THEORIA 3 DOI: 10.

2298/THEO1503149P
BIBLID 0351–2274 : (2015) : 58 : p. 147–166 Originalni naučni rad
Original Scientific Paper

Aleksandar Petrović

O REČNIKU TEHNOLOGIJE I TESANJU PRIVIDA

APSTRAKT: U tekstu se polazeći od dva čitanja, redakcije časopisa Theoria i kolektiva

Analize ideološke orjentacije, pokušava s distance izgubljenog vremena treće čitanje Reč-
nika tehnologije. Ono je zasnovano na Heraklitovom konceptu tesanja privida koji se u
kontekstu rasprave „starih“ i „modernih“ sagledava spram pojmova tehnologije, moderni-
zacije, istorije i kognitivnog Ja. U tome se traži „peta suština“ Rečnika tehnologije i razlog
zašto je odmah po objavljivanju 1982. politički anatemisan i proskribovan, a potom pod-
vrgnut institutu damnatio memoriae.
KLJUČNE REČI: Rečnik tehnologije, Heraklit, damnatio memoriae, tehnologija, moderni-
zam, istorija, postmodernizam, neoplatonizam

Zbog učenja ovoga, zbog objašnjavanja ovoga, mene su neki lažno,

bez razloga, pogrešno, neistinito optužili… Za ono što nisam, za ono što
nije moje učenje, za to me optužuju.
Mađhima, 22

Trasimaše, umeća vladaju

i jača su od onoga za šta postoje.
Sokrat

Pre 34 godine, u maju 1981. objavljen je Rečnik tehnologije kao posebno iz-
danje univerzitetskog časopisa Vidici. Samo mesec dana posle, u junu 1981, na ini-
cijativu filozofskog časopisa Theoria održan je skup dve redakcije čiji jedini pred-
met je bio Rečnik tehnologije. Već i po tome reč je o jedinstvenom događaju jer
zajednički sastanci redakcija bez političkog naloga posvećeni nekom izdanju nisu
uobičajena pojava. Razlog za to morao je biti poseban i to se pokazalo ne samo u
razgovoru već i u događajima koji su usledili samo nekoliko meseci potom.
Rezultat skupa bio je tematski deo časopisa Theoria posvećen Rečniku koji su
napisali članovi redakcije Theoria.1 Ne bez oduševljenja u uvodniku pod naslovom
Vidici – Rečnik tehnologije naglašava se da „ovaj raskošni i iščašeni rečnik predsta-
vlja prvorazredni događaj… po odlučnosti i beskompromisnost s kojom se razraču-

1 Theoria 2- 3 XXIV, 1981, 151 – 156.

148 Aleksandar Petrović

nava s opštim mestima naše epohalne i duhovne situacije, po žestini s kojom se u

njemu preuzima rizik vlastitog samoodređenja, izbora svog credo, vlastite ve-
re.“ (Theoria 1981: 151)2 Slobodan Žunjić u tekstu Objava i autoritet to dalje ob-
razlaže: „Rečnik tehnologije je izuzetna pojava po tome što i formalno i značenjski
zalazi u različite medije i duhovne oblasti. U najširem smislu to je svakako, a mož-
da i prvenstveno literarna tvorevina; međutim, to je i umetnički (estetički) događaj,
praktični čin i teorijski motivisan rad. Pravi status Rečnika nije lako odrediti, zato
što se pruža preko uobičajenih omeđenja naše standardne duhovne semantike, šta-
više stapa ih i meša (brka, ako to više godi našoj samopouzdanosti)… Zbog svog
neuhvatljivog statusa, ukidanja svakog transeuntnog uporišta, zbog svog smućiva-
nja i remećenja disciplinarnih podela, zbog odustajanja od obrazlaganja i ospora-
vanja, zbog svog kolektivnog „Ja“, Rečnik ne ostvaruje lako komunikaciju; štaviše,
on uobičajeno sporazumevanje ometa, traži i nalazi smetnje i nesporazume. Bar u
našoj sredini to je pokušaj bez pandana i zato, ako ni zbog čega drugog, zanimljiv.
Samo zanimljiv? Teško je reći koliko i (vredan) relevantan. Za to nedostaje zajed-
nička mera, uopšte bilo kakva mera za uzajamno nesamerive dimenzije Rečnikovog
govora… ’Šta je sadržaj te profetske objave’ – to egzegetsko pitanje kojim se za-
menjuje ovde neprimereno: ’šta su autori Rečnika hteli (Rečnikom) da kažu?’ –

2 Zanimljivo je da se iz drugih objavljenih tekstova može steći i utisak su autori Rečnika pozvani
na ovaj susret da bi im kao studentima mladi nadobudni nastavnici očitali lekciju. Jer kako
drugačiji objasniti potpuno nerazumevanje koje provejava iz termina „metapapazjanija“, „prase
koje piški“ upotrebljenih da opišu Rečnik. Zašto se „prase koje piški“ poziva na simposion ako
ne da se natakne na ražanj? Da taj utisak nije varljiv potvrđuje i kasniji rasplet kada se na
mišljenja „filozofa“ u svojoj ideološkoj harangi protiv Rečnika pozvao dnevni list Politika
ekspres. Ekspres je prepoznao svoje nevoljne saveznike iz Theorie i u svom napisu Šta kažu
filozofi (22. januar 1982) obilato ih citira zadovoljan što svoje partijsko osporavanje Rečnika
može da potkrepi filozofima. Nije otuda teško uočiti da prema Rečniku nije bilo suštinske
razlike između stava Partije i „filozofa“. Za poznavaoce malih dijalektičkih igri to i ne pred-
stavlja iznenađenje. Kao što nije slučajno što su prozvani „filozofi“ odgovorili Ekspresu, i da
im se u tome nije pridružio Slobodan Žunjić, jer se samo njegov tekst nije uklapao u „filozof-
sko“ i ideološko čitanje bukvice. Posebno je u tom kontekstu važno da je redakcija Theorie
odbila da u okviru svog temata o Rečniku objavi tekst redakcije Vidika s obrazloženjem da je
previše slobodan. On je to i bio. Pod naslovom Testament horizonta počinjao je ovako: „Ahej-
ski junaci i trojski su punjene lutke i njihov posao je bio klanje ljudi, a tela su im kidale
nedoumice: strah i smrt. Kad se usred bitke pljački prepuštaše i za opremom mrtvih saginjaše, a
za braćom svojom i prijateljima kako kad, jer tada im tek neka uzvišena pobeda beše na umu i
neka opšta stvar i etička mora im se kao omča okolo vratova namicala pa im nije dala da od-
more ruke od krvavog plodonosnog rada. I baš takva je istorija – paklena parada; smenjuju se
lica i nošnje lutkica, ali i traje šarada. Homerova Ilijada je pesma našeg pada; uzdižu se do-
gađaji iznad ljudi, a čovek neznan beznadan propada.“ Motiv da bez prozivke Ekspresa nešto
sami kažu o ovom slučaju „filozofi“ očito nisu imali. Kao ni Partija ni oni sami nisu mogli da
dopuste toliko mnogo slobode – bilo represijom ili ironijom trebalo je „skretanja“ vratiti u
kolotečinu.
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 149

