Ted Luelen: Uvod u političku antropologiju;

Treća glava – Razvoj države:

Pre oko 5500god su se pojavili prvi gradovi na svetu (današnji Irak), a sa njima i novi oblik
političkog organizovanja. Ranije je društvo bilo ustrojeno u skladu s mrežama srodstva, sad se
pojavila stalna upravna birokratija koja je zahtevala odanost koja prevazilazi lozu i klan.
(Zorica Ivanović je pisala tekst „ Da li su postojala na srodstvu zasnovana društva?“, i mogli smo da
saznamo da ove ideje potiču jos od evolucionista, poput Mejna i Morgana, s jedne strane smo imali
priču o prvobitnoj hordi pa onda prvobitnom matrijarhatu koji se navodno pretvorio u viši oblik
društvenosti patrijarhat. Ideja je dakle da ljudi tada nisu znali drugačije da se organizuju pa je sve
išlo na osnovu krvnog srodstva i ideje da je patria potestas zapravo nosilac porodice, loze, klana,
plemena, takvi odnosi se u modernom društvu navodno zamenjuju novim institucijama, koje dele
religiju i porodicu na privatnu sferu, a politiku i ekonomiju na javnu sferu. Ideja toga da smo imali
društva zasnovana na krvnom srodstvu pa smo evoluirali u društva zasnovanog na ugovoru. Ovo
nije moguće nikako dokazati, ali ono što je zanimljivije je istraživanje Abelesovo 89te u Francuskoj
koje je pokazalo da u velikoj meri politika može zavisiti od srodničkih odnosa i to u smislu
glasačkih izbora. Čak i ako uzmemo u obzir nepotizam kao jedna od pojava koje možemo
pretpostaviti da postoje u svim tzv. modernim društvima, vidimo da ne postoji jasna granica između
sfere javnog i privatnog, i između porodice i politike, itd. Da ne pominjemo da je primenjen
koncept modernog kapitalističkog društva na ne-evropska društva koja nemaju istu vrstu ontologije
kada je u pitanju porodica, brak, afinalno ili krvno srodstvo, ekonomija, politika itd.)
Smatra se da je zbog pojave specijalizovanih zanimanja i razdvajanja institucija društvenih odnosno
njihovo rasparčavanje u specijalizovane institucije pre nego uvek odluka od strane porodičnih
odnosa, stvorila plodno tle za stvaranje države.
Luelen govori o tome kako možemo govoriti o poljoprivrednoj ili industrijskoj revoluciji, i tako isto
i o državnoj revoluciji. On iznosi ideju da je država bila nova vrsta društva, seme koje je nosilo
genetski kod ogromnih nacionalnih država modernog sveta. Gledajući unazad, čini se da je
stvaranje Mesopotamske države bilo neizbežno zbog prilagođavanja posebnom okruženju i
posebnim društvenim problemima (slično se desilo u Egiptu, dolini Inda (Mohendžo-Daro), dolini
Žute reke(Dinastija Šang), u severnoj Kini, Srednjoj Americi (Olmeci)i Peruu (Ćavin). Čini se da je
svaka od ovih država nastala nezavisno jedna od druge. Ako se država razvila nezavisno ne jednom
nego šest puta, možemo li otkriti temelje svim državama zajedničke procese?
Luelen govori o sličnostima ljudi i viših primata sa izraženim polnim dimorfizmom, babuni i gorile,
kod kojih postoji snažna muška nadređenost i specijalizovanost za odbranu i razne sheme tekuće
porodične organizacije. Neka vrsta babuna živi u stabilnim grupama od 40 do 80 jedinki i te
skupine imaju jasnu hijerarhiju položaja i priličnu specijalizaciju među ženkama i mužjacima. Iako
prenose znanja novim naraštajima, samo rod Homo je razvio takve osnovne primatske načine
prilagođavanja da je koristio kulturna sredstva, poput simbolizma putem kojeg komuniciraju.
Luelen smatra da savremena lovačko-sakupljačka društva ne možemo uzeti za primer društvene
organizacije naših predaka jer oni danas žive u najmarginalnijim okruženjima dok su naši preci
živeli na mestu prijatnije klime. Smatra da je to što su lovačko-sakupljačka društva opstala do danas
predstavlja evolutivni ćorsokak.
Nove vrste društvene strukture se pojavljuju tek sa sedelačkim načinom života i većom gustinom
naseljenosti, ali ta revolucija ne mora biti iznenada niti mora odmah voditi stvaranju države.

Teorije unutrašnjeg sukoba:

Fridrih Engels Poreklo porodice, privatne svojine i države (1891), pozajmio je mnogo ideja od
Morgana, najraniji oblik po njemu je komunistički, resursi se podjednako dele svima, ne postoji
koncept ličnog vlasništva. Tehnološke inovacije vode porastu viškova što dozvoljava klasi
neproizvođača da se razvije. Privatna svojina je prateća okolnost robne proizvodnje, jednom kada je
uspostavljena ona stimuliše neumoljivi uzročno-posledični lanac koji vodi stvaranju preduzetničkog
sloja – vlasnika sredstava za proizvodnju i kupaca i prodavaca ljudskog rada.
Elita mora da stvori strukturu stalne centralizovane sile da zaštiti svoje klasne interese.
Luelen tvrdi da je ova analiza u vreme kad je napisana bila sofisticirana i suptilna, a da u njoj
pronalazimo ideju da je prvobitno sredstvo privredne razmene u skupinskom i plemenskom društvu
uzajamnost, i da složeniji sistemi znače sabiranje bogatstva i preraspodelu kroz neku središnju
agenciju, da li to bio poglavica, kralj ili birokratija.
Engles primenjuje Marksov materijalizam na dugoročnu društvenu evoluciju, da su društveni uzroci
promene tehnološki i privredni a ne idejni. To kako Luelen zaključuje, znači da je društveno
raslojavanje jedno od određujućih svojstava države.
Elman Servis je primetio da nema dokaza da u samim ranim drevnim civilizacijama ima ikakvih
važnih privatnih poslova, odnosno dokaza kapitalizma. Sami koncepti komunizma i kapitalizma
izgledaju apsurdni kada se projektuju na društva skupina i poglavištava jer se razlikuju veoma od
modernih industrijskih država.
Morton Frid, svoju evolutivnu tipologiju političkih poredaka zasniva na stepenu ličnog pristupa
resursima i prestižnim mestima, nudi varijaciju modela klasnog sukoba. Uspostavljanje pravog
društvenog raslojavanja već implicira državu, jer održavanje klasnog poretka zahteva koncentraciju
moći u rukama elite, a to samo po sebi stvara sukob unutar društva. Luelen smatra da sukob koji
raste iz društvenog raslojavanja ne treba smatrati uzrokom stvaranje države, on je prvobitni uslov za
razvoj države. I da jednom kada klase počinju izdvajanje iz hijerarhija zasnovanih na ličnom ili
srodničkom položaju, privilegovana elita mora brzo da preuzme vlast da bi prava država nastala.
Teorije spoljašnjeg sukoba:
Sa pojavom socijaldarvinizma u 19tom veku, naučno su pokušali da legitimišu biblijsku priču
prvobitnog Kainovog ubistva Avelja, kao ideju o rađanju države u krvi i ratu.
Herbert Spenser – preživljavanje najspremnijih pojedinaca je proširio na ideju društava, tako da jače
militarističke organizacije će neizbežno prevladati slabijim grupama, sjedinjavajući ih pod moćnom
centralizovanom vlašću s monopolom upotrebe sile. Sam bi militarizam čak i bez ratovanja bio
dovoljan, jedino postojanje spoljnje pretnje koje zahteva snažnu stajaću vojsku mogli bi pogurati
labavo ustrojeno društvo ka snažnom centralizovanom vođstvu. Luelen smatra da je ovde prisutna
ideja da je državna vlast u svojoj hijerarhijskoj strukturi i centralizovanoj kontroli fizičke sile
napravljena po uzoru na vojnu organizaciju. Ove tendencije koje preteruju i pojednostavljuju i
uopštavaju su zasnovane na grubom nerazumevanju fizičke evolucije. Ovakve teorije su davale
filozofsko opravdavanje kolonijalizma, imperijalizma, monopolskog kapitalizma i svakog drugog
oblika izrabiljvanja (tzv. zakon prirode, jer survival of the fitest opravdava izrabljivanje).
Primedbe teoriji da je rat prvenstveni uzrok stvaranja države – 1) društvo može prikupiti vojsku
samo u skladu s raspoloživim nivoima stanovništva i organizovanosti, pa ratove pre možemo
posmatrati funkcijom nego uzrokom datog nivoa društvene integracije; 2) ratovanje među
plemenima i poglavištvima bi pre sprečilo stvaranje država nego što bi ga izazvalo jer se grupe
raspu pred pretnjom sile veće nego što je njihova.
Teorija ograničenja sredinom o kojoj govori Karnijera – ratovanje univerzalno i obično za posledicu
ima rasturanje ljudi pre nego ujedinjavanje, subi bi samo u posebnim slučajevima mogli voditi
centralizaciji. Ono što je on zaključio je da mesta na kojima se razvijaju države su oblasti
ograničenog poljoprivrednog zemljipta, odnosno ograničene su planinama, morem ili pustinjom, to
bi pretpostavilo da tamo gde nema takvih ograničenja, pritisci stanovništva se mogu proširiti na
okolinu, a poraženi u ratu se mogu preseliti u neku novu oblast. To nije moguće tamo gde je
obradivo zemljičte ograničeno neplodnim. Pritisci stanovništva se moraju rešiti ujedinjenjem i
porastom proizvodnih mogućnosti, što i jesu osobine države, poraženi ne mogu da pobegnu pa se
pokoravaju osvajačima. Dakle potčinjavanje jačem je potencijalno mogla biti jedina održiva
strategija preživljavanja. Ali to ograničenje ne mora da bude fizičko, može biti i društveno. Takve
pritiske Karnijer naziva načelom konkurentskog isključenja, što je izvedeno iz biologije. To bi
značilo da ne mogu dve vrste iskorišćavati isto parče životnog prostora, već će konačno eliminisati
jedna drugu. (takođe je predviđao da će političko ujedinjenje čitave planete da se desi negde oko
2300. godine).
Hidraulična civilizacija:
Važnost navodnjavanja za stvaranje države vidimo jos u Engelsovim spisima, jer je uvideo da je
velika razlika između malih poljoprivrednih zajednica i državnih društava u tome što državama
treba podrška velikih sistema za navodnjavanje. Još je Džulijan Stjuart naglasio navodnjavanje kao
temeljni mehanizam razvoja država, jer je kontrola vode dozvoljavala intenziviranje poljoprivrede
dovoljno za stvaranje velike gustine stanovništva a izgradnja velikih hidrauličnih sistema je
zahtevala nove nivoe društvene organizacije, moći i koordinacije rada.
Karl Vitfogel je razvio detaljno hidrauličnu teoriju. Ranije civilizacije su zavisile od rečnih
plavljenja za navodnjavanje, polako je počela poplava da se kontroliše nasipima i rezervoarima,
kako bi mogli da imaju više od jedne žetve godišnje. Raniji sistemi su bili mali i prosti, samo za
nekoliko susednih imanja, ali što se plodnost povećavala tako se stanovništvo množilo i onda je
rasla i složenost. Pojavila se grupa specijalista koji su planirali i koordinisali izgradnju ovih sistema
i kontrolisali protok vode, a te ruke koje su držale život same zajednice se razvila u upravljačku
elitu koja je vladala despotskim centralizovanim državama. Ovaj model je napredovao iznenađujuće
dobro. Luelen naglašava da ovu teoriju ne trepa tumačiti kao krutu uzročno-posledičnu vezu, jer su
negde složeni sistemi navodnjavanja dugo prethodili razvoju države, a kod nekih drugih su se
razvili tek posle prvih stadijuma države. Na jugozapadu Amerike, i drugde, sistemi za
navodnjavanje su vekovima postojali bez političke centralizacije. Ono za šta je ova teorija korisna,
je za ideju sekundarne države od kojih su mnoge imale najrudimentarnije navodnjavanje.
Marvin Heris je primetio da se Vitfogelova teorija ne tiče samog nastanka države koliko razvoja
izvesnih upravnih sistema. Postuliranje despotske vlasti oko uprave nabavkom vode ne poriče
značaj gustine stanovništva, trgovine, ratovanja, ograničenja sredinom i drugih činilaca koji su imali
ključnu ulogu u povećavanju integracije društva.

