Hana Arent ili revolucija kao sloboda

Ima politièkih mislilaca èija je dela teško, ali ne i nemoguæe, èi-

tati izdvojeno od onoga što èini politièku stvarnost. Ma kada nastala,
ta dela podstièu dijalog sa politièkom današnjicom. Hana Arent
(1906-1975), jedan od najznaèajnijih i najuticajnijih savremenih po-
litièkih filozofa, spada u red pisaca koji skoro da se drukèije ne mogu
ni èitati ni razumeti. Ponajviše se to odnosi na njenu knjigu O revolu-
ciji (1963), koja posle skoro dvadeset godina od pojavljivanja dospe-
va i pred naše èitaoce. Hana Arent ovde nastoji da uka`e na ono što
spaja i razdvaja velike revolucije, a pre svega Amerièku i Francusku
revoluciju. Pokušavajuæi da odgovori na pitanje o suštini revolucije,
ona se ujedno pita šta je to što èini revolucionarnu tradiciju i koliko je
ta tradicija u svom prvobitnom, izvornom obliku još uvek `iva i uti-
cajna. I kada danas naši èitaoci dobiju u ruke njenu knjigu O revolu-
ciji, teško da æe moæi da je èitaju bez asocijacija i pitanja u vezi sa
„demokratskom revolucijom“ koja je zapljusnula veliki deo evrop-
skog kontinenta, zbrisavši sa njegove politièke karte niz dojuèeraš-
njih autoritarnih komunistièkih re`ima. Da li u razmišljanjima Hane
Arent ima mesta i za ovakvu vrstu revolucije? Da li je pišuæi knjigu
O revoluciji ona mogla da predvidi i ovakve oblike revolucionarnih
preobra`aja? Koliko je njena knjiga i danas uverljiva i aktuelna?
Pre nego što potra`imo odgovore na ova pitanja moramo se pre
svega podsetiti na to kako je Hana Arent gledala na revoluciju. Re-
volucija se èesto svodi samo na jednu njenu stranu, najèešæe na nasi-
lje. Posmatrajuæi je na ovaj naèin, veliki broj savremenih istra`ivaèa

139
zanemaruje upravo ona svojstva po kojima se revolucija razlikuje od
drugih oblika društvene promene, kolektivnih akcija, nasilja. U ova-
kvim istra`ivanjima prenebregavaju se posledice revolucije, ona jed-
nostavna istina da revolucija predstavlja potpuno preureðenje
jednog društvenog poretka, njegove politièke strukture i sistema
vrednosti. Na to nas pre svega podseæa Hana Arent. Ideja novine, od-
nosno kretanja iz poèetka, èini, po njoj, glavno obele`je revolucije:
„Revolucije su jedini politièki dogaðaji koji nas neposredno suoèa-
vaju sa problemom zapoèinjanja.“1
Ako je fenomen zapoèinjanja karakteristièan za shvatanje revo-
lucije Hane Arent, onda to nije ništa manje ni ideja slobode. Prve dve
velike moderne revolucije, Amerièka i Francuska, stremile su uspo-
stavljanju poretka slobode. Ono što je obele`avalo ove i kasnije re-
volucije bila je te`nja ljudi ka slobodi, te`nja za uèestvovanjem u
javnom `ivotu, pored nastojanja da se u preureðenju društva i politiè-
kih ustanova poène iz poèetka. Za Hanu Arent, meðutim, sloboda ni-
kada nije mogla ili smela da bude obele`je privatnog `ivota. Do
slobode se ne mo`e stiæi povlaèenjem u privatnost naših individual-
nih `ivota. Sloboda je, naprotiv, u uèešæu u javnom `ivotu, ona je
drugo ime za delovanje u zajednici sa drugima. „Sloboda je stvarni
razlog zašto ljudi uopšte `ive zajedno u politièkoj organizaciji. Bez
nje, politièki `ivot bio bi besmilen. Raison d’être politike je sloboda,
a njeno iskustveno polje je delovanje.“2
Kao što je pisala da sloboda nije obele`je privatnog `ivota, Hana
Arent je smatrala da je èovek slobodno biæe koje je u stanju da nasu-
prot prirodnim nu`nostima slobodno misli i deluje, da delujuæi u za-
jednici sa svojim istomišljenicima dovodi u pitanje društvene i
prirodne neminovnosti. Revolucija opet predstavlja najsjajniji pri-
mer èovekove moæi da slobodno i promišljeno postavi osnove potpu-
no novog politièkog poretka. U tom pogledu posebnu vrednost ima
primer Amerièke revolucije, èiji se uèesnici nisu oseæali kao bespo-
moæne igraèke u rukama društvenih sila koje izmièu njihovoj kon-
troli. Naprotiv, amerièki „oèevi osnivaèi“ delovali su slobodno i
1
Hannah Arendt, On Revolution, Harmondsworth, Penguin Books, 1973, str. 21.
2
Hannah Arendt, Between Past und Future, Harmondsworth, Penguin Books,
1977, str. 146.