može biti postavljeno tek kada Rečnik prihvatimo i priznamo za objavu. Kada to
uvidimo, padamo u iskušenje da i sami postanemo cinični; bez čula za govor ob-
jave, i bez razumevanja njenog teksta odbijamo da je osporavamo, uskraćujemo joj
tako neophodni kredit i prepuštajući je mišjem batrganju. I obratno: sporeći joj sa-
držinu, čak i sam proročki autoritet, mi ga posredno pribavljamo: niko neosporavan
ne posta prorok.“ (Žunjić 1981: 153).
Osporavanje o kome govori Žunjić ni u ovom slučaju nije trebalo dugo čekati.
Nekoliko meseci posle toga sledeće, po svemu drugačije čitanje potvrdilo je nje-
gove reči i prerastanje Rečnika u proročanstvo. Reč je o Analizi ideološke orjen-
tacije Vidika i Studenta koja je početkom 1982. uzburkala duhove u Jugoslaviji up-
ravo ostaloj bez Doživotnog predsednika kao poslednjeg privida svog života. Ona
donosi forumski agresivno ideološko osporavanje Rečnika motivisano odbranom
vladajuće slike sveta, a pre svega potrebom da se ćuti o nestajanju prve i poslednje
zemlje samoupravljanja. Analiza je anonomni polemički spis iza koga su stali po-
litički forumi s glavnom idejom da je jezik Rečnika „ezopovski“, šifrovan, i da je u
tim kodovima dat poziv posvećenima da dovrše Jugoslaviju i proleterski sistem
socijalizma. Njen posao je da, poput Berlioza u romanu Majstor i Margarita, ne-
milosrdno razobliči „crnu magiju“ Rečnika, da ga izvede na čistinu i tu raznese
ubojitom ideološkim kritikom.
„Ova informacija“, kaže se na samom početku Analize, „govori o ideološkim
osnovama aktivnosti grupe ideoloških istomišljenika okupljene oko časopisa „Vi-
dici“. Upotrebili smo reč ideološke osnove jer se bez sumnje radi o jednom kohe-
rentnom i autohtonom idejnom sistemu čija geneza jasno pokazuje da je ovde reč o
unošenju elemenata nove ideologije, s tendencijom da dâ jedno celovito i sveobuh-
vatno tumačenje stvarnosti… Ono što čini najznačajniju osobenost ovog idejnog
sistema, ono što je differentia specifica njihovog učenja i pojavljivanja u javnosti
jeste veoma izražena metaforičnost, ezopovski jezik, govor šifara. Svaka od ključ-
nih kategorija jeste šifra čije se preneseno-ideološki suštinsko značenje razumeva
jedino ako se otkrije ključ, ako se svaki krucijalni pojam „prevede“ i ako se s pri-
vidne pomerenosti značenja sintagmi i čitavih rečenica pređe na stvarno, istinsko
čitanje tekstova. Stoga je glavni zadatak ovog dela informacije upravo prevod i
tumačenje osnovnih kategorija, tačnije potpuno razjašnjavanje misli koja mora da
se sakrije iza šifara da bi opstala. Izgleda potpuno neverovatno da se na današnjem
razvoju idejne svesti, odnosno na današnjem razvoju društvenih odnosa, u situaciji
kada je sasvim jasno određena odgovornost sredstava javnog informisanja, okriljem
jednog časopisa dve i više godina iz broja u broj, iz teksta u tekst, razvija i afirmiše
jedna ideologija koja nije samo nemarksistička već je, štaviše, otvoreno i agresivno
antimarksistička. Ovo je bilo moguće upravo zbog navedene prikrivenosti, uvije-
nosti govora ali je situacija potpuno promenjena s nekoliko poslednjih otvorenih
istupa ove grupe ideoloških istomišljenika. Prilikom tumačenja, odnosno objašnja-
150 Aleksandar Petrović

vanja osnovnih pojmova, mi ćemo se striktno držati onih definicija koje su sami
autori dali u broju 1-2 za 1981. godinu koji je nazvan „Rečnik tehnologije“. Ovaj
broj je zaista napravljen u vidu rečnika i predstavlja vrhunac ideološkog delovanja
ove grupe jer je njime dat pregled svih „projekata“ u ranijim brojevima, svih gla-
vnih pojmova i svih glavnih ideja. Stoga ovaj broj ima veliko značenje za konačnu
afirmaciju i popularizaciju ove ideologije. „Rečnik tehnologije“ je, kako sami au-
tori kažu, „objava“, u stvari, konačno opredmećenje jednog pogleda na svet duboko
antihumanog i antisocijalističkog, otvoreni poziv na akciju i otkriveno delovanje
istomišljenika i saradnika.“3 O tome dovoljno svedoče reči Slobodana Antonića:
„Ono što je rečeno u Analizi i jeste optužnica i mi koji smo je radili i koji je pri-
hvatamo moramo biti otvoreni kao i oni koji zastupaju svoja gledišta.“4
S ciljem metodičnog raskrinkavanja neprijatelja Analiza je mesecima spremana
u potpunoj tajnosti kao oštrica neodbranjivog političkog udara na grupu oko Reč-
nika. Ona je obelodanjena tek na samom sastanku komisija za idejni rad i infor-
misanje 20. januara 1982. kada počinje obračun s Vidicima taktikom blitz krieg ko-
ju su zaverenici Analize ugradili u plan njenog uspešnog ostvarenja.
Tekst Analize je postao delimično poznat jer su glavni mediji prema nekom se-
novitom političkom nalogu mesecima zdušno prenosili njegove analitičke ključeve
za zagonetne šifre. Politički forumi, osećajući tektonsko podrhtavanje društvene
„nadgradnje“ ritualno su se okupljali da bi prorađivali Analizu i da bi otkrili kakav
se skriveni plan budućnosti krije u Rečniku, spisima i projektima koji su ga pratili.
Bio je to prvi veliki ideološki „slučaj“ osamdesetih godina prošlog veka, a sama
Analiza najkonzistentniji ideološki tekst koji je napisala Partija na zalasku. Ali ako
je taj tekst postao poznat, njegovi autori, osim jednog, nisu. Oni su i pored sve od-
lučnosti svoje slepe vere u socijalizam, samoupravljanje i Jugoslaviju, i dalje ano-
nimni da ni do danas nisu ni jednom reči preuzeli odgovornost za svoje tumačenje
Rečnika: kao da i dalje imaju motiv da se kriju i veruju u optužbe koje su davnih
dana izneli s inkvizitorskom strašću. Da ne veruju, sakupili bi dovoljno snage da
kažu ono što već decenijama duguju svojoj savesti. Kao što su nekada glasno, kao
pravoverni branioci Jugoslavije, rukovodeće uloge Partije i večnog života trojedi-
nog Heroja, Druga i Sina, s foruma iznosili optužbe, sada glasno ćute. Savršen zlo-
čin – ogrnuti plaštom anonimnosti čini se da su zavarali trag, da su se na prstima
iskrali čekajući da nastupi apsolutna zastarelost. Nema kazne za zločin, jer Rečnik
je uklonjen, njegovi pisci su se izgubili, sve je pokrio mrak i niko više ne može da u
lavirintu zaborava spoji niti. Autori Rečnika tehnologije, pre više od tri decenije
osuđeni, anatemisani i izopšteni, nikada nisu rehabilitovani.

3 Analiza je objavljena samo u romanesknom kontekstu u Fami o biciklistima S. Basare, a njen

celoviti tekst može se naći na adresi https://recniktehnologije.wordpress.com/ zajedno sa
drugim relevantnim dokumentima, tekstovima, kao i samim Rečnikom tehnologije.
4 „Politika“ 21. januar 1982, str. 6.
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 151

Međutim, ćutanje načelno pokazuje da se neki tekst probio do bitnih uvida koje
treba prigušiti. Ima tekstova koje je uništilo površno prepričavanje, a ima i onih o
kojima se vekovima ne govori da bi otkriveni doneli obrt. Vrednost teksta se kon-
stituiše jednako u govoru kao i u ćutanju, jer i govor i ćutanje su dovoljno rečiti. To
su dva puta kojima se ide do smisla teksta. Stvari u ćutanju na neki način sazrevaju.
Ćutanje tajnovitih tužilaca Analize daje posebnu aktuelnost Rečniku, koja nije ma-
nja nego u trenutku pojavljivanja, jer su tri decenije tišine dopisale nove „ezo-
povske redove“ koji traže glasno tumačenje. Rečnik je sada kao neki dubokomorski
sediment koji neuznemiravan bukom i besom talasa dugo leži ispod nanosa da bi
potom dao veran otisak vremena u kome je nastao.
Theoria i Analiza su bila prva dva čitanja Rečnika od koji je drugi imao snažno
politički pojačanu rezonancu. Analiza se obrušila na Rečnik braneći aktuelni dru-
štveno – politički sistem. Ali oba čitanja ne daju odgovor šta je zapravo Rečnik
tehnologije? Gde da ga svrstamo? Ako je izazvao tako snažan ideološki odziv, da li
je to ideološko – politički manifest? Međutim, i pored sve javne uzbune koju je
napravio svojom kritikom „sistema“ ne pominje se u Beloj knjizi, „opozicionoj spo-
menici“ objavljenoj 1984, samo dve godine posle afere Rečnika, koja u detalje na-
vodi inventar opozicionih ideja i dela u Jugoslaviji. Šta više, u nedavnom srpskom
izdanju Bele knjige koje u dodatku navodi sva intelektualna sučeljavanja s Partijom
Rečnik se takođe ne pominje. Sva je prilika da je prećutan jer je napustio ideološka
razglabanja dižući pobunu protiv tehnološke konkviste, postavljajući znak jedna-
kosti između ideološke i tehnološke veleizdaje sveta i ljudi. Protiv vladajuće ideo-
logije se moglo govoriti, ali ne i protiv tehnologije koja je bila punctum saliens ide-
ologije, prava vera kojoj su svi bili jednako odani bez obzira na politička uverenja.
Rečnik je bio vrisak užasa i očajanja, ali i buđenja, predikcije i pozivanja, samo-
nikla, oštra i dalekosežna opozicija koja je gađala u srce problema. On nije operet-
ski opozicioni glas, već drugi govor, sasvim drugi jezik koji je izašao iz opreka koje
je konstruisala jugoslovenska ideološka škola. Zato se i nije našao u panteonu opo-
zicione misli obavijenim celofanom privida i ispunjenim ideološkim gunđanjima u
mimohodu oko svetog Josipa Radnika i njegovih kalambura. Identitet ideologije i
tehnologije postavljen u Rečniku bilo je nešto prejako, daleko, neshvatljivo i nepri-
hvatljivo, i za opoziciju i za Partiju i autore Analize. Dobar deo zasluga za pakao
kroz koji prolazimo pripada takvim usnulim ili potkupljenim duhovima, kao i scen-
skoj opoziciji čija gluma je dobro opisana u Beloj knjizi. „Rečnik po duhu i slovu,
kao i vremenu nastanka nesumnjivo pripada ’novom talasu’ skeptičnog pogleda na
’oslobodilačke’ energije šezdesetih koje jenjavaju zauzimajući hijeratične guru-po-
ze u društvenom sistemu. On nastaje kao međuigra između vremena političkih i
vremena tehnoloških revolucija, između sedamdesetih i devedesetih, i kao takav
prirodno nije naišao na razumevanje ni jednih ni drugih. (Stojanović, 142)
152 Aleksandar Petrović

