Ана Фотић

ПОЧЕТАК САРАДЊЕ ДРЖАВЕ СА ЦРКВОМ И

УТИЦАЈ ДРЖАВНОГ ПРАВА НА РАЗВОЈ КАНОНСКОГ
ПРАВА У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ ВИЗАНТИЈИ

(део текста о односу државе и Цркве)

Воља државе као извор правних прописа за Цркву има

споредни значај, обзиром да je Црква била никла без воље државе, и
своје односе беше регулисала на основу Божанског права (ius
divinum), током прва три века док је била сматрана забрањеним и
недозвољеним друштвом (colegium illicitum).
После периода мучеништва, хришћанској Цркви бива
дозвољено слободно исповедање вере Миланским едиктом 313.
године. За Цркву је наступио и сасвим другачији период у односу на
време гоњења. Од момента прихватања хришћанства за државну
религију, оствариварује се заједница Цркве и државе. Стоји написано
да држава није смела ништа прописати што Црква није одобрила1.
Црква је дакле прихватала државне законе уколико нису били у
супротности са њеним догматским и канонским учењем, и канони су
имали већу важност од државних закона. Број хришћана се брзо
повећавао, јер више није било страха од гоњења са једне стране, а са
друге и због могућности напредовања и стицања државног статуса,
која је важила само за хришћане.
Сагласје Цркве и државе се односило претежно на договор око
образовања младих, брак хришћана, грађански положај клира,
уређење црквених институција, питање имовине2... као и чињеницу да
се Црква бави правом грађана да практикују своју религију.
Легитимитет закона, долазио је са две стране а држава је de facto била
надмоћнија, иако се свагда позивала на вољу грађана. У тим
случајевима евидентна беше супремација државе над Црквом, и
приметна конфронтација идеологије и религије. Црква на
неспоразуме до којих долази са времена на време, гледа као на
катарзу, а држава је проблемима такве врсте одмах приступала
санкционисањем. Булгаков мисли да је у тим ситуацијама, Црква
могла да утиче не одозго, него само демократским путем, мислећи на
демократију душа, како је то Булгаков формулисао3.
Црква је била дошла у ситуацију да извесне ствари толерише
ради периода мира али и јер су многе ситуације излазиле ван њеног

1
Н. Милаш, Православно црквено право, Задар 1890, 55-56.
2
В. Фидас, Канонско право и богословска перспектива, Беогард 2001, 35.

1
поља деловања (нпр. порески систем). С друге стране, који у Њега
верује, не суди му се4. Ако се Христос, оваплотио и пострадао, за
спас свету5, јер Отац не суди никоме, него сав суд предаде Сину6...
могуће да је Црква није имала другог излаза до да прихвати овакаво
дисциплинске мере, због великог безакоња услед кога многољудни,
разнородни државни поредак који је заузимао огромно пространство,
не би опстао. Тако је Апостол Павле забележио: Који без закона
сагрешише, без закона ће и изгинути; и који у закону сагрешишише по
закону ће се осудити7.
Чим један црквени закон беше проглашен на прописан начин,
морао се примењивати без обзира да ли га верни чланови познабаше
или не. Они који нису били познавали или разумевали шта дотични
закон опредељује, беху дужни да га упознају или да потраже
разјашњење о том питању8.
Пропис о начину поштовања државних закона, о томе како се
закони имају прогласити, да се морају поштовати, познавати и
предвидети одређене казне уколико дође до њиховог неиспуњавања,
преузет је из римског у византијско а потом у црквено право. Према
византијском државном законодавству, постојале су кривичним
правом установљене тамнице9 на двору царском (предвиђене за
лаике) и патријаршијском (предвиђене за духовнике)10, које су имале
функцију истражног затвора, али су постојале и посебне тамнице за
одслужење казне (за духовнике затвор беше постојао у
патријаршијском двору). Ако би хапшеник био утекао из
Патријархове тамнице у царев довр, или обратно из царског двора у
Патријархов, беше био слободан, чим би ступио у ово пребивалиште.
Прописане беху биле глобе у новцу као и ударцима штапом. Издашно
се код Византинаца кажњавало ударцима прутом11, а те батине је
могао добити и властелин ако би некога опсовао. Смртна казна12 је
постојала током 11. века, да би за време цара Јована Комнина, била
укинута13. Сви прекршаји су се уместо тога плаћали у виду глобе у

