Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u

Kruševcu

Porodična pedagogija

Tema : PORODICA I PORODICNO VASPITANJE

Mentor: Student:

Kruševac, 11.11.2010. god

1
 PORODICA I PORODIČNO VASPITANJE

Porodica je posebna drustvena grupa, deo drustvene zajednice. Elementi koji

predstavljaju osnove porodice mogu se svesti na :
 Drustvene ( u sirem smislu)
 Materijalne
 Prirodne (bioloske )

ODREĐENJA POJMA PORODICE

Ne postoji jedinstvena definicija pojma porodice, kako niti unutar jedne

znanosti koja se bavi proučavanjem porodice, tako niti među interdisciplinarnim
znanostima i znanstvenim disciplinama čiji predmet proučavanja ona jeste
(pedagogija-posebice porodicna pedagogija, sociologija, filozofija, psihologija…).
No, činjenica jeste da je porodica, pre svega, posebna drustvena grupa deo
drustvene zajednice.

U različitoj stručnoj literaturi, kao i svakodnevnom životu kada je reč o

krvnom srodstvu i zajednicama odnosno grupama koje iz tog krvnog srodstva
proizlaze, susrećemo se s dva termina: terminom porodica i terminom obitelj.
Stoga valja razgraničiti ta dva termina, budući da oni nisu sinonimi, premda oba
proizlaze iz krvnog srodstva kao osnove.

U literaturi starijega datuma, bez obzira s kojeg znanstvenog stajališta

prilazili pojmu obitelji, često se kao istoznačnica za obitelj pojavljuje termin
porodica što može dovesti do dvojbe. Naime, porodicom se smatra grupa ljudi
koju čini više porodica, što će reći kako termin porodica podrazumijeva veću
skupinu krvnim srodstvom vezanih ljudi (ili vezanih ugovorom poput, primerice,
supruga, svekrve, tasta…). Porodicu, nadalje, čini više generacija ljudi (bake,
majke, deca, unučad…). Ona je, dakle, spona koja u sebe uključuje sve srodnike
– za razliku od porodicei koja je, gotovo u pravilu, dvogeneracijska i čine je
roditelji i njihova deca.

S tradicionalnog sociološkog stajališta kad je reč o obitelji misli se na

zajednicu dvoje supružnika, a zatim na zajednicu supružnika i njihovog
potomstva. Definicija obitelji - ''društvena skupina koju karakterisu zajedničko
prebivanje, ekonomska saradnja i reprodukcija'', a obitelj pritom ''obuhvata

2
odrasle osobe oba pola od kojih barem dve održavaju društveno prihvaćenu
spolnu vezu, plus jedno ili više dece, vlastite ili usvojene, odraslih osoba koje
seksualno kohabitiraju''.

S druge strane, s gledišta pedagogijske znanosti zajednica u kojoj nema

potomstva ne može se smatrati porodicom, nego bračnom zajednicom; porodica
je isključivo zajednica koju čine partneri sa svojim potomstvom.

U postmodernom društvu partneri ne moraju biti vezani institucijom braka

(u određenim društvima vanbračne zajednice priznate su jednako kao i bračne te
sa sobom nose sve benificije ili nedostatke ''potpisom'' stečene tzv. ''zakonske''
bračne zajednice), kao što niti njihovo potomstvo ne mora biti biološko (adoptivno
potomstvo – usvojena djeca – takođe su, uz roditelje, temeljni čimbenik obiteljske
zajednice). Takođe, bračni partneri postmodernog društva nisu isključivo
suprotnog pola; svedoci smo sve češćih (i od strane određenih društveno-
kulturnih zajednica zakonski priznatih) istospolnih bračnih i izvanbračnih
zajednica, pa i porodici. Uz to, porodica ne mora biti temeljena isključivo na
(van)bračnom paru i njihovom potomstvu: sve veći broj jednoroditeljskih porodica
– bilo da je reč o porodicama koje su jednoroditeljskim postale zbog rastave ili
smrti partnera, bilo da je reč o odluci roditelja da sam brine o svom potomstvu –
svakidašnjica su i našeg društva.

No, pedagozi se slažu da je porodica temelj društva, univerzalna

društvena institucija, bez koje društvo ne bi moglo funkcionisati, odnosno
primarna društvena zajednica koja je podložna procesu metamorfoze u skladu s
društveno-kulturnim rastom i promjenama.Vukasović (1999, 14) spominje
porodicu kao ''najmanju društvenu stanicu, temeljnu ustanovu za život svakog
društva'' koja se temelji na''zajedničkom životu krvnim srodstvom povezanih
osoba, najčešće roditelja i dece'', a koju obeležavaju ''intimna atmosfera i
emocionalna povezanost''. Kao obeležje i zajedničko stanovanje te ekonomsku
kooperaciju članova porodice.