Kada ga nismo našli u registru ideološke opozicije, potražimo li potom Rečnik

u inventaru filozofskih dela, takođe ga nećemo naći. On očito nije filozofija, barem
ne srpska filozofija, jer Slobodan Žunjić o njemu ne govori ni jednu reč u Istoriji
srpske filozofije. Iako ga nesumnjivo poznaje Žunjić mu ne daje status filozofskog
dela.
Ako nije filozofija, mora biti da je rečnik. Međutim u Bibliografiji srpskih en-
ciklopedija i leksikona Dejana Vukićevića (Zavod za udžbenike, 2014) koja obu-
hvata period 1818-2013 Rečnik se ne pominje ni jednom rečju. Za pisce leksikona
on nije leksikografsko delo.
Bez obzira što je Rečnik u celini kaligrafisan i iluminisan i što rad Tamare
Jerković koja ga je ispisala i iscrtala predstavlja samosvojan umetnički čin jedini u
svojoj vrsti nećemo ga naći ni u pregledima jugoslovenske i srpske umetnosti. On
je i tu ekskomuniciran jer valjda nije „savremen“ ili bar ne odgovara ideologijama
„savremenosti“ i njenim normativnim definicijama.
Tako dolazimo do paradoksalne situacije da delo o kome se toliko raspravljalo i
kome je vreme potvrdilo „proročki autoritet“ ne stoji danas ni na jednoj polici –
nije ni ideološko ni filozofsko ni leksikografsko ni umetničko. Šta je onda Rečnik
tehnologije? On kao da dolazi iz ničega i ide u ništa, a da je ono između, priča puna
buke i besa, kako kaže Šekspir, koja ga je zadesila poput elementarne nepogode,
neka greška koju istorija treba da ispegla prinudnim zaboravom. Ako je Rečnik
ništa, onda su nesumnjivo i ideologija i istorija filozofije i leksikografija i teorija
umetnosti nešto. Ali ako je Rečnik nešto, onda su oni ništa. Ili Rečnik ili sve ostalo.
Iz ugla istorije, izbor ove igre na sve ili ništa je jasan. Rečnika nema i ne može ga
biti. Ali sa horizonta slobode, stvari nisu tako jasne. Sloboda nije kompromis, do-
govor i ne može se uredno složiti na policama, potkupiti ili relativizovati. Rečnik je
i nastao kao previše odlučna odbrana slobode. Ustao je protiv istorije, enciklope-
dije, tehnologije – on razbija ogledalo, ide uskom stazom umesto širokim putem.
Zato ga i nema u svetu koji nestaje. Ako ga, pak, ima, on kao da je glas pete suštine
koja se iz istorijske perspektive uvek čini kao ništa.
Ljudi naravno imaju pravo na zaborav. To je suština njihovog bića. Razgrani-
čenje šta će se zaboraviti, a šta pamtiti naziva se istorijom. Istorija je sazdana od
mora zaborava i ponekog ostrvca sećanja kome talasi neprekidno otkidaju deo po
deo. Kakav je onda razlog da na svaki način sankcionisanom zaboravu vraćamo
sećanje? Upravo taj da ispitamo prirodu zaborava, jer tako najbolje dolazimo do
biti istorije. Rečnik je zanimljiv jer je izazvao snažnu, bučnu, neurotičnu reakciju
države, partije, intelektualaca, a potom jednako neurotično ćutanje. Šta su svi oni
želeli da kažu i šta su potom želeli da prećute?5 Da li je to možda jedno isto? Da li
su, možda, vreme u kome se pojavio Rečnik, kao i sadašnje vreme kada se Rečnik

5 Na skup u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Rečnik tehnologije – 33 godine posle odr-
žanom početkom novembra 2014. povodom 33 godine od objavljivanja Rečnika, pozvani su i
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 153

ponovo niotkuda javlja, jedno isto? Vreme pred prelom, zaokret, opet novu pro-
past? Razlika onoga što govori Rečnik i onoga što se govorilo u njegovo vreme je
razlika govora o bitnom i presudnom i teatra tolkovanja nebitnih detalja, ljuljanja
lažnih nada i prevarnih tema čijim zaigravanjem se iskazuje poslušnost prividu?
Problem je više nego očigledan: sloboda. Rečnik je doneo nove reči i to je dovoljno
i za buku i za ćutanje, izašao je izvan obaveznih okvira i postavio oštro koliko je
mogao pitanje slobode. Kao glas u pustinji se izdvojio iz unisonog mrmljanja pre-
dosećajući, predskazujući, otimajući se. Nije to bila teorija za teoretičare, narod,
rešavanje istorijskih problema. Bila je to misao za slobodu, manifest jedne moguće
slobode. Ishod je jasan – Rečnika nema nigde. Kao ni slobode.
U takvom pronicanju čini se da, uprkos četvorostrukom odsustvu čitanja,
ideološkom, filozofskom, leksikografskom i umetničkom, a i uprkos borbenim juri-
šnicima na „logocentričnost“, koji razobličavajući „logos“ kao crnu magiju dele
sličan zanos kao i autori Analize, treba, kako veli Laza Kostić, „uskos modernosti“
sastrugati palimpseste i doći do zdravog temelja, a to je, ne samo za njega, Heraklit
(Ἡράκλειτος). Čitanja i nečitanja Rečnika kao da se sva mogu obuhvatiti Herakli-
tovim „ezopovskim“, iskazima. „Boginja pravde će kazniti te tesare laži (ψευδέων
τέκτονας) i njihove lažne svedoke“ (Heraklit, fr 71).6 Ova misao dobro odražava
suštinu jer su iza Analize zaista stali pravi tesari laži koje su tada usavršeni zanat
nastavili da primenjuju na različite načine i u potonjim vremenima. Možemo živo
da zamislimo kako „verujući da ih tada ne vidi niko“, tesari i dalje u svojim ra-
dionicama delju laži. Tesanje privida je životni poziv, zanat, i on to ostaje u svim
promenama. Analiza kao objavljeni dokument, bolje rečeno negativna objava, u se-
bi sabira sva čitanja i nečitanja Rečnika u svom vremenu i danas.
Šta je kolektiv tesara, pored očekivane nagrade na ovom svetu, pobudilo da
stanu iza optužnice i ponude svoje dobre usluge vlastima? Mladi karijeristi su sebi
bezobzirno krčili put svodeći smisao Rečnika na svoje sebične motive. Bez ostatka
su verovali u sirovu snagu svog egoizma i s Heraklitom nije teško shvatiti da je reč
o neotesanom resantimanu zbog nepristajanja na zanat laži i uslužnu sofističku veru
da je pravedno i istinito samo ono što koristi jačemu. Optužili su Rečnik jer nije de-
lio i deljao zajedničke privide, jer je napustio idole trga, jer nije učestvovao u za-
jedničkim ritualima egzorcizma istine i nije se poklonio kultu mrtvog tela. Rečnik
je bio idealna materija za tesare jer je stojao sam za sebe, suviše svoj, bez kišobrana
vladajućih ideologija, izvan dozvoljenih umetničkih stilova, nametnutih teorijskih

6 ostali akteri Analize, ali niko se nije sećao i odzvao osim Slobodana Antonića, koji kao da je
kroz pisanje Analize preuzeo duh pobune Rečnika protiv samorazornog društvenog okruženja.
6 Termin τέκτων bi se moglo prevesti i kao zanatlija, pa bi jednako dobar prevod bio da će
boginja pravde kazniti te zanatlije laži i njihove lažne svedoke. Kako i u osnovi reči arhitekta
leži pomenuti termin koji Heraklit koristi, slobodan prevod duha njegove misli bio bi da je reč
o arhitektama laži, a sasvim slobodno, i još bliže duhu, moglo bi se govoriti o zidarima laži.
154 Aleksandar Petrović

pravaca, bez kompromisa sa duhom vremena. Kao takav on je bučno osuđen na ću-
tanje, ali samo zato da bi još jasnije ukazao na prisustvo neke neodređene „pete su-
štine“, davno zaboravljene, ali nikada nestale, okružene s četiri visoko tesana zida
privida ili četiri sloja ćutanja. Prvi je, već i po samom naslovu dela, tehnologija.

