ВИСОКА ШКОЛА ПРИМЕЊЕНИХ СТРУКОВНИХ

СТУДИЈА

ОДРЖИВИ
РАЗВОЈ

Др Гордана Мрдак

1
 октобар, 2015.

1. Појмовно одређење привредног раста и привредног развоја

У економској литератури се веома често употребљавају изрази привредни раст и

привредни развој. Неки истраживачи разлике између ова два феномена упоређују
сликовито са растом и развојем човека., где привредни раст упоређују са физичким
растом човека, тј. са повећањем његове тежине и висине, док привредни развој
поистовећују са физичким напредовањем уз квалитативни развој психофизичких
перформанси, пре свега са повећањем способности адаптирања човека промељивим
условима живота и рада.

Привредни раст - означава повећање националне производње током времена, тј.

реалног бруто националног производа у одређеном периоду у односу на његову
величину у претходном. То је трајно повећање добара неопходних за задовољење
индивидуалних и заједничких људских потреба, мерено величином производње по
становнику, што се постиже променом структуре производње, изменом у ценама
појединих добара, промене у комбинацији производних чинилаца.

Стабилан привредни раст је важна претпоставка ради остварења основног циља

економије, тј. задовољити растуће потребе људи употребом ограничених ресурса.
Дугорочни показатељи привредног раста говоре о економском напредовању националне
економије. Привредни раст значи и увећање стварних зарада, раст животног стандарда
и стварање неопходних услова за растућу производњу у будућем периоду.

Привредни раст се може остварити на два начина:

- повећаном употребом фактора производње и
- повећаном ефикасношћу коришћења тих фактора.

На основу података у временском интервалу од последњих 200 година, може се

закључити да су све економски просперитетне земље имале увећање бруто националног
производа по становнику и континуирани раст животног стандарда. Неки аутори праве
поређење између економског раста и кретања авиона који је у могућности да несметано
лети тек након достизања критичне висине у ваздуху, док други упоређују са ходом
корњаче која споро али континуирано иде напред, за разлику од зеца који прави скокове,
али се и одмара када осети умор.

Крајем 20-ог века водеће тржишне економије привредни раст темеље на

акумулацији капиталне опреме и померању граница технолошких могућности
производње. Зато комплекс знања има пресудан утицај за развој привредних структура.
Знање представља највећу инвестицију у свакој земљи, јер је одређујући фактор који
утиче на конкурентност.

Појам привредног раста је ужи од привредног развоја. Раст је компонента

развоја. Показатељи привредног раста представљају незаменљиве величине у
макроекономским истраживањима.

2
 Брз или форсирани привредни раст у дугом периоду није могућ. Зато је и брз
привредни раст привреда бивших социјалистичких земаља био теоријски споран јер:
без увећања ефикасности употребе производних фактора у дугом року долази до наглих
привредносистемских ломова.

Убрзање привредног раста је сложен процес. Показатељи кретања стопа раста

бруто националног производа у појединим земљама у дугом временском периоду имао
је просечну стопу раста реалног бруто националног производа између 2-3%. Агнус
Мадисон, експерт за економску историју и теорију привредног раста поделио је
временски интервал од 500. године наше ере до 1920.године на четири периода:

- пољопривреда (500-1500),
- развијена пољопривреда (1500-1700),
- трговачки капитализам (1720-1820) и
- капитализам (1820-1980).

Ниво пољопривредне производње по становнику у десетовековном периоду

остао је непромењен, док је становништво у том периоду расло по стопи од 0,1%. Тек у
фази развоја капитализма догодила је квалитативна промена када је просечна стопа
раста производње по становнику износила 1,6%. Из овога се закључује да је привредни
раст дугорочан и спор процес. Зато и размишљања типа да је могуће у дугом
временском интервалу иамти континуирано високу стопу привредног раста нису
реална.

У земљама развијеног тржишта у последња два века дошло је до повећања бруто

националног производа по становнику. Нпр. у 1990.години у Јапану и Канади реални
бруто национални производ по становнику био је за око 60 пута већи у односу на ниво
из 1870.године, у САД већи за више од 50 пута, уВеликој Британији за више од 45 пута,
у Француској за више од 48 пута, у Италији 52 пута, у Немачкој за скоро 40 пута. Значи,
реална вредност производње у овим земљама у периоду од 1870.-1990.увећала се
између 40 и 60 пута. Чак и Јапан, који се наводи као пример државе изузетног
економског просперитета, има просечну стопу раста бруто националног производа по
становнику око 4%. Сједињене Америчке Државе су имале стопу од 2%, Немачка 1,9%,
Франдуска 1,7%.

Резултати Сајмона Кузнеца показују да је динамика привредног раста у времену

прве индустријске револуције значајно убрзана. У Великој Британији је то било од
1780-1820., у САД од 1810.-1860., у Немачкој од 1820.-1870. То се поклапа са процесом
развоја капитализма као водећег привредног система. У овом периоду забележен је
привредни раст праћен технолошким усавршавањем као и раст становништва. Кузнец је
приметио да се «процес прелаза на убрзани привредни раст догодио нагло, а да су
политичке и социјалне последице тог догађаја веома бурне».

Може се закључити следеће: врло мале промене у просечном расту бруто

националног производа током времена могу довести до веома различитог нивоа бруто
националног производа по становнику. Уз просечан раст од 1% годишње треба да
протекне 70 година како би се дуплирао износ дохотка по становнику. У случају да је
раст 3%, макроекономији треба 24 године да би дуплирала износ бруто националног
производа. У теорији овај приступ познат као као « правило70». Значи, да би
израчунали колико је година неопходно за дуплирање вредности бруто националног

3
производа, треба број 70 поделити са годишњом стопом раста производње. Нпр. нека је
просечна стопа привредног раста земље А-4% а земље Б-2%, и ако применимо правило
70, бруто национални производ земље А удвостручује се за 18 година (70:4), док је
земљи Б за дуплирање друштвеног производа потребно чак 35 година (70:2).

2. Привредни развој

Привредни развој је комплексна категорија и подразумева:

- раст обима националне производње у односу на ранији период и
- структурне, институционалне, организационе и технолошке промене
привреде.

Привредни развој је пораст производње добара и пружања услуга у националној

економији, тј. пораст бруто националног производа уз истовремене структурне
трансформације у привреди. То је јединство кретања и развоја. За разлику од техничких
система, велики економски систем (народна привреда) не зна само за кретање у
жељеном смеру и свако његово кретање везано је за многе промене, тј. за развој.

Привредни развој обухвата промене вредности добара и услуга у националној

економији али и сложене трансформације у привреди које су условљене деловањем
многих фактора економске, технолошке, политичке, историјске и културне природе.
Убрзање развоја добија на интензитету након великих технолошких промена, које се
догађају на глобалном плану.

Привредни развој представља централни макроекономски феномен. Његова

обележја су бројна:
- развој је нормативан процес, усмерен је на реализацију одређених циљева,
- развој је мултидимензионални процес, везан је за све аспекте живота и
потребе људи и друштва на који утиче велики број фактора,
- развој је кохерентан процес, јер ако је потребно остварити различите циљеве
у исто време, неопходно је њихово претходно суклађивање.

Када се земље налазе на нижим степенима привредне развијености, привредни

раст може изгледати и као привредни развој. То су ситуације када привреда остварује
већи производ захваљујући растућој употреби природних ресурса и радне снаге са једне
стране, и трансферу иностране акумулације капитала, знања и технологије са друге
стране. Тада се остварује раст производње у појединим областима привређивања, уз
изостајање производње у другим сегментима производње. Овакво стање у литератури
се назива «економски раст без привредног развоја».

Привредни развој подразумева промене у структури економских улагања и

производње, које треба да услове побољшање животног стандарда становништва.

По Мајклу Тодару (професор развојне економије са Њујоршког универзитета)

развој подразумева три ствари:
- повећану потрошњу и бољи квалитет хране, боље услове становања,
побољшан степен здравственог стања и већи ниво социјалне сигурности,
- раст животног стандарда, већи број радних места, боље образовање,

4
 - повећање могућности економског и друштвеног иизбора кроз ослобађање
појединаца и нација од зависности самопоштовањем сопствене личности.
Динамичан привредни развој утиче на процес застаревања знања у свим
подручјима човековог деловања. Када се суштински нова развојна питања објашљавају
коришћењем застарелих приступа и знања, промашаји су вероватни. Нове теорије
привредног развоја значајно место дају технолошким теоријама, теоријама људског
капитала и неоинституционалним теоријама. Укључивање фактора технологије, знања и
економских институција у теорије привредног развоја могуће је одговорити на многа
питања недвосмислено.

Тржишни механизам је важан предуслов динамичке привредне равнотеже.

Слободног тржишта више нема. Привреде земаља са најдужом тржишном традицијом
су истовремено и државе са најзначајнијом и најефикаснијом макроекономском
регулацијом у чијој се основи налази готово савршена тржишна организованост.

3. Предмет теорије привредног раста и теорије привредног

развоја

Теорија привредног раста изучава квантитативне релације између аутпута и

утрошака, док теорија привредног развоја истражује циљеве, факторе, критеријуме,
показатење, као и стратегије развоја.

Теорија привредног раста одређује допринос чинилаца који детерминишу

дугорочни производни потенцијал неких националних економије, користећи
критеријуме као што су раст реалног бруто националног производа или националног
дохотка по становнику.

Теорија привредног раста разматра проблеме динамичке равнотеже и покушава

да одговори на питанје: на који начин обезбедити увећање реалног бруто националног
производа који одговара условима пуне запослености.

Равнотежни раст је такав раст код кога се све променљиве у систему мењају по
истој стопи. Постоји бесконачно много равнотежних путања привредног раста, при
чему је предмет не само карактеристике тих путања већ и прецизно дефинисање оне
путање по којој ће се систем кретати под датим претпоставкама.

У тржишним условима привређивања битна претпоставка привредног раста је

пуно коришћење производних фактора. Максимална стопа привредног раста се
остварује под претпоставком реалиизације највећег могућег повећања употребљених
количина производних фактора и њиховог максимално продуктивног коришћења.

Теорија привредног развоја има за циљ да на основу истраживања одређених

економских феномена креира што адекватније мере макроекономске политике. Теорија
мора сугерисати основне правце конкретизације макроекономске политике, тј. мора
прецизно дефинисати начине њеног остваривања.

Т е о р и ј е:

5
 Аристотел је у «Етици» писао да је циљ медицинске науке здравље људи, војне
науке победа, а економске науке богатство.
Кејнзијанка Џоана Робинсон је приметила «да богатство може купити све облике
поштовања, али оно никада није дато бесплатно».

Меркантилисти су под економским богатством третирали злато и сребро а могли

су га остварити извозом домаће производње, физиократе – скуп добара чије је основно
својство употребна и прометна вредност.

Адам Смит (класичари) под богатством сматра количину произведених добара

једне националне привреде у времену од 1 године.

Марксисти сматрају да је привредни развој могућ једино при бржем расту

продукције средстава за производњу у односу на производњу средстава за потрошњу.

Јозеф Шумпетер (амерички економиста аустријског порекла, један од

најпознатијих теоретичара привредних циклуса и привредног развоја) сматра да
суштину привредног развоја треба тражити у различитом ангажовању постојећих
извора рада и земље, тј. у различитим комбинацијама производних фактора тј. у новим
комбинацијама или иновацијама-предузетништву.

Кејнз се залагао за већу улогу државе и њену манипулацију висином каматне

стопе, пораза и буџета у циљу одржавања стања пуне запослености.

Теорија привредног развоја је релативно млада научна дисциплина. Њен

настанак је везан за имена енглеског економисте Роја Харода и америчког истраживача
Евзија Домара. Они су развили познате једнофакторске моделе раста који објашњавају
дугорочну економску равнотежу и изградњу привредне структуре која за резултат има
високу и стабилну дугорочну стопу привредног раста, полазећи од функције
производње Y=F(K,L) – (количина производње је једнака функцији капитала и рада).

Традиционални неокласичари пажњу концентришу на алокативну ефикасност,

где су централне категорије: ограниченост ресурса и неопходност њихове оптималне
алокације. Њихов приступ је економски рационалан и наглашено материјалистички, док
развојна економија подразумева далеко шири приступ проучавања: алокативна
ефикасност, продуктивна употреба ресурса, економски, друштвени, политички и
институционални фактори.

4. Најзначајније теорије развоја

Током 50-тих и 60-тих година овога века најприсутније разврставање је оно које
све теорије привредног развоја дели на:
1) неокласичне теорије,
2) радикално-марксистичке теорије и
3) теорије структурне неравнотеже.

6
 4.1. Неокласична теорија привредног раста

Три су тачке ослонца ове теорије:

1) ставови класичне економије засновани у учењима Смита и Рикарда,
2) основна начела маргиналистичког правца тзв. аустријске школе из
1870.године и нарочито микроекономски принципу Алфреда Маршала из
1890.године и
3) модерна синтеза Џемса Мида и других савремених економских теоретичара.

Смит и Рикардо су се залагали за слободну конкуренцију, слободну трговину и

индицвидуализам у свим облицима. Модерни неокласичари се усредсређују на проблем
ефикасне алокације датих извора и покушавају да минимизирају утицај социјалних и
политичких фактора на привредни раст.

Основне претпоставке неокласичних теорија привредног развоја су:

- уважавање одлучујуће улоге тржишта и ценовног механизма у конкурентској
тржишној привреди,
- приватна својина и лична иницијатива,
- улога државе врло скромна.

4.2. Радикално-марксистичке теорије развоја

Ове теорије имају своје корене у учењу класичара Смита и Рикарда. Оне у
економским неједнакостима виде начин експлоатације неразвијених од стране
развијених. Пропашћу источноевропских социјалистичких земаља ове теорије су
изгубиле на значају.

4.3. Теорије структурне неравнотеже

Ове теорије доводе у питање одређене поставке неокласичара. Они подвлаче

значај постојања разлика између појединих сектора привређивања, наглашавајући
неједнаку пропулзивност појединих производних сектора у различитим временским
интервалима. По њима, насупрот равнотежи, привреду карактерише континуирана
неравнотежа, што значи да је потребно активно мешање државе у привредни живот
путем планирања, интервенција у области цена, расподеле дохотка и спољне трговине.

4.4. Теорије узлета, стагнације и уравнотеженог раста

Теорије узлета се повезују са именом Ростова по коме се акцентирају поједини

периоди привредног раста и по њему постоји пет различитих развојних периода:
1. традиционално друштво,
2. претпоставке за узлет,
3. узлет,
4. кретање ка зрелом друштву и
5. период масовне потрошње.

7
 Кључна етапа развоја је фаза узлета када расте један или више индустријских
сектора. Свака промена у тражњи одражава се на промене у понуди. Ниже цене
омогућавале су веће приходе, па су водећи сектори «убирали плодове» тржишта.
Водећи сектори иницирали су тражњу у секторима који су били повезани са њима, па је
резултат био стално растући обим производње.

Ростов све секторе групише у следеће три врсте:

1. сектори примарног раста – су области које су карактеристичне по
динамичним технолошким променама,
2. сектори додатог раста – оне области које су у стању да се брзо развијају због
раста пропулзивних делатности у оквиру сектора примарног раста,
3. сектори изведеног раста – су области у којима се напредује константно и
релативно скромно у поређењу са увећањем реалног националног дохотка, тј.
у поређењу са просечним растом индустријске производње.
Са становништа раста најзначајнију улогу имају примарни сектори.

Теорије стагнације – У основи ових теорија се налази међународна димензија

привредног раста и став да неразвијене земље имају одређене предности које нису биле
карактеристика развоја неразвијених привреда. Недовољно развијене земље могу у
савременим условима остварити привредни раст механизмом трансфера акумулације и
технологије из развијених земаља. Творац ове теорије је хардварски професор
Александар Гершенкрон.

Узимајући Русију за пример, Гершенкрон је истакао да релативно неразвијене

земље стичу велику предност оног момента када успеју да покрену точак привредног
просперитета.

Оне тада могу да позајмљују акумулацију и технологију, као и методе од

развијених земаља. Тако се и могу избећи одређене грешке у иницијалним фазама
развоја, а и скратити дужина трајања појединих етапа привредног раста.

Теорије уравнотеженог развоја – тврде да је привредни раст у својој бити

уравнотежен процес у коме се привреде стално крећу узлазном линијом увећања
производње и запослености. «Раст је сличан кретању корњаче која споро и стално иде
напред, а не налик кретању зеца који на махове чини велике скокове, али се одмара чим
осети умор». Најпознатији представник ове теорије је амерички лауреат Нобелове
награде за економију, амерички економиста Сајмон Кузнетц. Он је проучавао привредну
историју 13 високоразвијених земаља од 1800.-половине 20.века и сматра да је
привредни раст најприближнији моделу уравнотеженог раста. Што касније нека земља
уђе у процес развоја биће у прилици да на основу туђих знања и искуства постигне
динамичнији привредни раст.

8
 4.5. Краткорочне и дугорочне теорије привредног раста

Теорије краткорочног привредног раста анализирају ригорозне математичке

односе између стопе привредног раста и употребе производних фактора, посебно рада и
капитала. Оне се баве истраживањем релација које постоје између стопе привредног
раста и величине употребљених ресурса.

Теорије дугорочног привредног раста сконцентрисане су на истраживање

динамике дугорочног раста, како у високо индустријализованим, тако и у недовољно
развијеним земљама. Као три најважније школе дугорочног привредног раста наводе се:
1) школа стагнације – Крајем тридесетих година прошлог века дошло је до
стагнације стопа раста становништва и смањења штедње. Ове промене су условиле
померање акцента у производњи темељеној на капиталноинтензивним технолошким
поступцима ка продукцији добара и услуга која максимално уважава значај
капиталноштедних иновација. То је довело до стагнације привредног раста.

2) школа дугорочног раста са флуктуацијама привредних циклуса и постепеним

увећањем стопе привредног раста – везана је за име Нобеловца 1987.године Роберта
Солоа. По њему, привредни развој детерминишу пет основних фактора:
- број људи који се могу запослити,
- обим основних средстава,
- ниво технологије,
- приступ природним ресурсима и делотворност,
- ефикасност употребе расположивих фактора.
Раст производних капацитета може се одредити стопом по којој се основни
развојни фактори могу увећавати. По њему, стабилан дугорочни привредни раст је
остварив.

3) школа експлозије и колапса – овде се разликују три правца:

- први се односи на Марксову теорију која предвиђа нестајање капитализма због
бројних противуречности које не може разрешити,
- други се односи на Томаса Малтуса и његовог песимизма да увећања
становништва не може да услови увећање производње,
- трећа варијанта је негација друге, тј. могуће је остварити растуће приносе у
области пољопривредне производње уз помоћ технолошких промена а и заштитити
природне ресурсе и човекову околину.

4.6. Традиционалне и нове (ендогене) теорије привредног развоја

Традиционалне теорије привредног развоја – настале су између 50-тих и 60-

тих година прошлог века и њихова карактеристика је да на привредни развој гледају као
на серију сукцесивних етапа привредног раста кроз које поједине економије морају
проћи у свом економском напредовању.

Детерминанте стопе привредног раста су:

- штедња,
- инвестиције,
- страна акумулација.

9
 Привредни развој је по њима постао синоним за брз економски раст. Приступ
«фаза развоја» напуштен је током 70-тих година због развоја нових праваца:

-први правац потенцира значај структурних промена где је ограничавајући

фактор 1. неефикасно коришћење расположивих фактора и 2. државно мешање у
алокацију ресурса.

- други потенцира балансирани развој, по коме у циљу стабилног привредног

раста је неопходно одржати балас између развоја примарног и секундарног сектора с
једне стране и производње за домаће и ино тржиште са друге стране,

- трећи приступ је теорија депенденције (зависности). Полази од структурне

неравнотеже у развоју земаља тзв. Трећег света. Посебно је заокупљена питањем
утицаја директних инвестиција на положај мање развијених земаља. У оквиру теорије
зависности разликујемо :

1) неоколонијални модел зависности који је утемељен на поставкама Марксових

погледа о експлоатацији мање развијених од стране развијених земаља,

2) модел погрешне парадигме сматра да је неразвијеност и земљама Трећег света

настала због погрешних савета добронамерних али неинформисаних државних
стручњака из агенција за помоћ из развијених земаља.

3) дуализам је концепт супростављених ставова у развојној економије и

репрезентује размишљања о постојећим растућим дивергенцијама између
богатих и сиромашних.

4) четврти модел је развијен 80-тих година и у њеној основи се налази

реафирмација моћи слободног тржишта и приватизација неефикасних државних
предузећа. Привредна стагнација до које је дошло 70-тих година је била резултат
превеликог мешања државе у привредни живот тржишних земаља.

Ендогене теорије привредног развоја – 80-тих и 90-тих година прошлог века

модификована је традиционална теорија и настала је нова теорија привредног раста која
је покушала да одговори на питање зашто се неке земље развијају брзо, док остале
стагнирају?

У оквиру ових теорија издваја се више праваца:

- теорије које форсирају технолошке промене,
- теорије које елиминишу опадајуће приносе капитала,
- теорије акумулације људског капитала кроз образовање,
- теорије растућих приноса као последице специјализације,
- теорије које истичу улогу инфраструктуре и сл.

Порука свих ендогених теорија привредног раста је да креатори макроекономске

политике и понашање привредних субјеката делује на динамику стопе привредног раста
у дугом року. По овој теорији могуће је у великој мери деловати на карактер стопе
равнотежног привредног раста.

10
 Прва индустријска револуција која траје од 1850.-1900. за основне материјалне
агенсе има. угаљ, челик, текстил, хемијске производе.

Друга индустријска револуција од 1900.-1970., везана је за мотор са унутрашњим

сагоревањем, машинску индустрију, ваздушни саобраћај, органску хемију, електричну
енергију.

Трећа индустријска револуција је после 1970.-те године и везана је за

микроелектронику, биотехнологију и генетски инжењеринг, нове изворе енергије, нове
облике експлоатације мора и океана, коришћење свемира. Доминантан развојни фактор
постаје управо производња нових технологија и генерисање нових технолошких знања.

4.7. Теорије људског капитала

Основ ових теорија је став по коме улагање у људски капитал тј. у знање,
вештине и компетитивност представља најзначајнији фактор привредног раста.
Најпознатији протагониста ове школе је амерички нобеловац Теодор Шулц према коме
је најзначајнији производни фактор: побољшање квалитета становништва и напредак у
знању. Инвестиције у хумани капитал представљају далеко најпрофитабилније улагање.
Овај аутор је дошао до закључка да је током 70-тих година прошлог века у САД
уложено више у хумани него у физички капитал, што је било од пресудне важности за
стицање водеће позиције америчке привреде у свету.