RAZVOJ PORODICNE ZAJEDNICE

Porodica je promjenjiva društvena zajednica,stara koliko i ljudski rod. Menjala se i

prilagođavala društvenim promenama. Naime, oduvek su se muškarci udruživali
u skupine kojima je bila zajednička briga za potomke. Proširena je porodica
završna faza u razvoju porodice u prvobitnoj zajednici neograničene spolne
slobode - ''fazom promiskuiteta ili heterizma i uvodom u civilizaciju''. Kod nje
postupno dolazi do nestajanja kolektivne porodične svojine velike porodice i do
porasta značaja svojine individualnih porodica (obitelji). Članovi porodice počinju
živeti odvojeno od šire porodice, u vlastitu domaćinstvu, koje je moglo brojati dve-

3
tri generacije potomaka. Još uvek, dakle, nije bila reč o porodici kakvu danas
razumemo pod tim pojmom.
Pojava privatnog vlasništva u kapitalističkom uređenju uvod je u
patrijarhalnu porodicnu zajednicu čije je obelezje izrazita vlast ''pater familiasa'',
oca porodice, muškarca koji raspolaže članovima porodice jednako kao i ostalom
imovinom. PATRIJARHALNA PORODICA i danas postoji u mnogim društvima
kao tradicionalan tip pordice sa svim svojim specifičnim obelezjima. Temeljna
obilježja takve porodice čine klasno uređenje, privatno vlasništvo, ruralnost,
muževa vlast, očinska vlast, formalna monogamija i dvostruki moral (Mladenović,
1977, 125-128). Usprkos velikim pomacima u demokratizaciji porodice,
patrijarhalna porodica, u nekim svojim elementarnim karakteristikama, još je uvek
prisutna u dobrom delu sveta, pa i kod nas: pod utjicajem religije, porodicnog
odgojnog nasleđa. Međutim, s razvojnim promenama društva, s tendencijom k
demokratsko-humanističkim odnosima, i SAVREMENA je PORODICA dobila
neke nove karakteristike.
Tendencija k humanizaciji odnosa među ljudima uopste, a time i spolova, sve je
prisutnija i unutar same porodice kao najmanje, temeljne jedinice društva.
Urbana, inokosna porodica predstavlja malu, isključivo dvogeneracijsku skupinu
koju čine roditelji sa svojim potomstvom – decom. Osnovu porodice– bazu od
koje se porodica kao društvena zajednica širi – čini institucija braka, pri čemu
valja naglasiti da je BRAK demokratska zajednica ljudi zasnovana na
ravnopravnim odnosima svih članova porodice(podrazumijevajući i decu),
odnosno intimna zajednica ljudi zatvorena u sebe samu, kojoj je cilj
zadovoljavanje emotivnih, seksualnih i reproduktivnih potreba. Porodica je,
dakle, monogamna zajednica zasnovana na emocionalnoj potrebi.
Dolaskom industrijalizacije, tehnološkog razvoja i napretka pojavio se novi
tip porodice, a time ujedno i novo shvatanje roditeljske uloge i odgoja uopste.
Danas se posebno naglašava ravnopravnost muškarca i žene i individualna
sloboda. Jurak (2002, 1. 4-5) kazuje kako je broj članova sveden na minimum,
komunikacija – unatoč povoljnijim mogućnostima – siromašnija, ekonomska
sigurnost uglavnom visi o roditeljskim plaćama, sredstva za život kupuju se
gotova, mnoštvo kućnih poslova obavljaju strojevi, a vršenje profesije ili posla
zahteva sve veće intelektualno obrazovanje i psihičku koncentraciju. Zahvaljujući
svestranijom obrazovanju i uticaju mass-medija savremena, postmoderna je
porodica informiranija, na većem stupnju kulture, ali i u sve većim previranjima
zbog izokrenute lestvice vrednota i odnosa prema njima. Sve to, ne rešava
probleme porodice nego rađa brojne frustracije, raspršenost, teskobu,
osamljenost, neprihvaćenost, gubitak autoriteta i verodostojnosti, a najveći
problem – koji postaje sve prisutniji – jest odsutnost roditelja iz porodicnog doma
– zbog prevelike zaposlenosti u trci za boljim standardom, bilo zbog rastave
roditelja i konačno zbog biega od roditeljske dužnosti i obveza...
''Pojedini postmodernisti iznose tezu da je između moderne i postmoderne
porodice došlo do fundamentalnog raskida. Smatraju da se ni jedan tip porodice

4
ne treba smatrati normom u odnosu na druge tipove porodice. Dok se za
moderna društva moglo reći da ih je karakterizirao jedan središnji, dominantan tip
porodice, današnja situacija posve je drugačija. Danas više nije moguće ponuditi
jednu teoriju 'porodice kao takve', budući da različiti tipovi porodice zahtevaju
različita tumačenja'' (Haralambos; Holborn, 2002, 503).

FUNKCIJE PORODICE

Funkcije porodice zavise od mesta koje porodica zauzima u odredjenom

drustvenom sistemu.Funkcije porodice su visedimenzijalne I dele se na tri nivoa :
na bioloskom nivou, na ekonomskom i psihosocijalnom.

