I MODEL POLITI^KOG PROCESA I POLITI^KIH

IZBORA

1. MODEL POLITI^KOG PROCESA

Model politi~kog procesa je zamisao fakti~kih politi~kih

procesa. Do te zamisli se do{lo primenom pravila hipoteti~ko-
deduktivne metode, metode modelovanja i metode eks-post
facto eksperimenta.
Postupak izgradnje je slede}i:
1. s osloncem na vi{e puta i u razna vremena, na raznim
prostorima konstatovano iskustvo o politici i
shvatanje politike, kriti~ki se analizira. Analizom i
apstrahovanjem otkrivaju se ~inioci, svojstva i
odredbe pojave koja se ozna~ava pojmom i terminom
kojim se ozna~ava dru{tvena pojava politika.
2. Otkriveni ~inioci, odredbe i svojstva se uop{tavaju,
apstrahuju i me|usobno povezuju u celinu. Prilikom
apstrahovanja izdvajaju se samo bitni ~inioci, bitne
odredbe i svojstva i one se zadr`avaju kao predmet
mi{ljenja (kao delovi celine koju ~ine kada su me|
usobno povezani i kao posebne celine kada se posebno
prou~avaju odnosno promi{ljaju.). Ostali ~inioci
svojstva i odredbe se zanemaruju.Tako dolazimo do
idealizovane strukture procesa politike tj. do
idealizovanog modela izvedenog iz realnog politi~kog
procesa.
Model do koga dolazimo je :
a) op{ti zato {to obuhvata samo bitne ~inioce, odredbe i
svojstva bez kojih politika kao pojava nije mogu}a, te
koji postoje u svim vremenima i na svim prostorima
na kojima postoji politika u bilo kom obliku.
b) Op{ti zbog toga {to obuhvata sve bitne stati~ke i
dinami~ke komponente tog procesa-pojave.
c) Op{ti jer obuhvata bitne sadr`aje, oblike i odnose
unutar politike i politike i njenog okru`enja.

Izlo`enom procedurom omogu}avamo:

a) poimanje politike kao dru{tvene pojave;
b) formiranje nau~nog pojma i
c) nau~nog definisanja politike.

Prilikom prikazanog postupka dolazimo do slede}eg:

 1. politika je poseban pojavni oblik procesa u ljudskom
dru{tvu;
2. po{to je pojavan, on se manifestuje neposredno i
posredno, a njegove manifestacije se mogu
neposredno i posredno opaziti i identifikovati, dakle
evidentirati i empirijski i teorijski prou~avati;
3. s obzirom da je to jedan od dru{tvenih procesa-pojava,
politika se javlja u odre|enim dru{tvenim uslovima.
Razumljivo je da se ona javlja i u odre|enim prirodnim
uslovima, ali su determiniraju}i dru{tveni uslovi koji
imaju odre|ene karakteristike i nalaze se u odre|enim
odnosima.

Bitni uslov je odre|eni stepen dru{tvenog razvoja koji se

manifestuje preko:
A) odre|enog stepena i karakteristika ekonomskog
razvoja:
a) na~ina proizvodnje i odnosa vlasni{tva i
proizvodnje;
b) podele rada;
c) oformljenih dru{tveno-ekonomskih statusa i
bogatstva odnosno raspodele dobara i na~ina
raspodele dobara.

B) Odre|enog stepena i karakteristika dru{tvene

organizacije odnosno distribucije mo}i i vlasti i na~ina te
distribucije :
C) Odre|ene demografske situacije ;
D) Odre|enog sistema orijentacionih vrednosti i standarda
pona{anja;
E) Odre|enog nivoa dru{tvene i pojedina~ne svesti i
komunikacija;
F) Prostorno-geografski uslovi.

Pojednostavljeno, to su ekonomski, organizacioni,

tehnolo{ki, tradicionalni i uslovi svesti povezani sa odre|enim
priprodnim uslovima.

B) Druga na{a konstatacija je da su bitan ~inilac

politi~kih procesa
ljudi-subjekti u~esnici u procesu. Politika je dru{tveni proces-
pojava. Njega pokre}u i ostvaruju ljudi. U najop{tijem smislu svi
ljudi na neki na~in sudeluju u nekom politi~kom procesu. Svi
ljudi ne u~estvuju u svim konkretnim politi~kim procesima
istovremeno, niti svi oni u tim procesima imaju iste uloge,
polo`aje, razloge, uspehe i doprinose rezultatima, ali su svi na
neki na~in uklju~eni u njih.
Subjekti-u~esnici u politi~kom procesu se u mnogo ~emu
razlikuju. Ve} na prvi pogled se mogu razlikovati subjekti-
pojedinci, subjekti-grupe ; subjekti-organizacije i subjekti-
organizovni upravlja~i
tj. organi politi~kih i drugih organizacija i organi vlasti.
Neosporivo je da me|u subjektima mo`emo razlikovati
subjekte koji deluju-pona{aju se u skladu sa vladaju}im
poretkom-legalno subjekte koji deluju ne uva`avaju}i norme
poretka ili nasuprot njima i ~ak sa te`njom da sru{e postoje}i
poredak-ilegalno. Ne treba poistove}ivati delovanje subjekta
politike na izmeni vladaju}eg politi~kog poretka sa ilegalnim
delovanjem. Svaki demokratski poredak ima ugra|en
mehanizam, proceduru, sistem postupaka, kojim se poredak
menja u nekoj meri i subjekti koji deluju u skladu sa normama
tog mehanizma pona{aju se legalno. Ilegalno deluju samo oni
subjekti koji se pona{aju suprotno normama i procedurama
utvr|enim za promene u vladaju}em poretku ili vladaju}eg
poretka.
Osim subjekata koji deluju legalno odnosno ilegalno,
mo`emo konstatovati i politi~ke subjekte koji deluju legitimno i
nelegitimno
Mnogo je te`e razlikovati legitimno i nelegitimno delovanje od
legalnog i ilegalnog delovanja. Kriterijum legalnog i ilegalnog
delovanja su decidirano utvr|ene i javno objavljene norme
prihva}enog, dozvoljenog odnosno nezabranjenog politi~kog
pona{anja u okvirima jednog politi~ko-pravnog poretka. Ove
norme su prvenstveno formulisane u obliku pravnih propisa,
politi~kih i moralnih uzusa i obi~aja, te je saglasnost ili
nesaglasnost sa njima relativno lako utvrditi. Kriterijum
legitimnosti je mnogo slo`eniji i neodre|eniji. Subjekt se
legitimno pona{a samo kada se pona{a u skldu sa voljom onih
koje predstavlja, zastupa ili istupa u njihovo ime. Me|utim, u
politi~kom procesu u~estvuju mnoge strukture subjekata
(stranaka, klasa, slojeva, nacija, konfesija, zavi~ajnih, polnih,
starosnih, profesionalnih, itd. pripadnosti) i sa stanovi{ta svake
od pomenutih struktura legitimitet ima druk~ije odre|enje.
Osim toga u politi~kim procesima poznati su subjekti :
vladaju}a struktura i opozicija kao i ve}ina i manjina. Da li je
politi~ko pona{anje ve}ine odnosno manjine legitimno ? Da li
je pona{anje vladaju}e strukture odnosno opozicije legitimno?
Ostaju}i pri kriterijumu volje skupine koja predstavljena,
zastupana, itd. moramo ukazati na slede}e ~injenice u
politi~koj praksi :
 a) volja naroda (odnosno volja zastupanih, predstavljenih)
nije uvek sasvim odre|eno oformljena i precizna, ve}
~esto ima svojsta op{te orijentacije;
b) osim u op{toj orijentaciji ta volja ne mora da bude
stabilna i trajna, ve} mo`e da bude, naro~ito u
detaljima, promenljiva;
c) volja naj{ire odre|ene politi~ke celine (na primer gra|
ana dr`ave, nacije itd.) i kada je oformljena, ne mora
da bude u svemu jedinstvena, ve} mo`e da bude
prete`na, odnosno volja ve}ine;
d) da volja vladaju}e strukture, opozicije, stranke, itd. ne
mora da bude jedinstvena, ve} prete`na;
e) volja predstavljanih-zastupanih ne mora, i nije,
jednostavna o svakom pitanju, ve} se prete`na volja
subjekta mo`e razlikovati od pitanja do pitanja. Subjekti
se o jednom pitanju mogu slagati sa drugim subjektima,
a po drugom sa tre}im subjektima.