4
Јн 3,18.
5
Јн 4,22; уп. Лк 2,11.
6
Јн 5,22.
7
Рим 2,12.
8
Синодални отпис Патријарха Исаије из 1325. године; Василике II, глва 4,
21.
9
К. Јиричек, Ј. Радоњић, Културна историја 2, Београд 1978, 130.
10
Б. Градашевић, „Патријаршијски и царски двор као масто азила по
Душановом законику“, Гласник СПЦ 28 (1947) 168-172.
11
У каснијој литератури наведено као штап (од немачке речи Stab).
12
Цар епирски Теодор Анђео, дао је погубити злогласног разбојника
Петрила са синовима, јер беху поубијали многе људе. Архиепископ
Димитрије Хометијан га је тешио писмом писавши да би било правично
за цара да одагна душевни немир (Demetrios Chomatianos, Еpist. рro 110,
ed. Pitra col, 437-478).
13
К. Јиричек, Ј. Радоњић, н. д., 129. Јужним Словенима је овакав начин
кажњавања био стран, то су тек покрштавањем и непосредним контактима
са Византијом попримили. Смртна казна је производ државног римског

2
новцу14, што је истоветно са древном јудејском традицијом15. Чак и
поротници16 у случају да се криво закуну, били су дужни платити
глобу, која се називала варжда17. Касније и то веома ретко на Истоку,
а редовна пракса на Западу беху ордалије, такозвани суд Божији,
усијаним гвожђем, жезлом или кључалом водом (мазије). Оне су се
изрицале у тежим случајевима. Кажњеник је усијано гвожђе морао
извадити из ватре и донети до олтара, али о ништавилу овог
варварског начина доказивања кривице, говори Архиепископ
Дометијан18, мада је ипак било забрањено да се пред световним судом
суди свештеницима на овај начин. Постојале су казне принудног
шишања косе завереницима, и одсецања руке творцима лажног новца.
Изрицале су и клетве којима се проклињу они што завештана добра
Цркви, отимаху. Клетвама су се завршавале нотаријалне византоијске
повеље, и сви завршеци црквених и манастирских повеља19.
Да ли то значи да је Црква благонаклоно гледала на овај део
витантијског државног законодавства, који је у погледу кажњавања
био веома сличан Старом Завету. Мојсије говори: Улом за улом, око
за око, зуб за зуб; како оштети тело човеку, онако да му се учини20.
Нека не жали око твоје: живот за живот... руку за руку, ногу за
ногу21. Неопходно је познавање јудејског права, да би се правилно
схватило колико има признатих установа из Старог Завета које важе у

права, те је стога и сами Византинци временом одбацују као

неприхватљиву.
14
Дубровачки статут VIII, главе 58 и 59.
15
Мојсијеве речи око за око у Старом Завету су недоследно
интерпретиране, јер није цео цитат преузет из Мишне, изостављен је део
којим се објашњава да је прописана материјална надокнада за оно што се
оштети било око, рука, нога, уд или живот (М. бен Мајмон ‒ Рамбам, Осам
поглавља, увод у етику отаца, превод М. Мишаније, Књижвно друтво
Писмо, Земун 2000, 71). Речи око за око, строге етичке норме и казне у
вези са горепоменутим, потичу из сумерског законодавства и из
Хамбурабијевог законика, записаног на глиненим печатима. За време
ропства Јевреја у Вавилону, Вавилонци преузимају тај цитат од Јудеја, али
не у целости. Обзиром да су се многе цивилизације бавиле етиком и
успостављањем строге контроле на великом пордјучју, изворни контекст и
онтологија су полако пали у заборав.
16
Настало од речо рота — заклетва.
17
Законик цара Душан, члан 154; упоредити тумачење С. Шарић, Основи
правне историје 2, Београд 2005, 120.
18
Διά τινω̃ν γοητειω̃ν καί ΄εποδω̃ν (Demetrios Chomatianos, наведно дело, 87).
19
Према Законику цара Душана најближи властелин се терети да плати
штету, или чак читава жупа, а ако се пљачкаши ухвате, да се са њима
поступа као с издајницима (члан 32, 58 и 144). Клетви нема у старијим
грчким царским повељама, јер је време било неупоредиво мирније
(Novellae constitutiones imperatoram post Justiаnum quaе supersunt collatae
et ordine chronologico digestae 2, ed. C. E. Zahariae, Lipsiae 1893, 182 и
разно).
20
Лев 24, 20.
21
Понз 19, 21.