Срж ове теорије је став да је стопа привредног раста директно зависна од стопе
раста инвестиција у образовање. На ову област се не могу применити сви критеријуми
тржишне привреде и потпуне конкуренције.

Теорије људског капитала своју претходницу имају у познатом моделу «учења уз

рад».Учење кроз праксу се изражава као мултипликатор раста радне снаге. Оно је
оваплоћено у растућем искуству радника а материјализовано у новим производним
системима и машинама.

Крива учења илустрије снижавање јединичних трошкова производње као

резултат растуће спретности радника тј. она означава смањење просечних трошкова
производње независно од повећања обима.

Ове теорије сматрају да су инвестиције у људски капитал далеко

најпрофитабилније инвестиције, те да је образовање најзначајнији фактор
конкурентности.

4.8. Неоинституционалне теорије привредног развоја

Ове теорије сматрају да је комплекс привредног раста компонента друштвеног

развоја.
Својина је по Маџару темељ економске слободе и посебно слободе одлучивања и
избора организационих решења, што је од пресудног значаја за технолошки развој и
економску ефикасност.

11
 5. Циљеви и показатељи привредног развоја

Циљеви развоја су пожељна стања економског тј. друштвеног система и везани

су за вредносни систем једног друштва.

Економија је друштвена наука и не може утврђивати научне законе нити

универзалне истине. У економији могу да постоје само тенденције. Значи, економска
анализа се не може одвојити од институционалног, друштвеног и политчког контекста,
посебно ако се неко мора бавити људским дилемама у вези са сиромаштвом или
болестима.

Концепти циљева потичу од субјективне процене вредности о томе шта је

пожељно а шта не и ту спадају:
- економска и друштвена једнакост,
- елиминација сиромаштва,
- образовање за све,
- растући животни стандард,
- национална независност и безбедност,
- политичка и економска партиципација.

Валидност економских анализа и релевантност економских закључивања треба

да буде увек процењена у светлу јасних вредносних критеријума.

Један од најпознатијих развојних теоретичара Артур Левис, амерички

економиста је приметио да «суштина привредног раста није у томе што он повећава
срећу, већ што повећава могућност људског избора.» Искључиво под претпоставком
постојања континуираног привредног раста могуће је у макроекономији остварити
велики број противуречних и различитих циљева (социјална давања, развој
инфраструктуре, систем образовања, оружане снаге).

Од времена Велике светске економске кризе па до краја 80-тих година прошлог

века биле су категорије привредног раста и економске равнотеже. Таква једностраност у
приступу развојних циљева где се преферирају чисто економски показатељи у односу
на све остале развојне индикаторе, више не важи.

Динамичност је једна од кључних карактеристика циљева привредног развоја.

Једном дефинисани циљ нема увек исти значај и тежину независно од стања у којем се
привреда налази. Циљеви нису исти за све земље, а зависе од њиховог степена
економске развијености. Палета универзалних циљева садржи:

- раст производње добара и услуга,

- репродукција становништва уз растућу запосленост,
- образовање становништва и развој истраживачке делатности,
- повећање економске ефикасности,
- висок ниво економских слобода.
- еколошки циљеви.

Циљеви привредног развоја могу бити међусобно конфликтни али и

комплементарни. У основи сваке економске активности, а тиме и привредног развоја,

12
налазе се одређени МОТИВИ. Сви мотиви произилазе из власничких интереса, те
прецизно утврђени својински аранжмани су неопходни у сваком друштву.

У процесу дефинисања циљева привредног развоја кључну улогу има вредносни

систем сваког друштва. Понекад и тај вредносни систем може испољити кратковидост
или мопију (нпр. многи процеси који се могу уочити у року од 5 година не могу се ни
наслутити у периоду од неколико месеци). Посебно је када су у питању циљеви који
спадају у тзв. суправредности а односе се на палету циљева који се морају остварити
без обзира на цену ( национална безбедност земље, територијална и политичка
сувереност, слободе, једнакости, сигурност и сл.).

Последњих година се изражава сумња на рачун динамичког привредног раста у

високо индустријализованим тржишним економијама и те критике лоциране су око
неколико тачака:

1. противници динамичког раста забринути су због погоршања животне

средине,
2. проблем сиромаштва последица је неадекватне расподеле, а не производње,
3. увећање производње утемељено на технолошким променама доводи до
несигурности људи,
4. критичари приизнају да привредни раст обезбеђује «средства за живот» али
не гарантује «квалитетан живот».

Када би се из мноштва циљева развоја морали ииздвојити најбитнији, они би

били:
- брз пораст производње,
- структурне промене у привреди,
- смањење удела најсиромашније популације.

6. Показатељи привредног развоја

Када се економска теорија интересује за привредни раст она првенствено

оперише показатељима бруто националног производа и бруто националног дохотка.
Граница сиромаштва широких слојева се види по дистрибуцији дохотка у земљи,
научни и кадровски потенцијал се изражава бројем научника и истраживача,
истраживачким коефицијентом, бројем патената, развојем иновационе делатности и сл.
Једноставна мерења попут фертилитета, писмености, стопе наталитета и смртности
индиректно упућују и на ниво развијености неке привреде.

Показатељи привредног развоја треба да дају што реалнију слику економског

напредовања сваке земље. Управо тај услов у многим истраживањима није задовољен.

Показатеље који се користе у разним макроекономским анализама могуће је

поделити у зависности од многих критеријума.

1. У литератури се најчешће среће подела на:

- вредносне показатеље,
- социјалне показатеље,

13
 - показатеље неједнакости у расподели дохотка и
- еколошке показатеље (у новије време) у оквиру којих се убрајају:
-
1. они који говоре о уделу еколошки чистих индустрија у укупној
индустријској производњи,
2. уделу рециклираних супстанци у укупним производним факторима,
3. нивоу деградације земљишта,
4. учешћу здраве хране у укупној количини утрошених намирница и сл.

До еколошких показатеља се долази тако што се одређени показатељи

привредног развоја коригују за вредност произведених штетних добара и услуга, као и
за вредност штете која је последица конкретног нарушавања еколошке равнотеже.

2. Са становишта типа и порекла информација на којима се темеље, као и начина

мерења појединих фактора развоја, показатељи привредног развоја се деле на:
- квантитативне и
- квалитативне.

3. У зависности од начина изражавања, показатељи се деле на:

- вредносне и
- натуралне.

4. Квартална подела показатеља привредног развоја односи се на:

- натурално изражене показатеље,
- економско-социјалне показатеље,
- научнотехнолошке показатеље и
- вредносно изражене показатеље привредног развоја.

Натурални показатељи привредног развоја се користе за исказивање

достигнутог нивоа пољопривредног и индустријског развоја појединих земаља:
- производња појединих облика хране (месо, шећер, млеко),
- производња стратегијских добара (угаљ, нафта, челик, вештачка ђубрива),
- вредност производње добара нових технологија.

Економско-социјални показатељељи обухватају:

- запосленост,
- величина појединих облика социјалне заштите,
- издвајања за образовање,
- број лекара на 1000 становника,
- очекивано трајање живота, учешће трошкова исхране у дохотку,
- услови становања.

Ови показатељи обично нису реални, те не показују право стање. Важна

особеност ових показатеља је наглашен парцијални карактер.

Најпознатији покушај у мерењу степена задовољења потреба био је «индекс

квалитета живота» и он се темељи на: проценту писмености становништва,
смртности новорођенчади, дужини трајања људског живота. Јака страна овог
показатеља је што оперише са физичким а не вредносним величинама и што се може

14
извући из статистичких информација. Овај индекс одражава ефекте расподеле дохотка у
оквиру анализираних макроекономија.

Други показатељ је «индекс хуманог развоја» који има за циљ повећање броја
опција које се налазе пред човеком. Хумани развој подразумева:

- једнакост (једнаке могућности за све),

- континуитет (одговорност према будућим генерацијама које треба да имају
исте шансе за развој као и садашње генерације),
- продуктивност ( улагање у људске ресурсе и стварање таквог
макроекономског амбијента који ће омогућити људима да максимално
искористе своје потенцијале),
- оснаженост (људи треба да достигну такав ниво индивидуалног развоја да
могу да изврше избор по својој сопственој вољи између већег броја
могућности које им се нуде. Овај показатељ је комбинован од компоненти:
а) животног века становништа,
б) нивоа знања становништва и
ц) фонда средстава за пристојан живот коригованог за куповну моћ.

Показатељи развоја науке и технологије показују достигнути ниво економске

развијености појединих земаља. Употреба фактора технологије и знања почев од 50-тих
година 20 века обликује динамику економског напредовања појединих држава и
одређује место земаља на светског ранг листи развијених. Међу најпознатијим
показатељима су:

- обим и структура трошкова истраживачкоразвојног рада,

- научноистраживачка база земље,
- обим и облици трансфера технологије,
- удео производа нових технологија у светском извозу,
- патенти и развијеност производње и тржишта технологије,
- технолошки и трговински биланс земље.

Знање у времену треће технолошке револуције добија обележја капиталних

инвестиција. Издаци повезани са обављањем истраживачко-развојних активности
почињу да се третирају као директни трошкови производње. Данас, за кључне
индикаторе економске развијености важе они који говоре о темпу развоја нових
информационих технологија и интензитету њиховог увођења у процес производње.

Вредносни показатељи говоре о финансијским износима многих

макроекономских агрегата и спадају у најзначајније показатеље привредног развоја:
- бруто домаћи производ – израчунава се тако што се саберу све вредности
произвдених добара и услуга у привреди у временском интервалу од једне
године.
- бруто национални производ – добија се када се од бруто домаћег производа
одбију сви приходи становника те земље који припадају странцима, као
резултат њиховог улагања у земљу, а додају приходи становника те земље на
основу њиховог улагања у иностранству. Исказује се у реалним и
номиналним величинама. Реални је мерило физичке производње националне
економије у различитим временским периодима где се вредности свих
произведених добара и услуга израчунавају у константним ценама.

15
 Номинални је вредност финалног аутпута у некој економији у ценама које
важе у периоду у којем је аутпут произведен.
- нето национални производ,
- нето домаћи производ = (национални доходак) – је вредност производње
квантифицирана трошковима производних фактора након одузимања
амортизације на територији неке земље. У односу на бруто домаћи производ
разликује се за величину Амортизације и износа разлике између пореза и
субвенција. Нето домаћи производ једнак је величини националног дохотка и
једнак је збиру дохотка по основу производње становништва дате земље и то
пре одузимања пореза.

Проблеми при мерењу економске активности:

- питање истинитости статистичких података.

- мање развијене земље имају лошију статистичку грађу,
- подаци могу бити нетачни и због ратних сукоба, политичких немира или
настојања политичког естаблишмента да се подаци измене или сакрију,
- висока инфлације такође поставља питање тачности статистике, јер се подаци
објаве, касније коригују и на тај начин обезвређује се објављени податак,
- у неразвијеним земљама, вантржишне трансакције не улазе у вредност
националне производње, којој се придодаје и илегална економија (неопорезоване
привредне активности). Нпр. удео неопорезоване економије у САД је од 3-20%, у
Индији 30% у Бурми чак 50%,
- ако би се код неразвијених земаља узимала у обзир штета нанета природи, то би
утицало на промену вредности бруто националног производа у већем степену него што
је то случај у високо развијеним привредама,
- слободно време радника није урачунато у вредност производње што би
хипотетички значило да земља која не остварује привредни раст може смањити број
радних часова недељно, што би значило да више слободног времена може учинити да се
радници осећају богатијим без обзира што се бруто национални производ (пер капита)
није променио,
- проблем израчунавања вредности бруто националног производа није у свим
земљама исти, зависи и од географског положаја земље, због грејања и сл.

Поред ових недостатака присутни су и следећи:

- разлике у релативним ценама,
- куповна моћ националне валуте је различита,
- селекција земаља и временског интервала ради упоредне анализе је
дискутабилно питање.

Нови показатељ развоја је нето економско благостање – величина бруто

националног производа се коригује на тај начин што се од њеног укупног износа:
1) одбије већи број фактора који не увећавају индикатор задовољства и
2) уврсти одређени број категорија потрошње које нису укључене у величину
бруто националног производа.

Главна одбитна ставка код овог показатеља је штета коју човек наноси природној
средини. Овај показатељ исправља бруто национални производ за загађење, закрчење,
исцрпљивање природних ресурса и друге недостатке.

16
 6. Показатељи неједнакости у расподели

Економске неједнакости добијају различите облике испољавања у данашњим

условима привређивања. У теорији се често расправља о егзистенцијалном минимуму,
учешћу појединих група становништва у националном дохотку, нивоу концентрације
дохотка најбогатијих појединаца и сл.

Социјални минимум представља доњу границу дохотка која гарантује грађанину

егзистенцијалну сигурност. Овај минимум варира међу појединим земљама али
обухвата минимални ниво исхране, бриге о здрављу, одећи и становању. Домаћинства
која не располажу нивоом дохотка који гарантује егзистенцијални минимум припадају
групацији сиромашних. «Апсолутно сиромаштво» означава део становништва који не
располаже сумом финансијских средстава неопходних за финансирање
егзистенцијалног минимума».

Величина расположивог дохотка домаћинства у односу на исти у другим

земљама важан је показатељ да ли је домаћинство сиромашно или није. Граница
сиромаштва у некој земљи се темељи на процењеном износу вредности прехрамбених
добара потребних за нормалну исхрану просечног домаћинства. У САД нпр. након
процене такве потрошачке корпе добијена вредност се множи са три јер је претпоставка
да се трећина дохотка троши на исхрану.

Два су облика неједнакости у расподели дохотка међу домаћинствима:

1. неједнакост доходака од рада и
2. неједнакост доходака од власништва.

У развијеним земљама, доходак од рада је око 4/5 укупног дохотка. Разлике у

зарадама су резултат многих чинилаца као што су посебности у физичким и
интелектуалним способностима људи, разлике у интензитету рада, образовање. Већи
део дохотка распоређен је на мање образован део становништва, што значи да не
постоји крива расподеле дохотка од рада и власништва, док је огроман део дохотка
распоређен на релативно малли број богатог становништва.

У тржишним привредама једнакост у расподели дохотка није циљ коме ови

системи теже. Такав циљ је у конфликтном односу са тржишном логиком
привређивања. Превелике неједнакости у расподели оствареног дохотка могу бити један
од значајних ограничавајућих фактора развоја у дугом року. Када мали проценат
најбогатијих постаје све више имућан на рачун огромног броја сиромашних, онда се по
правилу испољавају велики проблеми повезани са исхраном, здрављем и сл. У
недовољно развијеним земљама може доћи до повећања наталитета којим би се
надокнадио велики степен смртности а и повећале би се политичке тензије.

Степен неједнакости у расподели дохотка мери се:

1. Лоренцовом кривом која која разликује три врсте неједнакости:
- потпуну једнакост,
- потпуну неједнакост,
- стварну неједнакост, и

17
 2. Џини коефицијентом који се креће од 0-1 (коефицијент је већи уколико је
земља са израженијом неједнакошћу у расподели дохотка и креће се од 0,50-
0,70% док у земљама са релативно једнаком расподелом од 0,20-0,35%).

7. Фактори привредног развоја

У економској литератури се срећу најразличитије класификације фактора

привредног развоја. Двојица економиста (Херик и Киндлебергер) тврде да седам
компоненти одређују достигнути ниво и динамику привредног развоја у једној
привреди:

1. земља и остали природни ресурси,

2. физички капитал,
3. рад и хумани капитал,
4. запосленост и дистрибуција дохотка,
5. технолошке промене,
6. обим и
7. организација.

У макроекономској литератури се често среће и подела фактора на следеће

четири врсте:

1. природни ресурси (земља, вода и ваздух),

2. рад (умне и физичке способности као фактор рада),
3. капитал (производна средства која учествују у процесу производње) и
4. предузетништво (разноврсне радне, управљачке и организационе способности
човека неопходне у производном процесу).

Самјуелсон и Нордаус напомињу да без обзира да ли је нека земља богата или

сиромашна, факторе привредног развоја чине:

- људски производни фактори (понуда радне снаге, образовање, дисциплина,

мотивација),
- природни производни фактори (земљиште, рудна и енергетска богатства,
клима),
- акумулација капитала (машине, фабрике, путеви) и
- технологија (наука, инжењеринг, управљање, предузетништво).

Прихватљивом се сматра и следећа подела:

а) основни или примарни фактори развоја где спадају:

- становништво и његова структура,
- инсталирана основна средства и њихов технолошки ниво,
- расположивост природним ресурсима,
- величина земље,
- достигнути ниво развијености.
б) привредно-системски фактори: доминантан облик својине и својински облици,
систем и механизам доношења одлука, координациони и управљачки механизам,
мотивациони систем и

18
 ц) дејство економске и развојне политике.

На макроекономском нивоу следећи фактори се могу означити битним за

обликовање производног потенцијала земље:
- укупна привредна моћ и динамика привредног раста,
- степен тржишне оријентације,
- динамизам финансијског система,
- степен државног утицаја на привредну динамику,
- природна богатства,
- инфраструктура,
- карактер спољноекономске оријентације,
- иновациона оријентисаност,
- систем управљања,
- квалитет људских ресурса,
- друштвено-политичка стабилност.

Логику и суштину развојних токова у данашњим условима привређивања

задовољавају следећи фактори:
1. становништво,
2. природни и енергетски ресурси,
3. технолошке промене и иновације,
4. инсталирана основна средства и инфраструктура,
5. организација и предузетништво,
6. информација и знање као кључни развојни ресурси.

7.1. Становништво

Поред тога што се становништво јавља као најбитнији фактор развоја, оно се
јавља и као крајњи корисник производње. Укупан број становника у једној земљи и то
онај прозводно способни одређује горњу границу потенцијала рада са којим национална
привреда може рачунати. Степен коришћења тог потенцијала зависи од начина вођења
економске политике.

Теоријски гледано, раст становништва одређује доњи ниво раста обима

производње. Свака привреда је обавезна да обезбеди темпо увећања обима производње
који ће омогућити, ако не раст, а оно бар задржавање националног дохотка по глави
становника на већ достигнутом нивоу. Привредни раст подразумева интензивније
увећање производње у односу на раст становништва, јер се у противном не може
говорити о развоју већ о стагнацији.

Специфичност становништва као фактора привредног развоја произилази из

његовог својства човека као произвођача и као потрошача. Значај становништва гледа се
кроз анализе укупног броја, удела запослених у укупном броју, достигнутом нивоу
урбанизације, нивоу образовања и сл. Становништво као фактор развоја могуће је
анализирати на најразличитије начине:
а) као људски потенцијал,
б) етнички састав,
ц) историјско наслеђе.

19
 7.1.1. Људски потенцијал

Људски потенцијал је могуће поделити на три компоненте:

1. укупан број становника, број способних за рад и број стварно запослених,
2. здравствено стање и
3. образовање.

1. Укупан број становника је једна од најелементарнијих компоненти људског

потенцијала. Већи значај има податак који говори о укупном броју способних за рад, тј.
број стварно запослених. Од важности су и подаци који говоре о густини насељености,
подаци који говоре о променама у укупном броју становника а које су резултат
природног или механичког прираштаја.

Стопа раста прираштаја је однос стпе наталитета и стопе морталитета у

националној привреди. Механички прираштај је у ситуацијама када природни
прираштај није обезбеђивао довољан број радника. Изузимајући «одлив мозгова» где се
подиже ниво научноистраживачког потенцијала земаља, механички прираштај није од
посебног значаја за анализу.

Старосна структура предодређује природни прираштај, број способних за рад,

број издржаваних, школованих и сл. Код различитих земаља постоје разлике која се
година старости узима као почетна за сврставање у групу радноспособног
становништва. Ова старосна граница је у принципу нижа уколико се ради о привредно
неразвијеним земљама.

Број стварно запослених никада не може бити на нивоу који рачуна са нултом
стопом незапослености. Свака привреда има одређени проценат незапослености због
сезонских или технолошких узрока.Ако је привредни развој земље висок, онда ће и овај
проценат незапослености бити на релативно нижем нивоу. У развијеним тржишним
привредама у којима је стопа незапослености на релативно ниском нивоу (5%-6%
укупног радно способног становништва), интензитет привредног развоја је углавном
одређен порастом продуктивности. У недовољно развијеним земљама где постоје
високи проценти незапослених, смањење незапослености је важна полуга укупне
развојне динамике.

2. Здравствено стање људи у годинама до другог светског рата није било

предмет економских истраживања. Економски ефекти здравља људи нису мерљиви,
али се сматра да на здравље човека највећи утицај имају:

- начин живота (51,3%),

- здравствена заштита (8,5%),
- животна средина (19,9%) и
- генетске предиспозиције (20,3%).

Здравље људи је развојни фактор са најдугорочнијим дејством. Тешко је наћи

неки други развојни чинилац који се одликује таквим дугорочним карактером деловања.
Здравствени проблеми (дрога, неизлечиве болести и неквалитетна исхрана) су
ограничавајући фактор развоја сваке земље.

20
 3. Образовање је уско повезано са стратегијом улагања у знање, истраживање и
развој. Афирмацијом категорије знања бачено је ново светло на комплекс образовања. У
условима када се привредни развој све више темељи на акумулираном знању, услов
стицања предности у међународном пословању постаје чињеница колико је нека земља
успела да брзо развије своју науку тј. образовни систем.

Чак 90% од укупног фонда знања којим савремено друштво располаже настало је
у току последње четвртине 20-тог века. Оправдано се данас тврди да је једна изгубљена
година у праћењу светског развоја једнака губитку од пет година пре само једне
деценије.

7.1.2. Етнички састав становништва

Етнички састав становништва је као фактор развоја дуго био занемариван,

посебно у бившим социјалистичким земљама. Три су аспекта посебно важна за анализу
етничког састава становништва и могућег њиховог утицаја на привредни развој:
- националност,
- језик и
- религија.
Ови аспекти су нарочито важни у земљама које су вишенационалне, где је у
службеној употреби више језика и у којима постоји више религија.

7.1.3. Историјско наслеђе

Историјско наслеђе може бити од утицаја за компетентно изучавање

становништва као фактора привредног развоја. Схватање радних обавеза, постојећа
традиција у погледу бављења становништва појединим привредним активностима,
доминантни облици привредне и државне сарадње, склоност ка већој сарадњи са
појединим земљама, постојање отпора сарадњи са другим земљама, су аспекти за
занемаривање приликом различитих анализа места и значаја становништва као фактора
привредног развоја.

7.2. Природни ресурси

Природни ресурси као претпоставка опстанка и развоја човечанства могу се

посматрати најмање двоструко:
- као природни амбијент у којем људи живе и раде и
- као основна претпоставка остваривања било ког производног процеса.

Животна средина се своди на елементе природе које људи употребљавају као:

- сировине и енергију за производне процесе,
- као производне агенсе за производне намене,
- као апсорбере многих нуспроизвода и
- као чиниоце који омогућавају разноврсно обликовање вештачки створене
околине.

