Никеја, 325.

Константинопољ, 381.
СЕДАМ СТУБОВА
П Р Е М УД Р О С Т И

Ефес, 431. Халкидон,

451. Константинопољ,
553. Константинопољ,
680. Никеја, 787.

ТОРИЈА ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА

 Прво издање
СЕДАМ СТУБОВА
Мисионарски и духовни иентар
манастира Хиландара „ Тројеручшш"
Београд, 1998.
ПРЕМУДРОСТИ
Историја Васељенских Сабора

Превод: Младен М.
Станковић

Друго издање
 СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА
(ПРЕМЛ ЧЕТИ-МИНЕЈИМА СВ.
ДИМИТРИЈА РОСТОВСКОГ)

Први Васељенски Сабор

Господ Исус Христос је Цркви - као њена Глава и Оснивач -

оставио велики завет који је уливао храброст V срца Његових
следбеника: Сазидаћу - рекао је Он - Цр-кву Своју, и врата пакла
неће је надвладати (Мт. 16,18). Али у том радосном завету налази
се и пророчко укази-вање на ону тужну појаву - да живот Цркве
Христове овде, на земљи, мора да протиче у борби са мрачним си-
лама пакла, које непрестано, на овај или онај начин, по-кушавају
да поруше непоколебиву тврђаву коју је Господ подигао сред
побеснелих таласа светског зла. Прва три века у животу Цркве
обележена су гоњењима, најпре од стране Јудеја, а потом од
стране многобожаца; најбољи синови Цркве претрпели су мучења
до смрти због испо-ведања имена Христовог; понекад су у
појединим деловима Римског царства текли потоци хришћанске
крви. Али снага духа није могла бити побеђена снагом видљивог
ору-жја, те је тако многобожачки мач коначно био принуђен да се
склони пред знамењем Крста Христовог онда када је почетком
четвртог века грчко-римским светом по први пут завладао
хришћански цар, свети и равноапостолни Константин Велики.
Његовим зацарењем нестала је мо-гућност гоњења, али се није
прекинула делатност непри-

3
јатеља Цркве - ђавола. Не победивши је споља, он је покушао да је Арија за право-славног и Евсевије га је примио у црквено
је порази изнутра, подигавши аријанску јерес која је рушила општење. За време боравка у Никомидији Арије је саставио књигу
достојанство Личности Оснивача Цркве, Христа Исуса. "Та-лија"3, намењену простом народу чију је наклоност он
Темељне поставке аријанске јереси своде се на сле-деће:
"Било је време када је постојао само Бог-Отац, не-рођен, праузрок
свега што јесте. Усхтевши да створи свет и знајући да он, будући
бесконачно удаљен од Бога, не може да поднесе непосредно
дејство Његове творачке силе, Бог-Отац из небића ствара Биће
које посредује из-мећу Њега и света - Сина Божијег, како би кроз
Њега створио свет. Као створен из небића, Син је другачије при-
роде, као и цела творевина". Дакле, ова је јерес Христа, Сина
Божијег, сматрала не за Бога, једносуштног Оцу, него за створено
Биће, иако најсавршеније од свих ство-рених бића. По своме
родоначелнику она је у историји хришћанске Цркве позната под
именом аријанска.
Арије је роћен у Либији 256. године 1. Као ученик Лу-кијана,
презвитера антиохијског, био је познат по стро-гости и
беспрекорном животу; у себи је сјединио грубу спољашност са
пријатним опхођењем. Иако наизглед скро-ман, он је био веома
славољубив човек. За ђакона га је рукоположио Петар, епископ
Александријски, који га је касније и одлучио од Цркве због
активног подржавања једне локалне црквене партије, прожете
расколничким тежњама. Наследник епископа Петра, Ахилије,
примивши одлученог Арија у црквено општење, посветио га је за
презвитера и дао му на старање парохију у Александрији. По
Ахилијевој смрти, Арије је - како сведоче неки цркве-ни писци -
мислио да ће га он заменити, али на епископски трон у
Александрији био је изабран Александар. На јед-ном од сабора
александријских презвитера (318. године), када је епископ
Александар говорио о јединству Пресвете
Тројице, Арије га је окривио за савелијанство 2 и изнео своја
јеретичка уверења по питању Ипостаси Сина Бо-жијег. Епископ
се у почетку трудио да заблуделог презви-тера уразуми

1
Либија, област у северној Африци. По другим извештајима,
Аријево родно место била је Александрија.

пријатељским саветима, али је овај тврдо-главо остајао при своме.

Међутим, неки ревнитељи праве вере су се толико снажно
противили снисходљивом епи-скоповом односу према Арију, да је
александријској Цркви због тога запретио раскол. Тада је епископ
Александар, објавивши неправославност Аријевог мишљења,
одлучио овога од црквеног општења. После тога, на Аријеву стра-
ну стало је неколико епископа, од којих су најпознатији Теона
Мармарички и Секунд Птолемеидски. Пришло му је и двадесетак
презвитера, исто толико ђакона и мноштво девственица. Видећи
да се зло шири, Александар је сазвао сабор подручних епископа
(320. или 321. године), који је такође Арија одлучио од Цркве.
Немогућност да даље остане у Александрији натерала је Арија да
испрва потра-жи уточиште у Палестини. Одатле се он трудио да
рашири круг својих истомишљеника, док је истовремено епископ
Александар на све стране упућивао посланице којима је
упозоравао на ширење јеретичког учења, одлучно одбија-јући да
се помири са Аријем, кога су неки, на челу са Ев-севијем,
епископом Кесаријским, заступа'ли пред њим. Уда-љен из
Палестине настојањем александријског епископа, Арије је прешао
у Никомидију, где је епископ био Евсе-вије, који је као и Арије
био ученик и поштовалац Луки-јанов. Један локални сабор у
Витинији, коме је председа-вао Евсевије Никомидијски, признао
2
Савелије, јеретик из трећег века, тврдио је, искривљујући учење о
Светој Тројици, да је Богједна Ипостас Која је као Отац - на небу, као Син
4 и као Дух Свети - у створељима.
- на земљи, 7
3
Талија - грч. 0сЛ1а, срећа; у множини - гозба. Књига је назив
добила по томе што је садржала стихове који су се могли певати у време
обеда.
умео да задобије, изложивши ту у популарној, полустихов-ној
форми своје јеретичко учење о Сину Божијем. Са ис-тим циљем -
распростирање свога учења - он је сачинио и песме за млинаре,
морнаре и путнике.
Црквени немири који су се подигли око јереси шири-ли су се
све више и више, тако да је, коначно, и сам цар Константин
обратио пажњу на њу. Да би уклонио спорове који су раздирали
Цркву, он се, по савету неких епископа, највише Евсевија
Кесаријског који на њега имао нарочит утицај, писмом обратио
истовремено епископу Александру и Арију, наговарајући их
обојицу на мир и јединство4. Са овим царевим писмом у
Александрију је био послат Осија Кордубски, један од најстаријих
и највише уважаваних епископа5. У Александрији, у месту где је
спор поникао, Осија се уверио у неопходност одлучних мера за
униште-ње зла, пошто су раздори у Цркви нарасли до те мере да
су били исмевани у незнабожачким позориштима, док су у неким
местима, услед немира изазваних раздорима, скр-навили чак и
цареве статуе. Када је Осија по повратку из-ложио цару
Константину стварно стање и праву суштину ствари, овај је са
потребном озбиљношћу обратио пажњу на раздоре који су се
појавили у Цркви захваљујући Арију. Донета је одлука да се
сазове Васељенски Сабор, како би нарушени мир, у Цркви и у
друштву, био поново успостав-љен, а такође и како би био решен
4
Из садржаја тога писма види се да је цар мало био свестан колико
је суштински важан предмет црквеног раскола.
5
Знаменити заштитник православља, свети Атанасије Алек-
сандријски, за Осију Кордубског вели: "Он је далеко познатији од свих
других. Којем сабору он није председавао? На коме, здраво расуђују-ћи,
није све привео једном убеђењу? Која Црква нема најдивније доказе
његовог заступништва?"
6
Пасха - Васкрс, главни празник хришћанске Цркве, установ-љен у
време светих апостола, првобитно је био посвећен успомени на смрт
Господа Исуса и зато је на целом Истоку савршаван 14. нисана.
недавно обновљени спор о времену празновања Пасхе 6. По први
пут, са уједињењем Истока и Запада под влашћу једног
хришћанског цара, појавила се могућност сазивања Васељенског
Са-бора.
у дан када Јевреји припремају пасхално јагње и када се, по сведочењу
Јовановог Еванђеља и мишљењу древних отаца Цркве (Иринеј,
Тертулијан, Ориген), и догодила крсна смрт Спаситеља. Стога и сам назив
Пасха најстарији оци (Јустин, Иринеј, Тертулијан) изводе не од јеврејског
Песакх (пролазити поред), него од грчког тгаахе^у -страдати. Према
сведочењу еванђелиста Матеја, Марка и Луке, смрт Господа Исуса Христа
збила се не 14. него 15. нисана; али хришћани су и поред тога Пасху ипак
припремали 14. нисана у знак успомене на Тајну вечеру Господњу са
ученицима. Уосталом, оци Цркве који су по времену најближи
апостолима не говоре о празнику Пасхе као о годишњем празнику, тј. као
о празнику који се савршава одређеног дана или током одређеног периода
у години. У "Пастиру", делу апостолског мужа Јерме, налазимо помињање
петка као дана у који се сваке недеље пости и тугује у спомен на страдања
и смрт Исуса Христа. Тертулијан пак указује на дан недељни, као дан
радости, када се, у спомен на васкрсење Христово, не пости нити се чине
поклони са преклањањем колена. Већ у другом веку, одавање поштовања
страдању и смрти Христовој и његовом Васкрсењу раздељено је у засебне
празнике који су називани Пасхом: 1) лсшха сттсфрбсицоу, разспа
сгисјпсапошз - Крсна Пасха, тј. у част смрти Спаситељеве; ова Пасха је
провођена у строгом посту, који је трајао од петка до недељног јутра и
завршавао се недељном евхаристијом. Том евхаристијом отпочињала је 2)
паа%а аусштаочцоV , разспа гебштесиошб - Васкрсна Пасха. Нека
сведочанства указују на то да је Васкрсна Пасха трајала педесет дана, и
тако представљала још и празновање Вазнесења и Силаска Духа Светог;
5 9
зато су се ти дани понекад и називали педесетницом. Како се временом,
хришћанска Црква ослобађала јудејства, тако је све више непримерен
постајао обичај, који се држао нарочито у малоазијским црквама, да се
Пасха празнује 14. нисана, истовремено са Јеврејима. У црквама које су
настале међу незнабошцима, они који су празновали Пасху тога дана
називани су јудејствујућима; при томе на Западу празновање Пасхе
никада није повезивано са јеврејском Пасхом, овде је она савршавана не
у петак, него у ирви недељни дан после пуног месеца. Захваљујући томе,
између Истока и Запада, тачније - измећу азијских епископа и
Рима,настаоје "пасхалниспор", којије трајао докраја другогитоком целог
трећег века, и умало није довео до прекида општења између цркава које
су биле у спору.
Сабор је био сазван у Никеји7, при чему је цар издао
нарочите наредбе којима је било олакшано путовање по-званих
епископа у место одржавања сабора; њихово издр-жавање у
време саборских заседања по његовој одлуци па-дало је на
трошак државе. Већи део епископата допутовао је из источне
половине царства; био је по један епископ из Скитије и Персије;
из западне половине царства, где још нису продрли раздори
изазвани аријанством, присутни су били само: Осија Кордубски,
Цецилијан Картагински и заменици остарелог римског епископа
Силвестра, презви-тери Витон и Викентиј. Укупно, присутно је
било 3188 епи-скопа, а презвитера и ћакона који су са њима
дошли преко 2000 људи. Чак су и неки незнабожачки философи
дола-зили на сабор и водили са епископима разговоре о спор-ним
питањима9.
На Сабору су се појавиле три партије, настале у вре-ме које
му је претходило: две од њих имале су супротна гледишта када је
у питању Ипостас Сина Божијег, док је трећа заузимала средњи,
помирљиви положај. Православ
ну партију чинили су првенствено исповедници који су у време
гоњења претрпели мучења за име Христово. Чла-нови те партије
"клонили су се - по речима Созомена -новотарија у вери, каква је
предата од старине"; нарочито када је у питању учење о Светој
Тројици, они су сматрали да је разум неопходно потчинити светој
вери, јер "тајна Свете Тројице превазилази сваки ум и реч,
потпуно је не-појмљива и усваја се само вером". Стога су на
питање о суштини Сина Божијег, које је на сабору ваљало
решити, православни гледали као на тајну која превазилази моћи
људског ума, изражавајући истовремено строго одређено
догматско учење по коме Син Божији јесте толико савр-шен Бог,
колико и Отац: "Христос је рекао: Ја и ОШац једно смо (Јн.
10,30). Овим речима Господ не изражава то да две природе чине
једну ипостас10, већ то да Син Очев тачно и савршено држи и
чува једну природу са Оцем, те да у Себи има по природи
истоветни одраз подобија Ње-говог, и лик Његов који се ни у чему
не разликује од Њега". Најважнији представници православне
партије на сабору били су Александар, епископ Александријски,
Оси-ја, епископ Кордубски, Евстатије, епископ Антиохијски,
Макарије, епископ Јерусалимски, Јаков, епископ Низбиј-ски,
Спиридон, епископ с острва Кипра, Пафнутије, епи-скоп Горње
Тиваиде и Николај, епископ Мирликијски. Пр-ва двојица,
Александар Александријски11 и Осија Кордуб-ски12, предводили
су партију православних. Крајњу су
10
У историји развитка учења о Лицу Исуса Христа, термин
ипостас (бтшатаоча) је употребљаван час да означи суштину, час да
означи лице; од четвртог века, према употреби речи која је устаљена
после св. Василија Великог и Григорија Богослова, а такође и Другог
Васељенског сабора, реч ипостас се у целој Цркви употребљава за
означавање лица.
11
Никејски или Први Васељенски сабор у посланици упућеној
Александријској цркви њега назива "главним делатником и учесником
у свему што се догодило на сабору".
12
Сами аријанци касније су писали о Осији: "Осија председава
на саборима. његова писма увек се слушају, он је и у Никеји (тј. на
Првом Васељенском сабору) изложио веру".
протност православној партији представљала је партија била је та значајна
аријанаца. Њу су чинили људи "искусни у дискусијама, који су се околност што у јеретичком
гнушали простоте вере", људи који су питања вере као и сва друга символу није било ни
питања подвргавали суду разума, који су веру хтели да потчине једног израза о Сину
знању. На челу те партије, која је својим јеретичким учењем Божијем од оних који се
уздрмала саме темеље хриш-ћанства, налазили су се: ослонац налазе у Светом Писму.
Оци сабора су уједно -
аријанства и "најутицај-нији епископ онога доба" Евсевије
како сведоче стари
Никомидијски, а такође и епископи Минофан Ефески, Патрофил
црквени историчари -
Скитопољски, Теогнис Никејски, Теона Мармарички и Секунд
смирено тражили од
Птолеме-идски. Број чланова ове, у строгом смислу аријанске пар-
Евсевија Никомидијског и
тије није прелазио 17 људи. Средња партија, веома зна-чајна по од Арија да наведу
броју чланова, колебала се између православља и аријанства; аргументе којима би
њени припадници касније су названи полу-аријанци. Они, иако потврдили исправност свог
су Сина Божијег поштовали као Бога, нису Његово божанство мишљења. Саслу-шавши
сматрали равним божанству Оца, него су држали да је оно ове аргументе, сабор их је
потчињено Оцу. Глава ове пар-тије био је познати црквени одбацио као сасвим лажне
историчар Евсевије, епископ Кесарије. и неубедљиве. Током тих
Сабор је почео 325. године; његова прва заседања ве-роватно дискусија са учитељима
су одржана у храму. Отприлике две недеље након отварања сабора јеретика, као ревносни
заштитници истинске вере
у Никеју је допутовао и сам цар Кон-стантин, а саборска заседања
и вешти разобличитељи
премештена су у пространу палату царског дворца, где је на њих
јереси међу
долазио и цар. Цар се није држао као онај ко руководи сабором,
православнима су се
већ као -посматрач (онај који надзире). Приликом свог првог по-
истакли александријски
јављивања на сабору, након што је саслушао поздравне речи
ђакон Атанасије, који је
Евстатија Антиохијског и Евсевија Кесаријског 13, Константин
помагао своме епископу,
Велики се обратио оцима сабора речју отпоздрава, у којој их је
као и Маркел, епископ
молио да прекрате "међусобну борбу унутар Цркве Христове".
Анкирски. Очигледно је да
Сабор је пажњу усредсредио пре свега на питање које је изазвало се томе моменту саборских
те међусобне раздоре, а то је Аријево учење: разобличивши Арија заседања мора приписати и
13 следеће предање о предузели
Неки историчари претпостављају да је сабором председавао
Евстатије Антиохијски; други сматрају да Је председавајући био Евсевије учеснику сабора, светом
Кесаријски. Осим тога, постоји мишљење да су сабором председавали епископу Мирликијском
наизменично епископи Антиохије и Александрије (Александар); већина је
ипак склонија да као председавајућег види Осију, епископа Кордубског, 14
Без сумње и полуаријанци су осудили символ Евсевија
који се први потписао испод саборских одлука. Никомидијског, пошто они за означавање Сина Божијег никада нису
употребљавали изразе "Син створење" и сличне.
као јеретика, оци сабора су утврдили православно учење о Лицу Николају, које је сачувао
Сина Божијег, тачније - о Његовој суштини. Претходне распра-ве о монах Студитског
том главном питању вођене су на сабору у атмосфери потпуне манастира, Јован. Када је
толеранције: једнако право на изражавање имали су и православни Арије пред оцима сабора
епископи и полуаријанци и аријанци. Речју - како примећује грчки изла-гао своје јеретичко
црквени историчар из петог века, Сократ - "до закључка по учење, многи од њих су
ставили руке преко ушију
питању вере није се дошло ни једноставно ни случајно, већ је он
како га не би слушали.
објављен после дугог истраживања и испитивања; и не тако да је
Светитељ Николај који је
једно показано а друго прећутано, него је узето у обзир све што се
томе присуствовао,
тиче утврђивања догмата, и није вера лако утврђена, него је
надахнут ревношћу по
претходно брижљиво размотрена, тако да је отклоњено свако Богу, слично ревности
мишљење које се може разумети на различите на-чине. Дух пророка Илије, није
Божији установио је сагласност епископа". издржао хуљење је-
Прво је била саслушана строго-аријанска партија, пошто је ресоучитеља и ударио га је
управо њено учење, које је нарушило црквени мир, било главни по образу. Оци сабора,
узрок сазивања сабора. Евсевије Нико-мидијски, главни него-дујући због таквог
представник те партије, поднео је у њено име оцима сабора на светитељевог поступка,
разматрање символ, који је садржао следеће изразе којима је била решили су да га лише
изражена срж учења стро-гих аријанаца о Лицу Сина Божијег: архијерејског чина. Но, ову
"Син Божији - ство-рење и твар"; "било је времена када Сина није одлуку морали су да
било", "Син је другачији по суштини". Одмах након читања, оци одбаце након чудесног
сабора су једнодушно14 и одлучно одбацили овај символ, виђења које су имали неки
прогласивши га за производ лажи и дрскост, при чему је и сам од њих: видели су како с
свитак на коме је символ био исписан, како је и за-служивао, био једне стране светитеља
Николаја стоји Господ
исцепан на комадиће. Главни разлог осуде символа Евсевија
Исус Христос са
Никомидијског од стране отаца сабора
Еванђељем, а са друге
Пресвета Богородица са
6 13
омофором15, и како му
пружају ознаке епи-
скопског чина којих је био
лишен. Уразумљени
свише, оци сабора су
престали да прекоревају
светитеља Николаја и
одали су му почаст као
великом угоднику
Божијем16.
После осуде символа
вере строгих аријанаца
који је садржао јеретичко
учење о Лицу Сина
Божијег, оцима са-оора
остало је да изразе
истинско, православно
учење о Њему. Насупрот
јеретицима који су
приликом излагања свога
лажног учења избегавали
коришћење израза из Све-
тог Писма, оци сабора су
се обраћали Светом Писму
да би његове изразе о
Сину Божијем унели у
вероиспцведање које је
сабор требало да изда по
спорном питању. Но, по-
кушај који су у том правцу
ревнитељи
праве вере претрпео је
потпун неуспех услед тога
што су ари-јанци и
полуаријанци буквално
сваки израз Светог Писма
који су оци сабора
наводили, а који се тицао
Божанства Христа
Спаситеља, тумачили у
контексту својих непра-
вославних погледа. Тако,
када су православни
епископи, полазећи од
сведочанства еванђеља по
Јовану (1-1,14,18), хтели
да у саборско исповедање
вере укључе израз да је
Син од Бога, аријанци
нису имали ништа против
овог израза, тумачећи га
тако да је, по учењу
апостола Павла, све од
Бога (2. Кор. 5,18) и да
имамо само једнога Бога
Оиа, од којега је све (1.
Кор. 8,6)17. Тада су оци
сабора предложили да се
за Сина употреби назив
истинити Бог, како се Он
назива у 5-ој глави прве Исто се то догодило и са
посланице еванђелисте следећим изразом пра-
Јована (20). Аријанци су вославних епископа: "Син
прихватили и овај израз, пребива у Њему (тј. у
тврдећи да "ако је Син Оцу)"; према схватању
постао Бог, онда је Он, отаца, овим изразом, који
свакако, истинити Бог"18. се ослањао на

7 13

15
Омофор (грч.) - један од седам делова архијерејске одежде,
то је уска и дуга тканина са четири крста која се носи преко рамена;
на плећа епископа омофор се ставља тако да се његови крајеви
спуштају спреда и позади. Омофор символизује изгубљену овцу (тј.
људски род који је Христос узео на Своја рамена).
16
Приметно је - како сведочи А. Н. Муравјов - да се у Никеји,
чак и мећу Турцима, све до данас сачувало предање о овоме: у једној
од касарни тога града показују тамницу светитеља Николаја, у којој је
он, по предању, био затворен након осуде због поступка са Аријем.
17
Позивајући се на наведене речи ап. Павла, аријанци су хтели
да покажу како они признају происхођење Сина од Бога у смислу
стварања, баш као што све што постоји у овоме свету происходи од
Бога.
18
По православном учењу Син није постао Бог, него одувек
јесте Бог.
8 75
 како смо је научили из у прах, јер ова реч је
прве речи Еванђеља по Сину Божијем путем Божанског Писма, како смо очигледно да очигледније
Јовану19, сасвим јасно је уношења одговарајућих је сачували и исповедали бити не може разоткривала
исказано учење о томе да библијских израза у као презвитери, а потом као јеретичка умовања
Син свагда нераздељиво одређење вере није имала епископи". На главно полуаријанаца и крајњих
пребива са Оцем и у Оцу; никаквог успеха. Појавила питање у споровима о Сину аријанаца, осигуравајући
но аријанци су и овде се препрека коју је покушао Божијем - какав је заправо истовремено тријумф
пронашли могућност да по- да уклони представник степен блискости Сина Оцу православља за све наредне
кажу како се наведено полуаријанске партије, - символ Евсевија векове. Уздржавајући се
својство може у потпуности Евсе-вије, епископ Кесаријског давао је због императорског ауто-
при-писати и људима, Кесаријски. следећи одго-вор, који је ритета, аријанци су против
будући да Свето Писмо Он је на расправу пред услед своје неодређености уношења речи
каже: Јер у Њему (тј. Богу) сабор изнео готов символ, могао да буде при-хваћен једносуштан у символ
живимо, и крећемо се, и предлажући да буде од стране строгих могли да се позову само на
јесмо (Дап. 17,28). После потврђен општом аријанаца, но који из истог околност да се овим
тога, оци сабора установили сагласношћу чла-нова раз-лога није могао да појмом у учење о суштини
су нови израз. приме- сабора, при чему је тај задовољи заштитнике праве Божанства уносе представе
њујући на Сина Божијег име символ био састављен тако, вере на сабору: "Верујем - су-више материјалног
сила, узето од апостола Па- да је био прихватљив и за говорио је Евсевијев карактера: "једносуштним
вла - да је Логос 20 сила православне и за строге символ, користећи се се - гово-рили су - назива
Божија (1. Кор. 1,24); ипак, ари-јанце: имајући у виду изразима Светог Писма - у оно што је из нечег другог,
ари-јанци су и овде прве, Евсевије Кесаријски једнога Господа Исуса Хри- као што су на пример два
ста, Реч Божију, Бога од или три златна сасуда
21
19
"Реч једносуштни указује не само на јединство бића Оца и Сина, Бога, Светлост од (изливени) из једне (златне)
него и наУиочешку
једнакост,бешеЛогос,
тако да је у иЛогос бешеупохрањено
једном изразу Бога (1,1) и указивање на
Светлости, Живот од полуге". У сваком случају,
20
једиство Овако
Божије,се иназива Друго Лицелица
на разликовање СветеСинаТројице - Син
Божијег Божији.
и Бога Оца,Овај
јер
назив узет јемогу из Еванђеља Живота, Сина јединородног, спорења поводом речи
једносуштна бити самоподва Јовану (1,1-14).
лица": Зашто заправо
једносушан се Син иБожији
значи
назива Логосом
"несливен (Речју)? 1)поЗбог
али и нераздељен Његовог
суштини". происхођења других
По сведочанству које седревних
може прворођеног од све једносуштан била су
упоредити хришћанске
историчара са происхођењемЦркве, наше речи: као освештану
реч једносуштан, што је наша реч
црквеним творевине, пре векова од мирна, а аријанци су,
бестрасна, на
предањем. као сабору
што сесуона рађа одепископи,
објавили нашег ума а неилицармисли,
као штотакоговори
се и
Оца рођеног". После следећи импе-ратора, били
Син Божији
Евсевије бестрасно
Кесаријски. рађа одпротивречност
Очигледну Оца. 2) Као што ових се нашом речју
сведочанстава или
могуће
открива или врло
изражава наша мисао, тако и да Син Божији по суштини и читања на-ступила је принућени да прихвате реч
је усагласити вероватном гфетпоставком је цар Константин у датом
по савршенствима
случају деловао под Својим
утицајемпредставља
православних најтачнији
епископаодраз Бога
који су и стога
нашли да је тишина, што је Евсевије која је уништа-вала њихово
се назива сјајем
корисније славекроз
да управо и обличјем
његова бића
уста Његовог
саопште (Јевр. 1,3). реч,
потребну 3) Каојерштоје протумачио као одо- јеретичко учење.
ми кроз реч саопштавамо другима своје мисли,
императоров ауторитет одузимао могућност за наставак спорова тако и Бог, пошто
који бије
бравање. Ћутање је први Представници православне
много пута
свакако говорио
настали да јепреко
изразпророка,
једносушниконачно
саборуговори преко Сина
предложило неко (Јевр.
друго
1,2), Који се ради прекинуо цар Константин, партије, видећи да је
лице, које није ималотога и утицај
такав оваплотио и партије
на све тако у употпуности
спору. открио вољу
Оца Свога, јер ко је видео Сина, видео је и Оца. 4) Као што наша реч разо-ривши својим речима попустљивост аријанских
бива узрок одређених дела, тако је и Бог Отац све створио кроз Реч - Евсевијеву превремену чланова са-бора изнућена,
кроз Сина Свога (Јн. 1,3).
наду у побе-ду. Константин унели су у символ и друге
Велики је одобрио символ, поправке и измене
пронашли излаз, доказујући је одре-ђење вере
рекавши да он сам мисли захваљујући којима је
да се у Светом Писму не предложено сабору
тако као што учи символ, и символ добио следећи
само људи него чак и изложио изразима Светог
да жели да се и дру-ги држе облик, коме је била туђа
гусеница и скаквац нази- Писма; да би угодио
таквог исповедања вере; свака двосмисленост:
вају великом силом (Јоил другима, тј. крајњим
затим је предложио да се за "ВеруЈемо у једног
2,25). Коначно, оци су, да би аријанцима, он је у свој
одређење односа Сина Бога Оца, Сведржитеља,
побили аријанце, одлучили символ унео сувише опште
Божијег према Богу Оцу у Творца свега видљивог и
да у исповедање вере унесу изразе, које су јере-тици
символ унесе реч невидљивог; и у једног
израз из посланице могли да тумаче у оном
бцоооспо«; - једносуштни21. Господа Исуса Христа,
Јеврејима: да је Син сјај смислу који им је био
Ова реч је за православне Сина Божијег,
славе и об-личје (образ) потре-бан. Осим тога, да би
чланове сабора, довољно јединородног, роћеног од
бића Његовог (тј. Оца) приволео чланове сабора за
снажно и одрећено, не Оца, то Јест из суштине
(Јевр. 1,3), на шта су овај символ и да би уклонио
остављајући могућност за Оца, Бога од Бога,
аријанци одговорили како било какво подозрење,
другачије тумачење, изра- Светлост од Светло-сти,
Свето Писмо исто то каже Евсевије је на његов
жавала потребну мисао о Бога истинитог од Бога
за сваког човека, називајући почетак ставио следећу
једнакости Божанства Сина истинитог, роћеног, не
га сликом (образ) и славом изјаву: "Ми држимо и
Бо-жијег и Божанства Оца. ство-реног, једносуштног
Божијом (1. Кор. 11,7). Тако исповедамо веру тако како
Њеним уношењем у Оцу, кроз Кога (Сина) је
тежња отаца сабора да ис- смо је примили од епископа
символ, наде Евсевија све постало, како на небу
кажу православно учење о који су нам претходили,
Кесаријског развејале су се тако и на земљи; Који је

9
16
ради нас људи и ради нашег Кесаријски, у посланици
спасења сишао и оваплотио која је написана пастви
се, постао човек, страдао и одмах по
васкрсао у трећи дан, Који
се узнео на небеса и долази
да суди живима и мртвима;
и у Духа Светог".
Да би уклонили било
какву могућност за
другачија тумачења
символа, оци сабора су му
додали и овакво
анатемисање аријанске
јереси:
"Оне који говоре да је
било (време) када није било
(Сина), да Он није постојао
до рођења и да је настао из
небића, или тврде да Син
Божији има битије од
другог бића или суштине,
или да је Он створен, или
претворив, или променљив,
Католичанска Црква
предаје анатеми".
Са изузетком двојице
египатских епископа,
Секунда и Теоне, сви
остали су потписали
Никејски символ, изра-
жавајући тако сагласност са
његовим садржајем. Осим
тога, Евсевије
Никомидијски и Теогнис
Никејски одбили СУ да ставе
своје потписе на анатему
која је била додата символу.
Тако је, као што се види,
васељенско одређење вере
било примљено готово
једнодушно. Но каснија
исто-рија аријанских
покрета показала је да су
многи епископи символ
потписали само руком, а не
и душом". Строги аријанци
су символ потписали да би
избегли одлучење од Цркве
и протеривање са својих
катедри, док су у души
остајали оно што су били и
пре - јеретици. И
представници
полуаријанске партије
символ су потписали из
побуда које су биле далеко
од искрених. Њихов
предводник, Евсевије

10
16
окончању сабора, објашњава да он и његови следбеници "нису Никејски символ, који је показао православно учење о
одбацили реч једносуштан имајући у виду очување мира, кога Божанству Другог Лица Пресвете Тројице - Господа Исуса
желимо свом душом", тј. да су је прихватили ради спољашњих Христа, и који је као јерес осудио хулна аријанска мудровања,
разлога, а не због убећености у истини-тост онога што она није донео крај немирима у Цркви: епископима - аријанцима,
означава. Што се тиче анатеме која је била приложена символу, који су саборско вероисповедање потврдили својим потписима
Евсевије је објашњава не као проклињање саме основе аријанског само из страха пред царском влашћу, ускоро је пошло за руком да
учења, него као осуду његових спољних израза, због тога што их ову придобију на сопствену страну, и да тако, уз подршку власти,
нема у Светом Писму. ступе у огорчену борбу против заштитника праве вере;
Након решавања главног догматског питања сабор је половином четвртог века они су, споља гледано, готово у
установио двадесет канона који се односе на црквену управу и потпуности поразили своје противнике, уједињене под
дисциплину. Регулисано је и пасхално питање: сабор је установио свештеним стегом никеј-ског символа. Овај стег чврсто је и
да хришћани Пасху обавезно празнују одвојено од јудеја и да је самопожртвовано но-сио најпре свети Атанасије Велики 24, а
празнују обавезно у први не-дељни дан који буде у време потом, по смрти
пролећне равнодневице или одмах после ње. Сабор је био завршен
прославом двадесе-тогодишњице владавине императора
Константина, за вре-ме које је он у част присутних епископа
приредио вели-чанствену гозбу. Император се од саборских отаца
растао указујући им велико поштовање, опомињући их да чувају
мир мећу собом и тражећи да се моле за њега.
Арија22 и двојицу његових отворених присталица, Се-кунда и
Теону, император је по окончању сабора прогнао у Илирију 23,
објавивши уз то сурове казне за следбенике јересоучитеља, при
чему је већ и само поседовање њего-вих дела сматрано за

22
Евсевијева партија, користећи се све већим и већим утицајем који
је после сабора имала на двору, преко императорове сестре Констанције
издејствовала је да Арије убрзо после осуде буде из прогонства позван на
двор. Сабор у Константинопољу из 336. године је, по свему судећи, донео
одлуку да се Арије прими у црквено општење. Уочи дана када је та одлука
требало да буде извршена, император, обманут од стране Арија који је
лицемерно потписао православни символ, хитно је позвао остарелог
Византијског епископа Александра, да би га упозорио да се не
супротставља примању Арија у Цркву. Одлазећи од императора,
Александар је пошао у храм и тамо се молио Богу да или њега самог, или
предводника јереси. узме из овога света, пошто није желео да да буде
сведок таквог светогрћа као што је примање јеретика у Цркву. И,
Промисао Божији показао Је над Аријем Свој праведни суд пославши му
на дан славља изненадну
Александријског епископа, он је прешао у руке не мање
одважног и самопожртвованог Великог епископа Кесариј-ског,
светог Василија25. Око ове двојице знаменитих свети-теља
23
Илирија је у старини била заједнички назив за цело источно
залеђе Јадранског мора (данашња Далмација, Босна и Албанија).
24
Свети Атанасије Велики, архиепископ Александријски, због
ревносне заштите праве вере у време аријанске смутње заслужио је
назив "Отац православља". Родио се 293. године у Александрији.
Године 319. Александријски епископ Александар рукоположио га је
за ћакона. У то време свети Атанасије је написао прва два своја дела:
1) "Реч против јелина", где објашњава како је вера у Христа
утемељена на разуму и како представља стварно познање истине; 2)
О Оваплоћењу Бога - Логоса", где показује како је оваплоћење Сина

криминални преступ. Православне Цркве те епохе ујединили су се и други епископи

који су остали верни Цркви.
Божијег било неопходно и како је оно достојно Бога. Ова дела скренула су Успомену на свети Велики Васељенски сабор, одржан у
пажњу на светог Атанасија, који се потом - како је већ речено - на Првом Никеји, Црква савршава у седму недељу после Пасхе.
Васељенском сабору, иако је био тек млад ђакон, истакао као неустрашив и
вештразобличитељ аријанске јереси. Зато не изненађује што је након
смрти епископа Александра, Атанасије, који је тада имао само 33 године,
изабран на Александријску катедру (8. јуна 326). За време свога Други Васељенски Сабор
епископства свети Атанасије је претрпео много невоља од стране
аријанаца који су га прогонили: довољно је рећи да је он од четрдесет
година свога епископског служења, захваљујући аријанцима, 17 година, 6
Борба између православних и аријанаца, обновљена одмах
месеци и 10 дана провео у изгнанству. Преставио се 2. маја 373. године, по окончању Првог Васељенског сабора, најпре је
када се последњи пут вратио из изгнанства на своју катедру. Иза светог
његова душа, Василије се преко Сирије и Палестине упутио у Египат,
Атанасија остала су многобројна дела која се по садржају деле на 1)
где је овај начин живота доживео нарочит процват. Вративши се одатле у
апологетска, 2) догматско - полемичка, 3) догматско - историјска, 4) дела
Кесарију, Василије је приступио организовању монашког живота јер је
из области тумачења Светог Писма, 5) морално - поучна, и 6) пасхалне
био задивљен животом египатских подвижника. Основао ЈС неколико
посланице, којима је свети Атанасије, према древном обичају, као
манастира у Понтијској области, написавши устав за њих. Године 369.
Алексан-дријски епископ обавештавао остале Цркве о времену
Василије је био посвећен за презвитера. У томе чину успешно се борио
празновања Пасхе, додајући тим обавештењима поуке које се тичу вере и
против аријанаца, који су, користећи се покро-витељством императора
хришћанског живота. За дела светог Атанасија преп. Косма каже да ако
Валента, хтели да овладају Кесаријском Црквом. Осим тога, Василије,
нађеш било коју његову књигу, а немаш хартије да је препишеш, онда је
познат као заступник угњетених и унесрећених пред властима, основао
треба "записати, макар и на одећи". Успомену на светог Атанасија
је многа прихватилишта за сироте. Све то, заједно са његовим
Православна Црква савршава два пута: 2. маја и 18. јануара. У Додатку
беспрекорним личним животом, донело му је љубав народа. Године 370.
доносимо две његове познате посланице, као сведочење о тешким данима
Василије је изабран за архиепископа родног града, те је тако ступио на
који су за православне наступили у периоду између Првог и Другог
поприште јавне црквене делатности. Преко црквених послова ступиоје у
Васељенског сабора.
25
делатну везу са светим Атанасијем Великим, са којим је општио и
Св. Василије Велики се родио 329. године у Кесарији писменим путем. Да би објединио православне, ради победе над
Кападокијској. Његови отац и мајка припадали су угледним поро-дицама аријанцима и постизања мира у Цркви, повезао се и са Римским папом
Кападокије и Понта, и имали су могућности да својој мно-гобројној деци Дамасом. Настојећи да устоличи аријанство у Кесаријској Цркви,
пруже најбоље васпитање оног времена. У осамнаестој години Василије је император Валент је 372. године покушао да путем претњи поколеба
у Константинопољу слушао познатог философа Ливанија, да би затим чврсто стајање Василијево у Православљу. Због тога је у Кесарију
неколико година боравио у Атини где је био центар највишег философског
образовања. У то се време родило његово пријатељство са Григоријем из
Назијанза; ту је упознао и будућег императора Јулијана Отпадника. По
повратку
11 у родни краЈ Василије се крстио, да би потом био и произведен за 21
чтеца. У жељи да се боље упозна са монашким животом коме је била
наклоњена
послао најпре префекта Евипија са још једним својим чиновником, да би
потом дошао и сам. Свети Василије је велможе-јеретике одлучио од
Цркве, док је самог императора у храм пустио само ради приношења
дарова. Император се није усудио да оствари своје претње упућене
храбром епископу. Свети Василије Велики се упокојио 378. године. Имао
је четрде-сетдевет година. Успомена на њега се у Православној Цркви
праз-нује 1. и 30. јануара. Иза њега су остала следећа дела која пред-
стављају велик допринос светоотачкој литератури: девет беседа на
Шестоднев; шеснаест беседа на разне псалме; пет књига Против
Евномија у заштиту православног учења о Светој Тројици; двадесет-
четири беседе на разне теме; Проширена и Кратка монашка правила;
Подвижнички устав; две књиге О крштењу; књига О Духу Светом;
неколико проповеди и 366 нисама разним лицима.

12 21
била усредсређена на питање о Божанству Христа Спаси-теља
које су оци сабора били разрешили, да би током вре-мена изазвала
појаву нових јереси, од којих су најпознатије оне повезане са
именима Аполинарија и Македонија.
Епископ лаодикијски Аполинарије потекао је из ре-дова
православне партије. Не заустављајући се на пори-цању поставки
аријанског учења о Сину Божијем, Аполи-нарије је настојао да
утврди потпуно супротне поставке. Овакво настојање га је и
довело до јереси. Тако, насупрот аријанцима, који су, сходно своме
учењу о Сину Божијем као створеном бићу, нарочито инсистирали
на признавању целовите људске природе у Христу, Аполинарије је
неги-рао људску личност у Господу Исусу. Са психолошке тач-ке
гледишта њему је изгледало невероватно учење Ни-кејског
символа о томе да су у Христу сједињени савршен Бог и савршен
човек: он је сматрао да две суштине никада не могу да се сједине
у једну уз очување свих својих свој-става. Идеја Богочовештва
њему је изгледала незамислива и са догматске стране: са
потпуном људском природом по-везан је и грех; ако се
претпостави грех и у Христовој при-роди, макар и само као
могућност, онда дело искупљења за њега већ постаје неоствариво.
Стога је Аполинарије сматрао да Христос, примивши кроз
оваплоћење људску душу и тело, није примио и специфични део
људског бића - људски дух, јер овај неопходно претпоставља
слободу во-ље, а са њом и склоност ка греху 26. Људски дух је, по
Апо-линаријевом мишљењу, у Христу замењен Божанским Ло-
госом који господари над злим склоностима примитивне душе27.
Ускоро после Првог Васељенског сабора (од 341. го-дине)
аријанци у своје символе уносе и учење о трећем Лицу пресвете
Тројице, Духу Светом, при чему се јасно ис-тиче тежња да се, у

26
У својој подели људске природе на три дела: на тело,
примитивну или виталну душу (ч/оХч) и ДУХ0ВНУ или разумну душу -
дух (УООСЈ, Аполинарије је следио грчког философа Платона.
27
Аполинарије је умро 390. године. Његову јерес осудио је
Александријски сабор из 362. године, мада без именовања самог
учитеља јереси. Када је Аполинарије, који се одвојио од Цркве, почео
да образује своју секту, осуђен је и од стране сабора у Риму 375. године.
Коначна осуда уследила је на Другом Васељенском сабору.
28
Морамо констатовати да се касниЈе, и то баш у време Другог
Васељенског сабора, ова партија одрекла свог јеретичког учења о Духу
Светом, остајући ипак и даље верна тврдњи полуаријанаца, осуђеној на
Првом Васељенском сабору, да је син сличносуштан, а не једносуштан
Оцу. Стога уобичајени израз да је Други Васељенски сабор сазван
"против Македонија духоборца", строго гледано, не одговара историјској
стварности.

складу са развитком аријанског учења о Сину Божијем, "Дух

Свети опише као Ипостас која је одељена, 'отуђена', одвојена од
Оца и Сина". Временом се по питању Лица Духа Светог из
средине полуаријанаца издвојила посебна партија
Македонијеваца, названих по Константинопољском епископу
Македонију (355-359): ова партија, поштујући Духа Светог као
Треће Лице Пресвете Тројице само по части, разликовала Га је по
суштини од Прва Два Лица, сматрајући Духа Светог за створење,
а не за Бога28. Уопште, у учењу о Духу Светом је у четвртом веку и
међу православнима и међу аријанцима постојала потпуна
подвојеност схватања, коју је свети Григорије Богослов
представио следећим речима: "Што се тиче му-драца нашег
времена, Њега (тј. Духа Светог) једни сма-трају за дејство
(енергију), други за створење, неки за Бога, а неки се не усуђују
да било шта кажу о Њему, и то, како кажу, из уважавања према
Светом Писму које готово ништа јасно није исказало о Њему, те
стога они Духа Светог нити поштују, нити Га лишавају части,
оста-јући према Њему у некаквом средњем, тачније да кажемо,
веома јадном положају. Чак и међу онима који Га признају за Бога,
једни су побожни само у срцу, док други имају смелости да своју
побожност искажу и устима. Али чуо сам и за друге, још мудрије
меритеље Божанства, који, иако као и ми исповедају Тројицу, ипак
тако раздељују Њена Лица, да Једно (тј. Оца) сматрају за
безгранично по

13 25
суштини и сили, Друго (тј. Сина) безграничним по сили, али не и Догматска делатност Другог Васељенског сабора на-шла је
по суштини, а Треће (тј. Духа Светог) - ограни-ченим и у једном и свој израз у састављању символа који је у историји Цркве познат
у другом". под називом Никејско-цариградски. Овај символ без измена
На тај начин је пред Васељенску Цркву поново било прихвата цела православна Црква и ис-поведа га сваки
постављено питање о Божанству Другог Лица Пресвете Тројице, а православни хришћанин веран учењу Мај
осим тога, Аполинаријева и Македонијева јерес подстакле су и ке Цркве. До осмог члана, тј. до излагања учења о Духу Светом,
нова питања догматског карактера: прва од њих - о Богочовештву символ Другог Васељенског сабора представља уствари
Христа Спаситеља, друга - о Духу Светом, Трећој Ипостаси Никејски символ који су оци изменили и допунили због јереси
Пресвете Тројице. које су и довеле до тога да сазивање Другог Васељенског сабора
Делатност Другог Васељенског сабора била је усме-рена ка постане неопходно. Код учења о Богу Оцу из Никејског символа
тражењу одговора на поменута питања. Сабор је сазвао император оци сабора су после речи "Творца" додали речи "неба и земље"".
Теодосије Велики29 381. године у Кон-стантинопољу, са циљем Код учења о Сину Божијем, они су речи "из суштине Оца, Бога
"да се у целој империји утврди никејско учење против свих од Бога"34, које следе после "рођеног од Оца", заменили речима
јереси". На том сабору при-сутни су били само источни епископи, "пре свих векова"35, изоставивши речи "на небу и на земљи" које
којих је било око стопедесет 30. Међу оцима сабора налазили су се следе иза "кроз Кога је све постало". Наставку учења Никејског
и велики светитељи онога времена: Мелетије Антиохијски, Григо- символа о Сину Божијем додате су неке речи са циљем да се
рије Ниски, Кирил Јерусалимски и Григорије Богослов. Прва ради појединих јереси јасније изрази право-славно учење о
саборска заседања протицала су под председавањем Мелетија телесној природи Богочовека; овде су те речи посебно истакнуте:
Антиохијског. У то време, по жељи императора и народа, на "Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са небеса и
упражњену Константинопољску катедру сабор је изабрао светог оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве и постао човек; и
Григорија Богослова. Мелетије се ускоро упокојио, те је Који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и
председавање сабором, природно, преузео новоизабрани погребен, и васкрсао у трећи дан као што је писано; и Који се
узнео на небеса и седи с десне стране Оцу; и Који ће опет доћи
33
Пошто у Цркви није било спорова о Првом Лицу Свете
са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће
Тројице, оци сабора "нису учинили никаква суштинска појашњења"
учења о Богу Оцу, како је оно изложено у Никејском символу. бити краја"36. Никејски символ се завршавао речима:
34
Уз већ постојећи израз "Бога истинитогод Бога истинитог", (верујем) "и у Духа Светог". Други Васељенски сабор га је
речи "Бога од Бога" представљале су својеврсно понављање, које су допунио додавши му учење о Духу Светом, О Цркви, о крштењу,
оци Другог
29
У то Васељенског сабора
време Теодосије хтелибиодаје избегну,
Велики те су ихИстока.
само император стога о васкрсењу мртвих и о животу будућег века. Излагање учења о
изоставили.
Када је 392. године постао једини владар како Истока тако и Запада,
нанео 35је Речи "пре свих
одлучујући векова"
ударац које су замениле
многобоштву тако што никејски
је издао израз
закон "из
по 31
Овај раскол је поникао у Антиохији почетком шездесетих
суштине Оца" сасвим
коме је служење одређено
боговима указују
третирано истонакао предвечно рођење Сина
увреда императорског година VI века, када су се тамо истовремено појавила два епископа,
Божијег,
величанства.јер су изрази Никејског символа: "рођен од Оца, тј. из Мелетије и Павлин; обојица су успоставили управу у антиохијској
суштине
30 Оца" и "једносуштан Оцу" "могли да наведу на схватање да
Стога је овај сабор тек касније - када су његове догматске Цркви, сваки је имао своје присталице које су биле у непомирљивом
је првоуслед
одлуке билоњихове
рођењенарочите
Сина Оца, а потом
важности и угледаЊегово
биле постојање
примљене одса непријатељству према присталицама супротне стране.
одређеним својствима".
стране свих помесних цркава - био прихваћен као васељенски (на
32
Свети ГригориЈе Богослов је пре устоличења на иресто
Западу36у VI
Делатност
веку). отаца Другог Васељенског сабора, као што се види, Константинопољске Цркве био епископ варошице Сасим.
није представљала стављање Никејског символа ван снаге, или