3
Цркви22. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке;
нисам дошао да укинем него да испуним23. Овакав систем казни и
осуђивања враћа нас назад старозаветном зконодавству уместо да нас
подсећа на Христово и апостолско установљење: Не судите да вам се
не суди24, и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте и
опростиће вам се25. У римокатолицизму дошло је до развоја
размишљања на тему првенствено етике и довело до идеје окрутног
прогона и спаљивања јеретика на ломачама у великом броју, током
периода инквизиције а особито за време реформације на подручју
теократске Женеве26.
Тако је и Црква прихватала каноне који су прописивали веома
строгу опомене, укоре, одлучивање од Цркве, свргавање клирика27,
епитимију од по 12 година кајања28 (2 године тешког кајања, 7
година блажег и 2 најблажег) за оне који беху одступили од вере, и то
у 4 ступња: плакања ван врата цркве, слушања у припрати, припадања
на коленима у наосу и заједностајања али без права на причешће. Св.
Василије Велики је чак једној игуманији дао епитимију од 20 година
непричешћивања, због неадекватно изреченог укора монахињи која се
чувши поуку убила.
Поред строгих канонских правила унутар саме Цркве, јасније
бива прихватање византијског начина санкционисања прописано
према државним законима. Нема података, какав је став Цркве био
према царевима братоубицама или онима који су сакатили ближње да
не би могли доспети до царског достојанства. Апостол Павле казује:
Не судите ником пре времена, докле Господ не дође, који ће изнети
шта је скривено у тами29. Стање у држави је свакако било веома
сложено што се види по помињању превара, изнуда, среброљубља,
симоније, похлепе, терора, клетви, незаконитог стицања имовине у
редовима клира, у канонима Седмогог васељенског сабора30.
Утицај византијског државног права на црквене каноне има
далекосежне последице и на канонско и државно право земаља које су

22
Упоредити наводе из Мишне, Encyclopedia Judaica 5, Keter Publishing
House, Jeruzalem, 1965-1975, 1573.
23
Мт 5.17.
24
Мт, 7, 1.
25
Лк, 6,37.
26
Где су сви хришћани, неистомишљеници спаљивани на ломачама (W.
Manchester, A World Lit Only By Fire: The medieval Mind and the
Renaissance, (Boston 1992) 177). Под утицајем Калвинове изреке, да је
историја поприште Божијег суда, John Calvin, Institutes of the Christian
Religion XX,10/23, sv 8.
27
Ап. Пр. 5.
28
Канон 11, Првог васељенског сабора; Н. Милаш, Правила Православне
вере са тумачењем 1, Нови Сад 1895, 209.
29
1 Кор 4,5.
30
Правила Четвртог ваељенског сабора 2 и 4 о симонији, 5 и 6 о давању
мита, 15 о похлепи, 19 о среброљубљу, упоредити и правило правило 6,
Другог васељенског сабора, које све поменуто набраја у вези са оптужбама
од стране јеретика.