Osim pomenutih te{ko}a, moraju se imati u vidu bar

jo{ dva. Prvo, volja zastupanih-predstavljenih mo`e da bude
rezultat izmanipulisanosti, nekonformisanosti, nedovoljnog
osve{}enja, pa u tom slu~aju to nije istinska volja i ne traje
dugo. Drugo, okolnosti u kojima je nastala volja zastupanih
mogu se izmeniti, te se izmenom okolnosti javlja i nova volja.
Sve {to je re~eno upu}uje nas, uz mnoge druge
argumente, da se legitimnost i subjekti koji se legitimno
pona{aju ne mogu kruto shvatati, ve} da se to, kao fakti~ko
pitanje, mora u svim slu~ajevima ponovo fakti~ki utvr|ivati.
Kao primenljivu odredu legitimnosti u ovom modelu mo`emo
prihvatiti da su legitimni subjekti politike:
a) oni koji odre|enu celinu (odre|eni grupni ili kolektivni
subjektivitet) predstavljaju-zastupaju na osnovu
slobodne izra`ene i prete`ne volje;
b) oni koji u svojim delovanjima izra`avaju prete`nu volju
subjektiviteta koji zastupaju.

Predlo`ena odredba legitimnih politi~kih subjekata

ukazuje nam da mo`emo identifikovati:
a) legitimne legalne i legitimne ilegalne subjekte;
b) legitimne ve}ine i legitimne manjine;
c) legitimne vladaju}e i legitimne opozicione strukture,
kao i nelegitimne subjkete sa istim ulogama u
politi~kom procesu.

Problem legitimnosti subjekata upu}uje nas na

razmatranja jo{ dve masovne vrste subjekata : bira~a
(glasa~a) i stanovnike odre|enih politi~kih organizovanih
teritorija (prvenstveno dr`ava).
U demokratskim zemljama legitimnost i legalnost
politi~kih opcija i politi~kih subjekata ostvaruje se posredsvom
demokratskih izbora. Bitne odredbe politi~kih subjekata su, po
tom osnovu, bira~i sa pasivnim i aktivnim bira~kim pravom-sa
pravom da biraju, kandiduju, da budu kandidivani i birani, da
obavljaju prava i du`nosti i snose odgovornost pri vr{enju
funkcija na koje su izabrani, da smenjuju i opozivaju i da budu
smenjivani i opozvani. Ove na~elne bitne odredbe se u praksi
razli~ito realizuju.
Za demokratske zemlje karakteristi~no je op{te bira~ko
pravo. Njega treba shvatiti tako da u na~elu, svi punoletni
dr`vljani odnosno `itelji jedne dr`ave imaju prava da biraju i
budu birani u razne organe upraljanja dr`avom odnosno na
razne upravlja~ke funkcije, na raznim nivoima organizacije
dr`ave i politike. Ovom prilikom, u okviru op{teg modela,
apstrahova}emo razne specifi~nosti koje postoje u raznim
zemljama.
Bira~i nisu svi dr`avljani, gra|ani, `itelji odre|ene zemlje
(dr`ave), ve} samo oni koji ispunjavaju bitne uslove : (1) da
imaju po va`e}im propisima bira~ko pravo: (2) da im propisana
i primenjena procedura izbora fakti~ki obezbe|uje mogu}nost
u~e{}a na izborima u svim ulogama koje zakon predvi|a. Na
svim izborima za dr`avne organe odnosno za dr`avno-politi~ke
funkcije vlasti identifikujemo dve vrste bira~a :
1. bira~i koji u nekom obliku ostvaruju svoje bira~ko
pravo;
2. bira~e koji ne ostvaruju svoje bira~ko pravo.

Bira~i koji ostvaruju svoje bira~ko pravo su aktivni

subjekti politi~kog procesa, ali se stepen, sadr`aj i oblik njihove
aktivnosti razlikuje.
Bira~i koji iz raznih razloga ne ostvaruju svoje bira~ko
pravo pasivni su u politi~kom procesu, osim kada je njihova
apstinencija oblik svesnog politi~kog delovanja.
Stanovnici odre|enih politi~kih, upravnih, dr`avnih
teritorija mogu biti raznog sastava: stalno i privremeno
nastanjeni, dr`avljani doti~ne dr`ave, dr`avljani druge dr`ave
ili lica bez dr`avljanstva, politi~ki aktivni i politi~ki pasivni,
dru{tveno uticajni i dru{tveno neuticajni, punoletni i
nepunoletni, pripadnici raznih stranaka, nacija, konfesija,
starosnih grupa, polnih grupa, profesionalnih grupa, itd. Sve
stanovnike jedne politi~ko-dr`avne teritorijalne celine
posmatramo kao:
a) politi~ki aktivne ;
 b) potencijalno politi~ki aktivne, i
c) politi~ki neaktivne.

Sve politi~ki aktivne, potencijalno aktivne i neaktivne

moramo posmatrati u okvirima dve velike grupe :
1. politi~ki subjekti bez pravnih ograni~enja i
2. one sa pravnim ograni~enjima,
kao i:
1. politi~ki subjekti sa fakti~kim i
2. bez fakti~kih ograni~enja.

Zadr`a}emo se samo na jednom kriterijumu klasifikovanja

subjekata. To je uloga u politi~kom procesu odnosno politi~koj
aktivnosti. Po tom kriterijumu mo`emo konstatovati postojanje :
1. politi~ke subjekte opredeljene u prilog ostvarenja
jednog cilja i anga`ovane na tome;
2. politi~ke subjekte suprotstavljene tom cilju odnosno
opredeljene za konkurentski cilj;
3. neutralne subjekte-koji ne moraju biti i politi~ki pasivni.

Unutar politi~kih subjekata opredeljenih i anga`ovanih

“pro” i “kontra” mo`emo razlikovati:
1. politi~ko akciono jezgro koje inspiri{e, artikuli{e,
organizuje i vodi politi~ke aktivnosti i akcije;
2. politi~ke aktiviste, koji su svesno opredeljeni za odre|
ene ciljeve i vrednosti i nagla{eno anga`ovani na
njihovom ostvarenju. Oni uti~u na “politi~ku masu” i
na “socio-politi~ku” osnovu motivi{u}i ih i
usmeravaju}i ih, a iz njihovih redova se konstitui{e
politi~ko i akciono jezgro.
3. Politi~ki sledbenici koji izvr{avaju odre|ene politi~ke
radnje zbog sopstvenog uverenja ili podstaknuti
aktivistima.U ovu grupu spadaju i donatori,
simpatizeri itd.
4. Korisnici politike u koje mo`emo svrstati sve one na
koje se rezultati i posledice politi~kih delovanja odnose
nezavisno od njihove `elje i politi~kog pona{anja.