FUNKCIJE PORODICE

Proučavajući klasifikacije porodicnih funkcija različitih autora pedagoške

znanosti, neminovno je uočiti kako se neke funkcije najcesce kao elementarne,
bez kojih porodica ne bi bilo i koje ne bi mogla preuzeti odnosno obavljati niti
jedna institucija ili zajednica na način na koji ih obavlja upravo porodica, a reč je o
biološko-reproduktivnoj, ekonomskoj i socijalizacijskoj odnosno odgojno-
obrazovnoj funkciji. Tu je i seksualna funkcija (zadovoljavanje spolnog nagona)
koja, uzgred budi rečeno, ne mora biti realizirana unutar same obitelji, no
uglavnom se smatra kako je riječ o obiteljskoj funkciji.
Nešto drugačije formulira porodicne funkcije Mladenović, –govori o
biološko-reproduktivnoj, ekonomskoj i socijalizacijskoj funkciji kao primarnima,
dok seksualnu funkciju smešta pod sekundarne, zajedno s još nekim funkcijama
porodice.
Ali ipak, jedna uključuje drugu te bez seksualne ne bi bilo reproduktivne,
makar zadovoljenje spolnog nagona ne mora u današnje vreme predmnijevati
reprodukciju; uzmimo za primer sve modernije banke spermi i jajnih stanica, sve
češće odluke majki o samostalnom roditeljstvu, sve češće odluke očeva ili majki o
usvajanju dece…Shodno tomu, ne možemo više niti govoriti o biološko-
reproduktivnoj funkciji u punom značenju reči, jer biološka podrazumijeva
biološke potomke, što adoptivni potomci nisu, a ipak čine temeljene sastavnice
porodicne zajednice.

Persons pravi razliku izmedju tri kategorije vrednosti :

 Drustvene vrednosti – koje vezuje za shvatanje pozeljnog tipa drustvenog

5
 sistema.
 Personalne vrednosti – koje obuhvataju shvatanje pozeljnog tipa licnosti.
 Porodicne vrednosti – system kojim se izrazava shvatanje pozeljnog tipa
porodicne organizacije I odnosa.

Parsonsove pak analize 1959. i 1965. (prema Haralambos i Holborn, 2002,

509), premda temeljene na američkim porodicama, primjenjive su i u drugim
društveno-kulturnim sredinama. Naime, on primarnima drži dve bitne
zadaće/funkcije obitelji: primarnu socijalizaciju dece i stabilizaciju ličnosti odraslih
pripadnika društva. Stoga bih se – a u skladu s u gornjem odlomku spomenutih
dvojbi oko seksualne i biološko-reproduktivne funkcije – radije priklonila
Parsonsovoj kategorizaciji funkcija porodice, budući da govori o temeljnom
postulatuporodice kao sastavnice društva i društva u globalnom smislu:
socijalizaciji odnosno odgojno-obrazovnoj funkciji u kontekstu prenošenja
društveno-kulturnih činjenica, generalizacija, usvajanja normi, izgradnje stabilne i
adaptirane ličnosti kojoj se dozvoljava – štoviše, poželjno je – nekonformistički
zadržati i iskazati individualitet u određenoj meri, pritom ne narušavajući
demokratski poredak, ne rušeći norme, ne zalazeći u devijantnost (u meri u kojoj
je to moguće), živeti i iskazujući se u duhu humanističko-demokratskih nastojanja
razvoja globalnog društva.

Seksualna funkcija porodice

Seksualna funkcija porodice brani se tezom kako ista ne samo da –

zadovoljavajući ''praiskonski'' spolni nagon – učvršćuje porodicu kao zajednicu,
nego i predonosi stabilizaciji društvene zajednice uopste.
U suvremenoj demokratskoj porodici se reproduktivna funkcija (koje je cilj
potreba za produzenjem vrste) od funkcije zadovoljenja polnog nagona (koje cilj
predstavlja zadovoljenje najintimnijih želja oba supružnika). Ova funkcija, prema
mnogim autorima, predstavlja bitnu sferu života žene i muškarca. Iz nje kasnije
proizlazi reproduktivna funkcija; kasnije – zbog toga što polni život pre braka više
ne predstavlja tabu temu i sve su češća deca rođena izvan bračne zajednice, kao
i brakovi i izvanbračne zajednice zasnovane upravo temeljem rođenja dece
začete tokom vanbračnih odnosa.
Govoreći o seksualnoj funkciji uočava se isticanje majke i oca, a retko se –
gotovo da i ne – govori o zadovoljavanju polnog nagona majke i majke, oca i oca,
majke i njenog (privremenog) partnera koji nije članom porodicne zajednice te
oca i njegove (privremene) partnerke koja nije članom te zajednice, ali ''služe
svrsi'' zadovoljenja polnog nagona.

6
Reproduktivna funkcija porodice

Nov život nastaje u porodici, bez obzira o kakvoj porodici reč bila. Život se
održava i nastavlja stvaranjem/usvajanjem potomstva. Bez toga bi nestao
kontinuitet života ljudske zajednice i upravo u tome reproduktivna funkcija nalazi
svoje uporište. Prema Mladenoviću, premda je reproduktivna funkcija obitelji stara
koliko i ljudska vrsta, savremena se porodica odlikuje niskim natalitetom
uvjetovanim dezintegracijom i dezorganizacijom porodice. Dezintegracija
porodice označava raščlanjenje odnosno rasap porodice na sve manji broj
članova. Pod ovim pojmom ne podrazumijevamo samo razbijanje porodice i na
biološku skupinu – roditelje i decu – nego i daljnje razbijanje već sužene porodice
na sve manji broj članova smanjenjem broja dece. Naime, sve je veći broj
roditelja jednog deteta ili s tek dvoje dece.

