Ljubomir Simović (ed.

): Jovan Sterija Popović 1806-1856-2006, Belgrade: Srpska

akademija nauka i umetnosti, 2007, pp. 77-89

Zoran Milutinović
School of Slavonic and East European Studies
University College London

Melanholija i humor J.S. Popovića

Summary

J.S.Popović’s Melancholy and Humour

Relying on Freud’s interpretation of melancholy and humour, the paper interprets Sterija’s poetry and plays
as based on the structure of incongruity. Sterija’s confrontation with the structure of incongruity resulted in
both melancholic and comic works: while his melancholic poetry expressed the renunciation of life, his
comedies expressed the renunciation of melancholy. One notable exception is his last and posthumously
published play The Patriots, which although based on the same structure of incongruity, surpassed both
melancholy and humour.

Sterija je i vesele i žalosne glasove izvodio na jednoj žici.

Hugo Klajn

U knjigama o komediji, humoru i smehu često se nailazi na anegdotu iz autobiografije

Gručo Marksa o melanholiku koji dolazi kod psihoanalitičara i žali se da je izgubio volju
za životom. Doktor ga posavetuje da isto veče ode u cirkus da se malo razonodi i nasmeje,
i da vidi slavnog klovna Groka. “Kad budete videli Groka”, kaže doktor, “sigurno ćete
biti mnogo srećniji”. Pacijent ustaje, još jednom tužno pogleda doktora, i krene prema
vratima ordinacije. “Usput”, dovikne doktor za njim, “kako vam beše ime?” Čovek se
okrene i tužno odgovori: “Ja sam Grok”.

Da postoji neka povezanost između melanholije i humora, znalo se oduvek: maska

klovna, uostalom, sastavljena je od osmeha i nacrtane suze. Ali priroda te povezanosti
nije neposredno razumljiva. Marksova anegdota, kao i maska klovna, navode nas da u toj
vezi vidimo paradoks: onaj ko drugima daje smeh, u sebi plače, ili obrnuto, onome koji u
sebi plače drugi se smeju. Šta je ovde primarno, a šta je izraz preobražen u svoju
suprotnost, ostaje nejasno.

Veza melanholije i humora postaje još zagonetnija kad joj se pridruži i treći član,
književnost. Nije nimalo sporno da humor može naći svoj izraz u književnosti, niti da
melanholija traži da se izrazi kao književnost. Ali kako se iz melanholije rađa humorna
književnost – to više liči na psihološku, ili čak psihoanalitičku zagonetku nego na
estetički problem.

Sterija je sâm upućivao na vezu između književnosti, humora i melanholije na više mesta,
i u obimnoj literaturi o njegovom delu to nije ostalo neprimećeno. U predgovoru Romanu

1
bez romana, na primer, Sterija piše: “(...) da je glavna čerta [njegovog] temperamenta
melanholija i da je delo ovo ponajviše u ona vremena pisano kad je duh sočinitelja
najvećom žalošću obremenjen bio.”1 A u dodatku predgovora za Pokondirenu tikvu, autor
ispoveda da je komediju napisao “(...) u vreme kad je nečajnom žalošću opterećeni duh
so tim razgaliti mislio.”2 Uporedo s ovim, kod Sterije se mogu naći i jednostavniji iskazi,
gotovo truizmi, koji svedoče da veza melanholije i književnosti ne mora nužno
uključivati i humor:

Kad veselje drugi traže

Pevac ljubi pokoj tih,
I sa tugom u prsima
Začinje se spev i stih. 3

Književnost se piše da bi se melanholiji dao izraz u stihu, ali ne sledi da se tim izrazom
postiže i njeno rasterećenje. Istovremeno, književnost u obliku romana ili komedije, iako
je potekla iz istog izvora – melanholije – postiže psihološko rasterećenje i leči
melanholiju. Kako je to moguće, i koji je smisao tog rasterećenja?

Da bi se do odgovora na ovo pitanje došlo, mora se krenuti od smisla opterećenja, koje je

melanholija, i videti šta se i na koji način humornom književnošću rasterećuje. Budući da
su i melanholija i humor psihološke kategorije, objašnjenje koje tražimo moralo bi se naći
na granici koja razdvaja – ili spaja – psihoanalizu i književnu kritiku.

Slobodan Popović u Sterijinom psihološkom portretu stalno naglašava moralni konflikt sa

sredinom.4 Sterija se, kaže Popović, neprestano sukobljavao sa nesavesnim ljudima, koji
s njim nisu delili osećanje dužnosti i odgovornosti. Sterija je i sâm bio svestan svoje
slabosti da uviđa i javno primećuje tuđe pogreške, i da emocionalno reaguje na nemar,
neispravnost i nesavesnost drugih ljudi. Ta emocionalna reakcija, kaže Popović, bila je
Sterijina melanholična depresija, povlačenje u sebe i neaktivnost. Toliko se može reći na
osnovu Sterijine javne delatnosti i zabeležaka, pre svega u privatnim pismima, koje je
Sterija za sobom ostavio. Ali, ako poverujemo u maločas citirane stihove, koji kažu da se
“spev i stih” začinju iz melanholije, “tuge u prsima”, i da ona u poeziji nalazi svoj izraz,
možemo steći malo jasniju predstavu o uzrocima ove emocionalne reakcije.

