EKONOMIJA I EKОNOМSKI ЅISTEM

Ekonomija kao nauka proučava aktivnost ljudi u privrednom životu i nastoji da otkrije pravila
i zakone koji vladaju ovim ob1ikom ljudske delatnosti. Nije dovoljno da se opisuje ponašanje
ljudi kao ekonomskih subjekata, da se razvrstavaju njihove raznorodne delatnosti i
ekonomski odnosi u koje oni svakodnevno stupaju, nego je isto tako neophodno da se
pronikne u dublju suštinu ekonomskih procesa i odnosa i da se otkriju pravilnosti koje se
uvek ponavljaju pod datim uslovima. Zbog toga kažemo da ekonomija kao nauka nastoji da
formuliše ekonomske zakone. Da bi ona bila u stanju da formuliše ekonomske zakone mora
se, prethodno, jasno odrediti njen predmet proučavanja. Drugim rečima mora se postaviti
pitanje: šta је to što čini ljudsku aktivnost „ekonomskom"? U čemu se ekonomska delatnost
ljudi razlikuje od njihovih ostalih svesnih aktivnosti? Pitanje je jednostavno, ali je odgovor
mnogo složeniji.
Do pojave Kar1a Marksa (Kar1 Marx, 1818-1883) predmet proučavanja ekonomije kao
nauke је bio, manje-više, precizno određen: ekonomija proučava proces stvaranja i raspodele
drustvenog bogatstva. U tom smislu svaka ona aktivnost ljudi koja je doprinosila formiranju
"materijalnog blagostanja" tumačena је kao ekonomska aktivnost.
Sam pojam materijalnog blagostanja je bio različito određivan i po tome su se razlikovale
škole ekonomske misli, a1i nije bilo sumnje da je svako ono ponašanje ljudi koje je
doprinosilo stvaranju materijalnog b1agostanja, onako kako је ono konkretno definisano,
predstavljalo ekonomsku aktivnost ljudi. Štaviše, ljudsкa aktivnost se delila na "produktivnu"
i "neproduktivnu" delatnost, jer je samo prva delatnost doprinosila stvaranju materijalnog
blagostanja, dok druga delatnost nijе povećavala materijalno blagostanje.
U skladu sa svojom filozofijom istorijskog materijalizma, Marks je izmenio ovu definiсiјu
ekonomske aktivnosti i dodao joj istorijsku i društvenu dimenziju. Svaka ljudska aktivnost,
uključujući i ekonomsku aktivnost, odvija se u društvu, između ljudi koji stupaju u društvene
odnose, koji su određeni istorijski datim odnosima proizvodnje. Ekonomski zakoni koji su
specifični za svaku fazu istorijskog razvoja rezultat su društvenih odnosa proizvodnje koji su
karakteristični za dati način proizvodnje. Osnovne ekonomske pojave - postupci za alokaciju
resursa, raspodela dohodaka, dinamički zakoni razvitka - takve su kakve jesu zahvaljujuci
prirodi odnosa koji se uspostavljaju između privrednih subjekata. Kada se ti ekonomski
odnosi menjaju dolazi, takođe, i do promene ekonomskih zakona.
Shodno tome Marks je definisao ekonomiju kao nauku koja proučava kako je nastao istorijski
specifičan sistem ekonomskih odnosa, kako on funkcioniše i kako se menja. Zbog toga kod
njega nema oštre razlike između ekonomije i sociologije, jer se tu ekonomski odnosi ne mogu
definitivno odvojiti od drugih društvenih odnosa a pre svega od svojinskih odnosa.
Drugo shvatanje prirode ekonomske aktivnosti polazi od učenja Adama Smita (Adam Smith,
1723-1790), a preko njega ide do Leona Valrasa (Leon Walras, 1834-1910) i Lajonela
Robinsa (Lionel Robbins, 1898-1984), engleskog ekonomiste i profesora na Londonskoj školi
ekonomije i političkih nauka. On je 1932. godine objavio Esej o prirodi i značaju ekonomske
nauke u kome je objasnio koncept ekonomske aktivnosti koji je dugo bio implicitno sadržan u
Valrasovoj teoriji opšte privredne ravnoteže. Opštu popularnost ovom konceptu jc obezbedio
Pol Semjuelson (Paul Samuelson) nakon objavljivanja svoje knjige Osnovi ekonomske
analize 1947. godine kojom je pokazao njegovu opštu primenljivost na sva područja
ekonomske analize.

1
Robins je osporio klasično shvatanje ekonomske aktivnosti kao оnе ljudske delatnosti koja
doprinosi stvaranju materijalnog blagostanja. Ne samo da postoji problem da se precizno
odredi šta је to "materijalno blagostanje" nego istovremeno ostaje nerazjašnjeno zašto u
nekim slučajevima upotreba materijalnih i ljudskih resursa i vremena dobije obeležje
"ekonomske" upotrebe, dok u drugim slučajevima takva ista upotreba ne predstavlja
"ekonomsku" aktivnost. Po njegovom uverenju ključni pojmovi za precizno definisanje
ekonomѕke delatnosti su oskudnost i izbor.
Drustveno bogatstvo, po shvatanju Valrasa, predstavlja skup svih stvari, materijalnih i
nematerijalnih, koje su oskudne, tj. koje su korisne ljudima, na jednoj strani, i koje su
raspoložive u ograničenim količinama, na drugoj strani. Ovako određeno društveno bogatstvo
ima tri važne osobine: podložno је prisvajanju, može da se razmenjuje i može da se stvara i
uvećava u proizvodnji.
Ро uverenju Robinsa, Valrasov pojam oskudnosti nije bio dovoljan da bi se precizno odredilo
ekonomsko ponašanje ljudi. Postoje četiri uslova neophodna za određivanje ekonomske
aktivnosti, dva od njih se odnose na ciljeve, a dva na sredstva kojima se ti ciljevi mogu
ostvariti: (1) mora da postoji više ciljeva, (2) da se oni mogu rangirati po značaju i hitnosti,
zatim (3) da sredstva za njihovo ostvarivanje moraju biti ograničena i (4) da ona imaju više
alternativnih upotreba.
Svi ovi uslovi moraju biti ispunjeni da bi se neka ljudska aktivnost nazvala "ekonomskom".
Ako postoji više ciljeva, aIi su resursi i vreme neophodni za njihovo postizanje obilni i
dovoljni da se u potpunosti ostvare - nema ekonomske aktivnosti u strogom smislu reči. Isto
to vredi kada su resursi i vreme ograničeni, ali postoji samo jedan jedini cilj koji se njima
može ostvariti. Ako su pak i sredstva ograničena i ciljevi višestruki, ali svaki jednak po svom
značaju, tako da se ne može izvršiti izbor između njih - ponovo nema ekonomske aktivnosti.
Sustina "ekonomskog problema" je u tome da ljudi vrše izbor. Samo u slučaju da su sredstva
za ostvarivanje ciljeva oskudna i uроtrеbljiva na više načina, i da se ciljevi mogu poređati po
značaju i hitnosti, samo tada ljudska aktivnost dobija obeležje ekonomske delatnosti jer se
zasniva na vršenju izbora.
Prema tome, sva ljudska aktivnost uključuje upotrebu nekih od resursa: materijalna sredstva,
ljudske sposobnosti i vreme. Svaka ljudska aktivnost, takođe, pоdrazumeva vršenje izbora
između raspoloživih alternativa. Ovaj izbor zahteva procenu alternativnog ponašanja s
obzirom na cilj koji se želi postići. U tom smislu on uključuje ocenu vrednosti onoga što se
želi postići i ocenu troškova s kojima se to može učiniti. Zbog toga je svaka ona ljudska
aktivnost "ekonomska" ukoliko se vrši alokacija raspoloživih resursa nа osnovu procene
koristi i troškova koje svaka od raspoloživih alternativa nosi sa sobom.
Mi ćemo i jedno i drugo shvatanje bliže izložiti jer su njihove implikacije па proučavanje
ekonomskih zakona različite, а posebno se to ogleda u tretiranju uticaja koje institucionalni
faktori imaju, ili mogu imati, na privredni život ljudi.

Ekonomija kao društvena nauka

Prvo shvatanje ekonomije kao nauke tumači suštinu ekonomske aktivnosti ljudi kao društveni
proces proizvodnje i raspodele materijalnih dobara za zadovoljavanje ljudskih potreba. Ona
istražuje ekonomske odnose izmedju ljudi koji nastaju u okviru ekonomske aktivnosti
(odnose proizvodnje i odnose raspode1e) i proučava zavisnost tih оdnоsа od uzajamnog
delovanjа čoveka i prirode unutar društvenog procesa rada (razvoj proizvodnih snaga).

2
Zadatak ekonomije kao nauke jeste da otkrije objektivne ekonomske zakone koji vladaju
ovim društvenim odnosima na određenom stupnju razvitka proizvodnih snaga.

Ljudѕke potrebe
Kао što smo već naveli, ekonomijа se definiše kao nauka o zakonima koji vladaju u
proizvodnji i raspodeli materijalnih dobara radi zadovoljavanja ljudskih potreba. Cilj
privredne aktivnosti je, prema tome, zadovoljavanje ljudskih potreba. Ukoliko ljudske
potrebe ne mogu da se zadovolje prisvajanjem slobodnih materijalnih dobara, tj. takvih
dobara koja se nalaze u prirodi i koja ne zahtevaju nikakve troškove radi pribavljanja, tada
ljudi moraju da organizuju posebnu aktivnost radi njihovog stvaranja. Та aktivnost se naziva
ekonomskom aktivnošću, jer ona nе podrazumeva samo proces stvaranja materijalnih dobara,
nego i njihovu raspodelu na sve članove jednog društva.
Postojanje potreba je notorna činjenica koju ne treba posebno dokazivati. Nešto više,
međutim, valja reći o osobinama potreba, jer od toga zavisi organizacija privrednog živоta.
Nisu sve potrebe iste hitnosti ili važnosti. Svakako da su najvažnije osnovne biološke potrebe
od čijeg zadovoljavanja zavisi biološki opstanak ljudi. Potrebe za hranom, odevanjem,
stanovanjem, higijenom i s1. spadaju u ovu grupu. Kako ljudi žive u društvu i kako se
društvo razvija, nivo osnovnih potreba raste i menja se sa promenom opšte kulture i navika
ljudi. Potrebe za čitanjem novina i1i gledanjem televizije postaju danas osnovne potrebe u
mnogim zemljama, iako do nedavno to nije bio slučaj.
Druge potrebe mogu da imaju izvedeni karakter i ne moraju se nužno zadovoljavati. То su
tzv. luksuzne potrebe; one nisu ravnomerno raspoređene među ljudima i njihovo
zadovoljavanje роdlеžе posebnom privrednom režimu (oštrije se oporezuju luksuzni
proizvodi, teže se uvoze luksuzni proizvodi i slično).
Potrebe se ne mogu definitivno zadovoljiti, tako da jednom potpuno podmirene potrebe
ponovo postaju aktuelne posle nekog vremena. Obnavljanje potreba zahteva od privredne
aktivnosti da se i ona obnavlja i da se vreme njenog obnavljanja prilagodi periodima
ponovnog javljanja potreba. Usklađivanje periodičnog karaktera privredne aktivnosti i
periodičnog obnavljanja potreba zahteva posebne mehanizme za usklađivanje u oblasti
raspodele i razmene robe. Iako se proizvodnja tumači kao dominantna privredna aktivnost,
ona se mora povezati sa raspodelom i razmenom da bi se, konačno, u potrošnji ostvario cilj
privredne aktivnosti. Potrošnja zbog periodičnog karaktera potreba ponovo motiviše
pokretanje proizvodnje, tako se formira neprekidan kružni tok roba i potreba u privrednom
životu.

Materijalna dobra
Ljudske potrebe se zadovoljavaju upotrebom materijalnih dobara. Materijalna dobra nisu
slobodna dobra koja se mogu besplatno naći u prirodi i stoga se moraju stvarati u posebnoj
privrednoj aktivnosti - proizvodnji. U proizvodnim procesima materijalna dobra se proizvode
radom i drugim materijalnim dobrima. Rezultati proizvodnih procesa se nazivaju
proizvodima, a kada su ovi proizvodi nastali s ciljem da se prodaju na tržistu, dobijaju
poseban naziv - robe.
Sam naziv materijalna dobra u sebi sadrži naš afirmativni stav o njima: ona su dobra jer nam
dobro služe za zadovoljavanje potreba. Ako ova dobra ne izlaze na tržište radi prodaje, ostaju
jednostavno materijalna dobra, a kada su namenjena prodaji na tržištu dobijaju neutralniji

3
termin "robe". Sa robama se trguje ali se ne sme zaboraviti da su one rezultat proizvodnog
procesa.
Ne služe sva materijalna dobra neposredno za zadovoljavanje ljudskih potreba. Ona dobra
koja neposredno služe ovoj svrsi nazivaju se potrošnim dobrima ili dobrima prvog reda.
Drugim materijalnim dobrima, kojima se proizvode potrošna dobra, ne možemo neposredno
da zadovoljimo naše potrebe, ali su ona neophodna jer se bez njih ne mogu ni stvarati dobra
prvog reda. Ta dobra nazivaju se dobrima višeg reda ili jednostavno proizvodna dobra.
Ро svojim fizičkim svojstvima jedna vrsta dobara је predodređena da služi kao sredstva za
život i1i potrošna dobra, dok druga vrsta dobara mogu biti samo proizvodna dobra ili sredstva
zа proizvodnju. Postojanje pak treće grupe dobara kojа može biti ili potrošno ili proizvodno
dobro govori nam da ova podela ne zavisi od fizičkih svojstava materijalnih dobara, nego da
ona zavisi od njihove ekonomske funkcije. Materijalna dobra obavljaju različite funkcije u
zadovoljavanju ljudskih potreba i po tome su podeljena na sredstva za život i na sredstva za
proizvodnju.
Sredstva za proizvodnju zajedno sa zemljištem (prirodnim činiocem) učestvuju u
proizvodnim procesima u stvaranju novih materijalnih dobara. Ona se dele na predmete rada i
na sredstva za rad. Predmeti rada predstavljaju onaj deo sredstava za proizvodnju koji se
obrađuje u proizvodnim procesima i čijom promenom fizičkih osobina i oblika nastaje novi
proizvod. U predmete rada spadaju sirovine, energija, poluproizvodi i nedovršeni proizvodi.
Sredstva za rad se, na drugoj strani, koriste za obradu i preradu predmeta rada i među njima
nalazimo: postrojenja, mašine, zgrade i drugu proizvodnu opremu.
Nijedan proizvodni proces ne može da se obavlja bez ljudskog rada. Čak i kada se radi о
potpuno automatizovanom procesu proizvodnje, ljudski rad je neophodan za kontrolu i
nadzor nad funkcionisanjem proizvodnih automata. Nema potrebe posebno da роdsеćаmо da
je za stvaranje automatizovanih mašina, takodje, bio neophodan ljudski rad u njihovoj
pripremi, konstrukciji i programiranju za automatsku delatnost.
Najveća skupina roba stvara se i umnožava u proizvodnim procesima. Takve robe nazivamo
reproducibilnim ili proizvodljivim robama. Ako nema dovoljno neke od takvih roba, moguće
је povećati njenu raspoloživost kroz usmeravanje nove količine rаda i sredstava za
proizvodnju u proizvodni proces u kome se ona stvara. U datim okolnostima, naravno, nije
moguće jednovremeno povećati raѕpoložive količine svih roba, jer su raspoložive količine
rada i sredstava za proizvodnju оgraničene.
Маnја skupina roba su oskudne robe, odnosno retke robe čije se raspoložive količine ne
mogu povećavati u proizvodnim procesima (umetničke slike, zemljište, retke vrste vinove
loze i slično). Njihovo stvaranje i upotreba podležu drugim pravilima nego što је to slučaj sa
robama koje se mogu umnožavati u proizvodnim procesima.
Sa upotrebom materijalnih dobara podmiruju se potrebe i to predstavlja sadržinu procesa
potrošnje. Neka materijalna dobra se u celini utroše u jednom danu potrošnje (hrana, na
primer) i takva dobra nazivamo trenutnim potrošnim dobrima. Druga materijalna dobra služe
više puta u potrošnji i njih nazivamo trajnim potrošnim dobrima (рrеdmеti odeće i obuće, na
primer). Trenutna potrošna dobra se moraju neprekidno proizvoditi ili se mora omogućiti
njihovo neprekidno snabdevanje ako je proizvodnja periodično organizovana. Proizvodnja
trajnih potrošnih dobara mora da vodi računa о vremenu njihove zamene, kada se ona u
potpunosti istroše i moraju biti zamenjena novim potrošnim dobrima.

4
Društveni karakter proizvodnje i raspodele
Proizvodnja materijalnih dobara je, nema sumnje, tehnološki proceѕ u kome se trošenjem
sredstava za proizvodnju i upotrebom ljudskog rada stvaraju materijalna dobra. Ali osim
ovog tehnološkog karaktera, proizvodnja ima i svoj društveni karakter.
Društveni karakter proizvodnje potiče iz društvenog karaktera rada. Ljudi ne mogu da
proizvode izolovano jednі od drugih. Društvena podela rada omogućila je specijalizaciju
radova i porast produktivnosti rada, ali je istovremeno nametnula nove oblike međusobnog
povezivanja prividno osamostaljenih pojedinačnih radova. Na taj način, svaki privatni rad
postaje deo ukupnog društvenog rada. Ovo uklapanje privatnih radova u ukupan društveni rad
ne teče uvek spontano i bez poremećaja, ali је ono preduslov stvaranjа materijalnih dobara
kojima se neposredno ili posredno zadovoljavaju ljudske potrebe.
Ostvarivanje krajnjeg cilja privredne delatnosti - zadovoljavanje ljudskih potreba - u
uslovima društvene podela rada zahteva raspodelu proizvoda između članova društva. Svako
proіzvodi određenu vrstu proizvoda a ima raznovrsne potrebe, kako one u oblasti 1ične
potrošnje tako i one koje potiču iz potrebe obnavljanja vlastite proizvodne aktivnosti. Uz sve
to postoje brojni članovi društva koji iz raznih razloga uopšte i ne učestvuju u procesima
proizvodnje, ali su im neophodna materijalna dobra radi podmirivanja njihovih potreba u
potrošnji. Raspodela materijalnih dobara je pod neposrednim uticajem društvenih činilaca i
okolnosti.
S razvojem društva menjaju se i mehanizmi raspodele materijalnih dobara. U istorijskim
uslovima robne privrede formira se poseban mehanizam raspodele koji se naziva razmenom
dobara. Svaki dan društva, pojedinac ili društvena tela, učestvuju u raspodeli proizvedene
vrednosti preko veličine nоvčanog dohotka koji prisvaja i koji troši na tržištu roba. Svako,
potom, određuje svoj skup konkretnih roba kojima će zadovoljiti potrebe i čija vrednost
odgovara veličini prisvojenog dohotka u procesu raspodele. Raspodela proizvedenih
materijalnih dobara postaje raspodela njihove vrednosti na koju utiču mnogu društveni
činioci među kojima je, svakako, najznačajnija svojina nad sredstvima za proizvodnju.

Ekonomіja kao nauka o društvеnim zakonima

U potrošnji se zadovoljavaju ljudske potrebe i zbog nedovoljne količine slobodnih
materijalnih dobara nastupa potreba za njihovom proizvodnjom. Pode1a rada među ljudima
zahteva, nadalje, raspodelu materijalnih proizvoda na članove društva koja se, u posebnim
istorijskim okolnostima, ostvaruje kroz razmenu roba na tržištu. Sve ove aktivnosti imaju
karakter ekonomskih procesa; one ne predstavljaju jednom obavljen čin koji se više ne
preduzima. Naprotiv, potrebno je njihovo stalno obnavljanje tako da se i ljudska delatnost
angažovana u ovim procesima neprekidno obnavlja.
U svim procesima koji se stalno obnavljaju moguće je uočiti neku pravilnost koja govori i o
prirodi samog procesa i o faktorima koji deluju na njegove krajnje rezultate. Poznavanje ove
pravilnosti značajno olakšava razumevanje načina na koji je moguće delovati na stvaranje i
raspodelu materijalnih dobara. Mogućnost aktivnog delovanja na ekonomske odnose
predstavlja razlog zašto ekonomija nastoji da otkrije i formuliše ekonomske zakone koji
vladaju u proizvodnji i raspodeli materijalnih dobara.
Ovi zakoni, međutim, imaju karakter posebnih društvenih zakona, jer i sami ekonomski
odnosi predstavljaju posebnu vrstu društvenih odnosa. U ekonomskim procesima
(proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje materijalnih dobara) formiraju se ekonomski

5
odnosi kao odnosi između ljudi povodom stvaranja i prisvajanja materijalnih dobara. To su
društveni odnosi koji se uspostavljaju između ljudi povodom stvari. Sami odnosi ljudi prema
stvarima predstavljaju podlogu ekonomskih odnosa, ali sami ро sebi nisu ekonomski odnosi i
njih ne proučava ekonomija kao nauka.
Ovu važnu razliku treba posebno podvući. Ilustrujmo to primerom iz procesa proizvodnje.
Odnos angažovanih sredstava za proizvodnju i količine uloženog rada predstavlja kapitalnu
opremljenost rada koja veoma mnogo utiče na produktivnost rada i na cene proizvoda. Sam
odnos predstavljа vezu ljudi i stvari kojа zavisi od tehnologije proizvodnje i koja se proučava
u okvirima niza posebnih tehničkih nauka. Odnos između ljudi povodom stvari je nešto drugo
i on nas upućuje na razmatranje odnosa svojine i cilja formiranja preduzeća. Ako je svojina
na sredstvima za proizvodnju privatna svojina, na osnovu koje privatni vlasnik teži da
delatnošću preduzeća ostvari što veću dobit, tada ćе vlasnik preduzeća zaposliti onoliko
radnika, pri datim proizvodnim kapacitetima, koliko mu donosi najviše dobiti. Sa promenom
cene rada menjа se količina zaposlenih radnika, а sa njom i odnos između sredstva za
proizvodnju i upotrebljenog rada, sve sa ciljem da se maksimizira profit. Prisvajanje profita
potiče iz društvene organizacije proizvodnje, iz odnosa vlasnika i nevlasnika sredstava za
proizvodnju, i ono je pravi predmet proučavanja ekonomije kao nauke.
Odnosi između ljudi povodom stvari, kao i odnosi ljudi prema stvarima, pojavljuju se i u
svim ostalim vrstama privredne aktivnosti. Ono što proučava ekonomijа kao nauka
predstavljaju samo društveni odnosi u proizvodnji i prisvajanju materijalnihdobara. Pošto se
radi o društvenim odnosima, zakoni koji izražavaju pravilnost u рroizvоdnji i raspodeli
materijalnih dobara su, takođe, društveni zakoni.
Dоminantan karakter u ekonomskim aktivnostima imaju proizvodnja i raspodela, gde se
razmena tretira kao poseban istorijski oblik raspodele. Sama potrošnja, u kojoj se realizuju
korisna svojstva materijalnih dobara, je izvan interesa ekonomije kao nauke. Ona potvrđuje
krajnji svrsishodan karakter ukupne ekonomske delatnosti ljudi ali je sama po sebi predmet
proučavanjа drugih nauka.
Do sada smo stalno govorili o materijalnim dobrima, a usluge nismo spominjali. Uslugama se
ne stvaraju dobra, ali se i njima zadovoljavaju određene ljudske potrebe. Proizvodne usluge
imaju isti tretman kao i materijalna dobra jer se njima pomaže stvaranje i realizacija
materijalnih dobara. Karakter proizvodnih usluga imaju usluge u trgovini i transportu pošto
se njima omogućava raspodela proizvoda krajnjim korisnicima. Ostale usluge (u školovanju
ljudi,1ečenju bolesnih, pružanju socijalne sigurnosti, zabavi i kulturi, i slično) tretiraju se kao
neproizvodne usluge i one, po definiciji, ne doprinose stvaranju materijalnog blagostanja
ljudi. One služe za zadovoljavanje nekih drugih potreba ljudi i troškovi za njihovo
pribavljanje se podmiruju iz preraspodele vrednosti stvorene u materijalnoj proizvodnji i u
formiranju proizvodnih usluga.