Dezorganizacija odnosno kriza porodice takodje utiče na slabljenje

natalitetne slike, a pod ovim pojmom podrazumevamo ''poremećaj'' savremene
porodice. Neki od uzroka procesa dezorganizacije su porast životnog standarda,
emancipacija žene, socijalizacija kapitalističkog društva, sveobuhvatna uloga
države na zaštiti pojedinca, prelazan karakter savremene porodice (naime, ona
ne predstavlja idealnu porodicu, nego tek fazu u procesu prerastanja
patrijarhalne u savremenu demokratsku porodicu kao prelazne faze do
postmoderne porodice.

Ekonomska funkcija porodice

Savremena porodica ne poseduje sredstva za proizvodnju. Ona više nije

''zajednica proizvođača'' odnosno proizvođačka jedinica poput patrijarhalne
porodice, nego isključivo potrošačka, konzumna jedinica odnosno ''zajednica
potrošača''. Kako bi kvalitetno ispunjavala ostale svoje funkcije, savremena
porodica svojim radom i prihodima mora osigurati i zadovoljiti egzistencijalne
potrebe svojih članova. Ekonomsko osiguranje egzistencije odnosno prihodi
porodice igraju značajnu igru u njenoj stabilnosti. Težnja porodice upravljena je k
porastu životnog standarda. Naime, zajednički život zahteva osiguranje hrane,
odeće, obuće, stambenog prostora i onih sredstava za biološko održanje i
duhovni život.

Parsons (prema Haralambos i Holborn, 2002, 509), govoreći o ''temeljnim i

nesvodivim'' funkcijama porodice, spominje primarnu i sekundarnu socijalizaciju,
pritom primarnom podrazumijevajući onu koja se odvija unutar porodicne
zajednice tokom ranoga razvoja deteta, dok sekundarna za nju predstavlja

7
izvanporodicne uticaje društvene sredine, poput vršnjaka, školskih kolega,
prijatelja i onih grupa kojima mlado biće pripada ili želi pripadati u sledećim
fazama razvoja. Budući da Parsons drži kako primarna (porodica) socijalizacija
uključuje dva procesa: internalizaciju kulture društva u kojoj pojedinac (dete) živi i
razvija se i strukturiranje ličnosti, njegov stav govori u prilog mome poimanju
socijalizacije, odgoja i obrazovanja u porodici delovima jedinstvenog procesa,
jedinstvene porodicne funkcije. Naime, znamo da usvajanje kulture (obrazovanje)
podrazumeva usvajanje činjenica i generalizacija do kojih je društvo/kultura došla
i shodno tome razvoj osobnosti temeljem stečenih znanja te razvoj rođenjem
datih sposobnosti, socijalizacija pak usvajanje društveno-kulturnih normi i pravila
neophodnih za funkcionisanje ljudskog bića u određenoj društveno-kulturnoj
sredini odnosno zajednici (ne zaboravimo da je čovek i umno, i individualno, i
društveno biće), a obe strane ''medalje'' su – i odgojno-obrazovni i socijalizacijski
proces – od presudna značaja za izgradnju buduće ličnosti odrasloga pojedinca:
''Parsons tvrdi da su porodice 'tvornice' koje 'proizvode ljudske ličnosti'. Smatra
da je u tom procesu porodica od ključne važnosti s obzirom na to da primarna
socijalizacija zahtijeva kontekst koji pruža toplinu, sigurnost i uzajamnu podršku.
Drži da je osim porodice nemoguće zamisliti bilo koju drugu instituciju koja bi
mogla osigurati takav kontekst'' (Haralambos i Holborn, 2002, 509).

Kritičari Parsonovih teza tvrde da ne samo da idealizira porodicu – za koju

reprezentativni primer uzima američku porodicu srednje klase – i ne razmatra
moguće alternative porodice, nego i ''zanemaruje dvosmeran interakcijski proces
koji se odvija između roditelja i dece'' (Haralambos i Holborn, 2002, 510) te
porodice drži institucijom odvojenom, gotovo izolovanom od šireg društvenog
konteksta.

Kritike su umesne, to stoji, no činjenica jeste da je temeljna porodicna

funkcija upravo taj socijalizacijsko-odgojno-obrazovni proces koji započinje,
dakle, upravo u porodici kao primarnoj jedinici društva. U većini slučajeva dete u
porodici čini prve korake u život. Porodica je primarna spontana škola, što će reći
da ona ne deluje organizovano i intencijski odgojno: tu školu ne planiramo, ne
gradimo je namerno, kao što ne možemo planirati voljenje vlastite biološke ili
adoptivne dece – ona se uglavnom, u većini slučajeva, rađaju i žive u intimnoj,
emotivnoj vezi – opet uglavnom – muškarca i žene, a priroda je učinila da ih
roditelji jednostavno, bez ikakva planiranja, najiskrenije i najčišće – vole.