Prvi zid tehnologije

Za Rečnik tehnologija je „božanstvena komedija“, „svaka proizvodnja umskih

oblika mišljenjem ili tehničkih oblika radom“. Ona je „način na koji se kretanje
pretvara u oblik“. Rečnik u odrednici Tehnologija neuvijeno zaključuje: „Njeno
konkretizovanje u zapadnom svetu dovršava istoriju kao raspadanje: udvajanje.
Gubljenje sveta može se nazvati tehnologijom.“ (Rečnik tehnologije 1981: 24) Bilo
je u prethodnim decenijama sličnih proterptičkih tonova u filozofiji i društvenoj
teoriji, ali pitanje je da li tehnologija negde data u tom stepenu opštosti.7 Shvatanje
tehnologije, u koju su položene nade budućnosti, kao proizvodnje privida nije os-
tavljala mnogo mogućnosti za kompromis. Rešenost takvog razilaženja Rečnika s
tehnologijom nije mogla a da ne izazove uznemirenost kolektiva Analize. Skoro da
možemo da čujemo njihov krik: vratite nam naše privide! Rečnik je kritika poda-
vanja svetom prividu, pobuna protiv prevarne tehnologije koja je svojim „revoluci-
jama“ počela jednu po jednu da potiskuje društvene i lične slobode i preuzima svu
vlast da bi opsenama okovala i okončala život.
Tehnologija je suma svih zapadnih ideologija. Od njih preuzima revolucionar-
nu retoriku, ali na bezličnoj ravni novih proizvoda. Ni jedna ideologija nije pre-
tekla, nema ni jedne koja nije korumpirana „tehnološkim razvojem“ i čije projekci-
je nisu povezane s obećanjem tehnologije.8 Tehnologija ih jede jednu za drugom
ostavljajući samo prazne ideološke ljušture. Jedini njen blagoslov imaju ekscentrič-
ne teorije dekonstrukcije koje dovršavaju odavno s Galilejem (Galileo) započetu

7 Neposredno nadahnuće za takvo shvatanje tehnologije dolazi iz Aristotelove Fizike gde je Bog
misao koja misli samu sebe. Kako sam tada uporedo čitao i Dekarta, nije mi bilo teško da
uvidim da Ja koje misli time zapravo hoće da preuzme božanske atribute. Posle tog poveziva-
nja bilo je jasno da je osnovna (možda jedina) namera tehnologije da misli samu sebe i da to
konkretizuje u identitetu s prirodom u kome će uspeti da neposredno proizvede osnov svih
proizvoda – ništa.
8 U tome se otvara veliki slobodni prostor za širenje islama koji, iako podjarivan sa Zapada, do
ideološke prepoznatljivosti dolazi osporavanjem tehnološkog programiranja društva. Međutim,
islamska kritika nije dorasla tehnologiji, jer dolazi spolja i sama na svoj način postaje žrtva
onoga što nedovoljno razume. Razlika je nepremostiva: zapadna dekonstrukcija je unutrašnja,
dok je islamska destruktivnost spoljašnja. Tehnologija se stoga danas služi politikom islama da
bi izbrisala sećanje na sve „nesavremene“ kulture čiji spomenici i zapisi se inscenirano uni-
štavaju.
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 155

zamenu kvaliteta kvantitetom. Tehnologija je krstaški rat proganjanja kvaliteta iz

prirode, iz duha, iz društva i apoteoza surogata u celom rasponu od ishrane, preko
komunikacija, sve do ideja i poretka. Ako je 1981. kada se pojavio Rečnik bila još
skrivena priroda tehnologije, sada je gvozdena tehnološka determinacija, upravo
kao na Brojegelovom (Breugel) platnu, slepce obnevidele od privida bez smisla
razvejala levo–desno na društvenom i političkom spektru. Tehnologija je program,
manifest izgradnje dvojnika koji u svim sferama intelekta i rada svrgava čoveka
pregaženog mehanizmom istorije. Napadnuta su sva ključna uporišta života: razno-
likost živih vrsta, raznovrsnost kultura, razuđenost jezika, šarolikost krajolika, raz-
ličitost muzike, mnoštvenost ukusa i svi zamenjeni monoteizmom tehnologije –
jedan jezik, jedna kultura, jedan ukus, jedan poredak, jedna muzika, jedna veštačka
inteligencija i jedna, nepromenljiva dosada.
Svetu je tako izvučena supstancija. Bez raznolikosti nema slobode i ona se ne
može više pribaviti nikakvim ideološkim varkanjima o levo–desnom zaokretanju,
up and down obrtanju. Kada nema čoveka, kada je on smenjen tehnološkim dvoj-
nikom, nema ni prava čoveka. Može se postići visok nivo nauke i umetnosti, ali
najvažnije je da se sloboda odglumi i pretvori u surogat. Bilo šta, samo sloboda ne
– to je neizrečena deviza usiljenog hoda „razvoja“ dobro skrivena iza ideologija
oslobođenja. Tako se priznaje istorijski autoritet tehnologije. Očito odsustvo slo-
bode nije posledica zle političke volje, već zloslutne senke tehnologije koja se nad-
nela na svet i kojoj se, naoružanoj teorijom evolucije, čini da čovek više nije ni
potreban. On je, zavaran ideologijom napretka, učinio samog sebe zastarelim. Otu-
da je i izbor sasvim jasan, možda danas čak i kolektiv Analize, dekonstruktivisti i
Dečaci mogu da ga shvate. U vreme pojave Rečnika intelektualna opozicija nije još
bila spremna za to. Njegova upozorenja bila su joj daleka, jer iako je bilo razlika
spram ideje kome treba da pripadne vlast i kakvog oblika treba da bude, po odnosu
prema suštinskoj temi, tehnologiji, u političkom spektru nije bilo nijansi. Svi su bili
u iščekivanju darova koja će tehnologija doneti svojim „otkrivanjem tajni“. Oko
suštine su se slagali, oko pojavnih neslaganja su se domišljali da bi kroz prividni
sukob omogućili stvarni pobedonosni pohod bezlične res technologiae.

Drugi zid privida

Drugi visoko tesani zid privida, koji se nalazi unutar zida tehnologije, može se
opisati kao ideologija modernizma. Reč je o nejasnom srednjevekovnom terminu
modernus koji možda potiče od modo, upravo sada, ali će pre biti da se nastavlja
na moderor, upravljač, vladalac, što bi dobro odrazilo prosvećenu veru u vladavinu
razuma nad prirodom i istorijom. Termin se proširio preko francuskog jezika tokom
rasprave „starih“, i „modernih“, querelle des anciens et des modernes, započete u
156 Aleksandar Petrović

Francuskoj akademiji krajem XVII veka – da li je moderna kultura nadmoćna kla-

sičnoj grčko-rimskoj? U njoj se Boalo zalagao za antičku meru stvaranja, dok su
Šarl Pero i Bernar Bovije tvrdili da su savremena dela bolja zbog veće zrelosti ljud-
skog duha. Ishod te debate je poznat: termin modernost se našao u svim jezicima
gradeći se društvenim aksiomom, a etika je svedena na modernizaciju kao sinonim
opšteg dobra. Bilo je to prvo prinošenje darova tehnologiji koja sada, poput racio-
nalno prividno prevaziđenih drevnih kultova, otvoreno traži ljudsku žrtvu. Svrha
tada započete modernizacije nije bilo traženje najboljeg puta, već širenje zbunje-
nosti lažnih dilema da bi iza dimne zavese tehnologija mogla da iscenira istoriju.
Rečnik je jedini spis jugoslovenske i srpske kulture, na razmeđu filozofije i
umetnosti, koji je već po svom izgledu, a još više po suštini u najčistijem vidu ne-
moderan spis. Za njega je modernizam katehizis tehnologije koja nameće svoje de-
lovanje u ime čoveka radeći sve što može protiv njega, razvlašćujući mu ruku i um
i stavljajući ga u položaj Dečaka. On stoga nikako nije moglo da bude prihvaćen u
Jugoslaviji, koja je sam simbol modernizovanja. U njoj se svom žestinom nastavio
spor „modernih“ i „starih“ u novim terminima ideološke borbe. „Moderni“ su sada
bili u ulozi „marksista“, a „stari“ mahom u ulozi „srpskog nacionalizma“. Dok traju
sinhronizovani politički i medijski napadi na Rečnik istovremeno se, drugim po-
vodima koji uporedo teku, „marksisti“ punim plućima okomljuju na „srpski nacio-
nalizam“. Pri tome im uopšte ne smetaju empirijski događaji, na primer pobuna na
Kosovu, neposredno usmerena protiv Jugoslavije, jer ih njihova hegelijanska vera
upućuje da je tim gore po činjenice ako se razilaze s njihovom teorijom. Novine tog
vremena bile su prepune tog spora, a da se niti jednom zastupnici oba stanovišta,
čak ni u Akademiji nauka, nisu neposredno susreli. Sudeći po istorijskim ishodima
„marksisti“ su izgubili taj ideološki disput, jer su za neverovatno kratko vreme, za
samo nekoliko godina početka otvorene jugoslovenske krize nestali poput dino-
saura. „Srpski nacionalisti“ su ostali, ali su štafetu od „marksista“ prihvatili novi
liberali i dekonstruktivisti koji su nastavili da trče u ideološki boj. Paradoksalno je
da su ove dve ideološke struje baštinici jugoslovenskog marksizma obzirom da je
ovaj u svoje neprijatelje jednako ubrajao i „građanske teorije“. Ne ulazeći šta će biti
s novim krugom rasprave „modernih“ i „starih“, jer je načelno iluzorna obzirom da
su i liberalizam i nacionalizam plod modernizacije (nacija je čak po sledu nastanka
„moderniji“ koncept) nama je dovoljno da uvidimo da se rasprava započeta u
Francuskoj akademiji nije ni do danas završila i da je modernost i sada, bez obzira
što niko s punom izvesnošću ne zna šta znači i kuda vodi, sasvim živ pojam u jav-
nom opticaju. U takvoj neodlučenoj poziciji presuditelj postaje tehnologija i nije
teško shvatiti da ona, bez poveza preko očiju, bez „suvišnih“ rasprava o etimologiji
i smislu, odlučno staje iza „modernih“.
Međutim, dok se rasprava „modernih“ i „starih“ usijava, daleko od zažarenih
očiju već se javio koncept koji će i pored sve jare učiniti tu raspravu bespredmet-
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 157