Pritisak stanovništva:
Robert Karnijero je beležio odnos između gustine stanovništva i društvene složenosti u 46 društava,
našavši značajnu statističku podudarnost između dve varijable, aritmetička gustina i privredna
gustina. Privredna gustina je odnos između stanovništva i proizvodnih izvora.
Tomas Maltus je ekonomista iz 19tog veka koji je smatrao da se stanovništvo negativno ograničava
bolešću, glađu i ratom kada zapreti da preraste zalihe hrane. Da je ovo jedini princip, rast
stanovništva bi se stabilizovao na nivou mnogo nižem od današnjeg (1992? ne znam tačno kada je
pisan tekst ali no). Zapravo je lakše objasniti to da se nabavka hrane može povećati nekom vrstom
intenziviranja proizvodnje, razvojem novih tehnologija ili unapređivanjem postojećih, a to znači i
povećanje gustine stanovništva zbog potrebnog rada. A to dovodi do potrebe složenijih oblika
društvene i političke organizacije.
Ester Bozerap je najdetaljnije opisala ovaj odnos između stanovništva i društvene evolucije.
Majkl Harner slično njoj tvrdi da pritisak stanovništva ne samo što je neposredno odgovoran za
neke oblike intenziviranja proizvodnje hrane, nego da takođe vodi nejednakom pristupu resursima i
sledstveno rastućem društvenom raslojavanju. Marvin Heris u Ljudožderima i kraljevima 1977 uveo
je te ideje u samršen tehnookolinski deterministički argument, koji društvenu organizaciju i
ideologiju vidi posledicom tehnološkog prilagođavanja društva fizičkoj okolini. Heris iznosi
primedbu teorijama pritiska stanovništva, da stanovništvo teži komfornoj stabilizaciji ispod
maksimalnih mogućnosti zemlje. Sva društva zaista imaju kulturna sredstav dopune maltusijanskih
ograničavanja stanovništva. Lovačko-sakupljačke grupe su milenijumima (lol da sigurno) održavale
relativnu stabilnost stanovništva, a malo takvih društava koja su prežival do danas zavisi od
ravnoteže stanovništva prema zalihama hrane. U svim preindustrijskim društvima, određene prakse
poput čedomorstva kćeri, dvogodišnjeg ili trogodišnjeg tabua na polni odnos s porodiljom i
produženog porodiljskog staža (koji odlaže ovulaciju) služe održanju stanovništva ravnoteži u
odnosu na proizvodnju hrane. Tek u modernim vremenima dozvoljen neograničen rast stanovništva.
Ako je ravnoteža stanovništva bila norma u premodernim društvima, kako je onda moglo da naraste
do tačke koje je vodilo složenijim oblicima društvene organizacije (možda to nije ono što je usledilo
prvo širenje pa organizacija, nego je postojala već organizacija a onda je to stvorilo plodno tle za
stvaranje više ljudi). Heris govori o tome da su se pre 15tak hiljada godina istrebile krupne divljači,
pa su ljudi morali da se oslanjaju na alternativne izvore hrane. Gajenje biljaka je podiglo kapacitet
zemljišta i omogućilo porast stanovništva koje je možda stolećima polako raslo. Pritisak se ne
stvara samo rastom stanovništva koji može biti spor, već i prirodnim padom plodnosti zemljišta.
Poljoprivrednici imaju izbor da umesto smanjivanja stanovništva mogu da povećaju svoj rad ili
primene novu tehnologiju da povećaju proizvodnju, što stvara viškove koji se sakupljaju a koje
preraspoređuju „veliki ljudi“ koji koriste svoju ulogu da steknu i održe položaj i moć. Oni koji vrše
raspodelu su često i ratne poglavice i oni preuzimaju ulogu centralizovane prinudne sile. Ovde
Heris uvodi i Karnijerovu teoriju ograničenja i Vitfogelovu hidrauličnu teoriju da bi pokazao uslove
pod kojima će se centralizacija nastaviti – početni činilac čitavog procesa je stabilno prilagođavanje
stanovništva smanjenju zaliha hrane, iscrpljuje se primarni resurs i društvo mora da se suoči sa
alternativom – propasti ili preći na novi nivo intenziviranja. Jednom kada pripitomljavanje biljaka i
životinja postane osnov opstanka nema dugoročne stabilizacije. Herisov argument iako upozorava,
otvoren je izazovima jer se čini da ovi procesi nisu univerzalni. Jer nije svaki pritisak stanovništva
na resurse postao politički centralizovan i povezan sa opadanjem proizvodnje. Luelen smatra da je
