PLATON ( 5. v.p.n.

e)

Platon je prvi veliki mislilac Grčke čija su glavna politička dela sačuvana u potpunosti. Njegova teorija o državi i
politici je izrazito idealistička, ali ona ima i neke čisto ralističko-empirijske elemente.
Doba u kom Platon živi je doba opadanja moći Atine i grčke moći uopšte, tako da je osnovna crta njegove
političke misli nepoverenje u čoveka i njegovu savršenost. Zato neko drugi (država) treba da nasilno usavršava čoveka ili
ga bar drži u granicama reda i zakona.
Vreme opadanja moći Atine bilo je vreme uzdizanja moći Sparte i zato je Sparta svojim strogo aristokratskim
uređenjem i stabilnošću predstavljala uzor atinskim političarima tog doba (i u Platonovoj ‘‘Državi’‘ Sparta je služila kao
primer, ali posle opadanja njene moći, Platon u ''Zakonima'' odstupa od stavova koji su stvoreni pod uticajem spartanskog
uređenja).
Platon je pripadao jednoj od najuglednijih aristokratskih porodica u Atini i dobio je široko obrazovanje. Pravo ime
mu je Aristokle, a Platon je nadimak koji znači široki, plećati. U vreme Platonove mladosti na vlast su došla tzv.
tridesetorica, 30-oro ljudi iz najuglednijih aristokratskih porodica od kojih su mnogi bili Platonovi prijatelji i rođaci. Zaveli
su teror koji je trajao godinu dana, a njihov poziv da im se pridruži Platon je razočaran odbio.
Nakon godinu dana u Atini je ponovo zavladala demokratija, ali Platon ni njom nije bio zadovoljan, jer je ovaj
režim osudio Sokrata na smrt kao ‘‘opasnog za državu’‘. Sokratova smrt je bila prelomna tačka u Platonovom životu,
nakon čega on odustaje od političkih ambicija.
Platon još neko vreme boravi u Atini započevši pisanje dela ‘‘Odbrana Sokratova’‘, a onda odlazi na putovanje. U
južnoj Italiji, u Tarantu se sreće sa državom kojom vladaju filozofi i odatle uzima jednu od svojih glavnih ideja da
državom treba da vladaju filozofi.
Zatim odlazi prvi put na Siciliju koja je bila najmoćnija grčka država i kojom je vladao tiranin Dionisije. Kada nije
uspeo da odvrati Dionisija od tiranije, Platon se razoračaran vratio u Atinu i odlučio da se posveti isključivo političkoj
teoriji. Zato, u vrtu posvećenom heroju Akademu, otvara filozofsko-političku školu koja je dobila naziv Akademija. U njoj
obučava mladiće iz svih krajeva Grčke i priprema ih za sprovođenje onakve politike koja će moći da preporodi
čovečanstvo. Na Akademiji je ostao do smrti (osim dva putovanja na Siciliju).
Smatra se da je Platon napisao 34 dela u obliku dijaloga, jedno u obliku monologa («Odbrana Sokratova»), i
nekoliko pisama. Dela u kojima se najviše bavio politikom i etikom su «Odbrana Sokratova», «Državnik», «Zakoni» i
«Država» (glavno delo njegovog života u kome je izrazio celu svoju filozofiju i uvek ga nosio sa sobom)
Platon je u filozofiji poznat kao objektivni idealista, zato što iako kod njega racionalno mišljenje preovlađuje, ima
mnogo elemenata iracionalnog, mistike, poezije i mita. Njegova osnovna filozofska misao jeste to da postoje objektivno
date ideje koje su suština i koje su nepromenljive. One su jedni pravi svet. Materijalne stvari (pa i sam čovek) su samo
odrazi, senke ideja. Suština čoveka nije u njegovom telu nego u duši, a duša je otpala ideja koja teži da se vrati u carstvo
večnih ideja. Čovek može postići sreću samo ako se spoji sa idejama u njihovom večitom carstvu. Zadatak je etike da
nađe način života koji bi to omogućio, a taj način života zavisi i od društva i njegovog uređenja.
Znanjem se čovek očišćuje od zemaljskog, odnosno prolaznog, i približava večnim idejama. Znanjem raspolažu filozofi i
zato oni treba da vladaju. Oni su najsavršeniji ljudi.

«Država»
-je glavno Platonovo delo i deli se na 10 knjiga, ali ta podela ne odgovara sadržini. Predmet dela je utvrđivanje pojma
pravde, pravednog života i pravedne države. Usput se pretresaju najvažniji opštefilozofski, metafizički, etički, pedagoški,
estetski i sociološki problemi. Delo je napisano u obliku razgovora dvoje ljudi koji iznose različita gledišta i međusobno se
ubeđuju. Glavni govornik je Sokrat koji iznosi Platonove misli.
Platonova teotija države predstavlja pokušaj izgradnje idealnog modela pravedne države. Pojam pravde vezuje se
za određeni karakter države ( unutrašnja struktura države- način na koji je u njoj podeljena vlast, dobra, zadaci,
odgovornosti) i pojedinca( mesto koje zauzima i funkciju koju u toj državi obavlja).Zaključak: Pravedna je država ona u
kojoj svaki stalež ima specifičnu f-ju (stalež upravljača- filozofi, stalež čuvara- vojnici i stalež proizvođača- zemljoradnici,
zanatlije i trgovci). A pravedan je pojedinac koji ostaje strogo u okvirima svog staleža kome po sposobnostima pripada
i koji obavlja određenu f- ju unutar staleža, tj. unutar države kao celine.
Delo počinje ispitivanjem definicija pravde. Pravda se ne sastoji samo u tome da se govori istina i da se da
svakom svoje, jer dati ludom njegovo oružje je zlo. Pravda se, takođe, ne sastoji ni od činjenja dobra prijatelju i zla
neprijatelju, jer pravedan čovek ne sme nikom činiti zlo pošto zlo ne donosi ništa dobro.
Zatim se daje sofistička teza društvenog ugovora. Jedan od govornika kaže da je dobro činiti nepravdu, a zlo je
trpeti je. Ljudi su bivali i nepravedni i trpeli nepravdu, i na kraju oni koji su samo bili u situaciji da trpe nepravdu, zaključili
su da je u opštem interesu da se ubuduće ne čini nepravda i da se ne trpi nepravda. Tako su nastali zakoni i društvena
pravila.
Zatim, Sokrat dokazuje da je pravda bolja za čoveka nego nepravda. On to pokazuje na primeru države, jer je
‘‘država veća od pojedinaca, pa se i svi njeni elementi bolje vide’‘.
Daje se i sociološka analiza nastanka države. Država je nastala zbog mnogobrojnosti ljudskih potreba I
nemogućnosti svakog pojedinca da ih zadovolji. To za rezultat ima uspostavljanje ekonomske podele rada. Svaki
čovek rođenjem dobija različite sklonosti i sposobnosti, tako da se više proizvodi ako svako radi ono što odgovara

1
njegovim sposobnostima, nego da svako proizvodi sam sve što mu je potrebno. Međutim, tako se javlja potreba za većim
brojem proizvođača različitih svari. Ljudi razmenjuju svoje proizvode na tržištu i tako izdržavaju sebe i svoje porodice i
takva država je zdrava. Bolesna država je ona u kojoj se proizvode i nepotrebne, luksuzne stvari (nameštaj, razna jela,
mirisi, slatkiši, zlato) što stvara klasu proizvođača takvih nepotrebnih stvari, kao i umetnike, muzičare, pesnike itd. Tada
zemlja više ne može da zadovolji potrebe svih tih ljudi tako da dolazi do ratova. Dolazi do svaranja posebne klase
ratnika koji se posebno vaspitavaju za takav život.
U Platonovom delu za reprodukciju i očuvanje države važnija je uloga vaspitanja nego zakona. Zakoni nisu
svemoćni, malo ih je potrebno i njihovom stalnom popravkom nije moguće popraviti stanje u državi. Dva su glavna
sredstvo za vaspitavanje: -gimnastika za telo
-muzika za dušu (pod kojom se podrazumevaju sve umetnosti i nauke)
U vaspitavanju je najvažniji početak. Deci treba pričati bajke, ali one ne smeju biti lažne niti služiti za zabavu; u
njima ne treba govoriti ružno o bogovima (da oni ratuju ili čine nepravdu) nego govoriti o slozi i ljubavi. Platon smatra da
treba zabraniti tužne i meke melodije, a dopustiti samo muške i borbene. Cilj muzičkog vaspitanja je sklad dobrote i
lepote u duši. Telesno vaspitanje, odnosno gimnastika treba da stvori zdravo telo, da bi u njemu bila zdrava duša.
Po Platonu, država je analogna ljudskom organizmu. Tri dela ljudske duše( razumski, naprasiti i požudni) dovode
se u veza s tri klase. Takođe se govori i o različitim metalima od kojih je sazdana duša jedinki u različitim staležima- zlato,
srebro i gvožđe. Društveni status je određen metalom od koga je sazdana duša pojedinca, a taj metal obišno odgovara
metalu njegovih roditelja, ali se u iznimnim slučajevima i razlikuje.
Zatim se opisuje način na koji se izdvaja viši red čuvara- upravljači. Upravljači treba da budu stari, obazrivi,
energični i odani državi. Čuvari nemaju posebne interese, različite od interesa države. Tako će se izbeći da od čuvara
postanu tirani.
U idealnoj državi nijedan stalež nije srećan( upravljači i ratnici nemaju nijedno blago, a proizvođači moraju da
rade), ali je država srečna jer obezbeđuje najveću moguću sreću u celini. Da bi se izbegla klasna borba ne smeju
postojati suviše velike razlike između bogatih i siromašnih. Sve države, osim idealne, sastoje se od dve države( bogatih i
siromašnih) koje međusobno ratuju i čiji sukobo slabe snagu države iznutra, kao i u odnosu na spoljne neprijatelje.
Idealna država je jedinstvena, jer svodi na najmanju meru klasne suprotnosti, a zbog očuvanja tog jedinstva ona je i
relativno malih. Savršena država mora posedovati 4 osobine: mudrost( država je mudra jer su mudri njeni upravljači-
filozofi), hrabrost( hrabri su čuvari), umerenost( bolji upravljaju gorima), pravdu( svako obvavlja svoje i dobija prema
zaslugama).
Što se tiče položaja žena u idealnoj državi, Platon smatra da je žena iste prirode kao i muškarac, samo što je
fizički slabija. Žena treba da dobije onaj položaj u državi koji zaslužuje po svojim sposobnostima, čak i najviše položaje.
Da bi se njene sposobnosti otkrile i razvile, žena treba da se vaspitava kao i muškarac. (čak i da rukuje oružjem i ide u rat
ako je za to sposobna).
Platon smatra da čuvari države treba da imaju zajednički brak, tj. da imaju zajedničke žene i decu, kako ne bi
došli u situaciju da suprostave sopstvene interese državnim. Deca ne treba da poznaju roditelje. Čuvari države biraju žene
iz iste klase (koje i same mogu da budu čuvari), da bi se dobilo što bolje potomstvo, a decu treba da vaspitavaju javni
zavodi za vaspitavanje.
Za ropstvo Platon kaže da pošto su svi Grci na neki način braća nepravedno je da jedni druge uzimaju za
robove. Samo varvarin treba biti rob.
Filozofi moraju znati šta je dobro, pravedno i lepo, odnosno moraju poznavati svet ideja i razlikovati ga od
vidljivog, lažnog sveta. Filozofi se biraju među upravljačima. Oni upravljači koji pokazuju filozofski talenat treba posebno
da se vaspitavaju još 10 godina (do 30-te).
U sedmoj knjizi je opisan značaj filozofa i to slikovito čuvenom alegorijom o pećini.
Platon kaže da postoji 5 državnih oblika i 5 glavnih karaktera ljudi koji odgovaraju ovim oblicima država . Tih
5 oblika su: aristokratija, timokratija,oligarhija,demokratija,tiranija. U vezi s tim Platon gradi i teoriju kvarenja
državnih oblika.
Aristokratija je najbolji oblik, a ostala 4 su izopačeni i pokvareni oblici. Aristokratija označava vladavinu
duhovne elite, filozofa, i njoj odgovara pravedan i dobar karakter ljudi. Osnovni razlog kvarenja aristokratije kao
savršenog oblika je podela u vladajućoj klasi, ali se idealna država može pokvariti i pogrešnim sklapanjem brakova, što za
posledicu ima pokolenje upravljača koje nije savršeno. Tada dolazi do nestanka reda i harmonije i do velike borbe. Čuvari
teže da dođu do svojine, prisvajaju zemlju i kuće, a slobodne privrednike pretvaraju u robove. Taj oblik vlade se naziva
timokratija -vlada ambicioznih ratnika i ona je na sredini između aristokratije i oligarhije. Ratnici zadržavaju odbojnost
prema radu, kao i zajedničke obede, gimnastičke i ratne vežbe, ali tu najpametniji ne vladaju, jer se previše cene sila i
bogatstvo (iako se to krije od javnosti). Čovek koji odgovara ovoj vladi je ambiciozan, snishodljiv prema
pretpostavljenima, surov prema robovima, nedovoljno obrazovan, zanet za gimnastiku i rat.
Timokratija prelazi u oligarhiju, vladu bogatih nad siromašnim gde se sve meri novcem. Ceni se bogatstvo, a ne vrlina.
Oligarhija pati od borbe bogatih i siromašnih. Ona je slaba u ratu, jer ne sme naoružati mase. Karakter koji odgovara ovoj
vladi je tvrdica.
Demokratija nastaje revolucijom siromašnih protiv bogatih koje ovi mrze zbog bogatstva. Siromašni dolaze na misao da
su jednako sposobni da vladaju samo treba da preotmu bogatstvo. Posle revolucije siromašni dele vlast jednako među
sobom, obično kockom. U demokratiji vlada sloboda i zato ona mnogima izgleda kao najbolja vlada. Ali preterana sloboda
nije dobra, jer su u njoj izjednačene nejednake stvari, tako da vladaju i oni koji nemaju sposobnosti za to. Karakter koji
odgovara demokratiji je raspušten čovek kojim vladaju njegove strasti. Zbog preterane želje za slobodom javlja se
2
anarhija. Tu očevi postupaju s decom kao sa sebi jednakim i čak ih se plaše, građani, prosti naseljenici i stranci teže za
istim pravima. Učitelji se boje svojih đaka, a đaci se podsmevaju učiteljima. Starci sa spuštaju se na držanje mladih od
straha da ne bi izgledali ljuti i despotski, robovi se ponašaju slobodno itd. Takav duh na kraju dovodi do nepokoravanja
građana zakonima. A preteranost slobode pretvara se u svoju suprotnost - ropstvo, a demokratija u tiraniju. Tiranija
predstavlja ropstvo svih u odnosu na jednog tiranskog vlastodršca. Platon daje detaljan opis tiraninove psihologije i kaže
da je od rob strasti koje sve zadovoljava, što u njemu izaziva nesreću. Kao što je tiranska država najnestrećnija od svih
država, tako je i tiranin najnesrećniji od svih ljudi.
I na kraju dela se raspravlja o besmrtnosti duše i njenoj sudbini na nebu.

Ostala Platonova dela

U ‘‘Odbrani Sokratovoj’‘ jednom od svojih prvih dela Platon se zalaže za apsolutnu slobodu mišljenja
pojedinca.Drž. nema prava da zabrani pojedincu da misli kako želi i da to mišljenje iznosi.
U ‘‘Kritonu’‘ se ističe Sokratovo mišljenje po kome je građanin dužan da se pokori državi i kad ona greši.
U ‘‘Gorgiji’‘ Platon napada političare koji umesto da vaspitavaju narod kvare ga i laskaju mu težeći da dođu i
ostanu na vlasti.
U ‘‘Državniku’‘ govori da politika nije nikakva praktična veština, nego nauka kao i svaka druga i može se naučiti,
zbog čega je on i otvorio Akademiju. Najvažnija osobina potrebna državniku je veština merenja svih činjenica pri
rešavanju praktičnih političkih problema. Talentovanog državnika ne treba ograničavati zakonima, ali pošto su talenti
retki, zakoni mogu biti korisni kao nagomilano iskustvo. On daje i klasifikaciju vlada.
Najbolja je vlada jednog despota, neograničena, ako bi se našao genijalan državnik, ali pošto je takvog teško naći
onda se vlade dele na:
a) zakonite (po unapred utvrđenim zakonima) 1.monarhija 2.aristokratija 3.demokratija
b) nasilničke (vlada se po slobodnoj volji) 1.tiranija 2.oligarhija 3.opet demokratija

U ‘‘Zakonima’‘ Platon opet opisuje idealnu državu, ali ne više kao apsolutno savršenu. Ovde on više vodi računa
o stvarnosti i ljudskim slabostima. Glavna ideja je da države stradaju kako zbog preterano velike i jake vlasti, tako i zbog
preterano velike slobode. Da bi se obe slabosti izbegle treba stvoriti takvu državu u kojoj će se imati dovoljno slobode i
dovoljno jake vlasti. Pošto vrhunac vlasti predstavlja monarhija, a vrhunac slobode demokratija, najbolji je spoj
monarhije i demokratije, tj mešovita vlada. Umesto genijalnih državnika, koji su retki, treba stvarati mudre zakone po
kojima će i obični ljudi moći dobro da vladaju državom. Uz svaki zakon treba dati obrazloženje zašto se on uspostavlja.
Za državu treba izabrati zgodno mesto, ne blizu mora ni suviše veliko. Da se broj porodica ne bi uvećao ni
smanjio treba regulisati rađanje. Zemljišne parcele su neotuđive, čime se postiže da u zemljištu (osnovnom bogatstvu) svi
građani budu jednaki. Platon smatra da je najbolji komunistički režim, ali pošto je on neostvarljiv. On prihvata razliku po
bogatstvu, ali mora postojati granica preko koje je zabranjeno bogatiti se. U takvoj državi bi bili zabranjeni zanati i
trgovina. Trgovnom bi se mogli baviti stranci- naseljenici. Platon preferira relativno nerazvijenu, agrarnu privredu, sa
minimumom razmene, kako bi se izbegla preterana podela rada i sukobi do kojih ona dovodi. U ovakvoj državi nema
slobode mišljenja. Kritika se ukida. Za protivnike države se uvodi smrtna kazna, a protivnici su oni koji žele da menjaju
državno uređenje. Da bi se zadržala stalnost državnog uređenja zabranjuje se putovanje u inostranstvo. To je dozvoljeno
samo starijim i sigurnim ljudima radi završavanja određenih poslova ili upoznavanja stranih uređenja.
Državnu vlast vrši skupština svih građana koja nema stvarnu vlast nego samo bira državne funkcionere.
Skupština bira dva glavna organa: čuvare zakona i većnike. Čuvari zakona su zakonodavna, a većnici izvršna vlast.
Treća vrsta organa su cenzori koji vrše nadzor nad zakonitošću i kojima svaki organ vlasti odgovara zbog nezakonitosti.
Ova državna organizacija ima u sebi demokratske elemente (skupština) i oligarhijske (podela u 4 klase po bogatstvu i veći
uticaj bogatih klasa). Pri kraju knjige Platon uvodi još jedan vrhovni organ tzv. noćni savet, koji bi činilo 10 najstarijih
čuvara zakona, zatim ljudi koji su dobili nagradu zbog vrline i putnici koji su išli u inostranstvo i čijim je izveštajima vlada
bila zadovoljna. Ovaj savet bi radio samo noću. Svaki od članova bi imao pravo da dovede još po jednog mladog čoveka
od najmanje 30 godina koji bi smatrao da je dostojan da bude član ovog saveta. Uloga saveta bila bi da daje glavne ideje
koje država treba da ostvari, ali se to ne vidi jasno pošto je delo ostalo nedovršeno i nedoterano.
Platon je dao prikaz razvoja čovečanstva od primitivnog doba do države. Po njemu je čovečanstvo više puta
stradalo od potopa i drugih nesreća o kojima govore mitovi i uvek iznova počinjalo. Posle takvih katastrofa preživeli ljudi
su bez ikakve kulture i žive na planinama. Oni žive usamljeno, a među njima vlada sloga i ljubav. Ljudi su dobri, a vladaju
običaji i patrijarsi.
Sa umnožavanjem porodica stvara se velika zajednica, donose se zakoni i uspostavlja monarhija ili aristokratija. Na ovaj
način Platon je stvorio osnov teorije o prirodnom stanju na koju su se dalje nadovezivale teorije društvenog ugovora.

Osnovni prigovori Platonu

Platonova teorija je jedna od najvećih i najvažnijih u istoriji, međutim njoj se iznose i neke zamerke:
1. idealizam i misticizam – Platon dosta vodi računa o iskustvu, ali ipak vrednost činjenica meri po unapred
određenim idejama i kada se to kosi sa stvarnošću. On često i matematički pokušava da dokaže iracionalne
stavove (koliko je puta monarh srećniji od tiranina- 229). Međutim, iako je njegova teorija o idealnoj državi
idealistička i utopistička, ona je ipak bazirana na realnim zapažanjima.

3
 2. protivnik je demokratije – Platon je smatrao da ne samo da svi ljudi nisu sposobni da upravljaju, već da se za
to ne mogu osposobiti ni najvećim naporima. Time on postaje začetnik teorije o odlučujućem uticaju elite u
državi, zbog čega su se i fašisti pozivali na njega u svojim teorijama. Međutim, Platon je daleko od toga da bude
samtran ocem fašizma. On zabranjuje vlastodršcima da vladaju u sopstvenom interesu i zahteva da vladaju u
interesu naroda. Upravljači čak ne smeju biti srećni, jer bi pojedinačna sreća bila u suprotnosti sa opštom
srećom.
3. zastupanje totalitarizma – je najteži prigovor Platonovoj filozofiji države. Ovo kontrolisanje čitavog društvenog
i individualnog života od strane svemoćne države takođe je poslužilo kao polazište fašističkoj ideologiji. Iako je
Platon pritom imao za cilj sreću čoveka, ovo totalno regulisanje braka i rađanja privrednog života i vaspitanja je
za osudu.

ARISTOTEL ( 4.v.p.n.e)

Aristotel je rođen u grčkoj koloniji na Halkidikiju, a otac mu je bio lični lekar kralja Filipa Makedonskog. Sa 17
godina Aristotel je stupio u Platonovu Akademiju, gde je ostao 20 godina. Po Platonovoj smrti Aristotel odlazi u Asos gde
se oženio. 342 god. p.n.e. ga kralj Filip II poziva na svoj dvor kao učitelja za svog sina Aleksandra.
Posle Filipove smrti i stupanja Aleksandra na makedonski presto, Aristotel ponovo odlazi u Atinu i osniva svoju
školu Likej. Škola je po uređenju bila slična Platonovoj Akademiji, a Aristotel je držao predavanja iz svih tadašnjih
naučnih oblasti. Aristotelova škola se odlikovala empirijskim naučnim ispitivanem stvarnosti, čime je postignut vrhunac
antičke grčke nauke.
Aristotel je držao dve vrste predavanja:
-jutarnja (ezoterična), za uži krug slušalaca iz oblasti filozofije i nauke
-večernja (egzoterična) za širi krug slušalaca iz oblasti politike i retorike
Posle Aleksandrove smrti i pobune protiv makedonske vlasti u Atini, Aristotel je kao zagovornik promakedonske
politike, bio optužen za bezbožništvo. Povukao se iz Atine na majčino imanje u Halkidiki pošto ‘‘ne želi da se Atinjani po
drugi put ogreše o filozofiju”. Tu je i umro.
Platonova politička i pravna teorija nastavljena je političkom i pravnom teorijom Aristotela. Osnovna crta
Aristotelove filoz je savlađivanje Platonovog misticizma i idealizma i stvaranje jednog materijalističko-realističkog sistema.
Za razliku od Platonove teorije Aristotelova se odlikuje empirijskim i realističkim pogledom na društvo, državu
i svet uopšte. Platon je bio grčki patriota, a Aristotel je bio za velikomakedonsku politiku. Platon je svoja politička dela
shvatao kao oruđe u borbi za ostvarenje svog političkog ideala, dok je Aristotel napisao samo dva politička dela i shvatao
ih je kao teoretska dela koja opisuju stvarnost. Platon je opisivao državu kakva ona treba da bude, a Aristotel kakva ona
jeste. Za Aristotela je država «oruđe u borbi za ostvarenje interesa određenih grupa i slojeva, posebno društvenih klasa».
Dok su za Platona suština stvarnosti bile ideje tj. opšti pojmovi koji postoje van stvarnosti, Aristotel je smatrao da
ideje postoje u samoj stvarnosti, u stvarima, bićima i pojmovima. Kritikovao je Platonovo učenje o idejama kao
udvostručavanje stvarnosti. Međutim, i kod Aristotela nailazimo na deo Platonovog idealizma, jer je i on smatrao ideju
suštinom stvarnosti i njenim pokretačem. Za njega je materija osnovna supstanca bića, ali svako biće je nepotpuno dok
ne dobije određeni oblik. Oblik je unutrašnji smisao materije, cilj koji svako biće teži da ostvari kako bi postalo savršeno.
Glavno Aristotelovo delo iz oblasti političke filozofije je «Politika», a uz to treba imati u vidu «Nikomahovu
etiku» i «Ustav Atinski».

«Politika»
-je velika otprilike kao Platonova ‘‘Država’‘, ali nije dovršena. Takođe nije ni obrađena niti sistematizovana. Deli se
na 8 knjiga i sporno je kako ih treba poređati u celinu. ‘‘Politika’‘ nema takvu umetničku vrednost kao «Država», ali je ona
zato prva potpuna rasprava o državi i društvu, zasnovana na podacima iz iskustva. Pojmovi i zakoni koje je Aristotel
utvrdio, najčešće važe i danas, a i prvi put je dato pravno razmatranje države i obrađeni neki pravni pojmovi (ustav).
Knjiga počinje određivanjem pojma države. Država je društvena zajednica i kao takva teži najvišem dobru.
Nastala je iz životne potrebe, a postoji dalje radi zadovoljenja potrebe za lepim i moralnim životom. Država je prirodno
nastala iz ranijih društvenih zajednica, jer je ona cilj tih zajednica. U zajednicama varvarskih naroda koje su najstarije
društvo, žene i robovi imaju isti položaj. Tek na višem stepenu se razvija porodica. Više porodica čini selo, stvoreno radi
dugotrajne koristi, a kasnije se stvara i grad. Vlast u državi se mora vršiti u interesu samih građana. Dobro zajednice je
zadatak svih.
«Čovek je po prirodi državno (političko) biće, a biće koje po prirodi, a ne slučajno, stoji van države
ili je rđavo ili neljudsko». «Čovek je društvenije biće od pčela i drugih životinja, jer on jedini ima jezik, kao i osećanje
za dobro i zlo, za pravdu i nepravdu». Čovek se potvrđuje tek u državi, tj. političkoj praksi. Slobodan građanin je živeo u
politici i za politiku i u tome je nalazio smisao svog moralnog delovanja, a pri tom je prezirao fizički rad. Država je ranija
od pojedinca, a kako čovek ne može da zadovolji sve svoje potrebe bez države, tako u svakom čoveku postoji
prirodni nagon za državom. Onaj koji je stvorio državu stvorio je najveće dobro.

4
 Aristotel porodicu shvata pre svega kao privrednu jedinicu. U porodici postoje postoje 3 vrste odnosa: između
gospodara i robova, muža i žene, i roditelja i dece. On smatra da je ropstvo prirodna pojava i da je rob oruđe za
rad koje po prirodi pripada svom gospodaru.
U drugoj knjizi Aristotel raspravlja o dotadašnjim teorijama o idealnoj državi. On kritikuje Platonovu državu i
pobija potrebu stvaranja zajednice žena i dece. U kritici dalje kaže je nemoguće ostvariti to da uvek jedni vladaju ako su
svi jednaki. Zato bi se morali smenjivati na vlasti kako bi svi vladali, tako da svako mora vršiti različite dužnosti. Kritikujući
«Zakone» on kaže da to delo sadrži sve osnovne ideje «Države» osim zajednice žena i dece. Zatim Aristotel kritikuje neke
druge teorije tog vremena i postojeće državne ustanove.
Što se tiče svojine, Aristotel smatra da se «na zajedničkom dobru mnogo manje radi nego na svom ličnom.
Svest da se nešto ima kao svoje izaziva naročitu neizrecivu radost koja je prirodna... »
Zatim se utvrđuje šta je to građanin. Za Aristotela postoje ‘‘punopravni’‘ i ‘‘nepunopravni’‘ građani (npr.
maloletni). Građanin je onaj ko ima pravo da učestvuje u zakonodavnoj ili sudskoj vlasti. Vrlina građanina i čoveka nije
ista. Ispravan građanin ne mora biti ispravan čovek. Vrlina građanina se sastoji u tome što on može isto tako dobro da
vlada kao i da dobro sluša vlast. Vlina građanina se razlikuje u zavisnosti od oblika države.
Zatim se prelazi na klasifikaciju država prema ustavu. Po njemu države mogu biti:
-pravilne (koje teže opštem dobru)
-izopačene (teže ličnoj koristi vlastodršca)
Postoje tri ispravna i tri neispravna državna uređenja.
1. Ispravna su ona državna uređenja u kojima bilo jedan čovek- monarhija( bazilea), bilo nekolicina ljudi-
aristokratija ili većina- republika (politeia), vladaju u interesu čitave države i u skladu sa zakonima. Po Aristotelu
najbolji društveni poredak je politeja. Ovaj poredak spaja vrline monarhije,aristokratije i demokratije. Slobodna država
može imati različit odnos elemenata tih uređenja, a dodatni kvalitet ako su joj osnov srednji slojevi. Njeno osnovno
načelo je sloboda. U najboljoj drž. vrlina čoveka i građanina je ista i zato su vaspitanje i moral isti i za društ. i za državu.
2. Izopačenja pomenutih oblika su: Ni jedna od ovih nema za cilj interes celine.
tiranija - (vlada jednog čoveka u sopstvenom interesu)
oligarhija - (vlada bogatih u sopstvenom interesu)
demokratija - (vladavina u interesu siromašnih). Pretpostavka demokratije je sloboda. Narodna skupšt. je najviši
organ, a službenici se biraju među svim građanima. Najveći deo njih bira se kockom, a službenici ostaju kratko vreme na
položajima. Demokratija je trajniji oblik od oligarhije, jer ima manje sukoba, a slobodna država je najtrajnija. Najbolja je
ona demokratija u kojoj vladaju zemljoradnici, a rđave su one kojima vladaju zanatlije i trgovci. Najgori je oblik u kome
svi građani učestvuju u vlasti i ne slaže se sa zakonom i moralom.
Postoji 5 oblika demokratije:
1. između bogatih i siromašnih vlada potpuna jednakost u pogledu učešća u državnoj vlasti
2. za vršenje vlasti zahteva se izvesno bogatstvo, ali malo (cenzus)
3. svi vladaju, ali su potčinjeni zakonu
4. svi mogu doći na vlast, ali vladaju zakoni
demokratija u kojoj ne vladaju zakoni, nego većina- tiranija većine
Zavisno od specifičnog karaktera ljudi u određenom polisu i od specifičnih okolnosti vezanih za taj polis, Aristotel
izvodi zaklučak da različiti oblici uređenja odgovaraju različitim zajednicama. Svaki oblik ima svoje dobre i loše strane. Da
ispravan poredak ne bi prerastao u svoju suprotnost potrebno je pridržavati se ustavnog poretka- politije. Pri tom je
važno doneti zakone na osnovu kojih će se vladati. Zakoni moraju odgovarati Ustavu. Ljudi nisu svi jednaki i zato su
izopačeni oni ustavi koji polaze od jednakosti. Najteže je utvrditi koje su ličnosti jednake, a koje nejednake, pa im prema
tome dati učešće u državi. Odlučujuće su one osobine koje se odnose na državu: plemenito poreklo, bogatstvo,
pravednost, hrabrost.
Aristotel smatra da nauka o državi mora pored onog što je apsolutno najbolje odrediti i ono što je za date prilike
najbolje. Aristotel kritikuje teoretičare koji su istraživali samo idealne države, a nisu vodili računa o njihovoj primenjivosti.
Na pitanje da li je bolje da vlada najbolji čovek ili najbolji zakoni, Aristotel kaže da u korist vlade čoveka govori to
što zakoni ne mogu biti potpuni, iako je potrebno da oni postoje. Međutim, ako je samo jedan čovek sposoban da vlada i
pun vrlina, treba da vlada on, a kako je takav slučaj redak «vlada zakona je vlada Boga i razuma, jer je zakon razum
oslobođen od požuda».
Aristotel kaže da u svakoj državi postoje 3 klase: bogati, siromašni, i oni koji su između ove dve klase.
Srednje bogatstvo je najbolje, jer se tada najlakše sledi razum. Država treba da se sastoji od jednakih i sličnih građana, a
takvih je naviše u trećem staležu. «Oni ne žude kao siromašni za dobrom drugih, niti drugi žude za njihovim dobrom i
tako oni vode bezbedan život». Najbolja je ona država koja počiva na srednjem staležu.
TEORIJA O PODELI VLASTI KOD ARISTOTELA- teoriju o podeli vlasti postavio je Aristotel, a nastavili da izučavaju
Polibije, Monteskje, Lok, Ruso i drugi. Aristotel dolazi do zaključka da suštinu svakog ustava čine:
1. određivanje suverenog tkiva
2. određivanje državnih službenika
3. određivanje pravosuđa
Time on uvodi poznatu podelu na tri vlasti: izcvršnu, zakonodavnu i sudsku, a zatim iznosi problem određivanja tih
odnosa( koliko službenika treba da bude, koliki mandat imaju, da li isto lice može biti više puta birano). Smatra da se u
pravosuđu može više puta biti biran i ističe važnost vrste sudova, nadležnosti kao i postupka postavljanja sudija.

5
 U 5. knjizi se rasprvlja o uzrocima propasti država. Glavni uzrok revolucija je nejednakost ljudi (klasa).
Određeni ljudi traže, smatrajući se jednakim s drugima, da budu tretirani jednako tj. traže demokratiju; drugi, smatrajući
sebe boljim od ostalih, traže privilegije tj. oliharhiju i tako dolazi do pobuna protiv režima koji ne zadovoljavaju ove
zahteve.
Promene u državi se dešavaju na dva načina: ili se menja ustav (npr dem u olig.) ili se on ne menja ali vlast prelazi u
druge ruke. Drugi uzroci pobuna su želje za dobrobiti i čašću, obesno ponašanje, strah, premoć, prezir, sitničavost i
nejednakost, razlika po poreklu, kao i geografski uzroci. Glavni uzroci ostaju borba za jednakost u vlasti i borba za
privilegije.
Zatim Aristotel prelazi na izlaganje uzroka revolucija u raznim političkim oblicima:
- Monarhije popadaju usled nesloge u kraljevskoj porodici ili kad kralj hoće da se stavi iznad zakona,
postajući tiranin.
- Aristokratije propadaju iz sličnih uzroka kao oligarhije, jer spadaju u isti rod sa njima.
- Slobodna država propada zbog rđave mešavine elemenata demokratije i oligarhije, pa se pretvara
ili u oligarhiju ili u demokratiju.
- Tiranija je najnestabilnija vlada, jer izaziva strah i mržnju. Nju često spolja obaraju slobodne držav
- Oligarhije propadaju zbog ugnjetavanja naroda, posebno ako se neko od vladajućih stavi na čelo
pobune i tako postane tiranin. Revolucija izbija i kad su bogataši lišeni učešća u vlasti.
- Demokratije najčešće propadaju usled slobode i obesti demagoga.
Sredstva pomoću kojih se ovi oblici mogu održati su:
- u slobodnoj državi treba paziti na zakonitost,
- u aristokratijama i oligarhijama se treba dobro ponašati i prema onima koji su na vlasti i prema
podvlašćenima. Treba održavati strogu jednakost među pripadnicima vladajuće klase. Ona je
bolja ako širi krug ljudi učestvuje u vlasti.
- tiranija se može održati što apsolutnijom vlašću i imitiranjem monarha (treba da izgleda da radi
za državno dobro)
7. knjiga raspravlja o najboljoj državi. Aristotel ističe da ona ne sme imati preveliki broj stanovnika, jer je tada
teško održavati poredak i zakon. Veličina države se ne meri brojem stanovnika, već potpunošću ispunjenja njenog
zadatka. Ona treba da ima onoliko stanovnika koliko je dovoljno za srećan zajednički život. Zemlje treba da bude toliko da
ona daje stanovništvu sve što je potrebno. Država treba da bude zgodna za odbranu, a prestonica treba da leži na moru i
da ima dobre veze s unutrašnošću. Dobro je da država ima vezu s morem, jer se tako može lakše braniti i trgovati.Ona
mora imati i mornaricu.
Aristotel tvrdi da su narodi u hladnim predelima i na evropskom kopnu puni hrabrosti, ali im nedostaje razboritost
i veština; uživaju slobodu, ali su bez države. Azijski narodi nemaju hrabrosti i zato su stalno u ropstvu. «Grčko pleme ima
prednosti obe grupe i razborito i hrabro. Zato je to pleme uvek slobodno, ima najbolje uređene države i bilo bi gospodar
nad svim drugim narodima kad bi bilo ujedinjeno u jednu državu».
Za vaspitanje Aristotel kaže da mora biti u osnovi isto za sve građane i o njemu se mora starati država, a ne
pojedinci. Vaspitanje je nužno za održavanje Ustava i svakoj vrsti Ustava odgovara jedna vrsta vaspitanja. Vaspitanje
slobodnog čoveka se mora razlikovati od vaspitanja onog ko nije slobodan. Slobodan čovek ne sme učiti da radi. Nauke
koje su korisne čovek treba da uči samo do određenog stepena, a nikako do kraja. Važno je da se uči iz spostvene
pobude, a ne po volji drugoga. Zbog korisnosti uči se čitanje, pisanje, crtanje i telesno vežbanje. U trenucima dokolice
treba se baviti učenjem muzike. Muzika služi zadovoljstvu, odmoru i izgrađivanju karaktera.
Aristotel kritikuje spartanski sistem vežbanja koji previše napreže telo i stvara od mladića divlje ljude. Telesno
vežbanje ne sme previše naprezati telo. Njen cilj treba da bude lepota, a ne divlja snaga.

Ostala dela
Smatra se da je Aristotel pisao 3 vrste dela:
1. egzoterička - koja se sastoje iz popularnih spisa. Pisana su obliku dijaloga, ali nemaju
književnu vrednost Platonovih dijaloga. Sačuvani su neznatni odlomci.
2. sinagogička -predstavljaju neoriginalna dela, tj. zbirke naučne građe koje su Aristotel i
njegovi učenici sakupili. Tu spada i opis 158 grčkih ustava. ‘‘Atinski ustav’‘ je
sigurno napisao Aristotel.
3. ezoterička – koja su namenjena uskom krugu slušalaca. To beleške sa Aristotelovih
predavanja. Ova dela su nedoterana, ali uglavnom sačuvana. Takođe obuhvataju
sve oblasti ljudskog znanja.

Negativne strane Aristotelove torije su: u osnovi je idealistička, mada mnogo manje od Platonove; u njoj postoje
nedoslednosti, protivrečnosti i nejasnoće; robovlasničko shvatanje države; obim države (polis, mala država).

POLIBIJE (2 v.p.n.e.)

6
 Posle Aristotela najvažniji grčki čisto politički pisac je istoričar Polibije. On je proveo 16 godina u Rimu kao
zarobljenik Ahajskog saveza, tako da je imao priliku da bliže upozna organizaciju i funkcionisanje rimske države i prvi
izvrši njenu političku analizu. U delu «Istorije» data su ne samo istorija Rima i analiza njegovih polit. insitucija, već i
filozofska razmatranja o razvoju društva, prirode i kosmosa. Insistirao je na tome da istorijska proučavanja moraju
odbaciti sve elemente mitologije i misticizma.
Međutim, političke ideje od kojih je pošao nisu originalno njegove, to su uglavnom ideje Platona i Aristotela koje
je on razradio i primenio na rimsku državu.
1. ideja o razlikovanju oblika vlade na pravilne i izopačene- Polibije prihvata Aristotelovu klasifikaciju oblika
države po kojoj ima 6 oblika, tri pravilna (monarhija, aristokratija, demokratija) i tri izopačena (tiranija, oligarhija i
ohlokratija kao izopačeni oblik demokratije).

2. ideja o cikličnom smenjivanju ovih oblika shodno određenim zakonitostima- Ovu trihotomiju ispravnih i
neispravnih oblika Polibije pretvara u teoriju o kružnom kretanju poredaka i shvatanju da svaki ispravni oblik
poretka prelazi u svoju suprotnost: monarhija u tiraniju; aristokratija u oluigarhiju; demokratija u ohlokratiju.
Polibije se skoncentrisao na proučavanje zakonitosti tog smenjivanja. Pritom postoje dva uzroka propadanja
država: spoljašnji- za koje se ne može utvrditi neka zakonitost i unutrašnji- koji proizilate iz prirode države i
karaktera ljudi.
3. ideja da je najbolja mešovita vlada- Platon i Aristotel su takođe preporučivali mešovitu vladu, ali su oni
ostajali pri aristokratskoj republici dodajući joj elemente drugih oblika. Međutim, Polibije shvata mešovitu vladu u
pravom smislu reči, kao mešavinu ravnopravnih elemenata raznih oblika, pri čemu on razvija neku
vrstu teorije o podeli vlasti. Polibije kaže da je trajnost Sparte i Rima posledica mešovitog oblika njihove
vlade. U njima su pomešani monarhija, aristokratija i demokratija. Konzuli predstavljaju monarhijski oblik, senat
aristokratski, a narodne skupštine demokratski. Međusobnim ograničavanjem i podelom nadležnosti
ove vlasti sprečavaju jedna drugu da vrše zloupotrebu, odnosno preuzmu vlast i time ostvare čist
oblik vlade (koji potpada pod zakon cikličnog menjanja). Tako se mešovit oblik održava trajno. Međutim
Polibijeva analiza rimske države ne odgovara potpuno stvarnim činjenicama. On je donekle činjenice prilagođavao
svojoj teoriji. Nije video klasnu borbu između bogataša i širokih masa slobodnoh građana, koja je, posle njega,
završena vojnom diktaturom.
Svojom teorijom mešovitog poretka, kao zasnovanog na sistemu međusobnih kontrola i ravnoteže tri oblika valsti, Polibije
je bio rani preteča Monteskjea.

SREDNJOVEKOVNA POLITIČKA FILOZOFIJA

U srednjem veku se pre može govoriti o političkoj teologiji, nego o političkoj teoriji. O političkim pitanjima mislio u
kategorijama vere i spasenja, što se razlikovalo i od antičkog i od modernog shvatanja.
Tek nakon prevoda Aristotelove «Politike» u 13.v. počeli su da se naglašavaju neki elem. antičke političke misli.
Srednjovekovno društvo je religiozno društvo. Sva ljudska bića, uključujući i vladare, su potčinjena Bogu. Društvo
predstavlja neku vrstu zajednice na čijem se vrhu nalaze papa i car. Doktrina o dva mača je trebalo da razjasni odnos
između cara i pape. Dva mača (mač vere i mač vlasti), uvode dvostruku obavezu podanika. Ove vlasti su razdvojene i
institucionalizovane. Duhovna vlast se brine o duhu i upućuje vernike ka spasenju, a svetovna se brine o redu, miru i
pravdi. One nisu suprotstavljene već se dopunjuju. Razlog je taj što su obe slabe da zauzmu ceo politički i verski prostor.

U okviru srednjeg veka postoje 3 perioda:

1. Ranohrišćanska misao do 13. veka u kojoj dominiraju učenja apostola i svetih otaca
2. Tomistička politička misao koja izvire iz ideja Tome Akvinskog
3. Reformatorska misao koja nastaje u 16.v. i predstavlja odstupanje od tomističke dogmatike i korak ka rađanju
moderne države. Tu spada renesansa (14-15) koja stavlja čoveka u centar umesto Boga i reformacija (16)

SREDNJOVEKOVNA HRIŠĆANSKA MISAO

Hrišćanstvo nema neku konkretnu političku teoriju ni filozofiju. Nastaje kao spoj Istoka i Zapada, individualizma i
univerzalizma. Ono je jedino učenja koje traje preko 20 vekova. Hrišćanstvo je zapravo reformisano judejstvo, a
reformator je Isus Hrist.
Izvori hrišćanstva su:
- u 8.v.p.n.e. postojale su dve jevrejske države- Izrael i Judeja (Palestina). Sve države su imale jednog vladara na zemlji,
a samo su Jevreji imali 2 države i 2 vladara. Kod njih se javlja potreba da imaju jednog vladara na zemlji, a usled
nemogućnosti dogovora prenose ga na nebo i tako nastaje monoteizam.
- antička Grčka filozofija
- mistika
Prvi sloj koji prihvata hrišćanstvo jeste siromašno slobodno seljaštvo, zatim robovi i gradska sirotinja koju hrani
država, i novopridošla plemena. Svaki od ovih slojeva pokreće pitanje spasa. Svi traže raj kao spas od soc-društ
problema. Hrišćanstvo nudi nešto što paganstvo nema: besmrtnost, večni život i koncepciju izabranog naroda.

7
Organizacija je zasnovana na strogoj disciplini. U početku na relaciji Bog - podanik ne postoji posrednik, ali je posle
jednog veka stvorena crkva, koja brzo stiče moć i bogatstvo.
Karakteristika hrišćanske teologije bila je netolerancija prema svakom slobodnom mišljenju i svakom verovanju
koje je različito od hrišćanskog.
1054. dolazi do podele hrišćanske crkve na istočnu i zapadnu. Crkva u Istočnom rimskom carstvu nije
imala dominaciju kao u Zapadnom. Patrijarh ima drugačiji položaj od pape, a odnos crkve i države se označava kao
simphonia.

Hrišćanstvo ima dva velika toka:

-apologeti (su branioci hrišćanstva koji idu putem - verujem da bih znao)
-dijalektičari (brane hrišćanstvo polazeći od znanja ka veri)

Hrišćanska filozofija se deli na: - patristički period - od 2. do 8. veka

- sholastički period - od 9. do 14. veka
Patristika je dobila naziv po crkvenim svetim ocima (patres) i deli se na grčku i latinsku, pri čemu je latinska mnogo više
prisutna u političkoj filozofiji, između ostalog zato što je katoličanstvo bilo dominantno srednjevekovno učenje u zap.
Evropi i ostavilo veći teorijski opus za sobom. Najznačajniji predstavnik latinske patristike bio je Aurelije Avgustin.
Sholastika je dobila naziv po teološkim i filozofskim školama koje su, oživljavajući antičku tradiciju nastale na tlu
imperije Karla Velikog. Ona predstvalja nastavak latinske partistike i deli se na ranu, visoku i poznu. Sholastika, kao
poseban metod teleološke misli, polazi od dogme čija se istinitost ne ispituje (jer je po pretpostavci istinita), a zatim se
strogo logički razvijaju zaključci. U političkim raspravama polazi se od izreka iz Svetog Pisma i na osnovu toga se
dokazuje jedna ili druga teza.
a) Rana sholastika traje od oko 800. do 1200. godine i karakteriše je aktualizovanje Avgustinove i Aristotelove filozofije,
uz insistiranje na logici.
b) Zrela ili visoka sholastika se vezuje za prvih sedam decenija 13. veka i delo Tome Akvinskog. Dolazi do
reinterpretacije Aristotelove političke filozofije.
c) Pozna sholastika traje od kraja 13. veka do renesanse i reformacije.

SVETI AVGUSTIN (4. v.)

Sv. Avgustin je prvi, i za doba latinske patristike najveći sistematizator hrišćanskog učenja. Osim ranijih crkvenih
otaca i Sv. Pisma, posebno je cenio Platona.
Osnovna protivurečnost kod Avgustina je sukob mističnog i racionalnog duha, koja se posebno vidi u njegovoj
političkoj teoriji. On je prvi među hrišć. misliocima političkim i pravnim pitanjima posvetio veliku pažnju.
Doba u kom Avgustin živi je doba propadanja Rimskog carstva i robovlasničkog sistema. Hrišćanstvo je državna
religija i dok država sve više propada, crkva sve više jača. Između njh još nema većih sukoba. Crkva teži da sačuva
autonomiju u duhovnim stvarima, što oslabljena država prihvata. Crkva se, sa svoje strane, potpuno pokorava državi u
svetovnim stvarima. U to vreme aktuelniji je sukob između pagana i hrišćana.
Avgustin se rodio u sev. Africi. Njegova majka je mnogo pre njega prihvatila hrišćanstvo, dok je on bio manihejac
sve do 387, kada se krstio, napustio svetovni način života, brak i posao učitelja i otišao u sveštenike. Bio je izuzetno
obrazovan i veliki poznavalac antičke filozofije. Njegova teorija je neka vrsta sinteze hrišć. učenja i antičke filozofije
(naročito Platonove). Napisao je mnogo dela među kojima se ističu ‘‘Ispovesti’‘ (autobiografskog karaktera) i ‘‘O
Božjoj državi’‘ (njegovo najvažnije delo).
U svojoj filozofiji Avgustin polazi od sigurnog postojanja jedino subjektivne svesti. Jedina sigurna istina je istina o
sopstvenom psihičkom životu (mišljenju, osećanju, postojanju). Iz te istine se mogu izvući sve ostale istine. U tom
pogledu Avgustin je neka preteča Dekarta.
Delo ‘‘O Božjoj državi’‘ je nastalo nakon što je Rim prvi put u svojoj istoriji pao u ruke neprijatelja. Rim je do
tada smatran neosvojivim, tako da je njegov pad ostavio ogroman utisak na tadašnju društvenu svest. Pagani su počeli
optuživati hrišćanstvo kao uzrok pada Rima, pa je Avgustin svojim delo pokušao da objasni taj događaj u skladu sa hrišć.
učenjem, stvorivši tako prvu filozofiju istorije i prvo hrišć. učenje o državi. U prvih 10 knjiga akcenat je na
apologetici (odbrani hrišć. od paganstva, a u sledećih 12 na dogmatici (izlaganju osnovnih postavki hrišć. doktrina).
Glavna misao je učenje o predestinaciji, tj. učenje da je tok istorije čovečanstva unapred određen voljom Božjom.
Bog je biće koje ima beskonačno moćnu volju koja je uzrok sama sebi i koja samu sebe određuje. U tome se ogleda
Avgustinov misticizam i iracionalizam. Njegova filozofija je puna fantastike i nema veze sa naučnim pogledom na svet.
Cela istorija se objašnjava dramatičnim akcijama Boga bez realnih uzroka.
Istorija se deli na 6 epoha: -od Adama do Noja
-od Noja do Avrama
-od Avrama do Davida
-od Davida do Vavilonskoig ropstva
-od Vavilonskog ropstva do Hrista
-od Hrista do Strašnog suda

8
 Ono što je od značaja za polit. teoriju je uzrok pada Rima, a razlog je volja Božja. Rim je pao jer je bio
nepravedna država, a nepravedna je zato što je zasnovana na bratoubistvu. Hrišćani se moraju radovati padu Rima, jer je
to znak da se ispunjava volja Božja. Rim nije bio prava, tj. Božja država, već zemaljska država koja je plod ljudskog
greha. Božja država je zasnovana na ljubavi Božjoj i čine je anđeli i vernici, a zemaljska je zasnovana na ljubavi
prema samom sebi i čine je nevernici i zli duhovi. Prva je apsolutno dobro, druga apsolutno zlo. Prava država se bori sa
zemaljskom i na kraju pobeđuje. Konačnom pobedom dobra uspostavlja se Božje carstvo na zemlji.
Avgustin je razlikovao državu u užem smislu od države kao mističko–religijskog pojma. To se vidi u drugim delima
gde on državu određuje kao ‘‘ljudsku grupu vezanu društvenim vezama’‘. Crkva je državi potčinjena pravno, a država
crkvi moralno.
Za ropstvo kaže da je opravdano, jer je posledica prvobitnog greha i trajaće koliko i svet(do Strašnog suda). Tek
u nebeskom carstvu ljudi će se izjednačiti. Ovo kršenje hrišć. načela jednakosti, Avgustin opravdava time što, iako je
ropstvo protivno prirodnom pravu, ono odgovara pozitivnom pravu i mora se poštovati.
Avgustin razlikuje pravedan i nepravedan rat. Pravedan je rat (justum bellum) vernika protiv nevernika.
Avgustinove ideje o 2 države i smislu ljudske istorije su duboko odredile istoriju katoličanstva i protestantizma.
Njegovo učenje je osnov stanovišta o prvenstvu crkve nad državom i vere nad pravom.

SPOR CRKVE I DRŽAVE OKO PREVLASTI

U vreme formiranja carstva Karla Velikog vladala je teorija «o dva mača» tj. o podeli vlasti. Svetovnu vlast vršio
je vladar, a duhovnu crkva.
Međutim, posle smrti Karla Velikog u 9.v. dolazi do sukoba, koji traje do 14. veka. Podelom Karlove imperije
država je oslabila, a crkva ojačala. Crkva je pretendovala da joj se vladari pokoravaju u duhovnim stvarima, koje je
shvatala vrlo široko. Sukobi su naročito izbijali oko razvoda kraljevskih brakova za šta se crkva smatrala apsolutno
nadležnom.
U 11 v. sukob kulminira tzv.«sporom o investituri», koji je izbio između pape Grgura VII i nemačkog
kralja Henriha IV, zbog namere vladara da se učestvuje u postavljanju crkvenih velikodostojnika. Papa je insistirao na
pravu da samostalno donosi tu odluku, a spor se završio porazom Henriha IV i njegovim dolaskom na poklonjenje papi. U
ovom periodu dolazi do napretka u kulturi. Feudalizam se stabilizovao i počeli su se razvijati gradovi, trgovina i zanatstvo.
Jača drž aparat i stvara se sloj pravnika koji su u službi države, tj vladara. Razvija se školstvo i pojavljuju univerziteti na
kojima se raspravlja o svim filoz. i polit. pitanjima, pa i o odnosu crkve i države.
U 13 v. dolazi do novog sukoba. Svetovna vlast znatno ojačala, pa se Filip Lepi osećao dovoljno moćnim da se
suprotstavi papi i da zahteva oporezivanje sveštenih lica. Međutim, papa Bonifacije je smatrao da niko ko podleže
njegovoj jurisdikciji nije dužan da se pokorava svetovnoj vlasti. Sukob je okončan tako što je Filip Lepi odbio da se pokori
papinom zahtevu i postavio novu papsku stolicu u Francuskoj, u gradu Avinjonu, koja se održala 75 godina. Taj period u
istoriji hrišćanske crkve je poznat pod imenom «doba papskog avinjonskog ropstva». Pored rimskog pape postojao i
francuski papa u Avinjonu, koji je u svemu zavisio od francuskih kraljeva. U to vreme bilo je pokušaja da se uspostavi
papska stolica i u drugim mestima, tako da je u jednom trenutku postojalo čak trojica papa. Sve je to bilo odraz slabosti i
razjedinjenosti crkve i potrebe za njenom reformom, kao i tendencije jačanja svetovne vlasti.
U 14. i 15. vek dolazi do mnoštva verskih i polit. procesa koji su vodili degradaciji crkvene dominacije.
Jeretički pokreti su uzdrmali moć rimske crkve i doveli do reformacije u 16.v., a unutar same crkve dolazi do
koncilijarnog pokreta - pokreta otpora papskom apsolutizmu. Koncil u rimskoj crkvi predstavlja skup biskupa, koji su
trebali da predstavljaju vrhovni organ crkve. Međutim, u crkvi je zavladao papski apsolutizam. Koncilijarni pokret je
zahtevao da se indirencije vrate koncilu i da se ograniči papska vlast.
1. Argumenti za primat crkve nad svetovnom vlasti su:
- da je Bog uvek upotrebljavao proroke da bi saopštio svoju volju vladarima.
- papa je reprezent Boga, a ovozemaljska vlast je rezultat ugovora između vladara i naroda, tako da narod ima
pravo da se uz podršku duhovne vlasti buni protiv loših vladara i da ih smenjuje.
- akt zakletve vladara tumačili su kao stavljanje vladara pod Božju, tj. papsku vlast.
- jedan od najjačih argumenata bila je priča o ‘‘Konstantinovom darovanju’‘. Navodno, car Konstantin je, seleći
se u Konstantinopolj svoju crkvenu vlast na Zapadu ostavio papi Silvestru prenevši mu i vlast nad kraljevima.
- poređenje pape sa suncem, a vladara sa mesecom, koji dobija svetlost od sunca.
- vladari su podložniji iskušenju, a crkvi pripada vlast nad moralnim ponašanjem svakog čoveka, pa i vladara
2 –Argumenti za primat svetovne vlasti nad crkvenom su:
- kralj je slika Boga oca, a papa slika Hrista, pa prema tome papa treba da se pokorava kralju kao sin ocu.
- svaka vlast dolazi od Boga, tako da je kralj odgovara samo Bogu. Neverne kraljeve takođe treba poštovati
- crkva ne treba da se služi mačem, već molitvom.
- isticanje da Karlo Veliki nije dobio carsku vlast od pape već je nasledio vlast rim. careva.
- tvrdili da crkvena vlast nije nikada bila iznad svetovne i da je carstvo božanskog porekla.

