Crkva i Sveta Evharistija

Crkva i sveta Evharistija

Istovetnost crkve I Evharistije

Evharistija – prinos sveta Bogu

Liturgija – zajedničko
delo episkopa i naroda Božijeg

Predukus večnosti u Evharistiji

Poznanje Boga u Evharistiji

Crkva i sveta evharistija

________________________________________

Hristos je i posle svog Vaznesenja prisutan u Crkvi Duhom Svetim u Evharistiji koja
je od najranijih vremena upravo shvatana kao događaj Hristovog prisustva na zemlji do
Drugog Dolaska. Služenjem Evharistije u Crkvi se neprestano i uvek iznova potvrđuju
reči koje je Gospod izgovorio vaznoseći se na nebo: I evo ja sam s vama u sve dane do
svršetka vijeka (Mt. 28, 20).
Evharistija predstavlja suštinu večnog Zaveta Boga sa ljudima ustanovljenog na
Tajnoj Večeri. Tada je Gospod Hristos uzeo hleb, blagoslovio ga, prelomio i dao svojim
učenicima, rekavši im: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje, i isto tako, uzeo čašu i
zablagodarivši dao im govoreći: Pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja
se izliva za mnoge radi otpuštenja grijehova (Mt. 26, 26-29).

Istovetnost Crkve i Evharistije

________________________________________
Sadržaj

O Evharistiji kao centralnom događaju u životu Crkve i poistovećenju Evharistije sa

Crkvom govori se na mnogo mesta u Svetom Pismu i u svetootačkim delima.
Novozavetni spisi, a naročito Jevanđelje po Jovanu i poslanice Apostola Pavla, su
nadahnuti evharistijskim doživljajem zajednice Boga sa čovekom i odnosa čoveka
prema svetu. Jedno od mesta u kojem Apostol Pavle izričito govori o istovetnosti Crkve i
Evharistije jeste ono iz Prve poslanice Korinćanima gde kritikuje tamošnje hrišćane što
na sabranjima ne jedu večeru Gospodnju, nego svako jede svoju večeru: Kada se,
dakle, sakupljate na jedno mjesto, ne jede se večera Gospodnja, jer svako svoju večeru
prije drugih jede, te jedan gladuje, a drugi se opija. Zar nemate kuća da jedete i pijete?
(1. Kor. 11, 20-22). Sabiranje vernih po Apostolu Pavlu je, dakle, jedino opravdano ako
ima evharistijski karakter, a preziranje evharistijskog sabranja predstavlja preziranje
same Crkve Božije.
Koliki je značaj Evharistije za život Crkve vidi se i po tome što su, uprkos
progonima, prvi hrišćani nastojali da se po svaku cenu okupljaju na evharistijskim
sabranjima. I sv. Ignjatije Bogonosac je na putu ka Rimu, gde je mučenički postradao za
veru, savetovao hrišćane u Filadelfiji da se sakupljaju na jednu Evharistiju: «Nastojte da
učestvujete u jednoj Evharistiji, jer je jedno telo Gospoda našega Isusa Hrista i jedna
čaša za sjedinjenje krvi Njegove». Učenje sv. Ignjatija da je osnov Crkve u Svetoj
Evahristiji, sledili su i svi ostali Sveti Oci, koji su u svojim spisima takođe isticali da je
ona centralna crkvena Tajna, mesto istinskog preobražaja čoveka i sveta, u kojoj se
jedino može ostvariti potpuna zajednica sa Bogom.

Evharistija – prinos sveta Bogu

________________________________________
Sadržaj

U Evharistiji svet ispunjava svoje pravo naznačenje, preobražavajući se u njoj i

postajući Telo Hristovo, odnosno Crkva. Svet je i stvoren da bi bio prinesen Bogu i to
prinošenje se u istoriji na najsavršeniji način obavlja u Liturgiji, kada sveštenik izgovara
reči: Tvoje od Tvojih, Tebi prinoseći zbog svega i za sve. U Evahristiji hleb i vino,
dejstvom Svetoga Duha postaju Telo i Krv Hristova i ljudski rod, u Hristu kao Novom
Adamu, uspeva da ispuni ono što nije ispunio u prvom Adamu, koji je trebalo da ostvari
neprekidnu zajednicu između stvorenog sveta i nestvorenog Boga.
Prinos sveta Bogu je moguće ostavriti jedino u Hristu kao Sinu Božijem koji je
postao Čovek, da bi postigao najprisnije jedinstvo sa ljudskom prirodom. Ljudi se, pak, u
Evharistiji obožuju i ohristovljuju, i postaju sinovi Božiji po blagodati, nalazeći u Hristu
nepresušni izvor života, buduči da je On Život (Jn. 14, 6) i Helb života koji silazi sa
neba, da koji od njega jedu ne umru (Jn. 6, 50). Zaista u Evharistiji «Hristos hrani hor
vernih koji je oko Njega, jer jedino u toj tajni bivamo telo Njegovog tela i kost Njegove
kosti»*.
Ostavreni odnos sa Bogom u Evharistiji podrazumeva neprestano zahvaljivanje
Bogu za sve što je učinio za nas. To i znači grčki glagol ευχαριστώ – evharisto –
blagodarim, zahvaljujem, iz kojeg je izvedena imenica Evahristija. Zahvaljujemo Bogu
što je stvorio ovaj svet, što ga je priveo iz nebića u biće i što mu je dao mogućnost da u
zajednici s Njim zadobije večno postojanje.
Liturgija – zajedničko
delo episkopa i naroda Božijeg
________________________________________