140
odgovorno, svesni da odluke koje donose mogu i moraju biti od
ogromnog znaèaja za potonje naraštaje.
Knjiga O revoluciji predstavlja u jednoj od svojih ravni znaèenja
zanimljivu uporednu analizu dveju revolucija: Amerièke i Francu-
ske. Prva je bila uspešna: dovela je do uspostavljanja poretka slobo-
de, kao i do izgraðivanje ustanova demokratske republike koje su i
danas delatne. Ako je Amerièka revolucija sva u znaku uspeha, za
drugu, Francusku revoluciju, to se ne mo`e reæi: izvedena u ime slo-
bode, ona je uspostavila poredak neslobode. Dok je Amerièka revo-
lucija svetao primer sposobnosti ljudi da hrabro delujuæi zapoènu
nešto sasvim novo, Francuska revolucija je reèit primer ljudske ne-
moæi, kao i bespomoænosti i zastrašenosti ljudi pred istorijskim i
društvenim silama koje svaki oblik slobodnog delovanja èine nemo-
guæim i iluzornim. Ako je pojava revolucije neraskidivo povezana sa
idejom slobode, onda ni sve revolucije koje su po svojim društvenim
posledicama velike revolucije nisu revolucije u pravom smislu reèi.
Ili se mora govoriti o dve vrste revolucija – o onima koje, po reèima
Hane Arent, uspostavljaju institucije slobode i o onima koje ustano-
vljavaju poredak neslobode.
Razmišljanje Hane Arent o Amerièkoj revoluciji zanimljivo je i
zato što upuæuje na neobièno i plodotvorno ukrštanje dveju ideja koje
u kasnijim revolucijama neæe imati nièeg zajednièkog, odnosno pred-
stavljaæe antipode. To su ideja slobode i ideja konzervativnosti.3
Amerièka revolucija predstavljala je akt zapoèinjanja neèeg novog u
politièkom `ivotu, stvaranja jednog potpuno novog i osobenog poli-
tièkog poretka, ali je ta delatnost bila praæena nastojanjem da se nove,
demokratske republike odr`e i oèuvaju u nepromenjenom stanju.
Stvorena je nova vlast, obrazovane ustanove koje je trebalo oèuvati i
na koje se gledalo sa poštovanjem ravnim onom koje su stari Rimljani
ukazivali èinu osnivanja svoga grada. Od Francuske revolucije,
meðutim, revolucija i konzervativnost prestaju da se dopunjuju i po-
staju iskljuèivo nešto što se uzajamno iskljuèuje; one meðusobno više
nemaju nièeg zajednièkog.

3
Uporedi: Margaret Canovan, The Political Thought of Hannah Arendt, London,
Metheun, str. 98.

141
 Evo još jednog paradoksa na koji podseæa Hana Arent u razmiš-
ljanjima o revoluciji. Premda neuspešna, premda izopaèenje osnov-
nog politièkog ideala slobode, Francuska revolucija, a ne Amerièka,
presudno je uticala na kasnije revolucije i revolucionarnu tradiciju.
Objašnjenje Hane Arent za to što je Amerièka revolucija uspela da
uspostavi poredak slobode, za razliku od revolucije u Francuskoj, le`i
u tome što je prva revolucija bila i ostala politièka, zaokupljena slobo-
dom i oblicima vlade, dok je Francuska revolucija završila u neslobo-
di i diktaturi, jer je bila i socijalna revolucija. Francuska revolucija
završila je u tiraniji zato što su u njoj politièki razlozi i razmišljanja
vrlo brzo bili potisnuti iskljuèivo socijalnima, nastojanjem masa da se
išèupaju iz okova bede i siromaštva. Dok su u Evropi 18. veka široke
mase bile izlo`ene pritisku nemaštine i materijalne bede, u Americi,
zahvaljujuæi njenom prostranstvu i materijalnim bogatstvima, siro-
mašni nisu `iveli u bedi. „Društveno stanje“ Amerike uticalo je i na
njeno „politièko stanje“. Lišeni zahteva i pritiska sirotinje da zakono-
davnim merama odmah reše socijalno pitanje potpunim preureðe-
njem društva, uèesnici Amerièke revolucije mogli su da se usredsrede
na politièka pitanja – kako da se izgradi i raspodeli vlast u novoj dr`a-
vi. Društvene prilike i odnosi u Americi imali su uticaja i na prilike u
Francuskoj u vreme revolucije: ako je primer Amerike francusku
masu upuæivao na to da beda nije neizbe`na sudbina èoveèanstva,
istovremeno je francuske revolucionarne voðe, pod pritiskom zahte-
va masa, navodio da poveruju da sva pitanja treba podrediti jednom
jedinom pitanju: kako narod osloboditi materijalne bede. Nasilje i
tiranija u Francuskoj revoluciji bili su, prema Hani Arent, neminovna
posledica neuspeha da se reši socijalno pitanje.4
Preduslov za slobodu, smatrala je zato Hana Arent, jeste da èo-
vek prestane da bude potèinjen nu`nosti, tiraniji prirode. Èovek èiji
se `ivot odvija na granici materijalnog opstanka i neizvesnosti nije u
stanju da slobodno dela, odnosno da procenjuje vrednost slobode.
Kako je skoro celo njegovo iskustvo u podruèju materijalne nu`no-
sti, kada se i pokrene, pobuni, njegovo delovanje nije zasnovano na
prethodnom promišljanju i razlikama u stavovima koje karakterišu