DŽON OD SALZBERIJA (12 v.)

9
 ‘‘Polikratikus’‘ je delo u kom je prvi put od antike sistematizovana čitava oblast politike. I u njemu je obrađeno
glavno pitanje tog doba, odnos crkve i države, ali je ono ovde samo deo mnogo šireg predmeta. Džon od Salzberija je bio
veliki poznavalac antičke filozofije, pa je i njegovo delo pod jakim uticajem antičkih uzora. Po tome se ono razlikuje od
političke književnosti svog doba.
Tema dela je priroda države i idealnog vladara. Za njega je monarhija idealan oblik vlade i jedino se njom
bavi. Vladar je nosilac javne vlasti i predstavnik opšteg interesa, a opasnost za vladara dolazi od same njegove vlasti, jer
ona kvari ljude.
Originalnost ovog dela se ogleda u:
- oštrom razlikovanju pravednog vladara i tiranina. Ova razlika potiče još iz antičke Grčke, ali je Džon od
Salzberija mnogo oštrije iznosio. Vladar je potčinjen pravu, odnosno Bogu, a tiranin krši to pravo.
- on prvi jasno izlaže teoriju tiranicida, tj. ubistva tiranina. Po njemu se tiranin, kršeći pravo, stavlja van njegove
zaštite, pa zato ubistvo tiranina nije nikakav greh. Naprotiv, to je jedna vrsta dužnosti. Pisac kaže da i među sveštenicima
može biti tirana, samo njih nije dopušteno ubiti da se ne bi povredila sveta tajna. Isto tako tiranin se ne sme otrovati, jer
bi to bilo protivno religiji. Pisac nagoveštava da u akciji protiv tiranina, podanici treba da se oslone na crkvu, čime
zauzima stav u korist papske prevlasti.
Delo ima jaku moralističku poruku. Moral se postavlja kao osnova vlasti zato što još nema razrađenih ideja o
institucionalnim ograničenjima vlasti. Vladar je vezan svojom zakletvom da se pridržava zakona, koji je Božiji zakon i
proističe iz sv. spisa. Vladar je sluga naroda. Odnos sekularne i duhovne vlasti je takav da crkva daje moć vladaru. Postoji
moralna prednost crkve u odnosu na državu i prvenstvo pape u odnosu na vladara. Delo se smatra pretečom
razvijene političke teorije koja počinje s Tomom Akvinskim.

TOMA AKVINSKI (13. v.)

- je, zajedno sa Avgustinom, najznačajniji mislilac katoličkog hrišćanstva. On predstavlja vrhunac skolastičke
filozofije, nakon kog počinje degradacija crkvene misli. Značajan je po tome što je izvršio sistematizaciju celokupne
katoličke filozofije do svog vremena, a njegov sistem predstavlja sintezu aristotelizma i skolastičke katoličke misli.
Doba u kom Akvinski živi (13. v.) je doba u kome feudalizam dostiže svoj vrhunac, a crkva najveći domet svoje
moći. Borba između crkve i Svetog rimskog carstva nemačkog naroda završena je pobedom crkve. Crkva drži monopol
duhovnog život, a ona je i osnovna politička snaga. Papa pod svojom neposrednom vlašću ima velike oblasti u Evropi, a
krstaški ratovi su ga učinili centrom političke aktivnosti. Ogromni prihodi sa crkvenih feuda ulažu se na svim poljima, a
naročito na kulturnom, tako da se manastiri pretvaraju u velike kulturne centre, a počinju se otvarati i univerziteti.
Najveći problem crkve tog doba su jeresi protiv kojih je ona u stalnoj borbi. Krstaški ratovi dovode do bržeg
razvoja gradova, koji se oslobađaju vlasti feudalnih gospodara i postaju potčinjeni direktno kralju. Ipak, buržoazija još
nije samostalna klasa i nema razvijenu klasnu svest. Pod uticajem krstaških ratova i dodira sa stranim kulturama,
razvijaju se trgovina, zanatstvo, praktične nauke i tehnika.
U duhovnom pogledu javlja se potreba za dokazivanjem crkvenih dogmi racionalnim i logičkim putem. Za
period skolastike karakteristična je specifična filozofska misao koja prikazuje hrišćanske dogme kao opšte, najviše i
razumom prihvatljive stavove iz kojih se dosledno, silogistički, izvode niži, konkretniji stavovi. Međutim, i sam Toma
Akvinski priznaje da se mnoge dogme ne mogu dokazati. To su dogme o prvobitnom grehu, Strašnom sudu, dok su neki
drugi proglasili takvim dogme o trojstvu Boga, Vaskrsenju itd. Međutim, ono što se dokazivalo, dokazivalo se precizno i
strogo geometrijskim putem. Prvo se iznose razlozi za, zatim protiv, onda se pobijaju razlozi za, pa razlozi protiv, da bi se
onda prešlo na konačno zaključivanje.
U zvaničnoj katoličkoj crkvi postojao je sukob između dva kaluđerska reda. Toma Akvinski je pripadao
dominikanskom redu koji je bio stvoren radi učvršćivanja crkve i koji je razvijao tipičan skolastički metod. Dominikanci
su bili ustanovljeni u 13. v. da bi se borili protiv jeresi i težnji za decentralizacijom države. Njihova organizacija, način
života i delatnost bili su usmereni na hijerarhiju, strogu disciplinu i održavanje društvene nejednakosti. Nasuprot ovom,
postojao je i franjevački red (tzv. red malog čoveka) koji je osnovao Franja Asiški. Ovaj red je bio popularan u
narodu, jer je vodio računa o običnim ljudima i njihovim problemima. Međutim, kasnije je zvanična crkva ovaj red
potčinila sebi.
Toma Akvinski je napisao je veliki broj dela, koja predstavljaju neku vrstu enciklopedije znanja iz oblasti teologije,
filozofije, morala, prava...a najvažnija su mu dela ‘‘Suma teologije’‘ (nedovršeno) i za politiku i pravo najvažnije
(takođe nedovršeno) delo ‘‘O kraljevskoj vladavini’‘.
Značaj Akvinskog je za katoličku crkvu tako velik da je postao zvanični filozof prvo dominikanaca, a onda i cele
crkve. Proglašen je za sveca.
U oblasti politike i prava Akvinski uglavnom obrađuje Aristotelove ideje na savremenom materijalu. Smatra se
da je delo «O kraljevskoj vladavini» napisao za obrazovanje jednog princa. Toma je napisao samo prvu knjigu ovog dela i
deo druge, a završio ga je njegov učenik Ptolomej.
U delu Akvinski kaže da postoji potreba ljudi u društvu da neko njima vlada. Ovu potrebu on izvodi iz društvene
prirode ljudi. Čovekova priroda zahteva da on bude društveno i političko biće koje živi u zajednici.To je kod njega
razvijeno mnogo više nego kod svih drugih životinja. Drugim je životinjama priroda dala odeću od kože, sredstva za

10
odbranu ili bar brzinu u begstvu. Čovek je, naprotiv, stvoren bez ičeg sličnog, ali je u zamenu on snabdeven razumom
koji mu omogućava da sve te stvari proizvede svojim rukama. Pošto sam čovek nije dovoljan da sve to sam proizvede on
mora da živi u društvu. Nužno je dakle, da ljudi žive u većem broju zajedno kako bi se međusobno pomagali i posvetili
različitim poslovima u skladu sa svojim talentima. Akvinski prihvata Aristotelovu teoriju da je država organizacija iznad
klasa koja štiti interese svih. Ona je izraz čovečije dužnosti i nužnosti da živiu društvu. Ona je zaštitnik zajedničkih
interesa svih ljudi i nastala je da bi omogućila ljudima da opstanu u borbi za život u prirodi.
Ako čovekova priroda zahteva od njega da živi u državi onda je , isto tako, nužno da među ljudima postoji
sredstvo za vladanje mnoštvom. Pošto ljudi žive u tom velikom mnoštvu i pošto svako želi da da postigne ono što mu
odgovara, to bi svaki išao na svoju stranu i ne bi bilo moguće svoriti čvstu zajednicu. Neko mora da vodi brigu o dobru
zajednice a to je vlada koja usmerava ljude da rade ono za šta su talentovani i ono čime najviše mogu da doprinesu
opštem dobru. Po mišljenju Akvinskog, vlast je po prirodi stvari pojava i kao takva dolazi od Boga, ali to ne znači da Bog
ustanovljava konkretnu vlast u državi, već to čine ljudi po svom shvatanju a zarad ostvarenja nekog opšteg dobra. Vlade
se razlikuju na dobre i loše prema tome da li se vrše u cilju ostvarivanja opšteg dobra ili dobra onoga ko vlada.
Rđave vladavine su:
1. Ako nepravedna vlada pripada samo jednom čoveku koji vlada u sopstvenu korist, a ne u korist celine takva se
vladavina zove tiranija.
2. Ako je nepravedna vlast u rukama manjine, to se zove oligarhija. Ti se ljudi razlikuju od tiranina samo po tome
što ih ima više.
3. A ako nepravednu vladu vrši mnogo njih, onda se to zove demokratija tj. vladavina naroda, gde većina, usled
snage koju joj daje broj, tlači bogataše. Ceo narod tada postaje jedan tiranin.
Dobre vladavine su:
1. republika- vladavina većine
2. aristokratija- vladavina manjine
3. kraljevstvo- vladavine jednog.
Za društvo je najbolja monarhija jer je prirodna vladavina. Kao što je kod čoveka srce pokretač čitavog organizma,
kao što pčele imaju jednu maticu, a cela vaseljena samo jednog Boga stvaraoca i vladaoca svih stvari, tako je i država
najbolja ako ima samo jednog vladara. Gde nema monarhije postoji samo nesloga i borba. Pravedna vladavina jednog je
najbolja od svih vladavina, a rđava vladavina jednog je najgora vladavina. Međutim, u svom drugom delu «Sumi»
iako dokazuje da monarhija pruža najmanje mogućnosti da se izvrgne tiraniju, smatra da ona treba da bude
ograničena. Kralj je po prirodi izrazito nadareniji od podanika u smislu posedovanja vrline, duhovne i telesne
nadarenosti. On je po prirodi određen da vlada, a podanici da se pokoravaju. Akvinski kaže da se monarhija može održati
u praksi ukoliko izađe u susret težnjama ljudi za učestvovanjem u vlasti. To se može omogućiti uvođenjem mnogobrojnih
službi i funkcija. Razrađuje ideju da pored kralja treba da postoje aristokrati koje narod bira i koji imaju izvršnu vlast.
Tu zaključuje da je najbolja mešovita vlada- monarhijsko- aristokratska, koja čak ima i neke demokratske elemente
(izbornost i narodno predstavništvo).
Ukoliko se desi da monarhija ipak pređe u tiraniju, treba preduzeti mere za vraćanje u prethodno stanje. Ali ako
nema nepodnošljivih istupa, bolje je trpeti neko vreme umerenu tiraniju nego se suprostavljati i ući u
opasnosti. Tiranin se oslanja samo na strah drugih i njegova vlast ne može dugo da traje. Tirani su lišeni večnog
blaženstva i zbog svojih zlih dela i zato što se retko kaju.
Zatim Akvinski raspravlja šta treba da pokreće kralja u vršenju državne vlasti. Pošto on treba da ostvari opšte
dobro, kakva je njegova lična korist u ovome. Aristotel misli da je to čast i slava, ali Akvinski smatra da je to malo, jer
uzvišen čovek treba da prezire slavu. Kralj treba da dobije pravu nagradu od Boga. Nikakvo zemaljsko blago ne može
pružiti sreću, jer posedovanje jednog blaga izaziva želju za drugim. Jedino posedovanje Boga znači savršenu sreću, a
kralj tu sreću stiče ako vlada pravedno. Ali, dobre kraljeve ne očekuju samo nebeska nego i zemaljska dobra, kao što je
ljubav naroda, stabilnost prestola itd. Kralj je dužan da upravlja zemljom kako bi se ostvarilo nebesko blaženstvo.Treba
da ustanovi život koji će biti u sladu sa prirodnom čestitošću i da brine o napretku svog naroda.
U ‘‘Sumi teologije’‘ određene misli iz dela ‘‘O kraljevskoj vladavini ‘‘ su detaljnije razrađene. Ovde se odlučnije
izrazio za pravo naroda na pobunu. Narod ima pravo na pobunu protiv nezakonito stečene vlasti i protiv
zloupotrebljene zakonite vlasti. Međutim, on ne precizira da li narod ima pravo da ubije nepravednog vladara.
Akvinski daje primat duhovnoj vlasti nad svetovnom, ali se njegova koncepcija smatra umereno papističkom. On
kaže da ako su zakoni države u skladu sa zakonima prirode crkva ne sme da interveniše i da se suprostavlja takvim
zakonima. Tek u suprotnom slučaju bilo bi legitinmo da crkva svrgne svetovnog vladara.

DANTE ALIGJERI (14 v.)

- je, osim u književnosti, ostavio značajan trag i u političkoj teoriji. I sama ‘‘Božanstvena komedija’‘ je na neki
način političko delo jer u njoj Dante svoje političke protivnike smešta u pakao, a svoje političke istomišljenike u Raj.
U Danteovo doba Italija je, kao i čitava Zapadna Evropa, bila podeljena u dve stranke: «gvelfi» pristalice pape i
«gibeline» pristalice Rimskog nemačkog cara. Ove dve stranke su vodile stalnu borbu i smenjivale se na vlasti, tako da
su se naizmenično vršili progoni njihovih pristalica. U Italiji nikako nije mogla da se ustali jedna vlast. Dante je u početku

11
bio gvelf, da bi zatim postao gibelin i prišao Henriku VII Luksemburškom, monarhu koji je sanjao o uspostavljanju svet.
monarhije.
U spisu «Monarhija» Dante je pokušao da obrazloži potrebu ostvarivanja Henrikovih planova o svetskoj državi.
Nasuprot kraljevstvu, kao državi sa ograničenim područjem, Dante je isticao monarhiju, kao svetsku državu, koja bi
mogla da uspostavi mir u svetu. Da bi takva država bila moguća, moralo se najpre dokazati da je ona nezavisna od
crkvene vlasti. Dante je to dokazivao na različite načine, često i veoma naivnim i smešnim argumentima koji pokazjuju
nizak nivo čovekovog znanja u to vreme.
Delo ‘‘Monarhija’‘ je podeljeno u 3 knjige:
1. – U prvoj knjizi se raspravlja da li je svetovna monarhija nužna za blagostanje sveta. On monarhiju definiše kao vlast
jednoga nad svim ljudima ovoga sveta i u svim stvarima ovog sveta (znači bez duhovne vlasti) .
Osnovni cilj čoveka je razvijanje inteligencije koja se postoji u svakom čoveku, ali koja se u potpunosti izražava kroz celo
čovečanstvo. Pojedinac može doći do mudrosti samo u miru, a to važi i za celokupno društvo. Mir je, dakle, osnovni
posredni cilj čovečanstva, a taj mir može da ostvari samo imperator.
Kao što je Bog jedan u svetu, tako monarh treba da bude jedan na zemlji . Takav monarh će biti pravedan jer ga neće
mučiti želje, pošto će biti gospodar svega, a ni strah od neprijatelja, jer ih neće imati. Čovečanstvo će pod takvom vladom
biti najsrećnije i najslobodnije. Sloboda se sastoji u tome što će svaki čovek živeti brinući o sopstvenom interesu.
Univerzalni monarh je sluga društva, a ne njegov gospodar.
Dalji razlog za monarhiju sastoji se u tome što ni Bog ni priroda ne trpe ništa suvišno. Ono što bolje radi jedan, ne treba
da radi više njih. Monarh će se brinuti o zajedničkim interesima celog čovečanstva, dok će se o lokalnim i opštinskim
interesima brinuti lokalne vlasti. Lokalne vlasti su i vlasti nacionalnih država. Prema tome Danteova monarhija je na neki
način slična federaciji ili konfederaciji.
2. – U drugom delu Dante objašnjava kome pripada ta monarhijska vlast i stvara celu filozofiju istorije. Monarhijska
svetovna vlast je pripadala Rimu, a od Rima je nasledio imperator Svetog rimskog nemačkog carstva. Rimska imperija je
svoju vlast dobila od Boga. Svoju volju Bog pokazuje znacima, a znak koji pokazuje da je Bog dao Rimu vlast, jeste
neprekidan niz rimskih pobeda nad svim narodima.
3. – U trećem delu Dante diskutuje o glavnom polit. pitanju Srednjeg veka – odnosu crkve i države. On pobija sve
argumente koji su se navodili u korist crkve. Prvi takav argument, upoređivanje vladara sa mesecom, a pape sa suncem,
Dante pobija rekavši da ako mesec od sunca dobija svetlost, ne dobija i samo svoje biće i delatnost. Svetlost koju dobija
samo je pomoć u njegovoj delatnosti. Prema tome ni car ne dobija od pape svoju egzistenciju, ni vlast, ni funkciju, nego
samo svetlost Božje molosti koja mu pomaže u obavljanju samostalne vlasti.
Što se tiče istorijskih argumenata, Dante ih ne poriče već pravno obara.

MARSILIJE PADOVANSKI (14.v.)

-je jedan od najznačajnijih teoretičara 14.v. i uopšte Srednjeg veka. U njegovoj teoriji zasnovanoj na Aristotelu,
izneo je za to doba smele demokratske ideje. Po prvi put narod nije shvaće kao skup vlastele, već kao ljudsko društvo.
Glavno delo mu je «Branitelj mira», koje je podeljeno u 3 odeljka:
-u prvom se raspravlja o prirodi i cilju države (glavni cilj države je da obezbedi mir)
-u drugom o papskom zahtevu za svetovnom vlašću
-a u trećem se daju zaključci i izvodi iz cele knjige
Najvažnije je njegovo učenje da izvor pozitivnog prava nije Bog (iako priznaje postojanje božjeg prava) nego
volja naroda. Za Padovanskog je narod suveren i po tome se njegova teorija razlikuje od prethodnih srednjevekovnih
teorija. Ranije teorije su priznavale da narod ima vlast, ali da je prenosi na vladara, dok je za Marsilija narod uvek
suveren, tj. zakonodavac. Narod se shvata kao skup svih građana. Narod može ili sam neposredno donositi odluke ili
preko svojih predstavnika.
Padovanski smatra da će korisnost propisa biti sigurnija ako svi građani rade na njemu nego ako to čini manjina.
Zakoni će se bolje poštovati ako građani misle da ih nameću samima sebi. Ako ne bi bilo tako onda bi oni koji ih donose
bili gospodari onima koji ih ne donose, što bi značilo da se država ne sastoji od slobodnih ljudi.
Zanimljivo je i njegovo učenje o izvršnoj vlasti. Zakonodavac bira izvršnu vlast na razne načine, zavisno od
oblika države. Ali on je uvek bira i ona mu je uvek potčinjena. Izvršna vlast, treba da je u rukama nekolicine najjačih, tj.
onih koji raspolažu monopolom sile. Zadatak izvršne vlasti je da izvršava volju suverenog naroda izraženu u zakonima.
Ukoliko ona to ne čini može biti smenjena.
Izvršna vlast treba da bude poverena izbornom monarhu, jer se tako na vlast dovodi sposobniji, narod ga više poštuje
i on više vodi računa o narodu.
Padovanski smatra da izborno pravo treba da imaju svi ili samo pretežni deo i to je njegova jedina
nedoslednost u pogledu narodne suverenosti, jer se smatra daje pod pretežnim delom mislio na feudalce.
_ Marsilije zastupa ideju o nezavisnosti državne vlasti od crkvene kao i slobodu savesti, odnosno religije i
kaže da crkva ne može primenjivati svetovne kazne protiv nevernika i jeretika, jer prisila tu ne daje nikakav rezultat.
Takođe je zastupao franjevački pogled na svojinu crkve. Smatrao da crkveni ljudi ne bi smeli da imaju svojinu.
On oštro napada bogatstvo, pohlepu i tvrdičluk crkvenih ljudi. Dokazivao je da papa nije nimalo viši od običnog
sveštenika i da zato o crkvenim stvarima treba da odlučuje crkveni sabor, zbog čega je optužen za jeres.

12
 NIKOLA KUZANAC ( 15 v.)

15 vek je vek humanizma i renesanse, razvoja nauke, književnosti i umetnosti. Običan čovek postaje centar
interesovanja, a u politici dolazi do stvaranja nacionalnih država i jača vladarska vlast.
Ipak, u 15 v. se malo raspravlja neposredno o državi i pravu, glavni predmet rasprava je i dalje odnos između crkve i
države.
Na crkvenom saboru u Konstanci pobedili su zastupnici ograničenja papske vlasti, ali su na saboru u Bazelu
pobedile pristalice papske vlasti. Međutim, baš je u Bazelu podnet najbolji rad političke teorije 15 v. - delo Nikole Kuzanca
«O opštem skladu».
U delu je zastupano gledište o ograničenju papske vlasti, ali je ipak Kuzanac u toku sabora prešao na papinu
stranu i postao kardinal. Glavne njegove ideje su da je papa potčinjen pravu kao i svaki drugi čovek i da u slučaju da
prekrši pravo i postane tiranin, treba da bude kažnjen. Zato vlast treba da bude Sabor, a ne papa.
Kuzanac polazi od osnovne ideje Srednjeg veka - ideje o korporaciji koja je nasleđe rimskog prava. Sva
organizacija Srednjeg veka je počivala na korporacijama (udruženjima) koja su predstavljala delove društvenog
organizma. Unutar njih je svaki pojedinac imao svoje određeno mesto. Država je bila shvaćena kao veliki organizam
sastavljen iz niza malih (feudalni posedi, crkva, cehovi, gradovi) koji su imali samoupravu. Zato je Srednjem veku
strana ideja individualizma i jednakosti koju je isticala buržoazija. Srednji vek prihvata samo nejednake društvene
korporacije od kojih svaka ima svoje mesto i privilegije.
Ove ideje je Kuzanac izložio u svom delu polazeći od pojma sklada. Po njemu je vasiona sastavljena iz mnoštva delova
u kojoj svaki delić ima svoju ulogu bez koje celine ne bi ni bilo. Isto tako je i u ljudskom društvu. Crkva i carstvo su
dve društvene ustanove koje se takođe sastoje iz niza delova koji skladno funkcionišu. Za te ustanove moraju
važiti ista načela- načela sklada, a konkretno načelo saborske vlasti. Vlast ne sme biti nametnuta bez pristanka onih
kojima se vlada, na taj način svi posredno učestvuju u vlasti. To je načelo Božjeg i prirodnog prava.
Ova ideja organske celine i predstavničkog karaktera vladara vodi do teorije društvenog ugovora koja je takođe
tipična za Srednji vek. Ideje Kuzanca su kasnije poslužile kao polazna tačka burž-dem kojoj je osnov pojedinac. Međutim,
iako se njegovi stavovi mogu tumačiti tako da idu u prilog buržoazije, ipak to nije sasvim njegov cilj. To se vidi po tome
što je smatrao da pri izboru cara pravo glasa treba da imaju visoki feudalci koji izražavaju volju naroda.

NIKOLO MAKIJAVELI (15. v.)

Italija je u 15 v. zahvaljujući svom Sredozemnom položaju, postala najbogatija zemlja Evrope. U njoj su rušeni
feudalni odnosi i razvijalo se burž društvo. Firenca postaje tipičan burž. grad, u kom glavnu reč vode trgovci i bankari.
Grad već pokazuje klasnu izdiferenciranost. Na vlasti je buržoaska oligarhija, a mase su bez političkih prava. a ta duboka
diferencijacija je vodila klasnoj borbi. Antagonizmi su postojali i unutar same krupne buržoazije koja se međusobno borila
za vlast, dok je borba protiv feudalaca bila tek u drugom planu.
Iako je Italija bila najrazvijenija zemlja u privrednom i kulturnom pogledu, u političkom je dosta zaostajala za
drugim evropskim zemljama koje su već postale apsolutne nacionalne monarhije. Italija je ostala neujedinjena, a
unutrašnje klasne borbe su olakšavale agresiju spolja. Ona je služila kao bojni poligon svakoj stranoj nadmoćnijoj vojsci.
Plaćenička vojska je tako počela igrati presudnu ulogu. U toj situaciji je jedini izlaz bilo formiranje jake apsolutne
monarhije.
Makijaveli je formirao svoju političku teoriju na osnovu bogatog iskustva koje je stekao u svojoj političkoj službi u
Firenci. Imao je funkciju sličnu današnjem ministru odbrane, tako da je često putovao i bio u prilici da upozna uređenja
drugih država.
Iako Makijaveli ističe da su mu uzor bili antički pisci ipak je njegova teorija odraz tadašnjih prilika u Italiji, odnosno težnji
buržoazije za stvaranjem jake nacionalne države.
Makijaveli je bio uglavnom politički pisac, mada je pisao i tematski drugačija dela. Njegova najznačajnija dela su:
«Razmatranja o prvih 10 knjiga Tita Livija» i «Vladalac». Osnovne misli oba dela su skoro iste, samo što
je"Vladalac" sažetiji i poznatiji.
OSNOVNI PREDMET «RAZMATRANJA O PRVIH DESET KNJIGA TITA LIVIJA»- «Razmatranja» su pisana u vidu
neke vrste komentara uz prvih deset knjiga poznate rimske istorije Tita Livija. Makijaveli je želeo da se pouke koje su iz
antike izvlačili humanizam i renesansa ne ograniče samo na književnost i umetnost. Hteo je ovome dodati i pouke iz
politike. Osnovni predmet njegove rasprave jeste dinamika državnog života, istraživanje činilaca uspona i padova država,
čime se najbolje razotkriva i sama suština države i izvlače praktični uputi o rukovođenju državom.
NASTANAK DRŽAVE I NAJBOLJI OBLIK DRŽAVNOG UREĐENJA- Makijaveli je utvrdio da je država nastala u
trenutku kada ona daje svoje osnovne zakone. Ove zakone bolje stvara jedan čovek nego masa, narod. Maskijaveli
za najbolji smatra mešovit oblik države u kome postoje elementi monarhije, aristokratije i demokratije. Kako se vidi,
on ide za Polibijem, tj. Aristotelom. Ova tri elemebta, kaže on, «vode nadzor jedan nad drugim i pošto svaki deo čini
ravnotežu s drugima, celina održava jaču i sigurniju ravnotežu. Međutim, dok Makijaveli uzima da je za osnivanje
države bolja apsolutna vlast jednog čoveka, dotle je za njeno održavanje najbolje da vlast vrše viđe lica.
13
On izvodi i jedan važan zaključak da je slobodna država moguća samo u relativno homogenom društvu uz
stvarnu jednakost građana. U daljem izlaganju Makijaveli jasno ukazuje na zavisnost državne organizacuje od
društvenog stanja u državi. Za «pokvarenu» državu potrebna je drugačijaorganizacija nego za «nepokvarenu», ali
promeniti stanje nije lako jer se to može učiniti samo nasiljem. Slabu strnu monarhije vidi u tome što nasleđe ne
garantuje da će na vlast doći najbolji, dok republika pametnim izborom može uvek da dovede najboljeg na vlast.
«PSIHOLOGIJA MASA»- Makijaveli ističe da je za svakog vladara bitno da poznaje psihologiju masa. Narod je glavni
oslonac vladaru i ako on razume njegovu psihologiju narod će mu biti najsigurnija tvrđava. Ali, ako ga narod ne voli,
vladar propada. Tako propadaju sve tiranije. Monarh treba da zna koji su mu ljudi odani, a koji ne, jer ljudi su po
pritrodi nezahvalni i laskavci. Ljudi treba da ga se boje ako već ne mogu da ga hvale. Pred masama monarh
treba da se prikaže u najboljem svetlu. Makijaveli predlaže monarhu da se oslanja na narod, više nego na velikaše,
jer ako je narodu dobro njega ne interesuje državna vlast, nasuprot bogatašima. Dakle, da bi se vladar
sačuvao od mržnje naroda treba da upozna njegovu psihologiju i da u pravom trenutku deluje na pravi način da bi ga
narod voleo ili ga se barem plašio.
«VLADALAC» je mnogo sistematičnije delo nego «Razmatranja» i deli se na dva dela, 26 poglavlja. U prvom
više govori o državi, a u drugom o vladaru.
Države deli na republike i monarhije. Monarhije se dele na nasledne i novostvorene. Na primeru Turske i Francuske
prikazuje razliku između apsolutnih i umerenih monarhija. U prvoj vladar ima svu vlast i takvu je državu teško osvojiti
zbog jake centralističke moći, a drugu je lako osvojiti, jer vladar vlada sa uglednim i naslednim plemstvom, ali je teško
dugo održati pokorno.
Novi vladar može steći vlast - sposobnošću (vrlinom) - srećom - zločinom - naklonošću sugrađana
1.-Sposobni vladari teško stiču taj položaj, ali ga lako održavaju. Teško je postati vladar, jer to znači uvođenje nečeg
novog, a to je uvek teško. Da bi u tome uspeli, osvajači moraju imati dovoljno sile.
2.-Oni koji srećom postaju vladari, lako to uspevaju, ali se teško održavaju na vlasti, jer uz sreću treba i sposobnosti da
bi se održali. Tuđa pomoć pritom nije dovoljna.
3.-Na vlast se može doći i zločinom. Zločine treba dobro izvesti da bi vlast stečena na osnovu njih bila trajna. Dobro su
izvedena ona dela koja se čine odjednom, pa se više ne ponavljaju, nego se, što je više moguće, obrću u korist podanika.
Loše izvedena su ona koja s vremenom rastu umesto da opadaju.
4. -Na vlast može doći i običan čovek (i bez sposobnosti, sreće ili zločina) naklonošću sugrađana. Pošto u svakoj
državi postoje dve grupe: velikaši i narod, koje žele da dominiraju jedna drugom, to vlast daje jedna ili druga grupa.
Lakše se na vlasti održava onaj koga postavi narod. Taj vladar onda mora zadržati prijateljstvo naroda što će mu biti lako
jer narod traži samo da ne bude ugnjetavan. Onaj ko je postao vladar uz pomoć velikaša, mora se truditi da pridobije
narod za sebe. To će mu biti lako ako uzme narod pod svoju zaštitu.
Prelazeći na izlaganje o ponašanju i karakteru vladara, Makijaveli kaže da vladar koji želi da se održi na vlasti ne sme
biti uvek dobar, odnosno on mora biti onakav kakvog prilike zahtevaju, ne obazirujući se pritom na bilo kakva moralna
načela. On mora imati one osobine koje će mu osigurati vlast.
Za vladara je bolje da bude škrt nego darežljiv. Darežljiv može biti samo kada troši tuđe, što mu podiže ugled,
dok mu ugled opada ako troši svoje. Ako želi držati podanike u jedinstvu i odanosti, vladar se ne sme libiti ni pred
okrutnošću, jer je ona korisnija nego milosrđe. Milosrđe dopušta stvaranje nereda. Više od svega vladar mora paziti da ne
postane omražen ili prezren. Ako može on se ne treba udaljavati od dobra, ali mora znati zagaziti i u zlo ako treba.
Što se tiče zadate reči, on kaže da se razborit vladar ne može držati zadate reči ako je to na njegovu štetu, jer su
ljudi zli i ni oni ne bi držali svoju veru i reč. Zato se treba služiti licemerstvom. Makijaveli kaže da su velika dela stvorili oni
koji su se borili zakonom životinja - silom. Od životinja vladar mora izabrati lisicu i lava, odnosno mora biti lukav i hrabar.
Za narod Makijaveli kaže da je mnogo sigurnije da te se ljudi boje nego da te vole...jer se za ljude može reći da
su nezahvalni, nepouzdani, pretvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su. Dok im dobro činiš, tvoji su i nude ti svoj
imetak, život i decu...kad je potreba daleko, ali kad se nevolja primakne, okreću se... Na ljudsku zahvalnost ne treba
računati, bolje je zadati im strah neprekidnom pretnjom kazne. Vladar treba da postigne da ga se podanici boje, ali da ga
ne mrze, a to će najbolje postići ako ne poseže za imetkom svojih podanika i za njihovim ženama, a ako bi bio prinuđen
da prolije nečiju krv, mora to uraditi kad ima potrebno opravdanje i uzrok....
Govereći o ugledu, Makijaveli naglašava da će ga vladar steći i sačuvati ako:
-uspe da ga narod ne mrzi -izvodi velike poduhvate i junačka dela -pokaže sposobnost u
unutrašnjoj upravi.
Vladar koji se bude držao ovih uputstava, stvoriće utisak da je nasledan pa će državi stvoriti veću sigurnost nego da njom
vlada od davnina. Ako bude sačuvao ugled, steći će poštovanje, a tada se ne treba bojati zbacivanja sa vlasti i zavera.
Glavna zaštita od zavera je ljubav naroda.
Za Makijavelija je jedini pravi temelj svake države dobra vojska. Jedino je sopstvana, narodna vojska dobra i
sigurna, dok plaćenička i saveznička predstavljaju veću opasnost nego pomoć.
Zatim Makijaveli pobija mišljenje da sve zavisi od sudbine i da se zato njoj treba prepustiti. On kaže da ‘‘sudbina
možda upravlja polovinom naših dela, ali onu drugu polovinu ostavlja nama’‘.
Konačno, Makijaveli završava svoje delo pozivom da se razjedinjena Italija ujedini u jednu državu s jednim
vladarom.
Makijaveli nije dao neki izgrađeni filozofski pogled na svet u koji bi smestio svoju teoriju države, ali je dao jedan
realističan pristup problemu vlasti. Bio je prvi teoretičar koji je svoja teoretska razmatranja izgradio na iskustvu bez obzira
na crkvu i njena učenja.
14
makijavelizam
Izraz makijavelizam označava odnos politike i morala prema Makijavelijevom gledištu. Pod pojmom
makijavelizam se obično podrazumeva realistički metod u vršenju politike koji se sastoji u kultu sile, verololmstva i
amoralnosti, gde su sva sredstva dozvoljena pa i ona najnehumanija, ako se ako se uz pomoć njih mogu ostvariti
određeni ciljevi. Sredstva koja se upotrebljavaju pri vršenju državne vlasti nisu važna, ako je njihov cilj održanje na vlasti.
Politiku ne zanima valjanost ili moralnost sredstava, već efikasnost i valjanost cilja (cilj opravdava sredstvo).
Mora se praviti razlika između Makijavelija kao teoretičara i makijavelizma kao načina postupanja u politici. U
dosadašnjoj političkoj nauci makijavelizam je bio ili osuđivan u celini ili pak prihvatan u celini. Međutim, i apsolutno
odbacivanje i apsolutno usvajanje odrazi su gledišta na moral kao na nešto nepromenljivo i večito. Makijavelizam
međutim, pokazuje promenljivost morala kao pojave, zavisne od istorijskih i društvenih uslova i odnosa. Analizi
makijavelizma se zato ne može pristupiti bez uzimanja u obzir tih uslova.
Makijavelizam nije nemoral, nego novi moral, koji se razlikuje od dotadašnjeg feudalnoog i crkvenog morala. On
je odraz nove klase, buržoazije i nove društvene zajednice, nacije. Stari moral nije odgovarao novim snagama društva, jer
je stvarao ljude nezainteresovane za ovozemalj život koji ne brinu o državi nego samo o crkvi i molitvi. Apsolutistička i
centralistička država je bila uslov društvenog napretka i nije se mogla stvoriti bez sile. Primena nasilja za one koji ga trpe
je zločin i nemoralan čin, a za one koji ga primenjuju zakonit način koji vodi društvenom napretku. Makijaveli zločin zove
zločinom, a ne voljom Božjom i osuđuje ga sa gledišta morala, ali ga opravdava ako je učinjen u interesu države.
U današnje vreme ne bi bilo moralno vršiti nasilje u cilju stvaranja države, jer država u današnjim uslovima ne bi
bila progresivan društveni činilac, jer ona već postoji i ne bi doprinela nikakvom društvenom napretku.
Danas reč makijavelizam predstavlja davanje nepravednog negativnog prizvuka značajnom delu ovog mislioca.
TEORIJA DRŽAVNOG RAZLOGA

Državni razlog je situacija u kojoj se, zarad opstanka same države ili uvećanja njene moći, mora pogaziti pravda
ili neka druga vrednost, odnosno kada se zbog neke važne opšte koristi moraju se vršiti očigledne nepravde poput
kažnjavanja nevinih. Doktrina državnog razloga sugeriše da niko ne razume državni interes osim onih koji ga
sprovode, tako da u rukama vladara ova doktrina postaje korisno sredstvo za prikrivanje stvarnih razloga.
Državni razlog se temelji na maksimi koja se pripisuje Makijaveliju, ali je jezuitskog porekla: CILJ OPRAVDAVA
SREDSTVO.
Makijaveli je dao prvu celovitu teoriju državnog razloga. Država je za njega sama sebi cilj i nema
obaveza ni prema kome izvan sebe same. Politiku ne zanima valjanost ili moralnost sredstava, već efikasnost i
valjanost cilja. Iako smatra da je dobro ako se vladar u politici može držati moralnih normi, on kaže da se mora se dati
prednost državnom opstanku nad moralnim obzirima, ako spas države to zahteva. Makijaveli dopušta potpunu
moralnu bezobzirnost, ali pod uslovom da se zlo na čini u ličnom interesu već u interesu države i to samo u
slučajevima kada je ugrožena njena egzistencija. Međutim, po istorijskim primerima koje je navodio u prilog svojim
tvrdnjama, dao je povoda i drugom tumačenju svoje misli – makijavelističkomu, u ozloglašenom smislu te reci, po kojem
se moralno zazorna sredstva mogu koristiti i u ličnom interesu i borbi za vlast.
Država je tvorevina ljudi i nema ni život, ni dušu, niti svoj lični interes. Njen jedini cilj je njeno očuvanje i zato je
stanje bezvlašća najveći zločin protiv države. Prvenstvena dužnost države je da se održi i uništi svakog ko ugrožava njeno
postojanje.
Žak Žeron je rekao da kada je unutrašnji mir ugrožen, zakone treba tumačiti u duhu tog cilja ili ih treba potpuno
odbaciti, pošto «nužda zakon menja».

TOMAS MOR (1478-1535)

- je rođen u Londonu, a studirao je humanističke klasične studije na Oksfordu. Iako se bavio naukom, bio je i društveni i
politički aktivan. Zauzimao je razne položaje sve do najvišeg – lorda kancelara(premijera). Posle dolazi do sukoba između
Mora i kralja Henriha VIII, jer u sukobu pape i kralja Mor nije stao na kraljevu stranu. Podneo je ostavku, a zatim je
bačen u tamnicu i pogubljen.
Ono što je smetalo Moru u tadašnjoj Engleskoj, bilo je pitanje prvobitne akumulacije kapitala, koja se vršila
na nasilan način, pretvaranjem ratarskih feudalnih veleposeda u pašnjake za ovce. Ovčarsktvo je zahtevalo manje radnika
nego ratarstvo, tako da kmetovi do tada vezani za zemlju, ostajali bez posla i proterivani sa zemlje. Tako su se pretvarali
u skitnice, prosjake, rezbojnike, odnosno buduće proletere.
Državni organi su se stavili protiv ovih beskućnika i nemilosrdno ih progonili, hapsili, prebijali i vešali. Mor je bio
taj koji se na neki način odazvao njihovom pozivu, pišući svoju «Utopiju». Uzrok«Utopije» je stvaranje jedne nove klase,
klase proleterijata, ljudi koji nemaju ništa osim svoje radne snage koju moraju izneti na tržište. Morova «Utopija» je
pokušaj rešavanja to problema dat kroz sliku idealnog socijalističkog društva. Morova kritika tadašnjeg društva se
bazira na ekonomskim odnosma. Najveći uzrok sveg zla jeste privatna svojina, a jedini put opšteg spasenja je njeno
ukidanje.

«UTOPIJA»

15
ima oko stotinak strana i podeljena je na dva dela. Na samom početku postoji uvod u obliku pisama koje Mor šalje svom
prijatelju i koje treba da stvori utisak istinitosti Utopije. U pismu kaže da je knjigu napisao na osnovu razgovora sa
Rafaelom Hitlodejem (izmišljenom ličnošću), koji mu je navodno ispričao stanje koje je video na boravku u državi Utopiji.
U prvom delu knjige Mor uglavnom kritikuje stanje u Engleskoj u to doba. Ovaj deo započinje kritikom strogih
zakona protiv lopova (smrtne kazne) i utvrđuje društveni uzrok krađe. Mor kaže da bi bilo mnogo korisnije obezbediti
određena sredstva za život svakome tako da niko ne dođe u situaciju da počne sa krađom, a završi na gubilištu. Zatim se
prelazi na analizu koji se to društveni slojevi moraju odavati krađama. To su:
- invalidi iz ratova, koji su društvena neminovnost
- ljudi iz plemićkih pratnji koji ne znaju nikakav zanat od koga bi mogli da žive i bivaju izbačeni čim im gospodar umre ili
oni sami obole
- i najvažniji sloj koji se odaje krađi su ljudi koie su pojele ovce. Tu Mor kritikuje prvobitnu akumulaciju u Englesku.
Posle ovog, Mor obrazlaže zašto je smrtna kazna nekorisna. Znajući da će zbog krađe biti osuđen na smrt, kradljivac
postaje i ubica, pošto mu je kazna ista, a ubistvom smanjuje mogućnost da bude uhvaćen. Umesto smrtne kazne, Mor
predlaže kaznu popravnog rada. Krivci bi za taj rad dobijali platu, koja bi bila manja od obične plate i bili bi otpušteni kad
bi dokazali da su se popravili.
U drugom delu se opisuje geografija i uređenje ostrva Utopije, koje je polumesečastog oblika, sa velikim
utvrđenim zalivom. Ostrvo ima 54 velika grada koji su do najveće mere jednaki po izgledu, načinu života i broju
stanovnika. Prestonica je Amaurot gde svake godine iz svakog grada dolaze po 3 stara i iskusna građanina na većanje o
zajedničkim stvarima celog ostrva. Utopija je država u kojoj nema privatne svojine, raspodela je prema
potrebama, mnogo se polaže na vaspitanje i na zadovoljenje društ. potreba. Osnovni način proizvodnje je zanatski
i svaki čovek mora da zna jedan zanat. Postoji sveopšta radna obaveza, koje je oslobođen samo mali broj ljudi koji vrše
državne funkcije i naučni radnici. Oni su oslobođeni samo ako ih je društvo izabralo. Proizvodnja čoveku treba da
obezbedi materijalne uslove za razvoj slobodnije životne delatnosti. Da bi se to obezbedilo treba skratiti radno vreme,
dovoljno je šest časova rada dnevno. Slobodno vreme se provodi u duhovnim delatnostima - javne priredbe, nauka i
kultura, ali ne uživanje i lenčarenje. Vrlina je živeti prema prirodi, slušati svoj razum. Vrlina se iskazuje kao ljubav prema
bogu i prema bližnjima, i traženje radosti u životu.
Jedinstvena ideja o besklasnom društvu nije se mogla u potpunosti sprovesti, jer u Utopiji postoje robovi:
kažnjeni građani, otkupljeni osuđenici na smrt od drugih država, ljudi iz susednih zemalja koji stupaju u najamne odnose.
Ova Morova protivrečnost proizilazi iz njegovog shvatanja napretka, koji se ostvaruje boljom organizacijom proizvodnje i
raspodele.
Mor zapaža i problem rata i razlikuje nepravedne i pravedne ratove. Pravedni su ratovi koje Utopija vodi zbog
trgovine ili pomoći saveznicima, kada država brani svoje granice ili kada oslobađa narod tiranina. Protiv je stajaće vojske.
Mor se nije u potpunosti oslobodio ni religije, jer se i Utopljani boje Strašnog suda, ali ipak smatraju da se na
ovom svetu živi bolje nego na onom.
Značaj «Utopije» je veliki. Mor je video sve nedostatke prvobitne akumulacije, pa je preko toga pronikao i u
nedostatke kapitalizma i genijalno zamislio njegovu negaciju kroz jedini sistem koji ga može zameniti - socijalizam.
Međutim, značaj Utopije nije u sistemu njenog socijalizma, jer je to primitivan socijalizam sa nerazviijenim privrednim
snagama. Tu postoje robovi, religija, prilično jaka državna vlast itd. Prava vrednost «Utopije» je u naglašavanju osnovne
ideje socijalizma kao sistema u kom nema eksploatacije i u kom ljudi planski i svesno upravljaju društvom.
Prvi put je ova ideja izneta u jasnom obliku i služila je kao nadahnuće kasnijim pokolenjima.

RAĐANJE MEĐUNARODNOG PRAVA (16 v.)

Međunarodno pravo predstavlja skup pravnih normi koje uređuju odnose između država, međunarodnih
organizacija i drugih subjekata međunarodng prava. Kao regulisanje odnosa između država međunarodno pravo postoji
još od najranijih vremena (neki njegovi elementi postojali su u starim istočnjačkim državama i starom Rimu).
Tokom srednjeg veka su se postepeno stvarali ratni običaji, a razvoj međunarodne pomorske trgovine uticao je
na stvaranje pomorskog običajnog prava. U nekim nehrišćanskim državama su strani trgovci dobijali povlašćeni položaj, a
u italijanskim gradovima se javljaju prvi znaci stalne diplomatije. U srednjem veku međunarodni sporovi su se često
rešavali arbitražom, pri čemu je najčešće papa bio arbitar.
Međutim, međunarodno pravo je dobilo veći značaj tek sa dolaskom kapitalizma i stvaranjem suverenih
nacionalnih država. To je bio period 16. veka, a tome su naročito doprinela španska i portugalska osvajanja u
novootkrivenoj Americi. Španci su zauzeli velike oblasti južne Amerike srušivši društveni poredak porobljenih naroda.
Ovo je podstaklo rasprave o pravu Španaca na osvajanje, a dva španska teoretičara su dala doprinos u tom pogledu -
Vitorija i Suarez.
Francisko de Vitorija se smatra osnivačem međunarodnog prava. Problemi u vezi sa osvajanjem Amerike
su se raspravljali tada u Španiji, ali je on prvi sistematski izložio mišljenje o njima i izneo načela koja se mogu smatrati
temeljem međunarodnog prava. Prvi je ukazao da je osnov međunarodnog prava suverenost država. Smatra se da je on
dao odgovarajuće ime međunarodnom pravu, nazvavši ga «pravo među narodima» umesto dotadašnjeg netačnog naziva
«pravo naroda».

16
 Vitorija je, kao profesor na univerzitetu, držao vanredna predavanja o aktuelnim pitanjima politike, koja su
skupljena su u dve knjige.
- U 1. knjizi, Vitorija raspravlja o pravu Španaca na zauzimanje Amerike. On smatra da nije dovoljno samo pretpostaviti
da je špansko osvajanje zakonito, nego to treba dokazati. Zato on ispituje razloge koji se navode u korist španskog
osvajanja, a za koje smatra da su nezakoniti (univerzalna vlast rimskog cara, neverništvo Indijanaca) i razloge koje
smatra zakonitim (propoved hrišćanstva, pravo na međunarodni saobraćaj).
- U 2. knjizi Vitorija se bavi problemom rata. Postoje 3 zlatna pravila rata:
- ne treba voleti rat, nego ga voditi samo ako je to nužno i opravdano
- u ratu poštovati pravdu
- razlikovati nevinu narodnu masu od krivih i samo ove kazniti
Početkom 17 v. javlja se delo Huga Grociusa «O pravu rata i mira» koje se smatra prvim potpunim utvrđivanjem
međunarodnog prava.
Vestfalskim mirom 1648 g. počinje razvoj evropskog međunarodnog prava, iz kog se kasnije razvilo savremeno
međunarodno pravo. Njim je utvrđena ravnopravnost država u Evropi.
Na Bečkom kongresu 1815. dolazi do prve kodifikacije diplomatskog prava, a posle I svet. rata dolazi do
stvaranja Društva naroda koje utvrđuje načela o delimičnoj zabrani rata, mirnom rešavanju međunarodnih sporova i
međunarodnim sankcijama u cilju kolektivne bezbednosti. Posle II svet. rata sa usvajanjem povelje UN stvaraju se
uslovi za dalje jačanje međunarodnog prava.

REFORMACIJA (16 v.)

Reformacija predstavlja odvajanje posebne reforatorske ili protestantske crkve od katoličke sa

određenim razlikama u odnosu na nju.
Reformacija je našla povoljne uslove za svoje ostvarenje u rađanju kapitalizma, koji je uneo kritičan duh umesto
srednjevekovnog dogmatizma. Protestantizam u početku prihvata kapitalistička načela slobode (posebno slobode savesti i
veroispovesti), jednakosti i zahteva ukidanje crkvene hijerarhije. To, međutim, ne znači da pojava kapitalizma nužno
uslovljava i Reformaciju.
Počevši u Nemačkoj, Reformacija se raširila u njenom najvećem delu, Holandiji i drugim Skandinavskim
zemljama, zatim Poljskoj, Mađarskoj, Švajcarskoj, Engleskoj, Škotskoj i delu Francuske. U većini ovih zemalja je pobedila i
dovela do jačanja apsolutne državne vlasti. Reformacija je stvarala različite polit. teorije, a njeni nosioci su bili proganjani
kao jeretici.
Postoje 3 glavne varijante polit. teorija Reformacije:
- umerena varijanta koju je izgradila Luterova reformacija u Nemačkoj i koja zahteva jaku nacionalnu državu, odnosno
apsolutnu monarhiju. Ova varijanta je provladala i u Engleskoj, gde je stvaren poseban oblik protestantske crkve -
anglikanska crkva, čiji je vrhovni poglavar bio eng. kralj.
- kalvinizam, koji je ideologija nove vladajuće klase buržoazije i koji se razvio u Švajcarskim gradskim repubilkama.
- treća varijanta je razvijena u Francuskoj u borbi hugenota i katoličkog monarha. Zastupala je teoriju ograničavanja
monarhove vlasti i davala pravo narodu da se pobuni protiv monarha- tiranina, čak i da ga ubije.
- Postoji i 4. nezvanična varijanta Reformacije, ona koju je razvilo siromašno seljaštvo i začetnici proleterijata u Nemačkoj
u pokretu koji je doveo do Seljačkog rata na čelu sa Tomom Mincerom. Najpoznatiji predstavnici ove varijate su
anabaptisti (protestantska verska sekta koja je zastupala jednu vrstu utopijskog komunizma).
Reformacija je nenela poslednji udar težnjama za stvaranjem univerzalne evropske države, bilo pod vlašću rimskog pape,
bilo rimskog imperatora. Njom su učvršćene suverene nacionalne države.

REFORMACIJA U NEMAČKOJ

Posle osvajanja istočnih obala Sredozemnog mora od strane muslimana i zatvaranja ovog mora za evropsku
trgovinu, nastaje potraga za novim okolnim putem za Indiju. Tražilo se na Zapad i na Istok preko Nemačke ka Rusiji, što
je dovelo do prodiranja kapitalizma u Nemačku preko trgovine i otvaranjem rudnika bakra, srebra i zlata.
Jačanjem suverenih država, papa postepeno gubi uticaj i svoje prihode sa crkvenih feudalnih dobara, jer su
vladari znatan deo tih prihoda zadržavali za sebe. Kako bi povećala svoje prihode crkva je počela prodavati oproštaj
grehova, pri čemu se naročito skoncentrisala na Nemačku. Ova pojačana eksploatacija je dovela do sukoba između pape
i Nemačke kao celine. Nem. vladari su priželjkivali da prisvoje velika crkvena dobra, feudalcima je crkva smanjivala izvore
prihoda, buržoazija je želela da novac ostane u Nemačkoj i doprinese razvoju kapitalizma, a mase su se nadale olakšanju
položaja ako se ukine crkvena eksploatacija.
Reformacija je započela kada je Martin Luter zalepio na vrata jedne crkve svojih 95 teza protiv trgovine
oprostom grehova. Ovaj relativno sitan događaj se izrodio u ogroman pokret-Reformaciju. Papa je na ovo oštro reagovao
17
jer su mu prihodi postali ugroženi. Na stranu Lutera stala je cela Nemačka, tako da se on našao na čelu pokreta. Ovaj
sukob se pretvorio u borbu protiv pape i konzervativnih feudalnih snaga na jednoj strani, i borbu protiv revol. plebejskih
snaga koje su zahtevale pravu društ. revoluciju na drugoj. Na kraju se Nemačka podelila- južni deo je ostao katolički, a
severni i zapadni protestantski.

MARTIN LUTER

- je rođen u seljačkoj porodici. lako je prvobitno hteo da studira pravo, zakaluđerio se, da bi
zatim postao profesor teologije na univerzitetu. On nije dao nikakvo sistematsko delo, već niz kraćih spisa, za potrebe
njegove borbe, zbog čega je kod njega bilo mnogo protivrečnih mišljenja. Njegove ideje je produbljenije i sistematičnije
dao njegov učenik Filip Melanhton.
Sankcije koje je katolička crkva primenila protiv Lutera i na kraju i ekskomunikacija, dovele su do toga da on
proglasi celokupnu katoličku crkvu za đavolje delo, koje je ustanovljeno sa jedinim ciljem da služi papi i crkvenoj
hijerarhiji, a ne spasu vernika.
Tvrdio je da između klera i običnih vernika nema razlike u pogledu moći saznavanja verskih istina i zato je
zahtevao da se celokupna organizacija sruši i vrati na prvobitnu hrišćansku organizaciju gde se kler neće razlikovati
od običnih vernika. Prirodan porodični i društveni život je ono što je Luter smatrao za pravi hrišćanski život, a ne
odricanje od životnih zadovoljstava. Takođe je uzdizao rad kao uzvišenu hrišćansku dužnost umesto molitve i nerada.
Odbacivao je crkveno, kanonsko pravo, a priznavao samo Sv. Pismo kao jedini izvor vere. Kako mu je katolička crkva
pretila lomačom, branio je stav da se u verskim pitanjima ne sme upotrebljavati sila. "Jeres se ne može uništiti silom. Za
to je potrebno drugo oružje. Sila može naterati nevenike da se preruše spolja u vernike, ali ih ne može ubediti u
ispravnost prave vere". Svi su vernici jednaki i zajedno čine crkvu.
Međutim, kada je ovo trebalo sprovesti u delo, Luter je uvideo da je jedini način reforma crkve od strane
državnih organa, koji bi kao privremeni vršioci crkvene vlasti, sproveli reforme makar i krvlju. Ali to što je trebalo
biti privremenost pretvorilo se u stalno stanje, jer je nova crkva stavljena u potpunu zavisnost od državne vlasti.
Luter je, znajući daje moć u rukama vladara, propovedao da je drž. vlast Božja ustanova i da joj svako duguje pokornost,
čime se izrazio protiv naroda. lako je u pocetku pozivao narod u pomoć protiv eksploatacije, kasnije, kada je narod
krenuo u borbu, Luter se uplašio narodnog radikalizma i počeo napadati svaku narodnu inicijativu. ,,Vladari ovog sveta su
bogovi, a običan narod je Satana". Za pobunjenike kaže da ih treba daviti i klati. Nepokornost je veći greh od ubistva.
S obzirom da se car nije odazvao Luterovom pozivu već je ratovao za katoličanstvo, Luter je počeo da tvrdi da
nem. vladari, iako carevi vazali, ne duguju poslušnost caru, već imaju dužnost da se bore protiv njega za pravu veru
(Sveti rimski car Nemačkog carstva, španski kralj, Karlo V i nije realno imao nikakvu efektivnu vlast u Nemačkoj). Luter je
smatrao da se crkva ne sme mešati u ekon. pitanja i da ne sme imati nikakvo bogatstvo. Odobravao je oduzimanje
crkvenih dobara u korist države. Takođe je bio za ukidanje svake raskoši u crkvi, uprošćavanje bogosluženja,
zabranu ukrasa itd. Ovo je pojeftinjavalo troškove, što je bilo u interesu buržoazije.
Uglavnom, Luter, koji je pošao u borbu za versku slobodu i protiv eksploatacije masa, na kraju je doveo do
poziva u rat kako bi se ta eksploatacija odrzala.

CVINGLI

Reformaciju je u Švajcarskoj započeo Cvingli u Cirihu. Izveo je Reformu tako što je stvorio posebnu, nezavisnu
crkvu, ukinuo manastire i poseban sveštenički stalež, a svu crkvenu vlast preneo na svetovne organe vlasti. Ukinuo je
slike, kipove i svecane službe (mise) i konfiskovao crkvena imanja.
Odlika Cvinglijeve reforme je potpuno spajanje crkve sa državom. Postoji samo državna vlast koja
istovremeno vrši i crkvenu vlast i ima drž.funkcije.