Zahvaljivanje Bogu i prinošenje sveta Njemu se odvija od svih koji su sabrani u ime
Hristovo. Zbog toga se Evharistija naziva još i Liturgija koja je, kao što sama reč na
grčkom govori, λειτόςέργον – javno, zajedničko delo. Prinos sveta Bogu i ostvarenje
zajednice sa Njim uslovljeni su zajedništvom sa bližnjima: Ako prineseš dar svoj
žrtveniku i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred
žrtvenikom i idi te se najprije izmiri sa bratom svojim pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.
5, 23-24). Liturgija je, dakle, zajedničko delo onih koji su sjedinjeni jednom verom u
Boga. Zbog toga ona ne može biti stvar pojedinca i ne može je, kao kod rimokatolika,
služiti jedan čovek, već je neophodno sabranje vernika kojima predstoji episkop.
Budući da je Liturgija sabranje svih na istom mestu (Dap. 2, 1) odnosno, sabranje
vernika jedne pomesne Crkve, ne može se služiti više Liturgija u jednom danu. Svi verni
treba da se saberu oko jednog episkopa, u isto vreme, jer je jedan Hristos, jedna Crkva
i jedna Evahristija.
Sabranje vernika u Hristu je moguće zbog prisustva i dejstva Svetoga Duha Koji od
mnoštva pojedinaca čini Sabor vernih ili Crkvu, drugim rečima, povezuje verne članove
Crkve u jedno Telo Gospoda Hrista. Sveti Duh ima ključnu ulogu u sabranju vernih na
Liturgiji, pri obrazovanju Crkve, kao i u prinošenju sveta Bogu.

Predukus večnosti u Evharistiji

________________________________________
Sadržaj

Sveti Duh omogućuje da Crkva u istoriji bude ikona, slika Carstva Božijeg i upravo
zahvaljujući Njegovom prisustvu i dejstvu moguće je već ovde i sada doživeti buduće
večno postojanje sveta. Drugim rečima, svet u Evharistiji dobija predukus večnosti i
Crkva ga vidi onakvim kakav će biti u Carstvu Božijem. Tom doživljaju doprinosi
celokupna atmosfera na Liturgiji koja ukazuje na svetlost i radost Budućeg veka: ikon
koje su u zlatu, svetle odežde sveštenika, upaljene sveće, svečano pojanje.
Spasenje u Crkvi je zasnovano na sečanju na budućnost, na događaju Drugog i
slavnog Dolaska Hristovog. Reči molitve Anamneze (grč. Άνάμνησις) i Epikleze
zauzimaju centralno mesto u Evaharistiji. U molitvi Anamneze sveštenoslužitelj se seća
celokupnog spasonosnog dela Hristovog učinjenog radi nas (krsta, groba, tridnevnog
Vaskrsenja, uzlaska na nebesa, sedenja sa desne strane Oca), ali se seća i događaja
Drugog i slavnog Dolaska koji će se desiti.
Međutim, kako je moguće sećati se nečega što će tek doći? Sećanje na Drugi
Dolazak Hristov je moguće zahvaljujući blagodatnom dejstvu Duha Svetoga koji Buduće
Carstvo unosi u istoriju. Stoga se pre reči: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga
Duha, priziva Sveti Duh u molitvi «Care nebesni» da bi Liturgija otpočela. U toku
Liturgije služašči se u više navrata moli za nisposlanje Duha Svetoga, a glavna molitva
Evahristije – Epikleza, upućuje se Bogu da nispošlje Duha Svetoga na nas i na
predložene Darove, to jest da preobrazi, promeni elemente ovoga sveta, hleb i vino, kao
i one koji ih prinose, u Samoga Gospoda Hrista.

Poznanje Boga u Evharistiji

________________________________________
Sadržaj

Blagodatnim dejstvom Svetoga Duha Gospod Isus Hristos je prisutan u Evharistiji

kao Onaj Koji sveštenodejstvuje, Koji prinosi i Koji se prinosi; Koji prima i Koji se
razdaje, i kao Onaj Koji ostaje među vernima, prebivajući u njima. Sveti Duh otvara
duhovne oči vernima da poznaju Hrista i poklone mu se kao jednom od Svete Trojice.
Svedočanstvo o poznanju Boga u Evahristiji nalazimo u Svetom Jevanđelju po Luki.
Hristos se naime, po Vaskrsenju javio dvojici učenika, Luki i Kleopi, na putu za Emaus,
ali Ga oni nisu poznali do trenutka kada uze hljeb, blagoslovi ga i prelomi ga, dade im. A
njima se otvoriše oči i poznaše Ga (Lk. 24, 31). Iz ovog jevanđelskog svedočanstva se
može zaključiti da niko ne može poznati Gospoda Hrista svojim umnim i fizičkim
sposobnostima, nego samo Duhom Svetim, jer niko ne može reći: Isus je Gospod, osim
Duhom Svetim (1. Kor. 12, 3).
Javljajući se svojim Apostolima posle Vaskrsenja, Gospod Hristos je ukazao na
krajnji cilj i konačno naznačenje života svih koji veruju u Njega, a to je buduće, sveopšte
Vaskrsenje. Liturgija, kao događaj utemeljen na Vaskrslom Hristu, objavljuje Njegovo, a
time i naše vaskrsenje.