Svemu ovome treba dodati jo{ “ grupe za politi~ke

pritiske” i “politi~ke veto grupe” koje deluju u toku politi~kog
procesa kao trajno ili privremeno konstituisane, vi{e-manje
organizovane ili vi{e ili manje efikasne.
Na kraju mo`emo utvrditi listu politi~kih subjekata koji se,
prema ovom modelu, konstantno javljaju u politi~kom procesu.
 C) Ljudske aktivnosti zavisne su od ljudskih potreba.
Potrebe ljudi se svrstavaju na razne na~ine, ali su dominantne
dve klasifikacije. Prva razlikuje biolo{ke i dru{tvene potrebe.
Nema sumnje da su biolo{ke potrebe utemeljene u prirodnosti
~ovekovog bi}a, dok su gruge, tzv. dru{tvene potrebe
utemeljene u ~ovekovoj dru{tvenosti.
Poznato je i razlikovanje na egzistencijalne i dru{tvene
potrebe, s tim {to se pod egzistencijalnim potrebama
podrazumevaju potrebe ~ije zadovoljenje obezbe|uje fizi~ku,
biolo{ku egzistenciju ~oveka. Izgleda nam da, na savremenom
nivou dru{tvenog razvoja nije opravdano strogo razvijati
egzistencijalne prirodne, biolo{ke potrebe od dru{tvenih jer su
one uzajamno pro`ete. Biolo{kim potrebama ne mogu se
opravdati niti objasniti ideje i ideologije, verovanja i uverenja,
odre|eni sistemi vrednosti i spremnost za svesno `rtvovanje
biolo{ke egzistencije radi ispunjenja njihovih zahteva. ^ovek
zaista nikada nije sasvim presto da bude biolo{ko-prirodno
bi}e, nije se sasvim oslobodio biolo{kih nagona i nu`nosti
zadovoljavanja biolo{kih potreba (pi}e, hrana, za{tita od
hladno}e, vazduh, seks, itd.) ali je zadovoljavanje tih potreba
o~ove~io, humanizovao i podru{tvio, uredio ih i uveo u svoj
dru{tveni poredak.To je razlog da nam je prihvatljivija
antropolo{ka Klaksonova klasifikacija koja u ljudske potrebe
ubraja prirodne egzistencijalne potebe, zatim potrebe za
sigurno{}u, potrebe za pripadanjem i potrebe za afirmacijom.
Politika kao proces i anga`ovanje u politi~kom procesu
veoma je udaljeno od biolo{kih, prirodnih potreba i
podrazumeva posedovanje svesti i odre|enih ciljeva.
Savremena politika ne zapostavlja ljudske potrebe ve} o njima
veoma mnogo vodi ra~una, ali u savremenom dru{tvu ono
posreduje izme|u proizvodnje dobara potrebnih za
zadovoljavanje prirodnih potreba i njihovog zadovoljavanja.To
posredovanje je dvostruko posredovano.Prvo, proizvodnjom i
podelom dobara u uslovima podele rada, drugo, normiranim
procedurama zadovoljavanja potreba. U politi~kim procesima
zato se pre promi{ljaju motivi, interesi i ciljevi politi~kog
delovanja, nego potrebe koje stvarno spadaju u druge sfere
dru{tvenog `ivota.Shvataju}i motive kao prirodne i psihi~ke
podsticaje i razloge, politika ih uzima u obzir i vodi ra~una o
njima, ali se prvenstveno rukovodi interesima. Mada ne postoji
ni jedna dovoljno valjana definicija interesa, pod interesom se u
politici podrazumeva selektivna rezultanta svih potreba koja se
konstitui{e kao sinteti~ka i ~ijim se ostvarivanjem
zadovoljavaju potrebe. Na primer zapo{ljavanje je interes
posredstvom kojeg se zadovoljavaju bitni egzistencijalni
interesi. Interesi su pogodni kao postulat za utvr|ivanje ciljeva.
 Operi{u}i sa interesima, politika ima u vidu:
a) sveop{te interese, onih koji se niko ne mo`e odre}i i u
odbranu kojih svako mora ustati.Ti interesi ljudskog
dru{tva izra`eni su kroz najop{tije i neopovrgljive
principe savremenog dru{tva, kao {to su pravda,
sloboda, humanost, itd. Ovim nismo osporili mogu}e
razlike u interpretacijama ovih najvi{ih i najop{tijih
vrednosti i izvesnih poku{aja odstupanja od njih u
praksi;
b) interese pojedinih dru{tvenih i politi~kih celina
(dr`ava, nacija, konfesija, polnih i starosnih struktura,
profesija, partija, ideologija i pokreta);
c) interese dru{tvenih grupa;
d) interese pojedinaca.

U pogledu interesa politika je holisti~ki

usmerena.Dominantan je interes odre|ene zajednice, grupe,
organizacije, a njemu je podre|en interes pojedinca.
Dominantan je interes politi~ke ve}ine ({to ne mora da bude i
interes apsolutne ve}ine).
Interesi se nalaze u hijerarhijskom poretku. Prvo
razlikujemo priznate i prihva}ene, legitimne i legalne interese
od nepriznatih, neprihva}enih, nelegitimnih i nelegalnih
interesa. Grupi nepriznatih i neprihva}enih interesa mo`emo
dodati i diskriminisane interese-one koji su legitimni i legalni, ali
ih nadmo}nija struktura osuje}uje ~ak suprotno va`e}im
vrednostima i normama.
Po vremenu delovanja mo`emo razlikovati trajne interese,
dugoro~ne, srednjero~ne, kratkoro~ne i trenutne.Jasno je da
trajni interesi ne mogu da budu napu{teni sve dok subjekt-
nosilac tog interesa postoji, da se ti interesi ostvaruju, ali
nikada nisu u potpunosti ostvareni. To je slu~aj sa istorijskim
interesima. Trenutnih interesa u pravom smislu i nema. To su
svojevrsni kratkoro~ni interesi koji su korak u ostvarivanju
drugih {irih i va`nijih interesa.
Interese mo`emo klasifikovati i po zna~aju, obuhvatu,
odnosu prema drugim interesima (saglasni, razli~iti,
suprotstavljeni, protivure~ni itd).
Politika, mada polazi od interesa i uvek njih ima u vidu,
te`i da ih artikuli{e kao ciljeve.

D) Politi~ki ciljevi su veoma slo`ene, sistematizovane

strukturne celine interesa, ideologije raspolo`ivih mo}i i
sredstava i procena-ocena realnih uslova za njihovo ostvarenje.
Uloga ciljeva je vi{estruka.Prvo, politi~ki ciljevi predstavljaju
politi~kog subjekta i njegovo shvatanje sada{njosti i
budu}nosti: drugo, politi~ki ciljevi izra`avaju odnos prema svim
drugim politi~kim subjektima; tre}e, oni izra`avaju pravce i
vrste politi~kih akcija i o~ekivanja od njih. Ciljevi osim akcionih
imaju i informativna i propagandna svojstva. Zato razlikujemo
deklarativne od stvarnih
(nameravanih) ciljeva, kao i realisti~ne od utopijskih.
Ciljevi kao i interesi, mogu da budu:
1. op{ti, i
2. parcijalni;

1. celoviti, i
2. etapni;

1. istorijski, i
2. strate{ki;

1. takti~ki, i
2. operativni, itd.