KALVIN

Kalvinizam je varijanta Reformacije koja je najbliža duhu kapitalizma, tj najbolje odgovara interesima buržoazije.
Kalvinizam je nastao tamo gde je vladala buržoazija - u švaj. gradskim republikama. Odatle se proširio u Francusku,
Mađarsku, Poljsku, Holandiju, Škotsku.U sukobu sa katolicizmom predstavljao borbeni odred Reformacije sa svojom
čvrstom ratničkom organizacijom i disciplinom. Istovremeno je bio i oruđe širenja i učvršćavanja kapitalizma.
Žan Kalvin je najveća ličnost švajcarske Reformacije. Po narodnosti je bio Francuz. Po završenim studijama za
sveštenika, studirao je i pravo u Orleanu i Parizu. U to doba u Parizu počinju progoni protestanata, koji su se nazivali
hugenotima, zbog čega i Kalvin koji se približio hugenotima beži iz Pariza u Bazel, gde štampa svoje čuveno delo
„Temelji hrišćanstva“. Iste godine odlazi u Ženevu, odakle biva prognan. Kasnije se vraća, stiče vlast i organizuje novu
crkvu. Kalvinova crkvena organizacija se zasniva, nasuprot Cvinglijevoj, na razdvajanju crkve i države. Crkvenu
organizaciju čini opština, na čijem čelu se nalazi konzistorijum (savet). Njega čine birane starešine i crkveni propovednici
koji su obični građani koji vrše verske činove. Izbor starešine bio je unapred određen. Organizacija je u stvari bla
aristokratska pod demokratskim plaštom i obezbeđivala je prevlast bogatih. Zahvaljujući Kalvinovom autoritetu državna
organizacija Ženeve je ustvari bila izvršni organ crkve, te je u osnovi vladala teokratija.

18
 Kalvin je zaveo strog verski režim. Crkva je regulisala do najmanjih sitnica svakodnevni život građana. Bilo je
strogo obavezno svakodnevno posećivanje crkve, strogo propisan način odevanja sa zabranom svetlih boja, duge kose,
nakita. Bile su zabranjene zabave, svečane eozbe, zabranjeno čitanje određenih knjiga itd. I za najmanji prekršaj su se
primenjivale najstriože kazne. Ukratko, Kalvin je u praksi ostvario jednu vrstu manastirskog režima i zaveo totalitarnu
državnu vlast.
Svoje glavno delo “Institucije” je napisao kao odgovor na jedno delo u kome se pravdalo gonjenje protestanata
u Francuskoj. Kalvin je u svojoj knjizi izneo glavna učenja protestantizma, da bi pokazao kako su iznete optužbe netačne.
Ova knjiga se smatra najuspešnijim izlaganjem protestantskog učenja i izvršila je jako veliki uticaj.
Glavne postavke kalvinizma se sastoje u učenju o predodređenju. Predodređenje se sastoji u stavu da je
sudbina čoveka unapred određena Božjom voljom. Ljudi se dele na izabrane koji idu u raj i obične koji idu u pakao.
Sudbina čoveka ni malo ne zavisi od njegovih zasluga. Kako bi se izbeglo da ljudi zapadnu u letargiju i prestanu da se
trude da vrše dobra dela, utvrđeno je da čovek može saznati da li je Božji izabranik pomoću vere - ko oseti pravu veru u
sebi, taj je siguran da je Božja milost sišla na njega. Drugi znak Božje milosti je uspeh u radu. Zato svako treba da se
trudi da postigne uspeh u svom pozivu, da radi svim snagama i sa punom savešću. Zahtevala se stroga štednja i skroman
život. Tako je kalvnistička crkva postala crkva izabranih. Pritom je Kalvin preporučivao kao verske dužnosti izričito
kapitalističke postupke, čak i zelenašenje. Bogatstvo je znak Božje milosti. U poslovima se moralo držati poslovnog
morala, tako da su kalvinisti postali najboiji poslovni ljudi - kapitalisti. U cilju što dužeg rada ukinuti su mnogi katolički
praznici, uvedeni su jeftini i prosti crkveni obredi, po čemu je kalvinizam sličan luteranstvu.
Kalvin je učio da je drž. vlast Božja ustanova. Čak su i rđavi vladari pod Božjom zaštitom i građani nemaju
pravo da kažnjavaju takve vladare. Vladar prema narodu nema nikakvih obaveza. Medutim, ako ustav predviđa organe
koji imaju dužnost da ograniče njegovu vlast, oni to treba i da rade. Međutim, kako je dužnost države da štiti pravu veru,
a šta je prava vera odlučuje crkva, proizilazi pravo na otpor državi ako ona prinuđuje vernike na pogrešnu veru.
Kalvinisti su koristili gde god su bili u manjini. Kalvin je bio potiv svake društ. revol., a posebno komunističkih težnji
anabaptista.

MONARHOMASI

Protestantizam nije stvorio celovitu polit. teoriju. Tamo gde se našao na vlasti zastupao je ideju o apsolutnoj
vlasti vladara, a tamo gde je bio gonjen od vlasti, stvario je teoriju o ograničavanju vladarske vlasti. Vladaru se više ne
priznaje da mu vlast potiče od Boga nego da je njen koren u narodu. Isto je bilo i sa katolicizmom. Katolici tvrde da od
Boga potiče samo papska vlast i da je zato on viši od vladara. Obe ove teorije i protestantska i katolička u svojim
najoštrijim oblicima čak uspostavljaju pravo na ubistvo kralja tiranina, koji je ustvari kralj nevernik.
Zastupnici ove ideje nazvani su monarhomasi (borci protiv monarha). Oni oživljavaju stare ideje o društvenom
ugovoru kao izvoru državne vlasti, a sa tim i ideje o narodnoj suverenosti i prirodnim pravima čoveka.
Najoštrije borbe su vođene u Francuskoj, gde je dva puta izvedeno kraljeubostvo, ali slične borbe vodile su se i u
Škotskoj, Holandiji i Engleskoj. U svim tim zemljama nosioci teorija o ograničenju vladarske vlasti bili su protestanti.
Sama katolička crkva je stvorila posebne borbene odrede za odbranu katoličanstva. To je bio kaluđerski red
jezuita. Centar Protivreformacije je bila Španija, koja je pod svojom vlašću držala veliki deo Evrope i u kojoj se stvaraju
glavne katoličke teorije o pravu na ubistvo kralja tiranina.

FRANCUSKA

Francuski hugenoti su napisali mnoštvo dela u cilju dokazivanja svojih stavova, naročito posle Vartolomejske noći
koja je izazvala njihovo veliko ogorčenje. Ta dela su obrađivala ideje prirodnog prava i društvanog ugovora na nov način,
stvarajući značajnu političku teoriju. Hugenoti pomoću istorije dokazuju da francuski kralj nikada nije imao apsolutnu vlast
i da je takvu vlast uzurpirao, tako mu ona i ne pripada. Posle ubistva vojvode od Giza i katolički pisci se pridružuju
hugenotima u stvaranju teorije o kraljeubistvu.
Delo “Franko Galia” od Fransisa Hotmana, jednog od najčuvenijih pravnika tog doba, najbolje izlaže istorijske
argumente protiv kraljevskog apsolutizma. Delo je objavljeno odmah posle Vartolomejske noći 1573., pa se može
smatrati odgovorom na taj događaj. Izvršilo je ogroman uticaj i svi koji su težili ograničenju kraljevske vlasti pozivali su se
na njega. Međutim, iako je imalo određenu političku svrhu, delo je nije otvoreno pokazivalo, jer je napisano kao ustavna
istorija francuske monarhije. Polazeći od začetaka francuske države (od dolaska Germana, koji su se organizovali po
načelima slobode u odnosu na kralja) Hotman dokazuje da je francuska monarhija uvek bila ograničena. Monarh je bio
izboran, a staleška skupština je svake godine donosila najvažnije zakone, koji su bili obavezni i za kralja. Ova skupština je
vršila vlast kao pretstavnik naroda, iz čega proizilazi da je kralj organ naroda, istinskog suverena.
Međutim, suštinu teorije monarhomaha izlaže delo “Vindicia kontra tiranos“, koje ima opštepolitički i filozofski
karakter. Vindicija je izvršila ogroman uticaj i postala jedno od glavnih dela revol. knjiž. To je čisto religijsko delo, jer se
služi verskim argumentima, Svetim pismom i jevrejskom istorijom, kao dokazima. Glavno pitanje je kakva je vlast
monarha u odnosu na religiju. Do tada su vladale uglavnom dve teorije:
-po jednoj kralj je dobijao vlast od crkve te je njoj bio odgovoran,
-po drugoj njegova vlast je proisticala direktno od Boga pa je samo njemu bio odgovoran

19
Međutim, „Vindicija“ iznosi mišljenje da iako je kraljevska vlast potekla od Boga, svaki kralj je konkretno dobija od
naroda putem posebnog ugovora. I dok Hotman nije došao pominjao pravo na kraljeubistvo, ovo delo tome vodi.
Vindicija je podeljena na razmatranje 4 pitanja:
-da li su podanici dužni da se pokore naredbi vladara koja je protivna Božjem zakonu
-da li je dopušteno pružiti otporu vladaru koji to naređuje
-da li je dopušteno pružiti otpor vladaru koji ugnjetava i razara državu i kojim sredstvima
-da li susedni vladari imaju prava pružiti pomoć podanicima drugih vladara koji ih ugnjet
1 - Prema osnovnoj misli ovog dela, kralj dobija vlast na osnovu dva ugovora:
-Prvi ugovor sklapa Bog na jednoj strani i narod s kraljem na drugoj. Ovim ugovorom narod
na čelu s kraljem postaje izabrani Božji narod, usvaja pravu veru i obavezuje se da je poštuje.
-Drugi ugovor je sklopljen između kralja i naroda i njim se utvrđuje pravo kralja da vlada, a
dužnost naroda da se pokorava toj vlasti, ali u samo u granicama pravde i narodnog dobra.
Prvim ugovorom kralj postaje Božji vazal, a drugim narod postaje kraljev vazal. Ako kralj
prekrši pravu veru i Božje zakone,prekršio je prvi ugovor i narod nije dužan da mu se pokorava.
2. - Iz ovoga proističe pravo na pružanje otpora nevernom kralju, jer ako kralj prekrši ugovor i
pređe u lažnu veru, ni narod ne može ostati Božji narod, jer je jemčio za svog kralja. On dakle
mora pružiti otpor. Ali, tu postoji jedno ograničenje iz kog se vidi feudalni karakter ove teorije.
Otpor ne može da pruži sama narodna masa, nego narodni pretstavnici, visoki dostjanstvenici,
koji vrše nadzor nad kraljem i obično su okupljeni u Skupštini. Prosti pojedinci nemaju pravo
da se pobune protiv kralja, jer oni nisu ugovorne strane nego narod kao celina. Ali, kad
dostojanstvenici podignu pobunu, narod je dužan da u njoj učestvuje.
3. - Cilj narodnog ugovora s kraljem jeste ostvarenje narodnog dobra i zato kralj mora da brani
prava naroda i prava svakog pojedinca. Ako kralj ne poštuje ovaj ugovor, on postaje ništavan i
narodu se vraća njegova suverenost. Zato narod ima pravo da takvom tiraninu pruži otpor.
Postoje dve vrste tiranina:
- prvi su došli na vlast bespravno, sa njima narod nije sklopio nikakav ugovor iprotiv njih
narod i svaki pojedinac može dići oružje.
- drugi su došli na vlast zakonitim putem i sa njima postoji ugovor, ali su ga oni u toku
vršenja vlasti prekršili. Protiv njih ne treba odmah dići oružje, nego ih treba pokušati vratiti
na pravi put, a ako to ne uspe, oni se mogu zbaciti. Kralj se može zbaciti i zbog povrede
interesa države i pojedinca (dostojanstvenika).
4. – Strani vladari treba da pomognu narodni otpor protiv tiranina koji krši pravu veru (jer su i
oni dužni da je brane) ili krši narodna prava. Cilj ovoga je opravdanje pomoći koju su franc. hugenoti dobijali od
Engleske i Nemačke.
Katolički pisci u Francuskoj usvajaju slične teorije posle sukoba sa kraljem Henrijem III. Najtipičnije francusko
katoličko delo je knjiga “O opravdanoj abdikciji Henrija III” kaluđera Bušea, koje nije originalno niti od velike vrednosti,
jer uglavnom ponavlja ideje protestantskih pisaca i stare srednjovekovne ideje o prevlasti crkve nad državom.

ENGLESKA I ŠKOTSKA

Reformaciju je u Engleskoj izvršio kralj Henrik VIII, proglasivši samostalnu državnu crkvu. Ova reformisana
anglikanska crkva je zadržala episkope i osnovne crkvene obrede katoličke crkve, ali je ukinula manastire i kaluđere, a
kralj je konfiskovao manastirska imanja, ostavljajući deo crkvi i episkopima. Država je propisivala crkvene dogme u obliku
zakona, koje su donosili kralj i Parlament. Svako je morao pripadati državnoj crkvi.
Sam ovaj čin nije izazvao probleme, ali je kasnije došlo do sukoba. Buržoazija je počela da prihvata kalvinizam.
Zahtevali su čišćenje crkve od katoličkih ostataka, dok je nasuprot njima, staro plemstvo težilo održavanju feudalizma i
povratku na katolicizam.
Pod Marijom Tjudor („Krvavom“) katolici su došli na vlast i počela su strahovita proganjanja protestanata.
Dolaskom Jelisavete vraćaju se na vlast protestanti, što označava period progona katolika i kalvinista. Ovo dovodi do rata
i pobede nad katoličkom Španijom.
Najtipičniji teoretičar je bio Ričard Huker. Napisao je delo „Zakoni crkvene zajednice“ u cilju odbrane
anglikanske crkve od napada puritanaca (naročito oni indenpendentističkog pravca), koji su se izjašnjavali protiv mešanja
državnih organa u crkvene poslove i zahevali nezavisnost crkve. Međutim, nezavisnost crkve značila bi podelu među
Englezima koja je mogla dovesti do građanskog rata i zato Huker dokazuje da su svi Englezi dužni da se pokoravaju
državnim zakonima, pa i onim koji se tiču vere.
Hukerova teorija je tipična teorija kompromisa. Kralju se ne priznaje pravo božanske vlasti, niti se on stavlja
iznad naroda i prava, ali se, isto tako, narodu poriče bilo kakvo pravo na pobunu.

U Škotskoj je borba bila mnogo oštrija i pretvorila se u građanski rat kao u Francuskoj. Džon Noks je prvi, u
borbi protiv katoličke kraljice Marije Stjuart, proglasio pravo na ubistvo kralja nevernika. Borbe između katoličke
monarhije i kalvinističke većine stanovništva su se produžile tokom celog 16.veka.

20
 Najtipičniji predstavnik radikalnih protestantskih teorija je Džordž Bjukanan, koji je bio nastavnik
maloletnog škotskog i kasnije engleskog kralja Džemsa I, sina Marije Stjuart, (pogubljene zbog svog apsolutizma i
nametanja katoličanstva protestantskoj Škotskoj). U delu „O kraljevskoj vlasti kod Škotlanđana“ on izlaže svoju
polit. teoriju, uperenu protiv kraljevskog apsolutizma. Za razliku od „Vindicije“ Bjukanonovo delo ima humanistički i
svetovni karakter. Iako je izvršilo sličan uticaj i uživalo isto tako veliki glas, ipak nema logičku i jasnoću „Vindicije“.
Uprkos Bjukanonovom uticaju, Džems I je postao apsolutni vladar. Smatrao je da su Bjukanonovi stavovi
pogrešni i u delu „Istinsko pravo slobodne monarhije“ pokušao da ih pobije. Osnovna misao je da kralj dobija svoju vlast
neposredno od Boga i samo je njemu odgovoran, a ne narodu ili nekom drugom subjektu na zemlji.
HOLANDIJA

U Holandiji je kalvinistička buržoazija, zajedno sa delom plemstva, srušila špansku katoličku vlast u ratu koji bio
istovremeno i narodnooslobodilački rat i buržoaska revolucija. U toj revoluciji je prvi put primenjeno načelo narodne
suverenosti i zbacivanje vladara u ime naroda. Potčinjenost kralja narodu je izražena u “Aktu zbacivanja”, koji je donela
pobunjenička skupština. Stvorena je država na konfederalnoj osnovi.
Holandsku revol. je teorijski najbolje obradio Johan Altuzije, Nemac, koji je 33 god bio na visokom služb.
položaju u pograničnoj varoši prema Holandiji, odakle je pratio dešavanja. Njegovo delo „Sistematsko izlganje
politike“ je dotada najsistematizovanije izlaganje teorije o narodnoj suverenosti i pravu zbacivanja tiranskog vladara. U
delu postoji jako malo teoloških primesa i vrlo je jasno napisano. Međutim, iako je najbolje izložio ideje monarhomaha,
ipak su osnovne ideje dela preuzete od prethodnika.
Po Altuziju postoji 5 vrsta društava: porodica, udruženje, opština, oblast i država. Svako društvo stvara se
ugovorom između njegovih članova, a drugim ugovorom se stvaraju organi upravljanja koji vrše vlast radi ostvarenja
društvenih ciljeva, dok se članovi društva obavezuju na pokornost tim organima. Obaveza pokornosti traje samo dok
organi vrše svoju funkciju. Ako prestanu da obavljaju tu funkciju, narod ih može zbaciti.
Država se razlikuje od drugih društava po svojoj suverenosti. Međutim, iako je država suverena, njeni
sastavni delovi (oblasti, opštine...) takođe imaju jednu vrstu suverenosti, jer mogu da istupe iz države po svojoj
volji. Tako se dobija karakter konfederacije.
Suverenost je najviša vlast koja se stara o zadovoljenju potreba članova države i pripada narodu u celini.
Suverenost je neodvojiva od naroda, a on je poverava svojim organima na vršenje
Altuzije kaže da postoji samo jedan oblik države, a to je demokratija. Iako nije došao na misao da suverenu
vlast narod može vršiti sam, ipak je isticanje ideje da su svi ljudi rođeni jednaki i slobodni, predstavlja korak napred.
ŠPANIJA

Reformacija izaziva snažan pokret unutar same katoličke crkve. To je bio pokret za njenu unutrašnju reformu,
kojom će se otkloniti mnoge slabosti. Pokret se zove Protivreformacija ili Katolička reformacija i traje tokom celog 16.
v.

Mere Protivreformacije su:

1 -uvođenje strogo centralizovane papske vlasti u crkvi, čime je učvršćena crkvena organizacija
2 -utvrđivanje nejasnih verskih dogmi
3 -uvođenje stroge discipline
4 -organizovanje crkvenih škola radi podizanja nivoa hijerarhije.
5 -osnivanje novog kaluđerskog reda jezuita (Isusovaca) – čiji su pripadnici bili organizovani po
strogo vojničkoj disciplini i slepo odani svom starešini “generalu”. Nisu se povlačili u
manastire, već se uvlačili na najvažnija mesta u državnoj upravi (školama itd) odakle su
mogli najefikasnije uticati na društveni život, a posebno na omladinu. Nisu se ustručavali ni
najnemoralnijih sredstava da bi postigli svoj “sveti” cilj.
Sve ove mere Protivreformacije su donele uspeh i talas protestanizma je zaustavljen.
Centar Protivreformacije je bila Španija. U njoj se dešavalo nemilosrdno gonjenje jeretika od strane posebne
crkvene ustanove – Svete inkvizicije, koja je sprovodila neviđeni teror. Iz Španije su se jezuiti širili u druge zemlje, a
kazna za jeres je bila spaljivanje na lomači.
U Španiji su razrađene i filozofske i političke teorije za borbu protiv vlasti u onim zemljama gde vladari nisu hteli
da se potčine crkvi. Ove teorije su se zasnivale na srednjevekovnim idejama o prevlasti crkve nad državom i o pravu
crkve, odn. pape, da svrgne vladare koje bi proglsio za nevernike. Međutim, te ideje je trebalo uskladiti sa novom
situacijom, što su uradili španski jezuiti tako što su, iz ideje prirodnog prava, društ. ugovora i narodne suverenosti, izveli
pravo na tiranuobistvo (kao i protestanti). Među ovom grupom španskih teoretičara, najpoznatiji su Marijana, Belarmin
i Suarez (najznačajniji).- pogledati u Luki’u detaljnije o njima.

ŽAN BODEN (16 v.)

Boden je živeo u doba oštrih borbi između hugenota i katolika, odnosno borbi između monarhomaha i kraljevog
apsolutizma. Njemu je kao predstavniku buržoazije više odgovarala jaka cetralizovana država jer je omogućavala razvoj
21
kapitalizma. Zato on, kao glavni teoretičar pro-monarhističke struje u Francuskoj objavljuje dela u kojima podržava
kraljevu vlast i propagira versku toleranciju.
U delu “Metodi za lakše spoznavanje istorije” govori o potrebi komparativnog izučavanja prava i običaja
raznih naroda i o vezi između društva i geografske sredine, posebno klime. Narodi umerenog pojasa, po Bodenu,
nadmašuju političkim talentom i osećanjem za pravdu stanovnike južnih i severnih krajeva. Zato su oni iza prvih po
spekulativnim sposobnostima, a iza drugih po fizičkoj snazi. Severnim narodima treba upravljati pomoću sile, južnim
pomoću religije, a narodima umerenoh pojasa pomoću razuma.
Bodenova teorija države je izložena u delu “Šest knjiga o republici”. Ovo delo je izdato u jednom od
najkritičnijih trenutaka verskih ratova i trebalo je da posluži učvršćavanju kraljevske suverenosti i verske tolerancije.
Termin “republika” je uzet u klasičnom smislu i označava državu, a ne oblik države suprotan monarhiji.
Za Bodena je država “pravna vladavina zajedničkim poslovima više porodica kojima pripada suverena vlast”. Ona
je moralna ustanova koja treba da ostvari više vrednosti sadržane u prirodnom pravu. Država nije sama sebi cilj već
instrument za uzdizanje ljudi do shvatanja pravde.
Temelj države je porodica, čija je osnova privatno vlasništvo. Država se od porodice razlikuje po tome što
ona upravlja onim što je zajedničko, a porodica svojim privatnim vlasništvom. Država za Bodena nije nastala prirodnim
putem umnožavanjem porodica, nego je produkt sile. Veće celine, kao što je društvo, nastale su umnožavanjem
porodica, a tek u borbama između društava je nastala država.
Boden razlikuje državu od „grada“, tj. od one društvene zajednice koja ima zajednički jezik, pravo, običaje i druge
osobine koje ne mora imati država (grad odgovara modernom pojmu nacije).
Za državu je bitno da ima jednu suverenu vlast i to je osobina koja je razlikuje od sličnih zajednica. Suverenost je
„najviša vlast koja nije ograničena zakonima“, odnosno vlast donošenja zakona svojom slobodnom, ničim ograničenom
voljom. Osobine suverenosti su: - stalnost i trajnost - neotuđivost i nedeljivost
KLASIFIKACIJA POL. OBLIKA- vrši se prema tome ko u državi ima suverenu vlast. Suverenost može imati
narod, manjina ili pojedinac (demokratija, aristokratija, monarhija), ali je uvek nosilac suverenosti jedinstven. Boden
odbacije mešovitu vladavinu koja po njegovom mišljenju nikad nije ni postojala, jer je suverenost nedeljiva. Bodenova
teorija suverenosti je imala cilj da istakne kralja kao suverena. Međutim, iako je kralj vrh hijerarhijske lestvice, postoje i
određena ograničenja kraljeve vlasti.
Kralj je ograničen: -prirodnim pravom koje je volja Božja. Kralj poštuje to pravo, a tirani ga krše
-međunarodnim pravom , kao jednom vrstom prirodnog prava, ali pozitiviranog
-privatnim vlasništvom koje je deo prirodnog prava i koje je sveto i nepovredivo
-ustavnim zakonom
Monarhija je za Bodena najbolji oblik država, jer se pomoću nje može stvoriti velika i moćna država, kao i
sreća i blagostanje građana. Ali ne monarhija kao neograničena samovolja, nego pravno konstituisani poredak. Međutim
Boden ističe I niz nedostataka monarhije: nestabilnost prilikom smene, više pretendenata na mesto… Boden osporava
pravo bilo kakvih sankcija nad suverenom, pa makar on bio i tiranin.
Iako je Boden ostao pri čvrstom stavu nemešanog oblika suverenosti, on ipek pristaje na određenu mešavinu u
pogledu vršenja suverene vlasti. Jedna demokratija može biti aristokratska ili monarhijska.
HUGO GROCIJUS
Učenje o prirodnom pravu kao ideologiji buržoazije protiv feudalizma, prvi je izložio Grocijus. Njegovo
učenje je nastalo pod neposrednim uticajem buržoaske revolucije u Holandiji.
Grocijusovo učenje karakterišu 3 osnovna momenta:
1. -proklamacija autonomnosti prirodnog prava
2. -individualizam
3. -razlikovanje pojma društva od pojma zajednice
1. – prirodno pravo on razlikuje od morala. Za njega je moral svojstvo ljudske, a ne božanske prirode. Definiše
ga kao vlast nad strastima. Moral je privatnog karaktera i upućuje čoveka šta u pojedinim slučajevima treba činiti. Znači,
on nema opšti društveni karakter.
Prirodno pravo on razlikuje i od politike i od pozitivnog prava.
Politika se sastoji u razumnoj upravi koja je svojstvena svakoj državi, a pozitivno pravo zavisi od višeg autoriteta koji
donosi i izvršava zakone.
Prirodno pravo treba odvojiti od pozitivnog prava koje ima teološki karakter i potražiti ga u osnovama samog čoveka kao
prirodnog bića. Kod čoveka postoji potreba za životom u zajednici, ali ne bilo kojoj biološkoj zajednici, nego zajednici koja
će obezbediti mirno stanje zasnovano na razumskim principima. Za razliku od politike i pozitivnog prava prirodno pravo se
ne služi fizičkom već, prirodnom prisilom.
2. - Drugi momenat Grocijusovog učenja je individualizam. On je prvi postavio pravo individue. Pita se kakve
uslove država mora ispuniti da bi mogla zadovoljiti ljudske zahteve shvaćene individualno.
3. - Treći momenat je razlikovanje pojma društva od pojma zajednice.
Grocijus je prvi sistematski obradio prirodno pravo koje povezuje s prirodom samog čoveka.Ta čovekova priroda se
ispoljava u težnji za mirnim i organizovanim životom u zajednici s drugim ljudima, u skladu sa principima razuma.
Nije samo goli materijalni interes to što čoveka pokreće na život u društvu, nego viša moralna sklonost. Ljudi su
po samoj svojoj prirodi predodređeni za društveni život.

22
 Grocijus ne negira postojanje božanskog prava. Kao i Spinoza, on prenosi Boga u prirodu i ograničava ga u
njegovoj “samovolji”.
Prirodno pravo je sve ono što je u životu regulisano principom socijabiliteta i što počiva na razumu. Ono u
ljudskim odnosima podrazumeva poštovanje privatnog vlasništva, ispunjavanje ugovora, naknadu za učinjenu štetu itd.
Grocijus izvodi iz privatnog prava javno pravo. Javno pravo počiva na principu socijabiliteta i međusobnom
ugovornim obavezama. Ugovorne obaveze su nužni uslov za održanje i mirni život zajednice. Na istim principima se
izgrađuje i građ društvo odnosno država.
Država stvorena na bazi ugovora treba da izgradi građ. društvo i uslove za njegov život. Njene obaveze i prava su
iznad vremena koje imaju suvereni, dinastije i vladajuće forme. Ova teorija večnosti države se zasniva na identifikaciji
države i naroda. Država se ne može razlikovati od društva, niti imati svoje posebne ciljeve. Njeni ciljevi su ciljevi ljudi
uzetih pojedinačno.
U Grocijusovom učenju ima dosta protivurečnosti, naročito u vezi sa vrhovnom vlašću. On odbija narodni
suverenitet i u isto vreme priznaje narodnu vrhovnu vlast.
Na osnovu prirodnog prava on gradi i međunarodno pravo. Novi odnosi kapitalističkih zemalja u periodu
kolonizacije tražili su nove međusobne odnose.Među narodima se može postići saglasnost na bazi prirodnog prava i
principa socijabiliteta.
On primenjuje Aristotelova učenja o odnosu gospodara i roba na odnose među narodima. Jedni su po svom
načinu mišljenja više skloni da budu potčinjeni nego da upravljaju.
O ovim principima prirodnog prava, javnog prava i prava naroda raspravlja njegovo delo “O pravu rata i mira”.
BARUH DE SPINOZA
-je predstavnik prirodno-pravne teorije u Holandiji (kao i Grotius). Njegova političko-teoretska učenja povezana su sa
njegovim filozofskim sistemom. Filozofski sistem dat je u «Etici», a politički pogledi u «Teološko-političkom
traktatu» i «Političkom traktatu».
U osnovi njegovih filozofskih pogleda leži učenje o jedinstvu sveta, jednoj supstanci koja je u osnovi svega
postojećeg, koja je sama sebi dovoljna, koju niko nije stvorio i koja je večna.
Na taj način Spinoza je raskrstio sa verskim učenjem po kojem je Bog stvorio svet. Izvan prirode ne postoji ništa – Bog i
priroda su isto.
Čovek je deo prirode i kao i sve u prirodi on teži svom održanju i zadovoljenju svojih potreba. Samoodržanje je
čovekova osnovna osobina. Potčini li se čovek svojim nagonima on postaje rob. Zahvaljujući razumu čovek stavlja svoje
nagone i strasti u svoju službu. Spinoza razlikuje život koji je u saglasnosti sa strastima života i život koji je u saglasnosti
sa razumom. On pridaje veliki značaj strastima kao prirodnim silama u životu čoveka. One su mu pogonska snaga, ali nisu
dovoljne za miran i udoban život. Za samoodržanje najvažniji je razum. On mu nalaže da u zajednici sa ostalim ljudima
osigura mirniji i bolji život.
U prirodnom stanju svaki čovek je potpuno svojepravan. Tu sve pripada svima i nema privatnog vlasništva. Tu
ne postoji pravedno i nepravedno, moralno i nemoralno, dobro i zlo. Svako se bori protiv svakog u ostvarivanju prirodnog
prava.
Da bi osigurali svoj život i ostvarili kolektivno pravo koje bi služilo interesima svih članova zajednice ljudi sklapaju
sporazum. Sporazumom se izgrađuje građansko ili državno uređenje. Tu ne prestaju delovati strasti, ali su
ograničene. U državnom životu postoji uzajamna pomoć i saradnja. Pravo ili moć svakog pojedinca se prenosi na državu
koja usled toga poseduje sva prava i moć svih pojedinaca. Odatle njoj pripada vrhovno pravo pravo.
Prirodno pravo ne prestaje važiti u državi, nego se kao zbir prava i moći svih pojedinaca pojavljuje u vrhovnoj
vlasti. Vrhovna vlast je ograničena neotuđivim pravima čoveka i voljom većine.
Država je ostvarenje slobode. Nema li te slobode onda je to samo zato što je država loše organizovana, što nije
organizovanja na razumskim principima. Ona nema pravo da ograničava ili oduzima slobodu svojim podan
Spinoza prednost daje demokratiji. On se kao demokrata zalagao za federativnu organizaciju republike, ali ni s
ovom organizacijom vlasti nije bio u potpunosti zadovoljan, jer je nije smatrao dovoljno jakom u borbi protiv feudalnih
reakcionarnih tendencija.
Iznad svega je cenio slobodu savesti, misli i govora i smatrao je da suverena vlast mora zakonima da zaštiti te
slobode. Slobodu misli u najvećoj meri sputava religija. Ona počiva na neprosvećenosti masa i strahu pred nepozntim
silama prirode i društva. Ona ima veliku političku ulogu i drži ljude u obmani i pokornosti.
Međutim, Spinoza nije video klasnu uslovljenost države. Za njega je društvo homogeno. Kao i svi predstavnici
prirodno-pravnog učenja on izjednačava društvo i državu. Država mu je večna, jer odgovara razumskim ljudskim
potrebama. Ona je prirodna nužnost. Spinozino učenje o jedinstvu prirode, o supstanci koja je uzrok same sebe, značilo
je odbacivanje natprirodnih sila u shvatanju sveta misao i predstavlja veliki korak u razvoju političkih misli.

TOMAS HOBS (17 v.)

Hobsova osnovna filozofska teza je da postoje samo pojedinačna materijalna tela, čime se suprostavio
srednjevekovnim teorijama po kojima su pojmovi prava realnost, a stvari tek izvedene iz njih. Postoje 3 vrste takvih
pojedinačnih tela: - prirodna tela - čovek - država
23
Ova tela je Hobs obradio u svom delu “Elementi filozofije”. Treći deo dela čini Levijatan, u kome je razvijena njegova
teorija o prirodnom stanju.
Prirodno stanje čovekovo nije ni državno ni društveno stanje. Čovek je po prirodi slobodan pojedinac. Za Hobsa
čovek nije društveno biće, nego je po prirodi egoista, njegova osnovna težnja je težnja za samoodržanjem. Tu je čovek
čoveku vuk. U prirodnom stanju nema vlasništva. Ljudi su po prirodi jednaki i u fizičkom i intelektualnom pogledu, a
pošto svi imaju pravo na sve i teže da sačuvaju ta svoja prava, i pri tom ostvare prevlast nad drugima, nastaje rat svih
protiv sviju. Strah od smrti i potreba za mirnim i udobnim životom podstiču čoveka da traži izlaz iz stanja rata, a razum
pronalazi taj put otkrivajući prirodne zakone.
Prirodni zakon je pravilo razuma koje propisuje šta čovek mora, a šta ne sme raditi, kako bi se što uspešnije
održao u životu. Prirodnih zakona ima mnogo, ali svi oni proističu iz težnje ka miru. Prirodni zakoni su po Hobsu i zakoni
morala. Oni su večni i nepromenljivi i po njima se moraju ravnati svi članovi ljudske zajednice. U prirodnom stanju ovi su
zakoni bez moći, jer ne obavezuju ljude da ih poštuju. Prirodni zakon traži da se ograniči prirodno pravo i da se
tako učini kraj prirodnom stanju.
Država je veštačko telo, koje nastaje na osnovu ugovora. Pojedinci prenose na jednog čoveka ili skupinu ljudi
svoja prirodna prava u zamenu za siguran život. Takva ličnost ima suverenu vlast, a svi ostali su njegovi podanici.
Tako se ljudi, po Hobsu, povezuju dvostrukim ugovorom. S jedne strane, to je ugovor po kome se individue
udružuju međusobno, i s druge strane, te udružene individue s onim kome predaju svu vlast obavezujući mu se na
bezuslovno potčinjavanje.
Posledica toga je što se od množine individua čini jedinstveno biće. Ta ličnost je snabdevenom saglasnošću
svakog pojedinca. Ta ličnost je Hobsov „Levijatan“. To čudovište ili „smrtni bog“ je na prednjoj strani dela predstavljen
tako da mu telo čini mnoštvo mikroskopski sastavljenih individua. Lik drži u rukama biskupski štap i sablju kao simbole
duhovne i svetovne vlasti. Prema tome, država nije ni božanska, ni natprirodna tvorevina, već najmoćnija ljudska
tvorevina. Vlast ne sme biti potčinjena bilo kom zakonu izvan nje same. Samo pravo samoodržanja može biti
ograničenje u pogledu obaveznog pokoravanja suverenu.
Organizacija državne vlasti može biti monarhijska, aristokratska ili demokratska, ali u svakom slučaju ona
mora biti u rukama onog kome je predana, jer Hobs ne prihvata nikakvu mešovitu vladu. Prava suverena su
nedeljiva. Sve što čini suveren je dobro i niko ga ne može optužiti ni kazniti niti oduzeti vlast. Hobs ističe mnoge
prednosti monarhije, ali i mnoge mane, tako da ni jednu formu upravljanja ne proglašava najboljom.
Za religiju kaže da je ima koren u čoveku, njegovom neznanju i strahu. Nosilac suverene vlasti treba da ima
vrhovnu vlast i u crkvenim poslovima. Treba da postoji jedna oficijalna, državna religija.
Hobsovo učenje propagira centralizovanu i jaku monarhiju, smatrajući je saveznikom u borbi protiv feudalizma.
Međutim, u kasnijim stavovima, videći da monarhija koči razvoj kapitalizma i buržoazije, on odstupa od svojih stavova i
zastupa pravo ograničenja vlasti monarha.

DŽON LOK ( 17 v.)

-svoju filozofiju razvija na stavu da sve ideje razuma potiču iz iskustva. U ljudskom duhu nema nikakvih urođenih
principa i ideja. Duša je „tabula raza“, odnosno kao neispisan list papira. Zastupajući ideju da na razumu treba da počiva
svaka ljudska aktivnost, Lok je začetnik prosvetiteljstva.
Lok je najpoznatiji kao pobornik slobode. U «Pismu o toleranciji» on zastupa načelo verske slobode, u
«Ogledu o ljudskom razumu» određuje se pojam slobode, zatim duhovne slobode ili slobode misli, a u delu «Dve
rasprave o vladi» Lok se bavi problemima polit. slobode i legitimnosti polititike.
Na početku svoje «Prve rasprave», koja je posvećena opovrgavanju učenja Roberta Filmera, Lok ustaje protiv
apsolutne vlasti i ropstva, i kaže da je srž Filmerovog učenja stav da je svaka vlada apsolutna monarhija, a osnov od kog
polazi je «da ni jedan čovek nije rođen slobodan». Međutim, ako bi na taj način izvukli suštinu Lokovog učenja, mogli bi
reći da je srž njegovog učenja stav da je svaka vlada ograničena i da je zasnovana na saglasnosti onih kojima se vlada, a
da je osnova od kog polazi «da su svi ljudi rođeni slobodni». Filmer je osporavao slobodu i jednakost ljudi pozivajući se
na Bibliju, a Lok upotrebljava slična sredstva i dolazi do suprotnih zaključaka. On tumači određene delove Svetog pisma
kako bi dokazao da Bog nije imao nameru da potčini jednog čoveka drugom.
U «Drugoj raspravi» Lok napušta ovakav način analize i započinje sa pitanjem prirode političke vlasti i svrhe
građanske vlade. Po njemu politička vlast predstavlja pravo donošenja zakona sa smrtnim kaznama, radi očuvanja svojine
i upotrebe prinude prilikom izvršavanja takvih zakona, kao i odbrane države od povrede spolja, a sve to radi zajedničkog
dobra. Lok kaže da prvo treba razmotriti u kakvom su stanju svi ljudi po prirodi.
Nasuprot Hobsu, Lok smatra da prirodno stanje nije stanje rata svih protiv sviju, već stanje mira, dobre volje,
uzajamne pomoći i održanja. Tu su ljudi slobodni i jednaki. Za razliku od Hobsa kod koga čovek nastoji da izađe iz
prirodnog stanja, Lok smatra to stanje sasvim podnošljivim. Hobs u čoveku vidi prevlast slepih strasti i egoizma, a Lok u
njemu vidi moralno i socijalno biće. Do sukoba dolazi samo zbog opšte oskudice i siromaštva prirodnih uslova života.
Prirodna sloboda znači ne biti ograničen ničim drugim do prirodnim zakonima. Ljudi su rođeni slobodni pošto su rođeni
razumni. Ljudski zakoni se moraju zasnivati na prirodnim zakonima, koji predstavljaju Božje zapovesti. Iako čovek ima
neograničenu slobodu raspolaganja svojom ličnošću, on nema slobodu da uništi samoga sebe ili drugo ljudsko biće.
Međutim, i pored savršene slobode, za Loka je prirodno stanje negativno, jer njegovi nedostaci premašuju
njegove prednosti. Prirodno stanje je poznavalo samo prirodnu pravdu koja se mogla prekršiti. Zato je odsustvo sankcije,
24
(kao jedine zaštite ljudi i dobara) učinilo kraj prirodnom stanju. Drugim rečima da bi se osiguralo vlasništvo, ljudi su
konstituisali građansko društvo. Za vlasništvo smatra da je prirodno i dobro i za vlasnika i za društvo. Vlasništvo donosi
sreću, moć i slobodu. Onaj koji prisvaja zemlju rad, ne umanjuje već uvećava ukupnu sreću ljudskog roda.
Kod Loka postoje dva ugovora: prvim ugovorom stvara se građansko društvo i za njega je nužan pristanak
svih pripadnika buduće zajednice; drugim ugovorom se uspostavlja građanska vlada, tj. političko društvo i za njega
je dovoljan pristanak većine. U vezi s tim postavlja se pitanje razloga kojima se ljudi rukovode kada sklapaju ugovor
kojim osnivaju pol. društvo. Hobs je imao u vidu samo materijalne razloge, odnosno očuvanje ugroženog života, Ruso je
prevashodno isticao moralne razloge(pošto prelazak u građansko stanje ljudskim postupcima daje moranost koja im je
nedostajala),a Lok je bio sklon da odlučujuću prervagu da materijalnim razlozima. Jer po njemu prirodno stanje nije
lišeno svake moralnosti, u njemu postoji prirodni zakon kao merilo dobra i zla, koji predstavlja adekvatnu zamenu ne
samo za pozitivni zakon, nego i za Sveto pismo. No, ono što je u prirodnom stanju veliki nedostatk to je nepostojanje
zajedničkog sudije. A kako su ljudi po prirodi pristrasni prema sebi i svojim interesima, to se može očekivati da će stalno
biti ugrožene osnovne brednosti koje su dar prirode, a to su sloboda i svojina. Stoga se ljudi udružuju u državu pre svega
radi očuvanja svojine.
Za razliku od Hobsa, Lok je verovao u istorijsku zasnovanost društvenog ugovora. Za Loka prirodno stanje
nije uvek vezano za prvobitni period razvoja ljudskog roda, već je njegovo postojanje moguće i među ljudima koji su na
različitim, pa i najvišim stepenima istoriskog i kulturnog razvoja. Da bi se odnosi među ljudima mogli nazvati prirodnim
stanjem, dovoljno je da nema zajedničkog sudije među njima.

Karakter i funkcija vlada

Najveći garant slobode je podela vlasti na: - legisltivu (zakon) - egzekutivu (izvršnu) i - federaciju.
Prva donosi zakone, druga obezbeđuje njihovu primenu pomoću administracije i suda, i treća primenjuje propise
međunarodnog prava. Sloboda može biti ugrožena ako se sve ove funkcije povere istoj osobi i zato je bitno da se izrada
zakona odvoji od njegovih izvršitelja.
Vrhovna vlast je zakonodavna, ona je duša države. Zakone treba da donosi skupština. Egzekutivna vlast je
poverena vladaru koji se brine o javnom dobru u slučajevima koji su nepredviđeni ili se ne mogu regulisati zakonima.
Teorija podele vlasti je izražavala težnje buržoazije za kompromisom sa plemstvom, jer bi zakonodavnu vlast imala
buržoazija, a plemstvo je trebalo da učestvuje u izvršnoj vlasti.
Sva politička moć mora bti povezana sa moralom. Posebna vrednost Lokovih razmatranja leži u njegovoj ideji
ograničenja vlasti ciljevima zbog kojih je i stvorena, ato je zašita sledećih prava: slobode, imovine, života i prava
na telo. Vlast nesme da zadire u sferu prirodnih i neotuđivih prava i sloboda, već mora da obezbeđuje njihovo uživanje.
Čovek ima pravo na svojinu jer ima pravo na svoju ličnost, a tako i na proizvode svoga rada. Ukoliko vlast ne poštuje
prirodna prava narod ima pravo ustanka.
Što se tiče prava na otpor Lok priznaje narodu pravo ustanka ukoliko vladar ne poštuje prirodna prava (pre
svega slobodu i vlasništvo). Međutim, ovaj otpor podrazumeva samo odbranu prirodnog prava i ponovno uspostavljanje
reda. Otpor je samo sredstvo da se monarh prisili na poštovanje zakonitosti.
MONTESKJE

Monteskjeova politička misao pripada aristokratskom (umerenom) liberalizmu. Bio je pod uticajem Loka
i engelskog konstitucionalizma.
U svom delu "O duhu zakona" pokušava da objasni zakonitosti društ. i političkog života. Zakon je za njega sistem
odnosa. Bog je prauzrok sveta, primarni razum, a zakoni stvoreni tim najvišim razumom su nepromenljivi.
Prirodni zakoni su osnova i preduslov društvenih zakona. Od razuma zakonodavca zavisi da li će zakoni biti u skladu
s prirodnim uslovima života jednog naroda. Društveni zakoni su nesavršeni i promenljivi, jer su delo ljudi.
Uslovi koji utiču na ustanove i zakone i koji se moraju poštovati su:
- klima, - zemljište, - veličina teritorije koji jedan narod naseljava, - religija, - običaji
Međusobno delovanje svih tih faktora čini duh jednog naroda, odnosno duh zakona.
Klima je po njemu presudan činilac. Sa klimom se povezuju i fiziološke i mentalne osobine pojedinih naroda.
Npr. narodi sa severa su energični, ratoborni i slobodoljubljivi, a klima juga je rodila ropstvo. Vrućina uslovljava fizičku i
mentalnu tromost koja je uzrok despotskih vladavina. Za englesku klimu kaže da rastrojava dušu i da ljudi u njoj osećaju
odvratnost prema svemu i da je za tu najbolja vladavina zakona, jer se uzroci nesreća neće moći pripisati jednom čoveku.
Na zakone jak uticaj ima i plodnost tla. Plodno tlo uslovljava zavisnost. Na njemu se razvija poljoprivreda koja
uzrokuje mekuštvo i manjak interesovanja za slobodu. Nasuprot tome, neplodno tlo povoljno deluje na odnos prema
slobodi i borbenosti.
Veličina teritorije takođe utiče na državno uređenje. Prostranim teritorijama najbolje odgovara despotija,
manje prostranim monarhija i najmanjim demokratija.
Monteskeje je isticao i uticaj religije. Hrišćanstvo zbog svoje skromnosti i poštovanja ljudi uslovljava umerenu
vladavinu, za razliku od islama koji je sklon despotizmu.
Političko uređenje takođe određuje duh zakona i može sprečiti uticaj geografskih faktora. Osnovna Monteskjeova
misao je da je zakonodavstvo zavisno od oblika vladavine. Svakom obliku vladavine potrebni su posebni zakoni, osim
despotije, gde caruje samo samovolja.
25
 Za Monteskjea postoje 3 osn. tipa drž. uređenja: republika, monarhija i despotija.
Republika je poredak u kome suverenu vlast ima ceo narod ili grupa ljudi. U zavisnosti od toga država je demokratija
ili aristokratija. Ovo uređenje odgovara malim državama. Vlast se vrši prema zakonima koje u demokratiji donosi narodna
skupština, a u aristokratiji plemićko telo. U demokratiji narod treba da ima zakonodavnu vlast, a senat izvšnu, jer narod nije
sposoban da sam vlada.
Princip demokratske republike je vrlina koja se sastoji u građanskoj svesti, davanju prednosti javnim nad privatnim
interesima, ljubavi prema zakonu i jednakosti. Ta vrlina nije moralna vrlina već politička. Međutim, ona se ne može održati
samo zakonskim merama, već svakog pojedinca treba posebno vaspitavati i obrazovati. Srednja klasa naročito doprinosi
stabilnosti poretka.
Princip aristokratske republike je umerenost, što znači da i narod ima deo uticaja na vlast. Republika propada kada
vrlina počne da iščezava.
Monarhija je uređenje vezano za teritoriju srednje veličine. U njoj upravlja jedan čovek, rukovodeći se zakonima.
Prednost monarhije u odnosu na republiku je u tome što je izvršna vlast jednoga jača i delotvornija, pa joj je lakše da
spreči nerede u državi. Savremenoj monarhiji Monteskje stavlja teške prigovore i kaže da je ona bez časti, željna raskoši i
bogatstva, neosetljiva za pravdu, prezriva prema građanima...
Princip monarhije je čast. Monarhija propada kada kralj ukine prerogative plemstva i počne da vlada po svom
nahođenju.
Despotija - Priroda despotske vladavine je da monarh vlada bez zakona, samovoljno. Ona je takođe nužan oblik
državnog uređenja i ono odgovara velikim istočnjačkim carstvima koja su treba da stoje pod vlašću jednoga čoveka
nesputanog zakonima. Despotijama odgovara veliko prostranstvo, a što je njena teritorija veća despotska vladavina je
gora. Cilj takve vladavine je zadovoljstvo vladara, ali i mir koji se ogleda u apsolutnoj pokornosti vladarevoj volji. Ona
isključuje bilo kakav razvoj jer je njen jedini interes očuvanje postojećeg stanja. Jedino što se može donekle ograničiti
vlast vladara je religija.
Načelo despotije je strah, pa su ove države uglavnom vojničke. Despotizam može propasti na tri načina: ili će se
narod pobuniti ili će ga uništiti spoljni neprijatelj ili će propasti sam od sebe.
Pitanje političkih ustanova u „Duhu zakona“ povezano je s pitanjem slobode.
Sloboda je za Monteskjea mogćnost da radimo ono što dozvoljavaju zakoni, a politička sloboda je spokojstvo duha koje
potiče od uverenosti u svoju sigurnost. Da bi se ta sloboda stekla, vladavina mora biti uređena tako da se jedan građanin
ne boji drugog. Zato on smatra nužnim da se osigura vladavina zakona u državi putem podele vlasti. On razlikuje 3
vrste vlasti: zakonodavnu, izvršnu, sudsku.
Uzor za taj sistem mu je bila Engleska. On kaže da se pitanje slobode može rešiti u uslovima ustavne monarhije u kojoj bi
zakonodavna vlast pripala predstavničkom organu, izvršna kralju i sudska sudu.
Zakonodavna vlast treba da ima dva doma: donji i gornji. Donji dom je predstavnički organ i bira se na temelju opšteg
prava glasa, a Gornji dom je predstavnički organ aristokratije. Domovi su ravnopravni i imaju dužnost je da jedan drugog
ograničavaju. Zakonod. vlast ima pravo da pozove monarha na odgovornost zbog nezakonitog delovanja.
Izvršna vlast treba da bude u rukama kralja koji bi imao pravo veta u odnosu na zakonodavnu vlast.
Monteskjeova teorija podele vlasti je proklamovana u Deklaraciji ljudskih prava, Ustavu SAD iz 1787, a i Ustavu Francuske
iz 1791.
ŽAN ŽAK RUSO (18 v.)
Nasuprot Loku i Hobsu, Ruso je pobornik demokratskih ideja. U svim svojim radovima je tražio političko rešenje soc.
nejednakosti. Njegova dela izražavaju protest protiv feudalizma, nejednakosti i despotizma.
U svom glavnom delu Društveni ugovor, Ruso polazi od prirodnog stanja u kom su svi ljudi bili jednako
slobodni. Postojala je samo fizička nejednakost, koja je proizilazila iz razlike u rastu, zdravlju i starosti. Nije bilo privatnog
vlasništva, a gde nema vlasništva nema ni nepravde. Ljudi su u prirodnom stanju živeli u slobodi, jednakosti i čestitosti.
Ruso odbacuje i Hobsovu i Lokovu koncepciju prirodnog stanja. Prirodno stanje je za njega stanje disperzije i
izolacije. U ovom stanju čovek je dobar, ali je bio najsrećniji kad su se ljudi počeli međusobno povezivati. Zasnovanjem
društva ljudski postupci dobijaju moralnu ocenu. Svako je sam sudija i osvetnik za nanetu uvredu ili nepravdu. Tako strah
od osvete dovodi do stvaranja zakona.
Nastanjivanje na jednom mestu je dovelo do međusobnog zbližavanja ljudi, a obradive površine do privatnog
vlasništva, ropstva i bede. Tako je došlo do prve nejednakosti- ekonomska i formiranja građanskog društva. Javlja
se težnja za bogaćenjem, konkurentska borba i suprotnost interesa. Tako je za Rusoa građansko društvo plod jedne
nesrećne evolucije, koja je prirodna čoveku. Država je nastala kao svesni sporazum koji su bogati predložili siromašnima.
Ona je trebala da posluži kao garant pravde i mira. Narod se ulaskom u državu nije odrekao svojih prirodnih prava, nego
je svaki član uneo u zajednicu svoju ličnost i snagu pod upravom opšte volje.
Postankom države pojavila se druga nejednakost – politička. Suprotnost između bogatih i siromašnih
dopunila se suprotnošću između vladajućih i podređenih. Posle nekog vremena zakonitu vlast zamenjuje despotska vlast i
javlja se treći i najviši stepen nejednakosti gde svi ljudi u svojoj nejednakosti prema despotu postaju jednaki,
odnosno jednako bespravni. Despotizam se održava na vlasti samo dok je na njegovoj strani sila. Protiv te sile upotreba
druge sile je zakonita.
Rusoovo shvatanje države je bilo napredno i približilo se marksističkom objašnjenju porekla države, ali Ruso
smatra da privatno vlasništvo nastaje kad se javlja proizvodnja, a ne višak proizvoda. Uočio da je privatna svojina nad

26
zemljom uslovljava društvenu podelu i nastanak polit. organiz, ali ne smatra da je potrebno ukinuti privatno vlasništvo i
vratiti se u prvobitno prirodno stanje, već da treba uspostaviti demokratsko uređenje u kom bi čovek, iako se
pokorava državnoj vlasti, ostao slobodan. Tu svi ljudi učestvuju u donošenju zakona i zakoni su izraz opšte
volje (pod opštom voljom Ruso misli na volju većine, a ne volju svih). Volja pojedinca se može izraziti samo direktno,
tako da on isključuje reprezentaciju. Ako narod ne upravlja neposredno, on mora imati bar pravo referenduma, jer ono
što je proglasila većina manjina treba da prihvati. Suverenitet ima samo narod, a karakteristike suvereniteta su: -
neotuđivost - nedeljivost - ne može se delegirati - zastupnici naroda nisu njegovi predstavnici, već
samo izaslanici.
Iz društ ugovora izvodi se pravo naroda na ustanak. Društveni ugovor ne postoji između pojedinca i pojedinca ili
između pojedinca i suverena, jer se svaki član udružuje sa svima, a ne sa svakim pojedinačno, tako da narod ne duguje
pokornost suverenu čija se volja razlikuje od opšte volje.
Konstitucija vlasti
Donošenje zakona pripada legislativi, a primena zakona egzekutivi, odnosno upravi. Da bi uprava bila zakonita
ona se mora pokoravati suverenu.
Ruso razlikuje 3 vrste uprave: demokratiju, monarhiju i aristokratsku upravu.
Demokratska uprava je idealna. Tu upravne funkcije pripadaju čitavom narodu ili jednom njegovom delu. Ruso
postavlja preduslove za ovu vrstu uprave: mala država, jednakost i odsustvo raskoši.
Monarhijska uprava je prihvatljiva pod uslovom da je prihvaćena od narodne skupštine. Monarhija mora biti izborna, a
on je zove republičkom monarhijom.
Aristokratska uprava podrazumeva upravu jednog broja ljudi. Za Rusoa je ovaj tip uprave takođe demokratski. On ne
misli na vladavinu aristokratije, već na to da izvršne funkcije koje je dodelio narod vrši jedan broj izabranih ljudi. Vlast
obavezno pripada narodu.
Ruso je sanjao o maloj demokratskoj državi u kojoj bi svako imao tek toliko privatnog vlasništva da zadovolji
svoje elementarne potrebe. Nije odobravao kapitalistički razvoj, jer je povećavao društvene protivrečnosti.
Ograničenost njegove političke teorije je vera u svemoć jedinke i opšte volje kao izraza opštih interesa. Ruso je imao
presudan uticaj na vođe francuske buržoaske revolucije i njegova načela ušla u program jakobinaca (najborbenije burž.
struje u revoluciji).
R. Lukić

TEORIJE PROGRESA +

Ideja progresa, proklamovana u 18. veku, unela je novine u shavtanje istoričnosti dr. pojava i uopšte društva.
Ova prosvetiteljska ideja ulivala je optimizam agitatorima i učesnicima revolucija u 18. veku, pružajući im veru da istorija
ide u onom pravcu u kojem i oni deluju. Širenju vere u bezgranični progres naročito su doprineli Tirgo i Kondorse.