21
 Природни ресурси као развојни чинилац имају динамички карактер. Анализа
природних ресурса објашњава разлику између оног што природа даје (ресурси) и онога
што технологија омогућава да се довољно економично користи (залихе, резерве). Залихе
су ужи појам од ресурса и део су природних ресурса који се економски може исплативо
употребљавати. Са становишта привредног развоја најпожељније је коришћење оних
залиха код којих су трошкови експлоатације минимални.

Два су фактора одлучујућа у одређивању залиха у одређеном временском

тренутку:
- технолошки услови експлоатације и
- економски квалитет природних ресурса.

У природне ресурсе је убрајају:

- пољопривредно и шумско земљиште,
- минерална богатства,
- водни потенцијал (океани, мора, језера и реке),
- клима.

Битна подела природних ресурса је она која говори о исцрпљивим и

неисцрпљивим (регенеришућим) природним ресурсима. Исцрпљиви су обновљиви и
необновљиви природни ресурси.

Обновљиви природни ресурси су: земљиште, биљни и животињски свет, неки

минерални ресурси. Они се са коришћењем регенеришу. Приликом употребе мора се
водити рачуна о условима које природа намеће у циљу њиховог самообнављања.

Необновљиви природни ресурси се уопште не регенеришу (угаљ, нафта, гас) или

се обнављају изузетно спорим темпом у поређењу са интензитетом експлоатације.
Основна карактеристика је исцрпљивост, што наводи стручњаке да трагају за
заменљивим ресурсима.

Свако вредновање природних ресурса у својству фактора развоја мора да

уважава:
- трошкове експлоатације,
- трошкове алокације,
- трошкове супституције и
- алтернативна коришћења.

Вековима се привредни развој темељио на ресурсима који су се сусретали у

природи и који су се налазили у земљи и у води. Последњих пар деценија неки
материјали су се почели стварати и у лабораторијама. Најважнији представници нових
материјала су: нове пластичне масе, савремени керамички материјали, оптичка влакна,
композитни материјали и сл.

Сировинска криза 70-тих година прошлог века оријентисала је привреду да врши

експлоатацију морског дна. Све океанске ресурсе могуће је поделити на: живе
организме, минералне ресурсе, рекреативне ресурсе, енергетске ресурсе, коришћење
океанских простора. Најважнији су минерални и енергетски ресурси. У свету се
експлоатацијом нафте и плина из подморских лежишта бави више од 30 земаља, док

22
учешће подморских извора у укупној производњи нафте премашује 1/5 годишње
производње.

Коришћење секундарних сировина одређују фактори економске и технолошке

природе:
- недостатак сировина,
- високи енергетски и капитални трошкови производње нових материјала,
- високи трошкови због поштовања прописа о очувању човекове околине.

У промени структуре светске привреде растућу улогу последњих двадесетак

година имају производи биотехнологије темељене на генетском инжењерингу. Генетски
инжењеринг је скуп метода по којим се гени узимају из једне ћелије и уносе у другу, где
се могу везати за гене који се ту већ налазе и тако допринети биохемијским процесима
свог домаћина. Основни циљ је да ген, носилац наследних порука у новом организму
функционише као у старом, тј. да продукује исту или квалитетнију супстанцу од оне
коју је створио у организму из кога је потекао.

7.3. Производна средства и инфраструктура

Процес континуираног усавршавања производних средстава био је усмерен у

правцу замене и постепеног истискивања физичких и интелектуалних функција човека
из производње, што је позитивно утицало на динамизирање привредног развоја.

Производна средства - Централно питање у вези са анализом значаја

производних средстава као фактора развоја је оно које се односи на развој економске
ефикасности њиховог коришћења. Као посебно важне економске аспекте
инсталлираних основних средстава могу се навести следећи:
- дејство на трошкове производње и висину улагања,
- дејство на стопу раста одређене гране производње,
- дејство на запосленост,
- дејство на извоз, тј. платни биланс у целини,
- дејство на недовољно развијене регионе,
- дејство на стручно образовање,
- дејство на животни стандард.

Кључни проблеми са којима су се привредно развијене земље сусретале након

70-тих година 20. века су:
- недостатак енергије,
- мањак природних ресурса,
- захтеви за све разноврснијом производњом.

У новонасталим условима, захтеви који су се постављали пред нова средства за

рад могу се дефинисати на следећи начин:
- минимизирање потрошње енергије и сировина,
- минимизирање потребног простора за њихово лоцирање,
- реализација производних процеса високе сложености и комплексности на
поуздан начин,
- висока продуктивност.

23
 Велика достигнућа у области информационих технологија која су своју примену
нашла у производњи уз помоћ индустријских робота, нумерички контролисаних
алатних машина, омогућили су конструкцију потпуно аутоматизованих производних
постројења. Тачност управљања производним процесима је веома велика и у
потпуности је контролисана електронском рачунском техником.

Захваљујући великим економским ефектима, флексибилни производни системи

отварају велике перспективе даљем привредном развоју. Такође служе и задовољењу
еног од основних циљева нове производне филозофије познате у свету као „производња
у тачно време“ (just in time). Ову производну филозофију омогућава тзв. концепт
интегрисане производње (Computer Integrated Manufacturing – CIM), тј. нова стратегија
развоја предузећа.

Овај концепт је у функцији подизања економске ефикасности предузећа кроз

измењен концептуални оквир, који се огледа у апсолутној интеграцији свих функција у
предузећу. ЦИМ стратегија омогућава промену карактера нових и класичних
индустријских технологија. Нова развојна филозофија предузећа је у циљу максималне
прилагодљивости захтевима тржишта и обезбеђења дугорочне конкурентне
способности путем увођења високих информационих технологија.

Производња по систему „у тачно одређено време“ је синхронизована, застоји су

елиминисани а залихе су непозната категорија. На тај начин трошкови складдиштења су
смањени. У центар овог концепта је промена. Економија обима и залиха је препустила
је своје место економији асортимана, која полази од тога да је чување залиха скупо и да
се промене у асортиману могу реализовати брзо и економски исплативо.

Инфраструктура - Под инфраструктуром се подразумева комплекс привредних

грана које имају изузетан значај за привредни развој. Две су основне карактеристике
инфраструктуре:
1. немогућност или врло мала могућност увоза и
2. изузетно дуг период градње појединих инфраструктурних система.

Најважније гране инфраструктурног карактера су:

- информатика,
- телекомуникације,
- енергетика и
- саобраћај.

У времену познатом по научном и технолошком развоју, на значају добијају

гране инфраструктуре које се односе на информатику и телекомуникације. Ѕпрема
статистици Уједињених нација, потреба за комуницирањем се по важности налази
одмах иза потребе за храном, становањем и енергијом.

Информатика представља далеко најзначајнији сегмент савремене

инфраструктуре због екстерних ефеката. Она окупља активности на прикупљању,
обради и дистрибуцији информација. То је грана са најмодернијом технологијом у којој
се смена технолошких генерација одвија веома интензивно, а и највећи је ниво
стручних кадрова.

24
 Технолошке промене – представљају једну од најсложенијих друштвених и
економских категорија. Технологија обухвата:
- информацију о поступку,
- средства за примену метода којим се трансформација обавља и
- разумевање начина и логике деловања метода.

Са становишта теогије привредног развоја највише одговара следећа дуална

подела технологије на:
1. класичне технологије и
2. нове или високе технологије.

Под класичним технологијама се подразумевају оне које су карактеристичне за

индустријско друштво: механичка технологија, хемијска, петрохемијска и сл. Основне
карактеристике класичних технологија су:
- радно интензивни карактер,
- сировинска интензивност,
- енергетска интензивност,
- углавном негативно дејство на еколошку равнотежу.

Најважније карактеристике нове или високе технологије су:

- утемељеност на знању,
- висока капитална интензивност,
- енергетска неинтензивност,
- низак утицај на ремећење еколошке равнотеже.

Под технолошком променом треба разумети:

- процес усавршавања постојећих и проналажења квалитетно нових
производних средстава,
- процес континуираног побољшања постојећих и проналађење нових
предмета рада,
- проналажење нових извора и усавршавање постојећих метода коришћења
енергије,
- континуирани процес побољшања форми и метода организације и управљања
производњом.

Технолошке промене настају јер су изазване:

- понудом, тј. развојем науке и научних истраживања и
- тражњом.

Најраспрострањенија подела технолошке промене је она која рачуна на следеће

три фазе:
1. проналазак – инвенција,
2. прва практична примена проналаска – иновација,
3. ширење проналаска – дифузија.

Инвенција тј. процес стварања нових знања је она фаза технолошке промене
коју одликује рађање неке нове идеје. Важан предуслов сваког инвентивног решења у
предузећу је истраживачко, научно, тј. техничко знање или радно искуство у одређеној
области. Инвенција се трансформише у иновацију актом опредмећења у производ или
процес.

25
 Иновација је фаза технолошке промене која подразумева процес реализације
неке нове идеје, тј. иновација представља ново решење. У зависности од тога где су се
збиле иновације се деле на:
- производне и
- процесне иновације.
У зависности од начина на који се до иновација дошло, делимо их на:
- континуиране (еволуционе, постепене) и
- радикалне (револуционарне, спектакуларне) иновације.

Дифузија је фаза технолошке промене коју карактерише процес најшире

примене иновација. Што је мањи технолошки јаз који дели једну привреду од друге или
једно предузеће од другог, интензитет дифузије иновације је наглашенији.

Време за које се изврши трансформација иновације у комерцијални производ је

најкритичнија фаза и зове се инкубациони период. Последњих деценија тај период је
врло кратак, код информационих технологија он је скраћен на свега неколико месеци.

7.4. Организација и предузетништво

Организацију као фактор развоја увео је Алфред Маршал, који је под овим
појмом подразумевао скуп активности: почев од поделе рада у процесу производње па
све до начина на који функционишу различити технички системи.

Организацију као компоненту привредног развоја треба везати за способност

креирања и иновирања. Најважније детерминанте организације као фактора развоја су:
- предузетништво и
- менаџмент.

У научној литератури, предузетништво се посматра кроз 3 различита аспекта:

- предузетништво као економска категорија,
- предузетништво као метод привређивања и
- предузетништво као облик економског мишљења.

Предузетништво као економска категорија утврђује субјекте и објекте

предузетништва. Субјекти предузетништва могу бити појединци, групе, извршни
органи од стране државе. Објекат преузетништва су најефикасније комбинације фактора
производње у циљу максимизирања добити.

Предузетништво као метод и начин привређивања одређују три момента:

- самосталност и независност привредних субјеката,
- одговорност за донете одлуке и
- настојање да се постигне комерцијални успех.

Предузетништво као облик економског мишљења где се испољавају:

- активности контроле,
- активности координације,
- доношење стратегијских одлука,
- спремност на ризик у условима све веће неизвесности.

26
 7. 5. Информације и знање

С обзиром да информације учествују у стварању вредности појединих добара и

услуга на исти начин као и други ресурси, сматрају се фактором развоја кроз науку,
технику, иновације, трансфер технологије.

Развој је директна функција употребе релевантних информација у производњи.

Феномен развоја у данашњим условима подразумева експанзију коришћења
информационо-интензивних фактора. Достигнућа на плану усавршавања
информационих технологија, одлучујуће утичу на смањење производње повећавајући
конкурентност оних земаља које своје стратегије развоја темеље на растућој примени
ресурса информација.

Насупрот ресурсима који се приликом коришћења троше, информација се

употребом не губи нити се њена вредност расподелом смањује већ супротно,
оплемењује се и продубљује. Ресурс информације може безгранично пута да се користи
и њен садржај је независтан од интензитета коришћења. У својој експлоатацији не
подлеже временским ограничењима. То је неисцрпан развојни ресурс јер није
материјалне природе.

Основна карактеристика употребе информације је мултифункционалност, јер се

не користи једнократно. Може је користити више субјеката у исто време и на
различитим локацијама, што је утицало на раст тржишта информација. То је омогућено
умрежавањем и формирањем великих база података.

Информација је „невидљиви ресурс“ (поред информације и организације) за

разлику од видљивих где спадају: материјални ресурси- опрема, инфраструктура,
земља, материјали.

8. Облици привредне динамике

8.1. Циклични карактер привредног развоја

Привредни раст се у свим макроекономијама догађао у облику дужих или краћих

циклуса.То је неравномеран процес који се одвија кроз падове и успоне.

Прве привредне кризе су се појавиле још 1821.године у Енглеској и 1840.год. у

Немачкој. Од тада оне су се појављивале сваких 7-10 година. Периодично појављивање
привредних циклуса не подразумева и да су оне идентичне у испољавању, већ супротно,
није могуће наћи два потпуно идентична привредна циклуса.

Основни облици привредне динамике су:

1. краткорочне флуктуације – резултат су најразличитих варирања
пословних активности због нпр. празника када се више купује,
2. средњорочни циклуси – инвестициони, просторни и политички
циклуси,
3. дугорочни циклуси – присталице тврде да се динамика привреног
развоја не карактерише само обичним тј. средњорочним циклусима, већ

27
 да се она може пратити и у облику дугих таласа чије је трајање између
40-60 година.

Циклично кретање производње, запослености и цена у макроекономији

потврђује да развој није континуирани процес, већ да се он догађа у таласима
условљавајући најразличитије промене структуре привреде. Привредни развој прате
веће или мање неравнотеже.

Глобална класификација приврених циклуса је на:

- екстерне привредне циклусе – своје узроке очитују у догађајима неекономске
природе (сунчеве пеге, климатске прилике, ратови, револуције, иизбори,
открића златних налазишта, стопе раста популације, миграције, открића
нових земаља, научне и технолошке иновације),
- интерне привредне циклусе – односе се на обележја карактеристичним за
привредни систем.

Привредни циклуси представљају основни облик испољавања развојне динамике

сваке привреде. Они су образац раста и опадања економске активности на националном
нивоу. Они карактеришу промене у укупној националној производњи, дохотку и
запослености.

Привредна колебања се разликују: по регуларности, трајању и узроцима

настајања. У малим земљама карактер приврене динамике зависи од укупних услова
међународне трговине (нпр. земље извознице природних сировина су нпр. судбоносно
зависне од цена које се формирају на тржиштима примарних производа).

Типичан привредни циклус има четири фазе:

- криза,
- депресија,
- оживљавање и
- полет.

Криза – значи умањење пословне активности: пад цена, велики део

нереализоване производње у магацинима, смањење штедње, опадање производње, раст
незапослености. Криза представља слику несигурности, хаотичне привредне
активности. Уколико ова фаза циклуса траје дуже, цене такође падају. Криза не мора
неизоставно да значи и велику незапосленост.

Депресија – њено трајање је од 0,5-3 године. Привредне активности се

прилагођавају промењеним условима и новим тржишним потребама. У овој фази
долази до заустављања пада привредне активности, али још увек није дошло до
прелома и тенденције ка порасту производње. Ниво производње је недовољан, а
потрошња је смањила резерве добара. Улагања у нове послове је недовољно. У овој
фази се достиже најнижи ниво производње и највећа незапосленост. Најнижа тачка у
овој фази и у циклусу назива се „дно циклуса“, и оно означава и почетак нове фазе
циклуса.

Оживљавање – у овој фази расте штедња становништва, расту инвестиције,

запосленост и производња. Отварају се нова предузећа. Доходак, запосленост и цене
расту.

28
 Полет – на врху ове фазе запосленост и производња су максималне. Након
достизања врха, запосленост почиње да пада. Полет представља фази када „коњ
прелази у галоп“.Ова фаза се огледа у великом броју новоформираних предузећа,
наглом увећању штедње и инвестиција, расту курса акција и ругих вредносних папира
на берзама и сл.

8.2. Узроци цикличности и основне теорије циклуса

1. Кејнзијанске теорије приврених циклуса – Иако Кејну није посебно

анализирао феномен приврених циклоуса, његов принцип мултипликатора и
акцелератора су неопходни за истраживање циклуса. Лоша жетва нпр. има за резултат
немогућност обнављања инвестиционих средстава током следеће године. Елиминисање
инвестиционих средстава доводи до мултипликованог смањења укупне потрошње.

Недовољност инвестиционе потрошње условљава након одређеног временског

периода улазак привреде у фазу кризе. Да би инвестиције сваке године остале на
претходном нивоу, неопходно је увећање производње, тј. без привредног раста немогуће
је обезбедити неопходну привредну активност.

Чак и у фази полета, обим инвестиција не може у дужем временском периоду да

се држи константно на високом нивоу, што увек представља жариште за настанак криза
и депресија.

2. Неадекватне мере макроекономске политике као узрочник привредних циклуса

Овде се пре свега мисли на погрешно вођену монетарну политику, која се

најчешће везује за име Милтона Фридмана. По њему, свако колебање понуе новца у
односу на трађњу условљава циклична кретања. Промене стопе раста понуде новца
имају одраза на промене производње и запослености.

По монетаристима новчана политика има изузетно снажан утицај на величину

БДП. Експанзивна монетарна политика има за последицу дестабилизацију привреде и
зато понуа новца треба да расте по непромењеној стопи.

3. Неокласичне теорије економских циклуса – Промене у величини агрегатне

понуде су због непотпуних информација појединих привредних субјеката о реалним
економским кретањима. Падови и успони у производњи, запослености и националном
дохотку објашњавају се шоковима који су изазвани динамичним технолошким
променама, познате као теорије реалних економских циклуса.

4. Непотпуна информација – Сматрајући да ће општи ниво цена у одређеном

временскком периоду бити стабилан, привредни субјекти ће на основу таквих
очекивања формирати ниво зарада и висину цена појединих добара. У случају да ове
претпоставке не буду тачне и а монетарне власти реализују експанзивну монетарну
политику, потребно је одређено време да би се привредни субјекти прилагодили новој
номиналној тражњи.

Одмах након раста тражње, произвођачи повећавају производњу, запослени

изражавају жељу да раде дуже, а незапослени прихватају раније понуђену зараду. Након

29
овакве реакције привредних субјеката на непредвиђено увећање тражње, цене у
малопродаји расту у поређењу са ценама фактора производње а зараде се смањују иако
су очекивања упућивала на њихово повећање.

Роберт Лукас је тврдио да предузеће или појединац увек поступа у складу са

рационалним очекивањима процењујући раст цена на појединачним тржиштима,
делимично као последицу раста општег нивоа цена, а делимично као резултат померања
релативних ценовних односа. То је у основи погрешно, јер до раста цена њихових
добара долази услед општег раста цена у привреди.

Величину производње у сваком периоду одређују два елемента:

- природни ниво производње који одговара природном нивоу незапослености,
- циклична компонента која је једнака разлици између стварних и очекиваних
цена.

5. Реални пословни циклус изазван технолошким шоковима – Ова теорија сматра

да привредни циклуси настају као девијација дугорочног тренда раста који је
проистекао из неког аутономног шока. Шок доводи до одступања од уобичајеног
кретања производње и запослености на националном нивоу. Утицај почетног шока
временом слаби, па ће се привреда са одређеним рестрикцијама (раст становништва и
технолошке промене), вратити дугорочном расту.

6. Неокејнзијанске теорије – су познате као „инсајдер-аутсајдер теорије“. Оне

објашњавају узроке настанка привредних циклуса за погодбену моћ запослених,
одбацујући у потпуности пресију коју на ниво дохотка има фактор ефикасности.

7. Дуги циклуси као облик привредне динамике – везују се за име руског

економисте Кондратјева који је 1928.године први објаснио овам феномен као
„полувековни талас“.

Кондратјев је штампао систематизов преглед привредних кретања у тада водећим

тржишним привредама. Приметио је да се наизменично смењују периоди успореног и
убрзаног раста, који се протежу у интервалима од 2-3 деценије. Основни фактори
генерисања дугих таласа у привреди су:

- дуги обрт основног капитала са дугим роком употребе,

- акумулација слободног новчаног капитала и
- технолошки развој.

Обрадивши статистичке податке о променама цена, камата, номиналних плата,

кретању вредности спољне трговине, производње и запослености, Кондратјев је
издвојио три велика коњунктурна таласа:

1) први талас од 1780.-1850.год,

2) други од 1851.-1890.год,
3) трећи од 1891.-1920.год, када прелази у силазну фазу.

9. Стратегије привредних циклуса

30
 Стратегијом се сматра скуп метода помоћу којих се долази до остварења
основних развојних циљева. Њоме се трасирају основни правци жељених привредних
токова у једној земљи, чија реализација треба у датом временском периоду да обезбеди
остварење кључних развојних циљева.

Важан моменат у свакој стратегији је фактор време, које битно карактерише

садржај развојне концепције.

Дугорочне стратегије привредног развоја акценат стављају на концепцију, на

циљеве, као и на избор начина којим се остварују дефинисани циљеви. Уколико је то
време дуже, концепције су непрецизније.

Временска пројекција привредног развоја подразумева процес сталног померања

акцента са једних на друге развојне чиниоце са циљем долажења до равнотежног стања
на макронивоу, чија је основна карактеристика краткотрајност. Развој је процес
непрекидног удаљавања од равнотеже и увек поновно враћање у то стање, али на неком
другом, по правилу вишем равнотежном нивоу.

Дефинисање типа стратегије привредног развоја треба јасно да утврди циљеве,

правце, средства и времена њене реализације. Полазна тачка у одређивању развојне
стратегије је да се што прецизније одреде најважнији циљеви који се у датом
временском интервалу желе остварити.

Карактер стратегије привредног развоја детерминише велики број фактора:

- актуелна економска теорија,

- технолошки ниво производње,
- основни атрибути привредног система,
- политички систем земље,
- карактер међународног окружења,
- карактер претходне развојне стратегије.

Могућности у процесу конципирања стратегије привредног развоја могу бити:

1. дефинисање нове стратегије развоја након одбацивања до тада важеће теорије

привредног развоја,
2. формулисање новог методолошког пристућа, с обзиром да постојећи не
резултирају жељеним ефектима,
3. формулисање нове развојне концепције у случајевима када није нужно
мењати теорију и методе развоја – мењају се развојни приоритети, дефинишу
структурне промене, правци међународне економске сарадње и сл.,
4. напуштање старих циљева и фактора развоја и формулисање нових развојних
политика.
5. формулисање новог управљачког система када постојећи не одговара новог
техно-економској стварности.

9.1. Врсте стратегија привредног развоја

31
 Ако се као критеријум разврставања узме значај појединих фактора привредног
развоја, стратегије делимо на:
1. стратегију базирану на интензивном коришћењу природних ресурса,
2. стратегију која се наглашено темељи на људском фактору и
3. стратегиј наглашене употребе капитала.

У зависности од начина преферирања значаја појединих привредних ресурса,

могуће је разликовати:
- стратегију индустријализациује,
- стратегију са тежиштем на развоју пољопривреде.