4
On Revolution, str. 59-114.

142
slobodne ljude, veæ je to delovanje samo deo jedne šire celine ma-
sovnog delovanja, koje pred sobom poput bujice nosi sve prepreke
što mu se naðu na putu. Sa izlaskom masa na politièku pozornicu,
politika, koja je ranije predstavljala autentièno podruèje slobode,
poèela je da se do`ivljava i tumaèi posredstvom pojma nu`nosti.
Najviše je tome doprineo i najdalje je u tome otišao Marks. On je
skrenuo pa`nju sa podruèja politike, na kojem su ljudi delovali kao
slobodni pojedinci, na podruèje privrede, gde je carevala nu`nost. U
svom objašnjenju društva i istorije on je politiku postavio u drugi
plan, u oblast tzv. društvene nadgradnje. Marks je, kako piše Hana
Arent, konaèno „više od bilo koga drugog osna`io politièki najpo-
gubniju doktrinu modernog doba, da `ivot predstavlja najviše dobro
i da `ivotni proces društva èini samo središte ljudskog nastojanja.
Tako uloga revolucije više nije bila da oslobodi ljude od nasilja nji-
hovih bli`njih, još manje da se zasnuje sloboda, veæ da se oslobodi -
`ivotni proces društva od okova oskudice tako da bude ponesen stru-
jom obilja. Ne sloboda veæ izobilje postalo je sada cilj revolucije.“5
Preobra`aj prava èoveka u prava sankilota predstavljao je prelomni
trenutak ne samo u Francuskoj revoluciji veæ i u svim potonjim revo-
lucijama. Najveæi teoretièar revolucije, Karl Marks, poveo se za
ovim shvatanjem ljudskih prava stavljajuæi u prvi plan gvozdene
istorijske zakonitosti i ekonomski determinizam, zanemarujuæi
drevni nauk i iskustvo da je postojbina slobode u svetu politike. Tako
je „trebalo da protekne nešto više od pola veka da bi preobra`aj prava
èoveka u prava sankilota, abdikacija slobode pred diktatom nu`no-
sti, našla svoga teoretièara.6
Podreðujuæi slobodu nu`nosti, Marks je tako uèinio ono što je
pre njega uradio njegov veliki prethodnik Robespjer i što æe posle
njega uraditi njegov najveæi uèenik, Lenjin. Lenjin je bio ubeðen da
neobrazovan narod u zaostaloj zemlji nije u stanju da savlada siro-
maštvo u uslovima politièke slobode, a još manje da uspostavi pore-
dak slobode. Kao poslednji naslednik francuske revolucionarne
tradicije, bez mnogo smisla i oseæaja za teorijski pojam slobode, on je