nom. Reč je o pojmu postmodernizam koji je prema Arnoldu Tojnbiju (Toynbee)

rezultat dekonstruktivnog učinka Prvog svetskog rata. U pozadini ratnih i političkih
sukoba nastavljen je dijalog „modernih“ i „starih“, ali Tojnbi smatra da u njemu
nisu pobedili ni jedni ni drugi, već „postmoderni“. Njihova pirova pobeda ostvare-
na je pod pritiskom tehnologije koja omogućava tako besprimernu koncentraciju
kapitala da vertikala modernizma (koja ne može da isporuči dovoljno efikasne ide-
ološke instrumente za rat koji je poprimio novu, „svetsku“ formu) počinje da popu-
šta i puca po sastavnim delovima. Pod razornim pritiskom ni jedan moderni oblik
više ne može da traje dugo. To se odlično vidi u samorazornoj tvorevini Jugosla-
vije, kulturnom i političkom simbolu modernosti s kojom je započet i završen XX
vek. Prvi svetski rat, sledeći Tojnbija, bio bi poslednji krik modernizma, a Drugi
svetski rat i Jugoslavija koja je izašla iz njega sa socijalističkom definicijom, bez
obzira na modernističku retoriku, bili bi suštinski postmoderni događaji. Jugoslavi-
ja je nastala kao prva postmoderna država da bi tako i nestala, potpuno u skladu s
poetikom postmodernizma, raspadajući se na fragmente.
Ipak, brojni teoretičari smatraju se da tek sredinom XX veka nastupa doba
postmoderne ili, kako piše engleski sociolog Entoni Gidens (Giddens), doba „vi-
soke moderne“. Postmoderna verovatno označava samo pukotine na sklopu moder-
nosti po kojima se brzo širi tehnologija. Ako je tako, Rečnik je nemoderan s jako
dobrim razlogom. Svojim rukopisanim izgledom igra ulogu „starog“, a po suštini
donosi prevazilaženje „modernog“. Odbijajući uzaludni dijalog on traži put kojim
će izaći na kraj s zanosom tehnologije i pronaći izlaz iz istorijskih pukotina. Ali
kritička distanca spram modernosti u ratobornoj kulturi prosvetitelja nije dopuštena.
Ona nije stanovište, to je pretekst optužnice. Modernost je vrednost po sebi o kojoj
se ne raspravlja jer se podrazumeva da je sve nemoderno istrošeno i lišeno pravog
razloga postojanja. Odatle, sa fronta ideološke modernizacije marksizma, udarne
pesnice Prosvetiteljstva, ide napad na Rečnik. Ne bi Rečnik bolje prošao ni na
frontu liberalizma, jer se po odnosu prema tehnologiji marksizam i liberalizam
uopšte ne razlikuju. Oni su samo dva prividno suprotstavljena vida iste vrtoglave
modernizacije. Već taj uvid je dovoljan da bi se razumelo mesto Rečnika u toku
ideja i kulturi XX veka. Može se učiniti da njegov izlazak u prostor van modernosti
nije ništa posebno i da se može izvesti i književnim, teorijskim ili umetničkim
žongliranjem oblicima. Takve tesarske veštine osvojile su zaista, bez diranja i razu-
mevanja suštinskog problema, patetičnu stilistiku post–modernosti koji je postao
terminus tehnikus za filozofske, literarne i umetničke besmislice.9 Prirodno je da su

9 Zanimljivo je da su se neki teorijski žreci postmodernizma u nas javili upravo među kritičarima
Rečnika. Stasali kao mladi komunisti u kardeljevske ideologe, oni su u postmodernizam proje-
ktovali kardeljevsku viziju udruženog rada, gde pisac udružuje rad sa svim onima koje je pre-
pisao, nazivajući to legalnim umetničkim postupkom. Naravno da taj postupak može biti legiti-
man samo u komunizmu gde autor uzima sve prema svojim potrebama, a daje prema moguć-
158 Aleksandar Petrović

pravoverni modernisti odmah po raspadu Jugoslavije postali postmodernisti da bi

kapitalisali i na tom rasulu jer su u raspadu osećali duh tehnologije kome se treba
pokloniti.

Treći zid istorije

Modernost tesara ne može se zamisliti bez trećeg zida koji je opasan obručem
modernosti. Reč je o prosvećenom pojmu istorije i svim njegovim derivatima. U
osvajanje sveta nije bilo moguće krenuti bez isukanog mača istorije koji je oštrim
rezovima hitro usecao razlike između civilizovanih i necivilizovanih, prosvećenih i
neprosvećenih i isticao pravo „modernih“ nad „starim“. Istorija je vrhunac tesar-
skog zanata privida koji ni iz čega stvara topografiju „višeg“ i „nižeg“, „središta“ i
„oboda“, „naprednog“ i „nazadnog“, „kulturnog“ i „nekulturnog“. Ona je uslužna
tehnologija dvojnika, a sve ono što ne prihvata dvojstvo i dubliranje čeka mač kao
konačna rasudna snaga. Poruka je: nemate kud iz istorije, jer izvan nje nema niče-
ga, možete samo da se poklonite „istorijskom smislu“, „istorijskom razvoju“, „isto-
rijskim ciljevima“... Istorija jednom pokrenuta nikada se više ne zaustavlja, ona je
ovlašćena metafora vremena (µεταφορά– prevoznik) sve do se ne prepuni empiri-
jskim sadržajima i stane jer je ostala bez energije slobode. Bezbrojnim empirijskim
događajima koji se „prevoze“ pridaje se atribut „istorijski“ – istorijski susret, isto-
rijsko potpisivanje, istorijska ličnost… – da bi se u takvoj inflaciji stvorio deficit
smisla bez pokrića. „Istorijska ličnost“ na nemuštom prosvećenom jeziku zapravo
znači božanska ličnost, ali reč božansko ne postoji u prosvećenom rečniku. Istorija
je empirijski surogat divinacije, pojam bez dubine, dekonstruisana „ravna ploča“ jer
„iza“ više nema neke dimenzije smisla, logosa koji sinhronizuje rasuta zbivanja. Na
ploči se ne vidi kretanje, već samo plutanje i očekivanje istine Atlantide.
Rečnik se i pored toga ne oslobađa istorije kao Hegel (Hegel) ili njegov vul-
garni učenik Marks (Marx) ili đavolji šegrt Fukujama (Fukuyama), koji promovišu
„kraj istorije“. Za razliku od toga on napušta istoriju kao prosvetiteljski fantazam
koji nema nikakvo pokriće u vremenu. Svest se ne seća prošlosti kao istorije, već
kao cikličnog kretanja koje proizvodi vreme. Ako Hegel smatra da je istorija vreme
shvaćeno u mislima, za Rečnik jedino vreme koje ima smisla je ono koje nije otu-
đeno u istoriji. To vreme razbijenog ogledala nema ni kraj ni početak, jer su i jedan

nostima. To je bratstvo i jedinstvo svih dostupnih tekstova, društvena svojina u zenitu. Post-
moderna je u njihovom tumačenju zapravo neki kriptokomunizam kolorisan duhom potkrada-
nja društvene svojine. Vešto montirajući delove skinute s tuđih sklopova, uz trijumfalne usklike
da je ta otimačina zasnovana na književnom zakonu, u kome nema boginje pravde već samo
zanata laži, predlažu dekonstruisani svet u kome orobljeni vlasnici nikada neće moći da dokažu
svoje pravo.
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 159

i drugi sasvim proizvoljni i nametnuti ideološkom silom, kartom modernosti koja je