Oni mogu da budu: legitimni i nelegitimni; legalni i ilegalni

Karakterizacija ciljeva-svakog pojedina~nog politi~kog
cilja, stvar je konkretnog uvida u cilj u njegovu strukturu-i
njegovog vrednovanja po kriterijumima odre|enog sistema
vrednosti. Humanost, pravednost i sloboda su, ~ini se bitni
kriterijumi za vrednovanje ciljeva uz racionalnost i realisti~nost.
Posebnu vrstu ciljeva predstavljaju iznu|eni politi~ki
ciljevi.Za razliku od ciljeva koje subjekt formira polaze}i, po
slobodnom izboru, od interesa kako ih on shvata, od
sopstvenog sistema vrednosti i od sopstvene ocene okolnosti,
opravdanosti i mogu}nosti ostvarenja cilja, iznu|eni ciljevi se
utvr|uju u uslovima jakog ugro`avanja intersa i predstavljaju
izbor izme|u raznih sadr`aja i obuhvata interesa.
Takvi ciljevi artikuli{u {ta }e se i kako od interesa braniti,
a ~ega }e se, privremeno ili trajno odre}i. U politi~kom odnosu
svaki individualni, grupni, kolektivni, institucionalni i neformalni
subjekt je ~esto u situaciji koju karakteri{e iznu|eni cilj.
Bezciljnost se tako|e susre}e u politi~kom procesu.
Subjekti koji su politi~ki neanga`ovani, ne pripadaju strankama
i drugim organizacijama, ne glasaju na izborima itd. nemaju
artikulisani politi~ki cilj-~ak i ako se takvo pona{anje shvati
kao osporavanje svih istaknutih politi~kih ciljeva.

2) Politi~ke aktivnosti su bitna komponenta modela

politike-politi~kog procesa.
Aktivnosti razvijaju subjekti politike u skladu sa
sopstvenim shvatanjima ciljeva (interesa i do`ivljavanjem
motiva). Tako|e oni razvijaju svoje aktivnosti prvenstveno u
skladu sa svojim polo`ajem i ulogama u politi~kom procesu i u
skladu sa svojim shvatanjem uslova za ostvarivanje aktivnosti.
U tom smislu mo`e se govoriti o stimulansima koji izazivaju
aktivnost, ali se oni ne mogu shvatiti kao isklju~ivo
spolja{nji.Neki spoljni stimulansi koji se nalaze u okru`enju
subjekta politike (shva}enog kao pojedinca-{to je
karakteristi~no za bihevioristi~ki koncept) zaista izazivaju odre|
enu reakciju subjekta, ali ta reakcija-aktivnost nije prosta
reakcija organizma, ve} je to ciljna svrsishodna aktivnost
~oveka kao biolo{kog i dru{tvenog bi}a svesnog sopstvene
situacije i odnosa situacije i njegovih interesa i ciljeva. Njegova
svest, njegovo shvatanje situacije i intresa s jedne i
odgovaraju}ih aktivnosti s druge strane, ne mora da bude
istinito saznanje, ve} mo`e da bude i delimi~no istinito i
neistinito odnosno pogre{no.Ipak, ono nikada nije prosto
reaktivno, ve} je prvenstveno posredovano stavom, a stav kako
je u nauci (socijalnoj psihologiji i politikologiji) poznato, ima tri
bitne komponente: kognitivnu, emocionalnu i konativnu.Shodno
tome politi~ko pona{anje subjekta politike prvenstveno mo`e
biti ciljno-racionalno, ciljno-vrednosno (emotivno) ili
tradicionalno (prema idealnim tipovima dru{tvenog pona{anja
M. Vebera), a u politi~koj praksi ono mo`e biti
me{ovito.Politi~ka aktivnost ni`no sadr`i racionalnu i
emocionalnu komponentu kao i standarde pona{anja u odre|
enom dru{tvu i politi~kom procesu.
Pogre{no je imati u vidu samo pona{anje, aktivnosti
pojedina~nih subjekata politike, ako {to je pogre{no i
zapostavljati ih. Neophopdno je imati u vidu da je politi~ka
aktivnost- politi~ko pona{anje, veoma slo`ena rezultanta
individualnih, grupnih, kolektivnih, organizovanih,
institucionalizovanih i neinstitucionalnih,legalnih i nelegalnih,
legitimnih i nelegitimnih subjekata. Ponavljamo, politi~ka
aktivnost je rezultanta, a ne prosta sinteza politi~kih radnji,
postupaka, ~inova, akcija itd. Ovo je naro~ito o~igledno u
politi~kom pona{anju-aktivnosti grupnih i kolektivnih subjekata
politike, kao i u pona{anju-aktivnosti oficijelnih reprezenata
odre|ene politi~ke organizacije, institucije itd. u individualnom
obliku
(predsednik, portparol-spiker, ovla{}eni predstavnik i sli~no.)
Dakle, kada promi{ljamo, istra`ujemo, vrednujemo itd.
politi~ku aktivnost-politi~ko pona{anje, moramo uvek prvo
identifikovati ~ija je to aktivnost-pona{anje.
Politi~ka aktivnost mo`e biti neposredno politi~ka i
posredno politi~ka. Neposredna politi~ka aktivnost je ona
aktivnost koja je neophodan ~inilac politi~kog procesa,
neposredno se odnosi na predmet politike i usmerena je na
ostvarivanje politi~kih ciljeva i vr{enje politi~kih funcija. Ako
smo saglasni da je bitan predmet politike upravljanje op{tim
odnosno dominantnim, bitnim interesima odre|enog dru{tva
(dru{tvene zajednice) onda je politi~ka aktivnost svako vr{enje
funkcije, svako anga`ovanje, izvr{avanje svake radnje, svakog
~ina i postupka koji ulazi u strukturu procesa upravljanja
op{tim bitnim interesima dru{tva. Kako je bitna odredba
upravljanja dono{enje i realizacija odluka, to su neposredno
politi~ke aktivnosti :
1. otkrivanje i konstatovanje potreba da se o odre|enoj
dru{tvenoj pojavi-procesu donese politi~ka odluka;
2. iniciranje dono{enja potrebne politi~ke odluke;
3. dono{enje politi~ke odluke;
4. sprovo|enje politi~ke odluke;
5. etapno i zavr{no ocenjivanje sprovo|enja odluka;
6. konstatovanje efekata sprovo|enja odluke i
preduzimanje mera u vezi s tim.