Bozerap možda u pravu što naglašava porast stanovništva pre nego iscrpljivanje resursa. Nabavka
hrane je elastična i može biti pogođena redefinisanjem korisnih resursa sitnim promenama
tehnologije.
Institucionalizacija vođstva:
Elman Servis u Poreklu države i civilizacije 1975, predlaže integrativnu teoriju. Proučavajući 6
drevnih prvobitnih država i izvesnog broja savremenih primitivnih država, odbacio je sve teorije
sukoba. Ratovi i osvajanja su previše univerzalni da bi se svrstali u uzroke nekog posebnog oblika
društvene organizacije. Drugi argumenti kao za navodnjavanje i drugi oblici intenziviranja se
prihvataju ali sa izuzecima. Ono što se implicitno odbacuje je kulturni materijalizam. Pomeranje
argumenta od ekoloških odrednica ka strategijama odlučivanja. Pratio je logičan razvoj od osnovnih
nejednakosti urođenih ljudskom društvu do formalizovane i centralizovane nejednakosti. U
različitim društvima imamo pojedinačne nejednakosti u smislu posebnih pojedinaca koji imaju neki
dar, inteligenciju, snagu, lepotu i dobijaju na osnovu toga nekakav status koji nije zasnovan na klasi
i ne dobijaju se posebne povlastice ili bogatstvo (ovo je u najegalitarnijim skupinama). Ono što vodi
centralizovanoj preraspodeli je npr okolnosti u kojima je potrebno da se razradi podela rada. Takva
centralizacija pruža očiglednu prednost, ali efekat grudve vodi rastućem sabiranju administracije,
povećava se vođstvo koje iako je privredno ne temelji se na vlasništvu kao kod Engelsa, već je pre
ishod oblika zavisnosti koji u primitivnom društvu proizilazi iz velikodušnosti.
Takvo vođstvo je nestabilno jer zavisi od pojedinca koji se može razboleti, umreti, i tu nema
normalnog načina političke smene. Harizmatske vođe su privremene kako bi se očuvala korist
centralizacije. Kada se dostigne ovaj nivo onda imamo poglavištvo, prvu pravu institucionalizaciju
vlasti i institucionalizaciju nejednakosti. Kako centar vlasti raste, raste i potreba novorazvijenog
vladajućeg staleža da zaštiti svoju povlašćenost, a bez sile elite će legitimisati vlast putem
povezivanja sa natprirodim, davanjem božanske svetosti. Politička evolucija se sastoji od vođenja
mira u širem kontekstu, jer upotreba sile je privremeni neuspeh da se odgovorno funkcioniše i da
obezbedi korist poput zaštite, preraspodele i koordinacije trgovine.
Luelen smatra da je ova teorija pomak u vrsti ponuđene teorije, koncept „oduševljenosti“ vođama
za Herisa i Karnijera ne znači ništa jer oni svode čitave društvene sisteme kroz njihove materijalne
odrednice okruženja u kom preživljavaju. Serisova teorija dakle pomera težište argumenta sa
sredine (environment) na spoznaju, tj na čovejčje poimanje nagomilavanja koristi. Modele koji on
koristi su zasnovani na saradnji i integraciji, a druge teorije naglašavaju sukob i nestabilnost.
Njegovo gledište je osvežavajuće i inovativno, ali treba reći da sukob i integracija ne isključuju
nužno jedno drugo. Takođe društva su istovremeno i materijalistička i spoznajna, tako da nam oba
gledišta nude objašnjenje, ali zahtevaju isključivost jedna prema drugoj.
Sistemske teorije:
Sve ranije navedene teorije uzimaju međudejstvo činilaca kao što su stanovništvo, okruženje,
tehnologija i navodnjavanje. Sintetički modeli kao što je Herisov naglašavaju ova međudejstva. Ali
sve ove ideje i modeli zasnovani su na tome da postoje izvesni preduslovi i da pojedinačni uzroci
vode pojedinačnim posledicama.
Za razliku od teorija koje određuju posebne uzroke, sistemski modeli su zasnovani na skupovima
načela, iskode uglavnom iz fizike i biologije. Što uključuje i negativnu i pozitivnu povratnu spregu,
početni udarac, samoodržanje i samorazvoj sistema. Negativna povratna sprega je proces kojim
stabilni sistem smanjuje bilo koje odskakanje od ravnoteže. Pozitivna povratna sprega je suprotna,
malo odstupanja može pokrenuti proces rastuće promene. Početni podsticaji stimulišu prelaz
sistema negativne u sistem pozitivne povratne sprege.
Kent Flaneri je pretpostavio da su procesi koji su u meksičkoj dolini Tehuakan vodili razvoju