bačena da bi pojačala istorijsku igru. Modernizacije i nema bez koncepta istorije
koji arbitrarno postavlja početak i kraj toka. Istorija je privid, ali stvarno nasilje nad
vremenom, prošlošću i sećanjem koji se povlače pred njenim usiljenim nastupa-
njem.
Rečnik ne samo da nema respekta i sažaljenja prema toj iznemogloj autističnoj
projekciji stvarnosti, već ne želi ni da komunicira s njom. Proleteri su za njega
Dečaci, demokratija SFRJ crkva inkvizicije slobode, funkcioneri hijerarhijski maj-
muni, prosvetiteljstvo zarobljena svetlost… Rečnik je móra za kolektiv Analize jer
ne samo da otvoreno govori o raspadu moderne slike sveta, kao i same Jugoslavije
nego ukazuje i način na koji će se to desiti. Većina to i ne sluti, a oni koji znaju
smatraju da to treba da ostane tajna i iznenađenje za građane čije oči su još podbule
od plakanja za džakom peska koji je izložen, kao u crkvi, na odru u Saveznoj
skupštini, koja time, kako već piše u Rečniku, u odrednici Crkva, postaje, kazano
Ničeovim (Nietzsche) rečima, „katolička ludnica“. Suviše mnogo predviđanja na
tako malom prostoru: Rečnik je udario u taktove rekvijema jednu deceniju ranije
kada je, uz obavezne krokodilske suze, još trebalo svirati popevke i poskočice. Zato
je i naručeno njegovo političko ubistvo koje je trebalo da izvedu ideološki najamni-
ci. Pripremajući to, zamenjuju se teze i Rečnik koji otvoreno govori i priziva spa-
silačke društvene energije optužuje se za rušenje. Umesto prošlosti za sadašnjost se
krivi budućnost. Ispostavilo se vrlo brzo da nije Rečnik bio taj koji je rušio, već je
kao Kasandra, koju niko nije čuo, govorio da su lukavi Ahejci već naoružani ušli u
trojanskog konja.
Zašto je zemlja koja je imala dve uzastopne pobede nad Germanima, „naj-
savršenije pismo“, piši kao što govoriš, „najsavršeniji sistem“, socijalističko sa-
moupravljanje u kome su radnici bili vlasnici svog rada, najsavršeniju nacionalnu
politiku „bratstva i jedinstva“, najsavršeniju spoljnu „nesvrstanu“ politiku završila
na dnu okeana istorije? Nije li ona izgrađena prema najboljim prosvećenim pre-
porukama – zar cilj istorije nije savršenstvo i zar evolucija nije temelj opstanka? Ili
je ona bila previše savršena jer su njeni stvaraoci premnogo čitali Darvina (Darwin)
i Marksa pa su stvari uzeli zdravo za gotovo dok je život tekao drugim tokovima
vremena. Po logici borbe za opstanak i klasne borbe, ove teorije istorijskog usa-
vršavanja trebalo je da obezbede i učvrste opstanak. A desilo se suprotno. Preživeli
su oni bez savršenstva, licemeri, divljaci i kapitalisti. Sve je učinjeno po teoriji,
Darvinovoj, Marksovoj ili Kardeljevoj, svejedno, ali nije dalo rezultate. Šta je bilo
pogrešno u teorijskim lekcijama?
Izgleda da teorija prosto nije dovoljna za život. Već samo stvaranje Jugoslavije
bila je kapitulacija, jer je ona narcisoidnom modernizacijom omogućila nad-
gledanje, krivotvorenje, gušenje i razaranje moralnih energija. Mi koji smo rođeni i
odrasli u Jugoslaviji možemo suviše dobro da razumemo dramu Atlantide. Naša
160 Aleksandar Petrović

zemlja nije doduše potonula u toku samo jedne olujne noći, već tokom nekoliko
krvavih godina, ali naš doživljaj mora da je bio sličan onome što su Atlantiđani
osećali. Jugoslavija se raspala kao zemlja bez sećanja uhvaćena u spregu tehnologi-
je, modernizma i istorije. Ni Rečnik tehnologije nije mogao da je spase.

Četvrti zid oko neoplatonizma

U šupljinama Jugoslavije, kavernama postmodernizma, skrivali su se žreci kao

što su se nekada krili u šupljinama idola da bi preko njih izricali svoju volju. Isto
tako u središtu istorije, u poslednjem, četvrtom istesanom prividu, nalazi se ono što
govori kroz nju. Tu je dobro skrivena tajna Novog veka – konvertovanje kvaliteta u
kvalitet, svrgavanje neoplatonizma (zajedničkog arhineprijatelja rimokatoličanstva,
protestantizma i naučne revolucije) i ustoličenje mehaničkih filozofija. Dok je Isak
Njutn (Newton) u junačkoj odbrani neoplatonizma zadržao Boga kao prvi impuls
sveopšte privlačnosti, Rene Dekart (Descartes) se javio s meditacijom o Ja koje sa-
mo sebi daje prvi impuls jer misli. U dualizmu res cogitans – res extensa on je sub-
jektivizovao Ja, učinio ga stubom stvarnosti kroz proces mišljenja. Ono postoji sa-
mo zato što misli – do tada nečuvena dosetka bez koje dijalog „modernih“ i „starih“
ne bi bio moguć. Takva egoistička filozofija je neviđeni ontološki komfor postoja-
nja, koji će, na žalost, brzo postati košmar dekonstrukcije. Sledeći Dekartovu teh-
nologiju da će ako bude mislila zaista i postojati, Jugoslavija je verovala je da je na
dobrom putu, ali stvoreno je samo veliko Ja lišeno sećanja, teorijska, a ne stvarna
zemlja.
Samostvoreno Ja koje proizvodi esse kroz cogito je prva mašina, puštanje iz
boce duha tehnologije da brzo kolonizuje svet koji za njega, prema prirodi egoi-
stičkih filozofija, jeste samo objekt. Objekt u bitnom smislu ne postoji, jer on ne
misli, i sav subjektivitet na sebi nosi Ja koje misli. Glavni posao tog Ja nije traženje
„ens certum“, već istraživanje novih zemalja, osvajanje sveta i dokazivanje nepo-
stojanja objekta: urođenika, životinja, biljaka, vode, kamenja, semena…, a na kraju,
neminovno, i čoveka. Međutim, svakome ko je imao bar malo lektire neegoističkih
filozofija jasno je da čovek nije Ja. Ja je tehnologija. Tehnologija, modernizacija i
istorija satkani su od kostima koje sa sebe uzima Ja da bi igralo mišljenu i izmiš-
ljenu ulogu i dalo formu izvesnosti sopstvenom virtuelnom postojanju. Ono para-
zitira na čoveku, izjedajući ga iznutra i bacajući ga u puku spoljašnjost da bi moglo
kao kognitivna avet da luta svetom. Ako s Hajdegerom (Heidegger) prihvatimo da
je suština modernosti tehnologija, onda nam nije teško da shvatimo da je osnova
kulture modernosti Ego i da postoji identitet Ja i Tehnologije, koji se uspostavlja
kroz modernizaciju istorije.
Tehnologija je samo konkretni vid egoističkih filozofija. Bez Dekarta nema
atomske bombe, jer osnovna ideja Ja jeste uzaludnost sveta koja je pozvan da
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 161

nestane obzirom da Ja već postiže stvarnost kroz mišljenje i ništa mu osim toga nije
potrebno. Kroz tehnologiju Ja osvaja svet i privodi ga svojoj osnovnoj potrebi da ga
stvara i razara kroz mišljenje. Tehnologija je samo ono što Ja misli o svetu i ništa
više. Prvu pobunu protiv takvog privida „egoističkih filozofija“, koristeći upravo taj
termin, digao je Ruđer Bošković. Zbog toga je kažnjen neprisustvom u Francuskoj
enciklopediji, neprevođenjem i odsustvom iz standardnih univerzitetskih kurseva.
Niče, koji je neposredni nastavljač Boškovića, kome se uostalom od svih filozofa
najviše divi, dovršio je tu ideju do kraja poricanjem da Ego predstavlja prirodnu,
suštinsku stvarnost. Za njega je Ja samo privid, konstrukcija, tvorevina kulture –
bilo da ono misli, pa je time subjekt, ili da ne misli, te je onda objekt. Ja se javlja u
„magli mišljenja i navika“ koja „nastaje i postoji gotovo nezavisno od ljudi koje je
obavila“. Ja koje misli neminovno se pretvara u utvaru tehnologije.
Kako je Ja, uverenje čoveka da ima „svoje“ Ja, opšte mesto moderne kulture,
bili smo u dilemi kako da u jednom protivdekartovskom spisu kakav je Rečnik
tehnologije izrazimo tu suštinu, a da ona ne bude samo teorijska. Bošković je dobro
razvejao doskočice egoističkih filozofija, ali nama je bio potreban još jedan korak
dalje. Tu mogućnost sasvim spontano smo našao u ideji da Rečnik bude ispisan
rukom. Rukotvoren je kao starostavni spis, bez modernih tipografskih proteza da bi
ruka mogla da dođe do nesputanog zamaha i da se slobodno nađe u rezonanci s
mišlju. Bio je to žestok i dalekosežan otpor jer je u sferu subjektiviteta vraćeno ono
što je tehnologija prognala kao „staro“, prevaziđeno i nedelotvorno. Ja, kao vlasnik
postojanja i sveta, tehnologijom oduzima pravo ruci da deluje i zamenjuje je bez-
ličnim proizvodnim pomagalima. Rečnik pokazuje da je ruka večna, kao i um, i da
je tehnologija samo prolazna bolest njene večnosti. Time se kazalo da čovek nije
sasvim sveden na Ja i da još uvek ima nešto što može da izađe na kraj s njim. Bio je
to jedan neočekivan, ali dobar argument u diskusiji „modernih“ i „starih“.
Oslobođena ruka povukla je i misao izvan Ja gravitacije. U duhu srednje-
vekovnog izgleda Rečnika prirodno smo pomislili da ne potpišemo svoj spis. To
smo i učinili, ali ne da bismo se krili, već da bismo svoj stav doveli do krista-
lizacije. I danas osećam olakšanje zbog toga, jer i dok ovo pišem ne moram da
govorim o sebi i pominjem svoje ime, već o Rečniku. To što pored naslova nema
imena pisca, što je uobičajeno kod modernih, govori da su pisci Rečnika smatrali da
je njihovo delo subjekt u toj meri da oni sami postaju nevažni. Po staroj, iskonskoj
metafori, stvaralac umire da bi njegovo delo moglo da se rodi. On oslobađa delo
svog egoističnog potpisa da bi ono oslobodilo svog autora i tako se nesputano pre-
neo smisao. Ego pisca je suštinska odlika modernosti jer se preslikava u ideju od-
vojenosti, izuzetnosti dela kao njegovog bitnog kvaliteta: tehnolog veruje da što se
u delu bolje prepozna Ego, što je ono manje povezano s prethodnicima, ono je „ori-
ginalnije“ i „vrednije“. Ja onemogućuje povezivanje sveta, ono narcisoidno hoće da
učvrsti svoju izuzetnost i zato mora da uništi svet, što je krunski oblik svake
162 Aleksandar Petrović