Ако се као основни критеријум узме приступ према привредној равнотежи,

разликујемо:
- стратегију уравнотеженог развоја и
- стратегију неуравнотеженог развоја.

Подела „чистих стратегија развоја“ је на:

1. стратегија отворене и затворене привреде,
2. стратегија екстензивног и интензивног развоја,
3. акумулацијски и потрошачки оријентисане стратегије развоја.

Стратегија затворене привреде настоји да што више искористи властите

производне ресурсе, поготово материјална и природна богатства. Она рачуна и на
неограничену понуду радне снаге. Минимизира утицаје многобројних цикличних
кретања која долазе са светског тржишта. Слабости ове стратегије су што једино са
светског тржишта може доћи потврда успешности домаће привреде, што је мања
могућност трансфера научних и технолошких знања, што је оријентисана једино на
задовољење сопствених потреба.

Стратегија интензивног развоја карактерише смањење појединих производних

утрошака по јединици финалног аутпута уз истовремено испољавање повећање
вредности финалних производа по јединици рада. Прираст производње је омогућен због
повећане ефикасности у искоришћавању ресурса.

Стратегија екстензивног развоја подразумева такав тиип развоја код кога се

највећи део производње остварује на рачун квантитативног раста утрошака
производних фактора.

Акумулацијски оријентисана стратегија привредног развоја има у виду интересе

шире средине и води рачуна о интересима будућих генерација. Зато ова стратегија
ставља акценат на показатеље који говоре о стопи привредног раста, ефектима
инвестиционих улагања, порасту продуктивности рада, екстерним ефектима и сл. Ова
стратегија запоставља појединца и његове личне потребе, што у крајњој инстанци може
да се одрази на укупан привредни развој.

Потрошачки оријентисана стратегија полази од тржишта као врхунскког

критеријума ефикасности алокације појединих ресурса.

9.2. Елементи актуелних развојних стратегија тржишних привреда

32
 Најзначајније карактеристике актуелних стратегија привредног развоја
економски водећих земаља у свету су:
- глобализација,
- дерегулација,
- деиндустријализација,
- ревитализација,
- демасификација и
- јачање усложног сектора.

Глобализација данас захвата све пословне активности, од тржишта фактора до

робе широке потрошње и индустријских производа. Кључни фактор овог процеса је
раст конкуренције на глобалном плану. Реаговати на прави начин на конкуренцију на
светском тржишту је кључни предуслов за одржање корака са развојем технологије,
дистрибуције и сл.

Глобализација је повезана са развојем водећим транснационалних компанија у

свету. Два су основна начина стицања предности транснационалних компанија:
- на основу високе концентрације критичне масе капитала, истраживања и
технолошких иновација у светским размерама,
- на основу стратегије пословања транскомпанија које су у стању да
турбулентне промене окружења ставе у функцију свога раста и развоја.

Дерегулација се односи на смањење мешања државе у привредни живот земље,

а подразумева раст самосталности привредника у условима динамичних тржишних
услова. Започела је у Великој Британији и САД крајем 70-тих година прошлог века, и
веома брзо се шири. Уско је повезана са процесом приватизације.

На тржишту радне снаге дерегулација треба да усклади понуду и тражњу на

тржишту радне снаге и висину надница за продуктивност рада.

У финансијској области дерегулација подразумева либералнији приступ нових

финансијских субјеката на финансијско тржиште.

У области индустрије то су активности усмерене на смањење дотација за

одређене врсте производа, елиминисање државног монопола и наглашена
приватизација.

Деиндустријализација је почела снажно да е испољава упоредо са проблемом

потпунијег коришћења огромних индустријских капацитета 80-тих година прошлог
века. Односи се на раст обима индустријске производње са све мањим бројем
запослених.

То је мењање структуре индустрије високо развијених земаља у правцу смањења

учешћа традиционалних индустријских грана и раста удела грана карактеристичних по
високом истраживачком коефицијенту и које носе савремене технолошке промене.

Деиндустријализација је процес сељења појединих индустријских грана у мање

економски развијене средине, које ипак показују неке технолошке предности у односу
на најнеразвијеније земље.

33
 Ревитализација је процес интензивних промена у самој технологији
производње, као и процес трансформације облика и метода управљања производним
поступцима. У основи нових стратегија раста и развоја данашњих предузећа наглашено
место почињу да заузимају питања њиховог технолошког развоја и структурно
прилагођавање производне технбике.

Од значаја за ревитализацију је предимензионираност одређених капацитета у

индустријским секторима водећих земаља у свету. То је условило да се производња
мора преструктурирати, а то је омногућено увођењем технолошких достигнућа.

Ревитализација је технолошко осавремењивање зрелих индустријских области до

кога је дошло у високо развијеним срединама на крају 20. века.

Демасификација је почела да се испољава током 80-тих година прошлог века,

због банкротства великог броја гигантских предузећа, смањења броја запослених. То је
спољна форма деконцентрације производње. У исто време, врши се афирмација малих,
високо иновативних фирми оспособљених за вођење активне иновационе политике.

Пресудан фактор који је допринео демасификацији је што су технолошке

промене омогућиле да е промене критеријуми о оптималној величини предузећа у
многим индустријским областима. Флексибилни системи засновани на потпуној
аутоматизацији показали су да величина фирме није битна, јер и мање могу да се баве
малосеријском и појединачном производњом.

Раст услужних делатности тј. терцијарног сектора заменио је секундарни

сектор нарочито у:
- пословним услугама и
- услугама за задовољење личних потреба.

Посебно је значајан онај део пословних услуга које су везане за тзв. сервисну
економију, која је везана за оне области где је наглашена примена нових технологија.
Нове технологије померају границу између сектора индустрије и услуга.

10. Стратегије развоја неразвијених земаља

Данас у земљама у развоју живи ¾ светског становништва, које карактериише

низак ниво бруто националног производа по глави становника, што за последицу има
низак животни стандард. У тим земљама привредни раст је спор, а креаторима развојне
политике недостају знање и вештине.

Стратегије развоја неразвијених земаља обрађују се на основу:

- индустријализације наспрам пољопривреде,
- унутрашња насупрот спољне оријентације,
- специјализација насупрот диверсификацији и
- држава насупрот тржишту.
Светска банка је извршила класификацију земаља у развоју према примењеним
стратегијама привредног развоја у следеће четири групе:
1. изражено извозно оријентисане земље ( мала контрола међународне
трговине),

34
 2. средње извозно оријентисане (залагања за извоз већа у односу на заштиту од
увоза),
3. средње оријентисане на домаће тржиште (висока ограничења у корист
супституције извоза, постојање олакшица за извоз),
4. наглашено унутрашње оријентисане (наглашен значај унутрашњег тржишта).

Могуће је све стратегије привредног развоја недовољно развијених земаља

груписати у две групе:
1. стратегије оријентисане на унутрашње тржиште,
2. стратегије оријентисане на спољно тржиште.

Прва врста стратегија привредног развоја подразумева оријентацију у

производњи за домаће тржиште више него на извоз добара и услуга. Земља у развоју
има неке предности у односу на друге земље у производњи одређених примарних
добара, а оне се огледају у томе што има нижу цену производње неког производа (нпр.
пољопривредни производи и минерали).

Када држава не стимулише друге производе, земља ће производити управо оне

производе са којима може бити конкурентна (нпр. Куба ће се сконцентрисати на
производњу шећера, Колумбија на производњу кафе и сл.).

Данас многе земље у развоју настоје да што мање троше своје изворе за
производњу примарних производа за извоз. За ове земље развој значи
индустријалиизацију. Циљ овакве стратегије оријентисане на домаће тржиште је
супституција увоза тј. замена увезених добара домаћим производима.

Ова стратегија карактеристична је за земље у развоју које сматрају да је

индустријализација кључ успеха. Пракса је показала да 50-тих и 60-тих година прошлог
века да специјализација није повећала привредни раст тих земаља, јер је долазило до
смањења реалне вредности примарних производа на светском тржишту.

Неразвијене земље које следе стратегије развоја оријентисане на спољно

тржиште настоје да коришћењем својих најобилнијих ресурса производе она добра која
могу продуковати боље и јефтиније од других. С обзиром да је најобилнији извор у
овим земљама рад, логично је да су добра која се продукују из ових земаља углавном
радно-интензивни производи. Земље користе рад да производе робу за извоу више него
за пољопривредне производе за домаће тржиште.

Стратегија која се заснива на извозу темељи се ефикаснијој, јефтинијој

производњи. Успех ових земаља зависи од тога да ли су ове земље у стању да се
такмиче са произвођачима истих или сличних добара из света. Међународна
конкуренција је по правилу јача у односу на домаћу, услед чега се домаћа предузећа
сусрећу са већом конкуренцијом у ценама, квалитету и бољем познавању глобалног
тржишта. Подршка државе се мора огледати у стимулацији извоза путем смањења
пореза, каматних стопа и сл.

Истраживања Светске банке су потврдила да су стопе раста реалног БДП спољно

оријентисаних привреда далеко израженије у поређењу са привредама које су
преферирале стратегије развоја затвореног типа. Успешност стратегије развоја отворене

35
привреде је и велики пораст штедње, која повећава ефикасност привређивања и
стимулише раст националног дохотка по глави становника.

До средине прошлог века Хонг Конг, Кореја и Сингапур су били примери земаља
затворене привреде, ради заштите домаће привреде и тржишта од иностране
конкуренције. У условима превелике заштићености домаћи произвођачи су се суочили
са озбиљним проблемима недовољности средстава за рад. Развој домаће индустрије је
био ограничен националним тржиштем које је било презасићено, што је имало
негативан утицај на укупан привредни развој. Искуство ових брзоразвијајућих земаља
показало је још и:
- да су ове земље имале релативно мирну политичку прошлост,
- карактеришу се изузетном хомогеношћу културе,
- држава има малог утицаја на политику радне снаге,
- држава је у целом послератном периоду била спремна да политички и
економски подржи привредни развој.

11. Стратегија одрживог развоја

С обзиром да су досадашње стратегије раста показале да је растућа производња

била праћена наглашеним нарушавањем еколошке равнотеже, било је потребно
преиспитати их.

Свест о неопходности уважавања еколошких критеријума на свим нивоима

постала је доминантна и код водећих политичких чинилаца тако да су Уједињене нације
1983. образовале комисију за развој и човекову околину на чијем је челу била шведски
председник владе Брунтланд. Ова комисија је 1987. сачинила студију о најбитнијим
питањима привредног раста и развоја који су праћени све израженијим еколошким
захтевима.

У њој је термин „одржив развој“ дефинисан као усаглашавање потреба данашње

генерације без угрожавања потреба будућих генерација.

Корисна дефиниција неодрживог развоја би могла бити да је то развој након кога

еколошка штета кажњава економски раст. Привредни развој се не може третирати
независно од еколошких критеријума.

Кључно полазиште концепта одрживог развоја је став по коме се привредни

развој не може третирати независно од питања равнотеже екосфере. Зато економски
развој не може да буде неограничен, јер су залихе ресурса ограничене и за њих се не
може увек наћи замена. И животна средина има ограничену способност да апсорбује,
разлаже и деградира отпад који производе економије.

О привредном расту се може говорити једино ако он нема као последицу растућу
неравнотежу и деструкцију окружења. Другим речима, концепт одрживог развоја
подразумева употребу природних ресурса на начин који води рачуна о интересима
будућих генерација.
12. Економска политика и политика привредног развоја

36
 У остварењу оптималне алокације ресурса поједине државе користе
најразличитије методе и средства. Технички прогрес постаје камен темељац теорије и
политике развоја високо индустријализованих привреда. С обзиром на повезаност
ширих друштвених заједница, дошло је до многоструких укрштања националних
економских политика, до усаглашавања или чак и до размимоилажења различитих
политика привредног развоја.

Светски економски развој темељи се на мрежи националних економских

простора и многих различитих политика привредног развоја. Националне политике
привредног развоја у државама развијеног тржишног начина привређивања реализују се
помоћу две врсте институција:
- економске политике,
- макроекономског планирања.

Економска политика представља скуп активности државе усмерених на

реализацију најважнијих привредних циљева. Помоћу мера економске политике држава
делује на активности привредних ученика у жељеном смеру. Мерама економске
политике реалиизују се краткорочни и дугорочни друштвени циљеви.

Два основна задатка економске политике у профилисању привредног живота

спадају:
- стабилизациони или текући – решава економске проблеме у садашњости,
- развојни – асоцира на будућност.

Економска политика је свесно регулисање економских токова и повезује три

основна економска проблема: шта, како и за кога производити?

Уколико је економска политика усмеравана од стране државе, она има:

- алокативну функцију,
- дистрибутивну функцију,
- управнотежавајућу функцију и
- развојну функцију.

Основни атрибути економске политике су носиоци, циљеви, инструменти и мере

економске политике.

Носиоци економске политике су субјекти који доносе мере и реализују циљеве

економске политике. То су државни и парадржавни органи, а ређе и политичке партије и
остале интересне групе које имају утицаја на процес доношења одлука.

Циљеви економске политике јесу пожељна стања у економском систему, као што
су: запосленост, стабилне цене, прерасподела дохотка. Циљеви могу бити:
- независни (остварење једног циља не доводи у питање реализацију другог
циља, нпр. забрана увоза не утиче на стопу амортизације),
- комплементарни (остварење једног циља доприноси делимичном или
потпуном задовољењу другог циља, нпр. динамичнија стопа привредног
раста условљава мању незапосленост),
- конфликтни (остварење једног циља отежава или онемогућава остварење
другог циља, нпр. повећање извоза уз исти обим производње условљава
лошију снабдевеност домаћег тржишта),

37
 - краткорочни,
- дугорочни,
- релевантни,
- мање релевантни.

Инструменти економске политике су средства којима носиоци економске

политике остварују постављене циљеве. Путем њих држава делује на карактер
понашања појединих актера привређивања. Најчешће коришћени инструменти су:
- инструменти јавних финансија (фискалне политике),
- инструменти монетарно-кредитне политике
- инструменти система и политике цена,
- инструменти спољнотрговинског и девизног система,
- инструменти система и политике дохотка,
- инструменти директне контроле.

Мере економске политике су поступци усмерени у правцу промене или укидања

постојећих инструмената или пак увођења нових инструмената економске политике.

12.1. Ефикасност економске политике

Ефикасност детерминише пет фактора економске политике:

1. реалност циљева,
2. координираност циљева и инструмената,
3. коодинираност самих инстструмената, тј. усаглашеност мера економске
политике,
4. селекција најефикаснијих мера економске политике,
5. правовременост у предузимању мера и инструмената.

Реалност појединих циљева економске политике одређује ејибинсја сутуација

као и однос између политичких снага у земљи у одређеном временском интервалу. Ту је
пре свега достигнути друштвени развој, структура привреде, фаза развојног циклуса у
којој се привреда налази, однос светског окружења према појединим државама.

Од усклађености циљева и инструмената зависи и могућност примене

појединог облика економске политике.

Координираност самих инструмената посматрамо кроз хоризонталну и

вертикалну усклађеност. Вертикална координација је усаглашеност деловања субјеката
који се налазе на различитим нивоима одлучивања. Хоризонтална координација је
усклађивање активности субјеката на идентичним нивоима одлучивања.

Селекација инструмената је избор мера помоћу којих се реализује економска

политика. По критеријумима ефикасности распоред инструмената је по:
- брзини промена,
- брзини утицаја,
- предвидивост утицаја,
- неутралност.

38
 Правовременост у предузимању мера економске политике је врло битна, зависи
од времена, што је то време краће ефекти су већи. Предвидивост је жеља да се у
одређеном смеру утиче на понашање зависних варијабли, а неутралност предузимање
мера да се евентуални проблеми у алокацији ресурса сведу на што је могуће мању меру.

12.2. Правовременост појединих мера економске политике

Правовременост предузимања појединих мера економске политике важна је из

два разлога:
- економски процеси су углавном кумулативног карактера,
- они су по правилу цикличног облика испољавања.

То значи да се мере морају предузимати у односу на конкретне фазе циклуса у

којима се привреда налази. Долажење до било које нове економске политике
подразумева одређену процедуру одлучивања. Проблем додатно компликује феномен
тзв. одложених ефеката деловања. Пракса је показала да увек постоји кашњење
појединих мера економске политике у односу на економска кретања.

Временски раскорак је резултат већег броја фактора који директно или

индиректно делују у правцу померања одређене економске варијабле. Сазнајно
заостајање је време које протекне од момента када се појава стварно догодила у
привреди па до тренутка када је таква појава уочена. Информације обично касне тако да
протекне одређено време од тренутка реалног догађања и сазнања да се он догодио у
привреди.

Неопходно је да протекне одређено време од тренутка када је одређена потреба

за променом и тренутка дефинисања одређених мера економске политике. Ово
временско заостајање је тзв. акционо заостајање.

Сазнајно и акционо заостајање чине унутрашње заостајање.

Спољашње заостајање је временски интервал између момента када власти

предузму одређену активност економске политике па до стварног њеног утицаја на
померање конкретне макроекономске варијабле у одређеном смеру.

12.3. Правила versus дискреција

Дискреција или фино подешавање је слобода одлучивања креатора економске

политике у погледу опредељивања за одређене инструменте и начине коришћења истих,
ради постизања одређених циљева.

Важне карактеристике финог подешавања су:

- ефикасност одлучивања и
- предвидивост акција.
Дискрецииона права тј. фино подешавање је карактеристика кејнзијанске
економске политике и он се оријентише ка коришћењу фискалних мера. Назива се још и
активистички приступ.

39
 Насупрот кејнзијанцима и њиховим залагањима за потпуну слободу државе
приликом одлучивања, стоје монетаристи који су за постојање и поштовање строгих
правила приликом конципирања појединих мера економске политике од стране државе.
Монетаристи тврде да активности државе и њено мешање у привредни живот треба да
буде минимално и по строго дефинисаним правилима.

Залагања за постојање строгих правила по којима ће државни органи деловати у

практичној реализацији мера економске политике позната су и као неинтервенционизам
и неактивизам. Оваква залагања доминирају у економској политици високо развијених
земаља у времену 80-тих и раних 90-тих година 20-ог века.

12.4. Подручја економске политике

Политику привредног развоја могуће је посматрати као део економске политике

усмерене на динамичан привредни раст, раст ефикасноти производње, континуирана
побољшања у алокацији ресурса, што потпуније задовољење јавних потреба, раст
међународне конкурентности и што ефикасније укључивање у међународну поделу
рада.

У економској литератури се као три основна типа економске политике издвајају:

- директна контрола,
- кејнзијанска фискална политика,
- монетаристичка политика.

Директна контрола се темељи на непосредној државној регулативи.

Кејнзијанска фискална политика се ослања на регулацију тржишта добара и

подразумева:
- употребу инструмената у циљу деловања на тржишту производа и услуга,
- коришћење стања на тржишту добара у настојању да се оствари функција
циља.

Монетаристичку политику је могуће разложити на три фазе:

- предузимање одређене монетарне акције којом се изазива жељени шок,
- коришћење интермедијарних инструмената којима се делује на цене и
количине на финансијском тржишту,
- потреба инструмената ради деловања на финансијски сектор.

Структурна политика је комбинација монетарне ригидности и фискалне

флексибилности. Успех структурне политике везан је за неуспехе монетарно-девизних
прилагођавања која променама девизних курсева и камата нису успела да земље-
дужнике ослободе кризе. У жељи да отклоне уска грла и неискоришћене капацитете у
привреди, држава је применила мере које су требале да отклоне диспаритете цена и да
либерализују трговину.
Посебан облик структурне политике је политика дерегулације, тј. јачање
тржишних законитости и постизање што веће флексибилности. Као најчешће
коришћени инструменти користе се: смањење помоћи и субсидија, дерегулација,
реприватизација. Дерегулација се везује за технички прогрес, посебно у информатици,
телекомуникацијама, транспорту.

40
 Структурна политика уважава различитост интереса појединих друштвених
група, као и супротстављеност интереса различитих привредних грана и региона. Она
има у виду:
- промоцију малих и средњих предузећа,
- политику стимулисања научно-техничког прогреса,
- смањење социјалних издатака,
- јачање интернационалних токова робе, капитала, технологије,
- побољшање јавног сектора.

Индустријска политика даје снажан импулс развоју:

- истраживачко-развојних активности,
- пропулзивних индустријских грана,
- нових технологија,
- ревитализацији класичних индустријских грана.

Заједнички мото свих напред поменутих врста економске политике је јачање

конкуренције и реалокације ресурса. Централно питање је дефинисање тренутка када
почиње одређена мера као и дужина њеног трајања, тзв. timing. То је умешност креатора
економске политике да изаберу профил економске политике, одреде дужину њеног
трајања и да повећавају или смањују интензитет деловања појединих мера.

Према проф.Љубомиру Маџару, основне врсте економске политике су:

1. фискална политика,
2. финансијска политика,
3. комерцијална политика,
4. политика према државним предузећима,
5. политика дохотка,
6. политика цена и тржишне конкуренције,
7. развојна политика,
8. научна политика,
9. политика директног интервенционисања у алокацији ресурса.

Све ове политике имају развојну функцију. Данас су доминантне следеће

економске политике:
- иновациона политика,
- фискална политика,
- монетарна политика,
- политика економских односа са иностранством,
- еколошка политика.

13. Најважнији макроекономски модели у конципирању

ефикасне економске политике

Макроекономски модели изражавају односе између централних

макроекономских величина као што су: производња, инфлација, незапосленост,

41
потрошња, инвестиције, увоз, извоз. Три основна макроекономска модела на којима се
практично заснива ова анализа су:
1. модел агрегатне понуде и агрегатне потражње (AS-AD модел),
2. модел равнотеже робних и новчаних токова (IS-LM модел),
3. Филипс-Окунов модел.

13.1. Модел агрегатне понуде и агрегатне потражње

Релација која представља основу макроекономског сагледавања ефикасности

политике привредног развоја у макроекономији је стање равнотеже/неравнотеже између
агрегатне понуде и агрегатне потражње.

Агрегатна понуда се мери количином производње тј. величином националног

дохотка или друштвеног производа. Она илуструје међузависност укупне производње и
цена и односи се на:
- технички ниво производње који је константан,
- цене производних фактора константне,
- ефикасност производних фактора константан,
- каматна стопа константна,
- девизни курс константан,
- непроменљива тржишна структура,
- очекивања се не мењају.

Кривуљу агрегатне понуде могуће је поделити на три дела:

Први део је релативно симетричан са хоризонталном осом (повећањем агрегатне

потражње може се утицати на раст производње и то без неког већег повећања цена. Ово
из разлога што привреду карактерише стање недовољне запослености производних
фактора услед чега раст производње и самим тим и пораст потражње за производним
факторима неће битније утицати на померање њихових цена на виши ниво),

Други део се карактерише позитивним нагибом,

Трећи део је симетричан вертикалној координатној оси (овде се рачуна са

немогућношћу повећања производње изнад нивоа пуне запослености расположивих
производних фактора, без обзира на општи пораст цена).