Taj uzrok uvek ima istu strukturu: možemo je nazvati strukturom nesaglasnosti. Mi
poštujemo pravdu, kaže se u pesmi “Čovek”, ali samo kao zahtev koji postavljamo
drugima, ne i sebi samima. Imamo volju za dobro, ali delamo zlo. Čoveka razum uči šta
je dobro, ali ga strasti navode na grabež. Ima um koji mu pogled upućuje ka nebu, ali
njegovo telo, od zemlje sazdano, vuče ga nazad u blato. Sposoban je za meka osećanja,
ali mu je srce tvrdo; suze mu služe da prikriva, umesto da izrazi osećanja. Dat mu je dar

1
Jovan Sterija Popović: Pesme. Proza, Novi Sad/Beograd: Matica srpska/Srpska književna zadruga, 1970,
str. 179.
2
Jovan Sterija Popović: Izabrane komedije i drame, tom I, Beograd: Nolit, 1987, str. 183.
3
“Oproštaj s čitateljem”, u Pesme. Proza, str. 99.
4
Slobodan Popović: “Prilog proučavanju psihologije Sterijine ličnosti”, u Knjiga o Steriji, ur. B.Miljković i
M. Đoković, Beograd: Srpska književna zadruga, 1956, str. 137-147.

2
govora da iskaže svoje misli, ali on ga radije koristi da ih sakrije. Ume da lepo govori
protiv gordosti i sujete, ali u srcu je sujetan, lakom i gord. Vođen je strastima i ne čuje
glas razuma u sebi: čak i kad uviđa štetnost zla, strasti ga nagone da zlo čini. Kao što
kaže Euripidova Fedra: “Mi znamo šta je dobro, razumemo to / Al” ne marimo”.

Ako pesma “Čovek” prikazuje nesaglasnost na antropološkom planu, pesma “Godina

1848” pokazuje je na istorijskom. Najveća zla čine se u ime najplemenitijih ideala:
sloboda, jednakost i bratstvo su “laskave reči”i “šarene lutke za slaboumnu decu”, prazna
retorika koja treba da prikrije činjenicu da glupost, sebičnost i častoljublje motivišu
ljudske postupke, i da će se u ime ovih ideala počiniti sve suprotno njima. Gazeći zakon
ne stvara se sloboda, pljačkom se ne dolazi do jednakosti: to je nesaglasnost sredstava i
ciljeva.

I, na kraju, sledeći stihovi iz pesme “Goblje”, ako ne i najuspeliji u Davorju, najbolje

ilustruju ono što ovde pokušavamo da pokažemo – poreklo “tuge u prsima” koja porađa
poeziju:

Nevinost često pod nepravdom strada,

Vrli se gazi, zlost i porok vlada. –
Tako nas život svakog poji redom
Bedom i jedom.

Sterijin stih iz pesme “Čovek”, koji se toliko dopao Jovanu Hristiću5:

S pedi života merom, težnjom od sebe veći

pregnantna je formula ove nesaglasnosti. Čovek je kratkoveko biće sa težnjama većim od

mogućnosti: teži ka dobru, a zlo čini; razumom traži istinu, ali mu je lakše da se umom da
na laž; teži slobodi i jednakosti, ali gazi zakon i pljačka. Od toga se može sastaviti i dobra
tragedija – kao Euripidov Hipolit, na primer, koji je sav sazdan na protivečnosti razumske
težnje i strasne prirode.

Šta bi bila suprotnost ovoj antropološko-istorijskoj skici? Ništa preterano originalno,

najstarija moralna filozofija za koju znamo: Sokratov etički racionalizam, svet u kojem se
znanje vrline pretvara u vrlo delanje. Svet odgovornih, tačnih, savesnih, poštenih i
doslednih ljudi, u kojima se dosledne misli pretvaraju u dosledno delanje, sa moralom
rimskog građanina iz Sterijine stoičke lektire. A pre svega, jedan racionalno uređeni svet,
u kojem ima smisla delati racionalno i moralno čak i kad to ničemu ne služi, jer su razum
i moral vrednosti po sebi, a ne sredstva za neke druge ciljeve. U takvom svetu ne bi bilo
ni tragike, ni komike, pa ni melanholije. Protivrečnost na koju u eseju o Sterijinoj poeziji
ukazuje Miodrag Pavlović – “rodoljublje i odanost vrlini na jednoj strani, na drugoj
porazno uverenje da dobra dela na kraju ničemu ne služe, da pravda i dobra dela ne
pobeđuju”6 – svedoči o Sterijinom kolebanju između dve etike, starije racionalističke i

5
Jovan Hristić: “Sterijina poezija”, u Izabrani eseji, Beograd: Srpski PEN centar, 2005.
6
Miodrag Pavlović: “Jovan Sterija Popović, njegova poezija”, u Ništitelji i svadbari, Beograd: BIGZ, 1979,
str. 121.

3
novije utilitarističke, što nije tako neobično za autora čiji je duhovni horizont još uvek
svet 18. veka. Tako je za Steriju bilo moguće da istovremeno ispoveda racionalistički
moral, u kojem je težnja ka dobru, istini i vrlini apsolutizovana kao cilj po sebi i
nezavisno od koristi ili štete koju može doneti, pa makar ta šteta bila i vlastita smrt, i da
sa novijeg, utilitarističkog stanovišta te apsolutne vrednosti procenjuje s obzirom na
njihovu korist u ostvarenju cilja – pa i da se požali. Ali to kod njega nikad ne ide do
sumnje u vrednost vrednosti. One ostaju apsolutne.