4
касније настале на бившим византијским територијама. У
православним државама Србији, Русији и Бугарској, које су
православље примиле од Византије, ширило се и римско односно
византијско писано право посредством Цркве31. Епископи су имали
сваки по један препис оригинала канона, и држали су се тог права
преносивши га лаицима у епархијама. Црквени поглавари су
објављивали канонске зборнике који се базирају на византијским, што
је служило је као узор цраевима за издавање државних законика.
Највише утицаја је имала азбучна приручна књига црквеног права,
која је садржала и многе световне одредбе. То је Синтагма
састављена 1335. године, јеромонаха Матије Властара. Св. Сава
враћајући се у земљу, понео номоканон грчког црквеног права у
црквено-словенском преводу. Монах Дометијан је забележио да Сава
долазећи у Србију са архиепископског постављења из Никејског
царства, преко Свете Горе и Солуна, задржао се неко време у
манастиру Филокалу где је многе књиге законских прописа32
прочитао, потребно исправио и понео на употребу својој Цркви. То је
био црквено-правни зборник који је започет у 6. веку, а који је
завршио патријарх Фотије 883. године. Постоје три словенска превода
ових номоканона из разних периода. Најстарији је Номоканон у 50
наслова, чији се превод приписује Методију. За други се превод
Номоканона у 14 наслова, по руском историчару Павлову, мисли да је
настао око 1054. године, у Русији у за време владавине кнеза
Јарослава. Постоји и мишљење да је настао у Бугарској за време
владавине цара Симеона. Номоканон садржи превод Екологе, из
времена цара иконокласта Лава33. Трећи превод је донео Св. Сава, и
садржи превод Зонаре и Аристина из 12. века, из епохе царева Јована
и Манојла Комнина34. Руски академик Собољевски, мисли да су га
израдили монаси на Св. Гори у другој половини 12. или на почетку
13. века. У овој скраћеној и коментарисаној редакцији, налази се
много делова који се односе на световне законе, као повеље
Јустинијана и Алексија Комнина, читав Прохирон из времена цара
Василија I, издат око 879. године, назван νομος πολιτικός, Еколога и
аграрни закон. Ригорозно кажњавање је прешло и задржало се у
Србији, Бугарској, Молдавији, Влашкој и Русији током читавог
средњег века.
Утицај византијског права огледа се само у црквеним
канонима који се тичу спољашњег живота човековог јер питања
савести не спадају у надлежност црквене јурисдикције. По врстама
казни које су постојале у Византији примећује с да она није била тако
идеално друштво, каквим га из данашње преспективе многи виде,
31
С. Новаковић, Средњевековна Србија и римско право, Архив за правне и
друштвене науке, Београд 1906, 20.
32
Дометијан, Житије Светог Саве, издао Ђ. Даничић, Београд 1865, 227;
В. Јагић, ”Житије Светог Саве“, Старине 6, 65.
33
Најстарији је рукопис московске Синодалне Библиотеке из 11.-12. века,
почео га је издавати В. Н. Бенешевичь.
34
П. О. Потаповичь, Судьа хроники Зонары въ славянорусской
литературъ, Изв. отд. яэ. и слов. Русск. ак. наукъ, XXII, кн. 2, 1917, 141-
186.

5
напротив, постојале су несугласице унутар саме Цркве, што је
евидентно по случајевима узимања мита од стране клира, по броју
јереси које су се јављале, и по бројности вeрника који су се
отцепљивали од црквене заједнице и малом броју лаика који су
долазили на Св. Литургије и причешћивали се. То је Цркву
онемогућавало да се јаче супротстави државном утицају и врстама
физичког кажњавања. Потом постојале су нсугласице између државе
и Цркве, али у суштинским питањима као и догматским, није било
спора међу њима, јер се држава углавном није мешала у црквену
проблематику, а ако је пак до тога и долазило, Црква се
супротстављала, изборивши се за свој став.
Остаје отворено питање како се Црква заиста изјашњавала по
питањима оваквих казни, које јесу плод државног законодавства, али
пошто у то време државни закони и црквени канони беху били у
сагласју, од момента прихватања православне вере за државну
религију, претпоставља се да их Црква није осуђивала. Цар и
администрација су морали одржавати ред у држави, која се
простирала на неколико континената а у којој су заједно живели
многи народи. Да није било строгих законских прописа, дошло би до
анархије.
Интересантно би било пронаћи документа која сведоче какав је
заиста био став цркве према крсташким походима, које су византијски
цареви водили, ради насилног покрштавања Словена35. Без обзира на
то, Византија иако није била идеална, беше идеално замишљена и
томе је тежила, те је стога и опстала десет векова. Превелики захетви,
који беху постављени ради остваривања таквих циљева, довели су и
до њеног коначног пропадања. После Миланског едикта, мало је људи
заиста наставило да редовно иде на богослужења36, што се види по
малобројним базиликама и по релативно малим димензијама
црквених грађевина, у односу на сам број њених грађана, тј.
хришћанских верника, обзиром да је хришћанство било државна
религија.

35
Г. Острогорски, Историја Византије, сабрана дела 6, Београд 1969;
исти, Византија и Словени, сабрана дела 4, Београд 1970, разно.
36
Ап. пр. 8, прописује да се свако ко долази на Евхаристију причешћује, а
ако се ко не причести нека каже узрок Епископу. Ако се испостави да је
повод разложит, нека му буде, ако не нека се одлучи од Цркве. Ап. пр. 9
наводи да верни који долазе у Цркву, а не бивју на молитви и причешћу,
буду одлучени.