42
 Средишњи део кривуље агрегатне понуде има позитиван нагиб, што упућује на
став по коме пораст производње утиче на раст цена производних фактора. Надаље,
пораст цена производних фактора утиче на пораст трошкова производње и раста цена
производа.

Изглед кривуље агрегатне понуде је променљив а зависи од интензитета

деловања многих чинилаца међу којима су најважнији квалитет производних фактора и
промена њихове продуктивности.

Изглед криве агрегатне понуде тј. њен нагиб је од великог значаја. У зависности
од претпостављеног нагиба ове кривуље, могућа су различита тумачења механизама
економске политике и њене контроле.

13.1.1. Кривуља агрегатне потражње

Кривуља агрегатне потражње илуструје ниво стварне потражње свих сектора

привреде уз различите нивое цена. Једначина агрегатне потражње је:

AD=C+I+B+E

AD- агрегатна потражња

C - потрошња становништва
I – инвестициона потрошња
B - буџетска потрошња
E - извоз

Нагиб кривуље агрегатне тражње улуструје еластичност агрегатне потрошње у

односу на укупан ниво цена.

а) кривуља агрегатне потражње

б) померање кривуље агрегатне потражње под утицајем очекивања
Посебно питање се односи на могући утицај очекивања на померање AD
кривуље. Уколико економски актери очекују пораст цена у будућности они ће настојати
да у што краћем року потроше свој доходак па ће чак прибећи и антиципативној
потрошњи. На тај начин очекивања утичу на померање ове криве удесно.

43
 Прва врста очекивања базира се на искуству стеченом у прошлости и
опредељења по коме будуће кретање цена по правилу коренспондира са кретањем
инфлације у претходном периоду.

Други тип очекивања – рационална очекивања – је много значајнији, јер се

односи на кретање цена на основу информација које се односе на будућност.

Увођење рационалних очекивања у макроекономски модел битно ограничава

способност субјеката фискалне и монетарне политике. Када постоје рационална
очекивања, реалне макроекономске варијабле (производња, запосленост) независне су
од очекиваних промена монетарне и фискалне политике.

13.1.2. Равнотежа агрегатне понуде и агрегатне потражње

Пресек крива агрегатне понуде и агрегатне потражње одређује:

- ниво цена (p)и
- ниво производње (Y).
До померања равнотежне тачке (равнотежног нивоа цена и равнотежне
производње) углавном долази услед померања криве агрегатне понуде.

Ако се кривуље AS и AD секу у тачки која се налази близу стања пуне

запослености (тачка r4), онда би се мерама експанзивне фискалне политике дошло до
померања кривуље ад удесено, тј. До померања кривуље АD4 на АD5. Резултат овога је
повећање цена и остајање производње не истом нивоу.
Ово из разлога јер полазни облик АS кривуље рачуна са потпуним ангажовањем
производних фактора, тако да је очекивани резултат пораста јавне на рачун осталих
облика потрошње једино пораст општег нивоа цена, док би развој остао непромењен.

Исти ефекат имају и експанзивне монетаристичке мере. Утицај повећања

новчане масе на померање равнотежне тачке за облик кривуље понуде АS класичара

44
(паралелна са вертикалном осом), огледаће се у повећању цена док ће обим производње,
на дуги рок гледано, остати непромењен.

Могуће је експанзивном фискалном политиком утицати на раст производње

механизмом повећања потрошње и њеног мултипликованог деловања на производњу, и
то у условима стабилних цена.

13.2. Модел равнотеже између робних и новчаних: IS-LM модел

Тежиште овог макроекономског модела је на међузависности тржишта добара

(кривуља IS) и тржишта новца (кривуља LM).

13.2.1. Равнотежа на тржишту добара

Релација која постоји између висине националног дохотка (обима производње) и

висине каматне стопе уз услов једнакости штедње (S) и инвестиција (I) назива се IS
кривуља.
Национални доходак једнак је збиру потрошње и штедње.

Y=C+S

Y- национални доходак
C - потрошња
S -штедња
I - инвестиције
i – каматна стопа
S=Y- C
S=Y – C(Y)
I=I(i)
S=I
Y – C(Y)=I(i)

Стање при коме су износи штедње и инвестиција једнаки означава е као IS

линија и показује стање равнотеже на тржишту добара.
С обзиром да једнакост између величине штедње и износа инвестиција
представља услов равнотеже, значи да свака тачка на IS криви репрезентује равнотежни
ниво дохотка.
Будући да раст камате дестимулативно делује на величину инвестиција, долази
до смањења агрегатне потражње и дохотка, тј. до опадања производне активности, па је
и логично да нагиб IS кривуље буде негативног смера.

13.2.2. Равнотежа на тржишту новца

Укупна потражња на тржишту новца је збир потражње новца као прометног

средства (за трансакционе потребе) и потражње новца као имовине. Математички израз
је:

45
 L=L1 + L2

L – укупна потражња новца

L1- потражња новца као прометног средства
L2- потражња новца као имовине

Потражња новца као прометног средства је функција висине националног

дохотка:
L1= L(Y)

Потражња новца као имовине одређена је као функција висине каматне стопе:

L2 = L(i)

Стање које постоји у условима када се потражња за новцем (L) изједначује са

понудом новца (М) означава се као LM кривуља и показује ниво дохотка при којем је за
било коју каматну стопу понуда новца једнака потражњи за новцем. У случају да
монетарне власти промене новчану масу и уз претпоставку о непромењености цена,
доћи ће до померања LM кривуље. Повећањем нивоа производње и дохотка расте
потражња за новцем. Под претпоставком да понуда на новчаном тржишту остане
непромењена долази до раста камате.

13.2.3. Равнотежа на робном и новчаном тржишту

Представљајући заједно IS и LM криве могуће је добити равнотежну тачку у

којој су величине каматне стопе, националног дохотка, количине новца, потражње
новца, инвестиција и штедње једнаке.

Генерална порука IS-LM модела је да у ситуацији када висина инфлације

премашује ниво монетарног раста опада стопа привредног раста., и обрнуто.

Утицај фискалне политике се илуструје померањем кривуље IS, док се деловање

мера монетарне политике истражује на основу померања кривуље LM.

46
 Фискална политика изазива раст производње. Повећавајући своју потрошњу
држава делује на раст агрегатне потражње. Раст агрегатне потражње механизмом
мултипликатора делује на раст производње.

Монетарном политиком се утиче на оживљавање привредне активности

смањењем висине каматне стопе. Повећање новца обара камату, чије се делује на раст
производње.

13.3. Филипс-Окунов модел

Седамдесетих година 20-ог века било је време рецесије и нестабилности. Овај

период је био период стагфлације, до тада непознате појаве. Суштина Филипсове криве
каже да економска стварност потврђује корелацију између висине цена и
незапослености у макроекономији.

Суштина модификоване Филипсове криве каже да равнотежа не подразумева

незапосленост 0% и апсолутну стабилност цена, већ природну стопу незапослености
5,5% и стабилне цене. Измежу стопе инфлације и стопе незапослености постоји
обрнута пропорционалност. Неравнотежа карактерише привреду све док постоји
разлика између стварне и очекиване инфлације, тј. све до момента док се стварна
незапосленост не изједначи са природном стопом незапослености.

Међузависност између незапослености и дохотка илуструје Окунова кривуља.

По Окуновом закону свако увећање незапослености за 1% и више, у односу на
природну стопу незапослености условљава појаву јаза између стварног и потенцијалног
бруто друштвеног производа по стопи од 2,5%. Будући да стварни БДП у условима
незапослености није идентичан са потенцијално могућим БДП, долази до испољавања
јаза ДБПкоји је утолико већи уколико је и незапосленост израженија. Окунова крива
показује корелациону законитост између незапослености и привредног раста, као и
успоравање привредног раста и пораста незапослености (феномен тзв. клизања низ
Окунову кривуљу).

Повезивањем Филипсове и Окунове кривуље добија се Филипс-Окунова

кривуља. Уколико је стопа привредног раста већа од „природне“ стопе, тј. уколико је
стварни нациионални доходак већи од потенцијално могућег, долази до раста
инфлације. Нагиб криве показује степен утицаја одступања стварног од потенцијалног
дохотка на раст инфлације.

Порука овог модела је: у ситуацији када стварна производња надмаши

„природни“ ниво производње, расте инфлација и обрнуто. Привреда се мора посматрати
као саморегулишући механизам, а економска политика мора представљати процес а не
поступак.

14. Иновациона политика

Иновациона политика представља скуп законских решења, установљених

правила, државних програма и непосредних практичних решења примењиваних у циљу
стратешког осмишљавања иновација и вођења адекватне политике њихове подршке.

47
 Иновација представљају пресудан чинилац привредног раста и развоја.
Цикличан карактер привредног развоја нужно намеће постојање флексибилне
иновационе политике као и прилагођавање њених инструмената потребама развоја.

Питање управљања иновацијама се разликује између појединих земаља, али се

своди на утицај државе да у што је могуће већем степену стимулативније делује на
примену технолошких иновација у привреди. Употребом иновација врши се комплетна
организациона структура привреде.

Иновациона политика је настала повезивањем научноистраживачке, технолошке

и индустријске политике у јединствен систем. Трећа технолошка револуција потврдила
је тезу да њихов даљи самостални развој није могућ. У најразвијенијим привредама
дошло је до спајања научне, технолошке и индустријске политике и настанка
иновацијоне политике као скупа мера и акција савремене државе усмерених на:
- повезивање научних и развојних истраживања и
- индустријске производње.

Компоненте иновационе политике:

1. Научно-истраживачка политика,
2. Политика технолошког развоја,
3. Индустријска политика

14.1. Научно-истраживачка политика

Седамдесетих година прошлог века дошло се до сазнања да је неопходно

максимално уважавање научно-истраживачког рада као једног од најважнијих
елемената развоја у оквиру националних економија. На значају добија комплекс научне
политике чији је основни задатак:

- обезбеђење научно-истраживачке делатности потребним финансијским,

кадровским и техничким ресурсима,
- усавршавање научних кадрова,
- подржавање научно-истраживачког рада на универзитетима,
- стимулисање истраживања у државним лабораторијама,
- подршка научном и истраживачком раду у предузећима и сл.

Државе у којима је наука најразвијенија имају по правилу и најбржи раст укупне

продуктивности. Акценат на стварању профита се помера са традиционалних фактора
развоја (рад, капитал, земља) на фактор знања тј. иновација. Знање и информације
постају најважнији развојни ресурси.

На растућа улагања финансијских средстава у развој науке и истраживања све се

више гледа као на прворазредну капиталну инвестицију, док се издаци у вези
истраживачког рада третирају као директни трошкови производње. У чиниоце који
додатно оптерећују научно-истраживачки рад је и плаћање научног радника који још
увек нису признати с обзиром на значај тог рада.

Форме и методе финансирања научног рада добијају на значају. Акценат се

померио са квантитативних на квалитативне чиниоце развоја што значи: пажња је

48
посвећена не више расту финансијских издатака за науку, већ на изналажењу начина да
се подигне ефикасност научних истраживања. Док су фундаментална истраживања по
правилу имала буџетску основу финансирања, непосредна технолошка и комерцијална
истраживања и иновације финансирана су као облик финансирања научног и
истраживачког рада. Најбољи пример тога је Јапан.

Захтеви за сталним увећањем финансијских средстава за истраживачке

подухвате довели су до пораста значаја тзв. „вентуре“, тј. високо ризичног капитала.
Ризико капитал у својству финансирања науке је своју највећу афирмацију добио у САД
и то у малим и средњим предузећима, захваљујући кредитима и то из пензионих
фондова за финансирање научно-истраживачког рада.

14.2. Политика технолошког развоја

На технолошки процес се гледало као на фактор о коме је требало директно да

брине предузеће. Педесетих година прошлог века држава почиње да регулише и
подржава не само властити технолошки развој, већ и да селективно утиче на трансфер
иностране технологије. Две групе фактора утичу на то:

1. промена мера које имају за циљ подршку властитог технолошког

развоја, као и афирмација нових државних интервенционистичких
мера,
2. сазнање да технологија постаје одлучујући чинилац економског развоја.

Држава се јавља као важан чинилац развоја различитим начинима. Она обично
усмерава технолошке промене у индустрији ради обликовања пожељне привредне
структуре и то преко технолошке политике.

Државне мере усмерене ка властитом технолошком развоју обично су се

односиле на помоћ код изградње великих истраживачких и развојних центара. Овај
период је познат као „период хладног рата“ и карактеристичан је по државној бризи за
реализацију великих технолошких пројеката.

Етапу интензивног финансијског улагања у развој технологије током шездесетих

година заменила је фаза наглашеног критичког сагледавања резултата уложених
ресурса. Државна брига у овом периоду карактерисала се у:

- оснивању посебних министарстава намењених развоју технологије у већини

тржишних привреда и
- статистичког исказивања научно-технолошког процеса.

Приликом одређивања области привреде које треба да имају приоритет у

стратешкој технолошкој политици земље важно је уважавати следеће чињенице:

- приоритет морају добити гране и индустрије које су на почетку свог

животног века, а којима је потребно олакшати комерцијализацију и
преживљавање,
- приротет добијају гране од националног интереса за безбедност земље, тзб.
Стратешки сектори,

49
 - максимално треба редуковати државно уплитање у решавању развојних и
структурних проблема грана на заласку свог животног века, сем ако не
припадају претходној групи стратешких привредних сегмената.

14.3. Индустријска политика

Под индустријском политиком треба разумети широку лепезу активности

савремене државе чији је основни задатак подршка развоју индустријских грана, било
да су оне у фази експанзије или у фази рецесије.

Акценат у коришћењу интервенционистичких мера у области индустрије помера

се са пасивних мера (тржишне баријере, договори о квотама, јефтина радна снага,
субсидије, мере рационализације, контрола увоза и извоза и сл.), на активне мере као
што су:
- обезбеђивање средстава за властито истраживање и развој,
- подршка конкретним истраживачким пројектима,
- подржавање спремности домаћих предузећа на инвестирање,
- модернизација и ревитализација индустријских капацитета.

Индустријска политика обухвата бројне активности међу којима се својим

значајем издвајају следеће:
- истраживачко-развојни пројекти,
- развој опреме,
- преструктурирање индустрије,
- подршка заједничким индустријским истраживањима,
- образовање и усавршавање индустријских кадрова.

Инструменти помоћу којих индустријска политика приступа реализацији

бројних активности су:
- пореске олакшице индустријским гранама на које је усмерена политика,
- ниске каматне стопе на позајмљени капитал,
- директна државна помоћ или државни зајмови,
- заштитне протекционистичке мере,
- одобравање међународног трансфера технологије.

Поред ових широко коришћених, постоје и инструменти који представљају

својеврсне спецификуме појединих држава. Јапанско министарство за трговину и
индустрију (МИТИ) се посебно афирмисало у реализацију следећих мера:
- административно „вођење“ (државне агенције усмеравају приватне компаније
да предузму конкретне активности које могу да доведу до циља),
- шалтерско „вођење“ (активности везане за јапанску банку за развој која не
одобрава велике кредите компанијама, али су њене препоруке сигнал
приватним банкама да могу улагати у развој конкретних индустријских
предузећа. Бонитет фирме гарантује држава.)
- визије о будућим структурним променама у привреди (стратешке визије о
будућим структурним променама у привреди).

Најзначајнији критеријуми које користи МИТИ у дефинисању приоритетних

сектора су:

50
 - доходовна еластичност потражње ((да ли ће се потражња за производима који
су предмет државне подршке увећати у складу са порастом пер капита
дохотка),
- економија обима и крива учења (да ли ће производна цена опадати са
порастом обима производње),
- да ли одрежени индустријски сектори могу бити у функцији развоја осталих
индустријских сектора,
- каква је извозна перспектива подржавних производа.

Успех јапанске индустријске политике је резултат ефикасне сарадње у троуглу:

влада-индустрија-синдикат.

14.4. Инструменти иновационе политике

Фактори који детерминишу успешност иновационе политике су:

- степен усклађености иновационе политике са развојном политиком земље,
- доследност и имуност иновационе поитике на бројне ударе који настају као
резултат одређених политичких промена,
- флексибилности субјеката иновационе политике у налажењу ефикасних
одговора на могуће привредносистемске промене,
- уважавање стратешких развојних опредељења појединих домаћих
произвођача.

Најчешће коришћени методи евалуације ефикасности иновационе политике су:

- квантитативно-аналитички модели (помоћу њих се на макроекономском
нивоу израчунава веза између трошкова за истраживања и продуктивности),
- студије појединих случајева (изражавају ефекте одређених мера иновационе
политике на конкретну ситуацију),
- метод контролне групе (темељи се на компарацији понашања и остварених
ефеката предузећа коме је држава пружила финансијску помоћ у циљу
подршке иновационог процеса у њему и осталих предузећа код којих је та
помоћ изостала),
- метод упоређења понашања предузећа или читаве гране пре и после
рализације државне интервенције,
- метод праћења (мониторинг метод) и административног управљања
реализацијом одређеног програма државне подршке,
- мешовити методи који настају комбинацијом напред поменутих приступа у
циљу отклањања уочених слабости појединих приступа.

14.5. Неке регионалне специфичности иновационе политике

1. САД – непостојање целовите и кохерентне иновационе политике

Руководећи се начелима тржишне конкуренције и предузетничког економског

понашања, одговорност за вођење иновационе политике је подељена на велики број
државних и недржавних агенција, које се не могу похвалити неком нарочитом
координацијом својих активности. У САД-у је децентрализовани систем управљања.
Државно финансирање истраживачко-развојних активности се не остварује из једног

51
центра већ преко многих државних ресора који слабо координирају. САД су држава у
којој је дошло до спавајања истраживања и производње, у виду тзв. научних паркова
или научних градова.

Анализа структуре државних издатака за област истраживања и развоја у САД

потврђује следеће основне принципе усмеравања финансијских средстава:
1. у секторима у којима област истраживања и развоја представља
прворазредну бригу државе, трошкови финансирања падају на терет
федералне владе,
2. у секторима који су важни са становишта задовољавања друштвених
потреба (фундаментална истраживања, медицина, заштита човекове
средине, пољопривреда), а за чији развој приватне компаније не
испољавају заинтересованост, федералне влада преузима на себе бригу
око вођења научно-истраживачког рада у њима,
3. у секторима који су од значаја за укупну развоју перформансу
националне економије (енергија, нови материјали), федерална влада
предузима заједно са приватним компанијама део бриге око
финансирања истраживања.

У САД расте значај некомерцијалних институција које обављају истраживања

(универзитети, државне лабораторије, добротворне организације). 1980.год. Милтон
Фридман, добитник Нобелове награде за економију, изнео је предлог да се:
- у потпуности прекине са праксом државног финансирања истраживања која
имају чисто академски карактер и
- да се приступи ликвидацији неких познатих научних институција којима се
одлива гро средстава федералне владе намењене развоју науке.

Основа политике усмеравања државних средстава у САД огледа се у

преоријентацији истраживања са чисто академских на примењено-технолошка.

Научна делатност на универзитету је све више попримала комерцијална

обележја. Један од облика комерцијализације у области науке су и тзв. „научни
паркови“. Први научни парк се појавио у САД 1951.год. Претеча научног парка је
чувена Силиконска долина у којој је на релативно малом простору било сконцентрисано
на хиљаде компанија у области електронике у којем је настао највећи број технолошких
иновација у области електронике, као и феномен микропроцесора, који се сматра
највећим технолошким открићем у досадашњој историји човечанства. Упоришну тачку
Силиконска долина нашла је у Станфорд универзитету око кога је још 50-тих година
прошлог века почело окупљање малих компанија у области високих технологија.
Све иновације у САД-у изведене су под патронатом државе и углавном су
резултат истраживања у области одбране. Важна специфичност истраживања и развоја
у САД је наглашена милитаризација, тј. војна оријентација. Држава има активну улогу и
у обликовању технолошке инфраструктуре на макроплану, централизованим
управљањем патентним системом.

2. Јапан – пример ефикасне иновационе политике

Захваљујући перфектној координацији између државе, банака и индустрије,

Јапан је успео да утврди приоритете и обезбеди средства за њихову реализацију. Стожер

52
иновативне политике је МИТИ (Ministry of International Trade and Industry), који
координира све активности на националном плану.

МИТИ је основан 1949.г. са задатком да потпомогне ефикасној реализацији

динамичке индустријске стратегије земље. Као основне стратегије МИТИ издваја
следеће:
- прва етапа се временски протеже од 1949.-1965. где су најзначајнији развојни
приоритети производња угља, челика, ел.енергије, хемијска индустрија и
аутомобили,
- друга фаза од 1963.-1973. тежиште помера на индустријама које носе
савремени технички прогрес,
- трећа фаза од 1973. – данас, карактерише се слабљењем економске моћи
државних институција, али и њиховом несмањеном бригом за укупан
технолошки и економски развој.

МИТИ је користио следећи систем мера:

- пореске олакшице,
- ниске каматне стопе,
- директне субвенције,
- протекционистичке активности,
- врло строге поступке одобравања међународних уговора о трансферу
технологије,
- мере административне контроле,
- стварање визије о будућим структурним променама у привреди и друштву,
- мере у циљу стабилизовања биотехнологије као индустријске гране (1983.г.),
- промовисање индустрија високих технологија (1985.).

Основна развојна подручја МИТИ су:

- електроника (микропроцесори, оптичка влакна),
- енергетика (нуклеарна фисија, соларне ћелије, реактори),
- нови материјали (суперпроводници),
- нови керамички материјали,
- машинство (роботи, нумерички контролисане машине, флексибилне
јединице).
Прогнозирање, тј. визија развоја кључних области привређивања је у
надлежности савремене државе.

Највећу концентрацију истраживачких ресурса Јапанци су остварили у граду

Цукуба, недалеко од Токија. У месту од 200.000 људи више од 1/3 је непосредно
укључено у истраживачке активности. Под директним утицајем МИТИ, 1981.год. је
усвојен пројекат „Технополис“ по коме у Јапану је изграђено 19 центара у којима је
сконцентрисан целокупан научни и истраживачки потенцијал земље.

У Јапану постоје, под руководством МИТИ:

- Савет за развој науке и технологије као консултативни орган председника
владе,
- специјални државни комитети и министарства који доносе иновационе планове,
- Агенција за иновације, као организациони састав владе.

53
 3. Земље Европске уније – несклад између опредељења и практичних
резултата

На европском тлу егзистирају два паралелна процеса у иновационој политици:

- јачање европске иновационе политике и
- повезивање појединих земаља Западне Европе са партнерима уСАД и Јапану.