Ekonomija kao nauka o racionalnom delanju

Drugo shvatanje ekonomske aktivnosti polazi od stanovišta da je ekonomska aktivnost samo
jedan aspekt ukupne ljudske aktivnosti. Ovakvo shvatanje je najjasnije formulisao Lajonel
Robins, čiju smo definiciju ekonomije kao nauke već naveli. On posebno ističe sledeći stav:
"Shvatanje koje smo prihvatili možemo opisati kao analitičko. Ono ne izabira određene vrste
ponašanja, već usmerava pažnju na poseban aspekt ponašanja, na formu koja je nametnuta
zbog oskudnosti sredstava. Odatle proističe da bilo koja vrsta ljudskog ponašanja spada u
područje ekonomskog uopštavanja ukoliko ona poseduje takav aspekt. Mi ne kažеmo da je

6
proizvodnja krompira ekonomska delatnost, a da proizvodnja filozofije to nije. Pre bismo
rekli da svaka od ovih delatnosti ima svoj ekonomski aspekt ukoliko uključuje odricanje od
ostalih poželjnih alternativa". Na ovaj način, ekonomija se određuje kao nauka o ponašanju
ljudi prema načelu ekonomičnosti, odnosno ekonomija ima primenu u svim oblicima
ljudskog delovanja u kojima načelo ekonomičnosti nalazi svoju primenu.

Ekonomija Robinzona Krusoa

Resursi su oskudni i mogu se upotrebljavati u različitim kombinacijama. Ako se opredelimo
za jednu njihovu kombinaciju, sve ostale su isključene. Zato je važno napraviti najbolji izbor
između više mogućih alternativnih upotreba oskudnih resursa, ilustrujmo to na primeru
jednostavne ekonomije Robinzona Krusoa.
Na pustom ostrvu žive samo dva lica: Robinzon Kruso i Petko. Njihov ukupni fond rada
iznosi 2 čovek/dana. Rad im je oskudan faktor proizvodnje, jer ne mogu da povećaju broj
stanovnika na svom ostrvu. Rad mogu da iskoriste ili da pecaju ribu ili da beru voće. Ako
obojica pecaju ribu, uloviće 25 kg ribe. Ako samo jedan peca, taj ulov se smanjuje na 15 kg i,
naravno, ako uopšte ne pecaju neće biti ribe. Proizvodne mogućnosti ulova ribe prikazuju
prve dve kolone na tabeli 1.
Tabela 1. Proizvodne mogućnosti ekonomije Robinzona Krusoa
Riba Voće

Rad kg Rad kg
2 25 0 0
1 15 1 20

0 0 2 30

Slično je sa branjem voća. Ako niko ne bere voće, neće biti ništa ubrano. Ako samo jedan od
njih bere voće, ubraće 20 kg a ako obojica to rade imaće 30 kg voća na raspolaganju. Pri
ulovu ribe od 25 kg nema potrošnje voća, jer nema vremena da se bere voće. Ako se odvoji
jedan radnik od pecanja, smanjiće se ulov ribe za 10 kg. Na drugoj strani, povećava se
količina ubranog voća za 20 kg. Povećanje količine ubranog voća podrazumeva smanjenje
ulova ribe. Povećanje proizvodnje jedne vrste robe izaziva gubitak proizvodnje neke druge
vrste robe. To se naziva oportunitetni trošak proizvodnje odgovarajuće robe i izražava se
žrtvovanom količinom neke druge robe.
Kriva proizvodnih mogućnosti pokazuje, za dati obim proizvodnje jedne roba, koliko se
najviše može proizvesti količina neke druge robe. Oportunitetni trošak jedne robe jeste
gubitak količine neke druge robe koji se mora žrtvovati radi proizvodnje prve robe.
Sva proizvodnja unutar krive proizvodnih mogućnosti jeste moguća proizvodnja. Robinzon
Kruso i Petko mogu da odluče da jedan peca ribu,a drugi da bere voće i da se mnogo ne
naprežu u tim poslovima. Tada će jedan upecati, recimo, samo 10 kg ribe, a drugi će ubrati
samo 15 kg voća. Takva proizvodnja jeste moguća, ali nije efikasna. Pri datim okolnostima
oni uvek mogu da upecaju i uberu više.

7
 Graf 1. Kriva proizvodnih mogućnosti. Ova kriva pokazuje moguće proizvodne kombinacije
jedne i druge robe.

Najviše što mogu da urade je prikazano na krivi proizvodnih mogućnosti, koja ujedno
predstavlja i efikasan obim proizvodnje date ostrvske ekonomije. Ako se ne promeni tehnika
pecanja i branja voća ili se ne poveća broj radnika na ostrvu, ta mala ostrvska ekonomija ne
može više da proizvodi.
Robinzon Kruso i Petko moraju da se odluče šta će da proizvode. Oni imaju tri moguće
kombinacije predstavljene tačkama na krivi proizvodnih mogućnosti. Suština njihove
ekonomske odluke jeste da izaberu jednu od tri proizvodne kombinacije. Kada to urade,
ujedno će odlučiti kako će se proizvoditi u njihovoj privredi. Svaki obim proizvodnje jedne ili
druge robe podrazumeva odgovarajuću količinu rada (resursa) za datu proizvodnju. Još uvek,
međutim, ostaje otvoreno pitanje njihove potrošnje, jer mora da se donese odluka za koga će
biti proizvedene različite količine ribe i voća. Odgovore na sva pitanja: šta proizvoditi, kako
se proizvodi i za koga se proizvodi daje tržište preko svog mehanizma cena.

Ekonomija kao deduktivna naukа

Načelo ekonomičnosti tretira ljude kao ekonomska bića koja se ponašaju strogo prema
pravilima maksimizacije svog materijalnog blagostanja. To načelo vuče koren iz klasične
političke ekonomije gde je Adam Smit posebno uspešno naglasio stav da se ljudi rukovode
svojim vlastitim interesom u težnji da steknu što veće materijalno bogatstvo.
Ako је ekonomija nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i
oskudnih sredstava koja imaju alternativnu upotrebu, onda je ona pre svega nauka o
racionalnom ekonomskom izboru. Оnа nastoji da otkrije pravila kojima treba ljudi da se
rukovode u svom racionalnom ekonomskom ponašanju. Та pravila su nezavisna od istorijskih
i institucionalnih faktora, odnosno od stvarnog istorijskog i društvenog okruženja u kome se
ljudi kreću i donose svoje odluke. Ekonomska nauka je tako određena kao deduktivna nauka
koja izvlači određene zaključke na osnovu polaznih premisa ili polaznih pretpostavki.
Nа ovaj način naglašena је potreba da polazne pretpostavke budu jednostavne i razumljive
činjenice iz svakidašnjeg ekonomskog života koje ne treba posebno da se dokazuju i koje
evidentno odslikavaju oskudnost resursa u svakidašnjem životu. Polazne premise ne moraju
8
putem eksperimenta ili na drugi način da se dokazuju; one su svima razumljive i jasne na
osnovu vlastitog iskustva. Uzmimo primer iz teorije ponašanja potrošača. Osnovna
pretpostavka je da svaki potrošač ima različite potrebe koje, on ili ona, shodno vlastitom
ukusu i navikama, razvrstava po određenom redosledu hitnosti ili prioriteta. To se naziva
skalom preferencija potrošača i svima je očigledno iz vlastitog iskustva da svakо za sebe
formira takvu skalu preferencija. Ovu pretpostavku, prema tome, ne treba posebno dokazivati
nego je prihvatiti kao notornu (svima poznatu) činjenicu i na toj osnovi analizirati ponašanje
potrošača i pokušati da se logički izvedu pravila njihovog racionalnog izbora u potrošnji.
Iako je Robins metodološki racionalizovao ideje opšte privredne ravnoteže sadržane u delu
Leona Valrasa, iako su te ideje značajno dominirale razvojem ekonomske nauke u
dvadesetom veku, ekonomiste je i dalje mučilo pitanje visokog nivoa apstraktnosti polaznih
hipoteza i pretpostavki i nemogućnost da se mnoge od njih dokažu kao evidentne činjenice
svakidašnjeg ekonomskog života. Stoga je Milton Fridman modifikovao ovaj stav tvrdeći da
analitičku ekonomiju ne treba da brine visok nivo apstraktnosti polaznih hipoteza ukoliko se
zaključci, іzvedeni iz ovih hipoteza, mogu empirijski dokazati. Prema tome, ekonomija ostaje
deduktivna nauka; ona ne mora neposredno da dokazuje, svoje polazne pretpostavke ili
hipoteze; njen empirijski karakter se potvrđujе time što је uvek moguće teorijska predviđanja
i zaključke izvedene iz polaznih hipoteza proveriti u svakidašnjem životu. Time statistička
verifikacija dobija poseban značaj, jer ona predstavlja jedini empirijski zasnovan način da se
dokažu ekonomske teorije i zakoni.

Ekonomija kao pozitivna nauka

Ekonomija je pozitivna nauka koja іz svojih teorija i zakona isključuje svaki ideološki ili
vrednosni sud.1 Uzmimo primer progresivnog oporezivanjа dohodaka. Stav - da je potrebno
oštrije oporezivati bogatije a blaže oporezivati siromašnije - је vrednosni stav koji može
različito ideološki da se brani. On može biti opravdavan sa stanovišta pravednosti u raspodeli
dohodaka, pošto se progresivnim oporezivanjem smanjuju nejednakosti u prisvajanju
dohotka, a može biti branjen i sa stanovišta gubitka korisnosti u potrošnji, jer ista poreska
stopa znači veći gubitak korisnosti za siromašnije nego za bogatije potrošače. I u jednom i u
drugom slučaju ekonomisti prelaze strogo definisane granice ekonomije kao pozitivne nauke.
Pošto se ekonomska aktivnost svodi na logiku izbora ljudi nezavisnu od društvenih odnosa u
kojima se oni nalaze, ideološki i1i vrednosni stav istraživanja mora biti potpuno neutralan. To
ne znači da ekonomisti ne mogu na moralnoj ili ideološkoj osnovi da procenjuju važnost
ciljeva; njima je dostupna i takva praksa, ali se tada oni ne ponašaju po pravilima svoje
profesije i svoj profesionalni stav koriste za druge svrhe. Izbor ciljeva se ne nalazi u domenu
ekonomske nauke.
То ne znači da se svi ciljevi tretiraju kao jednako poželjni, već da se njihov izbor nalazi izvan
ekonomije kao pozitivne nauke i da pravi ekonomski predmet istraživanja nastaje tek
upoređivanjem oskudnih sredstava sa različitim ciljevima. Sredstva sama za sebe, ili ciljevi
sami za sebe, ne predstavljaju predmet ekonomskog istraživanja i to postaju tek njihovim
međusobnim povezivanjem. Ekonomija ne može da opravda poželjnost jednih ili drugih
ciljeva, ali može da oceni da li su neka sredstva efikasnija u postizanju datih ciljeva od drugih
sredstava.

1
Otac Džona M. Kejnza, Džon N. Kejnz je uveo podelu ekonomske nauke na pozitivnu i normativnu. Po njemu
pozitivna nauka predstavlja skup sistematizovanih saznanja o onome što postoji, dok normativna ili regulativna
nauka, takođe kao skup sistematizovanih saznanja, proučava kriterijume koji određuju ono što bi trebalo da
bude, odnosno ona predstavlja sistem pravila za postizanje poželjnih ciljeva.

9
Ovakva ocena uloge sredstava u postizanju ciljeva mora se posebno naglasiti da bi se
ekonomija kao nauka precizno odvojila od prirodnih nauka. Naglašena neutralnost ekonomije
kao nauke u pogledu izbora ciljeva ekonomske aktivnosti, odvaja ovu nauku od drugih
društvenih nauka u kojima su prisutni politički, moralni i ideološki argumenti. Na drugoj
strani, ekonomija se ne bavi tehnologijom postizanja ciljeva. Tehnološke nauke proučavaju
podobnost sredstava da se postignu ciljevi u proizvodnji materijalnih dobara, ali potpuno
ispuštaju iz delokruga istraživanja oskudnost tih sredstava i razvrstavanje ciljeva po redu
prioriteta. Ekonomija kao nauka prihvata tehnološka saznanja prirodnih nauka kao data i
procenjuje upotrebu sredstava prema njihovoj retkosti i relativnom značaju u postizanju
zadatih ciljeva. Ručna proizvodnja tepiha, na primer, zasniva se na jednoj tehnologiji,
tradicionalnoj i dosta primitivnoj sa stanovišta moderne industrije, dok mašinska proizvodnja
tepiha podrazumeva mnogo savršeniji tehnološki postupak. I jedan i drugi tehnološki
postupak je izvan proučavanja ekonomije kao nauke. Ona uzima u obzir potrebe potrošača,
kao krajnje ciljeve ekonomske aktivnosti, i prema njihovom značaju preporučuje razvijanje
jedne ili druge tehnike proizvodnje. Ako se po redu prioriteta nametnu osnovne potrebe
stanovanja kao najhitnije, investicije u automatizovanu proizvodnju tepiha postaju ekonomski
racionalne. Ako su te potrebe podmirene i potrebe uživanja i lepote stanovanja postaju
presudne, tada se menja red prioriteta i tradicionalna tehnologija tkanja postaju atraktivna.
Dakle, sredstva za postizanje ciljeva- u ovom primeru tehnika proizvodnje tepiha- su od
značaja samo utoliko ukoliko se vezuju za ostvarivanje ciljeva privredne aktivnosti.
Na ovaj način se iz teorijske ekonomije isključuju svi vrednosni sudovi i ideološka
opredeljenja, na jednoj strani, ali i tehnološka saznanja koja leže u osnovi proizvodnje
materijalnih dobara, na drugoj strani. Ekonomija kao pozitivna nauka ima svoj potpuno
nezavisni predmet istraživanja.

Ekonomija blagostanja
Teorijska ekonomija je kao nauka vezana za problem izbora koji nastaje kao posledica
oskudnosti resursa i mogućnosti njihove raznovrsne upotrebe za postizanje ciljeva različitih
važnosti.
Učinimo korak dalje i zapitajmo se ko donosi ekonomske odluke i ko se opredeljuje u izboru
jedne od mogućih opcija? Odgovor je da su to uvek pojedinačni privredni subjekti:
proizvođači ili potrošači. Njihovo ponašanje može se opisati kao postupak maksimiziranja (ili
minimiziranja) onih ekonomskih veličina koje su pod njihovom kontrolom. Proizvođači
nastoje da maksimiziraju profit na osnovu raspoloživih resursa i informacija o cenama
proizvoda i cenama faktora proizvodnje. Institucionalne karakteristike privrednog okruženja
(oblik svojine, pravni poredak, politički režim) i tehnološka saznanja uzimaju se kao date
veličine koje su određene izvan ekonomskog sistema. Na drugoj strani, potrošači nastoje da
maksimiziraju svoju korisnost na osnovu raspoloživog dohotka i zaliha potrošnih dobara
posedujući informacije o tržišnim cenama roba. Ni u ovom slučaju ekonomiju ne interesuje
svojina potrošača ili prirodna svojstva roba koje se troše. U pitanju je, dakle, izbor
pojedinaca. Da li ovako shvaćen predmet teorijske ekonomije vodi računa o činjenici da
postoji ekonomski sistem koji se ne može jednostavno svesti na zbir potrošača i proizvođača ili
na zbir njihovih ciljeva i ponašanja? Da li i ekonomski sistem kao celina maksimizira ukupnu
korisnost potrošača ih ukupne profite preduzetnika?
U strogom smislu definicije predmeta istraživanja ekonomije kao pozitivne nauke
upoređivanje korisnosti između pojedinaca nije moguće, jer ono podrazumeva usvajanje
određenih vrednosnih sudova što je, kao što smo već istakli, izvan područja ekonomske

10
nauke. Zbog toga ukupna korisnost društva nije jednostavan zbir pojedinačnih korisnosti, a
ekonomski sistem nije skup pojedinaca koji maksimiziraju korisnost u potrošnji.
Vilfredo Pareto (Vilfredo Federico Damaso Pareto, 1848-1923), postavio je analitičke
kriterijume za upoređivanje ekonomskih sistema na osnovu kojih je moguće procenjivati da li
je jedan ekonomski sistem superiorniji u odnosu na ostale ekonomske sisteme, a da pri tom
nije potrebno uvoditi vrednosne ili ideološke sudove o njihovoj opravdanosti. Paretov
kriterijum maksimizacije za ceo ekonomski sistem je vrlo jednostavan: jedan skup
međusobno neuporedivih veličina je optimalan ukoliko nije moguće da se poveća ni jedna od
tih veličina, a da se pritom ne smanji neka druga veličina. Prevedeno na običan ekonomski
jezik to znači da je jedan proizvodni sistem optimalan, na osnovu datih resursa i tehnologije
proizvodnje, ukoliko nije moguće povećati proizvodnju bilo koje robe, a da se pritom ne
smanji proizvodnja neke druge robe. Takođe, svaki sistem potrošnje je optimalan ako, na
osnovu raspoložive količine potrošnih roba i želja i ukusa potrošača, nije moguće poboljšati
položaj ni jednog potrošača, a da se pritom ne pogorša položaj nekog drugog potrošača.
Ustrojstvo ekonomskog sistema kao celine je optimalno i sa stanovišta proizvodnje i sa
stanovišta potrošnje ukoliko su materijalna dobra optimalno raspodeljena između pojedinaca.
Moguće je pokazati da jedino tržište potpune konkurencije obezbeđuje optimalnu raspodelu
materijalnih dobara između pojedinaca. U tom smislu je potpuna konkurencija superiornije
ekonomsko stanje u odnosu na sve druge oblike tržišnih struktura (monopole, oligopole,
državno regulisana tržišta i slično).
Paretov kriterijum optimalnosti ekonomskog sistema, kao skupa pojedinačnih privrednih
subjekata povezanih tržišnim vezama, je usavršen sa pojavom ekonomije blagostanja. Dve su
ideje ekonomije blagostanja značajno uticale na preciziranje predmeta ekonomske nauke. Prva
ideja odnosi se na prelazak iz jednog ekonomskog sistema u drugi. Ako je jedan ekonomski
sistem superiorniji u odnosu na drugi, prelazak sa potonjeg na prethodni sistem ne zahteva da
svi privredni subjekti budu u boljem položaju. Dovoljno je da su neki privredni subjekti u
boljem položaju i da zbog toga imaju na raspolaganju povećane resurse kojima mogu
kompenzovati gubitke drugih privrednih subjekata. Time je učvršćena veza između teorijske
ekonomije i ekonomske politike, jer su se mere ekonomske politike mogle objektivnije
ocenjivati nezavisno od vrednosnih sudova njenih nosilaca. Druga ideja odnosi se na vezu
optimalnog ekonomskog sistema i tržišta potpune konkurencije. Pokazano je ne samo da je
privredni sistem zasnovan na potpunoj konkurenciji optimalan nego, i obrnuto, da svaki
optimalan privredni sistem mora biti sistem potpune tržišne konkurencije.

Institucionalna ekonomija
Pojava ekonomije blagostanja imala ie dalekosežne posledice po teoriju planiranja u
socijalističkim privredama, a danas ima poseban značaj u pogledu prelaza (tranziciji)
socijalističkih privreda ka privredama tržišnog tipa. Istovremeno, ona pokreće pitanje odnosa
institucija, posebno svojine i oblika tržišnih veza. Osnovna je dilema da li je moguće uvesti
tržište potpune konkurencije u bivše privrede realnog socijalizma bez prethodne privatizacije
državne imovine. Drugim rečima, da li postoji uzročna veza između privatne svojine i tržišta
potpune konkurencije (koje predstavlja nužni mehanizam optimalnog ekonomskog sistema)?
S ovim pitanjem proširuje se predmet teorijske ekonomije čak i kada se ona shvata samo kao
nauka o optimalnom ekonomskom izboru. Ovaj izbor zavisi od institucionalnih karakteristika
privrednog sistema i ne može se proučavati nezavisno od njega. To ne znači da ekonomija
postaje normativna nauka koja zahteva promenu ili uvođenje novih institucionalnih
aranžmana u postojeće privrede, jer procenjuje da će oni doneti bolje ekonomske rezultate.

11
To samo pretpostavlja da se teorijska ekonomija mora baviti ocenom ekonomskih efekata
različitih institucionalnih aranžmana.
Promena svojine i ostalih institucija privrednog sistema zavisi od faktora izvan ekonomske
nauke, ali sama ekonomska nauka studira moguće posledice različitih svojinskih uređenja.
Izreka Džemsa Tobina (James Tobin, 1918-2002) dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju
u 1981. godini, o profesiji ekonomista, data u jednom drugom kontekstu, je i dalje aktuelna:
“Posao ekonomista je da pomognu društvu da sazna šta radi, da shvati moguće opcije, koristi
i rizike sa kojim se suočava”. Izbor se proširuje i na nove svojinske aranžmane i na elemente
privrednog sistema.

EKONOMSKI SISTEM
Marks je uveo istorijsku promenu institucija u sam predmet proučavanja teorijske ekonomije.
Za to je koristio pojmove kao što su način proizvodnje, proizvodne snage i proizvodni odnosi
(koje je često svodio na svojinske odnose). Neoklasična ekonomija je u potpunosti ignorisula
institucije tvrdeći da se ekonomska aktivnost sastoji u optimalnom izboru koje pojedinačni
privredni subjekti vrše na osnovu datih institucija (privatne svojine). Danas se čini da se
predmet proučavanja ekonomije kao nauke pomera ka jednom kompromisu koji ne može da
zaobidje ni racionalan ekonomski izbor ni uticaj institucija svojine na ponašanje privrednih
subjekata. Zbog toga smatramo korisnim da izložimo opšte elemente ekonomskog sistema na
osnovu kojih je moguće predstaviti i tržište potpune konkurencije zasnovano na privatnoj
svojini, kao jednom ekstremu, kao i centralno-planski sistem zasnovan na državnoj svojini,
kao drugom ekstremu, i niz njihovih mogućih kombinacija koje nalazimo u stvarnim
ekonomijama, a koje nazivamo mešovitim privredama. Opšti elementi ekonomskog sistema
su: resursi, privredni subjekti, aktivnosti i institucije.

Resursi
Resursima nazivamo sve raspoložive materijalne i nematerijalne izvore stvaranja
materijalnog bogatstva i ekonomskog blagostanja. Prirodni izvori predstavljaju tradicionalno
najduže korišćene ekonomske resurse. U tu grupu ulaze kako zemljište, tako i rudno
bogatstvo, voda, vazduh i sve organske i neorganske stvari. Ljudskim radom stvoreni resursi
su sredstva za proizvodnju koja, sa svoje strane, predstavljaju ili predmete rada, sirovine i
energiju ili sredstva za rad, mašine, zgrade i oprema. Danas sve značajniji resursi imaju oblik
telekomunikacija, informacionih sistema i samih informacija. Količina novca i ostala likvidna
sredstva, takođe, predstavljaju resurse. Na drugom kraju skale resursa nalazi se stanovništvo i
njegov kreativni potencijal. Fizičke i umne sposobnosti ljudi, njihove radne navike,
obrazovanje i stručnost često se nazivaju “humanim kapitalom” kao jednim od najvrednijih
resursa.
Posebna vrsta rada je označena terminom preduzetništvo čime se želi istaći izuzetan značaj
koji poseduje ljudska kreativna sposobnost. Ljudi organizuju privrednu aktivnost i kombinuju
sve ostale raspoložive resurse da bi postigli željeni ekonomski efekat. Preduzetništvo se
vezuje za rizik, za upravljanje preduzećem i za inovacije na tržištu i u proizvodnji. U
uslovima neizvesnosti, koji postoje u svakoj privredi sa neperfektnim tržištima, preduzetnici
istražuju skrivene mogućnosti tržišta, pribavljaju finansijska sredstva i druge resurse,
organizuju proizvodnju i koriste pružene tržišne mogućnosti da bi prisvojili ekstra profite.
Konkurencija brzo vraća njihove ekstra profite na normalan nivo, ali oni pronalaze druge
tržišne mogućnosti i time doprinose ubrzanom razvoju privrede.