5
Isto, str. 64.
6
Isto, str. 61.

143
dobro i brzo shvatio da je potrebno `rtvovati sovjete, koji su za Hanu
Arent „nova ustanova slobode“, i svu vlast naravno prepustiti partiji.7
Shvatanje Hane Arent o revoluciji i slobodi, meðutim, nije bilo
samo antipodno pogledima francuskih sankilota i ruskih boljševika,
veæ je upereno i protiv uobièajenog liberalnog gledanja na valjanost
ustanova predstavnièke demokratije i borbe politièkih stranaka. Za-
merke Hane Arent upuæene politièkim strankama kao osnovnim po-
lugama moderne masovne demokratije nisu nove, a još manje su
nove u taboru njenih marksistièkih oponenata. Ono što obele`ava
modernu partiju jeste njena autokratska i oligarhijska struktura, ne-
dostatak unutrašnje demokratije i slobode, njena ili njihova sklonost
da postanu totalitarne, polaganje prava na nepogrešivost.8 Teško da
se bilo koji od pravih privr`enika Marksove ili Lenjinove doktrine ne
bi sa ovim ocenama slo`io.
Hana Arent je manje oštar kritièar stranaèke politike i `ivota u
zemlji u kojoj je prva moderna revolucija okonèana uspostavljanjem
poretka slobode, Sjedinjenim Dr`avama. Po njoj, i Sjedinjene Dr`a-
ve i Velika Britanija su zemlje u kojima sama forma stranaèkog siste-
ma, dvostranaèje, obezbeðuje i odgovarajuæu kontrolu i odgovornost
vlasti, ali i postojanost samog politièkog poretka. U ovim zemljama,
kao i u nekoliko drugih dr`ava koje povezuje ista politièka i kulturna
tradicija, na delu je jedan sreæan i delatan spoj sistema vlasti (podele
vlasti) i stranaèke strukture (dvostranaèkog sistema). Takva politiè-
ka struktura u najboljoj i najpotpunijoj meri zajamèuje i štiti prava
èoveka, kao što i ostvaruje kontrolu nad onima koji vladaju. Hana
Arent ide dalje i tvrdi da razlika izmeðu dvostranaèkog i višestranaè-
kog sistema nije samo ili pre svega formalna i tehnièka, veæ da u
osnovi ta dva razlièita oblika stranaèkog sistema stoje radikalno raz-
lièite koncepcije vlasti. Ako bismo klasifikovali savremene politièke
sisteme prema principu vlasti na kojem poèivaju, onda je, po mišlje-
nju Hane Arent, razlika izmeðu jednostranaèkih diktatura i višestra-
naèkih sistema daleko manja od razlike izmeðu ove dve vrste
sistema, sa jedne, i dvostranaèkih sistema, sa druge strane.9
7
Isto, str. 65.
8
Isto, str. 268.
9
Isto, str. 268.

144
 Ukazujuæi na prednost angloamerièkog dvostranaèkog sistema,
Hana Arent ne mo`e da ne uka`e i na bitnu ogranièenost amerièkog
sistema vlasti. Mada je to sistem vlasti koji odlikuju postojanost i
èvrste garantije ustavnih sloboda, reè je i o sistemu koji nije uspeo da
graðanima omoguæi da u odgovarajuæoj meri uèestvuju u javnom -
`ivotu. Najviše èemu se mogu nadati graðani u ovakvom sistemu je-
ste da budu predstavljeni, mada je oèigledno da se mogu predstavlja-
ti samo interesi biraèa, ali ne i njihovo delovanje i mišljenje. U
ovakvom sistemu skoro da je nemoguæe utvrditi mišljenje naroda, jer
ono ne postoji. Mišljenja se formiraju u procesu otvorene javne ras-
prave, a tamo gde ne postoje uslovi za formiranje mišljenja – a oni ne
postoje u okvirima predstavnièke demokratije – moguæno je utvrditi
jedino raspolo`enja masa i pojedinaca. Dok pomoæu razlièitih grupa
za pritisak biraèi mogu uticati na delovanje svojih predstavnika radi
zaštite svojih interesa, za politièke stranke Hana Arent smatra da, za-
hvaljujuæi monopolu nad kandidovanjem, predstavljaju efikasna
sredstva pomoæu kojih se ogranièava i kontroliše vlast naroda. Sa-
vremenu predstavnièku vladu ona smatra oligarhijskom zato što u
njoj mali broj upravlja u interesu mnogih. Èak i amerièki sistem po-
dele vlasti, za koji je Hana Arent imala samo lepih reèi u pogledu
kontrole vlasti, nije bio u stanju da narod saèuva od politièke apatije.
Jer je i taj sistem, kao i mnogi drugi demokratski poreci, otvarao jav-
ni prostor samo za predstavnike naroda, a ne i za sam narod.10
Za razliku od politièkih stranaka, moguænost slobode i slobod-
nog delovanja u politici pru`ali su, po Hani Arent, samo kratkoveèni
revolucionarni saveti i sovjeti koji su nicali tokom revolucija, da bi
ubrzo bili ugušeni od partijske birokratije. Takvi oblici postojali su i
u Francuskoj revoluciji, u Pariskoj komuni, u ruskim revolucijama,
savetima radnika i vojnika u Nemaèkoj posle Prvog svetskog rata i u
Maðarskoj revoluciji 1956. godine. Hana Arent podseæa na to da je i
sam Tomas D`eferson u svojim poznim godinama bio zabrinut nad
moguænošæu da se uguši duh Amerièke revolucije, pa je predlagao da
se cela zemlja podeli u dovoljno male teritorijalne jedinice u kojima
bi graðani mogli stalno da uèestvuju u upravljanju. Za pisca knjige
O revoluciji jedini politièki oblik koji omoguæuje slobodno politièko
10
Isto, str. 238.