Razumljivo je da svaka od ovde navedenih neposredno

politi~kih aktivnosti ima svoje faze i etape, svoje ~inioce,
odnose i veze i svaka od njih se odnosi na jedan od konkretnih
delova, ~inilaca, sadr`aja i oblika op{teg predmeta politike.
Politi~ka aktivnost mo`e da bude i posredna. To su one
aktivnosti koje se ne ostvaruju u sistemu i strukturi politi~kog
upravljanja odnosno politi~kog odlu~ivanja ali se mogu njih
ticati i o njima odlu~ivati. Kako se op{ti interesi i ciljevi
konkretizuju i ostvaruju u drugim, uslovno re~eno nepoliti~kim
sferama, kakve su proizvodnja, trgovina, kultura, obrazovanje,
nau~ni rad, medicinske usluge, religija, sport, umetnost, li~ni
me|uljudski odnosi, itd. to je mno{tvo pojedinaca koji su
individualni politi~ki subjekti, u situaciji da snose posledice
fakti~kog stanja, da ga ocenjuju i da formiraju svoje zahteve.To
su bira~i koji glasanjem, na osnovu formiranog stava, svojim
glasovima, omogu}uju dolazak na vlast odnosno smenu sa
vlasti odre|enih organizovanih politi~kih subjekata (politi~kih
partija). Mo`e se re}i da je svaka aktivnost na formiranju
pozitivnog ili negativnog stava, zadovoljstva ili nezadovoljstva
situacijom, vrednosnog orijentacionog sistema, na~ina
mi{ljenja itd. stvarno ili potencijalno indirektna politi~ka
aktivnost.Ona je to utoliko pre ukoliko je dru{tvo demokratskije
i otvorenije. Kao i sve druge aktivnosti i politi~ka aktivnost
je odnos, skup ili sistem odnosa, prvenstveno uzro~nih.
Specifi~nost politi~ke aktivnosti je u tome {to je to
prevashodno odnos izme|u ljudi-politi~kih subjekata, pa tek
potom i odnos prema stvarima. I druga, ve} pominjana
specifi~nost politi~ke aktivnosti je u njenoj svesnoj, ciljnoj
usmerenosti na izazivanje odre|enih posledica, odnosno na
postizanje odre|enih rezultata, ostvarivanje interesa i ciljeva.
Politi~ka aktivnost nu`no ima svoje sadr`aje i svoje oblike
. Njen op{ti predmet-upravljanje op{tim, dominantnim
interesima nekog dru{tva, dru{tvene zajednice, kao njene bitne
karakteristike (uzro~nost i ciljnost) o|redeljuju njene osnovne
sadr`aje. Te osnovne aktivnosti mogu se izraziti kroz op{te,
osnovne i operativne funkcije politike.
Op{te funkcije politike su aktivnosti koje se obavljaju u
svakom politi~kom procesu. Jednostavno, bez obavljanja tih
aktivnosti politi~ki proces nije mogu}. Tri su takve nu`ne op{te
aktivnosti-funkcije :
1. funkcija usmeravanja;
2. funkcija integracije;
3. funkcija za{tite.

Sve tri navedene funkcije podrazumevaju mno{tvo me|

usobno povezanih aktivnosti u sopstvenom ostvarivanju, a i
same su me|usobno povezane i pro`ete. One se ne ostvaruju po
redosledu kojim su ovde navedene, ve} ~esto istovremene ili
su im bar neke faze, etape istovremene. Ipak njihovi sadr`aji se
mogu jasno razlikovati.
Funkcija usmeravanja sadr`i sve aktivnosti na formiranju
odre|enih stanovi{ta prema odre|enom problemu kao
politi~kom i prema njegovom re{enju kao politi~kog politi~kim
sredstvima. Ovo usmeravanje je kako idejno i vrednosno, tako
prakti~no-akciono; to je usmeravanje i (politi~kog) pona{anja,
radnji i ~inova.
Funkcija integracije obuhvata sve aktivnosti na
povezivanju
shvatanja, ideja, vrednosti, interesa i ciljeva u slo`enu
prihvatljivu celinu
(kra}e re~eno u politi~ku svest i politi~ku ideologiju) i
povezivanje aktivnosti svih politi~kih subjekata u jedinstvenu,
zajedni~ku, istovremenu, organizovanu aktivnost (u sistem
akcija) prete`no saglasan sa politi~kom sve{}u i politi~kom
ideologijom.
Funkcija za{tite podrazumeva aktivnosti na za{titi odre|
ene politi~ke svesti, ideologije, interesa i ciljeva i na za{titi
(prakti~noj, fakti~koj) odre|enih politi~kih i dru{tvenih
subjekata. Aktivnosti za{tite uvek imaju bar dva, ako ne i vi{e
aspekata: prvo, one osposobljavaju i ostvaruju uspe{no
odbijanje agresivnog delovanja suprotstaljenih interesa i
akcionih sistema;
drugo, one obuhvataju aktivnosti na ostvarivanju sopstvenog
interesnog i akcionog sistema.
Izgleda da je ova tre}a funkcija najneposrednije povezana
sa potrebama individualnih, grupnih i kolektivnih subjekata i sa
osnovnim funkcijama politike.
Osnovne funkcije politike shvatamo kao sisteme stalnih
aktivnosti
iz kojih se izvode i na kojima se zasnivaju sve druge politi~ke
aktivnosti. U osnovne funkcije politike (politi~kog procesa)
ubrajamo:
1. funkciju identifikacije;
2. funkciju vrednovanja;
3. funkciju ostvarivanja interesa.

O~igledna je povezanost i pro`etost op{tih i osnovnih

funkcija, na primer, aktivnosti identifikacije nu`no prethode
svim drugim funkcijama, funkcija vrednovanja je pro`eta sa
funkcijom identifikacije i op{tom funkcijom usmeravanja itd. Na
osnovu tih ~inilaca mo`e se postaviti pitanje o opravdanosti
posebnog odre|ivanja osnovnih i op{tih funkcija. Izgleda nam
opravdan argument u prilog razlikovanju op{tih i osnovnih
funkcija politike to {to su osnovne funkcije neposrednije ugra|
ene u sve dru{tvene procese i aktivnosti ljudi.Na primer,
pojedinac izvr{ava ~itav niz aktivnosti bez potrebe da ga u
tome neko usmerava, organizuje i {titi, ali prilikom svake takve
aktivnosti on mora da identifikuje situaciju, mora da izvr{i izbor
i mora da razvije aktivnosti za ostvarivanje namera ili samo
`elja.Me|utim, upravljanje op{tim, dominantnim interesima,
odlu~ivanje o njima, nije mogu}e bez usmeravanja, integracije
i za{tite. A, one se iako na svoju osnovu, oslanjaju na funkcije
identifikacije, vrednovanja i ostvarivanja.
Funkcija identifikacije podrazumeva utvr|ivanje stvarne
strukture
svojstava, odnosa i veza odre|ene pojave. U politi~kom procesu
to podrazumeva aktivnosti na istinitom saznavanju problema
(dru{tvenog i politi~kog) subjekata, situacije. Ono je prethodni
uslov svake dalje politi~ke aktivnosti.
Funkcija vrednovanja sadr`i bar dve komponente
odnosno dva skupa aktivnosti.Prvo, to su aktivnosti
razvrstavanja problema, subjekata itd. prema njihovim
karakteristikama u politi~ke i nepoliti~ke; drugo, to je njihovo
razvrstavanje po zna~aju da bi se videlo da li u vezi sa njima
mo`e i da li treba odnosno kada i kakva politi~ka aktivnost
treba da se vodi.
Funkcija ostvarivanja podrazumeva aktivnosti na
ostvarivanju `elja, te`nji, potreba, interesa, ciljeva koji spadaju
u politi~ku sferu (u politi~ki proces) i ostvaruju se politi~kim
sredstvima.U stvari, op{ta funkcija za{tite i osnovna funkcija
ostvarivanja su veoma blisko povezane, mada je pojam
politi~ke za{tite {iri od pojma ostvarivanja. Za{tite se mo`e
odnositi i na {ti}enje ve} ostvarenog kao i na {ti}enje
perspektive razvoja ili {irenja ostvarenog.
Op{e i osnovne funkcije u politi~kom procesu ostvaruju
se kroz operativne funkcije. Operativne funkcije su skupovi-
sistemi konkretnih aktivnosti politi~kih subjekata raznih
svojstava, struktura, mesta, uloga u politi~kom procesu
usmerenih na ostvarivanje politi~kih interesa i ciljeva. Ne
mo`emop se zadr`avati na svim operativnim politi~kim
funkcijama, ali }emo izlo`ili one najva`nije i naj~e{}e.