12
Svi ovi resursi nazivaju se faktorima proizvodnje: subjektivnim i materijalnim činiocima
proizvodnje. Njihov kvalitet zavisi od stanja tehnologije i tehničkih saznanja, stanja nauke i
njene praktične primenljivosti, što je sve opredmećeno u proizvedenim sredstvima za
proizvodnju i u akumuliranom znanju ljudi.
Osnovna obeležja resursa jesu da su oni oskudni, što znači nedovoljni u odnosu na
proizvodne potrebe, i da su produktivni, što znači da daju u ekonomskim aktivnostima u
kojima se koriste veće efekte od vlastitih utrošaka. Podela na obnovljive resurse, koji se mogu
uvećavati u odgovarajućim aktivnostima, i na neobnovljive resurse, koji se ne mogu stvarati u
proizvodnim procesima je, takođe, od interesa za organizaciju privrednog života.

Privredni subjekti
Privredni subjekti su pojedinci ili organizovane grupe pojedinaca koje samostalno donose
privredne odluke, uživaju koristi od njih i snose rizik. Oni imaju svoje privredne ciljeve i
među njima postoje određeni odnosi hijerarhije.
Uobičajena je podela privrednih subjekata na: preduzeća, domaćinstva i državu. Preduzeća su
organizacione jedinice u kojima se proizvode materijalna dobra i vrše usluge odgovarajućom
transformacijom ili proizvodnom preradom ulaganja u proizvode. U domaćinstvima kao
osnovnim potrošačkim jedinicama vrši se transformacija proizvoda i usluga (output-a) u
odgovarajuće stanje satisfakcije, odnosno stanje zadovoljstva koje nastaje kao rezultat
podmirenosti potreba. I preduzeća i domaćinstva mogu da se sastoje iz jednog jedinog lica,
čiju funkciju potrošača valja razdvojiti od uloge proizvođača kao privrednog subjekta.
Država kao privredni subjekt transformiše ulaganja u stvaranje proizvoda kao javnih ili
kolektivnih dobara. Javna dobra predstavljaju neophodni uslov života stanovništva i rada
preduzeća i dostupna su svima pod jednakim uslovima. Za razliku od privatnih dobara,
potrošnja javnog dobra od nekog lica ne isključuje njegovu upotrebu od svih drugih lica, pod
jednakim uslovima (putevi, kontrola saobraćaja, administracija, socijalna sigurnost, osnovna
zdravstvena zaštita i si.).
Država, normalno, nije dobrovoljna zajednica lica koja su se složila da plaćaju poreze da bi
finansirali pružanje javnih usluga od strane državnih organa i da bi time na kolektivan način
zadovoljavali svoje pojedinačne potrebe. Ona je politička (prinudna) zajednica koja mora da
kupuje i troši robe na isti način kao i privatna preduzeća da bi ostvarila svoje funkcije. Te
funkcije nisu samo političke prirode (očuvanje spoljne bezbednosti i unutrašnjeg pravnog
poretka), nego se proširuju i na sektor ponude javnih dobara i na makroekonomsko
upravljanje privredom radi ublažavanja cikličnih privrednih kretanja.

Ciljevi i preferencije
Svaki privredni subjekt ima svoj cilj ponašanja. To je ono što privredni subjekt želi da
postigne u svojoj privrednoj aktivnosti. Ostvarivanje tih ciljeva, na kraju krajeva, mora da
služi realizaciji krajnjeg cilja privrednog života: podmirivanju potreba, želja, subjektivnih
zahteva za potrošnjom.
Opšte je uverenje da potrošači teže da maksimiziraju korisnost u potrošnji roba i usluga. Oni,
svako za sebe, formiraju svoje preferencije u potrošnji. To znači da su sposobni da vlastite
želje i potrebe rangiraju na nekoj skali i da svaka viša lestvica na njoj predstavlja ujedno i
jaču želju koju treba hitnije podmiriti. Preferencije potrošača se međusobno razlikuju, ali je
za opis njihovog ponašanja dovoljno ako se pretpostavi da potrošači dosledno rangiraju svoje
potrebe i da su sposobni da ocene da li jednu grupu potrošnih dobara radije biraju od neke

13
druge grupe sredstava za život. Na ovaj način pretpostavljamo da se isti nivo zadovoljstva u
potrošnji može postići sa različitim kombinacijama materijalnih dobara i usluga. Time se
ostavlja mogućnost potrošačima da biraju sasvim konkretna dobra sa kojima žele da podmire
svoje potrebe.
Cilj ponašanja preduzeća je nešto složeniji. Preduzeće se sastoji od pojedinaca koji sami za
sebe imaju svoje vlastite ciljeve. Cilj preduzeća nije zbir pojedinačnih ciljeva lica koja
obrazuju preduzeće. Štaviše, cilj poslovanja preduzeća je nadređen pojedinačnim ciljevima
njegovog radnog kolektiva i u mnogome zavisi od vlasničke strukture društva.
Najrasprostranjenije je uverenje da vlasnik preduzeća određuje njegov cilj i da privatni
vlasnici preduzeća teže maksimizaciji profita (kao razlici između svih prihoda i rashoda,
uključujući i rashode za iznajmljivanje radne snage). Privatna preduzeća mogu da imaju i
druge ciljeve, kao što je zadržavanje udela na tržištu, rast preduzeća, povećanje ukupne
prodaje, ali svi ovi ciljevi na dugi rok moraju biti u saglasnosti sa maksimizacijom profita.
Javna državna preduzeća imaju druge ciljeve. Često se ona ponašaju kao neprofitne
organizacije koje prodaju javna dobra po cenama neophodnim da pokriju troškove poslovanja
(bez zaračunavanja profitne marže). Javna preduzeća mogu da imaju i neekonomske ciljeve -
da, na primer, proizvode materijalna dobra za određenu grupu korisnika nezavisno od
njihovih troškova, jer se smatra da je takva potrošnja politički opravdana. U tom slučaju
država mora iz budžeta da namiruje eventualne poslovne gubitke.
Loše iskustvo u pogledu podudaranja pojedinačnih ciljeva sa kolektivnim ciljem preduzeća,
poteškoće da privatni akcionari zadrže kontrolu nad radom direktora i uprave akcionarskih
društava, stvorile su potrebu da se ciljevi preduzeća odvojeno analiziraju od ciljeva
zaposlenih u njima i da se posebno proučavaju mehanizmi za njihovo usaglašavanje.
U vreme kada je Karl Marks pisao i radio bilo je dozvoljeno pretpostaviti da se privatno
kapitalističko preduzeće može poistovetiti (personifikovati) sa samim kapitalistom, privatnim
vlasnikom. Marks je ponašanje privatnog kapitalističkog preduzeća objašnjavao ponašanjem
kapitaliste kao njegovog vlasnika. Danas to više nije slučaj i u privatnim akcionarskim
društvima postoji složen odnos između akcionara (vlasnika preduzeća) i direktora koji u
njihovo ime i za njihov račun upravljaju korporativnim preduzećima.
U državnim preduzećima ovaj odnos je još složeniji. Usaglašavanje pojedinačnih preferencija
da bi se došlo do “opštih potreba”, koje bi trebalo zadovoljavati na kolektivan način, nije
moguće ostvariti na osnovu poštovanja svakog pojedinačnog interesa. Preferencije nekih lica,
ili čak celih grupa, moraju se potisnuti ili zanemariti u korist preferencija drugih lica i grupa.
Prema tome, ciljevi ponašanja privrednih subjekata dominiraju i određuju reakciju privrednih
subjekata na izmenjene ekonomske prilike u društvu, ali, istovremeno, ne treba ispustiti iz
vida i pojedinačne interese i ciljeve lica koja učestvuju u donošenju odluka u okviru
procedure odlučivanja unutar privrednih subjekata. Na ciljeve ponašanja privrednih subjekata
dominantan uticaj imaju svojinski odnosi. Oni određuju raspodeljivanje rizika i koristi među
pojedincima i privrednim subjektima i stoga su u neposrednom odnosu sa ciljevima njihovog
ponašanja.

Hijerarhija učesnika
Pošto je ekonomski sistem uređen skup odnosa između privrednih subjekata, uvek postoje
određeni odnosi hijerarhije između njih. Potpuno odsustvo hijerarhijskih veza predstavlja
jedan ekstrem koji se naziva potpuno decentralizovani sistem odlučivanja. Drugi ekstremni

14
slučaj predstavlja potpuno centralizovan sistem odlučivanja i veza između privrednih
subjekata. Između ova dva ekstrema nalazi se široki spektar stvarnih privreda sa različitim
nivoima decentralizacije ili centralizacije odlučivanja.
U potpuno centralizovanom ekonomskom sistemu sve privredne odluke, od onih najopštijih
odluka do potpuno konkretnih odluka, donose se od strane jednog jedinog privrednog
subjekta, koji predstavlja jedan jedini centar odlučivanja. Obično se ovakav ekonomski
sistem slikovito predstavlja u obliku piramide na čijem se vrhu nalazi centralni organ koji
izdaje odluke neposredno podređenim organima. Oni su obavezni da izvrše ove odluke i u
tom procesu, kad god je to neophodno, da donesu prateće odluke kojima se konkretizuju
polazne naredbe. Takve odluke oni dalje sprovode na niži nivo odlučivanja sve dok se ne
dođe do onih privrednih subjekata koji se nalaze u bazi piramide i koji neposredno moraju da
realizuju primljene odluke.
Ove privredne odluke imaju formu naredbi koje se moraju izvršiti, uvek su konkretno
adresirane na određenog izvršioca koji odgovara za njihovu realizaciju, tako da se među
privrednim subjektima uspostavljaju tipični odnosi subordinacije.
U potpuno decentralizovanom ekonomskom sistemu svaki privredni subjekt predstavlja
zaseban centar odlučivanja i svaki privredni subjekt je međusobno jednak i ravnopravan sa
svim ostalim privrednim subjektima. Autonomija odlučivanja je osnovna karakteristika
potpuno decentralizovanog ekonomskog sistema. U tom slučaju, niko ne prima naredbe od
nekog drugog subjekta i nije obavezan da odgovara za njihovo izvršavanje. Tipičan primer
potpuno decentralizovanog ekonomskog sistema predstavlja tržište potpune konkurencije na
kome se javljaju potrošači u ulozi kupaca i individualni vlasnici preduzeća u ulozi prodavaca.
I vlasnička ili porodična preduzeća se, takođe, međusobno povezuju putem kupovine i
prodaje roba, tako da svako pojedinačno lice sasvim nezavisno od svih drugih donosi odluke
o proizvodnji i potrošnji, o kupovini i prodaji roba i usluga. Donoseći ovakve odluke svaki
pojedinac snosi za sebe poslovni rizik i uživa koristi od privredne aktivnosti kojom se bavi.
U stvarnim privredama, normalno, potpuno decentralizovano odlučivanje je retkost. I u
tržišnim preduzećima postoje različite poslovne jedinice koje su podređene upravi preduzeća.
U holding kompanijama udružene kompanije potpadaju pod kontrolu holding društva; u
velikim koncernima niz proizvodnih i poslovnih jedinica povezan je u vertikalno integrisani
proizvodni sistem u okviru koga postoje jasni odnosi podređenosti; poslovne banke
podređene su kontroli narodne ili centralne banke; državni organi kontrolišu primenu
standarda sigurnosti u nizu proizvodnih grana. Ovih primera ima mnogo i svaki od njih
upozorava na postojanje određenog stepena hijerarhijskih veza čak i u razvijenim tržišnim
privredama kod kojih je decentralizovani sistem privrednog odlučivanja najšire primenjen.
Pošto uvek postoji određeni stepen hijerarhijskih veza između privrednih subjekata i pošto te
veze podrazumevaju odnose podređenosti i nadređenosti, važno je istaći da postoje dva
osnovna načina na koji se mogu realizovati ovi hijerarhijski odnosi. U prvom slučaju,
nadređeni organ izdaje konkretne naredbe koje su obavezne za sve podređene privredne
subjekte. Podređeni privredni subjekti realizuju ove odluke i odgovaraju nadređenom organu
za njihovu realizaciju. Ukoliko postupaju striktno po odredbama izdate naredbe, podređeni
privredni subjekti ne snose rizik za efekte izvršenih odluka. Rizik snosi privredni subjekt koji
je doneo naređujuću privrednu odluku. U ovakvom slučaju motivacija za izvršavanje
privrednih odluka je mala i po pravilu svodi se na sankcije (kazne) ako se ne postupi po
propisanim pravilima.

15
U drugom slučaju, jedan privredni subjekt donosi opšta pravila ili okvir za ponašanje svih
ostalih privrednih subjekata. Tim pravilima se motivišu privredni subjekti da postupaju u
skladu sa proklamovanim ciljem. Motivacija se zasniva na određenim ekonomskim
stimulansima kojima se povećava stepen ostvarivanja pojedinačnih ciljeva svakog
zainteresovanog privrednog subjekta. Klasičan primer za to predstavljaju poreske olakšice
koje država odobrava svim privatnim preduzećima ukoliko investiraju profite umesto da ih
raspodele vlasnicima preduzeća. Takve stimulacije odobravaju se za izvoz roba i usluga, za
smanjivanje zagađivanja okoline, za konzervaciju neobnovljivih prirodnih resursa i sl.
Privatna preduzeća ne moraju da prihvate ponuđene stimulanse ukoliko ocene da oni nisu
dovoljno atraktivni za njih. U krajnjem slučaju odluku donosi sam privredni subjekt i sam
snosi sav rizik, odnosno eventualnu korist od nje. Privredni subjekt ne odgovara nikome za
neprihvatanje ponuđenih pravila ponašanja. Privredni subjekti su u ovom slučaju potpuno
autonomni.

Aktivnosti
Karl Marks je prvu glavu svoga rada Grundrisse (Osnovi kritike političke ekonomije)
posvetio proizvodnji, potrošnji, raspodeli i razmeni roba. Po njegovom uverenju to su četiri
osnovne aktivnosti u privrednom životu svakog društva, a u njihovim okvirima proizvodnja
roba svakako ima primat u odnosu na ostale privredne aktivnosti.
Ako pođemo od podele privrednih subjekata na domaćinstva, preduzeća i državu možemo da
uočimo da su svi oni angažovani u nekoj od ovih aktivnosti i da je često teško razdvojiti
jednu aktivnost od ostalih aktivnosti i time precizno odrediti područje njihovog odlučivanja.
Preduzeća proizvode robe i usluge i to je, po pravilu, njihova dominantna delatnost. Ona
istovremeno mogu biti angažovana u prometu svojih proizvoda, ali i u trgovini drugih roba i
usluga. Prilikom proizvodnje i razmene, preduzeća troše i prerađuju materijalna dobra, a
učestvuju i u njihovoj raspodeli. U tom smislu možemo reći da preduzeća mogu da obavljaju
sve navedene aktivnosti, ali da su pretežno angažovana u proizvodnim aktivnostima.
Pojam preduzeća, međutim, nešto je širi nego što smo do sada pretpostavljali. Ne samo da
postoje proizvodna preduzeća nego poseban značaj imaju i finansijska preduzeća definisana u
najširem smislu reči. Tu spadaju sve vrste banaka, berzanski dileri i brokeri, finansijski i
investicioni fondovi, osiguravajuća društva, kao i ostale finansijske ustanove. Ako na ovaj
način proširimo pojam preduzeća, tada moramo uz navedene četiri osnovne aktivnosti vezane
za realnu privredu uvesti i posebnu finansijsku aktivnost koja se odnosi na monetarnu
privredu. Finansijska aktivnost zasniva se na poslovanju s novcem i novčanim kapitalom.
Finansijska, preduzeća se pretežno bave finansijskom aktivnošću, dok proizvodna preduzeća
to čine u meri u kojoj je neophodno da normalno obavljaju svoju drugu delatnost. Proizvodno
preduzeće može, na primer, da odobrava kredite potrošačima ili drugim preduzećima da bi
kupovali njegovu robu; može da izdaje obveznice i akcije kako bi prikupilo dodatni novčani
kapital; može svoje kratkoročne probleme likvidnosti da rešava finansijskim operacijama na
tržištu novca i sl. Investiciona aktivnost je posebna vrsta delatnosti koja u sebi obuhvata
procese raspodele i razmene u sadašnjosti radi povećanja proizvodnje u budućnosti. Ona time
povezuje realnu i monetarnu privredu posredstvom finansijske aktivnosti.
Razmena roba u sebi sadrži trgovinu na unutrašnjem tržištu i spoljnotrgovinsku razmenu roba
i usluga. Značaj spoljne trgovine uveliko prevazilazi odnose razmene roba sa inostranstvom i
proširuje se na međunarodno područje novca i novčanog kapitala. Tekući i kapitalni bilans
plaćanja sa inostranstvom jedne zemlje odražava povezanost realne i monetarne privrede date
zemlje sa svim ostalim privredama u svetu i neposredno utiče na investicionu aktivnost.

16
Sve ove navedene privredne aktivnosti mogu se dalje razvijati i klasifikovati u konkretnije
oblike koji naglašavaju njihova određena specifična svojstva. U tim okvirima bi se posebna
pažnja morala obratiti vremenskoj komponenti privrednog odlučivanja, jer niz aktivnosti ima
svoj poseban vremenski redosled koji suštinski određuje prirodu same aktivnosti. Privredni
subjekti neprekidno donose odluke i vrše izbor najbolje raspoložive opcije, čime se i
ekonomske aktivnosti neprekidno obnavljaju i menjaju tokom vremena. Mi nećemo ulaziti u
ove detalje i zaustavićemo se na tvrdnji da je potrebno zajedno posmatrati aktivnosti u realnoj
i monetarnoj privredi, na unutrašnjem i inostranom tržištu, i da je stoga podela aktivnosti na
proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju korisna, ali nedovoljna da bi izrazila sve
bogatstvo aktivnosti privrednih subjekata.

Institucije
Pošto govorimo o privrednom sistemu, pojam institucije ima posebno značenje koje se
razlikuje od onoga koje mu se pridaje u običnom govoru ili u pravnoj terminologiji.
Institucije su trajni oblik veza između privrednih subjekata unutar kojih se na ustaljeni način
odvijaju ekonomske aktivnosti.
Tržište predstavlja klasičan primer ekonomske institucije: na tržištu se na ustaljeni način
povezuju kupci i prodavci. Planiranje je druga institucija u okviru koje se na ustaljeni način
odvija alokacija privrednih resursa na različite upotrebe i između ovlašćenih korisnika.
Svojina je, takođe, jedna institucija: ona ustaljuje način korišćenja, upotrebe i raspolaganja
stvari i isključuje sva druga lica, osim vlasnika, iz posedovanja predmeta svojine.
Dakle, institucije podrazumevaju jedan ustaljen odnos između privrednih subjekata. Ta
stalnost se mora garantovati određenim pravilima ponašanja ljudi. Takva pravila mogu da
budu običaji i tradicija, ali isto tako i moralne i pravne norme. U savremenim društvima
dominiraju pravne norme sa sankcijama koje sprovodi upravni i sudski aparat države.
Destabilizacija ekonomskih institucija stvara veliki rizik u privrednom životu, jer privredni
subjekti niti mogu da predviđaju buduće efekte svojih tekućih odluka, niti su u stanju da
realizuju svoje odluke i da prinude druge privredne subjekte da se ponašaju u skladu sa
očekivanim pravilima privredne utakmice.
Institucije unose red u privredni život. Ustaljeni odnosi između privrednih subjekata i stabilni
mehanizmi za njihovo povezivanje daju celom privrednom sistemu svojstvo stabilnosti i
uređenog ekonomskog poretka. Privredni život, na taj način, ne predstavlja haotičan skup
ekonomskih aktivnosti, nego uređeni privredni sistem u kome se odvijaju privredne aktivnosti
i uspostavljaju stabilni odnosi između privrednih subjekata.
U okviru jednih institucija moguće je sa manje truda i troškova postići izvesne ciljeve
privredne aktivnosti, dok je u okviru drugih institucija postizanje drugih ciljeva privredne
aktivnosti ekonomičnije i efikasnije. To znači, da institucije mogu da omoguće različite
efekte ekonomskih aktivnosti i da zbog toga raste značaj izbora “pravih” institucija kojima se
obezbeđuju najveći željeni privredni efekti.
Kao što smo već naveli, teorijska ekonomija ne analizira izbor institucija niti favorizuje jedne
institucije u odnosu na druge institucije. Ona proučava ekonomske efekte različitih
institucionalnih aranžmana. Sam izbor jednog ili drugog institucionalnog aranžmana je izvan
domašaja teorijske ekonomije.
Institucije možemo posmatrati na različitim nivoima apstrakcije. Na primer, na najvišem
nivou apstrakcije postoji samo jedna institucija svojine. Ako spustimo nivo apstrakcije

17
možemo govoriti o privatnoj, državnoj i društvenoj svojini. Društvenu svojinu tada tretiramo
kao posebnu ekonomsku instituciju. Isto vredi i za privatnu i državnu svojinu. Slično je i sa
tržištem kao institucijom. Možemo na najapstraktnijem nivou da definišemo tržište kao jednu
instituciju. Korisno je, međutim, konkretizovati posmatranje i odvojiti tržište potpune
konkurencije kao jednu instituciju od monopolskog tržišta ili administrativno regulisanog
tržišta kao posebnih institucija. Unutar svakog od njih dalje je moguće posmatrati tržište roba
i usluga, tržište novca, tržište rada i tržište kapitala. Normalno, nivo apstrakcije uvek mora
biti prilagođen predmetu istraživanja.

