvalnost...

BOGOTRAŽITELj I PROFESOR. - I tako je došlo vreme našeg odlaska, najusrdnije

prosimo vaše molitve, da nas prate i usmeravaju na putu našem!
- Bog mira, Koji podiže iz mrtvih Velikoga Pastira ovaca, krvlju zaveta večnoga,
Gospoda našeg Isusa Hrista, neka vas usavrši u svakom delu dobrom, da vršite volju
Njegovu, tvoreći u vama ono što mu je ugodno kroz Isusa Hrista, Kome slava u vekove
vekova. Amin.