originalnosti. Pravo, dubinsko značenje originalnosti je zapravo creatio ex nihilo, a

da bi se creatio ostvarilo potrebno je pre toga prizvati ništa. U tome je i stvaralačka
tajna evropske istorije.
Osećajući to sledili smo uverenje da originalnost dela bez Ja, posle smrti i
ponovnog rađanja autora, jeste vernost izvorima s kojima se treba povezati. Pisac
postaje odričući se „svoje“ ex nihilo originalnosti i prepuštajući se izvoru koji na-
dilazi svaku odvojenost; on se ne vraća izvorima, već polazi od njih. Bez potpisa on
prestaje da bude Dečak. Rečnik nikako ne bi ni bio moguć da nije nastao u dijalogu
i da već načinom rada nije prevazišao Ja oblik pisanja. Da nisam sve vreme raz-
govarao sa Slobodanom Škerovićem, Rečnik ne bi došao do tako odlučno ličnog i
nadličnog izraza i Ja ne bi uzmaklo pred konjukcijom i koincidencijom.

Peta suština iza srušenih zidova

Tako je iza četiri zida počela da se pomalja peta suština zatočena arhitekto-
nikom privida. Ta četiri zida su istovremeno i četiri razloga zašto Rečnik nije
moderan spis i četiri kritike na kojima počiva. Da bi se došlo do Rečnika trebalo je
ostrugati palimpseste i skinuti slojeve nataložene preko izvornog sloja. Suprotno
ideji modernizacije da su slojevi koji se nanose tokom istorije sve „bolji“ jedan od
drugog, u svetu oko nas nije teško videti da oni po pravilu ne dosežu vrednost prve
slike. Verovatno je to smisao Ničeove opomene da nam nedostaje umetnost, nepo-
novljivost prve slike. Istorija, odnosno tehnologija, izvan četiri tesana zida privida
nije ništa drugo nego beskrajno kopiranje koje počiva na prostoj redukciji: od četiri
filozofska uzroka „razvojem misli“ preostao je u nauci samo jedan, od osam an-
tičkih muzičkih lestvica imamo samo dve (na indijske 72 lestvice ne smemo ni da
pomislimo), od složene morfologije jezika stigli smo do elementarne (Paninijevu
gramatiku sanskrita ne smemo ni da otvorimo), do kraja veka nestaće 90% sada
postojećih jezika, do 2050. godine očekuje se nestanak oko trećine preostalih živih
vrsta u Evropi, dok će 50% svih vrsta na Zemlji nestati za stotinu godina… Uslov
sve boljeg kopiranja je sve veća redukcija. Na taj način napredak očito jede samog
sebe. Razorena je prirodni savez s drugim živim vrstama, razorena je društvena
zajednica s drugim ljudima i razorena je zavet sa svetom ideja smenjen jalovim Ja
koje misli. Otuda, na primer, indusko pismo kulture Mohendžo daro, karijske tek-
stove iz Male Azije, mikensko linearno A pismo ili etrursko pismo, koji su prema
istorijskoj logici „zastareli“, danas niko nije u stanju da dešifruje. Tehnologija je
duboki zaborav i veliko neznanje, veleizdaja života i otmica sveta, koja uzima na
sebe virtuelne oblike iluzorno „čuvajući“ sve što je uništila. Zato tehnologija, tako
svemoćna u svojoj samovolji, i jeste bilo šta, bilo koja misao da padne na pamet
kognitivnom Ja. Rečnik se usudio da to prilično jasno kaže svojim „ezopovskim“
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 163

jezikom koji je Analiza prevodila na politički novogovor iza koga su stajali jedva
prikriveni kultovi iščekivanja tehnologije.
Analiza je u podtekstu sugerisala pitanje šta posle Tita tražeći odbranu privida
koji je on simbolisao. Postavio sada to pitanje obratno – šta posle Rečnika? Ako su
svi savezi razvrgnuti, ako su tokovi išli skroz suprotno onome što je Rečnik tražio, a
ogledala su uglačana do besvesti, šta nam onda preostaje? Da li da opet okrenemo
glavu i odbacimo Rečnik da bi se ogledali i slušali umilni zov ideologija u komforu
tehnologija? Ili ipak s Rečnikom imamo bar neku tačku u vremenu spram koje se
može meriti otpor nadiranju i nadimanju tehnologija. Vidimo da je u protekle 33
godine duh proganjan iz svih stvari ostavljajući samo beživotna ogledala okrenuta
jedna prema drugima da bi se tako prividno proširio istorijski prostor. Iako je danas
još teže postaviti „stara“ pitanja jer je istorija od pronalazača – revolucionara na-
pravila zloslutnog menadžera – imperatora, koji u senci pravi „svetsku vladu“, li-
niju razgraničenja treba još zaoštrenije povući i dublje urezati da ne bi ostao ni trag
sumnje da je put tehnoloških revolucionara ponor bez nade. Da li razvoj tehnologije
zaista teži beskonačnom ili se već sudara sa sobom? Ako bi došlo do sloma, gde
bismo se naši posle toga? Da li bi opet nadvladala logika istorije ili bi se sva četiri
zida zajedno survala u ponor? Razgraničenje je i u tome što posle celog jednog
ljudskog veka, svesni da će globalna tehnološka utopija podeliti sudbinu jugoslo-
venske, postavljamo ista pitanja dok je kolektiv Analize davno konvertovao svoja
ideološka uverenja mahom se spremno upodobljujući uglačanim odgovorima.
Rečnik je važan jer omogućava da se sva ova nesavremena pitanja pete suštine
postave bez kompromisa dok laž tehnologije prodire u svaku poru života, svemoć-
no misli sebe i nadgleda sve, dok se gradi kao da je sama u svetu i kao da ima vere
da može da pomera planine. Ali iako je „jedina preostala“, ipak opet ne možemo a
da ne proniknemo da će se sudariti s onim što s ogromnim zadovoljstvom gazi kao
bezvredne ostatke „starog“ i „prošlog“. Suočiće se sa sećanjem koje i pored svih
simulakruma ne može da dokuči, „virtuelno sačuva“ i izbriše. Ona ne može da pru-
ži odgovor na sećanje jer ima samo istoriju. Sećanje nije istorija, već večna sadaš-
njost, mreža prepletenih događaja koja se ne svodi ono što je prošlo. Vreme teh-
nologije je dvodimenzionalno, iz njega je odstranjena treća dimenzija koja mrežu
događaja spreže u sećanje. To je ograničenje koje ne može da prevaziđe jer ako bi
počela da se seća, ne bi bila tako hitra i moderna. Ako ne bi bila moderna, izgubila
bi svoje Ja. Zato mora da poriče sećanje, da ga, što bi Hegel rekao, prevazilazi, i da
se uplete u faustovske kučine moći. Cena za to je nemogućnost renesanse koja je
iscelila vreme okrećući se sećanju. Bez toga ćemo i danas razmišljati koliko anđela
može da stane na glavu čiode ili, u savremenoj verziji, koliko memorije može da
stane u jedan čip. Umesto renesansne celine tehnologija nudi samo ekskluzivnu bu-
dućnost istrgnutu iz vremena.
164 Aleksandar Petrović