TIRGO (1727-1781) +

Tirgo je bio francuski državnik i ekonomista. Studirao je teologiju, ali se odrekao svešteničkog zvanja, i umesto
toga se bavio pravničkim poslovima i pisao članke za Didroovu “Enciklopediju”. Tirgo je bio ministar mornarice, pa
ministar finansija kod Luja XVI.
Protivnik je verske netrpeljivosti i te svoje stavove izlaže u delima “Pismo o toleranciji” i “Izmiritelj”. Ali njegovo
najpoznatije delo je “Razmišljanja o stvaranju i raspodeli bogatstva”, koje je jedno od prvih naučnih ekspozicija
političke ekonomije.
Ostao je poznat po svojoj filozofiji istorije u kojoj ideja progresa ima središnje mesto, i po svojim reformatorskim
pokušajima. Naime, francuski kralj Luj XVI poverio je Tirgou da izvrši reforme francuske ekonomike, finansija,
administtracije… Tirgo je srušio trgovinske barijere, ukinuo carine, smanjio poreze na unutrašnju trgovinu, ukinuo
kuluke seljaka, a više staleže opteretio porezima srazmerno imovini; ukinuo je cehove i korporacije i oslobodio zanate
ranijih ograničenja. Ove mere trebale su biti prvi korak ka temeljnoj političkoj reformi, tj. reformi državne uprave.
Prema Tirgovoom planu izborno pravo imali bi svi zemljoposednici s određenim minimalnim dohotkom bez razlike na
stalež. Takođe je predvideo reformu školstva, državnu potporu najsiromašnijima, i niz drugih liberalnih reformi. Svojim
reformama Tirgo je izazvao otpor aristokratije, visokih crkvenih krugova i nekih krugova buržoazije koji su se obogatili na
trgovinskim monopolima, tako da ga je kralj otpustio, a zatim sve Tirgoove reforme ukinuo, ubrzavši time dolazak
revolucije.
Iako je pripadao fiziokratima, smatrao je pogrešnim njihovo shvatanje da se bogatstvo stvara samo u
poljoprivredi. Po njemu je izvor bogatsva i industrija. Tirgo se smatra jednim od prvih koji je pojam društvene klase
vezao za položaj date grupe u u proizvodnji.
Tirgo je bio protagonista ideje progresa. Po njemu progres nije nešto što se može konstatovati samo kad se
posmatra prošlost, već nešto što se produžava i u budućnosti. Važna karakteristika i uslov progresa je akumulacija
znanja. Čitav razvoj ljudskog društva je povezan uzročnim vezama. Ljudski duh u sebi sadrži princip progresa, ali priroda
je prema čoveku negde više, a negde manje izdašna, pa okolnosti razvijaju talente koji daju doprinos dobu u kojem žive.
Ovakvi rezultati se prenose s generacije na generaciju.

27
 Pre Ogista Konta, Tirgo je izložio poznatu podelu istorije na tri stepena razvitka, a takođe i ideju o mogućnosti
neprekidnog usavršavanja čoveka i njegovih tvorevina.

KONDORSE (1743-1794) +

Kondorse je bio sin jednog siromašnog oficira i majke iz dobrostojeće porodice; bio je učenik Tirgoa i kao i on
radio je na Enciklopediji; bio je član Konventa; matematičar, sociolog i ekonomista. U ekonomiji je zagovarao potpunu
slobodu proizvodnje i raspodele. Aktivno je učestvovao u Francuskoj revoluciji, ali je kritikovao jakobinski nacrt ustava, pa
je označen kao žirondinac i skupština je zatražila njegovo hapšenje. U toku 9-o mesečnog skrivanja napisao je „Skicu
istorijskog pregleda progresa ljudskog duha“. Čim je uhapšen, iste noći je umro pod nerasvetljenim okolnostima.
Po nekim pričama, otrovao se u zatvoru da bi izbegao giljotinu.
Kondorse je prvi primenio statistički i matematički metod u istraživanju društvenih pojava. Njegovo delo
karakteriše ideja neprekidnog progresa. Kondorse je polazio od toga da je usavršavanje čoveka apsolutno
neograničeno, da je čovek po prirodi dobričina, da u društvenom razvitku ne može biti nazadovanja, iako može biti
sporijeg ili bržeg napredovanja. Jer razvoj je određen istorijskom nužnošću, odvija se po istorijskim, opštim
zakonitostima koje ljudi mogu saznati i tako predvideti događaj. U istorijskom procesu osnovno je sticanje svesti o
svojoj slobodi. A istorija je bitno ljudska stvar. Razlika između prirode i ljudskog društva je u tome što priroda uvek
ostaje na istom mestu, a ljudsko društvo stalno ide napred. Zato se fizika mavi pojavama koje se večno ponavljaju, a
istorija pojavama koje pretpostavljaju saradnju svih generacija, koje nastaju nagomilavanjem ljudskog iskustva.
Revolucija je, po njemu, stanje istorijske nužde u kojem je opravdano sve što doprinosu očuvanju revolucije i
njenih rezultata- cilj revolucije opravdava sve zločine počinjene u njenu odbranu. Kako je istoriju podelio na 10 razdoblja
od kojih je 9 prošlo, po njemu, je Francuska revolucija otvorila desetu, novu eru u istoriji čovečanstva, u kojoj će
napredak zahvatiti sve narode sveta, izbrisati klasne razlike među ljudimai preobratiti ih u duhovnom i moralnom pogledu.
Ta deseta epoha trajaće neograničeno i doneće čovečanstvu slobodu, jednakost i izobilje. Ceo svet će najzad postati
zajednica slobodnih ljudi koji priznaju um kao svog jedinog gospodara.
Iako pomalo naivno, Kondorseovo delo odigralo je veliku ulogu u formiranju uverenja da čovek može postići
velike stvari ukoliko preduzme korake ka radikalnim promenama, a kojima se sledi tok istorije.

ENCIKLOPEDISTI +

-su zajedničko ime za filozofe, naučnike, ekonomiste, književnike i dr. okupljene oko Didroa u radu na
Enciklopccliji 1751—72 g.
Pariski knjižar Le Breton poverio je Didrou redakciju francuskog izdanja Chambersove enciklopedije. Enciklopedija
je imala dvostruki cilj: da sakup sva pozitivna znanja s područja nauke, tehnike i umetnosti, i da započne novu etapu u
razvoju ljudske misli obračunavši se s drustveno-polit. predrasudama feudalnog doba.
Elita francuske misli, povezana kolektivnim radom na ovom delu prvi put je metodički razvrstala ukupno ljudsko
znanje. Na njoj sarađuju: Condillac, Helvecius, Holbah (fllozofija), d'Alembert (matematika, fizika), Tirgo,
Quesnay(ekonomija), Ruso (muzika) i drugi. Volter piše članke ‘‘Duh, Rečitost, Imaginacija, Istorija, Elegancija’‘, a
Monteskje članak ‘‘Ukus’‘. Mozak i duša celog poduhvata bio je Didro. On je samo za slovo A napisao više od 200
članaka.
Najveći protivnik enciklopedije je crkva. Ubrzo po izdavanju prvih svezaka, kraljevski savet donosi odluku o
zabrani Enciklopedije, ali materijal biva skriven i spašen.
Zahvaljujući zaštitnicima na dvoru Didrou je uskoro dozvoljeno da nastavi sa radom. Deset godina kasnije
započinje novi veliki napad na Enciklopediju. Protiv nje se objavljuju brojne brošure i pamfleti, tako da se neki saradnici i
povlače. Nakon objavljivanja Helveciusovog dela De lesprit, dvor odlučuje da se Enciklopedija, zajedno s jeretičkim
knjigama, spali.
Pod pritiskom izdavača i pretplatnika, presuda se revidira i naređuje se temeljna cenzura dotadašnjih svezaka
Enciklopedije i zabrana štampanja novih. Ne obazirući se na prepreke, Didro nastavlja započeto delo i do 1766. izdaje
daljih deset svezaka s oznakom Neuchatel na koricama, kao da dolaze iz Švajcarske. Ovo je izazvalo nove napade, ali
Didro izdaje još sedam svezaka crteža i ilustracija i završava delo.
U delu se pod uticajem razvoja nauke kritikuje crkva i političke ustanove tog vremena.
Priroda je ukupnost svega što postoji, aktivna je i kreće se. Čovek je deo prirode i potčinjen je njenim zakonima.
Društvo je zbir jedinki i pojavilo se kao rezultat njihovih prirodnih težnji za samoodržanjem i korisnošću. Moć zakona je
najviša, a zakoni zavise od razuma. Razuman je poredak koji proističe iz društvenog ugovora. Opštu voplju
predstavljaju zakoni kojima je cilj opšti interes. Encikolpedisti ističu pravo narodnog otpora, pravo na slobodu, sigurnost
i vlasništvo. To su prirodna, večna i neotuđiva prava.
Po zamisli i širini koncepcije, po svom revolucionarnom značaju, djelo Didroa i enciklopedista spada u red
najsmelijih poduhvata ljudskog duha.

FRANCUSKI MATERIJALIZAM

28
 Najistaknutiji francuski materijalisti 18 v. su Didro, Helvecijus i Holbah. Kao ideolozi revol. buržoazije podvrgli su
kritici religiju i sve političke ustanove svog vremena.
Materijalistička filozofija se razvijala uz razvoj prirodnih nauka i suprostavljala se metafizičkom i spekulativnom
pogledu na svet. Ona je priznavala prirodu i fizičku supstancu kao osnov svega postojećeg.

DENIS DIDRO

-je bio najvažniji francuski enciklopedista. Bavio se svim naučnim oblastima, književnošću i umetnošću.
U filozofiji francuskog materijalizma predstavljao je prirodno naučni pravac. Osnovni element materije mu je
molekul. On sadrži u sebi kretanje, život i potencijalnu sposobnost za osećanje. Čulnost je poseban oblik kretanja
materije. Ona je veza između organizma i okoline. Razum je rezultat razvoja čulnosti.
Njegovi politički stavovi su usmereni protiv feudalnog uređenja, apsolutizma i verske netolerancije.
Kao i ostali prosvetitelji smatra da je čovek društveno biće, ali za njega je ta društvenost rezultat kolektivne borbe
za život (prvenstveno borbe sa prirodom), a ne nekog nagona ili ugovora. Nasuprot Helvecijusu, Didro smatra da su
različite sposobnosti čoveka i njegovo ponašanje uslovljeni fizičkom konstitucijom, klimom, ishranom itd. Živeti u kolektivu
i boriti se s prirodom čini uslov opstanka čoveka. Lična sreća se može ostvarti samo u zajednici s drugima. Društvo je
izabralo vladara da bi osiguralo tu sreću i svoju egzistenciju. Ono mu je dalo vlast koja mu je dovoljna da ustanovi red i
mir među državljanima.Didro je tražio jednakost svih građana pred zakonom i političku slobodu. Pravo na život, slobodu i
vlasništvo su za njega osnovna ljudska prava koja treba zaštititi, jer čine deo ljudske prirode. Zahtevao je i slobodu
trgovine, reviziju carinskog sistema i dažbina.

KLOD HELVECIJUS

- je bio naročito usmeren na društvena pitanja, politiku, moral i rešavanje socijalnih problema. Izdao je dva dela:
O umu i O čoveku.
Od njega potiče ideja da je čovek produkt društvene sredine i vaspitanja.
Od društvene sredine zavise i političke ustanove. Da bi izgradili zdravo društvo i ‘‘savršenog’‘ čoveka treba promeniti
postojeće političke ustanove, što je značilo poziv na revoluciju.
Helvecijus je uočio nepravednost suvremenog društvenog poretka i suprotnost klasnih interesa u društvu. Ali za
njega društvene suprotnosti nisu poticale iz prirode čoveka, već iz uslova socijalne organizacije. Smatrao je vlasništvo
uzrokom svih društvenih zala, ali nije bio za njegovo ukidanje već za ravnomernu preraspodelu.
Helvecijus se isticao među ostalim materijalistima svojim shvatanjem materije. U prirodi postoje samo individue
nazvane telima, a materija je samo ukupnost svojstva tih tela.
U delu O čoveku raspravlja se o odnosu čoveka prema društvu, moralu i društvenim zakonima. Osnovno je
mišljenje da su čovek i njegovo mišljenje proizvod okoline.
Helvecijus utvrđuje čulnost kao jedno od osnovnih svojstva materije. Ne pravi razliku između osećanja i mišljenja.
Sve operacije svodi na osećanje. Fizička osećajnost (čulnost) je jedinstveni pokretač čoveka. Helvetius izvodi iz tog
životnog principa sve ostale osobine čoveka. Čovek je kao deo prirode potpuno podređen njenim zakonima.
Helvetius uočava dva bitna momenta u društvenom životu. Materijalne potrebe su mu pokretači individualnog i
društvenog razvoja. Nastojeći da podmiri svoje osnovne potrebe – hranu, stan, odelo...čovek je bio prinuđen da radi.
Kako su se potrebe povećavale, čovek je razvijao svoj društveni život – od lovačkog preko stočarskog i zemljoradničkog
do trgovačkog.
Druga ideja tiče se jednakosti polova i sposobnosti ljudi. Helviciusu su svi ljudi po svom fizičkom osećanju
jednaki. Ali nejednakost ljudskih umova ne dolazi od fizičke nejednakosti, već od vaspoitanja, tj. društvenih uslova. Među
tim vaspitnim društvenim uslovima koji formiraju čoveka svakako najvažniji je oblik upravljanja. Uslov za promenu
čoveka i ostvarenje njegove sreće je menjanje društvenog poretka.
U uslovima slobodne vladavine ljudi su iskreni, humani i talentovani, a u uslovima despotije podli, lažljivi, bez
talenta i hrabrosti. Despotizam je oblik loše vladavine koji ne vodi brigu o opštem dobru. Despotizam uništava ljudski rod,
dok sloboda podiže duh naroda. Sloboda se sastoji ‘‘ u slobodnom razvoju sposobnosti”.
Od oblika vladavine zavisi kakva će biti narav, ponašanje i postupci ljudi, a on opet zavisi od zakonodavstva.
Prema tome Helvetius zaključuje da treba ‘‘ dati zakone koji će ljude učiniti maksimalno srećnim i omogućiti im sva
zadovoljstva koja su saglasna sa opštim dobrom ‘‘.

POL HOLBAH

-je jedan od najizrazitijih ideologa i vođa buržoazije u 18 v. Njegove ideje leže su takođe bile usmerene protiv
idealizma, relgije, feudalnog sistema i apsolutizma. Nije svesno težio revoluciji, ali su njegove ideje pokretale mase.
Nemac po poreklu Holbah je živeo u Parizu i postao centralna ličnost među pripadnicima materijalističe filozofije.
Glavno delo mu je ‘‘Sistem prirode’‘, a značajan je i njegov rad na Enciklopediji.
Holbah polazi od shvatanja da je priroda uzrok svega. Ona postoji sama po sebi, ona je večna i ona je sama sebi
uzor. Materiju tumači kao sve ono što na neki način deluje na naša čula. U pogledu strukture materije sklon je
atomističkom shvatanju.

29
 Čovek mu je prirodno biće. Kao i svi materijalisti priznaje čulnost kao jedno od njegovih svojstava i smatra da se
do mišljenja dolazi preko čula i percepcije.
Ljudi su po svojoj biološkoj i fizičkoj građi različiti. Ta različitost je osnov njihove nejednakosti i iz nje potiče
socijalni i moralni poredak društva. Nejednakost nije ljudima štetna nego korisna. Klasne razlike svodi na različite
temperamente i sposobnosti. Hrana, kliima i vazduh utiču na građu organizma i određuje njihove sklonosti.
Želja za srećom je čovekov glavni interes, a on se može ostvariti u samo društvu. Društvo je celina obrazovanu
od mnoštva porodica i individua ujedinjenih u cilju zadovoljenja potreba. Ljudi su, stupivši u zajednički život, zaključili
ugovor po kome su se obavezali na međusobne usluge, ali je bila potrebna sila koja bi ograničila strasti. Ta sila je bio
zakon. U njemu je izražena opšta volja društva i njegov cilj je očuvanje opšteg interesa.
Država mu je ustanovljena nizom izrečenih ili prećutnih sporazuma. Ti sporazumi čine zakone zajedničkog života.
Zakoni treba da osiguravaju, slobodu, vlasništvo i sigurnost.
Holbah zastupa predstavnički sistem, jer se zakonodavstvom ne može baviti celo društvo. Ipak svi zakoni koje
donose predstavnici, moraju dobiti društvenu saglasnost. Na taj način je Holbah postavio princip predstavničke vlasti koja
može biti u svako doba svrgnuta ako narušava principe prirodnog i razumskog prava.
Međutim, vremenom su načela slobode, sigurnosti i pravde iščezla i narod se pretvorio u robove, a vladari u
zemaljske bogove. Usled nepoznavanja svojih potreba i prava, narod je izgubio je slobodu. Narod nije znao poreklo vlasti
i pokoravao joj se jer je mislio da ona potiče od Boga. Neznanje je izvor svih nesreća čoveka, a prosvećenost može izlečiti
ovu društvenu bolest. Ova kritika postojećeg poretka je imala ogromno revolucionarno značenje i podigla je narod protiv
apsolutističke vlasti.
Veliku nejednakost u bogatstvu Holbah smatra uzrokom socijalnih previranja. On zahteva slobodu mišljenja, ali je
svaka religijska ideja nepojiva je sa prirodom i razumom.

REVOLUCIJA - AMERIKA

1774. je u Filadelfiji bio sazvan I Kongres predstavnika svih kolonija, na kojem se trebalo rešiti pitanje odnosa s
Engleskom. Kongres je proglasio bojkot engleske robe.
U to vreme većina kolonista nije mislila na definitivni prekid s Engleskom. Za raskid su bili sitni zemljoposednici,
sitna buržoazija, farmeri i radnici. Trgovačka buržoazija više je insistirala na slobodnoj trgovini i na promeni engleske
ekonomske politike, a manje na ratu. Veliki zemljoposednici, jedan deo slobodnih profesija i činovnici takođe su bili protiv
rata, tako da na Kongresu nije prihvaćeno rešenje o prekidu veza sa Engleskom.
Doneta je ''Deklaracija prava kolonista'', koja ustanovljava pravo na život, slobodu i vlasništvo kolonista. Po
Deklaraciji:
- prava ne mogu biti izmenjena ili ograničena od strane bilo koje vlasti bez saglasnosti
samih kolonista.
- osnov svake slobodne vlasti je pravo naroda na predstavništvo u zakonodavnom telu. Pošto
američke kolonije ne mogu imati – zbog teritorijalnih i drugih okolnosti – svoje
predstavnike u britanskom parlamentu, njima pripada slobodno i isključivo pravo
zakonodavstva preko sopstvenih zakonodavnih tela.
- kolonistima pripada pravo održavanja zbora za raspravljanje o eventualnim nezadovoljstvima
i podnošenje odgovarajućih peticija kralju. Kolonisti ne mogu biti lišeni privilegija da budu
sudije.
- zadržavanje stalne engleske vojske u kolonijama bez saglasnosti zakonodavnog tela
dotične kolonije smatra se protivzakonitim aktom.
Kralj je koloniste nazvao pobunjenicima, tako da 1775. godine počinje rat američkih država za nezavisnost od Engleske.

''DEKLARACIJA NEZAVISNOSTI'' 1776

1776 održan je II Kongres u Filadelfiji.. Kongres je na predlog Tomasa Džefersona usvojio ‘‘Deklaraciju
nezavisnosti’‘ u kojoj su sadržana osnovna načela političke jednakosti, narodnog suvereniteta i prava na revoluciju.
Po ‘‘Deklaraciji'':
- svi su ljudi rođeni kao ravnopravni. Njihov tvorac im je svima podario određena lična prava u
koja spadaju: život, sloboda i težnja ka sreći.
- vlast treba ljudima da osigura ostvarenje tih prava, pri čemu ona treba da bude zasnovana na
saglasnosti naroda.
- kada se vlast javlja kao smetnja za postizanje tih viših ciljeva, narod ima pravo da izmeni
formu vlasti, čak i da je sasvim uništi i na njeno mesto postavi novu vlast koja će garantovati
sigurnost i blagostanje naroda. Istorija vladajućeg kralja Velike Britanije predstavlja
neprekidni niz pokušaja da se nanese šteta američkim kolonijama i uzme vlast, koja po pravu
pripada samim kolonistima. Tako su stanovnici kolonija prinuđeni da izmene pređašnju formu
vlasti.
- udružene kolonije moraju biti slobodne i nezavisne države, oslobođene pokornosti prema
engleskoj kruni. Mora biti potpuno prekinuta svaka politička veza između njih i države Velike

30
 Britanije, a one kao slobodne i nezavisne države imaju pravo podići rat, sklopiti mir, stvarati
saveze, razvijati trgovinu itd.
Deklaracija je proklamovala princip narodnog suvereniteta .
Džordž Vašington je na Kongresu imenovan zapovednikom Kontinentalne vojske, ali je poslata i peticija kralju s
namerom da se sukob reši mirnim putem
Kolonijama se pritekle u pomoć mnoge evropske zemlje posebno Francuska.
Nakon predaje engleske vojske u Versaju je zaključen mir 1783 godine i kolonijama je priznata nezavisnost.
Po uzoru na Virdžiniju pojedine države SAD donose svoje Ustave i garantuju narodni suverenitet na temelju
demokratskih načela formulisanih u Džefersonovom Bilu o pravima iz 1776 (podela vlasti, izbornost državnih službi,
odvajanje crkve od države..)

FEDERALISTIČKI SPISI

- 1787 sazvana je u Filadelfiji Federalna ustavna konvencija. Nakon 4 meseca raspravljanja donešen je konačni
nacrt Ustava. U njemu je po prvi put primenjena Monteskjeova podela vlasti na zakonodavnu izvršnu i sudsku.
Iako su za ostvarivanje nezavisnosti bili najzasluženiji radni ljudi, rezultate ove pobede je iskoristila krupna
trgovačko-industrijska buržoazija Severa i plantažeri Juga.
Položaj sitnih farmera, obrtnika i radnika u manufakturama se nije bitno izmenio, tako da ubrzo dolazi do
formiranja dve stranke:
- centralistički orjentisani federalisti, uglavnom konzervativci koji su podržavali Ustav i
- antifederalistički republikanci, kasnije demokrate, koji su zastupali interese širokih slojeva.
Političke težnje krupne buržoazije izražavane su u delima Hamiltona, Medisona i Džeja, koji su svoje stavove
objavljivali u seriji članaka pod nazivom ''The federalist''.
Politički program federalista se sastojao u izgrađivanju jake centralne vlasti koja će moći da osigura interese krupne
buržoazije i suzbije težnje demokratskog pokreta. Federalisti su pokušali ograničiti politička prava i slobode radnih ljudi
uspostavljanjem moćnog aparata izvršne vlasti i uvođenjem visoke cenzusne stope. Birači su morali da imaju veće
vlasništvo u zemlji ili kapitalu. Bitno ograničenje predstavljao je i cenzus nastanjenosti, što je značilo da je birač morao
duže živeti u jednom mestu.
U borbi protiv ovakve političke ideologije federalista pojavila se progresivna buržoasko demokratska politička
misao, koju su zastupali demokratski mislioci kao što su Tomas Džeferson i Tomas Pejn. Oni su izražavali težnje sitne
buržoazije, obrtnika, farmera i radnika.
Ustav je stupio na snagu 1788. Biračko pravo je u većini država bilo ograničeno imovinskom cenzusom što je i
omogućilo prihvatanje Ustava. Demokrate su se pod vođstvom Džefersona izborile za potvrđivanje građanskih prava
sadržanim u ‘’Bilu o pravima'', koji je dodat ustavu 1791 u obliku prvih 10 amandmana.

ALEKSANDAR HAMILTON – ideolog reakcije

Hamilton je u toku revolucije objavio dva pamfleta u kojima je branio prava kolonista i pozivao na borbu protiv
Engleske. Dokazivao je da društvo treba da pribegne svim sredstvima čak i nezakonitim, kad je u pitanju odbrana
slobode. Kada su se u revoluciji počele javljati revolucionarne i demokratske tendencije Hamilton se sve više izražavao
kao konzervtivac, reakcionar, čak i monarhist.
U člancima koji su izlazili u ‘‘Federalistu’‘ on je zagovarao što jaču centralnu vlast koja bi imala široka ovlašćenja.
Cilj je bio da se ta vlast stavi u službu krupne buržoazije i suzbije demokratske zahteve radnih ljudi.
Reakcionari su bili spremni da prihvate bilo koju stranu ili domaću oligarhijsku vlast samo da bi se zaštitili od masa koje
su tražile demokratsko produbljivanje revolucije. Kada je otpala mogućnost saradnje sa engleskom monarhijom, Hamilton
je tražio organizovanje nove države kao ustavne monarhije po uzoru na Englesku. U krajnjem slučaju dopuštao je da se
organizuje republika na čijem čelu bi bio predsednik kao doživotni nosilac izvršne vlasti sa širokim ovlašćenjima.
Predsednik bi imenovao ministre koji ne bi bili odgovorni parlamentu.
U interpretaciji Monteskjeovog učenja o podeli vlasti, on je tražio jaku centralizovanu izvršnu vlast koja bi bila
nezavisna od zakonodavne vlasti. Ta izvršna vlast bi predstavljala zaštitu od ‘‘samovolje’‘ zakonodavne vlasti koja je bila
pod pritiskom radnih ljudi. Hamilton je predlagao i organizaciju Senata koji bi onemogućio Kongres da donosi zakone koji
ne bi odgovarali vladi. Predlagao je doživotni izbor senatora.
Hamilton je otvoreno formulisao protivdemokratsko stanovište, da samo bogati ljudi treba da preuzmu vodeća i stalna
mesta u državnoj upravi, što je moguće ostvariti uvođenjem visokog cenzusa. Radne mase ne treba da imaju izborna
prava, kako bi vlast ostala u rukama buržoazije za sva vremena.
Zbog ovakvih stavova koji su bili nadmoćni, rezultati revolucije ostali su polovični. Ropstvo je ukinuto samo na
Severu. Stavova su izražavali političku ideologiju krupne buržoazije i ušli su u sistem državnog uređenja od 1787 god.
Bužoaozija je na ovaj način iskoristila mase u borbi protiv engleske tiranije i nametnula im svoju vlast.

31
TOMAS DŽEFERSON

- predstavlja naprednog političkog mislioca. On je bio predstavnik Virdžinije na kongresima u Filadelfiji, gde se
istakao svojim demokratskim političkim stavovima.
Džefersonovi politički pogledi su došli do izražaja u najvažnijim dokumentima tog vremena ‘‘Deklaraciji prava’‘(Bilu o
pravima) i ‘‘Deklaraciji nezavisnosti’‘. Važno mu je i delo ‘‘Virdžinija’‘.
Džefersonova politička shvatanja su bila inspirisana učenjem o prirodnim pravima čoveka, principima narodne
suverenosti i načelom podele vlasti.
Virdžinija je imala još pre proglasa imala pisanu konstituciju koja je imala demokratske i progresivne osnove
tzv.’‘Deklaraciju prava’‘ iz 1606 god. Ona sadrži u sebi sve burž.-dem. principe: slobodu, jednakost i svetost privatnog
vlasništva.
Njen revolucionarni element je u isticanju socijalnog porekla države. ‘‘Vlast postoji zbog obezbeđivanja opšteg dobra,
zaštite i sigurnosti naroda, zemlje i društva’. Ukoliko neka vlast nije u stanju da ispuni svoje obaveze prema narodu,
narod ima pravo da reformira, izmeni ili uništi vladu’
Zakonodavna, izvršna i sudska vlast su podeljene. Jefferson je isticao da izvršna i sudska vlast trebaju biti
podređene zakonodavnoj vlasti, kao najvišoj. ‘‘Deklaracijom» se odbacuju nasledne i staleške privilegije. Svako lice koje
ima neku vlast mora posle određenog perioda ustupiti tu vlast drugima. Za Džefersona je republički državni oblik
odgovara velikim državama. Prema Deklaraciji svi imaju pravo glasa. Džefersonov ideal je bio slobodan razvoj
sitnovlasničkog farmerstva u uslovima dem. republike.
Osnovne misli ‘‘Deklaracije prava’‘ su ušle u ‘‘Deklaraciju nezavisnosti’‘. Narod je proglašen za vrhovnu vlast, a
država je shvaćena kao organ za očuvanje i zaštitu ovih prava.
Džeferson je posvećivao pažnju i socijalnom problemu. Nastojao je ustanoviti jednako i ravnopravno pravo na
nasledstvo, tj.ukinuti pravo prvorodstva, u ropstvu Crnaca je video veliko društveno zlo i opasnost za društvo. Pokušao ga
je ukinuti, jer je ono protivno ljudskoj prirodi.
Jeferson se oštro suprotstavio reakcionarnim elementima na Kongresu, koji nisu želeli da prihvate
‘‘Deklaraciju nezavisnosti’‘. U tom otporu je uspevao, jer je imao za sobom naoružane mase
spremne da u svakom trenutku rasteraju Kongres.
Džefersonovi stavovi predstavljaju najveći domet američke političke misli na kraju 18 v. On je ukazivao na
nedostatke Ustava i na mnoge odbačene pravedne zahteve naroda (pre svega nedostatak slobode zbora i štampe).
Njegov predlog za ukidanje crnčkog ropstva (koji nije bio prihvaćen u Deklaraciji nezavisnosti), predstavlja najznačajniji
politički i etički deo deklaracije.

TOMAS PEJN

- je najdosledniji predstavnik burž-dem ideologije u periodu borbe za nezavisnost Amerike.

Imao je ogroman uticaj na formiranje javnog mnjenja i buržoasko-demokratske ideologije.
Na II Kongresu Pejn je, kao i većina Amerikanaca, stajao na stanovištu da se sukob sa Engleskom trba rešiti na
miran način, međutim, pojavom njegovog pamfleta ‘‘Zdrav razum’‘ 1776 vidi se promena u njegovim stvavovima.
U pamfletu je prvi put odlučno postavljeno pitanje američke nezavisnosti i iskazani prvi napadi na eng. kralja. On
englesku kraljevsku vlast smatra tiranskom i podvrgava kritici sve konstitutivne elemente Engleske. Monarhijska vlast je
za njega poniženje ljudskog dostojanstva, kršenje prirodnih prava i sloboda. Ona je inkarnacija nasilja. On uverava da bi
Amerika bolje napredovala da je slobodna i da može razvijati ekonomske odnose sa ostalim državama za svoj račun, a ne
za račun Engleske.
Za Pejna su svi ljudi po rođenju jednaki. Najprikladniji oblik političke organizacije za njega je demokratska
republika, a prirodna prava treba da su izvor i osnova državnih zakona.
On takođe analizira odnos društva i države i podvlači njihovu razliku po poreklu i po suštini. Ljudi se povezuju u
društvo po nuždi i ono služi sreći, dok je država neizbežno zlo, plod uzurpacije i osvajanja. Za Pejna je revolucija put od
države do društva. Pamflet se završava pozivom na ustanak, koji je imao ogroman uticaj na mase. Kolonisti su time dobili
novu revolucionarnu ideologiju koja je rezultirala ‘‘Deklaracijom nezavisnosti’‘.
Posle rata Pejn se vraća u Englesku iz koje je otišao ranije kako bi se priključio borbi za nezavisnost Amerike. Tu
objavljuje pamflet pod nazivom ‘‘Čovekova prava’‘, u kom je ponovo kritikovao engleski ustav uzdižući značaj francuske
revolucije. U isto vreme je opovrgao Berkove stavove, koji je francusku revoluciju proglasio anarhističkom i
destruktivnom. U odgovoru Berku pisao je da se jedino putem revolucije mogu likvidirati ratovi tako što će likvidirati
reakcionarne vlade. Na taj način će revolucionarni sistem vladanja omogućiti mir među narodima.
Pejn takođe napada kapitalističku eksploataciju i privatno vlasništvo za koje smatra da je osnov društvene najednakosti,
ali nije za njegovo ukidanje, nego ograničavanje.
Nakon što je izdao ‘‘Čovekova prava’‘ Pejn je morao pobeći iz Engleske u Francusku gde je trijumfalno dočekan
kao američki revolucionar. Bio je biran za Konvent i za člana ustavotvorne komisije Francuske republike.
U delu ‘‘Vek razuma’‘ Pejn se otvoreno izrazio protiv religije i crkve. ‘‘Ne verujem u dogme koje ispovedaju
jevrejska, muslimanska, protestantska ili bilo koja druga crkva. Moj lični razum – to je moja crkva’‘. Za njega crkvene
organizacije imaju za cilj da zastrašuju i porobljavaju ljudski rod i sebi monopolizuju vlast i prihode. Ipak je dopuštao
postojanje božanskog prauzroka svih stvari. Smatrao je da će revolucionarni preobražaj u politici uticati i na preobražaj u
religiji.
32
 REVOLUCIJA - FRANCUSKA

Francuska revolucija je predstavljala treći udar feudalno-apsolutističkom sistemu. To je revolucija u kojoj je

učestvovao čitav narod, ali je njene rezultate iskoristila krupna buržoazija otvorivši put razvoju kapitalizma.
Vođe francuske revolucije su bile inspirisane idejama Monteskjea, Rusoa, Helvecijusa i Holbaha, a koje su
izražene u ‘‘Deklaraciji prava čoveka i građanina’‘ i Konstituciji iz 1791. Te su ideje izražavale interese revolucionarne
buržoaske klase.

‘‘DEKLARACIJA PRAVA ČOVEKA I GRAĐANINA’‘ 1789

- predstavlja izraz borbe buržoazije za slobodu, vlast i privatno vlasništvo. Iako je bila proglašena u Francuskoj,
izražavala je interese cele tadašnje napredne buržoazije. U tom smislu ona ima univerzalni istorijski značaj.
Deklaracija je razvila borbeni revolucionarni duh kod svih slojeva naroda protiv feudalnog sistema. Ona
predstavlja principe koji treba da budu osnov svih budućih konstitucija i vlada.
Deklaracija na prvo mesto stavlja prirodna građanska i politička prava. Ona naglašava slobodu ličnosti i
njenog delovanja. Ističe da se svi ljudi rađaju i ostaju slobodni i jednaki u pravima. Cilj svakog političkog društva treba da
bude očuvanje i zaštita prirodnih i neotuđivih prava čoveka: slobode, vlasništva, sigurnosti i pružanja otpora tiraniji.
Deklaracija naglašava da je izvor i osnov svake vrhovne vlasti u narodu i da je zakon izraz opšte volje. Svi građani
mogu lično ili preko svojih predstavnika učestvovati u donošenju zakona. Zakon je jednak za sve. Svim građanima moraju
biti dostupne sve funkcije i položaji prema njihovim sposobnostima.
Međutim, iako se u Deklaraciji govori da su svi ljudi jednaki i imaju jednaka prava na vlasništvo, buržoazija je
težila da osigura samo svoje vlasništvo i nije se ustručavala da konfiskuje feudalno i crkveno vlasništvo. Ovde se vidi
protivurečnost između proglašenih proglašenih principa i praktičnog delovanja buržoazije.

Konstitucija iz 1791

“Montanjari” je naziv za članove Konventa koji su sedeli na najvišim mestima u sali tj.”na brdu”. Isticali su se
svojom radikalnošću. Vođe su im bile Danton, Mara, Robespjer i dr.
Montanjarski ustav ili Konstitucija iz 1791 je sledeći važan politički akt posle “Deklaracije prava čoveka i
građanina”. Principi izraženi u Konstituciji su u velikom neskladu sa principima izraženim u Deklaraciji. Ustavom je
sankcionisana ustavna monarhija i sva vlast preneta u ruke krupne buržoazije. Konstitucija iz 1791 nije izražavala nikakve
principe jednakosti. Zakonodavna vlast je pripadala zakonodavnom telu tzv. narodnom predstavništvu i kralju, koji je
ujedno imao i izvršnu vlast. Kralj je imao i pravo veta, pravo imenovanja ministara i objave rata i mira.
Ukinuta podela na staleže, a građani su podeljeni na aktivne i pasivne. Pasivni građanin je bio isključen iz političkog
života, čime je masa neimućnih građana ostavljena bez političkih prava.
Buržoazija je ukinula sve smetnje trgovačkom i industrijskom razvoju. Crkvi je oduzeta zemlja i ustupljena državi.
Zemlja je dobila novu administrativnu podelu – departmane. Zabranjeni su štrajkovi i radne organizacije, a sve to je
dovelo do nepovrenja masa u ustavotvornu skupštinu.

‘‘Deklaracija’‘ iz 1793 - jakobinska Deklaracija

Jakobinskom ‘‘Deklaracijom’‘ je ostvareno to da zakone koje predlaže zakonodavno telo moraju potvrditi
skupštine naroda. Njom su uklonjene razlike između pojma čoveka i građanina. Deklaracija iz 1789 i Konstitucija iz 1791
su podrazumevale pod čovekom člana građanskog društva, a pod građaninom člana političkog društva. Po ‘‘Deklaraciji’‘ iz
1793 svi su članovi jednaki u svim političkim pravima i dužnostima. Tzv. Montanjarski ustav od 24. VI
1793. godine, proklamuje da je uz jednakost, slobodu i bezbednost, i svojina prirodno i nezastarivo pravo.
Konstitucija iz 1793. je uvela opšte pravo glasa. Proglasila je sav narod naoružanom silom republike. Za
kraljeve, aristokratiju i tirane kaže da su buntovnici ‘‘protiv gospodara zemlje’‘, ljudskog roda. Međutim, po pitanju
socijalnih odnosa ni ona nije mogla izaći iz buržoaskih okvira, tako da i ova Deklaracija vidi uzrok bede u zapostavljanju
prirodnih prava čoveka, a ne u soc- ekonomskim uslovima. Jakobinci, kao i buržoazija, bili su uvereni da su svojinski
odnosi prirodni.
Po Marksu, ova ‘‘Deklaracija’‘ je samo politički-formalno proglasila ukidanje razlike čoveka i građanina, ali ne i
stvarno, jer su protivurečnosti između proklamacije jednakosti i nepovredivosti privatne svojine ostale.

NEMAČKI KLASIČNI IDEALIZAM(18.i 19. v)

Nemačka klasična filozofija za razliku od novovekovne tradicije ljudska prava ne izvodi iz prirode, već iz uma kao
temeljnog određenja čoveka. Tako se novevekovno racionalno prirodno pravo kritički prevazilazi i diže na višu instancu:
na nivo uma.
Kant, Fihte i Hegel kao osnivači pravne filozofije, postavljaju u njeno središte slobodu pojedinca koja može
postojati zajedno sa slobodom svih drugih u pravnoj i državnoj zajednici.

33
 U Fihteovoj filozofiji prava odigrava se prava transformacija prirodnog prava u umno pravo. Umno biće ne može
sebi da pripiše slobodnu delatnost u čulnom svetu, a da je isto tako ne pripiše i drugima. Umno biće je uvek u
određenom odnosu sa drugim umnim bićima. Taj odnos Fihte naziva pravnim odnosom. Takva zajednica može nastati
jedino putem samoograničenja slobode, odnosno, putem uzajamnog priznavanja umnih bića. Kao zajednica uzajamnog
priznavanja, pravna zajednica je zajednica slobode. Hegel umnost prava i države utemeljuje u svojoj filozofiji apsolutnog
duha i slobode. On se suprotstavlja svakom vidu pravne filozofije koja svoj predmet izvodi iz nekog prvobitnog principa.

IMANUEL KANT (1724-1804)

- je prvi predstavnik nemačnog klasičnog idealizma.

U delu ‘‘Projekat večnog mira’‘ prišao je obradi političkih problema neposredno, dok ih je u drugim delima
obrađivao sa stanovišta morala, prava i filozofije istorije.
Njegovi glavni radovi su: ‘‘Kritika čistog uma’‘ i ‘‘Kritika praktičnog uma’‘.
Osnovno pitanje Kantove filozofije je šta je čovek?, šta on može da zna?, šta treba da čini? i čemu treba da se
nada?
Njegovo shvatanje čoveka omogućilo je sasvim drugo gledanje u političkoj filozofiji. U njoj je misao o čoveku
dobila svoje pravo mesto, za razliku od prirodno-pravne filozofije, po kojoj je cilj društva sigurnost života, nesmetano
uživanje životnih dobara i opšte dobro građana.
Po prirodno-pravnoj teoriji čovel je prirodno biće i kao takav podložan je njenom uticaju i nagonima.
Međutim, za Kanta čovek nije samo prirodno nagonsko biće, već i duhovno razumsko biće, koje se izdiže iznad
prirodne uslovljenosti i materijalnog sveta.
Osnov njegove filozofije je suprotnost između duhovnog i čulnog sveta. Čoveka je zamislio kao ‘‘dvostruko biće’‘
koje, s jedne strane, spada u čulni svet u kojem vlada nužnost, i s druge, u inteligibilni svet, na osnovu kog raspolaže
apsolutnom slobodom, pri čemu je čovek i kao umno biće potčinjen duhovnoj zakonitisti i moralnoj nužnosti.
U čoveku postoji duhovno carstvo apsolutnih istina i vrednosti koje određuju njegovu suštinu. Duhovna stanja se
izražavaju u svakidašnjem životu čoveka, u njegovom ponašanju.
Svojim radom, koji prvenstveno služi zadovoljenju njegovih potreba, čovek postaje nezavisan. U borbi uči
poštovati protivnika i spoznavati svoje jedinstvo s njim. Tako nastaje moralni odnos. U predanosti ideji i delu, otvara se
po Kantu put da suštine ljudskog društva.
Kod njega se izgradio oštri dualizam između prirode i slobode, između čovekove vezanosti za prirodne zakone i
njegove slobode pod uticajem moralnih zakona.. Sloboda leži u tome da se čovek reši okova svoje čulnosti i shvati svoje
zadatke koji ga izdišu iznad njega samog. Kao prirodno biće čovek nije slobodan. On je svoje nagone i prirodne
sposobnosti primio iz prirode i u tom smislu je takav kakvog ga je priroda dala. Kao duhovno biće, čovek je svoje vlastito
delo. Čovek je slobodan samo onda kada se uzdigne iznad prirodno-biološke sfere svog bića i čini ono sto zahtetva njegov
um.
Kant je nastavio nauku o prirodnom pravu i političkoj filozofiji na osnovu idealističkog shvatanja slobode. On nije
tu slobodu shvatao onako kako ona izgleda u svetu pozitivnog prava i stvarnih država, nego je stvarnom svetu
suprostavio jedno zamišljeno, razumsko pravo i jedno idealno državno uređenje.
‘‘Kritika čistog uma’‘ je delo u kome je Kant razvio svoj dualistički sistem. U ovom delu on pokušava objasniti
ulogu čulnosti i ulogu razuma u svakoj spoznaji, ukazujući na zavisnost empirijskog sveta od umnog sveta (savisnost
objekta od subjekta ). Predmeti prirode utiču na čoveka, ali priroda i čovek ostaju bez dublje veze i odatle nemogućnost
spoznavanja stvari po sebi. Spoznaja se vrši pomoću apriornih, unapred datih čulnih i umnih oblika. Čulni oblici su prostor
i vreme, a umni logički i apriorni su: kvantitet, kvalitet, relacije, i modalitet. Spoznaja umom nema neposredne veze sa
predmetima. Samo čula neposredno doživljajaju stvari. Ne određuje predmet svest, već svest predmet.
‘‘Kritika praktičnog uma’‘ ukazuje na autonomnost ljudskog delovanja.Spoznaja je jedna strana čoveka, a moralno
htenje i delovanje druga.
Čisti um daje čoveku opšti zakon koji se zove moralni zakon. Kant zbog svog dualističkog gledanja na čoveka,
ističe da je čovek u svom delovanju na mnogo toga obavezan kao prirodno biće, ali i na mnogo toga je obavezan kao
razumno biće. Kao prirodno čulno biće on je podređen zakonima prirode, ali kao umno biće on je slobodan.
Pravno politička filozofija
Kantova filozofija prava i politike proističe iz njegove teorije prava. Značajno je njegovo razlikovanje legaliteta od
moraliteta.
-Legalitet je delovanje čoveka u skladu sa opštim zakonom iz raznih motiva (interesa,
straha, navike, prisile...), a
-Moralitet je delovanje čoveka u skladu sa zakonom iz obzira prema samom zakonu, zbog
poštovanja njegove umnosti.
Kao pokretači ljudskog delovanja postoje kategorički i hipotetički imperativi .
Kategorički imperativ preko dužnosti ukazuje kako čovek mora da nastupa bez obzira na cilj i uspeh, a hipotetički dopušta
čoveku mogućnost izbora radnji ili načina ponašanja za ispunjenje kategoričkog imperativa.
Pravo čini skup maksima ili načina kako čovek mora da nastupa u konkretnim slučajevima da bi ostvario
kategorički imperativ. Ono je skup uslova pod kojima može postojati sloboda drugih pored slobode jednog. Pravni zakon
34
dozvoljava primenu spoljne prisile. Povezivanje prisile sa pojmom slobode, Kant rešava tako što postavlja razliku između
slobode i samovolje.
Država je ujedinjenje mnoštva ljudi pod zaštitom pravnih zakona. U Kantovom prirodnom stanju već postoji
svojina. Tu nedostaje samo javna sila koja bi to osigurala. Prirodno stanje nije stanje nepravde, ali je bez sudije koji bi
odlučivao o sporovima. Tu niko ne može računati na to da mu se garantuje pravo. Zato pravna ideja traži da se izađe iz
ovog stanja i da se osnuje jedno pravno stanje, tj. država kao sila za očuvanje privatne prava. Privatno pravo prethodi
državi i javnom pravu.
Država, odnosno javno pravo, stvara se radi zaštite privatne svojine. Za Kanta država ne nastaje na temelju
ugovora pojedinaca, već je rezultat opšte nužnosti i pravne potrebe koja je svojstvena praktičnom umu. Ljudi ulaze u
građansko stanje ne na osnovu zajedničkih interesa i empirijskih potreba, već na osnovu kategoričkog imperativa
sadržanog u praktičnom umu.
Svojim dvostrukim kauzalitetom i kategoričkim imperativom, Kant je otrgnuo čoveka, pravo i državu od njihove
društvene sredine, istorijske i socijalne uslovljenosti, učinivši ih zahtevima čistog pravnog uma. Ono što se u zaostaloj
Nemačkoj nije moglo ostvariti u praksi (kao npr u Eng, Fran) Kant je pokušao da ostvari na području čiste ljudske misli.

FIHTE (1762-1814)

-pokušava prevazići Kantov dualizam. Dok kod Kanta svet prirode i svet duha stoje jedan pored drugog, Fihte
pokušava izvesti dva Kantova sveta iz istog načela. Ovo načelo može biti samo sloboda. Za Kanta je suština ličnosti um a
Fihtea suština uma ličnost. Fihte kao centralni pravni i politički problem postavlja odnos ličnosti i zajednice.
U Fihteovim metafizičkim pretpostavkama naročito u njegovom pojmu slobode, javljaju se dva elementa: -
individualistički,i -univerzalistički. Prvi se javlja u pravnoj i političkoj nauci, a drugi u moralu, filozofiji religije i kulture.
Fihte razlikuje tri vrste slobode:
1. -transedentnu koja je osnov našeg postojanja kao ličnosti
2. -kozmologijsku
3. -političku
U pravnoj i političkoj filozofiji Fihte je bio Rusoov sledbenik, s tom razlikom što je Fihte bio moralni idealist.
Polazna tačka njegovih liberalnih gledišta bilo je učenje o neotuđivosti individualne slobode. Ta sloboda znači
mogućnost proizvoljnog delovanja individuuma na čulni, prirodni svet. Ali kako je mnoštvo individuuma u istom odnosu
prema čulnom svetu, pojedini individuumi moraju svoju slobodu ograničiti da bi mogli jedni pored drugih egzistirati.
Ovo ograničenje slobode slobodom drugih vrši se pravnim zakonom stvarajući na taj način pravne odnose. Ono nije
nikakav moralni zakon, već stvar razuma, logike.
Pravo počiva na ugovoru svih sa svima, po kom svako svoju samovolju dobrovoljno ograničava. Može se priznati
samo onaj zakon koji je čovek sam sebi dao. Za opstanak prava nužna je prisila. Prisiljavanje ne može biti mehaničko, već
mora biti usmereno na samu volju. Izvan države nema prava.
Od svojevoljnosti pojedinca zavisi da li će ući u državu i da li će iz nje istupiti.
U ustavno-političkom pogledu Fihte zastupa načelo narodnog suvereniteta i odbacije teoriju podele vlasti. Umesto toga,
on uvodi jedinstvo vlasti gde egzekutivna vlast obuhvata i legisltivu i sudsku vlast. Izvršenje zakonitosti nadzirao bi eforat,
koji bi prekršitelje zakona pozvao pred narodni sud.
Kod Fihtea postoje i neki elementi socijalističkih teorija. Suština svojine se ne sastoji u posedovanju, već u pravu
upotrebe nekog predmeta ili isključivom pravu vršenja delatnosti. ‘‘Zemlja pripada Bogu, a čoveku pripada samo pravo da
je svrsishodno upotrebljava’‘.
Na osnovi svoje teorije svojine Fihte dolazi i do ideje ‘‘zatvorene trgovačke države’‘. Ovde se funkcija države
proširuje. Ona nije samo ugovorno delo, već ima i dužnost da se brine o zaradi svojih građana. Svaki čovek ima sveto
pravo na rad i najviša je dužnost države da mu taj rad pribavi i omogući. Država mora da osigura materijalnu egzistenciju
svakom svom članu, dajući mu posao i zaradu. Rad mora da stvori periode dokolice u kojima bi čovek imao mogućnost da
izdigne svoj duh iznad svakidašnjih briga, tj. da bi u sferi duha bio što slobodniji. Pravo na slobodu duha je najsvetije
pravo čoveka.
Država treba da vodi celi ekonomski život (proizvodnju, potrošnju, cene, odabir zanimanja..) u znaku stroge
racionalnosti. Smisao toga je da svi budu siti i imaju krov nad glavom, a ne da jedni uživaju u luksuzu dok drugio gladuju.
Prisila države će se protezati na sve manje stvari što bude veći stepen moralnog i umnog savršenstva građana.
Konačni cilj države je da svaki od sebe čini pravo i dobro. Kada umni i moralni zakon ovlada ljudima tada će prestati
potereba za državnom prisilom i samom državom.
Nasuprot shvatanju po kom država nema pravo da pita za pravni temelj privređivanja svojih građana, nego samo
da čuva njihova lična prava i svojinu, Fifte tvrdi da je funkcija države da svakog postavi u njegovu svojinu, pa da je tek
onda čuva.
Problem kojim se bavi u svojoj političkoj filozofiji je ostvarenje ideje pravednosti u državi . Svojina je ograničena
jedino jednakošću i slobodom svih drugih članova zajednice. U ‘‘Zatvorenoj trgovačkoj državi’‘ govori o proširenju carstva
uma na sve narode. Fihte posmatra svet kao jednu jedinstvenu veliku trgovačku državu.
Teoriju o naciji Fihte je razradio u delu ‘‘Obraćanje (ili pismo) Nemačkoj naciji’‘. U njemu je Fihte dao
teoriju nacionalne države kao sredstva za razvijanje i osiguranje nacionalne posebnosti.

35
 Samostalnost i sloboda naroda se izražavaju u posebnosti tj. u verovanju, običajima, pravu, nauci, umetnosti i
državi. Ideja je u stanju da iz mnoštva pojedinaca stvori naciju. Iz ideje veliki istorijski narodi dobijaju svoj svetski poziv,
zadatak koji treba u njemu da izvrši. Narod prožet idejom o svom pozivu oseća da se treba boriti jednu opštu vrednost
koja je potrebna njemu i svetu.
Na taj način se mnoštvo povezuje u jednu prirodnu i jedinstvenu celinu, što se ogleda u jedinstvu misli, karaktera
i težnji pojedinih ljudi. Nacionalni značaj jednog naroda, sastoji se u njegovoj veri da mora ispuniti jedan svoj zadatak.
Nacionalni duh postoji samo tamo gde postoji izvorna stvaralačka izvorna snaga. Prvi izraz te stvaralačke snage je
nacionalni jezik. Nemački jezik mu je za razliku od ostalih zapadno-evropskih jezika najsamostalniji i najizvorniji. Odatle
zaključak da je nemačka nacija duhovno ostala najbliža svojem izvornom stvaralačkom potencijalu. Ono što je vredno u
narodu je njegov stvaralački život, njegova spremnost da podredi građanske ideale onome što u naciji predstavlja
obavezu prema čovečanstvu. Ostvarenje ovog višeg cilja predstavlja uzdizanje i spas nacije. On se ostvaruje vaspitanjem,
čije sprovođenje država treba da uzme u svoje ruke.
Tako je Fihte u svojim ranijim radovima video državu kao sredstvo za ostvarenje višeg cilja koji je izvan same
države. Država je sama po sebi bez vrednosti. Vrednost je u narodu. Država nije izraz narodne samostalnosti i njregove
volje. Shvatanjem vaspitanja kao uslova za preporod nacije država nije više ograničena na to da pruža javnu zaštitu
građanima. Ona te funkcije premašuje postavši nacionalna i vaspitna država.
Ovim je revidirano stanovište prema društvenom ugovoru i njegovom značenju. Pravo postaje uslov moralne
slobode, sam moralni zakon. Uključivanje prava i države u moralne kategorije, Fihteova je etika obnovila Kantovu pravnu
filozofiju.
Najviša instanca u državi postaje mudrac, koji spoznavši moralni bitak, vodi svoj narod u carstvo slobode. Cilj je
ostvarenje savršenog pravnog stanja. Državni napredak se ogleda u sve manjoj potrebi prisilnih mera. Na kraju se država
pretvara u slobodno društvo moralno izgrađenih bića nad kojima državna vlast prestaje biti potrebna.
Obrazovanjem nacija stvaraju se po Fihteu uslovi za ostvarenje slobode svih nacija, ostvarenje razumnih ljudskih
odnosa. Tome se cilju približava svetska istorija. Po Fihteovoj filozofiji istorije postoji 5 razvojnih etapa kroz koje se ljudski
rod u svojoj istoriji približava ljudskim odnosima i slobodi.

HEGEL (1770-1831)

Hegel je glavni predstavnik nemačke klasične filozofije. Dao je najznačajnije rezultate u filozofiji države i prava u
okvirima nemačkog klasičnog idealizma.
Glavno Hegel delo iz oblasti prava i politike je «Osnovne crte filozofije prava». Predmet i cilj istorije je progresivno
otkrivanje slobode ili svesti koju duh stiče o sebi kroz istoriju. Nužno je da svi ljudi budu priznati kao slobodni, da princip
unutrašnje slobode dobije svoj izraz u religiji, običajima i moralu. Ceo njegov filozofski sistem je zasnovan na principu
slobode, a sloboda se u punom smislu ostvaruje upravo u modernom pravu i državi, a najpotpunije u protestantskoj
Pruskoj državi Hegelovog doba.
Hegel je izradio apsolutni idealizam, koji iako je on bio spekulativan, nosio je u sebi mnoge revolucionarne
sadržaje: pitanje čoveka, morala i slobode, odnosa pojedinačnog i opšteg. Ono što je ovoj filozofiji donosilo najveću
vrednost je njeno postepeno osećanje za istorijsko kretanje.
Istorija je za Hegela prestala biti besmisleno nastajanje i nestajanje događaja, ona je za njega postala ostvarenje
samog duha. Prema Hegelu, um i istorija su nerazdvojivi. Razvoj uma je paralelan procesu istorije. U istorijskom razvoju
Hegel vidi postepeno oslobađanje čovečanstva: samo jedan je slobodan u istočnom svetu (istočnjački despotizam),
nekolicina je slobodna kod Grka i Rimljana, a svi su slobodni u hrišćansko germanskom svetu. Istorijski proces predstavlja
samoostvarivanje duha do apsolutne samosvesti i rezultira državom kao konkretnom institucijom ljudske slobode.
Centralna kategorija Hegelove teorije države je univerzalna sloboda, koja nije moguća bez svesti o slobodi. Političko
uređenje naroda je rezultat njegovog duha (uma). Otuda je opasno nametati narodu uređenje koje je konstruisano a
priori. O političkim oblicima jedino može da se govori istorijski.
Pitanje o odnosu individualne slobode i slobode zajednice on rešava kao pitanje partikularnog (individualnog)
principa i principa opštosti (univerzalnosti), a rešava ga dajući prednost državi u odnosu na individuu, jer se tek u državi
osvaruje sklad partikularnog i opšteg. Samo u državi individua postiže svoju istinsku realnost.
Inspiracije za davanje centralnog mesta slobodi Hegel nalazi u filozofiji antičke Grčke, u hrišćanskom učenju i
francuskoj revoluciji. On tvrdi da se tek u hrišćanstvu ispoljio princip neograničene vrednosti individue. Zato oslonac
moderne države čini (uz ekonomsku i socijalnu diferencijaciju) protestantska hrišćanska religija. Tek je protestantizam
otkrio da čovek kao pojedinac ima beskonačnu vrednost, apsolutni odnos prema Bogu i da je sam po sebi određen za
najvišu slobodu. Protestantizam negira posredovanje crkve između čoveka i Boga. S protestantizmom vrednost dobijaju
brak, rad, industrija, zanati i, što je najvažnije, eliminiše se slepa poslušnost. Princip protestantizma je slobodan duh.
Što se tiče Francuske revolucije Hegel ne kritikuje samu revoluciju, nego nestabilnost političkih tvorevina koje su
njen rezultat. Principi slobode, jednakosti, prava čoveka i građanina se nisu instucionalizovali nego su ostale u apstraktnoj
i individualističkoj formi. Po Hegelu, apsolutizacija individualne slobode i jednakosti, bez preciziranja dužnosti i
odgovornosti vodi u anarhiju i despotizam. Hegelov koncept države objedinjuje ‘‘subjektivnu slobodu’‘ i ‘‘objektivnu
slobodu’‘. Afirmišu se individualna prava čoveka i građanina, ali ne kao krajnja svrha, već kao element državne
organizacije koja je krajnja svrha.