TRŽIŠTE
Svojina i tržište su dve osnovne institucije ekonomskog sistema. Svojina određuje ko će biti
učesnik na tržištu i kako će se ponašati u tržišnoj razmeni, dok tržište predstavlja uređeni i
ustaljeni postupak odvijanja razmenskih odnosa. Uređenost tržišta znači da postoje čvrsto
definisana pravila ponašanja kojih se drže svi učesnici razmene. Na toj osnovi svaki učesnik
razmene može da predviđa reakcije ostalih tržišnih subjekata na promenu njegove poslovne
odluke i može, takođe, da oceni moguće dejstvo sankcija u slučaju da su prekršena ustaljena
pravila tržišne razmene. Kao uređeni skup odnosa razmene, tržište uvek podrazumeva
postojanje određenog mehanizma na osnovu koga se povezuju kupci i prodavci.
Povezivanjem kupaca i prodavaca povezuje se proizvodnja sa potrošnjom i time se
omogućava nesmetano odvijanje društvene reprodukcije. Ovo povezivanje odvija se u
pravnoj formi zaključivanja ugovora između kupaca i prodavaca.
Razmena se uvek odvija na nekom prostoru i u nekom vremenskom periodu. Taj prostor
može biti sasvim mali i lokalne prirode (pijace, samoposluge, ostale prodavnice u gradovima
i naseljenim mestima), a može imati karakter nacionalne trgovine (nacionalni sajmovi i
produktne berze) ili međunarodne razmene (međunarodni sajmovi i berze). Razmena se može
odmah obavljati, a može biti i sa odloženim plaćanjem i isporukama.
Na tržištu razmenjuju se robe i usluge, koje su rezultat proizvodnih procesa i drugih
privrednih aktivnosti, ali se isto tako kupuju i prodaju faktori proizvodnje (rad i kapital), a
moguće je, takodje, da se na tržištu razmenjuje novac i drugi finansijski instrumenti. Zbog
toga se sva tržišta mogu podeliti na:

1. tržišta roba i usluga,

2. tržišta faktora proizvodnje (rada, kapitala i zemljišta),
3. tržišta novca, hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata.
U ovoj glavi ćemo razmatrati samo odnose razmene na tržištu roba i usluga. Na tržištu mogu
da se razmenjuju robe za robe i takav oblik razmene nazivamo trampom. U savremenim
privredama trampa predstavlja redak oblik razmene roba i nešto je više prisutna u
međunarodnoj trgovini (barter ugovori i klirinška razmena). Tipičan oblik razmene
predstavlja robno-novčani promet u kome se novac pojavljuje kao sredstvo razmene roba i
usluga.
Za tržište je karakterističan sistem decentralizovanog odlučivanja. Tržište predstavlja
mehanizam preko koga se povezuju privredni subjekti u sistemu decentralizovanog
privrednog odlučivanja. Svaki prodavac donosi za sebe odluku o vlastitoj ponudi roba i svaki
kupac odlučuje, potpuno nezavisno od drugih kupaca, koliko će roba da kupi. U tom smislu

18
kažemo da svako preduzeće (kao prodavac ili kupac) i svako domaćinstvo (kao kupac)
predstavljaju nezavisne centre privrednog odlučivanja. To je suština njihovog tretiranja kao
nezavisnih privrednih (tržišnih) subjekata. Ni državna vlada ni centralni planski organ ne
donose privredne odluke umesto njih. Jedini način da se ovakvi nezavisni privredni subjekti
povežu jeste razmena roba i usluga na tržištu.
Tržište nije savršeni ekonomski mehanizam za povezivanje samostalnih privrednih
subjekata. Ono uvek ex post proverava privredne odluke i potvrđuje ili osporava njihovu
opravdanost. Prilikom donošenja odluka, dakle ex ante u odnosu na pokretanje privredne
aktivnosti, privredni subjekti raspolažu određenim informacijama i na osnovu njih donose
svoje odluke. Nakon toga sledi proces sprovođenja odluka i realizacije privredne aktivnosti.
Posle određenog vremena pojavljuje se njen rezultat koji se iznosi na tržište radi prodaje.
Uvek postoji rizik da ponuđena roba ili usluga neće odgovarati zahtevima kupaca i da se neće
ostvariti cilj privredne aktivnosti. Ovaj poslovni rizik povezan je sa neizvesnošću, jer
privredni subjekti po pravilu ne raspolažu svim potrebnim informacijama da bi mogli
precizno da predvide buduća privredna kretanja i da unapred prilagode svoje ponašanje.
Osnovna funkcija tržišta jeste da povezuje proizvodnju i potrošnju u onom privrednom
sistemu u kome vladajući odnosi svojine dovode do pojave decentralizovanog privrednog
odlučivanja. Ova osnovna tržišna funkcija može se raščlaniti na četiri konkretne tržišne
funkcije. To su: 1) informativna funkcija, 2) selektivna funkcija, 3) alokativna funkcija i 4)
distributivna funkcija.
1. Informativna funkcija. Privredni subjekti su nezavisni jedni od drugih i malo znajuo
svojim konkurentima i o ukupnim potrebama stanovništva. Oni poseduju neke od tih
informacija, ali su one po pravilu nedovoljne da bi se sagledao vlastiti položaj na tržištu.
Zbog toga tržište pruža jednu opštu informaciju o stanju ponude i tražnje za određenom
robom ili uslugom. Ta informacija nije ništa drugo do tržišna cena. Kretanje tržišne cene daje
uvid svakom privrednom subjektu o opštem odnosu proizvodnje i potrošnje (ponude i tražnje)
i upoređujući tu opštu informaciju sa konkretnim saznanjima o vlastitim proizvodnim ili
kupovnim mogućnosti, svaki privredni subjekt stiče dovoljno informacija za donošenje
odluka o svojoj privrednoj aktivnosti.

2. Selektivna funkcija. Tržište vrši selekciju privrednih subjekata na taj način što
motiviše i nagrađuje one privredne subjekte koji su efikasniji i produktivniji, a kažnjava pa
čak i udaljava iz privredne utakmice ostale privredne subjekte koji su neefikasni i nedovoljno
produktivni. Ova selekcija odvija se kroz proces konkurencije. Na tržištu se za istu vrstu
proizvoda formira jedna jedinstvena cena po kojoj svi prodavci prodaju svoje proizvode.
Uspešniji prodavci imaju niže troškove proizvodnje koji im omogućavaju veću zaradu, dok
neefikasniji proizvođači ne mogu sve svoje troškove da podmire na osnovu tržišne cene. Oni
posluju sa gubicima i, pre ili kasnije, moraju da napuste ovu delatnost. Time se broj
privrednih subjekata koji neracionalno koriste oskudne privredne resurse smanjuje, a privreda
kao celina uspešnije posluje. Konkurencija i rizik od bankrotiranja nisu prijatne stvari, ali oni
ne samo da dodatno stimulišu privredne subjekte, nego istovremeno i stalno kontrolišu
ispravnost njihovih privrednih odluka.
3. Alokativna funkcija. U svakoj privredi u određenom vremenu postoji data količina
privrednih resursa koja može biti upotrebljena za proizvodnju raznih kombinacija roba i
usluga, kako po njihovoj vrsti tako i po proizvedenoj količini. Ovi resursi moraju biti
raspoređeni na odgovarajuće privredne aktivnosti da bi se u njima stvorili neophodni
proizvodi i usluge. Tržište omogućava ovaj razmeštaj (alokaciju) resursa na jednostavan i

19
jeftin način. U onim delatnostima u kojima raste cena proizvoda javlja se mogućnost zarade
ekstra dobiti, dok u drugim delatnostima, gde opadaju cene, mogućnosti dobre zarade
sužavaju se uz pojavu opasnosti formiranja gubitaka
Kretanje cena predstavlja pokazatelj rentabilnosti ulaganja privrednih resursa. Vlasnici
privrednih resursa reaguju na taj način što povlače svoje resurse iz delatnosti sa lošom
perspektivom poslovanja i ulažu ih u druge delatnosti gde su realnije mogućnosti veće zarade.
Kretanje cena, na taj način, predstavlja indikator za prisvajanje budućih profita. Privredni
subjekti motivisani sopstvenim materijalnim interesom povode se za tim indikatorima, što sve
dovodi do promene razmeštaja njihovih privrednih resursa. Ceo postupak alokacije resursa
odvija se uz poštovanje samostalnosti svakog subjekta decentralizovanog privrednog
odlučivanja.
4. Distributivna funkcija. Primarna raspodela društvenog proizvoda predstavlja postupak
određivanja cena faktora proizvodnje na osnovu kojih njihovi vlasnici stiču dohotke i
učestvuju u raspodeli novostvorene vrednosti. Dohodak vlasnika faktora proizvodnje naziva
se primarnim dohotkom i njihov zbir je jednak vrednosti društvenog proizvoda.
Određivanjem cena faktora proizvodnje tržište ujedno utiče i na formiranje primarne
raspodele dohodaka
Cene
Na tržištu se kupci javljaju kao nosioci tražnje, a prodavci roba kao nosioci ponude. Prema
odnosu ponude i tražnje roba, formira se njihova tržišna cena. Porast tržišne tražnje utiče na
povećanje cena, dok njen pad izaziva opadanje cena. Na drugoj strani, porast ponude roba
obara cene, a smanjenje robne ponude izaziva porast cena. Pošto i ponuda i tražnja roba
mogu istovremeno da se menjaju, konkretna visina cena zavisi od njihovog međusobnog
odnosa. Ovo je suština delovanja zakona ponude i tražnje roba. Neposredno iskustvo nam,
međutim, ne pomaže u mnogim tržišnim prilikama, tako da je potrebno proučiti sve one
odnose koji se nalaze iza formiranja ponude i tražnje roba. No, pre nego što to učinimo
potrebno je još jednom naglasiti ulogu cena u tržišnoj privredi.
U modernoj privredi robe se ne razmenjuju neposredno, nego posredstvom novca. Zbog toga
se cene izražavaju u količini novca po jedinici proizvoda koja mora biti plaćena da bi se
pribavila roba. Sa stanovišta prodavca, to je količina novca po jedinici proizvoda koju on
dobija za prodatu robu.
Tržište povezuje kupce i prodavce koji svaki za sebe donose odluke šta će da kupe ili
prodaju. Tržište agregira sve ove pojedinačne odluke i određuje šta će se u celokupnoj
privredi proizvoditi i u kojim količinama.
Složen proces privrednog odlučivanja šta, koliko i za koga se proizvodi funkcioniše
posredstvom cena. Usaglašavanje ogromnog broja pojedinačnih odluka odvija se kroz
prilagođavanje cena i prilagođavanje privrednih subjekata na promene cena.
Uzmimo jedan jednostavan primer. Ako odemo na brz ručak da pojedemo pljeskavicu u
lepinji, mi ne razmišljamo o ulozi cena i o načinu na koji tržište rešava osnovne privredne
probleme. Ipak, u ceni pljeskavice ogledaju se sve funkcije tržišta. Najpre, otišli smo u jeftin
restoran - a ne u neki luksuzni restoran na ručak sa kompletnim menijem, vinom i dezertom -
jer nismo dovoljno plaćeni da možemo ovakve troškove često da podnosimo. Cena
pljeskavice nam, u stvari, govori koliko tržište vrednuje naš rad i koji nam deo ukupnog

20
društvenog proizvoda stavlja na raspolaganje. Da smo u procesu određivanja „za koga se
proizvodi“ bolje prošli moguće je da ne bismo ni znali koliko košta pljeskavica u lepinji.
Tako izgledaju stvari sa stanovišta kupca pljeskavice u lepinji. Sa druge strane, sa strane
prodavca brze hrane, cena pljeskavice mora da reši druge probleme. Vlasnik restorana mora
da plati kiriju za njegov zakup, da plati zarade radnicima, da kupi meso i lepinje. Nakon
podmirivanja svih ovih troškova, on očekuje i pristojan profit koji ne bi trebalo da bude manji
od one kamate koju je mogao da dobije da je svoj kapital uložio u banku, a ne u proizvodnju
brze hrane. Znajući da kupci pljeskavica u lepinji nemaju mnogo novca, vlasnik restorana je
veoma osetljiv na svaku promenu troškova. Ako skoči cena zakupa lokala može se desiti da
mu se više ne isplati držanje restorana u centru grada i da bi mu bilo bolje da ceo posao
prebaci negde u predgrađe gde su zakupnine niže.
Slično razmišljaju i njegovi radnici. Da li im se isplati da dolaze svaki dan u centar grada i da
rade za datu platu ili, možda, mogu nešto drugo da rade i ostvare isti prihod? Niska cena
pljeskavica u lepinji ne podnosi visoke troškove plata, osim ako promet nije izuzetno visok.
Cena pljeskavice u lepinji utiče na našu odluku gde ćemo da ručamo, na vlasnika lokala da li
da prodaje brzu hranu, na njegovog kuvara da li da radi u tom lokalu. Posredstvom cena
društvo kao celina alocira resurse - meso, brašno, zgrade i rad - u proizvodnju brze hrane.
Ako su nam ukusi takvi da niko ne želi da troši brzu hranu, cene pljeskavica u lepinji će biti
veoma niske i vlasnik će zatvoriti svoj restoran. Ukusi potrošača određuju da li će društvo
uopšte da alocira resurse u proizvodnju brze hrane ili neće. Ako pak nema dovoljno stočne
hrane i cena mesa naglo skoči, valja očekivati i rast cena pljeskavica u lepinji jer je meso
postalo mnogo oskudnije nego što je ranije bilo. Naša bi reakcija verovatno bila takva da
bismo svaki drugi dan jeli pljeskavicu u lepinji, a u međuvremenu bismo otkrili da i đevrek
nije tako loš. Brašna i vode ima dovoljno pa nema razloga da se menja cena đevreka.
Povećanje oskudnosti jedne robe neposredno se odražava na porast njene cene i to predstavlja
tržišnu poruku za društvo da promeni dotadašnji način alokacije resursa. Potrebno je uložiti
više resursa u proizvodnju mesa i stočne hrane, a manje u proizvodnju žita. Time će se
promeniti oskudnost jedne i druge robe, povećaće se proizvodnja mesa koga nema dovoljno,
a smanjiće se proizvodnja brašna koga ima previše i tržište će tačno odrediti “šta i koliko” da
se proizvodi da bi se zadovoljile želje potrošača.
Da li samo tržišne cene određuju “šta, koliko i za koga” se proizvodi? U našem primeru cene
mesa, pljeskavice u kajmaku, zakupnine lokala, plate kuvara slobodno se tržišno određuju.
Međutim, cena brašna je pod državnom kontrolom. Istovremeno, država preko robnih rezervi
otkupljuje sve tržišne viškove pšenice po garantovanim cenama i kasnije ih preprodaje
mlinovima i pekarama po cenama koje ne moraju da predstavljaju meru retkosti ove robe.
Privreda, očigledno, funkcioniše na mešovit način: i tržište i državna kontrola utiču na to “šta
će se, koliko i za koga” proizvoditi. Takvu privredu nazivamo mešovitom privredom.

Ponuda roba
Nosioci ponude roba nalaze se u ulozi prodavača na tržištu roba. U modernoj privredi postoji
podela rada tako da se prodajom roba bavi posebna delatnost - trgovina. Trgovina je
posrednik između proizvođača roba i njihovih kupaca. Imajući ovo u vidu, mi nećemo ulaziti
u detalje vezane za ulogu trgovine i jednostavno ćemo pretpostaviti da proizvođači roba
ujedno i prodaju robe na tržištu. Znači, pretpostavljamo da preduzeća koja proizvode robe
prodaju ove robe na tržištu i javljaju se u ulozi nosilaca ponude.

21
Kada uprava preduzeća donosi odluku o obimu proizvodnje i o veličini ponude roba, ona
uvek vodi računa o prihodima i troškovima. Ona će izabrati onaj obim proizvodnje (ponude)
roba koji je, pri datim cenama roba, platama radnika i troškovima kapitala, najpovoljniji za
vlasnike preduzeća, tj. koji donosi najveću dobit. Ovo je jednostavna istina koju uvek
moramo da imamo u vidu kada govorimo o ponudi roba.
Nekada će se dobit povećavati sa povećanjem ponude roba, ali postoje situacije kada će niža
ponuda roba, u odnosu na prethodni nivo, donositi veću dobit. Preduzeća kao tržišni subjekti
uvek prilagođavaju svoj obim proizvodnje i ponude roba prema postojećim uslovima na
tržištu da bi ostvarili što veću dobit.
Ponudu roba definišemo kao onu količinu roba koju su proizvođači spremni da prodaju po
datim tržišnim cenama.
Ponuda roba je uvek vezana za odgovarajući prostor tako da govorimo o ponudi jabuka na
nekoj lokalnoj pijaci, o ponudi frižidera u svim prodavnicama jednog grada ili o ponudi
automobila na nacionalnom tržištu. Imamo, dakle, ponudu na lokalnom tržištu, na
regionalnom tržištu i na nacionalnom tržištu. Može da postoji i ponuda roba na svetskom
tržištu kada se robe prodaju inostranim kupcima.
Ponuda je, takođe, vezana za vreme. Vreme se u ekonomiji obično deli na kratak rok i na
dugi rok. Mi ćemo najviše govoriti o ponudi roba na kratak rok. I ovaj kratak rok nije baš
precizna vremenska kategorija. Ponuda može biti dnevna, nedeljna, mesečna, što sve zavisi
od vrste roba koje se nude. Mi ćemo pojam "kratkog roka" definisati na jedan poseban način.
Kada na ponudu roba utiču samo promene cena, a svi ostali faktori ostaju nepromenjeni, tada
govorimo o kratkoročnoj ponudi.
Količina robe koju je neki prodavac spreman da proda na tržištu zavisi od sledećih faktora:

1. cene same robe koja se prodaje,

2. tekućih cena faktora proizvodnje koji su neophodni radi proizvodnje robe,

3. raspoložive tehnologije kojom se stvaraju proizvodi,

4. cena drugih roba koje bi prodavač mogao da proizvede na osnovu faktora

proizvodnje kojima raspolaže,

5. očekivanja u pogledu budućih kretanja cena,

6. broja prodavača, odnosno veličine grane u kojoj se nalaze proizvođači.

Tabela 2. Hipotetički plan ponude i tražnje mleka

Cena u dinarima Količina spremna za prodaju Količina spremna za kupovinu
1 2 12
2 4 9
3 6 6
5 8 4
7 9 3
9 10 2

22
Kada se odnos između cena i količine robe koja se nudi grafički predstavi dobijamo krivu
ponude. Ona je uvek ucrtana pod pretpostavkom da su svi ostali faktori koji utiču na ponudu
ostali neizmenjeni. To je ceteris paribus pretpostavka. Da bismo nacrtali krivu ponude
moramo da raspolažemo podacima o spremnosti prodavača da prodaju određene količine
roba po različitim cenama. Te podatke dobijamo na osnovu odgovarajućeg plana ponude, jer
svaki prodavač planira da pod određenim cenama proda odgovarajuću količinu roba. Na
Tabeli 2 naveli smo hipotetički plan spremnosti jednog kupca i jednog prodavca da kupe i
prodaju različite količine mleka po različitim cenama.
Nekada su cene tako niske da preduzeće neće uopšte proizvoditi robu. Razlog za to leži u
okolnosti da niske cene ne mogu da pokriju troškove proizvodnje, pa bi u tom slučaju
preduzeće poslovalo sa gubitkom. Od pređuzeća ne možemo očekivati da posluje sa
gubitkom da bismo mi kao potrošači mogli jeftino da kupujemo robe. Zato će preduzeće
početi da proizvodi neku količinu robe tek kada cene porastu. U našem primeru takva najniža
cena ponude iznosi 1 dinar. Da bi se preduzeće stimulisalo da proizvodi veće količine roba i
da ih nudi na prodaju, tržišne cene moraju i dalje da rastu. Iz toga zaključujemo da je kriva
ponude pozitivno nagnuta. To znači da se stimulacija za veću proizvodnju i ponudu može
postići samo uz porast cena. Ovaj stav predstavlja sadržinu zakona ponude.
Zakon ponude jeste jedan empirijski zakon do koga lako dolazimo na osnovu našeg
svakodnevnog iskustva. On je formalno predstavljen krivom ponude na Grafu 2. Pošto
posmatramo ponašanje pojedinačnog prodavca, ova kriva ponude se naziva krivom
pojedinačne ponude roba.

Graf 2. Kriva pojedinačne ponude. Ponuda roba nekog proizvođača zavisi od tržišnih cena. Preduzeće
prilagođava svoju ponudu promenama tržišnih cena. Ako je cena 1 dinar biće ponuđeno 2 litra mleka (tačka a).
Pri višoj ceni od 2 dinara i ponuda će da poraste na 4 litra mleka (tačka b). Tako se formiraju i sve ostale tačke

23
E, c,d i e. Na koordinatnim osama može se pročitati visina cene i odgovarajuća količina ponuđene robe. Kriva
koja spaja sve ove tačke abEcde naziva se krivom ponude. Pošto je u pitanju ponuda jednog preduzeća,
govorimo o pojedinačnoj ponudi roba. Nagib krive ponude je pozitivan. To znači da cene moraju da se povećaju
da bi se preduzeće stimulisalo da poveća ponudu roba.

Dakle, svaki porast cena, pod pretpostavkom da su ostale okolnosti iste, izaziva porast
pojedinačne ponude roba. I obratno. Pad cena roba dovodi do smanjivanja ponude
posmatranog preduzeća. U našem primeru ispod cene od 1 dinara preduzeće neće ništa da
ponudi na prodaju.
Iza krive ponude nekog preduzeća krije se odnos tržišnih cena i troškova proizvodnje
preduzeća i ono uvek teži da tako odredi svoju ponudu da u datim okolnostima ostvari
najveću dobit.
Međutim, i ono što smo do sada nazivali "datim okolnostima" i držali ih nepromenjenim
može, takođe, da se menja. Navešćemo tri najznačajnija slučaja.
1. Tehnološki progres. Ako u preduzeću dođe do tehničkih inovacija, ili do nove
efikasnije organizacije proizvodnje, ili se usvoji bolja tehnologija proizvodnje - sasvim je
sigurno da će doći i do promena u troškovima proizvodnje. Sve ove novine dovode do
smanjenja troškova po jedinici proizvoda ili, rečeno na drugi način, do povećanja proizvodnje
za iste troškove. Pogledajmo na Grafu 3 šta se tada dešava sa krivom ponude. Cela kriva
ponude SS se pomera udesno. Za istu cenu P ne nudi se više količina robe 0A, nego veća
količina robe 0B. Uobičajena posledica tehnoloških inovacija jeste veća ponuda roba.
2. Promena cena faktora proizvodnje. Sa promenom cena faktora proizvodnje, cene
rada ili cene kapitala, menjaju se troškovi proizvodnje. Pad faktorskih cena smanjuje troškove
proizvodnje i izaziva iste efekte kao i tehnološki progres. Cela kriva ponude se pomera
udesno i preduzeća za iste cene nude daleko veću količinu roba. Međutim, ako se povećaju
faktorske cene, recimo sindikat izdejstvuje porast plata iznad porasta produktivnosti rada
prilikom zaključenja kolektivnog ugovora, tada se ista količna proizvoda stvara uz veće
troškove. Kako je normalno očekivati da preduzeća pokušaju da zadrže visinu dobiti, to će
ona smanjivati troškove proizvodnje kroz smanjivanje obima proizvodnje i otpuštanje jednog
dela radnika. Tada će se kriva ponude roba pomerati ulevo. Nova visina ponude roba pri istoj
ceni P bi sada bila 0C.

24
Graf 3. Efekat promene troškova na krivu ponude. Tehnički progres u preduzeću dovodi do smanjenja troškova
po jedinici proizvoda ili do povećanja proizvodnje za iste ukupne troškove. Zbog toga kriva pojedinačne ponude
se pomera udesno. Pri ceni P povećava se ponuda od 0A količine na 0B količinu. Porast cena rada i kapitala ima
obratan efekat. On izaziva porast troškova po jedinici proizvodnje i smanjenje ponude. kriva ponude SS se
pomera ulevo i nudi se za istu cenu P manja količina robe 0C. Ukupna tržišna ponuda nastaje sabiranjem
pojedinačnih ponuda roba. Ona se predstavlja na isti način kao pojedinačne krive ponude na ovoj slici. Ona se
pomera udesno ako se povećava veličina grane sa osnivanjem novih preduzeća. Ona se pomera ulevo ako se
zatvaraju preduzeća i smanjuje se veličina grane.