Takav svet, naravno, nije nikad postojao: ni u Sokratovoj Atini i Rimu Marka Aurelija,
pa ni u Sterijinom Vršcu i Beogradu, “među ljudima”, slikovito opisuje Miodrag Popović,
“koji se kolju i ubijaju međusobno kako bi došli do tuđih njiva i vinograda, do
načelničkih, sovjetničkih i popečiteljskih zvanja, do novih kuća i magaza, do isključivih
prava na izvoz svinja i uvoz soli. (...) I dok je Sterija lomio glavu oko planova za škole u
kojima bi se učilo o plemenitosti antičkih junaka, na Vračaru su kneževi kopali rupe,
duboke i blatnjave, te u njih bacali političke protivnike da tamo pate i skapavaju.”7

I melanholija i žalost su ishodi procesa u kojem se svest suočava sa realnošću i u njoj

otkriva odsustvo ili gubitak “voljene osobe ili apstrakcije, kao što je zemlja, sloboda ili
ideal”, kaže Frojd.8 Kod Sterije gubitak se odnosi na idealni, racionalno uređeni moralni
svet. Žalost je stanje u kojem Ja uviđa gubitak objekta, voljene osobe ili ideala, pa
odlučuje da ga prizna kao gubitak i da napusti objekat: toga više nema, ili ga nikada nije
ni bilo, pa Ja može da preusmeri kateksu na druge objekte. Taj proces preusmeravanja
Frojd zove žalost, tugovanje. Nema nikakve sumnje da se posle izvesnog vremena ovaj
proces okončava bez trajnih posledica po Ja: ono je ostalo celo i neoštećeno, a izgubljeni
objekt je zamenjen drugim. Ja koje tuguje prihvata realnost i gubitak u njoj, što je sa
stanovišta psihoanalize znak zdravlja.

Ali dok se u žalosti jasno razlikuje Ja od objekta, što omogućava postepeno mirenje sa
gubitkom i okončavanje procesa tugovanja, u melanholiji se ta razlika briše. Melanholija
nastaje kad Ja odbije da prizna gubitak i izgubljeni objekt ili ideal pokušava da sačuva
tako sto će ga uneti u sebe. Melanholija je u tom smislu jedan oblik odbijanja realnosti i
simptom bolesti. Ja se identifikuje sa izgubljenim objektom i tako izbegava nužnost da
prizna gubitak. Izgubljeni objekat time nije sačuvan, ali je sačuvana ljubav prema njemu:
iako i melanholik, kao i oni koji tuguju, mora da odustane od objekta, jer je provera
realnosti pokazala da objekta više nema, melanholik ne mora ili ne može da odustane od
svoje ljubavi prema njemu.

Identifikacija sa objektom menja Ja, tako što ga udvaja: u njemu se sada stvara još jedna
instanca. U članku o melanholiji Frojd tu novu instancu naziva savest, u kasnijim spisima
daće joj ime Nad-Ja. Tako ostaje mogućnost očuvanja odnosa prema objektu, iako
objekta više nema: jedan deo Ja, savest, može da uspostavi odnos prema onom drugom
delu Ja, u kojem je izgubljeni objekat sačuvan identifikacijom. Ali taj odnos više nije
odnos ljubavi, kakav bi bio da se objekat zaista još uvek može naći u realnosti, nego

7
Miodrag Popović: “Meditativna lirika J.St. Popovića”, Knjiga o Steriji, str. 285-286.
8
Sigmund Freud: “Trauer und Melancholie”, u Gesammelte Werke, Band X, 1991, Frankfurt a/M: Fisher
Verlag, str. 429.

4
odnos kritike, prekora, čak i mržnje – kad da se savest sveti Ja zbog toga što je objekt
ljubavi izgubljen. »Ako ljubav prema objektu,» piše Frojd, «ljubav od koje se ne može
odustati iako se odustalo od objekta samog, prebegne u narcističku identifikaciju, onda se
pojavljuje mržnja prema ovom supstitutivnom objektu, koja ga onda zlostavlja, ponižava,
izlaže ga patnji i u njegovoj patnji nalazi uživanje.»(str. 438)

Govor melanholika je beskonačna litanija nezdovoljstva sobom, ukazivanja na vlastitu

bezvrednost i ništavilo, samoprekora, samounižavanja i očekivanja “zaslužene” kazne. Ta
nova melanholična instanca, savest ili Nad-Ja, strogi je gospodar koji se nikad ne može
zadovoljiti i Ja joj nikad neće biti dovoljno dobro. Ponekad su prekori toliko jaki – savest
toliko agresivna – da Ja, slomljeno pod njihovom težinom, počinje da «nadvladava onaj
instinkt koji svako živo biće prisiljava da se drži života» (str.432), i melanholik odustaje
od življenja. Nad-Ja se prema Ja ponaša kao strogi roditelj, nepopustljivi učitelj i
nemilosrdni sudija, a pošto se od njega nema gde pobeći, Ja vidi izlaz jedino u smrti. Čak
i ako melanholik sâm ne učini taj poslednji korak, poništavanje sebe već je ostvareno u
njegovom govoru: “ja sam ništa” je smisao koji se ukazuje iza svih njegovih samoprekora.
Tako se gubitak objekta pretvara u gubitak sebe.