Tehnološki um delajući iz gole spoljašnjosti „savladavanja prirode“ pokušava

da sećanje svede na istoriju. Njegov glavni napor otuda je brisanje sećanja, damna-
tio memoriae, najstrašnija kazna za čoveka u kojoj od njega ostaje samo Ja koje
samo misli, ali se ničega ne seća. Dekart i izvodi Ja iz inkubatora mišljenja da ono
ne bi moglo da se seti. Ono je prvi korak zaborava u svet bez vremena. Sam institut
damnatio memoriae potiče iz rimskog prava. Primenjivao se na one koji su zgrešili
rimskoj vlasti i čija imena su stoga službeno brisana iz pamćenja. Damnatio znači
prokletstvo, a ovaj institut saopštava da nije dovoljno grešnike fizički i pravno kaz-
niti, već je mnogo važnije apsolutno ih prokleti izopštavajući ih iz vremena. Ta
strašna kazna je po prirodi stvari postala okosnica stvaranja istorije, koja nemi-
novno sledi iz niza osuda na zaborav koje potiskuju i kidaju nit sećanja. Brisanjem
imena zapravo je i stvarana istorija koju poznajemo. Ova kazna nije počela s Ri-
mom niti se završila njegovom propašću. U prethodnim, kao i potonjim vekovima,
koji nikada nisu dosegli visinu rimskog prava, znalo se da istorijom vlada onaj ko
je ekskomunicirao sećanje. Prošlost je tokom vremena postajala neizvesnija od bu-
dućnosti jer su s „tvrdog diska“ brisani delovi pamćenja i učitavane nove „memo-
rije“.
Martin Hajdeger je uvideo da je u toku istorije na delu zaborav bića, ali je pri
tome napravio dva ključna propusta. Prvi je bio svrstavanje u antiplatonovski blok,
koji traje od patristike, preko Savonarole (Savonarola) i Frensisa Bekona (Bacon),
sve do Lenjina (Lenin) i Popera (Popper), a drugi, koji dobrim delom otuda sledi,
iluzija je da je fašizam u bilo kojem obliku taj mesijanski povratak sećanja, prvo-
bitne, arijevske (plemenite) stvarnosti. Rektor Hajdeger bio je zaveden prividom
kolektivnog Ja koje je krvavo dobro odigralo svoju „oslobodilačku“ ulogu. Među-
tim, sećanje nema subjekt, posebno ne istorijski subjekt, ono je nesubjektivno i ne
može se tehnološki obuhvatiti, upravo kako se to pokazuje u Platonovom dijalogu
Menon gde neobrazovani (neistorizovani, nesubjektivizovani) rob dolazi do razu-
mevanja matematičkih odnosa. Ali na dve stolice se ne može sediti: dekartovski
subjektivni dualizam isključuje platonovski nesubjektivni. O tome bi vredelo da
razmisle oni koji su svesni da je istorija protekla, ali da vreme koje se površno
ogledalo u njoj i dalje teče.
Zato je ključna operacija Rečnika tehnologije razbijanje ogledala. O putu iz-
laska iz preslikavanja na svoj način govori i Smaragdna tabla. Imamo sve razloge
da se opomenemo njenog legendarnog pisca Hermesa Triputavelikog (Hermes Tris-
megistos) koji govori o ključu „operacija Sunca“, „zbog čega će od tebe pobeći
svaka tama“ (ideo fugiat a te omnis obscuritas). On je za nas Četiriputaveliki: prvo
kao neistorijska ličnost, potom kao neoplatonistički mislilac, treće kao arhizastareo
i četvrto kao onaj ko govori „ezopovskim jezikom“. Jednostavno se uklapa u duh
Rečnika koji razbijanje ogledala povezuje s napuštanjem omnis obscuritas. Žao mi
je što ga nismo pomenuli u Rečniku, umesto njegove mimikrične replike Joakima
O Rečniku tehnologije i tesanju privida 165

de Flore10, ali sada bar malo ispravljamo tu nepravdu. Možda su upravo „operacija-
ma Sunca“ može nazvati ona pravda koja će kazniti tesare laži i njihove lažne sve-
doke. Po analogiji razbijanje ogledala bi bila „operacija Sunca“ što nije tako teško
simbolično shvatiti. Bio bi to povratak sećanja u tok vremena i sledstveno povezi-
vanje rasutog sveta. Nasuprot tome, u prosvećenom modernizmu oduzeto je pravo i
nametnuta krivica sećanja. Nije reč o zaboravu, već o zabrani sećanja izrečenoj s
visoke ideološke predikaonice „modernih“. Ali posle razbijanja ogledala, kada se
povežu Hermesovo „gore“ i „dole“ iz igre prirodno biva izbačeno Ja koje je za-
bijeno kao klin napravilo rascep u svetu. Nije potrebno da Ja proizvodi mišljenje
kada je tu sećanje koje obuhvata celinu. Zbog toga je možda najbolje da završimo s
Heraklitom s kojim smo i počeli. U fragmentu 93 piše da Bog koji proriče u Del-
fima niti govori niti ćuti (skriva), već naznačava (σηµαίνεί). Ono što se nalazi izvan
opreke govora i ćutanja jeste sećanje koje struji u simbolima (σηµαίνεί potiče od
σηµα što znači i simbol). Rečnik tehnologije koji govori okružen ćutanjem nije ni
manje ni više nego simbol sećanja. To je njegova peta suština.

Aleksandar Petrović
Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu
Seminar za društvene nauke

Literatura

Anders, Ginter (1985), Zastarelost čoveka, Beograd: Nolit.

Bošković, Ruđer (1974), Teorija prirodne filozofije, Zagreb: Liber.
Bayer, Vladimir (1969), Ugovor s đavlom, Zagreb: Zora.
Giddens, Anthony (1991), Modernity and Self-Identity: Self and Society in the Late Modern
Age, Cambridge.
Kirk, G. S. (2010) Heraclitus – The Cosmic Fragments, Cambridge.
Latour, Bruno (1993), We Have Never Been Modern, Cambridge, Massachusetts: Harvard
University Press.
Niče, Fridrih ( 1983), S onu stranu dobra i zla, Beograd: Grafos
Petrović, Aleksandar (1980), „Tehnologija ili kraj nauke“, Vidici 5–6: 9 – 15.
Petrović, Aleksandar et al. (1981), Rečnik tehnologije , Beograd: Vidici
Petrović, Aleksandar (1982), „Šta je tehnologija“, Vidici 5: 9–34.

10 Joakim de Flora govori da će crkva i njena hijerarhija biti nepotrebni jer dolazi treće doba
horizonta neposrednosti Duha. Zanimljivo je takođe da on razlikuje vladavinu prava od vla-
davine slobode u savršenom društvu trećeg doba. Kao da su sve teme koje će „zajahati“
ideolozi-osloboditelji i ini revolucionari bile već odavno spremne.
166 Aleksandar Petrović

Petrovic Aleksandar (2009), „The Meaning behind Cartesian Wall", Leonhard Euler: 300th
Anniversary. Nestor-Istoriя, Saint-Petersburg State University: 236 – 247.
Petrović, Aleksandar (2011), „Zašto Heraklit plače, zašto se Demokrit smeje“, Anali
Filološkog fakulteta, 23 (1): 131 – 142.
Petrović, Aleksandar (2013), „Ruđer Bošković i speculum infinitatis”, 300 godina od
rođenja Ruđera Boškovića, Srpska akademija nauka i umetnosti: 155-172.
Petrović, Aleksandar (2013), „Damnatio memoriae i druga istorija“,u D. Bošković (prir.),
Vizantija, Kragujevac: Filološko – umetnički fakultet: 13–20.
Radić, Dušan (2002), U senci Hermesa, Beograd: Beogradska knjiga.
Stojanović Đorđević, Tamara (2015), „Pedagogija Dečaka“, Filozofija i društvo XXVI (1):
139 – 151.
Whitlock, Greg. (1996), Roger Boscovich, Benedict de Spinoza and Friedrich Nietzsche:
TheUntold Story, Nietzsche-Studien, Band 25.
Wolff, Larry (1996), Inventing Eastern Europe: the map of civilization on the mind of the
enlightenment, Stanford University Press.
Žunjić, Slobodan (1981), „Objava i autoritet“, Theoria, 2 –3/ XXIV: 24–25.

Aleksandar Petrović

Dictionary of Technology and Hewers of Illusions

(Summary)

Based on two readings, one from the editorial board of the journal Theoria and other
from the collective writers of the Analysis of the ideological orientation, this paper tries,
from the distance of the time lost, to make third reading of the Dictionary of Technology. It
is founded on Heracleitos’ concept of hewing of illusions that is comprehended, in the
context of quarrel among “antiques” and “moderns“, against the concepts of technology,
modernization, history and cognitive Ego. In that framework it has been looked for the
"fifth essence" of the Dictionary of Technology as well as for the reason why it is immedi-
ately after the publishing in 1982 politically condemned and proscribed, and subjected to
the institute of damnatio memoriae.
KEY WORDS: Dictionary of Technology, Heraclitus, damnatio memoriae, technology,
modernity, history, post-modernism, neo-Platonism