3. Promena veličine grane. Do sada smo posmatrali pojedinačnu ponudu roba, odnosno
količinu roba koju je neko pojedinačno preduzeće spremno da iznese na prodaju. Na tržištu
se, međutim, ne prodaje roba samo jednog proizvođača. Svi oni proizvođači koji proizvode
istu vrstu roba i iznose je na prodaju na istom tržištu, konkurišući jedni drugima, obrazuju
granu proizvodnje. Celokupan obim proizvodnje date grane predstavlja ukupnu ponudu roba.
Ona se zove ukupna tržišna ponuda roba i formira se sabiranjem svih pojedinačnih ponuda
roba. Ukupna tržišna ponuda roba ima oblik kao na Grafu 3. Ako se povećava broj preduzeća
koja se nalaze u jednoj grani, povećavaće se i ukupan obim proizvodnje date grane, a time i
ukupna ponuda roba. To će proizvesti takav efekat da se kriva ukupne ponude pomera
udesno. Smanjenje broja preduzeća u jednoj grani stvara suprotan efekat smanjenja ponude i
kriva ukupne tržišne ponude pomeriće se ulevo.
Potražnja robe
Pretpostavimo da nema štednje i da su prihodi stanovništva jednaki izdacima za potrošnju.
Pretpostavimo, isto tako, da su prihodi dati i nepromenljivi. To sve činimo da bismo na
jednostavan način došli do krive potražnje. Na taj način želimo da nacrtamo krivu potražnje
pod pretpostavkom da su svi ostali faktori, izuzev tržišnih cena, ostali neizmenjeni.
U ovakvim okolnostima zdrav razum nam govori šta će se dogoditi kada dođe do promena
tržišnih cena. Pad tržišnih cena omogućava veće kupovine roba, dok njihov rast smanjuje
kupovnu moć potrošača i obara njihovu tražnju. Jedan takav plan potražnje je prikazan na
Tabeli 2 u prvoj i trećoj koloni. Na osnovu njega nacrtana je kriva pojedinačne tražnje na
Grafu 4. Kriva potražnje je predstavljena tačkama edcEba. Pri niskim cenama dosta se roba
traži da bi se sa svakim povećanjem cena smanjivala potrošačka tražnja. Na ovaj način smo
grafički prikazali sadržinu zakona potražnje.

25
Graf 4. Kriva pojedinačne potražnje. Potražnja nekog pojedinačnog potrošača zavisi od kretanja cena, pod
pretpostavkom da su sve ostale okolnosti ostale iste. Pri visokim cenama, potražnja je mala. U tački e za cenu od
9 dinara traži se samo jedna litra mleka. Kako cena opada potražnja raste. U tački d za nižu cenu od 7 dinara naš
hipotetički potrošač želi da kupi 3 litre mleka. Sa daljim padom cene, raste potražnja. U tački a za nisku cenu od
1 dinar formira se tražnja na nivou od 12 litara mleka. Kriva pojedinačne tražnje predstavljena tačkama edcEba,
zbog toga, ima negativan nagib. Mora doći do obaranja cena da bi se motivisala veća potražnja potrošača.

Faktori potražnje
Zakon potražnje je, takođe, jedan empirijski zakon do koga lako dolazimo na osnovu našeg
svakodnevnog iskustva. No, to naše iskustvo često previđa da količina robe koju želimo da
kupimo zavisi i od niza drugih faktora. Ti drugi faktori, uz osnovnu determinantu potražnje,
su sledeći:
1. dohodak potrošača koji želi da kupi robu,
2. imovina kojom raspolaže kupac (u šta ubrajamo vrednost nekretnina koje
poseduje kupac, hartija od vrednosti, ušteđenog novca, dragocenosti i slično),
3. očekivanja u pogledu kretanja budućih cena roba ili budućeg dohotka, odnosno
promene vrednosti imovine,
4. cene drugih roba koje konkurišu u potrošnji ili je njihova potrošnja povezana sa
upotrebom date robe,
5. ukus i preferencija potrošača, u šta ubrajamo i stanje trenutnih modnih hitova,
6. broj stanovnika čije potrebe zadovoljava posmatrano tržište.

Krivu pojedinačne potražnje nekog potrošača smo odredili na osnovu niza podataka o cenama
i količinama koji pokazuju različite spremnosti potrošača ka kupovini roba, sve pod
pretpostavkom da se ostale okolnosti nisu izmenile. No, ove ostale okolnosti su podložne
promenama i red je da navedemo njihove najznačajnije oblike.

26
1. Promena dohotka potrošača. Do sada smo uzimali da se dohodak potrošača ne
menja. Iz iskustva znamo da su tu dešavaju promene vrlo često. Dohodak potrošača raste ili
opada Ako dohodak raste, potrošači raspolažu većom kupovnom moći i u normalnim
okolnostima teže da povećaju svoju potrošnju. Zbog toga, pri istim cenama, raste potražnja.
To je prikazano na Grafu 5. Neka se kriva potražnje nalazi u početnom položaju DD. Na
osnovu tržišne cene P formira se potražnja u iznosu 0B. Kada se poveća dohodak potrošača
cela kriva tražnje se pomera udesno. Pri još uvek istoj ceni P potrošači potražuju veće
količine roba 0C. Pad dohodaka potrošača izaziva suprotne efekte. Sa padom dohotka
potrošačima opada kupovna moć i oni mogu manju količinu robe da kupe za iste cene. Cela
kriva tražnje se pomera ulevo i za cenu P formira se niža tražnja 0A.

Graf 5. Pomeranje krive potražnje. Kada dolazi do povećanja dohotka potrošača ili do promene njihovih
preferencija ili do porasta cena supstituta ili pada cena komplementarnih roba, kriva potražnje DD se pomera
udesno. Pri istoj ceni P potražuje se veća količina robe 0C > 0B. U suprotnim situacijama, tj. kada pada
dohodak potrošača ili se menjaju ukusi ili pada cena supstitutima ili raste cena komplementarnim robama, cela
kriva tražnje DD se pomera ulevo. Za istu visinu cene P potražuje se manja količina robe 0C <0B < 0A.

2. Promena ukusa potrošača. Sklonost ka potrošnji neke posebne robe zavisi i od

ukusa potrošača. Ukusi se danas veoma brzo menjaju jer je uticaj reklame i novih modnih
trendova u potrošnji veoma izražen. Ako se menjaju ukusi potrošača u korist potrošnje neke
robe tada raste njena potražnja iako joj se cena ne menja. Obrnut efekat postoji kada se
menjaju ukusi u tom smislu da se potrošnja neke robe smatra zastarelom i prevaziđenom.
Tada potražnja za tom robom opada i bez promena njenih cena.
3. Promena cena povezanih roba. Robe supstituti su one robe koje mogu na sličan
način da zadovolje istu potrebu. Ako kupimo jednu robu nemamo potrebe da kupujemo njen
supstitut. Zbog toga porast cene jedne robe izaziva porast potražnje za njenim supstitutom.
Cena robe supstituta može da ostane potpuno ista, ali se njena potražnja povećala jer su
potrošači napustili potrošnju konkurentne robe i povećali svoju potražnju za robom
supstitutom. Zbog toga se kriva potražnje supstituta pomera udesno. Obrnuti efekat imamo
ako pada cena posmatrane robe jer se onda smanjuje potražnja za njenim supstitutom i njena
kriva potražnje se pomera ulevo. Tipičan primer supstituta predstavljaju robe kao što su buter
i margarin.
Komplementarne robe nisu konkurentske robe kao što je to slučaj sa supstitutima, nego su
međusobno povezane robe. Potrošnja jedne robe ne može da se odvija bez potrošnje
komplementarne robe. Kupovina automobila i benzina je tipičan primer komplementarnih
roba. Kod njih porast cene jedne robe izaziva pad potražnje i za njom i za komplementarnom
27
robom. Zato se kriva potražnje komplementarne robe pomera ulevo iako cena
komplementarne robe može da ostane neizmenjena. Obrnuto, pad cene posmatrane robe
povećava i njenu potražnju i potražnju komplementarne robe. Kriva tražnje komplementarne
robe se pomera udesno iako njena cena može da ostane ista.

Formiranje ravnotežnih cena

Postoje različita tržišta roba. Neka su potpuno konkurentska tržišta dok su druga manje ili
više monopolisana. Pod ovim okolnostima tržišne cene se ne obrazuju na isti način. Mi ćemo
na ovom mestu samo razmatrati kako se obrazuju cene na tržištu potpune konkurencije.
Tržište potpune konkurencije definiše se na osnovu sledećih karakteristika:
1. Brojni učesnici. Postoji veliki broj nezavisnih kupaca i prodavaca. Svako od njih je male
privredne snage tako da svojim odlukama o kupovini ili prodaji ne može bitnije da menja
ukupnu tržišnu tražnju ili ukupnu tržišnu ponudu roba. Sporazumi između kupaca ili
prodavaca o cenama i uslovima trgovine su isključeni.
2. Homogene robe. Robe se među sobom bitno ne razlikuju po svojim svojstvima i kvalitetu
tako da je kupcima svejedno čiji će proizvod da kupe.
3. Slobodan ulazak i izlazak iz grane. Nova preduzeća slobodno ulaze na tržište jer
postojeća preduzeća ne mogu da primene nikakve mere odmazde i da im nametnu dodatne
prodajne troškove. U slučaju da opada dobit postojeća preduzeća slobodno prestaju sa
proizvodnjom i prodajom roba.
4. Potpuna obaveštenost. Svako preduzeće i svaki potrošač su obavešteni o cenama
proizvoda i o njegovim raspoloživim količinama.

28
Graf 6. Uspostavljanje tržišne ravnoteže. Uspostavljanje tržišne ravnoteže liči na formiranje paukove mreže.
Kada je cena visoka, malo potrošača je spremno da kupi robu, a dosta preduzeća je motivisano da je nudi. Pri
ceni od 7 dinara postoji višak ponude nad tražnjom od 6 robnih jedinica, što je predstavljeno sa duži dd. Da bi
se ponuđena količina roba prodala, prodavci moraju da spuste cenu na nivo od 2 dinara jer samo po tako niskoj
ceni potrošači su spremni da kupe celokupnu količinu iznete robe od 9 jedinica. Kada se jednom formira ovako
niska cena, potrošnja i dalje ostaje u tački b na iznosu od 9 robnih jedinica, ali se zbog niske cene smanjuje
ponuda na nivo od 4 robne jedinice (u tački b na krivi ponude). Sada je ponuda manja od tražnje za 5 robnih
jedinica i prodavci ponuđenu količinu robe mogu da prodaju po ceni od 5 dinara što predstavlja višu cenu od
planirane. Cena, dakle, raste. Sa cenom u tački c, međutim, ponuda se povećava na nivo od 8 robnih jedinica i
opet uzrokuje višak ponude nad tražnjom od 4 robne jedinice. Zato će tržišna cena morati da padne u narednom
krugu. Ovo teče sve dok se ne izjednače ponuda i tražnja u tački E, kada se obrazuje ravnotežna cena od 3
dinara i ravnotežna količina od 6 robnih jedinica.

Odnos između ponude, tražnje i cena menja se u zavisnosti od toga da li se radi o

pojedinačnim željama za kupovinom i prodajom ili o ukupnoj tržišnoj kupovini i prodaji.
Pojedinačna tražnja za mlekom jeste spremnost jednog lica da kupi određenu količinu mleka
po datim cenama. Kupac kao pojedinac ne može da utiče na cene, ako se radi o tržištu
potpune konkurencije. Da bi ostao u okviru datog porodičnog budžeta, on mora da prilagodi
svoju kupovinu kretanju cena. Međutim, na tržištu mleka ne pojavljuje se samo jedan kupac.
Naprotiv, kupaca ima mnogo i svaki od njih ima svoje posebne preferencije u pogledu
kupovine mleka. Kada se saberu sve pojedinačne tražnje mleka dobija se ukupna tržišna
tražnja za mlekom.
Na drugoj strani, na sličan način obrazuje se i ukupna tržišna ponuda mleka. Svaki
pojedinačni proizvođač mleka odlučuje koliko će mleka da proda imajući u vidu postojeću
tržišnu cenu mleka. On kao pojedinačni prodavac ne može da utiče na ovu cenu i sve što
može da uradi jeste da količinu proizvedenog mleka prilagodi datoj tržišnoj ceni (da bi
ostvario veći profit u datim okolnostima). Kada se, međutim, nađu na tržištu svi prodavci
mleka, oni zajedno obrazuju ukupnu tržišne ponudu mleka.
U okolnostima potpune konkurencije tržišna ponuda i tržišna tražnja obrazuju ravnotežne
tržišne cene. Ono što ne može svaki pojedinačni kupac ili prodavac - da menja cene - to sada
nastaje kao posledica odnosa svih prodavača i kupaca na datom tržištu. Način na koji se to
ostvaruje je prikazan na Grafu 6. Postupak uspostavljanja tržišnih cena objasnićemo na
našem primeru sa mlekom i on može da se raščlani na nekoliko faza:
1. Faza. Pretpostavimo da se cena mleka nalazi na previsoko formiranom nivou od 7 dinara.
U odnosu na ovako visoku cenu svaki tržišni učesnik samostalno reaguje. Valja očekivati da
će kupci smanjivati potražnju, a da će prodavci biti podstaknuti da povećaju ponudu mleka.
Kao rezultat ovih pojedinačnih odluka formira se tržišna tražnja u tački d na krivi tražnje u
iznosu od 3 mlečne jedinice i tržišna ponuda u tački d na krivi ponude od 9 mlečnih jedinica.
Zbog visoke cene vidimo da postoji višak ponude nad tražnjom dd u iznosu od 6 mlečnih
jedinica. Da bi prodavci prodali svoje mleko koje su izneli na tržište moraju da smanje cenu
mleka. Izneta količina mleka može u potpunosti da se proda samo ako cena padne na nivo od
2 dinara. Kako je rečeno tako je i učinjeno. U početku visoka cena mleka od 7 dinara odbila
je potrošače da bi kasnije njeno sniženje na 2 dinara privuklo potrošače i kao rezultat toga sva
količina iznetog mleka je prodata.
2. Faza. Niska tržišna cena od 2 dinara predstavljena tačkom b na krivi tražnje pogoduje
kupcima mleka, ali destimuliše prodavce mleka. Zbog niske cene prodavci smanjuju
proizvodnju i iznose manju količinu mleka na tržište. To je nova količina ponude koja
odgovara tački b na krivi ponude. Sa slike vidimo da ona iznosi 4 mlečne jedinice. Pri niskoj
ceni od 2 dinara sada imamo višak tražnje nad ponudom u iznosu od 5 mlečnih jedinica. U

29
ovoj okolnosti prodavci shvataju da iznetu količinu robe mogu da prodaju po višoj ceni. Tu
priliku i koriste i početnu nisku cenu od 2 dinara podižu na 5 dinara.
Zastanimo na trenutak i sumirajmo tržišne efekte nakon dva procesa prilagođavanja ponude,
tražnje i tržišnih cena. Na početku prve faze cena je iznosila 7 dinara da bi se na kraju druge
faze zaustavila na visini od 5 dinara. U prvoj fazi višak ponude nad tražnjom iznosio je 6
mlečnih jedinica, dok je u drugoj fazi smanjen na 5 mlečnih jedinica. Pustimo sada da proces
usaglašavanja cena nastavi svojim tokom.
3. Faza. Ponovo imamo relativno visoku cenu od 5 dinara u tački c. Tražnja se zadržava na
nivou od 4 mlečne jedinice, ali jedan broj prodavaca revidira svoje odluke o proizvodnji i
odlučuje da poveća ponudu mleka. Ponuda se uspostavlja u iznosu od 8 mlečnih jedinica u
tački c na krivi ponude. Između ponude i tražnje još jednom se javlja razlika. Ponuda je veća
od tražnje za iznos od 4 mlečne jedinice ili za distancu cc. Ta razlika je manja nego što je bila
pri višoj ceni, ali je još uvek tolika da podstiče preduzeća na prilagođavanje. Oni smanjuju
cenu na 6 dinara da bi svu iznetu robu prodali. Smanjena tržišna cena će ih, normalno,
motivisati da smanje svoju ponudu u narednoj fazi.
4. Faza. Faze se sada ponavljaju na isti način sa sve manjim razlikama između ponude i
tražnje. U jednom momentu će nestati ove razlike i formiraće se ravnotežna cena od 3 dinara
i ravnotežna količina roba od 6 mlečnih jedinica. U takvim okolnostima nema više podsticaja
da se revidiraju odluke o proizvodnji ili da se menjaju odluke o nameravanim kupovinama.
Formira se tržišna ravnoteža.
Ravnotežne cene formiraju ravnotežu na tržištu i sa objektivnog i sa subjektivnog stanovišta.
Sa objektivnog stanovišta pri ovim cenama ne formiraju se nikakvi viškovi u ponuđenim ili
traženim količinama. Ponuđene količine tačno odgovaraju traženim količinama. Kaže se da
ove cene u potpunosti „očiste“ tržište, jer se sve iznete količine roba na prodaju stvarno i
prodaju. Nema niti viška niti manjka roba.
Sa subjektivnog stanovišta namere potrošača su ostvarene jer su kupili željene količine roba.
Isto vredi i za preduzeća koja su ostvarila planiranu dobit prodajom iznetih roba na tržištu.
Delovanje zakona ponude i tražnje na slobodnom tržištu i uspostavljanje tržišne ravnoteže u
uslovima potpune konkurencije kupaca i prodavaca sadrži u sebi dve fundamentalne ideje
koje su vredne posebne pažnje. Prva je ideja o prilagođavanju privrednih subjekata na
izmenjene privredne okolnosti. U tržišnoj privredi stalno postoji prilagođavanje privrednih
subjekata. Sasvim je očigledno da potrošači moraju stalno da se prilagođavaju visini cena i
količini novčanih sredstava kojima raspolažu. Ovo isto vredi i za preduzeća, mada su s
državna preduzeća mnogo inertnija nego privatna preduzeća ili potrošači. Prilagođavajući se
novim tržišnim uslovima preduzeća i potrošači menjaju svoje odluke o prodaji i kupovini.
Svaka za sebe ova promena predstavlja mali deo ukupne tržišne ponude i tražnje. Međutim,
sa brojnim malim izmenama polako menjaju se i ukupne tržišne veličine, a sa njima menja se
i tržišna cena. Na promene ovih cena ponovo reaguju nezavisni tržišni subjekti tako da se ceo
proces prilagođavanja nastavlja sve dok se ne postigne stanje ravnoteže. Uspostavljanje stanja
ravnoteže nije, prema tome, zadatak ni jednog posebnog subjekta, na tržištu ili izvan njega,
nego se ono spontano ostvaruje kroz brojna prilagođavanja kupaca i prodavaca.
Druga ideja odnosi se na nivo blagostanja koji omogućava tržišna ravnoteža. U datim
okolnostima nije moguće poboljšati položaj ni jednog kupca ili prodavca, a da se pritom ne
pogorša položaj nekog drugog učesnika na tržištu. Ako se cene i količine nalaze izvan svog

30
ravnotežnog položaja, moguće je promenom tržišnih odnosa poboljšati položaj nekih tržišnih
učesnika, a da se ne pogoršaju položaji ostalih kupaca i prodavaca.
Na tržištu potpune konkurencije ne postoje dogovori kupaca i prodavaca oko cena kojima bi
se poboljšao njihov položaj na tržištu, nego postoji konkurencija koja dovodi do njihovog
prilagođavanja na osnovu samostalnih odluka motivisanih ličnim interesima. Ti lični interesi,
međutim, dovode do formiranja tržišne ravnoteže koja predstavlja najbolje rešenje i za
potrošače i za proizvođače. Ta razlika između cene koju su kupci spremni da plate i
ravnotežne cene predstavlja potrošački višak. To je ono povećanje blagostanja za potrošače
koje nastaje zbog povećanja proizvodnje do ravnotežnog nivoa, a koje ne ide na teret bilo kog
drugog tržišnog subjekta. U tom smislu se i opšti nivo blagostanja u privredi povećava i on u
stanju tržišne ravnoteže dostiže svoju najveću vrednost, pri datim okolnostima. Zato kažemo
da je tržišna ravnoteža efikasna jer omogućava u datim okolnostima najviši nivo društvenog
blagostanja.

POTROŠAČKA TRAŽNJA: RACIONALNI POTROŠAČ I CENE

Domaćinstva i preduzeća su osnovne organizacije u potrošnji i poslovanju koje se javljaju
kao privredni subjekti u modernim mešovitim privredama. Pre nego što pređemo na detaljno
proučavanje tržišta dovoljno je da kažemo da pod tržištem podrazumevamo takav oblik
razmene u kome na osnovu cena domaćinstva donose odluku o potrošnji različitih vrsta roba,
preduzeća odlučuju šta i koliko da proizvode, a radnici za koga i koliko da rade.
Potpuno slobodno tržište jeste ono tržište na kome država ne interveniše. Potpuno kontrolisana
razmena postoji u komandnoj privredi u kojoj država donosi sve odluke o proizvodnji i
potrošnji. U realnom privrednom životu ne postoji ni potpuno slobodno tržište ni komandna
privreda, nego mešovita ekonomija. U mešovitoj privredi država i privatni sektor međusobno
komuniciraju u rešavanju osnovnih ekonomskih problema. Privatni sektor radi u svom
sopstvenom interesu, ali država kontroliše značajan deo društvenog proizvoda putem poreza,
transfernih plaćanja i proizvodnje javnih dobara i na taj način stvara opšti okvir u kome se
ostvaruju privatni interesi. Mi ćemo posmatrati ponašanje domaćinstava imajući u vidu da
ona deluju u mešovitoj tržišnoj privredi.
Krajnji cilj svake privredne delatnosti jeste zadovoljavanje potreba. Međutim, ovaj krajnji cilj
ne može neposredno da se ostvari i njegova realizacija u modernoj mešovitoj tržišnoj privredi
zahteva od domaćinstava da donose veoma složene odluke. Sve ove odluke možemo
razvrstati u četiri grupe:
1. Odluke o izvorima prihoda. U tržišnoj privredi nema potrošnje bez kupovine roba i usluga za
šta su, naravno, potrebni odgovarajući novčani prihodi. Osnovni izvor prihoda porodičnog
budžeta su plate i druge zarade iz radnog odnosa. Pored toga članovi domaćinstva mogu biti
vlasnici kapitala i dobijati prihod od kapitala. Prihod od rada i kapitala, kao i prihod iz
inostranstva ulazi u porodični budžet. I na kraju, jedan deo prihoda nastaje na osnovu penzija
i drugih oblika socijalnog osiguranja, koje država plaća članovima domaćinstava radi
obezbeđivanja njihove socijalne sigurnosti.
2. Odluke o štednji i potrošnji. Kada se raspoloživi dohodak domaćinstva formira na jedan od
načina iz prethodne tačke, članovi domaćinstva moraju da odluče koliki deo ovog dohotka će
upotrebiti za tekuću potrošnju, a koliko će da uštede i na toj osnovi povećaju svoju imovinu.