тим истинама вере чини садржај осмог, деветог, десетог,

престонички епископ, тј. Григорије Богослов. Први потез новог
једанаестог и дванаестог члана Никејско-цариградског символа
председавајућег било је из-ношење пред сабор предлога да се
вере.
изглади раскол који је одавно потресао антиохијску Цркву 31. Он је
На Другом Васељенском сабору састављена су че-тири37
оцима сабора предложио да се покојном Мелетију не изабере
канонска правила, од којих нарочит значај имају два: 1) забрана
наследник: по његовој замисли, тај избор је требало одложити до
епископима једних помесних цркава да се мешају у ствари
смрти другог епископа Антиохије, Павлина, када би две завађене
других цркава и 2) признавање еписко-пима Константинопоља,
партије Антиохијске Цркве већ могле да се усагласе и изаберу
као Новог Рима, првенства части иза римских епископа.
себи епископа. Но, сабор је одбацио г:редлог председавајућег,
Успомену на Други Васељенски Сабор православна Црква
услед чега је између њега и ота-ца сабора дошло до удаљавања
савршава 22. маја.
које је довело до тога да се свети Григорије добровољно одрекао
Константинопољ-ске катедре; ово тим пре што су епископи
Египта и Ма-кедоније, који су на сабор стигли са закашњењем и
стога нису дали сагласност на избор Григорија Богослова за
Трећи Васељенски Сабор
престоничког епископа, поставили питање правилности тога
Аријански немири довели су Цркву до несторијанских - до
избора у светлу 15. правила Првог Васељенског са-бора, које
спорова о личности Богочовека, које је Црква разре-шила на
епископима забрањује да прелазе са једне ка-тедре на другу 32. У
Трећем Васељенском сабору.
јуну 381. године, после опроштајне ре-чи оцима сабора, светитељ
Аријанци су се за потврду својих јеретичких погледа
Григорије је отпутовао у свој Назијанз. Оци сабора су на његово
позивали на она места из Светог Писма Новог Завета која указују
место изабрали сена-гора Нектарија, који је још био само
на унижени положај Господа нашег Исуса Христа V време
оглашен, те је стога одмах крштен и током неколико наредних
Његовог спасоносног месијанског служења људском роду: у тим
дана рукопо-ложен у све свештене чинове, закључно са
изрекама Аријанци су видели доказ ис-правности свог
епископским, тако да је чак и епископске одежде носио преко беле
богохулног учења о томе да је Син Божији испод Оца, да је
ха-љине новокрштенога.
37
Иако се у грчким, словенским и руским издањима Другом
Васељенском сабору приписује седам правила, уствари припадају му
само прва четири која помињу црквени историчари V века. Пето и шесто
правило потичу од Константинопољског сабора из 382. године, док је 27
14
седмо правило заправо скраћена посланица састављена на Трулском
сабору (из 692. године) и упућена антиохијском епископу Мартирију од
стране Константинопољске Цркве.
потчињен Оцу. Заштитници православног учења указивали су
јеретицима на то да се изреке Светог Писма у којима се говори о
униженом положају Господа Исуса Христа нужно односе не на
Божанску, него искљу-чиво на људску природу Христа
Спаситеља. Међутим, овај одговор, иако у суштини исправан, није
искључивао могућ-ност за настанак следеће недоумице:
"Ако је Христос једно говорио и чинио као Бог, а друго као
човек, не произилази ли одатле да су природе у Христу биле
раздељене, тако да су у једном лицу дело-вале две суштине и две
раздељене воље?" Објашњење да Божанска и људска природа у
Христу Спаситељу нису биле разједињене, него да се налазе у
сједињењу, изазвало је нове недоумице: ако је Христос Богочовек,
тј. савршени Бог и савршени човек, како онда да се схвате она
места из Светог Еванђеља где Сам Господ о Себи говори као о
несавршеном? Блажени Теодорит, наводећи Спаситељеве речи да
ни Он Сам не зна дан и час Свога другог доласка - о дану томе и
о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отаи Мој Сам (Мт.
24,36), пропратио их је следећим пи-тањем, које показује
неопходност свеобухватног објаш-њења учења о односима две
природе у Христу, објашњења које би одстранило сваку
противречност и недоумицу: "због чега Логос носи име
Премудрости, ако је подвргнут немоћи незнања?" - пита блажени
отац.
Тако је аријанство довело до нових недоумица о лич-ности
Исуса Христа и изазвало несторијанске спорове. Истина, оно што
је било потребно за решавање тих недо-умица у многоме се већ
налазило у делима светих отаца Цркве из IV века и могло је да
буде сасвим довољно. Али разметљиви ум није хтео да се смири
пред великом тајном оваплоћења Сина Божијег: не кажу без
основа да би у Цркви вероватно дошло до нових немира, чак и да
се Несторије није појавио на црквено-историјској позорници.
Несторијева домовина био је сиријски град Кесарија
Германикијска на реци Еуфрат. Година роћења и то ко су :или
његови родитељи није познато. Свети Кирило Алек-сандријски
сведочи само да је Несторије "потекао из бла-та. и да је порекло
његово било срамно". У младости је неколико година провео у
једном манастиру близу Анти-охије, да би се затим, након
примања свештеничког чина, истакао као добар проповедник.
Историчари Цркве, Со-у:рат и Маркел, Несторијеви савременици,
истичу његову красноречивост, при чему први о њему говори као
о та-лентованом али слабо образованом човеку. Несторије је зодио
строг монашки живот, но већ тада је, како сведочи Сократ, "био
хвалисав, напрасит и лакомислен". Без сум-:-=е. Несторије је био
горд и самољубив човек, који није желео ни пред чим и ни пред
ким да се поклони. Та гор-;ост и жеља за славом су, како неки
тврде, и спречавале Несторија да корисно употреби свој узвишен
начин жи-з ?та и китњаст беседнички стил. Као човек чувен по
свом "оворничком дару, Несторије је 428. године од стране
нмператора Теодосија II (408-450) изабран на трон кон-
гтантинопољских патријараха. Приликом ступања на кате-ггу. у
говору окупљеном народу, Несторије је показао :оз|њу
нетрпељивост обраћајући се императору речима: -а_) ми, царе,
васељену очишћену од јереси, а ја ћу теби ;^ти царство небеско;
заступај ме против јеретика, а ја ћу "гбе против Персијанаца"38.
Првих година Несторијевог -зтријарховања, захваљујући управо
њему, било је покре---■то жестоко гоњење припадника
15
- Византија је тада била у рату против Персијанаца.
различитих секти које :'. до тада користиле извесну трпељивост
која је постојала . Константинопољу: њих су сада затварали у
тамнице, сла-у изгнанство, одузимали им имовину, затварали су
и ;;. шили њихове молитвене домове. Из Константинопоља
_
гогон јеретика се проширио и на друге делове империје,
доводећи понегде и до крвавих сукоба. Али, неочекивано за
његову паству, показало се да је ревносни прогонитељ јереси и
сам јеретик.
Уосталом, не треба мислити да је Несторије био у правом
смислу речи родоначелник јеретичког учења које је повезано са
његовим именом. Зачеци ове јереси срећу се неколико деценија
пре Несторијевог времена - у делима његовог учитеља Теодора
Мопсуестијског и Теодоровог учитеља, Диодора Тарсијског.
Несторије је, дакле, само даље развио њихово учење -
захваљујући своме високом положају, он је имао смелости и
одлучности да шири и брани јеретичко мудровање. Прво
иступање Несторија као проповедника и заштитника
несторијанске јереси, истори-чар Сократ описује на следећи
начин: "у Несторијево вре-ме живео је презвитер Анастасије,
који је заједно са њим допутовао из Антиохије. Несторије га је
веома уважавао и, када би се указала потреба, користио је његове
савете. Једном, овај Анастасије је учећи у цркви рекао: нико Ма-
рију не треба да назива Богородицом, јер је Марија била човек, а
немогуће 'је да се Бог роди од човека. У цркви је настало
комешање. Несторије је почео да штити Анаста-сија, јер није
желео да човек кога он уважава буде опту-жен за неправилно
учење. Делом да би заштитио Анаста-сија, а делом (и то сигурно
већим) да би раширио своје мишљење, Несторије је почео често
у цркви да проповеда на ту тему, отворено изјављујући да
"Пресвету Дјеву Ма-рију не треба називати Богородицом, јер
Она није родила Бога, него само човека, са којим се, мимо Ње,
сјединио Логос Божији, предвечно рођен од Оца; човек Исус,
рођен од Марије, био је само обитавалиште Божанства и оруђе
нашег спасења; тај човек је кроз силазак Духа Светога на њега
постао Христос, тј. помазаник, и Логос Божији је са Њим
39
Сведочанства о употреби назива Богородица од најранијих :г
времена срећу у Александријској цркви (код Оригена, еп. Алек-:зндра и
св. Атанасија Великог), у Кесарији Кападокијској (код св. Засилија
Великог), у Кесарији Палестинској (код Евсевија Кеса-ријског) и у самом
Константинопољу (код св. Григорија Богослова).
пребивао у нарочитом природтгом или релативном сједињењу",
тачније: само "у повезаности", а не у сједи-њењу по природи,
како учи Православна Црква. Прелазећи на објашњавање
страдања и смрти Богочовекове -како је Христос Спаситељ
страдао и како је умро - Не-•ггорије је појашњавао: "може се
рећи да је Син Божији умро, но не у правом значењу те речи, јер
умро је и устао :амо човек Исус; Богочовекова страдања била су
могућа само зато што је Божанска природа у Христу била разде-
љена од људске". Када су у питању еванђелске и апостол-ске
изреке у којима се о Христу говори "час у контексту унижености,
час у контексту неизрециве надмоћи, Несто-рије је, тврдећи
раздељеност природа у Христу, учио да се једне од тих изрека
нужно односе на Христа као искљу-чиво човека, а друге на
Христа као искључиво Бога".
Патријархова изјава, да Пресвету Дјеву треба нази-вати не
Бо[ородицом, него "човекородицом", изазвала је у
Константинопољу свеопште негодовање, јер је употреба речи
Богородица била освећена богослужбеним и отачким предањем 39,
27
а осим тога, Богомајка је сматрана за наро-читу покровитељку
града. Када је то видео, Несторије је предложио нови назив за
Дјеву Марију - "Христородица", да би се потом сложио и са
прихватањем црквеног назива, лли са оградама у смислу своје
јеретичке заблуде. Но, већ '« било јасно да се у датом случају није
радило о речима, него о нече.м неупоредиво значајнијем: о
основном догмату хришћанске вере - догмату о оваплоћењу Сина
Божијег. Против патријарха-јеретика иступили су са отвореним
оптужбама Прокло, презвитер из Константинопоља, кас-није
епископ Кизички а потом и патријарх Константино-пољски, као и
адвокат Евсевије, касније епископ Дорилеј-;ки. Несторије је
Проклу поверио да проповеда на дан Благовести. Прокло је,
искористивши прилику, проповедао како Пресвету Дјеву треба
називати Богородицом, имају-ћи при томе у крајњој линији у виду
Несторија, иако га није именовао. О томе је говорио и сам наслов
проповеди, што се види из следећег: "о очовечењу Господа нашег
Исуса Христа, о томе да Света Дјева Марија јесте Бого-родица, да
Онај Који се од Ње родио јесте Емануил, Који је уједно Бог и
човек, несливено и непромењиво". Евсе-вије је пак једном
громким усклицима прекинуо Несто-ријеву јеретичку проповед у
саборној цркви: "Лаж и бого-хуљење! Заиста, један исти Логос
Божији је и роћен од Оца у вечности, и оваплотио се у времену од
Дјеве ради нашег спасења". Затим се на вратима
Константинопоља могао видети свитак који је он тамо истакао -
претпо-ставља се да је Евсевије и аутор тога свитка - у коме је
Несторије окривљен због обнављања јереси Павла Само-статског,
која је већ била осуђена у трећем веку. Оптужба из свитка
завршавала се речима: "анатема ономе ко одваја Сина Божијег од
Сина Маријиног!"
Користећи покровитељство императора, Несторије је почео
жестоко да прогони оне противнике свог јеретичког учења које је
налазио међу константинопољским клиром и у манастирима. Али
глас о Несторијевом деловању - које је привукло силну пажњу и
подигло велику прашину у престоници - природно, пронео се и
ван зидина Констан-тинопоља. "Свако - пише свети Кирило
Александријски -ма из ког града долазио, ма коме слоју припадао,
поставља питање: о чему то сви говоре? какво се то ново учење
ши-ри по црквама?" Са сличним питањем дошли су алексан-
дријском патријарху, светом Кирилу (412-444), неки мона-си из
египатских скитова: "да ли је истина - питали су све-титеља - да
су се негде појавили учитељи који проповедају да Пресвету Дјеву
не треба називати Богородицом?" Са-знавши тако од монаха да се
по манастирима његове епар-хије шире Несторијеве јеретичке
проповеди, свети Кирило је иступио у заштиту православног
учења. Као истакнут
:огослов свога времена, као одлучан и чврст човек, и ко--:зчно.
као епископ једне од најважнијих катедри Источне Иркве, свети
Кирило је заузео предводничко место у бор-"г православних
против несторијанаца. Своју борбу про--у.в Несторија свети
Кирило је започео "Посланицом от-иелницима", тј. египатским
монасима. У тој посланици, не :-:!зивајући Несторија по имену,
свети Кирило осуђује ње-::во учење, доказујући путем
богословских огледа, засно-1 ^них на учењу светог Писма,
апостолског предања, све-тоотачког учења и Никејског символа,
да Исус Христос есте истински Бог и истински човек: "из две
природе, Бо-*знске и људске, један Емануил, један Господ Исус
Хри-гтес. један истински Син Бог и уједно човек, не обого--зорен
човек, слично онима који благодаћу постају суде-:ници Божанске
природе, него истински Бог, Који се ради н^шег спасења јавио у
лику човека". Ако Господ Исус Христос јесте истински Бог и
16
истински човек, онда Пре-:Еета Дјева Марија, као Она која је
родила Богочовека, ;сте заиста Богородица. Свети Кирило се
уједно нарочи--:м расправом о православној вери обратио и
императору Теодосију, док се сличном али опширнијом
расправом :5ратио императорки Евдокији и сестри
императоровој, Пулхерији.
Када је сазнао шта чини Кирило, када је добио оба-нгштења
о томе да је "Посланица отшелницима" распро-ттрањена и ван
египатских скитова, да је стигла чак до Константинопоља,
Несторије се узнемирио и стао да не-годује против Кирила. Тада
су Несторијеве присталице написале две посланице: једну
против "Посланице отшел-ницима", а другу под насловом:
"Против оних, који у уче-њу о сједињењу природа у Христу или
уништавају Божан-::<у природу Јединородног, или
обоготворавају људску трироду". Свети Кирило је ово сазнао
преко "блажених" Ђ \ Д И , достојних поверења. Да би појаснио
ствар и избегао -:еспоразуме, одлучио је да се посланицом
обрати Несто
рију. Ту објашњава разлоге због којих се појавила његова
"Посланица отшелницима". Она је била неопходна: поме-теност
у вери услед Несторијевих поука, незадовољство које су оне
изазвале и које су изражавали сви који су до-лазили Кирилу из
источних Цркава, и, коначно, захтев папе Келестина са
епископима из Рима, где је дошао глас о новом учењу - све је то
подстакло Кирила да престане са ћутањем. "Уместо да ме ружиш
- саветује у закључку свети Кирило Несторију - боље би ти било
да исправиш своје речи, како би прекратио саблазан у
Васељенској Цркви. Веруј да ће најбоље средство у том случају
бити да се онима који су саблажњени кажу речи (које ће их
умирити), да се Света Дјева назове Богородицом, како бисмо ми
и сви други могли у миру и јединству да савр-шавамо заједничко
богослужење". Као одговор на ову посланицу светог Кирила,
Несторије је, ради објашњавања измећу њега и Александријског
патријарха, изабрао пре-звитера Лампона и отправио га са
својим личним писмом. Закључни редови тога писма гласили су
овако: "пракса ће показати какав ће плод за нас да буде од
упорности врло побожног презвитера Лампона". Тај "плод" била
је друга посланица светог Кирила Несторију, која представља
узви-шено богословско промишљање догмата о оваплоћењу
Логоса Божијег. Закључак посланице је потресан: "Пишем ти ове
речи - говори свети Кирило Несторију - подстицан љубављу у
Христу, и као брата те саветујем и преклињем пред Богом и
светим анђелима његовим, да једнако с нама мислиш и учиш, да
би био сачуван мир у Цркви и да би савез једномислија и љубави
неуништиво пребивао међу свештеницима Божијим. Поздрави
браћу која су са тобом; тебе поздрављају браћа која су са мном".
Несторије је и на другу посланицу светог Кирила одговорио
посебном посланицом, у којој је, уместо да схвати своје заблуде
и да буде спреман да их исправи, остао при свом лажном учењу,
па је чак, речима пуним гордости и подсмеха, пре-коревао светог
Кирила и позивао њега да се поправи.
40
Због свог стрица и претходника на катедри, Теофила, кога је папа
Инокентије - неправедно, по мишљењу св. Кирила - одлучио од Цркве.
Видећи да је даље општење са Несторије-м потпуно
оескорисно, свети Кирило је решио да се за подршку обра-ти
папи Келестину (422-432) у Рим. Иако се од раније налазио у
прекиду односа са Римским епископом40, сада се, због несреће
која се надвила над целом Црквом, измирио са њим. У
посланици папи Келестину, свети Кирило опи-сује право стање
27
ствари у Источној Цркви, које је про-узроковао Несторије,
објашњавајући тиме и своје обраћа-ње папи и своје поступке у
односу према Несторију. "При-знајем - пише св. Кирило - да сам
саборном посланицом хтео да доведем до његовог (Несторијевог)
свргавања, јер ми не можемо да се налазимо у општењу са оним
ко тако говори и мисли. Али пре но што се одлучим на такав
прекид односа, хтео сам да најпре успоставим односе са твојим
благочешћем: молим да ми писмено изложиш своје мишљење о
томе треба ли још да останемо у општењу са њим". Као потврду
својих речи о Несторијевој јереси, св. Кирило је папи послао
беседе које је Несторије изговорио у цркви, начинивши претходно
њихове преводе.
Међутим, и Несторије се, искористивши једну недо-умицу
канонског карактера, такође обратио писмом папи Келестину.
Објаснивши повод који га је нагнао да се обрати Римском
епископу, Несторије је прешао на тума-чење догматских струјања
која се се појавила у Источној Цркви. Ту он на несавестан начин
излаже учење светог Кирила о оваплоћењу Логоса Божијег,
приписујући Алек-сандријском епископу мисли које су овоме
биле стране; оповргавајући Кирила, Несторије излаже своје
учење. По-што није добио одговор од папе, Несторије му се
обратио другим писмом које је било слично првом. Коначно,
стигао Је одговор од папе, у коме он Несторија позива да исправи
своје заблуде и саопштава му да ћсдоказ тога исправљања
б^ти поновно присаједињење Цркви свих оних које је Не-сторије
раније одлучио због тога што се нису слагали са њим. Папа је
Несторију, као и раније, у посланици Кирилу, за покајање оставио
рок од десет дана. У исто време Ке-лестин се опширним
посланицама обратио клиру и народу Константинопоља, а не
мање опширним посланицама обратио се епископу
Јерусалимском Јувеналију, Флавијану Филипијском, Руфу
Солунском и Јовану Антиохијском, који се школовао са
Несторијем у једном манастиру близу Антиохије. У тим
посланицама папа је разобличавао Не-сторијеву заблуду,
саопштавајући каква ће осуда да га стигне ако остане
непопустљив. И свети Кирило је такође писао неким источним
епископима, излажући суштину спо-ра између њега и Несторија.
Од престарелог Акакија Бе-ријског, Јована Антиохијског и других,
добио је одговоре: они нису одобравали Несторијево учење, али
су и поред тога умољавали да се не иде на отворени прекид
општења са њим.
После договора са Римом, свети Кирило је писмо које је
добио од папе упутио Несторију, заједно са посланицом упућеном
у име Александријског сабора 41 у којој је од Не-сторија тражено
да се писмено и под заклетвом одрекне својих заблуда. Ова
посланица завршавала се чувеним ана-тематизмима, којих је
дванаест и у којима се излажу спор-не тачке између светог
Кирила и Несторија по питању оваплоћења Сина Божијег 42.
Патријарх Антиохијски, Јован, пријатељ Несторијев, саветовао је
овоме да се покори н прихвати реч Богородица. Несторије је
41
Ова посланица је позната под називом Трећа Кирилова
посланица Несторију.
42
Анатематизми су следећи: 1) Ко не исповеда да је Емануил
истинити Бог и да је стога Света Дјева Богородица, јер је по телу
родила Логоса Који је (рођен) од Бога Оца, Који је постао тело, нека
буде анатема. 2) Ко не исповеда да се Логос, који је од Бога Оца,
ипостасно (лично) сјединио са телом, и да је стога Христос једно са
Својим телом, тј. да један исти јесте и Бог и уједно човек, нека буде
анатема. 3) Ко у једном Христу, после сједињења природа раздељује
лица (ипостаси), сједињујући их само по достојанству, тј. вољи и сили,
17
свечано изјавио да је спреман да прихвати назив Богородица,
уколико то
ј не по јединству природа, нека буде анатема. 4) Ко изреке из
еванђелских и апостолских књига које су свети употребљавали о
Христу, или изреке Њега Самога о Себи, одвојено користи на два лица
ипостаси), и једне од њих везује за човека, кога представља различитим
од Логоса Божијег, а друге, као богодоличне, везује само за Логос Бога
Оца, нека буде анатема. 5) Ко се дрзне да Христа назове богоносним
човеком, а не истинским Богом - као Сина који је по природиједно са
Оцем, пошто је Логос постао тело и приближио нам се. узевши наше
тело и нашу крв (Јевр. 2,14), нека буде анатема. 6) Ко се дрзне да говори
да је Логос Бога Оца Бог или Владика Христс*, а не исповеда да је Он
Сам (Христос) Бог иуједно човек, пошто је по Светом Писму (Јн. 1,14)
Логос постао тело, нека буде анатема. 7) Ко говори да је Исус, као човек,
био оруђе преко кога је деловао Бог Логос, и да је био окружен славом
Јединородног, као онај који постоји одвојено од Њега, нека буде анатема.
8) Ко се дрзне да говори како се човеку кога је усвојио Бог треба
клањати заједно са Богом Логосом, да га треба прослављати заједно са
Њим и заједно са Њим називати Богом, као једног у другом, а не одавати
поштовање Емануилу једним поклоњењем и не узносити му јединствено
славословља, јер је Логос постао тело, нека буде анатема. 9) Ко говори
да је једини Господ Исус Христос прослављен од Духа тако што се
преко Њега користио неком одвојеном силом и тако што је од Њега
добио снагу да побеђује нечисте духове и савршава Божанска знамења
на људима, а не поштује га Његовим сопственим Духом, кроз Кога је Он
савршавао чудеса, нека буде анатема. 10) Ко говори да наш
првосвештеник и заступник није био Сам Бог Л огос, када је постао
тело и човек сличан нама, него неко други, различит од њега - човек,
роћен од жене; или ко говори да је Он Себе принео на жртву и за Себе
Самог, а не само за нас, нека буде анатема. 11) Ко не исповеда тело
Господње да је животворно и да припада самом Логосу Бога Оца, него
да припада неком другом, различитом од Њега и сједињеном са Њиме по
достојанству, тј. не^оме ко је задобио тек божанско обитавање у себи,. а
не исповеда тело Његово као животворно, по"што је постало тело
Логоса који све може да оживотвори, нека буде анатема. 12) Ко не
исповеда да је Бог Логос пострадао у телу, да је распет у телу, да је
телом примио смрт и, коначно, да је постао првороћени из мртвих, тако
да је Он живот и Онај Који као Бог оживотворава, нека буде анатема.
подразумева да је од Дјеве рођени човек Исус био сједи-њен са
Богом Логосом. Али, против Кирилових анатема-тизама он је
устао са великом одлучношћу. У нарочитом делу, Несторије је по
тачкама (такође дванаест на броју) изложио своје оповргавање
анатематизама. Ту је, у недо-статку богословских знања, јавно
показао своја јеретичка схватања, што је одвојило од њега чак и
неке његове при-сталице.
У време те међусобне размене посланица између све-тог
Кирила Александријског, Несторија и папе Келестина,
несторијанска криза је дубоко узнемирила верне и они су се
поделили на две стране: једна се држала учења које је потом на
Трећем Васељенском сабору било прихваћено као православно,
док је друга стала уз несторијанску јерес. Првима су припадале
оне помесне цркве чији су представ-ници у четвртом веку били
поборници Никејског символа. У време жестоких аријанских
спорова главни противник те јереси била је Александријска
црква предвођена својим архиепископом, светим Атанасијем. И
сада, током несто-ријанских спорова, главни заштитник
православља је, како видимо, био свети Кирило, патријарх
Александријски. Оци Египатске цркве су на Трећем
Васељенском сабору изјав-љивали: "Излишно је тражити од
египатских епископа да изложе своју веру. Јер је свима очигледно
да ми следимо веру најсветијег Кирила". Таквих отаца, блиских
светом Кирилу, на Трећем Васељенском сабору било је око педе-
сет. Римска црква је и сада, као и раније, у време аријан-ских
спорова, стала уз Александријску цркву. Исто то се може рећи и
за Солун, Македонију, Илирик и Јерусалим. Коначно, као и у
доба аријанства, тако су и у доба несто-ријанског покрета
27
ревносни заштитници православља били монаси, који су се
посвуда, почев од Константинопоља, према несторијанству
односили као према злом и богохул-ном учењу. Што се пак
Несторијевих присталица тиче, приметна је слична појава: на
његовој страни бориле су се исте оне земље и цркве које су се
бориле и за аријан-ство. Антиохија Сиријска, гнездо аријанства,
исто то је би-ла и када је несторијанство у питању. Одатле су
потекле све вође несторијанског покрета. Архиепископ Антиохиј-
ски Јован представљао се као Несторијев пријатељ, а нај-
брајајући поименце најугледније епископе из свога окру-жења,
примећивао је како се они такође према Несторију односе "са
љубављу", те да његово дело сматрају "својим сопственим
делом". Раније су из Константинопоља "ши-рили мреже како би
ухватили приврженике за (аријанско) бешчашће". Несторије је из
Константинопоља, такође, са успехом стицао присталице; овде је
он уживао чак такву љубав неких, да је након изгнанства, које је
уследило за саборском осудом, народ, после упокојења његовог
наслед-ника на Константинопољској катедри Максимијана, кли-
цао: "Нека Несторије поново буде епископ престонице!"
Несторијеву страну држали су Ираклијски епископи, мно-ги
Сиријски епископи, те епископи Азије и Понта. Уоп-ште, може се
рећи да је Азија прихватила Несторијеву је-рес, као што је раније
прихватила аријанску.
Поменута разлика између православних и нестори-јанаца у
односу на догмат оваплоћења, или тачније, у од-носу на
сједињење природа у Исусу Христу, била је укоре-њена у
различитом приступу решењу темељног питања -односа вере
према знању. Заштитници православног уче-ња се овде
приближавају погледима светог Атанасија Александријског,
светог Василија Великог и светог Гри-горија Богослова: у
истраживању питања вере, разуму тре-ба да буду постављене
границе, јер вера је изнад разума.
"Зашто бих - пита свети Кирило - брижљиво истра-живао
Свето Писмо, а не бих расуђивао у простоти срца сагласно са
њим?"
Дотичући се најсветије и највеће тајне нашег спасења - тајне
оваплоћења Логоса Божијег, исти свети отац при-мећује:
"прихвати благовољење Оца, Који нам је даровао
Сина Свога. Молим те, не испитуј то, јер не подлеже схва-тањима
незнабожачке мудрости и уобичајеном поимању -страно је и
једном и другом". "Зашто је неопходно да пред све износимо та
питања (о оваплоћењу), која су толико деликатна и тајанствена?
Не би ли људима већу корист донело када бисмо им објашњавали
практична питања духовног живота, пошто још нисмо у стању да
са одгова-рајућом поузданошћу проничемо у догматско учење?"
Сличнога мишљења држао се и папа Келестин. У трага-њима када
је у питању вера, папа позива на нарочиту опрезност: "потребно је
имати страх, а не паметовати. удубљујући се у трагање; не треба.
како је речено, истра-живати предмете који су изнад тебе". Што се
тиче истине о оваплоћењу Логоса Божијег, папа забрањује било
каква истраживања разумом: "нека буде уклоњено - каже он
-питање о роћењу (Христа), које свако ко заиста верује треба да
реши у простоти срца, јер ко ће се осмелити да испитује Бога".
Други угледни заштитник православља и присталица светог
Кирила, Теодот, епископ Анкирски, позива разум да ућути пред
истином о оваплоћењу Хри-стовом: "не питај ме - поучава он - о
начину на који бивају чудеса Божија, јер ћу ти рећи: чудеса
показују само шта је било, а познавање начина на који је било, ја
остављам Богу. Не питај: на који начин Бог остаје Бог и постаје
чо-век? Веруј у чудо и не испитуј умом оно што се догодило".
18
Несторијанци се нису држали оваквих погледа, већ пот-пуно
супротних: они су се трудили да уз помоћ људског истраживања
докуче величанство Божије.
Несторије је, видећи да је осуђен од стране Рима и
Александрије, сматрао да једини излаз за њега представља
сазивање васељенског сабора који би разматрао спорно питање.
То су желели и неки од заштитника православља. Зато је у
новембру 430. године император Теодосије II у своје име и у име
западног императора издао заповест о сазивању сабора у граду
Ефесу, као граду у коме је Мајка
Божија провела последње године Свога земаљског живо-та. Као
време почетка сабора одређена је најближа Педе-сетница. Сваки
митрополит је био дужан да на предстојећи сабор са собом
доведе онолико епископа колико је сма-трао да је неопходно,
сходно потребама митрополије, да би тамо остао довољан број
епископа за обављање архи-пастирских дужности. Надзор над
"добрим цонашањем" и током ствари на сабору, без права
учешћа у решавању о догматима, указом императора био је
поверен високом дворском чиновнику Кандидијану.
У Ефесу су се, са потпуно различитим погледима и
намерама, састали јеретички и православни епископи. Не-
сторије и његови истомишљеници сазивање сабора схва-тили су
као дозволу да изведу "ново преиспитивање цркве-ног учења".
Свети Кирило и његове присталице, напротив, мислили су да је
питање оваплоћења Сина Божијег ствар вере, а не разума.
Несторије је у Ефес дошао одмах после Пасхе (19-ог априла), са
16 епископа и са својим пријате-љем велможом Иринејем. Свети
Кирило је на сабор сти-гао са 50 епископа, мноштвом мирјана и
монаха, имајући, при том, и пуномоћ папе Келестина. Око 40
епископа имао је Мемнон, митрополит Ефески. Услед најезде
Вандала није било ни једног представника Афричке цркве; само
је Каприол, епископ Картагински, написао посланицу, моле-ћи
оце сабора да не уводе никакве новине. Папа Келестин је у
својству својих представника и представника "целог сабора
западног", на сабор у Ефес послао двојицу епи-скопа и једног
презвитера са упутством да се држе миш-љења Кирила
Александријског. Папини представници нису стигли на почетак
сабора. Ипак, састало се око двеста епископа. Кандидијан је,
следећи императорове инструк-ције, издао наредбу да сви
пристигли монаси и мирјани мо-рају да оду из града, као и да ни
један епископ ни у ком случају не може да напусти град док се не
заврши сабор-ско заседање. Међутим, услед тсшкоћа око сазвања
епископа, који нису могли да пођу на пут пре но што се окон-ча
пасхална недеља, делимично и услед немира у његовом граду
изазваних недостатком намирница, а понајвише због лошег
стања путева изазваног кишама, Несторијев прија-тељ Јован
Антиохијски се још увек није појављивао са својим епископима.
Тако је за шеснаест дана био преко-рачен рок који је у
императорском указу био одређен за почетак рада сабора. Свети
Кирило је, примивши предсе-давање сабором, одлучио да га
отвори, не чекајући даље Јована Антиохијског. Свети Кирило је
тако поступио нај-пре из ревности за славу Мајке Божије, затим,
како би из-вршио јасан захтев императорског указа да се ствар
раз-мотри без икаквог одлагања, и коначно то је учинио после
извештаја двојице сиријских епископа који су били послани
испред Јована: "Господин епископ Јован је наложио да ка-жемо
вашем благочешћу - радите свој посао". Несторија и епископе
који су били његови истомишљеници, преко на-рочитог
изасланства које су сачињавали епископи, три пута су позивали
на сабор: први пут уочи самог отварања сабора, а други и трећи
27
пут после отварања. Прво изаслан-ство је од Несторија добило
двосмислен одговор: "погле-даћу, и ако буде неопходно да дођем,
доћи ћу". Друго и треће изасланство није било чак ни пуштено до
Несторија.
22-ог јуна 431. године уз председавање Александриј-ског
патријарха Кирила у главном храму у Ефесу отворен је сабор не
мање од 160 епископа, углавном из Алексан-дрије, Јерусалима,
Палестине и Илирика. Несторијеве при-сталице, 68 епископа.
протествовале су против отварања сабора пре доласка Јована
Антиохијског. Протест је подр-жавао и императорски чиновник
Кандидијан. Но, када се он појавио на сабору, оци су га замолили
да се, након што им је прочитао царски указ о правима и
обавезама сабора, удаљи. При разрешавању питања која је
поставило несто-ријанство, оци сабора су за руководеће начело
узели уче-ње Никејског символа, који је на сабору не једанпут
ишчитаван, при чему су оци сабора нарочито одредили да се
Никејски символ има чувати у целини: "свети сабор је од-редио -
читамо у делима Трећег Васељенског сабора - да никоме не
дозволи да излаже, пише и измишља другу веру, различиту од оне
коју су утврдили свети оци који су се састали у Никеји". Читањем
Никејског символа је и почело прво заседање отаца Трећег
Васељенског сабора. Затим је уследило читање друге посланице
светог Кирила Несторију, која је код саборских отаца наишла на
опште знаке одобравања због своје сагласности са Никејским
символом. Било је прочитано и Несторијево писмо у одго-вор
Кирилу, при чему су оци анатемисали како аутора писма тако и
његово учење. Међу другим документима који су читани на првом
саборском заседању била је објав-љена и трећа посланица светог
Кирила Несторију, која је садржала такозване анатематизме. Она
је на сабору прим-љена такође са одобравањем. Затим је сабор на
предлог светог Кирила испитао и неколицину епископа о
њиховим усменим контактима са Несторијем. Саопштења
епископа који су имали прилику да у Ефесу разговарају са Несто-
ријем, нису остављала сумњу у то да је Несторијево учење о
божанском достојанству Искупитеља богохулно. Ради
брижљивијег појашњавања православног учења о сједиње-њу
природа у Христу Спаситељу, била је читана нарочита збирка
изрека отаца поштованих у целој Цркви: светог Петра, епископа
Александријског, светог Атанасија Вели-ког, Јулија, папе Римског,
светог Феликса, папе Римског, Теофила, епископа
Александријског, светог Кипријана Картагинског, Амвросија,
епископа Миланског, Григорија Ниског, Атика, епископа
Константинопољског, Амфило-хија, епископа Иконијског.
Потом су оци сабора нашли за потребно да упореде ове
изводе из дела светих отаца са изводима из Нестори-јевих дела;
ова последња изазвала су опште неодобравање.
Решивши спорно питање о сједињењу природа у Хри-сту
тако, да су "две природе - Божанска и људска - у
Христу сједињене нераздељиво и несливено", оци Трећег
Васељенског сабора су током тог првог заседања донели и одлуку
о Несторијевом свргавању. Оци сабора су саста-вили следећу
пресуду: "Пошто најпокваренији Несторије поред свега осталог
није желео да се повинује нашем по-зиву и није примио најсветије
и најблагочестивије епи-скопе које смо му послали, били смо
принуђени да испи-тамо његово покварено учење. Откривши да
он и мисли и проповеда покварено - делом на основу његових
писама, делом из других дела, делом из разговора које је он недав-
но водио у овој митрополији (тј. у Ефесу), а што су по-тврдили
сведоци - били смо принуђени, на основу канона и посланица
најсветијег оца и саслужитеља нашег Келе-стина, епископа
Римског, да против Несторија, не без гор-ких суза, донесемо
19
43
Ради се о томе, да, иако на сабору није било присутно више од
160 епископа, многи од присутних имали су пуномоћ да потпишу за
друге. одсутне епископе.
следећу пресуду: Господ наш Исус Хри-стос, на Кога он бљује
хулу, кроз уста овог најсветијег сабора одређује: да буде лишен
епископског чина и одлу-чен од црквеног општења". Саборска
пресуда је следећег дана Несторију била објављена у следећој
форми: "Свети сабор, сабран благодаћу Божијом по заповести
најблаго-честивијих и најхристољубивијих наших императора у
ми-трополији Ефес - Несторију, новом Јуди: знај, да си због
својих покварених проповеди и противљења канонима, 22-ог
дана текућег месеца јуна, на основу црквених правила, свргнут
од стране светог сабора и лишен црквеног чина". Ову пресуду
потписало је више од 200 епископа43.
0 Несторијевој осуди, нарочитом посланицом адреси-раном
на константинопољске клирике и економе по црк-вама, сабор је
известио Константинопољ. У име сабора био је састављен и
послат извештај императору, у коме се, уз излагање тока
саборских заседања, налазила молба да император нареди да се у
Цркви истреби Несторијево учење, да се његове књиге - где буду
пронађене - спале, и да свакоме ко се осмели да следи
Несторијево учење бу-де запрећено гневом императорског
величанства. Недуго за овом посланицом императору је стигао и
Несторијев нзвештај који је садржао оптужбе на рачун сабора
светог Кирила и у коме Несторије правда свој однос према том
сабору који није прихватао. Међутим, 27-ог јуна у Ефес Је стигао
Јован Антиохијски са 14 источних епископа. Ис-пред
православних епископа Јовану је у сусрет послато на-рочито
изасланство да би га привукло на страну постојеће саборске
одлуке, но Јован то изасланство није примио. Другога дана по
доласку, Јован је сазвао свој сабор, коме је присуствовало
највише 43 еиископа. Тај сабор, познат под тужним називом
"Отпаднички", свргнуо је Кирила Александријског и Мемнона,
епископа Ефеског, као "оне који су заражени неизлечивом
болешћу". Друге епископе, Кирилове истомишљенике, он је само
одлучио од црквеног општења док ови, као знак кајања, не
изрекну осуду "јере-тичких" анатематизама Кирила
Александријског. 0 одлу-кама свога сабора Јован и његове
присталице известили су императора, императорке, клир, народ
и Константи-нопољски сенат. У свим тим посланицама Јован
доказује исправност својих поступака и окривљује Кирила. Када
су сазнали шта Јован чини, Кирило и Мемнон су поново позвали
браћу епископе на сабор да би Јована окривили за незаконите
поступке, јер он на свој сабор није позвао епископе које је
оптужио. На сабор су 10-ог јула, коначно, стигли и изасланици
Римског папе. Упознавши се са делат-ношћу сабора којим је
председавао свети Кирило, они су стали на страну православних.
Сабор је три пута позивао Јована Антиохијског на заседања, како
би он доказао пра-ведност својих оптужби против Кирила, но
Јован је од-бијао, због чега је васељенски сабор решио да га
заједно са његовим присталицама одлучи од црквеног општења и
упозна са тим императоре. Тако су се у Ефесу формирале две
сукобљене стране епископа које су претиле једна дру-гој и
међусобно се одлучивале. Да би пред императором објаснили
право стање ствари. јер оно му је од стране Кан-дидијана који је
држао страну јеретицима било представ-љено лоше по њих,
православни епископи су императору послали молбу: да опозове
Кандидијана и дозволи пето-рици од њих да се лично појаве на
двору. Овом писму додата су и саборска акта која је прегледао
свети Кирило. Но Кандидијан је затворио све путеве у
Константинопољ како посланица не би стигла на своју адресу.
Тад су оци сабора упутили константинопољским епископима и
мона-сима посланицу са описом тока саборских послова и сва-
27
којаких притисака којима су православни били изложени у Ефесу,
и то преко једног просјака који је посланицу пре-нео на своме
штапу. По добијању посланице, у престоници су почели снажни
немири, и то углавном у манастирима: њихове обитељи су се уз
певање антифона упутиле ка им-ператорском дворцу. Међу
монасима најпознатији је био преподобни Далмат. Он је
четрдесетосам година без изла-жења провео у затворништву, не
напуштајући келију чак ни када га је сам император молио да
учествује у вели-чанственим литијама у време земљотреса.
Божански глас је сада преподобном наредио да прекине
затворништво. Преподобни Далмат и још неки монаси били су
пуштени код императора. Велики подвижник му је показао посла-
ницу из Ефеса, изложио жалбе православних и упитао: "је ли
боље присајединити се једном неваљалцу, или пак мно-штву
епископа који су расејани по васељени и које пред-стављају
њихова браћа у Ефесу?" "Несторијеви саучес-ници - говорио је
преподобни - у великом броју долазе (у Константинопољ) и
одлазе без препрека, док су право-славни епископи подвргнути
ограничењима".
Теодосије је био дирнут, те је обећао да ће у Кон-
стантинопољ да позове опуномоћене представнике сабора.
Император је заиста убрзо испунио своје обећање, па су
гпископи коЈе Је послала православна страна били у при-лици да
објасне њему и целом Константинопољу ситуацију .чОЈа је настала
у Ефесу, тако да се ствар примакла конач-:-:ом разрешењу и то у
корист православља и светог Кири-ла. Но у то време је у
Константинопољ стигао велможа Иринеј, присталица Несторијев
и Јованов, који је распо-лагао сјајним везама на двору. Он се
изборио за поновно лреиспитивање ствари. Резултат тога био је да
су свети Кирило и његова сабраћа епископи окривљени као они
који све чине "самовољно и незаконито, те стога подлежу
одлучењу од Цркве и другим казнама". Већ је био при-лремљен
папир који је император требало да потпише, и :амо долазак
Кириловог секретара, Јована, који је умео г.а наново успостави
наружену правду, разрушио је Ири-нејеве подвале утолико, да се
мишљење чиновника који су испитивали ствар поделило.
Император, који се очи-гледно изгубио у тим међусобним
оптужбама и представ-кама, решио је да ради смиривања спора
свргне Несторија, светог Кирила и Мемнона. Са таквим указом он
је у Ефес послао чиновника Јована, који је дошао на
Кандидијаново место, и који је уз то имао задатак да учини оно
што сам сматра да ће бити корисно за веру. Јован у Ефесу није
могао ништа да учини због велике пометње која је тамо владала.
Супротстављене стране су биле тако снажно за-вађене, да Јован
није могао да их измири. Он је ставио под стражу светог Кирила,
Мемнона и Несторија, а импе-ратора је известио о неуспеху своје
мисије. Коначно, импе-ратор је, приклањајући се општим
молбама, сазвао у Хал-кидону саветовање 16 епископа, који су ту
стигли из Ефе-:а, по 8 од сваке супротстављене стране. На том
савето-вању, које је вођено у присуству императора, оци право-
славног сабора добили су могућност да докажу исправност
одлука свога сабора и своју праведност. Захваљујући томе у Ефес
је, још пре завршетка саветовања, стигла наредба да се свети
Кирило и Мемнон ослободе и да им се врате
сва одузета права. Несторије је "отпуштен у место свог
претходног пребивалишта, тј. у Антиохију, одакле је и до-шао на
Константинопољски престо". После извесног времена епископи
који су заседали у Халкидону били су пребачени у
Константинопољ. Православним епископима је потом било
наложено да Несторију изаберу наследника. Они су изабрали и
рукоположили Максимијана, монаха који није био настројен
20
славољубиво него отшелнички. Што се Несторија тиче, био је
издат следећи декрет, упућен Исидору Преторијаниту, префекту
и нонзулу:
"Иако је познато да се ми бавимо општедруштвеним
пословима, ипак не мање пажње посвећујемо и утврђењу
католичанске вере; надамо се да ћемо чувањем вере по-служити
заједничком добру. Стога, кад се Несторије, бивши пастир
католичанске Цркве, а сада издајник вере, упустио у такво
страшно злочешће, неопходно је да он буде подвргнут суду наше
светлости и да добије казну какву његови поступци заслужују,
зато што је одбаци-вањем закона Цркве постао виновник ужасне
јереси; и као што је повредио веру оних које је намамио на
учешће у издаји, тако на себи треба да понесе и кривицу за
њихову издају. Зато по власти својој и са правом које ти припада
заповеди да поменути Несторије, због бешчашћа које је показао,
буде заувек прогнан у Петру 44, а сво његово има-ње да буде
предато Константинопољској цркви, за умно-жавање добара тог
светог места чије је Свете Тајне он нарушио. Јер, на тај ће се
начин у душама људи сачувати побожност, поштовање свете
вере, а уз утврђивање благо-чешћа, у нашој ће империји
процветати благостање".
Осталим епископима је било дозвољено да се врате у своје
земље и градове. Свети Кирило се у Александрију вратио 30.
октобра, дочекан од своје пастве са великим одушевљењем и
почастима. Несторије је после неког вре-
Град у Арабији.
хена из Петре премештен у удаљену Египатску оазу Ибис. Ту су
га заробили номади. Недуго након што су га они хлободили,
Несторије је умро од старости и изнемогло-—и, заборављен од
свих. Његове присталице су жестоко ггрогоњене; они који су
успели да побегну, уточиште су гражили у Персији, где су још
дуго потом уживали на-рочиту заштиту власти.
Тако су на славу православља били разрешени бурни :укоби
које је подстакао Несторије и који су уздрмали читав
хришћански свет. Но, на жалост, то није довело до .нутарњег
измирења завађених страна. Епископи предво-?ени Јованом
Антиохијским, по одласку из Ефеса, на путу, . Тарсу, а потом и у
Ацтиохији, одржали су сабор на коме ;г донета одлука да се
протествује против Несторијевог :вргавања; уз то, била је
потврђена и одлука из Ефеса о :вргавању светог Кирила. Само
непоколебива одлучност императора да "спорови буду
прекраћени и да се успо-гтави мир Господњи", зауставила је
даље раздоре. На по-:летку, окончању завада допринела је и
делатност светог Кирила45, тог великог борца за праву веру и
мудрог ревни-теља црквеног мира.
Успомена на Трећи Васељенски сабор се у Право-:лавној
Цркви савршава 9-ог септембра.
Четврти Васељенски Сабор
Ефеским Васељенским сабором нису окончане рас-гтраве о
Лицу Богочовека; он није донео мир у сукобу из-међу
несторијанаца и православних. Али ускоро, тачније тридесетих
година V века, постигнуто је помирење путем уније, тј.
сједињења којим готово да је прекраћена црквена гтодела.
Видећи да Ефески сабор није довео до успостављања мира у
Цркви, император Теодосије Млађи се одмах после сабора
обратио Јовану Антиохијском са захтевом да овај уђе у општење
27
са светим Кирилом Александријским. У почетку, Јован и његове
присталице су постизање мира условљавали немогућим захтевом
- тражили су да се свети Кирило одрекне свих својих дела у
којима је било изло-жено учење о Лицу Богочовека. Такво
одрицање било би једнако одбацивању догматске делатности
Ефеског Васе-љенског сабора, који тек што је био окончан. Свети
Ки-рило није пристао на то, него се антиохијским епископима
обратио смиреним и правичним предлогом да се окану је-
ретичких (Несторијевих) мисли и приклоне одлуци Ефес-ког
Васељенског сабора о свргавању Несторија, те да за законитог
пастира признају архиепископа Константино-пољског
Максимијана, кога је на место свргнутог Несто-рија изабрао
Ефески сабор из редова истомишљеника светог Кирила. Као
одговор на ово, светом Кирилу је, по његовим сопственим речима,
"било уручено Јованово пи-смо, у коме није било онога чега је
требало да буде, које није било написано онако како је требало да
буде - уместо у тону саглашавања, оно је било написано
подругљивим тоном. Јер - каже свети Кирило - уместо да умире
моју тугу због догађаја који су претходили, тугу коју су (анти-
охијски епископи) својим поступцима у Ефесу и проузро-ковали,
они су искористили прилику да излију на мене свој гнев, који је
тобоже произашао из њихове ревности за све-те догмате". Но,
тежећи миру у Цркви, свети Кирило није престајао да улаже
напоре како би га достигао. И Господ је благословио труд великог
архипастира. Плод тога труда било је исповедање вере које је
светом Кирилу послао Јован Антиохијски испред свих епископа
Антиохијске об-ласти, исповедање чија је суштина била садржана
у сле-дећем: "Ми исповедамо, - писали су Антиохијски епископи -
да Господ наш Исус Христос, Јединородни Син Божији, есте
савршени Бог и савршени човек, Који се састоји из газумне душе
и тела; да је Он пре векова рођен од Оца г.о Божанству, а у
последње време ради нас и ради нашег гпасења од Марије Дјеве
по људској природи; да је Он јед-носуштан Оцу по Божанству и
једносуштан нама по људ-;кој природи, јер је у Њему савршено
сједињење две при-роде. Стога ми и исповедамо једног Христа,
једног Сина, едног Господа. На основу таквог несливеног
сједињења чи исповедамо Пресвету Дјеву Богородицом, јер се
Бог-Логос оваплотио и учовечио, и јер је у самом зачећу пединио
са Собом Храм који је примио од Ње. Познато е да богослови неке
од еванђелских и апостолских изрека ? Господу сматрају за
опште, јер се односе на једно лице, а друге, услед разликовања
две природе, узимају одвојено, и оне од њих које доликују Богу,
везују за Божанску при-роду Христову, док оне које га унижују,
везују за Његову људску природу"46. На крају посланице налазило
се анате-мисање Несторија и његовог учења са изјавом о примању
у општење Максимијана. Ово исповедање Јована и епи-скопа који
су имали исто мишљење као и он, свети Ки-рило Александријски
је примио као дар са неба и прихва-тио га је као потпуно
православно. Мир је почео да се вра-ћа у Цркву, расправе да
утихњују, што видимо по следе-ћим изразима из посланице Јована
Антиохијског (године 437): "сви епископи Истока (тј. Антиохијске
области), као и епископи из осталих крајева света, осудили су
Несторија и сагласили се са његовим свргавањем. Има већ четири
године како смо учинили и објавили то што је било по-требно.
Сви приморски епископи сагласили су се и потпи-сали. Епископи
друге Феникије, Киликијци, учинили су то
прошле године; Арапи преко свог епископа Антиоха; Ме-
сопотамске земље, Еуфрат и друга Сирија одобрили су све што
смо предузели. Од Исавријаца смо одавно добили позитиван
одговор; сви епископи прве Сирије су потписали са нама".
21
Међутим, услед крајње напетости која је у животу Цркве
постојала око питања која су подстакли нестори-јанци,
сједињење није могло а да не наиђе на осуду од стране неких
који њиме нису били задовољни, како у Александрији, тако и у
Антиохији. По мир у Цркви наро-чито су опасни били они
противници помирења Алексан-дрије и Антиохије, који су
изашли из редова присталица светог Кирила. Они су били
претече монофизитске јереси која ће ускоро да се појави.
Ступање светог Кирила у општење са Јованом Антиохијским они
су сматрали за из-дају православља, док су у учењу саетог
Кирила о двема природама у Христу видели јерес. Свети Кирило
је је са своје стране учинио све да "ућутка непријатеље међу сво-
јим пређашњим друговима". Приближавајући се њиховим
погледима, он није престајао да објашњава да учење о две
природе у Христу не искључује учење о њиховом сједиње-њу.
Али бивши пријатељи светог Кирила, упорни у својим
заблудама, нису обраћали пажњу на његова објашњења и
упозорења, те је велики јерарх отишао у гроб не знајући да ли ће
сједињење које је на његову велику радост пости-гнуто моћи да
опстане.
Како је време одмицало, број присталица и заштит-ника
сједињења је растао, а то је још више љутило његове противнике,
изашле из редова бивших поштовалаца светог Кирила. Без
обзира на своју многобројност, они су били уздржани док год је
Кирило био жив, због великог по-штовања које је светитељ
уживао у Цркви. Но, после ње-гове смрти, стање ствари се
изменило. Непријатељи сједи-њења су у Александрији почели
отворено да му се супрот-стављају, правдајући се да то чине у
име православља, док
:\ у ствари деловали у име свог јеретичког учења, у ис-торији
Цркве познатог под називом монофизитизам47. Главни
представник монофизитске јереси био је Евтих, ар-химандрит из
једног од константинопољских манастира. У време Трећег
Васељенског сабора Евтих је био ревностан приврженик светог
Кирила Александријског у његовој оорби против Несторијеве
јереси: "кад се Несторије про-тивио истини, Евтих је стао за њу".
Због таквог његовог деловања стекао је Кирилово уважавање:
после Трећег Васељенског сабора свети Кирило је послао Евтиху
при-мерак описа делатности тек окончаног сабора. Но Евтих, као
и сви Александријци који су се противили сједињењу, поштовао
је светог Кирила само као борца против Несто- рија. Делатност
светог оца у време и после сједињења он 1е сматрао грешком,
ако не и издајом православља. Евтих стога није прихватао дела
која је знаменити Александриј-ски архиепископ написао у циљу
припремања и заштите СЈедињења. У тим делима Кирило је
развијао и утврђивао схватање о двема природама у Лицу
Господа Исуса Хри-ста, што је било потпуно противречно
јеретичким монофи-зитским Евтиховим погледима, јер он је
учио: "после ова-плоћења Бога Логоса ја се поклањам једној
природи - при-роди оваплоћеног и очовеченог Бога"; "исповедам
да се Господ наш састоји из две природе пре сједињења, а после
сједињења исповедам једну природу". Треба приметити да се те
изреке сусрећу код светог Кирила, који је сматрао да оне потичу
од светог Атанасија Александријског; на тај начин ове изреке не
представљају Евтихов изум, јер он их |е узео из дела светог
Кирила, извадио их је из контекста Кирилових погледа, те су
стога оне добиле јеретички ка-рактер какав немају на месту са
кога су истргнуте. Ипак, околност да се наведене речи налазе у
делима светог Ки-рила, давала је привид истинитости јеретичком
27
учењу мо-нофизита и прибављала му следбенике из редова
недале-ковидих хришћана.
Питање Евтиховог учења покренуо је епископ Евсе-вије
Дорилејски, познати борац против Несторија 48. На једном од
епископских сабора, који су у старини иначе били чести, и који се
овога пута састао у Константино-пољу 448. године, Евсевије је
сачинио представку о томе да Евтих, архимандрит најчувенијег
константинопољског манастира, јеретички, несагласно са
апостолским преда-њем и учењем Никејског символа мисли о
Искупитељу и о тајни искупљења. У нарочитој белешци која је уз
ту представку предата архиепископу Константинопољском
Флавијану и сабору епископа, Евсевије је између осталог писао:
"ја сам молио Евтиха, презвитера и архимандрита, да не подлеже
таквој безосећајности, опијености мисли и помахниталости ума,
да чак заборавља на страх Божији и буде толико дрзак да
јеретицима назива оце који се по-штују као свети и нас који их
следимо у вери; али он, по-што има неуздржљива уста и
необуздан језик, не престаје да пориче благочестиве догмате
православља. Умољавам и преклињем вашу светост да не
оставите без пажње моје захтеве, него позовите Евтиха,
презвитера и архимандри-та, да доће на ваш свети сабор и да се
брани у ономе у чему га кривим. Спреман сам да га разобличим,
да пока-жем да он само носи име православног, а да је право-
славној вери потпуно туђ". Не желећи да се ствар разгла-си, а
истовремено не сматрајући могућим да Евсевијеву представку
остави без пажње, Флавијан, председавајући сабора, предложио је
Евсевију да се насамо ("у келији") објасни са Евтихом. Евсевије је
више пута одлазио Евтиху да би га саветовао, али, показало се -
бескорисно. Сада је
Евсевије наступио одлучно: "немогуће је да ја, пошто ни након
честих одлазака код њега нисам успео да га убедим, :пет пођем
тамо да слушам хулне речи". Видећи Евсеви-еву решеност, сабор
је био принуђен да Евтиху пошаље нзасланство - презвитера
Јована и ђакона Андреја. Они су 5или обавезни да Евтиха
упознају са извештајем Евсевија Дорилејског и да позову
архимандрита на сабор ради раз-'зшњења. По повратку од Евтиха,
изасланици су сабору саопштили следеће: "ишли смо к њему у
његов манастир, прочитали смо му оптужницу и уручили њену
копију, обја-зили смо ко је тужилац и обавестшш га да је позван
да ;е оправда пред вашом светошћу. Он је потпуно одбио да иде и
да се оправда, говорећи да је за њега установљено и од почетка
као закон одређено да се никада и никуда не одваја од свога
братства, него да живи у манастиру као у каквом гробу. Он нас је
замолио да обавестимо вашу светост да је, тобоже
најбогољубивији, епископ Евсевије, који је одавно његов
непријатељ, подигао ту оптужбу про-тив њега због мржње и
пакости. Он је саопштио да је спреман да се сагласи са излагањем
светих отаца који су се састали на сабору у Никеји и у Ефесу, и
обећао је да ће да потпише њихова тумачења... После оваплоћења
Бо-га Логоса, тј. рођења Господа нашег Исуса Христа, он се
поклања једној природи, природи Бога, оваплоћеног и
очовеченог.... Да се Господ наш Исус Христос састоји из две
природе, сједињене ипостасно, то он није нашао у излагањима
светих отаца, а ако се и догоди да код некога прочита нешто
слично, он то неће прихватити, будући да Је Божанско Писмо
изнад учења отаца. Исповедио је да Онај Који се родио од Дјеве
Марије јесте савршени Бог и савршени човек, који нема тело
једносушно нама". "Ово што смо чули - рекао је Евсевије после
извештаја изаслан-ства - довољно је да појасни какво зло
мишљење, про-тивно излагањима светих отаца, има Евтих.
22
Молим да се Евтих поново позове овамо". Одлучено је да се
Евтиху пошаље друго изасланство, у које су ушла два
презвитера, Мама и Теофил; изасланицима је предато писмо
којим се Евтих позива да се "без икаквог одлагања" појави на
сабору. Из извештаја који је сабору поднело то друго иза-
сланство, види се да је Евтих два пута одбијао да прими
изасланике, изговарајући се болешћу, те да су они потреб-но
сведочанство добили само захваљујући својој упорно-сти.
"Ушавши (код Евтиха) - говорили су изасланици -предали смо му
Дор
илеја
писмо; он је наредио да се прочита пред нама и, након што је
било прочитано, рекао је: ја сам узео за правило да не излазим из
манастира, осим у смртној потреби; свети сабор и
најбогољубивији епископ виде да сам стар и изнемогао; нека
архиепископ и сабор чине са мном шта хоће; ја молим само једно
- да се овде други пут нико не узнемирава, јер је мени одређено
да не излазим из манастира". Саслушавши овај извештај, сабор је
одлу-чио: "потребно је и по трећи пут убеђивати Евтиха да дође
на овај свети сабор; ако то не учини, сам ће себе да окриви".
Треће изасланство чинили су презвитери и чува-ри сасуда
Мемнон и Епифаније, и ђакон Герман. По њима је Евтиху поново
био упућен писмени позив, у коме је стајало: "ти знаш шта је
светим канонима одређено про-тив непослушних и оних који не
желе да се одазову позиву како би се оправдали чак ни онда када
трећи пут буду по-звани. Пожури да дођеш сутра ујутро, тј. у
четврти дан недеље, у седамнаести дан месеца новембра". Уочи
тога дана, пред оце сабора стигло је изасланство од Евтиха, у
виду архимандрита Аврамија и тројице ђакона. Архиман-дрит је
сабору саопштио да је Евтих болестан и понудио да уместо
болесника сам пружи нека објашњења сабору. Архиепископ је
обећао да ће сачекати Евтихово оздрав-љење, док је
архимандритов предлог одбио. Треће изаслан-ство је, 17.
новембра, по повратку од Евтиха, предало оцима сабора следећу
његову молбу: "умолите господина архиепископа и свети сабор
да ми дају одгоду за ову недељу, а следеће недеље, ако буде
угодно Богу, доћи ћу и оправдати се пред господином и пред
светим сабором". Молба је била примљена на знање -
архиепископ Флавијан је испред сабора донео одлуку: "дарујемо
(Евтиху) тра-жену одгоду. Ако се упркос сопственом обећању
Евтих не појави ни у други дан следеће недеље (22. новембра),
онда ће коначно да буде лишен и презвитерског чина и управе
над манастиром".
Дошао је 22. новембар. Чланови сабора састали су се у
Врховном суду епископије. Евтих је дошао праћен мно-штвом
војника, монаха и државних чиновника; осим тога, Евтиха је
пратио силенциариј49 Магнус, кога је император послао како би
сабору саопштио следећу одлуку: "забри-нути смо због мира св.
Цркве и православне вере; желимо да сачувамо веру коју су
истински и по надахнућу Божијем изложили наши свети оци,
којих се сабрало 318 у Никеји, и који су били у Ефесу ради осуде
Несторија. Не желимо да се увуче каква саблазан у православље.
А пошто углед-ног патриција Флоренција знамо као чврстог и
провереног у православљу, жеља нам је да он буде присутанна
сабор-ским заседањима, пошто се ради о вери". "Господина Фло-
ренција - рекао је архиепископ Флавијан после читања им-
ператорског декрета - сви знамо као чврстог и провереног у
православљу, и желимо да он буде присутан". По до-ласку
Флоренцијевом на сабор, почело је разматрање Ев-тихове ствари.
На заседању посвећеном Евтиху, Констан-тинопољски сабор из
448. године је своју одлуку по питању сједињења две природе у
27
Силенциариј - нарочит дворски чин.
Христу заснивао углавном на посланици светог Кирила
Александријског "Источним епископима" (тзв. "Томос сједињења"
из 433. године), у којој се излаже ток сједињења, потврђује
исповедање вере Јована Антиохијског и, што је за сабор било
нарочито важно - одлучно се оповргава лажно учење монофизита:

23 27
"да се затворе уста онима - каже посланица - који про-поведају
или истоветност или сливање или мешање Сина Божијег са
телом". Од других дела светог Кирила сабор се руководио само
још посланицом Несторију, у којој је потпуно јасно исповедано
учење о двема природама у Христу. Судећи Евтиху, сабор се
углавном трудио да раз-јасни да ли је он сагласан са
горепоменутом посланицом светог Кирила и са речима
исповедања Јована Антиохиј-ског које су се у њој налазиле. Ђакон
који је на сабору читао посланицу светог Кирила "Источним
епископима", неометано је дошао до следећих речи 50: "Ми
исповедамо, да Господ наш Исус Христос, Јединородни Син
Божији, јесте савршени Бог и савршени човек, Који се састоји из
разумне душе и тела; да је Он пре векова роћен од Оца по
Божанству, а у последње време ради нас и ради нашег спасења од
Марије Дјеве по људској природи; да је Он једносуштан Оцу по
Божанству и једносуштан нама по људској природи, јер је у Њему
савршено сједињење две природе. Стога ми и исповедамо једног
Христа, једног Сина, једног Господа. На основу таквог несливеног
сје-дињења ми исповедамо Пресвету Дјеву Богородицом, јер се
Бог-Логос оваплотио и учовечио, и јер је у самом за-чећу сјединио
са Собом Храм који је примио од Ње". На том месту, читање
посланице прекинуо је узвик Евсевија Дорилејског: "Евтих не
исповеда тако и никада није био сагласан с тим, него је мудровао и
учио супротно". Ова примедба довела је до расправе са Евтихом,
најпре пре-фекта Флоренција, а потом архиепископа Флавијана и
Ев-севија Дорилејског. Расправа је на крају довела до тога да је
Евтих изјавио следеће: "исповедам, да се Господ наш састојао из
две природе пре сједињења, а после сједињења исповедам једну
природу". Није било више никакве сумње
у то да је Евтих јеретик. Да би предупредили тешке по-следице
Евтихове јереси по Цркву, оци сабора су му пред-ложили да
анатемише све што је противно прочитаним саборским догматима.
50
Ово су речи исповедања Јована Антиохијског и источних
епископа које смо горе већ навели, а које је свети Кирило поновио у својој
посланици "Источним епископима".
Но Евтих је тоном пуним љутине одбио тај предлог. Тада су оци
сабора устали и објавили: анатема Евтиху!" Затим је, после
саветовања, била сачи-њена оваква изјава, коју је потписао
архиепископ Фла-вијан, 31 епископ и 23 архимандрита: "из свега,
и из рани-Ј И Х дела, и на основу садашњег личног Евтиховог при-
знања, види се да он пати од Валентинових и Аполинари-јевих
заблуда51. Не посрамивши се нашег наговора и пре-кора, он није
хтео да се сагласи са истинским догматима; стога, уздишући и
оплакујући његову потпуну пропаст, ми смо, у Господу Исусу
Христу, Кога он клевеће, решили да га одстранимо од сваке
свештеничке службе, од општења са нама и од управе над
манастиром. Нека знају сви они који се после овога буду састајали
с њим и разговарали, да ће и сами потпасти под епитимију
одлучења, као они који се нису клонили контаката са њим".
Константинопољски сабор из 448. године ипак није
представљао крај раздора: Александријска (односно Еги-патска)
црква, која је била средиште противника сједи-њења, није га
признала, баш као ни Јерусалимска црква, која је одавно, још од
времена Првог Васељенског сабора, у решавању спорних
догматских питања ишла руку под руку са Александријском.
Римска црква, у лику папе Лава Великог, испочетка није са
потпуним одобравањем прихва-тала Константинопољски сабор,
јер није била довољно упозната са детаљима сукоба који су се
догађали на уда-љеном Истоку. Константинопољски сабор је
24
прихватала Константинопољска црква и оне цркве Мале Азије и
Сирије, које су се и раније благонаклоно односиле према уни-ји.
Зато не изненађује што су, када сабор није наишао на потребну
подршку код највиших светских власти, за Пра-вославну Цркву
наступила тешка времена: присталице уније, заштитници праве
вере, сматрани су за непријатеље православља, док су
монофизити јачали онако као аријан-ци у чемерне дане
императора Констанција.
Уз такво стање ствари, природно је да одлуке Кон-
стантинопољског сабора нису могле да сломе тврду непо-
пустљивост Евтихову. Он је, ослањајући се на подршку Двора,
решио да се супротстави сабору и своме архиепИ-скопу:
императору Теодосију је поднео молбу да се његова ствар испита
на новом сабору. Истовремено, Евтих је упу-тио жалбу светом
папи Лаву Великом (440-461) у Рим, у којој је стајало да код њих
на Истоку, тј. у Константино-пољу, "трудом неких људи поново
васкрсава несторијанска јерес"; овим је Евтихије желео да каже
папи да су на са-бору у Константинопољу њега, Евтиха, осудили
тобоже као заштитника и поштоваоца дела светог Кирила, који
се, како смо видели, посветио борби против несторијан-ства. У
одговору Евтиху, папа Лав одобрава његову бла-гочестиву
ревност, позивајући се при томе на своју слабу упућеност у ову
ствар: "чим прикупимо потпунија обаве-штења - писао је свети
папа - о онима чијом је безочношћу ово учињено, одговорићемо
како буде неопходно, да бисмо се, уз помоћ Божију, побринули да
са кореном истргнемо ову већ давно осуђену заразу". Са молбом
да му се ствар појасни, свети Лав се обратио Флавијану,
архиепископу Константинопољском: "нека нас брат - предлаже
папа у писму Флавијану - најподробније извести о томе како се
код вас појавила новина која је противна древној вери". Флавијан
није одуговлачио са одговором. Он је папи об-јаснио суштину
51
Валентин је учио да је тело Христово саздао Творац из етеричне
материје наба. Аполинарије је учио да Господ Исус Христос није био
потпун, целовит човек, јер није поседовао разумну душу, која је у Њему
била замењена Божанством.
Евтиховог лажног учења, обавестио га је о Евтиховим сплеткама
након његове осуде на Константи-нопољском сабору, и замолио је
папу да укрепи веру "најолагочестивијег императора". Ускоро је
Флавијан послао папи и другу посланицу, са подробнијим
излагањем Евти-ховог јеретичког учења.
Одговор на ову посланицу је, у историји Цркве по-зната
"Окружна или саборна посланица најсветијег Лава, јрхиепископа
града Рима, написана Флавијану, архиепи-скопу
Константинопољском (против Евтихове јереси)".
"Возљубљеном брату Флавијану, Лав епископ.
Прочитавши посланицу твоје љубави, чије нас је каш-њење тако
изненадило, и размотривши поредак рада епи-скопа, коначно смо
сазнали како је код вас дошло до саблазни и како је она устала
против чистоте вере, и оно што је пре изгледало тајно, сада је за
нас постало јавно. Тако се показало да је Евтих, који је био
удостојен звања архимандрита и презвитерског чина, веома
неразуман и толико велик незналица да се на њега могу
применити речи пророка: неће да се уразуми да би чинио добро,
на постељи својој смишља безакоње (Пс. 36,3-4). А има ли већег
безакоња него бестидно мудровати о вери и не следити мудрије и
искусније? У такво безумље падају они који, када у нечем
нејасном наиђу на потешкоћу, да би спознали истину не
прибегавају пророчким изрекама, апо-столским писмима и
еванђелском ауторитету, него (при-бегавају) себи самима (своме
61
 уму), и на тај начин, пошто не желе да буду ученици истине,
постају учитељи заблуда. Јер какве успехе у познавању свештених
књига Старог и Новог Завета може да постигне онај ко није
схватио прве речи самог символа. Оно што по целој васељени
испове-дају уста свих препорођених (новокрштених), то још
срцем не схвата тај старац. Стога, пошто не зна оно што се о
оваплоћењу Бога Логоса мора знати, и пошто не жели да се
потруди на широком попришту Светог Писма како би се удостојио
светлости познања, он је морао, у најмању руку, пажљиво да
саслуша оно свеопште и једногласно исповедање, које исповедају
сви верујући: 'Верујем у једног Бога Оца Сведржитеља и у Исуса
Христа, Јединород-ног Сина Његовог, Господа нашег, Који се
родио од Духа Светога и Марије Дјеве'.
Ове три изреке обарају лукавства готово свих јере-тика. Јер
када верујемо да Бог јесте и Сведржитељ и веч-ни Отац, онда се
тиме већ доказује да је Син савечан Ње-му и да се ни у чему не
разликује од Оца, пошто је Онај ко је рођен од Бога - Бог, и од
Сведржитеља - Сведржи-тељ, и од Вечног - Савечан, а није
каснији по времену, нити нижи по бићу. Он је од вечног Оца вечни
Једино-родни (Син), Који се родио од Духа Светог и Марије Дјеве.
То рођење у времену никако није умањило оно бо-жанско и вечно
рођење, и ништа му није додало, него је потпуно предано спасењу
заблуделог човека, да би и смрт победило и својом силом
уништило ђавола, који има моћ смрти (Јевр. 2,14). Јер ми не
бисмо могли да победимо узрочника греха и смрти да нашу
природу није примио и усвојио Онај, Кога ни грех није могао да
зароби, ни смрт да задржи у својој власти. Он је зачет од Духа
Светог у утроби Мајке Дјеве, Која као што је зачела остајући
Дјева, тако је и родила, сачувавши девственост.
Но, ако (Евтих) тачно схватање није могао да поцрпе из тог
најчистијег извора хришћанске вере (тј. из симво-ла), пошто је
сопственим слепилом затамнио за себе тај бљесак очигледне
истине, могао би да се обрати еванђел-ском учењу, где Матеј вели:
Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина (Мт. 1,1);
могао би такође по-уку да потражи у апостолској проповеди,
читајући посла-ницу Римљанима: Павле, Слуга Исуса Христа,
позвани апостол, изабран за еванђеље Божје, које Б О Г напред
обе-ћа преко пророка својих у Светим Писмима, о Сину Сво-јему,
Који је по телу рођен од семена Давидова (Рим. 1,1-3); са
благочестивом љубопитљивошћу могао би да при-ступи
пророчким књигама, где би нашао завет Божији, дат Аврааму: и
благословиће се у семену твоме сви народи
Пост. 22,17). А да не би био у недоумици о својствима тога
семена, нека прати апостола, који је рекао: Аврааму и^к и семену
његову речена бише обећања; не каже: семе---та (потомцима),
као за многе, него као за једно: и се-мену твоме, које је Христос
(Гал. 3,16). Нека такође уну-тарњим слухом својим ослушне
пророштво Исаијино, који :<аже: ето Девојка ће зачепш и родиће
Сина, и наденуће м\ име Емануил, што ће рећи: С нама Б О Г (Ис.
7,14; Мт. 1.23); могао би такође да са вером прочита ове речи ИСЈОГ
лророка: Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којему е власт
на рамену, и име ће му бити - Дивни, Анђео (Ве-;ник) Великог
Савета, Б О Г силни, Отаи вечности, Кнез мира (Ис. 9,2). Тада не
би говорио бесмислице, да је Логос лостао тело тако што је
Христос, Који је рођен из Деви-чанске утробе, имао лик (образ)
човека, али да није имао стварно тело (какво је било и тело
Његове) Мајке. Можда он сматра да Господ Исус Христос није
имао нашу при-роду због тога што је анђео који је послан
благословеној Марији говорио: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила
Виш-чзега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето,
и назваће се Син Божији (Лк. 1,35), тј. пошто је Дјевино зачеће
25
било божанско, онда и тело Онога Који ;е зачет није било од
природе Оне Која је зачела? Но, то рођење које представља
изузетно чудо и чудесан изузетак, не треба да буде схваћено тако
да је необичношћу рођења било уништено својство рода".
"Плодотворност Дјеве била је дар од Духа Светог, и
истинито Тело било је позајмљено од Њеног тела. Када Ј С
Премудрост на тај начин саздала Себи дом, Л О Г О С по-стаде
тело и настани се међу нама (Јн. 1,14), тј. (настани се) у оном
телу које је позајмио од човека, и које је одуховио духом разумног
живота".
"Тако је уз очување својстава и једне и друге при-роде, и уз
њихово сједињење у једно лице, узвишеност при-мила унижење,
моћ је примила немоћ, вечност је примила смртност. Ради откупа
дуга наше природе, бестрасна се природа сјединила са страсном,
како би један исти По-средник између Бога и људи, човек Исус
Христос (1. Тим. 2,5) могао да умре по једној природи а да не
умре по дру-гој, како је то захтевао намин нашег излечења. Стога
се истинити Бог родио у истинској и савршеној природи ис-
тинског човека: свецео у Своме и свецео у нашем. Нашим
називамо оно што је Творац у нас положио у почетку и што је
пожелео да нам врати".
"Јер у Спаситељу нема ни трага од онога што је у човека
унео кушач, и што је преварени човек допустио".
"И мада је постао заједничар људских немоћи, то не значи
да је постао и заједничар наших грехова. Он је узео обличје
слуге, али без нечистоте греха, величајући људско и не умањујући
Божанско, јер то унижење, по коме је не-видљиви постао видљив
и по коме је Творац и Владика свакога створења усхтео да
постане један од људи, пред-стављало је снисхоћење Његовог
милосрђа, а не недоста-так моћи (силе). Због тога је Онај, Који је
пребивајући у обличју Божијем створио човека, и Сам постао
човек при-мивши обличје слуге. Јер, свака природа чува оно што
јој је својствено без икаквог губитка. И пошто лик (образ) Божији
не поништава лик слуге, тако и лик слуге не ума-њује лик
Божији. А будући да се ђаво хвалио тиме како се човек, преварен
његовим лукавством, лишио божанских дарова и непролазних
добара, и како се потчинио строгој казни смрти, док је пак он
(ђаво), у своме бедном поло-жају нашао некакву утеху у томе што
је добио саучесника у својој издаји, тако да је и Бог, према
правилном суду Своме, изгледа променио Своје првобитно
одређење чове-ка, кога је створио за такву част, у домостроју
тајанстве-ног савета појавила се потреба да неизмењиви Бог, Чија
се воља не може лишити њој својствене благости, посред-ством
најскривеније тајне, оствари прво обећање Своје љубави, те тако
човек, који је захваљујући ђаволској
локварености пао у грех, није погинуо противно божанској
намери. Дакле, Син Божији, сишавши с небеског престола,
лолази у овај земаљски свет и, не одвајајући се од славе Очеве,
рађа се на нови начин, новим рођењем. На нов начин - јер
Невидљиви у сопственој природи постаје вид-- Ђ И В у нашој,
Непојмљиви благоволи да постане појмљив, Предвечни почиње
да постоји у времену, Господар васе-љене узима лик слуге
сакривши неизмерност Своје узви-лјености, бестрасни Бог није
се гнушао тога да постане човек, који може да страда, и Бесмртни
се потчињава за-кону смрти. Он је рођен новим рођењем јер
непорочна левственост није познала похоту, а дала је материју за
тело. Тако је Господ од Мајке примио природу, али није лримио
грех".
"А из тога што је ово рођење чудесно, не следи да ;е
природа Господа нашег Исуса Христа, Који је рођен из Дјевине
утробе, различита (од наше). Јер Онај Који је истински Бог, јесте
61
уједно и истински човек. И, ако су се људска униженост и
Божанска узвишењност сјединили, у томе јединству нема никакве
измене. Јер као што се Бог не мења кроз милосрђе, тако се човек
не уништава кроз прослављење. Свака од две природе у
сједињењу са дру-гом делује онако како је њој својствено: Логос
чини оно лгго је својствено Логосу, а тело извршава оно што је
свој-ствено телу.Једно од њих сија чудесима, а друго подлеже
страдању. И као што Логос не отпада од једнакости у слави са
Оцем, тако и тело не губи природу нашег рода. Јер један исти јесте
и истински Син Божији и истински Син Човечији: јесте Бог, јер у
почетку беше Логос, и Ло-:ос беше у Бога, и Л О Г О С беше Б О Г
(Јн. 1,1); јесте човек, _'«ер Л О Г О С постаде тело и настани се
међу нама (Јн. 1,14); Бог, пошто све кроз Њега постаде, и без
Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1,3); човек, пошто се
роди уд жене и би под законом (Гал. 4,4). Рођење тела јесте
локазивање људске природе; а што Дјева рађа, то је зна

26 61
 него да би чистота наше вере била слободна од сваког мрака? Он
мење божанске силе. Младенаштво Отрока посведочено је бедним
је беседио са Својим уче-ницима, сусретао се и јео са њима, а
пеленама; узвишеност Свевишњег објављена је анђелским
онима који су били узнемиравани сумњом допуштао је да га
појањем. Онај Кога је нечастиви Ирод хтео да убије, налик је
дотакну и утеше :е на нарочит начин; улазио је код Својих
Новорођеном људском (сину); но Онај, Коме понизно и са радошћу
ученика онда :<ада су врата била затворена, давао им је Духа
долазе на поклоњење му-драци, јесте и Господ васељене. Када је
Светог да-чом Својим и, дарујући им светлост познања, откривао
Он дошао да прими крштење од Претече Свога Јована, тада је, да
им тајне Свештених Писама; показивао је, опет, рану на боку
не би остало тајна да је под покровом тела скривено Божан-ство, с
неба загрмео глас Оца: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој
вољи (Мт. 3,17). Даље, Њега, као човека, искушава ђавоље
лукавство, и Њему, као Богу, служе анђелски чинови. Да је гладан,
да је жедан, да се напреже и да спава, својствено је, очигледно,
човеку, али да пет хиљада људи насити са пет хлебова. да жени
Самарјанки да воду живу, од које више не ожедни онај који од ње
пије, да непоквашених ногу ходи по површини мора, и да ути-
шавањем буре кроти морске таласе - то је, без сумње дело
Божанско. Као што нису дела једне исте природе - и пла-кање из
саосећајности за умрлим пријатељем, и васкрса-вање овога силом
једне речи након уклањања камена са гроба у коме је он претходно
четири дана пребивао; или висити на дрвету, и истовремено
мењати дан у ноћ и поко-лебати све (природне) стихије; или бити
прибијен (на крст) и истовремено отворити рајске двери
разбојниковој вери; тако није једној истој природи својствено да
говори: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30) и - Отаи Мој већи је од
Мене (Јн. 14,28). Јер иако је у Господу Исусу једно лице Бога и
човека, ипак, једно је то одакле и једном и другом долази
заједничко унижење, а друго је то одакле потиче њихово
заједничко прослављење".
"Од нас је људска природа по којој је Он нижи од Оца, а од
Оца је Божанска природа по којој је Он раван Оцу. Услед тога
јединства лица, које треба схватати у односу према једној и другој
природи, за Сина човечијег сматрамо да је сишао с небеса онда
када је Син Божији тримио тело од Дјеве од Које се родио; и
обратно, за Сина оожијег се каже да је Он распет и погребен, што
није -ретрпео Божанском природом, по којој је Јединородни
г^вечан и јеносуштан Оцу, него немоћном људском при-годом.
Одатле сви ми у Символу (вере) исповедамо да је ."единородни
Син Божији распет и погребен према речима ^лостола: јер да су је
познали (Премудрост Божију у тај--и скривену), не би Господа
славе разапели (1. Кор. 2,8). А кад је Сам Господ наш и Спаситељ,
поучавајући путем титања Своје ученике вери, упитао: шта о
Мени Говоре т\ди, ко је Син Човечији? и када је на њихов одговор,
да .=уди о томе имају различита мишљења, упитао: а ви, шта
--:.\ите, ко сам Ја? тада је блажени Петар, по надахнућу :више и на
корист свим народима, исповедио: Ти си Хри-:мос, Син Бога
Живога (Мт. 16,13-16). И достојно је на-јзан блаженим од Господа,
и од тога прволика Камена гтекао је тврдоћу и силу и име своје, он
који је по откри-зењу Очевом исповедио једног истог и као Сина
Божијег >'. као Христа; зато што једно од тих (именовања) узето :
двојено од другог, није служило на спасење, него напро-тив, било
би једнако опасно исповедити Господа Исуса Христа само као
Бога, а не уједно и као човека, или сма-трати га просто за човека, а
не уједно и за Бога!"
"По васкрсењу Господњем - које је, коначно, васкрсе-ње
истинског тела, јер није васкрсао неко други, него Онај Који је био
распет и умро - шта се све догађало током Његовог
четрдесетодневног пребивања (на земљи), и то ни због чега другог,