Централна пажња поклоњена је непосредној апликацији информационих

технологији у постојећој структури индустрије. Земље ЕУ су биле у сталном конфликту
између:
- потребе јачања својих производних капацитета у сегментима високих
технологија и
- тржишне доминације највећих америчких мултинационалних компанија.

У Немачкој, као најјачој земљи у оквиру ЕУ, управљање истраживањима је

подељено између савезне и републичке владе. Многе надлежности су у компетенцији
специјализованих институција, због чега и постоје ограничене могућности по питању
координације и вођења иновационе политике на нивоу земље. У Немачкој у Карлсруеу
се налази неки облик агенције за трансфер технологије из иностранства.

У Француској постоји централизовани систем управљања иновацијама. 80-тих

година је био покушај доношења дугорочних стратегија научно-технолошког развоја, а
држава је показала већу бригу за властити просперитет истраживања и развоја.
Француска је ради обједињавања свог научно-истраживачког потенцијала, основала
„докторско насеље“ у непосредној близини главног града, а потом и други научни
центар „Софиа антиполис“ у близини Нице.

15. Фискална политика

Фискална политика је скуп државних активности усмерених на примену јавних

прихода и јавних расхода, са основним циљем постизања задовољавајуће стопе
привредног раста и стабилности цена. Мерама фискалне политике утиче се на:
- стабилизацију привреде и
- развојну динамику.

Три основне функције фискалне политике су:

- алокативна функција,
- стабилизациона функција и
- редистрибутивна функција.

15.1. Стабилизациони и развојни аспект фискалне политике

Утицај појединих мера фискалне политике на реализацију задовољавајуће стопе

привредног раста и стабилности цена произилази из чињенице да: формирање јавних
прихода и извршење јавних расхода делује на обликовање основних макроекономских
величина, као и на промену понашања појединих економских актера.

54
 У стручној литератури, деловање јавних финансија на привредне токове се
углавном објашњава помоћу тзв. ефекта стабилизације, који говори о утицају промена у
јавних приходима и расходима на профилисање агрегатне потражње. Утицај фискалне
политике на понашање појединих економских субјеката у смислу веће штедње и
инвестиција или веће потрошње, има развојни карактер. Такође се ова политика сматра
инструментом у борби против инфлације.

Поставља се питање да ли ефикасно деловање фискалне политике подразумева:

-уграђене стабилизаторе (свођење одложених ефеката фискалне политике на
најмању могућу меру) или
- дискрециона права.

Шездесетих година 20.века долази до изражаја способност појединих

економских субјеката да најразличитијим мерама и активностима спрече очекивано
смањење свог учешћа у расподели националног дохотка. По први пут дошло је до
појаве да на опадање привредне активности тј. успоравања стопе привредног раста,
тржиште не одговори снижавањем цена. Све чешће су биле ситуације истовременог
опадања привредне активности и раста цена, тј. раста незапослености и увећања стопе
инфлације. Појава стагфлације постаје реалност привредних кретања у свим високо
развијеним тржишним привредама у то време.

15.2. Инструменти фискалне политике

Инструменти помоћу којих се реализује фискална политика су:

1. буџетски расходи,
2. буџетски приходи,
3. јавни дуг,
4. емисија новца у функцији фискалне политике.

Буџетски расходи и приходи као инструменти фискалне политике су важан

облик интервенције државе у привредни живот. Утицај расхода је значајан у
иницијалним фазама привредног развоја, или када привреда излази из фазе депресије.
Раст буџетских расхода условљава раст агрегатне потрошње.

У условима затворене привреде укупна производња тј. доходак једнак је збиру

личне и инвестиционе потрошње увећаној за вредност буџетских расхода.

Y = (C, I, Br)

Y – укупна производња, тј. доходак

C – лична потрошња
I – инвестициона потрошња
Br –буџетски расходи

Са релативно мањим померањем кривуље агрегатне потражње због раста

буџетских расхода, дошло је до сразмерно већег пораста националног дохотка. Раст

55
националног дохотка под претпоставком постојања незапослености у привреди једнак
је производу увећања буџетских расхода (dBr) и мултипликатора буџета (m).

У условима отворене привреде, укупна производња се допуњује одузимајући

вредност извоза (E) а додајући вредност увоза (U).

Y = C + I + Br – E + U

У условима непотпуне запослености у привреди сваки пораст буџетских расхода

посредством мултипликатора деловаће на повећање агрегатне потражње и обрнуто.

У случају недовољне запослености (када буџетски приходи и расходи расту

истим интензитетом), нето ефекат фискалне политике на величину агрегатне потражње
је позитиван. Ни ефекат уравнотеженог буџета на формирање агрегатне потражње није
неутралан.

Стимулативан утицај на динамику привредног развоја се може обезбедити

стварањем буџетског дефицита, до кога се долази на два начина:

1. повећањем буџетских расхода уз исте приходе,

2. смањењем буџетских прихода уз исте расходе.

Јавни дуг и емисија новца као инструмент фискалне политике – До појаве

Кејнса, владао је став по ккоме је држава обавезна да води политику уравнотеженог
буџета.

Тек је Кејнс приметио да у времену рецесије, неопходно дловати на повећање

потражње механизмом државних расхода али не увећањем пореза, јер би то смањило
привредну активност. Повећање потражње је могуће растом јавних расхода из извора
као што су издавање државних обвезница, емисија новца итд.

У следећој фази коњуктурног циклуса динамичан привредни раст обезбедиће

држави веће износе пореза а тиме и враћање јавног дуга у периоду када је неопходно
деловати на снижавање агрегатне потражње.

Јавни дуг поред тога што може бити унутрашњи и спољни, разликује се и по
периоду на који се држава задужује. Краткорочни јавни дуг служи углавном за покриће
буџетског дефицита, док дугорочни за акцелерацију стопе привредног раста.

Враћањем јавног дуга држава интервенише на кредитном тржишту преко висине

камате и курсева обвезница. Куповином и продајом државних хартија од вредности
држава делује на смиривање коњуктуре у инфлационим периодима, тј. на оживљавање
производње у периодима изражених рецесионих кретања.

Правци деловања јавног дуга у привреди су бројни:

- монетарно деловање,
- развојно деловање,
- стабилизационо деловање,
- специјално деловање.

56
 15.3. Фискална политика у функцији развоја макроекономије

Утицај мера фискалне политике на подржавање динамике привредног раста се

темеље на стимулисању фактора који својим деловањем квалитативно одређују
потенцијални ниво националног дохотка, тј. потенцијалну производњу. С обзиром да
ниво потенцијалне производње је одређен расположивим материјалним и кадровским
ресурсима и нивоом техничког прогреса, произилази: у зависности од тога колико се
преко буџетских прихода и расхода утиче на факторе привредног развоја, толики је и
утицај фискалне политике на динамизирање опште стопе привредног раста.

Развојна функција фискалне политике је нарочито при формирању средстава за

инвестиције. Без обзира да ли је директно формирање средстава за инвестиције или се
то ради преко фискалних мера подршке привреди, помињу се следеће мере:

- пореско усмеравање расподеле дохотка,

- пореско стимулисање улагања у нове инвестиције,
- пореско стимулисање убрзане штедње,
- пореско стимулисање штедње становништва,
- пореско стимулисање издавања дохотка за образовање кадрова и научна
истраживања,
- пореска стимулација за увоз капитала,
- пореско третирање губитака.

Основни начин да се дође до динамизирања привредног развоја је смањење

пореског оптерећења у приватном сектору привреде. Позната је Лаферова (Laffer)
крива чије су основне поставке следеће:

- уколико држава не намеће никакве порезе привреди, неће имати никаквих

прихода,
- повећањем пореских стопа, држава увећава своје приходе,
- након достизања неког врха пореских стопа, свако увећање дестимулативно
утиче на приватнике за нова улагања, па долази до пада привредних
активности и пада пореских прихода,
- увећање пореских стопа на 100% само по себи значи заустављање
привредних активности, тј. у том стању неће бити никаквих државних
прихода.

Два су основна начина помоћу којих је могуће мерама фискалне политике

стимулативно деловати на привредни развој.
1. директно формирање средстава за инвестиције уз помоћ мера
фискалне политике (важи за ниже фазе привредних цикллуса),
2. фискалне мере којима се стимулише раст акумулативне способности
појединих привредних субјеката. У ову групу мера спадају:
- пореске олакшице за нове инвестиционе захвате,
- снижавање пореских стопа у циљу убрзане амортизације,
- пореске олакшице код освајања производа и услуга на темељу достигнућа
техничког прогреса.

57
 Логика пореског усмеравања расподеле профита је опорезивање по нижим
стопама дела профита који се усмерава ка акумулацији тј. развоју. План убрзане
амортизације има за циљ стимулисање техничког прогреса, смањивање ризика и
неизвесности при свакој иновацији.

Проблематика фискалног деловања на привредни развој огледа се у:

- мобилизацији акумулационог потенцијала,
- секторској оријентацији инвестиција,
- стимулисању техничко-технолошког прогреса,
- формирању кадрова и наших знања,
- изградњи објеката економске структуре,
- промовисању привредног раста,
- пореским олакшицама и ослобођењима,
- убрзаној амортизацији.

16. Монетарна политика

Централној банци су на располагању три инструмента помоћу којих она

контролише количину новца у оптицају:

1. операције на отвореном тржишту (када централна банка продаје државне

обвезнице она делује рестриктивно на понуду новца),
2. промена стопе обавезних резерви (порастом стопе обавезних резерви
реализује се контрактивна монетарно-кредитна политика и обрнуто, њиховим
снижавањем експанзивна монетарно-кредитна политика),
3. промена дисконтне стопе (када централна банка увећава дисконтну стопу, у
економији долази до контрактивне монетарне политике и обрнуто, са
смањењем долази до експанзивне монетарне политике).

Централно питање је утицај монетарне политике на стопу привредног раста. При

анализи најчешће се користе две врсте монетарних варијабли:

1. висина каматне стопе,

2. количина новца у оптицају.

16.1. Значај новца у обликовању реалних економских токова

Новац је по класичарима неутрални фактор у односу на реалне макровеличине,

тј. он је искључиво средство размене. Квантитативна теорија новца гласи:

Mv = pT

M – количина новца у оптицају

v – брзина оптицаја новца

58
 p – ниво цена
T – обим новчаних трансакција по сталним ценама

Класичари су прихватили Сејов закон тржишта по коме су поистовећивали новац

са његовом металном садржином. Став класичне теорије да количина новца делује на
општи ниво цена али не утиче на релативне цене и реална кретања, постао је познат под
називом “класична дихотомија”.

Привреда је растављена на два сектора:

- реални сектор (одређује производњу, запосленост и све реалне величине и у
коме новац има само пролазну улогу),
- монетарни сектор (одређује све номиналне величине и општи ниво цена).

Утицај монетарне политике на обликовање реалних економских токова огледа се

у њеном деловању на начин употребе појединих развојних фактора. Овај утицај се
остварује углавном експанзивном монетарном политиком.

Деловање монетарне политике на развој се може анализирари на основу раста

инвестиција. Раст количине новца на финансијском тржишту доводи до опадања
каматне стопе. Снижавање цене новца стимулативно делује на инвестиције у привреди.
Увећање инвестиција утиче на увећање националног дохотка. Пораст националног
дохотка подразумева и увећање штедње што доводи до успостављања новог
равнотежног стања у привреди, али сада на вишем нивоу дохотка.

Могуће су две различите ситуације приликом успостављања равнотеже између

новчаних и робних токова:
- прво, могуће је да раст новчане масе буде на нивоу који је нижи од потребног
(пораст каматне стопе недовољно стимулативно делује на инвестициону
активност што условљава опадање националног дохотка). Смањење нивоа
националног дохотка има за последицу смањење агрегатне штедње што
доводи изједначавању штедње и инвестиција тј. равнотежном нивоу),
- друго, могуће је да апсолутно увећање новчане масе буде већи од потребног.

Савремена монетарна политика располаже много богатијим инструментима у

регулисању новчане масе него што је то политика каматних стопа. Један од познатијих
инструмената су:
- државни расходи,
- дефицитно финансирање (као средство против рецесије и незапослености).

Милтон Фридман је лансирао тезу по којој реална количина новца има далеко
најзначајније место у одређивању стања привредне коњуктуре. Уколико се количина
новца држи на оптималном нивоу, привреда ће функционисати нормално. Увећавајући
новчану масу по константним стопама раста могуће је обезбедити дугорочну стопу
привредног раста. У супротном, долази до несразмерног увећања новчане масе, тј. до
неподударања понуде и потражње новца, а то доводи до растуће монетарне несташице и
опадања стопе привредног раста.

Савремена економска наука сматра да улога новца у привреди је у циљу:

- стабилности цена и
- обезбеђењу задовољавајуће стопе привредног раста.

59
 16.2. Трансмисиони механизми монетарне политике

Канали путем којих се промене одређених варијабли преносе на реалне

економске величине у монетарној економији се означавају као трансмисиони
механизми.

Две су монетарне варијабле које утичу на реалне привредне токове:

1. висина каматне стопе (преферирају је кејнзијанци) и
2. количина новца у оптицају (преферирају је монетаристи).

1. Основна логика деловања монетарне политике на висину каматних стопа је

промена понуде новца. Пораст новчане масе условљава опадање каматне стопе и тада
на тржишту расте потражња за вредносним папирима, цене расту и повећава се
национални доходак. Смањење новчане масе доводи до раста каматних стопа и до
смањења ликвидности у привреди, становништво и привреда нису мотивисани да штеде
па долази до пораста држања готовине. Све то доводи до смањења инвестиционих
активности и до успоравања стопе привредног раста. Значи, променом каматне стопе
индиректно се може деловати на промену производње тј. на промену нивоа
националног дохотка.

Каматна стопа је основни регулаторни инструмент који детерминише:

- ниво штедње и
- висину инвестиција.

Када каматна стопа расте долази до повећања штедње и пада инвестиција и

обрнуто.

Постоје ситуације у којима инвестиције реагују на промену каматне стопе а када

је утицај каматних стопа на реалне економске категорије веома ограничен. То је када је
каматна стопа законски одређена што је карактеристика економске политике недовољно
развијених земаља. У овим срединама је одређен максималан горњи ниво каматне
стопе, обично на нижем нивоу од тржишне каматне стопе. Правило је такође да тако
одређена каматна стопа буде на нижем нивоу у односу на општи скок цена роба и услуга
на тржишту. Последица таквих трендова је већа потражња новца у поређењу са
понудом, па привредна активност зависи од кредита а мање од каматне стопе.

2. Други трансмисиони механизам монетарне политике на реалне привредне

токове је количина новца у оптицају. Промена новчане масе делује у кратком року на
производњу и на општи ниво цена. На дуги рок, промена новчане масе има утицаја само
на општи ниво цена.

Регулисање новчане масе може бити:

- глобално и
- селективно.

Глобално регулисање новчане масе рачуна да глобалне олакшице делују у

правцу ацелерације стопе привредног раста. Ако су цене стабилне, раст новчане масе
динамнизира привредну активност.

60
 Селективно стимулисање одређених привредних активности је ради
стимулисања инвестиционих активности, али се тада жртвује монетарна стабилност.

Поставља се питање да ли флексибилна или политика константне стопе

привредног раста новчане масе обезбеђује услове који се могу означити оптималним са
становишта развоја? По првој концепцији централна банка прилагођава експанзивне
или контракционе мере монетарне политике. Суштина другог приступа налази се у
константној стопи раста новчане масе у дужем временском периоду.

Највећа ефикасност монетарне политике постиже се у ситуацији када привреду

карактерише:
- висок ниво запослености и
- високе каматне стопе.

Монетарна политика има ниску ефикасност у ситуацији када привредна

активност испољава знаке малаксалости и када егзистирају релативно ниске каматне
стопе.

17. Политика спољно-економских односа

Привредни развој неке државе се не може независно анализирати од

међународног окружења и светске поделе рада. Не може се ни водити адекватна
политика привредног развоја на бази модела затворене привреде. Према томе,
разликујемо:

1. политику привредног развоја отворених економија,

2. политику развоја базираног на супституцији увоза,
3. политику извозне промоције и
4. политику спољно-економских односа као компилациију различитих
теоријских концепција.

17.1. Политика привредног развоја отворених економија

Привредно неразвијене земље не могу рачунати на неко значајније место у

светској подели рада. Политика која рачуна са сталним приоритетима не може
обезбедити бржи и континуирани темпо привредног раста и развоја. Свака привреда
која настоји да обезбеди инпуте неопходне за привредни развој је у прилици да се
опредељује између следећих могућности:

- да повећа извоз у циљу раста увоза,

61
 - да смањи текући увоз производњом неких роба код куће и да тако уштеђене
девизе искористи за увоз неопходних добара,
- да се оријентише на властиту производњу свих добара уместо да их увози,
- да обезбеди инострана средства у облику кредита у циљу плаћања увоза.

Већина данас економски развијених земаља је током прошлог века у трговини

имала најзначајнији развојни фактор. Стратегија развоја која има за циљ супституцију
увоза уступила је место стратегији развоја са циљем подстицања властитог извоза.

У данашњим условима технолошки најсупериорније привреде су по правилу

економски водеће средине у свету. Оне обликују светску привреду настојећи да утичу
на привредни карактер у другим земљама. У времену тзв. „четвртог дугог циклуса“ тј. у
епихи треће технолошке револуције афирмисале су се нове развојне тенденције светске
привреде.

Нова производна филозофија намеће једнакост понашања као неопходност, што

као резултат има неједнакост међу појединим привредама. Класичан пример
динамизирања привредног развоја темељи се на следећем статичком моделу:

- постоје две земље,

- у обе земље се производе две врсте роба,
- постоји један или више фактора производње, квантитативно одређених,
променљивих унутар али не и између тих земаља,
- важи претпоставка о константности приноса фактора производње и
- постоји савршена конкуренција.

На основу овако постављених претпоставки закључује се да укупан развој обе

земље је заснован постојањем режима слободне трговине. У ситуацији постојања
ограничења у трговини са иностранством, ниједне од поменуте две земље не би било.
Свака земља своју најбољу развојну перформансу обезбеоођује на основу
специјализације и производње оних добара која у структури трошкова имају највећи
удео фактора којих има у изобиљу.

17.2. Политика развоја базирана на супституцији увоза

Политика привредног развоја која се заснива на овако заснованој теорији позната

је као политика супституције увоза. Највише је важила у другој половини 20. века.
Кључне претпоставке су:

- властитом продукцијом добара за која су раније трошена девиизна средства

утиче се на побољшање платног биланса са иностранством,

62
 - будући да су увозна добра по правилу индустријски производи, држава ће
своје напоре усмерити ка индустријализацији властите производне структуре.

Обично високо развијене земље увозе непрерађене сировине и пољопривредне

производе ниског степена обраде. Неразвијене пак увозе прехрамбене производе
високог степена обраде, машине и опрему и информатичку опрему због тзв.
демонстрационог ефекта.

У најразвијенијим државама, са развојем пер цапита дохотка потражња за

прехрамбеним производима који долазе из увоза (кафа нпр.) споро расте. У
неразвијеним привредама са порастом пер капита дохотка потражња за производима из
увоза расте чак и брже у односу на потражњу домаћих производа. Ове разлике у
доходовној еластичности тражње за увозним добрима имају своје порекло:

- у неједнаким почетним нивоима дохотка и

- у структури добара које међусобно размењују привредно развијени и економски
неразвијени партнери.

Увозна способност неке земље се може изразити помоћу:

Px
Pm = Qx

Px – индекси цена извезених роба

Pm – индекси цена увезених роба
Qx – индекс физичког обима производње

Земља обично не поклања довољну пажњу утицају светске конкуренције за

обликовање развоја. Привредно неразвијене земље могу повећати свој извоз једино под
условом да су укупни производни трошкови по јединици извезеног производа на нижем
нивоу у поређењу са другим привредама. Мање развијене земље имају растући увоз
због увећања броја запослених који имају удела у увећаној потрошњи увезених добара
(нпр. повећање занатске производње због увезених машина).

Политиком супституције увоза тешко се могу сачувати девизна средства

(куповина производних фактора: сировине, енергената, машине и опреме). Сировине
некада могу коштати више од финалних производа, када нпр. царинска заштита својим
мерама подржава развој (“шрафцигер индустрија”) где се сви делови увозе и ослобађају
царине, чиме заузимају важно место у супституцији увоза финалних производа.

Политика супституције увоза мора се сукобити са баријерама које се не могу

премостити, нпр. не може се рачунати на ефекте економије обима. Ова политика затвара
националну економију због чега наступају негативне последице. Истовремено, она
фаворизује неадекватну привредну структуру и долази до дебаланса домаће привреде у
рачуну економских трансакција са иностранством.

17.3. Политика извозне промоције

63
 Ова политика полази од разлика између привреда сиромашних ресурсима и
ресурсима богатих држава. Традиционална теорија развоја полази од статичке алокације
производних ресурса, док модерна теорија има за претпоставку динамизирање стопе
привредног раста. Иновациона способност појединих привреда је кључ успешног
развоја.

Поједине привреде не располажу неопходних ресурсима које гарантују

економски оптималну производњу. Смањењем производних трошкова делује се у
правцу убрзања привредног раста.

Пример афирмације извоза је Јапан у времену друге половине 20.века. Јапанска

држава је прецизно одредила правце свог развоја, ставивши акценат на развој области
где је доходовна еластичност потражње велика (текстил, челик, бродоградња).
Захваљујући скоро савршеном поштовању договора државе, индустрије и синдиката,
ове области су за кратко време постали светске. Оног тренутка када је међународна
конкуренција успела да угрози јапанску производњу у овим областима, држава је
ефикасно променила своје развојне приоритете (рачунари, телекомуникације, роботика,
генетски инжењеринг).

Пенетрација извоза је основ динамизирања привредног развоја. На дужи рок се

не може рачунати са успесима на основу извоза производа ниског степена обраде
(изузев арапских земаља, извозница петролеја).

Привредни развој подразумева продор у области нових, пре свега

информационих технологија.

17.4. Најважнији инструменти и мере политике спољно-економских односа

У најзначајније инструменте и мере регулисања спољно-економских односа

спадају:

1. обавеза коришћења производа домаћег порекла – (oбично је регулисана

државним актима или заснована на патриотским слоганима које лансира држава).
2. царине – ради заштите домаћих произвођача од ино конкуренције.
3. увозне таксе – додатно дестимулишу увоз добара додавањем увозних такси на
износ царине што поскупљује увозне производе. Премијама држава стимулише
прозводњу тачно одређених добара.
4. забрана увоза,
5. контигентирање увоза – обично у кризним ситуацијама, долази до пораста
домаћих цена чиме се штити домаћа производња у тачно одређеним привредним
областима.
6. увозне дозволе – условљавање увозних права са оствареним извозом, извозне
дозволе, спадају у тзв. мере квантитативног ограничавања увоза и стимулисање извоза.
Најстандардније мере су: контигенти и квоте. Дампинг је мера која претпоставља
продају одређених добара у иностранству по ценама које су далеко ниже од њихових
цена на домаћем тржишту, а често су ове мере ниже и од прозводних трошкова. Обично
се примењују ради експанзије извоза.
7. увозне процедуре.