31
3. Odluke o potrošnji. Kada se izdvoji ukupna suma dohotka namenjena za finansiranje
porodične potrošnje, potrebno je doneti niz odluka o kupovini svake pojedinačne vrste roba.
To odlučivanje spada u domen analize ponašanja racionalnih potrošača.
4. Odluke o imovini. Kada se pak izdvoji ukupna suma ušteđevina iz tekućih primanja, potrebno
je odlučiti u kom obliku imovine će se ona držati. Jedan je oblik gotov novac, drugi su
devize, treći oblik predstavljaju razne hartije od vrednosti i depoziti u bankama, a četvrti je
oblik vezan za kupovinu realnih vrednosti (nekretnine, dragocenosti i slično). Različite vrste
imovine predstavljaju portfelj domaćinstva.
Dakle, domaćinstvo je jedan veoma složen privredni subjekt sa stanovišta odluka koje se u
njemu donose. Mi smo ove odluke izložili jednim hronološkim redosledom, što ne znači da se
u praksi one donose takvim redom. Često je potrebno doneti više povezanih odluka. Na
primer, vrlo je verovatno da će odluke o potrošnji biti tesno povezane sa odlukama o štednji.
Ako želimo da kupimo nove cipele, što smo nekada mogli da uradimo na osnovu naše
mesečne plate, sada ćemo to uraditi posežući za našom deviznom štednjom. Razlog za to će
biti nizak tekući dohodak koji više ne može da finansira normalne tekuće rashode za
potrošnju.
Odluke o potrošnji navedene pod rednim brojem (3) su tipične odluke domaćinstava. U tom
smislu domaćinstvo se poistovećuje sa potrošačkom jedinicom. Znajući da je to
pojednostavljeno tretiranje ovog privrednog subjekta, mi ćemo ipak započeti ovu analizu sa
potrošačkom funkcijom domaćinstava.
Tipična potrošačka jedinica u kojoj se donose odluke o potrošnji jeste domaćinstvo. U njemu
članovi domaćinstva odlučuju koje će sve robe i usluge da pribave, i u kojim količinama, da
bi zadovoljili svoje potrebe. Njihov cilj u potrošnji jeste maksimizacija korisnosti koje robe
mogu da pruže svojim trošenjem.
Porast potrošnje, u normalnim okolnostima, povećava osećanje korisnosti potrošača i oni
uvek radije kupuju veću količinu neke robe, ako mogu, nego manju količinu te iste robe.
Kada kupuju robu radi potrošnje potrošači izlaze na tržište roba, plaćaju kupovne cene i time
snose odgovarajuće izdatke. Da bi pokrili ove izdatke potrošači moraju sebi da obezbede
redovne prihode. To oni čine izlaskom na tržište radne snage gde u procesu zapošljavanja
obezbeđuju sebi redovno sticanje plata i drugih novčanih prihoda. Osim plata postoje i drugi
oblici sticanja novčanih prihoda koji spadaju u oblast tzv. sekundarne raspodele dohotka.
Štednja povećava visinu imovine sa kojom raspolaže domaćinstvo. U normalnim okolnostima
štednja je pozitivna veličina i to predstavlja način na koji se povećava imovina stanovništva.
Međutim, u pojedinim periodima stanovništvo može da troši i više nego što to dozvoljavaju
njegovi redovni prihodi, u kom slučaju dodatni deo prihoda ostvaruje smanjivanjem svoje
imovine (trenutno zanemarujemo kreditne odnose i mogućnost privremenog zaduživanja).
Tada govorimo da postoji negativna štednja.
Pretpostavićemo da su domaćinstva racionalni potrošač. To znači da oni žele da postignu u
potrošnji najbolji mogući položaj u pogledu zadovoljavanja svojih potreba. Cene roba na
tržištu su im date i poznate veličine, baš kao što je i dohodak domaćinstva poznat i određen.
Potrošači poznaju svoje sklonosti ka potrošnji određenih roba i u stanju su da rangiraju
potrebe, što nazivamo potrošačkim preferencijama. Istovremeno, oni su upoznati sa svim
mogućim kombinacijama u potrošnji različitih vrsta roba na osnovu datog porodičnog
budžeta. Imajući u vidu ovo budžetsko ograničenje i nameru da postignu maksimalnu korisnost,

32
domaćinstva vrše potrošački izbor i time formiraju svoju potražnju za robama. Na osnovu svih
pojedinačnih tražnji formira se ukupna tržišna tražnja za određenom vrstom robe.

Budžetsko ograničenje
Tržišne cene i dohodak potrošača formiraju objektivnu granicu unutar koje mora da se nalazi
svaki potrošačev izbor moguće potrošnje roba i usluga. Budžet domaćinstva predstavlja
količinu novca koju domaćinstvo može da potroši u jednom određenom vremenskom
periodu. Ako pretpostavimo da se ne menja njegova štednja i imovina, onda je ovaj budžet
određen tekućim dohotkom članova porodice. Koliko roba i usluga je moguće kupiti za taj
dohodak zavisi od tržišnih cena. Pošto su time potrošački rashodi jednaki tekućim prihodima,
budžet određuje granicu potrošnje.
Tabela 3. Moguća potrošačka korpa roba
Liter mleka Pakle cigareta Ukupni izdaci u dinarima
0 5 15
2 4 15
4 3 15
6 2 15
8 1 15
10 0 15

Uzmimo jedan jednostavan primer. Neka potrošač raspolaže sa 15 dinara i neka se njegova
potrošnja sastoji samo iz dve robe: mleka i cigareta. Ako litar mleka košta 1,5 dinar, a paklo
cigareta 3 dinara, onda su na Tabeli 3 prikazane sve moguće kombinacije jedne i druge robe
koje naš potrošač može da kupi.
Ako želi sve pare da utroši na cigarete, naš potrošač će moći da kupi 5 paklica duvana ali, pri
tom, neće moći da kupi ni litar mleka. Naravno, on može da smanji pušenje za jednu paklu i
da kupi 2 litra mleka. Ako i dalje nastavlja da smanjuje pušenje povećavaće kupovinu mleka i
u krajnjem slučaju neće kupiti ni jednu paklu cigareta, ali će sebi da priušti 10 litara mleka.
To je grafički prikazano na Grafu7.
Potrebno je ovde uočiti da budžetska linija izražava ideju Čvrstog budžetskog ograničenja,
odnosno činjenice da potrošač ne može da potroši veću količinu novca nego što iznose
njegovi prihodi. Potrošač, na primer, ne može da kupi 8 litara mleka i 2 pakle cigareta, jer ta
kupovina zahteva 18 dinara, što je za 3 dinara više nego što iznosi porodični budžet. Nasuprot
tome, kupovina 4 litra mleka i 2 pakle cigareta jeste moguća, ali nije efikasna. Potrošaču,
naime, ostaje tada neutrošeno 3 dinara tako da nije postigao maksimalnu potrošnju za date
cene i raspoloživi dohodak.
Potrebno je ukazati na dve formalne osobine linije budžetskog ograničenja. Prva je da presek
ove linije sa ordinatnim osama pokazuje koliko može maksimalno da se kupi ona druga roba,
ako se u potpunosti odustane od kupovine prve robe. Druga je da nagib ove prave zavisi od
relativnih cena, odnosno od odnosa cena jedne i druge robe.

33
 Graf 7. Linija budžetskog ograničenja.
Na osnovu podataka iz Tabele 3 linija budžetskog ograničenja pokazuje maksimalnu količinu
jedne i druge robe koju potrošač može da kupi, ako u toj kupovini utroši ceo svoj dohodak.
Kombinacije potrošnje ispod ove krive moguće su, takođe, ali nisu efikasne, jer je uvek
moguće povećati potrošnju jedne ili druge robe u datim uslovima. Kombinacije izvan ove
linije nisu moguće, jer zahtevaju veću sumu novca nego što to porodični budžet ima.
Zbog toga svaka promena dohotka potrošača ili tržišnih cena utiče na promenu položaja linije
budžetskog ograničenja. Porast dohotka pomera ovu liniju na gore, jer po istim cenama
potrošač može da kupi više roba i jedne i druge vrste. Pad dohotka, naprotiv, pomera liniju
budžetskog ograničenja ka dole, jer se po istim cenama sada može kupiti manja količina i
jedne i druge vrste roba.
Budžetsko ograničenje se može napisati u sledećem obliku:
Prihodi=Rashodi
Y= PMLEKO*QMLEKO + PDUVAN*QDUVAN
gde je Y porodični dohodak, P su cene, a Q količine roba. Iz ove jednačine budžetskog
ograničenja proističe da je njen nagib jednak odnosu relativnih cena:
- Nagib budžetske prave = - ΔQMLEKO/ΔQDUVAN = PDUVAN/PMLEK0
Nagib na Grafu 7 je 2/1, što znači da su cene cigareta duplo veće od cene mleka. Promena
cene mleka rotira celu pravu oko njene tačke preseka na apscisi. Na drugoj strani, promena
cene duvana rotira budžetsku pravu oko tačke preseka na ordinati. U svakom slučaju,
promena cena zahteva novo određivanje mogućih kombinacija potrošnje jedne i druge robe.

Preferencije
Potrošači se međusobno razlikuju po željama i sklonostima ka potrošnji. Jedni vole jednu
vrstu roba, dok drugi u tim robama ne nalaze ništa posebno i opredeljuju se za potrošnju
potpuno drugačijih roba. Razlike u ukusima su tolike da postoji izreka da o ukusima ne treba

34
raspravljati. Međutim, racionalni potrošač je ipak u stanju da dosledno rangira različite
moguće kombinacije potrošnje dve ili više roba. Takvo rangiranje nazivamo preferencijama
potrošača.
Preferencije znače da potrošač radije bira jednu korpu potrošnih dobara u odnosu na neku
drugu korpu potrošnih dobara. One utiču na potrošačev izbor, ali ga ne određuju u potpunosti,
pošto on još zavisi od tržišnih cena i porodičnog budžeta. Takođe, preferencije ne treba da
mešamo sa potražnjom roba. Vrlo je verovatno da mnogi vozači radije biraju nova kola u
odnosu na par godina stare automobile. To još uvek ne znači da će se oni pojaviti na sajmu
automobila i tražiti da kupe nova kola Dakle, preferencije prethode potražnji, ali na potražnju
utiče i niz drugih faktora.
Preferencije racionalnog potrošača imaju sledeća svojstva:
1. Potrošači su sposobni da rangiraju različite korpe dobara. Svaka moguća kombinacija potrošnih
dobara se naziva odgovarajućom korpom potrošnje. Potrošačke korpe se međusobno
razlikuju, ali potrošač može dosledno da ih rangira u skladu sa svojim željama. Kada
upoređuje dve potrošačke korpe A i B, potrošač može dosledno da donese odluku: uvek
radije bira korpu A u odnosu na korpu B, ili obratno radije bira korpu B u odnosu na korpu A
ili je potpuno indiferentan između njih. Kada je potrošač indiferentan izmedju korpi roba A i
B, to znači da mu obe ove potrošačke kombinacije pružaju istu korisnost.
2. Preferencije su tranzitivne. Tranzitivnost preferencija znači da kada potrošač radije bira korpu
A u odnosu na korpu B i radije bira korpu B u odnosu na korpu C, tada on takođe radije bira
korpu A u odnosu na korpu C. Ova osobina podrazumeva doslednost potrošača u rangiranju
raspoloživih kombinacija potrošnih roba.
3. Uvek se više roba radije bira nego manje roba. Ako jedna i druga potrošačka korpa sadrži iste
vrste roba, a u jednoj ima više roba jedne vrste, ali ne i manje drugih roba, onda potrošač
uvek bira korpu sa većom količinom roba.
Potrošnja postoji da bi se podmirile potrebe. Korisnost predstavlja zadovoljstvo koje potrošač
oseća prilikom potrošnje neke robe ili pri uživanju usluga.
Korisnost je intrapersonalno osećanje koje se ne može objektivno meriti i na toj osnovi
sabirati ili oduzimati. No, dovoljno je da racionalni potrošači mogu dosledno da rangiraju
različite moguće kombinacije potrošnje i da to ispoljavaju u svojem podmirivanju potrošnje.
Za analizu ponašanja potrošača od posebnog je značaja pojam krive indiferentnosti.
Pretpostavimo da potrošač čije ponašanje posmatramo ima na raspolaganju dve vrste roba za
potrošnju: mleko i cigarete. Ranije smo videli kakve su njegove objektivne mogućnosti da
kupi razne kombinacije ovih roba. Sada nas interesuje kakve su njegove preferencije u
pogledu tih istih roba. Drugim rečima, šta on više želi, a šta manje. Za neki dati nivo
korisnosti neka te preference izgledaju kako ih predstavljaju podaci sa Tabele 4.
Tabela 4. Preferencije potrošača

Litre mleka Pakle cigareta

2 5
3 4
4 3
8 2
15 1

35
Našem potrošaču je svejedno da li će da potroši 2 litra mleka i 5 pakli cigareta, ili 3 litra
mleka i 4 pakle duvana ili 4 litra mleka i 3 pakle cigareta ili 8 litara mleka i 2 pakle
cigareta ili pak 15 litara mleka i 1 paklu cigareta. Kako se smanjuje broj pakli cigareta tako
daleko brže raste količina mleka koja treba da nadoknadi gubitak korisnosti zbog manje
kupovine duvana. U svakom slučaju sve ove robne kombinacije daju istu visinu korisnosti za
našeg potrošača. To je prikazano krivom indiferencije na Grafu 8.
Na osnovu podataka Tabele 3 prikazana je kriva indiferencije. Svaka tačka na ovoj krivi
predstavlja odgovarajuću kombinaciju mleka i cigareta, odnosno predstavlja neku drugu
potrošačku korpu. Međutim, sve te kombinacije roba pružaju potrošaču isti nivo korisnosti u
potrošnji i zato je on indiferentan koju će od ovih kombinacija da izabere. Sve ove
kombinacije su podjednako poželjne. Za viši nivo korisnosti formira se druga kriva
indiferencije koja leži iznad ucrtane krive. Ovakav skup krivih indiferencije nikada se ne
seče.

Graf 8. Kriva indiferencije.

Rekli smo, kriva indiferencije se izvodi na opisani način za dati nivo korisnosti. Ako je taj
nivo korisnosti viši od prethodnog, onda se formira nova kriva indiferencije koja se nalazi
udesno i naviše u odnosu na prvobitnu krivu. Tačnije rečeno, postoji čitava mapa krivih
indiferencije na kojoj svaka kriva za sebe podrazumeva odgovarajući nivo korisnosti. Što se te
krive nalaze dalje od ishodišta koordinatnog sistema, to su njihovi nivoi korisnosti viši.
Istovremeno, krive indiferencije se međusobno ne seku, jer ako bi se sekle onda ne bi mogle
da ispoljavaju različite nivoe korisnosti.
Duž krive indiferencije postoji zamena jedne robe za drugu robu tako što se potrošnja jedne
količine prve robe žrtvuje radi povećanja potrošnje druge robe. Nagib krive indiferencije
pokazuje ovu stopu marginalne supstitucije u potrošnji i ujedno predstavlja odnos između
marginalnih korisnosti dveju roba. Kako povećavamo potrošnju duvana tako se smanjuje
nagib krive indiferencije, što ukazuje na opadajuću stopu marginalne supstitucije u potrošnji.

36
 Graf 9. Marginalna stopa supstitucije.
Marginalna korisnost predstavlja priraštaj korisnosti koji nastaje zbog potrošnje još jedne robne
jedinice. Posmatrajmo Graf 9. koja predstavlja istu krivu indiferencije kao na Grafu 8, s tom
razlikom što su ovde ucrtane marginalne promene količina jedne i druge robe. Ako povećamo
potrošnju duvana sa 1 na 2 paklice cigareta imamo priraštaj potrošnje duvana ΔQDUVAN=1 i
neki marginalni priraštaj korisnosti MKDUVAN. Na drugoj strani imamo smanjenje potrošnje
mleka sa 15 litara na 8 litara, tako da je marginalni priraštaj potrošnje mleka negativan i
iznosi ΔQMLEKO= -7. To za sobom povlači odgovarajući pad marginalne korisnosti mleka
MKMLEKO. Tako smo došli do tačke potrošnje 8 litara mleka i 2 pakle cigareta. Ta
kombinacija potrošnje mleka i duvana daje istu korisnost kao i njihova prethodna
kombinacija, što je razumljivo jer se još uvek nalazimo na istoj krivoj indiferencije. Zbog
toga pad korisnosti u potrošnji mleka mora biti jednak rastu korisnosti u potrošnji duvana:
ΔQDUVAN*MKDUVAN = -ΔQMLEKO*MKMLEKO
Duž krive indiferencije moguća je supstitucija jedne robe za drugu robu, a da se ne menja
ukupna korisnost. U tom smislu marginalna stopa supstitucije mleka za cigarete predstavlja
odnos između marginalne korisnosti mleka i marginalne korisnosti cigareta. Ona se grafički
prikazuje kao nagib krive indiferencije na Grafu 9 ili kao:
- (ΔQMLEKO/ΔQDUVAN) = MKDUVAN/MKMLEK0=MSSDM

Potrošački izbor
Do sada smo napravili dva koraka u analizi ponašanja potrošača i sada nam ostaje da
napravimo još jedan završni korak i da odredimo ravnotežni položaj potrošača, odnosno da
pokažemo kako njegov izbor u potrošnji dovodi do maksimalne potrošačke korisnosti. U
prvom koraku smo analizirali čvrsto budžetsko ograničenje potrošača i pokazali smo koje su
sve kombinacije potrošnje moguće na osnovu datog dohotka i nepromenljivih tržišnih cena.
Sažeti izraz tih mogućnosti prikazivala je prava budžetskog ograničenja. U drugom koraku
smo govorili o preferencijama potrošača i o svim onim poželjnim količinama roba koje bi
potrošač rado kupio bez obzira da li za to ima ili nema realnih materijalnih mogućnosti.
Sažeti izraz ovih želja predstavljala je kriva indiferencije. Sada je potrebno da pokažemo koju
će od svih mogućih kombinacija potrošnje racionalni potrošač da izabere i da mu ona
garantuje ostvarivanje najveće moguće korisnosti.

37
Odgovor je prilično jednostavan i dovoljno je da povežemo krivu indiferencije i pravu
budžetskog ograničenja da bismo povezali želje i stvarne mogućnosti potrošača. To je
prikazano na Grafu 10.
Na osnovu podataka o željama potrošača iz Tabele 4. i mogućeg finansiranja potrošnje iz
Tabele 3 zaključujemo da se optimalna kombinacija potrošnje postiže u tački E gde se
dodiruju kriva indiferencije i prava budžetskog ograničenja. Pri potrošnji 3 pakle cigareta i 4
litra mleka potrošač ostvaruje najveći nivo korisnosti i ujedno može da plati takvu potrošnju.
Ova potrošnja mu angažuje svih 15 dinara raspoloživog dohotka. Kada potrošač vrši ovakav
izbor, on ustvari izjednačava korisnost poslednjeg dinara potrošenog na duvan sa korisnošću
poslednjeg dinara potrošenog na mleko. U tački E nagib linije budžetskog ograničenja mora
biti jednak nagibu krive indiferencije.

Graf 10. Potrošačka ravnoteža.

Potrošač tako vrši izbor svoje potrošnje da teži da maksimizuje korisnost na osnovu datog
budžetskog ograničenja kupovine roba. To će postići ako izabere onu kombinaciju potrošnje
pri kojoj se tangencionalno dodiruju kriva indiferencije i prava budžetskog ograničenja. U
tački E kombinacija od 3 pakle duvana i 4 litra mleka jeste ona koja daje najveću korisnost i
ujedno angažuje svih 15 dinara raspoloživog dohotka potrošača.
Zbog toga imamo:

-Nagib budžetske prave = -Nagib krive indiferencije

PDUVAN/PMLEK0 = MKDUVAN/MKMLEK0
Odavde proizilazi da je:
MKDUVAN/ PDUVAN = MKMLEK0/ PMLEK0
Time smo ujedno došli do uslova koji potrošač mora da ispuni da bi maksimizirao svoju
korisnost pri datom dohotku i cenama. To se naziva marginalno načelo potrošačke ravnoteže.
Dakle, racionalni potrošač će menjati svoju potrošnju sve dok ne izjednači marginalnu
korisnost svakog dinara upotrebljenog za kupovinu različitih potrošnih dobara. Naravno, ako
dolazi do promene cena mora nastati odgovarajuće prilagođavanje potrošnje. Kada bi recimo
opala cena cigaretama, marginalna korisnost dinara datog za kupovinu duvana bi bila veća od

38
marginalne korisnosti dinara datog za kupovinu mleka. Zato bi naš potrošač povećao svoju
kupovinu cigareta. Sa povećanom potrošnjom cigareta opadao bi priraštaj korisnosti svake
nove paklice duvana, tako da bi se ponovo uspostavila ravnoteža na višem nivou kupovine
duvana, nego što je to bio slučaj pre nego što je opala njegova cena.
Ovaj mehanizam ponovnog uspostavljanja potrošačke ravnoteže se zasniva na zakonu
opadajuće marginalne korisnosti. Ako smo gladni prvi sendvič koji pojedemo donosi nam
najveći priraštaj korisnosti. Naravno, mi možemo da konzumiramo i drugi sendvič. Bićemo
više siti od dva sendviča, nego od jednog. To znači da porast potrošnje jedne robe povećava
ukupnu korisnost koju daje ta roba. Međutim, priraštaj zadovoljstva od drugog sendviča je
manji, nego što je to bio slučaj sa prvim sendvičem. Kod trećeg sendviča će priraštaj
zadovoljstva biti još manji, a verovatno je da naredni sendvič neće uopšte doneti neko novo
zadovoljstvo, nego može čak i da izazove muku, tj. negativnu korisnost.
Dakle, sa povećanjem potrošnje jedne iste robe ukupna korisnost raste, ali je priraštaj
korisnosti sve manji i manji. Pošto priraštaj korisnosti nazivamo marginalnom korisnošću, to
znači da je empirijska zakonitost da marginalna korisnost opada sa povećanjem potrošnje
jedne iste robe.

Dohodak i potrošnja
Odluke o potrošnji donose se pod uticajem niza faktora od kojih se neki stalno javljaju, dok
su drugi slučajni i prolaznog karaktera. Ipak, kada se razgrne sva ta šarolikost konkretnog
ponašanja ostaje utisak da u svemu tome postoji jedna pravilnost koja nam daje za pravo da
tvrdimo da su domaćinstva racionalni potrošači. Ona teže da postignu što bolji položaj u
potrošnji suočavajući se svakodnevno s vrlo čvrstim ograničenjima da ne mogu da potroše
više novca nego što im to raspoloživi dohodak dozvoljava. Svako domaćinstvo je svesno
svojih potreba vezanih za potrošnju roba i dosledno rangira njihovu hitnost i značaj shodno
vlastitim ukusima i željama. Ovakvo rangiranje potreba i potrošačkih želja predstavlja suštinu
preferencija potrošača. Na osnovu njih oni formiraju svoj stav u pogledu kupovina raznih
roba. Moguće su različite kombinacije roba koje mogu u potrošnji da podmire potrebe i da
ostvare isti osećaj zadovoljstva kod potrošača. Kada se te kombinacije koje ostvaruju isti
osećaj korisnosti formalno iskažu dobijamo krive indiferencije. Svaka kriva indiferencije
pokazuje koje sve kombinacije roba ostavljaju potrošače ravnodušnim jer im njihove
promene niti povećavaju niti smanjuju ukupni nivo zadovoljstva. Drugim rečima, potrebe
mogu delimično da se zadovolje i ako se jedna potreba zadovolji u manjoj meri potrošači se
neće osećati nezadovoljno jer su neku drugu potrebu zadovoljili u većoj meri. Gubitak
korisnosti kod jednih potreba može se nadoknadi povećanom korisnošću kod drugih potreba.
Potrošači su kupci roba na tržištu. Oni mogu da zadovolje svoje potrebe samo ako raspolažu
sa neophodnim novčanim sredstvima. U određenom vremenskom periodu raspoloživi
dohodak za potrošnju je data veličina. Potrošači moraju da poštuju to finansijsko ograničenje.
Pojam čvrsto budžetsko ograničenje znači da potrošači ni pod kojim uslovima ne mogu da
potroše na kupovinu roba više novca nego što im to dozvoljava raspoloživi dohodak.

Dohodak >> Budžetsko ograničenje

Suočeni sa finansijskim ograničenjem koje ne mogu da otklone, na jednoj strani, i sa
neograničenim potrebama, na drugoj strani, potrošači moraju da donesu odluke kako da
pomire te dve stvari. Te odluke nisu haotične i protivrečne, nego prate jednu sistematsku
liniju pokušaja da se postigne što veći stepen korisnosti u datim okolnostima. Potrošački

39
izbor jeste jedan formalan termin u ekonomiji koji govori o racionalnom odlučivanju
potrošača o vrsti i količini roba koje su oni spremni i sposobni da kupe i potroše.