civilizacije pokrenuti kada su nomadske stočarske skupine počele da uzgajaju nekoliko jestivih
divljih biljki. Ljudska intervencija je izazvala genetske promene da se poveća zavisnost od
polupripitomljene hrane, što je dovelo do sedelačkog načina života i brojnijeg stanovništva. Ovaj
lanac događaja je vremenom doveo do nastanjivanja ljudi u poljoprivrednim selima tokom cele
godine. Stabilna društva su samoodržavajuća sve dok čine mala prilagođavanja promenama u
fizičkom i društvenom okruženju. Kada su procesi pozitivne povratne sprege pokrenuti, društvo
postaje samorazvijajuće, raste stanovništvo, intenzivira se poljoprivreda, urbanizacija i politička
centralizacija, one podupiru jedna drugu i stalno su u kružnoj uzročnosti. Tako najmanji početni
udarac može na duge staze voditi ogromnoj promeni.
Svim sistemskim teorijama političke evolucije je zajednička ideja da društva na mnoge uslove
reaguju prilagođavanjem. Cilj objašnjena nije isticanje jednog ili dva činioca koji izazivaju promene
u svim slučajevima, već izdvajanje procesa kojim društveni sistemi menjaju svoja unutrašnja
strojstva odgovarajući na selektivne pritiske.
Ronald Koen smatra da je stvaranje države levkastog napretka uzajamnih delovanja u kojima razni
predržavni poretci odgovaraju na različite promene, prisiljeni su ili imaju neke druge nerešive
sukobe, i tako biraju dodatne i složenije nivoe političke hijerarhije.
Model sistema može istovremeno da uključi sve različite poglede, i materijalistički, i saznajni i
model sukoba i integracije.
Kliford Džoli i Fred Plog su zaključili da je rast stanovništva bio početni podstrek u meksičkoj
dolini, ali bi teorijski bilo koji podstrek koji bi izuzetno stresno delovao na sistem u ravnoteži bio
dovoljan da izazove bitnu promenu. Kada uzmemo u obzir taj stres, onda vidimo nekoliko
mogućnosti, smanjenje stanovništva čedomorstvom, raspršivanje naselja, preseljenje u nove krajeve
ili intenziviranje poljoprivredne proizvodnje. Poslednja je dovela do stvaranja države.
Jednom kada je izabrana mogućnost, tj. u zavnisnosti od različitih faktora verovatno slučajnim
delovanjem, dolazi do niza upetljanih povratnih sprega koje vode do nukleacije (urbanizacija),
raslojavanja, jačanja razlika i centralizacije. Promoviše se centralizacija odlučivanja jer je takvo
koncentrisanje efikasnije za planiranje velikih projekata i organizovanje rada. Dolazi do viška
proizvodnje hrane, pa neki ne moraju da rade više kao seljaci, tako se stvara zanatska
specijalizacija.
Model Džoli i Plog se od Herisove najviše razlikuje u tome što se oni bave procesima koji su
apstraktni mogu uključiti stres koji ishodi iz brojnih izvora, društvo se ne vidi kao red domina koje
padaju po predvidivom obrascu, već kao fleksibilan adaptivan sistem koji se neprestano iznutra
prilagođava različitim stresovima, a ta prilagođavanja menjaju sredinu koja onda utiče na
prilagođavanje društvenog poretka u jednom samorazvijajućem procesu.
Jedanaesta glava – Politika u industrijskom društvu:
Kada se istražuje modernizacija i zvanične političke ustanove u industrijskom društvu nije baš jasna
granica između političke antropologije i političke sociologije. Antropologija je tradicionalno
okarakterisana svojim predmetnim gradivom, nezvaničnim političkim struktura u relativno
zatvorenim preindustrijskim društvima, naglasak je na opažanju učesnika kao glavni metod
istraživanja. U novijim istraživanjima antropolozi se koncentrišu na političku (ne)integraciju
plemenskih grupa u nacijama u razvoju i ka zvaničnim političkim strukturama kao što su stranke,
birokratije vlasti i multinacionalne korporacije. Neke nacionalne političke stranke mogu unakrsno
presecati mnoštvo kulturnih oblasti, tako da su metodi intervjua, upitnika i analize dokumenata
najkorisniji za istraživanje. Politika se ne tretira kao analitički izvojena nego kao ugneždena u širu
kulturu. Mali segmenti moderni ekvivalenti skupine ili plemenskog sela istraživani su kao da
predstavljaju celinu, naglašavaju se nezvanični mehanizmi u osnovi zvaničnih organizacija.