Ti prekori nikad nisu osnovani – melanholici su obično dobri i čestiti ljudi – jer se i ne
odnose na Ja, nego na nešto drugo: na izgubljeni i interiorizovani objekat, od koga se
odustalo, ali se nije odustalo od ljubavi prema njemu. Ali iako bez ikakve rezerve tvrdi da
je melanholija bolest, a melanholični govor njen simptom, Frojd beleži da melanholik
«jasnije shvata istinu nego oni koji nisu melanholični». (str.432) Bila litanija prekora i
samoprekora koju melanholik izgovara istinita ili ne, melanholija je bolest kao i sve
drugo što život ne krepi, ne podržava i ne jača, nego tanji, potkopava i slabi instinkt da se
ostane živ u svetu, kakvom-takvom. Ali u slučajevima kad svojim oštrijim okom
melanholik dođe do istinitog saznanja o svetu, ljudima i sebi, pita se Frojd, “zašto čovek
mora da oboli pre nego što će postati pristupačan za istinu ove vrste?” (str.432) Može li
se do te iste istine doći, i ona podneti, a da se ne zapadne u bolest koja vodi u smrt?
Drugim rečima, kako se može ta istina i saznati i preživeti?

Sterijina melanholija izražavala se u terminima uzaludnosti i bezvrednosti onog što je

najdragocenije i najvrednije. Patriota, opevao je propast svog naroda koji je naglošću i
neslogom zaslužio svoju sudbinu kao kaznu. Pesnik, video je nedostatke svojih pesama,
ali se tešio da će njima makar “uzneti glas roda” i da će i njih, na kraju, vreme pokopati
(«Mojim pesmama”). Prosvetitelj, hteo je da leči i uči rod (“Moja težnja”), iako je
istovremeno tvrdio da od toga neće biti nikakve koristi i da je to uzaludan posao. Smrtnik,
pitao se gde su sad svi velikani prošlih vremena koje je zbrisala smrt (“Spomen-
putovanja po doljnim predelima Dunava”) i vapio da su ludilo i smrt jedini lekovi za jade
življenja (“Na smrt jednog s uma sišavšeg”), iz čega je sledilo: “Tako je pravi pokoj tek u
zemlji / Beda na zemlji” (“Groblje”). U “Nadgrobju samom sebi” sveo je račun: pesnik,
retor, profesor i pravnik, sve skupa ništa, devet puta. Ovu poslednju pesmu trebalo bi
čitati bez romantiziranja ništavila: apsolutizacija ovog “ništa” i njegovo pretvaranje u
metafizički princip protivna je duhu Sterijine poezije, pa ono verovatno ne treba da
označava mnogo više od melanholičnog izražavanje sebe, a po analogiji i svakog drugog
čoveka, kao ništavnog i bezvednog.

5
Može li se, posle ovog popisa, zajedno sa Frojdom reći da je Steriju melanholija učinila
pristupačnim za istinu koja izmiče manje oštrom oku? Teško je reći. S jedne strane,
uputstva koja je kao moralni propovednik zaveštavao svom rodu suviše su uopštena da bi
ikome mogla biti od koristi. U svakoj pesmi u kojoj govori o Srbima Sterija ukazuje na
naglost kao osobinu narodnog karaktera. Šezdeset godina posle Sterijine smrti, Bogdan
Popović, koji izgleda nije bio ni najmanje melanholičan, u predavanju “Savlađujte
osećanja” ponovio je ovu primedbu 9 , a u redovnom upitniku koji iz broja u broj u
poslednje vreme objavljuje NIN, dakle sto pedeset godina posle Sterijine smrti, devet od
deset javnih ličnosti na pitanje “koju biste svoju osobinu najradije promenili?” odgovara
– impulsivnost, naglost. Ili za skoro dva veka nismo ništa naučili, ili je Sterijin i
Popovićev nalog “savlađujte osećanja” po vrednosti jednak starozavetnom “ne poželi
ženu bližnjega svoga”: svi znaju da tako treba, ne mora im se govoriti, pa ipak. S druge
strane, prosvetitelj Sterija je hteo da leči i takozvane antropološke konstante kojima nema
leka. Fema, Ružičića i “rodoljubaca” i danas je puna Srbija, uprkos tome što se Sterijine
komedije neprestano igraju na našim scenama. Isto tako, pun ih je i svet, i mogu se naći,
u malo izmenjenom lokalnom kontekstu, u svim antologijama komedije raznih naroda.

Ono što je u bilansu njegovog života svakako više od ništa, melanholični pesnik nije
video: doprinos prosvetnoj i pravnoj reformi, pomoć osnivanju modernih kulturnih
institucija – pored ostalog, i ove u kojoj se danas nalazimo – i ogroman doprinos
akumulaciji književnog kapitala jedne male kulture koja se s mukom izvlačila iz duge
stagnacije, pre svega klasičnim delima kao što su Roman bez romana, Tvrdica,
Pokondirena tikva i Rodoljupci (na koja “stihotvorac” Sterija u svom životnom bilansu
nije mnogo polagao). To je, sve skupa, negde između “ništa sam” i “sve sam”, u sredini
između melanholičnog negiranja i maničnog potvrđivanja sebe: ni crno ni belo, nego,
recimo, svetlo sivo.