Kriva indiferencije >> Budžetsko ograničenje >> Potrošački izbor

Na strani potrošača, suština njihovog odlučivanja sadržana je u potrošačkom izboru. Na strani
tržišta, međutim, rezultat takvog izbora javlja se kao spremnost potrošača da kupe jednu vrstu
roba, umesto neke druge vrste roba, da povećaju ili smanje svoje ukupne kupovine. U tom
smislu potražnja neke robe zavisi kako od njene cene, tako i od dohotka potrošača.

Dohodak >> Potražnja <<Cene

Pošto se ovde radi o odnosu između tri veličine pribećićemo našoj ranijoj praksi da koristimo
ceteris paribus pretpostavku kako bi taj odnos jednostavnije prikazali. Za momenat uzećemo
da je jedna veličina stalna, recimo cene, i posmatraćemo samo vezu između dohotka i
potražnje. Potom ćemo napustiti ovu privremenu pretpostavku i uvešćemo u analizu pored
dohotka i uticaj cena na potražnju.

Potrošački izbor >> Potražnja

Spremnost domaćinstava da kupe određenu količinu roba predstavlja pojavni oblik u kome se
javlja potrošačka tražnja na tržištu. Iza njega nalazi se suština stvari koju opisuje potrošački
izbor. Nije preporučljivo da se pravi konfuzija između pojavnog oblika i suštine stvari. Ovde
se, naravno, ne radi o dijalektici nego o tržištu, ali ako želimo da shvatimo zašto se neke
stvari na tržištu odvijaju baš tako kako ih vidimo, onda je veoma korisno da stalno imamo na
umu da iza pojavnog oblika stoji neka suština stvari. Kod potrošačke tražnje to je potrošački
izbor i uspostavljanje ravnoteže pojedinačnog potrošača u njegovoj potrošnji.
Na Grafu 11 (a) ponovili smo naše znanje o tome kako pojedinačni potrošač postiže
ravnotežu u svojoj potrošnji. Budžetska linija pokazuje sve moguće kombinacije roba (mleka
i cigareta) koje potrošač može da kupi iz svog raspoloživog dohotka. Kriva indiferencije pak
pokazuje koje sve kombinacije u potrošnji ovih roba daju domaćinstvu isti nivo korisnosti.
Racionalni potrošač nastoji da iz datog dohotka izvuče maksimum korisnosti u potrošnji.
Zato je njegov ravnotežni položaj u tački E gde se kriva indiferencije dodiruje sa budžetskom
linijom. Tu je postignuta najviša moguća korisnost za dati nivo dohotka.
Naravno, što je viši nivo korisnosti, to se kriva indiferencije pomera naviše. Takođe, što je
viši nivo raspoloživog dohotka, to se i linija budžetskog ograničenja pomera naviše. Potrošač
ima veći dohodak i može da kupi više i jedne i druge robe. Ova situacija je prikazana na
Grafu 11 (b). Pri datom dohotku, naprotiv, veća kupovina jedne robe zahteva manju kupovinu
druge robe kao što to pokazuje primer na Grafu 11 (a).
Porast dohotka povećava mogućnosti kupovine i jedne i druge robe i zato se linija budžetskog
ograničenja pomera naviše. To omogućava da se postignu viši nivoi korisnosti prikazani
višim krivima indiferencije. Za svaki nivo dohotka potrošač traži svoj najbolji položaj i te
njegove odluke obrazuju rastuću krivu potrošačkih rashoda ili potrošačkih izdataka. S
porastom dohotka raste potrošnja svih roba i povećavaju se potrošački izdaci.

Rast dohotka >> Rast izdataka >> Rast potrošnje

Pad dohotka >> Pad izdataka >> Pad potrošnje

40
Između novčanog dohotka i izdataka na potrošnju postoji čvrsta veza. Što je veći novčani
dohodak veći su i novčani izdaci. Na Grafu 11 (b) rastu rashodi i za kupovinu mleka i za
kupovinu cigareta. Rast jednih i drugih izdataka ne mora da bude ravnomeran, tako da kroz
njihov porast istovremeno može da se odvija i proces supstitucije jedne robe za drugu robu.
Slika nam sugeriše da će naš hipotetički potrošač brže da povećava potrošnju mleka, nego
upotrebu cigareta. No, to ovog momenta nije bitno. Važno je da definišemo pojam normalnih
roba.

Graf 11. Kriva potrošačkih rashoda i potrošački izbor

Na slici (a) budžetska prava pokazuje sve moguće kombinacije mleka i cigareta koje potrošač može da kupi za
dati dohodak. Kriva indiferencije pak pokazuje koje su to kombinacije mleka i cigareta koje daju potrošaču isti
nivo korisnosti. Ravnoteža u potrošnji se postiže kada potrošač izabere tačku E (2 paklice cigareta i 4 litra
mleka). Slika (b) pokazuje da se sa porastom dohotka povećavaju mogućnosti kupovine i jedne i druge robe i
zato se linija budžetskog ograničenja pomera naviše. To omogućava da se postignu viši nivoi korisnosti
prikazani višim krivima indiferencije. Za svaki nivo dohotka potrošač traži svoj najbolji položaj i te njegove
odluke obrazuju rastuću krivu potrošačkih rashoda. S porastom dohotka rastu rashodi za potrošnju svih roba.

Mnoge robe imaju svojstva normalnih roba. Kada domaćinstva raspolažu većim dohotkom
kupuju bolja kola, više pažnje posvećuju lepom oblačenju, daju više novca za zabavu i
putovanja. Dakle, kola, odeća, bioskopske i avionske karte su primeri normalnih roba.
Nasuprot njima nalaze se inferiorne robe.
Primer za inferiorne robe su polovna kola ili markice za gradski prevoz. Ljudi smanjuju
kupovinu polovnih kola kada im raste raspoloživi dohodak i više se voze kolima po gradu
nego što koriste usluge gradskog javnog prevoza. Slična je situacija sa mesom lošijeg
kvaliteta. Povećani dohodak omogućava kvalitetniju ishranu i porodice prelaze na kupovinu
kvalitetnijih vrsta mesa.
Postoje i robe kojima se zadovoljavaju osnovne životne potrebe čija potrošnja se ne menja s
promenom dohotka. Te robe nazivamo nužnim potrošnim robama. Možda bi primer s hlebom
odgovarao takvim robama, jer se stiče utisak da određenu količinu ove namirnice moramo da
kupujemo bez obzira koliki nam je novčani dohodak.

41
Efekat dohotka i efekat supstitucije
Kriva potražnje ima opadajući oblik, što znači da svaki porast cene dovodi do pada potražnje,
pri datom nominalnom dohotku potrošača, odnosno da svaki pad cene izaziva rast potrošnje.
Ova veza je intuitivno jasna i empirijski lako proverljiva. Ako raste cena cigaretama mnogi
pušači počinju da smanjuju svoje kupovine, da prelaze na potrošnju jeftinijih cigareta slabijeg
kvaliteta ili, čak, prestaju da puše. Skupe cigarete postaju manje atraktivne za pušače i oni
reaguju smanjujući svoje kupovine. Zaključak na osnovu iskustva je dovoljan da prihvatimo
stav da promena cene cigareta utiče na njihovu potražnju.
Ipak, tu nije kraj cele priče ukoliko hoćemo da budemo potpuno precizni. Cena cigareta ne
utiče samo na potrošnju cigareta, nego istovremeno utiče i na potražnju za drugim robama.
Razlog tome leži u činjenici da promena cene jedne robe menja realni dohodak potrošača na
osnovu čega se menja njegova sposobnost da više ili manje plati druge robe. Zbog toga
ekonomisti razdvajaju ukupan efekat promene cene jedne robe na dva dela: na efekat dohotka
i na efekat supstitucije.

Efekat dohotka
Pad robnih cena povećava realni dohodak potrošača. Potrošači mogu više roba da kupe za isti
novčani dohodak. Proces koji stvara efekat dohotka u potrošnji ima tri etape: (1) cena neke
robe pada, što prouzrokuje (2) porast realnog dohotka potrošača, na osnovu čega (3) raste
njegova potražnja. Normalno, ovaj proces deluje i obratno. Kada raste neka cena, pada realni
dohodak potrošača, a sa njim i njegova potražnja.
Veličina ovog efekta zavisi od visine promene cene i od udela tih izdataka u ukupnim
potrošačkim rashodima. Ako neko puši s vremena na vreme i kupuje samo jednu paklicu
cigareta nedeljno, sasvim je sigurno da promena cena cigareta neće mnogo da promeni
njegov realni dohodak. Ako je pak strastveni pušač koji ne može dnevno da prodje bez tri
pakle cigareta, onda je svakako udeo troškova za duvan u ukupnim porodičnim izdacima
veoma velik. Zato svaka promena cena cigareta menja njegovu realnu kupovnu moć za
drugim robama.

Efekat supstitucije
Kada se cena jedne robe promeni u odnosu na cenu neke druge robe kažemo da je došlo do
promene relativnih cena. Ako dođe do pada cene jedne robe u odnosu na neku drugu robu
potrošači će više kupovati robu sa nižom relativnom cenom. Dakle, u ovom slučaju dolazi do
zamene potražnje one robe čija je cena ostala ista, s povećanom potražnjom druge robe čija je
cena opala i to potpuno nezavisno od promena u realnom dohotku.
Efekat dohotka i efekat supstitucije u potrošnji često idu zajedno i podstiču jedan drugog i
dosta je teško da se u praksi razdvoje.

Tržišna tražnja
Do sada smo posmatrali ponašanje jednog izolovanog potrošača i njegove reakcije na
promenu cena i novčanog dohotka. Kao rezultat dobili smo njegovu krivu potražnje koja se
naziva pojedinačnom ili individualnom krivom tražnje, jer opisuje namere kupovina roba samo
jednog jedinog potrošača. Na tržištu, međutim, ne postoji samo jedan kupac. Postoji veliki
broj kupaca i mi pretpostavljamo da su svi oni racionalni potrošači koji na sličan način
reaguju na promene cena i dohodaka. Kažemo na sličan način, a ne na isti način, jer je svako
domaćinstvo centar odlučivanja za sebe i jer svaki pojedinac ima svoje posebne želje, ukuse i

42
navike u potrošnji. U tom smislu jačina njihove reakcije na promene cena i dohodaka se
menja od slučaja do slučaja, ali je opšti način njihovog ponašanja sličan.
Za tržište jedne robe, recimo za tržište mleka, od interesa su svi kupci. Svako od njih kupi
svoj deo roba i tek oni svi zajedno mogu da kupe ukupnu količinu ponuđenih roba na
prodaju. Zato je važno da sve kupce jedne robe posmatramo zajedno. Njihove pojedinačne
tražnje obrazuju tržišnu tražnju za odgovarajućom robom.
U Tabeli 5 dat je hipotetički primer obrazovanja tržišne tražnje za mlekom. Neka postoje
samo dva lica, lice A i lice B, koja kupuju mleko. Svako od njih ima svoje posebne želje u
pogledu kupovine mleka koje zavise od kretanja cene mleka. Ukupna tržišna tražnja
predstavlja zbir njihovih pojedinačnih tražnji.
Tabela 5. Mesečna tražnja na tržištu mleka

Cena u dinarima Potražnja lica A Potražnja lica B Ukupna tražnja

0 15 10 25
1 10 7 17
2 5 3 8
3 0 0 0

Na Grafu 12 prikazane su njihove krive potražnje i način obrazovanja tržišne krive tražnje.
Za datu cenu horizontalno se sabiraju količine koje su oba kupca zajedno spremna da kupe za
određeno vreme. Kada dolazi do promene cena, svaki potrošač za sebe reaguje i menja svoje
odluke o potrošnji, s tim da se zbir njihovih promena odražava na tržišnu tražnju. Za
formiranje cena na nekom posebnom tržištu, kao što je tržište mleka, od interesa je tržišna
tražnja svih potrošača. U svakodnevnom životu prodavci roba susreću se s tržišnom tražnjom
i njene reakcije na promenu cena određuju količinu prodatih roba.

Graf 12. Tržišna kriva tražnje.

Količina kupljenog mleka i količina ponuđenog mleka na prodaju dve su objektivne veličine
koje se lako prepoznaju na tržištu i koje kao takve utiču na promenu cena. Na tržištu se ne
prepoznaju subjektivne namere i želje kupaca. Međutim, mi ne smemo da zaboravimo da se
iza njihovih odluka krije veliki broj prilagođavanja svakog pojedinačnog potrošača koji želi
da postigne najbolji položaj u svojoj potrošnji.

43
JEDNAKOST TRAŽNJE I PONUDE KAO IZRAZ RAVNOTEŽE
Analizirajući problem zavisnosti tražnje od cena, nužno smo istakli osnovna saznanja
filozofije marginalizma u izrazu koncepta budžetskog organičenja i konceptom indiferencije.
Jedinstveno stanovište koje smo istakli u taj mah bilo je da pojedinac kao racionalno biće teži
maksimizaciji ukupne korisnosti, ali koja je predominantno određena veličinom dohotka i
nivoom cena, kao i nizom drugih faktora. Ovoga momenta međutim, od velike je koristi
primeniti pravilo ceteris paribus i istaći zavisnost tražnje isključivo od cene.
Ovo pravilo ćemo primeniti i pri analizi ponude, tj istaći zavisnost ponude isključivo od cena.
Osnovni nalaz naših napora u identifikaciji zavisnosti tražnje od cena bio je da promene cena
utiču obrnuto srazmerno na promene tražnje. Tako, rast cena obara tražnju a njihov pad
povećava tražnju. Upravo je ova fundamentalna zavisnost bazirana na dejstvu zakona
opadajuće granične korisnosti.
Isto tako, identifikujući osnovnu vezu između cena i ponude, konstatovali smo njihovu
direktnu proporcionalnost, a što je u osnovi opredeljeno rastućim graničnim troškovima.
Razume se, i ova zavisnost je ustanovljena primenom marginalističkih koncepata krive
jednakih troškova i izokvante.
Otuda je dD/dp < 0 i dS/dp>0, ili drugačije rečeno, iste autonomne promene cena na tražnju
deluju u smislu njenog opadanja, a na ponudu u smislu njenog porasta.
Šta je ideja tržišne ravnoteže?
To je upravo pronalaženje cene koja će proizvesti snage smanjenja tražnje (količine) neke
robe, sa snagama koji utiču na povećanje ponude neke robe. Ako kriva tražnje ima negativan
nagib (što smo već više puta isticali), a kriva ponude pozitivan nagib, sasvim je razumljivo da
postoji neka tačka gde se one seku, gde su one jednake, a cena pri tom uslovu ravnotežna je
cena. To je ona cena koja je proizvela jednake snage smanjenja tražnje sa snagama povećanja
ponude neke robe. Upravo ova i ovakva cena (ravnotežna cena) može biti stabilna.
Jednakost tražnje i ponude u realnom svetu ne postoji i u tom smislu je ona čista teorijska
konstrukcija. Realan svet nas upućuje na nejednakosti tražnje i ponude.
Sada je veoma značajno objasniti dva domena, onaj ispod ravnotežne cene P, odnosno raspon
tačaka A i B kao i onaj iznad ravnotežne cene, tj. raspon tačaka C i D.
Analizirajmo Graf 13.

44
 Graf 13. Tržišna (ne)ravnoteža
Raspon tačaka A i B govori da pri ceni P1 tražnja je veća od ponude. Ovaj odnos upućuje na
stanje na tržištu da pri toj ceni P1, neće svi kupci moći zadovoljiti svoje potrebe. Ovakav
ambijent na tržištu pred kupce postavlja rešenje, ako ne žele da ostanu uskraćeni za kupovinu
roba, moraće ponuditi veću cenu. I upravo ovaj konkurentski odnos među kupcima dovodi do
pomeranja cene P1 ka P, odnosno ostvarenja ravnotežne cene P i na ovaj način jednakosti
tražnje i ponude.
Domen iznad ravnotežne cene P, odnosno tačke E, koja izražava jednaku tražnju i ponudu,
dijametralno je suprotan u odnosu na već opisani. Tu je tražnja manja od ponude, a cena koja
odgovara tom odnosu količina je cena P2. Ovde se konkurentski odnos vodi među
prodavcima, koji, da bi uopšte realizovali svoje količine moraju obarati cene, tj. P2 će težiti P.
Posledica je uspostavljanje jednakosti tražnje i ponude.
ELASTIČNOST TRAŽNJE

Zašto nas interesuje tržišna tražnja? Prvi odgovor je očigledan. Ljudi žele da zadovolje svoje
potrebe i cela ekonomska aktivnost je, na kraju krajeva ,usmerena ka tom cilju. Visina tržišne
tražnje pokazuje ukupne platežno sposobne potrebe za odgovarajućom robom. U tom smislu
ona je indikator ljudskih želja i preferencija.
Drugi odgovor je manje očigledan, ali izuzetno važan, ako želimo da razumemo praktičnu
organizaciju privrednog života. Da bi se podmirile potrebe, neko mora da proizvodi robe.
Proizvodnja roba podleže određenim pravilima od kojih je pravilo profitabilnosti direktna

45
posledica privatne svojine. Preduzeća proizvode i prodaju robu ako, i samo ako, na tome
mogu da zarade, a ne zbog toga što je roba nužna za zadovoljavanje ljudskih potreba. Zato je
za njih stanje tražnje na tržištu važna informacija bez koje ne mogu da procene da li će
njihova proizvodnja biti prodata ili će završiti negde na otpadu suvišnih roba. U tom smislu,
reakcije tražnje na promenu cena direktno uslovljavaju odluke proizvođača o strategiji
proizvodnje i prodaje.
Na osnovu našeg dosadašnjeg znanja možemo da pretpostavimo da će obaranje cene jednog
proizvoda dovesti do porasta potražnje za njim. Mi, na drugoj strani, još uvek ne znamo da li
će takvo povećanje prodaje roba doneti veću zaradu proizvođaču ili neće. Ona informacija
koja nam nedostaje naziva se elastičnost tražnje. To je u stvari stepen reakcije tražnje na
promenu tržišnih cena. U pojedinim slučajevima takva reakcija je burna. U drugim
slučajevima ne mora da znači da će obaranje cena doneti neki novi profit. U svakom slučaju,
to ne možemo da utvrdimo dok tačno ne znamo kakva je elastičnost potrošačke tražnje za
odgovarajućom vrstom proizvoda.
Postoji cenovna i dohodna elastičnost tražnje. U oba slučaja merimo promenu tražnje u odnosu
na promenu cena ili dohodaka, pod uslovom da svi ostali faktori ostanu neizmenjeni.
Elastičnost tražnje u odnosu na cene po definiciji je jednaka odnosu relativnih promena
tražnje i relativnih promena cena. Otuda,

Eq,p= -(∆Q/Q)/(∆P/P) = -(∆Q*P)/(∆P*Q)= -(∆Q/∆P)/(Q/P)

pri čemu je Q tražnja, a P cena. Interesantno je uočiti da se elastičnost tražnje u odnosu na
cene predstavlja kao odnos granične i prosečne veličine.
Znak elastičnosti tražnje je obično negativan pošto krive tražnje imaju uvek negativan nagib.
Međutim, postaje zamorno ako se stalno upućuje na elastičnost kao na minus nešto - ili -
nešto drugo, pa je uobičajeno da se u usmenim razmatranjima radije upućuje na elastičnost 2
ili 3 nego na -2 ili -3... Drugi problem sa negativnim brojevima nastaje kada upoređujemo
veličine. Da li je elastičnost -3 veća ili manja od elastičnosti od -2? Sa algebarskog stanovišta
-3 je manje od -2, ali ekonomisti imaju običaj da kažu da je tražnja koja ima elastičnost -3
elastičnija od one koja ima elastičnost -2.
Zavisno promenljiva (elastičnost) biva određivana nezavisnom promenljivom (odnos
relativnih promena tražnje i cena) pri čemu elastičnost može biti jednaka jedan, veća od jedan
ili manja od jedan ali sa negativnim predznakom.
Kad je odnos relativnih promena tražnje i cena jednak tada govorimo o jediničnoj
elastičnosti; intenzivniji rast cena u odnosu na tražnju znači elastičnost manju od jedan; veći
relativni rast tražnje u odnosu na cene znači elastičnost veću od jedan.
Međutim, pored ova tri slučaja elastičnosti moguća su i sledeća dva koja predstavljaju
ekstremne odnose promene tražnje uzrokovane promenom cena. Naime, tražnja je potpuno
neelastična kada promena cena nema za posledicu promenu tražnje, tražnja ostaje na istom
nivou. Zato mi i kažemo da je kriva tražnje u ovom slučaju paralelna sa ordinatnom osom.
Tražnja je potpuno elastična kada vrlo mala promena cene ima za posledicu beskrajno velike
promene u tražnji. Recimo, mali rast cena izaziva beskonačno veliki pad tražnje i praktično je
svodi na nulu, a mali pad cene ovu beskonačno povećava. Otuda ovaj elasticitet predstavlja
pravu liniju paralelnu sa apscisnom osom.