68 27
Своме, и рупе од клинова, и све знаке недавног страдања,
говорећи: видите руке Моје и ноге Моје, да сам Ја главом;
опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што
видите да Ја имам (Лк. 24,39). И све ово зато да би показао да у
Њему особине Божанске и људске природе пребивају
нераздељиво, и да бисмо ми на тај начин знали да (у Њему) Логос
није исто што и тело, и да бисмо испо-ведали Једног Сина
Божијег, и као Логос и као тело (заједно). Евтиху је ова тајна вере
потпуно страна, јер он у Јединородном Сину Божијем не признаје
нашу природу ни у унижењу смрти, ни у слави васкрсења".
"Није се (Евтих) ужаснуо ни суда блаженог апостола и
еванђелисте Јована, који је рекао: сваки дух који не при-знаје да је
Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух антихриста
(1. Јн. 4,3). А шта значи раздељи-вати Исуса, ако не одвајати од
Њега људску природу и бестидним измишљотинама укидати тајну
вере, којом смо једином спасени? Будући слеп у односу на
природу Тела Христова, он ће нужно исто тако слепо да
безумствује и када је реч о Његовом страдању. Јер ако крст
Господњи не сматра за привид, и ако не сумња у то да је страдање,
предузето ради спасења света, било истинско, онда мора да
прихвати и тело Онога у Чију смрт верује. Нека не го-вори да Онај
човек, за Кога и сам признаје да је страдао, није имао наше тело,
јер порицање истинског тела јесте и порицање страдања тела.
Дакле, ако прима хришћанску веру и не одвраћа свој слух од
еванђелске проповеди, онда нека просуди каква је природа висила
на крсном дрвету пробијена клиновима; нека размисли одакле су
потекли крв и вода - да би окупали Цркву Божију и да бисмо пили
из чаше - у тренутку када је војник копљем отворио бок Распетог".
"Нека послуша и блаженог Петра који проповеда да
освећење Духом Светим бива кроз кропљење крвљу Хри-стовом
(1. Петр. 1,2). Нека не мимоиђе ни ове речи истог шостола:
знајући да се пропадљивим сребром или златом -г искуписте из
свога сујетног живљења, од отаиа вам 1реданога, него часном
крвљу Христа, као Јагњета непо-рочног и безазленог (1. Петр.
1,18-19). Нека се не противи ни сведочанству блаженог апостола
Јована, који вели: и ■:рв Исуса Христа, Сина Божијег, очишћава
нас од :вакога Греха (1. Јн. 1,7), а на другом месту: ово је победа
која победи свет - вера наша. Ко је тај који побеђује свет ;о онај
који верује да Исус јесте Син Божији? Он је Тај :ито дође водом
и крвљу, Исус Христос; не само водом, -гго водом и крвљу; и Дух
је Онај Који сведочи (о Ње-иу)... троје је што сведочи на земљи:
дух, вода и крв; и :-во троје су једно (1. Јн. 5,4-6,8), тј. дух
освећења, крв ;;скупљења и вода крштења. Ова три представљају
једно а пребивају нераздељиво; ни једно од њих не одваја се од
:вога јединства, као што и Католичанска Црква живи и лреуспева
управо том вером, да се у Христу не исповеда ни људска природа
без истинског Божанства, ни Божанска лрирода без истинског
човештва".
"Евтих је, одговарајући на тачке ваше оптужбе, ?екао:
'Исповедам, да је Господ наш пре сједињења био ;п две природе, а
после сједињења исповедам једну при-году'. Изненађен сам што
ово тако неразумно и нечасно ;?споведање његово није било
порекнуто никаквим приго-зором од стране оних који су (му)
судили, и што су ове исувише безумне и хулне речи прошле
неопажено, као да није речено ништа срамно! Пошто је толико
нечастиво говорити да је Јединородни Син Божији био из две при-
роде до оваплоћења, колико је тек ружно тврдити да је у Њему
једна природа након што је Логос постао тело. Да не би Евтих
своје мишљење сматрао тачним или прихват-љивим на основу
тога што оно није било оповргнуто ни едном вашом речју,
уверевам брижљивост љубави твоје. највољенији брате, да треба
очистити неукост човека од :е мрље у његовој свести, ако по
дејству милосрђа Божи
јег његова ствар не добије добар обрт, јер он је добро почео да
одступа од свога убеђења (што се види из тока саборских дела).
када је на ваш захтев обећао да ће при-знати оно што пре није
28
признавао, и да ће се умирити у оној вери којој је пре био тућ.
Но. када није хтео да изјави сагласност да предаје анатеми (свој)
нечастиви догмат, онда је ваше братство из тога закључило да он
остаје у свом злом учењу и да заслужује да буде осуђен.
Уосталом, ако се он искрено и нелицемерно каје и схвата, макар и
касно, да се епископска власт праведно подигла против њега, и
ако, ради потпуног оправдања, осуди све своје зле мисли и
усмено и својеручним потписом, онда милосрђе према ономе који
се исправио, колико год да је велико, неће бити за осуду. Јер
Господ наш, истински и добри Па-стир, Који је положио душу
Своју за овце Своје, и Који је дошао да спасе душе људске а не да
их погуби, хоће да и ми подражавамо Његово човекољубље, тј. да
оне који греше обуздава правда, а оне који се обрате да не
одбацује милосрђе".
"Истинска вера се потпуно успешно штити само онда када
лажно мнење осуђују сами његови следбеници. На-дамо се
садејству помоћи Божије, да ће се заблудели, када осуди
неисправност свога начина мишљења, спасити".
"Бог да те сачува у здрављу, највољенији брате!"
Посланица се завршавала папином изјавом: "ради тачног и
непристрасног испитивања целе ствари послали смо (на
предстојећи сабор) своје представнике, браћу нашу епископа
Јулијана и презвитера Рената, и још сина мог, ђакона Иларија.
Њима смо додали и нашег бележника Дулкитија, чију смо веру
много пута проверили".
Из ове папине изјаве види се да су Евтихови посред-ници
који су пред императорску власт изашли са захтевом за сазивање
новог сабора имали у томе успеха. Заиста, користећи се
покровитељством непријатеља архиепископа Флавијана,
свемогућег министра Хрисафија, који је управљао вољом слабог
и бескарактерног императора Теодо-сија, Евтиху је пошло за
руком да четири месеца после његове осуде император објави
сазивање новог свецркве-ног сабора ради испитивања
неуједначених догматских по-гледа на Личност Богочовека и
начин сједињења две ири-роде у Њему, и ради преиспитивања
одлука Константино-пољског сабора по Евтиховом случају.
Претпостављало се да ће наново сазвани сабор бити васељенског
карактера, као и сабор из 431. године - на њега су позвани
представ-ници - јерарси - свих важнијих цркава тога времена. Но,
:уд Промисла Божијег није био такав: у историји овај са-5ор није
понео назив васељенски, него је због своје делат-ности, усмерене
не ка победи православља, него јеретич-ког мудровања, назван
"разбојнички"52. Већ и сама окол-ност да је сабор сазван по жељи
Евтиха и његових приста-лица, није наговештавала ништа добро
за православље и његове заштитнике. Зато се угледни поборници
истине православља, какви су на пример били Флавијан,
архиепи-скоп Константинопољски и папа Лав, нису са
одобравањем односили према сазивању новог сабора,
претпостављајући какве ће немире и нереде он донети Цркви.
Основ за ова-ква страховања представљале су одлуке највиших
светских власти које су претходиле отварању сабора. Тако је ука-
зом императора удаљен са сабора оштроумни непријатељ
монофизитства, блажени Теодорит, који је имао горке
неспоразуме и препирке са светим Кирилом. Он је удаљен, у
крајњој линији, не као противник светог Кирила, него као могући
силан противник Евтиху53. Насупрот томе, на
52
Овако је сабор први назвао његов савременик папа Лав Велики,
који је представљао истински бедем православља у то мучно и тешко
време за Источну Цркву. Папа Лав Велики се упокојио 10. ковембра 461.
године. а успомену на њега Православна Црква ;авршава 18. фебруара.
55 71
У Највишој посланици, адресованој на Диоскора, архиепи-::<опа
Александријског, читамо: "Теодориту Кирском наређујемода Н Ј сабор не
долази пре но што угодно буде целом сабору да и он на
сабор је нарочитим указом са правом гласа био позван
архимандрит Варсума из Сирије, иако су по канонима чланови
сабора могли да буду само епископи. Овај изу-зетак када је у
питању Варсума учињен је стога што он, како каже указ, "води
борбу против неких источних епи-скопа, заражених Несторијевом
безбожношћу", тачније, против православних епископа које су
монофизити нази-вали несторијанцима зато што су насупрот
Евтиху учили о двема природама у Христу после оваплоћења.
Указом императора председавање сабором поверено је Диоскору,
архиепископу Александријском, који се приближио Евти-ховим
присталицама и који је био близак Хрисафију 54. Елпидију, члану
императорског савета, и Евлогију, три-буну и судском чиновнику,
император је у нарочитом упут-ству заповедио да прате "шта ће да
уради свети сабор у Ефесу и да не допусте ни у ком случају
никакав неред.
Ако видите да неко почиње да ремети мир или да изазива неред
њему присуствује. Ако се на сабору појави било каква несугласица у вези
са њим, онда заповедамо сабору да се састане без њега и реши онако како
је заповеђено". Ово удаљење Теодорита са сабора било је, као што се
види, условно, али, када се у обзир узме чињеница да су на сабору
превладавале Евтихове присталице, оно је било коначно.
54 Историја ништа не зна о Диоскоровом образовању: познато је
само његово деловање, као човека који је био прожет неприја-тељством
према истини, ревношћу за заблуду и мржњом према светом Кирилу, због
његовог труда на успостављању и заштити уније. По својим догматским
погаедима Диоскор је био чист монофизит. Још и пре
Константинопољског сабора он је био у контакту са монофи-зитима из
свих крајева, који су, на челу са Евтихом, деловали под његовим
руховођењем. Када се после Константинопољског сабора поставило
Евтихово питање, Диоскор је наравно стао на његову страну. На то га је
подстицала и борба за јерархијско првенство. Епископи
Константинопоља, услед њихове близине императору, стекли су првенство
части међу епископима Истока и искључив утицај на црквене послове.
Александријска црква, као старија и уз то апостолског порекла, могла је да
сматра да има више права на то првенство. Евтихова ствар пружала је
Диоскору одличну мог да буде судија Константинопољском патријарху и,
сходно том< првенствао над њим.
(на сабору) вређајући свету веру, таквога ставите под стражу...
Они који су раније судили архимандриту Евтиху морају да буду
присутни и да ћуте на сабору, не имајући звање судија, него да
чекају опште мишљење свих других отаца, јер се сада суди ономе
што су они сами раније учинили". То значи да је архиепископу
Флавијану и његовим присталицама било одузето чак и право да
го-воре у своју заштиту, да не би били ухапшени због супрот-
стављања императоровој вољи. Упутство се завршавало
указивањем на то да је Елпидију и Евлогију стављена на
располагање војна сила, а преко њих, она је стављена у службу
монофизитима који су на сабору имали већину.
Ове предсаборске одлуке императора биле су закљу-чене
његовом посланицом самом сабору. Посланица је овако
објашњавала разлоге за сазивање сабора и укази-вала на општи
циљ његове делатности: "будући да је богољубазни епископ
Флавијан хтео да покрене питање о светој вери против
најуваженијег архимандрита Евтиха и да је, сазвавши скупштину,
почео нешто да предузима, ми смо, обраћајући се неколико пута
том најбогољубазнијем епископу, желели да станемо на пут
насталом нереду, јер смо довољно утемељени у православној вери
каква нам је предата од светих отаца који су били у Никеји и каква
је потврђена на сабору одржаном у Ефесу. Но, иако смо много
пута убеђивали најблагочестивијег епископа да се окане таквог
ислеђивања, како оно не би постало разлог за неред по свој
васељени, он се ипак није примирио. Про-судивши да није
безопасно без вашег светог сабора и без предстојника светих
цркава спроводити такво ислеђивање о вери, сматрали смо за
неопходно да саберемо ваше све-тости да бисте истргли читав
ђавољи корен из светих цркава и избацили оне који ревнују за
богохулство без-божног Несторија, или оне који су му наклоњени,
29
и да би-сте неприкосновеност православне вере учинили заиста
непоколебивом, јер сва наша нада и снага наше империје зависе
од православне вере у Бога и од ваших светих молитава".
Сабор је, у тако непогодним условима за заштитнике
православне истине, отворен 8. августа 449. године у Ефе-су.
Његова заседања одвијала су се у храму Пресвете Дје-ве Марије,
као и заседања Трећег Васељенског сабора. Број учесника сабора
био је измећу 122 и 130. Кад је реч о току саборских дела пре
него што се на њему појавио Евтих, не може да измакне пажњи
да на сабору није било дозвољено читање посланице Лава
Великог, јер она очи-гледно није ишла у прилог Евтиху и
Диоскору, пошто је била усмерена против њиховог јеретичког
учења.
Када је на Елпидијев предлог Евтих био позван на сабор,
предложено му је да пред сабором изложи "оправ-дања која би му
била корисна". Своје објашњење Евтих је почео речима које су
показивале да је у оцима сабора он видео своје истомишљенике:
"ја сам себе предао - ре-као је Евтих - Оцу и Сину и Светоме
Духу, и вас имам за сведоке своје вере, за коју сам се заједно са
вама подви-завао". Затим је оцима предао два писана дела која су
садржавала његово исповедање вере. Ту се Евтих, пре свега,
жалио на "клевете" које су против њега изречене на
Константинопољском сабору због тога што "није при-стао да
мудрује против оне вере коју су изложили свети оци у Никеји".
Даље, не исказујући директно своје учење о сједињењу две
природе у Христу, Евтих у целини наводи Никејски символ и
додаје да се он тврдо држи одлука Никејског и Ефеског сабора и
да проклиње јеретике, по-чев од Симона мага. За таквим
исповедањем следило је неколико Евтихових жалби против
архиепископа Флави-јана и Константинопољског сабора - да
тобоже Евсевије Дорилејски, оптужујући га на сабору за јерес,
није на њу указао директно и одрећено; да га је сабор, који је био
упознат са његовим заветом да не напушта манастир, ипак
упорно позивао да долази на судске расправе хотећи да га осуди
као човека непослушног Цркви, јер се не одазива саборским
позивима; да му на самом сабору, када се он насупрот
очекивањима тамо појавио, нису пружили могућ-ност да говори у
своју одбрану, него је "одмах - клеветао [е Евтих - прочитана
осуда против мене која је била раније састављена"; да су тобоже
и сами акти Константинопољ-ског сабора касније били
преправљени на његову штету. Дакле, сада молим - закључује
Евтих своју исповест, или тачније своје клеветничке оптужбе на
рачун Константи-нопољског сабора и његовог председавајућег -
да се про-суди о клевети и неправди која ми је почињена и о
неспо-којству које се услед тога појавило у свим црквама и о
многим саблазнима које су из тога проистекле, те да се
виновници свега тога подвргну црквеним казнама, и да се
истргне сваки корен хуљења и безбожја".
Архиепископ Флавијан, окривљен од стране Евтиха,
захтевао је најпре да се на сабор позове Евсевије Дори-лејски
како би изложио тачке оптужбе против Евтиха. Али Елпидије,
чиновник императоров, то није дозволио, позивајући се на
императорску наредбу да Евтихове судије (са
Константинопољског сабора) треба да стану мећу оптужене и да
немају право гласа. Уместо испуњења Фла-вијановог захтева он је
наредио да буду прочитани и под-вргнути претресу акти
Константинопољског сабора из 448. године.
Приликом читања тих аката сасвим јасно се показала
јеретичност (монофизитство) председавајућег на сабору,
Диоскора, и већине присутних епископа. Када се у читању дошло
до питања које је Евсевије на Константинопољском еабору
поставио Евтиху: "исповедаш ли ти две природе после
оваплоћења?" многи од учесника овог саборовања повикали су:
"Ухватите и спалите Евсевија (Дорилејског), нека жив гори, нека
буде предвојен; као што је раздељи-зао Христа, тако нека и сам
буде раздељен". Видећи за
71
себе повољан преокрет ствари, Диоскор се епископима обратио
питањем: "је ли за вас подношљив тај израз - две природе после
оваплоћења?" "Анатема ономе ко тако го-вори!" - одговорио је
сабор. Тако је на овом безаконом зборовању монофизитска јерес
била проглашена за исти-ну, а православље погажено. Осим тога,
Евтих је, као главни поборник монофизитске јереси, био
проглашен за православног и враћен у достојанство архимандрита
и чин презвитера.
Сада је дошао ред на суђење Флавијану, архиепископу
Константинопољском. Према унапред припремљеном пла-ну,
некако баш у то време је из Евтиховог манастира на сабор стигла
група монаха са писменом молбом која је садржала
најнеправедније оптужбе на рачун архиепископа. "Флавијан је -
стајало је у молби која је по Диоскоровом налогу прочитана на
сабору - обасипао клеветама и хула-ма нашег пастира Евтиха и
под изговором побожности подигао је неправедну оптужбу против
њега, а нама је на-редио да избегавамо свога пастира и да не
говоримо с њим, док је за манастирско имање, под изговором
помоћи сиротињи, наредио да се чува за њега самога, јер је тр-
говао њиме; свети олтар, који је Евтих поставио на шест месеци
пре но што је био оклеветан, стоји без Божанског
жртвоприношења... Ми смо и сами били везани његовом
неправедном осудом. Зато - закључује се у молби - молимо ваш
свети сабор да се сажали над нама, који смо претр-пелн тако
неправедну казну, да нам врати црквено опште-ње које нам је
неправедно одузето, и да њега који је то учинио (тј. Флавијана)
казни због тога што је неправедно судио". Од три стотине монаха
из Евтиховог манастира молбу је потписало само 35, тако да овде
ствар, без сумње, није сасвим чиста. Сабор је примио монахе у
црквено оп-штење, а њихова молба пружила је Диоскору добар
основ за даље сплетке против недужног Константинопољског
архиепископа. Диоскор је наложио да се прочитају одлуке
Трећег Васељенског сабора а затим је питао: "мислим да сви
прихватате Никејско исповедање вере за које је Ефе-ски сабор
утврдио и одредио да се само оно има држати? Ми знамо да су
оци тога сабора установили да ако неко буде говорио или
мудровао супротно томе, или уводио не-што ново, да тај има да се
подвргне осуди. Шта ви о томе мислите? Можемо ли ми да
истражујемо или уводимо нешто ново упркос томе? Ако је неко
истраживао преко онога што је речено, одрећено и одобрено, неће
ли бити праведно да он буде подвргнут осуди отаца? Нека се свако
изјасни да ли је таквог мишљења" 55. Сабор је већином гла-сова дао
потврдан одговор. Тада је Диоскор, подигавши се са свога места,
следећим речима изнео предлог о примени Ефеског правила на
Флавијана и Евсевија Дорилејског: "Флавијан, бивши епископ
цркве Константинопољске и Евсевије Дорилејски, како јасно види
овај свети и васе-љенски сабор, као они који готово све обрћу и
преустро-јавају, дали су повод за саблазан и пометњу у светим
црк-вама и свим православним народима. Јасно је да су они сами
себе подвргли казнама које су некада саборно одре-дили наши
свети оци; стога и ми, полазећи од одредаба отаца, осућујемо
поменуте Флавијана и Евсевија на лише-ње сваког свештеничког и
епископског достојанства". Диоскорово мишљење било је
једнодушно прихваћено од стране свих монофизита и потписано
од стране свих чла-нова сабора. Флавијан и Евсевије су били
лишени цркве-ног достојанства. Уз то, Флавијан је прогнан и у
прогон-ству је окончао свој живот. Евсевије Дорилејски је после
сабора претрпео толико невоља, да је Диоскора касније називао
својим убицом. Ђакон Иларије, папин изасланик, "једва је умакао"
са сабора, и само споредним путевима
успео је да се докопа Рима. Блажени Теодорит. који није
присуствовао сабору, био је лишен чина и заточен у мана-стир.
Ива, митрополит Едески, био је анатемисан.
Тако је монофизитска јерес однела победу над исти-ном
православља, али - како се то касније на правом Че-твртом
Васељенском сабору видело - победила је путем неправде и
30
насиља. Мрачни облаци јереси надвили су се над готово целим
Истоком. Ипак, Господ није закаснио да дође у помоћ Својој
Цркви, преко Свога достојног служи-теља светог Лава Великог.
Када је од ђакона Иларија и од архиепискпа Флавијана добио
извештај о делима "раз-бојничког" сабора, Лав Велики се
обратио императору Теодосију и његовој сестри Пулхерији
посланицом, у којој је, скрећући пажњу на незаконита дела тек
завршеног сабора, указивао на неопходност сазивања новог
Васељен-ског сабора "који би све почињене неправде превладао
или поништио тако да више не би било никакве сумње по питању
вере, нити подела у љубави". Свети Лав се такође двема
посланицама, које су упућене једна за другом, обра-тио клиру и
народу Константинопоља. "Ко мисли монофи-зитски - саветовао
је у својим посланицама ревносни борац за православље - тај
улази у заједницу са Аријем, чијој покварености много годи то
зло учење које пориче људску природу у Богу Логосу... Ко не
признаје људску природу, коју је Јединородни Син Божији
примио у утроби Кћери Давидове, тај одваја себе од сваке тајне
вере хришћанске и, не познајући Женика (Христа), не познаје ни
Невесту (Цркву), нити може да буде учесник у братској гозби
(спасењу). Тело Христово је покров Логоса, у њега се облачи
свако ко исповеда Логоса. А ко га се стиди и од-бацује га као да је
недостојно (тело Његово), тај не може да добије од Њега никакав
украс, чак ни када би такав пристунио царској слави и дрско се
придружио свештеној вечери. Уосталом, као зао сабеседник (он)
не може да се сакрије од строгости Цареве, него ће, како Је
посведочио
Сам Господ, бити ухваћен и везаних руку и ногу бачен у
најдубљу таму, где ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 22,13). Стога,
ко не исповеда људско тело у Христу, тај сам при-знаје да је
недостојан тајне оваплоћења и не може да има учешће у тој
55
Немогуће је да се не примети како Диоскор неправилно тумачи
правило Трећег Васељенског сабора о забрани измене символа, као
забрану било каквог богословствовања, да би га тако применио на
Флавијана.
тајни". "Не мислите, љубљени, - обраћао се свети папа речима
охрабрења источним црквама - да над светом Црквом сада нема
или да у будућности неће бити Божанског Промисла. Чистота
вере засија управо онда када се од ње одвоје примесе заблуда.
Провиђење увек својима показује неопходну помоћ". И
Свемогући, Глава Цркве, није оклевао да покаже оправдање такве
вере у Његову промислитељску делатност: император Теодосије,
заштитник монофизита, ускоро је скончао. Његово место |е у
августу 450. године, по избору војске и сената, заузео војсковођа
Маркијан, дубоко одан православљу 56. Он је ускоро потом
оженио Пулхерију57, сестру Теодосијеву, та-кође познату по својој
ревности за православље. Црквене ствари су добиле нови обрт, у
корист православних. Идеја Лава Великог о сазивању новог
васељенског сабора поче-ла је да се остварује. Сабор је био
сазван у Никеји58, а затим је, да би император лакше могао да
прати његов
56
Своју православност Маркијан је пре свега показао сазивањем
Четвртог Васељенског сабора. Он га је сазвао одмах по свом ступању
на престо, када је одлучио да се тело у изгнанству упокојеног
зрхиепископа Флавијана пренесе у Константинопољ и ту свечано
сахрани у храму Светих Апостола, где је била гробница цариградских
епископа. Затим је наредио да се из прогонства на своје катедре врате
:ви епископи који су протерани збогосуда на "разбојничком" сабору.
57
Оци Четвртог Васељенског сабора о Пулхерији сведоче да
:на "цео свој живот проводи у молитви" и да "беседи у псалмима".
58
Указ о томе био је издат 1. септембра 451. године и гласио је:
"Божанска дела треба претпоставити свим другим занимањима. А
:ошто постоје неке недоумице када је у питању наша православна
>ера, благоугодно нам је да се у Никеји састане свети сабор, како би
.е - општом сагласношћу свих, након тачног испитивања истине71
и уз
дсуство било каквих предрасуда, које су неки већ злоупотребљавали
• узнемиравали православну иобожност - јасније показала истинска
рад, премештен у Халкидон, који је од Константинопоља био
одвојен само Босфорским мореузом. Ту је сабор отво-рен 8.
октобра у величанственом и пространом храму Све-те мученице
Евтимије. Број отаца био је врло велик, изме-ђу 600 и 630, колико
није било ни на једном од дотадаш-њих сабора. Најугледнији
његови учесници били су: архи-епископ Константинопољски
Анатолије, архиепископ Ан-тиохијски Максим, архиепископ
Јерусалимски Јувеналије, епископ Кападокијски Таласије и папини
изасланици, епи-скопи Пасхазин и Лукентије и презвитер
Бонифатије. При-сутни су били и бројни војни и грађански
чиновници, који пак нису могли да узму учешћа у разматрању
чисто цркве-них ствари, као на пример у случају суда над
епископом.
Делатност Четвртог Васељенског сабора састојала се 1) У
С
УДУ наД "разбојничким" сабором из 449. године и главом тог
сабора, Диоскором Александријским, и 2) у изношењу истинског
вероучења о сједињењу две природе у Лицу Богочовека.
1) Већ на првом заседању сабора 8. октобра, на ин-систирање
папских изасланика, Диоскор Александријски је морао да напусти
своје место међу епископима, да седне у средину, као оптужени, и
био је лишен права да гласа. Тада је у својству тужиоца иступио
Евсевије Дорилејски, који је много претрпео на
"разбојничком"сабору. "Мене је увредио Диоскор - изјавио је
Евсевије - увредио је веру, убио је епископа Флавијана и
неправедно га, заједно са мном, осудио. Заповедите да се прими
моја молба". У тој молби Диоскор је оптужен углавном због тога
што је "са-бравши необуздану гомилу народа и задобивши моћ по-
моћу новца, понизио колико је год могао веру право-славних и
утврдио безбожност монаха Евтиха". "Пошто је његов (Диоскоров)
насртај на веру и на нас (тј. на самог
вера и како више не би могло бити никаквих сумњи и несугласица. Ако
нас не омету војни походи, лично ћемо присуствовати пошто-ваном
сабору".
Евсевија и на Флавијана) велик, то молим да Диоскору буде
наређено да се брани од онога за шта га кривимо". Почело је
преиспитивање дела Константинопољског са-бора из 448. године и
Ефеског "разбојничког" сабора. Читање аката овог последњег било
је прекинуто када је на ред дошао нама познат императорски указ
који Тео-дориту Кирском условно дозвољава присуство на сабору -
ако сам сабор то буде хтео. Приликом тог подсећања на Теодорита
Кирског постављен је захтев да се овај рев-носни заштитник
православља од монофизита позове на саборска заседања.
Теодоритова појава изазвала је праву буру међу оцима: једни од
њих, Диоскорове присталице, викали су да се Теодорит удаљи;
други, заштитници пра-вославља, захтевали су да удаљен буде
Диоскор. Повика између две стране изазвала је велику буку, коју су
успели да утишају тек чиновници и сенатори када су се виновни-
цима нереда обратили следећим речима: "Бога ради! Не ометајте
даље саслушање, дозволите да се прочита све по оеду". Кад су
дошли до императорског указа којим је Циоскор постављен за
председавајућег сабора, и када је Диоскор изгледа покушао да
пребаци део одговорности за незаконита дела сабора са себе на
епископе Јувеналија и Таласија, те на читав сабор и на императора,
епископи Антиохијске области су изјавили како "са осудом
епископа Флавијана и епископа Евсевија на сабору у Ефесу није
био сагласан нико од православних епископа. Било је учињено
насиље, уз ударце смо потписали папир на који је касније додата и
осуда поменутих епископа. Нама је претила осу-да, нама је
претило прогонство. Около су стајали војници са палицама и
31
мачевима, што је код нас изазивало страх: какав је то сабор где су
палице и мачеви? Војници су свр-гли Флавијана и Евсевија пре
него ми, а то што смо учи-нили - учинили смо из страха". Ову
заједничку изјаву о насиљу и престрашивању које је вршио
Диоскор, потвр-дили су Стефан епископ Ефески, Теодор, епископ
Клаудиопољски, Василије, епископ Селеукије Исавријске. уз
појашњавање неких детаља вапијућих због нарушавања
правичности. Према исказима многих, показало се такође да је
Диоскор "намерно спречио" читање посланице папе Лава, иако се
он "седам пута пред свима заклињао да ће наредити да се
прочита". Како је читање аката Ефеског сабора одмицало, и како
су на видело излазиле све нове и нове Диоскорове злоупотребе
које су у потпуности осве-тлиле злочинство његових поступака,
епископи који су учествовали у раду Ефеског сабора и који су у
већој или мањој мери сносили одговорност за његова безакона
дела, дубоко су се кајали због свога греха и много пута су пред
сабором узвикивали: "молимо за опроштај!". Само је Дио-скор са
неколицином египатских епископа упорно остајао у јереси, чак је
и отворено, пред целим сабором изнео сво-је јеретичке
монофизитске погледе.
Уверивши се у злоупотребе "разбојничког" сабора, оци
Четвртог Васељенског сабора су пресудили тако да већина
учесника "разбојничког" сабора, због њиховог ис-креног
покајања, није била лишена епископског чина. Пресуду су оци
дочекали одушевљеним поклицима. Дио-скоров случај, услед
његовог упорног остајања у јереси, разматран је засебно, на
заседању 13. октобра. На том заседању Евсевије Дорилејски је
изашао пред сабор са молбом да се Диоскор казни због
нарушавања праведно-сти у односу према њему (Евсевију), према
архиепископу Флавијану и "према побожности и свештеним
канонима", како би остатак свога живота "служио као пример за
уразумљење оних који би помислили да поступе као он".
Истовремено, против Диоскора је било поднето мноштво жалби
од стране клирика и једног световњака из Алексан-дријске цркве -
жалби које су њеног предстојатеља кри-виле због прогона рођака
и пријатеља светог Кирила и због присвајања црквене имовине.
Сабор је све те молбе примио и донео одлуку да позове Диоскора
како би он лично одговорио на оптужбе. Не обазирући се на три
по-злва, Диоскор је, правдајући се раличитим разлозима, од-
■Зијао да доће на сабор. Зато је пресуда донета у њсговом
одсуству. "Сабор је примио на знање - обратио се папин
нзасланик Пасхазије оцима сабора - да је епископ Дио-скор, три
пута позиван да одговори својим тужиоцима, осећајући се
кривим, презрео позив сабора да дође овамо. Нека свети оци сами
кажу шта је заслужио онај ко на тај начин презире вољу сабора!"
Сабор је одговорио: "Заслу-жио је осуду коју канони прописују за
непокорне". Дио-:кор Је био свргнут, а император је потврдио
саборску лресуду. Потом је Диоскор протеран у град Гангри39.
2) Оци сабора су разматрање питања о сједињењу две
лрироде у Исусу Христу започели када је сабору предло-жено да
буде састављено ново исповедање вере, које би >клонило лажно
учење монофизита и свима донело мир: треба истраживати,
расуђивати и трудити се - каже се у лредлогу - да се утврди
истинска вера, ради које се сабор лрвенствено и састао; жеља је
да учење о предметима зере буде правилно, и да сагласним
излагањем и учењем ;вих светих отаца (сабора) буде уклоњена
било каква сум-н>а; потрудите се да без страха, без улагивања и
сукоба ;:зложите веру у чистоти, тако да би и они који мудрују
другачије од осталих били познањем истине приведени ка
едномислију". У размени мишљења поводом тог предлога, :осле
83
неколико мучних несугласица, сабор је једнодушно лрихватио судеоником Свога престола, чак и ви-ше од тога - ставио га је са
решење да се прочитају нека дела сабора и ота-ла Цркве у којима десне стране Себи". На крају су пред сабором читани одломци из
је нарочито јасно била изложена истина лравославља. Пре свега, дела светог Кирила
прочитан је Никејски символ, л;то је окончано уз клицање О очовечењу" и међу њима следеће изреке светог оца: "Он (тј.
саборских отаца: "То је вера лравославних! Сви тако верујемо, у Христос) се јавио на земљи не остављајући оно што је био, него
тој смо вери крштени, ■ њој крштавамо. Сви тако верујемо!" На је примио нашу људску природу, савр-шену у свом смислу"; "оно
једнодушно при- што обитава, обично се схвата као једно у другом, тј. Божанска
54 природа у људској није претрпела мешање или сливање или
У Пафлагонији. Ту је умро 454. године. Случај јеретика Нзтнха
оци сабора нису разматралн. Познато је само то да је Евтих " окончању претварање у оно што пре није била. Јер оно за шта се каже да
сабора бло лослал у лрогонстно. пребива у другом, није постало то у чему обитава, напротив,
сматра се различитим у различитом".
хватање наишао је и Константинопољски символ из 381. године
Коначно, сабор је приступио састављању вероиспо-ведања
чији ауторитет у Цркви до тада још није био со-лидно утврђен.
како би објавио православно учење о Богочовеку. При том је
Саслушавши Константинопољски символ, сви епископи на сабору
"било много спорова, дискусија, показно је много зловоље и
су стали да узвикују: "То је вера свих! То је вера православних!"
неповерења; али ништа од тога није сме-тало сабору да се заврши
Одмах за читањем сабор-ских символа приступили су читању
онако како је прпжељкивано: да прогласи најчистије учење о
светоотачких дела у којима се налазило јасно и одређено учење о
Богочовеку. Спорови и раздо-ри били су као некаква ватра у којој
целовитости и пуноћи две природе у Исусу Христу, при чему се
су испитивана добра својства истине. После тога испитивања
ука-зивање на њихово јединство није било тако јасно изражено као
истина је морала да бљесне свим својим сјајем, да постане
указивање на њихово разликовање. Прво су прочитана дела светог
непорецива за сва времена. Краткотрајна расправа донела је крај
Кирила Александријског, која су раније чи-тана на
стогодиш-њем спору који је све до тада постојао у Цркви и пред-
Константинопољском сабору 448. године: Кири-лова посланица
упредила је спорења у будућности". Тек што је отворено пето
Несторију и чувена посланица светог оца написана по
заседање оцима је био прочитан орос (тј. одрећење) вере, који
успостављању уније ("Томос сједињења"). Читање ових дела
очигледно није био састављен у присуству целог сабора, нити на
светог Кирила било је прекидано пови-цима: "Тако верујемо! Као
његовим званичним заседањима. Читање тог одрећења вере
Кирило, тако верујемо!" Након тога, прочитана је окружна
изазвало је дуготрајне и ватрене пре-пирке међу оцима сабора;
посланица светог Лава Ве-ликог; читање ове последње било је
Јован, епископ Германикијски. први је подигао глас протеста,
праћено упадицама, јер су неки епископи који су раније били на
изјавивши, након читања, да "одређење вере није добро
Диоскоровој страни налазили да је православност посланице на
састављено и треба да буде исправљено". Тада је патријарх
неким местима сумњива. Зато је сабор био принуђен да разјаш-
Анатолије оцима сабора поставио питање: "одговара ли вама
њава прави смисао проблематичних места у посланици, кроз
одређење?" Већина епископа је узвикнула: "одређење одговара
њихово поређење са делима светог Кирила која су уживала углед
свима. То је вера отаца. Ко мудрује против тога, јеретик је. Ако
код оних који су изражавали сумњу. Сум-њичави се тиме ипак нису
неко мисли другачије, нека буде анатема. Напоље нестори-јанци!"
задовољили, него су тражили да оци који прихватају посланицу
Али римски и неки источни епископи нису били задовољни
Лава Великог анате-мишу оне који у несторијанском смислу
вероисповедањем, јер учење о пуноћи две при-роде у Исусу
раздељују две при-роде у Христу, и тек после тога они су
Христу није било изложено са ОПИПЛЛЈВОМ јасношћу, како су то
прихватили по-сланицу. Затим су уследили одломци из отачких
они желели. Видећи несугласице и желећи да их уништи,
дела у којима је, као и у посланици Лава Великог, нарочито било
Патријарх Анатолије је приметио да је "дан раније одређење вере
изражено учење о пуноћи две природе у Христу. Тако су читали из
одговарало свима". Епи-скопи који су одређење прихватали опет
дела Иларија Пуатерског (+366. године): "Ви-диш ли да се Христос
су повикалн: "одређење одговара свима. Другачије не верујемо.
исповеда као Бог и човек, тако да се смрт приписује човеку, а
Ана-тема ономе ко верује другачије. Нека вера не трпи под-вале.
васкрсење тела Богу. Природу Бога познај у сили васкрсења,
Нека се Света Дјева назива Богородицом; то нека се дода у
људски поредак схвати у смрти. Памти, међутим, да један Христос
символ". Захтевом да се у символ дода реч "Бо-городица"
јесте и једно и друго"; читали су из дела Григорија Богослова: "од
епископи су очигледно желели да укажу на не-раздвојно
Дјеве је произашао Бог, један из два супротстављена међу собом -
сједињење природа у Христу. Изасланици су пак изјавили: "ако се
тела и Духа, из којих је једно узведено у Божанско достојанство, а
не слажу са посланицом папе Лава, наложите да нам дају грамате
друго дало благодат обожења"; "истина, Он је послан, но као
за повратак и тиме се сабор завршава". Изасланици су очигледно
човек, јер је у њему била двострука природа; стога се умарао, и
нашли да састављено вероисповедање мало одговара посланици
гладнео, и жеднео, и подви-завао се, и плакао по закону људског
папе Лава која је одлучно и одређено изражавала идеју о две
тела". Међу одлом-цима из дела св. Амвросија Медиоланског, уз
савршене природе у Христу. Видећи да се препирке међу
остало било је прочитано и ово: "задржимо разликовање
епископима затежу и не назирући задовољавајући исход, у
Божанства и тела. И у једном и у другом говори Син Божији, јер у
расправу се укључују и императорски чиновници присутни на
Њему је и једна и друга природа. Иако говори један исти. то није
заседа-њима. Стајући на страну оних који су протествовали, пред-
увек на исти начин. Запази код Њега час славу Бога, час страдање
ложили су да вероисповедање размотре од сабора за то нарочито
човека. Као Бог, Он говори о Божан-ском, јер Он је Логос Божији;
опуномоћени епископи, по три и по шест из нај-важнијих
као човек, говори о људ-ском, јер говори у тој (људској) природи".
области, под председништвом Анатолија, у при-суству
Из дела св. Јо-вана Златоуста за читање је било одабрано следеће
изасланика, на за то посебно договореном месту. Но они епископи
место:
који су пр'ихватали вероисповедање тај предлог су бучно
'дакле, Он је принео основе наше природе Оцу - Отац је, како због
одбацили. Тада с\/ императорски чинов-ници прешли на
високог достојанства Онога Који приноси, тако и због чистоте
убеђивање епископа који нису желели преиспитивање. Оце сабора
Принесеног, примио дар (Њега) сопственим рукама, учиниога га

32 83
стали су да наговарају да из вероисповедања избаце израз "из две
природе" јер га је употребљавао осуђени јеретик Диоскор, и да
уместо њега унесу израз "две природе", због кога је пострадао
храбри Флавијан и кога су, због његове тачности, употребљавали
Ефески сабор и папа Лав. "Зар нисте - говорили су - сви ви
прихватили Лавову посланицу?", а после потврдног од-говора,
додали су: "дакле, оно што се у њој налази да се унесе у
вероисповедање". Али ни убеђивање од стране чи-новника није
могло да утиче на оце који су вероиспове-дање желели да оставе
непромењено. О томе је обаве-штен император Маркијан. Он се
сабору обратио са сле-дећим указом: да вероисповедање буде
преиспитано на начин како су то предложили чиновници или пак
преко главних митрополита на самом сабору. У случају да тај
предлог не буде прихваћен, биће објављсн завршетак са-бора. Али
и строга одлука императора остала је без ути-цаја на епископе који
нису прихватали преиспитивање; они су говорили: "или нека
вероисповедање буде на снази, или ми одлазимо". Тако се ствар
још више искомпликовала.
Но, оно што је изгледало тешко достижно људским сна-гама, то је,
по благодати Светога Духа, остварено на нај-једноставнији начин.
Императорски чиновници су опет поновили своје речи, "и на
сабору је завладала најпотпу-нија, жељена, најсвештенија
једнодушност". "Диоскор је - рекли су - говорио: из две природе
примам, али две при-роде не примам. А свети Лав говори да су у
Христу две природе сједињене несливено, неизмењиво и
нераздељиво у једном Јединородном Сину, Спаситељу нашем.
Дакле: кога следите, Лава или Диоскора?" "Као Лав верујемо! Они
који противрече су следбеници Евтиха! Лав је изло-жио
православно!" - једногласно су одговорили оци сабо-ра.
Искористивши ту једнодушност, чиновници су предло-жили да се
у вероисповедање унесе мишљење Лава Вели-ког, да су у Христу
две природе сједињене несливено, не-измењено и нераздељиво. Тај
предлог био је прихваћен без приговора. Истовремено је, на општи
захтев, изабрана комисија састављена од епископа - предстојатеља
најзна-чајнијих области, који су се за кратко време удаљили са
сабора како би начинили измене у вероисповедању. По по-вратку
чланова комисије, био је, уз једнодушно одушев-љено клицање,
прочитан орос вере Халкидонског сабора.
Овај у историји хришћанства чувен документ састоји се из
опширног увода и кратког исповедања вере. У уводу је указано на
она догматска дела хришћанске Цркве, која мора да признаје сваки
верујући који жели да заиста, а не само по имену, буде
православан. Ту је истакнут био Ни-кејски символ, затим
Константинопољски символ Другог Васељенског сабора, при чему
се о овом последњем гово-ри са нарочитом похвалом и
уважавањем. Тако "Констан-тинопољски символ коначно, после
буре спорова и несу-гласица о њему, благодарећи Халкидонском
сабору, улази у тихо пристаниште". Оросом вере потврћене су
одредбе Трећег Васељенског сабора, о коме су још увек воћени
спорови да ли је, или није васељенски. У наставку, изложење вере
издваја следећа светоотачка дела која имају велик значај за
решавање питања о личности Богочовека: посланицу светог
Кирила Александријског Несторију, чи-тану на
Константинопољском сабору 448. године и његов "Томос
сједињења", написан по успостављању уније. На тај начин, свети
оци који су били за унију "нису без раз-лога пострадали од
разбојничког сабора - њихова крв вапила је ка небу, а Дух Свети је
устима отаца благосло-вио њихово дело и наградио њихове
напоре". После дела светог Кирила, изложење вере се
33
најпохвалније изражава о окружној посланици светог Лава
Великог.
За тим уводом иде следеће изложење вере Четвртог
Васељенског сабора у Халкидону:
"Следујући светим оцима, сви сагласно учимо испове-дати
једног истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, са-вршеног у
Божанској и савршеног у људској природи, ис-тинског Бога и
истинског човека, из разумне душе и тела, једносуштног Оцу по
Божанској и Њега истог једносушт-ног нама по људској природи,
у свему подобног нама осим у греху, рођеног пре векова од Оца
по Божанској природи, а у последње дане ради нас и ради нашег
спасења од Марије Дјеве Богородице по људској природи, једног
истог Христа, Сина, Господа Јединородног у две природе не-
сливено, неизмењиво, нераздељено, неодвојиво познатог, тако да
се сједињењем никако не нарушава разликовање две природе,
него се тим пре чува својство сваке природе и сједињује у једно
Лице, у једну Ипостас - не у два лица раздвојеног или раздељеног,
него једног истог Сина, Једи-нородног, Бога Логоса, Господа
Исуса Христа, како су у старини пророци (учили) о Њему и како
нас је Сам Господ Исус Христос научио, и како нам је символ
отаца предао".
Оци сабора су своју једнодушну сагласност са сим-волом
изразили клицањем: "то је вера отаца! Нека архи-епископи одмах
потпишу; нека оно што је добро одређено не трпи одлагање. С
том вером сви смо сагласни. Сви тако мислимо!"
О установљењу вероисповедања оци сабора су импе-ратора
известили нарочитим актом који је изгледао овако:
"Посланица Халкидонског сабора императорима Ва-
лентинијану у Маркијану.
Најпобожнијим, најблаговернијим и најхришћанскијим
императорима, победницима и тријумфаторима, Валенти-нијану и
Маркијану - свети и велики сабор, по благодати Божијој и вашој
заповести, сабран у граду Халкидону (за тешке болести потребни
су и моћан лек и мудар лекар). Зато је Господ свих послао вашу
побожност као најбољег лекара страдањима васељене да бисте је
исцелили одго-варајућим лековима. И ви сте, о најхришћанскији,
прихва-тивши Божанско одрећење, пре свих других показали до-
лично старање за Цркву, преписујући првосвештеницима лек
сагласја. Јер, сабравши нас са свих страна, употребили сте сва
средства да бисте уништили постојеће несугласице и утврдили
учење отачке вере. А ми, размишљајући и про-налазећи разлог
буре која се подигла по васељени, нашли смо да је виновник те
ствари Диоскор, бивши епископ Александријски. Као прво, зато
што је забранио да се нај-поштованијим епископима сабраним у
Ефесу прочита по-сланица најсветијег архиепископа старог Рима,
Лава, упу-ћена блаженој успомени Флавијану, бившем епископу
гра-да Константинопоља, и то након што је обећавао и много пута
се заклињао, што знамо јер смо били присутни. Као друго, зато
што је Евтиху, болесном од безбожности Ма-нихејеве, законито
свргнутом, незаконито вратио како свештенство тако и управу над
монасима, пре саборске одлуке, и уз то тада, када је најсветији и
најблаженији архиепископ великог Рима, Лав, у поменутој
посланици од-редио шта треба и осудио злочино учење Евтихово,
који је говорио: "исповедам две природе Господа нашег Исуса
Христа пре сједињења, а после сједињења једну природу".
Даље, зато што је нанео увреде најбогољубазнијем епи-скопу
Евсевију. Још и стога, што је својевољно примио у општење неке
који су на различитим саборима били осу-ђени, иако света
правила прописују да оне које су једни лишили општења други не
треба да примају у општење. Уз то, он је могао добити опроштај
83
за те и такве преступе, да је кроз одговарајуће покајање тражио
лекарство од овог васељенског сабора. Но пошто је он, поврх свих
сво-јих бестидности, ратовао и против самог апостолског пре-
стола и покушавао да састави грамату одлучења против најсветијег
и најблаженијег папе Лава, пошто је охоло ис-трајавао у
пређашњим преступима и показао дрскост пре-ма овом светом
васељенском сабору, јер није хтео да одговори на оптужбе које су
против њега биле усмерене потпуно их презирући, а такође,
будући да је позван први, други и трећи пут, према светим
правилима, и да је то пре-зрео и да се није јавио, праведни
васељенски сабор га је лишио свештенства и епископског
достојанства, како би за друге, који покушају да учине слично,
представљао при-мер поретка и строгости, јер Божански закони
наређују говорећи: Избаиите злога између вас самих (1. Кор. 5,13).
Шта може бити грђе од онога који сагрешује у таквим стварима,
који тако гази Божанске каноне, од онога ко је таласима и буром
испунио сву васељену, ко је разбио удове Цркве и међусобно их
завадио? Заиста ће свако ко види да је уд тела неизлечиво болестан
и да може да зарази цело тело пронаћи лекара који би употребио
гвож-ђе и одсекао болесни део, како би у здрављу сачувао ос-тале.
О томе извештавамо вашу побожну власт, да бисте размотрили и
његово злочинство и чистоту оправдане пресуде изречене над њим
као пред Лицем Божијим. Ми смо уверени да ћете се и ви,
најпобожнији и најхришћан-скији императори, сагласити са нама.
Знамо какав страх улива злима ваша часна власт и какву бригу
показујете за црквени мир јер смо поучени искуством. А да би
ваша
најхришћанскија власт јасније схватила шта је тачно и са-гласно
светим правилима и вољи Божијој одређено, овој посланици
додали смо и саме саборске акте са потписима свих нас".
Орос вере је установљен и прочитан на сабору у не-дељу 22.
октобра 451. године. На следећем, шестом засе-дању, 25. октобра,
орос вере је свечано објављен у прису-ству императора Маркијана,
императорке Пулхерије и ве-ликог броја дворских чиновника. То
радосно заседање им-ператор је отворио беседом упућеном оцима
сабора, у ко-јој је, измећу осталог, рекао: "недавно су се појавили
неки који су што због грамзивости, што због злих склоности,
измишљали свакојаке ствари и пред гомилом излагали учења пуна
гадних заблуда. Желећи да излечимо то зло, сазвали смо ваш свети
сабор, уверени да ће из ваших на-пора произићи највећи успех у
делу утврђивања Богопо-штовања, тако да ће бити уклоњена тама
која је лежала на уму заблуделих људи. Дакле, нека се покаже
истина, похрањена у вашим излагањима. Ми смо одлучили да при-
суствујемо сабору не зато да бисмо показали моћ, него да бисмо
потврдили саборска дела, узевши као узор блажену успомену
Константина". Беседу императора оци су про-пратили радосним
61
Овај додатак је у Антиохији увео монофизит Петар Фулон,
самопроглашени архиепископ Антиохијски: он је учио да је Син Божији
страдао за нас по Божанској, а не по људској природи, те да су стога, услед
једносуштности Лица Свете Тројице, са Сином страдали и Отац и Дух
Свети. Управо зато, песми "Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни"
додао је: "Који си за нас распет".
поклицима, а затим је уследило читање ороса вере, након чега је
господар упитао оце: "нека свети сабор каже да ли је уз сагласност
свих епископа прогла-шен сада прочитани орос вере?" "Сви тако
верујемо - за-чуо се одговор - сви тако мислимо! Маркијану, новом
Кон-стантину, новом Павлу, новом Давиду: многаја љета! Ви сте -
мир васељене; ви сте - светила православља; Господе, сачувај
34
светила васељене! Пулхерија, нова Јелена! Несто-рију, Евтиху и
Диоскору анатема! (Света) Тројица је изба-цила тројицу!"
После тако свечаног утврћивања ороса вере Четвртог
Васељенског сабора император Маркијан је издао неко-лико указа
усмерених на пресецање јереси и на оснажење православног
учења60. Али такви укази нису могли да пре-крате немир у Цркви
који се у разним крајевима настав-љао и после Халкидонског
сабора. Задатак коначног уми-рења Цркве, потресане споровима о
двема природама у Христу, узима на себе следећи, Пети
Васељенски сабор.
Успомену на Четврти Васељенски сабор Православна Црква
савршава 16. јула.
Пети Васељенски Сабор
Победа православља над монофизитском јереси на
Халкидонском Четвртом Васељенском сабору није била коначна:
јеретици монофизити и даље су постојали у Ис-точној Цркви. У
неким местима орос вере Халкидонског сабора био је дочекан
нередима и отвореном побунама. Главно језгро побуњеника
чинили су прости монаси који су искрено поверовали поквареним
сугестијама присталица јереси, да је Халкидонски сабор изменио
стару веру и увео неку нову. Смутње подстакнуте оваквим
сугестијама до
водиле су до свргавања па чак и убистава православних епископа
и свештеника од стране јеретика, при чему је за гушење таквих
побуна понекад морала да буде употреб-љена и оружана сила.
Таква места била су Палестина, на-рочито Египат, Сирија са
престоницом Антиохијом, па чак и Константинопољ. Да би
донели мир Цркви неки импе-ратори, Маркијанови наследници,
издавали су указе којима су углавном постизали резултате
супротне од жељених, још више распаљујући незадовољство.
Император Васи-лиск (476-477) издао је окружну посланицу
(енциклион), у којој је анатемисан Четврти Васељенски сабор и
његова дела: "шта је тако нарушило јединство светих Божијих
Цркава и мир целог света - читамо у њој - као то дело (папе) Лава
и све што је установљено у Халкидону ради одрећења вере; у
свакој цркви где буде пронаћено, наре-ђује се свим епископима да
предају анатеми и огњу". Им-ператор Зенон (477-491) издаје
повељу сједињења (еноти-кон), у којој двосмислено говори о
Халкидонском сабору. Император Анастасије (491-518) је у
Константинопољу хтео да уведе монофизитски додатак Трисветој
песми: "Који си за нас распет"61. Слични императорски укази по-
годовали су све већем ширењу монофизитства на Истоку.
60
Први такав указ император је издао 7. фебруара 452. године.
"Нечастив је онај - стоји у указу - ко након што је истина утврћена кроз
расправе и расуђивања проналази нову истину. Нека се.убудуће ниједан
клирик, или човек било ког другог звања, не усуди да јавно сабира гомиле
народа и расуђује о вери. Такав поступак је увреда за сабор: поново
просуђивати о ономе што је сабор одредио, значи немати поверења у
њега. Оне који презиру овај закон неће мимоићи казна: ако се клирик
осмели да се пред народом спори о вери, нека буде искључен са списка
клирика; ако је војник, нега буде лишен чина; а људи простог положаја,
нека буду протерани из места" Следећим указима император је укинуо све
указе Теодосија Млађег усмерене против православља и његових
заштитника: Флавијана Константи-нопољског, Евсевија Дорилејског и
Теодорита Кирског. Познат је и указ од 28. јуна 452. године, којим се
Евтиховим следбеницима или монофизитима забрањује: 1) да имају своја
духовна лица, 2) да праве одвојена црквена сабрања и граде манастире; 3)
евтиховцима је одузето право да чине духовна завештања и добијају на
основу истих, 4) они нису имали право да се налазе у војној служби.
83
 Ове монофизитске немире, који су потресали Цркву и после чај. Али, догодило се супротно. Указ је изазвао нову ве-лику
Халкидонског сабора, додатно су компликовале и појачавале пометњу у Цркви, познату под називом "спор о три главе" 63.
следеће околности: Стране у спору, и једна и друга, полазиле су од тога да је у односу
У историји појаве и развитка Несторијеве јереси зна-чајно Теодора, Теодорита и Иве према Црк-ви, у њиховом животу и
место имале су три личности из V века: Теодор, епи-скоп деловању, било основа како за заштиту тако и за осуде. Нормално
Мопсуестијски, Теодорит, епископ Кирски и Ива, епископ Едески. је било да се император са захтевом за потписивање указа прво
Теодор Мопсуестијски је био Један од обратио Мини, патријарху Константинопољском. Мина се
Несторијевих учитеља; Теодорит је писао оштре анатема-тизме плашио да се потписивањем указа који је позивао на осуду онога
против учења светог Кирила Александријског; под именом Иве што није осудио Четврти Васељенски сабор, не супротстави
Едеског била је упућена посланица неком Ма-рију Персијанцу која сабору. После извесног колебања ипак га је потписао, али са
је садржала омаловажавајућа миш-љења о Трећем Васељенском оградом, да ако римски папа одбије да учини исто, онда и његов
сабору - да је тамо Несто-рије тобоже неправедно осуђен - као и потпис треба сматрати неважећим. Остали ис-точни патријарси,
врло увредљиве изразе на рачун светог Кирила 62. И поред учешћа Зоил Александријски, Јефрем Анти-охијски и Петар
поме-нутих лица у борби против православља на страни Несто- Јерусалимски, такоће су се колебали да ли да потпишу указ, али
ријеве јереси, они нису били осуђени ни на Трећем Васе-љенском су на крају то учинили, подстак-нути донекле осећањем
сабору, који је осудио Несторија, ни на Халки-донском Четвртом одговорности, а донекле страхом од казне због супротстављања.
Васељенском сабору, иако се овај до-такао Теодоритове и Ивине За патријарсима су пот-писали и остали источни епископи.
ствари, јер су њима на том са-бору враћене епископске катедре, Сасвим другачије указ је дочекан на Западу, где се епископи
док је о Теодору Моп-суестијском сабор чак имао прилику да у нису толико плашили императора, те су стога у својим судовима и
извесној мери изрази и свој суд, бавећи се његовим делима. Такав делима били независнији. Западни епи-скопи су повели отворену
став православних према Теодору Мопсуестијском, Теодориту борбу против императоровог указа. Пре свега император је морао
Кирском и Иви Едеском пружио је монофизитима могућ-ност да да се суочи са су-протстављањем Западне цркве у самом
прекоревају Цркву због тајне привржености Не-сторијанству. Константинопољу. Папин повереник у Константинопољу,
Према сведочењу једног савременика, "јере-тици (монофизити) су сазнавши да је па-тријарх Мина потписао указ, прекинуо је
ружили свештенике Цркве, као Не-сторијеве следбенике". С друге општење с њим и позвао друге да учине исто. Декије,
стране и несторијанци, ко-јих је на Истоку још увек било доста, епископ.Медиолан-ски, који се у време објављивања указа
налазио у Констан-тинопољу, такође је јавно протествовао.
извлачили су кори-сти из околности што поменуте присталице
Нарочито одлуч-но, сви као један, устали су афрички епископи,
несторијанства нису биле осуђене од стране православне Цркве.
који су сво-је неслагање са указом изразили чак и путем посебне
Ради се о томе да су Несторијева дела императорским указима би-
по-сланице императору коју је у њихово име саставио епископ
ла забрањена, па су несторијанци за ширење своје јереси прибегли
Понтијан. "Сва та дела о којима се повела реч - писали су преко
распрострањивању дела Теодора, Теодорита и Иве у којима су
Понтијана Јустинијану афрички епископи - нама су слабо
били заступљени несторијански погледи. На осмом заседању
позната. Ако она некад и дођу до нас, ми, када их прочитамо,
Петог Всељенског сабора директно је посведочено: "Несторијеви
видимо да су она противна правој вери и осудимо их, али не и
следбеници труде се да на-метну Цркви Божијој своје зло учење
саме ауторе, јер су већ умрли. Да су они до данас живи и да не
преко безбожног Теодора који је био епископ Мопсуеста, преко
желе да осуде своје погрешке, само у том случају могли би да
његових безбожних дела, а уз то и посредством онога што је без-
буду подвргнути праведној осуди. Чему ће служити осуда ако они
не могу да се
'2 У Додатку доносимо текст ове посланице.
божно написао Теодорит и посредством злобне посланице коју је,
кажу, написао Ива Марију Персијанцу".
Тако је за Цркву било неопходно да донесе осуду Тео-дора,
Теодорита и Иве, као писаца и делатника непри-јатељски
орјентисаних према православљу и наклоњених Несторију. Кроз то
је монофизитима ускраћиван повод за нападе на православну
Цркву, а несторијанцима пак мо-гућност за ширење јеретичких
(несторијанских) погледа. Император Јустинијан - који је узео
најактивније учешће у стварима Цркве и који је горео од жеље да
помири мно-гобројне монофизите у империји са православнима, те
да тако на јединству у вери постигне и државно јединство
-постарао се да уклони поделу у Цркви. По савету ути-цајног
Теодора Аскиде, архиепископа Кесарије Кападокиј-ске, император
је око 544. године издао указ у коме су ана-теми подвргнути:
Теодор Мопсуестијски са свим његовим делима и учењем,
Теодорит Кирски, за дела усмерена про-тив светог Кирила
Александријског и Трећег Васељенског сабора, и Ива Едески, за
посланицу Марију Персијанцу у којој је била видљива склоност ка
несторијанству. Импе-раторов указ није дошао до нас. Сачувани су
само одломци код писаца савремених његовом издавању.
Император се надао да ће указ прихватити сви представници
црквене власти и да ће на тај начин он добити општецрквени зна-

63
У почетку су се под главама подразумевале главе или параграфи
на 35
које је био подељен Јустинијанов указ: према броју анатемисаних лица 83
и он је садржао три главе. Али ускоро се првобитни смисао израза три
главе изгубио и под главама су почели да подразумевају саме личности
Теодора, Теодорита и Иве.
исправе у својим заблудама? Бојимо се да њихова осуда не
послужи на корист монофизитима. Зашто бисмо узне-миравали
умрле? Они су сада пред лицем Истинског Су-дије, изнад Кога
другог судије нема". Када је указ дошао до Рима, папа Вигилије је
преко двојице својих ђакона, Пелагија и Анатолија, хтео пре свега
да добије обаве-штење о томе како о указу суде афрички
епископи. На молбу Римске цркве учени картагински ђакон
Фулгенције Феранд одговорио је нарочитом посланицом, која је
Риму послужила као руководство у односу према Јустинијано-вом
указу. У својој посланици Фулгенције Феранд развија следеће
основне претпоставке: 1) сагласност са Јустини-јановим указом
била би исто што и омаловажавање зна-чаја Халкидонског
Четвртог Васељенског сабора64; 2) не треба осуђивати умрле 65; 3)
својим указом император врши принуду над савешћу чланова
Цркве66. Папа је одбио да потпише указ. И у другим местима на
64
"Не треба одбацивати или мењати суд старих отаца који су
се састали у Халкидону. Није потребно да сабор, поводом кога није
било никакве сумње током толиких година, изненада изгуби свој
углед; његове одлуке не могу да остану тврде ако буде окрњен макар
и један његов део и ако сматрају да га треба порећи. Све што је
одређено на том сабору треба да остане тврдо. Ако неко хоће да
поколеба једно на сабору, тај ће поколебати све његове одлуке. Ако
у одређењима вере тога сабора као да је некаква слатка вода точила
из уста пређашњих епископа, како је онда могуће да је у ствари Иве
Едеског из истих тих уста истекла не слатка вода, него најгорча жуч?
Бесмислено су почели да нам говоре: Халкидонски оци су добри у
вери, али су лоше учинили што су прихватили Ивину посланицу. Ако
било ко не одобрава један део делатности сабора, прети опасност да
не одобри ни цео сабор. Апостол је рекао: мало квасиа све тесто
укисели (1. Кор. 5,6). Зато, ако се у целој маси светоотачких одређења
појави макар и најмањи део киселе смесе, неопходно ће бити сву масу
сматрати за штетну".
65
"Каква је корист од вођења борбе са умрлима или од
прављења немира у Цркви због таквих. Ако је човек окривљен и
осуђен док је још жив, и пре него што заслужи разрешење буде узет
из овог света, што се таквога тиче, разрешење не може дати нико.
Ако је неко окривљен због нечега, и потом добије разрешење и оде к
Богу у миру са Црквом, таквога људски суд више не може да осуђује".
Западу, као и у Грчкој и Илирику, указ је био дочекан
непријатељски.
Видећи супротстављање Запада, император је одлу-чио да на
своју страну придобије Римског папу као патри-јарха Запада. Да
би успешније утицао на тадашњег папу Вигилија, император га је
547. године позвао у Констан-тинопољ. Вигилије је у Византију
ишао и због политичких ствари, због најезде Гота на Рим. Папа
није променио свој однос према указу одмах по доласку у
Константинопољ; патријарха Мину је чак одлучио од црквеног
општења на четири месеца због његове сагласности са осудом
"три главе". Мина је на исти начин одговорио Вигилију. Ипак -
делом због тврдог отпора од стране Константинопољског
патријарха, делом услед бољег упознавања са проблемом на месту
на коме се он појавио, делом због свог слабог карактера,
попуштајући пред утицајем двора и имајући у виду сагласност
свих источних епископа са осудом "три главе" - папа је ускоро
изменио своју одлуку: он се сагла-сио са осудом "три главе" и у
том смислу обнародовао је нарочит документ, познат под називом
1исНсашт, у коме је изражавао своју сагласност са одлуком
императора и Ис-точне цркве, осуђујући Теодора за његово учење
и дела, Теодорита за нека дела написана против православља, и
Иву за посланицу Марију Персијанцу. Али сагласност папе
Вигилија, како се касније показало, никако није значила и
сагласност Запада са осудом "три главе". Запад је повео борбу
против свога патријарха као одступника од вере. Ту борбу
отпочела су два ђакона из његове свите у Констан-тинопољу:
папин синовац Рустик и Севастијан. Осуђујући светог Кирила
36
Александријског, вероватно због његовог настојања да подвргне
анатеми дела Теодора Мопсуести-јског, Рустик и Севастијан су,
напротив, ватрено бранили последњег, објављујући при том да је
папа постао против-ник Халкидонског сабора. Они су
разашиљали писма у ко-јима су доказивали неправилност осуде
"три главе"; ова писма су у неким местима изазивала тако снажне
спорове, да је међу завађенима долазило и до крвопролића.
Рустик и Севастијан су се чак и самом императору обратили мол-
бом у којој су доказивали да је папа Лав, савременик Хал-
кидонског сабора, био заштитник дела Теодора Мопсу-естијског.
Због својих активности Рустик и Севастијан су, заједно са другим
учесницима њихових "завереничких ску-пова", били лишени
црквеног чина који им је припадао. Но то није зауставило отпор
папи. Како се на Западу ширио глас о Вигилијевом деловању,
тако је све више и више нарастало незадовољство у Цркви.
Илирски епископи су се 549. године састали на сабору који се
Јустинијану обра-тио посланицом доказујући неправедност осуде
"три гла-ве"; сабор је осудио епископа Бената због тога што је
овај кудио "три главе". Афрички епископи су на сабору 550.
године папу Вигилија одлучили од црквеног општења док се овај
66
"Нико не може да намеће своје мишљење онима који мисле
другачије. Уосталом, свако може да у облику одређења вере писмено
изложи оно што мисли, али не може друге присиљавати да прихвате то
што је он написао. Колики су се свети и достојни учитељи, које је Сам
Господ преко Духа мудрости позвао на поучавање верних и на борбу са
јеретицима, трудили у проповедању Речи, али они никада нису тражили
потписе под своје књиге. Апостол вели: пророци два или три нека Говоре,
а други некарасуђују (1. Кор. 14,29). Али нигде на каже: нека (остали)
потпишу или нека их на то присиле. Он наређује да се приљежно испита
оно што је изречено, како се из лаковерности не би иало у заблуду. Нико
се не присиљава да прихвати оно што је неко рекао, него се свачијем
расуђивању препушта да прихвати или одбије. Већ само по томе, није
неопходно да се потписује оно што је неко рекао, јер се тиме одузима
могућност да се касније, када се истина открије у свој светлости, промени
мишљење. Благочестиви истраживач проналази истину, али не жури да то
што је пронашао одмах прихвате и други, него је спреман да се сагласи са
оним, ко по датом питању има правилније мишљење.
не покаје због сагласности коју је дао на осуду "три главе"; сабор
се императору обратио посланицом у којој се бране "три главе".
Да не говоримо даље о другим местима на Западу, чак се и у
удаљеној Галији појавила по-буна против Вигилија. Међу
многобројним борцима про-тив императорског указа
најистакнутије место свакако припада епископу Гермијанском (у
Африци), Факунду. Он Је објавио опширно дело под насловом: "У
одбрану три главе", у коме, на основу историјских чињеница које
гово-ре у прилог њихове православности, на основу одређења
појма јеретик и доказа да је немогуће судити умрлима, гради
своју апологију. У заштиту Теодора Мопсуестијског Факунд је
писао: "Теодор је умро у миру са Црквом; часни мужеви хвалили
су га; цео сабор Антиохијских епископа писао је у његову
одбрану. Њега није осудио Халкидонски сабор; кад је на том
сабору читана Ивина посланица, Тео-дор је окићен похвалама.
Тражећи основ за Теодорову осуду, позивају се на Кирила који је
осуђивао Теодора; али ако се руководимо таквим схватањима,
онда ћемо наићи на многе примере да се неки од отаца негативно
изража-вају о другима; али, најважније је: како ћемо следити Ки-
рила у осуди Теодора, ако то представља напад на Хал-кидонски
сабор на коме Теодор није осуђен? Теодора не-основано желе да
осуде као јеретика полазећи од његове заблуде; јеретик није онај
ко је у заблуди, него онај за кога је доказано да је неправославан,
а остаје упоран; како Теодора осудити као јеретика када је умро?
Може ли тужилац да докаже да све што се приписује Тодору
заиста њему и припада? На људском суду свако може да порекне
да је чинио оно за шта га криве, или да ствар некако об-јасни у
101
своју корист, или да се, коначно, одрекне заблуда за које је
окривљен; али Теодор не може да се користи свим тим
погодностима које стоје на располагању опту-женом који је још
међу живима. Христос Спаситељ је за-поведио: што год свежете
на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи
биће разрешено на небу (Мт. 18,18); овим се даје на знање да као
што по смрти не треба разрешавати оне који су били свезани на
земљи,

37 101
тако не треба ни свезивати по смрти оне који нису били свезани на
земљи. Коначно, у Теодоровим делима има много исправних
мисли, заједничких са великим оцима Цркве, стога осуђивати
Теодора значи осуђивати и свете оце који су писали у истом духу
као Теодор". У одбрану Иве, Факунд је писао: "осуђивати Ивино
писмо значи на-падати Халкидонски сабор; ауторитет тог сабора
штити и сам император Јустинијан; али како Ивино писмо може
да буде осуђено као безбожно и несторијанско, када сабор није
учинио тако? Ивино писмо у целини није зло и без-божно; у њему
се налази исповедање две природе у Хри-сту, а то се не може
назвати злим ни безбожним учењем. Ива има лоше мишљење о
светом Кирилу, писао је против Кирилових анатематизама. Но, ако
почнемо да обраћамо пажњу на ту страну ствари, онда ћемо доћи
до тога да морамо да осудимо и неке друге поштовања достојне
му-жеве, који су такође са неодобравањем говорили о светом
Кирилу". У одбрану Теодорита, Факунд говори сасвим ма-ло:
његово оправдање он заснива на делима Халкидонског сабора и на
односу отаца тог сабора према Теодориту.
Као противтежу стремљењима Западне цркве, која је
изналазила све нове и нове основе за оправдање "три гла-ве",
император Јустинијан тражи чињенице које би дока-зале потпуну
законитост њихове осуде. У Мопсуесту, где се налазила Теодорова
катедра, император је у мају 550. године сазвао помесни сабор
ради истраживања и решења питања - да ли је Теодорово име ту
било унето у црквене диптихе? 67 Сабор, коме је председавао Јован,
митрополит из града Аназарва, састојао се од осам епископа, уз
учешће презвитера, ђакона, ипођакона, чтечева Моп-суестијске
цркве и представника светске власти. Мноштво сведока, старих
67
Диптиси - помјаници. Назив позајмљен из прехришћанске
старине, указује уопште на предмете који се слажу на двоје. Диптисима су
посебно називане две спојене дашчице, са унутрашње стране премазане
воском, по којима се писало заоштреним штапићем; спољње стране
дашчице биле су прекривене различитим цртежима. Црква је,
прихвативши диптихе у богослужењу, спољашње украсе светског
карактера заменила свештеним. Претпоставља се да су се диптиси при
богослужењу појавили још у апостолско доба; у четвртом
људи и светских и духовних, позвано је било да одговори на
питање сећају ли се они да је Теодо-рово име читано у црквеним
диптисима и да ли им је по-знато када је оно искључено из њих?
Искази сведока, од којих су неки били стари 70-80 година, сводили
су се на следеће: "не знамо и нисмо чули да је Теодор, који је не-
када био епископ овога града, помињан у црквеним дип-тисима.
Али смо чули да је свети Кирило, бивши епископ великог града
Александрије, унет у диптих уместо Тео-дора, и он се све до данас
помиње са другим епископима. Не знамо да је у нашем граду био
епископ по имену Ки-рило; а тај епископ Теодор који је читан у
диптисима, умро је пре три године". На сабор су били донети
најстарији диптиси писани на пергаменту који више нису
употребља-вани за богослужења; показало се да у њима, на месту
где би по временском редоследу требало да се налази Теодо-рово,
стоји Кирилово име. Резултат истраживања овог са-бора изложио
је његов председавајући следећим речима: "јасно је показанб, да
Теодор који је некада био епископ у овом граду, у стара времена
није био помињан приликом (савршавања) Божанске Тајне и да је
био искључен из све-штених диптиха, а да је уместо његовог
имена био уписан света успомена Кирило"; ово је било саопштено
импера-тору и папи.
веку они су већ били у општој употреби. Постојало је неколико врста
диптиха: 1) крштењски, у које су уношена имена оних који су се
удостојили светог крштења; 2) диптиси живих, у које су уношена имена
оних који припадају одређеној цркви; 3) диптиси светих; 4) диптиси
упокојених. У ове последње уписивани су пре свега локални епископи и
епископи других епархија који су се одликовали светошћу живота; затим
38
су уношени свештеници и мирјани. Помињање по диптисима, при
савршавању Евхаристије, сматрано је нарочитом чашћу, стога су из тих
диптиха увек брисана имена оних лица за која би се открили њихови
греси или заблуде које дотле нису били лознате.
Са истим циљем - да се покаже неоснованост заштите "три
главе" - император је, вероватно 551. године, издао указ којим се
веома брижљиво оповргавају примедбе које су стављане против
осуде "три главе". Овај указ је био по-дељен на три дела: Први
садржи богословље о Светој Тројици и о сједињењу две природе
у Христу, са оповрга-вањем оних доказа које су у одбрану
монофизитства наво-дили сами јеретици. Други део садржи
анатеме разних за-блуда јеретика, како старе тако и савремене
Цркве: ана-темишу се Теодор Мопсуестијски, нека Теодоритова
дела и Ивино писмо Марију Персијанцу. Трећи део оповргава
приговоре које су заштитници "три главе" наводили про-тив
њихове осуде указом императора. Тако су у одбрану Теодора
Мопсуестијског противници указа говорили: а) ако су у
Теодоровим делима и приметне заблуде, онда ода-тле следи само
један правилан закључак - да њих треба анатемисати, а никако не
личност њиховог аутора. Јусти-нијан као одговор на тај приговор
наводи текст Светог Писма, да су Богу једнако мрски и
безбожник и његова безбожност (Прем. 14,9). б) Да би отклонио
приговор како не треба анатемисати Теодора као већ умрлог,
Јусти-нијан указује на то да је сличних анатема у Цркви већ било,
како у старини тако и у ближе време. То се види из дела светих
сабора, нпр. Никејског, који је без наво-ђења имена анатемисао
све Аријеве следбенике; види се и из речи блаженог Августина,
који је за себе говорио да би он, у случају потребе, "подвргао
анатеми" једног епи-скопа (Цецилијана) "и после његове смрти",
ако би било доказано да је овај јеретик. Затим, ако не треба
анатеми-сати јеретике после смрти, онда, с друге стране, не треба
после смрти ни оправдавати невино осуђене, иако је Црква
управо после смрти оправдала Константинопољске архи-
епископе Јована Златоустог и Флавијана. в) Што се тиче тврдње
да Теодора на треба анатемисати јер је умро у оп-штењу са
Црквом, по мишљењу указа, у општењу са Црквом налазе се
само лица која до краја свога живота у по-божности сачувају
њено учење. Теодор је постојано пре-бивао у безбожности, стога
је и умро изван општења са Црквом. Ту се као доказ наводи већ
познато решење по-месног сабора у Мопсуесту. г) Указивање
Теодорових за-штитника на добро мишљење које су о њему
имали људи уважени у Цркви, нпр. свети Кирило
Александријски и Јован Антиохијски са сабором, као на доказ
немогућности осуде Мопсуестијског епископа, Јустинијан такође
није оставио без разматрања. Слажући се са тим да је свети
Кирило говорио нешто у корист Теодора, Јустинијан при-мећује
да је свети отац много више рекао против њега. Похвала од
стране Јована Антиохијског и сабора антиохиј-ских епископа,
изречена је у време њиховог непријатељ-ства према Кирилу, када
су они били на Несторијевој стра-ни. При том, Црква зна за
примере да чак ни похвала не-ких јеретика од стране светих
отаца није ове прве осло-бодила од осуде и анатеме након што је
била откривена њихова безбожност. Окрећући се разматрању
доказа за наезаконитост осуде Ивине посланице, император се за-
уставља пре свега на чињеници 1) да је Ивина посланица била
прихваћена од стране светог Халкидонског сабора. Али ова
чињеница се оповргава тиме што је након читања посланице
сабор директно и одлучно захтевао од Иве да анатемише
Несторија и његово учење, на чију је заштиту била управљена
посланица - тј. прихватање посланице од стране сабора и осуда
Несторија представљају две ствари које се узајмно искључују. 2)
Посланицу не избавља од осуде ни то што се у њој налазе
православни изрази: у Христу су две природе, једна сила (власт)
105
и једно лице. Зар није, каже император, и Несторије учио о две
природе па је ипак био осуђен: потребно је не само исповедати
две природе у Христу него и признавати њихово ипостасно сје-
дињење, што Ива не чини у својој посланици, пуној несто-
ријанских схватања. Коначно, заштитници "три главе" су
молим такође да размотрите и оно што су о њему и његовим
хулама написали свети оци и објавили наши претходници, као и
оно што су о њему написали писци црквене историје... Молим
вас да размотрите и о схватању оних који тврде да јеретике не
треба анатемисати после смрти, и молимо да се у том слу

говорили да Ивину посланицу не треба порицати још и стога што

је она унесена у саборске списе. Али, примећује император, из
Несторијевих и Евтихових дела такоће је много шта наведено у
делима сабора; значи да и њих треба оправдати. Коме није познато
да се много шта од јеретичких лажних учења наводи у саборским
списима, али свакако не зато да би се показала исправност учења
је-ретика, него управо са супротним циљем - да се открију њихове
измишљотине противне православљу?
Ипак, без обзира на све напоре императора, Западна црква
није престајала да се супротставља осуди "три главе". Ова
упорност одразила се и на папу Вигилија, који се почео колебати у
својој одлуци да анатемише "три гла-ве". Видећи такво стање
ствари, император ради коначног решења питања сазива Пети
Васељенски сабор.
Пети Васељенски сабор је отворен у Константино-пољу 5.
маја 553. године и имао је осам заседања. На пр-вим заседањима
сабора било је 150 епископа, а приликом затварања њихов број
дошао је до 164. Сабору је предсе-давао Евтихије, патријарх
Константинопољски. Међу учес-ницима сабора најпознатији су
били Аполинарије, патри-јарх Александријски и Домн, патријарх
Антиохијски; Јеру-салимског патријарха представљала су три
палестинска епископа. Мећу оцима сабора било је веома мало
западних епископа (6 до 8), и сви су били из Африке. Папа
Вигилије је још увек био у Константинопољу и император је
желео да га види на сабору. Сабор је папи упутио посланство са
предлогом да се појави на заседањима. Три патријарха
(Константинопољски, Александријски, Антиохијски) и 17
епископа пошли су да позову папу. Вративши се од њега,
делегација је известила чланове сабора који су се окупили у
епископији: "кад смо дошли код најсветијег папе, стали смо да
молимо да, сагласно преписци која је вођена између њега и нас,
његово блаженство изволи да дође на сабор и заједно са нама
расуди о 'три главе', објавивши при том његовом блаженству да
нам је наш најблагочестивији император послао писмо и молио за
одговор по питању 'три главе'. Он је одговорио да услед телесне 68
За време сабора папа се императору обратио нарочитим делом
слабости не може да испуни тај захтев, но, ипак је обећао да ће Соплшишт, у коме се изјашњава против осуде "три главе".
следећег дана да објави каквог је мишљења о таквом сабору". Са-
бор епископа се разишао. Поновљено посланство папи од
неколико епископа и световних чиновника, као императо-рових
представника, такође је добило негативан одговор, али овога пута
папа своју жељу да не иде на сабор није правдао болешћу, него је
отворено изјавио да је на сабору веома мало западних епископа у
поређењу са бројем ис-точних. Папа је уосталом обећао да ће се
писмено изјас-нити по питању осуде "три главе". Треће
посланство, по обичају упућено папи, такође није постигло
ништа: папа је одбио да присуствује сабору, а изасланици су га
обаве-стили да ће сабор бити принуђен да почне са радом без
њега. Неки од западних епископа који су приспели у Кон-
стантинопољ, позивајући се на папино одбијање, такође су одбили
да иду на сабор. Прави разлог оваквих одбијања крио се у томе
што се папа вратио на схватање да није потребно доносити осуду
"три главе"68; знајући пак да се источни епископи држе супротног
схватања, папа је сма-трао да је боље да се уопште не појављује на
сабору.
Император се оцима сабора обратио указом који је прочитан
на отварању саборских заседања. У том указу наговештен је
редослед разматрања спорног питања: "мо-лим вас - писао је
император - да размотрите оно што је написано како у другим
делима (Теодора Мопсуестијског), тако и у његовом символу;

39 105
чају држите учења светих отаца, који су оне што су умрли у свом
безбожништву анатемисали и након њихове смрти. Молимо да
обратите пажњу на оно што је безбожно на-писао Теодорит
против праве вере и Ефеског сабора, про-тив успомене на Кирила
и против његових 12 глава, као и на оно што је исти Теодорит
написао у заштиту Теодора и Несторија и њихових хула против
Кирила. Молим та-кође да испитате и безбожну посланицу коју је
написао Ива Марију Персијанцу. Пошто се неки усуђују да тврде
како је та посланица, која садржи безбожно учење, била
прихваћена од стране светог Халкидонског сабора, молим вас да
упоредите оно што је овај свети сабор саопштио у својим
одлукама, донетим у заштиту вере, са оним што је садржано у
безбожној посланици, како би оно што је пра-ведно било
свестрано доказано, а оно што је безбожно било осуђено".
Узевши као основ за редослед свога рада импера-торов указ,
оци сабора су се пре свега позабавили пита-њем Теодора
Мопсуестијског. Из његових дела је било узето и прочитано на
сабору веома много места, при чему се показало да Теодор у
суштини понавља Несторијево учење, осуђено на Трећем
Васељенском сабору. Неправо-славна Теодорова схаватања,
откривена и разобличена од стране сабора и названа "ризницама
злог учења", била су усредсређена углавном на учење о двема
природама у Христу и начин њиховог сједињења и сводила су се
на следеће: 1) од Пресвете Дјеве Марије родио се човек, а не
Бог69; 2) Бог-Логос се није родио од Дјеве Марије, него је само
био присутан у човеку Исусу приликом Његовог рођења и током
Његовог живота70; 3) полазећи од оваквог схватања Теодор је,
природно, долазио на учење о раз-дељењу природа у Богочовеку
које представља суштину Несторијанског учења: по његовом
мишљењу у Исусу Христу као да су постојала два лица, Божанско
69
"Не треба да мислимо - каже Теодор - да се од Дјеве родио
Бог... Није се Бог-Логос родио од Дјеве Марије; од Марије се родио
Онај, Којије од семена Давидова (тј. човек)".
70
"У тренутку самог зачећа у човеку Исусу беше Бог-Логос,
као што је присуствовао у Њему не само у време узношења на небо,
и људско, али не сједињујући се једно са другим 71; 4) при том,
насу-прот учењу православне Цркве, Теодор није правио ни-какву
разлику између човека-Христа и било ког другог човека; он је
сматрао да су човеку Исусу биле својствене борба са страстима и
похотама, тако да је, по Теодоровом мишљењу, "Христос, као
човек, само кроз своје васкрсење постао неизмењив, тј.
неподложан злу. Зашто је пре вас-крсења из мртвих Он укоревао
Петра да га овај саблаж-њава својим речима (Мт. 16,23)? Кроз
Своје васкрсење Христос је постао потпуно непорочан". Ако
Христос као човек није поседовао морално савршенство - учио је
Тео-дор - 5) Њему је онда у достизању непорочности било по-
требно руководство Духа Светог и садејство Бога-Лого-са 72. 6)
Исповедајући да се од Пресвете Дјеве Марије родио не
Богочовек, него човек Христос, Теодор је сматрао да је Дјеву
Марију могуће звати Богородицом само у пре-носном, а не у
буквалном смислу: "када питају - расуђивао је Теодор - је ли
Марија Мати човека или Мати Бога, ми треба да одговоримо: и
једно и друго, прво по природи, друго релативно. Она је мати
човека, јер је човек био у Њеној утроби; но Она је и мати Бога, јер
Бог је био у (од Ње) рођеном човеку, али Он је у њему био
добровољно".
Осим тога, у делима Теодора Мопсуестијског сабор је
открио и неке, иако не толико велике, ипак не сасвим безначајне
заблуде, од којих су поједине на граници јереси; тачније, ради се о
његовим хулним оценама када је у пи-тању укључивање Књиге о
Јову и Песме над песмама у канон Светог Писма, затим о његовом
порицању месијан-ског значаја многих старозаветних пророштава
која се од-носе на Месију, и, коначно, о његовом мишљењу да је
40
на-зив хришћани исто што и називи за друге људе, који, по
његовим речима, "следе било коју секту".
Читање одломака из Теодорових дела сабор је повре-мено
прекидао оваквим или сличним повицима: "то смо већ осудили,
већ предали анатеми, анатема Теодору Моп-суестијском и
његовим делима; она су страна Цркви, она су страна
православнима, она су страна оцима, она су пуна безбожности,
она устају против Светог Писма, анатема Теодору: он је
осрамотио Еванђеље, он се изругао над до-мостројем нашег
спасења".
Затим су на сабору биле читане, такође ради просу-ђивања
Теодорове кривице за јеретичке заблуде, посла-нице и дела
светог Кирила Александријског против Тео-дора, дела Прокла
Константинопољског, Равула Едеског и друга, која су послужила
као глас Цркве о Теодору. И када је на основу тих
документованих чињеница постало јасно да је Теодоров начин
мишљења јеретички, сабор још увек није журио да га осуди: оци
сабора су сматрали да је њихова обавеза да пре него што донесу
коначну пресуду, размотре и приговоре који су од стране
противника осуде "три главе" стављани у одбрану Теодора. Тако,
Теодорови заштитници су порицали могућност његове осуде на
ос-нову тога што свети Кирило Александријски у једној
посланици овога назива "добрим Теодором". Али читање
71
"Мора се правити разлика између храма (човека-Христа) и
Онога Ко се уселио у храм (Бога-Логоса); између Онога Ко је
ослобођен од окова смрти, и Онога Ко га је ослободио; између Онога
Ко је у страдањима постао савршен, и Онога Ко га је учинио
савршеним; између Онога Које "нешто мањи од анђела" и Онога ко
га је умањио; између Онога Ко је овенчан славом и чашћу и Онога ко
га је овенчао; Између Онога Коме су покорена дела руку Божијих и
Онога Ко му је то покорио".
72
"Израз Исуса одведеДух (Мт. 4,1) - вели Теодор - значи да је
Христом, као човеком, руководио Дух Свети, да га је Он усмеравао
гдетреба; Он га је научио ономе што је било потребно". "Бог-Логос
је много заволео Њега (човека Исуса); пребивајући у Њему, Бог-Ло-
гос му је даровао бесмртан живот и, учинивши га неповредиво
бесмртним и неизмењивим, узвео га је на небо".
посланице показало је оцима сабора да свети Кирило, називајући
Теодора "добрим" због његове борбе против аријанства и труда
на тумачењу Светог Писма, у истој по-сланици оптужује истог
тог Теодора због неправилних схватања о сједињењу две природе
у Христу. При том су оци сабора појаснили да добро мишљење
уваженог црк-веног лица о другом, за кога се покаже да је
јеретик, не избавља овог последњег од осуде: добро мишљење
светог Василија Великог о Аполинарију није избавило Аполина-
рија од осуде за јерес; папа Лав, који је у својој посланици
хвалио Евтиха, касније га је анатемисао као јеретика. Осим тога,
снисходљив однос према заблуделом лицу по-некад бива у циљу
постизања мира у Цркви. Свети Кирило се уздржано изражавао о
Теодору само зато да не би по-јачао непријатељство
несторијанаца према Цркви. Даље, Теодорови заштитници су
говорили да њега не треба осу-ђивати јер је већ умро. Сабор
доказује неоснованост так-вог става, позивајући се, ради потврде
свога гледишта, на примере који су показивали да осуда јеретика
није изли-шна ни после њихове смрти. Овде се сабор углавном
за-држао на сведочанствима светог Кирила Александријског и
блаженог Августина. Свети Кирило је писао: "оне који су криви
за рђаве поступке треба осуђивати били они у животу или не".
"Да је то нама било када доказано - го-вори блажени Августин за
епископа Цецилијана Карта-гинског, кога су њему представљали
као онога ко нару-шава црквени мир - ми сами бисмо га
анатемисали и после смрти". Трећи приговор Теодорових
заштитника, који су указивали на то да је он умро у миру са
Црквом и да зато не може да буде осуђен, оци сабора су
одстранили сматра
111
јући да је у миру са Црквом умро само онај хришћанин који је до
краја живота сачувао догмате вере. При том су на сабору била
прочитана дела Мопсуестијског помесног сабора, који је показао
да је у Мопсуесту Теодорово име још давних година било
избрисано из црквених диптиха.
Завршивши суђење Теодору Мопсуестијском и одло-живши
пресуду до тренутка када буду размотрене ствари све "три главе",
сабор је, према жељи императорског ука-за, приступио
разматрању дела Теодорита Кирског, која су написана као подршка
несторијанству у борби против православља. Сабор је дошао до
закључка да осуду наро-чито заслужују следећа Теодоритова дела:
1) Просуђивање дванаест Кирилових анатематизама, у коме су
Теодори-тови несторијански погледи нашли отворен израз. као
што се на пример види из следећег места: "Бог-Логос се није
родио од Дјеве по природи, зачевши се и наставши, и од тог
тренутка добивши почетак постојања, него је уједно и настао и
рођен када је Себи начинио храм у девичанској утроби. Тако и
Свету Дјеву називамо Богородицом не зато што је Она родила Бога
по природи, него стога што је родила човека сједињеног са Богом,
Који га је створио"; 2) неке посланице у којима је Теодорит
незаслуженим грд-њама ружио заштитника праве вере, светог
Кирила Алек-сандријског. Међу њима прочитана је и она
Теодоритова посланица која је написана одмах по упокојењу
светог Ки-рила; посланица је пуна подсмеха и увреда на рачун по-
чившег великог светитеља73; 3) Теодоритова посланица
Андреју, епископу Самостатском, пуна ужасних хула про-тив
Трећег Васељенског сабора: православни епископи са овог сабора
73
"Коначно. касно је и на силу умро зао човек - стоји у посланици. -
Јер добри и добродушни људи одлазе онамо пре времена, док зли живе
дуго. А њега несрећника (Кирила) Управитељ наших душа није оставио да
би се као други дуже наслађивао оним што изгледа као да усрећује, него га
је, знајући злобу овог човека која свакодневно нараста и наноси штету
телу Цркве. одсекао као какву рану и скинуо срамоту са синова
Израиљевих. Његов одлазак обрадовао је оне који су остали међу живима,
мада је можда ожалостио мртве. Гробарском удружењу ваљало би
наредити да на
у њој се представљају као злотвори, док се присталице
несторијанске јереси представљају као стра-далници за чисту
веру74; 4) Теодоритова посланица Несто-рију, написана после
Трећег Васељенског сабора, из које се види да је Теодорит дуго
остао Несторијев пријатељ и предани ученик, чак и након што је
овај био анатемисан од стране Васељенске Цркве, што се види и
из самог за-главља посланице: "Господину мом, веома
поштованом, најблагочестивијем и најсветијем оцу, епископу
Нестори-ју". Сабор је саслушао и Теодоритова писма у одбрану
Теодора Мопсуестијског. Свој суд о Теодориту као аутору
неправославних дела, и о односу Четвртог Васељенског сабора у
Халкидону према њему, оци Петог Васељенског сабора кратко су
изразили на следећи начин: "када је у пи-тању оно што је
безбожно написао Теодорит, треба се ди-вити проницљивости
светог Халкидонског сабора, јер, зна-јући његова богохулства, он
је најпре против њега употре-бљавао многе прогласе, а касније га
не би прихватио дру-гачије, него ако би овај претходно анатемисао
Несторија и његова богохуљења у одбрану којих је раније писао".
Након разматрања Теодоритових дела, несагласних са
учењем праве вере, сабор је почео са разматрањем питања
"треће главе" - Иве Едеског и његове посланице Марију
Персијанцу. Овде је требало да оци сабора одговоре на следеће
питање: да ли се може узети као тачна тврдња да је Ивина
посланица била прихваћена од стране Четвртог Васељенског
сабора у Халкидону? Да би одговорили на ово питање, оци пре
свега објашњавају како је Халкидон-ски сабор поступио са самим
Ивом. При томе неки епи-скопи су у својим беседама развијали
41
мисао да се оправ-дање Иве на Халкидонском сабору није
простирало и на његову посланицу: Ива је на сабору изјавио како
он није крив за то што га оптужују, и самим тим одрекао се своје
посланице - он дакле ни сам није прихватао да су ставови из те
посланице истинити. Истина, неки оци Халкидонског сабора -
како су то износили на видело противници осуде "три главе" -
говорили су да је Ива невин и да је његова посланица
православна. На ово су оци Петог Васељенског сабора
одговорили да је то било мишљење мањине отаца Четвртог
Васељенског сабора, док је већина у Иви видела покајаног
човека, а на сабору се ваља руководити не миш-љењем појединих
лица, него или свих, или, у крајњој ли-нији, већине. Ради потпуне
и коначне потврде тога да Иви-на посланица није била
прихваћена од стране Халкидон-ског сабора, оци су посланицу
Марију Персијанцу упореди-ли са саборским вероисповедањем;
из тога упоређења, са непорецивом јасношћу се показало да су
оци Халкидон-ског сабора одбацили схватања изражена у
посланици. Тада је Ивина посланица једнодушно била
проглашена за јеретичку: "сви ми - повикали су оци Петог
Васељенског сабора - осуђујемо посланицу: сви је анатемишемо;
посла-ница је сабору туђа, противна одређењима, у целини јере-
тичка, потпуно богохулна. Ко је не анатемише јеретик је. Ко
прихвата посланицу, тај одбацује свете Халкидонске оце".
"Осуђујемо и анатемишемо заједно са сви другим је-
ретицима и Теодора, који је био епископ у Мопсуесту, и његова
безбожна дела, и оно што је Теодорит безбожно написао
против праве вере, против 12 глава светог Кирила и против
Ефеског сабора, и што је написао у одбрану Не-сторија. Осим
тога анатемишемо и безбожну посланицу коју је Ива написао
74
"Опет безумствује Египат (тј. свети Кирило) против Бога, -пише
између осталог Теодорит из Ефеса, где је у то време заседао Трећи
Васељенски сабор - опет ратује против Мојсија и Арона и слугу њихових
(тј. против Несторија и његових присталица), а већи део Израиља
пристаје уз противнике. Оних који здраво мисле (тј. који деле
Несторијеве јеретичке погледе), који се добровол>но муче за побожност,
необично је мало. Осремоћено је честито благочешће".
Марију, која одбацује да је Бог-Логос, оваплотивши се од
Свете Богородице и Приснодјеве Ма-рије, постао човек, и
пориче свету успомену Кирила, који је учио православно, као
јеретика и као онога ко је писао као Аполинарије, и која
окривљује Ефески сабор да је на њему Несторије свргнут без
суда и истраге, а штити Тео-дора и Несторија и њихова зла
учења и дела. Дакле, ана-темишемо горе поменуте "три главе",
тј. безбожног Тео-дора, са његовим бестидним делима, и оно
што је безбож-но написао Теодорит, и безбожну посланицу
која се при-писује Иви, и њихове заштитнике, и оне који су
писали или пишу у њихову одбрану, или се усућују да их
називају православнима, или, уопште, оне који их штите
трудећи се да њихову безбожност заштите именима светих
отаца и светог Халкидонског сабора".
На тај начин сабор је осудио личност и дела Теодора
Мопсуестијског, док Теодорита и Иву није осудио, него је
анатемисао само нека дела првог и посланицу другог.
Затим су оци сабора, "палећи светлост познања из Светог
Писма и учења светих отаца", сматрали за неоп-ходно да, осим
поменутог исповедања вере, укратко по тачкама изложе проповед
истине и осуду јеретика са њи-ховим учењем. Ових тачака било
је укупно четрнаест. У првих једанаест излаже се суштина
исповедања вере усме-рене против јереси које су биле осуђене на
претходним Ва-сељенским саборима; остале тачке, 12, 13 и 14, на
следећи начин подробније излажу одлуке које се тичу Теодора
Мопсуестијског, Теодорита и Иве: 12) "Ако неко штити
безбожног Теодора Мопсуестијског, који говори да је јед-но Бог-
115
Логос, а друго Христос Који је био узнемираван душевним
страстима и жељама плоти, и удаљавао се од лошијег мало-
помало, да би на тај начин, напредујући у делима, постао бољи и
путем живота постао непорочан, Који се крстио као прост човек, у
име Оца и Сина и Све-тога Духа и кроз крштење добио благодат
Светога Духа, и удостојио се усиновљења, и као цар прима
поклоњење у лицу Бога Логоса, и да је после васкрсења постао је
неподложан помислима и потпуно безгрешан, и који је још
говорио да је сједињење Бога Логоса са Христом саврше-но онако
како апостол говори за сједињење мужа и жене: биће двоје једно
тело (Ефес. 5,31), и поврх свих других безбројних богохулстава
дрзнуо се да каже, да, када је Господ по васкрсењу дунуо на
ученике и рекао: примите Дух Светш (Јн. 20,22), није им дао Духа
Светог, него је дунуо само сликовито, као што је говорио и за
Томино исповедање - Господ мој и Б О Г мој (Јн. 20,28) - када је
овај након васкрсења дотакао руке и ребра Господња, да Тома ово
није рекао за Христа, него да је задивљен необично-шћу
васкрсења прославио Бога који је Христа подигао, а уз то, што је
још горе, у свом тобожњем тумачењу "Дела апостолских", поредио
је Христа са Платоном, Манихејем, Епикуром и Маркионом, и
говорио је како је сваки од њих, пронашавши сопствено учење,
дао својим ученицима име - платонисти, манихејци, епикурејци и
маркионити, те да су на сличан начин када је Христос пронашао
учење по Њему почели да се називају хришћани. Дакле, ако неко
штити горе поменутог безбожног Теодора и његова без-божна
дела у којима је изнео како је горе речено, као и друга безбројна
богохуљења против великог Бога и Спа-ситеља Исуса Христа, а не
анатемише њега и његова без-божна дела, и све оне који га
подржавају или штите и говоре да је он изложио православно, и
који су писали у одбрану њега и његовог мудровања, или су
некада мудро-вали као и он и до смрти остали у таквом
безбожништву, такав да буде анатема". 13) "Ако неко штити
безбожна дела Теодоритова - која је он написао против истините
вере и против првог Ефеског сабора и светог Кирила и његових
Дванаест глава, и све што је написао у одбрану безбожних Теодора
и Несторија и у заштиту других који су мудровали као и горе
поменути Теодор и Несторије, штитећи њих и њихово зло учење -
и ради тога безбож-нима назива учитеље Цркве који исповедају
ипостасно сје-дињење Бога-Логоса (са телом), а не анатемише
поменута безбожна дела, и оне који су мудровали и мудрују
слично њима, и све који су писали против праве вере и светог Ки-
рила и његових Дванаест глава и који су умрли у таквом
безбожију, такав да буде анатема". 14) "Ако неко штити посланицу
коју је, кажу, Ива написао јеретику Марију Персијанцу, која
одбацује да је Бог-Логос, оваплотивши се од Свете Богородице и
Приснодјеве Марије, постао човек, него вели да се од Ње родио
човек Кога називамо храмом, тако да је једно Бог-Логос, а друго
човек, и кле-веће светог Кирила који је проповедао праву
хришћанску веру и говори да је он тобоже јеретик и да је писао
као безбожни Аполинарије, и ко окривљује први Ефески свети
сабор, да је он тобоже без суда осудио Несторија, и ко Дванаест
глава светог Кирила назива безбожнима и про-тивним правој вери,
и ко штити Теодора и Несторија и њихова безбожна учења и дела;
дакле, ако неко штити поменуту безбожну посланицу и не
анатемише њу и њене заштитнике и оне који су писали или пишу
у заштиту те посланице или злог учења које се налази у њој, или
се усуди да је штити - њу или зло учење које се у њој налази -
именима светих отаца или светог Халкидонског сабора и у томе
остаје до смрти, тај нека буде анатема".
Заједно са питањем "три главе", оци сабора су разма-трали и
питање заблуда Оригена, црквеног учитеља с кра-ја трећег века,
познатог по својим даровима. Тиме је била испуњена
императорова жеља изражена у његовој опшир-ној посланици
42
Мини, патријарху Константинопољском. У тој посланици, између
осталог, налази се следећи преглед
Оригенових јеретичких заблуда, које су, по императоровом
мишллњу, захтевале осуду: 1) Ко говори или мисли да су људске
душе претпостојале, да су оне претходно биле умови и свете силе
које су се наслађивале пунотом божан-ског созерцања, а затим су
се обратиле на лошије и кроз то се охладиле у љубави према
Богу, услед чега се и нази-вају душама, и да су по казни послате у
тела, такав да буде анатема. 2) Ко говори или мисли да је душа
Гос-подња раније постојала и да се сјединила са Богом-Лого-сом
пре оваплоћења и рођења Његовог од Дјеве, да буде анатема. 3)
Ко говори или мисли да се испрва у утроби Свете Дјеве
образовало тело Господа нашег Исуса Христа и да су се потом с
њим сјединили Бог-Логос и душа, а да је (Он) раније већ
постојао, да буде анатема. 4) Ко говори или мисли, да је Логос
Божији био као и сви небески чи-нови, да је за херувиме био
херувим, за серафиме сера-фим, и да је уопште био као и све
вишње силе, да буде анатема. 5) Ко говори или мисли да ће
људска тела о вас-крсењу устати у облику лопте и не исповеда да
ћемо ус-тати у (свом) правом облику, да буде анатема. 6) Ко го-
вори да су небо, сунце, месец, звезде и воде која су изнад небеса,
бића која имају душу и некакве разумне матери-јалне силе, да
буде анатема. 7) Ко говори или мисли да ће се Господ Христос у
будућем веку распети за демоне, као што је и за људе, да буде
анатема. 8) Ко говори или мисли да је Божанска моћ ограничена,
или да је Он ство-рио онолико колико је могао обухватити, да
буде анатема. 9) Ко говори или мисли да је кажњавање демона и
злих људи временски ограничено и да ће после извесног вре-
мена оно имати крај, или да ће демони и зли људи после бити
обновљени, да буде анатема. 10) Анатема и Оригену који је то
изложио, заједно са његовим безбожним, непо-требним и злим
учењем, и свакоме ко се држи таквих ми-сли, или их штити, или
се на било који начин осмели да их понавља. Посланица се
завршава следећим захтевом:
"У жељи да се од најсветије Цркве удаљи свака саблазан, тако да
у њој не остане никаквог порока, и следујући Бо-жанско Писмо и
дела светих отаца који су одбацили како самог Оригена тако и
опасно и безбожно учење његово, и који су праведно њега и
његово учење подвргли ана-теми, шаљемо твоме блаженству
посланицу којом те усрд-но молимо да сабереш све најсветије
епископе који се на-лазе у овом царском граду и најбогољубивије
игумане ов-дашњих поштованих манастира и да се устроји тако
да сви одлучно анатемишу горе поменутог безбожног и богобор-
ног Оригена, који је био презвитер најсветије Алексан-дријске
цркве, и његово опасно и безбожно учење и све наведене главе, а
такође молим да се копија онога што твоје блаженство буде
решило по овом питању пошаље свим најсветијим епископима и
игуманима поштованих ма-настира, с тим да и они сопственим
потписом анатемишу Оригена и његово опасно учење са свим
другим јерети-цима".
Није познато на који је начин на сабору спроведена
расправа и суд над Оригеновим лажним учењем. На ос-нову
првог правила Шестог Васељенског сабора знамо само то да су
оци Петог Васељенског сабора "саборно предали проклетству и
одбацили Теодора Мопсуестијског, и Оригена, и Дидима, и
Евагрија, који су обновили јелин-ске басне".
У Источној цркви, још и пре сабора наклоњеној осуди "три
главе", Пети Васељенски сабор није наишао на про-тивљење.
Али до тога је дошло у Западној цркви, која се и пре и за време
Петог Васељенског сабора супротстав-љала осуди "три главе".
Тек пола века касније, трудом са-мих римских папа,
Константинопољски сабор из 553. године био је признат и на
Западу, равноправно са четири Васељенска сабора која су му
претходила.
115
 Успомену на Пети Васељенски сабор Православна Црква
савршава 25. јуна.