Što je na njegovu glavnu težnju – da leči i uči rod – pala senka neuspeha, i što svom trudu
uprkos nije video znake pojavljivanja jednog etički racionalnog sveta u kojem se znanje
vrline pretvara u vrlo delanje, sveta odgovornih, tačnih, savesnih, poštenih i doslednih
ljudi, kao išetalih iz stoičkih čitanki, to nije čudno. Naglost i nesloga, sebičnost i
častoljublje, zloba, zavist i kleveta ne leče se stihovanim ili teatralizovanim preporukama
strogog roditelja, nepopustljivog učitelja i nemilosrdnog sudije. U tome je Sterija bio
težnjom od sebe veći. Ono sto ostaje na kraju, usev truleži u prsima, ionako niko nije
izbegao. Ali samo melanholik to može da vidi kao izlaz, bekstvo od neuspeha, od ideala
koji se ne može ostvariti, ali se ni od ljubavi prema njemu ne može odustati, i kao ulaz u
“pravi pokoj” gde ne dospeva “sila zlobna” i “otrov gnjeva”, i gde “ćuti nasilnik”
(“Groblje”): gde beskonačna litanija prekora i samoprekora konačno prestaje, jer i savest
umire s nama.

2.

U eseju o melanholiji Frojd je tvrdio da melanholija ima tendenciju da se pretvara u

maniju, stanje suprotno po svojim simptomima. Sadržaj manije ne razlikuje se od
9
Bogdan Popović; “Savlađujte osećanja”, u Članci i predavanja, Beograd: Srpska književna zadruga, 1932.

6
sadržaja melanholije, jer se oba poremećaja rvu sa istim kompleksom, ali razlika je u
tome što u melanholiji Ja podleže kompleksu, kapitulira pod pritiskom Nad-Ja, dok u
maniji savladava kompeks, gura ga u stranu, i istrže se od nasilja koje nad njim vrši Nad-
Ja. U maniji se melanholično “ništa sam” pretvara u “sve sam”: treba se samo setiti
podnaslova u Ničeovoj knjizi Ecce homo, ili njegovih uzastopnih maničnih identifikacija
sa Hristom i Dionisom, da bi se videlo s kojom amplitudom klatno iz melanholičnog
položaja prelazi u manični. Ali manija nije nikakav izlaz iz melanholije, nego samo njeno
naličje, privremeno oslobađanje od tiranije savesti, kratka pauza posle koje se sve opet
vraća na staro. Sterijina melanholija, sudeći prema izrazu koji joj je dao u književnosti,
nije tražila izlaz i odušak u maničnim fazama, nego - sasvim dosledno – u smrti.

I u još nečemu. Osim smrti postoji još jedan izlaz iz melanholije, koji omogućava da se
melanholične istine podnesu i prežive: humor. U sadržaju Sterijinog humora pojavljuje se
ista ona struktura koja ispunjava njegovu melanholiju, struktura nesaglasnost koju smo
našli pregnantno izraženu u formuli težnjom od sebe veći. Jelica u Laži i paralaži,
zaluđena romanima kao i Don Kihote ili Ema Bovari, svojom težnjom da živi otmeno i
svetski veća je i od priproste palanačke devojke, što u stvari jeste, i od palanke u kojoj bi
taj ideal trebalo da bude ostvaren, pa pada kao žrtva prvog prevaranta koji naiđe. Ne
samo što je njena težnja nerazumna u okolnostima u kojima se nalazi, nego ni sama nije
dorasla cilju koji je sebi postavila. Jelica neće postati bečka ili pariska dama, nego nešto
mnogo skromnije, ali saglasno njenim mogućnostima: “Batićeva supruga i dobra
gazdarica”. Fema u Pokondirenoj tikvi ne čita romane, nego prelistava žurnale, ali i ona
je težnjom od sebe veća: umesto kao opančareva udovica, ona hoće da živi kao otmena
dama, opet nesaglasno njenim mogućnostima i mestom na koje ju je sudbina postavila, pa
i ona postaje lak plen prevaranata. I njena težnja je nerazumna, pa i ona na kraju
komedije mora da se pomiri sa nastavkom “prostog” života. Kir Janja u Tvrdici hoće da
koti svoje dukate, ali on nije racionalni kapitalista: tamo gde bi uspešniji trgovac razumno
proračunao rizik i trošak, pa zamenio dotrajalu slavinu, čestito prezidao štalu i odmerio
mogućnost da ne dobije nazad svoj novac od nesolidnog partnera, Janja sasvim
nerazumno tvrdiči, lakomi se na interes i uvek gubi. I njegova je težnja veća od njegovih
sposobnosti. Ista struktura nesaglasnosti očigledna je i u Rodoljupcima, ali poslednjem
Sterijinom “veselom pozorju” vratićemo se kasnije, jer ono zaslužuje veću pažnju.

Od šesnaestog i sedamnaestog veka, kada se, kažu istoričari, smisao za humor i smešno u
Evropi izmenio i zadobio današnji, moderni oblik, posle kratkotrajne dominacije teorije
nadmoćnosti kao uzroka smeha, svi značajniji teoretičari humora tvrde da je nesaglasnost,
inkongruencija, protivrečnost, u temelju svih manifestacija humora. Smeh je, kaže Kant,
rezultat “iznenadnog preobražaja napregnutog očekivanja u ništa”.10 Nesaglasnost ciljeva
i karaktera, zbog čega karakteri nisu dorasli ostvarenju ciljeva, i za Hegela je osnov
komičnog.11 Šopenhauer je isti fenomen definisao kao nesaglasnost između mišljenog i
opažajnog12, a Bergson kao kontradikciju živog i mehaničkog, ili kao nesaglasnost forme
i sadržaja.13 Ono što je kod Sterije uzrok melanholije koja spas može da traži još samo u