Emotivna funkcija, koju spominje Vukasović, a koja zapravo pripada

socijalizacijsko-odgojno-obrazovnoj porodicnoj funkciji, samostalan značaj dobija
u savremenoj, demokratskoj porodici, gde je izmijenjen odnos između članova
porodice(supružnika, roditelja, osobito oca prema deci): dete više ne predstavlja
''sredstvo'' produzenja ''vrste'' i očuvanja porodicne imovine, nego postaje

8
centrom porodice, poklanja mu se sva pozornost. Odrastanje u stabilnu, zrelu
osobu koja zna primiti i poklanjati ljubav predmnijeva učenje istoga, a i ovde prvu
školu sticanja tog znanja – učenja prepoznavanja i iskazivanja vlastitih pozitivnih
emocija i kanaliziranja negativnih te uočavanja tudjih emocionalnih stanja i
delovanja u skladu s prepoznatim (intrapersonalna i interpersonalna inteligencija)
– čini upravo porodicu.

No, pri zadovoljenju polnoga nagona, koje je čisto biološke prirode, ako u
porodici ne postoji zadovoljenje i ispunjenje emotivne funkcije minimalne su
šanse da će takva porodice opstati kao potpuna i kvalitetno obavljati svoju
primarnu funkciju. Korespondencija emotivne i funkcije zadovoljenja polnoga
nagona kod oba partnera/roditelja (nezavisno o polu, bračnom ili vanbračnom
statusu) učinice porodicu potpunom u svakom pogledu, a kad njima pridodamo i –
najvažniju – odgojnu funkciju, tek tada možemo reći da su mnogo veće šanse da
unutar svoje primarne škole dete ''izvuče'' maksimum pozitivnih porodicnih i
uopste predzivotnih iskustava.

Funkcija pruzanja zastite - Moralna funkcija, o kojoj govori Mladenović,

takodje je karika lanca socijalizacijsko-odgojno-obrazovne porodicne funkcije.
Čovek je individua, ali jednako je tako i društveno biće te mora uskladiti svoje
osobne i zajedničke (društvene) interese. Čovek je, nadalje, spoznajno, ali i
vrednosno biće koje se odlikuje, između ostaloga, i svešću i savešću, od kojih je
prvo racionalna, spoznajna, intelektualna, a drugo emocionalna, vrednosna
kategorija, preciznije: moralna kategorija. U razvijanju moralno-vrednosne sfere
čoveka potpuno prvenstvo pripada upravo porodici, što će reći da je porodica
prva moralna škola u kojoj nastaju detetova vrednosna usmerenja. Budući da je
porodica prva i temeljna škola moralnosti i vriednosnog usmerenja, njena je
moralna zadaća izuzetno značajna, i to ne samo u životu porodice, nego uopste
zdravoga i stabilnog društva.

U porodici – osnovnoj jedinici društvene strukture – grade se prvi detetovi

društveni odnosi; uspostavljaju se prve komunikacije te grade pozitivni stavovi i
odnosi prema užoj i široj društvenoj zajednici i svim njenim vrednostima. Jedna
od zadaća socijalizacijsko-odgojno-obrazovne funkcije porodice stoga jeste
uvođenje svojih članova u kulturu (u širem smislu) i povest naše civilizacije.
Porodica je, dakle, i škola društveno-kulturnog života.

Premda se sve više prenosi izvan same porodice, jedna od funkcija

porodice jeste i skrb te pružanje zaštite. Naime, porodica je nekad bila jedini izvor
sigurnosti, zabave, rekreacije svojih članova. Danas sve više pravo uzbuđenje
donosi život i zabava izvan porodice: sportska natecanja, televizija i video,
računalne igre i raznorazni virtualni svetovi komunikacije, raznovrsni klubovi s

9
glazbeno-zabavnim programima i mnogi drugi oblici zabave mladih koji ne
podrazumijevaju delovanje čitave porodice. No, da društvo ne može obavljati
funkcije porodice, makar ne u meri u kojoj je u stanju činiti porodicu, između
ostaloga govore i činjenice o svakodnevnom porastu broja mladih zavisnika o
narkoticima, alkoholičarima među vrlo mladim ljudima, vanbračnom roditeljstvu
maloletnika (poznata maksima: deca rađaju decu) i sl. S druge strane, današnja
sve veća zavisnost o porodici u materijalnom pogledu (nemogućnost zaposljenja
po završetku obrazovanja, a time i nemogućnost osamostaljenja) dovode do
paradoksa: dok ''deca radjaju decu'' istovremeno odrasli pojedinci koji bi toj ''deci
dece'', što se dobi tiče, mogli biti roditelji – rađaju svoje jedince. Jedince – jer
osim što se odlučuju na kasno (a često i samostalno, bez partnera) roditeljstvo,
odlučuju imati jedno, najviše dvoje dece, kako bi mu/joj/im bili u mogućnosti
pružiti maksimum onoga što današnje društvo smatra važnim (naravno –
materijalnoga). Dovodi li spomenuto do postavljanja ekonomske funkcije na tron
porodicnih funkcija? Teško je reći. U današnjem konfuznom postmodernom
društvu vrednosti su postavljene naglavačke i stoga je upravo prekrasno što je
porodica – makar evoluirala u donedavno smatrana ''čudna stanja'' – ostala i
opstala kao kamen temeljac društva.