43 115

Шести Васељенски Сабор
Монофизитство, које је Црква осудила на Четвртом
Васељенском сабору у Халкидону 451. године, ипак је по-стојало и
даље, и имало је многобројне следбенике у VI и VII веку. У VII
веку монофизитска јерес пораћа моно-телитску, која је полазила од
тврдње да је у Христу једна воља и једно дејство (енергија) -
Божанско: монотелити су одрицали људску вољу и људско дејство
у Богочовеку. Таква тврдња је за монофизите била сасвим
природна ствар: учење монофизита о једној природи - Божанској -у
Христу, и одрицање људске природе у Њему, нужно је водило ка
признавању само једне Божанске воље у Хри-сту, уз одбацивање
постојања и људске воље, у Њему. Папа Агатон, савременик
Шестог Васељенског сабора, јасно сведочи: "они који стапају тајцу
светог оваплоћења, која се састоји из Божанског и људског, већ и
самим тим што исповедају једну природу у Христу
(монофизитство), теже ка томе да у Њему, као једном, признају
једну вољу и једно лично дејство". Осим монофизита,
монотелитству су пришли и они од православних, који су, полазећи
од учења Цркве о јединству лица Богочовека и заборавља-јући на
учење Цркве о двојству природа у Христу, дола-зили до следећег
закључка: "Господ наш Исус Христос и након оваплоћења пребива
у двема савршеним природама, несливено и нераздељиво, у једном
лицу и једној ипостаси; особине и једне и друге природе стекле су
се у једно лице, у једну ипостас; стога ми исповедамо Христа у
новом лику без телесних прохтева и људских помисли, исповедамо
у Њему једно ипостасно хтење и дејство". Но, таква тврдња и
представља монотелитску јерес, а не православно учење, које у
Христу признаје две природе, Божанску и људску, као природе које
су потпуне и свецеле, са, сходно томе, две воље - Божанском и
људском.
Своју широку распрострањеност монотелитство ду-гује цару
Ираклију. Видећи да милиони његових поданика исповедају
монофизитство и да се стога налазе у сукобу са православнима,
император, који је хтео да јединство им-перије учврсти на
јединству вере, желео је да помири пра-вославне и монофизите.
Мислио је да ће то постићи преко монотелитског учења, које је, по
његовом мишљењу, не-сумњиво требало да буде прихватљиво како
за монофи-зите, јер су они учили о једној Божанској природи у
Хри-сту, тако и за православне, јер монотелитско учење није
претпостављало одбацивање православљу тако драге ис-тине о
двојству природа у Христу. Боравећи током 622. го-дине ради
војних послова у Јерменији и Колхиди, гнездима монофизитства,
император је водио разговоре са угледним представницима овог
јеретичког учења о томе да ли би се монофизити нрисајединили
православној Цркви под усло-вом да она прихвати монофизитству
сродно учење о једној вољи и једном дејству у Христу.
Представници монофи-зитства, мећу којима се император
нарочито зближио са митрополитом Колхидским, Киром, по свој
прилици охра-брили су Ираклија и одобрили његов илан.
Император се са одговарајућим захтевом обратио патријарху
Константи-нопољском Сергију, који је за његову намеру без сумње
знао још раније. Сергије је Ираклију одговорио у том сми-слу да је
учење о једној вољи и једном дејству у Христу, сагласније са
црквеним предањем него учење о две воље и два дејства.
Одлучено је да се са унијом - тј. сједињењем право-славних и
монофизита на темељу тога што ће обе стране признати
монотелитско учење - започне у Египту, где је у то време на
300.000 православних долазило 5 или 6 ми-лиона монофизита.
122
Главни актер у остварењу императо-рових циљева овде је био
Кир, који је сада, трудом Ира-клијевим и Сергијевим, био узведен
од колхидског митро-полита у александријског патријарха. Под
надзором Ира-клија и Сергија, Кир је, као вешт човек, ствар
повео врло умешно. У Александрији су унији пришле хиљаде
моноуказа, познатог под називом "Образац (вере)" (типос):
"пошто смо навикли да се својски старамо о ономе што служи
добробити наше хришћанске државе, а нарочито о ономе што се
тиче непромењивог хришћанског учења, ми, сазнавши да се у
нашем народу догаћа велики покрет, да једни у очовеченом Богу
признају једну вољу, а други две воље, објављујемо: нека од сада
нико не дозволи себи да са другима ступа у спорове о једној вољи
и о једном деј-ству, и две воље и два дејства; нико не треба да
брани и окривљује оне који признају једну вољу и једно дејство,
нити оне који признају две воље и два дејства. Ко ове за-повести
прекрши, тај ће, пре свега, бити подвргнут суду страшног Бога;
но он такоће неће избећи ни казне одре-ђене за прекршиоце
императорских закона. Ако прекрши-лац буде клирик или
епископ, такав ће бити уклоњен са дужности; ако је монах, биће
одлучен од Цркве и протеран из манастира; ако је грађански
чиновник или официр, биће лишен свога звања; ако је угледан
човек из сталежа са привилегијама, биће кажњен одузимањем
имовине; ако је из нижих сталежа, онда ће, након телесне казне,
бити по-слат у прогонство". Много је патњи православнима донео
овај указ; захваљујући њему, за исповедање праве вере плаћали су
чак и животом.
Уз овакве околности, које су толико погодовале раз-витку
монотелитства, оно је пустило дубоке корене на Ис-току. У
Константинопољској цркви, предводници свих ис-точних цркава,
почев од Сергија, видимо читав низ патри-јараха монотелита:
Пира, Павла, Петра. Тако су, по сведо-чанству савременика,
"јерарси постали јересијарси, и уме-сто мира народу су
објављивали заваду, на црквеној њиви су уместо пшенице сејали
кукољ; вино (истина) су поме-шали са водом (монотелитска јерес)
и појили су ближњег замућеном мешавином; вукови су се
издавали за јагањце, јагањци су проглашавани за вукове, лаж се
сматрала исти-ном а истина лажју; безбожност је прождрла
побожност. Замрсиле су се све ствари црквене".
Тих мукотрпних година за Православну Цркву, Гос-под је у
њој подигао свете мужеве који су пламтели рев-ношћу за истину
и који су громко, не обазирући се на претње и гоњења, вапили у
заштиту осрамоћене правде. То су били свети Софроније,
патријарх Јерусалимски, све-ти Максим Исповедник и свети папа
Мартин.
Свети Софроније је први ступио у борбу против мо-
нотелитства ради заштите православља. Повео ју је док је још био
прост палестински монах. Свети Софроније се налазио у Египту
баш у оно време када је Кир, патријарх Александријски,
обнародовао горе поменуту посланицу о сједињењу, у којој је
отворено објављено монотелитско лажно учење. У светом
Софронију Кир је нашао ревно-сног противника за своје
подухвате. Свети Софроније је дошао Киру и пао пред њим на
колена преклињући га да не објављује у цркви учење о једном
дејству у Христу. Узалуд је Кир убеђивао светог Софронија да
стане на страну монотелита, доказујући му, углавном, да када је у
питању спасење хиљада верних не треба водити спорове око
израза. Свети Софроније је остао непоколебив. Виде-ћи да Кир
такође тврдо стоји при својој одлуци, пошао је у Константинопољ
44
рачунајући на то да ће у патријарху Сергију наћи савезника за
борбу против Кира. Но, пока-зало се да је ипак погрешио у својим
проценама. Због сво-је ревности за праву веру свети Софроније је
био изабран на патријаршијску катедру Јерусалима (око 634.
године). Окружну посланицу коју је, по обичају, свети Софроније
разаслао другим патријарсима са обавештењем о своме ступању на
катедру, он је почео указивањем на опасност која прети Цркви од
монотелитства: "Оци! Оци најсвебла-женији! Видим буру која се
подиже и опасност која следи за буром". Ова опширна посланица,
усмерена против мо-нотелита и написана у духу кротости, која
разоткрива без указивања на лица, са великом снагом и врло јасно
излаже православно учење о две воље и два дејства у Христу:
"називајући Христа Оним Који се састоји из Божанске и људске
природе, ми проповедамо да је Он и Бог и човек, да се састоји из
две природе и да је двојствен када су у питању природе, да
природно савршава оно што је свој-ствено и једном и другом бићу,
силом и једном и другом бићу својствене суштинске особине и
природне одлике. Као Бог Он је савршавао оно што је Божанско,
као човек - оно што је људско". Муслиманско освајање Јерусалима
прекинуло је везу јерусалимске Цркве са Истоком и ли-шило
светог Софронија могућности да делује у заштиту православне
истине. У тако спутавајућим околностима свети Софроније је
одлучио да у борбу против монотелит-ства позове Рим. То је
ставио у дужност епископу дориј-ском, Стефану. Шаљући Стефана
са тако важном поруком за Римску цркву, свети Софроније га је
одвео на Голготу и ту, на месту Спаситељевих крсних страдања,
заповедио му је следеће: "знај, да ћеш дати одговор Ономе Који је
распет управо на овом месту, када дође са славом да суди живима и
мртвима, ако занемариш или пренебрегнеш опа-сност у којој се
налази Његова света вера. Учини оно што ја не могу услед најезде
сарацена, обиђи у случају потребе целу васељену, потруди се да
савладаш све препреке како би дошао до Рима. Тамо пред
благочестивим мужевима по суштој истини откриј све што се
догађа у нашим краје-вима и не престај да молиш док они не
устану против не-пријатеља вере и потпуно не одбаце новоуведено
учење". Стефан је пошао у Рим, где је позивао римски сабор на
заштиту истине гажене од стране монотелита. Свети Со-фроније се
упокојио око 640. године.
По смрти светог Софронија велики подвиг служења
православљу на Истоку преузео је свети Максим Исповед-ник,
који је много пропатио због исповедања две воље у Христу Исусу.
Свети Максим је на Ираклијевом двору за-узимао високу дужност
државног секретара. Император је веома ценио његов таленат и
знање. Када се касније постригао у монаштво, свети Максим је
постао игуман једног од Константинопољских манастира. Са
појавом моноте-литства, свети Максим је напустио
Константинопољ, где су покровитељи лажног учења били цар и
патријарх; жи-вео је делом у Африци, делом у Риму, посветивши
се у потпуности борби против јереси. Нарочито је значајна де-
латност светог Максима на заштити православља у Аф-рици; ту је,
по речима писца његовог житија, "(и саме епи-скопе) утврђивао у
вери, поучавао их и уразумљивао, јер иако су га они превазилазили
чином, по мудрости су били далеко испод њега". Ту, у Африци,
645. године је дошло до чувеног јавног расправљања између светог
Максима и Пира, бившег Константинопољског патријарха,
заштитни-ка монотелитства. Свети Максим је однео одлучну и
122
бли-ставу победу над монотелитством, оличеним у Пиру, што је
снажно допринело утврђивању православља у Африци.
Свети Максим се није сам подвизавао за истину. Ис-
товремено, а понекад и заједно с њим, деловао је и свети папа
Мартин. Пошто је раније био папски повереник у
Константинопољу, свети Мартин се на месту рођења мо-
нотелитства добро упознао са суштином јереси и делима
монотелита. Стога не изненађује што је он, када је постао папа,
био делатан борац против јереси. Године 648. свети Мартин у
Латерану, у Риму, сазива многољудни сабор који је издао 20
правила против монотелита, утврдивши учење о две воље и два
дејства у Христу, осудивши Константи-нопољске монотелите,
почев од Сергија, као и два импе-раторска указа: "Изложење" и
"Образац". У то време у Рим је стигао Олимпије, нови Равенски
егзарх, који је у име императора управљао Италијом. Олимпије је
имао на-редбу императора да све натера на прихватање
"Обрасца", а за папу му је било наређено да га ухапси у случају да
се супротстави. Но Олимпије, покренувши сам побуну про-тив
императора у Италији, наредбу није извршио. Године 653. у Рим
је са великом војском ушао нови егзарх, Теодор
Калиопа. Свети Мартин је био болестан и, предосећајући
несрећан крај, сакрио се у храму Спаситеља. Сазнавши од
клирика, који су по папиној заповести дочекали егзарха на улазу у
град, да је папа болестан, Калиопа је изјавио да жели да га у
недељу ујутро посети. Мноштво хришћана сабрало се на
недељном богослужењу у храму где се на-лазио болесни папа.
Калиопа, који је рачунао да ће на силу да ухвати папу, побојао се
народа и стога одложио своју посету изговарајући се умором од
пута. У понедељак је Калиопа са мноштвом војника ушао у храм,
пошто је претходно извршио претрес и уверио се да у њему нема
оружија и камења које је, како је егзарху било дојављено, сакупио
папа. "Бука оружија разлеже се на месту моли-тве". Калиопа је
папи објавио императорову заповест, пре-ма којој је свети Мартин
требало да буде ухапшен и по-слат у Константинопољ, а његова
катедра да остане упражњена. Из храма су светог Мартина
преместили у двор под стражу. Папино одвоћење у притвор
изведено је уз громко и неустрашиво клицање клирика: "анатема
оно-ме ко мисли да је папа издао или намеравао да изда веру;
анатема ономе ко не остане у правој вери, чак и онда ако би због
остајања у правој вери морао да се суочи са смр-ћу". Метеж је
био тако силан, да је Калиопа ради смири-вања ситуације био
принућен да објави како се на Истоку држе исте вере као и у
Риму. Многи клирици су из љубави према светом Мартину
клицали: "идемо с њим, с њим ће-мо умрети", изражавајући тако
жељу да свуда следе папу. Калиопа је поново обећао да ће са
папом моћи да поће свако ко то буде желео. А онда је тајно извео
папу из Рима и ставио га на брод на коме је болесни папа морао
много да се намучи; са њим се ту нашло тек неколико слу-
житеља. Пут до Константинопоља је за папу био веома дуг и
повезан са многим тешкоћама. Целу годину он је проживео у
једној гостионици на острву Наксос, и за све то време, па и то као
чин нарочите милости, допустили су му да се свега три пута
умије. Римске клирике који су долазили у посету папи и доносили
страдалнику најнуж-није потрепштине, стражари су срамно и
нечасно терали, узимајући за себе то што су они доносили светом
Мар-тину. У септембру 654. године папа је доведен у Констан-
тинопољ. Уз подсмехе и поруге послат је у градску там-ницу, где
је у најтежим условима био затворен 93 дана. Због болести он је
45
морао често да се пере, али током пр-вих 47 дана заточења нису му
давали ни хладну, а камоли топлу воду. Након 93 дана проведена у
тамници позван је на суд, где су услед крајње телесне слабости
морали да га донесу на носилима. Судије су и поред тога захтевале
да исказ даје стојећи, а саслушање су почели питањем: "не-
срећниче, какво ти је зло починио император?" Папа је ћутао. Тада
су доведени лажни сведоци који су недужног папу оптужили за
учешће у завери егзарха Олимпија про-тив императора. Када је
свети Мартин, не желећи да буду погубљене душе лажних сведока
које су намеравали да до-веду да се закуну, почео своје објашњење
речима: "у то време био је састављен 'Образац' и послат од
императора у Рим", судије су га прекинуле: "не говори ништа о
вери, јер ми смо и сами хришћани и православни". На то је папа
изјавио: "чините са мном шта хоћете, и што пре, то боље; зна Бог
да не можете веће добро да ми учините, него да ми главу мачем
одсечете". О ономе што се догодило на суду известили су
императора, који је заповедио: да се са светог Мартина свуку
првосвештеничке одежде и да се преда на кажњавање. Са папе су
јавно скинули ознаке првосвештеничког достојанства при чему су
му поцепали чак и доњу одећу, тако да је остао полунаг. Затим су
му око врата ставили жељезни оков и тако су га, у пратњи војника
са исуканим мачем, провели кроз улице Констан-тинопоља у
тамницу. Ту је услед велике хладноће свети Мартин готово умро.
Али Господ му није досудио да буде погубљен мачем. У време
сућења светом Мартину патријарх Константинопољски Пир лежао
је на самртном одру. Император Констанс је дошао да га обиђе и
обавестио га је да је одлучено да се папа казни. Пир је на самрти
молио да се светом Мартину подари живот јер је знао да папа
неупоредиво више жели смрт. После 85 дана проведених у другој
тамници, папу су послали у прогонство у Херсон на Криму, где је
стигао маја месеца. Овде, међу варвари-ма, свети Мартин је трпео
тешку муку, немајући чак ни хлеба. Уз та физичка страдања трпео
је и душевна, јер је био напуштен од стране својих пријатеља и
сродника из Рима, који су се услед ропског страха пред
императором очигледно плашили односа са прогнаним папом:
"запрепа-шћен сам - пише папа у једном писму својим
пријатељима у Константинопољ - равнодушношћу мојих
пријатеља и сродника јер су потпуно заборавили на моју несрећу.
Из-гледа да не желе да знају чак ни то да ли још постојим на свету
или не. Ако римска црква и нема новца, ипак је, по благости
Божијој, богата хлебом, вином и свим оним што је неопходно за
живот". "Надам се - писао је такође папа у другом писму -
милосрђу Божијем, да ће мој жи-вотни пут ускоро доћи до циља
који му је од Бога одре-ђен". Нада светог Мартина се испунила - у
септембру 655. године починуо је у Господу.
Са папом Мартином у Риму је био ухваћен и свети Максим
Исповедник, који је, као и свети Мартин, био под-вргнут
страдањима за веру. Тек што је брод, на коме се налазио свети
Максим, упловио у Константинопољску лу-ку (септембар, 654.
године), појавио се одред наоружаних војника: уз грубо вређање,
војници су одвукли светог Мак-сима, босог и полуодевеног, у
мрачну тамницу. Одатле су га више пута позивали на суд, али
судије, ни поред свих својих лукавих смицалица, нису могле да га
наведу на мо-нотелитство: "Чините са мном што год хоћете -
изјавио је свети Максим - јер онај ко поштује Бога, као ја, не боји
се увреда и неправде од људи". Тада је било одлучено да се
постигне макар и само спољашња сагласност моноте-лита са
светим Максимом. Њему је било предложено да потпише следеће
122
исповедање вере, које је заједно са моно-телитским, садржало и
православно учење: "исповедамо у Христу две воље и два дејства
услед разликовања природа, и једну вољу и једно дејство услед
њиховог сједињења". Свети Максим је одбацио ово исповедање,
због чега је био послан у унутрашњост Тракије. Одатле га, после
неког времена, поново доводе у Константинопољ и смештају у
један манастир. Следећег дана дошли су му два патриција,
Епифаније и Троил, и епископ Теодосије. Троил је светог
Максима обавестио да су дошли да му пренесу вољу импе-ратора:
"кажи нам најпре, хоћеш ли испунити вољу импе-ратора или не?"
питао је Троил. Свети Максим је под за-клетвом обећао да ће
испунити све што "господар запо-веди по питању ствари овог
света". Тада је патрициј Епи-фаније рекао: "ево шта ти господар
наређује: пошто се цео запад и они на истоку, који су увучени у
саблазан, по-зивају на тебе, стварајући немир и нереде и не желе
да у стварима вере имају општење са нама, нека те уразуми
Господ да прихватиш 'Образац' који смо издали и да сту-пиш у
општење са нама. Тада ћемо ти лично поћи у су-срет, отворено
пред свима ћемо те поздравити, пружићемо ти нашу руку, са
чашћу и славом увешћемо те у Велику цркву (Св. Софија),
поставићемо те на наше императорско место, заједно ћемо
слушати литургију и причестити се Те-лом и Крвљу Христовом, а
потом ћемо те прогласити за нашег оца, и биће радост не само у
овом граду него и у целом хришћанском свету. Јер смо тврдо
уверени да када ти ступиш у општење с нама, онда ће нам прићи
сви, који су ради тебе и под твојим руководством отпали од
опште-ња". Свети Максим је одговорио: "заиста ме све силе не-
беске неће убедити да учиним то што ви предлажете, јер какав ћу
одговор дати, не Богу, него својој савести, ако ради пусте славе и
људског мишљења одбацим спасоноснуверу?" После оваквог
одговора, патрицији су бесно скочи-ли на њега; гурнули су
храброг исповедника на под. тргали га рукама, ударали ногама и
читавог га попљували. Када је епископ Теодосије зауставио
њихову нечовечност. па-трицији су почели да се изругују светом
Максиму и да га вређају, хвалећи се, при том, својом
православношћу. Тако су њихови преговори са светим Максимом
завршени неус-пехом, и он је поново пошао у прогонство. Дуго се
испо-ведник мучио у заточењу. Но, и то је било мало за нена-ситу
злобу мучитеља; свети Максим је поново доведен у
Константинопољ и предат у полицију. Ту су га тукли во-ловским
жилама, до корена су му одсекли језик, одсекли су му десну руку
и тако унакаженог провели га кроз све квартове
Константинопоља. После тога, свети Максим је био прогнан у
Колхиду, где је и окончао свој страдалнички живот.
Наредних готово пола века у Цркви је трајала борба
монотелитства са православљем, но црквено јединство није
постигнуто. Напуштањем путева насиља од стране светске
власти, који нису својствени Цркви, остало је да се ствар реши у
њој самој и да се тако доће до мира, што је и учинио Констансов
наследник, император Константин Погонат, који је одлучио да
сазове "очи Цркве - свештено-служитеље, да би размотрили
истину".
Свест о неопходноости сазивања васељенског сабора ради
решавања питања монотелитства сазрела је код им-ператора
Константина Погоната углавном под утицајем наговарања од
стране патријарха Константинопољског, Теодора. Трудом
императора сабор је отворен 680. године. Међу оцима сабора
најистакнутији по своме положају у Цркви, или положају онога
46
кога су представљали, били су: Георгије, патријарх
Константинопољски, Макарије, патри-јарх Антиохијски, презвитер
Петар, представник Алексан-дријског патријарха, и презвитер
Теодор, представник Је-русалимског патријарха. Император се по
обичају обратио римском папи Домну са захтевом да на сабор
пошаље представника папског престола: "молимо - писао је импе-
ратор - да пошаљете одговарајуће и способне мужеве који познају
богонадахнута Писма и поседују беспрекорно зна-ње догмата,
мужеве који би са собом донели неопходне књиге". Императорова
посланица није затекла Домна међу живима: примио ју је његов
наследник Агатон. Шаљући своје представнике на сабор, папа је у
Константинопољ писао да не може да пошаље учене људе, како је
тражио император, јер ситуација у Риму у то доба није погодовала
развоју науке1; код својих представника, презвитера Тео-дора и
Георгија и ђакона Јована папа је истицао углавном дубоку веру.
Пред крај сабора било је присутно до 153 епископа и њихових
заменика2. Првим заседањима, и на десетак каснијих,
присуствовао је и сам император са 13 чиновника, патриција и
конзула. Сабор је трајао готово годину дана3.
Делатност сабора је у суштини била усредсређена на два
главна питања: 1) темељно истраживање лажног учења монотелита
и 2) излагање православног учења, усме-рено против
монотелитске јереси.
Саборска заседања отпочела су обраћањем папиних
изасланика: "пре неких 46 година, предстојатељи овог цар-ског
града Сергије, Павле, Пир и Петар, као и Кир, који је био
предстојатељ у Александрији, и Теодор, који је био епископ града
Фарана, и други, њихови следбеници, увели су неке нове изразе,
противне православној вери и тако су проузроковали немир у
Васељенској Цркви, исповеда-јући и учећи да је у домостроју
оваплоћења Једнога од Свете Тројице, Господа нашег Исуса
Христа, једна воља и једно дејство. Много пута је наш апостолски
престол, вама заиста одан, одбацивао ово учење, потом је и молио,
но све до сада никако није успео да их одврати од таквог
злославног мишљења; стога молимо вашу боговенчану моћ: нека
представници најсветије Константинопољске цркве кажу одакле су
се појавиле те новотарије?" Одговор папиним изасланицима
император је препустио Макарију, патријарху Антиохијском, који
је на сабору иступао као ватрени присталица монотелитства.
Уосталом, у почетку сабора помало разумевања за Макарија
показивао је и па-тријарх Константинопољски, Георгије.
Извршавајући им-ператорово нарећење, Макарије је папиним
изасланицима одговорио не само у своје име него и у име
Антиохијске и Константинопољске цркве: "ми нисмо ништа ново
1" Може ли се од људи који живе у (сиромашном) народу - пита папа - и
трудом својих руку, уз велик наиор обезбеђују себи насушни хлеб.
тражити потпуно познавање Светог Писма? Ми чувамо законито
састављена одређења наших светих претходника и светих сабора - чувамо
нх у простоти срца и без икакве двосмислености. Што се тиче светске
красноречивости, не мислимо да би у наше време било могуће наћи
некога ко би се могао похвалити великим знањем, јер у нашим крајевима
стално бесне устанци разних народа, који се час бо-ре међу собом, час
насрћу одвојено и пљачкају. Нема светске красноречивости код неуких
људи".
2 Овде треба приметити, да је прихваћено да се код одрећивања броја
учесника сабора, осим оних који су лично били присутни, узима још и 125
епискона који су потписали саборну посланицу папе Агатона упућену у
Константинопољ и који су заузимали катедре блиске римској цркви.
3 Током 680. године саборска заседања одржана су: 7,10,13 и 15. новембра
и 7. децембра, а током 681. године: 12-13. фебруара; 7,8, 18, 20, 22. и 28.
марта, 4. и 26. априла, 9. августа, 11. и 16. септембра.
122
уво-дили у учење, него како је примљено од Васељенских са-бора
и уважених светих отаца, такође и од предстојатеља овог светог
града, Сергија, Павла, Пира и Петра, такође и од Хонорија,
бившег папе древног Рима, и Кира, бившег папе Александријског,
то јест о вољи и о дејству, тако смо и поверовали, верујемо и
проповедамо и спремни смо да до краја останемо у томе".
Император је од Макарија за-хтевао да доказима поткрепи
истинитост тврдње да се мо-нотелитско учење које је он ширио
темељи на "светим ва-сељенским саборима и уваженим светим
оцима". Стога су на сабору почели да читају дела Трећег и
Четвртог Васе-љенског сабора, на којима је решавано питање о
две при-роде у личности Богочовека. Када је презвитер Стефан,
ученик патријарха Макарија, из дела Ефеског сабора по-чео да
чита поучну реч светог Кирила Александријског императору
Теодосију и када је дошао до следећег места: "непоколебиво
утврђење нашег царства јесте Сам Господ Исус Христос; кроз
Њега цареви царују и моћни чине правду, јер је воља Његова
свемогућа", Макарије је, ис-тичући овај последњи израз,
узвикнуо: "ето, господару, до-казао сам да је у Христу једна
воља". Сабор је преко пап-ских изасланика и неких епископа
одбацио такво непра-вилно тумачење израза светог Кирила: "на
темељу управо прочитаног текста Макарије преувеличано и
неосновано држи да је у двема природама Исуса Христа -
Божанској и људској - једна воља. Свети Кирило је ове речи
написао имајући у виду само Божанску природу Христову, која је
код Њега заједничка са Оцем и Духом Светим, те је стога и
свемогућа. Говорећи о Божанској природи Исуса Христа, Кирило
је и вољу која припада тој природи назвао свемо-гућом. Овде није
реч о томе да ли су у Христу једна или две воље". Затим су
неометано прочитана дела Ефеског сабора и тиме је закључено
прво заседање. На другом за-седању које је, као и прво, протицало
у присуству импе-ратора, читана су дела Четвртог Васељенског
сабора, при чему је опет дошло до спорења између отаца сабора и
Ма-карија, патријарха Антиохијског. Када је међу делима
Халкидонског сабора читана посланица папе Лава Вели-ког,
папини изасланици су пажњу отаца зауставили на сле-дећим
његовим речима: "и једна и друга природа у узајам-ном деловању
откривају енергије које су им својствене. Логос дејствује онако
како је својствено Логосу, тело она-ко како је својствено телу;
једно од њих блиста чудесима, друго бива подвргнуто
унижењима". "Свети Четврти са-бор - приметили су изасланици
поводом прочитаних речи из посланице - прихватио је ту
посланицу као утврђење православља и осуду сваке јереси. Шта
поводом овога имају да кажу најпоштованији Макарије и
богољубазни мужеви који су његови истомишљеници?" "Ја не
испо-ведам два дејства - одговорио је свети Макарије не скри-
вајући своје јеретичко мишљење - и не мислим да је свети Лав ту
говорио о два дејства". "Ти држиш - питао је импе-ратор - да је он
исповедао једно дејство?", "Ја не говорим о броју - узвратио је
Макарије - него, следујући светом Дионисију, Његово (тј.
Христово) дејство називам бого-мужним". "Како схваташ
богомужно дејство?" "Не сма-трам за потребно да одговорим" -
уздржао се од објашње-ња Макарије.
На следећем заседању била су читана дела Петог Ва-
сељенског сабора. Овде су оци сабора установили неаутен-
тичност докумената којима су се, као документима од
првостепеног значаја, служили монотелити да би доказали
исправност свога учења. Такви документи, који су у себи крили
47
монотелитске идеје, били су: посланица патријарха
Константинопољског Мине папи Вигилију под насловом: "Минина
реч Вигилију о томе да је у Христу једна воља", као и два дела
папе Вигилија адресирана на императора Јустинијана и његову
супругу Теодору. У тим делима се, између осталог, каже:
"анатемишемо и Теодора, бившег епископа Мопсуестијског, као
онога који је свагда туђ Цркви, зато што није исповедао да
оваплоћени Бог-Логос, тј. Христос има једну природу, једно лице и
једно дејство. Саборски оци су неаутентичност посланице
патријарха Мине показали на основу следећих чињеница: 1)
патријарх Мина је умро шест година пре Петог Васељенског
сабора; 2) Минина посланица налазила се на прва три листа са-
борских дела, који по рукопису нису били налик на остале, и при
том је на њима недостајала нумерација, која почиње од четвртог
листа, што и јесте почетак аутентичних аката Петог Васељенског
сабора; одатле следи потпуно исправан закључак да прва три
листа, ненумерисана и различита по рукопису, нису у саборска
дела унесена истовремено када и преписи аутентичних аката, него
касније; 3) у библиотеци Константинопољског патријарха налазио
се регистар Мининих посланица у коме није била забележена
посланица папи Вигилију. Сличне ствари оци сабора су приметили
и у односу на посланице папе Вигилија упућену Јустинијану и
Теодори. Списи папе Вигилија представљали су нарочиту целину -
засебан том у оквиру дела Петог Ва-сељенског сабора, и имали су
посебну нумерацију страна. Петнаести лист из тога тома био је,
како је показало ис-питивање, истргнут и замењен новим, који није
имао ни ваљану нумерацију. Како је дошло до фалсификата?
Оци сабора су пажљивим истраживањем открили тужну
истину да кривотворени уметак у дела Петог Васе-љенског сабора
потиче од патријарха Антиохијског, Макарија. Један од чланова
сабора, епископ Селеукијски, изјавио је да је раније од неког
војног заповедника Филипа добио примерак дела Петог
Васељенског сабора у коме су се налазила неаутентична дела папе
Вигилија. Из об-јашњења које је тада добио од Филипа, епископ је
сазнао да се тај примерак саборских дела налазио у рукама пре-
звитера Стефана, Макаријевог ученика. У рукопису којим је
кривотворено дело писано, епископ је препознао њему добро знан
рукопис монаха Георгија, такође Макаријевог ученика. Као
потврду своје изјаве епископ је сабору по-казао и сам примерак
дела са изменама. Поменути монах Георгије био је позван на
сабор. Ту је на захтев отаца открио да кривотворена места у
делима Петог Васељен-ског сабора, колико је њему познато,
потичу од Макарија и Стефана: када се између
Константинопољског патријар-ха Теодора и Макарија појавио спор
о вољама у Христу, Макарије је почео са преписивањем
Вигилијевих послани-ца које је тобоже нашао у патријаршијској
библиотеци. Њих су потом Макарије и Стефан уметали у све
преписе дела Петог Васељенског сабора који су им долазили до
руке. Из њихових руку је, измећу осталих, потекао и онај примерак
дела који је преко војног заповедника Филипа дошао до поменутог
епископа Селеукијског. Георгије је уједно признао да се по налогу
патријарха Макарија и сам бавио кривотворењем Вигилијевих
дела. Један клирик је још показао да су поменуте кривотворине
биле начињене и у једном латинском примерку дела Петог
Васељенског сабора. После ових сведочења која су уклонила сваку
сум-њу по питању кривице патријарха Макарија и његових
ученика, сабор је објавио анатему: 1) оних који су криво-творили
дела и 2) самих кривотворина.
122
Управо завршено читање дела Трећег и Четвртог Ва-
сељенског сабора показало је да у њима, како се и могло
очекивати, нема учења о једној вољи и једном дејству у Лицу
Господа нашег Исуса Христа. Када је на то било ука-зано
патријарху Макарију и његовим истомишљеницима који су
штитили монотелитску јерес, они су од императора и сабора
тражили одлагање расправе како би представили сведочанства из
дела светих отаца који су тобоже раз-вијали монотелитско учење.
Император им је дао одлага-ње до следећег заседања.
Истовремено Константинопољ-ски патријарх Георгије и чланови
његовог синода молили су имиератора да упозна сабор са
посланицама које су биле адресоване на сабор "како од самог
папе, тако и од његовог сабора". Император је обећао да ће на
следећем, четвртом заседању да испуни и ту молбу. Ово заседање
је заправо у потпуности и било посвећено читању посла-нице
папе Агатона, као и друге посланице која је заједно са њом стигла
од римског сабора кога је чинило 125 епи-скопа потчињених
папи.
Посланица папе Агатона представља једно од најзна-
чајнијих богословских дела VII века. Она нарочито снажно и
јасно развија православно учење о две воље и два деј-ства у
Христу, те је стога и имала одлучујући утицај на оце Шестог
Васељенског сабора приликом састављања православног
исповедања вере у односу на ово спорно пи-тање. У саборским
"делима" без увијања се каже да су оци ову посланицу папе
Агатона дочекали "раширених руку", јер "објашњава тајну
богословља". Посланица је била на-писана на латинском језику;
стога је за оце сабора који тај језик нису знали била преведена на
грчки од стране императоровог секретара и саветника Диогена.
Главне мисли овог дела од изузетног значаја своде се на следеће:
Након увода о поводима који су папу подстакли да са-стави
посланицу и о разлозима који су довели до кашњења изасланика
на сабор, а затим и кратког излагања учења о Светој и
Нераздељивој Тројици, папа прелази на главни садржај посланице
- учење о Богу-Логосу. "Следујући еванћелском предању - пише
папа - ми у једном истом Гос-поду Спаситељу нашем Исусу
Христу исповедамо све дво-јако, тј. исповедамо у Њему две
природе, Божанску и људ-ску; исповедамо такоће да свака од
Његових природа има природна својства: Божанска има сва
божанска својства, људска - сва људска, изузев греха.
Исповедајући две при-роде, две природне воље и два природна
дејства у једном Господу нашем Исусу Христу, ми не учимо да су
она про-тивна и супротстављена једно другом, не учимо да су она
раздељена као на два лица или ипостаси, него говоримо да један
исти Господ наш Исус Христос има у Себи како две природе, тако
и две природне воље и два дејства, тј. Божанско и људско, да
Божанску вољу и дејство Он има од вечности заједничке са Оцем
Који му је једносуштан, док су људска воља и дејство примљене у
времену, од нас, заједно са нашом природом". "Да би се смисао
тог истин-ског исповедања - наставља папа наводећи основе од
којих полази - открио умовима ваше побожности из богонадах-
нутог учења Старог и Новог Завета, Сам Господ у Својим Светим
Еванћељима открива у Себи час људска, час Бо-жанска својства,
час и једна и друга заједно и тако Својеверне учи да верују да је
Он истински Бог и истински чо-век". Наводећи затим
Спаситељеве речи: Оче Мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша
ова, папа их прати сле-дећим тумачењем из посланице светог
Амвросија Граци-јану: "воља коју је Он назвао Својом, јесте моја,
48
јер је Он као човек узео патњу моју и говори као човек и зато је
рекао: али опет не како Ја хоћу, него како Ти! Та патња коју је Он
примио мојом природом која је способна за страдање, јесте моја
патња". Даље папа наводи сведочан-ства из дела светог Атанасија
Великог, блаженог Августи-на, светог Амвросија Миланског,
светог Григорија Бого-слова; из тих сведочанстава види се да по
учењу поме-нутих отаца свака од природа у Христу има своје
сопстве-но, њој својствено хтење, тј. Божанско или људско. Треба
сматрати да услед ипостасног сједињења природа и једно и друго
хтење припадају једном истом Господу нашем Ису-су Христу. Ради
боље потврде ове истине, папа буквално наводи Орос вере
Халкидонског сабора, а за њим и све-дочанство Петог
Васељенског сабора. Сведочанства ових васељенских сабора су,
строго говорећи, утрћивала само ту истину да у сједињењу
природа у Христу није уништена њихова различитост. Али,
полазећи од те истине, папа је расуђивао овако: "Ако разликовање
природа Господа на-шег Исуса Христа није уништено ни на који
начин, онда је неопходно да то разликовање сачувамо у свим
својстви-ма. Јер онај ко је учио да се различитост не уништава ни
на који начин, самим тим је показао да се ова различитост мора
сачувати у сваком погледу. Но ако јеретици и њи-хови следбеници
признају једно хтење и једно дејство, каква онда ту разлика може
да буде прихваћена? Када тврде да је у Њему једна воља, онда би
морали да признају да је она или божанска или људска, или
састављена и из једног и из другог, смешаног и сливеног, или да
признају да Христос има једно хтење и једно дејство, које происти-
че из једне сложене природе. У сваком случају овде се уништава
разликовање природа после чудесног сједињења, разликовање које
су утврдили свети сабори и заповедили нам да га чувамо". За овим
следе нова сведочанства из дела светих Григорија Богослова,
Григорија Ниског, Јо-вана Златоуста, Кирила Александријског,
Иларија, Ата-насија Великог, Дионисија Ареопагита, Амвросија,
папе Лава Великог. Окрећући се тражењу извора лажног учења
монотелита, папа налази да оно води порекло од јеретич-ких дела
Аполинарија4, Севера5, Несторија6, Теодосија Александријског7.
Прелазећи на ближе време, папа пише: "Погледајмо на којим је
узорима настало ново учење и на чији се ауторитет ослања. Кир
Александријски у седмој глави својих излагања вели: 'један исти
Христос и Син, по сведочанству светог Дионисија, једним
богомужним деј-ством савршава и божанска и људска дела'.
Теодор, бивши епископ Фарански, у посланици Сергију, епископу
Арси-нојском, каже: 'пошто је Спаситељ један и исти, онда је једно
и Његово дејство, будући да је (Он) целовит'. Сергије
Константинопољски у посланици Киру Александријском вели: 'Ви
сте рекли да један исти Христос једним дејством савршава и
божанска и људска дела, и то сте благочестиво изложили'. У своме
4 Папа цитира следеће Аполинаријеве речи:" Једини Христос покретао се
на делање само божанском вољом, услед чега и ми признајемо само једно
дејство у Њему, које и у чудесима и у страдањима потиче из Његове једне
сложене природе. Јер Он јесте оваплоћени Боги као такав се исповеда".
5 Север је између осталог говорио: "пошто је један Који делује, онда је
једно и Његово дејство, и један је делатни покрет".
6 У Несторијевом делу "Дивна поука" постојало је овакво место: "Ми
природе чувамо несливене, сједињене само вољом, а не природно; и
заиста, видимо да су по једнакости достојанства оне показале једно хтење,
дејство и власт".
7 Теодосије Александријски у делу упућеном Теодору Августу пише:
"Остало је да се призна да је дејство и једне и друге природе једно -
обожено; једна иста премудрост је у Једном Господу нашем Исусу Христу,
премудрост својствена Богу, свезнање и знање и по Божанској и по
људској природи, јер признајемо једно дејство, достојно Бога".
122
'Изложењу' и у другим делима он та-кође тврди да Господ наш
Исус Христос има једно хтење, и свако божанско а уједно и
људско дејство. У догматској књизи и у потпису 'Изложења' Пир
исповеда једно хтење у Христу. Павле, Пиров наследник, у
посланици папи Тео-дору (Агатоновом претходнику) исповеда да
Христос има једно хтење; његов наследник Петар у посланици
папи Ви-талијану исповеда како он признаје и једно и два хтења,
и једно и два дејства у домостроју оваплоћења". Поводом овакве
јереси константинопољских патријараха папа кли-че: "Ко се не
ражалости и не гледа са страхом овакве зам-ке које прете људском
животу, ко се са унутарњим вапа-јем не обрати источнику
милосрђа Богу са молитвом за избављење од ђавољих подвала,
које су свуда припремље-не како би завеле људски ум, када види
како су људи који су се сматрали достојним славе због свог
великог знања пали у мреже јеретричке заблуде и при том
показују да су непостојани и колебљиви и у самој заблуди (под
коле-бањем се подразумева то што су се неки од лажних учи-теља
изражавали и овако и онако, тј. што су час испове-дали једну
вољу, час две, час једно дејство, час два). Дакле, нека ваше од
Бога постављено величанство оком унутар-њег расуђивања
пажљиво размотри које од тих учитеља треба да следи
хришћански народ и чије учење треба да прихвати, када они све
остале а и један другог узајамно предају осуди". Папа посланицу
завршава следећим ре-чима: "Уверени смо да није остало ништа
тамно и двосми-слено што би могло да представља препреку за
уразум-љење оних који су следили проналазаче новог учења. Јер
је зато пред очи и постављена сладост духовног познања којом
одишу изреке отаца, и зато је приметан одвратни јеретички смрад
који заслужује презир свих верних - при-метан је зато што се
показало да су проналазачи новог учења следбеници јеретика, а
не светих отаца. Пошто је настојањем Божијим пред очима ваше
побожности заси-јала истина и показала се лаж, остаје да
благочестивим милостима вашег боговенчаног милосрђа истина
не буде лишена своје светлости, добивши венац победе, и да се
нова заблуда, њени изумитељи и следбеници, подвргну казни коју
њихова гордост заслужује. Дакле, ако је пред-стојатељ
Константинопољске цркве сагласан са тим да заједно са нама
држи и проповеда ово неповређено апо-столско правило вере,
онда ће настати велики мир за оне који љубе Име Божије. Ако пак
он (Боже сачувај) више жели да чува новину коју су други
недавно увели, онда нека размисли какав ће одговор због такве
немарности дати на Божанском суду Христовом. Молим,
најпобожнији и најмилосрднији Августе, а заједно са мојом
маленкошћу моли и свака душа хришћанска, да допустите
некажњен говор и слободно право за свакога ко жели да говори и
штити своју веру, како бисмо остатак свога живота сви
једнодушно прослављали ваше императорско величанство због
таквог неизрецивог добра и како бисмо једнодушно изливали
непрестане молитве Христу Господу за целови-тост и уздизање
ваше најмужевније власти. Нека највиша благодат сачува власт
побожних господара и нека им по-кори све народе". Након ове
посланице папе Агатона била је прочитана њој приложена
посланица епископског сабо-ра у Риму, која у суштини понавља
посланицу Римског првосвештеника.
Одмах по читању посланица из Рима, император је подсетио
Макарија Антиохијског на обећање да ће сабору представити
сведочанства светих отаца о једној вољи у Лицу Господа Исуса
Христа. Макарије и његови истомиш-љеници су на следећем
заседању сабора поднели два свит-ка под насловом: "
49
Сведочанства светих отаца који су учи-ли о једној вољи Господа
нашег Исуса Христа, која је та-кође воља Оца и Светог Духа". Два
заседања била су по-свећена читању ових свитака. На трећем
заседању које је уследило, оци сабора су читали трећи свитак који
је Ма-карије још поднео и који је био насловљен овако: "Даља
сведочанства о вољи". Када је било завршено читање и тог трећег
свитка, Макарију Антиохијском су понудили да каже још нешто
као допуну. Но Макарије је одговорио: "Сматрамо господару, да су
сведочанства светих и ува-жених отаца која смо већ представили
довољна, и не желимо ништа да додамо".
Тада су папини изасланици приступили оповргавању доказа
Макарија Антиохијског и његових присталица. Иза-сланици су
пошли од следеће изјаве: "богољубазни Мака-рије и његове
присталице: Стефан, ученик Макаријев, Пе-тар, епископ
Никомидијски и Соломон, епископ Кланејски. никако нису
доказали једну вољу и једно дејство у домо-строју Господа нашег
Исуса Христа. Но они су искривили и сама сведочанства која су
представили вашој побожно-сти и светом сабору. Као сведочанства
о једној вољи у до-мостроју оваплоћења Господа нашег Исуса
Христа, они су изнели она сведочанства која се односе на учење о
једној вољи Свете Тројице, док су сведочанства која се тичу ствари
и која се заиста односе на домострој оваплоћења Господа нашег
Исуса Христа искривили по смислу и у из-разима. Зато молимо
вашу побожност да се из уважене патријаршије овог царског града
донесу аутентични тек-стови представљених отачких
сведочанстава, и да се упо-реде са свицима које су они донели, те
ћемо показати ка-кву су измену начинили у тим текстовима.
Имамо свитак који садржи многобројна сведочанства светих и
уважених отаца која јасно показују да су у домостроју Господа на-
шег Исуса Христа две природне воље и два природна деј-ства,
несливено и нераздељиво, а имамо такође и јеретич-ка
сведочанства која говоре о једној вољи и једном дејству и погодују
учењу Макарија, богољубазног архиепископа Антиохијског и оних
који се налазе с њим; молимо да се све то прочита пред вашим
благочешћем".
Сведочанства из дела отаца Цркве "која јасније од светлости
показују две природне воље и два природна деј-ства у домостроју
спасења Господа нашег Исуса Христа" изасланици су представили
на следећем заседању. После објављивања тих сведочанстава на
сабору, папини изасла-ници су изјавили: "нашли смо и могли
бисмо да предочимо и многа друга сведочанства; но да не бисмо
замарали ваш богопоучавани слух, сматрамо да су за доказивање
истине довољна и наведена сведочанства". "Молимо вашу бого-
утврђену одважност - обратили су се затим изасланици им-
ператору - да пита Георгија, архиепископа Константино-пољског, и
њему потчињени сабор, а такође и Макарија, архиепископа
Антиохијског, и њему потчињене епископе, да ли су сагласни са
садржајем две прочитане посланице, тј. са садржајем посланице
најсветијег Агатона, папе апо-столског престола древног Рима, и
са садржајем посланице њему потчињеног сабора?" Као одговор
на то Георгије и Макарије су молили да се издају копије
посланица, како би упоредили "сведочанства светих и уважених
отаца која су се у њима налазила са књигама (Константинопољске)
патријаршије", обећавајући истовремено да ће дати одго-вор "на
следећем заседању". На том следећем заседању патријарх
Константинопољски Георгије је на питање ота-ца сабора о
његовом односу према посланицама папе Ага-тона и његовог
сабора епископа, одговорио овако: "видећи сву снагу посланица
које су упућене како од најсветијег Агатона тако и од његовог
122
сабора, и упоредивши их са књигама светих и уважених отаца
које се налазе у по-штованој патријаршији, нашао сам да су сва
сведочанства која се налазе у поменутим посланицама сагласна, и
да се ни у чему не разликују од књига светих и уважених отаца,
стога се саглашавам са тим посланицама, тако исповедам и
верујем". Сличне изјаве дали су и епископи потчињени
патријарху Георгију.
Но, када су патријарха Макарија питали за његово
исповедање по питању воље и дејства у Христу, он је безустезања
изјавио: "ја кажем да у домостроју оваплоћења Господа нашег
Исуса Христа нису две воље и два дејства, него једна воља и
богомужно дејство". Сабор је захтевао да Макарије своје
јеретичко учење потврди доказима. Ма-карије се позвао на свој
свитак, који је раније предао им-ператору. Сабор је заповедио да
се прочита тај врло оп-ширан свитак који је садржао патријархово
јеретичко "ис-поведање". Суштина тог исповедања види се из
садржаја потписа који се под њим налази: "Макарије, милошћу
Бо-жијом епископ Теопољски8, који је диктирао сву горена-ведену
основу православља сагласно излагању пет Светих и
Васељенских сабора. и поименце навео много светих уважених
отаца који су по мери својих снага објашњавали да је у Господу
Исусу Христу, Богу нашем, једна воља и да нам је Он показивао
своје богомужно дејство, (Мака-рије) који је унутарње убеђен и
исповеда да је безбожно да се говори да су у једном истом Христу
Богу нашем то-боже две воље". Када је "исповедање" било
прочитано, император и сабор су предложили:
"Нека најбогољубазнији Макарије објасни исповеда ли он
две природне воље и два природна дејства у домо-строју
оваплоћења Христа Бога нашег".
"Нећу рећи - одговорио је Макарије - да су у домо-строју
оваплоћења Господа нашег Исуса Христа две при-родне воље и
два природна дејства, чак ни ако бисте ме исекли на ситне делове
и бацили у море".
Сабор је приступио брижљивој провери сведочанстава из
дела која је Макарије представио сабору, при чему се показало да
је Макарије сведочанства из отачких дела, у циљу заштите свога
јеретичког учења, па макар та зашти-та била и несавесна, наводио
или у непотпуном или у из-мењеном облику. Да би суд о јереси
патријарха Макарија био потпуно непристрасан, сабор је у
разматрање узео и друга његова дела, за која се такође показало
да су испуњена лажним учењем. Затим су биле сачињене осуде.
За све време разматрања дела патријарха Макарија и јере-тичких
мисли које су се у њима налазиле, оци сабора су му се обраћали
саветујући га да исповеди две природне воље и дејства у Христу,
но патријарх Макарије је, како кажу саборски акти, "истегао врат,
лице учинио непокрет-ним, живце као да су од гвожђа, уши
заградио да не слу-шају, срце оставио упорним у непослушности
закону". Ви-дећи такву тврдоглавост јеретичког патријарха, сабор
га је испрва лишио омофора (који је ознака епискошжог до-
стојанства), да би потом донео следећу осуду:
"Божанско правило никако не дозвољава да на учи-тељском
престолу седи Макарије, који је остарио у догма-тима
безбожности, који не само да је сав христољубиви народ испунио
тајном изопаченошћу и кривотворио сведо-чанства светих и
славних отаца, него је путем својих пи-сама и посланица
узнемирио све људе од истока сунца до запада, те је праведно и
законито лишен светитељског (епископског) одјејанија".
88: Теопољ је био синоним за Антиохију.
50
 Свргнути патријарх био је анатемисан, при чему су оци
сабора одлучили да моле императора да га прогна из
Константинопоља. Уместо Макарија на патријаршијски престо
Антиохије био је изабран Теоофан, који је потом у својству
Антиохијског патријарха узео учешће у наред-ним пословима
сабора.
У лицу патријарха Макарија од стране отаца сабора био је
осуђен главни заштитник и ослонац монотелитске јереси. Но, до
краја саборске делатности оци сабора су имали посла још и са
мање познатим присталицама јереси, које су добровољно долазиле
на сабор ради заштите свога лажног учења. Од тих спорова са
појединачним монотели-тима, пажњу заслужује расправа са
монахом Полихро-нијем.
На крају једног од последњих саборских заседања, епископ
Прусијадски, Дометије, јавио се сабору да неки

122 51
свештеномонах Полихроније, који дели јеретичке погледе
патријарха Макарија, са успехом сеје семе погубне јереси међу
простим људима, слабо упућеним у питања вере. "Није ли вашој
светости угодно - предложио је епископ -да Полихроније дође код
вас и да исказ по питању своје вере". Сабор је одлучио да
разматрање Полихронијеве ствари одложи за наредно заседање.
Када су на том сле-дећем заседању Полихронија, који је био
пуштен у салу у којој је сабор заседао, упитали како он исповеда
тајну ова-плоћења Сина Божијег, добили су овакав чудан одговор:
"исповедање своје вере даћу на гробу мртваца, уз при-зивање
Сина Божијег да га Он васкрсне; ако мртвац не устане, онда нека
сабор и император раде са мном шта год желе". Сабор је хтео да
зна какво је тачно исповедање Полихроније намерио да положи на
мртваца, да би Господ овога васкрсао. Полихроније је на то
одговорио: "своје исповедање положићу на мртваца и тада ћете га
прочи-тати". Но сабор је захтевао да хартија на којој је било По-
лихронијево исповедање вере буде отпечаћена и прочи-тана, и тек
потом положена на мртваца. На хартији је било написано следеће:
"ја, Полихроније, поздрављам нај-смиренијег и боговенчаног
императора Константина и кла-њам му се, као да сам у његовом
присуству. Видео сам мноштво мужева у белим одеждама и сред
њих мужа чију племенитост не могу описати, који ми је говорио:
пожури, кажи императору Константину да не измишља нову веру
и да је не прима. И кад сам ишао из Ираклије у Хрисопољ и
зауставио се под жарким сунцем, видео сам мужа стра-шног и
веома блиставог. Стао је преда ме говорећи: ко не исповеда једну
вољу и богомужно дејство, тај није хриш-ћанин. Рекао сам: то је
одредио и премудри император Константин - једну вољу и
богомужно дејство; он је рекао: врло добро и богоугодно". Кад је
хартија била прочитана, оци сабора су Полихронију поставили
два питања: је ли он написао ту хартију, и да ли баш њу жели да
положи
52
на мртваца да би га васкрсао? И на једно и на друго пи-тање
Полихроније је одговорио потврдно. Сабор је после тога дозволио
Полихронију да оствари своју намеру. Тако је на великом
градском тргу, недалеко од дворца, у при-суству сабора,
чиновника и мноштва народа, Полихроније положио своју хартију
на једног мртваца кога су носили у гроб. Неколико часова хартија
је лежала на мртвацу, но он није давао никакве знаке живота, тако
да је Полихро-није на крају био принуђен да призна: "не могу да
вас-крснем мртваца". Народ је повикао: "анатема новом Симо-ну,
анатема Полихронију који саблажњава људе". Када је немир
утихнуо, оци сабора и чиновници су се изнова са-брали у сали за
заседања. Сви су претпостављали да ће Полихроније неуспехом
који је доживео бити подстакнут на покајање. Стога су му поново
поставили питање: испо-веда ли он две природне воље и два
природна дејства у домостроју оваплоћења Сина Божијег? На
свеопште изне-нађење, од тврдоглавог јеретика чуо се пређашњи
одго-вор: "верујем онако како стоји у хартији коју сам дао да се
положи на мртваца - у једну вољу и богомужно дејство, и друго
ништа не говорим". "Ко је написао хартију коју си дао?" - опет је
питао сабор. "Ја, сопственом руком" -наново је потврдио
Полихроније. Видећи упорност непо-кајаног јеретика, сабор је за
њега одлучио следеће: "након што је Полихроније, као свештеник
и монах, до старости истрајавао у свом злом учењу, сада се
дрзнуо - не гледа-јући на наше савете у односу на његово
мудровање о очо-вечењу Господа нашег Исуса Христа - да искуша
Духа Светог, те је саставио богохулну хартију, и није га било
срамота да каже како ће да васкрсне мртваца када положи на њега
ову хартију. Ми смо његову душу већ предали ана-теми о којој
говори апостол Павле, но да би се уверили и христољубиви људи
од којих су раније многе обмањивали он и његови
истомишљеници, дозволили смо да се јавно изврши та
неостварива, безумна и дрска намера. Када је
151
мртвац кога је он нашао био донесен на средину, у нашем
присуству, у присуству највиших чиновника, као и мнош-тва
христољубивог народа, он је положио на мртваца своје безбожно
дело, како је и био намерио, и веома дуго време, колико је год хтео,
стајао је код тог мртваца и шаптао за себе оно што је мислио, све
док није рекао да ништа не може да учини. Стога одређујемо да
он, као онај који са-блажњава и обмањује народ, и као отворени
јеретик, буде лишен сваког свештеничког чина
свештенослужења: је-ретику Полихронију и онима који мудрују
исто као и он -анатема; Макарију, Стефану, Полихронију - анатема:
Све-та Тројица је оборила ову тројицу".
У личним разговорима са јеретицима монотелитима и кроз
разматрање њихових дела, сабор је оповргао све аргументе којима
су монотелити хтели да заштите своје лажно учење. Сада, после
разобличења монотелитске је-реси, оци сабора објављују истину
православља по питању које је тако дуго изазивало немир у Цркви
- питању сједи-њења две природе, Божанске и људске, у Исусу
Христу.
Указавши на разлог који је до њега довео, Орос вере Шестог
Васељенског сабора утврђује ауторитет претход-них Васељенских
сабора и наводи Никејски и Константи-нопољски символ вере.
"Коначно - стоји затим у Оросу ве-ре - за савршено познање и
утврђење православне вере довољан је овај благочестиви и
православни символ бо-жанске благодати. Но, како од искона не
мирује изумитељ зла, који је себи нашао помоћника у змији и кроз
њу у људску природу унео смртоносни отров, тако и сада, на-
шавши погодне органе за остварење своје жеље, управо: Теодора,
који је био епископ Фарански, Сергија, Пира, Па-вла, Петра, који
су били предстојатељи овог царског гра-да, и још Хонорија, који је
био папа древног Рима. Кира, који је епископовао у Александрији,
Макарија, који је до недавно био предстојатељ у Антиохији. и
Стефана, учени-ка овог последњег, он није оклевао да кроз њих
подстакне саблазан заблуда, иосејавши новим речима у
православном народу јерес једне воље и једног дејства у двема
приро-дама једног од Свете Тројице, Христа, истинског Бога на-
шег, (јерес) која је настојала да посредством некакве лу-каве
измишљотине уништи пуноћу очовечења управо Са-мог Господа
Исуса Христа, Бога нашег, неславно уводећи да је Његово умно
одуховљено тело без воље и дејства". Полазећи даље углавном од
посланице папе Агатона, а такође и од Ороса вере Петог
Васељенског сабора, затим окружне посланице патријарха
Јерусалимског Софронија и посланице папе Лава Великог, Шести
Васељенски сабор овако изражава православно учење о вољама и
дејствима у Христу:
"Сагласно учењу светих отаца, проповедамо да су у Њему
(Христу) два природна хтења или воље нераздељи-во,
неизмењиво, нераздвојно и несливено, и два природна дејства која
нису супротстављена, како су говорили без-божни јеретици, што
не може да буде, него Његова људ-ска воља уступа, не противречи
и не супротставља се, већ се потчињава божанској и свемогућој
вољи. Утврђујемо да су у једном истом Господу Исусу Христу,
истинском Богу нашем, два природна дејства, нераздељиво,
неизмењиво, нераздвојно, несливено. Признајемо две природне
воље и дејства (у Христу), које се међусобно сагласно слажу ради
спасења рода људског".
Објављивање и потврђивање овог саборског одређе-ња вере
обављено је 16. септембра 681. године на свеча-ном заседању коме
је присуствовао и император Констан-тин. Када је император
предложио оцима сабора "да свети и васељенски сабор каже да ли
је Орос вере објављен уз сагласност свих епископа", као одговор
зачуло се једно-душно клицање отаца: "Сви тако верујемо, сви
тако ми-слимо, сви смо потписали уз сагласност и одобравање, сви
верујемо православно! Онима који су проповедали, или
проповедају, или ће проповедати једну вољу и једно дејство у
752
оваплоћеном Христу Богу, анатема!" Император се оцима сабора
обратио поздравном речју, изражавајући уз остало и своју
увереност да саборско вероисповедање од-говара истини: "ни ми
ни ви нећемо избећи суд на страш-ном судилишту Божијем, када
Он буде судио живима и мртвима, ако вам је познато да постоји
било какав пропуст у вероисповедању или да је нешто у њему
недоречено". Сабор је императору одговорио словом, у коме се
и исказује радост због обарања јереси и утврђивања православне
ис-тине: "Старац Рим ти је распростро богонаписано испове-
дање; та је хартија по питању догмата ноћ претворила у дан, таму
у светлост; кроз (папу) Агатона је говорио (апо-стол) Петар, а
заједно са Сведржитељем Који царује, од-лучивао си и ти, као
самодржац, као богопостављен. Си-мони (јеретици), познати по
перју одступништва, пали су са висине на којој су летели, а њихов
пад представља опо-мену ради овога (одступништва); вера се
подиже и сагла-сност народа обнавља се у својој дивоти. Подижв
се суние и месеи стаде у чину своме (Авак. 3,11). Подиже се
сунце, то значи - ваш ум се подигао према сунцу правде, чисто је
погледао Најчистијег и донео нам одатле мир. Месец стаде у чину
своме, то значи - Црква и невеста Христова одева се у своју
лепоту, украшава се побожношћу и, пот-пуно обновивши чистоту
православља, блиста свету трај-ним спокојством".
Копије саборских дела су, како је одлучено, достав-љене
Римском, Константинопољском, Александријском, Антиохијском
и Јерусалимском патријарху. Римском папи је, осим тога, са
сабора упућена нарочита посланица у ко-јој Исток с радошћу
обавештава Западну Цркву о победи вере. "Где су они који су
произвели саблазан оборене је-реси?" - пита између осталог
посланица и одговара - "ски-нута су покривала с лица, показане
су кривотворине завод-ника. Вук (Макарије) је скинуо са себе
(Јагњећу) кожу и сада наступа као обнажен вук. Истина слави,
лаж је срушена. Онај ко је сејао кукољ догмата, одлучен је. Пше-
ница, христољубиви народ, сабрана је у једну житницу Цркве
Христове. Светлост Православља је ушла, а тама нестала из
очију. Прошло је време црнине, туга се обра-тила у весеље,
жалост у радост. Стога и ми, радујући се са црквама Божијим које
су примилс благодат мира, апо-столски позивамо: радујте се
свагда у Господу, и опет велим - радујте се! (Фил. 4,4)".
Император Константин је улагао велик напор како би Орос
вере Шестог Васељенског сабора био распрострањен и како би се
утврдио по целој империји. Сачуван је његов указ који је ради
обнародовања био прибијен на улаз у цркву Св. Софија у
Константинопољу. Овај указ садржи историју сабора и његове
одлуке и завршава се оваквом одредбом: "Ко љуби Бога и жели
будуће спасење, тај нека се држи ове православне вере. Онај ко не
буде ревностан у љубави према Богу и презре нашу садашњу
побожну објаву, тај, ако је епископ, или клирик, или ако носи
мона-шку одећу, да буде истеран (одлучен), ако је пак из реда
дужносних људи, биће кажњен конфискацијом имовине и
лишењем појаса (ознака војничког достојанства); ако је племенит
човек биће осуђен на прогонство из престонице и, уопште из
сваког града, а поврх тога неће избећи казне ни од Страшног и
Праведног Суда".
О дубоком и побожном поштовању које су на Истоку
уживала дела Шестог Васељенског сабора, може да се суди на
основу следећег догађаја из времена владавине Јустинијана II,
који је наследио Константина Погоната.
Аутентичан примерак аката Шестог Васељенског са-бора
некако је допао у руке извесних сенатора. Император је сазнао за
то. Налазећи да тако велика драгоценост, ка-кву представљају
аутентични саборски акти, треба да се чува у царским рукама,
император је сазвао сабор од па-тријараха, митрополита и
епископа, уопште свих духовних лица која су се налазила у
Константинопољу, опуномоће-
75.?
ног папиног изасланика, а позвани су и сенат, представ-ници
народа, императорска гарда и заповедници различи-тих области.
На тој свечаној скупштини "Дела" сабора узета су од сенатора и
прочитана на сабору, а потом за-печаћена предата у руке
императора како би била избег-нута оштећења или измене. При
том је император рекао: "ове документе увек ћемо чувати
нетакнуте и неизмењиве, докле је год Бог одредио нашој души да
пребива у нама".
Са делатношћу Шестог Васељенског сабора тесно је
повезана делатност Пето-шестог или Трулског сабора. Његове
одредбе Источна Црква поштује равноправно са одредбама
Васељенских сабора. Овај сабор носи назив Пето-шести стога
што су на њему била састављена пра-вила која се тичу положаја
Цркве и хришћанског живота, а која нису била састављена на
Петом и Шестом Васељен-ском сабору. Зато он представља
допуну њихове догмат-ске делатности. Сабор је одржан 691. или
692. године, за владавине императора Јустинијана II. Његова
заседања од-вијала су се у императорском дворцу у
Константинопољу, у сали званој Труло, одакле и други назив овог
сабора -Трулски. Сабором је председавао патријарх Константино-
пољски, Павле. Осим њега, сабору су присуствовали Алек-
сандријски, Антиохијски и Јерусалимски патријарх; пред-ставник
римског папе био је митрополит Гортински (са острва Крита),
Василије, који је имао пуномоћ од целе римске цркве. Укупно је
било 213 отаца који су потписима потврдили саборска акта. У
"поздравној речи" импера-тору, оци сабора овако тумаче разлог
свога окупљања: "народ, раздиран и исцрпљен страдањима која
долазе од разузданости, мало-помало отргнуо се од божанског
стада, блуди у незнању и заборавља напредак у добродетељи, или,
речима апостола: Завет и Дух благодати вређају (Јевр. 10,29). У
зрелу пшеницу истине умешали су некакве остатке паганске и
јудејске незрелости". Стога је сабор морао да "свестрано испита
сва средства за обраћање народа на пут спасења", како би "по
узору на пастира Христа тражио заблуделу овцу по горама, вратио
је у дом Његов и убедио да чува заповести и божанске наредбе".
Да би "одвратио народ од злог и порочног понашања и обратио га
бољем животу", сабор је саставио читав низ правила (укупно 102),
која су уносила ред у области 1) обављања богослужења, 2)
живота клира, 3) монаха и 4) верних хришћана.
Западна Црква не признаје Правила Трулског сабора јер су
неке одредбе тога сабора усмерене против обичаја и учења римске
цркве. На пример: Сабор за руковођење Цркве прима 85
апостолских правила, док је Западна црк-ва примала само 50; 13.
правило је усмерено против рим-ског учења о обавезној
безбрачности свештеника; 55. пра-вило осуђује пост суботом који
је уведен у римској цркви; 82. правило забрањује употребу
представе Христа као јаг-њета у храмовима, што је било
распрострањено на Западу.
узору на пастира Христа тражио заблуделу овцу по горама,
вратио је у дом Његов и убедио да чува заповести и божанске
наредбе". Да би "одвратио народ од злог и порочног понашања и
обратио га бољем животу", сабор је саставио читав низ правила
(укупно 102), која су уносила ред у области 1) обављања
богослужења, 2) живота клира, 3) монаха и 4) верних хришћана.
Западна Црква не признаје Правила Трулског сабора јер су
неке одредбе тога сабора усмерене против обичаја и учења римске
цркве. На пример: Сабор за руковођење Цркве прима 85
апостолских правила, док је Западна црк-ва примала само 50; 13.
правило је усмерено против рим-ског учења о обавезној
безбрачности свештеника; 55. пра-вило осуђује пост суботом који
је уведен у римској цркви; 82. правило забрањује употребу
756
представе Христа као јаг-њета у храмовима, што је било
распрострањено на Западу.
Седми Васељенски Сабор
Једанаестог октобра Православна Црква прославља
успомену на свете оце Седмог Васељенског сабора. Повод за
сазивање овог сабора од стране благочестиве царице Ирине и
патријарха Константиноиољског, Тарасија, била је такозвана јерес
иконобораца.
Настанак ове јереси сеже у време императора Лава
Исавријца (717-741), који је издао указ прописујући да се из
цркава и домова имају изнети свете иконе и спалити на трговима,
а исто тако да се морају уништити представе Спаситеља, Мајке
Божије и светих угодника поставл^ене на јавним местима у
градовима, или на зидовима храмова. Када се народ успротивио
извршењу овог указа, Лав је уншитавању светиња придодао још и
прогон њихових пош-товалаца. Одмах је издата наредба да се
убију сви којипротестују. И много је, нарочито жена, пало тога
дана од мача иконобораца, због своје љубави и ревности за свете
иконе. Затим је император наредио да се затвори виша бо-
гословска школа у Константинопољу, не би ли тако пра-вославни
били лишени победоносног оружија у борби про-тив
иконобораца које су умели да извуку из солидног бого-словског
образовања. Неки византијски историчари кажу да је он са тим
циљем чак спалио и богату библиотеку која се налазила при
школи. Но, гонитељи су посвуда на-илазили на жесток отпор
својим заповестима. Из Сирије, из Дамаска, против њих је писао
свети Јован Дамаскин9. Из Рима је након смрти Григорија II10,
наставио да пише његов наследник, папа Григорије III. А у
другим местима на њих су одговарали чак и отвореним
устанцима.
Син и наследник Лавов, Константин Копроним 11, није
напустио правац који је заузео његов отац по питању по-штовања
св. икона. Решио је да у највећој мери утиче на духовништво. јер
су главни противници иконоборства сву-да били првенствено
епископи и монаси.
9*3 Свети Јован Дамаскин је из Сирије послао у Константинопољ три
опширна писма у заштиту светих икона, у којима на јасан начин излаже
догматско учење о овом предмету и бави се разматрањем оних приговора
које су против поштовања светих икона стављали иконоборци. Будући да
није био у стању лично да одговори св. Јовану, Лав Исавријац је одлучио
да га оклевета пред Дамаским калифом. Тако је саставио једно лажно
писмо, у коме Јован, дворанин калифов, тобоже нуди да њему (Лаву)
преда Дамаск. Када је писмо стигло калифу, "кривац", који су усудио да
пошаље тако подмукло писмо, осуђен је на одсецање руке. Али
осрамоћена правда Божија величанствено је открила свој суд: одсечена
рука је без икаквог лечења зарасла на тело. У знак захвалности за ово, св.
Јован је саставио чувену песму Пресветој Богородици: "Теби се
Благодатна радује свако створење".
10 Папа Григорије II је написао две посланице императору. У првој је
разјаснио места из Светог Писма која с једне стране налажу, а с друге као
да забрањују прављење свештених слика, да би потом навео
сведочанства старине. Папа описује незадовољство које императорски
укази изазивају међу православним житељима Заиада:
11"Свуда су стали твоје портрете да бацају на земљу, - пише он - да их
газе и да нагрђују твој лик" итд. Своју посланицу он завршава молитвом
да "Бог, Који је сишао са небеса, дарује мир свим хриш-ћанским црквама
у све векове". Император је послао нретећи одговор, на који је папа
узвратио својом другом посланицом, у којој са пре-ђашњом чврстином
убеђује императора да се окане намераваног дела.
757
 Због тога се потрудио да сазове сабор 12, на коме је било
осуђено поштовање икона. Непосредна последица лажног
васељенског сабора била је та да су иконе биле избачене из цркава
и највећим делом спаљене, док су живописане и мозаичке
представе на зидовима храмова биле прекривене кречом. Такав
удес није избегао чак ни величанствени Влахернски храм
Богомајке, на чијим су зидовима најбољи уметници представили
сав земаљски живот Богочовека, сва Његова чудеса, све догађаје
еван-ђелске историје, закључно са силаском Духа Светога на
апостоле. Од гоњења икона, Копроним је прешао на го-њење
светих моштију - наређено је да буду избачене из храмова. Тако је
учињено, на пример, са св. моштима ве-ликомученице Евтимије 13:
њене мошти су заједно са гроб-ницом избачене из храма и бачене
у море, а велелепни Халкидонски храм, посвећен њеном имену,
претворен је у касарну. Сматрајући монахе главним поборницима
ико-нопоштовања, Копроним је одлучио да све манастире за-
твори. Многи константинопољски манастири, почев од чу-веног
Далматског, претворени су у касарне или разруше-

8:1
Константин Копроним је владао од 741. до 775. године.