36
 Hegel zaključuje da priznanje individualnih sloboda i prava, priznanje pravne jednakosti, ne treba da vodi
demokratiji. Činjenica da su sve individue članovi države ne znači da svaka osoba treba da učestvuje u odlučivanju o
političkim pitanjima od opšteg značaja. Hegel kritikuje demokratiju kao ‘‘vladavinu naroda’‘ u smislu da je narod
predstavlja onaj deo države ‘‘koji ne zna šta hoće’‘. Narod ima sposobnost da oseti potrebe i težnje stvarnosti, ali toj
sposobnosti je potrebna nadgradnja u vidu etičke države i njenih institucija. Hegel ne pominje suverenitet naroda po sebi,
jer kada se narod shvata bez jedinstva sa monarhom i državnim organima, on je samo bezoblična masa jedinki.
Suverenitet naroda ima smisla samo u povezanosti sa suverenitetom monarha.
Hegel kritikuje i teoriju društvenog ugovora i odbacuje nastojanje da se ustavi daju a priori. Za njega je ustav
rezultat istorijskog procesa i zavisi od samosvesti jednog naroda, odnosno, od zakona i običaja koji su se vremenom
učvrstili.
Hegel kritikuje stanje slobode u građanskom društvu, odnosno liberalno shvatanje države orjentisane na zaštitu
individualnih interesa, čime se zanemaruje ono opšte.
Problemom države Hegel se bavio u generalnom smislu ali neodvojivo od konkretne situacije tadašnje Nemačke. Kod
Hegela je građanin, u punom smislu reči, moguć i stvaran tek u modernoj državi. U državi se negativna individualna
sloboda zamenjuje istinskom slobodom građanstva. Svaki građanin ima pristup državnim službama, ali sposobnost i
ponašanje su nužni uslovi za to. Upravljanje počiva na birokratiji , a lična odluka monarha stoji iznad svega.
U «Ustavu Nemačke» Hegel polazi od ideala ujedinjene Nemačke države, koja predstavlja suprotnost postojećoj
rascepkanosti. On pretpostavlja zajedničku vojsku i cara, ali i poštovanje razlika u sferi običaja, zakona i vere. Ova
država nije strogo centralistička. Hegel kritikuje tzv. ‘‘policijsku državu’‘, koja brine o svemu u životu građana i koja je
karakteristična za prosvećeni apsolutizam. Mnogo kasnije u «Filozofiji istorije» Hegel odustaje od zamisli carstva, jer u
Nemačkoj tada već postoje suverene države. Za Hegela je savremena država antifeudalna, ona je racionalna tvorevina
koja izjednačava građane. Model najboljeg ostvarenja te savremene racionalne države je Pruska
Hegelova teorija države obuhvata
apstraktno pravo
-predstavlja prvi nivo razmatranja racionalnosti države, a početni deo tog apstraktnog prava je apstraktna ličnost koja
je svesna svoje slobode. Ta apstraktna ličnost pravi u svojoj svesti prvi iskorak kada povezuje svest o svojoj slobodi
sa svešću o slobodi drugih. Drugim rečima, izraz ‘‘ja hoću’‘ ne nosi puku samovolju nego ima obavezujući karakter
individualne slobodne volje. U okvirima apstraktnog prava ličnost ostvaruje svoju slobodu preko svojine.
subjektivna moralnost
-predstvalja prelaz između apstraktnog prava i objektivne moralnosti. To je nivo racionalnosti na kome subjekt sam
po sebi doživljava težnju ka univerzalnosti. On nužno dolazi u situaciju vrednosnog procenjivanja sopstvenih
postupaka i namera.
objektivna moralnost ili običajnost
-se ostvaruje u porodici, građanskom društvu i državi. Inkorporisanje individue u politički
poredak, događa se u objektivnoj moralnosti.
*Porodica- je prvi momenat ostvarenja slobode koja objedinjuje slobodu pojedinca i opštu
slobodu.To je prva etička ustanova u kojoj pojedinac prevladava svoju posebnost. Porodica je i
etička i prirodna ustanova. Etička je jer jer se zasniva na ustanovi braka, kojom se dve slobodne
ličnosti obavezuju da budu jedna, a prirodna, jer ima obeležja i prirodne ćelijske zajednice i u
znatnoj meri se zasniva na snazi subjektivnih osećanja (motivisana je prirodnim osećanjem
ljubavi). Iz mogućnosti slabljenja emotivne baze porodice Hegel izvodi tezu da odluku o razvodu
ne može da donosi bračni partner već određena etička ustanova - crkva ili sud.
Porodica nalazi svoje ispunjenje u imovini. Porodicu kao pravnu osobu treba da zastupa muž.
On stiče i upravlja porodičnim imetkom. Taj je imetak zajedničko vlasništvo, tako da ni jedan
član porodice nema posebno vlasništvo, ali svaki ima svoje pravo na ono zajedničko.
*U građanskom društvu - je osnovna stvar pojedinac sa svojim potrebama. Cilj građanskog
društva je da zaštiti pojedinca koji ceo svoj život gradi na tome što je privatni vlasnik. Tu je
svako sebi cilj. Pojedinac mora da stupi i u odnose s drugim pojedincima, kako bi ih upotrebio
kao sredstvo za sopstveni cilj i kako bi i sam poslužio drugima kao sredstvo. Tako se javlja
sistem međusobne zavisnosti, koja postoji samo po prirodi, a ne na osnovu uma. Zato jedinstvo
pojedinačnog i opšteg interesa u građanskom društvu nije pravo već lažno. To jedinstvo nije
etički zasnovano. Unutar građ društva najznačajniji je oblik udruživanja u klase ili staleže.
Po Hegelu postoje 3 klase:
- bitna klasa (klasa zemljoposednika)- koja predstavlja momenat opštosti
- industrijska klasa (zanatlijski stalež) – koja predstavlja intelektualni momenat i odraz
partikularnosti. Pripadnici te klase idu za svojim posebnim interesom.
- opšta klasa (činovnički, birokratski stalež) - klasa konkretne univerzalnosti. Birokrate se
zaokupljaju problemima od opšte važnosti.
Zemljoposednička klasa ima neposrednu konkretnu moralnost oslonjenu na porodicu i veru.
I opšta klasa ima univerzalno kao svhu svoje aktivnosti. Državni službenici su orjentisani na
državu, i u služenju njoj nalaze i svoje zadovoljenje. Jedino je industrijska klasa orjentisana na
partikularno i zato je ona osuđena na surovost, nesigurnost, na sukobe potreba i na
protivrečnosti između siromaštva i bogatstva. Iz tih razloga ona zahteva intervenciju države. S
37
 druge strane ona individui daje kulturu, rafiniranost i intelektualni format, jer je prinuđena na
rad, refleksiju i inteligenciju. Individua u ovoj klasi je podstaknuta na slobodu. Zato se sloboda
rađa u gradovima, dok je selo pasivnije i tvrdokornije.
*Država- Građansko društvo se temelji na prirodnim potrebama, a država na umu. Država se
uzdiže iznad građanskog društva zahvaljujući tome što zalazi u sferu duha, što uspostavlja
jedinstvo pomoću umne i slobodne odluke. Suština države da omogući potpuno jedinstvo
pojedinačnog i opšteg dobra. Država je u odnosu na sfere privatnog prava, porodice i građanskog
društva spoljašnja nužnost od koje zavise njihovi zakoni i interesi.
Za Hegela je ostvarenje moderne države u punom smislu nasledna ustavna monarhija.
Po njemu Ustav sadrži tri momenta: - zakonodavnu vlast - upravnu vlast - kraljevsku vlast
Zakonodavna vlast je ona koja određuje i uspostavlja univerzalno, izvršna vlast je ona koja podređuje partikularne sfere i
individualne slučajeve onom univerzalnom, a vlast krune je ona koja ujedinjuje sve vlasti u personalnom liku vrhovnog
vladara. Ograničenost njegove vlasti je u tome što je njegova krajnja odluka u suštini smo puko potvrđivanje onih
sadržaja koji su prethodno obrađeni i utvrđeni od ostalih oblika vlasti.
Zakonodavnu vlast obavljaju dva doma tj. skupštine staleža. Gornji dom je sastavljen omd klase zemljoposednika,
koji su u njemu po pravu rođenja. Gornji dom je garant stabilnosti i očuvanja države. Donji dom je sastavljen od
pripadnika industrijske i opšte klase. Donji dom je izboran, ali ne u smislu demokratskih izbora zasnovanih na
pojedinačnim glasovima, već na glasovima udruženja, zajednica i korporacija.
Upravnu vlast nose funkcioneri (birokrate) koji pripadaju opštoj klasi (u širem smislu srednjoj klasi), koja po
Hegelu predstavlja ‘‘svest države i najeminentniju kulturu’‘. Ova vlast uključuje i sudsku vlast i policiju. Ključ Hegelovog
konstitucionalizma je u birokratiji. Njeni članovi su na osnovu obuke (ali i rođenja) podobni za vladanje. Opšta klasa
predstavlja hijerarhiju, autoritet i red i odvojena je od privatnih i socijalnih interesa koje reguliše. Ona predstavlja opštu
volju i um društva i nosilac je javnog interesa. U njene redove ima pravo da uđe svaki član zajednice shodno
sposobnostima i proverenim intelektualnim i moralnim kvalitetima.
Po Hegelu, država nije institucija kojoj je svrha dobrobit i sigurnost građana, već je ona sama sebi svrha. Tek u
njoj pojedinac nalazi svoju istinsku slobodu. Ta je država dovoljno jaka da bude tolerantna, da se ne zaokuplja intimnim
životom građana i da ostavi religiji njeno polje, osim u situaciji kada ona ugrožava samosvest ili naučna saznanja.
Institucije koje Hegel predviđa u državi garantuju slobodu, jednakost i bratstvo, ali u određenim granicama. Slobodu
mišljenja, štampe, govora i pisanja, treba podsticati, ignorisati ili zabranjivati zavisno od koristi ili štete za autoritet vlasti i
interes države. Ne predviđa se opšte direktno pravo glasa, jer bi ono vodilo priznavanju uloge izolovanog i apstraktnog
pojedinca. Jednakost se priznaje, ali samo kao apstraktna jednakost osoba pred zakonom. To je izraženo u mogućnosti
da svaki čovek može da postane član upravljačke klase. Jedini zahtevi koje država nameće u normalnim vremenima
individui vezani su za plaćanje taksi.

LIBERALIZAM

KLASIČNI LIBERALIZAM

Liberalizam je ideologija građ. klase koja se bori da moć koju je stekla u društvu pretvori u političku vlast. To je
ideologija privatne svojine. Borbeni liberalizam ističe se antidržavnim stavom u ime individualnosti. Indiviidua ima
prednost nad državom. Otkriće liberalne ideologije je ograničena državna vlast.
Razvijeni liberalizam 19. veka nastavlja tradicije ranog liberalizma. U ranom liberalizmu skupštine postaju izvor
vlasti, a srednjevekovna crkvena shvatanja dolaze pod udar protestantizma. Protestantizam je pokrenuo stvaranje jakih
revolucionarnih partija u Škotskoj, Holandiji i Engleskoj i otvorio put liberalizmu.
Temelj liberalizma predstavljala je mlada buržoazija koja je težila da razvije svoju privrednu aktivnost na novim
osnovama, bez srednjevekovnih moralnih i političkih smetnji. U moralnom pogledu ličnost je trebalo osloboditi od
autoriteta crkve, a u političkom pogledu od kraljevskog apsolutizma. Odatle zahtev za slobodom ličnosti. Jačanjem
građanske klase dovodilo se u pitanje božansko poreklo kraljeve vlasti i utemeljivalo shvatanje da je svaka politička
zajednica delo slobodnih ljudi i da njima pripada prirodno pravo da tu zajednicu organizuju. Narod kao jedinstvena celina
proglašava se suverenim.
Dok se buržoazija borila za vlast proglašavalo se da su svi ljudi slobodni i jednaki, ali nakon što je buržoazija
izvršila revoluciju, liberalizam je izmenio sadržaj i počeo manifestovati kao filozofija slobode, ali isključivo povezane s
interesima buržoaske klase. Nakon što je buržoazija osvojila vlast, ona je utvrđivala svoju slobodu na otuđenju slobode
drugih. Sada se jednako borila protiv feudalaca koji su odlazili, kao i protiv proletarijata koji je dolazio. Liberalizam je, kao
nekadašnja filozofija progresa, vremenom napuštao svoj progresivan sadržaj i počeo izgrađivati političko stanje sa trajnim
vrednostima.
Ekonomski liberalizam je počivao na privatnoj svojini i sticanju profita. Suprotstavljao se bilo kakvom mešanju
od strane države. Sve je trebalo prepustiti slobodnom ekonomskom razvitku i konkurenciji. U ekonomskim odnosima nisu
presudni nikakvi moralni zakoni. Rad je postao roba kojoj se cena određuje po ponudi i tražnji, a konkurencija je
proglašena za prirodni zakon.

38
 Politički liberalizam bio je opozicija despotizmu. Osnov su mu bile predstavnička vlada i parlamentarna
demokratija. Liberalna država predstavlja se kao nadklasna tvorevina, koja treba da interveniše tek u zaštiti privatne
svojine.
Intelektualni liberalizam značio je prvobitno duh tolerancije i pomirljivosti. Po načelu slobode savesti, država
se odvajala od crkve, odnosno crkvi se oduzimala potpora državnog aparata.
U socijalnoj politici liberalizam je sve više smatrao da su radnici sami odgovorni za svoju sudbinu i da nije stvar ni
države niti poslodavca da poboljšaju njihovo stanje.
Na zapadnoevropskom području on je pokazao dve svoje varijante:
- francusku – gde su klasni sukobi između buržoazije i proleterijata bili oštriji, tako da se
liberalizam više izražavao kao borba protiv socijalizma. Francuski liberalizam je bio
više politički naglašen.
- englesku – gde je liberalizam imao više ekon. obeležje zbog posebnog razvoja eng. proiz. snaga.
Dok je liberalizam u zap. Evropi imao ekonomsko, političko i intelektualno obeležje, u srednjoj i istočnoj
Evropi (gde se razvijao početkom 19 v.) se povezuje sa nacionalnim pokretima i dobija borbeni karakter. Odnosno,
revolucionarni nacionalizam prihvata mnoga načela liberalizma.
Tu su feudalne snage još bile u nadmoći, pa je u prvom planu bilo pitanje nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja. Tako su
u zapadnoj i srednjoj Evropi dugo koegzistirala dva odvojena oblika liberalizma.
Što se tiče nacionalnog povezivanja stanovništva :
-u zapadnim zemljama – su apsolutističke centralizovane monarhije i političko jedinstvo određenih teritorija
stvarali okvire za formiranje nacija. Kapitalistički elementi su imali podršku političkih faktora, tako da tu nije došlo do
pokretanja nac. pitanja u vreme kada je to bilo aktuelno u srednjoj i istočnoj Evropi. Zato u zap. zemljama nije bilo teorija
koje bi se bavile nac. pitanjem.
-zemlje srednje i istočne Evrope su ušle u kapitalizam politički raskidane tako da su težile nac. ujedinjenju.
Nemačka i Italija su stale neujedinjene zbog što je tu dugo bila na snazi srednjevekovna papska ili carska vlast na verskoj
osnovi. Umesto centralizovanih monarhija postojale su feudalno apsolutističke tvorevine. Drugi razlog kasnijeg
pretvaranja naroda u naciju je to što su se Nemačka, Italija, Austro-Ugarska i istočna i jugoistočna Evropa nalazile izvan
glavnih ekonomskih i saobraćajnih veza. Buđenju nacionalne svesti u ovim zemljama doprinela je prvenstveno francuska
revolucija. Neki tragovi liberalizma zapažaju se i u zemljama dalekog istoka i Latinske amerike.

UTILITARIZAM: DŽEREMI BENTAM (1748-1832) & DŽEMS MIL(1773-1836)

Bentam je glavni predstavnik engleske buržoazije koja je izgubila bivšu revolucionarnost nakon što je postala
vladajuća klasa. U vezi s tim on napušta prirodno-pravnu teoriju predrevolucionarnog vremena, čak i kritikuje neke njene
osnovne postavke, kritikuje teriju prirodnog prava i društvenog ugovora. Po njemu je društveni ugovor funkcija koja nije
u stanju da odgovorina pitanje o poreklu i opsegu državne vlasti. Za njega postoji samo pozitivno pravo iz kojeg
proizilazi sva pravednost.
Bentam je još krajem 18. veka podvrgao kritici «Deklaraciju prava čoveka i građanina», načelo podele vlasti, kao i
načelo o zakonu kao o izrazu opšte volje. Borio se protiv feudalnih ostataka, ali je pokazivo izvesne sklonosti za
kompromis sa njima. To su tipične osobine predstavnika buržoazije u vreme kad se ind. burž. borila za vlast koristeći za
to demokratske zahteve, ali i ograđujući se ujedno od njihovog doslednog sprovođenja.
Bentam je udario temelje radikalnom utilitarizmu. On je na temelju nekih stavova Adama Smita izgradio svoju
teoriju o «maksimizaciji sreće», koja predstavlja osnov utilitarizma kao filozofije trgovine i računa, koja balansira sa
zadovoljstvom i nezadovoljstvom. Po njegovoj teoriji čovek sve radi po zadovoljstvu, a zadovoljstvo nije samo motiv nego
i cilj ljudskog delovanja. Čovek pokušava postići sve ono što je za njega maksimalno korisno, a izbeći ono što mu je
štetno. Čovek se odriče zadovoljstva samo u slučaju kad očekuje veće ili važnije zadovoljstvo. Pri svakom radu treba
izračunati koliko on pruža zadovoljstva, a koliko nezadovoljstva. Ako račun pokazuje višak zadovoljstva delo je dobro, a
ako pokazuje manjak onda je zlo.
Prema ovoj teoriji, cilj svakog razumnog bića je da dostigne najveći stupanj zadovoljstva, odnosno sreće. To je
jedini princip po kom se ravnaju i moraju ravnati svi ljudi. Svi se motivi svode na jedan osnovni poriv, tj. lični interes,
korist i najveću sreću. Najpokvareniji i najpošteniji ljudi, po Bentamu, imaju potpuno jednake motive ponašanja, jer i
jedni idrugi pokušavaju da uvećaju svoju sreću. Tako su svi postojeći odnosi potpuno podređeni odnhosu korisnosti.
Političkom reformom ova filozofija se bavi onoliko koliko je potrebno da se za ove vrednosti osigura red i mir.
Bentam smatra da je glavni zakon morala i zakonodavca da pokažu svakom šta je njegova najveća korist. Moral je u
suštini aritmetika koja treba da proračuna koje ponašanje i delovanje daje najbolje rezultate i donosi čoveku najveću
sreću i korist ili štetu. Čovek se osvrće na drugog jer mu to postaje korisno. To ga navodi da ublaži egoizam. Iz
individualnog interesa rađa se želja da se učini dobro drugim ljudima, jer se time osigurava vlastito dobro. Prema tome
cilj moralnog delovanja glasi: unapređuj opšte dobro ili radi u cilju što veće sreće što većeg broja ljudi.
Kada je postavio načelo lične koristi, zadovoljstvo kao temelj društvenih odnosa i merilo morala, Bentam je jasno izrazio
poglede buržoazije koja je preuzela vlast. Težnje buržoazije za zadovoljstvom i profitom on je morao nužno postaviti kao
«opšti interes». Buržoaske društvene intereae Bentam je pokušao da identifikuje sa sa interesima društva u celini. On ne
sumnja u to da je korist individualnih vlasnika istovremeno i opšta korist. Zato su Bentamova dela očigledno opravdanje
privatnog vlasništva i buržoaskog napretka. On se izjašnjava protiv kolektivizacije. Ukidanje privatne svojine

39
prouzrokovalo bi njaveće patnje, jer je imovina deo ljudske posebnosti. Za Bentama je siromaštvo permanentnog
karaktera, večito, jer je ono postojalo još u prvobitnom stanju čovečanstva, pa sve do danas. Sem toga i siromašni ljudi
imaju korist od povećanja bogatstva bogatih. Radnim ljudima treba zabraniti pravo na samoaktivnost. Marks je nazvao
Bentama genijem u buržoaskoj gluposti. Da nema privatne vlasništa ljudi bi trpeli odvratnost prema radu, ne bi bilo
ljubavi prema otadžbini i potomstvu, bogatstvo bi prestalo rasti i stao bi svaki društveni napredak.
Bentam zagovara ekonomski liberalizam i kaže da je štetno da se država meša u ekonomski život.
Ograničavanje konkurencije značilo bi onemogućavanje da se u ekonomiji postignu najbolji rezultati. Funkcija države nije
da povećava bogatstva i stvara kapital, nego da osigura vlasništvo stečenih bogatstava. Dakle, država treba da ispuni
svoju pravnu funkciju, a da ekonomsku svede na minimum.

VILHELM FON HUMBOLT (1767-1835) +

Humbolt je rođen u Pruskoj i budući da je živeo u vreme Francuske revolucije u početku je bio njome oduševljen,
ali se vrlo brzo razočarao nakon što je ta revolucija počela da «jede sopstvenu decu» i pratvara se u teror. U vreme
Napoleonovih ratova bio je pogotovo razočaran reakcionarnom i tlačiteljskom vladom svoje zemlje, kao i drugi nemački
intelektualci, i zato je iako je bio najpre ministar obrazovanja a potom pruski ambasador u Beču, napustio državnu službu
i posvetio se naučnom radu.
U svom najpoznatijem delu «Ideje za pokušaj određivanja granica delotvornosti države » Humbolt je
izložio sistemastski pregled ideja koje su se širile Evropom u jednom liberalnom duhu, a kojima je on dodao svoje
verovanje u slobodu pojedinca i njegov svestrani razvitak. Dakle, po njemu, najpotpuniji razvoj čovečanstva zavisi od
najpotpunijeg razvoja pojedinca. A uslov napretka pojedinca jeste individualna sloboda. Tu Humbolt dolazi i do same
svrhu države i granica njenog delovanja u odnosu na pojedinca. Uviđajući, nakon revolucije, jačanje države na račun
slobode pojedinaca, Humbolt je došao do zaključka da nema ničeg što bi državi dalo za pravo da poništava slobodu
pojedinca i da ga koristi za svrhe koje nisu njegove. I zato on postavlja granice državi, čime u stvari oko pojedinca
određuje područje njegove lične slobode u koje niko ne sme da zadire. To je područje odredio na osnovu svrhe koju
uviđa u čoveku a to je: oblikovanje njegovih sposobnosti u jednu celinu. A za to oblikovanje prvi i neophodan uslov je
sloboda. Sloboda pojedinca uslov je za njegovo ostvarenje kao čoveka.
Ovakvo njegovo shvatanje proizilazi iz njegovog razlikovanja društva, kao područja dobrovoljne saradnje ljudi, i
države, kao područja prinude. Humbolt zagovara klasičnu liberalnu ideju minimalne države. Država je za njega zlo, ali
je nužna jer sprečava težnje pojedinaca ka neograničenom samoispoljavanju, što može biti i te kako loše. Humbolt se pita
kako da ta država kao nužno zlo bude najkorisnija, najmanje štetna za ljudsko napredovanje. I odgovara da država ne
sme da pribavlja blagostanje građanima jer to ljude demotiviše, poništava u njima osećaj lične odgovornosti i sprečava ih
da se služe sopstvenim razumom i sposobnostima. Država takođe ne sme da se brine o obrazovanju, religiji, moralu, jer
su to sve stvari koje utiču na karakter naroda. A po Humboltu, karakter naroda se može očuvati i poboljšati jedino
izgrađivanjem individua. Npr. vaspitanje samo treba da obrazuje ljude, država za to nije potrebna.
Jedini zadatak države jeste briga za sigurnost građana. Pod sigurnošću Humbolt misli na pravnu sigurnost
kojom država garantuje svakom građaninu neometano uživanje njegove svojine i korišćenje sopstvenih snaga bez
mešanja drugih. Opasnost za sigurnost može doći izvan društva ili iz njega, pa je polje državnog delovanja shodno
tome dvostruko. Tako kada je u pitanju spoljašnja sigurnost polje državnog delovanja je rat; a kada je u pitanju
unutrašnja sigurnost funcije države su ograničene na kažnjavanja povreda, prevara i zločina, regulisanje sudskih
postupaka, kao i na brigu za bespomoćnu decu i umobolne osobe. Delovanje države svedeno je na negativnu ulogu- da
ne čini ništa više nego da štiti njihovu fizičku sigurnost od nasrtaja drugih na njihovu ličnost i imovinu. Drugim rečima,
država treba građanima da obezbeđuje spoljašnji i unutrašnji mir.
Bitno je ovde naglasiti da Humbolt veliča slobodno delovanje pojedinca na religijskom, ekonomskom i
profesionalnom planu, ali on ne zagovara politički liberalizam, ne zagovara demokratiju. On ne dovodi u pitanje
političke privilegije, i njegov individualizam je u stvari individualizam intelektualnog aristokrate, koji nije spreman
da prihvati znatnije učešće masa u politici. Drugim rečima, on izlaže ideal moralno i intelektualno neutralne države.

BENŽAMIN KONSTANT (1767-1830)

- je teoretičar kasnijeg liberalizma koji je podvrgao temeljnoj reviziji Rusoovovu teoriju o narodnoj suverenosti i izrazio
buržoaska prava čoveka.
Konstant razlikuje dva shvatanja slobode:
- starije koje potiče iz antičkog sveta i ogleda se u tome što svi građani učestvuju u donošenju zakona i izvršavanju
državnih poslova. Ono ima politički karakter. Konstant smatra da su ova shvatanja prenesena u savremeno društvo, ali da
tu nisu primenjiva.
- savremeno – gde je sloboda naroda je lična, građanska sloboda.Ona se ogleda u nezavisnosti ličnosti od državne vlasti,
u njenom pravu da izrazi svoje mišljenje, izabere bilo koje zvanje i slobodno se bavi njime. Sloboda je za njega pravo
sticanja i raspolaganja imovinom i tek na poslednjem mestu pravo uticanja na državnu vlast.
Politička sloboda za Konstanta nije ništa ako iza nje ne stoji individualna i društvena sloboda. U antici je čovek
kao pojedinac bio rob, a u odlučivanju suveren, dok je u moderno vreme obrnuto.Čovek je ograničen kao suveren, a
slobodan kao pojedinac.
40
 Konstant smatra da individuum može sačuvati svoje pravo i slobodu samo u tzv. minimum državi u kojoj će sfera
njenog uticaja na vlast biti svedena na minimum. Ovim on izražava zahtev za maksimalnom slobodom konkurencije i
eksploatacije radnog čoveka. Sloboda o kojoj govori je sloboda imućnih. Bogatstvo je za njega realnije i upotrebljivije
nego bilo koja vlast.
Boreći se protiv demokratskog principa narodne suverenosti, on je otvoreno i oštro napadao Rusoova i Mablijeva
shvatanja. Demokratiju treba odbaciti zbog toga što se meša u područje vlasništva. Konstantova shvatanja odražavaju
onaj period kada se buržoazija učvrstila na vlasti i promenila svoje predrevolucionarne stavove. Ona se borila i protiv
feudalizma koji je odlazio i proleterijata koji je dolazio.
Za osiguranje lične slobode on predviđa dva sredstva: - moć javnog mnjenja i - podelu vlasti
1) - Pod javnim mnjenjem podrazumeva buržoaski parlament, a ne narodno predstavništvo. Samo interesi
vlasnika zaslužuju da budu zastupljeni u predstavničkom organu i zato odbacuje opšte izborno pravo i zalaže se za izborni
cenzus. Da bi se dobilo potrebno znanje i pravilno donosile odluke, potrebno je imati slobodno vreme koje se omogućava
samo bogatstvom. Zalagao se za ustanovljenje Gornjeg doma koji bi činili predstavnici naslednog plemstva. Ovo je imalo
za cilj kompromis između buržoazije i plemstva, kao i sprečavanje da u Donji dom uđu predstavnici naroda.
Vlasništvo čini ljude sposobnim da obavljaju političke dužnosti.
2) - Drugo sredstvo je deoba i ravnoteža vlasti. On revidira Monteskjeove stavove tako što umesto uvodi podelu
na 5 vrsta vlasti. To su: kraljeva vlast, izvršna vlast, stalna predstavnička vlast (Gornji dom), vlast koja predstavlja javno
mišljenje (Donji dom), sudska vlast i municipalna vlast koja mora biti nezavisna od drugih.
Kraljeva vlast je posebna, neutralna i iznad drugih vlasti. Kralj je biće koje je iznad različitih mišljenja. On nema
drugih interesa osim održanja reda i slobode.On je imun na strasti svakodnevnih uslova života.
Konstant se zalaže za ustavnu monarhiju sa širokim kraljevim ovlašćenjima, ali priznaje i republiku ukoliko je ona
konstitucionalna, ali nikako demokratsku.

RAZVIJENI LIBERALIZAM : DŽON STJUART MIL( 1806-1873) +

- je jedan ood vodećih engleskih intelektualaca 19. veka. Njegov otac je bio čuveni filozof utzilitarizma Džejms
Mil, koji je veoma rano počeo da se bavi sinovljevim obrazovanjem, tako da ne čudi da je Džon bio jedan od najvećih
erudita 19. veka, koji je jednako dobro poznavao i prirodne i društvene nauke. Iza njega su ostala brojna uticajna dela iz
logike, ekonomije i politilke teorije: Sistem logike, Načela politilke ekonomije, Potčinjenost žena, ali i dva dela
koja danas izazivaju posebnu pažnju i koja su posebno vazna u oblasti političke teorije: O slobnodi i Razmatranja o
predstavničkoj vladi. Ova dva poslednja dela posebno nose pečat njegovog liberalnog duha usmerenog na očuvanje
slobode pojedinca od svih vidova ugrožavanja i ugnjetavanja od strane vlasti, javnog mnjenja i drugih pojedinaca.
Osnov Milovog razmišljanja o pojedincu, društvu i državi nalazi se u ideji napretka. Napredak u ideji, znanju i
mišljenju je presudan za društvo i osnovnio uslov društvenog napretka. A intelektualni i društveni napredak su mogući
samo u slobodi. Tako maksimalna sloboda pojedinca postaje nužan preduslov napretka, uz uslov da ne remeti slobodu
drugog.
U odbrani slobode pojedince Mil polazi od ideje da društvo nema nikakvog prava da utiče na pojedinca. Svaki
pojedinac je najbolji sudija sopstvenog interesa, dobrobiti i sreće i ima apsolutnu slobodu da sam određuje sopstvene
ciljeve u životu i sledi ih. Ljudi kao pojedinci ili celo čovečanstvo mogu samo u jednom slučaju da se umešaju u slobodu
pojedinca- da bi zaštitili sebe. Takođe, upotreba sile nad pojedincem, a protiv njegove volje opravdana je samo onda
kada treba sprečiti da se drugima nanese zlo.
Što se tiče mesta i uloge države, nastojeći da odredi granice delovanja vlasti, Mil utvrđuje načelo opšteg karaktera:
nemešanje vlasti u delovanje pojedinca. Njega Mil zasniva na liberalnoj ideji slobode pojedinca, ograničene
jednakom slobodom drugih. Sloboda pojedinca obuhvata pre svega unutrašnju svest, odnosno slobodu savesti u najširem
smislu, slobodu misli i osećanja i slobodu da čovek svoje misli objavljuje i iznosi pred javnost, dokle god to ne pogađa
interese drugih ili ih pogađa samo moralno. Svako odstupanje od ovog pravila je loše, jer kada se država meša u
delovanje pojedinca ona time ograničava i njegovo korišćenje moralnih i intelektualnih sposobnosti, tj. njegov
intelektualni razvitak a on je uslov društvenog razvitka. Nesloboda pojedinca prouzrokovana sveopštim uplitanjem države
u krajnjoj liniji otvara put despotizmu.
Međutim, iako je zaštita primarna uloga države, ona ne može biti i jedina. Zato Mil uvodi i opravdava izuzetke od
opšteg načela državnog nemešanja koji ujedno predstavljaju i njegovo odstupanje od klasičnog liberalizma. Tako Mil
proširava funkcije države na obezbeđenje opšteg obrazovanja, uređivanje dečijeg rada, osiguranje pomoći siromašnima,
kao i na npr. ulaganje u naučna istraživanja koja zbog male profitabilnosti nedovoljno motivišu privatne kapitaliste, ili pak
zakonsko podu7piranje radnilkih tahteva za smanjenjem radnih sati. Loša strana ovoga je u tome što država širenjem
svojih f- ja uvećava svoju moć, i time preti da ugrozi slobodu pojedinca. Sem toga. Dolazi i do preopterećenpsti države,
tako da će ona f- je koje se ne tiču nje neposredno lošije obavljati. Iz ovoga Mil izvodi ideju o potrebi dobrovoljnog
učestvovanja u poslovima zajednice i decentralizacije vlasti. Zato vlada deo poslova koji se tiče lokalnog stanovništva
treba da prebaci na lokalne organe, istovremeno i kontrolišući njihov rad. Dakle, decentralizacija je važna ne samo radi
efikasnije vladavine, već i za slobodu pojedinca. Jer su lokalne ustanove i sredstvo protiv preteranog uplitanja države.
Zato je decentralizacija i lokalna samouprava uslov svake stvarne demokratije.
Mil je bio orijentisan ka razvoju demokratije i njegovo delo predstavlja spoj liberalizma i demokratije, tzv.
socijalni liberalizam (u smisli prihvatanja unutar liberalizma demokratskog zasnivanja valsti, ali i obezbeđivanja da se
41
to ne pretvori u dominaciju neobrazovane većine. Osnovni stav ovog reformisanog ili socijalnog liberalizma 19. veka je
pokušaj da se pronađe neka vrsta kompromisa sa radničkom klasom i da se liberalna doktrina prilagodi novim uslovima,
što je podrazumevalo određenu preraspodelu u korist siromašnih slojeva i podršku radničkom zakonodavstvu. Ovde Mil
odstupa od načela klasičnog liberalizma po kome ista načela važe i za proizvodnju i za raspodelu dobara. Tako Mil kaže
da je za razliku od proizvodnje kojom vladaju tržišni principi slobodne razmene u koje ne trba društveno intervenisati,
raspodela stvar društvenog izbora. Time je Mil liberalnu tradiciju uputio u pravcu socijalnog liberalizma a kasnije i
koncepciju države blagostanja.
Demokratija kao način konstituisanja vlasti nije samo sredstvo protiv uzurpacije vlasti, nego i sredstvo
samorazvoja ličnosti i napretka društva. Ali i ona ima svoje granice. Opšta opasnost u vezi sa njom je tiranija većine
koju Mil definiše kao prevlast prosečnosti nad duhovnom i moralnom izuzetnošću, koja preti poništavanjem svake
individualnosti. Takva tiranija u vidu tiranije javnog mnjenja je inherentna demokratiji i nju je moguće samo umanjiti, ali
ne i u potpunosti ukloniti. Tiraniju većine Mil posmatra i politički kao političku prevlast puke numeričke većine, zalažući se
za proporcionalno predstavljanje i zaštitu manjina.
Milov značaj se vidi i na polju logičke teorije. Kritikujući silogističko zaključivanje klasične logike, Mil tvrdi da se
zaključivanje ne odvija ni sa opšteg na posebno, ni sa posebnog na opšte, već sa posebnog na posebno. Takav oblik
zaključivanja nazvao je indukcijom. Smatrao je da će se ono što se događa u prošlosti i sadašnjosti, događati na isti način
i u budućnosti. To je ''uniformisanost'' prirode koju vidimo iz iskustva. Svrstava se u pozitiviste zbog svog shvatanja
filozofije kao discipline koja se mora strogo držati činjeničnog i proverivog.
U «Manifestu liberalizma» Mil govori o prirodi i granici vlasti koju društvo može izvršiti na pojedince. Važno je da
se vlast ograniči čak i onda kada je vlada organ celog naroda, jer narod može ugnjetavati jedan svoj deo. Kao što su se
ljudi pre toga bojali tiranije jednog, tako se sada još više boje tiranije većine. Međutim, nije dovoljno da se narod
odbrani samo od vlasti, već se treba odbraniti i od vladajućeg načina mišljenja, odnosno od nametanja mišljenja većine
svima koji tako ne misle. Ipak postoji granica preko koje se ne sme preći, a to je da se javno mnjenje ne meša u
nezavisnost društva koje želi da napreduje.
Što se tiče prava glasa, Mil smatra da ono treba da bude opšte, odnosno da ga imaju svi oni koji su za to
sposobni, odnosno dovoljno obrazovani. On se zalaže za pluralni votum, tj. da se glasovi onih koji su intelektualno
superiorniji vrednuju više od drugih. Ali, svakome treba omogućiti sticanje znanja, a samim tim i dobijanje pluralnog
votuma.
U delu «Podložnost žena», Mil zastupa stav da ne može doći do ostvarenja ljudske sreće, slobode i
demokratije sve dok postoji neravnopravnost među polovima. To je ono što ga odvaja od drugih liberalnih mislilaca. On
je za uključivanje žena u izborni sistem i javnu sferu. Slobodu može svako uživati i njoj težiti tj. može živeti po svojoj volji
kako mu se najviše svidi, a Bližnji njegovi mu u tome ne mogu smetati ako im ne čini štetu. Treba dozvoliti slobodu
udruživanja u bilo kom cilju, ako se drugima time ne nanosi šteta. Ni jedno društvo nije slobodno ako ove slobode ne
važe bezuslovno i neograničeno.
Kada bi svi ljudi bili istog mišljenja, a samo jedan čovek suprotnog, celo čovečanstvo ne bi imalo više prava da tog jednog
čoveka ućutka, nego što bi taj jedan imao prava da zapovedi čitavom čovečanstvu da ćuti. Šteta koja nastaje iz
ugrožavanja jedinstvenog mišljenja jeste u tome što se time potkrada ceo ljudski rod. Polovina ljudskih zabluda nastala je
zbog toga što ljudi nisu hteli više razmišljti o stvarima u koje se nije smelo sumnjati.
Mil navodi sledeće razloge u prilog slobodi mišljenja i govora.
1. - Mišljenje koje se silom uguši može biti istinito, a da nismo u stanju utvrditi da li je ono stvarno istinito ili
pogrešno.
2. - Iako ugušeno mišljenje može biti i pogrešno moguće je da u njemu ima deo istine. Ukoliko mišljenje koje
vlada, ne sadrži u sebi celu istinu, onaj ostatak istine može da izađe na videlo samo ako se sudari sa suprotnim
mišljenjem.
3. - Ako je udruženo mišljenje istinito i ako je u njemu cela istina, većina će ga se pridržavati iz predrasuda, ne
znajući njegovu razumnu osnovu, iako je dozvoljeno napadati ga.
4. - Nauka će doći u opasnost da izgubi onaj uticaj koji oživljava karakter i radnju, pa će postati gola i prazna
forma koja ne može da učini nikakvo dobro
Što se tiče razmatranja gde su granice vlasti čoveka nad samim sobom, odnosno, gde počinje vlast društva, Mil
kaže da će biti najpravednije da ličnosti pripadne onaj deo koji se tiče pojedinca, a društvu deo koji se tiče zajednice.
Kao važan aspekt demokratije Mil ističe participaciju u političkom životu, koja se odvoja putem glasanja, učestvovanja u
lokalnoj upravi i porotnoj službi.

EVOLUCIONIZAM I LIBERALIZAM : HERBERT SPENSER

LIBERALIZAM I DEMOKRATIJA : TOKVIL (1805-1859)

-strukturu materije postavlja polarno, suprostavljajući aristokratsko i buržoasko-demokratsko društvo. On traži

njihove tačke povezivanja i principe mešane vladavine.

42
 Svoje shvatanje demokratije Tokvil je razvio u dva dela: ''Demokratija u Americi'' i ''Stari režim i
revolucija''
Iako potiče iz aristokratske porodice pokušao je da nađe više razumevanja za burž-dem sistem. Video je sve
opasnosti preživelih aristokratskih ideja, ali i negativne strane buržoaske demokratije. I pored lične averzije prema
buržoaziji, posle revolucije 1848, on je smatra glavnom ekonomskom i političkom snagom na istorijskoj sceni. Međutim,
iako je demokratiju shvatao istorijskom nužnošću, plašio se da se ne izrodi u anarhiju ili despotizam.
Takvil je otišao u Ameriku kako bi se uverio u funkcionisanje njene demokratije i formulisao svoju teoriju. U
odnosu na konfuznu demokratiju francuske revolucije, za njega je američka demokratija simbol prave ostvarene
demokratije. Tokvil veruje da iz ispitivanja američke demokratije može izvući zaključke koji se odnose na modernu
demokratiju uopšte, na demokratiju kao idealan tip. Demokratija je za njega vladavina gde narod učestvuje u manjoj ili
većoj meri u vlasti. «Demokratija je puna sloboda kombinovana sa punom jednakošću».
Dok se čita «Demokratija u Americi» stiče se utisak da je prikazan idealan tip demokratije ostvaren u praksi i to u
trostrukom smislu: -kao vladavina naroda -kao ostvarenje određenog kulturnog ponašanja za koje se smatra da prati
demokratiju
-kao ostvarenje jednog oblika političkog otuđenja
U prvom smislu opisuje se jedna demokratska Utopija koja je postale stvarnost, u drugom se osvrće na neka obeležja
demokratije kao što su demokratski mediokritet, utilitarizam, ekonomski račun, dok se u trećem smislu poriče demokratija
kao slobodni režim: sivilo koje postaje tortura, a vladavina naroda, iako blaga i neprimetna, ipak efektivna tiranija.
Ako bi se iz Demokratije u Americi izdvojili samo određeni delovi, moglo bi se poverovati da je Tokvil smatra
pseudodemokratijom. Takva slika nastaje zbog piščevog pribegavanja ironiji. Osim toga Tokvil je i sam napisao: «Ne
poznajem ni jednu zemlju u kojoj bi vladala manja nezavisnost duha i manja istinska sloboda diskusije od Amerike.»
Opasnost demokratskog despotizma on Tokvil vidi kao tiraniju većine nad manjinom. Takođe u industrijskom
društvu postoji podela rada koja izdiže klasu novih gospodara. S jedne strane su vrlo bogati, a s druge inferiorni i zavisni
ljudi. Ovim putem je moguće stvaranje jedne nove aristokratije koja je jedna od najčvršćih koje su ikada postojale, iako
nije previše opasna. Kada bi nejednakosti ponovo prodrle u svet to bi bilo sa te strane.
On se zalaže za državu koja će osigurati samostalnu aktivnost buržoaskih individua, koja će im osigurati posao i
koja će imati toliko vlasti koliko je potrebno da se očuvaju kapit. odnosi.
Ali, dosledno sprovođenje demokratske jednakosti koja potiče iz franc. revolucije rezultira anarhijom.
Protiv despotizma Tokvil predlaže:
- administrativnu decentralizaciju, lokalnu i provincijsku slobodu
- uspostavljanje asocijacija svih vrsta, političke, industrijske, naučne...
- moralne kvalitete, osećaj odgovornosti i sklonost ka javnom dobru.

KONZERVATIVIZAM +

Reč konzervativizam dolazi iz latinskog, gde conservatio znači čuvanje, održavanje. Ova reč je prvi put
upotrbljena 1818. za naziv Šatobrijanovog lista Le Conservateur. Izraz konzrvativizam označava onaj pogled na svet i
život koji je prožet težnjom da se sačuva postojeći svet i odnosi u njemu. U širem smislu označava skup verovanja o
društvu i vlasti koja izražavaju poštovanje prema postojećim društvenim i socijalnim ustanovama, a pre svega prema
onima koje su istorijski ranije nastale. Ovaj izraz se koristi i za označavanje jednog sistema vrednosti u kojem istaknuto
mesto pripada kategorijama kao što su autoritet, poredak, sigurnost, porodica, tradicija, institucije, solidarnost, emotivna
povezanost članova društva, crkva, ravnoteža, hijerarhija itd.
Formiranje ideologije konzervativizma- Mada su elementi konzervativizma prisutni u svim epohama i u
mnogom značajnim dr. učenjima, konzervativizak je kao celovita politička ideologija uobličen tek krajem 18. i
početkom 19. veka kao reakcija na Francusku revoluciju i kao zaštita od širenja njenog uticaja, tj. kao kontrakoncept
ideologiji liberalizma čije su ideje podstakle Američku i Francusku revoluciju. Ovu ideologiju rodila je težnja da se spreči
širenje revolucionarnog pokreta na druge zemlje (Engleska, Nemačka) ili da se takav pokret uguši u Francuskoj, gde se
najburnije ispoljavao.
Konzervativizam najpre izražava interese klerikalnih i feudalnih grupa protiv revolucionarnog građanstva i
njegovog prirodnog prava, a kasnije, kada je samo građanstvo postalo konzervativno i kontrarevolucionarno, prilagođena
je opravdanju i odbrani građanskog poretka od emancipatorskih težnji radničke klase. To je dobar primer kako jedna te
ista teorija menja svoju društvenu funkciju sa promenom istorijskih uloga određenih klasa.
Tri najistaknutija mislioca konzervativizma su: Englez- Berk i Francuzi- de Mestr i de Bonal. Od njih se uče
Nemci: Genc, Šlegel, Miler i Štal.
Zajednička teza ovih misllioca je usmerenost protiv prosvetiteljsko- racionalističke konstrukcije države i
društva iz umne volje čoveka i utvrđivanje da su društvo i država nastali, posredno ili neposredno, kao božje
ustanove. Nije, dakle, stvar ljudi da stvaraju društvo jer ono ne može biti delo voljnog ljudskog planiranja. Na udaru
kontrarevolucionarne kritike se ne nalazi samo Rusoova teorija društvenog ugovora, nego i svaki pokušaj da se društvo i
država povezuju sa racionalnim i prosvetiteljskim kategorijama uma.
Bitna osobina konzervativnog mišljenja jeste nedostatak poverenja u ljudsku sposobnost za poboljšanje
društvenog poretka na uman i racionalan način. Ova ideologija ustaje protiv «korumpirane ljudske prirode». Ovo
negativno antropološko određenje služi joj za opravdanje apsolutne vlasti: čovek uopšte, sveden na samog sebe, vrlo je
opasan da bi bio slobodan. A da bi vladao opasnom masom apsolutni autoritet treba da se ojača verom, predrasudom,
43
praznoverjem, religijom, tradicijom- svim samo ne istinom i umom. Vladaoc kome je Bog podario vlast treba da je
«retka» ličnost- otuda dolazi iracionalno apsolutizovanje kraljevskog autoriteta i njegove nepogrešivosti. Vladalac vlada
zato što poseduje «kraljevski duh». Ili kako kaže de Mestr «Veruje se da je jedna porodica kraljevska zato što vlada;
naprotiv, ona vlada zato što je kraljevska.»
Konzervativizam kao društveni i pol. pokret karakteriše povezanost crkve i politike. S tim što je
konzervativizam uzdržan prema politici kao prektičnoj aktivnosti, jer polazi od toga da su zlo i patnja neodvojivi od
ljudskog postojanja pa ih se nije moguće jednom i za svagda osloboditi revolucionarnom promenom društvenih ustanova
i odnosa. Ljudi mogu jedino postepeno i konkretno ublažavati zla i nedaće. Od politike ne treba suviše očekivati i njenu
ulogu treba ogarničavati.
Narodna masa, po mišljenju iderologa konzervativizma, ne sme uopšte da ulazi sve političke poslove. Između
naroda i vlasti mora postojati barijeae kako se masa ne bi osećala jednakom sa tim autoritetom i kako bi poštovala
vladau. Stoga, vlast treba za masu da bude nešto sveto što se ne može ni stvoriti ni razoriti. Samo je aristokratija
suverena ili vladajuća po svojoj suštini, aovaj večni prirodni zakon Francuska revolucija je ugrozila afirmišući načela
demokratije. Revolucija predstavlja razaranje jednog svetog poretka. Francuska revolucija je umesto hijerarhije
uspostavila revolucionarnu jednakost i na taj način ugrozila ili uništila svete osnove starog poretka. Revolucija je, po de
Bonalu, otpočela sa proglašenjem prava čoveka: Ona mora da se okonča proglašenjem božanskog prava.
Za konzervativizam kao pojavu gledanu u celini, veoma je karakterističnna organicistička koncepcija društva,
shvatanje društva kao jednog organizma čiji delovi moraju biti potčinjeni funkcionisanju celine, davanje primata celini u
odnosu na delove, isticanje dužnosti kao osnove održavanja i funkcionisanja te celine.
Kritikujući revolucionarne promene, konzervativizam ističe kontinuitet i postepenost kao opšte i prirodne
zakonitosti, a umesto tzv. apstraktnog razuma naglašava iskustvo, tj ono što se ustalilo ponavljanjem i postalo navika,
tradicija, okretanje pojedinačnom i neponovljivom, a ne opštem.
Takođe, konzervativizam je antiindividualistički orijentisan. U skladu sa organskom koncepcijom društva
naglašava se grupa umesto individue. Grupa je tretirana kao neophodna komponenta društva, jer je društvo u stvari
sistem grupa, nikako individua. A grupe su: porodica, opština, crkva, stalež, loza, dinastija, korporacija, ceh, gilde...
Svako pripada nekoj grupi i kroz nju se izražava i ostvaruje svoje uslove egzistencije. Država je organski izraz ovih grupa.
Sama država je osnov poretka, bez nje se ne bi mogla održati nijedna vrednost, sve bi se raspalo. Samu ideju
o rušenju i menjenju države, konzervativci nisu mogli dočarati sebi drukčije nego kao rušenje svih tekovina civilizacije.
Zato konzervativizam propoveda apsolutno pokoravanje državnoj vlasti, pokoravanje kraljevoj vlasti. Time, u stvari,
plemstvo koje je do tada bilo protiv kraljevog apsolutizma, u strahu pred revolucijom, menja svoju dotadašnju pol.
orijentaciju i prihvata konzervativizam. Ova ideologija, posle Francuske revolucije, ističe princip monarhijske vladavine
kao veoma bitan za poredak koji brani. Ona i monarha uklapa u svoju organicističku koncepciju, nalazeći i u životinjskom
svetu i u istoriji zgodne primere koji pokazuju nužnost jednog koji vodi da bi jedna grupa bila organska zajednica, a ne
obična skupina.

BRITANSKI KONZERVATIVIZAM: EDMUND BERK (1729-1797) +

Edmund Berk – najistaknutiji teoretičar i začetnik konzervativizma kao ideologije. Svoje shvatanje izložio je u delu
''Razmišljanja o francuskoj revoluciji'' gde je podvrgao kritici tekovine francuske revolucije, i njenu filozofiju
prirodnih i neotuđivih prava. To je bio veliki preokret u dotadašnjoj pol. orijentaciji.
Berkov otac bio je irski proterstant, majka katolikinja a školski drugovi hugenoti- i to je sve veoma važno jer je
od detinjstva prihvatio stav verske trpeljivosti.
Iako je toretičar konzervativizma, Berk je u stvari pripadao vigovcima, prethodnicima kasnijih liberala. Bio je
pristalica ekonomskih pogleda Adama Smita, pristalica slobodnog tržišta, slobode mišljenja i branilac prava naroda u
kolonijama (u Americi i Indiji). Zajedno sa liberalima kritikovao je merkantiliste, imao istaknutu ulogu u Parlamentu i bio
jedan od pretendenata da bude vođa liberala. Iako mu to nije uspelo, liberali su ga smatrali svojim duhovnim vođpm sve
do preokreta u njegovom gledanju na Francusku revoluciju. Tada su ga vigovci napali da je izneverio sve svoje ideje i da
je prešao na pozicije koje su suprotne svemu onom za šta se zalagao gotovo tri decenije.
S obzirom da je bio poslanikza vreme kralja Džordža III, čija je vladavina bila autoritarna, poznata je njegova
ideologija protiv lične vlasti – u čijoj osnovi je upozorenje da se odstupa od principa revolucije iz 1688., da kralj sebi
potčinjava Parlament koji je inače uspostavljen da njega ograničava, te da time kralj krši ustav. Parlament je predstavljao
sredstvo vladavine jedne oligarhije. Da bi kralj bio što istaknutiji, vlada je morala da bude što slabija. Služeći se raznim
spletkama, potplaćivanjem i korupcijom, kralj je isposvađao vigovsku stranku.
Ono u čemu se Berk još pre Francuske revolucije razlikovao od vigovaca jeste shvatanje kakva je reforma
potrebna Engleskoj. I dok su vigovci zahtevali i pol. reformu ( proširenje biračkog prava i kontrola birača nad
Parlamentom) i ekonomsku reformu ( ograničavanje kraljevih materijalno- finansijskih sredstava), Berkn je bio samo za
ekonomsku reformu. On je smatrao da je za poštenje poslanika važnije da su ekonomski nezavisni od kralja nego da
budu politilki zavisni od birača. Biračko telo može od poslanika da traži da svoje interese žrtvuje opštem interesu, ali ne i
da svoje mišljenje žrtvuje mišljenju birača. A bio je protiv pol. reforme jer je smatrao da demokratizacija pol. sistema nosi
pretnju zemljišnom posedu i vladavini aristokratije, «prirodne aristokratije»- po sposobnosti. Berk ruši osnovne
demokratske pretpostavke da su svi ljudi jednako sposobni da rešavaju o javnim poslovima. On smatra da nema nikavog
opravdanja za ukidanje staleških povlastica i političko oslobođenje pojedinca. Narod nije sposoban da vlada, jer se za
vladanje traže posebne sposobnosti koje se stiču vaspitanjem, a poseduju ih samo gornji slojevi društva. Oslobođenje
44
pojedinca predstavlja rasulo države. Smatra da je čoveku potrebna sloboda, ali i vlast, jer čovek nema dovoljno snage da
sam ukroti svoje protiv-društvene strasti.
Društvo - postoji razlika između prirodnog i političkog društva. Do pol. društva došlo je kvarenjem i
deformacijama prirodnog društva. U prirodnom društvu radom se stvaraju proizvodi koji pripadaju onom ko ih je i izradio;
a u političkom onaj ko nešto stvara od toga najmanje dobija. Istorija političkih društeva je istorija ratova.
Revolucija - Berk ne kritikuje sam čin revolucije, već njenu ideologiju. On kritikuje revolucionarne ideje jer
polaze od mogućnosti racionalnog uređenja društva; negiraju poredak, tradiciju, ustanove; pogrešno pretpostavljaju da
ljudskko društvo može da se zasniva na individui i na njegovom racionalnom samointeresu. Društvene i političke
ustanove ne mogu se praviti iz glave nego iz iskustva niza naraštaja. U njima su sadržane sudbina i karakter naroda.
Trajno je i vredno ono stanje koje dovodi suprotne težnje i interese u sklad. koji se postiže više nesvesno nego svesno.
Takvo stanje se ne sme narušavati i prema takvim ustanovama treba imati puno poštovanje. Pojedinac sa svojim
ograničenim iskustvom nije u stanju da sudi o njima.
Dve glavne ideje koje je Berk kritikovao jesu ideje progresa i slobode . Kritikujući ideju progresa i, Berk smatra da
je pretenciozno da da čovek misli da njegov individualni um nadvisuje sve umove prethodnih generacija. A um prethodnih
generacija ovaploćen je u ustanovama, tradiciji, običajima. Berk ističe da realizam u ime razuma, odbacije prošlost kao
stanje predrasuda i sujeverja, dok je za njega sva vrednost u tradiciji. Tradicija predstavlja kompromis između slobode i
vlasti. Istorija ima kontinuitet- prošlost, sadašnjost i budućnost čine povezani lanac. Zato Berk i državu shvata kao
jedno partnerstvo koje ne postoji samo radi grubog životinjskog održanja, već kao partnerstvo u svim oblastima života. A
takvo se partnerstvo postiže za više generacija.ono se uspostavlja između onih koji su živi, koji su mrtvi i onih koji tek
treba da se rode. Državu ne stvara svest pojedinca, već kolektivna svest, svest naroda. Država je nastala u nesvesnom
stremljenju naroda koji je rukovođen nagonom za samoodržanjem. Za njega država nije ugovor između pojedinaca već
ugovor između naraštaja i zato je vrhovni zakon opstanka naroda istorijski konzervativizam.
Demokratija- protiv je demokratje jer ona reprezentuje ideju broja, a za Berka brojčane veličine nemaju
nikakav značaj. Zato bi vođstvo trebalo da pripada manjini koja je prožeta javnom duhom i osećanjem dužnosti .
Sloboda, onako kako je propagiraju prosvetiteljstvo i liberalizam, po Berku je teško zamisliva. Čovek sve dobija
od društva i ne može se osloboditi obaveza koje ono stvara. I uopšte čovekova sloboda nije sloboda od spoljnih veza,
nego je to unutrašnje stanje.
Ovakvo shvatanje je karakteristično za početak 19. veka, kada je i sama buržoazija počela da revidira svoje ideje
koje je postavila uoči revolucije. Umesto legitimnosti narodnog suvereniteta postavlja se načelo lične koristi i privatne
svojine.