Upravo je socijalizacijsko-odgojno-obrazovna funkcija porodice ono što je

porodicu najčešće održavalo na okupu. Kad bi se ova funkcija počela prenositi
izvan porodice odnosno ako bi porodica počela slabiti u obnašanju te zadaće,
moglo bi doći do uništenja i raspada porodice, do gašenja njena funkcionisanja
kao primarne zajednice, a time do svojevrsnog narušavanja društva, budući da se
porodicna zajednica smatra okosnicom izgradnje šire društveno-kulturne
zajednice. Manje bezbolno porodica može prenositi izvan sebe svoju
reproduktivnu ili ekonomsku funkciju, no kad bi se isključivo na društveni kontekst
prenosila socijalizacijsko-odgojna funkcija, porodica bi prestala funkcionisati. Bila
bi to najveća kriza porodice.

Uticaj –

Porodica je prva i najvaznija vaspitna sredina za dete, cak i onda kada su onda u
njoj losi. Antropolozi identifikuju cetiri funkcije porodice : seksualni odnosi,
reprodukcija, socijalizacija I ekonomska sigurnost. Porodica je drustvena,
odnosno socijalna i bioloska zajednica. Roditelji uticu na citav socijalni,
emocijalni, intelektualni razvoj deteta.Emocionalne veze ostvarene u porodici
traju tokom celog zivota.

10
Patersons – izdvaja pet aspekta roditeljskog ponasanja : disciplina, pozitivno
potkrepljivanje, nadziranje decje aktivnosti I odnosa medju vrsnjacima, podela
aktivnosti unutar porodice, zajednicko resavanje problema u porodici. Bitna je
pomoc I hrabrenje u intelektualnom razvoju I razvoju licnih potencijala za ucenje.
Roditelji imaju ulogu i u moralnom razvoju dece.

Uobičajene su samoopravdavajuće priče roditelja o lošem uticaju društva, ulice,

televizije itd. Međutim, čak i dete od tri godine koje gleda crtaće, na sreću, nikada
ne pokušava da uradi neprihvatljive stvari koje tamo vidi, npr. da skoči kroz
prozor i leti kao Petar Pan. Ali šta reći o omiljenoj tezi nekih teoretičara da su
adolescenti naučili ubijanje i povređivanje vršnjaka gledajući TV program?
Razvlašćeni anksiozni pater familias nestajućeg patrijarhalnog društva koji se
krije u kućnom ćošku iza novina, ili napolju, u boljem slučaju u radomaniji, a u
gorem, u grčevitoj borbi za egzistenciju – ne može biti dobar identifikacioni uzor.

Nesigurni otac i poslom iscrpljena, frustrirana majka ne uspevaju da daju svom

detetu zadovoljavajući odgovor na pitanja: „šta ste mi pružili“, „šta vam vredi vaša
škola“...?

A u školi je klasični trougao između roditelja, nastavnika i deteta znatno promenio

težište povezivanja: umesto vaspitačke koalicije roditelja i nastavnika, formirana
je neprincipijelna koalicija roditelja i deteta, nasuprot nastavniku. Tako je
oformljen trougao u kojem iščezavaju brodovi s teretom odgovornosti za
vaspitanje omladinca. Nastavnici neće da shvate da je baš dete tih roditelja
odličan učenik i sprečavaju ga u životnom uspehu, za sada merenom očekivanim
ocenama. Šta radi škola, šta radi policija, pitaju se tobože iznenađeni roditelji.
Nasilje je prostorno i situaciono definisano kao „školsko“, „ulično“, „navijačko“,
„porodično“ itd., i samo nam nedostaje odgovarajući broj školskih policajaca,
pozornika, sigurnih kuća i video-kamera. Iscrpljeni egzistencijalnom borbom,
roditelji se teše time da se vaspitanje može zameniti osloncem na one koji „treba
da rade svoj posao“ (nastavnici, policija, psiholozi, pedagozi), oslobađajući se na
taj način jednog vrlo neugodnog osećanja, tj. krivice. Roditelji profesionalizuju i
tehniciziraju vaspitanje zahtevom da stručnjaci „rade svoj posao“, ne primećujući
da su velikim delom odustali od svog dela posla koji se zove porodično
vaspitanje. S druge strane, do krajnosti dovedena maksima o „svom poslu“ je, od
Platona do savremenog globalizma, bila ugrađena u ideju savršenog totalitarnog
uređenja u kojem idealan tip individue nosi oglav da ne bi skretao sa pravog
puta.