12 Сабор је одржан 754. године. Место његових заседаља неколико пута

је мењано: она су одржавана час у царском двору званом Хијереја на
Азијској обали Босфора, час у Влахернском храму Богомајке у самом
Константинопољу. Много пута су се на том сабору чула проклетства свих
тадашњих ревнитеља православља. Много је неистинитих оптужби
подигнуто против њих. За основ својих иконоборачких лажних
мудровања сабор је узимао измишљене повести и кривотворене изреке
Отаца Цркве.
13 Упокојила се око 303. године. Успомену на њу Црква савршава 16.
септембра.

756 757
ни. Многи монаси били су стављени на муке. При том су
монасима обично разбијали главе управо оним иконама у чију су
заштиту иступали.
За владавине Копронимовог наследника, Лава IV**,
поштоваоци икона могли су нешто слободније да дишу. Али
потпуна победа иконопоштовања остварена је тек у време
императорке Ирнне14, која је на престолу свога су-пруга Лава IV,
после његове смрти, замењивала малолет-ног сина Константина.
Дошавши на престо. она је прво вратила из прогонства све монахе
осуђене због поштовања икона, док је већину епископских
катедри предала ревно-сним заштитницима иконопоштовања.
Затим је светим моштима вратила све почасти које су им
иконоборци оду-зели. Но, имнераторка је схватала да је све то још
увек мало за потпуну обнову поштовања икона. Било је неоп-
ходно да се сазове Васељенски сабор који би осудио не-давни
Копронимов сабор и обновио истину поштовања икона. На томе
је, приликом ступања на патријаршијски престо, нарочито
инсистирао Тарасије15:
"Ако је императорки занста угодно - изјавио је он -да
Тарасије прими бреме патријаршијске управе, он то ирихвата, али
не другачије него под условом да се сазове Васељенски сабор".
Саслушавши Тарасијев захтев, императорка га је из-нела
пред сенаторе и духовништво који су били сабрани у Матаурском
дворцу ради избора патријарха. У снажној и изражајној беседи
Тарасије је пред целим тим сабрањем изјавио да ако они желе да
он прихвати да буде патријарх.
88
Лав IV је владао од 775. до 780. године.
треба да сазову Васељенски сабор ради успостављања по-
штовања икона. Већина присутних је прихватила оправда-ност
његовог захтева, и тако је Тарасије на празник Рож-дества
Христовог 784. године посвећен за патријарха. Ус-коро је, у име
императорке Ирине и њеног сина Констан-тина, за чијег је
малолетства она управљала државом, Римском папи Адријану
упућена посланица са позивом на сабор. Уз ту посланицу лични
позив је упутио и патријарх Тарасије. Папа је одбио част да лично
присуствује на сабо-ру. Послао је двојицу изасланика: Петра,
протопрезвитера цркве светог апостола Петра у Риму, и Петра,
игумана обитељи св. Саве, такође у Риму. У Константинопољ су
стигли и представници Александријског и Антиохијског
патријарха. То су били њихови старији синђели16, презви-тери
Јован и Тома. Осим пуномоћи од својих патријараха они су донели
још и посланицу Јерусалимског патријарха, у којој последњи
изражава своју сагласност на успостав-љање поштовања икона. У
престоницу су позвани и епи-скопи Константинопољске
патријаршије. Најпре је било планирано да сабор почне са радом у
лето 786. године, у Константинопољском храму Светих Апостола.
Све је већ било припремљено за отварање сабора, када је
одједном, уочи самог отварања, у Константинопољу дошло до
војне побуне која је омела његов почетак. Сабор је отворен тек у
јесен наредне године (24. септембра), и то не у Констан-тинопољу
него у оближњој Никеји, где је одржан и Први Васељенски сабор,
1484 Императорка Ирина била је васпитана у побожној породици
иоштовалаца икона; своју ревност за свете иконе показала је још за
живота свога мужа, Лава IV, због чега је пала у немилост и чак бпла
удаљена са двора.
15 Св. Тарасије је био патријарх у Константинонољу од 784. до 806.
године. Успомена на њега савршава се 25. фебруара.
16 Синђел - назив за клирнке који живе уз епископе. Епискоии су за
синћеле обично бирали образоване људе, који су могли да им пруже
помоћ у решавању најважнијих питања.
56
у храму Св. Софије. Број чланова са-бора није тачно установљен.
У сваком случају било их је више од 300, јер се под саборским
актима налазе потписи 307 епископа. Сабор је почео обраћањем
патријарха Тара-сија, после чега је била прочитана императорска
посла-ница сабору. Након њеног читања, сабор је прешао
наутврђивање кривице епископа који су били уплетени у
иконоборство.
После тога императорски секретар Леонтије подсетио је
сабор на неопходност да се саслушају посланице папе Адријана
о св. иконама, упућене императору и патријарху. Ове посланице
пред нама откривају завесу са најдубље апостолске старине и
објашњавају како је у то време св. Црква гледала на иконе 17.
Након читања обе ове послани-це, папини представници су хтели
да знају да ли су патри-јарси и сви чланови сабора сагласни са
њима.
Тарасије је одговорио да он прихвата све што је папа
написао.
"Овоме ваља следовати, - рекао је он - а противре-чити
њему (папи), значи поступати неразумно. И ми сами, на основу
Светог Писма, закључака и доказа, истраживши истину и
спознавши је на основу учења отаца, тврдо и не-поколебиво,
сагласно древном предању светих отаца, ис-поведали смо и
исповедаћемо живописане иконе, клањајући им се са ватреном
љубављу, јер оне представљају Гос-пода Бога и непорочну
Владичицу нашу Свету Богоро-дицу, св. апостоле и све свете,
али поклоњење и веру ода-ваћемо само Једном Истинитом Богу".
"Читав свети сабор овако учи" - разлегао се одговор на
његове речи, од стране свих чланова сабора.
Затим је била прочитана окружна посланица патри-јарха
Тарасија, коју је написао епископима и презвитерима Антиохије,
Александрије и Јерусалима приликом свог сту-пања на
патријаршијски престо, као и одговори источних патријараха на
њу. После читања ових посланица, оци са-бора су једногласно
изјавили: "у потпуности смо сагласни са њима; с љубављу
прихватамо и поштујемо свештене и уважене иконе и клањамо
им се".
На почетку следећег заседања по савету патријарха
Тарасија било је одлучено да се испитају сва места из Светог
Писма, из светоотачких дела и из житија светих која могу да
послуже као основ за утврђивање догмата иконопоштовања.
Међу овим последњим, било је много повести о чудесима која су
произашла од светих икона и моштију. Ево неких од њих:
17 Осим сведочанстава о поштовању икона узетих из дубоке старине, у
тим посланицама налазе се и изводи из светоотачких дела. У њима су на
пример наведена следећа места: 1) Речи Василија Великог упућене
Јулијану Одступнику: "Примам и свете апостоле, пророке и мученике,
који узносе молитве Богу. Стога поштујем и њихова изображења на
иконама и јавно им се поклањам. То је предато од светих апостола и не
треба да буде брањено, стога ми у свим светим црквама изображавамо
њихову историју"; 2) Речи св. Стефана, епископа Бостријског:" што се
икона тиче, исповедамо да су оне, као и свако дело у име Божије, дело
добро и свето, јер једна је ствар икона, а друга идол или статуа. Свако
изображење које је начињено у име Господње или анђела, пророка или
апостола, мученика или правед-ника, свето је, зато што се поклоњење
одаје не дрвету, него ономе што се на дрвету созерцава или поима. Сви
поштујемо управитеље и с љубављу их примамо чак и ако су грешни,
зашто онда не би требало да поштујемо слуге Божије? Зашто ради
успомене на њих не бисмо правили изображења. како они не би били
предати забораву? Ми сликамо иконе светих као успомену на њих, како
би их се свако, видећи их на икони, сећао и прослављао Господа Који је
прославио њих.
161
 У опису мучеништва св. Анастасија Персијанца18 каже се да
је приликом преноса његових моштију у Кеса-рију Палестинску,
када је народ са свих страна похрлио да га сретне, једна жена, по
имену Арета, пала у сумњу и рекла:
"Ја се не поклањам моштима које су донете из Пер-сије".
Кроз неколико дана св. мученик се јавио Арети у сну и
упитао је:
"Ти страдаш од болести у бедрима?" Арета није ни стигла да му
одговори да је здрава, кад је одједном осетила да се зиста
разболела. Дуго се онамучила у својој болести, да би потом,
осетивши кратко-трајно олакшање, почела да размишља о томе
због чега је њу постигла таква болест. У размишљању је провела
четири дана. Ујутро петога дана поново јој се јави свети мученик
и каже:
"Иди у Тетрапил19. Помоли се светом Анастасију и бићеш
здрава".
Када су је донели на указано место и када је видела икону св.
мученика, гласно је објавила:
"То је уистину онај кога сам видела у сну".
Бацивши се на под дуго је плакала сузама покајања и устала
потпуно здрава.
Пошто је на сабору прочитана повест о овом чуду, папини
изасланици су изјавили да се поменута икона св. Анастасија с
часном главом његовом налази у једном ма-настиру у Риму, а
епископ Тавроменијски Јован додао је њиховој изјави да он зна
једну жену са Сицилије, која је дошавши у Рим добила исцелење
од иконе овог св. муче-ника.
Затим је Петар, епископ Никомидијски. саопштио о чуду које
се у Бериту20 догодило од иконе Господње, док је из Евагрија 21
наведена повест о чуду које је произашло од Нерукотвореног
Образа Спаситељевог у Едеси. Чудо се сатојало у следећем:
Једном је Едесу опседао Хозроје, персијски цар. Са огромних
насипа који су по његовој наредби подигнути, војници су преко
зидина стрелама гађали житеље града. Едешани су одлучили да
поткопају насипе и да их спале. Али ватра коју су палили у
поткопима сваки пут се гасила услед недостатка ваздуха. Тад су
они узели Нерукотворени
Образ, донели га у поткоп, окропили водом, и капима које су се по
њему ухватиле попрскали слаби огањ, тако да су наслагана дрва
букнула необичним пламеном. Претворив-ши их у угаљ, пламен је
прешао на горња дрва и брзо уни-штио све грађевине Хозројеве22.
Код читања ове повести, чтец велике Константино-пољске
цркве је саопштио:
"Ја, недостојни слуга, када сам ишао у Сирију са цар-ским
апокрисијарима, био сам у Едеси и видео овај Не-рукотворени
образ; верни га поштују и клањају му се".
На следећим заседањима сабора прочитани су и мно-ги
други изводи из светоотачких дела, слични овима који су
наведени. Кад су се оци сабора, како се изразио патри-јарх
Тарасије, "заситили светоотачких сведочанстава", на сред сабрања
изнесена је једна врло цењена икона и пред њом су сви присутни
оци, целивајући је, изговорили два-десет две кратке изреке, сваку
18 Анастасије Персијанац се упокојио 628. године. Успомена на њега
савршава се 22. јануара.
19Тетрапил - део Константинопоља у коме су се налазиле мошти и икона
светога, и где су у то време подизали цркву посвећену њему.
20 Повест о овом чуду видети у Чети-Минеју за октобар, стр. 248-250.
21 Евагрије - црквени историчар из VI века.
22Напад Пресијског цара Хозроја на Едесу одиграо се 545.
године.
57
понављајући по три пута. У тим изрекама биле су осуђене и
предате проклетству све главне иконоборачке поставке23.
Следећа заседања била су посвећена разматрању од-редаба
Копронимовог лажног васељенског сабора. Разма-трање је било
изведено са највећом брижљивошћу, тако да су га све време
водила два лица, као две стране: један је читао оно што је
одредио лажни сабор, а други је читао оповргавање онога што је
у тим одређењима било лажно. Места из Светог Писма која је
Копронимов сабор лажно тумачио, сада су поново протумачена.
На пример: у Све-том Писму Старог Завета иконоборци су у
одбрану својих ставова указивали на забрану из Десет заповести
- не гради себи лика резана (Изл. 20,4).
Оци сабора су на ово одговорили:
"Оно што је речено Израиљском народу који је слу-жио
телету и коме нису биле стране египатске заблуде не треба
примењивати на Божанско сабрање хришћана. Бог је намеравао
да уведе Јудеје у обећану земљу, зато им је дао заповест: не гради
себи лика резана, јер су тамо оби-тавали идолопоклоници, који су
се клањали демонима, и сунцу, и месецу, и звездама. и другим
стварима, чак и пти-цама, и четвороношцима, и гмазовима, а
нису се клањали само Богу Живом и Истинитом. Када је, по
заповести Гос-подњој, Мојсије начинио Скинију Завета, он је,
показујући како све служи Богу, од злата направио човеколике хе-
рувиме, који представљају слику духовних херувима".
Копронимов сабор је такође лажно растумачио и не-ка
места из дела светих отаца. У своју одбрану иконо-борци су
наводили, на пример, ово место из дела св. Ата-насија
Александријског:
"Како не жалити оне који поштују творевину, када се они
који виде клањају онима који не виде. и када се они који су
обдарени слухом клањају онима који не чују? Ствар никада неће
моћи да спасе ствар."
Но, сабор је објаснио да је св. Атанасије на датом ме-сту
имао у виду незнабошце, и да је против њих усмерио своју реч.
Хришћани никада нису служили твари уместо Једином Богу, како
су их оптуживали иконоборци. Пока-зало се такође, да су
иконоборци светоотачка дела често наводили парцијално,
узимајући одломке ван контекста, услед чега су из тих речи
могли да извуку онакво значење какво су хтели.
Коначно, за неке од израза које је наводио иконобо-рачки
сабор показало се да су у потпуности кривотворени.
Пошто је убрзо изашло на видело да су поставке које је
лажни васељенски сабор наводио за оправдање својих одређења
вере лажне и недовољне. свима је постало Јасно да су и сама
његова одређења вере, утврђена на таквим поставкама, такође
лажна. те су стога оци сабора прешли на коначну израду
сопственог саборског одређења вере. У том завршном Оросу вере
оци сабора нашли су за по-требно да поново подсете на повод за
сазивање сабора и на дела која су нредузели, затим - да дословно
наведу цео Символ Вере и оповргавање свих јереси које су већ
осу-ђене на шест претходних Васељенских сабора и, на крају, да
за вечита времена утврде догмат иконопоклоњења:
"Ми одређујемо да се свете и часне иконе постављају ради
поклоњења баш онако како се постављају изобра-жења Часног и
Животворног Крста, биле оне начињене од боја, или од коцкица
мозаика, или од каквог другог ма-теријала, само ако су
направљене на одговарајући начин, биле оне у св. црквама
Божијим, на свештеним сасудима или одеждама, на зидовима или
на дашчицама, или у домовима или поред путева, биле то иконе
23 Текст 22 изреке доносимо у Додатку.
161
Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, или Непорочне
Вла-дичице наше Свете Богородице, или часних Анђела и свих
светих и праведних људи. Што чешће уз помоћ икона они постају
предмет нашег созерцања, то ће се они који гле-дају на те иконе
више покретати на подражавање самих Оригинала, задобијаће
више љубави према њима и доби-јати већи подстицај да их
целивају, да им одају поштовање и поклоњење, но никако не и
истинско служење, које по вери нашој приличи једино Божанској
природи. Они који гледају на ове иконе бивају подстакнути да им
приносе тамјан и да пале свеће у њихову част, како се то чинило и
у старини, јер част која се одаје икони (лику) односи се на њен
Оригинал (прволик), и ко се поклања икони, по-клања се ипостаси
онога ко је на њој изображен". "Они који се осмеле да мисле или
уче другачије", "ако су епи-скопи или клирици" треба да буду
"свргнути", а "ако су монаси или световњаци", треба да буду
одлучени.
Сабор је завршен прослављањем Господа од стране свих
епискона, старешина, официра и других грађана Кон-
стантинопоља, који су у огромном броју испунили саледворца.
Преписи саборских дела послани су папи, источ-ним
патријарсима. императорки и императору и свим црк-вама
Константинопољске патријаршије.
Тако је свечано завршен Седми Васељенски сабор ко-ји је
обновио истину иконопоштовања, и КОЈИ се^сваке го-дине до дана
данашњег спомиње 11. октобра у целој Пра-вославној Источној
Цркви24.
припада само целокупној саборној свести Црк-ве као целине,
(свести) која је свој спољашњи израз нала-зила на Васељенским
Саборима који су смело понављали апостолске речи произнесене
у одлукама Првог Апостол-ског Сабора у Јерусалиму 51. године,
прототипа за све бу-дуће Саборс: јер угодно би Светоме Духу и
нама (Дап. 15.28).
Треба при томе подсетити да никако није сваки Сабор
непогрешив, него само онај који изражава и потрђује ва-
сељенску свест Цркве и кога цела Црква прихвата као
васељенски.
Иако су у спорним питањима на Саборима понекад
приступали гласању, да би била установљена "већина гла-сова",
која треба да "превлада" - демократски принцип "већине гласова"
никада у Цркви није имао апсолутан зна-чај. Нама је познато
мноштво случајева када истина није била на страни већине,
него напротив - на страни мањине, па чак и да се
усредоточавала на само једно лице. С друге

Архиеикскои Аверкије

Значај Васељенских Сабора

Седам Васељенских Сабора су, после Еванђел^а Хри-стовог,

основ и потврда наше Православно-Хришћанске Вере. јер наша
вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети
Апостоли, ученици Самога Господа Исуса Христа, него је и
Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као
законити благодатни прејем-ници Светих Апостола. Дух Свети,
који је сишао на Свете Апостоле у дан Педсетнице, који их је
просветио и уму-дрио. почивао је и на Светим Богоносним Оцима,
просве-ћујући и умудрујући и њих.
Осим тога, у нашој Православној Цркви нема без-божног
учења о нечијој личној непогрешивости, јер непо-грешивост

24 Ако 11. октобар падне у било који седмични дан, онда се служба
оцима Седмог Васељенског сабора савршава у најближу недељу.

58 161
стране, у историји Цркве било је Сабора са великим бро-јем
учесника који су претендовали на назив "васељенски", али су ипак
од стране васељенске свести Цркве били одба-чени. Један од њих
добио је чак и сликовит и изражајан назив "разбојнички" (449.
године).
Шта је то што за нас представља мерило несумњиве,
непогрешиве истине?
Одговор на ово питање од прворазредне важности на-лазимо
у учењу које ужива велик углед и прихваћено је у нашој светој
Цркви, а које припада светом Викентију Ли-ринском, авви
Лиринског манастира на југу Галије, једном од најзнаменитијих
Отаца Западне Цркве из V века (упо-којио се око 450. године).
Свети Викентије се у историји богословља нарочито
прославио својим "златним" догматско-апологетским де-лом,
познатим под заједничким насловом "Соттопиогшт" или
"Подсетник". Ово дело, које се сматра једним од нај-важнијих
старих црквених споменика, св. Викентије је на-писао око 443.
године, три године после Трећег Васељен-ског Сабора одржаног у
Ефесу, у монашкој усамљености, у манастиру Светог Гонората,
архиепископа Арелатског, где се све до упокојења подвизавао
заједно са својим бра-том Лупом, епископом Тројским.
О томе делу увек су се веома похвално изражавали како
западни (римо-католички, чак и протестантски) тако и
православни богослови. Приметно је како у целој хриш-ћанској
старини тешко да има таквог светоотачког дела које би више од
овога заслуживало све могуће похвале.
Догматско-историјски значај тога дела састоји се у дивном
закључивању и у дубоко надахнутом тумачењу целокупног
православног хришћанског учења о изворима и основама
хришћанског откривења и вере. Оно не пред-ставља излагање
догмата вере, већ теорију: којим наче-лима треба да се руководи
богослов-догматичар при истра-живању, изношењу и доказивању
истина хришћанске вере.
Ову теорију одликује ауторов строго црквени, јасан и пре-цизан
поглед на предмет и карактеристично сугестиван начин на који је
он поставио ствар.
Главни задатак који је пред себе поставио св. Викен-тије у
овом делу, јесте - како са што већом тачношћу од-редити прави,
научан и разумљив метод уз помоћ кога би било лако са
несумњивошћу разликовати истину васељен-ске православно-
хришћанске вере од лажљивости јеретич-ких заблуда.
Ради тога св. Викентије, пре свега, установљава гно-
сеолошки метод који представља некакав пробни камен при
одрећењу изворне истине Христовог и апостолског учења. Ево
како расуђује тај велики и надахнути Отац Цркве:
"Често сам се врло ревносно и са највећом пажњом обраћао
многим људима украшеним светошћу и даром по-учавања
питањем: на који начин је најлакше мени, који идем исправним,
царским путем, да разликујем истину ва-сељенске вере од
лажљивости јеретичких учења, и увек су ми сви давали готово
од речи до речи овакав одговор: ако неко - ја, или други, или било
ко - хоће да избегне јеретичку лаж и да здрав и неповређен
пребива у здравој вери, онда треба, уз помоћ Божију, двоструко да
огради своју веру - као прво, ауторитетом Светог Писма, а као
друго, Предањем Васељенске Католичанске Цркве. Но -питаће
можда неко - ако је писана Реч Божија света, све-савршена и, када
се упореде једна њена места са другима, увек у потпуности
разумљива, зашто је потребно да јој се дода још и ауторитет њеног
црквеног схватања? Потребно је јер Свето Писмо услед његове
узвишености не схватају сви на исти начин, него један тумачи
његове изреке овако, а други онако; тако се из њега може извући
готово оно-лико значења колико је оних који га тумаче. Зато је не-
опходно да се нит тумачења пророчких и апостолских дела у
770
таквом мноштву безбројних различитих скретања у заблуде
усмери по норми њиховог црквеног и васељенског разумевања. У
самој васељенској Цркви свим средствима ваља се држати онога
у шта су веровали свуда, у шта су веровали увек, у шта су
веровали сви: јер васељенско је, као што показује и само
значење те речи, стварно и на-рочито само оно што, колико је год
то могуће, обухвата све уопште. А тога правила ћемо се држати
само онда ако будемо следили свеопштост (ПшуегбИаб),
старину (АпИ-сцШаз) и сагласност (Сопзепбм). Следити
свеопштост -значи признавати за истиниту само ону веру коју
исповеда цела Црква широм света; следити старину - значи ни у
ком случају не одступати од оног учења кога су се држали наши
Свети Оци и преци; и на крају, следити сагласност - значи из
старине прихватати само она одређења вере и тумачења којих су
се држали сви, или, у крајњој линији, готово сви пастири и
учитељи.
О Тимотеје - вели Апостол - предање чувај (1. Тим. 6,20).
Шта је то предање?
Предање је оно што је теби поверено, а 'не оно што си
пронашао; оно што си примио, а не оно што си изми-слио;
предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а
није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју
си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је
то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него
као следбеник, не као вођа, него као вођени.
Предање чувај - то значи таланат вере васељенске заштити
тако да остане цео и неповређен. Што ти је по-верено, то нека и
остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато - злато и дај. Нећу
да ми подмећеш нешто друго; нећу да уместо злата безобразно
подмећеш олово, или об-ману - бронзу; нећу привидно, него
право злато.
О Тимотеје - пастиру, пишче, учитељу! Ако те је дар
Божији учинио способним по уму, образовању, учености, онда
буди Веселеил духовне скиније: глачај драгоцено ка-мење
божанског догмата, постављај га тачно, распоређуј мудро, дајући
му сјај, лепоту, заносност. Труди се да због твог што јаснијег
излагања, јасније разумеју оно у шта су пре веровали не тако
јасно. Труди се да потомство са све-шћу прославља оно што је
старина раније поштовала не схватајући. Поучавај ономе чему су
тебе научили, и, го-ворећи ново, не реци ништа што би било
ново! Дакле -рећи ће можда неко - у Цркви Христовој не треба да
буде никаквог напретка у усвајању вере? Свакако да треба - и то
највећег. Ко је тако завидљив према људима и прожет мржњом
према Богу, да би одлучио ово да одбаци? Само, напредак треба
да буде заиста напредак, а не измена вере. Напредак се састоји
у томе да се неки предмет усавршава онакав какав јесте; а издаја
је када нешто престаје да буде оно што јесте и претвара се у
друго. Дакле, нека се током година и векова развија и нека у
највећој мери напредује поимање, разумевање, мудрост, како
сваког појединачног хришћанина, тако и свих заједно - како
једног човека, тако и целе Цркве, али само на тај начин, тј. у
једном истом догмату, у једном истом смислу, у једном истом
предмету сазнања. Нека се вера, као ствар душе, у том погледу
угледа на тела. Са доласком лета, тела се откривају и ослобађају
своје удове, но ипак остају оно што су била и пре. Цветајуће доба
детињства и зрели узраст старости међусобно се веома разликују:
ипак, исти они који су ра-није били деца, сада постају старци;
заправо, мењају се узраст и спољашњи изглед једног истог
човека, али тиме се не мења његова природа, његова личност
остаје једна иста. Такав закон напредовања нужно треба да следи
и догматско учење хришћанске вере. Нека оно са годинама јача,
нека се временом шири а вековима узвисује, али нека остаје
необориво и неповређено, цело и савршено у свим својим
777
деловима, у свим, да тако кажемо, чулима и удо-вима својим, дакле
без и најмање измене преко тога, без

770 777
икаквог губитка у своме Колико год да су ста-ре ма колико то желели лажу у свештене
садржају, без икаквог бестидности таквих модернисти који чинове;
мењања својих јереси и раскола, ми намеравају да сазову Треће правило
одредаба. Тако древне треба, када је потребно, осми Васељенски
забрањује свештенику
догмате небеске да их побеђујемо сабор ради некаквих
да у кући има жену која
обнов-љенских
философије временом никако другачије него му није блиска роћака;
"реформи" у Цркви.
ваља ојачавати, глачати, ауто-ритетом Светог
Сваки такав сабор, који Четврто правило
чистити; али не треба их Писма, или пак да без
би се дрзнуо да дирне у каже да епископа треба
мењати, одсецати, колебања бежимо од
одлуке седам да постав-љају
кварити. Нека добијају њих, као од давно
Васељенских сабора, да епископи дате области
очигледност, сјај, поражених и осуђених
их стави ван снаге или и да то треба да
јасноћу - то може; али на Васељен-ским
преиначи у сагласности
њихова пуноћа и саборима православних потврди ми-трополит;
са "ду-хом времена",
целовитост, њихова пастира Цркве". Пето правило
биће не "васељенски",
својства, морају да буду "То су та забрањује епископу да
него нови "разбој-нички
задржани - то је руководећа начела која прима у опште-ње лица
сабор", који неће
неопход-но. Црква су, према схватању св. која су одлучена од
обавезивати ни једног
Христова, брижљива и Викентија, сваком стране другог епископа
православ-ног
опрезна чуварка догмата православном и на-ређује да се два
хришћанина.
који су јој поверени на богослову безусловно пута годишње сазивају
Ово се не односи
чување, никада у њима неопходна приликом сабори епископа;
само на догматска
ништа не мења, не утврђивања и одређења вере Шесто правило
умањује нити додаје - доказивања истина хри- Васељенских сабора, потврђује вишу власт
оно што је потребно не шћанске вере" (Еп. него у одређеној мери и неких епископа над
на канонска правила другим епископима и
одбацује, оно што је Силвестар, Догм. Бог. т.
установљена на забрањује постављање
сувишно не додаје. Са I, стр. 112).
саборима, или, у епископа без одобрења
потпуном пре-даношћу, Ова начела, која је
крајњој линији, на она митрополита и општег
расућујући исправно и тако јасно и надахнуто
од њих која немају избора;
мудро, она се стара само саопштио свети
о томе да, ако је у Викентије, и која пролазни, чисто Седмо правило
старини нешто несумњиво изражавају формални зна-чај, већ уздиже Јерусалимског
преднацртано и утеме- васељенску свест се тичу самих основа епископа на степен
љено - то допуни и Цркве, надахњивала су административног
митрополита;
устројства Цркве и
доврши, ако је нешто и Свете Богоносне Оце, Осмо правило
њене управе, као и
већ појашњено и уче-снике Васељенских регулише
верско-моралног
протумачено - да то сабора, представљајући присаједињење
живота све-
ојача и потврди, ако је основ за сва решења и јеретика Цркви и
штенослужитеља и
нешто већ потврђено и одредбе тих Сабора. забрањује постојање
верних.
одређено - да то чува. Као што видимо, два епископа у једном
Осим догматских
Треба уосталом при- ту нема и не може бити граду;
одређења вере, готово
метити да смо ми места за "демократију",
сви Васељен-ски Девето правило
обавезни да са највећом толико модерну у наше
сабори оставили су иза забрањује примање
усрдношћу ис- време. Суштина
себе тзв. каноне, или порочних лица у
тражујемо сагласна ствари није у
канонска правила по
мишљења древних демократији, није у свештенички чин;
којима је обавезна да се Десето правило
Светих Отаца, и да их случајно добијеној
руководи како сва заповеда
следимо не када су у "ве-ћини гласова",
црквена јерархија, тако свргавање палих
питању свакојака мање него у истини, која у
и појединачни верни у са свеште-
крајњем исходу увек
важна пи-тања везана за свом лич-ном и ничког чина.
побеђује, иако је на
Свето Писмо, него, пре црквеном животу. Једанаесто
неким веома
свега, када се ради о Први правило говори о
многољудним
правилу вере. С друге Васељенски сабор у
саборима привремено начину покајања оних
стране, не треба увек и Никеји из 325. године
била гажена и који су одступили од
не треба све јереси оста-вио нам је 20
одбацивана. вере;
разобличавати на тај правила, од којих:
Одатле природно Дванаесто
начин, него само нове и Прво правило
произилази закључак да
недавне, тј. оне које су забрањује да се у клир правило говори такође
ни један нови сабор
се први пут појавиле. примају лица која су о начину покајања
нема право и не може
Што се тиче давних и сама себе кастрирала; друге врсте палих;
да уведе ништа ново,
застарелих јереси или Друго правило Тринаесто
ништа што би
раскола, нема ни противречило забрањује да се правило заповеда да се
најмање потребе да им одлукама седам новокрштени рукопо-
сваки самртник мо-ра
прилазимо тим путем. Васељенских сабора,

61 175
припустити Светим Треће правило Треће правило Шеснаесто
Тајнама; даје забрањује епископима, правило забрањује
Константинопољском клирицима и монасима монасима и девствени-
Четрнаесто
епископу првенство да се занимају
правило установљава цама да ступају у брак;
части после Римског световним стварима за Седамнаесто
начин покајања за епископа; плату; правило
оглашене који су отпали Четврто правило Четврто правило одређује тачне
од вере; осуђује Максима забрањује монасима да границе епар-
Петнаесто Киника и нереде које је хија;
воде неуре-дан живот;
правило забрањује он направио; Пето правило Осамнаесто
епископима и клири- Пето правило правило забрањује
потврћује забрану
прима оне који прављење завере про-
цима да својевољно епископима или кли-
исповедају једно Бо- тив епископа или
прелазе из града у град; рицима да прелазе из саслужитеља;
жанство Оца и Сина и
Шеснаесто Светога Духа; града у град; Деветнаесто
правило прописује да Шесто правило Шесто правило правило понавља
се не примају у оп- налаже да се оптужбе забрањује обавезу сазивања епи-
штење они клирици против цркве-них рукополагање клирика скопског сабора два
који се самовољно управитеља не примају без назначења за пута годишње;
удаље из сопствене без истраживања; одрећен храм; Двадесето
Седмо правило Седмо правило правило понавља
цркве;
указује на поступак забрану клирицима да
Седамнаесто под претњом анатеме
примања пока-јаних прелазе у другу цркву;
правило забрањује јеретика. забрањује кли-рицима и
Двадесет прво
Трећи монасима да ступају у правило забрањује
клирицима да узимају
Васељенски сабор у војничку службу или у примање тужбе против
камату (лихварење);
Ефесу из 431. године све-товни чин; епископа просто и без
Осамнаесто
оста-вио је осам Осмо правило истраживања;
правило забрањује
правила: наређује клирицима да Двадесет друго
ђаконима да дају Све-те
Тајне презвитерима, да Прво, друго, пребивају под влашћу правило забрањује
се причешћују пре треће, четврто, пето и епископа одређеног клирицима да раз-
епископа и седе међу шесто правило тичу се грабљују епископове
града;
презвитерима; одлучења од Цркве ствари после његове
Несторија и његових Девето правило
Деветнаесто смрти;
приста-лица; забрањује клирицима да
правило говори о Двадесет треће
Седмо правило се суде на световним
"павлијанцима", да они, правило забрањује
забрањује састављање судовима;
ако се обрате, морају да клирицима и мона-
било каквог новог Десето правило
буду поново крштени, а сима да без потврде
Символа вере;
кли-рици поново забрањује клирику да епископа долазе у
Осмо правило
рукоположени; истовремено буде у две Константинопољ и
забрањује епископу да
Двадесето цркве; бораве у њему;
простире своју власт на
правило забрањује Једанаесто Двадесет
другу епархију, која
преклањање колена не- четврто правило
раније и испрва није правило говори о
дељом и у дане забрањује да се
била под његовом писмима која се
Педесетнице. манастири претварају у
руком, те ослобаћа убогима издају за пут;
Други световна
кипарске епископе од
Васељенски сабор у Дванаесто обитавалишта;
потчи-њености
Константинопољу из правило забрањује Двадесет пето
антиохијском
381. године оставио је епископима да се у црк- правило забрањује да
патријарху.
иза себе свега седам веним стварима епископске ка-тедре
Четврти
правила: обраћају грађанским остају упражњене
Васељенски сабор,
Прво правило властима; више од три месеца;
сазван у Халкидону
потврђује Символ вере Тринаесто Двадесет шесто
451. године, оставио је
састављен на Првом правило забрањује правило наређује
за собом 30 правила:
Васељенском сабору и клирицима да служе у епископима да црк-
Прво правило
анатемише све јереси; туђој епархији без веном имовином
потврђује да је
Друго правило писма препоруке од управљају уз помоћ
неопходно да се држи
забрањује епископима свога епископа; економа;
све што је било
да простиру своју власт Четрнаесто Двадесет седмо
установљено на
изван граница своје правило забрањује правило забрањује
претходним саборима; отмицу жена ради
области и да се мешају у чтечевима и појцима да
Друго правило брака;
ствари туђе епархије, а ступају у брак са
прети свргавањем за Двадесет осмо
такође и установљава иноверним женама;
симонију, тј. Петнаесто правило одређује круг
пет црк-вених области
постављање у црквене правило говори судске и адми-
на Истоку;
чинове за новац; о постављању нистративне
ђакониса; делатности

62 175
Константинопољског правило забрањује из-дао је 22 правила, одредбе које регулишу
патријарха и изједначује ступање у брак блиским од којих су најважнија: целокупно
га са Римским папом; сродни-цима; Педесет Треће, које за-брањује административно
Двадесет девето треће правило избор чиновника устројство Цркве и
правило забрањује озакоњује духовно световне власти у прописе за лични
спуштање еписко-па у сродство кумова на свештенички чин; живот
чин презвитера; крштењу и таквима Четврто и Пето свештенослужитеља и
Тридесето забрањује ступање у правило којима се световњака треба да
правило говори о забрањује симо-нија; остају постојана и
брак; Седамдесет друго
египатским Шесто понавља захтев ненарушива у Цркви, о
правило забрањује
епископима. за сазивањем сабора чему морају да се
брак са јеретицима;
Пети Васељенски епископа најмање старају њени чувари -
Седамдесет треће
сабор у једном годишње и епископи, који због
правило забрањује да
Констаптинопољу из забрањује тога на својој
553. године и Шести се животворни Крст
митрополитима да хиотонији и дају
Васељенски сабор у Господњи изображава
траже од епископа који страшну заклетву -
Константинопољу из на земљи како не би био
долазе на сабор да им свечано обе-ћање:
680. године нису га-жен ногама; ишта дају; Десето "обећавам да ћу
оставили правила иза Седамдесет пето понавља забрану чувати и поштовати
себе, него је уместо тога правило захтева клирицима да каноне светих
691. године сазван смерно по-јање у остављају своје Апостола, седам
"Трулски" сабор, који храмовима; Седамдесет парохије и заузимају Васељенских сабора,
се понекад назива и четврто и Седамдесет светске дужности; Благочестивих По-
"Пето-Шести", који је ше-сто правило Једанаесто понав-ља месних сабора и
надокнадио оно што је забрањују да се у захтев да у свакој цркви правила светих
пропуштено и саставио храмовима и црквеним и манастиру постоји Отаца: све што су они
укупно 102 правила. Од пор-тама приређују економ; Дванаесто примили, примам и
правила тога сабора
гозбе и да ту постоје заповеда епископу и ја; и све које су они
нарочито су важна
крчме или да се врши игуману да се старају о одбацили, одба-цујем
следећа:
продаја; Седамдесет свим црквеним и ја".
Тридесет шесто седмо правило стварима и да њима Само по себи је
правило, које поново забрањује не само располажу, али да ни- јасно да догматска
говори о равно- свештенослужитељима шта не смеју сами за одређења вере уопште
правности и монасима, него и себе да присвајају, под не могу да буду
Константинопољске и сваком хришћа-нину претњом про-гона; подвргнута никаквим
Римске патријаршијске световњаку да се у Петнаесто, Шеснаесто, изменама,
катедре и уопште указује јавним купатилима купа Осамнаесто и
на јерархијски поредак Двадесет друго
заједно са женама;
патри-јаршијских правило
Осамдесет треће
катедри; Осмо правило свештенослужитељима
правило забрањује
које наређује митро- и монасима забрањују
давање причешћа
политу да сваке године користољубље, раскош
телима умрлих;
сазива сабор епископа; и близак однос са
Осамдесет шесто
Дванаесто, Тринаесто лицима женског пола;
правило наре-ђује да се
и Четрдесет осмо Двадесето правило
одлуче од Цркве они забрањује стварање
правило регулишу који држе блуднице; Де- "двојних манастира", у
питања везана за брак ведесето правило којима би жене живеле
свештенослужитеља; понавља забрану заједно са мушкар-
Тридесет треће пра- преклањања колена у цима, као и блиске
вило осућује јерменски недељне дане ради односе монаха и
обичај да се у клир слављења Васкрсења монахиња; Двадесет
примају само лица која Христовог; Деве-десет прво забрањује монаху
потичу из свештеничких прво правило наређује или монахињи да
породица; Шездесет че- да се одлуче од Цркве остављају свој
тврто и Седамдесето они који одстране плод манастир и одлазе у
правило забрањују из утробе; Стото други без дозволе
световњаку и жени да правило подвргава игумана.
јавно поучавају у храму одлучењу оне који шире Васељенски
за време богослужења; порнографију; Сто сабори су за вечна
Осамдесето правило друго правило говори о времена обавили огро-
прети одлучењем ономе епитимијама за оне који ман посао за целу
ко три не-дељна дана не се кају. Цркву Христову. И
доће у храм на Седми догматска одређења
богослужење; Васељенски сабор у вере тих сабора и
Педесетче-тврто Никеји из 787. године њихове канонске

63 175
док од канонских правила могу да буду измењена само она која
су била издата с обзиром на неке спољашње окол-ности
ондашњег живота, и као таква немају никакав ап-солутан значај.
Све што проистиче из захтева верско-мо-ралног учења
Еванћеља и аскетског устројства живота хришћана из првих
векова хришћанства никако не може да буде замењено. Оно
што су установили Васељенски са-бори, то је - глас самог
Духа Светог Који живи у Цркви, по обећању Господа Исуса
Христа које је дао ученицима Својим на Тајној Вечери: Ја ћу
умолити Оиа, и даће вам другог Утешитеља да пребива са
вама вавек (Јн. 14,16).
Ето у чему је велик значај Васељенских сабора за нас,
хришћане, ако нисмо изгубили осећање своје припад-ности
Цркви - том мистично-благодатном Телу Хри-стовом!

ДОДАТАК

64
 /сгхс
НЈЖ4

65
Св. Ашанасије Велики, Архиеиискои Александријски

ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА (из 339. године)*

Саслужитељима (=епископима) у свим местима, љуб-љеној

господи, Атанасије жели да се радују у Господу.
1) Оно што смо претрпели, ужасно је и неиздрживо;
немогуће је то описати на одговарајући начин. Но, да би се лакше
могао разумети ужас онога што се догодило, сматрам да је боље
да подсетим на причу из Светог Пи-сма. Једном је - како
приповеда божанствена Књига о Су-дијама (гл. 19) - човек Левит,
чија је жена била обешчаш-ћена (а она беше Јеврејка из племена
Јудина), видевши ко-лико је то злодело и поражен безакоњима на
која су се усудили његови противници, исекао тело женино на
дело-ве и разаслао га свим племенима Израиљевим, како би их
све приволео да у том злоделу виде увреду не само њему него
свима заједно, и ако буду састрадални, да се освете, а ако остану
равнодушни, да на себи понесу срамоту, као они који су постали
саучесници у наношењу увреде. Иза-сланици су известили о
ономе што се догодило; и свак ко је чуо и видео, рекао је: није се
учинило нити се видело

Први Васељенски сабор није донео крај аријанске јереси.

Примиривши се након сабора, аријанци су, захваљујући својим везама на
двору, убрзо почели да узвраћају. На удару су им се нашли истакнути
борци за Православље, међу којима је најзначајније место припадало
светом Атанасију Великом. На сабору Источних епископа у Антиохији
339. године, утицајни полуаријанац Евсевије Никоми-дијски издејствовао
је да свети Атанасије буде неправедно осуђен, свргнут и да се на његово
место изабере Григорије из Кападокије. Григорије је у Александрији
устоличен уз помоћ војске, око Пасхе исте године, док је Атанасије спас
морао да потражи у бекству. Било је то друго од пет његових изгнанстава
из Александрије, у којима је, како је већ речено, провео више од
седамнаест година. Ова посланица сведочи о подлостима и суровим
поступцима аријанаца у периоду после Првог Васељенског сабора -
прим. прев.