FRANCUSKI KONZERVATIVIZAM: DE MESTR & DE BONAL +

U Francuskoj je već pred kraj XVIII veka došlo do izrazite ideološke reakcije koje su dovele do 1789. Tada se i
formira konzervativna ideologija koja je imala i tekako veliki uticaj sve do kraja II svetskog rata. Osnovu ove ideologije
činile su ideje poretka, nacionalizam, antiliberalizam, organicizam, antidemokratizam, antiparlamentarizam, katolicizam,
monarhija.Temelje ovoj ideologiji udarili su u Francuskoj Žozef de Mestr i Luj de Bonal. Oni su istaknuti zastupnici
katoličke reakcije na revolucionarna zbivanja, pa katoličanstvo i papstvo u njihovim delima imaju veoma važnu ulogu.
De Mestr je poreklom iz plemićke porodice i za vreme Francuske revolucije morao je da emigrira, pa je ostao
bez imanja. To je njegovom konzervativizmu i katoličanstvu dalo posebnu zagriženost i zajedljivost. On je toliko ogorčen i
toliko jedak da su se neki pitali da li je uvek zaista i mislio ono što je pisao.
Na političkom i moralnom planu, kao i na planu prirode postoje opšta pravila i postoje izuzeci. Takav izuzetek je
po njemu Francuska revolucija. De Mestr je ogorčeni protivnik Franc. revol. iz 1789. god. i naziva je «čistom
prljavštinom». Smatrao je revoluciju posledicom negativnog racionalizma koji je istrgao iz ljudskih srca veru u Boga,
ugasio ljudska osećanja i pokušao da otkrije veo sa večnih tajni. Racionalizam je pokušao urediti ljudske i polit. odnose na
razumskim osnovama, ali za de Mestra je nemoguće napisati ustav na načelima razuma, s obzirom da je vlast božje
delo. Vlast ima mistično poreklo kao i religija. Vlada je potrebna društvuzbog čovekovog prvobitnog greha. Čovek je po
prirodi grešan, nerazuman, pun predrasuda, njegov um je neplodan. Ljudi, narod su kao večita deca i ludaci i zato je
apsurdno dati im prava da biraju, da upravljaju državom. Ljudi moraju da iskupljuju svoje grehove. Da bi se ljudi održali u
društvu, neophodna je vlast koja im je nametnuta spolja. Apsurdno je pretpostaviti da su ljudi uspostavili društvo i vladu
putem društvenog ugovora, kada za to nemaju ni sposobnosti ni želje. Isto tako, apsurdno je pretpostaviti da će se ljudi
pridržavati zakona koje sami stvaraju, jer ljudi ne cene delo svojih ruku niti se zakonima podvrgavaju na osnovu svojih
rezonovanja. Samo sila i predubeđenjenavode ljude na pokoravanje, a ono je neophodno radi opstanka društva.
De Mestr je tvrdio da Ustav kao božanska tvorevina nikad ne može biti napisan. Pisani Ustav je za njega znak i
posledica slabosti institucija. Zato odbacuje zahtev buržoazije da se Ustavom ograniči kraljevska vlast. Za njega je
zakonita je samo apsolutistička vlast. Ona je najprirodniji oblik vlasti i ne sme biti ničim ograničena. Gde god je vlast
podeljena vodi se borba između različitih snaga. Samo apsolutna vlast može razrešavati konflikte interesa i mišljenja i
održavati mir u državi.
A kao što je apsolutna suverenost osnova svetovnog poretka, tako je i papska epogrešivost osnova duhovnog
poretka. Katolička crkva ima dogmu i ima hijerarhiju sa utvrđenom procedurom za održavanje te dogme. Jedini autoritet
kojem može biti potčinjena je katolička crkva sa papom na čelu. Slobodi i napretku on suprostavlja autoritet i tradiciju.
Red mu ima najveću vrednost, ali je on potpuno nazavistan od ljudi.

45
 Po de Mestru, osnovna greška francuskih prosvetitelja i revolucionara jeste shvatanje da se društvo stvara putem
razuma ili da se može menjati prema predstavama razuma. Društvo je jedan organizam, kao i nacija; sa posebnim
životom, strukturom, evolucijom- iz čega proizilaze dužnosti za delove. Sloboda i pravo daju se samo u meri u koja je
potrebna da bi čovek mogao da vrši svoje dužnosti. Bog izvor života i svih promena i ništa se ne može izmeniti među
ljudima bez Boga. Čovekova volja ne znači ništa u uspostavljanju vlasti. Narodi nemaju izbora.
Zakon fizičkog sveta stvara kraljeve i kraljevske rase koje nastaju same od sebe, bez nasilja s jedne strane, i bez
izrazitog oslobođenja, s druge strane. Narod čini snagu zakona tako što ih prihvata i uslađuje sa svojim temperamentom.
Zakon treba da bude volja stvari, a ne svih ili većine. Zakon nije zakon ukoliko se ne pretpostavlja da je on izraz jedne
više volje. Kada čovek zapoveda čoveku gubi se razlika između zakona, države i uprave.
Za de Mestra su principi francuske revolucije u sukobu sa večnim zakonima prirode. Ona predstavlja rušilačko i
satansko delo. Demokratija i narodni suverenitet predstavljaju uzurpaciju svetog božanskog prava nad ljudima.
On se bori za punu pasivnost i zadržavanje starih institucija. Traži pokornost tim institucijama opovrgavajući
učenja francuskih racionalista o slobodi i jedakosti ljudi, kao njihovom prirodnom pravu. Za njega je ropstvo, a ne sloboda
prirodno stanje.
De Bonal je bio sistematičniji od de Mestra i u svojih par obimnih dela pokušao je dati filozofsko- religijske
temelje konzervativno9j ideologiji. Za razliku od de Mestra koji je bio najcrnji pesimista, de Bonal je bio optimista. On je
potekao iz porodice nižeg plemića odanog kralju, bio je sudija i za vreme jakobinaca morao je da napusti tu funkciju i da
emigrira. Za vreme Napoleona vratio se iz emigracije i postao ministar obrazovanja, a potom i poslanik. Posle revolucije
1830. godine odbio je da položi zakletvu kralju Luju Filipu.
De Bonalove ideje su manje- više slične de Mestrovim. Kao i on, i de Bonal polazi od toga da je sve delo božje, o
svemu odlučuje božja volja i u svemu se treba predati Bogu. Postoji mogućnost da čovek nešto učini po svojoj volji, ali
pitanje je smisla i posledica. Sve što čove4k ima božji je dar. Čovek ne može dati politilki ili verski ustav jednom
političkom ili verskom društvu kao što ne može dati ni težinu materiji.
De Bonal uvodi jedan sholastički sistem trijada u objašnjavanju sveta. Tu trijadu čine: uzrok, sredstvo i
posledica. I sve ide po toj formuli. U njegovoj «Teoriji moći» moć je prvi član trijade, ministri ili izvršioci drugi, a
podanici trći. I to se može primeniti na sve odnose (npr. u porodici muž- žena- deca). Tako je uređena i država: kralj je
taj koji ima moć, plemstvo koje ga savetuje i izvršava njegove zapovesti je drugi član, a treći član trijade je poslušni
narod.
De Bonalova koncepcija društva je veoma uprošćena konstrukcija i, kao i de Mestrova, organicistička. Takvo
društvo bilo bi u skladu sa «prirodom stvari». Čovekova intervencija u taj prirodni tok stvari ne može rezultirati
stvaranjem novog društva. Čovek društvo ne može usavršavati. Ali može otežati prirodno usavršavanje društva ako
pokuša da uspostavi odnose koji su apsurdni, neprirodni i delo su čovekove rušilačke volje.
U stara vremena, kiaže de Bonal, sloboda se nije dobijala rođenjem nego se sticala radom i zaslugama, a vlast
nikoga nije isključivala od mogućnosti da se domogne najviših položaja. Pod starim režimom bilo je više slobode nego
pod revolucionarnim. Zaključak je da je sloboda moguća samo tamo gde postoji apsolutna vlast. Zato je za njega
najprirodnija forma vlasti monarhijska. Ona ne samo da je najbolja
Franuski konzervativizam preko de Bonala neposredno je uticao na Sen- Simona, a preko de Mestra na Konta, a
samim tim na početne ideje sociologije politike, osobito na učenja o sociokratiji i tehnokratiji, kao i na učenja o eliti i
masi.

NEMAČKI KONZERVATIVIZAM: FON GENC, MILER I NOVALIS

U razjedinjenoj Nemačkoj mnogi su upravo u konzervativizmu videli rešenje njenog osnovnog pol. problema. Iako
je konzervativizam u Nemačkoj u izvesnom smislu bio «lokalnog značaja», on je kasnije zaista doprineo ujedinjenju
Nemačke, više nego liberalizam ili razne teorije emancipacije.
U Nemačkoj je uticaj francuskog i engleskog konzervativizma izazvao politički romantizam koji je započeo sa
Gencovim prevodom Berka na nemaćki 1793., a dostigao najviši uspon pred Bečki kongres- u delima Šlegela i Milera.
Druga struja došla je do izražaja u delima Štala i završava se sa 1854. god. U Štalovoj filozofiji prvobitna nemoć
nemačke pol. romantike dobija vid agresivne borbe za odbranu postojećih institucija protiv opasnosti od revolucije.
Nemačka je krajem 18. i početkom 19. veka u socijalnom i ekonomskom pogledu bila daleko zaostala iza zemalja
razvijenog Zapada što je glavni istorijsko- soc. razlog nastanka teorije države pod nazivom «politička romantika».
Podsticaji romantičkog mišljenja u politici nalaze se u pobunama hrišćansko- germanske omladine protiv estetičke dogme
klasicistički shvaćene antike. Reč je o pokušaju nove renesanse germanskog antikviteta. To je nacionalistički pokret koji
je okrenut protiv prosvetiteljstva. Uspon privrede i tehjničkih otkrića, ne može, po mišljenju romantičara, zadovoljiti dušu.
Njihov je ideal zajednica sa «organskim» uređenjem države kao umetničkog dela. Nemačka romantika ustaje protiv
anorganskog shvatanja države francuskog prosvetiteljstva i afirmiše bioločko- organsko shvatanje politike koja treba da
usaglasi prirodu sa duhom nacije. Pol. romantiku ne ptrivlači postojeći već nastajući poredak. Dakle ovde se radi o
posebnoj vrsti konzervativizma- organicizmu.
Fridrih fon Genc je bio Kantov student i bio je oduševljen sistemom ravnoteže vlasti u Engleskoj, a u prvo
vreme i revolucijom u Francuskoj. On je 1793. preveo Berkova Razmišljanja na nemački, što je veoma uticalo na njega.
Genc je isticao organicistički karakter države i smatrao da se pol. i dr. ustanove postepeno prilagođavaju promenama, te

46
da radi toga nije potrebna revolucija. Ove ideje, iako već poznate, dobijale su na težini zbog njegovog velikog uticaja na
politiku posredstvom njegovog položaja. Boreći se protiv Napoleonovih vojnika, fon Genc je postao sekretar kneza
Meterniha, imao veliki uticaj na austrijsku politiku i kasnije postao sekretar Bečkog i drugih kongresa koji su doprineli
padu Napoleona i stvaranju Svete alijanse, pa je umesno nazvan «sekretar Evrope».
Adam Miler bio je publicista i on se zalagao za univerzalnu hrišćansko- katoličku državu, organicistički
shvaćenu, tj. utemeljenu na jakom autoritetu, nacionalnoj zajednici i na staleškom elementu, a ne na individuama. Po
njemu je veoma važan element duhovne veze među ljudima, i zato samo grupe, korporacije, kolektiviteti kakvi su narod i
država omogućuju da ljudi uspešno žive.

KOMUNISTIČKI UTOPIZAM 18. i 19. VEKA

UTOPIJSKI PROJEKTI MABLIJA I MORELIJA

MORELI je autor dva dela koja su u 18. veku odigrala značajnu ulogu u istoriji socijalizma. Prvo je
«Bazilijada», spev u kojem je dao sliku komunističkog društva. Drugo delo je «Kodeks prirode ili pravi duh njenih
zakona». Moreli je bio tipičan racionalista. Nerazumnom poretku suprotstavio je razuman koji bi se zanivao na prirodnim
svojstvima čoveka.
U idealnom društvu nema nikoga ko bi hteo gospodariti, izjavljuje Moreli, jer u njemu nema privatnog vlasništva,
a potom ni želje za pridobijanjem drugog. Tu tirani ne mogu opstati, jer postoji vlast u preuzimanju najtežih obaveza i
briga. Vlasništvo, pohlepa i premoć privatnih interesa dovode do despotizma koji potiskuje narod u stanje varvarstva, i
konačno u punu propast.
Cilj i temelj društva, po Moreliju, bio bi sledeći: u društvu ništa ne može da pripada nikome odvojeno ili u
vlasništvu, osim stvari koje svako upotrebljava za zadovoljenje svojih potreba i za svakodnevni rad. Svaki građanin je
službeno lice osigurano svojim radom i primljenom pomoći od društva. Svaki je građanin dužan da pomaže društvenu
stvar prema svojim silama, sklonostima i uzrastu, a u zavisnosti od toga da li je njegova obaveza u skladu sa zakonima. -
nije završeno

BABEF (1760- 1797) +

Babef je bio francuski komunista i utopista. Svoja politička shvatanja je formulisao pod uticajem Rusoa, Mablija,
Morelija i tzv. ‘‘Besnih’‘ koji su za vreme revolucije neposrednije od jakobinaca izražavali težnje plebejskih masa. ‘‘Besni’‘
su zastupali socijalističke ideje, tražili u da se u Ustav unesu socio- ekonomski zahtevi, da se spreči spekulacija najoštrijim
merama, da se nacionalizuje zemlja i podeli onima koji je žele obrađivati; da se izvrši podela prema potrebama, polazeći
od ideje da su potrebe svih ljudi jednake. Oni su zagovarali umerenost, pa je u vezi s tim Marks naglasio da ovakva
shvatanja nisu imala jasne predstave o socijalizmu, naročito o revolucionarnom prevratu. Oni su bili polukomunisti i
predstavljali su prvu fazu u procesu rađanja komunizma u novo vreme. Njihove ideje je kasnije preuzeo Babef.
Potičući i sam iz naroda, Babef je vrlo rano prihvatio ideju komunizma i poveo agitaciju protiv feudalizma. 1789.
on oduševljeno podržava revoluciju i traži potpunu likvidaciju feudalnih prava i davanje crkvenih poseda u zakup
najsiromašnjijim slojevima.
Po dolasku u Pariz izdaje list ‘‘Dnevnik slobode’‘ koji je kasnije preimenovao u ‘‘Ljudski tribun’‘. Žestoko napada
nosioce jakobinskog terora, kao i kontra-revolucionarnu vladu termidorskog Konventa koja ju je smenila, zbog čega
dospeva u zatvor. Po povratku na slobodu organizuje klub «Panteon» oko kog okuplja istomišljenike.
Kada je Napoleon, po nalogu Direktorijuma 1796. zatvorio klub Panteon, Babef organizuje ‘‘Društvo, zaveru
jednakih’‘ sa odborom koji je trebalo da pripremi oružani ustanak. Izdajom jednog od učesnika zavere organizacija je
otkrivena, a Babef i njegov najbliži saradnik su osuđeni na smrt. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, pogubljeni su na
giljotini.
Babefovi stavovi su imali veliki uticaj na razvoj komunističkih ideja. On je kritikovao formalnu jednakost pred
zakonom kakvu je ostvarila ‘‘Deklaracija prava čoveka i građanina’‘ i tražio je stvarnu jednakost. ‘’Deklaracija'' je
pretvorila princip jednakosti u princip narodnog suvereniteta, tako da je narod zaključio da ima pravo vlasništva nad
zemljom i zahtevao eksproprijaciju bogatih, čime je bio ugrožen princip nepovredivosti privatne svojine.
Babef nije bio zadovoljan buržoaskom revolucijom, jer nije ukinula suprotnosti između bogatih i
siromašnih. Za njega revolucija nije ni bila završena. Zato revoluciju treba produbiti dok se ne uspostavi opšta sreća, a
komunizam bi bio završni cilj Francuske revolucije. Prirodno stanje je po Babefu slučajno i nesavršeno. Kada se u
njemu počela narušavati prirodna jednakost, ljudi su ušli u građansko društvo. Međutim, ulaskom u građansko društvo
izgubili su raniju jednakost pojavom privatnog vlasništva. Zato svo zlo nekog društva potiče od narušavanja prirodne
jednakosti i pojave privatnog vlasništva. Putem nove revolucije treba vratiti prirodna prava čoveka i društvenu svojinu.
Ukidanjem privatnog vlasništva nestaće ratovi, nered i tiranija. Babef ističe da će se ustanak naroda i izgradnja
komunističkog društva javiti onda kad pogubne posledice privatne svojine dostignu krajnje granice, kada narod doveden
do očajanja, ne bude mogao više da trpi postojeći režim i kada se kod naroda probudi spoznaja da ‘‘zemaljski plodovi
pripadaju svima, a zemlja ne pripada nikome’‘.

47
 U delu ‘‘Manifest plebejaca’‘ Babef govori da je došlo vreme da se učini kraj bedi i predlaže eksproprijaciju
bogatih. Izjašnjava se protiv nasleđivanja, za jednako vrednovanje fizičkog i umnog rada i protiv je svega što narušava
socijalnu jednakost.
Babef je dao i ekonomske planove buduće zajednice – komune. Njoj se dodeljuju sva neprodana nacionalna
imanja, konfiskovana imovina neprijatelja revolucije, zemlja koji ne obrađuju njeni vlasnici itd. Svaki Francuz može postati
član komune ako se odrekne svoje imovine. Konunu vode svi članovi i rad je obavezan za sve. Nema razlike u vrednosti
ljudskog rada i svako dobija samo prosečan iznos. U političkom pogledu stanovništvo bi se delilo na ‘‘građane’‘ i ‘‘strance’‘.
«Građani» su lica koja se bave radom od opšte koristi i imaju sva polit. prava. Ljudi iz bogatijih klasa ili ‘‘stranci’‘ bili bi
bez polit. prava, tako da je to novo uređenje predstavljalo diktaturu radnih.
Istorijska uloga Babefa je u tome što je pokušao da izgradi komunističku doktrinu i što je već bio odlučio da tu
doktrinu primeni i u praksi putem revolucije.za razliku od Morelija i Mablija, smatrao je da se ostvarenje novih društvenih
odnosa može postići samo i jedino revolucijom.
Osnovne njegove ideje:
a) da je sistem privatnog vlasništva preživeo
b) da između siromašnih i bogatih vlada stalna borba
c) da je Francuska revolucija samo prethodnica jedne druge, daleko dublje revolucije koja će biti i poslednja-
zagovaranjem nastavljanja revolucije ovo učenje, u stvari, prvi put iznosi ideju «permanentne revolucije»
d) značajna je i ideja «nacionalne komune» koja bi postala vlasnik napuštene, nacionalizovane i neobrađene
zemlje i koja bi širenjem svoje ekonomske osnove postepeno dovela do ukidanja privatne svojine
e) Babef se smatra i jednim od prvih koji su se zalagali za diktaturu plebejskih masa

BLANKIZAM (1805- 1881) +

Blankizam je struja u francuskom socijalističkom pokretu koja je dobila naziv po Luju Ogistu Blankiju,
francuskom revolucionaru i jednom od protagonista utopijskog komunizma. Blanki je bio inspirisan revolucijom iz 1789. i
nalazio se pod uticajem Babefa i Sen Simona. U Parizu osniva tajna društva, a posle neuspelog pokušaja da digne
ustanak, uhapšen je i osuđen na smrt da bi mu zatim kazna bila promenjena u doživotni zatvor. U zatvoru je proveo 43
godine. Zvali su ga «okovani proleterski Prometej».
Oslobođen je 1848. za vreme Februarske revolucije i osniva Centralno republikansko društvo. Kritikuje rad
Privremene vlade zbog čega opet dospeva u zatvor. Od tada je stalno bio hapšen i oslobađan. U starosti, nakon
amnestije, putuje po Francuskoj i govori na radničkim mitinzima.
Njegovi stavovi su se razvijali pod uticajem prosvetiteljstva. Gledajući stalnu borbu između bogatih i siromašnih,
dolazi do zaključka da je uzrok klasne nejednakosti neukost naroda i nasilje koje nad njim vrše vladajuće klase . Zato je
glavno sredstvo za uklanjanje eksploatacije prosvećivanje naroda. Socijalna revolucija treba da preotme vlast
vladajućoj klasi i da uspostavi diktaturu za vreme koje bi se narod prosvećivao.
Politički ideal Blankija bilo je komunističko društvo. Da bi se to ostvarilo trebalo bi likvidirati buržoasku vladavinu
putem oružanog ustanka, uspostaviti revolucionarnu diktaturu koja će:
-izvršiti nacionalizaciju velikih poseda
-preuzeti kontrolu nad industrijom
-ukinuti državne dugove
-a na selu bi se podsticalo stvaranje dobrovoljnih proizvodnih saveza
Prvorazredni značaj pri tom ima malobrojna, dobro organizovana grupa revolucionara – zaverenika, koja bi
izvršila državni prevrat i zavela diktaturu, dok zemlja ne sazre za demokratiju, republiku i zadružnu privredu.
Slabost Blankijeve teorije je u verovanju da se ova promena može izvršiti bez povezanosti sa širokim radničkim
slojevima. Za Blankija put ka revoluciiji nije u klasnoj organizaciji proleterijata, već u formiranju avangarde koja će
povesti sa sobom i ostale klase.
Uprkos nizu slabosti, blankizam je imao značajnu ulogu u razvijanju klasne svesti proleterijata, posebno u
Francuskoj. Blankisti su postojali kao posebna organizacija u francuskom socijalističkom pokretu sve do 1904-05. god., a
onda su se integrisali u Francusku socijalističku partiju.

SOCIJAL- UTOPISTI

Utopijski socijalisti predstavljaju jednu od struja socijalističkog i komunističkog mišljenja. Njihova kritika
postrevolucionarnog društva, razvijena u velikim projektima o komunističkom uređenju društva, temelji se na kritici dr.
nepravde postojećeg društva kao i na uviđanju razvojnih potencijala buržoaskog društva.
Zastupaju ideju socijalnih reformi. Mogućnost za izgradnju humanog društva oni vide u dobroj volji moćnih
pojedinaca i u razvoju moderne industrije.
Njihova karakteristika je dominacija dimenzije budućnosti i istorijski optimizam (naspram konzervativnog
idealizovanja prošlosti).

1. SEN SIMON (1760-1825) +

48
 -je francuski socijalista utopista. Poreklom je aristokrata, koji je svoje obrazovanje stekao pod uticajem francuskih
enciklopedista. Sen Simon je proizvod francuske građanske revolucije, čiji je smisao pokušao otkriti izgradnjom jedne
nauke koja bi istražila proces istorijskih i društvenih promena, saznala njihove zakone i usmerila akcije političkih i
društvenih snaga prema završetku revolucionarne krize.
Sen Simon je verovao u ujedinjenje ljudskog roda i uspostavljanje sloge i harmonije u svetu. Uviđao je klasnu
podeljenost društva, ali je smatrao da se klasna borba može izbeći ukoliko se cela organizacija proizvodnje postavi na
naučne osnove. Promenom naučnog sistema preurediće se verski, etički i politički sistem. Prestaće objašnjavanje
pojava božanskim uzrocima i sve pojave dobiće svoje fizičko tumačenje. Sen Simon i društvene nauke svodi na principe
prirodnih zakona.
Do sada je ljudski rod bio podeljen na manjinu, koja je sve snage trošila na to da u pokornosti drži većinu, i na
većinu, koja je znatan deo svojih snaga trošila na to da se oslobodi vlasti manjine. U novom pozitivnom društvu vodiće
se računa o blagostanju svih, a dužnosti će se poveravati prema sposobnostima i u skladu sa dobrom zajednice.
Politički sistemi za Sen Simona ne nastaju slučajno, nego iz progresa ljudskog uma. Sen Simon razvija ideju
progresa, iako motive tog progresa izokreće. Po njemu progres se ostvaruje tako što čovečanstvo polazi od teološkog
(najnižeg stepena mišljenja), preko metafizočkog do pozitivnog stepena kada se dostižu naučne spoznaje.
Sen Simon ukazuje da je temelj svih političkih pojava u ekonomiji. U industriji i nauci on vidi osnov na kome
počiva društvo i zato su za njega glavna društvena snaga proizvođači, privrednici, umetnici i naučnici. Uslov da se
stvori čvrst društveni poredak je proboj većine koja će moralno i fizički da unapredi društvo. Klasnu borbu on vidi kao
sukob radnika i neradnika, a napredak će se ostvariti kad politička vlast pređe u ruke proizvođača.
Sen Simon u početku razlikuje tri klase:
- naučnike, umetnike i druge ljude liberalnih pogleda
- vlasnike
- ljude bez sredstava
a kasnije samo - klasu parazita (plamstvo, vojnički stalež, pravnici i rentijeri)
- klasu proizvođača (industrijalci, vlasnici ind. preduz., proletarijat, intelektualci, trgovci i bankari).
Preuzimanje uprave iz ruku neindustrijske klase treba izvršiti mirnim putem propovedanjem novog morala po
kom će se svi ljudi ponašati kao braća, a najsposobniji će pomagati da se moralno i fizički popravi život najsiromašnije
klase. Najistaknutiji industrijalci će besplatno vršiti svoju dužnost. Ljudi se neće boriti za vlast. Sen Simon smatra da je
masa još nesposobna da vodi društvo i zato vođstvo treba da preuzme najobrazovaniji deo – industrijalci, trgovci,
bankari i naučnici. Preuzimanje vlasti od strane proizvođača dovešće do nestanka podele na one koji upravljaju i one
kojima se upravlja.

2. ŠARL FURIJE (1772-1837) +

-nije toliko značajan kao Sen Simon iako je bio pod istim uticajima kao i on. Rukovodio se shvatanjima
francuskih materijalista koji su težili da utvrde jedinstvo sveta. Uviđajući tešku situaciju sitne buržoazije i proletarijata
ugroženih industrijskom revolucijom, dao je oštru kritiku kapitalističkog sistema.
Furije objašnjava društveno kretanje kao razvoj od nižih do viših oblika društva. On polazi od toga da
istorijsko kretanje uvek teži progresu. Civilizacija nije sudbina radnog čoveka, nego samo put do razdoblja Udruženja.
Kapitalistička «Civilizacija» je donela propadanje, bedu i patnju za većinu stanovništva, a bogatstvo i raskoš za neznatnu
manjinu. Sva zla, po njemu, potiču od indust. sistema.
Furije napada državno pravni aparat kao instrument društvene nepravde i diskriminacije radnih ljudi. Država i
vlada stoje u službi bogatih trgovaca, a zakonima se štite njihove privilegije. Međutim, Furije ne smatra osnovnom
društvenom parazitskom grupom vlasnike industrijskih pogona, nego uglavnom trgovce-špekulante i berzanske mešetare.
Trgovci žive «na račun industrijalaca i proizvođača».
Furije je protiv klasne borbe, jer je razočaran francuskom revolucijom koja je pokrenuta na principima narodne
suverenosti, slobode i bratstva, a od toga nije ništa ostvarila. Zato prelaz u pravedno društveno uređenje treba da se
izvrši na miran način i uz učestvovanje svih klasa.
Novo društvo će biti zasnovano na prijateljskoj vezi svih društvenih skupina u okviru prizvođačkih asocijacija i u
njemu će vladati harmonija. Glavni faktori u razvoju društva su priznavanje prava žena i proizvodnja.
Osnovni oblik društveno-proizvođačkih skupina bile bi «falange». Falange su zamišljene kao poljoprivredno-
industrijska udruženja od 1500-1600 osoba. Rad bi se obavljao prema individualnim sklonostima i sposobnostima, a ljudi
sa istim sklonostima udruživali bi se u skupine. Organizacija falange počivala bi na principu pomirenja interesa svih
društvenih klasa, sredstvo da se klase privežu bio bi rad. Furije je poštovao privatno vlasništvo i za njega su
bogatstvo i siromaštvo prirodni. Zato se bogatstvo u falangi trebalo deliti prema:
- količini uloženog kapitala
- prema radu
- prema talentu.
Rad koji je u «Civilizaciji» bio stvar prisile i koji je izazivao otpor promeniće se u uživanje i prirodnu potrebu, a
vremenom će otpasti i potreba za državom kao aparatom prisile u interesu bogatih.
Furijeova shvatanja su nosila klicu novih socijalističkih ideja, posebno ideju o prolaznosti kapitalističkog sistema.
Međutim, njegovo shvatanje falangi kao uređenja gde dolazi do izmirenja svih društvenih klasa predstavlja utopiju, kao i
shvatanje da će se bogataši odazvati pozivu da unesu svoj kapital u falange kako bi se otklonili klasni konflikti.
49
 3. ROBERT OVEN (1771-1858) +

- pripada francuskim socijal-utopistima. Potiče iz male zanatske porodice. Kasnije staje na čelo fabrike pamučne
robe u Nju Lanarku u Škotskoj.
Oven ubrzo uočava paradoks između porasta proizvodnih snaga u Engleskoj i istovremenog siromašenja radnih
ljudi. Polagao je veliku veru u razum i tražio je da se reformom ostvare novi uslovi života koji će odgovarati ljudskom
razumu.
Bio je uveren da su neznanje i zablude osnovni uzroci društvenih protivrečnosti u kapitalizmu. Smatrao je da je
dovoljno prosvetliti društvo i omogućiti svim klasama da se upoznaju sa nacrtom razumskog društvenog uređenja, jer bi
se na taj način odrekli svojih zabluda i neznanja i konačno odbacili nerazumni kapitalistički sistem.
Čovekovo ponašanje, njegovi pogledi i navike određeni su spolja, svojstvima društvene sredine. Iz toga je
izvukao zaključak da treba odstraniti sve spoljne uslove koji dovode do moralnih umnih deformacija i zločina i ukinuti sve
ustanove koje negativno utiču na narodni moral. Odatle veliki značaj vaspitanja u Ovenovom sistemu.Oven je
prvenstveno mislio na sredinu u kojoj je radila i živela radnička klasa u Engleskoj. Kapitalističko društveno uređenje je
spoljni faktor koji negativno utiče na radničku klasu i treba ga menjati.
Oven je konstantno tražio pomoć države, zahtevajući da se zakonom izmene uslovi rada. Tražio je da se u
preduzećima u kojima se upotrebljavaju mašine ograniči radni dan na deset i po časova i da se zabrani rad deci koja nisu
napunila deset godina. Ovaj Ovenov zantev je bio kasnije delimično ispunjen, ali ni onda nije dobio punu primenu u
praksi.Tražio je i da se za nezaposlene podignu specijana sela u kojima bi se ljudi bavili zemljoradnjom i industrijskim
poslovima.
U isto vreme pokušao je sam u svojoj fabrici u Nju Lanarku sprovesti neke reforme u korist radnih ljudi. Za 2,5
hiljada ljudi stvorio je kulturne uslove života. Podigao je proizvodnju i smanjio radno vreme. Prvi je na svetu organizovao
za radničku decu dečije jaslice i vrtiće, pristupio izgradnji škola i poboljšanju stambenih i higijenskih uslova života. Radnici
su zarađivali više nego u drugim preduzećima, jer je za sebe uzimao mali deo dobitka. Tako je utvrdio da je korist
vlasnika ono što onemogućava život radnika. U vreme krize, kad je fabrika bila prisiljena da prestane s radom, Oven je
isplaćivao radnicima pune plate.
Za Ovena je privatna svojina bila i ostala uzrok zločina i nesreća. Privatna svojina otuđuje ljude i uzrok je
borbi u društvu, izvor prezira, zločina, prostitucije i ratova. Za razliku od Sen Simona i Furijea on se odlučuje za njeno
ukidanje.
Oven je predviđao ''srećno doba’‘ kad će sve preći u društvenu svojinu koja će biti dovoljna za sve. Njegov
nacrt za društveno preuređenje podrazumeva organizovanje komunističkih naselja ili kolonija u okviru postojećeg
društva. One su zamišljene kao nove proizvođačke zadruge u kojima će se sprovesti princip zajedničke svojine,
zajedničkog rada i pravične raspodele društ. proizvoda. Svi članovi zadruge imali bi jednaka prava i jednake dužnosti.
Dohodak bi se delio na jednake načine. Ove koncepcije značile su izgradnju utopijskog socijalizma.
Oven je pokušao svoje planove o komunističkim kolonijama realizovati u Sev Americi u državi Indijana. U
kolonijama je bila ukinuta privatna svojina. One su se razlikovale od Furijeovih falangi, jer su bile poljoprivredne. Privatno
vlasništvo u njima je trebalo biti potpuno rastvoreno, za razliku od Furijea u čijim se falangama predviđala reparacija u
srazmeri sa ulogom rada, talenta i ka
Oven je računao na pomoć tadašnjih vlada u eksperimentisanju sa agrarnim komunizmom. Slao je svoje nacrte
reformi mnogim vladarima, ali sve njegove molbe su ostale neuslišene.
Kao i Sen Simon i Furije, Oven je odbijao revolucionarni put pretvaranja društvenog stanja u socijalizam. Zato je
on pozvao vladajuće klase da spreče revoluciju radnih i siromašnih masa izvođenjem socijalnih reformi. Bio je uveren da
bogati i siromašni imaju jedan isti interes.
Međutim, on nije shvatao da se aristokratska i buržoaska klasa neće boriti protiv poretka na kom počivaju njihove
privilegije. Njegov pokušaj da stvori komunistički ideal u granicama jedne kolonije završio je nauspehom, jer za to nisu
sazreli ni objektivni ni subjektivni uslovi.
Kada klase nisu pokazale ni najmanje sklonosti da mu pomognu, Oven je počeo da traži uporište u radničkom
pokretu. U Londonu je osnovao ‘‘Banku za pravednu radnu razmenu». Na taj način je pokušao da organizuje
razmenjivački i kooperativni socijalizam. Pravedna se razmena treba vršiti prema količini rada koji je bio uložen u
predmete koji su se razmenjivali. I ovaj pokušaj je ostao

LASAL (1825-1864)

Lasal je pol. mislilac za koga se može reći da je bio državni socijalist, kako u teoriji tako i u praksi. Na njega je
snažno uticala klasična nemačka folozofija. Za njega se uvek naglašavalo da je bio idealist.
Lasal je marksista koji napada postavke liberalizma. Za njega je napredovanje u istoriji napredovanje u slobodi, a
najviši stepen njenog ostvarenja u komunizmu gde demokratija postiže svoj mir. Demokratija je istorijski proces
odbacivanja privilegija i on razlikuje ‘‘plavu’‘ i ‘‘crvenu’‘ demokratiju.
Po Lasalu moderna istorija ima dva revolucionarna prevrata koji znače ukidanje privilegija i proširenje slobode
ličnosti. Prvi prevrat ukida privilegije staleške države (crvena demokratija), a drugi privilegije države vlasništva (plava).
Prvi je francuska revolucija, a drugi dolazeći komunizam.
50
 Etape istorijskog razvoja su: staleška država, liberalna država i komunizam. Svaki stadijum se razvija iz
prethodnog. Lasal smatra da se Franc. revol. treba dovršiti i proširiti prava na sve.
U delu «Sistem stečenih prava» Lasal ukazuje da nosilac pravne svesti je narod, a put razvoja je ukidanje vlasničkih
privilegija. Komunizam je kooperativno vlasništvo u kom svaka pravna i vlasnička sfera pojedinca iščezava. Pomoću
demokratskog pokreta će se iz liberalne države preći u komunizam. Zato je obrazovanje dem. pokreta najvažniji istorijski
zadatak. Zajednički nastup demokratskih pokreta svih naroda je garancija za demokratski uspeh. Demokratija
podrazumeva grupni interes koji je predstavljen narodom. Demokratija ne poznaje klasne granice, ali pošto se bogataši,
teško odriču svojih privilegija, demokratija postaje stvar malograđana i radnika. Radnička klasa je izraz je «opšti stalež».
U delu «Otvoreni odgovor» Lasal odustaje od svojih ranijih teoretskih principa što mu je donelo veliko
nepoverenje. Socijalni interes bačen je u senku političke slobode. Lasal od države traži samo javne kredite i demokratsko
izborno pravo.
Lasalu za razliku od Marksa nije bio misaoni tolum proletarijat. On je pokušao izvršiti politički prodor, a radnički
pokret pri tom nije sasvim odgovarao njegovinm idejama. Zbog svojih stavova i oslanjanja na prusku državu došao je u
sukob sa Marksom sa kojim je inače bio u prijateljskim odnosima.

KARL MARKS (19 v.) +

Naučna misao Marksa i Engelsa se temeljno razlikuje od ranijih teorija. Ona predstavlja sistem filozofskikh,
ekonomskih, socioloških, političkih, pravnih i etičkih pogleda na svet okrenutih u korist radnih ljudi i progresivnog razvoja
čovečanstva. Marksizam je odraz društ-istorijskih prilika 40–ih g. 19.v. i razvoja proleterijata.
Po Lenjinovim rečima Marks je sve što je ostvarila ljudska zajednica podvrgao kritici, proverio na radničkom
pokretu i stvario takve zaključke koji nisu mogli načiniti ljudi koji su bili ograničeni buržoaskim okvirima.
Marks i Engels su izgradili svoju filozofsku koncepciju sveta – dijalektički materijalizam. Dijalektički
materijalizam nastaje istovremeno kada i istorijski materijalizam (materijalistička koncepcija istorije).
Marks i Engels su izgradili svoju filozofsku koncepciju prevladavajući nedostatke filozofija Kanta, Fihtea, Šelinga i
Hegela, tako što su uvek tražili njihovo angažovanje u stvarnom životu, u rešavanju aktuelnih društvenih i političkih
problema. Praksa je uzeta kao osnov za verifikaciju dotadašnje filozofije. Vršili su čišćenje dotadašnje filozofije od
idealističkih elemenata i utvrđivali njenu realnu vrednost.
Za ovo su postojali i društveno-istorijski uslovi. U Evropi je sve više jačao radnički pokret, a Marks i Engels su
postali prvoborci za oslobođenje revolucionarne radničke klase. Nastojali su da otkriju put za preobražaj kapitalističkog
društvenog uređenja u socijalističko. Tako su oni prerasli od liberalnih demokrata do revolucionara i komunista.
U ekonomskoj nauci su izvršili analizu društva i otkrili opšte objektivne zakone koji se odnose na sve
društvene formaciije. Naučno su dokazali nužnost smene kapitalističke ekonomije socijalističkom i utvrdili
istorijsku ulogu proletrijata kao nosioca proizvodnje. Tako je marksizam bio prvi koji je socijalizam pretvorio iz
utopije u nauku.
Već pre 1848. Marks i Engles su formulisali marksizam kao jedan celoviti sistem, a jedan od njegovih
najznačajnijih političkih zaključaka je nužnost diktature proleterijata, kao prelazne države između kapitalizma i
komunizma.
Marks i Engel su osnove ljudske neslobode i ropstva otkrili su u podeli rada, privatnoj svojini i klasnoj
podvojenosti. Dubokom i kritičkom analizom Hegela i klasične ekonomije, oni su otkrili generičku suštinu čoveka kao
radnog i društvenog bića i njegovo otuđenje u otuđenju ljudskog rada kao osnovi svih otuđenja. Država je
utvrđena kao jedan oblik tog otuđenja, kao sila koja vlada ljudima u interesu vladavine jedne klase nad drugom.
Marks i Engles su shvatili da se sloboda čoveka može ostvariti samo na visokom stepenu proizvodnih snaga,
kada bude ukinuta podela rada, klasna podela društva i eksploatacija i kada bude stvorena humana zajednica slobodnih
individuuma.

Marksova kritika Hegela

Marks se prvi put susreo sa Hegelovom filozofijom na studijama prava, a njenoj analizi pristupa u ono vreme kada je ona
postala predmet političkih i religioznih sporova. Na studijama u Berlinu Marks je ušao u mladohegelijanski ‘‘doktorski klub’‘
i odlučio da se posveti naučnom radu.
Zbog velikog značaja Hegelove filozofije za društveni život Nemačke, Marks je našto kasnije u oblasti pravne
filozofije izvršio njenu prvu kritiku. Polazna tačka bila je da se ona poveže s društvenom i političkom stvarnošću tadašnje
Nemačke i u njoj verifikuje.
1841. Marks je odbranio doktorsku disertaciju ‘‘Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode’‘, gde se
vidi njegovo opredeljivanje za materijalističku filozofiju koju je Hegel zanemarivao. Na principu antičke materijalističke
filozofije Marks je nastojao da afirmiše princip slobode i individualnosti. Nije se mogao pomiriti sa Hegelovim
konzervativizmom i njegovom religioznom usmerenošću. Marks je od prvog dodira sa Hegelovom filozofijom tražio njenu
racionalnu i revolucionarnu stranu, koja bi se upotrebila u borbi protiv nemačkog apsolutizma.
Preovladavanje Hegelovog idealizma javlja se u razdoblju Marksovog rada u ‘‘Rajnskim novinama’‘. Kod
Marksa se osetila potreba za dijalektičkom kritikom postojećeg stanja u Nemačkoj već u prvim člancima Rajnskih novina,
a kod Engelsa postojećeg stanja u Engleskoj za vreme prvih njegovih godina boravka u ovoj zemlji. Marks je u Rajnskim
novinama postepeno izgrađivao svoje materijalističko stanovište prema državi i pravu. Mada su njegovi članci stilski i

51
terminološki bili pod uticajem Hegela, ipak su značili prevladavanje njegove filozofije i primenu dijalektike na
svakidašnje probleme. U njima Marks kritikuje prusku državu, istorijsku školu prava i reakcionarne ideje s pozicije
revolucionarnog demokrata.
Marks je podvrgao kritici Hegelovu filozofiju prava u radovima: ‘‘Kritika Hegelove flozofije državnog prava’‘ i
‘‘Prilog kritici Hegelove filozofije prava’‘.
Kritikujući njegovu filozofiju države i prava on je kritikovao Hegelov filozofski idealizam i apstraktnu dijalektiku
postavivši tako temelje marksističkom shvatanju društva.
U ovim radovima Marks je podvrgao kritici Hegelovo shvatanje porodice, društva i države, uočavajući da je Hegel
ove kategorije pretvorio u opšte apstrakcije lišene pravog sadržaja i da je zatim iz tih opštih izveo posebne pojmove
sve do konkretnih.
Hegel utvrđuje da država stoji, s jedne strane, nasuprot privatne sfere koja joj je potčinjena i od koje zavise njeni
zakoni i interesi, ali s druge strane ona je imanentni cilj te privatne sfere (privatnog prava, privatne dobrobiti, porodice i
građanskog društva). Na to Marks komentariše da država, za Hegela nastupa, s jedne strane, prema sferi porodice i građ.
društva kao ‘‘spoljna nužnost’‘ kojoj su potčinjeni privatni interesi, a, s druge strane, porodica i građ. društvo se odnose
prema državi kao ‘‘imanentnom cilju’‘. Marks ovde otkriva neobjašnjivu antonimiju – s jedne strane, spoljnu nužnost, a s
druge, imanentni cilj.

Hegelovo i Marksovo shvatanje birokratije

Kod Hegela funkcioneri (birokrate) nose upravnu vlast. Oni su tzv. opšta klasa, koja predstavlja ‘‘svest države i
najeminentniju kulturu’‘. Opšta klasa predstavlja hijerarhiju, autoritet i red i odvojena je od privatnih i socijalnih interesa
koje reguliše. Ona predstavlja opštu volju i um društva i nosilac je javnog interesa. U njene redove ima pravo da uđe
svaki član zajednice shodno sposobnostima i intelektualnim i moralnim kvalitetima.
Za Marksa birokratija je sistem činovničke vladavine koja vremenom postaje sama sebi svrha. Birokratija
je za Marksa država kao formalizam koji se konstituiše u stvarnu moć. Ona predstavlja posebno zatvoreno društvo u
državi. Marks ukazuje da su činovništvo i stajaća vojska paraziti na telu društva i zato proletarijat pri preuzimanju vlasti
mora slomiti eksploatatorski državni aparat.

Marksističko shvatanje države

-dokazuje da temelj države i prava nisu ni ideje ni samosvest, nego stvarni materijalni ekonomski odnosi.
Marks i Engels su shvatali državu kao organizaciju koja služi zaštiti interesa vladajuće klase. U njoj se vode stvarne
borbe različitih klasa. Država je sredstvo, zaštita i organizovano nasilje građanskog društva, podignuto na rang političko-
konstitucionalne legitimnosti.
Cilj buržoaske države je ovekovečavanje vlasti kapitala i ropstva rada, zato svaka klasa koja teži vlasti mora pre svega
zauzeti političku vlast, čak i ako želi da tu svoju vlast iskoristi za ukidanje starog društva i vlasti uopšte.
Sloboda se, za Marksa, sastoji u tome da se država iz organa koji je nadređen društvu pretvori u organ koji mu
je potpuno podređen. Društvo mora biti baza postojeće države koja nije sama sebi cilj niti je sama sebi dovoljna.
Marksovo i Engelsovo učenje o državi ima dve faze:

1. – prva faza je pre 1848 u kojoj dominiraju 3 osnovne ideje:

- država se shvata kao organizacija buržoaskog klasnog nasilja
- obaranje ove političke vladavine je program proleterske borbe
- konstituisanje proletarijata u vladajuću klasu
Buržoaskoj vlasti i državi suprotstavlja se proleterska vlast i nestanak svake političke reprezentacije, pa čak i same
političke konstitucije. U«Komunističkom manifestu» pitanje države se postavlja uopšteno. Država je organ klasne
vladavine, a proletarijat mora osvojiti državnu vlast i organizovati kao vladajuća klasa da bi vremenom
dovela do odumiranja države uopšte.

2. - druga faza je posle revolucionarne 1848. kada je došlo do klasne borbe francuskog društva, koja
je kulminirala Pariskom komunom. U toj fazi Marks diktaturu proletarijata shvata u smislu
konkretne prelazne delegatsko-demokratske konstitucije kakva je bila komuna.
Po Marksovom učenju država ne postoji oduvek nego se razvila iz prvobitne zajednice, kad su porasle proizvodne
snage, javio se višak proizvoda i privatno vlasništvo. Tako je pojedinac koji poseduje sredstva za proizvodnju, mogao
proizvoditi bolje i više nego što se proizvodilo u prvobitnoj zajednici u kojoj je postojala primitivna demokratija i primitivni
komunizam raspodele dobara. Došlo je do podele na bogate i siromašne, na one koji imaju u svojim rukama proizvodna
sredstva i eksploatišu i one koji ih nemaju i bivaju eksploatisani. Da bi eksploatatori držali u pokornosti eksploatisane,
stvaraju organizaciju kojom mogu kao vladajuća klasa držati u pokornosti potčinjenu klasu. Ta organizacija se kroz sve
faze eksploatacije i bez obzira na način eksploatacije zove država.
U toku istorijskog razvoja javljaju se 3 faze eksploatacije. Iskorišćavanje:
- radne snage robova,
- radne snage kmetova

52
 - radne snage najamnih radnika
a u zavisnosti od toga javljala su se 3 osnovna tipa države: robovlasnička, feudalna i kapitalistička država. U prvoj
vladajuća klasa su vlasnici robova, u drugoj vlasnici zemlje, a u trećoj kapitalisti. Socijalistička država se razlikuje od
svih prethodnih tipova država, jer u njoj vlast pripada radničkoj klasi, kojoj je interes prevladavanje klasnih odnosa
u društvu, uklanjanje svih oblika otuđenja i postepeno odumiranje same države. Da bi ostvarila ovaj svoj
interes, radnička klasa nakon osvajanja političke vlasti, uspostavlja socijalističku demokratiju. Neposredno nakon
osvajanja polit. vlasti njen zadatak bi bio da zbaci izrabljivače i da organizuje plansko upravljanje privredom, dok se
kasnije njene funkcije sve više svode na osiguravanje uslova za delovanje organizovanih samoupravnih subjekata.
Prema odnosu državne vlasti i društva države se dele na:
-demokratske su one države u kojima osnovne funkcije državne vlasti vrše organi koji osiguravaju stalnu vezu između
društva i državne, a
-autokratske su one u kojima nosioci državne vlasti ne temelje svoju vlast na mandatu dobijenom od društva. Oni nisu
birani niti su podređeni društvenom nadzoru.
Marks ukazuje da su činovništvo i stajaća vojska osnovna karakteristika francuske buržoaske države i to su
paraziti na telu francuskog društva. Iz toga Marks zaključuje da proletarijat pri preuzimanju vlasti mora slomiti
eksploatatorski državni aparat.

«Manifest Komunističke partije»

Manifest je napisan 1847. (Marks i Engels). Sastoji se iz 4 dela: Buržuji i prpleteri, Proleteri komunisti,
Socijalistička i komunistička literatura i Stav komunista prema opozicionim strankama. U njemu su sažeto dati raniji
Marksovi i Engelsovi radovi za potrebe praktičnog sprovođenja proleterske revolucije.
U ‘‘Manifestu’‘ je predstavljen revolucionarni program borbe za socijalistički i komunistički preobražaj
društva. Umesto stare devize ‘‘Svi ljudi su braća!’‘ radnici dobijaju novu ‘‘Proleteri svih zemalja ujedinite se!’‘ koja
proglašava internacionalni karakter borbe. Manifest daje temeljne postavke naučnog socijalizma i označava novu
epohu za revolucionarni preobražaj i praksu u političkoj teoriji. Ukazuje se na neizbežan kraj kapitakističkog društva i
buržoaske vlasti i njeno zamenjivanje novim društvom u kojem će individualno prisvajanje zameniti društveno prisvajanje.
Manifest je naoružao radničku klasu sa razumevanjem objektivnih društveno- istorijskih okolnosti.
II Kongres Saveza komunista je zadužio Marksa i Engelsa kao svoje članove, za taj rad. Po Egelsovim rečima
‘‘Manifest’‘ je odmah napravio put oko sveta, preveden je na skoro sve jezike. Osnovna misao dela je da vladajući
način proizvodnje, razmene i društvena struktura koja iz toga proizilazi, čine osnov na kome se izgrađuje politička i
intelektualna istorija svake epohe. Čitava istorija čoveka je istorija klasnih borbi, borbi između eksploatatora i
eksploatisanih klasa. Istorija tih borbi predstavlja red u kome je dostignut stepen u kome eksploatisana klasa, proleterijat,
ne može da postigne svoje oslobođenje od eksploatatorske i vladajuće klase, buržoazije, a da u isto vreme zauvek ne
oslobodi celo društvo od svih klasnih razlika i borbi. ‘‘Manifest’‘ objašnjava istorijski razvoj privatnog vlasništva i ističe
nužnost njegovog uništenja.
Za Marksa i Engelsa buržoazija predstavlja proizvod novog istorijskog razvoja. Buržoazija je u istoriji odigrala
snažnu revolucionarnu ulogu. Gde je god došla na vlast ona je razorila sve feudalne patrijarhalne odnose. Ona je, umesto
eksploatacije prikrivene religioznim i političkim iluzijama, uspostavila otvorenu, besramnu, direktnu eksploataciju.
Buržoaska epoha je proizvodnji dala svetski karakter, nagomilala je stanivništvo i koncentrisala sredstva za proizvodnju i
vlasništvo u mali broj ruku. Posledica toga je politička centralizacija. Nezavisne provincije s različitim interesima
zakonima, vladama i carinama, sabijene su u jednu naciju, jednu vladu, jedan zakon, jedan klasni interes i jednu carinsku
granicu. Buržoaski odnosi postaju preuski da bi obuhvatili bogatstvo koje su stvorili. Time je buržoazija protiv sebe
izazvala snage koje je razvila u svom krilu- proletarijat.
Razvoj proletarijata je prolazio kroz različite faze, dok od klase po sebi nije postao klasa za sebe, spremna i
pozvana da obori vlast buržoazije. Komunisti su onaj deo proleterijata koji je bio najsvesniji i najnapredniji i koji vodi
proleterijat u borbu za ukidanje buržoaske vlasti i uspostavljanje društvene vlasti. Dakle, vlast gubi klasni karakter.
Međutim, ubrzo je došlo do pobune modernih proizvodnih snaga – proleterijata. Radnik se u uslovima moderne
industrije počeo organizovati kao posebna klasa sa posebnim životnim uslovima i posebnim interesima. Moderni radnik je
sve više siromašio, dok je na drugoj strani raslo bogatstvo. Zato je proleterijat je pozvan da nasilnim putem obori vlast
buržoazije i preuzme vlast.
Marks i Engels posebno naglašavaju internacionalni karakter radničkog pokreta. Komunisti, kao deo
političkih radničkih partija svih zemalja prednjače ostaloj masi proleterijata, razumevanjem uslova, toka i rezultata
proleterskog pokreta. U komunističkom društvu rad je sredstvo za unapređivanje životnog procesa radnika, za
ostvarivanje pune ličnosti i slobode. Komunizam onemogućava da se prisvaja tuđi rad. Ono što čini odliku komunizma nije
ukidanje vlasništva uopšte, već ukidanje buržoaskog vlasništva. Kada se kapital pretvori u opšte vlasništvo on
gubi klasni karakter.
Optužbe protiv komunizma Marks i Engels odbacuju ukazujući na to da se sa životnim odnosima ljudi menjaju i
njihove predstave, pogledi i pojmovi – njihova svest: ’‘Vladajuće ideje nekog vremena bile su uvek samo ideje vladajuće
klase’‘.
Diktatura proleterijata - Mada se u delu izričito ne pominje termin diktature proleterijata, ipak se u njemu
izražavaju osnovne ideje ove diktature.

53
 Marks i Engels naglašavaju da je prvi korak u radničkoj revoluciji podizanje proleterijata u vladajuću klasu,
izvojevanje demokratije. Proleterijat će svoju političku vlast upotrebiti da oduzme buržoaziji sav kapital, da u rukama
države centralizuje sva sredstva za proizvodnju i poveća masu proizvodnih snaga. U početku se to može dogoditi samo
pomoću despotskog posezanja u pravo vlasništva i buržoaske odnose.
Mere kojima će se to ostvariti su:
1. eksproprijacija zemljišnog vlasništva
2. jako progresivni porez
3. ukidanje prava nasleđa
4. konfiskovanje imovine svih emigranata i pobunjenika
5. centralizacija kredita u rukama države preko nac. banke
6. centralizacija čitavog transportnog sistema
7. umnožavanje nac. fabrika, sredstava za proizviodnju
8. jednaka obaveza rada za sve
9. ujedinjavanje rada, zemljoradnje i industrije
10. javno i besplatno odgajanje sve dece
U ‘‘Manifestu’‘ se naglašava demokratski karakter diktature proletarijata jer se tu, za razliku od svih ranijih
diktatura vladajućih klasa, radi o uspostavljanju vladavine klase koja čini većinu i deluje u u interesu većine. Kad budu
iščezle klasne razlike i cela proizvodnja bude koncentrisana u rukama udruženih individuuma, vlast će izgubiti politički
karakter.
Politička vlast u je pravom smislu organizovana vlast jedne klase za ugnjetavanje druge klase, međutim kad
proleterijat bude došao na vlast, on će ukinuti klase uopšte i tako stvoriti uslove za odumiranje države.
Na kraju je iznet stav komunista prema raznim opozicionim strankama i istaknuta teza da komunisti trebaju
podupreti svako revolucionarno kretanje koje je usmereno protiv postojećeg eksploatatorskog društva. U svim pokretima
oni treba da ističu osnovno pitanje – pitanje vlasništva. Komunisti otvoreno izjavljuju da se njihovi ciljevi mogu postići
samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društveg poretka.

OGIST KONT (19. v.)

Kont je svoje ideje izložio u delu ‘‘Kurs pozitivne filozofije’‘.