1. Inspirativna funkcija obuhvata sve aktivnosti na

formiranju politi~kog duha i dru{tvenog raspolo`enja da se
subjekti aktivno odnose prema odre|enim problemima i da se
pozitivno odnose prema tra`enju re{enja za probleme.
2. Artikulaciona funkcija podrazumeva aktivnosti na
jasnom, istinitom shvatanju problema i konstituisanju odredbi
interesa i ciljeva u re{avanju problema.
3. Mobilizaciona funkcija obuhvata aktivnosti na stvaranju
volje da se politi~ki anga`uje na re{avanju problema tj. volje za
politi~ku akciju. Ona se ostvaruje kao unutra{nja i spolja{nja.
Kao unutra{nja ona se ostvaruje unutar grupnog kolektivnog ili
organizovanog politi~kog subjekta i odnosi se na anga`ovanje
njihovih pripadnika. Kao spoljs{nja odnosi se na pokretanje
aktiviteta drugih politi~kih subjekata.
4. Organizaciona funkcija obuhvata aktivnosti na:
· formiranju organizovanog politi~kog subjekta (stranke,
partije, organizacije za vr{enje uticaja, grupa za
pritisak, veto-grupa, itd);
· povezivanje raznih politi~kih subjekata u jedinstvenu,
koordiniranu i sinhronizovanu politi~ku akciju usmerenu
na ostvarivanje odre|enog politi~kog cilja.

5. Funkcija otvaranja socijalne i politi~ke perspektive je

bitna komponenta op{te usmeravaju}e funkcije i bitan ~inilac
ostvarivanja uticaja. Ona obuhvata sve aktivnosti na kritici
stanja, neiskori{}enih mogu}nosti, ukazivanje na postoje}e
mogu}nosti i ostvarivanja novih mogu}nosti. Politi~ki subjekti
koji nisu u stanju da uverljivo otvaraju nove pozitivne
perspektive ne mogu na du`i rok opstati kao va`an politi~ki
~inilac.
6. Vaspitno obrazovna funkcija politike obuhvata sve
aktivnosti koje se ti~u neposredno sticanja znanja o politici,
usvajanja odre|enih vrednosti i standarda pona{anja i tome
sli~no. Me|utim, ova se funkcija ostvaruje spontano i
organizovano, neposredno i posredno kroz op{ti i poseban
{kolski sistem itd.U okviru ove funkcije spada i ideologija kao
izgra|ivanje ideologije i kao internalizacija ideolo{kih stavova,
funkcija i vrednosti.
7. Informativno- komunikaciona funkcija koja obuhvata
aktivnosti na informisanju, komuniciranju (internom i
eksternom) i na politi~koj propagandi.
8. Prakti~no-akciona funkcija koja podrazumeva
ostvarivanje politi~kih akcija u politi~koj praksi.
Iz ovih funkcija nije te{ko izvesti pregled osnovnih bitnih
politi~kih aktivnosti, kao {to su :
a) prikupljanje, formiranje i distribucija informacija;
b) interno i eksterno komuniciranje;
c) izgradnja i afirmisanje odre|enih orijentacionih
vrednosti i pravila pona{anja u razli~itim oblicima;
d) osvajanje i zadr`avanje vlasti odnosno smena s vlasti
konkurentskih politi~kih subjekata, itd.

Izlo`ene funkcije dozvoljavaju nam da uz sadr`inu

politi~kog procesa otkrijemo da se on ostvaruje u obliku
sistema politi~kih akcija tj. da je osnovni pojavni oblik
politi~kog procesa u praktikovanju politike politi~ka akcija.
Politi~ka akcija je slo`en, struktuiran segment politi~kog
procesa i politi~ke aktivnosti sa jasno eksponiranim subjektima
i definisanim ciljevima, sa odre|enim aktivnostima, metodima i
sredstvima i jasno odre|enim rezultatima i posledicama. Ona se
odigrava kao vi{efazna-vi{eetapna aktivnost ~ije su osnovne
faze-etape:
1. uo~avanje, identifikacija i izbor problema koji }e biti
predmet re{avanja politi~kom akcijom, po odre|enim
kriterijumima izbora;
2. planiranje i pripremanje politi~ke akcije;
3. ostvarivanje akcije kroz odre|ene aktivnosti odnosno
podfaze:
4. po~etna mobilizaciona faza;
5. faza rasta i razvoja akcije;
6. dostizanje kulminacije akcije;
7. smirivanje i zavr{avanje akcije;

4) Analiza i ocena rezultata akcije.

Shvatanje politi~ke akcije kao osnovnog oblika politi~kih
aktivnosi upu}uje nas i na shvatanje politi~ke akcije kao
sistema koji ~ine bitne delatnosti-funkcije kao podsistemi :
 1. podsistem informisanja, agitacije i propagande (interni i
eksterni);
2. podsistem odlu~ivanja sa svojim segmentima:
· iniciranjem odluke (neposredno i posredno, formalno i
neformalno);
· pripremanje odluke i njeno predlaganje;
· dono{enje odluke-izbor jedne od mogu}nosti
(modaliteta, alternativa);
· izvr{avanje odluke i, najzad
· nadzor nad ostvarivanjem odluke (odluka).

3. Podsistem organizacije, {to podrazumeva formiranje

akcionih
centara i jedinica; raspored zadataka, nadle`nosti,
ovla{}enja i
odgovoprnosti u politi~koj akciji i raspored odre|enih
uloga;
koncentracija kadrova-subjekata politike u vremenu i na
prostoru;
koncentracuju odre|enih sredstava; obezbe|ivanje
koordinacije i
sinhronizacije;
4. Komunikacioni podsistem (interni i eksterni);
5. Ideolo{ki i evaluacijski podsistem.

Politi~ka akcija je sinteti~ki osnovni oblik politi~kog

procesa odnosno politi~ke aktivnosti. Me|utim, kao posebni
oblici politi~ke aktivnosti mogu se posebno posmatrati i
· verbalni oblici politi~ke aktivnosti (u koje spadaju
usmeni iskazi, pisana akta, medijska, kulturna i
umetni~ka ostvarenja-muzi~ka, likovna itd.);
· oblici prakti~nog politi~nog delanja ~injenjem
konkretnih postupaka i radnji (demonstracije,
zasedanja, izbori itd.).