66
тако шта откад изидоше синови Израиљеви из Мисира до данас.
Стога се дигоше сва племена Израиљева, и сви се, као да су и сами
претрпели увреду, сабраше против преступника. Коначно, они који
су учинили безакоње били су кажњени ратом и постали су
одбачени од свих; јер они који су се сабрали нису гледали на
једноплеменост, него су у виду имали злочин.
Знате, браћо, ту причу и детаље дела који су пред-стављени у
Светом Писму. Ја немам намеру да још дужим о томе; јер пишем
људима који знају и хитам да вашој побожности укажем на
савремене догађаје, који су још значајнији од оних. Зато сам и
подсетио на ту причу, како бисте, упоредивши ондашње са
садашњим и схвативши колико последње по бездушности
превазилази старо, узне-годовали још више него Израиљци на
ондашње безако-нике; јер је свирепост гоњења која су подигнута на
нас много већа; и невоља Левита незнатна је у поређењу са оним на
шта се сада одважују против Цркве. То је, боље рећи, било
нечувено у васељени и нико није доживео слич-на зла. Онда је била
осрамоћена једна жена и један Левит био је изложен насиљу; а сада
је осрамоћена цела Црква, увређена је светиња и, што је још
важније, безбожност прогони побожност. Тада је било ужаснуто
свако племе Израиљево, видећи одсечени уд једне жене. Сада
видимо отргнуте удове Цркве, а они који су послани, неки вама, а
неки другима, извештавају о срамотама и увредама које су
претрпели.
Стога молим, подигните се и ви, као да је увреда на-несена не
само нама него и вама: нека свако помогне као да и сам страда, да
не буду ускоро повређена и црквена правила и вера Цркве; јер ако
Бог преко вас ускоро не исправи допуштени неред и ако Црква не
буде заштићена, у опасности је и једно и друго. Правила и устави
црквени нису дати сада, него су нам сјајно и тврдо предати од стра-
не наших Отаца. Није сада настала вера, него нам је од
Господа дошла преко ученика Његових. Зато да не про-падне у
наше дане оно што је у црквама сачувано од ста-рине до данас, и да
не одговарамо за оно што нам је било поверено. Подигните се,
браћо: јер ви сте делатници тајни Божијих и видите како их други
отимају. Појединости ћете чути од доносилаца посланице. А ја сам
пожурио да вам укратко представим стање, да бисте јасно схватили
да се никада раније ништа слично није догађало са Црквом, од дана
када је васкрсли Спаситељ заповедио ученицима: иди-те, дакле, и
научите све народе, крстећи их у име Оиа и Сина и Светога Духа
(Мт. 28,19).
2) А то што је мени и Цркви противзаконито учиње-но, збило
се овако: по обичају мирно смо се сабирали, на-род се радовао
нашим саборима, и сви су напредовали у животу по Богу. Моји
саслужитељи у Египту, Тиваиди и Либији чували су љубав и мир
међу собом и према мени, док није одједном египатски епарх
обнародовао писмо у облику указа, да неки Григорије из
Кападокије царском вољом постаје мој наследник. Таква вест је
узнемирила све. То је било нешто ново и дотле нечувено. Народ је
тим више стао да се окупља у цркви, те се тако још јасније
показало да ни они сами, нити ма који епископ или пре-звитер,
нити било ко други уопште, никада нису подносили жалбе против
мене. Са Григоријем су пак видели само аријанце, те се тако
открило да је и он сам аријанац кога су послали Евсевијеви
истомишљеници. А ви знате, браћо, да су Евсевијеви
истомишљеници увек били покровитељи и саучесници безбожне
јереси аријанаца, да су ми преко њих (аријанци) увек правили
сплетке и да су они били ви-новници мога удаљења у Галију. Зато
је народ оправдано узнегодовао, сви су викали, што су потврдиле
друге судије и цео град, да је, ако није било никакве жалбе на мене
од стране свештенослужитеља, то учињено да бих био по-нижен од
стране јеретика аријанаца, те да то представља отворено увођење
новотарија и кршење црквених закона.
67
Ако би и постојала каква жалба против мене, онда би, - по
црквеним правилима и речи Павловој - не арија-нац, нити било ко
од оних који се држе аријанских мудро-вања, него сабрани народ
и они који су примили власт од Духа Светога са силом Господа
нашег Исуса Христа (1. Кор. 5,4), требало све да истраже и
изведу у присуству верних хришћана или клирика који су захев
поднели. Странац пак, који уз помоћ аријанаца као да је купио
име епископа - тамо где то нису тражили, нити су хтели, нити су
уопште знали о чему се ради - није требало силом да запоседа
цркву, уз помоћ и принуду светских судија. Јер све то нарушава
црквена правила и даје незнабошцима повод за хулу и сумњу да
се код нас постављења обављају не по Божанском закону, него
куповином и уз помоћ веза.
3) Дакле, постављање Григорија од стране аријанаца било је
зачуђујуће и овако је почело. Каква је безакоња оно произвело и
колико је зла донео његов улазак у Алек-сандрију - о томе можете
сазнати из онога што је написано и питати оне који су дошли. Кад
је народ изразио своје незадовољство оваквим новотаријама, и
када се сабрао по црквама, да се не би аријанско безбожије
умешало у веру Цркве, Филагрије - који је и раније вређао Цркву
и њене дјеве, а сада је постао епарх египатски - тај одступник,
земљак Григоријев, човек зле ћуди, коме су поврх тога за-
штитници били Евсевијеви истомишљеници те је стога ис-трајно
деловао против Цркве, обећањима, која је касније и испунио,
придобија на своју страну и раздражује не-знабошце, јудеје и
осионе људе; и одмах их нахушка да са мачевима и кољем насрну
на народ у црквама.
Шта је из тога произашло - тешко је и рећи, а камоли у
потпуности описати. Нико не може без суза да се сети чак ни
појединих детаља. Јесу ли игде код старих описани такви
жалосни догађаји? Је ли икада у време гоњења и ратова било чега
сличног? Храм и света крстионица захва-ћени су пламеном.
Уједно, у граду је жалост, вапаји, плач;
грађани негодују због онога што се догодило, вичу против
градоначелника и сведоче о насиљу које се спроводи; јер су свете
и непорочне дјеве биле свлачене и излагане недо-пустивим
поступцима; а они који су се противили, излагали су свој живот
опасности; монаси су били гажени ногама и убијани; једне су
гађали оловним куглама, друге су убијали мачевима и кољем,
неки су били рањавани и бијени. А какво је само бешчашће и
безакоње савршавано на светој Трпези! На жртву су приносили
птице и спаљивали борову кору прослављајући своје идоле,
хулећи и у самим црквама на Господа и Спаситеља нашег Исуса
Христа, Сина Бога Живога; спаљивали су књиге Божанског
Писма које би нашли у цркви; богоубице, јудеји, и безбожни
пагани без страха су улазили у свету крстионицу (каква дрскост!),
об-наживали се тамо, чинили и говорили такве гадости да их је
срамота и препричавати. Неки злобници, опонашајући суровости
гоњења (из прошлости), хватали су девственице и испоснице,
вукли их за руке и вукући присиљавали да хуле на Господа и да га
се одрекну; оне које се не би од-рекле, злостављали су и газили.
4) Поврх тога, овај сјајан и величанствен улазак ари-јанца
Григорија био је обележен сличним мучењима, као да је ваљало
због такве безаконе победе дати дар и на-граду незнабошцима,
јудејима и свима који су са нама тако поступали, те је црква
предата да се похара. И пошто је убрзо било допуштено такво
безакоње и насиље - они поступају горе него у рату, и свирепије
него разбојници. Једни пљачкају све на шта наиђу; други отимају
ствари које су неки оставили на чување; вино кога је било заиста
много, пију, просипају, односе; јелеј отимају; врата и огра-де свак
узима као плен; свећњаке вуку и слажу у порти; црквене свеће
пале пред идолима. Једном речју, у цркви је грабеж и убиство.
Ни зликовци аријанци нису се стидели таквих дела, него су
чинили још и гора и свирепија. Презвитери и верни хришћани
187
били су злостављани; девственице су без покривала одвођене
градоначелнику у судницу и бацане у тамницу; другима су пленили
имање, а њих саме бичевали; бранили су да се
свештенослужитељима и девственицама даје хлеб. Све се ово
догађало током саме Четрдесетнице, око Пасхе, када су браћа
постила, а страшни Григорије се, подражавајући Кајафу са
војсковођом - Пилатом, изруги-вао над онима који благочестиво
поштују Христа. У петак, када је ушао у једну од цркава са
градоначелником и го-милом незнабожаца, видео је да народ са
гнушањем гледа на његов насилан упад, те је наговорио свирепог
градона-челника да одједном јавно избичује и баци у тамницу три-
десет четворо људи - девственице, удате жене и благород-не
мужеве; међу њима је била и девственица која је волела да чита;
држала је у рукама Псалтир када је наређено да је јавно избичују;
извршиоци казне су јој истргли књигу из руку, да би потом била
затворена у тамницу.
5) После свега тога они се нису умирили, нису поште-дели ни
остале, него су намерили да исто понове и у другој цркви, у којој
сам ја тих дана највише боравио. Потрудили су се да своју
окрутност испоље и на тој цркви, како би уловили и убили и мене.
Тако би са мном и било, да није помогла благодат Христова, како
бих, у крајњој линији, избегавши погибију, могао нешто да
испричам. Видевши да њихова разузданост долази до крајњих
граница, сматрао сам да је боље да црква не претрпи штету, да не
постра-дају девственице у њој, да се опет не догоде убиства, и да
народ по други пут не буде подвргнут злостављањима, па сам се
сакрио, сећајући се Спаситеља Који каже: А кад вас потерају у
једном граду, бежите у други (Мт. 10,23). По злочинима које су
починили у другој цркви знао сам да се ни овде неће одрећи
свирепости; јер се нису пости-дели чак ни дана Господњег и светог
празника, него су и тога дана затварали црквене људе у тамницу.
(На дан) када је Господ све ослободио од окова смр-ти,
Григорије и они који су били са њим и супротстављали
се Спаситељу, ослањајући се на заштиту градоначелника, окренули
су у плач и сам тај дан слободе за слуге Хри-стове. Незнабошци
који су поштовали овај празник весе-лили су се, док је Григорије,
можда извршавајући Евсе-вијеве налоге, приморавао хришћане на
плач, стављајући их у окове.
Уз такво насиље градоначелник је одузимао цркве и предавао
их Григорију и аријанцима. Они које смо ради безбожности
одлучили, радују се због заузимања цркава; а народ Божији и
служитељи саборне Цркве присиљени су или да се придруже
безбожности аријанаца, или да не одлазе у цркве.
Григорије је преко градоначелника чак и над лађари-ма и
другим морепловцима чинио многа насиља и присиле,
подвргавајући их мучењима, батинањима, оковима и утам-ничењу,
како се не би супротстављали његовим безакоњи-ма, него да би још
и писма примали од њега.
Ни овим се није задовољио, него, да би се наситио мо-је крви,
наговорио је свог суровог саучесника, градоначел-ника, да тобоже
у име народа напише представку најпо-божнијем цару Констанцију
са приговорима против мене, услед чега сам морао не само бежати
него и очекивати хиљаду смрти. Ову представку је написао један
одступник од хришћанства који се бестидно клањао идолима; а
пот-писали су је незнабошци, служитељи идолских храмова, и уз
њих - аријанци.
И да не бих дужио, написаћу: Овде је гоњење Цркве каквога
још никада није било. Јер у време претходног го-њења, у крајњој
линији, онај ко се спасао бекством могао је да се тајно моли и
крсти; а сада је суровост велика, на-лик вавилонском безбожију.
Како је онда било са Дани-лом, тако и сада грозни Григорије
потказује градоначел-нику оне који се моле по кућама, док
свештенослужитеље испитује и мучи их свакојаким понижењима.
Услед таквог насиља многи су у опасности да умру некрштени,
68
многи у болести остају без посете духовника и тугују због такве
несреће, сматрајући је тежом од саме болести. Они људи који се
гнушају злог учења јеретика аријанаца, сматрају да је боље да
тако болују и да буду у смртној опасности, неголи да дозволе да,
због прогона служитеља Цркве, ари-јанац положи руку на њихову
главу.
6) Дакле, Григорије је аријанац и послан од аријанаца; јер
нико га није тражио, осим њих. Зато, као најамник и странац, он
хришћанима саборне Цркве, као онима који нису његови, преко
градоначелника причињава невоље и патње. Раније, када су
Евсевијеви истомишљеници по-ставили аријанцима неког Писта -
писао сам вам о њему (то је познато свима вама, епископима
саборне Цркве) -оправдано сте га предали анатеми и одлучењу
због без-божности. Из истог разлога послали су сада аријанцима
тог Григорија; а како и други пут не би остали постиђени, када
вам опет напишем писмо против њих, употребили су против мене
спољњу силу, мислећи да ће, ако овладају црквама, избећи
подозрење због аријанства. Али, прева-рили су се. Јер нико из
цркве не сараћује с њима, и на њи-ховој су страни само јеретици,
те још и они који су одлу-чени од Цркве због кривице, и они који
су дволични из нужде, бојећи се градоначелника. Ето шта су
постигли Ев-севијеви истомишљеници! То су смишљали и
планирали одавно, а сада су пронашли могућност да остваре уз
по-моћ клевета којима су ме оцрнили пред царем. Коначно, ни ту
нису стали; они тако желе моју смрт, и тако страшно иступају
пред мојим познаницима, да се ови дају у бег оче-кујући да ће их
стићи смрт.
Стога и ви не треба да остајете мирни пред њиховим
безакоњима. Напротив, треба ступити у акцију и побунити се
због таквих новотарија које су против нас усмерене. Јер, када
страда један уд, са њим страдају и сви остали, и ако по речи
блаженог апостола, треба плакати са онима који плачу (Рим.
12,15), онда, када страда Црква, нека свако ступи на дело као да
и сам страда. Јер они хуле на нашег заједничког Спаситеља и
нарушавају правила која су заједничка свима нама. Ако би, док
седите у цркви и без приговора сабирате народ, одједном неко
дошао и пре-ма указу објавио да је он наследник некога од вас,
или ако би вам се догодило нешто слично, зар не бисте и ви
узне-годовали и пожелели да вас подрже? Стога је оправдано да
подигнете глас, да не би, ако сада ћутите, слично зло задесило
сваку цркву, и да се не би наша проповедаоница на крају
претворила у тржницу.
7) О аријанцима већ знате, љубљени. Јер сте њихово зло
учење не једном подвргли одлучењу, и појединачно и у целини.
Знате и то да се Евсевијеви истомишљеници, ка-ко сам пре рекао,
држе те јереси, због чега одавно смиш-љају зло против мене.
Сада сам вам описао невоље које су нас преко њих и од њих
задесиле, најстрашније невоље ратних времена, како бисте сходно
ономе што је у почетку речено, и прихвативши ревност која не
подноси лукавство, истргли оне који чине такве ствари против
Цркве. Ако су браћа из Рима још прошле године, када свега тога
није било, писала да треба приредити Сабор по ранијој ствари, да
бисмо због ње изрекли казне, а Евсевијеви истомишље-ници су,
плашећи се тога Сабора, пожурили да унесу не-мир у Цркву, и
хтели су да ме убију, како би, немајући онога ко би их разобличио,
без страха могли да чине оно што им је угодно, колико онда више,
након толиких безакоња, ви треба да подигнете свој глас и да их
осудите, у мери у којој су пређашњем додали још и ово?
Молим вас нека ово не остане без ваше пажње, и не
допустите да славна александријска Црква буде погажена од
стране јеретика. Народ и свештеници једоставно не мо-гу да
делују заједнички; они ћуте, бојећи се насиља обла-сног
управитеља, али не прихватају аријанско зло учење. Дакле, ако
187
вам Григорије или неко други од оних који га окружују буде писао -
не примајте, браћо, његово писмо;
него одлучите и посрамите оне који та писма доносе, као
слуге безбожности и лукавства. Ако се осмели да пише
помирљивим тоном, ни то не примајте. Пошто ће вам о томе
вероватно писати и Евсевијеви истомишљеници, уна-пред
вас опомињем - и у том случају, држећи се Божанске
праведности, терајте од себе оне које они пошаљу. Јер су по
њиховој жељи незнабошци и јудеји подигли гоњење у
црквама, бешчашћење девственица, убиство, пљачку црк-
вених ствари, пожар и богохулства.
А зли и сурови Григорије не може да порекне да је
аријанац, што доказује онај који се потписао под његовом
посланицом. Јер тај који се потписао је Амон, који је још
давно због многих злих дела и због безбожности одлучен од
Цркве од стране блажене успомене Александра, који је био
епископ пре мене.
Ради свега тога будите добри да ми одговорите и осу-
дите безбожнике, како би се, с једне стране, овдашњи све-
штенослужитељи и народ, видећи ваше православље и
мржњу према злу, обрадовали због једнодушности ваше вере
у Христа, а са друге, да би они који су се решили на овакво
незаконито дело против Цркве, уразумивши се ва-шим
писмом, могли једном да се покају.
Поздравите вашу браћу. Сва браћа која су са мном вас
поздрављају. Нека вас Господ сачува у здрављу и у се-ћању
на мене!
69
Св. Ашанасије Велики, Архиеиископ Александријски
ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПИМА
ЕГИПТА И ЛИБИЈЕ*
Све оно што је, како је написао Лука, творио, и чему је
учио Господ и Спаситељ наш Исус Христос, творио је ради
нашег спасења. Јер је, како каже Јован, дошао не да суди
свету, него да се свет спасе кроз Њега (Јн. 3,17). Његовој
се доброти ваља дивити измећу свега осталог и због тога
што није пропустио да каже ни о онима који се споре са
нама, него је ово, напротив, јасно предсказао, како би се,
када до тога доће, истога трена показало да је наш ум
ограђен Његовим учењем, које каже: Јер ће се појавити
лажни христоси и лажни пророим, и показаће знаке
велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и
изабране. Ето вам казах унапрер (Мт. 24,24-25). Иако су
учења и дарови које нам је предао - узор небеског жив-
љења, власт над демонима, усиновљење, као и дар који
надвисује и превазилази све: познање Оца и Логоса Ње-
говог, а такоће и дар Духа Светога - многобројни и изнад
човека, ипак је мисао срид човечијег зла (Пост. 8,21), док
супарник наш, ђаво, завидећи нам на толиким датим до-
брима, ходи и тражи да нам покраде семе Речи (1. Пет.
5,8). Стога је Господ, остављајући нам уз предсказање та
учења као Своје драгоцености, рекао: Чувајте се да вас ко
не превари. Јер ће многи доћи у име Моје Говорећи: ја
сам Христос; и: време се приближило. И многе ће
прева-рити. Немојте, дакле, ићи за њима (Мт. 24,4-5; Лк.
21,8). Један велики дар добили смо од Логоса: да се не
обмању-јемо видљивим, да по благодати Духа разликујемо
чак и
187
оно што је прикривено. Будући да је онај који је изумио грех
(ђаво) свемрзитељ и велик демон, тек што се појави, сви га
прогоне, као змију, као аждају, као лава који тражи кога ће да
уграби и прождере.
Стога он таји и скрива оно што је у ствари јесте, и брзо
узима име за којим сви жуде, како би, обманувши пу-стом
спољашношћу, спутао обмануте својим оковима. Онај ко хоће да
туђу децу преда у ропство, прерушава се у ро-дитеље како би их
што лакше одвојио од њих, да би их потом, када их одведе далеко,
погубио. На тај начин зли демон и преварант ђаво, немајући
смелости да делује отво-рено, знајући за људску љубав према
истини, лажно узима изглед истине и пушта свој отров на оне који
иду за њим.
2) Тако је нреварио и Еву, не говорећи своје, него лажљиво
употребљавајући Божије речи и мењајући њихов смисао. Тако је
оборио и Јовову жену, наговоривши је да се прикрије љубављу
према мужу и научивши је да хули на Бога. Тако овај ласкавац
вара људе празном спољаш-ношћу, оробљавајући их и одвлачећи
на своју пучину гре-ха. Тако се у старини, преваривши првог
човека Адама и мислећи да ће преко њега све да потчини себи,
дрско под-смевао говорећи: и рука моја нађе као гнездо
богатство у народа, и како се купе јајиа остављена тако покупих
сву земљу, и не би никога да махне крилом или да отвори уста и
писне (Иса. 10, 14).
Када је дошао Господ и кад је ђаво, пошто није могао да
превари тело које је Он носио, опитно упознао Његов спасоносни
план за људе, од тога тренутка - после Христа - по сили
Христовој, овај гордељивац, који се зарекао да ће руком покупити
целу васељену, као какав врабац служи као играчка за децу. Јер
сада се дете одбијено од сисе, за-влачећи руку у змијско легло
(Иса. 11.8), подсмева ономе који је преварио Еву. а сви који
исправно верују у Господа ногама газе онога који је рекао: изаћи
ћу на небо, вшие звезда Божијих подигнућу престо свој,
изједначићу се са
Вишњим (Иса. 14,13-14). Тако ђаво са стидом подноси све ово.
Ипак, тај се бестидник одважио да узме на себе туђи лик: али они
који носе знамење на челу сада још лакше препознају
проклетника, и са већом силом одгоне га од себе, пониженог и
посрамљеног. Јер сада му, иако се као гмизава змија претвара у
Анђела светлости, дволичност ипак не користи: ми смо научени
да ако нам и Анђео са неба проповеда Еванђеље друкчије него што
смо примили, треба да буде анатема (Гал. 1,8-9).
3) Ако поново прикрије своју лаж и стане претворно устима
да говори истину, знајући његове намере, можемо да кажемо оно
што је Духом Светим речено за њега: без-божнику рече Б ОГ :
зашто казујеш уредбе моје и носиш за-вет мој у устима својим
(Пс. 50,16)? и: није угодна по-хвала из уста Грешника (Сир. 15,9);
јер тај покварењак не заслужује да му се верује ни када говори
истину. То је показало и Свето Писмо, причајући о подлости
његовој у рају према Еви. И Господ га је разоткрио, најпре на
гори, када је показао кривудавост срца његовог и ко је тај лас-
кавац, те када је учинио видљивим да кушач није нико од светих,
него управо сатана: иди од Мене сатано, јер је написано: Господу
Богу своме клањај се и Њему јединоме служи (Мт. 4,10); и још -
када је ућуткао демоне који су пребивали у онима што излажаху
из гробова, иако су тврдили оно што је истина и нису лагали када
су говорили да је Он Син Божији (Мт. 8,29) и Светац Божији (Мк.
1,24); исто тако, није дозволио да се истина произноси не-чистим
устима, а нарочито устима демона, како они не би под изговором
истине убацили своју греховну вољу и посејали је док човек спава
(Мт. 13,25). Пошто Сам није подносио да демони овако говоре,
70
Спаситељ није желео ни ми то да трпимо, него је заповедио:
чувајте се лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, а
изнутра су вуии Грабљиви (Мт. 7,15), и преко светих Апостола:
не верујте сваком духу (1. Јн. 4,1).
Такав је начин противничког деловања, такве су јере-тичке
завере. Јер свака јерес за оца своје измишљотине има заводника
од искона, који је себе учинио човекоуби-цом и лажљивцем -
ђавола, и стидећи се да изговори ње-гово омражено име,
дволично узима дивно и изнад свега узвишено име Спаситељево,
сакупља изреке Светога Пи-сма, износи их, скрива њихов
истински смисао, и коначно, прикривши некаквом лажју своју
измишљотину, и сама постаје човекоубица оних који су доведени
у заблуду.
4) Јер шта ће Еванђеље Маркиону и Манихеју који поричу
закон? Старим се доказује ново, док ново сведочи о старом.
Стога, да ли они који одричу последње, испо-ведају то што се
њиме доказује? Павле је постао Апостол Еванђеља, које Б ОГ
напред обећа преко пророка Својих у Светим Писмима (1.
Рим.1,2). Сам Господ је рекао: истра-жујте Писма, јер она
сведоче о Мени (Јн. 5,39). Дакле, како ће исповедати Господа они
који претходно нису испи-тали Писма о Њему? Ученици кажу да
су пронашли Онога за кога су писали Мојсије и Пророци (Јн.
1,45). Шта ће закон садукејима, који не примају Пророке? Бог
Који је дао закон, Сам је у закону обећао да ће подићи и пророке.
Јер Он је - Господ и закона и Пророка; онај ко одбацује једно од
ова два, несумњиво одбацује и друго. Каква је ко-рист Јудејима од
Старог Завета када нису познали Господа Који је по њему
очекиван? Да су веровали у Књиге Мој-сијеве, поверовали би и у
речи Господње: он писа о Мени (Јн. 5,46). Шта вреди Свето
Писмо (Павлу) Самостатском, који пориче Логос Божији и
долазак Логоса у телу, најав-љен у Старом и Новом Завету!
Шта ће Свето Писмо аријанцима? Због чега се на ње-га
позивају људи који тврде да је Логос Божији створење, и попут
незнабожаца више служе твари него Творцу (Рим. 1,25)? Ни једна
од тих јереси по безбожности свога миш-љења нема ништа
заједничко са Светим Писмом, а њихови заштитници знају да је
Свето Писмо у многоме, или боље рећи - у свему, противно
мудровању сваке од њих. Но, ради-обмањивања простодушних -
за које Приче Соломо-нове кажу: незлобиви верује свакој речи
(Прич. 14,15) - оне се, попут оца свога ђавола, претварају да
изучавају и са-бирају изреке Светог Писма, како би тим изрекама
пока-зале исправност свога мишљења, и како би, у крајњој ли-
нији, убедиле сироте људе да мисле супротно Светом Пи-сму.
Коначно, то је ђаво, који се у свакој јереси прикрива на тај начин,
износио изреке испуњене обманом. Господ је за њих рекао да ће
се појавшш лажни христоси и лаж-ни пророии да би преварили,
ако буде могуће и изабране (Мт. 24,24). Тако је долазио ђаво,
говорећи у име сваке јереси: ја сам Христос, у мени је истина. И
све је јереси, како појединачно тако и у целини, тај клеветник
научио да лажу. Чудно је то што су се све оне, препирући се ме-
ђусобно о свему што је свака од њих зло измислила, не-раздвојно
сјединиле у једноме - у лажи. Јер имају једног оца, који у свима
сеје лаж.
Зато верни ученик Еванђеља, који има благодат да расуђује
о духовном и који је на камену подигао дом своје вере, стоји
непоколебиво и није у опасности од њихових саблазни. А ко је
прост, како сам горе рекао, и није утвр-ђен у вери, тај, имајући у
виду само речи и не проничући у њихов смисао, брзо бива спутан
у мреже. Зато је дивно и неопходно дело - пожелети примање
дара разликовања духова, како би свако, по Јовановој заповести,
знао кога треба да одбаци, а кога да прими као пријатеља и исто-
верног. Много би могао да напише онај ко би хтео да иде у
197
детаље. Тада би се јасно и разноврсно показали поква-реност и
злонамерност јереси, као и најужаснија лукавост обмањивача. Но,
пошто је Божанско Писмо сасвим довољ-но, саветујући онима
који о томе желе више да сазнају да читају Реч Божију, потрудио
сам се да и сам сада раскри-јем оно најпотребније, због чега сам
управо и написао овако.
Боравећи у тим крајевима, чуо сам (то су ми причала верна и
православна браћа) да су се неки од оних који се држе аријанског
начина мишљења састали и написали о вери оно што су хтели, и
да хоће то вама да пошаљу да бисте се потписом сагласили са
њиховим мишљењем. боље рећи - са оним на шта их је наговорио
ђаво, а да ће свако ко се овоме супротстави бити прогнан; јер су и
епископи тих крајева већ узнемирени. То показује нарав оних који
су ово писали. Могу ли.да не буду туђи хришћанима и не-
пријатељима ђавола и његових демона они који су писали тако, да
на крају њиховог писма буду изгнанства и друге казне, тим пре
што је најблагочестивији Цар Констанције човекољубив, а они
против његове воље разглашују што им је воља? Јер и то чине са
великом лукавошћу, и, чини ми се, пре свега из ова два разлога:
као прво, зато што када бисте се и ви потписали вероватно би
утихнуо лош глас о Арију, а и они сами постали би неприметни,
као они који се више не држе аријанског мишљења; а као друго,
да би оним што су написали бацили у засенак Никејски Сабор и
веру која је на њему изложена против аријанске јереси. Но, тиме
се управо јасније разоткрива њихова зла ћуд и неправославност.
Јер када би исправно веровали, била би им довољна вера коју је
изложио цео васељенски сабор у Никеји. Када би мислили да их
клевећу и називају аријанцима без основа, не би морали да се
труде да измене оно што је написано против Арија, као да је то,
што је написано против њега, одлука усмерена против њих. Сада
пак не поступају тако: труде се за себе као да су Арије -они сами.
Јер гледаЈте: не старају се они за истину, него, напротив, све
говоре и чине у корист аријанске јереси. Имају смелости да
клевећу оно што је одлично одредио Сабор, и, прихватајући се
писања нечег другог - противног овоме, шта друго чине, ако не то,
да окривљују Оце и за-ступају јерес против које су Оци устали и
донели своју пресуду? И оно што сада пишу - пишу. како сам већ
рекао,
не старајући се за истину, него пре из разоноде, чинећи то лукаво,
како би обманули људе, како би слањем иисама скренули пажњу
народа и добили у времену да избегну оп-тужбе, како би
сакривши своју безбожност, имали могућ-ност да шире јерес као
гангрену која себи увек налази храну.
6) Они свуда доносе немир и неред, јер нису задовољ-ни ни
сопственим одредбама. Сваке године се састају да тобоже пишу
споразуме, праве се да пишу о вери, изази-вајући подсмех и
срамотећи понајпре себе, стога што њи-хове одредбе не одбацује
нико други до они сами. Јер када би веровали у оно што су раније
сами написали, не би се трудили да пишу нешто друго, и опет,
остављајући то, не би сада стали да пишу нешто још новије,
нешто што ће без сумње, када о томе размисле, поново да измене,
чим прође неко време и случај то буде захтевао - обично када је
потребно некоме да подвале. Када спремају подвале онда се
нарочито претварају да пишу о вери, не би ли и они, који су
писали да се убију ти што благочестиво верују у Христа, као
Пилат опрали руке, и да би састављајући одредбе о вери, како сам
већ говорио, избегли оптужбу за неправославност. Али не могу да
се сакрију нити да по-бегну: јер када се правдају увек постају
сопствени ту-жиоци. И то је нормално, пошто они не одговарају
онима који их окривљују, него сами себе убеђују у оно што желе.
Када се оптужени разрешује кривице по соиственом суду? Зато
они непрестано пишу и непрестано мењају своја мишљења, што
доводи до тога да њихова вера није по-зната, или, тачније речено,
71
познато је њихово неверовање и злонамерност. И праведно је,
изгледа, да пролазе тако. Одступивши од истине и желећи да
изврну у Никеји од-лично написану веру - јер им је, како је
писано, мило да се скитају (Јер. 14,10) - они се самим тим, као
некада Је-русалим, муче и изнурују овим изменама, пишући једно
уместо другог, само да би добили на времену и остали
христоборци који људе одвлаче у заблуду.
7) Стога, ко ће од оних који понајвише тугују због истине још
хтети да их трпи? Ко се неће сасвим оправдано згнушати над
онима који тако пишу? Ко неће осудити њихове дрскости? Нема
их много, али желе да њихова мишљења надвладају. У жељи да
њихови разбојнички ску-пови који се одвијају на скривеним и
сумњивим местима однесу победу, они се труде да погазе и
претворе у ништа претходни нелажни и чисти Васељенски сабор.
Људи које су Евсевијеве присталице узвисиле због тога што су
шти-тили христоборну јерес имају смелости да састављају одре-
ђење вере; и када треба да им се суди, као кривцима, они сами
предузимају суђење, приређују представу, желећи да други верују
њима, онда када ни они сами не знају како верују. Јер, коме није
познато да су они Секунда Пента-пољског, раније не једном
свргнутог, примили због Ари-јевог безумља, и да су узвисили
Георгија који је сада у Ла-одикији, и Леонтија кастрата, а пре
њега Стефана и Тео-дора који је у Ираклеји? Урсакије и Валент,
које је у по-четку као младе Арије поучавао вери и који су били
сврг-нути из презвитерског чина, због безбожности су на по-
слетку постављени за епископе; Акакије, Патрофил и Наркис
били су спремни на свако зло и свргнути на вели-ком Сардичком
сабору, а Евстатије, који је сада у Сева-стији, Димофил,
Герминије, Евдоксије и Василије, заштит-ници безбожности,
уздигнути су у чин. А о актуелним -Кекропију, званом
Авксентије, и о лакрдијашу Епиктету, излишно је и говорити када
је свима познато на који су начин, уз какве изговоре и од стране
којих непријатеља они постављени, да би смишљали клевете и
сплеткарили против православних епископа; иако су живели
осамдесет дана хода далеко и народ их није познавао, ипак су
због безбожности стекли себи епископско име. Управо ради тога
најмили су некаквог Георгија из Кападокије и сада хоће вама да
га пошаљу. Ни о њему се ништа не зна. Овде се проноси глас да
он уопште и није хришћанин, него да је пре поклоник идола и
мајстор зидар. Зато су и нашли таквог човека, да би могао да
чини увреде, пљачке и уби-ства; пошто се у томе веома извештио,
он уопште и не зна шта је вера у Христа.
8) Тако се они довијају против истине, али ће њихова
схватања бити свакоме јасна, макар и хиљаду начина про-нашли
да се попут дима извуку и да сакрију да су хри-стоборци.
Стога вас молим; нека се нико од вас не да обманути; не
дајте да улове икога од вас, него ревнујте сви за Гос-пода, као да
Христовој вери прети јудејско безбожије. Нека нико ко држи веру
примљену од Отаца, коју су они на Сабору у Никеји писмено
предали, не трпи оне који из-мишљају новотарије против ње.
Макар вам наводили из-реке из Светог Писма, не трпите оне који
тако пишу; ма-кар износили православне ставове, не обраћајте
пажњу на оне који тако говоре - јер не говоре исправно, него се у
речи одевају као у овчију кожу, изнутра мудрујући по ари-јански,
као јересоначалник ђаво. И он је говорио речима из Светог
Писма, али га је Спаситељ натерао да ућути. Да је и мислио оно
што је говорио, не би пао са неба. А сада се тај лукави, будући да
је пао мишљу, речима удвара. Неретко овај љубитељ зла
покушава да доведе у обману незнабожачком красноречивошћу и
лажним философи-јама.
Дакле, ако су православни нешто написали, на пример
Осија, велики исповедник, Максимин, епископ Галије, или његов
наследник, или Филоген и Евстатије, источни епи-скопи, или
197
Јулије и Либерије, римски епископи, или Ки-ријак, епископ
Мизије, или Пист и Аристеј, епископи Је-ладе, или Силвестар и
Протоген, епископи Дакије, или Леонтије и Евпсихије, епископи
Кападокије, или Цецили-јан, епископ Африке, или Евсторгије,
епископ Италије, или Капитон, епископ Сицилије, или Макарије,
епископ Је-русалима, или Александар, епископ Константинопоља,
или
Педерот, епископ Ираклеје, или велики Мелетије и Васи-лије, и
Лонгијан, и са њима други епископи Јерменије и Понта, или Луп
и Амфион, епископи Киликије, или Јаков и други епископи
Месопотамије са њим, или наш блажени Александар и једноверни
њему: V ономе што су они напи-сали нема ничег што би
изазивало подозрење; јер Је при-рода тих апостолских мужева -
нелажљивост и искреност.
9) Ако је шта написано од стране оних који су пот-купљени
да штите јерес - а по Божанској Причи. речи без-божни.х вребају
крв (ПрС. 12.6), и уста безбожника ригају зао (ПрС. 15.28), и
савети безбожни.х су превара (ПрС. 12.5) - онда ми браћо, како је
рекао Господ, треба да бдимо и да стражаримо (Мт. 24,42), како
нас красноречи-вост и лукавство не би обманули, и да не би неко
дошао у име Христово, говорећи за себе "и |а проповсдам Хри-
<'та". а да се убрзо покаже да је антихрист. Сви они који долазе к
вама да сеју Аријево безумље су антихристи. Јер шта недостаје
код вас, да би неко из тућине требало да вам долази? Или, шта Ј С
потребно Египатској, Либијској и Александријској Цркви да би
они коју су епископство прибавили за дрво и бродски терет упали
у цркве које им не припадају? Ко још не зна и не види јасно да
они све то чине како би сковали заверу у корист безбожности?
Стога, иако се представљају духовнима, иако су им одежде
раскошније од фарисејских, нако се размећу свечаним об-јавама и
имају силан глас - ипак им не треба веровати; јер вера се
потврђује не речима него смислом и благочести-вим животом.
Зато је Спаситељ посрамио садукеје и иро-довце, иако су они
имали закон на устима: варате се, не знајући Писма ни силе
Божије (Мт. 22,29); и свакоме је постало Јасно да су они који су
наизглед говорили закон, у срцу изоблпчени као јеретици и
богоборци. Говорећи тако, они су дакле друге доводили у обману:
али нису мо-гли да обману Господа Који је постао човек. Јер
Логос по-стаде тело (Јн. 1,14) - Логос, Који зна мисли људске да
су сујетне (Пс. 94.11). Тако је Господ разоткрио оне који су
подстицали Јудеје иротив Њега речима: кад би Бог био Отаи ваш,
љубили бисте Мене; }ер Ја од Бога изађох и дођох (Јн. 8,42). Тако
и они изгледа сада поступају: јер крију оно што мисле, и у делима
својим позајмљују изреке из Светог Писма, како би на тај начин
ухватили неупућене и увукли их у своју злобу.
10) Погледајте, зар није тако у ствари? Јер ако пишу о вери без
икаквог претпостављеног циља, њихов је по-духват излишан,
можда чак и штетан: пошто и онда када ништа није доведено у
питање дају повод за спорење, рас-тужујући незлобива срца браће
и сејући у њих оно што им никада није падало на ум. Ако почну
да пишу у своју за-штиту - како се тобоже не држе аријанске
јереси, онда би требало најпре да истребе семс израслих зала и
обрате пажњу на оне који су то семе донели, и то на такав начин
да против њих пишу православно, или да јавно гоне ари-јанску
јерес, како христоборци не би остали сакривени, него да би били
показани, како би сви бежали од њих као од лииа змије (Сир.
21,2). Сада пак Аријево учење при-кривају и претварају се да
пишу о нечем другом. И лекар који је позван код рањеника, који
када дође не каже ни-шта о ранама него почне да говори о
здравим деловима тела, може бити оптужен да је веома глуп јер
ћути о ономе ради чега је позван, а расуђује о другом, о чему не
мора. Тако и они остављају јереси које се на њих односе и
прихватају се писања о другом. А када би се старали о вери и
72
љубили Христа, морали би најпре да истребе хулне изреке против
Њега, и да уместо тога кажу и напишу здраве речи. Но, они нити
сами то чине, нити пак онима који би желели тако да учине ово
допуштају, да ли из не-знања или због лукавства.
11) Ако то раде из незнања могу да буду оптужени за
неразумност, јер износе тврдње о ономе што не знају. А ако се,
знајући ово, претварају, на њих пада још тежа осуда, јер
расуђујући о сопственим делима ништа не раде непажљиво, а
пишући о вери у Господа нашег, забављају се и лако себи
допуштају све, осим да стоје у истини: на-водећи изреке из
Светог Писма скривају оно што је за осуду у њиховој јереси. Ово
представља отворено издава-ње истине и испуњено је сваком
преваром; то, како ми је добро познато, и ваше благочешће може
јасно да види. Нико ко је окривљен за прељубу не правда се тиме
да није разбојник. И ко тужи за убиство, неће прихватити да се
окривљени правдају речима: "нисмо прекршили обећање, него
смо сачували што нам је поверено". То се пре може назвати
шалом него ли правдањем пред оптужбом и до-казивањем истине.
Какве везе има убиство са чувањем по-вереног, или прељуба са
крађом? Иако су сви пороци ме-ђусобно повезани јер излазе из
једног истог срца, прили-ком правдања за злочин они немају
ничег заједничког. Тако и Ахар, како пише у књизи Исуса Навина,
оптужен за крађу, није стао да се правда, позивајући се на своју
преданост војним стварима, него су га, када је уваћен у крађи, сви
засули камењем. И Саулу, који је био окривљен за небригу и
нарушавање закона, није донело користи то што се правдао
другим изговорима. Јер оправдање у јед-ном, не разрешује од
кривице у другим преступима. Но, ако у свему треба поступати
законито и праведно, онда се и правдати треба у ономе за шта је
ко окривљен, или да докаже да то није радио, или, ако је
разоткривен, да обећа да то више неће радити и да то више не
ради. Ако је учинио и остварио, али крије и не признаје, него
говори једно уместо другог, онда је јасно да је поступио како не
треба и да је свестан свога преступа.
Но, треба ли уопште много говорити, када они сами
иступају као тужиоци аријанске јереси? Ако немају хра-брости да
објаве своје хулне речи него их скривају, онда је јасно да и сами
ту јерес сматрају за туђу истини. Али ако се они скривају и ако се
плаше да говоре, онда свакако ми морамо да свучемо завесу са
злог учења и да скренемо пажњу на ту јерес - пошто знамо шта су
ари-јанци говорили онда када су избачени из Цркве и свргнути из
свештенства. Али најпре морамо да затражимо изви-њење због
ружних ствари које ћемо изговорити; јер то говоримо не зато што
мудрујемо исто као јеретици, него да бисмо их разобличили.
12) Дакле, блажена успомена, епископ Александар, избацио
је из Цркве Арија који је учио и говорио овако: "Бог није увек био
Отац; није увек било Сина; него као што је свако биће из не-бића,
тако је и Син Божији из не-бића, и као што су сва бића створена,
тако је и Он -створење и дело. Као што сва бића раније нису
постојала, него су приведена у биће, исто тако, било је времена
када ни Самог Логоса Божијег није било. Њега није било док није
рођен, дакле има почетак бића. Јер дошао је у биће онда када је
Богу било угодно да га створи, пошто је и Он у броју дела
Божијих. И мада је Његова природа про-менљива, Он ипак, по
сопственој слободи, колико хоће, остаје савршен. А ако би
пожелео, могао би и да се про-мени, као и сви други. Зато му је
Бог, знајући да ће Он бити савршен, унапред даровао онакву
славу какву би на послетку требало да има због добродетељи.
Због тога, због дела Својих која су Богу била унапред позната, Он
је и постао такав сада". На основу овога они говоре да "Христос
није истински Бог, него се Он, као и сви други, назива Богом по
присаједињењу". Додају још и то, да "Христос не постоји по
природи у Оцу, није сопствени Логос Његове суштине, нити
Његова сопствена Прему-дрост кроз Коју је и овај свет створен,
197
него је друго са Оцем постојећи сопствени Његов Логос, и друго
је соп-ствена премудрост Његова, она која постоји у Оцу, којом је
створио (Бог) и Логос овај. Сам пак Господ овај назива се
Логосом како је домишљено, због логосносних (слове-сних)
створења, и Премудрошћу се назива како је домишљено, због
створења обдарених мудрошћу". Они без сум-ње говоре и ово:
"Као што су сва бића по суштини далека Оцу и страна Њему, тако
је и Христос по свему далеко од суштине Очеве и стран оној,
налази се мећу бићима која су добила постојање и створењима, и
једно је од њих. Јер Он је - створење, производ, дело". И још веле
да "Бог нас није створио ради Њега, него Њега ради нас: јер, како
тврде, Бог је био сам и није имао Логос; а потом, када је пожелео
да створи нас, створио је и Њега, и чим је Он постао, назвао га је
Логосом и Сином и Премудрошћу, како би кроз Њега створио и
нас. И као што је Божијом вољом настало све што раније није
постојало, тако је и Он, будући да раније није постојао, вољом
Божијом дове-ден у постојање. Јер Логос није по природи
сопствени по-род Оца, него је и Сам произашао по благодати. Бог
Који јесте, створио је Сина Кога није било, истом оном вољом
којом је све створио, произвео, саздао, зажелео да доће у битије".
Говоре још и то, да "Христос није сопствена и истинска сила
Божија, него, као што се гусеница и скака-вац називају силом
Божијом (Јл. 2,25), тако се и Он назива силом Очевом". Арије је
овоме додавао да је "Отац - тајна за Сина, да Син не може ни
видети Оца, нити га знати потпуно и тачно, јер, будући да има
почетак постојања, не може познавати Беспочетног, па чак и оно
што познаје и види, то познаје и види према својој сопственој
мери, као и ми што познајемо и видимо по мери сопствених
сила". Арије је овоме додавао још и то, да "Син не само да не зна
тачно Свога Оца, него чак не зна ни Своју сопствену суштину".
13) То и томе слично тврдио је Арије, зато је и про-глашен за
јеретика. А мени је жао већ и због овога што сам написао, иако
мислим противно томе и држим се по-божног мишљења. Јер су
код тих Аријевих речи епископи који су се са свих страна сабрали
у Никеју на Сабор заграћивали уши, и сви су га Једногласно због
тога осудили и предали анатеми његову јерес, потврдивши да је
она нова и тућа вери Цркве. Није принуда навела оне који су
судили, него су сви по сопственој вољи иступили за истину;
чинили су то законито и по праву, пошто се овим учењима уводи
безбожије, тачније речено - јудејство које је про-тивно Светом
Писму и за којим одмах следи незнабоштво. Ко мисли на такав
начин, тај не треба више да се назива хришћаниноом, јер све је то
- противно Светом Писму.
Јован каже: У почетку беше Л ОГОС (Јн. 1,1); а ови је-ретици
кажу: Њега није било док није рођен. Још је Јован написао: и
јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу. Он је
истинити Б ОГ и живот вечни (1. Јн. 5,20); они пак, као
супротстављени, кажу да Христос није исти-нити Бог, него да се и
Он, као и сви, Богом назива по уче-шћу. Апостол оптужује
незнабошце да одају поштовање твари када каже: више
послужише твари него Твориу (Рим. 1,25); чиме се пак они
разликују од незнабожаца када тврде да је Господ твар, и када
служе Њему као тва-ри? Ако тако мудрују, није ли против њих
усмерено на-ведено место и не пориче ли њих блажени Павле? А
Гос-под каже: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30); и: ко је видео Мене,
видео је Оиа (Јн. 14,9); и Апостол кога је Он послао на проповед
пише: Он је сјај славе и обличје бића Његовог (Јевр. 1,3); ови пак
безбожници имају смелости да га одвајају и називају туђим
Очевој суштини и вечности, и да га представљају измењивим, не
видећи да када то тврде, чине га једним не са Оцем, него са
тварима. Јер ко не види да је сијање неодвојиво од светлости, и да
је оно њено својство које по природи пребива са њом, и да није
касније настало? Затим, Отац говори: ово је Син Мој љубљени,
73
Који је по Мојој вољи (Мт. 3,17), и Свето Писмо каже да је Он
Логос Очев, Којим су небеса створена (Пс. 33,6) и кроз Кога,
краће речено, све постаде (Јн.1,3); ови пак, који су постали
проналазачи нових догмата и измишљо-тина, уводећи другачије
речи, кажу да постоји друга Очева премудрост, а да се Христос
Логосом и Премудрошћу на-зива због логосносних (словесних)
твари, и не виде колико бесмислица из тога произилази.
14) Јер ако се нас ради, како је домишљено, назива Логосом и
Премудрошћу, онда, у крајњој линији, они неће да кажу шта је Он
заправо? Ако Свето Писмо потврђује да је Он Логос и
Премудрост, а њима не одговара да Го-спод буде Логос и
Премудрост, јасно је да тим безбожни-цима и противницима
Светог Писма не одговара ни по-стојање Његово. Но, верне овоме
могу да науче сам глас Очев, а такође и Анђели који му се
клањају, и Свети који су о Њему писали. Они пак - пошто немају
чисту спознају и нису у стању да слушају божанске мужеве и
богослове - могу то да науче чак и од демона којима су слични, и
који нису многе препознавали и објављивали их, но зна-јући
Овога, говорили су да је Свепши Божији (Мк. 1,24) и Син Божији
(Мт. 8,29). Онај који их је и наговорио на јерес, кушајући
(Господа) на гори није рекао: "ако си и Ти Син Божији",
претпостављајући да постоје и други синови, него каже: Ако си
Син Божији (Мт. 4,3), признајући да је једино Он Син. Сада
видимо да су ови чудни људи, попут многобожаца који су
изгубили свест о једном Богу и дошли до многобоштва, не
верујући да је један Логос Очев, спали на то да измишљају многе.
Поричући Онога Који је истински Бог и истински Логос, имају
смелости да га доживљавају као твар, не примећујући каквом је
без-божношћу испуњено такво мудровање. Ако је Он твар, како
онда може да буде и Онај кроз Кога се твар зида (твори)? Логос се
не ствара, него рађа, и твар није син, него производ. Ако је твар
кроз Њега дошла у битије, а Он сам је твар, кроз кога је онда Он
дошао у битије? Јер производи морају кроз некога да дођу у
битије, као што су заиста и дошли кроз Логос - јер Он није
производ, него Логос Очев. И још, ако осим Господа у Оцу
постоји друга премудрост, онда је и Премудрост приведена у
битије премудрошћу. И ако је Премудрост - Логос Божији, онда је
и Логос логосом произведен. И ако је Логос Божији - Син, онда је
Сина створио син.
15) Стога, како је Господ рекао: Ја Сам у Оиу и Отаи у
Мени (Јн. 14,10), ако у Оцу постоји други, кроз кога је и Сам
Господ приведен у битије? Због чега је Јован, пре-ћутавши о том
другом, за Овога рекао: све кроз Њега по-стаде, и без Њега
ништа не постаде што је постало (Јн. 1,3)? Ако је све што је
створено, створено Њиме, како је онда Он Сам једна од створених
ствари? Ако Апостол каже: за Којега је све, и кроз Којега је све
(Јевр. 2,10), зашто онда они тврде да нисмо ми ради Њега
постали, но Он ради нас? Када би то било тако, Апостол би
требало да каже: њих ради постаде Логос. А овако, он не каже то,
него: за Којега је све, и кроз Којега је све, показујући тиме да су
они јеретици и клеветници. Ако су се осмелили да тврде како у
Богу постоји други логос, а пошто за то не-мају јасних доказа из
Светог Писма, нека покажу макар и једно дело другог логоса, или
дело Оца које се савршава без Логоса кога ми проповедамо, како
би имали било ка-кав видљив изговор за своју измишљотину.
Дела истинског Логоса свима су позната, и Он сам спознатљив је
у одго-варајућој мери у тим делима, јер као што када видимо
твар, поимамо Бога Који ју је створио, тако, видећи да у
створеном нема никаквог нереда, да се све креће и пре-бива у
поретку и плановима Промисла, закључујемо да над свим постоји
и влада Логос Божији. О томе сведочи и Божанско Писмо када
каже да овај Логос јесте Логос Божији, и да све кроз Њега
постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. А тај
логос о коме они го-воре, не показује им се ни једном речју, ни
197
једним делом. Јер Сам Отац, када каже: ово је Син Мој љубљени,
даје до знања да нема другог Сина осим Њега.
16) По том питању ови чудни људи већ су се прикљу-чили
манихејцима. Јер и они (манихејци) благога Бога само по имену
зову, и не могу да укажу ни на видљиво, ни на невидљиво дело
његово. Одричући истинског и заи-ста Онога Који јесте, Бога,
Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог, они без
сумње стварају чисту из-мишљотину. Исто то, изгледа ми, чине и
ови зломислећи (аријанци). Јер виде дела истинског Логоса Који
једини јесте у Оцу, и поричу га, измишљајући себи други логос,
који не могу да докажу ни из дела, ни по чувењу, те праве басне,
измишљају сложеног Бога, Који као човек говори и мења речи, и
као да, опет. исто тако мисли и мудрује; не виде, међутим, у какву
глупост упадају када то говоре. Јер по њиховом мишљењу, ако су
Његове речи случајне, онда је Он савршен човек. Још је
безбожније рећи да Он произноси речи и да оне потом ишчезавају,
пошто се тиме оно што је од Онога Који Јесте отпушта у небиће.
Ако уопште допуштају да Бог рађа, онда је боље и благо-
честивије рећи да је Он Родитељ једнога Логоса, Који је пуноћа
Његовог Божанства, у Коме су похрањена блага сваког
управљања, и признати да је Он Логос и да пребива са Оцем
Својим, и да све кроз Њега постаде - него сма-трати Бога за Оца
многих којих нема, и по природи просто биће замишљати као
сложено из многих, по страстима слично човеку и многолико.
Тако, док Апостол каже: Хри-стос, Божија сила и Божија
Премудрост (1. Кор. 1,24), они Њега јединог убрајају међу многе
силе, и, што је још грђе, ови безаконици Њега стављају у раван са
скакавцем и другим бесловесним створењима која Он шаље као
каз-ну. При томе, ако Господ каже: нико не зна Оиа, до Син (Мт.
11,27), и још: не да је ко видео Оиа, осим Онога Који је од Бога
(Јн. 6,46), нису ли онда они по самој истини бо-гоборци, када
тврде да је Отац за Сина невидљив и не-спознатљив у
потпуности? Ако Господ каже: као што Отаи познаје Мене и Ја
(познајем) Оиа (Јн. 10,15) - а Отац не познаје Сина делимично -
зар нису безумни они када празнослове да Син делимично, а не у
потпуности по-знаје Оца? Затим, ако Син има почетак битија, а
такође и све остало има почетак свога стварања. нека каж\ онда
шта је од чега старије? Но, ништа не умеју да кажу ти
покварењаци, не могу да објасне такав постанак Логоса, јер Он је
истински и сопствени пород Очев, и у почетку беше Логос, и
Логос беше у Бога и Л ОГОС беше Бог (Јн. 1,1). А на то што они
говоре да Син тобоже не зна Своју суштину, излишно ће бити и
одговарати, само ако се, као што је потребно, осуди њихово
безумље, по коме Логос -Који свима дарује знање о Оцу и о Себи,
и укорева оне који се себе не познају - не зна Себе.
17)Али, кажу они, писано је: Господ ме је створио у
почетку пута Својега, пре дела Својих (ПрС. 8,22). О незналице и
умоболници! У Светом Писму Он је назван и слугом, и сином
слушкиње, и јагњетом; за Њега је рече-но да се умарао, да је
жеднео, да је био бијен и пострадао. Разлог због кога такви изрази
постоје у Светом Писму и њихов основни узрок јесте управо то
што је Он постао човек и син људски, примивши на себе лик
слуге, то јест људско тело. Јер Јован каже: Л ОГОС постаде тело
(Јн. 1,14). Ако је постао човек, онда не треба неки да се
саблажњавају оваквим изразима; јер човеку је својствено да буде
створен, да дође у битије, да се образује, умара, страда, умре, да
буде васкрснут из мртвих. А, будући да је Логос и Премудрост
Очева, Он има и све што припада Оцу: вечност, неизмењивост,
једнакост (Оцу) по свему и у свему, и то, да нити је први по
постанку, нити је касније дошао у битије, него пребива са Оцем и
Сам је лик Бо-жанства, а такође (има) и стваралаштво и
нествореност. Будући једнак Оцу по суштини, Он није створен,
него је Творац, као што је Сам рекао: Оишц Мој до сада дела и Ја
делам (Јн. 5,17). Тако, пошто је постао човек и понео на Себи
тело, по нужди се назива сазданим и створеним и Оним Који има
74
све што је својствено телу, иако јеретици попут јудејских крчмара
мешају вино са водом, унизујући Логос, и Божанство Његово
схватају за творевину.
Зато су имали право Оци, и оправдано су узнегодо-вали и
предали анатеми ту најбезбожнију јерес; а ови (ари-јанци),
знајући да се она лако да оповргнути и да ни у ком погледу није
тврда, боје се и сакривају је. Ми смо ово укратко написали ради
њихове осуде, но ако неко жели да их опширније разоткрије, наћи
ће да та јерес није да-леко од незнабоштва и да сакупља остатке и
делове дру-гих јереси. Јер оне или су у заблуди када је у питању
уче-ње о телу и очовечењу Господњем, грешећи, једне на је-дан, а
друге на други начин, или се пак као јудеји завара-вају када мисле
да Господ уопште није ни долазио нама; али ова (јерес), устајући
са највећим безумљем против Самог Божанства, има смелости да
тврди како уопште нема Логоса, и да Отац није Отац. Стога не
без основа неко може да каже да је управо против њих написан
Пса-лам: рече безумник у сриу своме: нема Бога; неваљали су,
гадна су дела њихова (Пс. 14,1).
18) Него (аријанци) веле: "ми смо у стању и можемо да
заштитимо јерес лукавствима". Њихова заштита била би боља
када би могли да је заштите не било каквом ве-штином нити
јелинским лажним философијама, него про-стом вером. Зато, ако
знају и уверени су да је црквено уче-ње такво, онда нека отворено
саопште своје мудровање. Нико када упали светиљку не ставља је
под суд, него на свећњак, те светли свима у кући (Мт. 5,15; Лк.
8,16). Ако и могу да заштите своју јерес, нека оно што говоре на-
нишу пред свима, и своју јерес као светиљку покажу без икаквог
прикривања. Нека јавно оптуже блажену успоме-ну Еиископа
Александра да је неправедно свргнуо Арија који је ово тврдио;
нека поричу Никејски Сабор који је уместо злог учења написао и
предао побожну веру. Но до-бро знам да они то неће учинити; јер
им није непознато какво су зло измнслили и труде се да га посеју.
Напротив, они добро знају да ће се, ако у почетку и привуку
својим празним обманама простодушне људе, њихово учење
брзо,
као светлост безбожних угасити (Јов 18,5). И посвуда они
привлаче пажњу, као непријатељи истине. Зато, иако све чине
лудо и говоре као луди, као синови овога века само у томе
поступају паметно што светиљку своју скривају под судом, да не
би, ако би постала видљива, била осућена и угашена.
И сам јересоначалник и саучесник Евсевијев - лукави Арије
- када је помоћу Евсевијевих присталица био позван од стране
блажене успомене Августа Константина, и када су од њега
захтевали да писмено изложи своју веру, скри-вајући своје
безбожне изразе и дволичећи, као ћаво, на-писао је, употребивши
једноставне изразе из Светог Пи-сма, онако како је заиста писано.
Затим, када је блажена успомена Константин рекао: ако немаш у
мислима ништа друго осим овога, призови ради сведочанства
истину, јер ће те Господ казнити ако се лажно закунеш. Онда се
тај несрећник заклео да осим онога што је тада написао не мисли
ништа друго, нити да је икада ишта друго говорио или мислио.
Но, недуго по изласку, као онај кога је заиста стигла казна, паде и
стрмоглавивши се пуче по среди (Дап. 1,18).
19) Истина, смрт представља заједнички завршетак живота
за све људе, и ни над ким се не треба ругати, чак и ђаво да је
скончао; јер не зна се хоће ли и нас саме сти-ћи исти такав крај
још пре вечери; али Аријев крај није био обичан и зато га треба
описати. Евсевијеви истомиш-љеници су претили да ће Арија да
уведу у Цркву, епископ Константинопољски, Александар, томе се
противио, док се Арије пак тврдо уздао у Евсевијево насиље и
претње. Била је субота и Арије је очекивао да следећег дана буде
примљен (у Цркву). Зато је дошло до великог сукоба: ови су
претили, а Александар се молио. Но Господ, поставши Судија,
197
изрекао је пресуду онима који су вређали. Још није залазило 21) Имајући у рукама веру коју су Оци написали у Никеји, и
сунце, када је нужда одвела Арија на за то од-ређено место; тамо штитећи је са великом усрдношћу и надом у Гос-пода, молим вас
се он срушио, лишен у исти мах и једног и другог - и општења са будите узор за све, показујући да сада предстоји борба против
Црквом и живота. Блажена успомена Константин, који је убрзо јереси, за истину, и да су свакојаке
ово сазнао, задивио се видећи да је Арије разоткривен као
кривоклетник. Тада је свима постало јасно да су се претње
Евсевијевих при-сталица показале као немоћне, и да је Аријева
нада била сујетна. Показало се такође да аријанском безумљу
нема општења са Спаситељем ни овде, ни у Цркви првородних на
небесима. Зато, ко се неће зачудити видећи крајњу твр-доглавост
оних које је Господ осудио, и ко неће видети да они штите јерес -
за коју је Господ дао до знања да је ли-шена општења с Њим тако
што није допустио да њен предводник буде уведен у Цркву - не
плашећи се онога што је написано, него предузимају немогуће?
Што је Бог Свети наумио, ко ће разбити (Ис. 14,27)? И кога је
Бог осудио, ко ће га оправдати?
Нека они, штитећи своје измишљотине, пишу шта год хоће;
али молим вас браћо, као чувар сасуда Божијих, као заштитник
црквених догмата: будите судије у тој ствари. И када
употребљавају друге речи, осим горе поменутих Аријевих,
осуђујте их због тога, као лицемере који скри-вају отров свога
мудровања и који као змија лажу речима својих уста. Јер, пишући
то, имају уз себе, тада са Аријем свргнуте, Секунда Пентаполита
и разоткривене алексан-дријске клирике. Тим житељима
Александрије пишу, а ме-не и мени блиске, несхватљиво је,
довели су до изгнанства. Иако ме је најпобожнији цар
Константин, који се стара о народном једномислију, с миром
послао у отаџбину и у Цркву, они су постигли то, да су цркве сада
предате њима, и свако јасно види како су све завере против мене и
про-тив других од самог почетка биле по њиховој милости.
20) Чинећи тако, могу ли задобити поверење за оно што
пишу? Ако би писали исправно, уништили би Талију коју је
написао Арије и одбацили ове изданке јереси зато што су постали
ученици и учесници и злог учења и казне Аријеве. А пошто не
одбацују јеретике, свакоме постаје очигледно да немају исправан
начин мишљења, макар пи-сали и хиљаду пута. Стога, треба
пазити да се под маском писама не сакрије каква превара и да не
одвуку и друге од благочестиве вере. Ако се видећи свој напредак
и срећу у свему осмеле да пишу по Аријевом, онда нам више ни-
шта не преостаје него да будемо веома одважни. Сећајући се
Апостолових предсказања, написаних како бисмо се чували од
сличних јереси, и ми можемо да кажемо: знамо да ће у последња
времена одступити неки од вере слу-шајући духове преваре и
науке демонске (1. Тим. 4,1) и за-повести људи који презиру
истину (Тит. 1,14); и: сви који хоће да живе побожно у Христу
Исусу биће Гоњени, а зли људи и опсенари напредоваће од зла
нагоре, варајући и варајући се (2. Тим. 3,12-13). Но, нас ништа
слично неће убедити и одвојити од љубави Христове, макар нам
јере-тици и смрћу претили; јер ми смо хришћани, а не аријанци.
О, када се и они који су ово написали не би држали Ари-јевих
учења!
Да, браћо; сада је потребна оваква одважност јер не
примисте духа ропства, да се опет бојите (Рим. 8,15), него нас је
на слободу позвао Бог (Гал. 5,13). И заиста је срамота, велика
срамота, ако преко Апостола имамо веру од Спаситеља, и
изгубимо је због Арија или ради оних који се држе Аријевог
мишљења и штите га. Стога су и многи у овим крајевима,
схвативши поквареност оних који пишу, спремни да се до крви
супротставе њиховим подва-лама, нарочито када су чули за вашу
чврстину: зато што и ви објављујете разоткривање јереси, и она се
код вас из-носи на видело као змија из јаме, а то значи да је код
вас сачувано Дете Које је Ирод тражио да би га убио, и да код вас
живи истина, и да је здрава вера ваша.

75 197
подвале непријатеља. Јер није мученик само онај ко не приноси
кађење (идолима), него је светло мучеништво и не одрицати се
вере. Нису само они који се клањају идо-лима осуђени као туђи,
него и они који су издали истину. Тако је Јуда избачен из реда
Апостола не зато што је при-нео жртву идолима, него зато што је
постао издајник. И Именеј и Александар нису отпали зато што су
се обратили идолима, него зато што претрпеше бродолом вере (1.
Тим. 1,20). Такође, Патријарх Авраам је прослављен не зато што је
умро, него зато што је остао веран Богу. И други свети, о којима
говори Павле - Гедеон, Варак, Самсон, Је-фтај, Давид и Самуил, и
остали с њима (Јевр. 11,32), нису проливањем крви достигли
савршенство, него су се оправ-дали кроз веру и до данас изазивају
дивљење јер су били спремни да умру због благочешћа пред
Господом. Ако треба додати и примере који су били код нас, онда
знате како се блажени Александар све до смрти борио против те
јереси, и како је, иако већ старац, многе невоље и ве-лике напоре
поднео, и у поодмаклим годинама придружио се Оцима својим. И
многи други, колико су само патњи претрпели учећи против тог
безбожија, и у Христу имају похвалу за такво исповедање!
Тако смо и ми - као обавезни да ступимо у подвиг да бисмо
заштитили веру онда када предстоји или одрећи је се или је
сачувати - одлучили и потрудили се да чувамо оно што смо
примили (имајући за подсећање веру напи-сану у Никеји), да
одвраћамо народ од новина и учимо га, да не би слушали духовне
обмане него да би се што је више могуће уклањали од злог учења
аријанаца и меле-тијанаца који су у тајном споразуму са њима.
22) Видите како су се они који су се раније препирали међу
собом, као Ирод и Понтије, сада сагласили у хули на Господа нашег
Исуса Христа, због чега су их други оправдано омрзли; јер су ради
свога били у међусобном непријатељству, а у непријатељству ка
истини и у безбожности постали су пријатељи и дали једни
другима руке, и све то стрпљиво подносе противно својим
надањима, сваки у корист сопствене намере: мелетијанци - ради
предсто-јања (првенства над другима) и ради безумне страсти сре-
брољубља, а аријанци - због сопствене безбожности, да би у таквом
договору могли једни другима да послуже својим злоумљем, и да
једни прикрију безбожност других, и други да потпомогну својим
лукавством злобу првих, и да - по-мешавши зла дела своја у једно,
као у вавилонску чашу (Отк. 18,6) - смишљају зло против оних који
исправно благочествују пред Господом нашим Исусом Христом.
Лу-кавство и клевете мелетијанаца биле су познате свима и пре
овога, а безбожност и богоборна јерес аријанаца одав-но су посвуда
свима познати. Јер ово постоји већ не мало времена. Има педесет
година како су једни постали рас-колници, и тридесет шест година
од како су други прогла-шени за јеретике и избачени из Цркве по
суду целог Васе-љенског Сабора. Али оно што су они и ти који им
очи-гледно помажу сада учинили, јасно је показало да нису ни због
чега другог него ради сопствене безбожне јереси од самог почетка
смишљали зло против мене и против свих православних епископа.
Јер сада се ево догодило и то чему су одавно тежиле Евсевијеве
присталице: постигли су да нам цркве буду одузете; епископи и
презвитери који не-мају општење са њима, прогнани су по њиховој
жељи; сви који их се клоне удаљени су из цркава; цркве су предате
аријанцима који су већ толико дуго под осудом, предате зато, да би
могли када је с њима сједињено и лицемерје мелетијанаца, без
опасности да у црквама бљују своје без-божне речи и, како сами
мисле, припремају пут преваре антихристу, који је у њих и посадио
семе јереси.
218
23) Дакле, нека се успављују узалудним маштањима. Јер
знамо да ће човекољубиви Цар, када чује, забранити њихова
лукавства и да они неће дуго бити у снази, него да ће, као што је
писано, срца безбожника брзо ишчезнути
(ПрС. 10,20). Одступницима који желе да своје безумље утврде у
дому Господњем и који су се, као што је писано, обукли у речи
Божанског Писма, ми ћемо се супрот-ставити, и пошто се не
бојимо телесне смрти, нећемо ни мало бити љубоморни на
путеве њихове. Напротив, свему да буде претпостављена реч
истине. Јер и ми, као што сви знате, убећивани тада од стране
Евсевијевих саучесника да притворно прихватимо њихово зло
учење, или да при-хватимо њихове подвале, нисмо пристали да
се сагласимо, него смо одлучили да је боље да будемо гоњени,
него да подражавамо Јуду. Коначно, они су учинили оно чиме су
претили, и подражавајући Језавељу, припремили су код себе
мелетијанце, знајући како су се они понашали против блаженог
мученика Петра, и после њега против великог Ахиле, затим
против блажене успомене Александра. На сличан начин требало
је да мелетијанци, као искусни у томе, раде и против мене, како
им буде сугерисано, да би аријанци у томе нашли разлог да ме
гоне и траже моју смрт. Јер чекају ово и све до сад не престају,
желећи да пролију моју крв. Но ја за то ни мало не марим; јер
знам и уверен сам да ће они који издрже до краја добити на-граду
од Спаситеља, и да ћете ви, када претрпите, као Оци, поставши
узор народу и оборивши то страно и туће домишљање
безбожника, добити похвалу говорећи: веру сачувасмо (2. Тим.
4,7). Примићете и венаи живота, који Господ обећа онима који
Га љубе (Јак. 1,12). О, када бих и ја наследио са вама обећања
која су дата не само Павлу него и свима који заволеше долазак
Господа, Спаситеља, Бога и Свецара нашег Исуса Христа, кроз
Кога нека је слава и власт Оцу у Духу Светоме, и сада, и у све
векове векова! Амин.
Св. Ашанасије Велики, Архиеиискои Александријски
НАЈВЕЋА РЕЧ О ВЕРИ25
1) Израз бешех односи се на Његово Божанство, а израз
постаде п1ело - на Његову људску природу. Л ОГОС 2 постаде
тело (Јн. 1,14) не указује да се (Он) родио тек у телу, већ да је
тело понео на Себи. Ако би се рекло "тај и тај је био стар", то не
значи да се и родио као стар; ако, пак, кажемо, "војник је био
заслужан," то не значи да је одувек био такав, какав је постао
касније. Речено је: Ја, Јован бејах на острву званом Патмос... у
дан Господњи7, (Откр. 1,9-10). То не значи да је Јован тамо дошао
на свет или да се тамо родио. Напротив, рекао је: "бејах на
Патмосу" уместо: "дошао сам на Патмос". Према томе, Логос је
сишао у тело, што је и исказано реченицом: Л ОГОС постаде
тело. Слушај оног који каже: ја сам као разбијен суд (Пс. 31,12) и
постадох као човек без силе, као међу мртве бачен (Пс. 88,4-5).
2) Да ли је човек или Бог васкрснут из мртвих? Зна-јући то
боље од нас, апостол Петар тумачи и каже: скинуше Га са дрвета
и положише у Гроб, а Б ОГ Њега по-дигну из мртвих (Дап. 13,29-
30). Јосиф из Ариматеје је, дакле, са дрвета скинуо, положио у
25Превод: Антонина Пантелић.
1
Св. Атанасије овде мисли на прве стихове св. Еванћеља по Јовану: У
почетку бешеЛогос (Реч) и даље - прим. прев.
2
тј. Реч - прим. прев.
3
у недељу - прим. прев.
76
гроб и сахранио мртво Исусово тело и управо је њега васкрсао
Логос који каже: Развалите овај храм и за три дана ћу Га подићи
(Јн. 2,19), јер је Онај који је оживео све мртве, оживотворио и од
Марије примљеног на Себе човека, Христа Исуса. И ако је, будући
на крсту, подигао већ одавно иструлела мртва тела светих, утолико
је пре могао подићи тело које је на Себи носио Сам вечно живи Бог
- Логос, као што каже Павле: јер је Реч Божија (Л ОГОС Божији)
жива и дело-творна (Јевр. 4,12).
1) Живот не може умрети, напротив - он сам оживо-творава
мртве. Према томе, по Божанству од Оца - Гос-под јесте извор
живота; а умро је, па према томе и васкрс-нут из мртвих, Човек,
(роћен) од Дјеве Марије, Који и за нас посредује, Кога је, нас ради,
и примио на Себе Бог Логос. Зато оно што је написано - у почетку
беше Л ОГОС , очигледно означава Божанство, док оно што је речено
Л ОГОС постаде тело указује на људску природу Господњу.
3) Лазар је умро од болести; Човек Господњи није умро нити
противно Својој вољи, нити од болести. Напро-тив, Сам је сишао у
поредак смрти, оснажен Богом Лого-сом који се у Њега уселио и
који каже: Нико га не узима од мене, него Га ја сам од себе
полажем. Власт имам поло-жити га и власт имам опет узети га
(Јн. 10,18). Зашто, дакле, Божанство Сина и полаже и прихвата
душу човека кога је понео на Себи? - Зато што је васцелог човека
при-мио на Себе како би васцелог човека оживотворио, а за-једно
са њим и мртве.
4) Он Сам, као Свемогући и Свестворитељ, .у Дјеви припрема
Себи храм - тело - и присваја га као оруђе, усе-ливши се у њега и
допустивши да у њему буде спознат. Ради тога Он на себе прима
тело које може умрети, да би, поставши причасником Бога Логоса,
загосподарило над смрћу и ради Логоса који се у њега уселио
постало нетру-лежно.
5) Логос Божији Који је изнад свега, као свеискупљу-јућу
жртву принесе храм Свој и Своје телесно оруђе и по свакој
праведности искупи дуг оних који су заслужили смрт; и
нетрулежни Божији Син, као свима близак по сличности са нама,
свакога је праведно оденуо у нетрулежност обећањем васкрсења. И
самој трулежности, која је у људску природу унета смрћу, нема
више места у људима, због Логоса Који се кроз једно (једино) тело
уселио и у њих. Када велики цар дође у неки град и настани се у
не-кој од градских кућа, град бива удостојен велике почасти и не
узнемирује га ни непријатељ ни пљачкаш већ се, ради Цара који се
уселио у један од његових домова, повећава и свако старање о
њему: тако схвати и нашег Спаситеља. Већ је и самим Његовим
доласком међу нас и након Ње-говог усељавања у тело слично
нашим (телима), преки-нута свака завера против човека.
1) Он није био спутан телом нити се у њему налазио на такав
начин да није могао бити негде другде; Он је покретао тело, али ни
све остало није било лишено Ње-говог промисла; а што је од свега
несхватљивије, Он, као Логос, ни у чему није био садржан, већ је
напротив - Сам све садржао. Након снисхођења Логоса у тело оно
више није било подложно трулежности, што је било својствено
његовој природи, тако да је, због Логоса Божијег који се у њега
уселио, постало нетрулежно. Тело лако страда, па ако је и
пострадало, што је и било својствено његовој при-роди, опет је,
због Логоса који се у њега уселио, примило-и својство
нетрулежности.
6) Сам Божији Син показао је тело као бесмртно и
нетрулежно, јер је три дана био мртав. Свима је постало очигледно
да тело није умрло због слабости природе Ло-госа који се у њега
уселио, већ да би силом Спаситеља у њему била уништена смрт.
218
7) Како је морало окончати тело након снисхођења Логоса у
њега? Као смртно, оно није могло а да не умре, и било је предано
смрти ради свих, на шта га је и при-премио Спаситељ. Било му
је, међутим, немогуће да и ос-тане мртво, јер је постало храм
живота. Према томе, иако је тело као смртно умрло, због живота
који је у њему ипак је оживело.
1) Тврдимо ли нешто невероватно када кажемо: ако је
човечанство пало у заблуду, онда се Логос, који се усе-лио у
њега, појавио као човек, не би ли Својим кормила-рењем и
добротом спасао човечанство захваћено буром?
8) Дело душе - јесте да мисаоно проматра оно шта је
унутар (њеног) тела, а не да своје делање управља пре-ма ономе
што је изван њега, нити да својим присуством покреће оно што је
далеко од тела. Оно што је удаљено човек никако не може
покренути нити преместити с једног места на друго.
Ако неко седи код своје куће и размишља о оном што је на
небу, он тнме нити покреће сунце, нити помера небо. Напротив,
иако види шта се покреће и шта се дешава, он сам није у стању
то да изведе. Најзад, није такав Логос Божији у човеку јер није
био спутан телом, већ је Сам њи-ме владао, и због тога је, иако у
телу, Он био у свему, па је чак, будући у једином Оцу, био и изван
свега.
12) Види, ја те питам: не остају ли они у незнању, из-
вргавајући саме себе подсмеху? Јелински мудраци тврде да је
свет велико тело и у томе не греше против истине, јер видимо да
и свет и делови света подлежу чулном опа-жању. Ако у том свету,
односно, у том телу, постоји Логос Божији и ако је Он сишао и у
целину и у сваки део те це-лине, шта је онда чудно или
противуречно у нашој тврдњи да је Логос сишао и у човека? Ако
нема противуречности у томе да Логос буде у посталој твари,
онда није противу-речно да буде и у човеку. Према томе, нема
ничег недо-личног у томе да Логос буде у човеку, а од Њега и
Њим је све обасјано и покренуто.
13) Творац васељене, Бог Логос, видевши да је ћаво-лом
заведени Адам преступио заповести свог Створитеља и доспео у
проклетство и власт смрти, од једне од кћери Адамових, од Дјеве
Марије, сазда Себи пречисто тело, које би могло да прими у себе
и сву пуноћу Божанства телесно и сва страдања својствена
човеку, и добровољно га предаде за. читав свет да би смрћу Свог
тела умртвио ђавола који је некада царовао над смрћу. Крв,
међутим, не пролива Дух Божанства Логоса, већ човек кога је Ло-
гос понео на Себи.
12) Изреке: Ја сам истински чокот (Јн. 15,1), Отаи мој
већи је од мене (Јн. 14,28), сазда ме (ПрС. 8, 22)26 и Ја сам ирв а
не човек (Пс. 22,6), као и све оно што је у Еван-ђељима и у
књигама пророка Син изрекао о Себи као унижавајуће - речено је
о телу које је Он ради нас понео на Себи. А подложно
страдањима тело, које је Син понео на Себи ради спасења
васељене, ми не приписујемо Оцу, јер је Отац све створио кроз
Сина а једино је Син рођен од Оца. Зато је Бог Логос Прворођени
пре сваке твари (Кол. 1,15), Непроменљиви од Непроменљивог.
Због тога тело, које је Син ради нас понео на Себи и јесте твар.
14) Јер у Адама, који је назван Исусом, одевен беше у свему,
чак и у слабости Адамове, осим греха, и да би кроз Њега
26 По Септуагинти (Преводу седамдесеторице, најстаријем преводу
Старог завета на грчки језик) коју цитира св. Атанасије, Господ ме сазда
као почетак путева својих... док српски (Даничићев) превод гласи:
Господ ме је имао у почетку пута својега... (ПрС. 8,22) - прим. прев.
77
изгубљена овца била приведена Оцу, као овиџ на заклање вођен би
и као овиа нема пред оним који је стриже не отвори уста својих
(Иса. 53,7). О Њему пише Павле: човек Исус Христос, који себе
даде у откуп за све (1. Тим. 2,5-6), док на другом месту каже: кроз
човека је-смрт и кроз човека је васкрсење из мртвих. Јер као што у
Адаму сви умиру, тако ћемо и у Христу сви оживети (1. Кор. 15,21-
22).
15) Све је постало и било створено самим Логосом, док сам
Логос нема почетак постојања; као онога који има почетак и као
онога који је створен Писмо помиње човека кога је, нас ради, Бог
Логос понео на Себи јер Господ каже: Свака лоза... која остане у
мени доноси плод (Јн.
15,4-5). У човеку од рода Адамовог, кога је Он понео на Себи,
оживотворио је све који од Адамовог рода потичу.
17) Узми у обзир да до сада нико не зна Сина Божи-
јег, нити какав је Он, јер нам није показао Себе. Ми, мећу-
тим, познајемо Сина човечјег, кога је Он ради нас понео.
Павле је о њему рекао: познајте Посланика и Првосве-
штеника вере наше коју исповедамо Исуса Христа Који
је веран Ономе који Га је поставио 27 (Јевр. 3,1-2); о Њему
говори и Стефан: Ево видим небеса отворена и Сина Чо-
вечјега Где стоји с десне стране Богу (Дап. 7,56). Он, да-
кле, није рекао: видим Логос или Премудрост Очеву, већ
- видим Сина Човечјега, тј. Господње, од Марије (роћено) тело.
18) А што се тиче израза: Исус напредоваше у пре-
мудрости и у расту и у милости (Лк. 2,52), он говори о
човеку који се спознаје у Спаситељу. Он је некада био де-
чак и напредовао је у расту, премудрости и милости и кад
поче, имаше око тридесет Година, како приповеда еван-
ћелист Лука (3,23). Тело, које напредује и узраста, јесте
твар и створење. Исус Христос, схваћен као људска при-
рода Спаситељева, прихвата напредовање у расту, једно
време бива дечак, а затим одрастао човек, који, како каже
Лука, имаше око тридесет Година кад поче. Према томе,
човек који је прихватио узрастање - Посланик и Првосве-
штеник вере наше коју исповедамо, Исус Христос, који је
веран Ономе који Га је поставио, и јесте Онај који при-
хвата напредовање.
19) Стефан каже: Видим небеса отворена и Сина Чо-
вечјега Где стоји с десне стране силе Божије (Дап. 7,56).
Он није рекао да види Логос или Премудрост Очеву, већ
- Сина Човечјег, Господње, од Марије (роћено) тело; за Њега Павле
каже да седи с десне стране Бога (Кол. 3,1). О Његовом телу, у име
Божије, пророчки говори Давид:
Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље Тво-је за
подножје ногама Твојим (Пс. 110,1), јер је провидео будуће
непријатеље тј. ћавола и противничке силе које ће га потпомагати и
супротставити се Човеку Господњем, знајући да ће Његовом смрћу
постати немоћне како оне, тако и онај који је имао власт над смрћу
- ћаво. Они, који умањују Божанство Логоса, мисле како се Господ
није могао Сам осветити Својим непријатељима, због чега Му је
Отац и рекао: Седи Мени с десне стране, док положим
непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим. Нека те незналице
схвате да је ово написано о Човеку, схваћеном као тело. Исти тај
Давид написао је о Човеку Господњем: неће Га непријатељ
надвладати (Пс. 89,22). Бог, дакле, го-вори телу: седи Мени с десне
27Кодсв. Атанасија: "Оном који га је створио" - Прим. прев.
218
стране. Његови непријатељи постали су ћаво и демонске силе, а
такоће - Јудеји и Је-лини.
20) Блажени Павле, говорећи о Господу да је у Њему све
саздано, једино за Њега каже и да је Он пре свега (Кол. 1,16-17);
научивши се од старих, био је добар позна-валац закона,
проникао је у смисао Соломонових прича и открио да се о
Господу двојако говори: једно се говори о човеку, кога је Он
требао да прими од Марије, а друго -о Логосу, који је пре свих
векова превечно роћен од Оца. О Исусу, роћеном од Марије,
апостол пише Тимотеју: Пампш Исуса Христа васкрслога из
мртвих, од семена Давидова (по телу) (2. Тим. 2,8), док о Ономе
који је вечно са Оцем, о Логосу Божијем, каже: Он је пре свега.
Нека, дакле, сви свети разобличе оне што тврде да је Логос Бо-
жији створен на почетку дела (Божијих) и нека послушају Давида
(у томе) да Логос није дело, већ Створитељ дела, као што и Он
говори: небеса су дело руку Твојих, то ће проћи а Ти ћеш остати
(Пс. 102,25-26).
21) (Реченица) Исус Христос је исти јуче и данас и у векове
(Јевр. 13,8) говори и о људској природи Спаси-теља - који бива и
дечак, и напредује у узрастању и милости, или, како каже
еванћелист Лука, имаше око три-десет година кад поне (Лк.
3,23). Напредовање и узраста-ње својствени су телу, и оно јесте
твар и створење. Зато нека они што тврде да је Логос Очев твар,
будући разоб-личени светима, прекину своје злобне хуле или
нека од свих буду проглашени за христоборце, јер се у оном са-
мом, у чему су побећени, ослањају на речи Онога који у Причама
каже: Господ ме сазда као почетак путева Сво-јих, пре дела
Својих (ПрС. 8,22). Они се и на томе спотичу, јер је Соломон,
пророкујући о Човеку Господњем који ће се родити од Марије и
који треба да буде саздан на до-бробит читавом свету, у Његово
име рекао : Господ ме са-зда као почетак путева Својих, пре
дела Својих.
22) Чврсто, дакле, нека зна сав дом Израиљев да је и
Господом и Христом учинио Б ОГ Њега, овога Исуса, ко-Га ви
распесте (Дап. 2,36). На Њега, дакле, на распетога Човека
Господњег, показујући прстом, говорили су апо-столи: "овога
Исуса и Господом и Христом учинио је Бог". Тај исти Човек
Господњи је и саздан као почетак путева предодрећених за добра
дела, Он је - и Началник над сви-ма светима, који се називају
путевима, и учињен је Гос-подом Исусом Христом, и распет. О
Њему је и Јеремија, по преводу Седамдесеторице, рекао: Сазда
Господ спасење за засаду нову, спасењем ће се окружити људи
(Јер. 31,22)28 док Аквилин превод29 те изреке каже: Сазда Гос-под
ново у жени. То, што он назива спасењем новим, а не старим,
сазданим ради нас, а не пре нас, и то, што назива новим,
сазданим у жени, јесте људска природа Спаситеља - Исус, јер се
Исус назива и "Спаситељ" и "спасење". Од Спаситеља - спасење,
као од светлости - просветљење. Управо је тог човека, Исуса,
пророк назвао спасењем сазданим за нас, новим у жени, тј. у
Марији, или, боље речено - од Марије. Према томе, из Писма смо
доказали да је тога Христа Исуса - Кога је Соломон назвао
"сазданим као почетак путева", а Јеремија "сазданим новим
спасењем" и "новим у жени" - Премудрост за нас и ради нас
саздала Себи за дом. Придржавајмо се овога, чему други,
остајући из незнања или због предубеђења у заблуди, неће нити
да поуче, нити да ваљано науче.
28 код Даничића, преведено је као Господ је учинио нешто ново на
земљи; жена ће опколшТш човека (Јер. 31,22) - ирим. прев.
29 Превод Старог завета на грчки језик настао у 1. пол. II века
78
 23) Ако би се све Божанствене речи могле духовно схватити,
не би био потребан духовни дар да би се њима могло поучавати.
Господ не би напајао млеком, ако би сви били у стању да прихвате
чврсту храну. Напротив, онима који су још младенци 30 у учењу
богопознања, допушта се, као деци која се још хране млеком, да
прихвате поуке за почетнике, јер још нису у стању да као храну
приме хлеб Ангелски - Бога Логоса скривеног у људском телу.
24) Због тога је на нама, као вештим управитељима тајни
Божијих (в. 1. Кор. 4,1), да предајемо реч у оној мери у којој је
свако може прихватити, јер ће се подерати стари мехови, не
могавши да приме у себе ново вино истините винове Лозе, тј.
учење Господа нашег Исуса Христа. Пре-ма томе, уколико су неки,
или боље речено - многи, који још нису постали ни ученици, по
несмотрености прихва-тили звање учитеља, желећи да буду
учитељи закона, а не разумеју ни шта Говоре ни шта тврде (1.
Тим. 1,7), они ослепљују духовним очима, немајући ум који, слично
Јакову, сазерцава Бога, нити чисто срце којим ће Бога видети, па
унижавајућа дела, изреке и речи које исказују ништавност,
написане о човеку кога је Спаситељ нас ради понео на Себи,
приписују Божанству Логоса, па будући и сами у заблуди, у заблуду
уводе и неуке и колебљиве; зато, као што пише Јуда (ст. 3-4), имамо
потребу да у посланици изложимо какве изреке приличе Божанству
Логоса, а
тј. деца - прим. прев.
какве Човеку кога је ради нас примио на Себе. Иако се у једну
врећу полажу и сребрњаци и златници, који на себи носе лик и
натпис једног истог цара, трговац који их чува зна првенство
златника у односу на нижу цену сребрњака; према томе, мада је у
једном истом Писму писано и о Бо-жанству Сина и о телу рођеном
од Марије, које је Син ра-ди нас понео на Себи, ми, као разборити
ученици јединог истинитог Учитеља разабирамо сваку изреку
Писма. Сто-га схвати да су све унижавајуће изреке и дела написана
о телу Исусовом, а сва славна писмена - о Божанству Ло-госа. Када
Он након поста изгладни, онда је то слабост тела, а када са пет
хлебова нахрани пет хиљада људи, осим деце и жена, и још
претекне дванаест котарица (в. Мт. 14,20-21), онда је то дело
Божанства Логоса. Када у лађи спава на узглављу (Мк. 4,38), онда је
то чин телесног ми-ровања; али, када ходајући по мору страшно
запрети та-ласима и ветровима: Ћути, престани (Мк. 4,39), тада се
истог часа зачује како они у лађи поклонивши се испо-ведају:
Ваистину си Ти Син Божији (Мт. 14,33). Када сто-јећи крај
Лазаревог гроба плаче, и када, припремајући се за страдање,
говори: Жалосна је душа моја до смрти (Мт. 26,38), када тужи,
називајући Дух Божанства срчаним за извршење сваког подвига, а
тело слабим, он онда жали и тугује по немоћи тела. Када
заповеднички говори: Лазаре, изиђи напоље! (Јн. 11,43) и
четвородневни мртвац, још повезан, устаје жив - што се није
десило од настанка тво-ревине - онда је то знамење Божанства.
Када беше уморан од пута и сеђаше на извору (Јн. 4,6) - умор је,
дакле, свој-ствен телу. А када говори: Ходип1е к мени сви који сте
уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28) -онда је то
дело Божанства које исцељује од телесних бо-лести и напора и од
душевних патњи. Када Га Јован крш-тава Он Греха не учини ншТш
се нађе превара у устима Његовим (1. Петр. 2,22) - за нас се
извршава очишћење тела, а када наређује апостолима да крсте све
народе у име Оиа и Сина и Светог Духа (Мт. 28,19), онда то до-
30по Христу - прим. прев.
218
ликује Његовој Божанственој сили. Када приклони колена и моли
се као човек то је исповедање тела које се за нас приноси. Када,
пак, у време Његовог Преображења на го-ри Петар, Јаков и Јован
не могу поднети славу и од славе Божанства окрену лица ка
земљи и падну ничице (Мт. 17,6), онда је то сила Логоса. Када
храбри апостоле го-ворећи: Не бојте се оних који убијају тело, а
душу не могу убити (Мт. 10,28), онда је то скривена и поуздана
утеха Божанства. Када, међутим, оклева да умре, онда је то
слабост тела, јер до Адамовог преступа није било ни жалости, ни
страха, ни изнемоглости, ни глади, ни смрти.
25) Ја сам, каже, пут онима који се спасавају, и жи-вот
мртвима, и истина онима који се клоне лажи (Јн. 14,6). Онима
који су у мраку говорио је: покажите се (Иса. 49,9), а говорио је
и: Ја сам светлост свету (Јн. 8,12). Оденувши се у Адама
названог Исус, и у све Адамове сла-бости осим греха - Њиме је
Оцу привео изгубљену овцу и као јагње на заклање вођен би и
као овиа нема пред оним који је стриже не отвори уста својих
(Иса. 53,7). О Њему Павле пише: ...човек Христос Исус, који себе
даде у от-куп за све и за грехе наше (1. Тим. 2,5-6). Апостол на
дру-гом месту каже: пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и
васкрсење мртвих; јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у
Христу сви оживети (1. Кор. 15,21-22), док на другом месту
пише и ово: први човек је од земље, зем-љан; други човек је
(Господ) с неба (1. Кор. 15,47). Према томе, именом првог Адама
означава се првостворени у свету, а именом другог Адама - Човек
којим се мисли на Спаситеља, и назива се Сином Човечјим,
пастиром, вино-градским чокотом, хлебом, дрветом, зрном
пшеничним и сличним именима; назива се и Адамом, иако је
велика раз-лика између другог и првог Адама, јер је један
потекао од земље, а други, који је Логос Очев, постаде тело, не
престајући да буде Логос зато што је на Себи понео тело,као што
ни злато не губи своју вредност ако је затворено у неугледној
кеси за новце.
26) Када наш учитељ каже: познајте Посланика и
Првосвештеника вере наше коју исповедамо, Исуса Хри-ста, који
је веран Ономе који Га је поставио (Јевр. 3,1-2), немој мислити
да је Бог Логос, који је од почетка у Оцу - створење, јер апостол
не заповеда да под тим под-разумевамо невидљиво Божанство,
већ Човека Господњег кога је Павле назвао Посредником између
Бога и људи, Човеком Христом Исусом, који предаде Себе за
наше из-бављење. Он нам је заповедио да тако схватимо Исуса,
верног Ономе Који Га је поставио; као што и Господ го-вори:
погледајте Гавране како нити сеју... (Лк. 12,24) или погледајте
кринове како расту... (Лк. 12,27), и он нам, дакле, заповеда да
обратимо пажњу на видљиво, а не на ангеле или друга
невидљива створења. Ако пророк Ава-кум каже: познах дела
Твоја и уплаших се (Авак. 3,2)31, то значи да је познао дела, а не
њиховог Творца. Тако и Апостол заповеда да познамо видљиво
тело Господње, а не невидљиво Божанство Логоса, јер Бога нико
никада није видео (1. Јн. 4,12), нити може видети (1. Тим. 6,16).
Б ОГ беше и јесте Логос, као што каже Јован Богослов (Јн. 1,1).
Према томе, за Онога, за кога нам је заповеђено да Га познамо -
за човека Исуса Христа, који је Себе предао за наше избављење,
кога називамо Послаником и Прво-свештеником верним - за Њега
нам, дакле, апостол за-поведа да Га схватимо као створење. Све
је створено; али, Логос Божији, тј. Син, није твар, већ је по
31 У српском преводу: чух реч твоју и уплаишх се (Ав. 3,2); ради
разумевања даљег текста, прихваћена је варијанта наведена у руском
преводу текста св. Атанасија - прим. прев.
79
природи рођен. Отац је све створио Логосом, као што каже Павле:
Јер Њиме би саздано све (Кол 1,16) и као што говори Јован: Све
кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде (Јн. 1,3). Самог
Логоса Бог, међутим, не ствара, већ рађа, јер
је самим Логосом све постало и било саздано и једино Логос - није
створен. Насупрот томе, Човека, кога је ради нас понео на себи,
Писмо описује као онога који је постао и био саздан.
27) Господ каже: "Свака лоза која остаје у Мени, доноси
плода" (Јн. 15,5). И у Човеку, који је од Адама, од земље рођеног,
оживотворио је потомство Адамово, усмрћен телом, а оживевши
духом, као што пише Петар (1. Петр. 3,18), зато што каже да је (Он)
за нас био усмр-ћен телом, а не бесмртним, животворним
Божанством. Го-спод каже Ја сам живот, а живот не умире, већ,
напротив, оживотворава мртве. Као што тама не може нашкодити
светлости, тако ни животу, који походи смртну природу, ништа не
може нашкодити, јер је Божанство Логоса не-повредиво и
непроменљиво.
28) Речено је: Ко је разумео ум Господњи? Или Му био
саветник и наунио Га? (Иса. 40,13). Једини Очев саветннк - то је
Син, и ум Очев разумео је Онај који каже: Нико не зна... ко је Отаи
осим Сина и ако Син хоће коме открити (Лк. 10,22). Зато Јован о
Господу каже: када се открије бићемо слинни Њему, јер ћемо Га
видети као што јесте (1. Јн. 3,2). Обрати, дакле, пажњу - до сада,
док нам се још није открио Син Божији, нико не зна какав је Он
Сам у Себи. Ми, пак, знамо човека, кога је Он нас ради понео на
Себи и управо је о Њему Павле рекао: Познајте Посланика и
Првосвештеника вере наше коју исповедамо, Исуса Хрнста, који је
веран Ономе Који Га је поЖшвио (Јевр. 3,1-2). 0 Њему говори и
Стефан: Видим небеса отворена и Сина Човечијега Где стоји с
десне стране Богу (Дап. 7,56). Он, дакле, није рекао: "видим Ло-гос
или Премудрост Очеву, већ - Сина Човечијег - тело Господње, од
Марије рођено. И Павле каже: ...Који сједе с десне стране
престола Величанства на небесима (Јевр. 8,1). О Његовом телу
Давид, у име Очево, пророчански го-вори: седи Мени с десне
стране док положим непријатеље
Твоје за подножје ногама Твојим (Пс. 110,1), мислећи тиме на
будуће непријатеље, унапред знајући за њих, тј. на ћа-вола и
противничке силе које му помажу (који су нападали на Човека
Божијег, знајући да ће Његовом смрћу и они постати немоћни, као и
онај који је имао власт над смрћу) а такоће и на Јевреје који су били
Његови непријатељи и у којима ће се испунити пророчанство:
Омрзнуше ме ни за што (Јн. 15,25), јер су се осмелили да Онога
који их је корисно поучавао због тога ударају и разапну, називајући
Га Самарјанином, ђавоиманим и грешником, иако је Њиме осуђен
грех и за Њега написано: Погледаће на мене којега прободоше (Зах.
12,10). Када Га виде на суду где суди живима и мртвима - као што
Јован говори о Сину: И даде Му власт и да суди, јер је Син
Човечији (Јн. 5,27) - по-кајаће се и с колена на колено говориће
једни другима: Ето, то је Онај Коме смо се подсмевали говорећи
Му: Друге си спасао, зар не можеш спасти самога себе? Због тога је
Давид о телу Господњем и написао следеће: седи Мени с десне
стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама
Твојим. И пре овог Давидовог пророчан-ства Логос је био у
недрима Очевим и није имао неприја-теља на небу, јер пре
стварања нико није био са Оцем, осим Сина и Духа Светога. Отац
је кроз Сина саздао без-граничне векове, поглаварства и власти и
васцелу твар. Зар је, дакле, Бог Логос - са Ким нико нема
заједничког наслеђа нити удела и који је насупрот томе, Господ
Све-држитељ јер му се нико не може супротставити - могао имати
218
непријатеља? Они, који умањују Божанство Логоса мисле да се
Господ не може сам осветити својим неприја-тељима, због чега
Отац и каже: седи Мени с десне стране, док положим
непријатеље Твоје за подножје ногама Тво-јим. Нека, дакле,
одсада сви, који нису знали, спознају да је то написано о Човеку,
којим се мисли на Спаситеља. јер је код тог истог Давида о
Човеку Господњем написано: неће Га непријатељ надвладати
(Пс. 89,22) и удараи неће досегнути до колибе твоје (Пс. 91,10).
29) Речено је: Господ на небесима постави престо Свој (Пс.
103,19). Једно значење имају речи небо ми је пре-сто (Дап. 7,49),
а друго: приуготовити престо на небу, као на неком месту. Много
би требало говорити о томе ради објашњења ових стихова;
најзад, споменути престоли изра-жавају покорност васцеле
творевине. То смо већ прет-ходно запазили везано за изреку седи
мени с десне стране, као потврду да је она изречена о Господњем
телу. Јер, ако Ја испуњавам небо и земљу, као што говори Господ
код (пророка) Јеремије (Јер. 23,24) и ако Бог све садржи у себи,
док Сам ни у чему не може бити садржан, на чему ће онда
саздати Свој иресто? Бог, дакле, говори телу: седи Мени с десне
стране. Његови непријатељи постали су ђа-воли и демонске
силе, а такође и Јудеји и Јелини који су се супротставили
Христовој проповеди. Кроз то исто тело Господ је начињен и
назван Послаником и Првосвеште-ником тајинства које нам је
предао говорећи: ово је тело моје, које се за вас предаје, и крв
новог, а не старог за-вета која се за вас излива (Мт. 26,26-28).
Божанство нема ни тело ни крв и они потичу од Човека од
Марије рођеног, Којег је Божанство понело на Себи. О Њему су
говорили апостоли: Исус Назарећанин, човек од Бога потврђен
међу вама (Дап. 2,22). Град Назарет називају земаљским, а не
небеским, а Њега називају човеком а не Богом, обра-ћајући се
Јудејима и онима који су, слично Јудејима, од оног времена па све
до сада мудровали по телу. Апостоли су говорили, а и Сам
Господ говорио је о Себи као о чове-ку рекавши: А сад тражите
да убијете мене, човека који сам вам казао истину (Јн. 8,40).
Није дакле, рекао: тра-жите да убијете мене, Бога, зато што Бог,
бестрасни и бесмртни, смрт чини немоћном и мртве оживљује
гово-рећи: Ја сам живот (Јн. 14,6). Када се, међутим, обраћа
Филипу, који са вером прима оно што слуша, тада и њега, и друге
апостоле и све, који су слично њима, способни да схвгте духовно,
поучава: Ко је видео мене видео је Оиа (Јн.
14,9), Ја и Отаи једно смо (Јн. 10,30) и Ја сам у Оиу и Отаи је у
мени (Јн. 14,10).
30) Према томе, сами цитати из Писма указују на људску
природу Спаситељеву. Ми се учимо да схватимо да је саздана
она, а не невидљиво Божанство Логоса, са-кривено у наручју
Оца, Кога до сада нико није видео. Па-вле је то боље од нас знао
када је рекао: заблиста око мене велика светлост са неба и
падох на земљу и чух глас који ми говори: Савле, Савле, зашто
ме Гониш? Тешко пш је против бодила праћати се. А ја
одговорих: Ко си пш Господе? А Господ ми одговори: Ја сам Исус
кога Гониш (Дап. 22,6-8 и 9,5). Он, дакле, исповеда да га је
заслепила светлост славе Господње и да је, по заповести и откро-
вењу Господњем, након три дана прогледао. Ако је и Па-вле,
сасуд изабрани (Дап. 9,15) био заслепљен, не могавши да види
славу Господњу, како би онда нас поучавао да схватимо само
Божанство Логоса? Насупрот томе, више пута сам говорио, а и
сада понављам, да нам је Павле за-поведио да схватимо Исуса,
верног Ономе који Га је по-слао.
80
 31) Угледајте се на мене, каже Апостол, као што сам се ја
угледао на Христа (1. Кор. 4,16), очигледно под тим
подразумевајући човека - темељ који је постављен (1. Кор. 3,10). Ни
Павле, нити било ко други, не може постати сли-чан Божанству
Логоса и једино се у страдањима и крот-кости могу угледати на
Христа. То нам заповеда и Петар (говорећи) да идемо Његовим
стопама (1. Петр. 2,21), као што је и Павле говорио да у своме телу
допуњује што не-достаје Христовим патњама (Кол. 1,24).
Неоспорно је, дакле, да је пре векова био постављен у темеље и
скривен у предзнању Очевог ума онај Човек Господњи кога је тре-
бало да створи од Марије. Очигледно да је Јуди изречено
пророчанство о телу Господњем: Из тебе ће ми изаћи који ће бити
Господар у Израиљу, којему су изласии од почет-ка, од вечитих
времена (Мих. 5,2), јер је Бог-Логос при свршетку векова примио
на Себе човека из племена Ју-диног.
30) Речено је: А када му све покори, онда ће се и Сам Син
покорити Ономе који Му све покори (1. Кор. 15,28). Због тога
питамо: ко је непокоран Богу, док му се све не покори? Шта није
било покорено Логосу Очевом и пре домостроја (спасења) у Човеку
кога је нас ради примио на Себе? Сва створења покоравају се свом
Творцу. Ни до да-нас се, мећутим, није све покорило Човеку кога је
примио на Себе, јер Павле каже: не видимо да Му је све покорено
(Јевр. 2,8). Јудејиима саблазан, Јелинима лудост, а нама, пак, који
верујемо у Њега, Христос, Божија сила и Божија премудрост (1.
Кор. 1,23-24). Када, дакле, сва твар изаће у сусрет Сину на
облацима и покори Му се, тада ће се и Сам Син покорити Оцу,
поставши од читаве твари вернији Посланик и Првосвештеник, да
буде Б ОГ све у свему, тј. Отац и Син и Свети Дух - једно
Господство, Божанство и Царство. Ако неко каже: апостол није
покорним назвао Исуса, већ Логос, онда нека чује да се Исус, услед
Логоса Божијег скривеног у Њему, назива и јесте Син Божији, као
што је Лука рекао у родослову: и сам Исус имаше око тридесет
Година Година кад поче, и беше, као што се мишљаше, син Јосифа
(Лк. 3,23), продужавајући редом (родослов) до Адама, сина Божијег
(Лк. 3,38), указујући да је Он од Адама на Себи понео тело, док је
Његово Бо-жанство од Оца.
32) Свему ономе што Отац извршава и показује у Сину,
припада такође и да зна дан и час суда, јер Отац сав суд даде Сину;
и они који поштују Оца поштују и Сина (Јн. 5,23). Ако је отац Сину
предао сав суд, онда је очигледно да Му је предао и знање о суду, тј.
када ће и какав он бити. Онај, дакле, који не зна о дану суда јесте од
Марије рођени Исус, јер нема ничега што не би знао Бог Логос који
је од срца Очевог, Који све зна и пре него што постане.
30) Према томе, иако Исус каже Отаи мој већи је од мене (Јн.
14,28), Он Себе назива и једнаким Богу; стога морамо знати зашто
Он Оца назива и већим од Себе и Себи једнаким. Отац је већи од
Сина по телу подложном страдањима које је Син понео на Себи, а
раван је Сину утолико што је васцели Отац превечно родио потпуно
савршеног Сина.
33) Тако и Јездра пророкује у име Зоровавељево, говорећи о
Сину Божијем: Истина остаје и бива снажна у векове, живи и
влада у векове векова (2. Јездр. 4,38)ш, чиме се мисли да за нас
умире тело које ће Он понети на Себи, а не Истина скривена у том
телу, тј. Логос Очев. Истина је у умрлом за нас Исусу сишла у срце
земље, да би Онај, који је Истина, ослободио заведене лажју. Као
што цар, који улази у тамницу да посети тамо заточене сужње, не
трпи због тога никакву штету, већ доноси ко-рист онима који су под
стражом; тако је и Бог Логос, ни-мало не претрпевши штету због
10
2. књига Јездрина спада у тзв. девтероканонске књиге Старог
завета,
218 тако да се - као ни остале девтероканонске књиге - не налази
у Даничићевом преводу Старог Завета - прим. прев.
11
у Септуагинти - у крви грожђа, како је, за разлику од
Даничићевог превода, наведено и у овом тексту - прим. прев.
смртног тела које је ради нас понео, Духом Божанства користио
заточенима у там-ници ада.
34) Тако и Јаков, благосиљајући Јуду од кога је Гос-под
требало да прими смртно тело, каже: у вину пере ха-љину своју и
огртач свој у крви од грожђа" (1. Мојс. 49,11). Међутим, ако се
то схвати у историјском смислу, он то није учинио, јер своју
одежду није опрао у крви (соку) од грожћа. Шта значи израз: у
крви од грожђа, упо-требљен после речи у вину пере хаљину
своју1 Зар је једна ствар вино, а нешто друго - крв од грожђа? То
је боље од нас знао Исаија, који каже: зашто ти је ирвено одело
и хаљине пш као у онога који гази у каии? (Иса. 63,2-3).
Он, дакле, пророкује о одежди опраној вином и крвљу од грожђа.
Хитон је Сам Створитељ, јер је противно разуму и реду да се
одежда пере у вину, и то, као што је познато, није чинио нико од
разумних људи. Будући да је од Духа Светога унапред сазнао да
ће нас ради Син Божији понети тело од народа јудејског, названог
виновом лозом и вино-градом, он каже: од младиие си изникао
сине мој (Јудо)п (1. Мојс. 49,9). Умити у крви одежду значи -
умити тело које је обучено, и оправши таквим Телом и Крвљу
грехе људске, све их је оденуо у сопствено тело.
37) Према томе, нека се сада застиде они који деле Оца од
Сина, као лозу од виноградара, уверивши се из Писма, да се та
повест односи на тело Господње, а не на Његово Божанство, јер
је, извршавајући Свето Тајинство, Он, благосиљајући, рекао:
Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета која се за вас
излива (Мт. 26,27-28), иако је вино крв лозе, а не (крв) Господња.
Због тога је Господ за сопствено тело рекао: Ја сам чокот (Јн.
15,1). Крв не истиче из Духа Божанства Логоса, већ из Човека
кога је понео на Себи.
38) Бог говори кроз пророка Језекиља: Тешко пасти-рима
који пасу саме себе! Не треба ли стадо да пасу пастири?...
Слабе не крепите, болесне не лечите, рањене не завијате,
одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него
силом и жестином Господарите над њи-ма... Тога ради...
подигнућу им једног пастира који ће их пасти, слугу својега
Давида и биће им пастир... и кнез довека (Јез. 34,3-4; 23-24).
Међутим, када је то Језекиљ пророковао у Вавилону, прошло је
већ четрнаест поколе-ња од времена кад се упокојио Давид. Он
је, дакле, про-роковао о Човеку Господњем, подигнутом од
семена Да-видовог, о коме Павле пише Тимотеју: Памти Исуса
Хри-
12
Поново је у питању разлика између Септуагинте и Дани-чићевог
превода, који гласи: с плена си се вратио синемој - прим. прев.
сша, васкрслога из мршвих, од семена Давидовог по телу (2. Тим.
2,8).
39) Они, који мудрују по телу, не желе да се поуче од
продуховљених, који су задобили поуздано познање Пи-сма, па
чак маштају и о томе да поучавају простодушне људе и одведу их
у пропаст, да би се кроз њих испунило оно што је написано:
слепи слепога ако води, оба ће у јаму - тј. у ад - пасти (Мт. 15,14).
Наравно да у стварности слепи не може водити слепога; али, како
су они слепи за познање божанствених тајни, сваком од тих
неуких намећу следеће: зар нам Син није рекао кроз Соломона:
Господ ме сазда као почетак путева Својих, пре дела СвојихЧ
Зар Син не каже за Себе: Отаи Мој већи је од Мене! Зар није
исто тако рекао и ...Ја не Говорих сам од себе, него Опши мој који
ме посла он ми даде заповест шта да кажем и шта да Говорим
(Јн. 12,49), или: сишао сам с неба не да творим вољу своју, него
81
вољу Оиа који ме посла (Јн. 8,38). Другачију вољу има Отац, а
другачију Син - ето како они размишљају! Ако имају различиту
вољу, зашто онда Отац каже: Да начинимо човека... итд. На тај
начин, они не раз-ликују какве изреке доликују Божанству, а какве
човеку, Кога је Божанство понело на Себи.
ПОСЛАНИЦА ИВЕ ЕДЕСКОГ МАРИЈУ
ПЕРСИЈАНЦУ32
...Пожурили смо да укратко известимо твоју светлу мудрост,
која у маломе много познаје, о ономе што се раније и сада код нас
догодило, знајући да ћеш се по-старати да оно што смо твојој
побожности написали по-стане познато свима који се тамо налазе,
и да од Бога предато Свето Писмо неће претрпети никакво
извртање. Излагање предмета почињем од од оних прича које и сам
знаш. Управо у оно време када је твоја побожност била овде, настао
је спор између два човека - Несторија и Ки-рила: они су писали
један против другог опасне књиге које су биле на саблазан онима
који су их слушали. Јер Не-сторије је у својим књигама говорио,
што је твојој побож-ности познато, да блажена Марија није
Богородица, тако да су многи мислили да је он следбеник јереси
Павла Са-мостатског, који је говорио да је Христос био само човек.
А Кирило, желећи да оповргне Несторијеве књиге, по-грешио је и
пао у Аполинаријево учење 33. Јер је као и он писао да је Сам Бог
Логос постао човек, тако да није било разлике између храма и
Онога Који у њему обитава. Он је написао дванаест глава које су
мислим. познате и твојо) побожности, о томе да су Божанска и
људска природа Гос-пода нашег Исуса Христа једно, и да, како он
каже, међу речима не треба правити разлику према томе да ли их је
Господ изрекао о Себи, или су их Еванћелисти изрекли о Њему. То
је пуно сваке безбожности, што и твоја светост зна чак и пре него
што смо рекли. Јер како је могуће да Логос Који беше у почетку
буде обухваћен храмом који се родио из Марије? Или да се речи:
учинио си га мало мањим од анђела (Пс. 8,6) односе на Божанску
природу Јединородног? Црква говори овако, како и твоја побож-
32 Ива, епископ Едески, био је присталица Јована архиепископа
Антиохијског и један од оних источних епископа који су са закаш-њењем
стигли на Трећи Васељенски Сабор у Ефесу, да би потом, не прихватајући
његове одлуке донете под председавањем св. Кирила, одржали одвојено
саборовање. Ива је свргнут од стране монофизита на "разбојничком
сабору" у Ефесу 449. године, због оптужби за несторијанство изражено у
овој посланици упућеној 434. епископу Марију, која је по разним местима
кружила под његовим именом. Четврти Васељенски Сабор у Халкидону
вратио је епископство Иви, што су монофизити искористили да би
православне оптужили за несторијанство. Пети Васељенски Сабор није
осудио личност Иве Едеског, јер би тиме оспорио ауторитет претходног
Сабора, али је осудио ову посланицу, у којој се Ива негативно изражава о
Трећем Васељенском Сабору, да је на њему Несторије тобоже неправедно
осућен, и у којој се налазе неке увредљиве примедбе на рачун св. Кирила.
33 Да подсетимо, Аполинарије Лаодикијски (310-390) је учио да Христос
има само једну природу, и то Божанску, да се Он оваплотио,
али не и очовечио, те да је место људске душе са умом у Њему заузео Бог
Логос. Свети Кирило је у борби против Несторија употребио прилично
непрецизан аполинаријевски израз "једна природа Бога Логоса
оваплоћена", мислећи датај израз припада Атанасију Великом.
218
ност зна, и како сам ја од почетка научен и утврђен Бо-жанским
учењем из речи блажених отаца: две природе, једна сила, једно
Лице, које је један Син - Господ наш Исус Христос. Због тог
спора победници и побожни императори наредили су
најважнијим епископима да се саберу у граду Ефесу и заједнички
размотре Несторијеве и Кирилове књиге. Али пре но што су сви
епископи којима је било за-повеђено да се саберу стигли у Ефес,
тај Кирило, пожу-ривши, овладао је слухом (свих) путем
(некаквог) отрова, ослепљујући очи мудрих. Послужио се
мржњом (коју су гајили) према Несторију. И пре него је
најсветији и најбо-гољубазнији архиепископ Јован дошао на
Сабор, Несто-рије је без суда и испитивања свргнут. А два дана
после његове осуде ми смо стигли у Ефес. Кад смо сазнали да су
уз осуду Несторија установили и утврдили дванаест гла-ва које је
написао Кирило, које су биле противне истинској вери, и да су се
сагласили са њима као са истинском ве-ром, сви источни
епископи су осудили тог Кирила и одлучили и друге епископе
који су били сагласни са (његовим) главама. После оваквог
нереда свако се вратио у свој град. Несторије се није могао
вратити, због мржње која је вла-дала према њему у граду и међу
племством. Источни Са-бор остао је изван општења са оним
епископима који су били у општењу са Кирилом. Због тога је код
њих настала велика невоља: и епископи и народ били су
завађени, и на делу се испунило што је писано, да ће
непријатељи човеку постати домаћи његови (Мт. 10,36). Због тога
су нам до-шле многе увреде од стране незнабожаца и јеретика.
Нико није смео да пође из града у град, или из области у област,
него је свако прогонио ближњег свога као непријатеља. Многи су,
немајући пред очима страх Божији и изговара-јући се ревношћу
за Цркву, хитали да у дело спроведу не-пријатељство које су
крили у својим срцима. Један од та-квих је и тиранин нашег
града (мисли се на епископа Еде-ског), кога и ти познајеш. Он
под изговором вере кажњава не само живе него и оне који су
давно отишли Богу. Један од таквих је и блажени Теодор,
проповедник истине и учи-тељ Цркве, који не само да је за
живота обраћао јеретике. у истинску веру него је и после смрти у
својим делима ос-тавио синовима Цркве духовно оружије, што је
и твоја побожност сазнала из општења с њим, и у шта се уверила
из онога што је он написао. Овога (Теодора) се он дрзнуо да
отворено анатемише пред Црквом, њега, који је из рев-ности
Божије обратио из заблуде у истину не само свој сопствени град,
него је и удаљене Цркве научио својим учењем. И књиге његове
много су испитиване, не зато што су биле туђе истинској вери, јер
га је он сам увек хва-лио за његовог живота, него због скривеног
непријатељ-ства, пошто га је овај отворено разоткрио на Сабору.
Ме-ђутим, када се појавило то зло, и када је свако, по Светом
Писму (Суд. 17,21), поступао како је хтео, достојни покло-њења
Бог наш, који се по своме милосрђу свагда стара о Цркви,
побудио је срце нејвернијег и победника императора да пошаље
човека великог и познатог на његовом двору, како би овај
наговорио најпоштованијег и насве-тијег архиепископа Истока,
Јована, да се помири са Ки-рилом, јер га је он свргнуо из
епископства. По пријему императоровог писма он (Јован) је
отправио најсветијег и најбогољубазнијег Павла, епископа
Емеског, пославши по њему исповедање истините вере које је
написао, и поруку да ће ступити у општење с њим (Кирилом), ако
се Кирило сагласи са том вером и анатемише оне који говоре да
је Божанска природа страдала, и оне који говоре да је једна
природа Бога и човека. Бог, који свагда брине о Цркви Својој,
82
коју је искупио сопственом крвљу, изволео је да и срце египћанина
омекша и да се сагласи са (истинском) вером и да је прими, а да све 20) онима који имају иста схватања као они који врећају и
оне који не верују по њој анатемише. Када су они ступили у бешчасте свете иконе - анатема;
општење, спорови су прекинути и у Цркви је завладао мир, у њој 21) онима који говоре да нас је осим Христа Бога нашег
више нема раскола, него је мир као ш"то је био и пре. А те речи које
други избавио од идола - анатема;
је написао најсветији и најбогољубазнији епископ Јован, као и
22) онима који се усућују да кажу да је католичанска Црква
одговори које је он добио од Кирила - посланице њи-хове -
икада прихватала идоле - анатема.
придодао сам овом писму које шаљем твојој све-тости, да би ти,
читајући их, знао, и да би свима који воле мир објавио да су се
спорови умирили, да је препрека не-пријатељства порушена и да су
они који су устајали про-тив живих и мртвих осрамоћени - правдају
се за оно о шта су се спотицали и уче супротно своме ранијем
учењу. Јер се нико не усућује да каже да је једна природа Бога и чо-
века, него исповедају храм, и Онога Који је у њему оби-тавао и
Који је једини Син Исус Христос. Ово сам написао твојој
побожности из велике љубави коју имам према те-би, знајући да се
твоја светост и ноћу и дању занима уче-њем Божијим, како би
многима био од користи.
22 ИЗРЕКЕ
објављене на Седмом Васељенском Сабору, којима су
предате проклетству све најважније иконоборачке
поставке
и које су сви присутни епископи, иеливајући
једну веома иењену икону, изговорили по ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА
три пута: ПОСЛАНИЦА
Високопреосвећеној и преосвећеној браћи митрополитима и
1) Учење богоречитих отаца исправило нас је; епископима, свештенству и свем благочастивом и побожном
2) црпећи од њих, написали смо истину; православном народу најсветијег апостолског и
3) следујући њима прогнали смо лаж; патријаршијског престола иариградског'