10
Imanuel Kant: Kritika moći suđenja, prev. Nikola Popović, Beograd: BIGZ, 1975, str. 215
11
G.V.F. Hegel: Estetika, tom III, prev. Nikola Popović, Beograd: BIGZ, 1975, str. 606-607.
12
Artur Šopenhauer: Svet kao volja i predstava, tom II, prev. Sreten Marić, Novi Sad: Matica srpska, str.83.
13
Henri Bergson: Smijeh. O značenju komičnog, prev. Bosiljka Brlečić, Zagreb: Znanje, 1987, str.31

7
smrti, istovremeno je i obrazac humora uopšte, pa i osnova na kojoj je Sterija gradio
svoje komične likove. Ista stvar je u isto vreme najvećom i nečajnom žalošću i
opterećivala i razgaljivala njegov duh, samo što je jednom zbog nje očajavao i sipao
prekore, a drugi put joj se smejao i njome zasmejavao i druge.

Ako ista stvar u istom duhu može da proizvede dve sasvim oprečne reakcije, onda
zagonetka nije u stvari samoj, nego u duhu koji se s njom suočava. Kad se, više od
dvadeset godina posle Dosetke i njenog odnosa prema nesvesnom (1905) Frojd vratio
temi smeha u kratkom ogledu “Humor”, neočekivano je povezao humor s melanholijom,
tvrdeći da je i humor, kao i melanholija, rezultat delatnosti Nad-Ja.14 U maniji se izlaz iz
melanholije nalazi tako što se kateksa sa Nad-Ja preusmerava na Ja: drugim rečima, Ja
odlučuje da više neće da trpi pritisak Nad-Ja i odbija da pati. U humornom stavu,
međutim, kateksa ostaje tamo gde je i u melanholiji, u Nad-Ja, ali se ova psihička
instanca menja i umesto da zlostavlja i ponižava Ja, počinje da progovara drugim jezikom.
Nad-Ja ostaje superiorno, ali umesto kao strogi roditelj, nepopustljivi učitelj i nemilosrdni
sudija, počinje da se ponaša dobrostivo, popustljivo i milosrdno: kao da je okrutni
gospodar, koji stalno ponavlja “ništa si”, najednom postao nežni utešitelj koji detetu
šapuće “nije ništa, nije ništa”. Duh se oslobađa tereta i razgaljuje tako što sam sebi kaže
da tereta, u stvari, nema. «Nema sumnje da je suština humora u tome da se čovek poštedi
afekata kojima bi neka situacija dala povoda”, piše Frojd, “i da šalom odloži mogućnost
takvih izražavanja.» (384) U tome je oslobađajuća moć humora: umesto da budem objekt
zlostavljanja Nad-Ja, postajem superiorni subjekt kojeg stvarna situacija ne dodiruje. Ono
što je u jednom slučaju trauma i povod za patnju, u drugom postaje okolnost u kojoj se
može uživati. A ovaj blagonaklono roditeljski, odrasli stav koji Nad-Ja zauzima prema Ja,
prenosi se i na učesnike u humornoj situaciji. Onaj ko je u stanju da se smeje Jelici i
njenoj čeznji da živi kao junakinja iz romana, Femi koja hoće da bude otmena dama,
Janji koji čezne za sigurnošću u starosti, Juci koja celi svet posmatra sa stanovišta
kupovine novog šešira – mora da se prema njima odnosi kao odrasla osoba prema deci
obuzetoj trivijalnim interesima i patnjom koja samo deci može da izgleda velika.
Humorni stav Frojd izrazava ovako: “Vidi, eto sveta, koji izgleda tako opasno! A nije
nista drugo do dečija igra – vredan samo da se na njegov račun našališ!” (389) To odraslo
Nad-Ja, umesto da grmi i proklinje, u humoru kaže: pa vidiš i sama da ne može, težnjom
si od sebe veća! Ovo je tvoja mera: Batićeva supruga i dobra gazdarica, opančareva
udovica u palanci, ili trgovac sa sandukom još uvek punim dukata. Hugo Klajn je u tome
video gorčinu, “smeh udružen sa podsmevanjem, a podsmevanje sa samopodsmevanjem,
u kojem uvek ima i jedan ozbiljniji, setniji, mračniji prizvuk”.15 Nema, međutim, ničeg
gorkog i mračnog, čak ni setnog, u tome što se nekakav trivijalni, infantilni, nemogući
interes ne može ostvariti. Završeci Sterijinih komedija su tačno onakvi kakvi treba da
budu sa stanovišta ovog tipa komedije: zaplet treba da dovede likove do prihvatanja
realnosti. Zato čak i prevaranti, kao što su Aleksa i Ružičić, pred kraj komedije bez
kazne nestaju, a od onih koji su još uvek a sceni niko neće biti suviše surovo kažnjen,
nego samo blago, uz roditeljsko-učiteljski osmeh ukoren. Možda je lepše biti junakinja
romana, svetska dama ili prebogati starac nego dobra Batićeva domaćica, dostojanstvena

14
Sigmund Freud: “Der Humor”, Gesammelte Werke, Band XIV, 1999, Frankfurt a/M: Fisher Verlag, str.
388.
15
Hugo Klajn: “Sterijin humor”, u Knjiga o Steriji, str. 231