E) Metode i sredstva ostvarivanja politi~kog procesa sa su

peti nu`ni deo politi~kog procesa. Oni su nu`ni deo zbog toga
{to ljudi u svojim aktivnostima i posebno u delovanju koriste-
upotrebljavaju odre|ene stvari-oru|a odgovaraju}e namene u
svrhu poja~avanja mo}i svog delovanja na svrsishodan na~in.
Ljudi, tako|e proizvode oru|a podobna za njihovo delovanje.
Op{te va`e}e pravilo je da metode politi~kog delovanja zavise
od karakteristika subjekata, ciljeva, sadr`aja i oblika aktivnosti.
Ponekad je, zbog specifi~nosti politike i politi~ke aktivnosti,
delanja i delovanja te{ko razlikovati aktivnosti odnosno oblike
aktivnosti i metoda, pa i sredstva politi~kog delovanja. Jedan
od najo~iglednijih primera za ovu tvrdnju je informisanje. Iz
svega izlo`enog proizilazi da je informisanje nu`na aktivnost-
delatnost, deo podsistem politi~kog procesa i politi~ke akcije.
Ali, istovremeno informisanje je i sredstvo (“instrument”) kojim
se politi~ki subjekti slu`e za formiranje svojih i stavova drugih
subjekata.Instrumentalna dimenzija informisanja manifestuje se
posredstvom na~ina informisanja
(kako se informi{e) i svojstava sadr`aja, oblika i u~estalosti
informacija.
Informisanje je metod i sredstvo delovanja na svest ljudi i
posebno na njihovu politi~ku svest. U tom smislu mo`emo
razlikovati objektivno, istinito, potpuno informisanje,
nepristrasno, koje omogu}ava slobodno formiranje objektivnih
stavova.To bi bilo neutralno informisanje, a mi bismo dodali i
idealno informisanje. Da li je u postoje}oj realnosti takvo
informisanje uop{te mogu}e. ^injenica je da se u savremenom
svetu odigrava mno{tvo va`nih doga|aja od kojih su neki
neposredno politi~ki, neki posredno, a neki su, bar prete`no,
nepoliti~ki. Svi ti doga|aji nisu ni pribli`no jednako va`ni za sve
politi~ke subjekte ni za politi~ko re{avanje svih poiliti~kih
problema. Tako|e, ni jedan politi~ki subjekt nije po svojim
stvarnim kapacitetima da primi, preradi i koristi sve informacije
o svim doga|ajima. Stoga se vr{i selekcija informacija po
zna~aju, a kriterijum su posledice koje jedan doga|aj odnosno
informacija o njemu mogu da izazovu po ostvarivanje odre|enih
ciljeva odnosno interesa. Dakle, o potpunom informisanju se ne
mo`e govoriti. Informisanje je, kao {to se vidi, selektivno.
Dakle, ne mo`e se govoriti ni o potpuno objektivnom, potpuno
nepristrasnom informisanju, niti o njegovoj potpunoj
neutralnosti. Subjekt koji vr{i selekciju, ima svoj sistem
vrednosti, svoju ideologiju, svoja politi~ka uverenja i svoje
kriterijume, a oni neizbe`no deluju na izbor, obradu i
emitovanje informacija. Imamo li u vidu karakteristike medija i
karakteristike `anrova u okviru kojih se informacije emituju,
mo`emo relativno lako otkriti da izvesni mediji i izvesni `anrovi
daju ve}e mogu}nosti za potpunost i istinitost informisanja od
drugih.Instrumrentalno je kori{}enje mogu}nosti, pa u tom
smislu mo`emo govoriti o metodima i sredstvima u
informisanju. Na osnovu toga mo`emo razlikovati relativno
potpuno, istinito, objektivno informisanje od relativno
nepotpunog, neistinitog i neobjektivnog informisanja,
dezinformisanja, medijske i politi~ke obmane i la`i.
Osnovni metod politike je politi~ka borba . Najbla`i oblik
politi~ke borbe je borba idejama i argumentima, {to u
izvornom zna~enju podrazumeva javnost, istinitost,
objektivnost i potpunost. Raumljivo je da se i u ovom slu~aju
radi o ve}em ili manjem stepenu relativnosti.
Polaze}i od najop{tijeg metoda (politi~ka borba) kao
op{ti metodi politi~kog delovanja javljaju se, u najraznovrsnijim
varijantama, bar dve vrste metoda:
1. metodi delovanja na svest;
2. metodi delovanja neposredno na praksu politi~kog
pona{anja.

U metode delovanja na svest ubrajamo:

1. informisanje;
2. uveravanje;
3. ube|ivanje;
4. sistematsko selektivno informisanje;
5. jednostrano informisanje;
6. dezinformisanje, obmanjivanje i la`i ili kra}e re~eno
davanje informativne osnove za samostalno
svesno formiranje stavova;
7. vr{enje pritiska na svest jednostranim pristrasnim
informisanjem;
8. teror nad sve{}u isklju~ivom informacijom odnosno
totalnom propagandom.

Metode neposrednog delovanja na praksu politi~kog

pona{anja sa~injavaju tri bitne skupine ovih metoda:
a) favorizovanje isklju~ivih normi i vrednosti koje sadr`e
pretnje sankcijama ili nasuprot tome normi i
vrednosti otvorenosti, tolerancije, razumevanja,
uzajamnog uva`avanja i saradnje;
b) manifesovanje odgovaraju}eg pona{anja politi~kog vo|
stva i aktivista u sferi dru{tvenog odnosa;
c) primena tehni~kop-tehnolo{kih i organizacionih mera
koje omogu}avaju odnosno restriktivno deluju na
informisanje, komunikacije, saobra}aj, ostvarivanje
uzusa, prava i odnosa.

U te metode spadaju i metode afirmacije, sloobodnog

izbora, pritiska, prinude i prisile,kao i metode
kompromisa,metode stvaranja saveza i koalicija (trajnih sa
ograni~enim rokom, tehni~kih itd).
Ogroman je broj metoda politi~kog delovanja i njihovih
modalitea, ali se one sve mogu pojednostavljivanjem svesti na:
· metode stimulisanja slobodnog izbora;
· metode politi~kog orijentisanja;
· metode politi~kog usmeravanja;
 · metode politi~kog pritiska;
· metode politi~ke prinude;
· metode politi~ke prisile.

Kompromis je samo varijanta izme|u metode usmeravanja i

metoda koje slede.
Sredstva politi~kog delovanja mogu se razvrstati u:
· duhovno i intelektualna;
· finansijska i
· materijalno- tehni~ka.

Jasno je da u prvu grupu spadaju duhovne i intelektualne

tvorevine
primenjene u praktikovanju politike, da u finansijska sredstva
spada novac u raznim oblicima i monetama, a da u materijalno-
tehni~ka sredstva ubrajamo zemlji{te, zgrade, tehni~ka
sredstva od telefona i automobila do ra~unara i televizije.
Ovde se nismo posebno bavili javno{}u i tajno{}u,
prikrivanjem i javnim privilegijama, afera{tvom, glasinama,
ikonografijom i procedurama itd. smatraju}i ih sastavnim
delovima navo|enih metoda i sredstava. Op{te je poznato da
politi~ka praksa zahteva specifi~an jezik, parole, simbole,
mitove itd, da se u njoj mogu na}i razni oblici mita i korupcije,
kao i mnogih drugih realiteta koji se istra`ivanjem otkrivaju.

F) Poslednji segment ovog modela politi~kog procesa (i

politi~ke akcije) su efekti odnosno rezultati i posledice. Mada
su pojmovi efekat, posledica, rezultat sinonimi razlikujemo ih u
ovom slu~aju iz analiti~kih razloga.Tako pojmom “efekat”
ozna~avamo sve ono {to proiza|e iz politi~kog delovanja u
jednom politi~kom procesu u ukupnosti slo`enog, celovitog
politi~kog procesa prostorno vremenski i predmetno odre|enog.
Posledice shvatamo kao pojave i odnose proiza{le iz
procesa nezavisno ili ~ak nasuprot ciljevima i usmerenim
delovanjima politi~kih subjekata tom procesu.
Pojmom rezultati politi~kog procesa ozna~avamo stepen
(sadr`aj, obim, intenzitet, trajnost, uticaj, pravac i smer
kretanja) ostvarivanja ciljeva politi~kog delovanja u
predmetnom politi~kom procesu.
Efekti, posledice i rezultati mogu se utvr|ivati: egzaktno,
empirijski, merenjem, ocenom na osnovu utvr|enih pokazatelja i
proizvoljnom ili pristrasnom ocenom.
Vrednovanje efekata politi~kog procesa odnosno politi~ke
akcije veoma je slo`ena procedura koja zahteva mnogo
odgovornosti i objektivnosti. Ova slo`enost i te{ko}e
objektivnog utvr|ivanja efekata odnosno rezultata proizilazi iz
raznovrsnosti subjekata politike, subjekata na koje se efekti
odnosno rezultati odnose, oblasti dru{venog i politi~kog `ivota
na koje deluju i svojstava efekata. U politi~koj praksi,
susre}emo se ~esto sa slede}im situacijama:
1. ukupnost efekata po odre|enu dru{tvenu politi~ku
zajednicu je pozitivna u najva`nijim oblastima `ivota
te zajednice, ali je po neke oblasti neutralna i po neka
negativna. Tako|e, po neke subjekte politike je
pozitivna, po druge neutralna, a po tre}e negativna.
2. Ukupnost efekata po odre|enu dru{tvenu politi~ku
zajednicu mo`e biti negativan, ali po odre|ene oblasti
`ivota mo`e biti pozitivna odnosno neutralna ili
negativna. Istovremeno, po odre|ene subjekte politike
ukupnost efekata mo`e da bude negativna, po druge
neutralna a po tre}e pozitivna.