Odakle, onda, raspad porodice? Novom globalnom poretku ne treba nijedna

institucija jer je ona remetilački faktor koji predstavlja nepoželjnu posebnost,

11
između dve poželjne strane: apsolutne univerzalne moći, s jedne, i atomiziranih,
upotrebljivih bezličnih individua, s druge strane. Upotrebljive su, u smislu
jednakosti, i žene, pod uslovom da nemaju i ne planiraju decu, kao što to
poslodavci revnosno uslovljavaju. Karakteristike posebnosti jednog društva
(nacija, patriotizam, crkva, religija, vojska, škola, porodica) padaju jedna za
drugom u neravnopravnoj borbi. Poželjni identitet adolescenta je zato apstraktni
identitet bezličnog atoma. Roditelji svakako žele da im dete uspe u društvu. Koje
vrednosti se danas uopšte mogu navesti kao društveno poželjne, da bi bile zatim
prihvaćene u porodici? Izgleda, uz najbolju volju, da su to samo uspeh i novac
(što se na kraju svodi na isto). Zaboravlja se pri tome da je u sadašnjem
takmičarskom društvu uspeh jednih, nužno, jednak neuspehu drugih. Dakle, u
takvom društvu nije moguća neka kantovska maksima ponašanja koja bi vredela
za sve i predstavljala univerzalnu vrednost i orijentir, nego se takvo društvo deli
na uspešne i one druge, za koje trenutno vrede „jednake šanse“. Suprotno tome,
mora se reći da je bilo kakva opšta društvena vrednost bolja od nikakve, kao što
je Volter, vatreni borac protiv crkve, rekao: „Da Boga nema, trebalo bi ga
izmisliti“.

Poznata je izreka „Kada se dete rodi, treba ga ljuljati“, pri čemu se svakako
mislilo i na vaspitavanje. Društvo, odnosno država, sa lamentiranja o mladima
trebalo bi da pređe bar na minimalistički realni program koji bi bio uverljiviji i koji
bi ublažio problem „bele kuge“ kao ekstremnog i morbidnog oblika nebrige o
mladima. Borba protiv agresivnosti omladine bila bi doslednija ako bi se pre
svega radilo na prevladavanju maligne autodestruktivnosti nacije koja se po broju
smanjuje, stari, umire (ili, što je u celovitom posmatranju isto – ne rađa se). I ako
bi se otklonila hipokrizija koja Tanatosu, kao simbolu agresivnosti, daje pravo i
pre rođenja.

RODITELJI I DRUGI CLANOVI PORODICE KAO VASPITACI

Svako diete koje se rodi nije samo pod uticajem roditelja već pod uticajem
roditelja njihovih roditelja. Oni (baka-nana, deda-dedo), takođe zauzimaju bitno
mesto u životu i razvoju deteta, njegovoj socijalizaciji. Kako roditelji stare, tako
stare i njihova djeca i oni tako i sami postaju roditelji. Stariji postaju bake i deke
(nane, dede).

Shanas (1980.) procjenjuje da su tri četvrtine ljudi starijih od 65 godina u SAD

bake ili deke i da gotovo polovina baka ili deka postaju prabake ili pradedovi.
Unučad koja je u redovnom kontaktu sa roditeljem vjerovatno će imati i učestalije
kontakte i sa bakama i dedovima. Najnovija istraživanja pokazuju da se mladi

12
roditelji gotovo pet puta češće obraćaju svojim roditeljima ili rođacima, nego
video trakama, knjigama. Uloge koje bake i dedovi imaju u životu unučadi mogle
bi se podijeliti na:

 Formalni način - bake i dedovi vide svoju ulogu u prilično tradicionalnom

smislu; povremeno udovoljavaju detetu, povremeno pomažu roditeljima u
čuvanju dece, ali odgoj prepuštaju roditeljima;
 Zabavljači - distancirana je baka (ili deka) hladan lik koji se pojavljuje na
praznicima, rođendanima, posebnim prilikama sa poklonima;
 Zamena roditelja - kada je majka zaposlena;
 Stub porodične mudrosti - pretežno deda, koji nastoji kontrolirati kako
svoju decu, tako i unučad. Takve porodice su patrijarhalne i staromodne.

Bengston (1985) je predložio četiri simboličke uloge koje bake i deke mogu imati
u porodici:

1. Baka ili deka kao stabilizator-stalni lik u vremenima porodičnih nevolja ili
prelaza;
2. ''Porodični čuvari'' - pružanje pomoći u slučaju nužde, mogućnost podrške ako
finansije porodice krenu loše;
3. Mogu biti suci između druge i treće generacije porodice, olakšavaju odnos
između roditelja i dece, objašnjavaju napetosti druge generacije trećoj: ''Tvoja se
majka samo brine za tebe''.
4. Porodični historičar - pomoć da porodica poveže prošlost i sadašnjost: ''Mi
smo porodica koja se u teškim vremenima drži zajedno''. (Warner Schaie K.,
Willis L. S. 2000, str.160).

Uloge koje mogu zauzeti treće generacije u porodici u odnosu na dete i roditelje
mogu biti koliko poželjni, toliko i nepoželjni:

 Mogu se ponašati kao roditelji svoje dece i kao dedovi i bake svoje
unučadi. Oni imaju vremena da slušaju dete, za priču, igru itd.
 Zbog zauzetosti roditelja mogu tu ulogu preuzeti na sebe, da uspostave
direktne veze sa detetom kao da roditelji ne postoje. Time ruše autoritet
roditelja.
 Tip baka i dedova može biti i taj da oni plasiraju svoj model odgoja koji se
razlikuje od roditeljskog, tako da se djeca nalaze između dve generacije
koje za emocionalni život deteta mogu imati jednaku važnost. Tada dete
najčešće ne prihvata nijedan model ponašanja i traži druge izvan
roditeljskog doma;

13
 Razlika je i u odnosima koji pretstavljaju teškoću u odnosima otac-zet,
majka-snaha, brat-zet, ali i odonosi zasnovani na muškim dijadama ili
triadama (deda-otac-unuk), nasuprot ženskim dijadama i trijadama;
 Krajnja pristrasnost prema jednom unučetu. Time se stvara ljubomora,
zavist, netrpeljivost prema favoriziranom djetetu;
 Najnepovoljnija situacija je ona gdje su stalno u porodici prisutne svađe,
neslaganja, a posebno one koje se tiču pitanja deteta ili dece.