4) будући да смо од стране њих научени, целивамо свете
иконе;
5) будући да смо од стране њих руковоћени, одајемо им према
заслузи поклоњење;
6) оци проповедају: ми смо послушна чеда и пред лицем
Матере хвалимо се предањем католичанске Цркве;
7) верујући у једног Бога, у Тројици опеваног, цели-вамо
свете иконе;
8) они који не мисле тако нека буду изгнани далеко' од Цркве;
9) повинујемо се древним законима Цркве;
10) чувамо оно што су установили оци;
11) оне који нешто додају или изостављају анатеми-шемо;
12) примамо часне иконе;
13) анатемишемо оне који нешто ново додају и опту-жују
хришћане;
14) оне који се држе другог учења подвргавамо ана-теми;
15) онима који оптужују хришћане, тј. иконоборцима -
анатема;
16) онима који из Светог Писма узимају изреке усме-рене
против идола и примењују их на свете иконе - ана-тема;
10) онима који не целивају свете и часне иконе - ана-тема;
11) онима који свете иконе називају идолима - ана-тема;
12) онима који говоре да хришћани иконама присту-пају као
боговима - анатема;
Сећајте се својих старешина, који вам проповедаху реч
Божију; Гледајући на свршетак њихова живота, угледајте
се на веру њихову. Исус Христос је исти јуче и данас и у
векове (Јев. 13,7-8).
1. Великим болом обузета је и дубоко ожалошћена свака
побожна и православна душа која се искрено залаже за славу
Божју, гледајући како непријатељ добра и чове-коубица још од
почетка, подстакнут завишћу према људ-ском спасењу, не
престаје никако да сеје по њиви Гос-подњој разни коров и кукољ
који смета успевању пше-нице. Отуда је то да се одвајкада
појављује јеретички ку-кољ у Цркви Божјој, који је много пута
сметао и још сме-та да се спасе род људски у Христу, и који се
као семе лукавства и као трули део праведно сече и одваја од
здра-вога тела православне Саборне Христове Цркве. Тако је у
последња времена тај лукави демон отцепио од Право-славне
Христове Цркве све народе на Западу, уселив у римске епископе
мисли прекомерно лажне уобразиље, из које се изродише разна
новачења, бесмислена и супротна Еванћељу. И не само то, него
се римске папе од времена на време свим силама муче и труде да
потчине себи и сво-јим заблудама Православље на Истоку, које је
неповре-ћено, чисто и предањски очувало веру - тражећи
сједиње-ње Саборне Христове Цркве, на начин њима својствен,
прост, неоснован.

218 83
 * Прирећено према издању Београд 1896, преводилац непознат.

84
246
 2. И тако, садашњи
блажењејши папа римски
Лав XIII. поводом свога
епископског јубилеја,
обнародовао је. месеца
јула прошле спаситељске
године, окружну посла-
ницу, упућену
владаоцима и народима
целе васељене, ко-јом
позива уједно и нашу
Православну Саборну и
Апо-столску Христову
Цркву да се сједини с
папским Престо-лом; а то
сједињење, мисли, може
бити само ако се призна:
његово архијерејско
првенство и највиша
духовна и све-товна власт
у целој Цркви, и ако се он
призна за јединог
намесника Христовог на
земљи и делиоца сваке
благодати.
3. Свако
хришћанско срце дужно
је да жели сједиње-ње
цркава; а нарочито
ватрено то сједињење
жели Васе-љенско
Православље - које је
задахнуто истинитим
духом побожности - хришћанства, за које
имајући у виду
божанствени циљ ради
којег је установљена
Црква од Богочовека и
Спаситеља нашег
Христа; оно жели то
сједињење у једном
правилу вере, и на основу
апостолског и предањског
учења, где је, доиста,
камен крајеугаони сам
Исус Христос (Ефес.
2,20). И за то се
свакодневно у својим
јавним молитвама моли
Гос-поду, да у једно
скупи растурене и опште
поврати заблуделе на
прави пут истине, који
једини води к животу
свих тј. једи-нородном
Сину и Логосу Божијем,
Господу нашем Исусу
Христу. Сагласно оваквој
светој тежњи, и овим
путем, наша Православна
Христова Црква увек је
готова да при-ми сваки
предлог о сједињењу, ако
само римски епископ
одбаци једанпут за свагда
85
многа и разна
противеванћелска
новачења, која је
самовољно увео у своју
цркву, а која су и
изазвала жалосно
отцепљење Западне од
Источне црк-ве, и ако се
поврати на поље светих
седам Васељенских
Сабора, који су
сакупљени били у Духу
Светом из за-ступника
свих светих Божијих
Цркава, ради расветљења
праве вере и учења,
против заблуделих
јеретика - сабора који
имају општу потврду и
трајност у Цркви
Христовој. Православље
је вазда и списима и
окружним посланицама
јасно и отворено
доказивало папској цркви
да све дотле док ова
остаје при својим
новачењима, а овога онемогућено је
Православна Црква при
Божанским и постигнуће
апостолским предањима
и уста-новама првих
девет векова
време за-падне цркве
беху у заједници и једном
учењу с источним
црквама, свака реч о
сједињењу остаје
узалудна и празна. Услед
тога смо и ћутали до сада
и не сматрамо за вредно
узети у обзир папску
окружницу о којој је реч,
мислећи да је некорисно
говорити ушима које не
чују. Али пошто је папска
Црква од некога времена
напустила пут увера-
вања и преговарања, и на
чуђење,
непојмљиво от-почела
саблажњавати свест
простодушнијих
православних хришћана
својим варљивим
посланицима, као и да Свети Дух исходи од
слањем на Исток, у оделу
и с капом на глави, као
што је прописано и за
православне свештенике,
оних који се јављају у об-
лику Христових
апостола (2. Кор. 11,13),
а употребљава и многа
друга и различна евхаристије (епготох), а
средства ради други неквасни (агјтоз);
постигнућа свога кад један причешћује
прозелитског циља, то по народ из Св. Чаше, а
светој дужности други то чини само Св.
отпуштамо ову Хлебом, и томе слично.
патријаршијску и Шта дакле има да покаже
синодалну окружницу, ова про-тивречност:
ради очувања поштовање еванђелских
Православне Вере у истина свете Хри-стове
благочашћу, знајући да је Цркве и савршено
"чување ис-тинитих признање истих, или
канона (правила) нешто друго - ми то
озбиљна дужност нећемо да кажемо.
свакога, а. много више 5. Но, ако би икада
оних који су се дошло до остварења ове
удостојили да управљају побожне жеље - до
и да се брину о другима." сједињења Цркава - пре
(Фотије, 3. писмо, т. 10). свега биће нужно да се
4. Постоји, као што одреди једно опште
је речено, света и срдачна начело и основ; а тако
жудња Свете Саборне и поуздано и опште начело
Апостолске Христове и основ не може да буде
Цркве за сједиње-њем ништа друго него учење
отцепљених Цркава с еванђелско и седам
њом у једном канону светих Васељенских
(правилу) вере; а без Сабора. Држећи се дакле
овога учења, које до
свако јединство у вери и отцепљења беше опште
жеље о за Цркве, Источну и
сједињењу Цркава; и кад Западну, дужни смо са
тако стоје ствари, онда се искреном вољом и
доиста чудимо да жељом испитати и
Блажењејши Папа Лав увидети ову истину: како
XIII, иако и сам признаје је веровала тада
истинитост овога, пада у целокупна на Истоку и
оче-видну Западу једна, света
противуречност, Саборна и Православна
изјављујући с једне Апостолска Христова
стране, да исти-нитост Црк-ва, и то држати
јединства лежи у неповређено и
истинитом и једном неизмењено. Све пак,
веровању, а с друге опет што је у доцнија времена
да свака црква и после додато или одбачено,
сједињења може чу-вати обавеза је-и света
и држати своје догме и дужност свакога, ако
канонске одредбе, макар искрено тражи славу
ове биле и различне од Божју а не своју славу, да
папске цркве, као што се у духу побожности и
види из но-вије благочешћа то ис-прави,
енциклике Блажењејшег имајући на уму да ако
од 30. новембра 1894. остане при својим
године. заблудама и извртању
А противречност је истине, узима на себе
очевидна кад у једној и тешку одговорност пред
истој Цркви један верује неумитним судом
Христовим. Кад о овоме
Оца, а други да исходи од говоримо, ни-како не
Оца и Сина; кад један мислимо на разлике које
кропи или облива се односе на типичне
(гаппзтоб), а други све-штене одредбе и
погружује трипут у воду песме, или свештене
(Варпхта); кад један одежде и томе сли-чно,
употребљава квасни хлеб које су разне, као и у
у Светој тајни Божанске старо доба, и које
249
најмање вре-ђају Западна преиначила ове римског Лава III против нису били једини на
суштину и јединство у разним новачењима, и јеретика, у познатом свом Западу. Исто тако, једва у
вери - него на оне битне онда је јасно чак и за пи-сму упућеном X веку, или у почетку је-
раз-лике које се односе на малу децу, да природнији митрополиту данаестог, у Риму је и
богомдане догмате вере и пут за сједи-њење јесте Аквилијском у Италији, званично у свети Символ
на Богом установљену повратак Западне Цркве изра-жава се овако: Јер, и Вере уве-ден онај
канонску управу Цркава. ка старом догматском и Лав римски архијереј, противјеванђелски и
Свети Фотије вели: "оно, управном стању, зато што онај стари и опет после недозовољени додатак; а
што су једни установили се вера не мења њега нови Лав, једно су по-што римска црква
и узаконили, други да временом или исто мислили о Са- остаје при својим
чувају и тим чуварима не приликама, него остаје борној и Апостолској новачењима и не вра-ћа
чинити неправду, а ни свакад и свуда иста, јер је Цркви, о светим се догмама Васељенских
безакоње над онима који једно тело, један Дух - архијерејима пре њих и Сабора, она узима
не примају шта противно каже - као што сте и апостолским установама. потпуну од-говорност
ономе што је позвани у једну наду Као што се види: први је пред једном, светом
установљено; и право би звања својега; један много допринео да се Саборном и
било, кад би сваки Господ, једна вера, једно састане четврти Свети Апостолском Христовом
мислио и држао се онако крш-тење; један Б ОГ и Васељенски сабор, Црквом, која се тврдо
како је одређено". Отаи свију, који је над пославши од своје стране држи старих одредаба и
(Фотије, 3. писмо, т. 6). свима, кроза све, и у заступнике из свештених у свему чува предани јој
свима нама (Еф. 4,4-6). људи и своје сопствено аманет вере,
6. И сад, у овом
светом циљу сједињења,
7. Једна, дакле, писмо у коме и Несторија покоравајући се тако и
Света Саборна и и Ев-тихија укорава и апостолској заповести:
Источна Православна и
Апостолска Црква седам осуђује, и у коме се види Добро завештање
Саборна Христова Црква
Васељенских Сабора, да Свети Дух исходи од сачувај Духом Светим
готова је да при-ми и
сагласно еванђелским Оца, као што је то који обитава у нама;
призна свом душом ако
речима, веровала је и догматима ранијих клони се поганих и
би се десило да је што ис-
догматизовала да Свети Сабора утврђено, а не и празних разговора и
кварила, или да не држи
Дух исходи од Оца; али од Сина. Тако исто спорова лажно
и не чува све што су пре
на Западу од IX већ века, поступа и доцнији Лав, названога знања, којему
десетога века сагласно
почеше вређати и вером па и звањем исти. се неки приволеше и
признавале Источна и
извртати свети Символ Овај ватрени ревнитељ отпадоше од вере (2.
Западна Црква: и ако из
Вере састављен и по-божности није Тим. 1,14-15; 1. Тим.
учења Божанских отаца и
утврђен Васељенским допуштао ни на који 6,20).
Богом сабраних
Васељенских Сабора
Са-борима, и самовољно начин, да се варвар-ским 6. Једна, Света,
се проносила мисао да језиком вређа наше Саборна и Апостолска
докажу Западњаци, да се
Свети Дух исходи и од благочастиво учење; Црква седам
читао кадгод пре деве-
Сина. Папи Лаву XIII јелинским гласом даде Васељенских Сабора
тога века Символ Вере с
сигурно ће бити познато се, као што беше у крштава трикратним
додатком у тада
да је његов православни почетку речено, онима на погружењем у воду, а
православној За-падној
претходник и имењак, западу славити и папа Пелагије опозива
Римској Цркви, или да је
Лав III, 809. године преузносити Свету заповест Господњу о три:
употребљавала она не-
саборно одбацио и Тројицу. И не само речју кратном погружењу; још
квасни хлеб, или
жигосао овај и заповешћу да је то и у XIII веку држало се
признавала учење о ватри
противеванћелски и тражио, него је и на на Западу крштење кроз
чистилишта, обливање
неумесни додатак "и од таблицама неким у трикратно погружење, а
место погружења
сина" (ГШоцие) и облику стубова написао и јасни су сведоци томе и
((огагшша
написао непо-вређено и на вратима црквеним саме Погружаонице
апп1и.рагибгпа1о$), не-
без икаквог додатка свети утврдио и ставио тако на (баптистеријуми) које се
порочно зачеће
символ I и II Васе- углед свакоме, како би још налазе очуване у
Приснодјеве, световну
љенског Сабора на две свима било лакше старијим храмовима у
власт или непогре-
спојене таблице, грчки и изучавати благочешће и Италији; али у доцнија
шивост и апсолутно
латински, с примедбом: уклонити метод скри- времена уведено је и
господарство епископа
"ово је ставио Лав из вених и празнословних, примљено кропљење и
римског - онда нећемо
љубави ради чувања који оскврњава об-ливање у папској
имати ништа да
Православне Вере" (Наес благочешће наших Цркви која још остаје у
приговоримо; међутим
!1>ео ро$ш атоге ег. хришћана (Јетегоп ашоп овом новачењу, ширећи
јасно се показује и види,
саи1е1а по!е1 опћо- ејха^еп рага (оп ра1ега, ! тако све више јаз који је
као што то признају и
<1охае). (У "Животопису ое Рзшп 1ОП отоитох ш ископала, док право-
сами Латини, они који
папа", од Анастасија §епкепп РзК ех Соп славни, остајући верни
љубе истину, да Источна
Презвитера и Расгох ехрогепо тепо апостолском предању и
и Православна Саборна
библиотекара римског, Рпеита1ш); ова двојица одредбама Цркве седам
Христова Црква држи и
види "Упат Геошх III" - свештених људи који су Васељенских Сабора,
чува старе предане јој
Живот Лава III). А свети светлили својом по- "стално се боре за оп-
догме које су уопште тада
Фотије, помињући рад божношћу и све шту тековину и отачаско
биле признате на Истоку
православног па-пе неповређено сачували благо здраве вере."
и на Западу, а да је

86 249
 8. Једна, Света,
Саборна и Апостолска
Црква седам
Васељенских Сабора, по
примеру Спаситеља
нашег, вр-шила је
Божанску Евхаристију
више од хиљаду година
на Истоку и на Западу
квасним хлебом, као што
то сведоче и сами папски
богослови који љубе
истину; али папска
Црква, још од једанаестог
века, учинила је једну
новину тиме што је у
тајну Божанске
Евхаристије (принешће)
уве-ла и употребљава
неквасни. хлеб.
10. Једна, Света,
Саборна и Апостолска
Црква седам
Васељенских Сабора,
примила је да се свети
дарови осве-ћују после
молитве за призивање
Светога Духа, благосло-
вом свештеника, као што
то тврде и стари типици
Рима и Француске; но
доцније је Римска Црква
и у томе пока-зала своје
новачење, те је примила
самовољно то да осве-
ћење светих дарова бива
с возгласом Господњих
речи: уз-мите, једите,
ово је тело Моје; пијте
из ње сви, ово је крв Моја
Новога Завета која се
пролива за многе ради
отпуштења грехова (Мт.
26,27).
11. Једна, Света,
Саборна и Апостолска
Црква седам
Васељенских Сабора,
држећи се заповести
Господње, пиј-те из ње
сви (Мт. 26,28), давала је
причешће свима из Свете
Чаше, али папска Црква
од IX века на овамо и
овде је увела једну
новину, којом се
световњаци лишавају
при-чешћа и из Свете
Чаше, што је противно
заповести Гос-подњој и
општој практици старе
Цркве, чему су се про-
тивили и забрањивали то
многи од старих
87
православних римских римског епископа, и непоколебиви, на коме је
епископа. упућује нас на изворе, да Господ сазидао своју
12. Једна, Света, потражимо и видимо шта цркву, да је ни врата
Саборна и Апостолска су мислили праоци наши, паклена неће надвладати,
Црква седам и шта смо добили у првој метафорички подра-
Васељенских Сабора, епохи хришћанства. Но, зумева праву и истиниту
држећи се проучавајући свете Оце и исповест Петрову о
Богонадахнутог учења Васељенске Саборе Господу, да је Он
Св. Писма и првобитног Цркве првих девет векова Христос, Син Бога
апостолског предања, сазнајемо то, да се живога (Мт. 16,18), на
моли се и призива епископ Рима никад није којој је исповести и вери
милост Божју ради сматрао као највиша утемељена непомична
опроштења грехова и власт и непогрешива спасителна Еван-ћелска
успоко-јења у Господу глава Цркве, и да сваки проповед свих апостола
упокојене браће (Мат. епи-скоп јесте глава и и њихових прејемника.
26,31; Јевр. 11,39; 4. 8. 2. председник своје Отуда и небесни апостол
Макав. 12,48), али папска помесне Цркве, пот- Павле, тумачећи ове
Црква од XII века на ова- чињавајући се само божанске и богодуховне
мо измисли и сакупи у саборским одредбама и речи, вели: По
лицу папе, као јединога одлукама целе Цркве као благодати Божјој, која
јединим непогрешивим; ми је дата, ја сам као
повлашће-ног да
од тога правила, као што мудар неимар поставио
умножава новачења,
то сведочи Црквена темељ, а други зида на
учење о ватри
Историја, није изузетак њему; али сваки нека
чистилишту; о вишку
ни епи-скоп Рима; једини гледа како зида. Јер
врлина светих и дељењу
вечни Воћ и глава Цркве темеља другог нико не
ових (за новац) онима
јесте Господ наш Исус може поставити осим
који се моле и овоме
Христос, јер: Он је глава постојећег, који је Исус
слично, признајући
телу Цркве (Кол. 1,18) Христос (1. Кор. 3,10-
уједно и награду пра-
што је и својим 11). У другоме писму,
ведницима пре општег
Божанственим темељ - основ напретка у
васкрсења и суда.
ученицима и апостолима Христа верујућих, или
13. Једна, Света,
при Своме вазнесењу чланова тела Христова
Саборна и Апостолска
рекао: И ево, ја сам с које је Црква (Колош.
Црква седам
вама у све дане до 1,24) - јесу апостоли и
Васељенских Сабора
свршетка века.(Мт. пророци: Тако дакле,
исповеда једно чисто и
28,30). У Светоме Писму, нисп!е више странци ни
нескверно од
апостол Петар, кога дошљаци, него сте
Духа Светога и Марије
паписти у извесном циљу суграђани светих и
Дјеве натприродно
- држећи се апо-крифних домаћи сте Божији,
оваплоћење
књига из II века, назидани на темељу
Јединородног Сина и
такозваних апостола и пророка, Где
Логоса Божјег; али
Псевдоклиментина - је угаони камен Сам
Западна Црква и овде је
замишљају као оснивача Исус Христос (Еф. 2,19-
опет увела једну новину
римске цркве и првога 20. - упореди 1. Петр.
пре једва 40 година, ис-
епископа исте, примљен 2,4. Открив. 21,14).
поведајући необичну
је као једнак једнакима Према оваквој садржини
догму, о нескверном
на апостолском са-бору у богонадахнутог учења
зачећу Богоро-дице и
Јерусалиму и на једном апостолског о темељу и
приснодјеве Марије, што
месту горко је прекорен глави Цркве, природно је
је непознато у старој
од апостола Павла. Што да свети оци, узимајући у
Црк-ви, и што је иначе
се тиче оног места у обзир та апостолска
нападано, у своје време,
Еванћељу, на које нас предања и учења,. никако
од стране одличнијих
упућује Понтифекс Рима, нису могли имати, нити
папских Богослова.
Ти си Петар, и на овом се могла у њима зачети
14. Ове, дакле, камену сазидаћу Цркву идеја о апсолутној власти
важне и битне ралике у своју (Мт. 16,18), познато и првенству апостола
вери измећу двеју Црква, је сасвим и самим Петра и римских
које су као што је речено папистима да у првим епископа, нити су могли
створене на Западу, вековима Цркве беше дати Цркви какво друго,
његово Блаженство предање и да сви без сасвим неприродно и
оставља, и у својој разлике Божански и непознато тумачење
енциклици као главни и Свети Оци сасвим онога места у Еванћељу,
тобож једини узрок другачије и у него тумачење истинито
несугласице истиче - православном духу и православно, нити су
питање о првенству тумаче да камен темељац могли самовољно
249
измислити нову догму о независних и архијереју, као тобоже тачно за време ово-га
потпуном првенству самоуправних Цркава, законитом наследнику Николе, у такозваним
римског епископа као или наследник апостола апостола Петра, и одредбама
тобож наследника Пе- Петра и намесник Исуса следствено томе - Псевдоисидоријама, које
трова, јер Цркву римску Христа на земљи. намеснику Исуса Христа су апсолутно
није основао у главноме 16. Свака помесна на земљи. фалсификати указа (и
апостол Петар, чији је автокефална Црква на 17. За девет векова писама) старих епископа
апостолски рад у Риму Истоку и Западу беше Васељенских Сабора Рима, на основу којих се
сасвим непознат у сасвим независна и источна Православна против историјске ис-
историји, него небесни самоуправна у време Црква никад није тине и стања Цркве у
апостол незнабожаца Седам Васељенских признавала потпуно злој намери проповедало
Павле кроз своје ученике, Сабора; и као епископи досто-јанство римских да је то-бож хришћанска
чија је апостолска служба автокефалних цркава на епископа у првенству, те старина дала епископима
у Риму иначе сва-коме истоку, тако су и они у тако никад није ни била римским не-ограничену
позната. (Види Дап. Африци, Италији, Га- потчињена овима, као власт над целом
28,15; Рим. 1,9-15, 15-16). лији, Германији и што јасно сведочи Саборном Црквом.
15. Богоносни Оци, Британији управљали Црквена историја. 18. Ове догађаје с
поштујући епископа стварима својих Цркава, Независни односи болом у души наводимо
римског само као сваки кроз своје месне Истока према Западу поново, јер папска
епископа престоничког Синоде (саборе), при јасно се и чисто виде из Црква, иако већ признаје
града у држави, оно мало врло значајних фалсификат и неисти-
чему епископ Рима није
уступише му речи великога Василија, нитост оних одредаба, на
могао никако да се меша,
председништво - које пише и шаље светом којима се оснивају њена
него је и сам био
старешинство части, Евсевију, епископу Са- потпуна права и
потчињен саборским
сматрајући га про-сто као мосатском. "Јер доиста повластице, не само да,
одлукама. Поводом
првог епископа по реду, обожавајући гордост и по својој навици, не тежи
важнијих пи-тања, која
тј. првог мећу једнакима, зле обичаје, све се више повратку ка канонима и
су захтевала потврду
које су старешинство нада у гордост и одредбама Васељенских
саборне Цркве, сазиван је
уступили донције и надувеност. И зато, ако сабора него и на самом
Васељенски Сабор, који
Цариградском, када је нам Бог буде милостив, измаку ХГХ-ог века,
једини беше и јесте
овај Град постао на шта нам је потребно ширећи јаз који већ
највиши Суд у Саборној
престоница римске остало? Али ако остане постоји, званично је
Цркви. Такав беше стари
државе, као што о томе гнев Божји, каква нам је прокламовала и
црквени живот; и
сведочи XXVIII Канон IV помоћ од западне на- непогрешивост епи-
епископи беху независни
Васељенског Сабора у дувености, која нити скопа римског, на велико
један од другога и чуђење хришћанскога
Халкидону, који измећу следи за истином, нити
слободни са-свим сваки у света! Православна
осталога, вели и ово: се даје на-учити истој;
својим границама, Источна и Саборна
"Исто и ми одлучујемо и лажним појмовима
држећи се једино Христова Црква, осим
установљавамо у погледу обузета, чини сад оно,
одредаба саборских, и неисказано овлашћеног
повластица нај-светије што и раније за време
сећаху право један поред Сина и Слова Божијег,
Цркве ,истога Цариграда, Маркела," (писмо 239).
другог на Саборима, и ни Ову независност Цркве никога другог не зна да је
Новога Рима; јер су и један од њих никад није Цариградске у другој био непогрешив на
престолу Рима^Оци захтевао монархично половини ГХ века бранио земљи; па и сам апостол
даровали повластице. право над целом је и Фотије, свештени Петар, којега папа мисли
Пак следећи истоме Саборном Црквом; и ако Јерарх Цариградски и да је наследник, три пут
разлогу, сто педесет су каткад, подстрек-нути светилник, пред-виђајући се одрече Господа и два
најбогољубнијих славољубљем, неки предстојећи преврат пут је укорен од
епископа признали су епископи римски црквенога живота на За- Апостола Павла за
једнаке повластице и захтевали пот-пуно право паду. Он се трудио најпре неупутност према
најсветијем престолу у Цркви непознате мирним путем да истини еванђелској (Гал.
Новога Рима." (превод еп. апсолутне власти, били 2,11,14). По-сле је Папа
отклони опа-сност; али
др. Н. Милаш). Из овога су пристојно укоравани и Ливерије потписао у IX
римски епископ Никола
пра-вила види се да је опомињани. Дакле, веку аријанско испо-
I, покушавајући да себи
епископ римски раван у очигледна је за-блуда и ведање; ист^ тако Зосим
потчини Ца*риградску
части епископу Цркве неистинито је тврђење у V веку држао се
Цркву, својим
Цариградске и другима Лава ХП1 кад каже у јеретичког ис-поведања,
безграничним и про-
осталих независних својој енциклици да пре тивканонским утицајима које је одрицало
Цркава, и ни у једном се епохе великога Фотија, на истоку довео је ствари прародитељски грех.
Канону ни код кога од име римског Престола до рас-тројства и Вигилије је осуђен у VI
светих Отаца ни случајно беше свето код свих жалосне несугласице веку због јереси од У-ог
не налази да је био или да народа хришћанскога црквене. Прво семе ових Васељенског Сабо-ра, а
је сам епископ Рима вођ света, па и сам Исток повластица апсолутне Хонорије, који је пао у
Саборне Цркве и исто тако, здруживши се власти папства бачено је монотелитску јерес
непогрешиви судија са Западом без отпора, у Псевдоклиментине, а (Мопо-1еН1:а$) осуђен је
епископа оста-лих потчињен беше римском дотерано је и обрађено од VI Васељенског

88 249
Сабора у VII веку као Западна Црква и чувала
јеретик, и папе, их до данас.
наследници његови, Православна, дакле,
признаше и примише Источна Црква с правом
осуду његову. се у Христу поноси да је
19. Ово све и тако Црква седам Васељен-
имајући пред очима и ских Сабора и девет
поступно се првих векова
просвећујући ширењем хришћанства, и след-
писмености, народи на ствено томе једна, Света,
Западу от-почеше Саборна и Апостолска
протествовати против Христова Црква. - Стуб
новачења и захтевати, као и тврђава истине (1.
што беше у XV веку на Тим. 3,15), а садашња
саборима у Констанцу и римска Црква јесте
Василији, повратак у Црква новотарија,
црквени живот првих
фалсификовања списа
векова - у коме божан-
Црквених Отаца и обраћања
ском благодаћу остају и
изврнутог тумачења
остаће кроз сва времена
Светога писма и из
верне
одредаба светих Сабора:
Цркве православне на и зато се беспрекорно и с
Истоку и Северу, које правом одби и одбијаће
једине и чине једну се од православља докле
Свету, Саборну и год буде остала при
Апостолску Христову својим заблудама. "Јер
Цркву - тај Стуб и бољи је и поносни рат -
тврћаву истине. То исто вели и божанствени
учинише у XVII веку и Григорије Назијанзин -
мудри француски него мир који одваја од
богослови, а у XVIII веку Бога."
у Германији епископи; а у 21. Ово су, кратко
овоме веку наука и суда, речено, важне и племена и јерарха римске
1780. г. једнодушно се самовољне ново-тарије
пробуди хришћанска папске Цркве у вери и
свест у лицу вићенијих управи Црквеној, и јасно
клирика и богослова је да исте навалице
германских због изведене прећуткује папска
у Синоду Ватикана са енциклика. Те ново-
свим нове догме о тарије, које се односе на
непогрешивости папа; битна места вере и
последица овога протеста управног си-стема Цркве,
јесу разна састављена и које видно стоје против
верска друштва - црквеног стања првих
општине старокатолика, девет векова, чине
која одбацује папство и у немогућим жељено
свему независно од њега сједињење цркава; зато је
живе. неисказане жалости пуно
20. Узалуд нас, свако побожно и Зна, свакако, Његово
дакле, упућује епископ православно срце,
Рима на из-воре, те да гледајући папску Цркву
тамо тражимо и видимо да гордо ос-таје при
шта су мислили пра-оци својим заблудама и да
наши и шта нам је остало нимало не доприноси
из прве епохе све-том циљу сједињења,
хришћанства. У овим кад се не одриче тих
изворима ми православни јеретичких но-вотарија, и
налазимо: оне старе и не враћа се на старо
Богом дане благодати, стање једне, Свете, Са-
којих се и до данас борне и Апостолске
брижљиво др-жимо, а Христове Цркве, чији је
никако новачења која део тада и сама била.
родише доцнија времена 22. А шта да се
су-јетних мисли на каже о ономе што пише
Западу, и које је усинила Римски Пон-тифекс и
89
упућује славним сејали по Бугарској и
словенским народима? другим местима, и да је
Сигурно нико и никад после из-гнања
неће порећи то да су се образованијег словенског
врлином и тешким клира (свештенства) из-
апостолским трудом бачена и типичност
светих Кирила и источна са словенским
Методија многи од језиком који беше у
словенских народа употреби, те је тако
удостојили спаситељне временом уништен сваки
благодати - то сведочи траг православља у оним
историја, да су за време епархијама. И ово је све
великога Фотија ови учињено зва-ничном
Грци из Солуна, сарадњом епископа
апостоли Словена и римских, на начин који
присни пријатељи божан- нај-мање служи на част
ског оца, послани ради светињи епископског
у веру достојанства. Али од
словенских пле-мена не свих ових злих покушаја
Рима, већ из спасене су Божанском
Цариграда, где су се и Благодаћу неповрећене
спремали за ту свету Православне Словенске
службу у свештеном Цркве и прељубазне
манастиру Светога Поли- кћери православне
хронија, као сабраћа тога Источне, а нарочито ве-
манастира. Сасвим је лика и славна
неправил-но оно што у Богоспасајема Русија.
енциклици својој Римски Оне чувају и чуваће до
Понтифекс труби да се, свршетка векова
тобож, породио био леп православну веру и дају
однос и узајамност јасне доказе своје
измећу словенских слободе у Христу.
Узалуд, дакле, папска
Цркве; јер и ако његово енциклика обећава
Блаженство неће да зна, словенским црквама
опет историја јасно гово- срећне дане и величину;
ри да свештени апостоли јер благовољењем
Словена, о којима је реч, преблагога Бога имају
више поднеше зла и већ сва та блага, и чврсто
опасности у раду стоје уз своје отачаско
њиховом од епископа Православље, поносећи
римских, проклествима и се њиме у Христу.
противзаконим радњама 23. Пошто овако
ових, (и гнусно беху стоје ствари, а ту су и
гоњени од Франачких докази из Црквене
епископа паписта), него Историје који се^не могу
од самих незнабожачких порећи, али старајући се
становника оних земаља. по дужности, обраћамо
реч народима на Западу,
Блаженство, да су који из незнања истините
упокојени у Господу и неумитне историје
Блажени Методије* и две црквене лако-верно се
стотине његових повукоше и следују
ученика, најви-ћенијих, противеванћелским и
после многе борбе беза-коним новотаријама
против незаконе радње папства и, отцепљени
Пон-тифекса римских, тако, далеко се налазе од
протерани из Моравске и једне, Свете, Саборне и
спроведени војном силом Апостолске Православ-
преко границе исте, не Христове Цркве, која
одакле су се после ра- је Црква Бога живога
стуб и тврђава истине
'Кирило и Методије
су за Словене уопште свети, (1. Тим. 3,15) и у којој
а не само блажено светлише у побож-ности
упокојени. и православној вери
249
њихови преци и праоци
кроз целих девет векова,
и беху верни и часни
чланови исте, следећи
верно и стално одредбама
Богом сабраних Васе-
љенских Сабора.
24. Народи
Христољубиви славних
земаља на Западу!
Радујемо се, иначе,
гледајући Вас, да имате
љубав Хри-стову,
руковоћени својим
здравим разумом, да је
без вере у Христа
немогуће угодити Богу
(Јев. 14,16), али је јасно,
само по себи, свакоме
који право мисли, да
спасоносна вера у Христа
на сваки начин треба да
је права у свему и
сагласна Светоме Писму
и апостолским
предањима, на ко-јима се
оснива учење Божанских
Отаца и седам Васељен-
ских Сабора. Сем тога,
јасно је да Саборна Црква
Божија, која држи у
својим крилима
недирнуто, непоремећено
и неповрећено ту
спасителну веру, као
Божански аманет, онако,
како је од вајкада предана
и од божанских Отаца
Духом Светим развијена
и утврћена првих девет
векова, јесте иста, једна и
једнака, непрестано кроз
сва времена, а не она која
се мења и разно дотерује
током времена, бу-дући
да еванћелске истине
никад не примају
предругоја-чење и измену
или напредак у времену,
као разни фило-зофски
системи, - јер је: Исус
Христос исти јуче и
данас и у векове (Јев.
13,8). Одатле и св.
Викентије из свештеног
Манастира Ларина у
Галији, млеком отачаске
побожности отхрањен, а
живео је око половине V
века, врло мудро и
православно црта истину
вере и општност Цркве,
кад каже: "У самој
васељенској Цркви свим
средствима ваља се
држати онога у шта су
веровали свуда, у шта су
90
ве-ровали увек, у шта су једне спасителне вере у и далеко од једног, светог
веровали сви: јер Христа, у свези мира и у и општег кола
васељенско је, као што Духу сједињених једне с православног словесног
показује и само значење другом светих Божијих стада. Јему же слава и
те речи, стварно и Цркава, те да постигнете держава во вјеки вјеков.
нарочито само оно што, у Христу жељено Амин.
колико је год то могуће, спасење и да се тако и у Из Цариградске
обухвата све уоп-ште. А вама прослави прехвално Патријаршије, августа
тога правила ћемо се и преславно име Господа месеца, 1895. године.
држати само онда ако и Бога и Спаса нашег Константинопољс
будемо следили Исуса Христа, који је ки Антим
свеопштост, старину, страдао за спасење света. Кизички Никодим
сагласност". Но, као што 25. Ми пак, који смо Никомидијски
је напред речено, Западна благодаћу и Филотеј
Црква је од десетог века благовољењем Пре-
Никејски Јероним
наовамо увукла кроз благога Бога часни
Бруски Натанаил
папство у себе разна делови Тела Христова тј.
Смирнски
страна и јеретичка уче- Једне, Свете, Саборне и
Василије
ња и новачења, те се тако Апостолске Његове
Филаделфијски
отцепила и удаљила од Цркве, држимо се отача-
Источне и Православне Стефан
ског и апостолског
Христове Цркве. И Лимнијски
предања, благочешћа и
колика је нужда Вашег Атанасије
побожности. Пазимо и
повратка и доласка ка Дирахијски
чувајмо се сви од лажних
старим и неповрећеним Висарион
апостола који, дола-зећи
учењима Цркве ради Велеградски
у облику оваца,
постигнућа жељеног у Доротеј
покушавају варати и
Христу спасења, лако Еласонски
мамити про-стодушнија
ћете разумети ако срца код нас, разним и Никодим
савесно узмете у обзир сумњивим обећањима, Карпат. и Касон.
поруку Солу-њанима Софроније
мислећи да је све право
небеснога апостола Елевтеропољски
што раде, и обраћају ка
Павла, где каже: Тако Дионисије
унији, ако се само призна
дакле, браћо, стојте
папа за највишег и
чврсто и држите
непогрешивог и ап-
предања, којима сте на-
солутног господара целе
учени било нашом речју,
Цркве и једног на земљи
било посланииом (2.
наслед-ника Христовог и
Солуњ. 2,15); још и
извор сваке благодати!!!
Галаћанима што пише
Нарочито пак Божијом
исти божански апостол:
милошћу постављени
Чудим се, да се од Онога
епископи, пастири и учи-
који вас позва благодаћу
тељи светих Божијих
Христо-вом тако брзо
Црквава - пазите дакле,
одвраћате на друго
еванђеље, које није друго, на себе и на све стадо у
само што вас неки коме вас Дух Свети ГЛ
збуњују и хоће да изврћу постави за епископе да АС
еван-ђеље Христово напасате Цркву Господа СА
(Гал. 1,6-8). Но клоните и Бога коју стене крвљу ВЕ
СТ
се од тих извр-тача Сво-јом (Дап. 20,28) како
И
еванћелске истине јер бисмо могли дати
такви не служе Господу одговора - зато се
нашем Исусу Христу тешите узајамно и и
него своме трбуху, и изграђујте један другога Високопреосвећ
благим и ласкавим као што и нините. А Б ОГ еном Филарету,
ренима варају сриа сваке благодати, који вас Митрополиту
незлобивих (Рим. 16,18) и позва на вечну своју минском и
доћите у крило једне, славу у Христу Исусу, слуцком,
Председнику
Свете Саборне и нека вас Он усаврши,
Синодске
Апостолске Божије утврди, укрепи и
богословске
Цркве, која се састоји из утемељи (1. Солуњ. 5,11;
комисије
целине Богом засаћених 1. Петр. 5,10) и нека пода
благородних ви-нограда свима да се просвете
Ваше
у православној светлошћу Његове
Високопреосвештен
Васељени, у благодати и упознају
ство!
нераздвојном једин-ству истину сви који су изван
249
 У четвртом броју наше Цркве била су потребно у право- суд већ и на основу једне
"Журнала Московске присутна само два славном односу према овакве изјаве: "у
Патријар-шије" за 1994. професора: Григориј стваралаштву Сабора хуманистичком учењу
годину објављен је Скобеј и Николај Древне Црк-ве. Треба које доминира у источно-
чланак проф. Н. А. За- Заболотски. Ова просто признати да су европским
болотског "Да сви буду последња комисија је у Васељенски Сабори у социјалистичким
једно", у коме се своју од-луку укључила и стању да погреше у друштвима, достојанство
извештава о за-вршетку текст споразума из 1989. решавању питања вере. У чо-века, у свим
преговора представника године, са не-знатном разговору са једним од аспектима његовог
помесних православних редакторском исправком. аутора овога писма, постојања у свету, стоји
Цркава са Богословски окобра 1994, проф. Забо- не мање високо него у
монофиситским дијалог са монофиситима лотски је православну хришћанству" (Церкви
заједницама. У чланку се који се отезао веру у богопросвећеност Европв1 и гуманизм,
на-воде документи које су деценијама, до догматских дела ЖМП, 1976. Н. 10, с. 53).
потписали представници последњег тренутка био Васељенских сабора Будући да је за
наше Цркве у Шамбезију, је скривен од рус-ких назвао - миленијум ипо, колико
крајем 1993. године. богослова. Објављени су "монофиситством". Од- монофиситство постоји
Овим докумен-тима били само изводи, али не луке Васељенских сабора ван Цркве, било доста
предвиђено је да ће их и систем аргументације - које сведоче о одвајању покушаја, како диалога,
потврдити црквена ни са канонске тачке мо-нофисита од тако и уније с њим,
управа помесних Цркава, гледишта, ни у апостолског Предања и
могуће је упоредити
после чега ћемо се наћи у перспективи догматског Православља про-фесор
аргументацију да-
пуном цркве-ном богословља, ни у Заболотски заобилази
нашњих унијата са
општењу са контексту црк-вене следећом фразом:
доказима унијата из
монофиситима, а историје и агиологије. По "очиглед-но,
светоотачке епохе и,
богословске концепције други пут у христолошке истине које
сходно томе, видети
монофисита биће хиљадугодиш-њој је формулисао
каква је била реакција
прихваћене као историји Православља у Халкидонски сабор не
Светих ота-ца на
равноправне богословљу Русији Црква је била у представљају препреку за
исповедања вере слична
1У-УП Васељенског шоку због исхода јединство Цркве (тј. за
Шамбезијском.
Сабора. Према многим преговора о унији. У XV сједињење Цркве и
Позивање на
сведочанстви-ма, веку Русија је посла-ла у јереси - А.К., В.Л.) ако у
"неспознатљивост Бога"
Архијерејски Сабор који Фиренцу митрополита основу дија-лога буду
као изговор за прекид
је најављен за крај Исидора не зато да би се положене претпоставке
богословске полемике
новембра ове године он вратио оданде са недокучивости Божан-
представљаће ту црвеном кардиналском ске тајне и реалности среће се већ у едикту
инстанцу која ће морати капом. Очиглед-но, ни лика Христовог, и ако императора Зенона (647.
да размотри женевске професора Заболотског формали-стичка године). Забране такве
споразуме. Нема сумње нису послали у Женеву приврженост локалној врсте ипак ништа нису
да ће се Сабор у својим ра-ди тога да би у светлу традицији уступи место донеле: богословље, као
делима ослањати на јереси ревидирао жи-вој оданости Цркви и свака друга људска
мишљење Синодске бого- православно бого- Христовој" (К диалогу о мисао, природно стреми
словске комисије, којој словско наслеђе. Халкидон-ском Соборе, ка највећој могућој јас-
сте на челу Ви. Професор Заболотски је ЖМП 1970. Н. 10, с. 41). ноћи. Преурањено
До овога тренутка једном написао можда не Још давно је о проф. бекство у област
учешће Руске Цркве у дубок али ипак довољно Заболотском речено да је "божанског примра-ка" -
прегово-рима са православан богослов- "стил његових дела то је поступак који су
монофиситима било је ски рад: "Богословски и незамислив" (И. В., искористили и
минимално - нарочито еклисиолошки значај Богословие или опасное варлаамити, ка-да су
када су у питању биле Васељенски и помесних суесловие?, Вестник видели надмоћ
најодговорније одлуке. сабора Древне Цркве". Русского Христианского аргументације св.
Тачније, у пот-комисији Али објављујући га, он је движенил, Н. 121, Григорија Паламе.
за догматска питања која нашао за потребно да Париж, 1977. с. 347). Преподобни
је своју одлуку донела упозори примедбом: Несрећа је у томе што се Максим Исповедник је
још 1989. године (на "Реферат представља овом професору све до пострадао управо због
конференцији у релативно рано гледиште дана данашњег поверава одбијања да прихвати
манастиру Анба Би-шој, аутора о значају сабора. да делује у име Руске унионистички
резиденцији коптског Неке поставке захтевају Православне Цркве. У императорски пројект.
александријског допунско објашњење у име највеће православне Карактеристично је то
патријарха) уопште није вези са продубљивањем црк-ве на свету одлуке како су на суду
било представника Руске екуменистичког Васељенских Сабора патрицији почели да га
Цркве. У "великој" размишљања" ставља ван снаге један обасипају поругама и да
комисији за дијалог са (Богословские трудв1, Н. богослов о чијем се се хвале својим пра-
монофиситима која је 5, М. 1970. с. 244). моралном и вослављем: "Ти нас
потписала споразум 1990. Ускоро се по-казало да је сматраш за јеретике, али
професионалном до-
године у Шамбезију, из "продубљивање" заправо знај да смо ми
стојанству може донети

91 249
православнији од тебе: Елу-ра), а цела је ствар
ми у Христу признајемо била изгледа у томе што
Божан-ску и људску је он исувише
вољу". "Ако верујете - инсистирао на својим
приметио је на то терминима. Мученици
Максим - као што учи дакле нису по-страдали
Црква, зашто ме за Православље, него
присиљавате да због непромишљености,
прихватим Типос', који због недостатка
уништава ту веру?" "Не културолошке ширине,
уништава - повикали су због тога што
патрицији - него само
заповеда ћутање о
спорним изразима ради
мира Цркве... Пођимо,
заједно послушајмо
Литургију и причестимо
се" (А. П. Лебедев,
Вселенские соборв1 У-
УШ веков, с. 87 и 96).
Човек који је
очигледно достојнији од
нас или од проф.
Заболотског, мислилац
кога можемо да назовемо
највећим богословским
генијем у целој историји
Право-славља, више је
волео да му одсеку језик
и руку него да се
причести са јерарсима
који су тражили општење
са мо-нотелитима.
Какви су били
његови богословски
основи за тако одлучно
одбијање, рећи ћемо
нешто касније. Али пре
но што пређемо на
разматрање догматске
стране ствари, хте-ли
бисмо да скренемо
пажњу на то, да
прихватање Шам-
безијске уније у суштини
значи деканонизацију
наших све-тих мученика
који су пострадали од
монофисита. Испада да
они нису пострадали за
истину, него да су
мученички венац
примили од
православних... Они су се
једноставно заплели у
термине. Светог
Протерија, кога је
Халкидонски сабор
поставио на
александријску катедру,
растргла је руља
монофисита нахушкана
против њега од стране
једног од "отаца"
рехабилитованих у
Шамбезију (Тимотеја

92 249
нису желели да уђу у оквире "јелинско-римског ментали-тета". није открио целом збору Светих Отаца - тачније, Своје Соп-
Па онда би их можда требало и анатемом наградити - због "јереси ствено пребивање у деловању Ефеског разбојништва, у Диоскору,
филетизма" и "националистичке ограниче-ности"... Севиру, Тимотеју и у свој паучини монофисит-ских секти која је
Црквено богословље и живот представљају једин-ствен и од отаца VI века добила назив "много-глава хидра безглавих
сложен организам. Измена једног дела богослов-ске синтезе (акефала)".
неизбежно доводи до мутације целине. Није ли деканонизација Значи, осим агиолошког питања (питање деканони-зације
мученика превелика плата за угађање синкретистичком "духу светих) и еклисиолошког (питање приступа Пре
овог света"? "Мученици су - сама Црква". Митрополит Питирим,
који је заједно са профе-сором Заболотским потписао коначну
унију у Шамбезију 1993. године, својевремено се одрекао руских
новомуче-ника: "то (канонизовање новомученика) није због вере,
него због политике". Сада ће међу "политичаре" бити сме-штене
још стотине мученика које су пострадале од јере-тичких власти
на Истоку.
Овде имамо над чим да се замислимо. Зар не знамо да
мучеништво и исповедништво за Христа не представ-љају просто
трпљење због идеје (јер то се догађа и онима који су ван Цркве),
него дар Духа Светога - Он "страда-њима овенчава мученике"
(степена, гл. 2). Значи, ни муче-ници ни исповедници који су
пострадали од монофисита нису имали такав дар, него су,
проистиче, страдали не за Христа, него због терминологије, због
сопствене "неела-стичности".
Дар Духа светог нису имали ни Сабори. Четврти, Пе-ти,
Шести и Седми Васељенски сабор лажно су се пред-стављали
када су своје одредбе започињали свечаном апо-столском и
Богочовечанском објавом: "Изволи се Светом Духу и нама". Не,
уношење раскола у једну Цркву не мо-же бити заповест Духа
Светога. Ако се стоји на гледишту шамбезијских унијата, то јест,
ако се признаје догматско учење 1У-УП Сабора, али се одбацују
њихове пресуде, онда треба признати да су сабори ипак
погрешили у нечем што је не мање важно од богословља: они су
разрушили
Цркву као јединствени организам љубави, у име својих термина
поцепали су Тело Христово и супротставили се другим,
"нехалкидонским" православним заједницама. Ту треба изабрати:
или су Оци сабора изрекли лаж када су своје расколничко дело
приписали вољи Духа Светога, или их је Дух Свети ипак
руководио на Саборима. Но, ако су саборска дела ипак осењена
истинским дахом Духа Све-тога, онда их је једноставно боље
прихватити, да се не би показали као богоборци.
Питање дејства Духа Светога у Цркви и на њеним Саборима
јесте питање црквеног Предања. Да ли је Си-нодска богословска
комисија спремна да ради оправдања потписа проф. Заболотског
и митр. Питирима преиспита ("екуменистички продуби")
православно схватање Пре-дања и низведе га са онтолошке равни
(Предање као жи-вот Духа Христовог у Телу Христовом) на
културно-етно-графску? Ако је спремна, онда ће убрзо уследити и
унија са протестантима (англиканцима и лутеранима).
Споразум из Шамбезија подразумева такву концеп-цију
настанка догматских формулација која је могућа само у
савременој секуларизованој култури и која потиче из ла-тинске
схоластике позног средњовековља: "научно бого-словље" се више
не задовољава излагањем догмата чија је суштина позната из
Откривења, него утиче на сам са-држај догмата. Само у таквој
интелектуалној атмосфери психички здрави људи (какви су,
вероватно, "православни" идеолози уније проф. Власије Фидас и
проф. Јован Рома-нидис) могу да одлуче да је лично њима и
малобројним "експертима" постало видљиво оно што Дух Свети