Osnovne ideje za svoju koncepciju sociologije je nasledio od svojih predhodnika. To su ideje reda, progresa i
determinizma. Centralna misao je da istorijsko kretanje čovečanstva vodi njegovom jedinstvu.
Kont je u svojoj filozofiji stvorio izraz pozitivno, što znači činjenično i iskustvom dato, ono koje svoja istraživanja
vrši samo u ovim granicama odbacujući svaki metafizički put. Razvoj ljudske misli za Konta vodi stvaranju pozitivne
filozofije i pozitivnih nauka i novog pozitivnog društva
Kont je bio predstavnik mlade buržoazije, zaplašene revolucionarnm kretanjima. Za razliku od marksizma koji je
utvrđivao društvene protivrečnosti građ. društva, Kont je na reformnoj bazi spasavao to društvo koje je ulazilo u svoju
prvu izrazitiju krizu. Marks u istoriji vidi borbu suprotnosti kao pokretačku silu društvenog razvoja, a Kont u toj borbi vidi
bolest društva. Marks je stajao na stanovištu revolucionarnosti, a Kont na obuzdavanju te revolucionarnosti.
On je za duhovnu reorganizaciju društva i protiv je klasne borbe i promene svojinskih odnosa. Principe ove
društvene reorganizacije treba da odrede nauka i filozofija.
Idejna reforma mora prethoditi društvenoj, političkoj i moralnoj reformi. Nova filozofija mora proizići iz pozitivnih
prirodnih nauka. Metodu prirodnih nauka, kao pozitivnu metodu treba preneti na proučavanje društvenih pojava.
Kont daje klasifikaciju nauka kroz razvojni put načina mišljenja od teološkog preko metafizilčkog do pozitivnog.
Sve nauke su morale proći prva dva stepena da bi se uzdigle na treći. Zbog toga se pozitivna filozofija mora očistiti svih
zaostataka ranijeg teološkog i metafizičkog načina mišljenja.
Kont uvodi novu nauku socijalnu fiziku ili socijologiju. Kao nauka o društvu sociologija ima zadatak da proučava
zakone postajanja i razvoja društva i da bude nauka o njegovom redu i napretku. S tim u vezi Kont je sociologiju podelio
na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku.
1.- Socijalna statika izučava zakon koegzistencije, tj. funkcionalnu povezanost i harmoniju
različitih delova društva.
2.- Socijalna dinamika proučava kretanje društvenih pojava. To je svojevrsna nauka o napretku
ljudskog društva. Soc. dinamika ili teorija progresa proučava socijalni organizam u razvoju,
odnosno nužnost neprekidnog razvoja čovečanstva.
Statika se podudara sa zakonima reda, a dinamika sa zakonima progresa.Među njima postoji povezanost. Socijalni
progres znači razvijanje ljudske moći, posebno inteligencije i materijalnu evoluciju.
U utvrđivanju soc. zakonitosti Kont ne polazi od individuuma već od društva . Između individuuma i društva
postoje razne društvene grupe od kojih su najvažnije porodica i otadžbina.
Porodica mu je osnovna ćelija društva.
Kont smatra da je politika kao nauka prošla prva dva stanja i da je spremna da dostigne treće.
Teleološko stanje politike objašnjava društvene odnose idejom natprirodnog božanskog prava.
Metafizičko stanje politike je zasnovano na apstraktnoj matafizičkoj pretpostavci o društvenom ugovoru koji je temelj
države i civilizacije.
Ove dve faze su preduslov za ostvarivanje pozitivnog stanja politike, čiji je temelj ideja solidarnosti.
54
 Kont nije negirao klasnu podelu savremenog društva, ali je negirao nužnost borbe između kapitalista i
proleterijata. Sav društveni razvoj zavisi od moralnih načela, prevladavanja egoizma altruizmom. Kapital je za Konta
zaslužan za industriju, povećava proizvodnju i razvija altruističke sklonosti. Svojina je temelj naše aktivnosti i uspeha, ali
je nezadovoljan oštrim suprotnostima klasnog društva. Samo je pozitivna politika u stanju obuzdati revolucionarni duh i
uspostaviti poredak na načelima društvene harmonije i solidarnosti – sociokratiju.
Kontu su protivrečnosti kapitalizma ostale nejasne zbog njegovog idealističkog polaznog stanovišta. Iluzorna mu
je nada u prosvećenost krupnih kapitalista i njihovu solidarnost sa radničkom klasom. Njegova pozitivna politika
predstavlja učvršćivanje kapitalističkog sistema, ona se svodi na zajedništvo i saradnju klasa u okviru kapitalistčkog
poretka. Kont se suprostavlja idejama francuske revolucije i kaže da je njena posledica moralna i intelektualna anarhija.
Pozitivizam rešava socijalni problem predlažući sintezu individualizma i komunizma.

PRUDONIZAM

Prudon je utemeljitelj anarhizma kao političke teorije i pokreta koji se zalaže za ostvarenje radničkog
samoupravljanja i osporava državu i držeavnu prinudu. On je prvi socijalni teoretičar koji se nazvao anarhistom. Njegov
anarhizam izražen je prvenstveno u odbacivanju svakog autoriteta u društvu. Ukidanje države je smatrao čisto
organizacionim pitanjem kao i promenu ekonomskih odnosa. Reorganizacija ekonomije i politike moguća je u svaku doba.
To nije zavisno od objektivnih uslova. Dovoljno je da se to spozna. Nasuprot tradicionalnoj upoterbi pojma on anarhiju
označava kao jedan humanistički ideal pravednog društva.
Prudon je izgradio svoje shvatanje o državi, klasnoj borbi i revoluciji, polazeći od ideje pravde, na kojoj se temelji
čitava njegova filozofija. Pravda je svojstvo ljudske prirode koja je večna i nepromenjiva. Ona je princip na kome treba da
se zasnivaju svi ljudski odnosi i merilo za ocenjivanje društvenog poretka.
Iz načela pravde Prudon izvodi princip slobode i jednakosti.
Sloboda individue je prvi uslov pravde. Ta sloboda znači solidarnost koja je deo čovekove prirode. Čovek je
predodređen da živi u društvu i izvan njega ne može opstati. On je slobodan kada je svestan svoje prave prirode i
kada postupa po njoj.
Princip jednakosti je deo ljudske prirode i nagoni čoveka da poštuje dostojanstvo drugih. Osnov jednakosti je
ekvivalentna razmena dobara, dobijanje jednake nagrade za jednak rad itd.
Prudon uči da na jednoj strani postoje odnosi i institucije koji odgovaraju prirodi čoveka «društvena konstitucija»,
a na drugoj strani institucije koje su neprirodne, veštačke «politička konstitucija».
«Društvena konstitucija« izražava pravdu i zasnovana je na slobodnom ugovoru i pravilnoj organizaciji
ekonomskih snaga (rada, podele rada, svojine, konkurencije, trgovine, novac itd.).
«Politička konstitucija» počiva na autoritetu i u nju se ubrajaju: podjela vlasti, centralizacija, sudska
hijerarhija, izborno predstavništvo, itd. Ona znači centralizovanu državu kojoj je svojstven suverenitet, hijerarhija i
nametanje odluka. Nastala je pogrešnom organizacijom na principu autoriteta nasilja i nepravde.
Nestankom centralizovane autoritarne države, koja štiti postojeću društveno ekonomsku nejednakost, obrazuje se
novi poredak koji se zove u ekonomici mutualizam (razmena dobara na osnovi ekvivalentne vrednosti), a u politici
federalizam. Organizovanje novog poretka na ovim principima znači likvidaciju klasnih protivurečnosti i klasnih borbi,
odnosno klasa uopšte i ostvarenje socijalne revolucije. Da bi se izvršio ekonomski preobražaj nije potrebna nikakva
diktatura klase, jer bi to predstavljalo kategoriju «političke konstitucije», tj. pogrešno sredstvo za društveni preobražaj.
Politička borba i politička sredstva ne mogu dovesti do cilja, do slobo
Treba pronaći odgovarajuću ideju da se izvrši reorganizacija društva. Buržoazija će prihvatiti tu novu ideju
pravednog poretka ako je ona od opšteg interesa. Radnička klasa ne sme sa svoje strane zahtevati podređivanje
buržoazije, njeno razvlaštenje i dovođenje u neravnopravan položaj. Među buržoazijom i proletarijatom treba uspostaviti
kompromis koji bi sve društvene slojeve doveo na nivo srednje klase. Radnička klasa u ostvarivanju socijalne revolucije
treba delovati ustavno i zakonito bez revolucije i ustanka. Klasni interesi se mogu preovladati. Buržoaziji mora biti u
interesu da se odrekne svojih uskih egoističnih interesa, a i proletarijat svojih. Nova država nastaje iz jedinstva i
solidarnosti interesa pojedinca i grupa.
Jedini oblik političke organizacije koji može zadovoljiti ove zahteve je federacija, udruživanje u komune,
provincije i državu. Federalizam je oblik slobodnog razvoja i društvenog oslobođenja čoveka. Povezujući se u zajednicu na
temelju federativnog ugovora, svaka federalna jedinica zadržava svoj suverenitet. Država se na taj način pretvara u
konfederaciju. Prenoseći zajedničke poslove na svoje predstavnike građani se ne odriču prava odlučivanja u tim
poslovima. Suverenitet ostaje u rukama građana. Građani postaju stvarni izvor političke vlasti neposrednom kontrolom
nad organima osnovnih političkih jedinica komuna.
Marks i kongresi Internacionale su osujetili dalje planove i borbu prudonista. Marx je u delu »Beda filozofije«
izložio kritiku Proudonove filozofije. U prudonizmu je, po Marksovoj tvrdnji, izražen ideologija francuskog malog seljaka i
gradskog sitnog buržuja. Nastupajući protiv kapitalist. društva Prudon istovremeno naglašava ideju nepovredivosti sitnog
vlasništva.

55
 BAKUNJINIZAM (19. v.)

Suština političke koncepcije Bakunjina je sloboda jedinke i njen spontani razvoj na društvenom planu. Društvo
oblikuje čoveka u svakom pogledu. Čoveka treba pustiti da sledi prirodu koja postavlja solidarnost kao zakon društvenog
života.
Bakunjin smatra da je svaki zakon i svaki autoritet okrenut u korist eksploatatorske manjine. Zato ga treba
socijalističkom revolucijom uništiti i uskladiti interes svakog pojedinca s njegovim ljudskim obavezama. Država je glavna
negacija slobode i ona je ustanova narodnog ropstva. Svaka država, čak i ona prelaznog perioda, znači despotizam, a ne
slobodu, a svaka revolucija koja se podiže pomoću autoriteta i koncentracije moći, stvara vlast koja se odvaja od masa.
Isto se nepoverenje Bakunjin ima i po pitanju političkih stranaka, jer svaka od njih voli moć.
Svaka demokratija, pa i ona nepostredna, je za njega iluzija. Ona predstavlja vlast većine koja nije većina mase
nego većina predstavnika ljudi od moći i autoriteta.
Bakunjinu zapadni svet izgleda truo i zato on obnovu sveta očekuje od Slovena. Kao suprotnost slovenskoj
apolitičnosti, Bakunjin ističe sklonost Nemaca ka državnosti, strast prema državnom poretku i poslušnost.
Marks i Engels su kritički reagovali na Bakunjinove ideje o Slovenima, iako je Bakunjin u kasnije razvio ideju da je
buduća velika međunarodna revolucija jedina šansa svim narodima da prevladaju svoje negativne razlike i ujedine se u
veliku porodici naroda, oslobađanjem od ugnjetavanja
Bakunjin ubrzo počinje da radi na organizovanju tajne međunarodne organizacije anarhista. On veliča taktiku
zavere i podizanje ‘‘nanadanog, stihijskog, anarhističko-destruktivnog ustanka’‘. Revolucija je delo širokih narodnih masa
koje, bez genijalnih umova, stvaraju prema svojim potrebama nove oblike društva. To je samoorganizovanje naroda bez
države, zakona i vlasti. Bakunjin se izjašnjavao protiv svojine koja je za njega osnov nejednakosti. Takođe je zahtevao
ukidanje prava nasleđa.
Ušavši u Internacionalu on je prikrivao svoju zavereničku organizaciju Alijansu i nastojao da u Internacionali ojača
svoj položaj u cilju sprovođenja svojih shvatanja
Suština Bakunjinovog učenja je da treba odbaciti svaki autoritet i svaki zakon koji stoji na putu oslobođenja.
Bakunjinizam je u mnogim pitanjima sličan prudonizmu, ali je mnogo više utopistički. Program Bakunjina se sastojao iz
povezivanja principa slobode i jednakosti.
Bakunjin kaže da on želi ostvarenje ekonomske i društvene jednakosti uništenjem države i juridičkog prava koje je
negacija ljudskog prava, dok Marks želi to isto, ali U državi i pomoću državne sile. Mi želimo rekonstituciju društva i
ostvarenje ljudskog jedinstva pomoću slobodne federacije radničkih asocijacija koje su oslobođene državnog jarma.
«Mi borimo za opšte narodno obrazovanje, za oslobođenje i razvoj društvenog života i zato smo naprijatelji države i svake
državnosti. Pošto smo uvereni da narodne mase u svojim instinktima nose elemente svoje buduće organizacije mi želimo
ovaj ideal pronaći u samom narodu. Smatramo da narod može biti srećan i slobodan samo kada se bude organizovao u
samostalne i slobodne saveze oslobođene bilo kog državnog nadzora ili uticaja osoba i partija».
Ljudska sloboda se sastoji u tome da svaki čovek može potpuno razviti svoje pritajene materijalne, duhovne i
moralne moći i nemajući pritom drugih ograničenja osim onih koje nameće priroda. Država i religija su najveće negacije
slobode, a primer njenog ostvarenja bila je Pariska komuna.
Bakunjin ne pravi razliku između diktature proletarijata i državnosti, jer obe predstavljaju upravljanje manjine
većinom u ime navodne pameti manjine. Marks želi da osnuje narodnu državu koja nije ništa drugo nego proletarijat
uzdignut na nivo vladajuće klase. Bakunjin pritom shvata da se sav proletarijat ne može nalaziti na čelu upravljanja, ali
uvođenje predstavnika proletarijata za njega je samo prikriveni despotizam manjine.
Marks, u svojoj kritici Bakunjina, po nekim mišljenjima nije iskoristio svoju ogromnu teoretsku nadmoć da se
razračuna sa njegovim shvatanjem države, jer je, ili Marks Bakunjina potcenjivao kao čoveka ‘‘bez ikakvih teoretskih
znanja» ili nije imao vremena da se podrobno bavi njegovim shvatanjem.

ELITISTIČKE TEORIJE

Elitistička teorija polazi od činjenice da, s jedne strane, stoji odbrana manjina koja u političkom životu ima
odlučujuću ulogu, a s druge strene, većina koja stoji pod uticajem vladajuće manjine (elite) i politički je pasivna. Na ovaj
način elitistička teorija, svodi problem klasnih odnosa na odnos elita prema masama.

GETANO MOSKA- je tvrdio da u svakom društvu, od najnerazvijenijeg do najrazvijenijeg, postoje dve klase – klasa koja
vlada i klasa kojom se vlada. Prva je malobrojna, dobro organizovana, monopolizuje vlast i na manje ili više legalan način
upravlja drugom klasom. Podređena klasa je brojnija, neorganizovana i stvara materijalna i druga sredstva neophodna za
održavanje svih članova društva.
Vladajuća manjina je sastavljana od pojedinaca koji se materijalno, intelektualno i moralno razlikuju od pripadnika
podređene mase. Moska odbacuje stav da su članovi vladajuće klase plemenitiji zbog svog porekla, etničkih osobina ili
kvaliteta krvi, već ističe u prvi plan vaspitanje, kao faktor koji pruža određene intelektualne i moralne sposobnosti.
U primitivnim društvima vojna vrednost otvara prilaz političkoj ili vladajućoj klasi. Vladavina klase ratnika nad
miroljubivim mnoštvom može se uglavnom pripisati pobedi jednog naroda nad drugim neratobornim. Ali negde se formira
56
ratnička klasa i gde nema ratničkog osvajanja. Dok jedna horda živi od lova, svi se pojedinci pretvaraju u ratnike i tu se
neće formirati klasa ratnika. To će se tek dogoditi kad se napušta lovački stadijum i prelazi na ratarstvo i stočarstvo. Tada
dolazi do podele na dve klase (jedne posvećene zemljoradnji i druge ratu) i nadmoći druge nad prvom. Kako se razvija
civilizacija glavni kvalitet vladajuće klase postaje bogatstvo.
U društvima u kojima su religiozna uverenja veoma jaka, crkveni velikodostojnici postaju aristokratija koja stiče
bogatstvo i političku vlast, a nauka i obrazovanje postaju značajna polit. sila u razvijenom stadijumu civilizacije. U nekim
zemljama postoje nasledne kaste gde je vladajuća klasa ograničena na određeni broj porodica i rođenje je jedini
kriterijum za ulazak u tu klasu.
Svaka vladajuća klasa ima potrebu da moralno opravda svoju vladavinu. Tu funkciju ima «politička formula»,
tj. ideologija kao skup doktrinarnih načela i verovanja. Političke formule ne odgovaraju naučnim istinama, ali izgledaju
racionalne. Njihov sadržaj su različita, široko poznata i verovanja.
U slučaju da se svrgne vladajuća klasa, morala bi se unutar mase pronaći neka druga organizovana manjina koja
bi izvršavala zadatke vladajuće klase. U protivnom, propala bi bilo koji sklop društva, zato što organizovana manjina
ima nadmoć nad dezorganizovanom većinom.
Vladajuće klase propadaju ako ne ostvaruju one zadatke zbog kojih su došle na vlast ili ako se desi da kvaliteti
koje poseduju gube vrednost u datoj sredini. Kada se širi neka nova idejna struja tada dolazi do pomeranja u vladajućoj
klasi. Vladajuća klasa može biti obnovljana ili pobeđena od novih društvenih slojeva. Obnova vladajuće klase omogućava
prodor ličnosti iz nižih klasa u vladajuću klasu. Nakon toga društvo se postepeno smiruje, a vladajuća elita se opet
zatvara. Politička klasa može biti uništena i invazijom spolja.
Moska je smatrao da su intelektualci društveni sloj koji se nalazi između proletarijata i buržoazije. Intelektualci su
spremni da svoje privatne interese žrtvuju u ime opšteg dobra i mogu postati jezgro nove i bolje elite. Tu se Moska
znatno razlikuje od shvatanja Pareta.
Moska svodi celu istoriju ljudske civilizacije na sukob interesa dominantnih političkih sila koje žele osigurati vlast
svojim potomcima i afirmisanja novih sila.
Moska je bio izraziti protivnik radničkog pokreta i socijalizma i smatrao je da će socijalističke države postati
antidemokratske, s oligarhijskom vladom. Po njemu u kapitalističkim zemljama postoji kontrola vladajuće klase od strane
birača, koja ne postoji u socijalističkim zemljama.

PARETO - Pareto je italijanski sociolog i ekonomista, čija se elitistička teorija smatra razvijenijom od Moskine. Suočen sa
krizom buržoaske demokratije, on pokušava objasniti tu krizu projektujući individualnu čovekovu psihilogiju na
strukturu globalnog društva. Najznačajnije mu je delo ‘‘Trattato di sociologia generale’‘.
Pareto polazi od pretpostavke da ljudsko društvo nije homogeno, nego je podeljeno na elitu koja može biti
vladajuća (politička) i nevladajuća (elita duha). Podela je izvršena na osnovu razlika u fizičkom, intelektualnom i
moralnom pogledu.
Vladajuća elita se može održati na vlasti upotrebom sile ili lukavstvom, a najbolje je kombinovati ih. Obmana je
najčešća i najefikasnija od svih političkih lukavstava, a njena pretpostavka je samoodbrana. Poznavanje tehnike
emotivnog uveravanja je važan deo veštine političara. Kao sredstvo uticanja na mase Pareto naglašava idejno
uprošćavanje društvenih problema kao i beskonačno ponavljanje krajnje jednostavnih gledišta.
Na vlasti se stalno smenjuju dve vrste ljudi: lisice i lavovi. Prvi su oni koji se najčešće služe lukavstvom, a drugi
su konzervativci rentijeri, koji upotrebljavaju silu. Inteligencija po Paretu može doći na vlast, ali od svih grupa duhovne
elite ona je najmanje sposobna da vlada. Naivni iluzionizam je glavna osobina većine intelektualaca. Oni precenjuju ulogu
misli i ideja u društvenom životu i unose te svoje iluzije u političku praksu.
Elitu i masu tretira kao društvene klase, a njihov odnos objašnjava isključivo psihološkim elementima tzv.
reziduama i derivatima.
Rezidue su ostaci ljudskog načina ponašanja koji se uvek ponavljaju tokom istorije i koji se ne mogu menjati.
Rezidue su manifestacije instinkata i osećaja. Rezidue oblikuju čoveka u tradiciji, običajima, jeziku i veri i stvaraju temelj
vlast.
Derivacije su misaone tvorevine filozofskog i verskog značaja koje čovek izmišlja da u njih svrsta svoje rezidue.
Derivacije proizilaze iz osećanja i unutrašnji su element socijalnog sistema. Njihov je smisao da služe u apologetske i
ideološke svrhe. Osnovna vrednost derivacije je korist, a ne istinitost ili tačnost.
Pareto smatra da je kruženje elita posledica raspodele reziduuma. Reziduumi su u stabilnom društvu ravnomerno
raspodeljeni. Međutim, akumulacija elemenata superiornosti u nižim klasama, i elemenata inferiornosti u višim, razl ozi su
za promenu ravnoteže. Revolucije se odigravaju zato što se ljudi inferiornijih kvaliteta akumuliraju u višim slojevima.
Vladajuća elita više ne poseduje rezidue potrebne da je održe na vlasti i izbegava da primeni silu, dok se u nižim
slojevima razvijaju elementi superiornijih kvaliteta koji poseduju rezidue za vladanje i koji su raspoloženi da se posluže
silom. Nova elita pokušava da se osloni na mase postavljajući zahteve u njihovo ime, a zapravo sama u svom interesu
teži za vlašću. Masa uvek sledi elitu, jer je ona sposobna da probudi mističke predstave.
Kruženje elita se odvija na 2 načina:
-kada se u elitu probijaju ljudi s karateristikama reziduuma prve klase, čime se elita
obnavlja, osvežava i produžava vek svoje vladavine. Vladajuća klasa se održava u dobrom stanju
time što gubi svoje članove koji su najviše propali.
-međutim, ako se elita zatvori, do promene dolazi silom, koju upotrebljava protivelita
57
 formirana od pojedinaca superiornih kvaliteta unutar potlačene klase i preuzima vlast nad elitom
Oni koji prelaze iz jedne u drugu grupu obično sa sobom donesu i određene tendencije, osećanja i
sposobnosti koje su stekli u grupi iz koje dolaze.
Takav proces se stalno obnavlja, a brzina cirkulacije zavisi od ponude i tražnje određenih elemenata.
Prema Paretu istorija naroda je istorija večitog ritma elita. Sve borbe u istoriji bile su borbe između manjina koje
su se borile za vlast, dok se na derivacije gledalo s divljenjem, kao na borbu za prava. Njihova borba samo je prividna
borba između aristokratije i naroda, a zapravo je borba između dve aristokratije. Kružno kretanje elita je osnovni zakon
društvenog razvoja, a istorija nije ništa drugo do groblje aristokratije.
SINDIKALIZAM - SOREL (19-20. v.) +

Sindikalizam- u širem smislu označava pokrete, organizacije i doktrine nastale u borbi radnika za ostvarivanje njihovih
egzistencijalnih interesa; u užem smislu označava doktrinu dr. promene putem sindikalne borbe i reorganizacije dr.
zajednice na sindikalnim principima. A sindikat je dobrovoljna, masovna i samostalna radnička organizacija koja se bori
za poboljšanje njihovog društveno - ekonomskog položaja i prava na rad i na osnovu rada. Nastaje sa industrijskom
revolucijom. Sindikate organizuju radnici određene profesije( profesionalni princip), grane i delatnosti( industrijski
princip).
Krajem 19. veka u Francuskoj se javlja revolucionarni sindikalizam koji propagira beskompromisnu borbu putem
masovnih «direktnih akcija», odbacivanje pol. sredstava borbe, punu samostalnost sindikata, socijalizaciju vlasništva,
ukidanje države i organizaciju dr. zajednice na sindikalnim principima. Nastaje kao reakcija na politiku Socijalističke partije
Francuske, koja je za postepenu transformaciju kapitalizma uvođenjem ekonomskih i političkih reformi. Najznačajniji
teoretičar je Ž. Sorel.
Sorel je bio teoretičar anarhosindikalizma. On je prišao marksizmu devedesetih godina 19. veka, ali se ubrzo
razišao s njim. Kritikujući francuski socijalizam i njegovu naklonjenost paralamentarnoj borbi, on je zapao u jedan novi
oblik devijacije marksizma - revolucionarni sindikalizam, koji se najviše izrazio na francuskom području. Zbog toga će
revolucionarni sindikalizam marksisti nazvati anarhosindikalizmom.
Sindikalizam nije isto što i sindikalni pokret, nego ideologija koja negira političku borbu i koja političkoj stranačkoj
organizaciji suprostavlja sindikalne saveze. Politička delatnost se smatra štetnom i negira se oružani ustanak i diktatura
proletarijata. Sindikat je društ. forma koja će zameniti državu, a sredstvo za likvidaciju kapitalizma je generalni štrajk.
Sorel je stajao pod uticajem Hegela, Marksa, Bergsona i Ničea i anarhista. U duhu marksizma ukazivao je na
važnost radničke klase, ali je odbacivao potrebu formiranja proleterske partije. Verovao je da će ta partija nositi
obeležja građanske partije, jer su partije produkt građanskog društva, instrument za reprodukovanje klase upravljača i
države zasnovane na represiji. Zato je smatrao da se radnička klasa za svoje oslobođenje mora poslužiti nečim što neće
biti imitiranje buržoaskih tvorevina. Sorel smatra da u socijalizmu, kao i u buržoaskoj državi, postoje dve grupe: elita,
koja organizovana u političku partiju preuzima funkciju da misli umesto mase, i grupa proizvođača.
Sorel zastupa anarhističku tezu neposrednog uništenja države. Radnička klasa je usmerena na
revolucionarno nasilje kao put izvođenja revolucionarnog prevrata, ali je za to potrebna organizovanost u sindikatima.
U revol. prevratu će proizvođači zbaciti gospodare i državu. Manifestacija klasne borbe treba da bude sabotaža, bojkot i
generalni štrajk. Generalni štrajk se ne završava zamenom jedne vlasti drugom, nego uništenjem države i svake
vladavine manjine nad većinom.
Razlikujući utopiju od mita, Sorel ističe da je mit nešto što gura u borbu na temelju osećanja i ideja koje
odgovaraju narodnim masama. On je nešto realistično i u službi je sadašnjice.
Sorel pravi razliku između sile i nasilja. Sila treba da nametne organizaciju nekog socijalnog poretka u kom
vlada manjina, dok nasilje teži destrukciji tog poretka.

SOLIDARIZAM (19-20. v.)

-je jedno od modernih shvatanja po kom se društvo temelji na beskonfiliktnom zajedništvu svih njegovih delova.
Osobina svih solidarističkih shvatanja je zamagljivanje stvarnih društvenih odnosa u korist privida harmonije. To je
nastojanje da se maskiraju protivurečnosti kapitalističkog društva. Ova iskrivljena slika društva ne polazi od analize
stvarnog društvenog stanja, iako nastoji dobiti izgled naučne doktrine. Ona ne pripada sociologiji, nego ideologiji.
Prema solidarističkim shvatanjima smisao javne vlasti je da garantuje ostvarivanje opšte solidarnosti.
Društvo je homogena zajednica neprotivrečnih interesa pojedinaca i grupa, dok su društvene protivrečnosti i sukobi
samo povremene anomije u odnosu na opšti tok razvoja.
Začeci solidarizma se vide već kod Konta i Dirkema, a početkom ovog veka u Francuskoj solidarizam postaje
vodeća opravdavajuća doktrina građanskog društva. Shvatanja sloidarizma su najpotpunije izražena u delu Leona
Bourgeoisa ‘‘Solidarnost’‘ i kasnije u «Sistemu ustavnog prava» Leona Digija.
Leon Digi - je francuski pravnik koji je svojom teorijom pokušao spasiti buržoasku državu od revolucije
proletarijata. Razradio je teoriju socijalne solidarnosti u uslovima klasne zaoštrenosti kada je država sve više
intervenisala u interesu vladajuće buržoaske klase i kapitalističkih odnosa.
Uočio je povezanost društvenih službi visoko razvijenog društva koje su u svom organizacionom obliku gubile
klasni karakter. To su različite javne službe - poštanska, zdravstvena, služba socijalnog osiguranja, prosvetna itd. Polazeći

58
od stanovišta da su te javne službe u interesu svih građana, on suštinu države svodi na organizaciju tih javnih službi i
institucija.
Država je izraz povezanosti i solidarizma između građana i njihovih interesa. Ona ima natklasni karakter. Zadatak
države je da sagledava društ. interese u celini da ih brani i stara se za njihovo ostvarenje. Osnovno obeležje države
monopol fizičkog nasilja nad onima koji krše društvenu solidarnost. Država ne postoji bez sile. Ona je jedna grupa ljudi
nastanjena na određenoj teritoriji gde jači nameću svoju volju slabijima.
U svetu postoji povezanost interesa, ali ta povezanost ne znači zahtev za njihovim ujednačavanjem. Naprotiv,
solidarizam objašnjava nejednakost kao večiti i prirodni zakon. Po Digiju, u društvu moraju postojati socijalne, materijalne
i intelektualne razlike, koje su rezultat podele rada. Pre podele rada postojala je solidarnost primitivnog društva, odnosno,
identičnost individualnih i kolektivnih shvatanja i potreba, gde je individuum živeo u potpunom skladu sa društvenom
grupom.

BERNŠTAJN I OSNOVNE IDEJE REVIZIONIZMA

Skoro u svim razvijenim zemljama Evrope, a posebno u Nemačkoj, razvio se u radničkom pokertu oportunizam pod
uticajem parlamentarnih metoda politilke borbe i priliva sitnoburžoaskih elemenata u samom radničkom pokretu. Teorijski
izraz im tendencijama pokušao je dati i Eduard Bernštajn.
Smisao njegovog rada, koji je izražen u delu «Pretpostavke socijalizma i zadaci socijaldemokratije», je u tome da
socijalizam nije istorijska nužnost koja treba da se javi u razrešavanju savremenih protivrečnosti. Socijalizam je etički,
moralni zahtev koji ima svoj uzor u našoj svesti, a ne u nekoj spoljnoj istoriskoj nužnosti. Bernštajn kritikuje temelje
marksizma sdržane u istorijskom materijalizmu. On nije video čoveka kao slobodnog kreatora istorije koja je u znaku
negacije građanskog društav. Prigovara materijalizmu, jer on implicira mužnost svakog događanja kom kretanje materije
određuje oblikovanje ideja i pravaca volje.
Ekonomskoj bazi života naroda ne može se pripisati nikakav bezuslovno određen uticaj na oblike života. Bernštajn je
uvođenjem faktora slobodne volje među pokretačima istorijskih promena želeo da ukloni pojam nužnosti, da suzi moć
ekonomskog faktora a socijalizam postavi kao ideal.
U delu ‘‘Pretpostavke socijalizma i zadaci socijal-demokratije’‘ Bernštajn nastoji da dokaže da socijalizam nije
istorijska nužnost, nego moralni zahtev koji ima svoj izvor u našoj svesti. Na taj način Bernštajn je podvrgao kritici
temelje marksizma sadržane u istorijskom materijalizmu. On ne vidi čoveka kao slobodnog kreatora istorije koja vodi ka
negaciji građ. društva kako uči marksizam. Umesto Marksove dijalektike Bernštajn prihvata prirodno-naučni pristup u
posmatranju pojava, što znači odbacivanje revolucije i prihvatanje evolucije.
Bernštajn ukazuje na mogućnost daljeg razvijanja kapitalističkog sistema i nastanak novog socijalističkog društva
unutar njega. On smatra da kapitalizam sadrži u sebi sve elemente vitalnosti pa ne može doživeti skori slom.
Pitanje države
Država je za Bernštajna trajna životna zajednica koja je usko povezana s ekonomskim i društvenim životom. Iz
nje se ne može izaći i živeti izvan nje. Ekonomskim razvojem se menja društveno stanje u znaku slabljenja klasne
napetosti. Stvara se sve veći sloj srednje klase, pa država sve više gubi svoj raniji karakter i dobiva karakter narod ne
države. Osnovna pretpostavka za to je sticanje opšteg i jednakog prava glasa.
Za Bernštajna je demokratija ujedno sredstvo i svrha socijalizma. U demokratiji partije i klase prilaze kompromisu.
Razvijanje demokratije znači borbu za promenu odnosa snaga u korist radničke klase. Ulaženjem u parlament pomoću
opšteg prava glasa radnička klasa stvara uslove za sprovođenje socijalnih ciljeva.
Bernštajn smatra da parlamentarna država pruža dovoljan prostor za ublažavanje klasne borbe i interesnu
nagodbu. Ovakva država je pretpostavka za izgradnju socijalizma, koji bi rešio protivurečnosti savrem. društva.
Opredeljenje za ovakvu državu znači opredeljenje za pragmatizam i odbacivanje socijalističke revolucije.
Bernštajn odbacuje diktaturu proletarijata i kaže da se marksizam nije mogao osloboditi blankizma i da je
precenjivao stvaralačke snage revolucionarne vlasti za socijalistički preobražaj društva.

KARL KAUCKI

Život i delo Kauckog su povezani sa nemačkom socijal-demokratijom u svim razdobljima njenog delovanja.
Politička aktivnost Kauckog se deli na dva perioda: - marksistički
- revizionistički
I - u prvom periodu Kaucki izdaje dela u kojima primenjuje marksizam na mnoga područja, a posebno istoriju i
ekonomiju. U delu ‘‘Put ka vlasti’‘ izneo je svoje mišljenje o revoluciji. On smatra da uvek treba voditi računa o uslovima
koje pruža određena istorijska situacija i da se revolucija ne može isforsirati po svaku cenu. Evropska situacija je puna
revolucionarne napetosti i svi su izgledi da će doći do promene vlasti u korist proletarijata.
II - Oportunizam i revizionizam socijaldemokratije došao je do punog izražaja neposredno pred rat i u toku rata.
Socijaldemokratija je stala na pozicije građanskog mira baš u doba kada je evropski proletarijat bio pred revolucijom. U
ovom periodu Kaucki se pojavljuje sa nekoliko radova. U delima ‘‘Diktatura proletarijata’‘ i ‘‘Demokratija ili diktatura’‘ on
suzbija revolucionarne tendencije i umesto njih ističe građansku demokratiju. On se trudi da dokaže da Marks nije mislio
na diktaturu proletarijata kao na formu vladavine, nego kao na stanje koje se javlja kad proletarijat osvoji vlast. To
argumentuje time što je Marks smatrao da se prelaz u Engleskoj i Americi može izvršiti mirnim putem.
59
 Režim koji ima jak koren u masama nema razloga da ruši demokratiju. Mnogi smatraju, ističe Kaucki, da se
socijalna revolucija mora javiti u formi građanskog rata. Proleterska revolucija će se, međutim, izvršiti na drugi način.
Današnji proletarijat će uzeti vlast u državama u kojima je decenijama bilo demokratije i u kojima demokratija ima čvrst
koren.
Kaucki pravi razliku između socijalne revolucije, političke revolucije i građanskog rata. Socijalna revolucija je
duboki preobražaj celokupnog društva, zasnovan na novom načinu proizvodnje. To je dug proces i više uspeva ukoliko
uzima mirnije forme. Uvod u socijalnu revoluciju počinje političkom revolucijom, naglom izmenom odnosa među
klasama u državi, kada jedna klasa naglo preuzme vlast. To je kratak akt i on će se najverovatnije izvršiti mirnim putem
ukoliko u jednoj zemlji vlada demokratija. Ukoliko se vladajući sistem oslanja na manjnu i održava vojnim sredstvima,
veća je verovatnoća da će politička revolucija uzeti oblik građanskog rata. Građanski rat treba da bude što kraći i
posluži utvrđivanju demokratije.
Na ovaj način je Kaucki marksističkom shvatanju demokratije suprotstavio liberalno- demokratski karakter
demokratije, odbacujući diktaturu proletarijata i revolucionarnu borbu i proklamujući parlamentarnu borbu kao jedino
prihvatljivu.

RASIZAM +

Rasizam je teorija prema kojoj se ljudske rase ne razlikuju samo po telesnim karakteristika već i po psihičkim
(umnim) sposobnostima. Otud podela na «više» i «niže» rase. Više su, po ovoj teoriji, umno sposobnije zahvaljujući
svojim urođenim biološkim svojstvima i one su tvorci celokupne ljudske kulture i civilizacije. Niže rase su po svojim
urođenim svojstvima manje vredne zbog čega su na mnogo nižem stepenu kulturnog i ekonomskog razvoja.
Rasističke teorije su služile opravdavanju imperijalističkih težnji i eksploatacije nerazvijenih zemalja, posebno u
doba kolonizacije.
Gobino je osnivač rasne teorije u razdoblju Napoleona. Po njemu, svo zlo u istoriji potiče od pogrešne predstve o
jednakosti ljudi. Gobino smatra da će doći do neizbežne propasti kulture zbog mešanja krvi. Prvobitno belu rasu po
njegovom mišljenju zamenili su bastardi, mešanci.
U svom delu ‘‘Nejednakost ljudskih rasa'', Gobino kaže da je najčistija bela rasa, koja svojom lepotom, umom i
snagom nadmašuje sve druge rase. To je jedina rasa koja ceni život i vreme. Najvažnija tačka sveta je ona gde živi
najčistija skupina belih ljudi.
Gobinovo učenje je puno protivrečnosti, a jedna od njih je ta što on prvo tvrdi da idealno stanje rasne čistote
nikada nije bilo ostvareno i da ljudske rase oduvek žive u stanju mešanja, a onda da idealna rasna forma postoji još samo
u indijskim kastama i evropskom feudalizmu.
Gobino svetsku istoriju konstruiše na svoj način, tako što sve istorijske krize i sve socijalne konflikte svodi na
rasnu osnovu. Za njega postoji samo istorija bele rase. Tamo gde su se crne rase i žute rase borile ili kretale nema
istorije. Razlike u kulturi nisu razvojne etape koje jedan narod prevaljuje jednu za drugom, već se svaki stepen
izjednačava sa određenim rasama. Neke rase ostaju uvek varvarske, a druge nikad nisu ni bile kao što je bela rasa.
Rasizam dostiže kulminaciju u agresivnoj nemačkoj politici 20.v. Nemačkim liderima je bila potrebna ideologija
koja bi obuhvatila sve slojeve društ i koja bi joj omogućila da očuva svoje polit. vo
Učestvujući u ideološkim pripremama za I svet. rat Čemberlen obnavlja staru rasnu teoriju. U nedostatku
konkretnih odredbi koje bi opisale osobine pripadnika rase, Čemberlen tvrdi da svaki pojedinac može sam u svojoj svesti
osetiti pripadništvo toj rasi. Prema tome, samo intuicija određuje rasni kvalitet. Onaj ko nema tu intuiciju, pokazuje se
kao bastard.
Čemberlan utvrđuje razliku između kulture i civilizacije. Kultura je za njega germanski proizvod i nosi u sebi
aristokratski element, dok je civilizacija nešto površno, jevrejsko, zapadnjačko i demokratsko.
Kod objašnjavanja religije Čemberlen ističe da prava germansko-arijevska religija potiče iz Indije i preko Hrista
ide do Kanta. U intervalima koji odvajaju staru Indiju i Hrista, i Hrista i Kanta, vodila se rasna borba arijevsko–
germanskog naroda sa jevrejstvom i Rimom.
Čemberlen odbacuje svetsku istoriju i tvrdi da u prošlosti postoje samo rase i rasna borba. Germanski narodi
postali su spasioci svega onoga što je veliko i dobro, a negermansko stanovništvo nema sposobnosti za kulturu. Sve ono
što je opasno ili nekulturno proizvod je jevrejstva i naroda čiji je ideološki čuvar rimokatolička crkva. Rimska crkva je
iskrivila Hristovu arijsku religiju.
Čemberlen je u I svet. ratu vodio oduševljenu pan-germabsku propagandu, a posle poraza Nemačke priključio se
Hitleru.
Rasizam je jedan od temelja nacionalsocijalizma. Glavni teoretičari nac-soc su Rozenberg i Hitler. Rasna čistoća je
pretpostavka svakog napredovanja i zato treba očuvati i razviti višu rasu.
Tamo gde nema svesti o rasnoj vrednosti javlja se anarhija i nered.
Razlikuju se dve rase arijevska i jevrejska. Arijevska nemačka rasa je najvrednija, a sve druge rase su manje
vredne. Rasizam je posebno bio usmeren protiv Jevreja, Roma,
Jevrejstvo razara sve vrednosti nemačke nacije. Ono nema idealističkih uverenja i prožeto je mržnjom i egoizmom. Od
njega potiču liberalizam i boljševizam, a demokratija i parlamentarizam su jevrejske smetnje da se najboljim narodima i
ljudima osigura rukovodstvo i najviši uticaj. Propagiranje rasizma skrenulo je ogorčenje masa zbog eksploatacije na
antisemitizam.
60
 Osim u nacističkoj Nemačkoj i u drugim delovima sveta dolazi do razvijanja rasnih teorija.
Aparthejd - je rasna teorija karakteristična za Južnu Afriku. To je shvatanje o nadmoćnosti i višim kvalitetima
Evropljana, tj. bele rase nad Afrikancima. Crna rasa je isključivo shvatana kao radna snaga. Insistira se na fizičkom,
kulturnom i društvenom odvajanju ove dve rase.
Cionizam - je jevrejski rasistički pokret kome je svrha bila stvaranje slobodne i samostalne jevrejske države u
Palestini. Nakon stvaranja Izraela, ova ideologija donekle opstaje i ogleda se u težnjama da se proširi izraelska jevrejska
država na račun Palestine i muslimana.

VLADIMIR ILJIČ ULJANOV LENJIN (19-20. v.) +

Lenjin je bio protagonista boljševičke (oktobarske) revolucije, predsednik Sovjeta narodnih komesara i jedan od
vođa ruskog i međunarodnog radničkog pokreta. Na čelu revolucionarne vlade bio je do 1922. kada se iz zdravstvenih
razloga povukao iz politike.
Širenjem marksizma na Istok dolazi do njegove dvostruke mutacije –preobražaja u lenjinizam i staljinizam. To
je značilo gubitak njegove demokratske sadržine i potpunu prevagu ka autoritarizmu, a zatim i totalitarizmu. Raskida se
sa demokratskim slobodama i pravima koja su suštinski deo socijalističkog pokreta. Boljševička formula se rasprostire ka
Dalekom istoku (Kini) i ka Balkanu, pri čemu centar kapitalističkog sveta ostaje imun na nju.
Oktobarska socijalistička revolucija predstavljala je novo razdoblje u istoriji čovečanstva i raskid sa starim
sistemom političkih i društvenih odnosa. Ona je dobila internacionalni značaj probudivši socijalnu i nacionalnu svest
ugnjetavanih kolonijalnih naroda i potstakavši ih na borbu za oslobođenje.
U odnosu na Marksovu teoriju «lenjinistički boljševizam» pokazuje teorijski kontinuitet, ali diskontinuitet u
stvarnom životu.
Po Lenjinovim rečima revolucija mora imati marksizam kao ideološku podlogu, a proletarijat kao vodeću silu. U
skladu sa marksizmom on vidi u diktaturi proletarijata prelazno razdoblje iz kapitalizma u socijalizam, a zatim i
komunizam. Međutim, Marksovu ideju diktature proletarijata koja bi trebalo da je samo kratkoročno, prelazno rešenje,
Lenjin pretvara u centralni pojam, dajući joj novo značenje koje je na pola puta između diktature proletarijata i diktature
nad proletarijatom.
Lenjin je isticao da je u početku proletarijatu potrebna jaka centralizovana država radi gušenja otpora
eksploatatora i rukovođenja masom pri uređivanju socijalističke privrede. Po njemu priznavanje samo klasne borbe znači
krnjenje marksizma, jer se borba mora proširiti na uspostavljanje diktature proletarijata. Glavni zadatak proletarijata u
revoluciji je razbijanje birokratske državne mašinerije. To može ostvariti samo savez radnika i seljaka. Treba
smanjiti plate činovnicima, uvesti smenjivost i izbornost svih činovničkih funkcija i stvoriti jeftiniju vladu. Diktatura
proletarijata kao prva faza komunizma ne može još dati potpunu jednakost, ali će ukloniti eksploataciju čoveka od strane
čoveka.
Međutim, Lenjin je izvršio promenu težišta ka centarlizaciji partije. Partija postaje glavna pokretačka snaga
socijalističke revolucije, sila koja izvodi klasu na pravi put. Partija određuje sudbinu klase, a ne obrnuto. Ona jedino zna
šta proletrijat jeste i šta mora da učini da bi ispunio svoju istorijsku ulogu. Takva partija postaje strogo centralizovana i
autoritarna.
Ukazujući na velike prostore Rusije gde su ispreplitani razni tipovi društ.-ekon. struktura, Lenjin kaže da je glavni
zadatak države da ispita kakav treba biti prelaz od ove ekonomske zaostalosti u stanje socijalizma. Po njemu država mora
preuzeti rukovođenje s narodnom privredom. Sovjetska vlast treba da ostvari prelaz u socijalizam tako što će likvidirati
privatno vlasništvo nad sred. za proiz.
Lenjin propagira proleterski internacionalizam po kome postoji ravnopravnost svih nacija. Svaka nacija ima
pravo na samoopredeljenje, odnosno na otcepljenje od tadašnjih nacionalnih kolektiva i obrazovanje samostalnih država.
Lenjin odstranjuje elemente klasične političke demokratije i odbacuje parlamentarizam kao buržoaski izum u kom
ne postoje uslovi za socijalno oslobođenje. Sistem sovjeta je novi oblik demokratske vlasti naroda i predstavlja zamenu
za parlamentarnu republiku. Sovjeti su oblik organizovanja koji je trebalo da omogući masama da brže nego preko
parlamenta dođu do političkog iskustva i razvijaju političku svest. Preko Sovjeta kao oblika vlasti moguća je
najneposrednija veza s masama. Međutim, Sovejeti ni izdaleka nisu u praksi imali tu ulogu.
Staljin će staviti Sovjete pod tutorstvo države i dovesti do makasimalne koncentracije moći u rukama političke
elite, pretvarajući državu u birokratsku diktaturu, u totalitarnu socijalnu državu. Kod Lenjina još postoji sloboda struja i
tolerisanja manjina, dok kod Staljina dolazi do idejnog monizma, zabrane različitih mišljenja i apsolutne vlasti nad
članstvom.

Sukob Lenjina i Roze Luksemburg

Roza Luksemburg je poljska revolucionarka komunistkinja. Jedan je od osnivača KP Nemačke i učesnik II
Internacionale. Sa Lenjinom polemiše oko sprovođenja revol. diktature.
U svom članku «Centralizam i demokratija», ona oštro napada Lenjina i ukazuje da on ide ka apsolutnoj
centaralizaciji sprovodeći Marksov koncept diktature proletarijata. Taj centralizam se najviše ogleda u organizaciji KP
Rusije.
Ona kaže da je po Lenjinovom shvatanju CK ovlašćen da organizuje sve mesne komitete partije, na šta Lenjin
oštro odgovara i poručuje joj da pročita Statut partije u kome nema pomena o ičijem pravu organizovanja mesnih
komiteta.
61
 Dalje Roza ističe da Lenjin CK smatra jedinim aktivnim jezgrom partije, što on takođe pobija i kaže da su baš
njegovi protivnici ti koji ga optužuju da nedovoljno brani neutralnost CK u odnosu na Centralni odbor i Sovjete partije.
Sledeću optužbu, da se spor u Ruskoj SDP vodi oko veće ili manje centralizacije, Lenjin proglašava netačnom i
kaže da se tu radi o sporu da li CK ili CO moraju predstavljati liniju većine partijskog Kongresa ili ne.
Roza Luksemburg ističe da je Lenjin rekao da u Rusiji postoje sve pretpostavke za organizaciju velike i do kraja
centralizovane partije, a on je ispravlja i kaže da je on rekao da postoje svi uslovi da se pronađu odlike Kongresa i da je
prošlo vreme kada je partijski Sovjet bio smenjivan privatnim kružokom. On joj zatim prebacuje rekavši da ona u kritici ne
govori o svom ultralevičarskom i centralističkom problemu.

RADNIČKA OPOZICIJA

-je naziv za jednu od grupa u Ruskoj komunističkoj partiji (boljševika). Obrazovana je početkom 20.v, kada je
trebalo savladati veliku posleratnu krizu u sovjetskoj državi. Kriza se osećala i u samoj radničkoj partiji u kojoj su počele
delovati razne frakcije, a jedna od njih bila je i tzv. Radnička opozicija na čijem čelu su bili Šljapkinov, Medvedev i
Kolontaj.
Glavno uporište Radničke opozicije bili su sindikati metalaca, rudara, tekstilaca i zavodi teške vojne industrije. Na
Kongresu 1920. ona je predstavila svoje osnovne zahteve. Kritikujući postojeći sistem upravljanja privredom, Radnička
opozicija je:
- izrazila nezadovoljstvo položajem radničke klase
- ukazala na birokratske deformacije partije
- postavila zahtev za dominacijom proleterskih elemenata u partiji
- zahtev za većom demokratijom unutar partije.
Zalagali su se da radnici neposredno upravljaju proizvodnjom, a ne državni aparat. Lenjin je priznao zasluge opozicije u
nastojanju da poboljša položaj ranika, ali se ipak borio protiv nje ističući da je ispunjenje postavljenih zahteva nemoguće
u datoj situaciji. Na Kongresu su osuđeni kao anarho-sindikalisti, a zajedno sa njima su osuđene i sve druge frakcije koje
se nisu htele pokoriti Lenjinovoj politici.

STALJINIZAM (19-20.v.)

- predstavlja skup devijacija socijalističkog sistema koji se često izdvaja kao zaseban društveni oblik, direktno
povezan s etatizmom i birokratizmom.
Sam termin staljinizam nastao je u polemikama Staljinovih protivnika, prvobitno kao oznaka za udaljavanje od
Lenjinovih koncepcija. Taj termin ne izražava neku koherentnu teoriju socijalizma, već skup raznih dogmatskih
zastranjivanja, teorijski sterilnih i spornih idejnih vrednosti.
Staljinova istorijska uloga je doživela nepodeljenu osudu zbog drastičnih zloupotreba vlasti. U njegovim čistkama
su stradale su mase ljudi kao i veliki broj stranih komunista. Staljin je stvorio kult ličnosti, kult nepogrešivog čoveka koji
nosi čitavu državu i čija je reč merilo istinitosti.
Na funkciji generalnog sekretara partije Staljin uvodi tzv. revoluciju odozgo, čije su mere:
1.- nacionalizacija industrije i uvođenje državne svojine
2.- ubrzana industrijalizacija zasnovana na eksploat. proizvođačke klase. Svi zaposleni postaju
najamni radnici budući da postoji samo jedan poslodavac–država koja diktira uslove rada
3.- prisilna kolektivizacija sela
4.- prenošenje celokupne vlasti na državni aparat, a zatim spajanje drž. i partijske vlasti
Staljinizam se suprotstavlja određenim tendencijama Oktobarske revolucije i na neki način vrši kontra-revoluciju
ukidajući ili zaustavljajući revol. tekovine soc. revolucije. Npr.
1.-ukidanje privatne svojine je zaustavljeno na pola puta i umesto društvene proglašava se
državna svojina
2.-nove revolucionarne oblike vlasti Staljin je pretvorio u puku formu (fabrički komiteti) ili
državnu organizaciju vlasti (Sovjeti). Predstavnički organi samo odobravaju već donešene
odluke, a rezultat toga je gubitak inicijative društvenih struktura i pasiviziranje radnih masa
3.-zaustavio je proces demokratizacije u partiji, u kojoj se uspostavljuju strogi hijerarhijski
odnosi. Partijski vrh postaje centar moći iz kojeg se direktivama upravlja celokupnim
životom ruštva i pojedinaca.
4.-zaustavljen je proces oslobađanja ličnosti. Dolazi do eliminisanja slobodarskih tekovina
socijalizma i demokratskih prava čovjeka sredstvima policijskog terora,
U cilju sprečavanja obnove revolucionarnih tendencija Staljin sprovodi 2 koraka:
- podstiče klasno raslojavanje, ali održava mit o vodećoj ulozi radničke partije
- organizuje razgranatu mrežu birokratskog aparata koji je po hijerarhijskom sistemu
podređen vrhovnom vođi. Takav birokratski sistem je bio uporište Staljinove države.
Svođenje Staljinovog režima samo na «kult ličnosti» bilo bi pogrešno, budući da je to režim u kome ne postoji politički,
čak ni kulturni pluralizam, sloboda mišljenja i delovanja, niti poštovanje prava čoveka i građanina. Ipak, postoje
kontroverze, kada se nastoji odvojiti Staljin od staljinizma kao istorijski realnog oblika deformacije socijalizma.

62
 TROCKIZAM (19-20.v.) +

Trocki (pravo ime Lev Davidovič Bronštejn) je sovjetski revolucionar i političar. U početku je Lenjinov saradnik,
ali mu se na II kongresu partije suprostavlja i po pitanjima or ganiz. partije.
Uoči I svetskog rata nalazi se u Švajcarskoj gde ponovo nastoji da se približi Lenjinu, zatim odlazi u Francusku, pa u New
York, gde ga zatiče početak revoluc. previranja u Rusiji. Po povratku u Rusiju, Trocki sasvim prilazi Lenjinu i postaje
najistaknuta ličnost revolucije. Dobija neke visoke funkcije u zemlji, a kao predsednik Vrhovnog ratnog veća i organizuje
Crvenu armiju i zapoveda nizom vojnih operacija na raznim frontima.
Ponovno dolazi u sukob s Lenjinom, kada traži da se ukine samostalnost sindikata i zagovara organizaciju ind.
radništva po vojnim načelima. Posle osnivanja III Internacionale (Lenjin), Trocki osniva IV Internacionalu kao protivtežu,
ali se ona ubrzo cepa na frakcije, tako da od nje ostaju samo male grupe. I uz najveće poštovanje, Trocki ima sve manje
pristalica u partijskom vrhu zbog svojih radikalnih postupaka i stavova. Lenjin pred smrt kaže za Trockoga da je ‘‘možda
najsposobniji čovjek CK’‘, ali da pokazuje ‘‘preterano samopouzdanje’‘.
Kasnije je Trocki u sukobu sa Staljinom. Suprotstavlja se Staljinu po pitanjima organizacije i politike partije, zbog
čega gubi uporišta u partiji i biva izbačen iz nje. Zatvoren je, a zatim deportovan u Tursku. Pošto mu ni jedna druga
zemlja nije htela dati politički azil, on prelazi u Meksiko. Tamo radi na organizovanju radikalnih komunističkih grupa i tako
postaje izvor podrivanja Staljinovog monizma u zemlji. Međutim, nije mogao zadobiti veće simpatije na međunarodnom
planu. Početkom II svet. rata Trocki je ubijen u Meksiku, najverovatnije od Staljinovih agenata.
Izraz trockizam je prvi upotrebio Lenjin, ali je on tek kasnije dobio značenje razlike u ideološkim i političkim
koncepcijama između Trockog i Staljina. Shvatanja Trockog su se mimoilazila i sa Staljinovim i Lenjinovim stvavovima, pa
i stavovima komunističkog pokreta u celini. Danas se pod trocikizmom podrazumeva svaka delatnost koja je usmerena ka
ostvarivanju socijalizma kroz svetski sukob kapitalističkih i socijalističkih zemalja.
Po Trockom sovjetska revolucija predstavlja samo iskru za svetsku revoluciju koja će se završiti pobedom
socijalizma u celom svetu. Socijalizam ne može opstati u unutar zaostale poljoprivredne zemlje kakva je bila Rusija.
Priznavao je samo socijalizam koji je izvojevan svetskim oružanim sukobom. On potcenjuje ulogu selještva u revoluciji jer
se ono koleba, pa se, prema njegovim rečima na seljačke mase može računati samo u prvim fazama revolucije. Za njega
su seljaci potencijalni neprijatelji revolucije.
Trocki je tražio pravo na frakcijsko udruživanje u partiji, jer je smatrao da u protivnom dolazi do birokratizacije.
On je te frakcije video kao demokratičnost, ali su se one ipak iskazivale kao sektaštvo. Parlament je, za Trockog, jedino
prvo obeležje demokratije.
Trockizam nije uhvatio korena ni u razvijenijim, ni u nerazvijenim zemljama koje su se u procesu dekolonizacije
uglavnom razvile sopstvene puteve socijalizma.
Pojavom tzv. nove levice 60-ih godina ponovno se pobudio interes za trockizam, ali taj se interes pretežno
iscrpljivao u marginalnim intelektualnim krugovima levice dok se nije izrodio u varijantu ultralevog ekstremizma.