Tradicionalne kulture u modernim državama:

Tradicionalna društva koja su se našla unutar granica modernih država su bila interesantna
antropolozima za proučavanje (Morgan, Muni). Istraživale su se same grupe, pogotovo u vrhuncu
strukturo-funkcionalističke paradigme gde su plemenske grupe posmatrane dijahrono kao sasvim
samostalne. Skorija tendencija je da se država izvuče napred kao jedan od učesnika drame, tako da
je težište postavljeno između okruženih grupa i nacionalne vlasti.

Politički etnicitet i retribalizacija: slučaj Hausa

Rani teoretičari su mislili da modernizacija vodi etničkoj jednoobraznosti i da dolazi do toga da se
politika detribalizuje u smislu da frakcije i stranke unakrsno presecaju mesne i etničke podele.
Ebner Koen je pokazao da zapravo modernizacija može dovesti do ojačavanja etničkog identiteta.
Hause narod iz Nigerije, trgovci, koji se bave prefinjenim bankarstvom u trgovačkoj mreži, i dalje
daju prednost tradicionalnim dogovorima zasnovanim na partnerstvu po poverenju i uzajamnosti.
Posle Drugog svetskog rata, središnja vlast novooslobođene nacije je isticala stranačku politiku i
osuđivala tribalizam u pokušaju da ujedini zemlju, pa su ti pritisci oslabili vlast tradicionalnih
poglavica Hausa, i mladi koji su osudili plemenski način života. Oni nisu bili posebno samosvesni
po pitanju svoje plemenske baštine ali su postajali sve svesniji da im trgovačka mreža i izdržavanje
zavsi od njihove plemske svesti. Njihov odgovor na ovaj politički i privredni izazov je bio ponovno
naglašavanje plemenske zajednice. Kroz proces retribalizacije narodnost Hausa je politizirana i
korišćena kao oružje u borbi za održanje njihovog monopola na trgovinu. Koen ovu tendenciju vidi
dalekom od asimilacije kao normalnog činioca u procesu modernizacije. Političku narodnost ne
treba da posmatramo kao stvar konzervatizma ili težnje za kontinuitetom.
Političko prilagođavanje u rezervatskim uslovima: Mapuče
Modernizacija u postkolonijalnoj Africi uvela je mnoge pelemenske grupe u nacionalnu politiku.
Često se desi da u procesu modernizacije plemenske grupe izgube samostalnost dok su istovremeno
isključene iz nacionalne politike, što se dešava sa indijancima u SAD. Urođenička vlast se suočava
sa protivrečnim zahtevima, da zadovolji potrebe zajednice i da istovremeno zadovolji državu. Tako
rezervati šalju nominalne poglavice kada to savezna vlast zahteva. Ali je problem što to nije
ujednačeno pa u nekim zajednicama postoji veća zavisnost od darežljivosti nacionalne vlasti.
Mapuče tradicionalno nemaju središnji politički autoritet, već srodnička grupa pod ograničenim
vođstvom starca, zvanog lonko (lonco) je bila delatna društvena jedinica. Razvili su moćnu vojnu
organizaciju sa snažnim ratnim poglavicama zbog stalnih otpora prema evropskim osvajačima (u
Čileu). Pošto su bili poraženi u poslednjem ustaku, oduzet je lonko od nižih vojnih vođa, a savezna
vlast je osnažila centralizaciju tako što je dodelila trostruko više zemlje poglavicama nego bilo
kome drugome. Poglavicama je dat ograničen pravni nadzor nad svom rezervatskom zemljom pa su
mnoga vladina ograničenja bila sprovođena kroz njega, pa je na kraju posredno ili neposredno
kontrolisao svo bogatstvo zajednice. Takođe poglavice su trebale da primenjuju čileanski zakon o
Uredu za indijanska pitanja i sprovođenje običajnog prava Mapučea. Takav koncept centralizovane
vlasti je potpuno zavisio od rezervatskog sistema i uplitanja savezne vlasti u urođeničku politiku.
Do 50tih godina 20tog veka, kraljevski položaj rezervatskih poglavica počeo je da iritira onu istu
nacionalnu vlast koja ga je i stvorila. Moćne poglavice su bile u poziciji da izrabljuju sopstveni
narod i da ga brane od spoljnog izrabljivanja. Vlast je počela da zaobilazi poglavice i da se
pojedinačno odnosi prema Mapučeima kao prema čileanskim građanima. Opala je vlast poglavica
skoro jednakom brzinom kojom se uzdigla. Kasnije poglavica je ponovo počeo da predstavlja
rezervat, razvio se novi mehanizam kulturnog posredovanja, stvorene su političke grupe za pritisak.
Kod Mapučea vidimo reaktivne i adaptivne procese, počevši sa dodelom vlasti starijima u lokalnoj
srodničkoj grupi što je praćeno uzdizanjem ratnih poglavica, opadanjem njihove moći, pojavom
snažnih rezervatskih poglavica i konačno prelazom vlasti u ruke akcionih političkih grupa.

Formalne političke ustanove u modernom društvu:

Klasična istraživanja birokratije koje je sproveo Veber napisana su u vreme kada je moderna
industrijska organizacija i administracija bila na svom početku. Delovalo je kao da se novi sistemi
ističu hladnom naučnom racionalnošću jednoumnom posvećenošću proizvodnji i profitu i gotovo
nečovečnom mehaničkom efikasnošću. Nepotizam i paternalizam koji su ranije bili cenjeni su utrli
put sistemu zapošljavanja potpuno zasnovanom na kvalifikacijama za specifičan posao. Lični životi
radnika nisu smeli uticati na radno okruženje. Idealni poredak bio bi potpuno nezavisan od
pojedinačnog i ličnog. Uprkos razlikama u pristupu, strukturalni dirkemovski model koji je tokom
50tih zamenio veberovski, predstavljao je jednako nečovečnu sliku. Birokratske organizacije su
viđene kao celine s ustrojstvima i ulogama koje su nadilazile pojedince istovremeno ih uključujući.
Bilo je dovoljno opisati ova ustrojstva i uloge na nivou same organizacije pa da pojedinačni radnik
bude gotovo ignorisan. Oba modela se mogu odbraniti i još uvek pružaju teorijski osnov važnih
istraživanja organizacije mesnog nivoa. U stvari mnoge tendencije koje su u Veberovo vreme bile
na začetku su učvršćene i samo pogled na ustrojstvo autoriteta unutar neke velike korporacije nam
to i pokazuje.
U oba ova koncepta nedostaje pojedinac. Uprkos predviđanjima pojedinci unutar korporacija nisu
prosto postali roboti u sivim flanelskim odelima, već suprotno.
Vajn Deloria u knjizi Kaster je umro za vaše grehe 1969, primećuje da korporacije deluju kao oblik
tribalizma belog čoveka, poistovećivanje pojedinca sa grupom kakav američki urođenici
pokušavaju da očuvaju. Mali pomak težišta je potreban da se vidi iza hladne racionalnosti i
komjuterizovanih ustrojstava da se nalaze ljudska bića koja u posao unose svoje živote i ličnosti,
koji međusobno dejstvuju na ne baš uvek racionalan način, koja stvaraju klike i frakcije, i koja su
jednako podložna radu izvan formalnih pravila i radu unutar njih.
Antropolozi su u žižu uneli dva činioca koje su politikolozi ignorisali – 1) opisali su neformalne
grupe zasnovane na klasi, interesima, dobu i obrazovanju, koje funkcionišu unutar formalnih
organizacija; 2) pokazali su odnos između organizacije, pojedinaca koji je čine i šireg okruženja.
Birokratije mogu biti opisane stepenom racionalnosti u veberovskom smislu jasno određenih ciljeva
i formalne organizacije uređene da primenjuje te ciljeve. Problem ovakvog krutog racionalnog
poretka je što ne može da se prilagođava promenljivim uslovima. S druge strane na suprotnom kraju
spektra imamo neformalne organizacije gde članovi deluju kao pojedinci, ne kao uloge ili službe, a
odlučivanje je zasnovano na širokom rasponu ličnih odnosa, kao savetovanja, prijateljstva, bliskost,
konkurencija, otvoreno neprijateljstvo. Treća mogućnost bi bila stabilnija od ova dva ekstrema, sa
ravnotežom formalnog i neformalnog mehanizma.
Birokratija nije zatvoren sistem, ona je stalno u međudejstvu i mora da se prilagođava okruženju
kako bi preživela, tako se takmiči sa drugim organizacijama zbog oskudnih resursa i moći.
Antropolog kao učesnik i posmatrač je u odličnoj poziciji da opiše svakodnevni rad takvih
organizacija, neformalna pravila koja regulišu ponašanje pojedinca i informacione mreže.

Birokratija i antibirokratija u modernoj Kini:

Martin King Vajt (1980) istražuje dva lica komunističke vlasti u NRK, otkriva da urođeno
naginjanje krutoj birokratskoj racionalnosti može biti uravnoteženo zvanično sankcionisanim
antibirokratskim aktivnostima. Mao je nastojao da svaku instituciju kineskog društva asimiluje u
jednu mamutsku birokratiju koja bi bila organizovana oko veoma složenog poretka činova i
nadnica. Između 1949 i 1958me broj državnih kadrova narastao je sa 720k na 7mi 920k, zajedno sa
kolektivizacijom poljoprivrede i uspostavljanjem moćne središnje birokratije da nadzire masovne
komunikacije, umetnost i spoljnu trgovinu. Prevaziđen je sovjetski model u pogledu rada. Sav rad je
uzurpirala država, a prodrla je i na susedske i porodične nivoe društva, stvoreni su ulični komiteti u
gradskim oblastima podeljeni na komitete stanara i na manje grupe stanara koji su zajedno i
odvojeno bili odgovorni za vođenje mesnih fabrika, sanitarija, zdravstva, prevenciju zločina i sl.
Sve ovo smatrano je nužnim da bi ogromna i mnogoljudna zemlja mogla da funkcioniše kao
nacionalna jedinica i kako bi ispunjavala zacrtane privredne ciljeve.
U isto vreme razvijena je i tendencija ka antibirokratiji, izbegavanje negativnih posledica takve
krute hijerarhijske sheme. Sam Mao Ce-tung je 1967. kritikovao birokrate kao uobražene
samozadovoljne neznalice i beskrajno vlastoljubive i srebroljubive. Glavni aspekt kulturne
revolucije je bilo remećenje ušančene birokratije. Zvaničnici vlasti su povremeno morali da
napuštaju službe da se kroz ručni rad ili političko obrazovanje očiste od buržoaskih tendencija. Čak
je i komunistička partija počela povremene kampanje remećenja birokratske rutine.
Vajt je ovakva ometanja video kao dopunjujuća a ne kao protivrečna kineskoj birokratskoj
organizaciji. U društvu koje idealizuje jednakost, birokratija predstavlja tri glavne opasnosti –
1) neizbežno se stvaraju stečena prava; 2) stvara se poredak hijerarhijskih činova koji preti da
preraste u novu lasu umesto svrnute kapitalističke klase; 3) ako je sva vlast sadržana u
administrativnoj hijerarhiji obični radnik je izolovan od procesa odlučivanja.
Redovnim razmeštanjem birokratije i omogućavanjem da je mase aktivno kritikuju unutar nekih
granica, Kina je uspela da iskoristi prednost moderne birokratske organizacije istovremeno se držeći
svojih revolucionarnih ideala.