93 271
дању), женевски документи приморавају на разматрање још
једног питања: о самом начину богословствовања у Цркви. Да ли
право учитељевања у Цркви припада Све-тима или професорима?
С. Булгаков је једном оправдано приметио да је протестантизам -
"професорска религија". "Професори богословља су у
протестантизму једини црк-вени ауторитет: они су вероучитељи и
чувари црквеног предања. У том смислу протестантизам је
професорска ре-лигија; то кажем без икакве примесе ироније или
похвале, просто констатујући историјску чињеницу" (Булгаков С.
Н. Современное арианство, Тихие думв1, М. 1918, с. 146). Да ли
смо спремни да се од Цркве народа Божијег, од Цркве апостолског
и светоотачког предања, од Цркве која монашко служење ставља
изнад професорског, претво-римо у Цркву која опслужује
интересе и страсти профе-сора какав је Н. Заболотски?
И још једно питање приметили су чак и сами учес-ници
шамбезијских преговора. Приметили су га али нису и одговорили
на њега. То је питање о томе која инстанца у Цркви може да стави
ван снаге одлуке Васељенских са-бора. То је питање канонске
правоснажности унијатских докумената. Према шамбезијским
споразумима, узајамно општење настаје кроз истовремено
скидање анатема од стране предстојатеља помесних Цркава. Ту
постоје два пи-тања. Прво: да ли "патријаршијски референдум"
има исту снагу као Васељенски сабор? Друго: може ли уопште
(чак и од стране Васељенског сабора) бити стављена ван снаге
одлука Васељенског сабора? До сада се није догаћало да један
Васељенски сабор укине одлуку другог Васељенског сабора.
Доггуњавао - јесте, разјашњавао - јесте, али, укидао - није.
Ако је Васељенски сабор прихваћен од стране Цркве и ако је
стекао статус Васељенског, то значи да је он по-стао сведочанство
о опиту не само једног поколења је-рараха, у чије је време био
сазван, него и свих оних поколења хришћана који су потом били
васпитавани у при-хватању саборских дела. Дакле, отказивање од
Сабора представља раскид не само са саборским Оцима него и са
десетинама наредних поколења. Ми схватамо да је садаш-њи
Константинопољски патријарх равноправан Констан-
тинопољском патријарху који је, рецимо, учествовао у раду
Шестог Васељенског сабора. Можемо да се надамо да је, уопште,
сва црквена јерархија савремене Васељенске Православне Цркве
не мање духоносна него јерархија представљена на Шестом
Васељенском сабору. Но, ако са-времена јерархија прихвата
одлуку којом се укида одлука јерараха из VII века, то неће бити
само конфликт два од-војена поколења. То је - раскид садашњих
јерараха са це-лом линијом апостолског прејемства, са свим
светима који су минулих векова живели у вери коју је Сабор
посведо-чио. То је - рушење свевековне саборности Цркве, а не
просто удаљавање садашњег Константинопољског патри-јарха од
тог његовог претходника, у чије је време био са-зван сада
опозвани Сабор. Јер саборност, католичанство Цркве, утврђује се
не само јединомислијем свих сада жи : вих чланова и јерараха
Цркве, него и њиховим јединоми-слијем са свим Светим Оцима
минулих времена.
Једно поколење, расуђујући сходно својој интелекту-алној и
духовној разини, нема право да одлучује о судбини васељенског
Православља. С. Л. Франк је једном написао да је у најважнијим
референдумима за Русију ваљало пита-ти не само живе него и
упокојене - оне који су Русију ства-рали и подизали. Тако би и код
одлучивања о ствари целе Православне Цркве било корисно
заинтересовати се не само за мишљење свога окружења, па чак ни
целог свог поколења, него питати и оне који су живели пре нас,
оне који су ту Цркву и створили: да ли су наша схватања ис-
правна, не заузимају ли у нама исувише велико место онај начин
размишљања и она убеђења (предубеђења), која су израсла не из
наше сродности са Црквом, него из наше сродности са временом у
272
коме живимо и његовом свет-ском културом? Не помичи древну
међу, коју су поставили оии твоји (ПрС. 22,28).
Предстојећи Архијерејски сабор треба не само да размотри
шамбезијске документе, него и јавно да прослави великог руског
јерарха и богослова светитеља, Филарета Московског. Зашто
Синодска богословска комисија, као и Комисија за канонизацију
светих, не покуша да састави извештај о томе - какво је било
мишљење св. Филарета о монофиситима, Јерменима, као и о
могућности сједињења са њима? Надамо се да ће св. Филарет
дати мудрост и хра-брост оцима Сабора који га прославља.
Само на један начин ми можемо сачувати верност Предању
и нашим наставницима, а при том ући у општење са савременим
монофиситима: ако се покаже да је вера коју на делу исповедају
"нехалкидонске Цркве", макар и другим терминима, у ствари
једнака православној, и да богослови које они поштују као "Оце",
али које су осудили Васељенски сабори, нису на делу исповедали
погледе које су анатемисали Сабори. Ми допуштамо могућност
да да-нашњи чланови " нехалкидонских цркава" не деле мишље-
ња која су анатемисана на 1У-УП Сабору. Али у том слу-чају не
треба да укидамо анатеме, нити саборска изло-жења вере, него
они које смо погрешно сматрали неправо-славнима треба
једноставно да исповеде Православље и да заједно с нама осуде
заблуде крајњих монофисита. Ауто-ритет Сабора ће у том случају
да остане неокрњен. Гра-ница коју су они поставили између
православља и јереси остаће као и пре. Ми ћемо учинити просто
"географско откриће": савремени Јермени или копти се налазе са
наше стране границе, они нису са монофиситима него са нама.
У епохи Отаца управо тим путем ишли су сви право-славни
преговори поводом ликвидације подела које су на-стале услед
неизлечиве јереси. Одговарајуће принципе икономије
формулисао је Трећи Васељенски сабор у вези са проблемом
осуде Диодора Тарсијског и Теодора Моп-суестијског. Тада је
било установљено да се за општење Цркве са заједницама које
неког од јеретика поштују као светог, не захтева као обавезно да
анатемишу те јеретике - обавезан услов представља само
анатемисање суштине њихове јереси. Подразумева се да, ако је
црквена општина по традицији и поштовала имена јеретика, то
никако не значи да је делила и саму њихову јерес: тако се
разилазак дате општине са истином тиче само историје (она
нетачно схвата погледе одређених људи), али не и оних истина
које су неопходне за спасење. Трећи Васељенски сабор је уста-
новио да се расветљавање историјске истине препушта то-ку
времена; уосталом, нешто касније, већ на Петом Ва-сељенском
сабору, показало се да је општецрквена осуда Теодора
Мопсуестијског ипак неопходна.
Кад је реч о савременим преговорима, ми читамо не-што
сасвим друго: "Никаква осуда из прошлости међусоб-них односа,
синодална или лична, не треба да се приме-њује" - објављује
Завршни документ из Шамбезија (Да сви буду једно, ЖМП, 1994,
Н. 4, с. 137). Приметићемо лукав-ство превода: реч "синодална"
требало би превести као "саборска". Осим тога, није јасно да ли
се ради о став-љању ван снаге само осуда вођа заједница, или и
оних осу-да које се тичу вероисповедања? Католици су, на
пример, скинули личну осуду са Константинопољског
православног патријарха Михајла Керуларија, коју је 1054.
године обја-вио кардинал Хумберт, но нису укинули анатеме које
се тичу вероисповедања, упућене на адресу свих православ-них и
примљене од стране Првог Ватиканског сабора*.
Подсетимо на два последња анатематизма ватиканског догмата:
"3. Ако неко каже да римски првосвештеник има само овлашћење
надзора или усмеравања, а не потпуну и највишу власт пресућивања у
васељенској Цркви, и то не само у стварима које се односе на веру и
морал него чак и оним које се тичу дисциплине и управљања у Цркви
која је распрострањена по целом свету; или, да он има само првенство
части, али не и сву пуноћу те највише власти;
94
Користећи се двосмисленошћу израза "скидање анатема" (без
прецизирања - којих заправо), католичка пропаганда обмањује
простодушне да, тобоже, нема више никаквог сукоба измећу
католика и православних по питању веро-исповедања. Сви
догмати (укључујући и Халкидонски) формулисани су у виду
анатематизама. Ако треба да од-бацимо све анатеме - онда треба
да одбацимо и све дог-мате. Професор Заболотски је, како се
показало, - "у ци-љу продубљивања екуменистичког
размишљања" - спре-ман на отворену лаж. У делу "Царство
Божије и друштво. Седми Васељенски сабор данас", написаном у
Женеви 11. јула 1987. године, он, пренебрегавајући општепознате
чи-њенице, пише: "Седми Васељенски сабор био је сабор до-
бронамерне икономије за оне који су пали у иконоборство. Није
било анатема иконоборцима, него су из јереси при-ведени у
Православље. Црква, у свом здравом организму, била је позвана
од стране Сабора да излечи своје оболеле удове, не одсецајући их,
него милосрдно оздрављајући. Ни-је ли то добар пример
православног екуменизма?" (цит. према ауторизованом рукопису).
А шта је, да подсетимо, ово: "Верујући у једног Бога, у Тројици
опеваног, с љубав-љу примамо часне иконе. Они који поступају
другачије, нека буду анатема!.. Лажном епископу ефеском
Теодосију
или, да та његова власт није редовна и непосредна, како према сваком и
према свакој цркви, тако и за све и за сваког пастира и верујућег -да буде
анатема. 4. Тачно следујући предању које је примљено од почетка
хришћанске вере, ми учимо и одрећујемо да догмат који доле следи
припада истинама Божанског откривења. Римски првосве-штеник, када
говори са катедре, то јест, када, испуњавајући службу пастира и учитеља
свих хришћана, силом свог највишег апостолског ауторитета одређује
учење о вери или моралу које је обавезно за Цркву, користи, уз Божију
помоћ, ону непогрешивост која му је обећана у блаженом Петру, ону
непогрешивост којом је Блажени Искупитељ благоволео да обдари Своју
Цркву у односу на одрећивање учења о вери и моралу; на тај начин,
одредбе римског свештеника, саме по себи, а не на основу сагласности
Цркве, не подлежу мењању (јггеГогтађИеб). Ако се неко успротиви овој
нашој одлуци, да буде анатема" (Папство, Вестник РСХД, Н. 84, с. 30).
анатема... Ко штити некога од присталица јереси које оп-тужују
хришћане, или у јереси проводи живот - анатема... Ко уништава
неко црквено предање, писано или неписано, њему анатема!"
(Деинин Вселенских Соборов, издашше в русском переводе при
Казанскои Духовнои Академии, т. 7, Казанв, 1891, с. 293-294).
Но добро, претпоставимо да се ради само о скидању личних
анатема и размотримо одговарајуће место из за-кључног дела
споразума у Шамбезију: "Православни мо-рају да скину све
анатеме и осуде свих Оријенталних Пра-вославних Сабора и
Отаца које су анатемисали или осу-дили у прошлости". МОРАЈУ...
Јесу ли Оци Трећег Ва-сељенског сабора писали св. Кирилу
Александријском да он МОРА престати да Диодора и Теодора
сматра за је-ретике? Но, ми данас изгледа МОРАМО престати да
ефе-шки "разбојнички сабор" из 449. године (који је анатеми-сао и
један од његових главних учесника - св. Јувеналије Јерусалимски)
сматрамо разбојничким, МОРАМО преста-ти да за јеретике
сматрамо Диоскора и Севира, МОРАМО избацити празновање
успомене на саборске Оце - нарочи-то Четвртог, Петог и Шестог
сабора. МОРАМО да пре-кројимо читав Октоих, где се скоро у
сваком канону испо-веда догмат Богооваплоћења и осуђује
монофиситска јерес...
Какви се разлози износе у прилог оваквом ставу? -"...ми смо
сада јасно схватили да су обе породице увек тачно чувале једну
исту истинску Православну Христо-лошку веру и неразрушиву
прејемственост апостолске тра-диције, иако су могле различито да
употребљавају Хри-столошке термине. Разне националне културе
породиле су различите језичке средине, које су, са своје стране, и
ство-риле то узајамно несхватање које је довело до раскида..."
Заиста, у монофиситском раскиду приметно је дејство на-
ционалних стихија. Ипак, не треба сводити ствар на раз-лике
између јелинско-европског и семитско-источног менталитета.
272
Патријарси Севир и Сергије, који су дали нове импулсе
монофиситству, били су људи који мисле потпуно јелински. А
преп. Јован Дамаскин, био је прави источњак. На истој земљи и, у
суштини, у истој култури вековима живе православни арапи са
својим саплемени-цима - нехалкидонцима.
Кроз философску антропологију монотелитство је
тријумфално ушло у западноевропску културу; оно је ути-цало
чак и на руску културу (поистовећивање личности и воље
карактеристично је за Фихтеа, као и за Хомјакова који је васпитан
на немачкој романтици).
Тврдити да се православни нису раније сјединили са
монофиситима само стога што их "нису схватали", апсурд-но је
макар и због тога што богословски језик који ко-ристе
монофисиТи није стран паравославнима. Упознавање са
изворним споменицима христолошких дискусија из V-VI века (а
не са излагањем сржи монофиситства у уџбени-цима, који по
нужди морају да буду схематични) дивно по-казује да су обе
стране схватале могућност обеју алтерна-тивних терминологија -
како једне, тако и две "природе". Са православнима, у крајњој
линији, никада није ни могло да буде другачије, пошто је језик
"једне природе" кори-стио св. Кирило. Ипак, знајући богословски
језик једна друге, стране су се разилазиле управо у коренитим
пита-њима вере у Богооваплоћење.
Дакле, у чему је богословска суштина разиласка и како су је
протумачили наши представници у Шамбезију? Јесу ли
"источњаци" (монофисити) заиста одбацили миш-љења која су
неспојива са православљем? Јесу ли право-славни заиста нашли
такав начин изражавања христолош-ких истина, који не
ограничава могућности тумачења свој-ствене православној
мисли, и у исто време не изводи на видело монофиситске изразе?
Пре свега, приметићемо да осуда Евтиха од стране
монофисита (у тачки 1. Споразума) не представља уступак
"Оријенталне" стране, будући да су га готово сви моно-фисити
анатемисали још крајем V века, а у VI веку један од
најделотворнијих метода православне антимонофисит-ске
полемике састојао се у цитирању оног Диоскоровог из-лагања, из
кога се јасно види његово јединомислије са Ев-тихом - да
Христос по Својој људској природи тобоже није "једносуштан
нама". Монофисити су, услед своје несаглас-ности са њиховим
најглавнијим "Оцима", од многобројних Евтихових дела сачували
само десетак бедних одломака. Севир је у VI веку пронашао целу
историју о томе како је Евтих обмануо Диоскора.
Све неевтиховске монофиситске секте (тј. до VII века - сви
монофисити) на речима признају савршену људску природу у
Христу, што нису пропустили да понове ни у Шамбезију. Уступак
с њихове стране представља допушта-ње израза "две природе" -
но ту принципијелно за њих нема ничег новог, пошто се и таква
терминологија среће код св. Кирила (упућивање на дела св.
Кирила наведено је у п. 7 Споразума). Сва је ствар у конкретном
тумачењу "једне" или "две" природе. А откривање тих тумачења
не-избежно је повезано са схватањем појма воље.
Језик "једне" или "две" воље није, разумљиво, исто-значан,
баш као што истозначан није ни језик "природа": поново све
зависи од конкретног садржаја термина. Овде је у последње
време у патрологији расветљено много но-вог, а посебно -
широка распрострањеност језика "једне воље" међу
православнима у VI веку. Ту није било никак-вог специјалног
компромиса са монофиситима, што се нај-лакше види из
чињенице да је и код несторијанаца зва-нично учење о сједињењу
Божанске и људске природе у Христу претпостављало "јединство
вол>е".
Документи из 1989-1990. године као да утврђују две воље у
Христу: "обе природе с њиховим енергијама и во-љама су
обједињене..." (п. 4). Али авај, потом следи ова-ква тачка: "Обе
95
породице се слажу да Онај Чија је воља, и Који дејствује, јесте
увек једна ипостас оваплоћеног Ло-госа".
У тексту сагласности из 1989. године (Анба Бишој) било је
још прецизније речено да је Христос "један суб-јекат обеју воља".
Дакле, две енергије-воље двеју природа (према доку-менту
из 1989, на који се позива документ из 1990) при-писане су
ипостаси Логоса као субјекту. Христос несум-њиво дејствује и
има вољу. Но да ли је у питању дејство ипостаси или дејство
природе? Прецизније речено, шта представља извор дејства? Раћа
ли се дејство у ипостаси или у природи? Ако је у ипостаси -
одакле онда свако стремљење и дејство добија своју квалитативну
одређе-ност? Јер квалитет је особеност природе а не ипостаси.
Ипостас је носилац квалитета. Но саме квалитативне од-лике јесу
управо пројаве природе. Свако дејство је упот-пуности одређено.
Не постоји "стремљење уопште" и "деј-ство уопште". Свако
стремљење, свако дејство, нечим је одређено. Управо природа
предмета одређује где је усме-рена његова природна енергија, шта
је одбија, а шта при-влачи. Природа не може да буде мртва и
пуста, она по-седује одређени садржајни капацитет и тај одређени
ква-литет се и пројављује у својим специфичним енергијама и
вољи, тј. стремљењима.
Ако се већ у хришћанској мисли родила разлика из-међу
природе и личности, онда је не треба заборављати ни у
христологији. Јесу ли дејства Богочовека одређена? Јесу ли
конкретна? Да ли се ипостас Логоса боји смрти или људска
природа? "Христос се боји смрти, али не дрх-ти, да би јасно
показао својства обе природе. Разлика из-међу природног и
противприродног страха од смрти је за оне који су разумни јасна и
очигледна" - објашњава преп. Јован Лествичник (Лествица, Поука
6, О сећању на смрт). У лицу Христа Бог је искусио све оно што
обичног човека наводи на грех. Ако идем кући усред великог
невремена
- ја немам избора: хоћу да дођем кући или ћу остати на ветру.
Свакако хоћу да дођем. Но, то не значи да је мој пут лак, да није
напоран, да не пружа избор. Јер желим да се окренем на другу
страну, ноге ме не носе... Тако је и Христос немајући гномичку
вољу, тј. колебање између могућности које изгледају да су
подједнаке, претрпео буру овога света, и његовој природно-
људској вољи било је не-опходно непрестано напрезање - јер она
је негреховна али се нашла у свету греха, свету који није њен.
"Страх од смрти је природан страх; ни једна природа не жели
своје уништење; јер смрт није створио Бог, она је нешто бого-
противно" (В. Болотов, Историл древнеи Церкви, т. 4, с. 480). То
није избор између "да" и "не", него да - кроз не. То је као борба са
олујом: супротстављање захтева напор. Оче, спаси ме од часа
овога; али зато дођох за час овај (Јн. 12,27).
Уистину - то је закон човечији, Господе, мој Господе (2. Сам.
7,19). И зато је "страх од страдања својствен људ-ској немоћи" (св.
Григории Нисскии, ч. 7, М. 1868, с. 127). Је ли дакле тај страх
својствен "људској немоћи" или Божанској Ипостаси?
По учењу Православне Цркве, које је детаљно фор-мулисао
већ св. Леонтије Јерусалимски у VI веку, а наро-чито разрадио св.
Максим Исповедник у VII веку, и које је утврђено на Шестом
Васељенском сабору, појам енер-гије природе, који је применљив
на разумну природу, а ис-товетан је појму воље, односи се само на
природу у целини а не на ипостас. Изражавајући се савременим
језиком, то значи да извор, "субјект" воље представља само
природа а не ипостас. Ипостаси припада "одлука" или "избор"
(грч. ^поте, лат. агоппо, на руски се понекад преводи као "во-ља",
али то је већ воља у другом смислу - како се св. Мак-сим понекад
изражава: "гномичка воља"). У том појмов-ном систему за оно
чиме "извољева и дејствује" било која разумна ипостас постоји
нарочит термин: "слободна воља"
272
("слободан избор" - ргоаЈгехЈз). "Слободна воља" је ре-зултат
ослањања одлуке (§поте) конкретне ипостаси на општу енергију
(вољу) природе. Тако на пример, искусити глад - то је воља
природе. А "јесте" или "није" - то је слободиа воља засебне
ипостаси.
У документу из 1990. године видимо нешто друго: не-
посредно после дефинисања питања природних воља у Христу
(п. 4) следи везивање воље за ипостас Христа (п. 5). Може
изгледати да "детаљи" учења остају скривени. Ако би то заиста
било тако, онда би, очигледно, преговори у догматској
поткомисији требало да буду настављени ка-ко бисмо се уверили
да "оријентални православци" заиста прихватају црквено учење о
вољама у Христу. Тада би до-кумент из Шамбезија могао да буде
сматран једноставно непрецизним. Логика излагања четврте и
пете тачке ипак не претпоставља прихватање православног
схватања међу-собног односа воље, природе, ипостаси, слободне
воље. И на крају, у специјалном документу догматске
поткомисије из 1989. године (на који се текст из 1990. Позива у
својој преамбули) налази се коначно одгонетање онога што су
имали у виду његови састављачи: те две воље, које у ства-ри
представљају природне енергије, непосредно су везане за ипостас
као субјект!
То је отворен и свестан раскид са терминологијом св.
Максима и Шестог Васељенског сабора. Да ли су састав-љачи
документа били обавезни да је следе? Разуме се, не: опит целе
црквене историје учи нас да терминологија мо-же и треба да се
мења ради користи многих, а православно учење о
Богооваплоћењу може у потпуности да буде изра-жено чак и
терминологијом "једне воље" у Христу, под ус-ловом да се појам
"воље" одреди другачије. Но, ако је пра-вославна страна
одлучила да се одрекне терминологије светог Максима, необично
је да ту не постоји никаква ограда и сасвим је чудно да ни 1989.
ни 1990. није било ре-чено ништа ради отклањања опасности од
монотелитства.
Нажалост, присуство две воље у Христу исказано у п. 4
може да умири само оне који нису били упознати са аутентичним
монотелитским документима.
Јерес која је исповедала једну вољу у Христу, званич-но
уведена 633. године, наишла је на тако снажно супрот-стављање
да је 638. године морала да буде реформисана. Томе задатку био
је посвећен документ под називом "Ек-тесис" (изложење), који су
у име императора Ираклија са-ставили јеретици Сергије и Пир.
Ту су, сходно двема при-родама у Христу, признаване две воље -
баш као и у доку-ментима из 1989. и 1990. - али је изнесена и
тврдња да оне чине једну вољу која одговара једној ипостаси.
Документи из 1989. и 1990. као да не садрже тврдње о присуству
такве једне воље. Сва је несрећа у томе што ни у монотелитству
документа из 638. године та тврдња није била оно најваж-није:
она није представљала ништа више него спољну (и у суштини
безазлену) љуску учења у коме је воља природе била пренесена
на ипостас (чиме су прикривено изједнача-вани појмови
"природа" и "ипостас", то јест успостављано је монофиситство).
Управо у тој главној тачки се моно-телитство из 638. године
понавља у злосрећним решењима из 1989-1990. године.
Документи садашње уније газе крв мученика и испо-
ведника: св. Максима и његових ученика, св Папе Римског
Мартина и других - сви су они пострадали ни због чега другог
него зато што су одбили да прихвате исповедање из 638. године.
Зато је најприродније било обратити се управо св. Максиму
исповеднику ради суда поводом новопронађеног компромиса.
Управо тим питањима посвећен је текст "По-лемика с Пиром"
(стенограм његовог диспута с једним од аутора "Ектесиса"), а
96
такође у његовом грчком житију по-стоји запис полемике са
монотелитом еп. Теодосијем.
Из овог последњег цитираћемо само оно место које се
директно односи на п. 5 ("Онај Чија је воља, и Који дејствује,
јесте увек једна ипостас оваплоћеног Логоса") документа из 1990.
године:
"Опет је овај епископ рекао светом: - Буди љубазан и кажи
нам шта значи то да нико не делује као неко по ипостаси, него као
нешто по природи, јер не схватам те речи и оне ме смућују.
Максим: - Нико не дејствује као неко по ипостаси, него као
нешто по природи. На пример: Петар и Павле не дејствују
"петровски" и "павловски", не дејствују ипо-стасно по својим
засебним, личним својствима, него људ-ски, јер су обојица по
својој природи људи. Такоће Михај-ло и Гаврило не дејствују
"михајловски" и "гавриловски", него анћелски, јер су обојица
анћели. Тако у свакој при-роди, коју одређује мноштво индивидуа,
ми созерцавамо опште, а не појединачно дејство. Онај, дакле, ко
говори о ипостасном дејству, тај саму природу, која је једна, пред-
ставља као бесконачну по дејствима и по мноштву инди-видуа
које је чине, а такође (промишља је као) различиту од себе. Ако то
прихватимо као тачно, заједно са (суш-тинским) принципом сваке
природе, уништићемо и начин постојања у њој".
Дакле, шта чине они који говоре о ипостасном дејству
- аутори докумената из 1989. и 1990. године? Они уни-штавају
суштински принцип дотичне природе (у односу на Христа, обеју
Његових природа) и начин постојања у њој
- уништавају људску природу, Божанску природу и Ипо-стас
Логоса (која и јесте начин постојања).
По схватању преп. Максима, Христос није само из две
природе, него и двема природама, (Он) јесте те две при-роде
(Писмо 12, ПГ 91, 501а). Императорска унионистичка политика
увек се трудила да православно схватање, изра-жено предлогом
"у", замени монофиситским "из" (две природе - до сједињења).
Као што то бива у историји јереси - лаж настаје тамо где се
уместо зареза стави тачка. Несумњиво да је Христос - "из" две
природе, но људска природа будући примљена у Ипостас Логоса
није изгубила способност свога дејства, воље, хтења. Предлог
"из", озна-чавајући првобитан однос између природа, ипак не
објаш-њава начин њиховог сапостојања у једној Ипостаси. Од-
рицање Христове једносуштности нама, тврдња да је људ-ска
природа у њему била лишена њој својствених дејстава, зближава
монофиситску јерес са Аполинаријевом. По Аполинарију, Син се,
будући лишен људског ума, у ствари није учовечио, него
умајмунио. По Сергију пак, Христос, лишен људске воље и
дејства, постао је некакав зомби -не Богочовек, него "боготруп".
Заиста - човекоубиствена јерес!
Не треба мислити да је питање монотелитства ап-страктно,
далеко од потреба свакодневне побожности и хришћанског
живота. Питање међусобног односа воље, личности и природе у
Христу, најнепосредније је везано за фундаменталне проблеме
православне антропологије.
Замислимо да је личност заиста непосредни носилац људске
воље и специфично људског дејства. Европска фи-лософија
постојано је тежила поистовећењу личности са неком од највиших
страна људске природе: личност - то је разум, личност - то је
самосвест, личност - то је воља, личност - то је слобода, личност -
то је реч, и коначно (код Сартра), личност - то је неприхватање
другог... Ипак, по-истовећење личности са својствима или
стремљењима при-роде доводе до тога да она постаје лако
одредива. Дејство (енергија) представља спољну пројаву.
Дејством се једно повезује с другим. Дејство је корелативност,
пројављеност. Но ако је личност субјект дејства, то онда значи да
је лич-ност однос. Тако неизбежно долазимо до класичне латин-
ске формуле: Регзопа е$1 ге1апо. Није тешко показати да управо
272
из августиновско-томистичког поимања личности као односа (а
не као ипостаси - супстанције) израста и за-. падно РШоцие, и
антипаламистичка латинска концепција "тварне благодати".
А сада се из области догматског богословља вратимо
антропологији. Ако се личност нераздвојиво повезује са
специфичним људским дејством, онда, одредивши нека деј-ства
као специфично људска, можемо да дођемо до за-кључка да ли је
пред нама човек или није. Одвише ката-фатичка антропологија,
која је заборавила речи св. Гри-горија Ниског ("Наша духовна
природа, која постоји по образу Творца, измиче нашем поимању,
и тако има пот-пуну сличност с оним што се налази изнад нас,
показујући у својој непојмљивости одраз неприступне природе"),
не-избежно добија сегрегационистички карактер. Круто по-
стављајући одређење личности, тј. човека, они управо
ограничавају то ко је човек, а ко није. Ако не знамо шта је
боголика личност у човеку - онда немамо ни јасан кри-теријум за
то да бисмо било ком "сину људском" ускра-тили право да се
сматра човеком. Ако озбиљно прихва-тимо европско одређење
човека као "разумног" или "вољ-ног" бића, онда за психички
болесне људе ту неће бити места. Полазећи од просветитељске
"хуманистичке" фи-лософије, немогуће је разрадити концепт
људских права који не допушта еутаназију или медицинске
експерименте на људима разорене психе. Чак и ако ипостас још
није овладала пуноћом своје природе, или ако је ту власт из-
губила - она сама постоји. Зато су абортус и еутаназија -убиство.
Ако је код детета неприметно дејство властите људске природе,
властито људског начина постојања -убиство детета треба
узимати не строже него "нарушава-ње друштвеног морала" (у
истој разини као мучење жи-вотиња или скрнављење
националних символа). Ако бити личношћу значи имати чисто
људска стремљења - онда су абортуси потпуно нормални. Јер
Црква не дозвољава уби-ство још нерођене деце управо зато што
нико не може да каже какав је међусобни однос људске личности
са нашом психом и са нашом телесношћу. Грех, болест, сакатост
-то су само оштећења људске природе, а нису уништење људске
личности. Ако не сматрамо за могуће да се људи са ампутираним
ногама или слепи истребе - онда нема ни-каквог основа да се
ускраћују (нека) људска права људима који су болесни, нпр. од
Даунове болести.
Ова хришћанска етика лишава се антрополошког основа ако
прихватимо монотелитску христологију.
Осим тога, дискусија о догматској исправности моно-
телитских докумената не може да прође мимо теме ико-
нопоштовања. Христолошка јерес, како показује историја, никада
не остаје без последица по поштовање икона - она не доводи увек
до спољашњег иконоборства, али увек без изузетка доводи до
порицања поштовања икона у духу Православља. Зато су аутори
споразума из Шамбезија по-ступили у најмању руку лакомислено
када су без икаквог посебног истраживања (у крајњој линији, о
таквим истра-живањима у штампи није ништа саопштено)
пожурили да кажу: "У односу на учење Седмог Васељенског
сабора Православне Цркве, Оријенталне Православне Цркве сла-
жу се да је богословље и пракса поштовања икона у осно-ви
сагласна са учењем и праксом Оријенталног Право-славља који
су тамо постојали много пре овог Сабора, и да у датом питању
код нас нема несугласица" (п. 80).
Ово звучи убедљиво само онима који нису упознали
документа из историје поштовања икона код монофисита. У
историјском монофиситству један од најважнијих ње-гових
праваца претпостављао је иконоборство. То учење (актистизам -
крајњи, али највиталнији огранак јереси Ју-лијана
Халикарнашког) је код Јермена ишчезло тек у XVIII веку (код
којих је постојало од VI века, а било је владајуће у време преноса
Јерменског католикосијата из Сиса у Ечмијадзин 1441. године),
док су његови трагови у Етиопији постојали још и почетком XX
97
века. Сви остали монофисити, супротстављајући се актистизму,
морали су нарочито оправдавати иконопошовање - литургијски и
догматски - при чему су за тим осетили велику потребу још и пре
православних, већ у VII веку.
Особеност монофиситског иконопоштовања представ-ља
оштра разлика између икона Христа и Богомајке с јед-не стране, и
икона светих са друге. Прве су - ликови бо-жанске "једне природе
оваплоћене" (простирање тог уче-ња и на икону Богомајке следи
из особености монофисит-ског лажног поштовања Богомајке, о
чему овде не може-мо да говоримо подробније), тј. њихово
схватање блиско је православном схватању икона, док су друге -
просто представе срцу драгих људи - нешто као фотографије.
Јасно, такво "поштовање" икона светих, с догматске тачке
гледишта, ниуколико се не разликује од иконоборства (међу
византијским иконоборцима било је и оних који су били спремни
да признају корисност икона као благочести-вих слика; на то се
свело "иконопоштовање" у латинској јереси - нарочито у одлукама
Тридентског сабора, што је почело са отвореним иконоборством
на двору Карла Ве-ликог).
Православно учење о светим иконама засновано је на
реалности присуства Божанства (кроз Божанска дејства -енергије)
у њима, о чему је подробно учио св. Јован Дама-скин. Тиме св.
Јован образлаже једнако уважавање икона светих и икона Христа
и Богомајке. (У датом случају он се обраћа неким - ми данас не
знамо тачно којим - јере-тицима, који су као и монофисити
поштовали иконе Хри-ста и Богомајке, али, за разлику од њих,
потпуно су одба-цивали иконе светих): "Но, кажу они,
изображавај Христа или Мајку Његову Богородицу, и то нека ти је
довољно. О бесмислице! Отворено си признао да си непријатељ
све-тих. Јер ако правиш представу Христа, а светих - никако, онда
је јасно да ти забрањујеш не њихово представљање, него
поштивање... Ниси заратио против икона, него про-тив светих. Јер
Јован Богослов каже: бићемо слични Њему (1. Јн. 3,2). Као што
онај који се сједињује с огњем постаје огањ, не по природи, него
силом сједињења, паљења и уче-шћа, тако је, кажем, и са телом
оваплоћеног Сина Божијег. Јер се оно услед ипостасног учешћа у
божанској при-роди није изменило, обожило се, освећено не
дејством Бо-жијим, као неко од пророка, него присуством целог
Онога Који Освећује. А да су и свети богови и да Бог стоји међу
њима судећи (сваком) по заслугама, говори (Свето Пи-смо): Б ОГ
стаде на сабору Божијем, усред богова изрече суд (Пс. 82,1) -
како каже божанствени Григорије (Беседа 40), тумачећи (ово
место). Јер свети су и за живота били испуњени Духом Светим, а
такође и после њихове смрти благодат Светога Духа неисцрпно
пребива и у душама, и у телима која леже у гробовима, и у
цртама, и у њиховим светим изображењима, не због њихове
суштине, него ус-лед благодати и (Божанског) дејства (енергије)"
(О свв. Иконах 1,19 / Пер. А. Бронзова, Спб. 1893. с. 15-16 / ре-
принт Св. Тр. Серг. Лавра, 1993).
Дакле, Божанске енергије чине могућим представља-ње Бога
у обоженом телу Христа - оне чине могућим и представљање по
телу и по души обожених светих. И у представама једне и у
представама друге врсте иста су деј-ства Божија (енергије) тј.
једно је исто Божанство. "Диван је Бог у светима својим" - диван
је и на иконама. Стога не може бити разликовања части тамо где
се клања јед-ном истом Богу.
Учење монофисита је сасвим другачије. Код њих не може
бити Бога у представама светих, јер за њих Бога не може бити ни
у самим светима. "Једна природа", која је апсорбовала људску
природу Христову, показује да је од-сечена од природе свих
осталих људи, чак и светих. За љу-де се унутар "једне природе"
претпоставља обожење - али и само то "обожење" одваја Христа
од верних хришћана. Одатле и њихово учење о
"другоразредности" икона све-тих.
272
Стога би пре објављивања споразума са монофисити-ма по
питању поштовања икона требало од њих тражити да анатемишу,
на пример, трактате јерменског "Оца" из
XII века католикоса Нерсеса Шнорале (његово име једно је од
најпоштованијих код Јермена), у којима се он правда пред
Византинцима од оптужби за иконоборство (њихов текст
доступан је у руском преводу А. Худобашева "Исто-рические
памлтники вероученил Армлнскои церкви, отно-сишиесн к XII
столетиш", М. 1847).
Питање икона појављује се у христолошкој полемици као
изведено, но оно је веома погодно зато што открива разлике
између два учења о "једној природи Бога Логоса оваплоћеној" -
монофиситког (свих праваца), с једне, и учења светог Кирила, с
друге стране.
Колико нам је познато, индивидуалне карактеристике
христолошких погледа светог Кирила (изузев у оквиру општих
разматрања Халкидонског сабора) не описују се ни у једном
уџбенику, чак ни у једној општој монографији, иако су се неки
специјалисти њима посветили још триде-сетих година овог века.
Колико год то било чудно, св. Ки-рил спада међу најмање
изучаване од великих Отаца с тач-ке гледишта историје
догматских дефиниција. Своје учење о "једној природи" св.
Кирил је формулисао сам, не нала-зећи код пређашњих Отаца
разјашњења неких спорних пи-тања (о чему пише у Тумачењу
Еванђеља по Јовану). "Једна природа" се код њега простирала не
само на Хри-ста него и на све оне који се спасавају у Христу
чинећи Цркву. Зато је свети Кирил био једини Отац који је ставио
знак једнакости између обожења "по благодати" и "по природи".
Његово схватање "једне природе" тако за раз-лику од
монофиситског није одвајало људску природу Хри-стову од
људске природе хришћана. У којој мери монофи-сити нису били
у стању да схвате овакве изразе св. Кирила види се нпр. из
етиопског превода његовог "Савета цару Теодосију", који су са
грчког изворника начинили египат-ски монофисити у VI или VII
веку: малочас наведени грч-ки израз ту је на етиопски преведен
као "заиста", уместо као "по природи".
Без понављања закључака свих горе изложених тема може
се кратко рећи: документи потписани у Анба Бишој 1989. и у
Шамбезију 1990. године јесу одрицање од Пре-дања и
приношење жртве идолу секуларне цивилизације. То није нова
јерес него обнављање читавог низа старих.
Како православни треба да реагује на све канонске,
еклисиолошке, догматске, агиолошке, антрополошке и моралне
смутње до којих је довела Шамбезијска унија? Не морамо много
да се премишљамо да бисмо дали одговор. Њега је већ дало
предање: Они који се одвајају од опш-тења са својим
предстојником због какве јереси која је од Светих Сабора или
Отаца осуђена, тј. кад он јавно про-поведа јерес и отворено о њој
учи у Цркви, такви не само што неће подлећи казни по
правилима зато што су пре саборског расуђивања одвојили од
таквог епископа, него ће, напротив, бити достојни части која
пристоји православт нима. Јер они нису осудили епископе, него
назови еписко-пе и назови учитеље, нити су расколом порушили
једин-ство Цркве, него, напротив, похитали су да ослободе Црк-
ву од раскола и разједињења (15. канон Деветог Помесног сабора,
названог још и Двократни, одржаног 861. године у
Константинопољу у храму Светих Апостола).
Треба се још присетити чиме је платио св. Максим са својим
ученицима то што је стајао у оваквом Предању, и колико оно
може нас да кошта у наше време. Није реч само о физичким
мучењима, која би (из перспективе спа-сења душе) могла чак и да
олакшају избор, него о много замршенијој ствари - односу према
јерархији. Свети Мак-сим је живео у време када није остао ни
један патријарх који није био јеретик, и када су њега, који није
98
имао све-штени чин, годинама држали без причешћа. Кад су га
упи-тали шта ће да ради ако не буде православне јерархије, он је
одговорио: "Дух Свети је преко Апостола анатеми-сао чак и
анђеле који уводе нешто ново и различито од проповеданог".
Управо је св. Максим, и то баш поводом уније са монофиситима,
рекао: "Ако се и цео свет приче-сти са јеретицима - ја се нећу
причестити". Данас наша ситуација ни изблиза није толико
катастрофална, без об-зира на недавне одлуке Константинопољске
и Антиохијске патријаршије.
В. Болотов је оправдано приметио да су "уније у ста-њу само
да повећају спор, а не да доведу до мира" (В. Бо-лотов, Истории
древнеи Церкви, т. 4, с. 439). Заиста, у трагању за миром са
удаљенима, шамбезијски преговарачи губе мир са ближњима.
Тражећи мир са онима који су дав-но отишли, они стварају нов
раскол у самим православним Црквама. Уосталом, реч раскол овде
није примењива у свом правом значењу. Раскол - то је подела мећу
онима који мисле исто. Оно што ће се догодити у Русији ако
шамбезијски документи буду потврђени, само ће споља изгледати
као раскол. У ствари, доћи ће до вероисповедне поделе на
православне и нове унијате. Атос није примио шамбезијску унију.
Зар црквена историја не доказује јасно да мишљење Атоса за
православни народ и духовништво значи више од одлуке било ког
ученог скупа? У Русији се у случају да јерархија прихвати унију
просто понавља украјинска црквена ситуација из 1992-93. године.
Руска За-гранична Црква добиће неопозиву потврду своје
подозри-вости према Московској Патријаршији, и - брзо
примајући у себе најбоље свештенике, монахе и верне ревнитеље
из (бивше) патријаршијске Цркве - престаће да буде "За-
гранична".
Коначно, читајући шамбезијске документе, ми може-мо да се
сажалимо над професионалним "богословима" чије је
посветовњачење одмакло тако далеко, а у које мо-жемо да
убројимо и наше "потписнике", но никако не сме-мо да се
сажалимо над нашим савременим црквеним жи-вотом, у коме се
најважнија питања вере дају у закуп ус-ком кругу људи, који не
љубе и не цене Православље у његовој духовној уникатности и у
његовој многовековној, одиста апостолској аутентичности. Нас
обеспокојава не само то што су три представника наше Цркве
потписали документ у Шамбезију. Нас обеспокојава то што од
стране Руске цркве није саопштавано ништа ни о каквој алтерна-
тивној експертлзи одлука из 1989-90. Да су Духовне ака-демије
имале снагу и жељу да поправе своју отпалу сабра-ћу, могле су то
да учине - времена је било довољно. Мож-да је, како су
приметили многи старци, такве ствари теже схватити после
образовања на духовним академијама, али у истинитост схватања
које долази од стране простога на-рода и строгог монаштва не
треба сумњати. Зато се у пракси све своди на то да јерархија било
ког ранга и ма колико је било, потписујући овакав документ,
самим тим ствара раскол и, пре или касније, биће отплављена с
по-вршине црквеног живота.
Можда је на недоумице које смо ми изнели током ду-
гогодишњих преговора пронађен одговор. Али зашто онда није
био објављен? Одвише је неодговорности у савре-меним
издањима. На пример, да ли је могуће сјединити се са заједницом
која има историју дугу хиљду петсто година, не знајући при том
чува ли она верност свим својим дог-матским књигама, саборима
и учитељима. Па ако чува -онда ти сабори, књиге и учитељи
постају наши. Можемо ли да знамо какво наслеђе примамо? Или,
можда, да не би био нарушен тешком муком достигнут црквени
мир, православни сада треба да одбаце неке своје уобичајене
формулације и термине? Имамо ли право да као раније темељимо
своје богословље на св. Максиму Исповеднику? Или смо одсад
обавезни да следимо учење "Оца Цркве" Диоскора? Без одговора
272
на та питања ратификација шам-безијских договора
представљала би просто несхватљиво и неопростиво богословско
хулиганство.
Гласине о програму предстојећег Архијерејског сабо-ра које
су и биле непосредан повод за ово писмо могу и да се не потврде,
али мислимо да смо и у том случају дужни да Вам пишемо. Изван
Руске цркве видимо да је од 1993. године наступило време
испуњавања налога конфе-ренције из Шамбезија о томе да
"начин скидања анатема МОРА да изабере свака Црква
индивидуално" - тако да ако не сада, онда ускоро Руска црква
неће моћи да избегне неопходно изјашњавање. Зато смо сматрали
да је наш дуг да преко Вас доставимо јерархији и богословској
Комисији неке материјале који би им помогли да своје судове
доносе са више независности од тих професора, који са својих
пу-товања на Запад доносе у Русију јереси Истока.
Уосталом, настала ситуација има и своју добру стра-ну.
Пошто се договори из Шамбезија сматрају "свеправо-славним",
то значи да у случају одбијања њихове ратифи-кације од стране
Руске цркве они неће ни ступити на сна-гу. Грех ће остати грех за
људе који су лично потписали те документе, но он ипак неће
разорити породицу Право-славних Помесних Цркава. Ако Руска
црква данас покаже мудрост и трезвеност, верност црквеном
Предању, она ће бити у стању да спасе Васељенско Православље.
Ако је такав Промисао Божији - тако ће и бити.
Искајући благослове и молитве Вашег високопреосве-
штенства -
Василиј Лурје, предавач Санкт-
Петербуршког Институпш богословља и
философије;
ђакон Андреј Курајев, декан Философско-богословског
факултета Руског Православног Университета Св.
Јована Богослова.
Преиодобни авва Јусшин (Поиовић)
ПОВОДОМ САЗИВА "ВЕЛИКОГ САБОРА
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ"34
Недавно је одржана у Шамбезију крај Женеве "Прва
Предсаборска конференција" (21-28. новембра 1976. годи-не).
Прочитавши и проучивши акта и одлуке ове Конфе-ренције,
објављене у издању "Секретаријата за припрему Светог и
Великог Сабора Православне Цркве" у Женеви, осећам насушну
еванђелску потребу да се, по савести сво-јој, као члан Свете и
Саборне Цркве православне, иако најмањи између њених
служитеља, обратим овом молеб-ном представком Вашем
Преосвештбнству и преко Вас Светом Архијерејском Сабору
Српске Цркве, износећи своја тужна запажања, болна сазнања и
вапајна осећања поводом припремања тог будућег Сабора.
Молим Ваше Преосвештенство и Преосвећене Архијереје да са
еван-ђелском ревношћу саслушају и размотре овај вапај једне
православне савести, која, Богу хвала, никако није ни јед-на ни
усамљена данас у православном свету када је реч о овом
Сабору.35
34 Архимандрит др Јустин Поповић, духовник манастира Ћелије -
Ваљево (Југославија) упутио је 7. маја 1977. године ову молбену
представку Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор
Српске Православне Цркве, на еванђелску надлежност.
Међуправославна комисија заседала је у Шамбезију, новембар 1993. г.
(Види саопштење у "Православљу" бр. 641, од 1.12. 1993. г. страна 9).
35 Текст, који је први пут објављен у часопису "Св. Кнез Лазар"
(Призрен, бр. 1 (5), 1994), написан је пре 21 годину, али од своје
актуелности није ништа изгубио, јер данашње време, и после толико
година од догађаја који су послужили као повод оцу Јустину да на-пише
ово своје исповедничко сведочење, веома је слично оном. И данас се, као
и тада, снују планови и истичу жеље за што скоријим сазивањем и
99
 1. Из аката и одлука ове сада тако назване "Прве
Предсаборске православне конференције", одржане, не знам
зашто у Женеви, где једва да има пар стотина пра-вославних
верника, види се да је она спремила и одредила један, сада нови,
каталог тема за будући "Велики Сабор" Православне Цркве. То
више није била једна од такозва-них "Свеправославних
конференција", какве су биле Ро-доске и оне после њих; нити је то
био такозвани "Проси-нод", на коме се доскора радило, него је то
била "Прва предсаборска конференција", која ступа у стадиј
непосред-не припреме за одржање Васељенског Сабора. Исто
тако, ова Конференција није више радила на основу "Каталога
тема" одређеног на I Свеправославној конференцији 1961. г. на
Родосу и разрађиваног све до 1971. године, него је извршила
"ревизију" тог каталога и донела свој нови "ка-талог тема" за
Сабор. Али, изгледа, ни овај каталог није коначан, него ће и он,
вероватно бити мењан и употпу-њаван. Конференција је, даље,
ревидирала и доскорашњу "методологију" обраде и коначног
спремања тема за Са-бор; скратила је цео "процес", због нечије
очигледне жур-бе и хитања да се Сабор одржи што пре. Јер, према
изри-читој изјави председавајућег на овој Конференцији, митро-
Цркве, са истих страна и са истим побудама. Разлика је само у томе што
су су данас услови, о којима говори отац Јустин даље у своме тексту, још
неповољнији по православље од ондашњих. Помесне Православне Цркве
нису дошле данас у повољнији положај у својим земљама
"посткомунистичке епохе". Напротив, ревност за одбрану правоверја
код многих је ослабила под јаким утицајем псевдоеку-менских догађаја,
сусрета, дијалога и заједничких молитава, који се збивају на очиглед и
ужас многих православних душа широм света, чија савест још увек није
потпуно наркотизована и некротизована савременим збивањима.
Отуда објављивање управо сада овога текста за србску православну
јавност сматрамо оправданим, јер ни за 21 годину он није изгубио ништа
од своје актуелности. Чак, рекло би се, да је данас актуелнији но икада
раније! (+ Еп. Артемије).
полита Мелитона, Цариградској патријаршији и још неки-ма се
жури да се "што пре сазове" и одржи тај будући Са-бор: "Сабор
треба да буде "краткотрајан", да се позабави само "ограниченим
бројем тема", и још, по речима Мели-тоновим: "Сабор треба да се
удуби у горуће проблеме који сметају правилно функционисање
сплета система помес-них Цркава као једне јединствене
Православне Цркве..." (Ас а, стр. 55). Све ово намеће нам питање:
Шта то треба да значи; и чему ово ужурбано рађење; и куда оно
води?
2. Питање припремања и одржавања новог "Васељен-ског
Сабора" Православне Цркве није ни ново ни скораш-ње у овом
нашем веку историје Цркве. То питање је по-кренуто још у време
несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса,
познатог уображеног модернисте и реформатора, творца раскола у
Православљу, на њего-вом такозваном "Свеправославном"
конгресу у Цариграду 1923. године. 36 Тада је пао предлог да се
Сабор одржи у Ни-шу 1925. г.; али како Ниш није "на територији
васељенске патријаршије", Сабор ваљда зато није ни одржан.
Уопште, изгледа, Цариград је присвојио себи монопол на све -
"све-православне": "конгресе", "конференције", "просиноде" и
"саборе". После тога је 1930. године одржана у манастиру
Ватопеду такозвана "Припремна комисија Православних Цркава".
одржавањем Светог и Великог Сабора Православне
36 Патријарх Константинопољски, Мелетије, залагао се за
"реформисања" целе Православне Цркве по узору на совјетску "живу
цркву", те је са тим циљем 1923. године и сазвао "Свеправославни
Конгрес'' на коме су предложене следеће "реформе": 1. Увођење жењеног
епископата; 2. Увођење другобрачног свештенства; 3. Скраћивање
богослужења; 4. Скраћивање постова и укидање мо-наштва; 5.
Поједностављење одеће свештенства, уз напуштање ношења браде и дуге
косе, и дозвољавање свештенству да води светски начин живота; 6.
Увођење новог календара - прим. М. С. Акта овог конгреса објављена су
на грчком: Акта и одлуке Свеправославног Конгресау Цариграду (10.
маја-8. јуна 1923), Цариград 1923.
272
Она је одредила "каталог тема будућег православног Просинода",
који би даље довео до одржавања Ва-сељенског Сабора.37
После П Светског рата дошао је цариградски патри-јарх
Атинагора са његовим Родоским "Свеправославним
конференцијама" (опет искључиво на територији Цари-градске
патријаршије). Прва од њих, 1961. године, покре-нула је
припрему "Свеправославног Сабора", с тим да се најпре одржи
један "Просинод", и потврдила унапред при-премљени од
Цариграђана познати "каталог тема" за Просинод: осам великих
поглавља, са око четрдесет глав-них тема и двапут више
параграфа и потпараграфа38. По-сле II и Ш Родоске (1963. и 1964.
године) дошла је "Бео-градска конференција" 1966. године. Она је
најпре названа "Четврта Свеправославна конференција"
("Гласник" Срп-ске Православне Цркве бр. 10, 1966; и документа
на грч-ком објављена су под тим именом), 39 али је затим дегради-
рана од стране Цариградске патријаршије на степен "Ме-
ђуправославне комисије", да би уместо ње следећа конфе-
ренција, одржана на цариградској "територији" (у "Право-
славном центру Васељенске патријаршије" у Шамбезији
-Женева) године 1968, била проглашена за "Четврту Све-
православну конференцију". На овој IV Конференцији њени
организатори, очигледно нестрпљиви, пожурили су да скрате пут
до Сабора, па су из гломазног Родоског ка-талога (који је био
њихова творевина, не туђа) издвојили "првих шест тема" за
обраду и одредили нову "процедуру рада. Том приликом је
образовано и једно ново тело: "Међуправославна припремна
комисија". Она треба да "коор-динира" рад на темама. Тада је
отворен и "Секретаријат за припрему Сабора", то јест, у ствари,
назначен за то је-дан цариградски епископ са седиштем у
споменутом цен-тру у Женеви, док су предлози о укључењу и
других пра-вославних чланова у овај "Секретаријат" одбијени.
Ова "Припремна комисија" и "Секретаријат" одржали су, по жељи
Цариграда, своје заседање у истом центру у Женеви, јуна 1971.
године. На њему су прегледани и "усаглашени израђени реферати
на споменутих шест тема, који су за-тим и штампани на више
језика, али су доживели, као и сав ранији рад на припремању
Сабора, непоштедну кри-тику православних богослова. Ове
критике православних богослова (међу које спада и моја
Представка, упућена својевремено преко Вашег
Преосвештенства, и подржана с Ваше стране, светом
Архијерејском Сабору, а затим по-држана и од многих
православних богослова, и зато објав-љивана на више места и
више језика широм православног света40) вероватно су утицале да
се одлука поменуте "При-премне комисије" у Женеви, о одржању
"Прве Предса-борске Конференције у 1972. години" ради
извршења "ре-визије Родоског каталога, не оствари у одређеном
року, већ са добрим закашњењем.
И ето, та "Прва Предсаборска конференција" је и одржана
ево тек новембра 1976, наравно, опет на Цари-градском "терену",
у споменутом центру Шамбези у Же-неви. Као што се види из тек
објављених аката и одлука њених, које сам, као што рекох,
проучио, ова Конферен-ција је "ревидирала" Родоски каталог на
37 Такође штампано на грчком: Акта Припремне комисије Светих
Православних Цркава, одржане у Св. великом манастиру Ватопеду у
Светој Гори (8 - 23. јуна 1930. године), Цариград 1930.
38 Да је тај каталог унапред припремила комисија цариградских
богослова а потврдио га Цариградски Синод, види се из Аката I Родоске
конференције, издатим од Васељенске Патријаршије на фчком језику
1967. године.
39 Објавио проф. Ј. Кармирис у II тому својих "Догматских и
символичких споменика", 2. издање, Грац 196...
40 Грчки превод све наше Преставке од 1971 г. објављен је у појединим
часописима у Атини и у посебној књижици; руски превод у часопису
"Веснику" РСХД у Паризу, бр. 100; француски превод у часопису
"Соп(ас(5"у Паризу, бр. 76,1971.
100
тај начин што су делетације - учеснице, преко својих комисија,
заједно из-гласале само 10 тема за Сабор (у које су од оних 6
ушлесамо три!), док је још око 30 тема, разногласно изгласаних,
упућено "на посебно проучавање појединим Црквама", као
"проблематика Православне Цркве" (а у суштини сасвим туђе
Православљу), које би теме убудуће могле постати предмет
"православног испитивања", и можда унете у ка-талог. Ова
Конференција је, као што рекосмо, изменила и "процес" и
"методологију" обраде тема и припреме за Сабор, за који је,
понављам, цариградским и осталим орга-низаторима стало да се
"што пре" одржи и "што пре" за-врши. Из свега овога очигледно је
за сваког православног да ова "Прва Предсаборска конференција"
ништа суштин-ски ново и стварно није урадила, него и даље
заводи пра-вославне душе и савести многих у нове и нове
лавиринте нечијих амбиција, због којих се, изгледа, и припрема
Васе-љенски Сабор још од 1923. године, а и сада се на њему
ужурбано ради.
3. Сва ова досадашња "проблематика" око тема за бу-дући
Сабор, несигурност и променљивост око њихових из-налажења,
фиксирања, вештачког "каталогизирања", па онда опет по
неколико пута мењања и "редиговања", по-казује за сваку
истинску православну савест само једно: да стварна и неодложна
тема за сазивање и одржавање једног новог Васељенског Сабора
Православне Цркве не постоји у садашњем моменту 41. Ако пак и
постоји тема која би заслуживала да буде предмет сазива и
одржавања једног ва-сељенског Сабора, онда ње нису довољно
свесни досадаш-њи иницијатори, организатори и редактори свих
спомену-тих "Конференција" и њихових ранијих и најновијих "ка-
талога". Јер ако није тако, како онда објаснити да се од
Цариградског скупа 1923, преко Родоског 1961, до овог Женевског
1976. г. стално мења "тематика" и "проблема-тика" тог будућег
Сабора; мења се број, распоред, садржај и сам критериј "каталога
тема" које треба да буду пред-мет рада тако великог и тако
јединственог црквеног тела какав је био и какав треба да буде
сваки Свети Васељен-ски Сабор Православне Цркве? У ствари, у
свему овоме открива се и пројављује не само обична
недоследност него и очита неспособност и непознавање
Православља од оних који сада и у оваквој ситуацији, и на овакав
начин, намећу Православним Црквама тај свој "Сабор", незнање и
неспо-собност да осете и схвате шта је значио и шта значи један
истински Васељенски Сабор за Православну Цркву и њену
христоимену пуноћу верних. Јер кад би то осећали и схва-тали,
онда би знали пре свега да у историји и животу Пра-вославне
Цркве никада ниједан Сабор, а поготову такав изузетно
благодатни, светопедесетнички догађај какав је Васељенски
Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и
заседање; није никада наметљиво одр-жавао скупове потпуно туђе
и непознате православној са-борској традицији, а у ствари
копиране од западњачких ор-ганизација туђих Цркви Христовој.
Очигледна је историјска стварност: свети и богосази-вани
Сабори светих отаца увек су имали пред собом кон-кретно један,
или највише два до три проблема, жеравично постављених пред
41 Да ипак постоји и тада (пре 21 годину) и сада стварна и неодложна
тема за одржавање једног новог васељенског Сабора Православне Цркве,
показао је отац Јустин даље у тексту, набрајајући две-три такве теме.
Мећутим, ја бих рекао даје неоспорно најважнија тема која би била
достојна једног новог Васељенског Сабора и која би оправдала и његово
одржавање и његово име (Васељенски) јесте управо насушна потреба да
једна, Света, Саборна и Апостолска Црква коначно и ауторитативно каже
и изрекне свој православни суд (и осуду) о папизму каојереси и ПАПИ
као СВЕЈЕРЕСИЈАРХУ. Само у том контексту Папа би требало да буде
позван на један такав будући Васељенски Сабор, али само као
окривљени за многа догматска одступања, кварења и новотарења, да за
њих одговара, па или да кроз покајање и одбацивање свих својих заблуда
буде примљен у свезу
272
њих од стране великих јереси и раскола, који су извртали праву
веру, цепали Цркву и озбиљно
клира Једне Свете Цркве Христове, или, ако буде упорствовао, да буде
саборно осуђен и анатемисан и он и они који са њим продуже да буду у
општењу (+ Артемије).
доводили у питање спасење душа људских, спасење право-
славног народа Божјег и васцеле твари Божје. Зато су Ва-
сељенски Сабори увек имали христолошки, сотириолошки,
еклисиолошки карактер, а то значи да им је централна тема -
светима и главна благовест - и свеблаговест увек била: Богочовек
Исус Христос и наше спасење у Њему, наше обожење у Њему. Да,
да, да: Он - Јединородни и Јед-носуштни Син Божји оваплоћени,
Он - сав у телу Цркве, Он - Вечна Глава Телу Цркве, ради
спасења и обожења човека, Он - сав у Цркви благодаћу Светога
Духа и вером правом у Њега, вером православном.
То је истински православна, апостолско-светоотачка
тематика, бесмртна тематика Цркве Богочовекове за сва времена,
прошла, садашња и будућа. Она, једино она може бити предмет и
евентуалног будућег Васељенског Сабора православне Цркве, а
не схоластичко - протестантски "ка-талози тема", који никакве
суштинске везе немају са ду-ховним искуством и духовним
животом апостолског Пра-вославља кроз векове, него су само
анемичне хуманистич-ке теореме. Вечна саборност православне
Цркве и свих њених Васељенских Сабора састоји се у
свеобухватној Личности Богочовека Господа Христа. Из те
централне. свеобухватне, православносаборне теме и стварности,
из те јединствене Богочовечанске тајне и стварности, на ко-јима
стоји и постоји Православна Црква Христова, и сви њени
Васељенски Сабори, и све њене историјске стварно-сти, и данас
треба иступати пред земљом и небом, а не са схоластично-
протестантских хуманистичких, са којих исту-пају Цариградски
или Московски црквени "делегати" и "делегације", који се у овом
горком и критичном историј-ском моменту појављују као "воћи и
представници" Пра-вославне Цркве у свету.
4. У актима последње Женевске "Предсаборске кон-
ференције", а и у ранијим сличним случајевима, јасно се види да
се ни Цариградска ни Московска "црквена делегација" битно не
разликују у проблематици и темама коЈе постављају као предмет
рада будућег Сабора. У њих су исте теме, скоро исти језик, исти
менталитет, сличне амби-ције. Али то није ни чудо. Јер кога
управо "репрезентују", и коју Цркву и народ Божји у свом
моменту представљају и једни и други? Цариградска јерархија,
скоро на свима свеправославним скуповима, састављена
углавном од титу-ларних митрополита и епископа, дакле: од
пастира без па-стве и конкретне пастирске одговорности пред
Богом и својом живом паством, - кога представља, и кога ће прет-
стављати, на будућем Сабору? Мећу званичним представ-ницима
Цариградске васељенске патријаршије нема чак ни оних јерарха
са Грчких острва где постоји жива православ-на паства, нити
грчких епархијских јерарха из Европе и Америке, а да и не
говорим о осталим православним епи-скопима: Русима,
Американцима, Јапанцима, Црнцима, који иза себе имају бројну
православну паству и опробане православне богослове. С друге
стране, садашње делега-ције Московске патријаршије да ли
заиста представљају свету и мученичку велику Руску Цркву и
њене, само Богу познате, милионе мученика и исповедника?
Према ономе што те "делегације" изјављују и заступају кад год
изаћу из Совјетског Савеза пред свет, оне нису носиоци и изра-
жаваоци истинског духа и става Руске Православне Цркве и њене
верне православне пастве, јер најчешће те "деле-гације"
претпостављају ћесарево Божјем. А благовест је и заповест је:
Већма се покоравати Богу него ли људима (Дап. 5,29).
101
 Уосталом, да ли је уопште правилно и православно ово и
овакво "представништво" и "репрезентовање" Пра-вославних
Цркава на досадашњим Свеправославним ску-повима Родоским и
Женевским? Цариградски иницијатори таквог принципа
"репрезентовања" Православне Цркве на Саборима, а и они који
такав принцип "репрезентовања" прихватају - принцип који је, по
њиховој теорији, сагласан
"систему Аутокефалних и Аутономних" Помесних Цркава -
заборавили су да је такав принцип у ствари супротан саборном
предању Православља. Овај и овакав принцип "репрезентовања",
нажалост, прихватили су и скоро сви остали православни
представници, јер су ћутке, или уз голоречиве протесте,
прихватили такво "репрезентовање", заборављајући притом да је
Православна Црква по својој природи и догматски
непроменљивом саставу епископална и епископоцентрична.
Јер: епископ са мноштвом верних око себе јесте израз и
манифестација Цркве као Тела Христовог, особито на светој
Литургији; Црква је Апо-столска и Саборна једино преко
епископа, као глава реал-них црквених заједница - епископија.
Мећутим, остале, историјски настале, и зато променљиве, форме
црквене организације Православне Цркве: митрополитска, архи-
епископска, патријарашка, пентархиска, аутокефална, аутономна и
друге, ако их је било или их буде, немају и не могу имати
пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне
Цркве. Штавише, оне могу бити и сметња правилном
функционисању саборности ако собом заклањају и потискују
епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у
томе је управо главна ра-злика између православне и папске
еклисиологије.
Пошто је тако, како онда може бити "репрезентова-на" по
"делегатском" принципу, то јест истог броја "деле-гата", на
пример Чешка и Румунска Црква? Или још ви-ше: Руска и
Цариградска Црква? Или коју паству пред-стављају једни
епископи а коју други? У последње време Цариградска
патријаршија је произвела огроман број епи-скопа и митрополита,
све углавном титуларних и фиктив-них. Ваљда се врши припрема
да се на будућем "Васељен-ском Сабору" бројношћу титула
обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске
патријаршије. А с друге стране, апостолски ревносне у
мисионарењу Црк-ве, као што су: Америчка Митрополија, Руска
Загранична
Црква, Јапанска и друге, не могу имати ни једног јединог
преставника!
Где је ту онда саборност Православља; и какав ће то бити
Васељенски Сабор Православне Цркве Христове? Већ и на
Женевској конференцији митрополит Лаодикиј-ски Игњатије,
представник Антиохијске патријаршије, са болом констатује:
"Осећам неки немир, јер се поврећује саборно искуство, које
представља основу Православне Цркве".
5. Али, Цариграду и још некима се жури ка једном таквом
Сабору, па зато, углавном по њиховој жељи и на-стојању, ова
Женевска "Прва Предсаборска конферен-ција" одлучује: да се
"што је могуће брже сазове Сабор", да тај Сабор "буде
краткотрајан", и да "узме у разматрање ограничен број тема". И
наводе се десет изгласаних тема. Прве четири од њих су:
Диаспора, питање црквене Ауто-кефалије и начин њеног
проглашења. Аутономија и њено проглашење, и диптиси, то јест
поредак у Православним Црквама.
Еванђелске целисходности ради мора се приметити да је
понашање председавајућег на овој " Предсаборској кон-
ференцији", митрополита Мелитона, било деспотско и не-
саборско. То избија са сваке странице објављених Аката ове
конференције. Тамо се још изричито и осионо вели: "Овај
272
припремани Свети и Велики Сабор Православне Цркве не треба
сматрати као једини, и онај који би искљу-чивао и даље сазивање
и других Светих и Великих Сабо-ра" (Акта, стр. 18, 20, 50, 55,
60).
Из свега овога, и због свега овога, еванђелски будној
савести намеће се жеравично питање: шта се у ствари хо-ће
једним тако брзоплето одржаним и тако "режираним" Сабором?
Преосвећени оци Архијереји, не могу да се отмем утиску и
убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних
људи из садашње Цариградске патријаршије: да се ова прва по
части Патријаршија у Православ-љу данас једном оваквом
концепцијом и оваквим понаша-њем дефинитивно наметне
Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном
свету и читавој Право-славној Диаспори, и да то своје
неопапистичко наметање санкционише једним "Васељенским
Сабором". Зато су од 10 изабраних тачака за Сабор ушле, и то као
прве четири, управо оне које говоре о томе да Цариград жели да
пот-чини себи сву Православну Диаспору, а то значи - читав свет!
- и да обезбеди искључиво за себе давања аутоке-фалије и
аутономије свима уопште Православним Црква-ма у свету,
садашњим и будЈћим, дајући им притом и она-кав поредак и ранг
какав он одреди (јер то и јесте питање Диптиха, који не значе
само "поредак спомињања на ли-тургијама", него и поредак
Цркава на Саборима и др).
Ја се приклањам пред вековним заслугама ове патри-
јаршије, тј. Велике Христове Цариградске Цркве и пред
данашњим њеним крстом који није мали и једноставан, који је по
природи ствари крст целе Цркве, по оном Апо-столском: кад
један уд страда - иело тело страда. Ја исто тако знам и
признајем канонски поредак и прво место на части Цариграда
међу равночастним и равнопревним помесним Православним
Црквама. Али нееванђелски би било дозволити да Цариград, због
тешкоћа у којима се данас налази, доведе читаво Православље на
руб пропа-сти, као што се то већ једном десило на Флорентијском
псевдосабору, или да овековечи канонски и догматски извесне
историјске форме које у одређеном моменту, уместо да буду
крила, могу постати окови за Цркву и њено преображајно
присуство у свету. Треба бити искрен: у понашању представника
Цариградске патријаршије по-следњих деценија осећа се исти
онај нездрави немир и болесно духовно настројење које је Цркву
у 15. веку до-вело до Флорентијског издајства и срама. (Или, исто
та-ко, зар ће понашање из доба Турског ропства бити модел за сва
времена? Доба Флорентинско и доба Турског роп-ства било је
опасно за Православље). Данас је стање још опасније: онда је
Цариград био живи организам са милио-нима верника, који је
брзо пребродио споља наметнуту кризу и искушење да се жртвује
вера и Царство Божје за земаљско царство. Данас, међутим, он
има митрополите без народа, епископе који немају кога да
надгледају (тј. епископују) и који, као такви, хтели би још да
држе у сво-јим рукама судбину целе Цркве! Но, данас до
Флорентије било какве врсте не може и не сме доћи 42; нити до
пона-шања сличног оном из доба многих тешкоћа турског роп-
ства. Слично је и са Московском патријаршијом. Зар да се
дозволи да њене тешкоће, као и тешкоће других Поме-сних
Цркава које се налазе под безбожним комунизном, детерминишу
будућност Православља?
Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цр-кава
Божјих. Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама
42 Конференција у Баламанду, и њено саопштење показује да су данас
могућа и много страшнија и неправославнија искушења од оних у
Флорентији. Овај догађај је уствари звоно на пробуђење право-славних
савести широм света за одбрану како чистоте православне вере тако и
вековног саборног принципа Цркве Православне. Доста нам је
компромисних и компромитованих Конференција, Комисија, Делегација
у овом 20-ом веку (+ Артемије).
102
византијског цара или патријарха, или било ког моћника овога
света, чак ни у рукама "Пентархије" или уско схваћених
"Аутокефалија". Црква се силом Бож-јом разрасла у низ Помесних
Цркава Божјих са милион-ском паством, од којих су многе у наше
дане и крвљу за-печатиле своје апостолско прејемство и своју
верност јаг-њету. На хоризонту се већ појавило и рађање нових
живих "Помесних Цркава", као на пример: Јапанске, Афричке,
Американске, које никаква "суперцрква" папског типа не може
лишити њихове слободе у Господу (ср. 8. канон Св. III
Васељенског Сабора), јер би то био атак на саму суш-тину Цркве.
Без свих њих је незамисливо решавање било ког озбиљног и од
васељенског значаја црквеног пробле-ма, а поготову питања која
се тичу њих самих, тј. питања Дијаспоре. Вековна борба
православља против римског апсолутизма, била је борба за ту и
такву слободу Помесне Цркве као католичанске-саборне, пуне,
свецелосне. Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког
"другог" или "трећег" њему сличног? Зар Цариград, који се у лицу
својих светих и великих Јерараха, клира и народа кроз ра-није
славне векове тако православно супротстављао Рим-ском Папском
туторству и апсолутизму, жели сада да иг-норише саборске
традиције Православља, и да их замени неопапистичким
сурогатима "другог" или "трећег" или било ког Рима?
6. Преосвећени Оци, сви ми православни осећамо и видимо
колико је данас, за Православну Цркву уопште и све православне
Цркве посебно, важно и значајно питање Православне Дијаспоре.
Па, зар оно може бити решавано на овакав начин како то хоће
Цариград или Москва, без припита и учешћа православног
верујућег народа, јерар-хије, пастира и богослова те исте
Дијаспоре, која сваки дан постаје све бројнија и бројнија? Нема
сумње, питање Пра-вославне Дијаспоре је изузетно важно
црквено питање, пи-тање које по први пут у историји Цркве
избија на повр-шину са таквом силином и значајем да би за њега
заиста био потребан сазив једног истински Васељенског Сабора
свих, али ваистину свих православних епископа из свих
православних Цркава. Друго питање које би, по нашем осећању
и сазнању, могао и требало да расправља један уистину
Васељенски Сабор Православне Цркве данас, је-сте питање
"екуменизма". То би у ствари био еклисиоло-шки проблем тј.
проблем Цркве као Богочовечанског ор-ганизма једног и
јединственог који је савременим екумен-ским синкретизмом
доведен под сумњу. Са овим у вези је и проблем човека, јер
нихилизам савремених идеологија, а особито безбожничких, копа
човеку гроб без васкрса. Оба ова проблема могу бити правилно и
православно решена само из богочовечанске тематике древних
истинских Васељенских Сабора. Но ипак, та питања остављам
сада по страни да не бих сву моју молбену представку оптере-тио
новим проблемом и тако је учинио преопширном.
Међутим, иако је питање Дијаспоре веома важно и болно за
православну данашњицу, да ли постоје услови који обезбеђују
његово правилно, православно, светоотач-ко решење на Сабору?
Да ли су све православне Цркве у могућности да буду слободно и
ни од кога неометано за-ступљене и стварно присутне на
Васељенском Сабору?1" И да ли су представници многих од њих,
а поготову оних Цркава под богоборним режимима, стварно
слободни да изложе и бране православне ставове? Да ли је у
стању Црква која се одриче својих мученика да буде веран све-док
Голготског крста и носилац духа и саборног сазнања Цркве
Христове? Пре него што дође до Сабора треба се упитати: да ли
ће на њему моћи да проговори савест ми-лиона новомученика
убељених крвљу Јагњетовом? Исто-ријска пракса сведочи: кад год
је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван да
одстрадава њену Ис-тину, а не да дискутује о измишљеним
проблемима или да на лажан начин решава стварне проблеме,
"ловећи у мут-ном" с циљем остварења својих амбиција. Не треба
ли се уз то замислити и над чињеницом: док је било гоњења
272
Цркве није било Васељенских Сабора, што не значи да Црква
Божја није тада саборно делала и дисала. Чак је то био и њен
најплоднији и најплодотворнији период. А
10
3ар ми не видимо и из састава ових досадашњих "делегација" и
"представника" појединих Православних Цркава на досада одржаним
конференцијама, да то врло често нису прави представници њихови, него
обично политичари, дипломати и небогослови. И још треба констатовати
и следећу чињеницу: ако су Православне Цркве, које шаљу такве
делегације, и примиле ћутке одлуке донете на Конференцијама, то још
не значи да су у целини са њима и сагласне, него и поред тога ћуте и,
што је главно, ћути њихова пуноћа: клир и народ.
када је затим дошао Први Васељенски Сабор, на њега су могли да
дођу и мученици епископи, са ранама и ожиљ-цима, испробани у
огњу страдања, и да слбодно посведоче Христа као Бога и
Господа свог. Да ли ће и сада бити про-јављен њихов дух, то јест
да ли ће и њима слични еписко-пи нашег времена моћи да дођу
до речи на припреманом Сабору, те да Сабор заиста по Духу
Светом мисли и по Богу збори и одлучује, а не да главну реч на
њему имају они они који нису слободни од утицаја сила овога
света и века? Узмимо, на пример, групу Руских заграничних епи-
скопа који, и поред свих својих људских слабости, носе на себи
ране Господа свог и ране Руске Цркве побегле "у пу-стињу" од
гоњења ништа мањег од Диоклецијановог, који су већ унапред
искључени од стране Москве и Цариграда од учествовања на
Сабору, и тиме осућени на ћутање. Или оних епископа из Русије
и других званично атеистичких зе-маља, који такође неће моћи не
само да слободно учеству-ју на Сабору и слободно говоре и
одлучују него неки од њих неће моћи ни да дођу на Сабор. А да
не говоримо о могућности да се они и
Пред Ђурђевдан 1977. г.
њихове Цркве припреме како тре-ба за
Манастир Ћелије
Ваљево Југославија један тако велики и важан догађај. Није
ли то, дакле, већ довољан знак да на том
Сабору неће моћи да прого-вори
мученичка савест Цркве, и савест црквене пуноће, него да ће јој
бити онемогућен приступ на њему, као што је био забрањен
једноме од њених изузетних носилаца и сведока приликом
Асамблеје у Најробију (мислим на Сол-жењицина).
Остављамо овде по страни питање колико је уопште
нормално и морално, у тренутку када се Господ Христос и вера у
Њега ставља на распеће страшније од свих про-шлих, да Његови
следбеници решавају проблем ко ће бити међу њима први; у
тренутку кад Сатана тражи не само тело већ и душу човека и
света, и човеку прети самоуни-штење, да се ученици Христови
брину о оним истим про-блемима, и на исти начин, о којима се
брину савремене антихришћанске идеологије: идеологије које
продају Хлеб Живота за чинију сочива!
7. Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и
болно свестан њих и стања у савременој Цркви Право-славној и
уопште стања у свету, које се ништа битно није променило од оне
моје прве представке Светом Архи-јерејском Сабору (маја 1971.
године), савест ми налаже да се поново обратим молбом и
синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке
Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у
припремама за назови "Васељенски" Сабор, и поготову од
учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора - не дај Боже! - дође, од
њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија
безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког
историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лече-ња већ
постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове
проблеме и недаће.
Препоручује се светим апостолским молитвама Отаца Св.
Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве недостојни
Архимандрит Јустин духовник манастира Ћелије.
103
 правнла

гч го
учесника

■х. 1 Г\1
гч
човскопоклоник
Арије. хулитељ
донето

сс гч гЗ гг чС г~
Македоннје
духоборац

Несторијс
Божијег
на Сина

иконоборци
"Три главе"

монотслитн
кога

Диоскор
ЈИТНЕвтих и
противброј

Цариградски.
св. Митрофан Цариградски,

св. Ептихије Цариградски,

св. Тарасије Цариградски,

св. Георгијс Цариградски,
сп. Григорије Богослов,

Лав Велики
МОНофи
Силвестар

Вигилије

Адријан
Агатон
Дамас

Млађи Келестинсв. Кирило

у време Патријарха и папе

сп. Анатолијс
св. Константин Вслики

НикејКонстантин и Ирина
ЦариКонстантин Погонат
Алсксандријски,
јЦари Теодосије Велики

и >>
Сабор година место увреме Цара

с.
Ефсс Тсодосијс

—п
1 О
Никеј

Халк

Цари
идон

град

град
град
а

Гч| =с Т г-
и~, 55 СС
г-

- - - > > >>

САДРЖАЈ

СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА

(Према Чети-Минејима св. Димитрија Ростовског)................5
Први Васељенски Сабор.................................................................5
Други Васељенски Сабор..............................................................23
Трећи Васељенски Сабор..............................................................29
Четврти Васељенски Сабор..........................................................51
Пети Васељенски Сабор................................................................95
Шести Васељенски Сабор.......................................................... 122
Седми Васељенски Сабор.......................................................... 157
Архиепископ Аверкије
Значај Васељенских Сабора.......................................................169

ДОДАТАК...................................................................................183
Св. Атанасије Велики, Архиепископ Александријски
ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА (из 339. године) ...........................185
Св. Атанасије Велики, Архиепископ Александријски
ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПИМА
ЕГИПТА И ЛИБИЈЕ ..................................................................195
Св. Атанасије Велики, Архиепископ Александријски
НАЈВЕЋА РЕЧ 0 ВЕРИ..............................................................221
ПОСЛАНИЦА ИВЕ ЕДЕСКОГ МАРИЈУ
ПЕРСИЈАНЦУ ...........................................................................241
22 ИЗРЕКЕ...................................................................................245
ПАТРИЈАРШИЈСКА И СИНОДАЛНА
ПОСЛАНИЦА.............................................................................247
ГЛАС САВЕСТИ.........................................................................266
Преподобни авва Јуспшн (Поповић)
Поводом сазива "Великог сабора
Православне Цркве"...................................................................295

272 104
СЕДАМ СТУБОВА ПРЕМУДРОСТИ
Историја Васељенских Сабора Друго издање

Издавач
НЕАНИКА, Београд

Превод Младен М.
Станковић

Уредник Драган
Мирковић

Лектура и коректура
Татјана Мирковић

Дизајн корииа
Александар Јовичић

Икона на коршш Први

Васељенски Сабор XVI век,
манастир Хиландар

Штампа
Интерклима-графика, Врњачка Бања

Дисшрибучшја
063 / 811 83 83
С
1
2
С
П
1