8
opančarska udovica ili trgovac koji u starosti ipak ne mora da gladuje i prosi, ali ni ovo
drugo nije tako loše. Ni belo ni crno, nego svetlo sivo. Sterija svoje junake ne dovodi do
kazne i ispaštanja krivice, nego do prihvatanja realnosti: ne biti težnjom od sebe veći,
nego biti to što jesi, tu gde jesi, pa i uvideti da to i nije baš toliko loše – to je njima pouka.
Za “ozbiljnost” koja zazvuči na kraju – a bez sete i mraka – zaslužan je Sterijin ideal
sveta odgovornih, tačnih, savesnih, poštenih i doslednih ljudi, koji je ovde postavljen kao
realnost u koju treba ući. U taj ideal Sterija hoće da uvede svoje likove koji su izgubili
ravnotezu, pa luduju težeći nečemu čemu nisu dorasli. Kad prođu kroz komički
disciplinarni postupak, uozbiljene Feme, Jelice i Janje pridružuju se ljudima od reda,
kakvi su Batić, Mitar i Mišić. Ta uozbiljenost na kraju komedije nalaže gledaocu da
potisne utisak da bi život bio mnogo zabavniji ako bi se moglo ručati sa Femom, praviti
kur Jelici ili ući u neku špekulaciju sa Janjom, nego slušati šta o svetu i životu imaju da
kažu čestiti Batić, priprosti Mitar ili lukavi Mišić. Ko se, uostalom, nasmejao i zabavio
čitajući Marka Aurelija? Umesto toga, posle kraja komedije i likovi i gledaoci treba da
odu svako na svoje mesto, ko u kuhinju, ko u radnju; malo smo se namejali, ali blagi
roditelj uvek zna kad je deci dosta i kad se treba vratiti u realnost.

U tu realnost se vraća i kroz humor je prihvata i autor, a ne samo likovi i gledaoci.

Melanholija je odbijanje realnosti, humor je odbijanje melanholije. Time se ne želi reći
da je ono znanje do kojeg je došao melanholik – u Sterijinom slučaju, definicija čoveka
kao stvorenja koje je težnjom od sebe veće – pogrešno, i da stav humoriste predstavlja
njegovu korekciju i usklađivanje sa realnošću. I u melanholiji i u humoru Sterija ostaje
pri tom uvidu, ali razlika je u tome što ga u prvom slučaju to znanje tera u smrt, a u
drugom može da ga prihvati i podnese, i da čak u njemu nađe nešto onog humornog
zadovoljstva koje čini da svet, makar za jedno veče, izgleda kao manje opasno mesto u
kojem vredi još malo ostati. Reč je, dakle, o odluci da se ista stvar jednom shvati kao
nešto prema čemu svi ljudski napori izgledaju ništavni, a drugi put prihvati kao sitnica
preko koje duh može da pređe sa roditeljskim šapatom «nije ništa». Ne treba dokazivati
da se iz prestupanja ljudske mere porađaju sva istorijska i svakodnevna zla koja
racionalni prosvetitelj uopšte može da zamisli, i Frojd, koji je i sam stvorio jednu
melanholičnu antropologiju, verovatno baš na to misli kad u zaključku ogleda o humoru
kaže da se humornim stavom opslužuje jedna iluzija. 16 U toj iluziji, međutim, ne
poništava se melanholično znanje o svetu, nego, naprotiv, ostaje u njoj očuvano, ali se
njome obezbeđuje prihvatanje i podnošenje tog znanja bez pada u bolest i želju za smrću.
Niti se svet manično potvrđuje, niti se melanholično negira. Opet, dakle, nekakva sredina:
sivo.

Sivo je boja pomirenja i nagodbe, a ne trijumfa ili poraza. Završeci svih Sterijinih veselih
pozorja su u znaku nagodbe: da će baba Stanija ipak ostati još malo u Beogradu, iako joj
se ne dopada novi način života; da će Fema odustati od otmenog života, iako se od nje ne
zahteva da porekne njegove čari; da će Mišić dobiti i Katicu i miraz, a Janja neće morati
da odgovara za falsifikovani novac; da Jelica neće više misliti na barone, ali neće se ni
udati za prevaranta bez igde ičega. Samo se Rodoljupci ne završavaju nikakvom
nagodbom.

16
“Der Humor”, str. 389.