Izme|u ova dva polarna modaliteta mogu}i su

mnogobrojni varijeteti.
Op{ti kriterijum pozitivnosti ukupnih efekata je postignuta
situacija za dru{tvenu politi~ku zajednicu koja je politi~kim
delovanjem odre|enih politi~kih subjekata ostvarena u bitnim
oblastima `ivota te zajednice.
Na primer, vladaju}a politi~ka struktura (politi~ka partija
ili koalicija tih partija itd.) u odre|enom periodu vr{enja vlasti
svojom politikom oja~ala je me|unarodni polo`aj dr`ave,
unapredila privredu i pobolj{ala standard stanovni{tva,
poja~ala procese kulturnog i drugog napretka, poja~ala
sigurnost i bezbednost stanovni{tva itd. ~ime je ukupna
situacija doti~ne dru{tvene i politi~ke zajednice pobolj{ana.To
su pozitivni ukupni efekti politi~kog procesa. Me|utim, ovi
ukupni politi~ki efekti mogu ali ne moraju da budu pozitini i za
vladaju}e subjekte politike. Mogu}e je da drugi subjekti politike
~lanovi zajednice-gra|ani, bira~i ocene da je pozitivna situacija
zajednice efekat valjane politike vladaju}e politi~ke strukture i
da to oja~a ugled te strukture i poverenje u nju te rezultat toga
bude pove}an broj ~lanova i simpatizera te stranke, da vi{e
glasa~a ja~a za nju itd. te da ona i dalje ostane na vlasti i da
se na kraju u~vrsti. To, s druge strane zna~i da su efekti po
opozicione, konkurentske strukture negativne u oblasti njihovih
aktivnosti da osvoje valst, ali su pozitivni po njih kao pripadnike
zajednice jer u`ivaju dobrobiti koje su ste~ene za ukupnost
zajednice.
Mogu} je i drugi varijetet. Bira~i mogu pod uticajem
opozicije ili porede}i se sa drugim zajednicama, da su pozitivni
ukupni efekti po zajednicu pozitivni ili nesrazmerni proteku
vremena, utro{enoj energiji i o~ekivanjima, te da je za to
krivac vladaju}a politi~ka struktura. Ako se pritom formira
javno mnjenje da bi neka druga politi~ka struktura na vlasti
(partija, koalicija itd.) bila uspe{nija, vladaju}a struktura gubi
poverenje, broj simpatizera i glasa~a opada i vladaju}a
struktura mo`e da bude zamenjena novom. Ako je koalicija u
pitanju, mogu se javiti bar tri situacije: prvo, koalicija u celini
odlazi sa vlasti; druga, jedan ili neki ~lanovi koalicije i dalje
ostaju na vlasti u sprezi sa novim ~lanovima (~lanom)
koalicija, a jedan ili neki ~lan koalicije se zamenjuje: tre}e, svi
~lanovi koalicije ostaju na vlasti ali se koalicija pro{iruje novim
~lanovima. Sve tri situacije su negativan rezultat politi~kog
procesa-politike vladaju}eg subjekta u raznom stepenu, osim
ako je neki koalicioni partner (po pravilu najja~i) `eleo da se
oslobodi svog koalicionog partnera.
Postoji i tre}a situaija koja se u politi~kom `argonu zove
“istro{enost na vlasti”. Rezultati politi~kog subjekta na vlasti su
pozitivni, ali je isti subjekt (stranka) vi{e mandata neprekidno
na vlasti, funkcije vlasti i uloge vo|a veoma dugo vr{e iste
li~nosti, pa kod bira~a dolazi : kod “starih” bira~a do
“zasi}enja” i “ose}anja monotonije”, a kod relativno novih do
“generacijskog protesta” {to stvara uslove za promenu
strukture-subjekta na vlasti.
Ve} smo konstatovali da efekti, rezultati, posledice mogu
biti:
A) o~ekivani i neo~ekivani;
B) a) nameravani i b)nenameravani;
C) a) pozitivni i b) negativni;
D) a) maksimalni, b) optimalni, c) minimalni;
E) a) istorijski, b) strate{ki, c) takti~ki i d) operativni;
F) a) dugoro~ni, b) srednjooro~ni i c) kratkoro~ni;
G) a) aktuelni i b) odlo`eni;
H) a) direktni i b) indirektni;
I) a) funkcionalni i b) disfunkcionalni, itd.

Za klasiifikaciju rezultata bitno je utvrditi:

A) Ako je aktivnost usmerena na pobolj{anje situaije, da li
je pobolj{anje situacije ostvareno u svim, u bitnim ili
samo nekim oblastima;
B) Ako je aktivnost usmerena na odr`anje situacije, da li
su zaista odr`ani bitni ~inioci situacije koji mogu da
budu osnova ostvarivanja povoljne perspektive;
C) Ako je akivnost usmerena na zaustavljanje negativnih
procesa koji vode daljem pogor{anju situacije, da li su
zaustavljeni bitni procesi i na kom nivou.
 Tako|e bitno je utvrditi i za koga, koje subjekte su
ostvareni rezultati : za zajednicu kao celinu, za delove
zajednice, za pojedine oblasti dru{tvenog `ivota, za odre|ene
klase, slojeve, grupe itd. unutar zajednice; za odre|ene stranke,
partije, druge organizacije .
Dva su bitna kvalifikativa pozitivnih rezultata poliiti~kog
procesa-politi~ke aktivnosti:
A) ukupan efekat politi~kog procesa (politi~ke aktivnosti-
akcije) oformio je stabilnu, sna`nu osnovu za
politi~ko delovanje;
B) postignuti efekat otvorio je perspektive daljeg ili novog
delovanja.

Dva navedena kriterijuma su veoma va`na zbog odnosa

utro{ka socijalne i politi~ke energije i ostvarene situacije.
Negativna srazmera utro{ka energije i rezultata vodi “Pirovoj
pobedi” koja u narednom periodu vodi negativnim rezultatima i
perspektivi.
Izlo`eni pojednostavljeni op{ti model politi~kog procesa
slu`i nam kao metodolo{ko teorijskla osnova za pristupanje
konkretnom istra`ivanju politi~kih realiteta.
U narednom delu Praktikuma demonstrira}emo primenu
oizlo`enog op{teg modela u procesu izrade projekta
istra`ivanja ~iji su osnovni problem i predmet izbori za
poslanike u Skup{tini Republike.