 Odgojno delovanje najlakše možemo primetiti na ponašanju deteta. Nije

retko da čujemo: ''Pogledaj kako se ponaša, ovo dete uopste nije
odgojeno''. Ponašanje deteta može biti različito u zavisnosti s kim je u
kontaktu, tako da može: napadati roditelje, širu rodbinu i drugu decu,
izbegavati komuniciranje, pokazivati preteranu anksioznost itd. Ponašanje
deteta zavisiće od doba, materijalnih prilika u porodici, strukture
porodice (potpuna, nepotpuna), autoriteta roditelja (autoritarni,
demokratski, slobodni tip) itd.

 Smetnje u ponašanju dece povezane su najčešće sa neispunjavanjem

roditeljske odgovornosti. Deci se uskraćuje ljubav, podrška, odobravanje i
sigurnost. Poslušnost dece roditeljima takođe je i verski određena i
propisana. U Porodičnom pravu (1962. ), kada se govori o šerijatskom
pravu navodi se ovo:
''Deca moraju roditeljima biti pokorna i poslušna, moraju ih poštovati i
ljubiti, a pod stanovitim pretpostavkama dužna su uzdržavati svoje
siromašne roditelje''. Dete se već rano treba naviknuti na poštovanje
starijih, a to se od početka uči u porodici u kojoj dete odrasta.

 Odgovornost dece je osećaj vlastite obaveze koju odrasla deca imaju

prema dobrobiti svojih ostarelih roditelja. Izraženo je stajalište da kćeri
puno više nego sinovi, pružaju brigu za roditelje. Odrasle kćeri, ističe
Farkas, (1992) pružaju opcenito više pomoći nego sinovi i više pomažu u
zadacima koji zahtijevaju neposrednu intenzivnu, instumentalnu i
emocionalnu podršku. Pomoć od strane sinova uključena je u savete o
upravljanju novcem, teže kućne poslove i kupovanje.
 Kao što su roditelji imali po rođenju obavezu da dete odgoje na najbolji
način, tako i deca imaju isto i obavezu da se brinu za svoje roditelja, a pre
svega da ih uvažavaju i poštuju.

14
 Od kada postane roditelj, čovek razmišlja da svoje dete izvede na pravi put i
omogući mu sve najbolje, počevši od vaspitanja i obrazovanja.

Vaspitaci

Prvi kontakt sa drugom decom je jako bitan,pa samim tim, obaveza je

vaspitača da im taj kontakt i učini nezaboravnim.

Plan i program vaspitanja i obrazovanja dece autorsko je delo osnivača, tima

osnivača i saradnika.

Cilj je da se kod deteta razvije samostalnost, i to kako u svakodnevnom

funkcionisanju ( oblačenje,obuvanje, korišćenje pribora za jelo...), tako i u biranju
igara i aktivnosti,a naročito u učenju, sticanju znanja i formiranju stavova. To se
postiže kroz niz radionica, gde su deca upućena na samostalno osmišljavanje i
razvijanje teme, kao i na samostalno donošenje zakjlučaka.

Treba insistirati na stvaralaštvu, kreativnosti, eksperimentisanju, kao načinima

na koje se dolazi do saznanja.

15
Sadrzaj :

Porodica i porodicno vaspitanje………………………………………………..(1)

Odredjenja pojma porodice……………………………………………………..(1)
Razvoj porodicne zajednice…………………………………………………….(2)
Patrijarhalna porodica, savremena; brak; mass-mediji………..…………….(3)
Funkcije porodice………………………………………………………………..(4)
Uticaj…………………………………………………………………………...….(9)
Roditelji i drugi clanovi porodice kao vaspitaci………….…………………..(11)
Sadrzaj…………………………………………………………………………...(15)
Literatura……………………………………………………………………….....(16)

16
Literatura :

1. Prilozi porodicne pedagogije - Radovan Grandic

2. Јovanovic, B, Porodicno vaspitanje, 1998., Jagodina
3. Engels,F, Poreklo porodice, privatne svojine i drzave, Beograd, 1976.
4. Vilotijevic, N, Porodicno vaspitanje, Beograd, 2002.

5. JURAK, A. (2002): Roditelji – prvi odgojitelji svoje djece. Don Bosco danas.
Br. 1, str. 4-5.
6. MALEŠ, D. (1988): Obitelj i uloga pola. Zagreb: Školske novine.
7. MLADENOVIĆ, M. (1977): Osnovi sociologije porodice. Beograd:
Savremena administracija.

17
18