9
Rodoljupci se, zapravo, uopšte nikako i ne završavaju: drama je više prekinuta, nego
završena. Iako je Sterija Rodoljupce odredio kao “veselo pozorje”, to nije komedija, nego
društveno-kritička drama sa elementima komike i satire, i pre spada u onaj drugi deo
Sterijinog korpusa, uz pesmu «Godina 1848», nego u humorni. Njome se ocrtavaju
granice humornog prihvatanja sveta: pomodarstvo, tvrdičenje, lakovernost i naivnost, čak
i slavenosrpske poete, iako su ilustracije glavnog ljudskog greha – biti težnjom od sebe
veći – ipak se uz nagodbu i pomirenje nekako mogu prihvatiti i uvesti u svet racionalnih i
ispravnih ljudi. Ali tema Rodoljubaca je sama srž onoga što je za racionalnog
prosvetitelja i patriotu bilo najvažnije. Radnja drame se zbiva u središtu onoga što je bila
njegova glavna težnja, na istom nivou na kojem su se najvažnija pitanja Sterijinog života
i javne delatnosti postavljala. Nije reč o čoveku uopšte, lažljivom, gramzivom i sebičnom,
nedoslednom, podložnom strastima, zlobnom i zavidljivom, ne o primerima iz rimske
istorije, o izneverenim idealima Francuske revolucije ili o evropskom kolonijalizmu,
nego o rodu kojem je Sterija hteo da služi kao učitelj i lekar. I opet, nije reč o njegovoj
istoriji, u kojoj se unazad ne mogu popraviti ni naglost, ni nesloga, ni različite
manifestacije iracionalnosti, nego o sadašnjici i ljudima na koje je racionalni prosvetitelj
čitavog života pokušavao da utiče. Ti ljudi uspevaju da, čak veselo, u potpunosti
oporeknu Sterijin ideal sveta odgovornih, tačnih, savesnih, poštenih i doslednih ljudi, i
roda staloženog, složnog i racionalnog, a pre svega čovečnog. Njima se ne može oprostiti,
i nema te nagodbe koja bi ih uvela u Sterijin ideal, pa nema ni govora o komediji. Jer, to
je totalni poraz najvećih vrednosti racionalnog prosvetitelja i patriote, i individualno
gledano, totalni poraz svih Sterijinih životnih napora. Zar tako totalno poraženi čovek ne
bi trebalo da propast onog najdragocenijeg izrazi u obliku tragedije – ovoga puta, za
razliku od onih koje je prethodno napisao, manje knjiške a više zasnovane na vlastitoj
proživljenoj nesreći? Sasvim verovatno. Da jeste, danas bismo umesto Rodoljubaca čitali
nešto pod naslovom Propast vojvodstva srpskog, melanholično žalosno pozorje u kojem
bi sve moglo da bude isto kao i u Rodoljupcima, osim što bi Gavrilović bio malo
uzvišeniji i tužniji, ostali likovi ozbiljniji i opasniji, a sve prožeto grmljavinom prekora i
tužbalica: Nad-Ja u poslednjem kaznenom pohodu na neuspešnog prosvetitelja.

Sterija nije napisao Propast vojvodstva srpskog zato što je na samom kraju shvatio da je i
sâm težnjom od sebe veći. Smeh koji izazivaju likovi Rodoljubaca nije znak da je Sterija
na kraju prihvatio svoje sunarodnike takve kakvi jesu, nego znak da je sebi oprostio. Sa
rodoljupcima nema nagodbe i pomirenja, ali nema ni očajanja što ih nikad neće popraviti
i uvesti u svoj ideal. To što su satirični i komični elementi prodrli u melanholičnu sliku
sveta, znak je zrelosti i ravnoteže: osmeh kroz grimasu gorčine u isti mah odstranjuje
humornu iluziju izlečenja i prihvatanja, ali i melanholičnu litaniju prekora i samoprekora.
Rodoljupci su rezultat mirnog pogleda u ambis humaniteta, ali i u ambis vlastitog života
posvećenog lečenju roda. Takav miran pogled donosi mirno prihvatanje: “da, bio sam
težnjom od sebe veći“, ali bez prizivanja groba i smrti kao kazne. Drugim rečima, Ja se
oslobodilo nasilja koje je nad njim vršilo Nad-Ja. I u isto vreme, Sterijin ideal je očuvan
tamo gde se jedino može očuvati: u liku čestitog, savesnog, odgovornog, ali defanzivnog
Gavrilovića, autorovog dvojnika u drami. Ni roditelj, ni sudija, ni učitelj, Gavrilović ne
pokušava da promeni svoje sugrađane, pa zato nije težnjom od sebe veći. On deli njihovu
sudbinu, iako vidi i razume kuda vodi „srpski pokret“, i samo onoliko koliko racionalnost
dozvoljava pokušava da utiče na njihove zajedničke odluke, naravno bezuspešno. Ali

10
Sterijin ideal je očuvan u Gavrilovićevom znanju o vlastitoj ispravnosti, i u tome se
pojavljuje ona nijansa sivog koju ovde pokušavamo da sledimo. A pošto je tako sačuvano
to što je najdragocenije, od ostalih likova se može, kako je Frojd pisao, “napraviti šala“.
Rodoljupce nije napisao roditelj – u predgovoru drami Sterija se distancira od onih koji
narod “kao mati svoje dete gledaju”, pa dakle i od svog životnog, prosvetiteljskog stava -
ni dete koje od litanije prekora i samoprekora nema gde da pobegne do u smrt i grob,
nego zreo čovek, koji mirno prihvata poraz svojih dugogodišnjih napora i priznaje da je
težnjom bio veći od sebe. S ovog stanovišta i „Nadgrobije samome sebi“ zadobija
drugačije značenje i može se razumeti kao nijansa sivog: učitelj, roditelj, sudija, sve je to
„senka i ništa“; stihotvorac, retor, profesor, pravdoslov – „U knjigama ime / Večno ostaje
ti“. Sto pedeset godina posle Sterijine smrti, možemo se složiti s tim. Sterija je na kraju
bio u pravu.

Summary

J.S.Popović’s Melancholy and Humour

Relying on Freud’s interpretation of melancholy and humour, the paper interprets Sterija’s poetry and plays
as based on the structure of incongruity. Sterija’s confrontation with the structure of incongruity resulted in
both melancholic and comic works: while his melancholic poetry expressed the renunciation of life, his
comedies expressed the renunciation of melancholy. One notable exception is his last and posthumously
published play The Patriots, which although based on the same structure of incongruity, surpassed both
melancholy and humour.

11