145
uèestvovanje pojedinaca u politièkom `ivotu èinila bi federacija sa-
veta koji obuhvataju šira podruèja. Funkcije takvih saveta mogle bi
biti jedino politièke, a ne i administrativne, i utoliko je njoj bila pot-
puno strana ideja o radnièkom upravljanju fabrikama.
Sve u svemu, višepartijskoj demokratiji Hana Arent je suprot-
stavljala savetsku demokratiju. Ne samo da je ona dr`ala da su
moguænosti slobode u savetskom obliku demokratije veæe, veæ je
smatrala da višepartijska, parlamentarna demokratija duhom partij-
skih borbi i monopola guši slobodu u javnom `ivotu. Kao i neki njeni
istomišljenici, ona je meðutim svojom vizijom poretka slobode više
uspela da probleme pokrene nego da ih reši. Više od svega ona nije
uspela da èinjenièno doka`e valjanost svoje zamisli. Njeni istorijski
dokazi (primer stare Atine kao autentiènog poretka slobode) neuver-
ljivi su i njoj samoj zbog nedostatka pretpostavki neophodnih da bi
jedan takav politièki oblik mogao da se ostvari u savremenom druš-
tvu. Sve što joj ostaje jeste nada da kratkotrajna iskustva savetske de-
mokratije mogu predstavljati ideju vodilju u izgraðivanju poretka
slobode. Ona je èak uverena da su ta iskustva „dovoljno dugotrajna“
da bi nam mogla predstavljati putokaz: „Moramo se okrenuti Febru-
arskoj revoluciji iz 1917. godine u Rusiji i Maðarskoj revoluciji iz
1956. godine, koje su trajale dovoljno dugo da bi nam u osnovnim
crtama pokazale kako bi izgledala vlada i kako bi verovatno funkcio-
nisala republika kada bi bile zasnovane na naèelima sistema saveta.“11
Politièka vizija Hane Arent, naèin na koji je ona zamišljala da bi
poredak slobode trebalo i mogao da funkcioniše, spada iskljuèivo u
podruèje utopijskog mišljenja. Knjiga O revoluciji steæi æe zato na-
klonost današnjeg èitaoca više kritikom revolucija koje su završile u
tiraniji i kritikom teoretièara ovakvih revolucija, nego koncepcijama i
gledanjima na buduænost demokratije u njoj iznetim. Èitav politièki
razvoj velikog dela Evrope koji je donedavno `iveo u razlièitim auto-
ritarnim komunistièkim re`imima, pokazuje da se prelazak iz autori-
tarnih poredaka u demokratske odvija na sasvim drukèiji naèin od
onog koji je zamišljala Hana Arent. Višestranaèka, a ne savetska de-
mokratija predstavlja osnovni pokretaè tih demokratskih promena.

11
Isto, str. 266.

146
 Na odreðenom stepenu razvitka u savremenim, masovnim, viso-
korazvijenim društvima, politièki `ivot se ne mo`e zamisliti bez
organizacionih instrumenata kakve predstavljaju stranke. Nije spor-
na kritika politièkih stranaka koju iznosi Hana Arent. Njen spisak
prigovora na raèun demokratskih ogranièenja stranaka mogao bi se i
proširiti. Pravi problem je u neèem sasvim drugom. Uz sve svoje
nedostatke, politièke stranke predstavljaju najozbiljniju prepreku
svakoj diktaturi, ukljuèujuæi i diktaturu jedne stranke. Saveti i demo-
kratija saveta nikada nisu predstavljali delatnu prepreku diktaturi
jedne stranke, veæ su po pravilu završavali upravo u jednopartijskoj
diktaturi. Zanimljiva u svim ostalim dimenzijama objašnjenja i kriti-
ke revolucija, knjiga O revoluciji ostaje najslabija u pokušaju da
dovede u pitanje stav koji je nesumnjivo alfa i omega moderne de-
mokratske teorije: demokratije nema bez slobodne utakmice politiè-
kih stranaka.

147