46
Za izračunavanje elasticiteta tražnje, u jednoj tački, razume se, služi nam prethodno
definisana jednačina elasticiteta.
Zavisnost tražnje od cena često se predstavlja linearnom funkcijom Q=b-aP, odnosno njenim
geomerijskim oblikom prave linije sa negativnim nagibom.
Prilikom izračunavanja koeficijenta elastičnosti u jednoj tački treba voditi računa, odnosno ne
mešati nagib prave sa elasticitetom tražnje u odnosu na cene.
Izraz koji definiše elastičnost tražnje u odnosu na cene možemo napisati i ovako:

Eq,p=(∆Q/Q)/(∆P/P) = (∆Q*P)/(∆P*Q)= (1/nagib)*(P/Q)

Naime, nagib krive tražnje je po definiciji ∆P/∆Q . U prethodnom izrazu mi nemamo odnos
prirasta cene i prirasta količine (tražnje), već obrnut odnos, prirast količine i prirast cene.
Otuda, nama je potreban recipročan izraz nagiba, dakle 1/nagib što u stvari predstavlja
∆Q:∆P ,a zajedno sa odnosom cene i količine predstavlja izraz elastičnosti tražnje u odnosu
na cene.
Nagib prave linije je jednak u svim tačkama, pa prema tome i 1/nagib je jednak u svim
tačkama prave linije.
Uzmimo jednu lineralnu funkciju:
Q= 12-2P
Ako je P=0, tražnja (Q) je 12. Ako je tražnja 0, P=6, a rešenje je dobijeno rešavajući
jednačinu po P. Uvek možemo pri zadatom nivou cene odrediti neki nivo tražnje.
Predstavimo ovo i grafički:

Graf 14. Elastičnost tražnje

47
Ako cena neke robe padne sa prvobitnih šest dinara na pet dinara po jedinici robe, tražnja će
porasti za 2 jedinice robe. Dakle, pri ceni 5 dinara identifikovana je tražnja za nekom robom
od 2 jedinice robe. Nagib tražnje je -1/2, i on je jednak u svim tačkama na pravoj liniji.
Cenovna elastičnost tražnje po definiciji operiše sa recipročnom veličinom nagiba prave linije
koji je, razume se, isto tako jednak za sve tačke na pravoj liniji. Prema tome, kvantifikacija
ovoga elastiticeta podrazumeva iznalaženje reciproka nagiba prave linije (1/nagib), ali i
pretpostavljene nivoe cena i njima odgovarajuće nivoe tražnje, dakle, odnose cena i količina
(P:Q).
Na ovoj osnovi možemo izranunti cenovnu elastičnost u bilo kojoj tački.
Eq,p= (1/nagib)*(P/Q)
Pri ceni 5 dinara i tražnji 2 jedinice robe cenovna elastičnost je:
Eq,p= -2*(5/2)= -5
a pri ceni 1 dinar i tražnji 10 jedinica robe:
Eq,p= -2*(1/10)= -1/5
Pri ceni 3 dinara i tražnji 6 jedinica robe, cenovna elastičnost je jedinična:
Eq,p=- -2*(3/6)= -1
Da se primetiti da je cenovna elastičnost pri višim cenama u odnosu na cenu gde je cenovna
elastičnost jedinična, veća od 1, a pri nižim cenama manja od 1. Samuelson je naveo razloge
ove pojave: ,,Kod elastičnosti tražnje radi se o procentualnim promenama cene i količine, pa
u gornjem delu ove prave srazmerno mali pad cene izaziva srazmerno visok porast tražene
količine, a u donjem delu, gde je cena već na niskom nivou, a količina obratno dobila velike
srazmere, nove sve veće procentualne promene u ceni imaju za efekat sve manje procentualne
promene u količini“.
Bitno je naglasiti da je elasticitet tražnje u odnosu na cene u bilo kojoj tački na krivi tražnje,
različit od tačke do tačke, a što je uzrokovano nepromenjenim odnosom 1/nagib (on je jednak
u svim tačkama), već promenljivim odnosom cene i količine, (P/Q).
Za razliku od utvrđivanja cenovne elastičnosti u jednoj tački, koji problem smo objasnili
upravo u prethodnom izlaganju, često se postavlja problem identifikacije i tzv. lučne
elastičnosti ili cenovne elastičnosti u jednom luku. O čemu je reč?
U realnom životu promena cena i količina (tražnje) ne teče po veličinama beskonačno malim,
već smo u situaciji da vidimo da cene rastu znatnije što, razume se, ima svoga odraza na
tražnju.
Uzmimo jedan primer: ako su cene na nivou od 10, a odgovarajuća tražnja recimo 100
jedinica robe, pa sada dođe do promene cena, cene od 10 za jedinicu robe opadnu na 5, a
tražnja sa 100 poraste na 300 jedinica robe. Ono što je očigledno je da su cene pale na 1/2
svoje prvobitne veličine, a tražnja porasla tri puta.
Primenimo li formulu za izračunavanje cenovne elastičnosti u jednoj tački, na parove
podataka ( P1=10, P2=5; Q1=100, Q2=300) dobićemo dva potpuno različita rezultata, a u
zavisnosti od toga šta nam je osnovica za izračunavanje (Q i P). Ako je to za tražnju Q1=100 i
cenu P1=10 tada je cenovna elastičnost:

48
Eq,p=(∆Q/Q)/(∆P/P)=(200/100)/(5/10)=4
Ako je osnovica Q2=300 i cena P2=5, tada je cenovna elastičnost:
Eq,p=(∆Q/Q)/(∆P/P)=(200/300)/(5/5)=0,66
Kada je reč o utvrđivanju cenovne elastičnosti tražnje u odnosu na ove dve tačke u kom
rasponu kriva tražnje poprima oblik koji nije prava linija, prihvatljivo je tada primeniti
sledeću formulu (lučna elastičnost):

Eq,p=((P1+P2)*(Q2-Q1)/2)/((Q1+Q2)*(P1-P2)/2)= (P1+P2)*(Q2-Q1)/(Q1+Q2)*(P1-P2)
Na ovaj način je implicite, razlika između dve tačke na krivi tražnje učinjena linearnom.
Dakle,
Eq,p=(10+5)*(300-100)/(100+300)*(10-5)=6/4=1,5
Pošto tržište izražava sistem sveopšte zavisnosti tražnje i cena, često se u ekonomskim
analizama postavlja zahtev za identifikacijom cenovne elastičnosti tražnje robe Y
determinisane promenom cene robe X. Reč je u stvari o unakrsnoj elastičnosti koja govori o
promeni tražnje jedne robe uzrokovanoj promenama cena neke druge robe. Ovom i ovakvom
zavisnošću mogu se analizirati i utvrditi činjenice, da li je reč o odnosima supstitucije ili
odnosima komplementarnosti.
Formula za kvantifikaciju ove zavisnosti ili koeficijent unakrsne elastičnosti data je sledećim
izrazom:

Eqy,px=(∆Qy/Qy)/(∆Px/Px) = (∆Qy*Px)/(∆Px*Qy) <=> 0

Opšta zavisnost tražnje i cene je obrnuto srazmerna, pggo znači da pad cene ima za posledicu
rast tražnje. U obrnutom slučaju obrnuto. Ali, pad cene jedne robe (recimo robe X) može da
ima za posledicu kako rast tražnje (redimo robe Y), isto tako može da ima za posledicu njen
pad. Ako su promene istosmerne, recimo pad cena robe X ima za posledicu pad tražnje za
robom Y (oba prirasta, ∆Qy i ∆Px, u formuli unakrsne elastičnosti su negativna), tada
govorimo o pozitivnoj veličini koeficijenta unakrsne elastičnosti (veća od 0), a robe
predstavljaju supstitute. Ako pri padu cene robe X tražnja za robom Y poraste, koeficijent
unakrsne elastičnosti je negativan (manji od 0), jer je prirast cene ∆Px negativan, a prirast
tražnje ∆Qy pozitivan broj, a tada govorimo o robama komplementima, odnosno
komplementarnim robama. Ako je reč o autonomnim i nezavisnim promenama cena i tražnje
tada je koeficijent unakrsne elastičnosti jednak 0.
Interesantan primer za robe supstitute je primer različitih vrsta mesa. Recimo, pad cene ribe
ima za posledicu pad tražnje za telećim mesom. Riba koja je postala jeftinija supstituiše
teleće meso koje je skuplje.
Dobar primer za komplementarne robe čiji je koeficijent unakrsne elastičnosti negativan broj
jeste primer automobila i benzina. Naime, pri padu cene automobila to će imati za posledicu
porast tražnje benzina, isto tako i obratno.
Pošto je uticaj cenovne elastičnosti tražnje presudan za krajnji efekat promene cena na
ukupan prihod preduzeća koja prodaju datu robu, od interesa je da znamo koji faktori utiču na
formiranje odgovarajuće elastičnosti tražnje u odnosu na cene.

49
1. Postojanje supstituta. Supstituti su robe koje dobro zamenjuju potrošnju neke druge robe.
Klasičan primer supstituta za puter jeste margarin. Mnogo slabiji supstitut je gradski prevoz u
odnosu na privatan transport. Ako postoje robe bliski supstituti, onda valja očekivati veću
elastičnost tražnje u odnosu na cene.

2. Veličina rashoda. Nemaju sve robe podjednake udele u potrošnji domaćinstava. Neke
robe zauzimaju veliki udeo rashoda u porodičnom budžetu i kod njih je dohodni efekat
promene cena veliki. Druge robe uzimaju mali prostor u porodičnom budžetu i njihov
dohodni efekat je mali. Što je manji udeo potrošačkih rashoda u budžetu, to je veća
verovatnoća da će elastičnost tih roba biti manja.

3. Vrsta roba. Kod normalnih roba efekat dohotka podstiče efekat supstitucije i valja
očekivati veću elastičnost tražnje. Kod inferiornih roba efekat dohotka deluje nasuprot efektu
supstitucije i kod njih je manja elastičnost supstitucije u odnosu na cene.
4. Vreme. Kod potrošnje pojedinih roba potrebno je vreme da se izvrše preraspodele rashoda
u porodičnom budžetu. Što je duže vreme prilagođavanja, to je manja elastičnost potražnje.

Elastičnost tražnje u odnosu na dohodak

Za identifikaciju osnovnih pitanja elastičnosti tražnje u odnosu na dohodak, polazimo od
pretpostavke da je sve rečeno o zavisnosti tražnje i dohotka u našim prethodnim
razmatranjima u celosti apsorbovano.
Na toj osnovi odmah možemo istaći nužnu zavisnost tražnje od dohotka i dohodnu elastičnost
izraziti po sledećoj formuli:
Eq,m=(∆Q/Q)/(∆M/M) = (∆Q*M)/(∆M*Q) ≠ 0
gde je Q tražnja, a M dohodak.
Pri pretpostavci rasta dohotka, tražnja može da raste uzrokovana porastom dohotka, ali može
i da opada. Ako ona opada pri rastu dohotka, odnos dva prirasta je negativan (∆Q je
negativno, a ∆M pozitivno) pa je EQ,M <0. Ovde je reč o tzv. inferiornim dobrima.
Ako rast dohotka ima za posledicu porast tražnje, tada je odnos dva prirasta pozitivna
veličina (∆Q je pozitivna veličina, ali i ∆M), te je elastičnost tražnje u odnosu na dohodak
veća od 0. To su tzv. normalna (superiorna) dobra.
Od interesa je istaći još jedan aspekt analize dohodovne elastičnosti. Naime, sa rastom
dohotka dolazi do strukturnih promena u potrošnji pri čemu raste relativan značaj tzv.
luksuznih dobara, a opada relativnih značaj tzv. osnovnih dobara ili nužnih dobara za život.
Luksuzna dobra imaju dohodovnu elastičnost veću od 1 (jer sa rastom dohotka tražnja raste
intenzivnije), a osnovna dobra manju od 1 (jer sa rastom dohotka tražnja raste sporije).

50
 TRŽIŠTE NEPOKRETNOSTI U REPUBLICI SRBIJI

Ekonomija se bavi time kako pojedinci, firme, država i druge organizacije u društvu donose
odluke i kako te odluke određuju način na koji se upotrebljavaju društveni resursi. U planskoj
ekonomiji država daje odgovore na ključna ekonomska pitanja: šta se proizvodi i u kojoj
količini, na koji način se dobra proizvode i za koga se dobra proizvode. U tržišnoj ekonomiji
državna uprava postavlja sveobuhvatni zakonski okvir, dok proizvođači sami odlučuju šta će,
u kojoj meri, i na koji način proizvoditi, odlučuju o platama zaposlenih i svim ostalim
pitanjima u interakciji sa akterima na tržištu. Najzatupljeniji oblik ekonomije u savremenom
razvijenom i demokratskom svetu jeste mešovita ekonomija, u kojoj i privatni i javni sektor
igraju važne uloge. Tako da proizvođači u okviru određenih granica koje postavlja javni
sektor proizvode ono što žele, koriste proizvodne metode koje im odgovaraju, i plasiraju ih
korisnicima u skladu sa njihovim prihodima. Uticaj javnog sektora u različitim državama
može biti različitog obima, tako da neke države više teže otvorenom tržištu, a neke imaju
snažan uticaj javnog sektora (npr. Skandinavske zemlje).
Cene se u ekonomijama zasnovanim na tržištu formiraju na osnovu tržišnih sila: ponude i
potražnje. Ove sile odražavaju količinu proizvoda koju će pojedinci ili firme želeti da
prodaju, odnosno kupe po određenoj ceni. Cena je nerazdvojivo vezana za vremenski
trenutak u kome se odigrala na tržištu, i karakteriše je promenljivost u vremenu. Termini
cena, vrednost i trošak objašnjavaju različite aspekte vezane za proizvode. Cena jeste
(ostvarena) količina novca razmenjena na tržištu za određen proizvod. Vrednost ima različite
aspekte, a najkorišćenija je tržišna vrednost kod koje je u pitanju procena ili predviđanje cene
koja bi se ostvarila na otvorenom tržištu. Trošak je količina novca potrebna da bi se napravio
neki proizvod (odnosno obezbedila usluga). Proračuni vrednosti i troškova se vrše
korišćenjem parametara sa tržišta i, kao i cena, vezani su za trenutak u vremenu.
Tržišta nepokretnosti se dosta razlikuju od ostalih tržišta, i zbog uslova koji na njima vladaju
nikada nisu smatrana za potpuno efikasna tržišta. Neki od uslova su: generlno nepostojanje
uniformnosti (dve nepokretnosti nikada nisu identične), obično postoji samo nekoliko kupaca
i prodavaca koji su u isto vreme zainteresovani za neku vrstu nepokretnosti na jednoj lokaciji,
postoji puno različite regulative i uticaja privatnog sektora koji ograničavaju tržište, aktivnost
tržišta ima veliki uticaj na sile ponude i potražnje i drugi. Na tržištima nepokretnosti se
odigrava razmena prava na nepokretnostima za novac ili neko drugo dobro. Tržišta su
podeljena na kategorije u zavisnosti od tipa nepokretnosti i njihove privlačnosti učesnicima
tržišta. Zatim su te kategorije podeljene na podtržišta koja odgovaraju prioritetima kupaca i
prodavaca.
U ovom radu pažnja će prvenstveno biti posvećena ostvarivanju osnovnih ciljeva tržišne
ekonomije u Republici Srbiji u sferi tržišta nepokretnosti. I to razvojem tržišta nepokretnosti
kroz izgradnju i punu implementaciju Registra prometa, koji će obezbediti transparentnost
tržišta i uslove za slobodno formiranje cena pod uticajem ponude i potražnje.

Stanje na tržištu nepokretnosti

Republika Srbija je zemlja u tranziciji, što znači da se odlučila na prelazak sa planske na
tržišnu, odnosno mešovitu ekonomiju. Ono što je osnovna karakteristika tržišta nepokretnosti
u zemljama u tranziciji jeste da je ono u razvoju. Tržište u razvoju ima više problema: nije
transparentno pa ne postoje tržišne informacije, turbulentno je – i neznatne promene na njemu
izazivaju nagle skokove i padove, mogući su različiti neprimereni uticaji pa cene mogu

51
značajno da variraju, i drugi. Tržište nepokretnosti je zbog svoje prirodne ograničene
efikasnosti osetljivije na negativne uticaje.
Neki od uslova da bi tržišta nepokretnosti bila stabilna, otvorena i konkurentna u najvećoj
mogućoj meri su dobro definisana prava na nepokretnostima i dobro razvijen sistem za
upravljanje nepokretnostima, kao i dostupne, pouzdane i potpune informacije sa tržišta.
Uslovi koji su direktno vezani za tržište su slobodno priključivanje i napuštanje tržišta,
dobrovoljno učešće i postojanje što većeg broja kupaca i prodavaca u isto vreme.
U Republici Srbiji je 2012. godine završen proces uspostavljanja Katastra nepokretnosti kao
jedinstvenog registra o nepokretnostima i pravima na njima što stvara povoljniju klimu za
razvoj tržišta nepokretnosti. Nakon uspostavljanja katastra nepokretnosti treba obezbediti
kompletnu pokrivenost teritorije digitalnim katastarskim planovima, kao i usmeriti razvoj
registra na način da se podaci što više približavaju de facto stanju.
Sistem administracije nepokretnosti je još uvek rascepkan u različitim upravnim i drugim
organima. Zbog toga je integracija podataka vezanih za tržište nepokretnosti iz postojećih
registara veoma težak posao sa niskim rezultatima. Do samog kraja 2012. godine informacije
sa tržišta nepokretnosti nisu organizovano i sistematično beležene ni u jednom (nacionalnom)
registru, a ni sada nisu javno dostupne tako da je osnovna karakteristika tržišta nepokretnosti
u Republici Srbiji netransparentnost. Tok informacija sa tržišta nepokretnosti kroz različite
organe je prikazan na Slici 1.
Slika 1. Tok informacija o kupoprodaji

Upis nepokretnosti i
• Kupac i Sudska overa
prava
prodavac
• (Agencija za • Poreska uprava • Lokalna
promet) Uprava javnih
• Republički prihoda
• (Banka)
• Javni beležnici geodetski
• (Procenitelj) zavod

Kupoprodaja Poreska overa Porez na imovinu

Moguće je doći do određenih posrednih podataka sa tržišta iz baza Poreske uprave iz

postupka utvrđivanja poreske osnovice za prenos apsolutnih prava na nepokretnostima. Kako
u navedenom poreskom postupku nije osnovni zadatak prikupljanje podataka sa tržišta, i još
više kako baze Poreske uprave nisu povezane sa bazom katastra nepokretnosti ni adresnog
registra kvalitet podataka o tržišnim cena i prometovanim nepokretnostima u njima nije na
potrebnom nivou. Identifikacija i lokacija velikog procenta prometovanih nepokretnosti je ili
teška ili nemoguća. I pored toga, ova baza je jedini način da se dođe do bilo kakvih podataka
sa tržišta nepokretnosti za celu teritoriju Republike Srbije ali nije javna.
Neki podaci sa tržišta postoje i u posebnoj evidenciji o ugovorima o prometu nepokretnosti
koji su podneti radi overavanja potpisa ugovarača. Ova evidencija se vodi u Osnovnim

52
sudovima od januara 2010. godine prema dopunama zakona o prometu nepokretnosti. I ovi
podaci, kao ni oni u Poreskoj upravi, nisu povezani sa bazom katastra nepokretnosti ili
adresnim registrom. Ovoj evdenciji, koja beleži neke od podataka sa tržišta, pretežno vezane
za prometovane nepokretnosti, nedostaje najvažniji podatak – ostvarena cena. Osnovna svrha
evidencije je sprečavanje višestrukog prometa iste nepokretnosti od strane istog prodavca.
U Republičkom geodetskom zavodu u bazama Katastra nepokretnosti se beleže promene
prava na nepokretnostima ali ne i ostvarene tržišne cene. Ostvarene cene na tržištu
nepokretnosti se ne beleže ni među podacima Uprava javnih prihoda pri jedinicama lokalnih
samouprava nadležnim za utvrđivanje, naplatu i kontrolu izvornih prihoda jedinice lokalne
samouprave.
Razmena podataka o nepokretnostima među delovima sistema koji se bave administracijom
nepokretnosti funkcioniše u manjem obimu i zastarelim metodama. Dakle, ako postoji
razmena ona se kao i za druge podatke, pa i geopodatke većim delom obavlja direktno na
digitalnom mediju ili papiru.
Za stambeno tržište postoje javno dostupni podaci o kretanju tržišta koje nekoliko godina
unazad obezbeđuje Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita. Radi se o
indeksu cena stambenih nepokretnosti ove korporacije (DOMex) kao i o broju prometovanih
stambenih nepokretnosti i prosečnim cenama po regionima, oblastima i opštinama u
Republici Srbiji. To su parametri jednog dela stambenog tržišta, i to onog koji se odnosi na
promet osiguran kreditnim aranžmanima. Iz navedenog izvora informacije o pojedinačnim
prometima nisu dostupne.
Problem koji se javlja na tržištima nepokretnosti u razvoju i postoji i u Republici Srbiji je
vezan za dokumentovanje nekorektnih cena. Cene zabeležene u ugovorima o prometu
nepokretnosti ne moraju biti jednake ostvarenim cenama na tržištu nepokretnosti. To je
prvenstveno posledica netransparentnosti tržišta nepokretnosti ali i nepostojanja masovnog
tržišta stambenih kredita, postojanja nekoliko različitih taksi u kupoprodajnom procesu koje
ga poskupljuju, i nepostojanja adekvatnih fiskalnih mera. Iako postoji porez na kapitalne
dobitke ostvarene prenosom stvarnih prava na nepokretnostima od 15% u kombinaciji sa
netransparentnim i nedovoljno aktivnim tržištem nepokretnosti, kao i složenim
administrativnim prcesom ova mera ne daje prave rezultate.
Da bi se rešio jedan od vodećih problema tržišta – netransparentnost, potrebno je da podaci sa
tržišta nepokretnosti počnu da se prikupljaju u jednom registru sa nacionalnim i potpunim
obuhvatom, koji će biti i javno dostupan.
Za potrebe obavljanja masovne procene vrednosti nepokretnosti od strane Republičkog
geodetskog zavoda razvijen je sistem nazvan „Registar prometa“ u kome se vodi Evidencija
tržišnih cena nepokretnosti. U koordinaciji sa Ministarstvom pravde i Opštinskim sudovima
je obezbeđeno direktno dostavljanje ugovora o prometu nepokretnosti od strane sudova
Republičkom geodetskom zavodu za obavljanje evidentiranja cena i drugih podataka o
ostvarenim prometima na tržištu nepokretnosti. Na taj način se skratio put od tržišta
nepokretnosti do Evidencije tržišnih cena. Prema određenim ispitivanjima sprovedenim u
Republičkom geodetskom zavodu 2011. godine utvrđeno je da gotovo bez izuzetka ugovori
na sudsku overu stižu odmah nakon sklapanja, dok se 68% ugovora koji tokom jedne godine
stignu u Poresku upravu radi prijave poreza na promet odnosi na tu predmetnu godinu a ostali
se odnose na prethodne godine, a 31% ugovora kojima se vrši prenos prava na
nepokretnostima u Katastru nepokretnosti tokom jedne godine se odnosi na predmetnu
godinu dok su ostali iz prethodnih godina.

53
Danas je svrha Registra prometa obezbeđenje podata-ka sa tržišta za potrebe sprovođenja
masovne procene vrednosti nepokretnosti, i zakonom nije definisana javnost podataka
registra. Ovaj registar ima veći značaj jer može da reši pitanje transparentnosti podataka sa
tržišta, i obezbedi dostupnost različitim korisnicima koji svoje poslovanje vezuju za tržište
nepokretnosti. Javni uvid u podatke ovog registra bi pokrenuo rešavanje problema koji se
sreću na tržištu nepokretnosti.

Registar prometa nepokretnosti

Prve ideje u Republičkom geodetskom zavodu o realizaciji registra koji će beležiti podatke sa
tržišta, od kojih su osnovni podaci cena i datum odigravanja kupoprodaje, su iz 2007. godine.
U to vreme je bio u toku projekat u cilju izgradnje kapaciteta za zaposlene u polju procene
vrednosti nepokretnosti
Zakonom o državnom premeru i katastru je 2009. godine definisano da će za potrebe
masovne procene nepokretnosti biti izgrađena evidencija tržišnih cena nepokretnosti.
Razvijen je sistem „Registar prometa“ koji podržava ovu evidenciju. Izgrađeni sistem u
Republici Srbiji je ušao u zvaničnu upotrebu krajem novembra 2012. godine.
Sistem se sastoji od relacione baze podataka i u spoljnoj je vezi sa dva web servisa i jednom
bazom podataka. U pitanju je savremeno rešenje, koje izbegava dupliranje podataka kroz
ostvarenje veze sa postojećim sistemima. Sistem Registra prometa prikuplja sledeće podatke
sa tržišta nepokretnosti:
1. Osnovne kupoprodajne podatke (vrsta prometa, cena, datum kupoprodaje, kupac,
prodavac, organ overe);
2. Osnovne podatke o prometovanim nepokretnostima (identifikacija nepokretnosti,
adresa, površina);
3. Dodatne podatke o prometovanim nepokretnostima (karakteristike u trenutku
prometa potrebne u postupku procene prema vrsti nepokretnosti)
Osnovni izvor podataka jeste ugovor o prometu nepokretnosti, a dodatni izvori su interne
centralne baze Republičkog geodetskog zavoda: katastar nepokretnosti i adresni registar, kao
i upitnik koji popunjavaju stranke. Postoji veza Registra prometa sa web servisom Narodne
banke Srbije kojom se obezbeđuje podatak o vrednosti kursa dinara prema evropskoj valuti
na dan prometa.
Da bi se uspostavila organizacija sistema rad je koordiniran sa Ministarstvom pravde,
Ministarstvom finansija i Poreskom upravom tokom 2011. i 2012. godine. Implementacija
sistema nije sprovedena u potpunosti. Registracija funkcioniše na centralnom nivou u
Republičkom geodetskom zavodu ali upitnici za stranke u postupku nisu implementirani u
praksu.
Javna dostupnost podataka Registra prometa treba biti jedan od prioriteta nakon pune
implementacije ako se uzme u obzir pozitivan uticaj na tržište nepokretnosti. Pri javnom
uvidu treba uzeti u obzir Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Istovremeno, obezbeđivanje
pristupa ovim podacima za profesionalne potrebe bi dodatno unelo stabilnost na tržište

54