MAOIZAM (20. v) +

-pod maoizmom se u najopštijem smislu podrazueva teorijska i praktična razrada marksizma u skladu sa
potrebama i uslovima socijalističke revolucije u Kini. Maoizam predstavlja kineski ili azijski oblik marksizma koji
odgovara polufeudalnim i polukolonijalnim društvima. On predstavlja sintezu marksizma-lenjinizma i tradicionalne kineske
misli.
Terminološki pojam maoizam se vezuje za Mao Ce Tunga (1893), teoretičara i vođu kineske revolucije. Mao Ce
Tung uči da nac-dem. revolucije u nerazvijenim zemljama imaju primarni značaj, dok su revolucije u razvojenim
kapitalističkim zemljama od drugostepene važnosti.
Njegova koncepcija nije podrazumevala klasičnu burž- dem. revoluciju, već revoluciju novog tipa koja se bori protiv
međunarodnog kapitalizma, odnosno imperijalizma.
Mao Ce Tung, polazeći sa stanovišta da je Kina pretežno agrarna zemlja i da su seljačke mase najmnogobrojnije,
razvija svoju misao o seljačkoj angažovanosti u revoluciji. U agrarnim provincijama Mao Ce Tung organizuje Crvenu
armiju i stvara slobodne teritorije na kojima ukida feudalnu i buržoasku vlast, usmeravajući seljaštvo prema socijalizmu.
Tri su odlučujuća faktora za uspeh revolucije u nerazvojenim zemljama:
- organizovana komunistička partija
- opšte nacionalni ujedinjeni front
- oružana borba tj. nasilna revolucija
Mao Ce Tung je smatrao da će revolucija imati dve faze:
1. U demokratskoj fazi zemlja se proglašava vlasništvom onih koji je obrađuju, odnosno feudalna zemlja se pretvara u
privatno vlasništvo seljaka bez uspostavljanja socijalističkog sistema u poljoprivredi. Pobedom kineske revolucije Mao Ce
Tung je ostao na demokratiji s tom razlikom da je jasnije istaknuta rukovodeća uloga radničke klase i seljaštva kao
saveznika radničke klase.
2. U socijalističkoj fazi preobražaj je bio usmeren na:
- dalju eksproporciju i nacionalizaciju krupnog kapitala i feudalnog vlasništva
- mirni preobražaj kapitalista kroz otkup nacionalnog kapitala
- preobražaj kapitalističkih u socijalističke svojinske oblike

63
 - sprovođenje agrarne reforme na selu. Seoske zadruge zamenjene su «narodnim komunama», čija je suština
preobražaj kolektivnog vlasništva u opštenarodno i preobražaj socijalističkog društva u komunističko. Komune, kao veći
kolektivi, imaju političku, ekonomsku, vojnu i kulturnu funkciju. One su postale osnovne jedinice političke vlasti, koje su
podređene državnom planu i državnoj administraciji. Ovo pretvaranje je značilo stvaranje isključivo državnog vlasništva.
Protivnici politike «velikog skoka napred» i «narodnih komuna» počeli su propagirati uspostavljanje
slobodnog tržišta i poštivanje zakona vrednosti u socijalizmu. To je značilo suprotstavljanje Mao Ce Tungovom učenju o
prioritetnom značenju politike nad ekonomikom.
To protivljenje je označeno kao sitnoburžoasko i u «kulturnoj revoluciji» podvrgnuto je oštroj kritici.
Upućenost na sopstvenu radnu snagu posledica je kineske izolacije i sporova sa SSSR-om. To dovodi do
formiranja teorije o premoći ljudskog faktora nad svim ostalim elementima u društvu i do formiranja karakteristične
ideologije i personifikacije vlasti u ličnosti Mao Ce Tung.
Negativan aspekt Mao Ce Tungove političke misli je njegova apsolutizacija kineskih iskustava i pokušaj da se
nametnu drugim revolucionarni pokretima. Socijalistička revolucija može, po shvatanju Mao Ce Tunga, imati razne forme,
ali oružana revolucija ostaje za njega jedini mogući i marksistički pravilni put za ostvarenje socijalizma. Odbacuju se
demokratski putevi u razrešavanju postojećih klasnih suprotnosti, a postoji potreba za stalnim jačanjem države i
partijskog aparata.

FABIJANSKI SOCIJALIZAM +

Fabijansko društvo je britanska reformističko-socijalistička organizacija, os novana 1883. Od samog početka

Fabijansko društvo je istupalo protiv postavki marksizma , a posebno protiv postavkama o klasnoj borbi i
revolucionarnom ostvarenju socijalizma. Po njima preobražaj kapitalističkog društva u socijalističko treba izvršiti mir-
nim, evolutivnim putem kroz sitne reforme .
Fabijansko društvo je nazvano po Fabiju Maksimu (nazvanom Oklevalo) rimskom vojskovođi, koji je taktikom
iščekivanja i izbjegavanja frontalnih bitaka pokušao iscrpeti Hanibala.
Fabijansko društvo nije težilo da postane masovna politička organiza cija i sastojalo se pretežno od
intelektualaca (pisaca, naučnih radnika, političara).
Fabijanci žele da svojim idejama utiču na ljude iz svih klasa, ali posebno na uticajne pojedince u društveno-polit.
organizacijama. Ova tzv. politika prožimanja je, pored doktrine o kontinuitetu i postepenosti, jedna od osnovnih
karakteristika fabijanizma. Pripadnici Fabijanskog društva su zahtevali reforme u cilju poboljšanja postojećeg društvenog
poretka. Međutim, da bi se one ostvarile moraju se izmeniti neke osnovne instititucije kapitalističkog sistema. Ovo društvo
okuplja najistaknutije predstavnike britanskog socijalizma, intelektualni centar radničkog pokreta. Fabijanski scijalizam
Bernarda Šoa i Veba se zalaže za privredu koju organizuje, usmerava i kontroliše država. Put prelaska u socijalističko
društvo je postepena evolucija putem parlamentarnih reformi, a ne revolucija.
Fabijance je oštro kritikovao Engels, nazvavši ih ‘‘skupinom karijerista koji, iako imaju dovoljno razuma da shvate
neizbežnost društvenog prevrata, ne žele taj posao poveriti neprosveć. proletarijatu, nego mu se stavljaju na čelo; strah
pred revolucijom njihov je osnovni princip’‘.
Fabijanski socijalizam jedan je od izvora ideologije britanskih laburista. I danas među vodećim laburistima ima
članova Fabijanskog društva.

GILD SOCIJALIZAM +

Gild socijalizam je struja u okviru radničkog pokreta koja je došla do izražaja 20-ih god 20 v. u okviru Britanskog
radničkog pokreta. To je bio pokušaj prilagođavanja sindikalističke doktrine britanskim uslovima. Vodeća ličnost pokreta i
najznačajniji teoretičar gild-socijalizma bio je Džordž Kol, profesor na Oksfordskom univerzitetu.
Gild socijalisti shvataju socijalizam kao besklasno društvo zasnovano na javnom vlasništvu nad sred. za proiz. u
kom nema eksploatacije i u kom vlada puna socijalna i pravna jednakost. Sličnost sa sindikalizmom je ukazivanje na
opasnost od svemoći državnog aparata i birokratizma, a razlika je u tome što gild socijalizam ne odbacuje potpuno
državu.
Po Gild socijalističkoj viziji budućeg društva:
-celokupna privreda bila bi zasnovana na principu samoupravljanja, a nosioci ove funkcije bile
bi nacionalne gilde, tj. nacionalni sindikati koji bi obuhvatali sva lica zaposlena u određenoj
grani privrede i obezbeđivali punu demokratiju
-trebalo bi zadržati državu da se brine o građanima kao potrošačima i obezbeđuje
funkcionisanje raznih društvenih službi i delatnosti. U njen domen ulazila bi i spoljna politika
i odbrana. Glavno telo bio bi Parlament sastavljen iz industrijskog veća tj. Kongresa nacionalnih gildi, koji
predstavlja interese proizvođača i političkog veća koje čine predstavnici administrativno- teritorijalnih jedinica koji
zastupaju interese građana- potrošača ravnopravna.
Zasluga gild-socijalizma je isticanje slabosti tzv. državnog socijalizma odnosno situacije u kojoj državna
ostaje vlasnik i upravljač sred. proiz. i dolazi u položaj da bude novi eksploatator. Industrijske gilde trebalo je da
postepeno ograničavaju vlast poslodavaca u preduzeću dok ih na kraju potpuno ne istisnu. U slučaju otpora, gilde bi
preuzele fabrike i proglasile generalni štrajk.

64
 Gild socijalizam se javlja 1912 god. serijom članaka britanskog intelektualca Hobsona u časopisu Novo doba.
Tokom I svetskog rata gild-socijalisti razvijaju publicističku i propagandnu delatnost, tako da su se krajem rata skoro sve
važnije organizacije britanskog sindikalnog pokreta, kao i Laburistička partija, izjasnile za gild-socijalizam, odbacujući
ranije fabijanske ideje. Međutim, posle neuspelih pokusaja da preuzmu upravljačke funkcije u nekim londonskim
fabrikama, pokret zapada u krizu. Dolazi do unutrašnjih sukoba, a 1923 god. gild-socijalisti prestaju da postoje. Imali
veliki uticaj na afirmaciju ideje radničkog samoupravljanja u Britaniji.

AUSTROMARKSIZAM

- je naziv za teoriju i političku praksu austrijskih socijal-demokrata koja se, kao varijanta marksizma, javila krajem
19.v., a došla do punog izražaja između dva svet. rata.
Naziv su skovali propagandisti reakcionarnih snaga kako bi se označiti radikalniji karakter austrijske socijal-
demokratije u odnosu na druge socijal-demokratske reformističke stranke. U III Internacionali ovaj izraz je prihvaćen
kao oznaka za specifičan revizionizam i nacionalni okvir te teorijske strukture. Sami teoretičari austromarksizma odbacivali
su ovaj naziv, a prihvata ga tek Karl Rener u svojim radovima.
Najistaknutiji predstavnici austromarksizma su: Karl Rener, Oto Bauer, Max i Fridrih Adler.
Austromarksisti su među prvima uočili nove društvene pojave kao što su stvaranje novih društvenih slojeva,
fenomen fašizma, novu ulogu države... Austromarksizam predstavlja srednju struju između levog, komunističkog krila
radničkog pokreta i od desnog, socijal-demokratskog.
Opredeljivali su se za mirni prelaz u socijalizam putem tzv.postepene socijalizacije, tj. korišćenja mehanizama građ.
demokratije uz istovremeno obezbeđivanje sile, u slučaju da zavere reakcionarnih snaga. Za razliku od drugih
socijaldemokr. stranaka, austromarksisti podržavaju Boljševičku partiju i Sovjetski Savez uprkos neslaganju s
boljševizmom, smatrajući da je zadatak medunarodnog radničkog pokreta da se brani od napada reakcije.
Radovi austromarksista imaju za temu:
1. promene u kapitalizmu i njegovoj ekonomiji, socijalno-klasnoj i ideološkoj sferi
2. kritike građanskih teorija
3. socijalizam
4. nacionalno pitanje
Austromarksizam nije jedinstvena politička koncepcija, jer su unutar nje postojale 2 struje, jedna reformistička
(umerena) koju predvodi K.Rener i druga radikalnija, pod vođstvom O.Bauera.
Uočavajući opasnost od fašističkog pokreta, austrijski socijal-demokrati stvaraju oružanu organizaciju u cilju
borbe protiv fašizma. Ali, 1934. dolazi do neuspeha oružanog ustanka radnika u Beču, posle kog se po stepeno gasi
politička aktivnost austromarksista, da bi nacističkom okupacijom Austrije 1938. nestala, ostavivši tragove u nekim
savremenim tendenc. marksizma.

ANTONIO GRAMŠI

Italiju je neposredno posle rata zahvatila kriza ogromnih razmera, čije su posledice pogađale najviše radničku
klasu. Osim poremećaja u privrednoj sferi došlo je i do velikih privrednih kriza. Izlaz iz krize video se ili u uspostavljanju
buržoaske diktature ili diktature proletarijata. Međutim, iako je postojala šansa da se izvede socijalistička revolucija ipak
dolazi do uspostavljanja fašističke diktature. Razlog je razjedinjenost i neorganizovanost radničke klase u Italiji. Sitna
buržoazija pogođena ratom i ekonomskom krizom postaje plen fašizma.
Gramši je bio vođa italijanskog revolucionarnog pokreta i osnivač italijanske KP. Posle Oktobarske revolucije u
Rusiji Gramši zaključuje da uloga u rukovođenja društvom pripada radničkoj klasi. Jedino je proletarijat sposoban da
stvori snažnu državu koja uliva strah, jer ima program privredne obnove – komunizam. Socijalistička partija Italije je bila
u raspadanju, a osim toga ona je prema Gramšiju, nesposobna da, zbog svog sitnoburžoaskog sastava, preuzme na sebe
teret revolucije. Zato je nepohodno formiranje Komunističke partije u Italiji.
Gramši se suprotstavlja idejama građanske kulture i izgrađuje pojam «hegemonije proletarijata» koja je
ekvivalent za diktaturu preletarijata. Ovu hegemoniju je moguće ostvariti uz savez radnika razvijenog severa i seljaka
nerazvijenog juga. Za sprovođenje kulturne sinteze glavni akteri bi bili intelektualci, koji postaju jezgro partije u njenoj
vaspitno-moralnoj ulozi.
Musolini je Gramšija uhapsio i osudio na 20 godina zatvora. Nekoliko dana po puštanju iz zatvora (posle 11
godina), on je umro bolestan u bolnici. Hapšenjem je njegova neposredna politička aktivnost prekinuta, a godine
tamnovanja bile su za njega razdoblje razmišljanja koje je izloženo u njegovim «Zatvorskim beležnicama». «Beležnice» su
pokušaj marksističke interpretacije problema italijanske istorije, društva i kulture.

ITALIJANSKI FAŠIZAM

Italiju je neposredno posle I svetskog rata zahvatila kriza ogromnih razmera, čije su posledice pogađale najviše
radničku klasu. Osim poremećaja u privrednoj sferi došlo je i do velikih privrednih kriza, a izlaz iz krize video se ili u
uspostavljanju buržoaske diktature ili diktature proletarijata. Iako je posle rata postojala šansa da se u Italiji izvede soc.
revolucija, ipak usled razjedinjenosti i neorganizovanosti radničke klase, dolazi do uspostavljanja fašističke diktature.

65
Buržoazija je, u nemogućnosti da izlaz nađe u okviru sistema građanske demokratije, rešenje pronašla u fašističkom
pokretu.
Fašistički pokret je nastao za vreme I svet. rata pod vođstvom Musolinija i Bisolatija, da bi se zatim raspao na
dve struje (Musolini –imperijalistički zahtevi, Bisolati – deomkratski mir). Musolini je uoči rata bio isključen iz socijalističke
partije zbog izjašnjavanja za rat. On još 1911 kao mladi socijalista reaguje na nemačku rasističku koncepciju koja je
ukazivala na ‘‘manje vredne rase alpskog područja’‘. U doba rata on vodi oštru polemiku protiv ove koncepcije i prelazi na
nacionalističke pozicije.
Fašistički pokret je sitno buržoaski pokret protesta, koji je bio u stanju da svojom ideologijom privuče i druge
nezadovoljne društvene grupe. Srednji sloj se organizuje u masovni fašistički pokret i nailazi na podršku buržoazije i
najuticajnijih industrijskih kapitalista. Policija tolerisala fašistički teror, sudstvo nije progonilo fašiste, vojska ih je
snabdevala oružjem, a crkva i monarhija bile su spremne na savez sa fašizmom. Industrijski nerazvijene zemlje nisu u
dovoljnoj meri posedovale ove unutrašnje pretpostavke (snažan srednji sloj i razvijen industrijski kapital) i zato je fašizam
bio moguć samo u relativno razvijenim zemljama.
Posle prodora fašista na selo, počinju fašističke čistke u gradovima u cilju slamanja otpora radnika. Posle ‘‘Marša
na Rim’‘ nestaje i poslednja šansa da se izvede soc. revolucija. Međutim, u samom fašističkom pokretu dolazi do sukoba
zbog ovakve politike koji se završava isključivanjem nezadovoljnih, hapšenjima i ubistvima. Nakon toga, Musolinijeva
vlada za novu politiku države proglašava korporativizam, koji predstavlja pokušaj ublažavanja klasnih suprotnosti kako bi
se za osnovni cilj nacije proglasila spoljna osvajanja. Klasna borba prenosila se na teren spoljnih nacionalnih sukoba.
Po fašističkoj koncepciji država je iznad svega i individue su joj potpuno podređene. Ona je totalitarna i suprotna
ranijoj individualističkoj državi. Za fašizam je država jedinstveni politički organizam društva koje poseduje svoj organski,
pravni i etički vid.
Fašistička teorija države se ne poklapa sasvim sa nacionalsocijalističkom, jer nije do kraja prožeta rasizmom. U
njoj se nacija određuje politički, a ne po rasi. Hitler državi daje mističko značenje, a Musolini izražava doktrinu
totalitarizma. Država se identifikuje s društvom. Ona je prvobitna stvarnost koja je iznad nacije. Fašistička država
podvrgava i implicira u sebi pojedinca. Ona se interesuje za sve i prekoračuje domen javnog života obuhvatajući sve lične
i društvene aktivnosti. U njenom moralnom i duhovnom jedinstvu postiže se socijalni mir, klasna saradnja i harmonija
interesa. Korporacija je organizacioni princip fašističke države za koju je potrebna totalitarna stranka, totalitarna država,
totalitarna ideja i vera. Osobenost fašističke ideologije je mešavina autoritarnog nacionalizma, mitskog iracionalizma,
antikomunizma i antisemitizma. To je diktatura jedne osobe oslonjene na jaku državnu stranku koja se služila nasiljem.
Glavni centri moći u fašizmu su: -privreda -vojska -birokratija i -partija
Izgradnja moćnog sistema fašističke države je počivala na razaranju osnovnih postavki pravne države fašističkim
načelom vođe. U fašizmu pravo prerasta u sredstvo za sprovođenje određenog cilja koji, kao državni razlog, stoji iznad
svih moralnih i pravnih normi. Osporeno je osnovno načelo pravne države o jednakosti pred zakonom. Vođa bez sudskog
postupka može ukloniti protivnika. Šef (vođa) i politička klasa predstavljaju razum države. Zakon je zapovest vođe.

NACIZAM

Nacizam je svoju političku doktrinu izgrađivao na ostacima nemačke reakcionarne baštine. U njegovom temelju
nalaze se elementi konzervativnog nacionalizma, antisemitizma i umerenog reformizma. On nema svoju originalnu
političku doktrinu, nego je bio napabirčen za potrebe nacionalne i socijalne demagogije. Jedni joj je cilj bio ostvariti kod
masa privlačnost i slepo vreovanje. Čak su se fašističke vođe u međusobnim razgovorima posmevali svojim učenjima
Nac-soc se ispoljio kao teror, gušenje demokratije i najagresivniji imperijalizam poznat civilizaciji. To je
mizantropska teorija o čistoti arijevske rase. Red, rad i disciplina su glavne parole nemačkog fašizma. Firer ima
neograničenu i isključivu vlast. On je Bog i otac svih sledbenika, a njegova volja je zakon. Hitler propagira hijerarhiju,
centralizaciju, kontrolu ekonomije i obnovu nemačkog jedinstva. Odbacuju se sve stare pravne kategorije, a među njima i
ustav. Štampa je sredstvo u rukama vlade i njena je dužnst da propoveda državnu ideologiju. U vojsci se otkriva pravo
biće države, jer se tu građani bezuslovno potčinjavaju državnoj ideji. Smatra se da treba spojiti vojnu i političku upravu u
istim rukama. I fašizam i nac-soc smatraju da je nemoguće zbrisati klasne razlike, ali zadržavajući klase, oni ih preko jake
državne vlasti prinuđuju na međusobnu trpeljivost. U toj zajednici nema jednakosti.
Rasizam je jedan od temelja nacionalsocijalizma. Glavni teoretičari nac-soc su Rozenberg i Hitler. Rasna čistoća
je pretpostavka svakog napredovanja i zato treba očuvati i razviti višu rasu.
Tamo gde nema svesti o rasnoj vrednosti javlja se anarhija i nered.
Razlikuju se dve rase arijevska i jevrejska. Arijevska nemačka rasa je najvrednija, a sve druge rase su manje
vredne. Rasizam je posebno bio usmeren protiv Jevreja, Roma,Slovena. Jevrejstvo razara sve vrednosti nemačke nacije.
Ono nema idealističkih uverenja i prožeto je mržnjom i egoizmom. Od njega potiču liberalizam i boljševizam, a
demokratija i parlamentarizam su jevrejske smetnje da se najboljim narodima i ljudima osigura rukovodstvo i najviši
uticaj. Nastavak Čemberlenovane rasne teorije u nacističkoj ideologiji vidi se u tome što se o rasnim oznakama odlučuje
iznutra na temelju intuicije, a manje na temelju fizioloških oznaka. Svaka promena shvata se kao kvarenje zbog rasnog
mešanja. Tako je propagiranje rasizma skrenulo ogorčenje masa zbog eksploatacije na antisemitizam.
Teorija životnog prostora je takođe jedan od osnovnih postavki nac-soc. Ona izražava potrebu osiguranja
dovoljnog životnog prostora koji će nemačkom narodu osigurati slobodan život. Spoljna politika države treba da se odvija
u tom pravcu. Nemački narod mora postati velika sila ako želi ispuniti svoju misiju. Cilj ove teorije je opravanje agresija
na nezavisne i slobodne države.
66
 Nac-soc sa sobom donosi novo shvatanje države. Ona nije skup pojedinaca nego organska celina u kojoj su
pojedinci sastavni delovi. Nac-soc. stavlja pojam naroda iznad pojma države. Umesto da država služi pojedincima,
pojedinci treba da služe državi kao najvišem cilju života. Za razliku od liberalanog gledišta koje je bilo individualističko,
nac-soc gledište je univerzalističko. Ono se uglavnom poklapa s fašističkim gledištem, ali između njih postoji jedna razlika.
Nac-soc više naglašava nacionalnu sadržinu države. On ima ideje o rasnoj čistoći nemačkog naroda i njegovoj istorijskoj
misiji.
Kult vođe – prema nac-soc realizator narodne volje je Firer (vođa), koji na vlast ne dolazi putem izbora nego
zahvaljujući onoj imanentnoj volji ka samopotvrđivanju koja se nalazi u krvi svakog naroda. Država mora imati jednog
vođu, a parlament je podređen vladi.

NACIONALIZAM +

Nacija je društvena zajednica ljudi koji govore istim jezikom, zajedničkog kulturnog i političko- istorijskog
nasleđa. Najznačajnija karakteristika je nacionalna identifikacija, odnosno subjektivno poistovećivanje pojedinaca i užih
grupa sa širom nacionalnom zajednicom, spontano i emotivno.
Nacionalizam oredstavlja:
1. buržoasku politiku i ideologiju koja ističe naciju kao celinu, kao apstraktnu kategoriju i
njene interese nasuprot drugim nacijama u formi nacionalnih interesa. Ova ideologija i
politika nameće interese reakcionarnih klasa i snaga.
2. doktrinu koja propoveda nacionalnu isključivost i odvajanje od drugih naroda, koja a priori
odbacuje međunacionalnu ravnopravnu saradnju i internacionalizam
3. pokret ili težnju za nacionalnom nezavisnošću.
Ovim terminom su prvenstveno označavani društveni pokreti u doba buđenja nacionalne svesti. U poslednje
vreme ovaj izraz se uglavnom odnosi na - mnogobrojne oblike posezanja za pravima drugih naroda i nanošenja štete
njihovim interesima i - na ideološka opravdanja ovakve politike. Tokom istorijskog razvoja ove tendencije nacionalističke
netrpeljivosti su se uočljivo izdvojile od nacionalno-oslobodilačkih stremljenja i ispoljile svu svoju reakcionarnost.
Stvarnu sadržinu nacionalizma čine tendencije da se interesi jedne nacije ostvaruju na račun interesa drugih
nacija. On je istovremeno i političko i ideološko sredstvo kojim određene klase i snage u naciji pokušavaju da zamagle
stvarnu sliku socijalnih odnosa u toj naciji.
Izraz nacionalizam se uglavnom primenjuje na sve oblike političkog ponašanja i njima odgovarajuće ideološke
stavove koji imaju potcenjivački i agresivan odnos prema političkim, ekonomskim, kulturnim i ostalim interesima drugih
naroda.
Liberalni nacionalizam (XIX vek, Macini)- nacionalno je za liberale preduslov za širenje okvira privredne
aktivnosti na sva šira područja. Predstavlja oslobođenje od kontrole države i administrativnog mešanja u tokove proširene
reprodukcije.
Socijalistički nacionalizam (Lenjin)- formiranje nacije je uslov za generalno društveno oslobođenje rada.
Pradstavlja širenje prostora za klasnu borbu proleterijata ili za radikalne društvene prevrate ujedinjene radničke klase.
Konzervativni nacionalizam (fon Trajčke, Bare, Moras)- nacionalno je superiorno prema svemu onome što se
od toga odvaja i što postaje nezavisno od tih faktora. Naciju čine veliki ljudi i veliki događaji. Ovo je teorija Germanskog
carstva. Ovi snvatanje doprinelo je kasnije u nacističkoj Nemačkoj stvaranju monopola u interpretaciji društvene
stvarnosti koji uživa vladajuća politička elita. Monopol toj eliti daje ogromnu moć, u smislu mogućnosti da kroji slike
društvene stvarnosti.

PACIFIZAM +

- je ideološki i politički pokret koji zahteva bezuslovnu spremnost da se očuva mir, odnosno, osuđuje rat bez
obzira na njegove razloge, uslove i ciljeve. Pacifizam propagira smanjenje naoružanja, stvaranje udruženja protivnika rata
i ukidanje vojne obaveze itd. Međutim, sadržaj pacifističkih težnji i doktrina pretrpeo je u istoriji toliko modifikacija da se
taj pojam često koristi za prikrvanje imperijalističkih i osvajačkih namera.
Neke od ideja pacifizma nalaze se u spisima spiritualista 16.v., kao i u mnogim verskim sektama, a organizovani
pacifizam je pokret za mir koji se bavi sprovođenjem konkretnih akcija u cilju održavanja mira, kroz razne
manifestacije, apele, peticije i propovedanja pasivnog otpora.
Pokret se najviše razvio u Velikoj Britaniji i SAD-u. U Londonu je 1815 organizovano prvo Društvo za mir, posle čega su se
počela pojavljivati i druga pacifistička udruženja. Prvi pacifistički kongres održan je u Briselu 1848. god.
Nosioci ovog pokreta bili su liberalno-demokratski krugovi, a nešto kasnije je pokret je zaživeo i u radničkim
krugovima. Prvi svetski rat je predstavljao sanažan udarac za pacifistički pokret, ali su njegove posledice bile dodatni
podstrek za širenje pacifističkih ideja.
Pacifistički pokret je inspirisan plamenitim principima i shvatanjem da je rat najveće zlo koje pogađa
čovečanstvo i da treba da bude odstranjeno. Međutim, on ne istražuje uzroke ratova i ne teži njihovom otklanjanju, nego
samo idealistički propoveda ideju večitog mira. Neki liberalni politički mislioci (Pjer Dumbois, Sali, Vilijam Pen, Imanuel
Kant) su takođe isticali ideju večitog mira koja nije bila realna, niti zasnovana na naučnim principima.
Teorije nenasilja se javljaju u dva oblika:
67
1.-učenje da se nasilje može zaustaviti samo nasiljem
2.-prevladavanje nasilja isključivo nenasiljem, odnosno, odbacivanje upotrebe sile čak i u
samoodbrani. Najznačajniji predstavnik teorije nensilnog otpora jeste Mahatma Gandi, borac
za oslobođenje Indije od engleske kolonijalne vlasti. Oslanjajući se na budističku filozofiju, on
na represiju kolonijalne vlasti odgovara mirnom građanskom neposlušnošću, odnosno,
nepotčinjavanjem onome što je smatrao pogrešnim. Za Gandija je nenasilje fundamentalna
istina, istorijski princip i put duhovnog spasenja. Doktrina nenasilja podrazumeva
nepostojanje nemilostive misli čak ni prema neprijatelju. Nenasilje je najpotpunija zaštita
čovekovog samopoštovanja i cilj svih religija.
Gandijev pasivni otpor je bio usmeren na: - pružanje otpora stranoj vlasti - borbu protiv domaćih društvenih
nepravdi kao što su veliki jaz između vladajuće i potčinjenih klasa i zabrana kontakta između kasta.
Drugi zagovornici pacifističkih ideja bili su: Tolstoj, Kant, Rasel, Spinoza, Didro i u novije vreme hipi pokret.

DRŽAVA BLAGOSTANJA +

Država blagostanja predstavlja prodor države u privredni život sa ciljem da se iz društva sasvim ukloni
ili bar neutralizuje socijalno pitanje. Suština je da se proletarijat odvrati od klasne borbe sa buržoazijom.
Počeci države blagostanja vezuju se za posleratnu laburističku vladavinu u Velikoj Britaniji i Švedsku iz -ih
godina. Nosioci ideja države blagostanja bili su socijal-demokrati.
Nepostredno posle rata u zapadnim zemljama dolazi do velikih kriza i zahteva za poboljšanjem socijalnog položaja
donjih i srednjih slojeva društva. Traži se stabilizacija cena i puna zaposlenost tako da, u cilju smirivanja klasnih tenzija,
dolazi do ugradnje vrednosti socijalne-demokratije u sistem klasičnog liberalizma. Ova kriza je omogućila proboj
britanskih laburista čiji je politički program podrazumevao jednakost i pravednost.
U zemljama zap. Evrope javlja se zahtev za izgradnjom bogate države koja će rešavati probleme stanovništva
kroz politiku visokog opšteg standarda i državnog finansiranja. Nosioci ovih ideja bile su socijal-demokratske
partije.
Otpočinje period velikog ekonomskog rasta u kojem je konačno preovladala masovna proizvodnja, a čiji je uspon
privremeno prekidan krizama iz 30-ih godina. Najširim slojevima postaju dostupni i relativno skupi proizvodi. Raste
politička moć radničke klase kao i srednjih slojeva zahvaljujući novim vrstama poslova u oblasti prometa i administracije.
Društveno stanje prve dve posleratne godine označavali su: harmonija, konsenzus i stabilnost, a karakteristika države
blagostanja postaje velika ekonomska, politička i informacijska moć.
50-te i 60-te god. su doba zenita socijaldemokratije. Intelektualno ona dominira zap. Evropom. Marksizam
je diskreditovan događanjima u Istočnom bloku, liberalizam se smatra prevaziđenim, a konzervativizam je neprikladan u
vremenu brzih socijalnih promena. Socijaldemokratija izgleda najprihvatljivije kao doktrina koja prihvatajući
kapitalizam zadržava određeni idealizam svojim opredeljenjem za preraspodelu i jednakost.
Socijaldemokratija je najveće uspehe postigla u oblasti socijalne politike.
Privreda države blagostanja je socijalna tržišna privreda, odnosno privreda reformisanog kapitalizma koji se
oslanja na dobrovoljnu samokontrolu i planiranje, sa ciljem da se pravovremeno spreči kriza.
Švedska je decenijama isticana kao prototip društva blagostanja i harmonije. Naročito je između 50-ih i 70-ih
švedski model konsenzusa, socijalne pravde i jednakosti smatran tako savršenim da je za druge bio gotovo nedostižan.
Ova harmonija podrazumevala je i dobre odnose između između sindikata, radnika i poslodavaca. Pri tom je Švedska
imala izuzetno skroman državni sektor privrede (tek oko 5% industrije bilo je u državnom vlasništvu 1976, posle 44
godine vladavine socijaldemokrata). Švedska soc-dem. je odabrala put obezbeđenja socijalnog blagostanja umesto
ekspanzije državnog sektora u privredi.
U najznačajnije ideologe socijal-demokratije spada i Entono Krosland. Izražavajući uverenje da je kapitalizam u
svom čistom obliku stvar prošlosti, Krosland postojeći sistem naziva novim imenom – STATIZAM.
Međutim, uljuljkani i samouvereni, socijaldemokrati nisu činili značajnije napore da izgrade teorijsku
argumentaciju za svoju praksu. Krizu 70-ih godina nisu predvideli, i ona ih je slomila. Takođe, sa pojavom nove levice
sredinom 60-ih i oživljavanjem marksističkog nasleđa, protivnici su se umnožili. Tokom 70-ih godina u razvijenim zap.
društvima odigralo se pomeranje ka novoj desnici, tj. ka obnavljanju klasičnih ideja liberalizma i konzervativizma –
neoliberalizam i neokonzervativizam.

NEOLIBERALIZAM (20. v)

68
 Klasični liberalizam predstavlja građansku ideologiju u pravom smislu reči. Nastajući u krilu novonarasle društvene
snage, građanstva, liberalizam je, kao prirodna prava, proklamovao pravo na život, sigurnost, svojinu i slobodu. Sloboda
pojedinca se izvodi iz privatne svojine i slobodnog tržišta.
Neoliberalizam se javlja 80-ih godina XX veka i predstavlja odgovor na krizu koja je zadesila zemlje Zapada posle
40 godina politike države blagostanja. Njegovi oblici su čartizam, reganizam i minimum država. Karakteriše ga
politika vraćanja na tržišnu privredu i konkurencija, smanjenje socijalnih izdvajanja, reafirmacija liberalnih vrednosti i
poštovanje ljudskih sloboda i prava. Zalaže se za novi svetski poredak kao otvorenu dominaciju razvijenih nad
nerazvijenim zemljama.
Neoliberali se najčešće ograđuju od «pseudo-liberalizma», odnosno socijaldemokratskog liberalizma izmenjenog
državom blagostanja i Nju Dilom. Oni ističu da se vraćaju izvornim stavovima i vrednostima liberalizma 19.v: - slobodi -
individualizmu i - nejednakosti.
Sloboda pojedinca da maksimalno iskoristi svoje sposobnosti i šanse, u skladu sa sopstvenim znanjem i umećem je
osnovni postulat neoliberalizma. Individualna sloboda se u punoj meri može ostvariti samo u uslovima slobodnog
preduzetništva, tržišta i svođenja intervencije države na minimum.
Ideološke pretpostavke neoliberalnog individualizma najbolje izražava tzv.»američki način života», po kom: -
pojedinac treba da teži da bude uspešan u nadmetanju s drugima
- mora postojati fair-play
- svako treba da startuje sa jednakim mogućnostima
- niko ne sme da stekne nepoštenu prednost pomoću sile, prevare, ili veze
- za nejednake talente i rezultate treba da postoji i nejednaka nagrada
90-ih javljaju se unutrašnje nejednakosti, degradacija donjih slojeva, kao i nerazvijenih svetskih zemalja, tako da
dolazi do ugrožavanja socijalnog mira. Da bi se to ublažilo dolazi do uvođenja određenih soc. mera u neoliberalne države,
odnosno do socijalnih reformi.
Paradoksalno je da politike države blagostanja i neoliberalizma nikada ne idu jedna bez druge.

FRIDRIH FON HAJEK (1899-1992): FILOZOFIJA SLOBODE +

Fon Hajek je jedan od vodećih zagovornika reafirmacije klasičnog liberalizma u 20. veku u njegovoj liberatarijanskoj
verziji kritike centralno- planske ekonomije i njenih totalitarnih posledica. Diplomirao je pravo, a potom i društvene i
političke nauke. Studirao je kod Fridriha fon Vizera i Ludviga fon Mizesa, poznatih predstavnika bečke ekonomske škole,
koja je branila klasične liberalne principe pred nastupajućim socijalizmom. Bavio se širokim rasponom problema od
ekonomije, preko prava do političke i socijalne filozofije, teorije saznanja, epistemologije i teorije ideja. Od svoje prve
knjige «Put u ropstvo», u kojoj se bavio međuzavusnošću politike i ekonomije, Hajek je do poslednje knjige branio
ideje spontanog ekonomskog poretka i kritikovao državni intervencionizam. Bio je jedan od najosporavanjijih socijalnih
filozofa 20. veka, a samo nekoliko decenija kasnije dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju. Kritikujući koncept države
blagostanja, predvideo je bankrot penzionog fonda SAD-a do 2020. god.
U vreme države blagostanja Hajek je, stavljajući slobodu iznad blagostanja, uveravao da se sloboda ne može
razmeniti za trenutnu isplativost i da će smanjenje slobode i individualnog izbora umanjiti mogućnost da se iskoristi
individualno znanje i iskustvo i tako postigne napredak. On je bio uveren da će upravo dopuštanjem slobode iz toga
proisteći veće bloagostanje nego što ga može pružiti bilo kakvo namensko ograničenje slobode radi trenutnog
obezbeđenja planiranog blagostanja za sve.
Ideal slobodnog društva Hajek je izložio u prvo u «Poretku slobode», a zatim u trotomnoj studiji «Zakon,
zakonodavstvo i sloboda». U «Poretku slobode» on izlaže osnovne filozofske, moralne, ekonomske, političke i pravne
pretpostavke slobodnog društva, stvarajući jednu celovitu libertarijansku pol. filozofiju. Slikajući ideal slobodnog društva
želeo je da pokaže šta bi njegovo ostvarenje značilo u praksi. Na taj način stvorio je opštu filozofiju slobode za 20. vek.
Vladavina prava kao politički ideal- Vladavinu prava Hajek vidi kao svojevrstan pravni i politički poredak-
poredak slobode- koji služi slobodi pojedinca da sledi sopstvene svrhe kroz odgovornu sopstvenu koordinaciju sa
drugim ljudima. Shvatanje vladavine prava Hajek zasniva na kritici savremenih pravnih sistema i na uviđanju da se
moderno zakonodavstvo svelo na donošenje propisa, zakona koji su partikularni, konkretni i svrhoviti, i koji kao takvi
narušavaju slobodu. Stoga će osnovni zahtev njegove doktrine biti da se prinudna moć države ograniči na izvršavanje
apstraktnih pravila prava koja imaju univerzalan i trajan karakter, ali koja se i mogu menjati zavisno od prilike i slučaja. U
ovakvom jednom poretku Hajek govori o slobodi pod zakonom- a to je sloboda koja se sastoji u pokoravanju zakonima
kao opštim, univerzalnim i apstraktnim pravilima. U vezi s tim postavlja se i krucijalno pitanje vladavine prava: Kakvi
zakoni treba da budu da bi bili garancija tako shvaćene slobode?
»Teorija pravila»- Po Hajeku je društveni život pravilima vođeno ponašanje. Pravila su potrebna zbog ljudskog
neznanja; pošto svaka osoba ima samo ograničeno znanje o svetu oko sebe, pravila ponašanja su neophodna radi
postavljanja standarda ispravnog postupanja. Sva pravila deluju kao pomoć, ukazujući učesnicima u soc. procesu na obim
dopustivih akcija , čineći im na taj način život predvidljivim. Hajek naglašava 2 svojstva pravila: 1) poštuju se i bez toga
da su do kraja artikulisana 2) počinju se poštovati jer ih iskustvo čini ubedljivim. Otud sledi da opšti sistemi, kao što su
ekonomski, moralni ili pravni poredak, nisu plod nekog namernod plana koji bi bio upućen zajedničkom cilju.
Samonastali i nesvrhoviti spontani poredak ljudskih delovanja ne poznaje nikakvog sveznajućeg naredbodavca i
kontrolora, već proizilazi iz poštovanja pravila ispravnog postupanja i time omogućuje da se znanja i veštine pojedinaca

69
koriste na taj način da obezbeđuju prednosti samim pojedincima, ali i društvu u celini, jer omogućuju potpuniju upotrebu
svih raspoloživih resursa.
Hajek pravi temeljnu razliku između «spontanog poretka» zasnovanog na apstraktnim pravilima (pravila
ispravnog postupanja, koja su identična pravilima privatnog prava), koji omogućava slobodu pojedinaca da koriste vlastita
znanja i veštine za sleđenje sopstvenih ciljeva i ostvarenje sopstvenih planova, i «poretka organizacije», zasnovanog
na «naredbama» (konkretna i pojedinačna pravila organizacije, identična pravilima javnog prava). Razlika između ovih
pravila prava i naredbi, suštinska je za Hajekovu doktrinu vladavine prava.
Univerzalna pravila ispravnog postupanja štite privatni domen pojedinaca i tako omogućavaju nastanak
spontanog poretka ljudskih aktivnosti. Ta pravila su ono na šta trebas da se ograniči prinudna moć vlasti. Odavde Hajek
izvlači i definiciju slobode. Sloboda je ograničenje svake prinude na izvršavanje ovih opštih pravila postupanja. Jer kada
se pokoravamo zakonima u smislu opštih apstraktnih pravila, doneti nezavisno od njihove primene na nas, nismo
potčinjeni volji drugog čoveka i stoga smo slobodni. Ova su pravila upućena nepoznatim osobama i u tome se razlikuju od
posebnih naredbi ili komandi; ona su najvećim delom negativna, u smislu da samo ukazuju ljudima šta da ne rade, za
razliku od konkretnih naredbi koje zapovedaju šta da se radi; ona su instrumentalna jer obezbeđuju samo okvire unutar
kojih pojedinci slobodno oblikuju svoje planove; i ona su univerzalna, jer se primenjuju ne samo na one nad kojima se
vlada nego i na one koji ih pravno oblikuju i izvršavaju.
Vladavina prava je doktrina o kvalitetu i sadržini zakona, koja utvrđuje koja svojstva zakoni treba da poseduju
da bi se smatrali «pravim» zakonima i time ostvarili onu funkciju koja se od njih očekuje. Vladavina prava je i više od
konstitucionalizma jer zahteva da svi zakoni koje donosi zakonodavac moraju biti u skladu sa iizvesnim načelima (jer
ako zakon da vladi neograničenu vlast da deluje po sopstvenom nahođenju, svi njeni akti će biti zakoniti, ali sigurno neće
biti pod vladavinom prava). Dakle, vladavina prava teži da ograniči svakoliku vlast, uključiv i zakonodavnu.
Glavna svojstva zakona su: opštost, poznatost i određenost, jednakost i pravednost.
1. OPŠTOST- znači da pravila budu opšta, apstraktna, da se odnose na još nepoznate buduće slučajeve,
nemaju povratnu snagu i ne sadrže nikakve partikularnosti bilo koje vrste.
2. POZNATOST I ODREĐENOST- obezbeđuje predvidljivost, čime se postiže pravna sigurnost.
3. JEDNAKOST- zahtev da se zakoni odnose jednako na sve članove društva
4. PRAVEDNOST- odnosi se na delotvornost zakona, koja je vezana za prihvaćenost od strane većine ljudi a
koja proizilazi iz njihovog uverenja da se radi o pravednom zakonu.

NEOKONZERVATIVIZAM

U konzervativnoj teoriji postoje dve struje:

- po jednoj, konzervativizam znači prihvatanje tradicije, biblijskih otkrovenja, zajednice,
vlasništva nad zemljom, patrijarhalnog autoriteta i društvene hijerarhije uopšte.
- po drugoj, konzervativizam znači prihvatanje klasičnog liberalizma, kapitalizma,
tržišne privrede i inividualnih sloboda.
Korene konzervativne ideologije možemo pronaći u reakcijama na francusku burž. revoluciju, a od Oktobarske
revolucije važna karakteristika konzervativnog mišljenja postaje antisocijalizam, odnosno antikomunizam.
Neokonzervativizam se pojavio u SAD i tamo je doživeo najveći uspeh. Ako kažemo da je za neoliberale
vrhunska vrednost sloboda, onda je to za neokonzervativce vrlina. U osnovi neokonzervativizma leži izrazit antropološki
pesimizam. Konzervativac je uveren u korumpiranost ljudske prirode i za njega čovek predstavlja
opasnost kada je slobodan. Zato čoveka treba zauzdati, odnosno treba ojačati autoritet državne vlasti.
Porodica (uvek patrijarhalna), crkva i religija su osnovne društ. ustanove za neokonzervativce, a autoritet,
tradicija i lojalnost predstavljaju osnovne vrednosti.

TEORIJE O KRAJU IDEOLOGIJA +

Početkom 60-ih god 20-og veka u sociologiji se javljaju nove teorije o društvu i pokušaji da se zastareli pojam klasnog
društva zameni pojmom industrijskog ili postindustrijskog društva. Najznačajniji predstavnici ove teorije su Aron i Bel.
Rejmond Aron (francuski filozof i sociolog) zastupa ideju o nastajanju novog tipa društva zasnovanog na visoko
razvijenim tehnološkim procesima, koji postoji i u kapitalističkim i u socijalističkim sredinama. Po političkom uverenju bio
je izraziti komunista.
Istoriju Aron ne shvata kao pravolinijski i progresivni proces. Takav postoji jedino u oblasti nauke i tehnike, dok
se u oblastima kao što su kultura, religija i umetnost on ne može zapaziti. Aron smatra da su razvoj nauke i tehnike i
porast produktivnosti, postale univerzalne pojave savremene civilizacije i da zato treba stvoriti novu teoriju društva koja bi
obuhvatila zajedničke crte svih modernih društava, a čiji bi centralni pojam bio industrijsko društvo.
Najvažnije karakteristike tog novog tipa društva su:
1. -odvojenost preduzeća od porodice
2. -visoko razvijena tehnološka podela rada
3. -usmerenost ind. preduz. isključivo na akumulaciju kapitala
4. -dominacija racionalnog interesa u poslovanju preduz.
70
5. -velika koncentracija radnika na mestu rada
Analizirajući funkcionisanje ind. društva, Aron kritikuje njegovu nehumanu praksu.
Savremeni američki sociolog Danijel Bel takođe zastupa tezu o konvergenciji zapadnih kapitalističkih i istočnih
cocijalističkih sistema. 546.str. konzervativizam/sociologija
On u svom delu «Dolazak postindustrijskog društva» tvrdi da se u kapit. i soc. sistemima odvijaju manje-više
identične promene koje najavljuju dolazak novog, postindustrijskog društva. To novo društvo izrasta iz novih tehnologija
(informatike, kibernetike i biotehnologije) koje razaraju tradicionalne privredne grane i odnose u društvu. Nestaje klasa
najamnih radnika, a nestaju i kapitalisti jer svojina gubi značaj. Dominantno mesto u društvu sve više zauzima
inteligencija. Političke partije gube na značaju, a u prvi plan izbijaju pojedinci i korporacije.
U novom postindustrijskom društvu, po mišljenju Bela, nastupa i kraj ideologije koja je bila potrebna
nerazvijenim, primitivnim i autokratskim društvima. U tim društvima ideologija je bila oblik racionalizacije za bedu i
frustracije. U bogatom i slobodnom postindustrijskom društvu ideologije su suvišne, jer bi njihovo dalje postojanje
predstavljalo smetnju progresu i demokratiji.

POLITIČKI RACIONALIZAM 17. VEKA : BEJKON I DEKART

Politički racionalizam predstavlja način mišljenja i odnošenja prema stvarnosti koji se nalazi u temelju
modernog političkog mišljenja, u svim njegovim vladajućim varijantama, počev od 17. veka pa do danas, i koji je u osnovi
glavnih progresivističkih pol. uverenja: liberalnog, socijalističkog, nacionalističkog...
Ali najbolja priroda racionalizma ogleda se upravo u njegovim počecima u 17. veku. A racionalizam je nastao
primenom heurističkih i metodoloških principa Bejkona i Dekarta na područje etike i politike , i otud je važno razmotriti
upravo njihove teorije.
Ovaj moderni racionalizam sličan je antičkom racionalizmu po svom suprotstavljanju autoritetima,
predrasudama, zabludama, navikama i tradiciji, kao i po bezgraničnoj veri da je sve podložno sudu razuma, te da se
zahvaljujući razumu mogu rešiti svi problemi. Ali se moderni racionalizam i razlikuje od antičkog, pre svega po tome što
što razum svodi na običan instrument, dajući mu instrumentalnu ulogu tehničkog pomagala. Ta «tehnička» odlika
modernog racionalizma govori o razumu kao o pukoj sposobnosti proračunavanja, pronalaženja uzročno- posledičnih
veza, kao o efikasnom sredstvu za postizanje unapred zadatih ciljeva i uspostavljanje monopola razuma nad stvarnošću
radi racionalnog ovladavanja njome.
Nezavisno jedan od drugog, Bejkon i Dekart su formulisali jedan celovit racionalistički program moderne evropske
kulture. Raspravljajući o potencijalnim moćima čoveka nad prirodom, obojica su došli do zaključka da je samo poterban
pouzdan vodič koji bi čoveka vodio ka bezgraničnoj moći ispitivanja prirode i ovladavanja njome. Međutim «prirodni
razum» (iluzije, zablude, mitovi, strahovi, predrasude, strasti, ubeđenja i dogme) čoveka navodi na pogrešan put i
otežava rešavanje problema. Zato je potrebno da se taj prirodni razum pročisti i tako obnovljen krene za istinom, koja se
više neće lažno prikazivati kroz razne dogme i predrasude. Tako se sistematskom sumnjom sve dovodi u pitanje, sami
temelji ljudskog saznanja, koje tek pročišćeno može biti pravo znanje. A pravo znanje za Bejkona je priprodna nauka, pre
svega fizika, dok je za Dekarta to matematika. Sve što nakon Bejkonovog iskustvenog induktivnog zaključivanja,
odnosno Dekartovog geometrijskog deduktivnog zaključivanja ne prođe test istinitosti treba odbaciti, a ostalo zadržati. To
što ostane, to je sasvim jasno i izvesno znanje.
Bejkon i Dekart su postavili temelje modernog epistemološkog optimizma koji podrazumeva da je moguće
doći do apsolutne istine zahvaljujući činjenici da su se najzad pronašla heuristička sredstva za tako nešto. Čovek kao
racionalno biće najzad uspeva da se oslobodi svega onoga što je njegov razum vekovima sputavalo i svojim čistim
razumom- posredstvom čula (Bejkon) ili direktno (Dekart)- može da dođe do apsolutnih principa, iz kojih je moguće
deduktivnim putem izvesti sva ostala znanja, zahvaljujući metodi univerzalne nauke.
Namera pol. racionalista 17. veka da dođu do jasnih i razgovetnih istina, dovela ih je do pitanja Šta bi to bilo što
bi na polju humaniora odgovaralo aksiomatskim pretpostavkama? Ako se pretpostavi da je moguće dolaženje do etičkih i
političkih istina, od kojih bi se to principa krenulo koji bi bili potpuno neupitni i izvesno istiniti. Taj princip je nađen u
stoičkom prirodnom pravu koje je samo trebalo racionalno potvrditi i tako doći do racionalnog prirodnog prava.- nije
završeno

LAJBNIC

Svojom pol. filozofijom Lajbnic predstavlja sasvim osobenu figuru u tradiciji pol. filozofije. Jer iako deluje u 17.
veku i razmatra sve probleme karakteristične za mislioce toga doba, ipak Lajbnic odstupa od glavnih ideja tadašnjeg pol.
mišljenja.
Kako je 17. vek bio onaj odlučujući prelomni vek u kome jasno dolaze do izražaja nagomilane suprotnosti između
starog propadajućeg i novog socijalnog, ekonomskog i pol. poretka, Lajbnicova filozofija izražava upravo taj granični
položaj. Tako Lajbnic moderne ideje pokušavada izrazi na tradicionalan način, budući da još uvek nije spreman da
prihvati posledice nadolazećeg vremena, još uvek nije spreman da napusti neke srednjovekovne ideje pa pokušava da ih
obnovi i revitalizuje.

71
 Ključni pojam njegove soc. i pol. filozofije jeste problem pravde. To je i središnji problem za tumačenje njegove
etičke, pravne i pol. misli. Svoju teoriju pravde Lajbnic je razvio pod uticajem antičke pol. filozofije Platona i Aristotela,
hrišćanskog etičkog učenja i sholastike, ali i pod neposrednim uticajima modernog prirodnog prava. On razviju originalnu
ideju univerzalne pravde koja se temelji na 3 osnovne premise:
1. postoji strukturna istovrsnost ljudske i božanske pravde (razlika je samo u stepenu savršenstva, božanska je
savršenija jer je i Bog savršen i potpuno pravedan, dok je ljudska priroda nesavršena, pomešana sa nepravdom.)
2. pravda je društvena vrlina koja čini drštvo mogućim. Dakle, pravdu vidi platonistički, kao univerzalnu vrlinu, kao
moralnost, religioznost i pravnost istovremeno. Definicija pravde je da je to «dobročinstvo mudrosti», vrlina dobrog
čoveka, koji je onaj koji voli sve u meri u kojoj mu to razum dopušta. A vrhovna ljubav je ljubav prema Bogu- to je
savršeni oblik pravde.
3. postoji kontinuitet u pravednom postupanju, od onog koje čini uzdržavanje od zla, do onog koje predstavlja
činjenje dobra.
Njegova univerzalna pravda je trostepena poput poznate trijade Corpus u rimskom pravu.
1. najviši stepen pravde je univerzalna pravda, to je savršena pravda i njoj odgovara rimsko načelo «živeti časno»
koje Lajbnic preoblikuje u «živeti pobožno».
2. drugi stepen pravde je distributivna pravda ili pravičnost kojoj odgovara načelo «dati svakom po zasluzi»
3. na najnižoj stepenici je komutativna pravda ili jus strictum, i njoj odgovara rimsko načelo «nikog ne oštetiti»
Lajbnicova država je antimakijavelistička i antihobsovska u vreme dominacije pojmova suvereniteta i državnog
razloga. Shodno svojoj teoriji univerzalne pravde Lajbnic razvija i teoriju države kao «univerzalne monarhije». On
državu shvata etički i teološki, kao zajednicu koje treba da je upućena javnom dobru. U njoj je Bog suvereni vladar
univerzuma čija je vlast najsavršenija država koja se može pojmiti. Ovakva idealna država ili «Božja monarhija» postaje
ideal kome svaka partikularna ljudska zajednica treba da teži. U njoj su ujedinjene glavne vrline kao večne istine. Ona
treba da bude cilj prosvećenih vladara. Lajbnicova je država «država razuma», ona pol. dela saglasno razumu, i u njoj
važe posebni zakoni: pravila logike i etike, kao elementi razumski organizovane i vođene državne politike. Tri su zadatka
takve države: bezbednost, dobrobit i pravda, koje su podjednako važne. Međutim kao zajednica mira i sreće koja
treba da unapređuje sreću i dobrodit svih građana ona ima i etičku f-ju.
Lajbnic ima ambivalentan odnos prema privatnoj svojini. On kaže da bi bilo bolje da privatna svojina uopšte ne
postoji ali da se ona kao deo jus strictuma (komutativne pravde) mora poštovati. U savršenoj državi sva su dobra
javna svojina i javno distribuirana pojedincima, ali stvarne države ne mogu dostići taj nivo savršenstva, kako zbog
neprosvećenosti naroda tako i zbog neprosvećenosti vladara. Sve bi stvari bile zajedničke kada bi se društvo zasnivalo
samo na prijateljstvu, ali tada bi pravda bila izlišna. A kada pravda nije potrebna ne bi trebala ni srčanost za odbranu
države. A svako društvo se upravo održava zahvaljujući prijateljstvu, pravdi i srčanosti. Otud su i privatna svojina i
politička prinuda nužni. A kad je već tako, privatna svojina mora biti zaštićena striktnim pravom i pojedinci moraju imati
jednako pravo da zadrže ono što poseduju. Njegova odbrana prava svojine više je funkcionalnog i instrumentalnog
karaktera, kao sprečavanje većeg zla. Zato se Lajbnic i suprotstavlja redistribuciji svojine. On kaže da nije dobro lišiti
bogatog njegovih dobara da bi se pomoglo siromašnom, jer bi nered koji bi iz toga proizišao prouzrokovao veće zlo. Jus
strictum, koji za cilj ima pojedinca i njegovo partikularno dobro, kod Lajbnica je u stvari jus proprietatis- privatna
svojina čovekova nad svojom ličnošću i posedima. To je pravda bez dobročinstva, koja ne rađa zajednicu života i zato
je stvar komutativne pravde, gde je privatna svojina nadređena opštoj koristi. I jus strictum ne dopušza bilo kakvu
povredu svojine, osim radi sabiranja poreza i ratnih troškova radi opšte sigurnosti i opšteg dobra.
Njegova ideja prava je neetatistička i pluralistička, ali opet nije ni individualistička, ali ni organsko-
kolektivistička. -nije završeno

72