64
 Ове мере користе се и када треба попунити буџет или финансирати велике
развојне пројекте.

18. Еколошка политика

Неконтролисаним уништавањем природе човек је истовремено почео да руши и

све оно што је у историји људске цивилизације саградио. Бројни су примери растуће
опасности еколошке катаклизме. Бројни су и узроци испољавања деградације екологије.
Тако нпр. не постоји начин да се процени гранија броја становника на земљи. Опомена
човечанству су: сиромаштво, загревање земље, феномен киселих киша и сл. Ниједна
земља се појединачно не може супротставити овим проблемима без обзира на њену
економску снагу или преговарачку моћ.

Политика одрживог развоја мора рачунати са следећим: прихватање све

бројнијих еколошких ограничења представља растући друштвени трошак на нивоу
макроекономије. Величина тог трошка различита је од земље до земље у зависности од
достигнутог степена привредног развоја, од сировинских и енергетских извоза,
просторног размештаја производње и становништва и томе слично.

Еколошка димензија политике привредног развоја односе се пре свега на човеков

однос према природном окружењу који се због политике наглашене индустријализације
у дужем временском периоду трансформисао у једно од великих развојних ограничења
у 20.веку.

Еколошки проблеми обухватају:

- климатске промене,
- озонски омотач,
- аерозагађења,
- нестанак шума,
- губитак тла и ширење пустиња,
- очување билошке разноврсности,
- заштиту мора и океана,
- заштиту ресурса језера и река,
- управљање отпадом,
- одрживо управљање отровним хемикалијама и сл.

Када је привредни развој у питању, као најважније индикаторе

незадовољавајућих односа у домену екологије могу се навести:
- ограниченост појединих природних ресурса,
- демографска експлозија,
- деловање одређених развојних циљева у правцу наглашеног нарушавања
еколошке равнотеже.

Под појмом еколошке политике подразумева се планска употреба расположивих

природних ресурса, али и обезбеђење сигурних финансијских извора за перманентно
регенерисање природних ресурса. Поред државе, утицај на еколошку политику имају и
поједине политичке партије и организације. Држава настои да смањи или чак забрани
неодрживе начине прозводње и потрошње.

65
 Еколошка политика има за циљ решавање бројних и све наглашенијих проблема
човековог окружења уз обезбеђење економског раста, тј. одржавање еколошке
равнотеже уу истовремени развој. Међу централним принципима еколошке политике
треба навести:
- усаглашавање привредног развоја са потребама за очувањем еколошке
равнотеже,
- деловање у правцу стварања нових потреба које су у сагласности са
принципима еколошке безбедности,
- комерцијална валоризација научно-техничког прогреса који је у функцији
задовољења еколошких стандарда,
- вођење одговарајуће демографске политике.

У економској литератури је присутна подела еколошких параметара у следеће

две групе:
1. дестабилизатори еколошке равнотеже:
- генератори еколошке неравнотеже,
- трасмитори тј. активизатори еколошке неравнотеже,
- акцелератори еколошке неравнотеже.
2. стабилизатори еколошке равнотеже

18.1. Дестабилизатори еколошке равнотеже

Најчешће се помињу следеће четири врсте дестабилизатора еколошке равнотеже:

1. економски,
2. технолошке,
3. демографски,
4. просторни.

Економски дестабилизатори су резултат неадекватне политике искоришћавања

природног богатства, неадекватних и недовољних улагања у заштиту околине,
непостојања или постојања неадекватних инструмената економске политике чији је
задатак: заштита еко-равнотеже.

Растућа еколошка криза условила је повећане расходе намењене очувању

животне околине, што значи раст укупних производних трошкова. Овај моменат се
сматра ограничавајућим фактором укупног привредног развоја. Издаци намењени
очувању животне околине успоравају темпо економског развоја и делују негативно на
макроекономске показатеље ефикасности.

Разликују се два приступа смањивању негативних ефеката нарушавања еколошке

равнотеже:
- пасивни приступ – успоравање темпа раста производње,
- активни приступ – доношење низа мера усмерених на екологизацију
производње без довођења у питање развојног динамизма макроекономије.

Технолошки дестабилизатори су повезани са комплексом техничког прогреса.

Могу се запазити две етапе у испољавању односа на релацији научнотехнички прогрес-
екологија:

66
 1. од завршетка другог светског рата до половине седамдесетих - изражена веза
између еколошких противуречности и динамичког истраживачког рада и
2. од половине 70-тих година 20. века до данас.

Релације између екологије и научно-техничког прогреса у тржишним условима

привређивања могуће је сагледати на двојак начин:
- анализом фактора који условљавају нарушавање еколошке равнотеже а који
доводе до одређених губитака у производњи и бруто друштвеном производу,
- анализом фактора који могу да побољшају квалитет животне средине
(стварање нових тзв. еколошки чистих производних капацитета, рециклажа и
сл.).

Демографски дестабилизатори се огледају у:

- неконтролисаном расту броја становника,
- пренасељености на одређеним подручјима,
- присуству многих последица традиционалних и етничких наслеђа.

Бројне су последице пребрзог раста становништва међу којима су најважније:

- расте број незапослених,
- расте број недовољно ухрањених,
- расте број породица и појединаца без стана и сл.

Просторни дестабилизатори резултат су високе концентрације индустријских

капацитета као и густине становништва на одређеним просторима. Урбанизација
узрокује три групе проблема:
- групу загађивача основних еколошких добара: воде, земље, ваздуха,
- групу просторних екоцида чији је репрезент конгестија, загушеност простора
(људима, аутомобилима, путевима, редовима),
- групу прихичких екоцида чији је репрезент бука.

18.2. Стабилизатори еколошке равнотеже

Стабилизатори могу бити:

- технички,
- правни,
- економски (финансијски).

Техничким стабилизаторима се одређује интензитет нарушавања еко-равнотеже.

Губици настали под дејством еколошких фактора манифестују се на двојак начин:
- као неповратни губици и
- као губитак појединих ресурса који су претворени у отпатке па се као такви
користе у добијању одређених добара.

67
 По прорачунима познатих теоретичара, само за заустављање раста загађености у
САД било је потребно током одсамдесетих година издвојити око 2,6% од уккупних
инвестиција за еколошку заштиту. Ради еколошке сигурности, овај износ је захтевао
повећање до 5%. Пројекција рађена у САД од 2001.год.-2005.год. предвиђала је чак
8,1% удела инвестиција за заштиту човекове средине у односу на укупан износ
инвестиција. У хемијској индустрији, овај проценат треба да иизноси чак 34%, у
нафтној 22%, а у црној металургији око 17%.

Правним стабилизаторима се регулишу нормативи понашања појединих

економских субјеката у окружењу. Правне мере могу бити:
- превентивне (имају задатак онемогућавање употреба производних
технологија које угрожавају еколошку равнотежу),
- репресивне (санкције против узрочника који загађују човекову околину).
Најпознатији облици превентивних мера су:
- законска забрана делатности које могу угрожавати животну околину,
- постављање стандарда за делатности које могу бити штетне по еколошку
равнотежу а који регулишу: дизајн, конструкцију машина, методе
производње, врсте обим и квалитет горива и сировина, мере за смањење
отпадака који утичу на загађивање околине, одлагање отпадака и сл.
- забрана обављања одређених делатности док се не прибави одобрење
државног органа.

Економским стабилизаторима делују се програмирано на искоришћавање

природног потенцијала. Инструменти се могу назвати економским једино када њихова
примена условљава процену трошкова и користи алтернативних акција економских
актера и избор таквих алтернатива које обезбеђују жељену ситуацију у оквиру средине.

18.3. Најважнији економски инструменти еколошке политике

Економски инструменти еколошке политике се могу класификовати на

најразличитије начине. Једна од често употребљаваних подела је:
- трошкови,
- субсидије,
- депозити,
- креирање тржишта,
- финансијско присиљавање.

Трошкови су цена којом се мора платити загађивање, тј. нарушавање еколошке

равнотеже. Ови издаци улазе у калкулације трошкова и користи економских субјеката.
Постоје више врста трошкова:

68
 - трошкови отпада,
- производни трошкови,
- административни трошкови,
- разне дажбине.

Субсидије су општи појам за различите облике новчане помоћи, која мора имати
подстицајну улогу на дестабилизаторе еколошке равнотеже да промене своје понашање.
Постоје више врста субсидија:
- „давања“ су облик финансијске подрђке које поједина предузећа не морају
вратити држави уколико су применила одређене мере које имају за циљ
смањење нивоа нарушавања еколошке равнотеже,
- „меки зајмови“ код којих су каматне стопе ниже од тржишне каматне стопе,
зајмови одобрени загађивачима ако они предузму мере против загађења,,
- ослобађање од пореза, ако се предузму конкретне мере против нарушавања
еколошке равнотеже. Смањење пореза директно утиче на приход или профит.

У депозитном систему урачунава се казна потенцијалним дестабилизаторима

еколшке равнотеже. Уколико је дестабилизовање равнотеже избегнуто, депозити се
враћају.

Креирање тржишта се може вршити тако што ће поједини учесници купити

„права“ за актуелна и потенцијална загађења, или где они могу продати њихова „права
загађења“ или отпатке из производног процеса. Постоји више начина креирања
тржишта:
- интервенције ценама (или унапред одређивање цена подразумева да се
одређени секундарни отпаци могу понудити по нижој цени и на тај начин
поново искористити),
- обавезно осигурање (подразумева обавезу дестабилизатора екоравнотеже да
законски утврди трошкове чишћења који су повезани са складиштењем
отпадних материја, што може довести до стварања тржишта у коме се ризик
од штете пребацује на осигуравајуће компаније).

Финансијско присиљавање је мање економски а више административни

инструмент. Постоје два основна типа финансијских присила:
- финансијска помоћ,
- казне за непридржавање појединих еколошких стандарда.
18.4. Активности приватних компанија у очувању еколошке равнотеже

У свим тржишним економијама, ове активности одвијале су се у два правца:

1. у смеру ограничавања инвестиција које имају негативно дејство на екологију

као и на стимулисање оних процеса који представљају еколошки чисту
производњу,
2. у правцу повећања удела који се односи не еколошку заштиту у структури
укупних издатака за истраживање и развој компанија.

19. Макроекономско планирање

69
 Макроекономско планирање је централна полуга процеса управљања
привредним развојем. Често се не прави разлика између појмова економског
предвиђања (прогнозирања), програмирања, пројектовања и планирања. Прогнозе,
пројекти и планови се баве будућим економским догађајима.

Комплекс економског предвиђања и макроекономског планирања разликују се по

садржини и својим циљевима. Економско предвиђање је само једна од могућих етапа у
макроекономском планирању.

Макроекономско планирање је саставна компонента макроекономског

одлучивања.

Макроекономско одлучивање као скуп активности које реализује савремена

држава обухвата:
- усклађивање најразличитијих интереса великих економских целина и
- изналажење начина који гарантују најпотпуније задовољавање њихових
потреба.

Макроекономско планирање не гарантује стварање објективних и сигурних

закључака у вези питања оптималне алокације ресурса, нити пак оно гарантује
ефикасно одлучивање. Ипак, оно показује своје предности у односу на спонтаност,
интуицију и тзв. здрави разум.

У својству политике привредног развоја, макроекономско планирање се најпре

појавило у Француској после другог светског рата и то 1946.год., а касније и у
нордијским земљама. У почетку планирање се заснивало на тзв. систем програмирања и
економске политике, тако да САД поред Немачке немају макроекономско планирање.

Макроекономско планирање тежи остварењу развојних циљева који имају

мултидимензионални карактер због великог броја циљева. Чак и када се развојни
циљеви међусобно не преплићу, мора се утврдити јачина и тежина сваког од њих.

Табела 1: Економски циљеви и њихови статистички показатељи

Национални економски циљ Статистички индикатор

1. Достигнути ниво привредног развоја 1. GNP, GDP
2. Динамика привредног раста 2. Просечна стопа раста GNP и GDP
3. Једнакост у расподели 3. GINI коефицијент
4. Већа запосленост у производњи 4. Расподела радне снаге на бази квалифик.
5. Мања зависност од иностранства 5. Пропорције сп. трговине и међ.плаћања
6. Стабилност цена 6. Индекси цена
7. Равномерни регионални развој 7. Вр.произв.по појединим регионима
Извор: Herrik, B.Kindleberger, Ch. Economic development, McGrow Hill Book Company, New York,
1983

Институт макроекономског планирања треба третирати као процес у коме долази

до размене информација, објашњавају се погодности али и ограничења за државни као

70
и за приватни сектор. Овим системом се наговештавају и стварају општи услови
пословања, док су тржишту препуштени сви детаљи у вези појединих одлука када се
има у виду макроекономски ниво. Тако се планирање све више усмерава у правцу
прецизирања конкретних решења, тј. уређивања односа међу појединим економским
субјектима.

Макроекономско планирање се одликује флексибилношћу и необавезношћу

појединих економских субјеката који се стриктно придржавају планских пројекција. То
су темељно израђене студије и пројекције будућег привредног развоја. Првенствена му
је намена да на што објективнији начин упозна поједине економске субјекте са
предностима и штетним последицама њихових различитих одлука и акција.

19.1. Основни облици макроекономског планирања у тржишним

привредама

Постоји више подела макроекономског планирања, а као прихватљива сматра се

следећа:
1. земље које су са експлицитно инсититуционалним системом планирања
(Француска, Италија, Јапан, Холандија, Шведска, Норвешка и др. У њима на
државном нивоу постоје институције за план које припремају целовите
планове развоја.) и
2. земље у којима макроекономско планирање није експлицитно
институционализовано (у питању су тржишне привреде код којих не постоје
планска документа и ту су САД и Велика Британија).

У земљама у којима је институционализован систем макроекономског планирања

постоје посебне државне институције за планирање. Оне на основу сугестија својих
влада припремају национални план развоја. Саставна компонента плана су мере и
средства која имају снагу обавезности за сектор државне својине.

Националним планом се предвиђају мере и средства која су у функцији разраде

стимулативних инструмената подржавања оних приватних предузећа која се приликом
доношења пословних одлука придржавају у глобалу усвојених планских пројекција.
Најзначајнија средства којима држава то остварује су фискална политика а посебно део
који се односи на опорезивање, кредитно-монетарна политика, политика цена.
Развијене тржишне привреде национални план доносе као документ који служи
за координацију и усмеравање развоја, водећи рачуна о политици стабилизације и
структурне политике прилагођавања. У фази припреме и доношења планова веома је
изражена сарадња државних планских институција са појединима привредним
субјектима (предузећима, банкама), али и кооперација са свим осталим актерима који
имају утицаја на обликовање економских токова у жељеном смеру. У већини развијених
земаља постоји аверзија економских субјеката према државном уплитању у економски
живот.

Код земаља код којих не постоје институције макроекономског планирања,

користи се програмирање привредног развоја. У овим тржишним привредама нема
макроекономског плана у формалном смислу, а управљачка функција државе усмерена
је на стварање амбијента који погодује реализацији усвојених програма развоја.

71
 19.2. Важнији задаци макроекономског планирања

По Бранку Хорвату, четири основна задатка макроекономског планирања су:

1. план је инструмент предвиђања,
2. то је инструмент координације привредних одлука,
3. инструмент је усмеравања привредног развоја,
4. то је разрада економске политике.

Као најважније задатке макроекономског планирања у развијеним тржишним

привредама Љубомир Маџар наводи следеће:
- вредновање привредног развоја,
- предвиђање привредног развоја,
- координациона функција,
- информациона функција,
- пропулзивна функција,
- мобилизацијска функција,
- задовољавање колективних преференција,
- корективна функција, планирање институционалне изградње и економске
политике,
- усклађивање интереса и завођење дисциплине у понашању органа јавне
власти.

Из овако побројаних задатака макроекономског планирања у тржишним

привредама, уочљива је чињеница да се под овим појмом могу обухватити
најразличитији облици:
- непосредног алокативног планирања (односи се на велике инвестиционе
пројекте код којих очекивање да конкуренција и тржишни механизам буду
ефикасни алокатори фактора није реално),
- планирање економске политике ( односи се на кључне економске категорије
које одређују конкретну развојну стратегију, укључујући критеријуме,
ограничења и смернице пожељног деловања економске политике),
- планирање институционалне структуре привреде (односи се на планирање
институционалне структуре привреде, уређује институције и правила на
којима су оне устројене).

19.3. Систем макроекономског планирања

Разликујемо два основна типа планирања:

1. са формалним плановима које усвајају парламенти, где су ангажована
државна планска тела у оквиру министарстава и
2. са неформалним плановима у оквиру саме владе и њених институција као
редован задатак.

У свету постоји око 20 развијених земаља у којима макроекономско планирање

објективно функционише као свестан, односно ручни управљачки инструментаријум.
Француско планирање је прави пример свесног индикативног планирања. План има
снагу обавезности и у потпуности уважава самосталност економских субјеката.
Основни инструмент реализације плана је буџет.

72
 Индикативни модел планирања покушава да реши више питања, од којих су два
најважнија:
1. привредна равнотежа (истражују се фактори који одређују кључне релације
између укупне понуде и тражње појединих добара и услуга. У важне
економске подухвате спадају велики инвестициони пројекти, уравнотежење
платног биланса и сл.
2. на који начин доћи до оптималног решења? У одговору на ово питање могуће
је оптимално решење поређати по неком критеријуму важности. Критеријуми
могу бити: технички, регионални, економски, грански и сл.

Први макроекономски план у Француској донет је 1946.год. Његов садржај је

обухватао производњу осам привредних сектора: електрична енергија, угаљ, челик,
пољопривредна производња, цемент, транспорт, нафта и минерална ђубрива.
Планирање се заснивало на моторима економског просперитета у то време. План је био
састављен на основу коришћења инпут-аутпут табела. Такође је рађено и на доношењу
комплексних прогноза развоја, све у циљу подизања ефикасности у алокацији ресурса.

Други плански период је био од 1954-1957.год. када је акценат стављен на

одређени број производних сегмената. Преферирало се кредитирање приватног сектора.
Сваки план је прецизно дефинисао приоритете, који су покушали да прате развојне
трендове у светској привреди померајући акценат са класичних индустрија на области
високих технологија.

Десети план од 1989-1992.год. је посебно карактеристична по решењима која

представљају покушај француске владе да се национална привреда, у што је могуће
већем степену, инкорпорише у амбијент јединственог европског простора.

Државно планирање у Јапану одвијало се у три различита нивоа:

1. квалитетни планови тј. дугорочне прогнозе које говоре о карактеру глобалних
промена у друштву и привреди,
2. средњорочни планови чији је задатак конкретизација појединих владиних
мера у економској и друштвеној сфери на рок не дужи од 5 година и
3. годишње буџетско планирање као програмирање на рок од 1 год.

Циљ индикативног планирања у Јапану је:

- формулисање визија будуће економске структуре и основних праваца развоја,
- селекција области којима је потребна већа државна потпора и
- дефинисање интензитета и карактера тог учешћа.

У државном плану издвајају се три дела:

1. општи смер економског и друштвеног развоја за плански период од 5.год.,
2. програм државних потреба и инвестиционих расхода разврстаних по
секторима привреде и
3. препоруке, мере и инструменти економске политике.

Систем индикативног планирања у Јапану темељи се на изузетно добро

организованој националној статистичкој служби и систему друштвеног рачуноводства.
У јапанском систему индикативног планирања, централно место припада сталном
усавршавању средњорочних макромодела који у себи укључује три категорије модела:
1. статистичке промене (обим светске трговине, демографске прогнозе и сл.),

73
 2. политичке промене (државни расходи, порези и сл.),
3. економске промене (бруто друштвени производ, запосленост, цене и сл.).

Главни циљ јапанског средњорочног планског модела је прогнозирање кретања

укупне потражње на бази моделирања решења у области монетарно-кредитне, фискалне
и буџетске политике.

Успешност модела јапанског планирања заснива се на:

- строгој координацији са генералним смерницама које су плански зацртане,
- мора се обезбедити конкурентност на међународном тржишту,
- сви учесници на тржишту морају да сарађују са владом и министарствима,
- планска функција је по средњорочном планирању сачувана до данас,
- планирање је у потпуности наслоњено на економску политику.

Планирање зависи од:

- одговарајућих модела,
- поузданости података.

План најбоље делује када се привреда развија очекивано. Код изненадних

промена као што су пирродне катастрофе или човек, планови се не могу реализовати,
али се планском акцијом санирања могу смањити последице.

У свакој земљи планирање се одвија под окриљем одређене политичке структуре.

Време које се бира за планирање обично зависи од тога колико та влада планира да
остане на власти.

„Котирајуће планирање“ је једна од могућности да се добију брзи и

флексибилнији резултати. Уместо једног десетогодишњег плана на почетку деценије,
неки планери стварају годишње ревизије и пројекције плана. Реално скраћивање плана
на пет година омогућава да се нови елементи убаце у плански документ.

Централно питање економије је свакако проблем ефикасности – добити што

више добара најразличитијим комбинацијама расположивог рада, капитала и земљишта,
што је такође нарушено сталним политичким променама у једној земљи.
20. Економско предвиђање и пројектовање развојних циљева

Основни разлози афирмације економског предвиђања налазе се у растућем

ризику доношења макроекономских одлука и неадекватних информација на основу
догађаја из прошлости. Пројекти обично не доносе такве резултате, али прогнозе то
чине. Прогнозе могу користити пројекте као сирови материјал, да би тек на крају
аналитичар одлучивао о методама и резултатима прогнозе.

Предвиђања или прогнозе су прорачуни о томе шта ће се вероватно десити у

будућности. Основни задатак је да у што већој мери амортизује ударе које доноси
окружење. У зависности од нивоа на коме се вршек, постоји више врста предвиђања:
- предвиђања на нивоу привреде,
- на нивоу привредних области тј. грана,
- на нивоу појединих предузећа.

74
 Постоје више врста метода предвиђања на основу разних критеријума. Најчешћа
је подела која обухвата три врсте предвиђања:
1. интуитивне (квалитативне) методе, засноване на расуђивању, знању, искуству
и интуицији,
2. статистичке и
3. математичке (квантитативне) методе.

У зависности од временског периода на који се протеже, предвиђање може бити:

- краткорочно,
- дугорочно.

У зависности од ширине обухвата, предвиђање се дели на:

1. синтетичко (комплексно) где спадају:

- карактер друштвеног система,
- друштвене класе и друштвени слојеви,
- нови системи друштвених вредности,
- промене у материјалној структури привреде и друштва,
- основни правци развоја науке и технике,
- природни ресурси и природно окружење,
- општи токови у међународним економским односима,
- нови облици живота и нове потребе људи,
- систем управљања привредним и друштвеним развојем.
2. аналитичко (парцијално) где спадају:
- кретања у личној и општој потрошњи,
- развој научно-истраживачке делатности,
- кретања у техници производње,
- развој система образовања,
- кретања запослености,
- просторни и регионални развој,
- кретање интеграционих процеса у разним правцима,
- промене у структури и облицима спољне трговине и међународним
економским односима у целини,
- демографска кретања и миграција становништва,
- спољно-политичка и војностратешка прогноза.
Економско предвиђање има усмеравајући карактер и може се означити водичем
економске политике и макроекономског планирања. Све више, економско предвиђање
представља скуп активности, техника и метода управљања будућим економским
развојем.

20.1. Пројектни приступ у вредновању развоја

Пројектни приступ је прелазак са концепта трошкова производње на трошкове

развоја. То значи да макроекономска анализа, поред трошкова производње, обухвата и
многе издатке који су на друштвеном нивоу неопходни за реализацију пројекта. Све ове
трошкове неопходно је укалкулисати у цену пројекта. У економској теорији, ови издаци
називају се „друштвени трошкови развоја“.

75
 Резултат неког пројекта функција је висине трошкова развоја. Пројекат указује
којим ће се путевима кретати економске варијабле у будућности, под условом да се
полазне премисе остваре.

Основно аналитичко оруђе пројектног приступа је анализа трошкова и резултата

– cost-benefit analysis.

Камен ослонац ове анализе је настојање да се упореде укупни трошкови и

укупни ефекти који су у вези са реализацијом неког пројекта. Они пројекти код којих је
разлика између укупних трошкова и укупних прихода највећа, имају највећу друштвену
вредност.

Поступак cost-benefit анализе подразумева:

- дефинисање пројекта,
- утврђивање очекиваних трошкова и резултата,
- избор дисконтне стопе,
- дисконтовање трошкова и резултата,
- доношење одлуке о прихватању или неприхватању неког пројекта.

Критеријуми који се користе приликом упоређивања односа трошкови-користи

су:
1. нето садашња вредност,
2. однос резултата и трошкова,
3. интерна стопа рентабилности.

Анализа трошкови-ефекти (cost effectivness analysis) коришћена је најпре код

оцене алтернатива развоја и производње у војној индустрији.

То је методолошки поступак за избор најповољнијег начина за постизање

постављеног циља. Одређују се трошкови и ефекти неке активности у циљу одређивања
система у коме те активности постижу жељене резултате. Најповољнија је она
алтернатива која захтева најмање трошкова за реализацију постављеног циља, што
значи да је најбитније својство ове анализе концепција корисности.

Одређивање разних нивоа ефективности као и пратећих трошкова сваке од

могућих алтернатива врши се преко следећих фаза:
- дефинисање алтернатива-избора,
- дефинисање критеријума,
- класификација међузависности елемената алтернативе,
- идентификација настанка трошкова за сваки елемент сваке слтернативе,
- утврђивање модела трошкова за сваку алтернативу,
- утврђивање модела ефикасности за сваку алтернативу,
- утврђивање трошкова и ефеката за сваку алтернативу.

Анализа трошкови-ефекти мери однос између инпута и аутпута неког пројекта.

Логика се своди на утврђивање трошкова алтернативних начина решавања једног те
истог проблема. Код ове анализе избор најекономичније алтернативе је релативно
лакши у поређењу са cost-benefit анализом. Аутпут се одређује у физичким јединицама
мере. Одговор се добија само под претпоставком да се циљ дефинише као фиксна
величина, а затим се истражује алтернатива његове реалиизације.

76
 20.2. Друштвени рачуни као аналитичка основа макро планирања

Макроекономско планирање једино се среће у развијеним тржишним привредама

на страни агрегатне тражње и агрегатне понуде у глобалним цртама. То је систем свесне
регулације економских токова и користи се приликом планирања појединих привредних
сектора, најчешће када се ради о областима које су у државној својини.
Макроекономско планирање се бави и конкретизацијом мера које се односе на
реализацију развојних програма од националног значаја.

Поступак израде макроекономског плана је активност која се одвија у више

праваца:
- вертикални правац – односи се на поступак састављања макроекономског
плана по различитим нивоима. Три нивоа су при томе основна:
макроекономски, секторски и пројектни,
- хоризонтални,
- временски.

У процесу обједињавања појединих секторских планова употребљавају се

најразличитији модели који су по правилу темељени на друштвеним рачунима, односно
који се базирају на систему друштвеног рачуноводства.

Систем друштвених рачуна или друштвено рачуноводство представља

прворазредно оруђе савремене економске анализе. Помоћу система друштвених рачуна
одређује се ниво привредне активности појединих земаља. Њима се такође одређују
чиниоци привредне активности на макроекономском нивоу и њихов утицај на ефекте
привређивања.

Систем друштвених рачуна је нужан и ради поређења развојне перформансе

различитих привреда у различитим временским раздобљима. Привредна активност се
исказује рачуном друштвеног производа, док се финансијски аспект реалних
привредних токова показује рачуном финансијских трансакција. Односи између
појединих сектора привреде репрезентују међусекторске инпут-аутпут табеле.

Системом друштвених рачуна економске трансакције у привреди се исказују на

два основна начина:
- у реалним величинама (категорије производње, потрошње, размене),
- у финансијским величинама (илуструју стање новчаних резерви основних
сектора привреде (предузећа, становништво, држава, иностранство).

Економске трансакције могу бити:

1. билатералне,
2. унилатералне.

Економске трансакције могу се изражавати као:

- токови (изражава вредност неког економског феномена у времену као нпр.
годишњи бруто друштвени производ, национални доходак по глави
становника и сл.),

77
 - стања (карактеришу величину неког економског агрегата у одређеном
тренутку као нпр. величина друштвеног богатства).

Разликују се две основне врсте економских трансакција:

- текуће,
- капиталне.

У свакој држави економске трансакције се одвијају између три групе привредних

субјеката:
- предузећа,
- становништва и
- државе.

20.3. Основни облици друштвених рачуна

Постоји више облика друштвених рачуна, а најпознатији су:

1. рачуни друштвених производа,
2. табеле међусекторских односа производних сектора (инпут-аутпут анализа),
3. рачун финансијских токова,
4. рачун друштвеног богатства.

20.3.1. Рачуни друштвеног производа

У рачунима друштвеног производа исказују се вредносна структура друштвеног

производа и структура потрошње и то уз помоћ новчаних и робних трансакција које се
реално догађају између основних економских субјеката.

Основне компоненте рачуна друштвеног производа су:

- агрегатна понуда (репрезентују укупни аутпут тј. националну производњу
која је сума националне производње у интервалу од 1 год),
- агрегатна тражња (изједначава се са потрошњом коју чине продукти које
потроше сектори привреде, становништва и државе у истом периоду времена.
Уколико се узме у обзир и иностранство, долази се до модела отворене
привреде).
А) Рачун друштвеног производа модела затворене привреде

Структура привреде састављена је од:

- подсистема производње,
- подсистема потрошње.

У моделу затворене привреде, аналииза производног и новчаног тока полази од

претпоставке дане постоје односи са иностранством, па је искључива намена свих
производних добара – задовољење домаћих потреба. Реални и новчани токови су
међусобно једнаки и крећу се у супротним правцима. Оне категорије производње и
потрошње које нису прошле кроз одговарајућа тржишта неће бити исказане у рачуну
друштвеног производа.

78
 Пошто у затвореној привреди нема економских односа са иностранством,
целокупна домаћа производња служи задовољењу домаћих потреба.

P = R+F

P - вредност добара и услуга произведених у року од 1 године

R –вредност утрошених производа и услуга у процесу производње (пренета вр.)
F – величина финалне производње

Подела финалне потрошње је на:

- текућу (личну) потрошњу,
- акумулацију (инвестиције).

Национални доходак једнак је збиру личне потрошње и бруто инвестиција.

Национални доходак се дели на:

- део намењен штедњи,
- део намењен потрошњи.

Услов несметаног одвијања привредне активности је постојање једнакости

између величине нето инвестиција и штедње. Знајући да је разлика између величине
бруто и нето инвестиција у вредности амортизације, произилази да је услов равнотеже:

S = I-A = In

S – штедња
I – бруто инвестиције
A – амортизација
In – нето инвестиције

У моделу затворене привреде, величина нето инвестиција једнака је величини

штедње, што је и услов несметаног одвијања привредне активности. Ако је штедња већа
од нето инвестиција, тј. ако тржиште капитала није успело да целокупни износ штедње
усмери у ивестиције тј. развој, у следећем циклусу ће у кружни ток ући мање него што
је у претходном из њега изашло. То значи: из производње ће изаћи мање новчаног
дохотка те ће доћи до успоравања стопе привредног раста. Уз претпоставку да је
потрошња константна, то ће смањити штедњу и надаље смањити инвестиције и
успорити динамику привредног развоја.

Могућа је и супротна ситуација, тј. да се из финансијског сектора у производњу

сумери више новца него што је из сектора потрошње ушло у финансијски сектор. Под
претпоставком да у производњи постоје непотпуно ангажовани фактори, ово условљава
акцелерацију развојне динамике и увећање дохотка и потрошње (до ове појаве долази
када се мерама монетарне политике са тржишта капитала убризгавају у привреду више
средстава него што је у финансијски сектор ушло из сектора потрошње).

79
 Затворена привреда уважава реалност постојања финансијских институција у
привредном систему.

Поред личне и инвестиционе, у свим привредама постоји и државна (буџетска)

потрошња. Износ финалне потрошње сада обухвата (поред личне и инвестиционе
потрошње) још и државну потрошњу.

Б) Кружни ток привредне активности отворене економије

Данас у свету готово и да нема привреде која се одликује затвореношћу.

Привреде се међусобно разликују по степену развијености економских односа са
иностранством.

Увођењем сектора иностранства у модел привређивања, долази се до модела

отворене привреде. У случају када је вредност извоза већа од вредности увоза (суфицит
у платном билансу), значи да је домаћа потрошња мања од домаће производње. Када
постоји дефицит платног биланса, домаћа потрошња је већа од домаће производње.

Свако варирање у платном билансу условљава промене друштвеног производа.

У тржишним привредама по правилу се вредност производње изражава

величином друштвеног бруто производа. Он се одређује као укупна вредност
произведених финалних добара и услуга у националној привреди у временском
интервалу од једне године.

Два су начина израчунавања друштвеног производа:

1. метод издатака,
2. метод зарада (доходни метод).

Компоненте друштвеног бруто производа (код метода ииздатака) су:

- потрошња,
- бруто домаће инвестиције,
- државна потрошња, салдо вредности извоза и увоза.

Концепт зарада рачуна на следеће компоненте:

- најамнине,
- камата, рента и остали дохоци од имовине,
- индиректни порези,
- амортизација,
- профити.

20.3.2. Међусекторски (инпут-аутпут) модели

Развој међусекторских модела везан је за име Васила Леонтијева, који је своје

истраживање о повезаности привреде САД у времену од 1891-1929.године објавио
1941.године. Он је хтео да приказе општу међузависност различитих делова привреде и
да објасни основну логику функционисања привреде у целини.

80
 Инпут-аутпут табелама се квантифицирају зависности које постоје међу
привредним секторима. Учешће међусекторске производње која је намењена
производној потрошњи је изузетно високо у свакој привреди и креће се у износу изнад
50% вредности бруто друштвеног производа и већа је што је нека привреда развијенија.

Табеле међусекторских релација приказују утицаје промена које су се догодиле у

било ком сектору на функционисање привреде као целине. Оне су битне јер бројчано
изражавају утицај појединих мера економске политике.

У протеклих пола века је неспоран развој међусекторске анализе. Све до

данашњих дана остао је проблем међународног упоређивања међусекторских табела,
чиме се доводи у питање квалитет и релевантност ових табела. Један од највећих
проблема је начин сређивања огромног броја података који се морају наћи у табелама
међусекторских релација, као и прегледност тако великог броја података.

Полазне премисе метода инпут-аутпут анализе су:

- основни елементи привреде су сектори,
- привреда се састоји од n сектора,
- привредни сектори су у међусобној линеарној зависности,
- један сектор продукује само један производ,
- поједини производи се реализују на истоветан начин, чиме је онемогућен
избор најефикасније технике,
- међусекторске размене су искључиво зависне од величине производње.

Конструисање основног међусекторског модела

Приликом формирања основног међусекторског модела полази се од

претпоставке да је целокупна привреда подељена на n сектора.

Величина аутпута сваког од ових сектора у одређеном интервалу (најчешће у

року од 1 год.) може се означити са X1,X2.......Xn.

Део аутпута сектора који се употребљава у истом сектору означава се са xnn (део
аутпута првог сектора који се троши у првом сектору логично означава се са x11, део
аутпута другог сектора који се троши у другом сектору обележава се са x22 итд., све до
сектора n.
Део производа x1 који је намењен потрошњи другог сектора обележава се са x12,
а део производа тог истог сектора који је намењен потрошњи трећег сектора са x13 и
тако даље до x1n.

Аналогија важи и за део производа другог сектора који се троши у први, трећи,
n-ти сектор, што се обележава са x12,x23,.....x2n. Овај део аутпута представља тзв.
међусекторску производњу.

Логично је да укупан аутпут једног сектора не одлази у целости у остале секторе

производње нити се пак троши у потпуности у оквиру њега самог, већ остаје као нето
(финална) потрошња сектора. Овај део аутпута може се означити као x1,x2,.....xn.

Матрица расподеле укупне вредности производње појединих привредних

сектора на међусекторску и финалну потрошњу има следећи изглед:

81
 Таб.1.
Укупна производња међусекторске Нето производња
појединих сектора трансакције појединих сектора
____________________________________________________________________
X1 x11 x12...............x1n x1
X2 x21 x22...............x2n x2
..........................................
..........................................
Xn xn1 xn2................xnn xn
____________________________________________________________________

Централни део матрице садржи облике међусекторске потрошње, односно он

илуструје све међусекторске трансакције. Матрична форма исказивања економских
активности појединих сектора, поред приказивања димензија одређених токова,
омогућава и исказивање њихових извора и коришћење, и то у зависности од кога су
добијени одговарајући производни инпути који се троше у процесу производње и коме
су намењени аутпути.

Привредна равнотежа подразумева услове под којима ће вредност укупне

производње сваког сектора бити једнака збиру вредности производње која из тог
сектора иде осталим секторима (тзв. међусекторска потрошња) и вредности нето
финалне потрошње тог сектора.

У математичком смислу, централни део табеле представља квадратну матрицу.

Елементи ове матрице репрезентују реалне токове између појединих сектора система
привреде. На основу података из ове квадратне матрице могу се добити бројчано
изражене зависности између појединих сектора. Колона са леве стране представља
укупну производњу појединих привредних сектора, док колона на десној страни
матрице представља величину нето производа или колону финалне потрошње. Све
вредности у таели могу се изразити вредносно, натурално, али могу бити преведене и у
часовима рада.

Имајући у виду да несметани процес производње у сваком од сектора захтева

поред трошкова материјалне репродукције и трошкове рада, произилази да је неопходно
и ту категорији убацити у инпут-аутпут табелу.
Таб.2.

Укупна производња међусекторске Нето производња

појединих сектора трансакције појединих сектора
____________________________________________________________________
X0 x01 x02...............x0n x0
____________________________________________________________________
X1 x11 x12...............x1n x1
X2 x21 x22...............x2n x2
..........................................
..........................................
Xn xn1 xn2................xnn xn
____________________________________________________________________
y1 y2....................yn yn+1
____________________________________________________________________

82
 X0 – расположиви фонд рада који је изражен могућим часовима трајања тог рада
x01, x02,......x0n – рад који захтевају одређени сектори привреде ради производње производа
x0 – део укупног расположивог живог рада који је неангажован

Укупна производња на нивоу привреде једнака је збиру тзв. међусекторске

(репродукционе) и нето финалне производње. Укупан фонд расположивог текућег рада
расподељује се у n производних сектора.

Конструкција међусекторског модела у физичким јединицама мере

Таб.3.

Укупна производња међусекторске Нето производња

појединих сектора трансакције појединих сектора
____________________________________________________________________
Q0 q01 q02...............q0n q0
Q1 q11 q12...............q1n q1
Q2 q21 q22...............q2n q2
..........................................
..........................................
Qn qn1 qn2................qnn qn
____________________________________________________________________

Qi – количина аутпутаi –тог сектора,

qj – количина аутпута i–тог сектора који иде у финалну потрошњу,
qij – количина аутпута i–тог сектора који иде у j–ти сектор,
Q0, q0j, q0 – одговарајући квантум рада.

Све величине исказане у једном реду у табели су у истим натуралним

јединицама, па произилази да се могу сабирати.

За разлику од редова, колоне се не могу сабирати. Ово из разлога што су

величине појединих колона исказане у различитим физичким јединицама мере.

Процес производње у одређеним секторима може да се одвија нормално једино

под условом да су стално очуване пропорције између производње појединих сектора у
зависности од техничких услова производње. Променом техничких услова производње
долази до поремећаја постојећих равнотежа.
Технички коефицијенти у међусекторским табелама

Производни процес може да се одвија без застоја једино под претпоставком да

постоје одређене пропорције између производње различитих сектора у зависности од
техничких услова производње.

Технички услови производње нису ништа друго до технички коефицијенти или

коефицијенти утрошака аij, који показују потребан број јединица производа i–тог
сектора за производњу јединице производа j–тог сектора.

Величина техничких коефицијената је условљена датом технологијом

производње. Технички прогрес утиче на процес непрекидног мењања норматива
утрошка појединих производних фактора по јединици финалне продукције.

83
 Основна слабост техничких коефицијената се налази у њиховом променљивом
карактеру.

20.3.3. Рачун финансијских токова

Код рачуна друштвеног производа и табела међусекторских релација

претпостављало се да се трансакције везане за производњу и потрошњу одвијају по
аутоматизму, тј. пошло се од става да је цео процес производње и промета утемељен на
самофинансирању појединих привредних сегмената, беу кредитирања као облика
финансирања.

У рачуну финансијских токова се сва пажња усмерава на финансијски промет

појединих сектора. При томе се посебно групишу:
- нефинансијски сектори (привреда, становништво, држава, иностранство),
- финансијски сектори.

Рачуном финансијских токова се евидентирају све новчане и кредитне

трансакције у привреди. Поред трансакција које се односе на текућу привредну
активност њиме се обухватају и чисте финансијске промене тј. оне које се догађају на
примарном и секундарном финансијском тржишту.

Под примарним финансијским тржиштем се подразумева продаја вредносних

папира од стране њиховим издавача.

Под секундарним тржиштем се подразумева продаја вредносних папира од

стране финансијских институција које су оне добиле од предузећа.

Сва плаћања и примања свих сектора привређивања одвијају се преко банкарског

система земље. Банкарски систем:
- мобилише постојећа финансијска средства у привреди,
- посредује у расподели слободних финансијских средстава.

Носиоци инвестиционих одлука се приликом реализације развојних планова,

осим властитим средствима користе и позајмљеним средствима.
Рачун финансијских токова показује у агрегатном облику сва плаћања која се
догађају између појединих институционалних сектора привреде. Кључни агрегат који се
сагледава рачуном финансијских токова је новчани промет свих организација које су
укључене у један од поменутих институционалних сектора.

Смисао рачуна новчаних токова је анализа стања резерви новца појединих

сектора привреде, а све у циљу несметаног финансирања привредног развоја.

Рачунима финансијских токова се за сваки од три сектора (предузећа,

становништво, држава) приказују укупни приходи и укупни расходи у текућој години.
Рачуне је могуће пратити уколико се ради о моделу затворене привреде. Њима треба
додати и сегмент иностранства у моделу отворене привреде. Сваки од ових четири
сектора има своју улогу у процесу стварања националног дохотка и његову расподелу
на потрошњу и акумулацију.

84
 Финансијске трансакције иизмеђу појединих сектора обављају се помоћу новца.
Сектори који имају вишак прихода над расходима купују обвезнице које емитују
сектори са дефицитом.

Вишак прихода над расходима у сваком сектору представља финансијски вишак,

тј. новчану акумулацију, и представља један од облика финансирања инвестиција. У
случају да обим инвестиција премашује салдо вишка прихода над расходима, оне се
могу покрити из банкарског кредита.

Рачуни новчаних токова показују и смер кретања акумулације у привреди. По

правилу, трансфер акумулације иде од сектора који располажу вишком акумулације ка
секторима који су дефицитарни акумулацијом. На нивоу привреде долази до
компензације финансијских дуговања са финансијским потраживањима.

20.3.4. Рачун друштвеног богатства

Повезаност рачуна друштвеног богатства и политике привредног развоја треба

тражити у чињеници да се сваке године из друштвеног производа тј. националног
дохотка одваја део који је намењен развоју тј. увећању друштвеног богатства. Задатак
рачуна друштвеног богатства је да илуструје то увећање.

Рачун друштвеног богатства треба да прикаже стање укупног богатства којим

располаже нација а које је резултат производних активности читавог низа претходних
генерација. Добија се када се саберу стокови производа људског рада у некој земљи и
када се добијени износ прикаже у одређеном временском тренутку (најчешће на крају
пословне године).

Рачун друштвеног богатства показује стање на крају последње календарске

године и обухвата искључиво производе људског рада. Она се по правилу састоји од
материјалних производа намењених даљој производњи или потрошњи.

Рачун друштвеног богатства чине сви објекти и залихе које се нађу у тренутку
евидентирања богатства. Проблем је највише повезан са земљиштем и то како
обрадивим тако и градским земљиштем чија је вредност вишеструко већа услед многих
комуналних радова. Због ових специфичности вредност земљишта се у рачунима
друштвеног богатства приказује засебно.

Поред показатеља стопе привредног раста, све се више говори о стопи раста
друштвеног богатства. Категорија друштвеног богатства је мање подложна утицају
инфлације него што је то случај са вредношћу производње у једногодишњем периоду.

Друштвено богатство највећим делом одређује вредност производње и обрнуто,

производња објективно представља основни фактор увећања друштвеног богатства.
Коефицијент који репрезентује однос вредности богатства и вредности производње
познат је као капитални коефицијент, и најчешће се користи у теорији и политици
привредног развоја, јер је овај коефицијент везан за будућност.

Капитални коефицијент репрезентује квантум ангажованих средстава по

јединици производње. Њиме се изражава вредност неопходних инвестиционих улагања

85
у ново богатство. У склопу макроекономског планирања њиме се изражава вредност
потребних инвестиционих улагања у циљу реализације планиране производње.

***

86