Primitivna politika na Kapitol Hilu:

Vederford je napisao knjigu Plemena na Brdu 1981, popularno je napisana, odlučnije i samosvesnije
antropološko gledište, čak i više nego što je nužno. Pisac ne vidi veliku razliku između Kongresa
SAD i nekog primitivnog plemena što se tiče rivalskog položaja, klanovskog društvenog ustrojstva,
političke socijalizacije i obreda. Luelen smatra da su poređenja površna i pomalo obmanjujuća zato
što pisac nije u potpunosti jasan u postuliranju opšteg načela političkog ponašanja ili da li koristi
primitivna plemena kao analogije. Kada se pređe ovakvo pisanje popularne antropologije zapravo
svašta može da se nađe o funkcionisanju vlasti u SAD-u i u njenim najvišim nivoima. Otkriva se
pravi poredak koji ima najtanju vezu sa mitološkim učenjem srednješkolskih udžbenika o
političkom sistemu.
Socijalizacija onih koji teže vlasti je jedan od svevažećih aspekata politike, stariji senatori imaju
jedan apsolutni cilj, da budu ponovo izabrani. Mlađu senatori moraju težiti ovom cilju uz veće
prepreke nego stariji, i takođe moraju da nauče da igraju pravila igre vlasti kakva se igra u
Vašingtonu. Mlađi senatori su u odvojenoj zgradi što podseća na plemenske grupe gde se mlađim
muškarcima postavlja uslov za njihovo mesto u društvu. Stariji senatori namerno pogrešno
izgovaraju imena mlađih senatora da im daju do znanja gde im je mesto u hijerarhiji.
Vederford deli senatore u tri vrste zasnovane na njihoivm strategijama sticanja i održavanja vlasti:
šamani, gospodari rata i kumovi. Različite strategije su prilagodljive različitim ličnostima i nude
različite političke dobitke.
Šaman je vidljiv i principijelan, uloga mu je da smiruje narodne strahove od komunizma, krupnog
preduzetništva, zagađenja ili mafije (Edvard Kenedi – citiran u ptampi i često prvi na političkoj
pozornici). Njihova moć ne proishodi iz njihove sposobnosti da daju rezultate već iz veštine
dobijanja i manipulisanja narodnom podrškom (Mekarti, Nikson).
Gospodari rata su senatori koji nastoje da uspostave monopol nad jednim aspektom vlasti i da onda
tu vlast prošire. Prevare u vlastitu korist.
Kumovi, su raspolagali veštinom manipulisanja vlašću iza pozornice. Najteža uloga od svih jer
zahteva podešen osećaj ne samo za to kako sistem radi već i za lične navike, strahove, slabe tačke i
ambicije gotovo svih članova Kongresa (Lindon Džonson, Tomas O`Nil).
Glavne jedinice vlasti Kongresa, gotovo minijaturne vlasti unutar samih sebe nisu pojedinačni
članovi nego klanovi koji se oko njih stvaraju. Što je klan veći i uticajniji to mu je veća vlast.
Klanovi su uporedivi sa srodničkim grupama u plemenskim zajednicama, do 1967 dok nije usvojen
antinepotistički pravilni, jezgro mreže je moglo biti srodstvo. Čak i danas veliki deo vlasti
koncentrisan je kroz porodične mreže. Brakovi među različitim kongresnim porodicama su često
služili sklapanju saveza između klanova i proširivanju mreža moći.
Lobiji mogu biti uključeni u klanovsku mrežu. 15 hiljada registrovanih lobija i 2k političkih
akcionih odbora igraju životnu ulogu u vlasti, ne samo u obezbeđivanju informacija o posebnim
pitanjima koja se lobiraju već i o tome šta se događa u Kongresu.
Glavni zaključak Vederfordove analize je da je Kongres postao toliko obredan da jedva i
funkcioniše. Senatska govornica prerasla je u pozorišnu salu gde je strastveno besedništvo istislo
pravo odlučivanje, produktivna diskusija i skupljanje informacija su izmešteni na zatvorene
sastanke odbora. Zakon o reorganizaciji zakonodavstva iz 1946god je otvorio ova odborska
saslušavanja ne samo javnosti i štampi nego i istoj vrsti obrednog isticanja kakvo postoji za
senatskom govornicom. Kako su slavne ličnosti, mafijaši, i komunisti paradirali pred mudrim i
razumnim senatskim komisijama, drama je rasla dok je efektivnost komisija opadala. Danas se
prave diskusije vode u privatnim kancelarijama za ručkom i u kuloarima ostavljajući javne arene za
pozornice onoga što bi vlast trebala biti.
Pravi cilj Kongresa po Vederfordu je da sastavlja Congressional Record (kongresni protokol) što u
stvari nije ništa drugo do ponavljanje praznog besedništva pokazanog za govornicama
Predstavničkog doma i Senata u obliku koji se može poslati u izbornu edinicu i pokazati kako član
Kongresa radi svoj posao. Pravila omogućuju da se unose promene u verziji za štampu, tako da
govori mogu izgledati artikulisaniji nego što jesu, a čak se mogu pronaći i govori koji nikada nisu
držani. Tako neki senatori mogu da se predstave kao glavni pokretači pojedinih zakona a da nisu
igrali nikakvu ulogu.
Članovi Kongresa su postali toliko uvučeni u obredno poziranje, da prava vlast je prešla osoblju
koje kontroliše protok informacija, razvoja rezolucije zakona i piše govore. Najveće telo
odlučivanja na svetu postalo je najveće ceremonijalno telo na svetu a talenti njegovih članova su
manje posvećeni odlučivanju po pitanjima naiconalne politike nego pripremanju i razmatranju
deljenih tačaka ceremonije. (Weatherford)

Ka budućnosti:
Od Evans-Pričardovog Nuera do Vederfordovog istraživanja Kongresa SAD je bio dug puta ali ima
neke logične nužnosti. Od svog početka analiz anarodnih kultura relativno zatvorenih sistema se
raširilo u svim pravcima, došlo je do usložnjavanja i povećanja opsega istraživanja i što se tiče
teorije i istraživanih društava. Predvidivo to nije dovodilo samo većoj širini i dubini političkih
istraživanja već i njihovoj usitnjenosti. Malo je dokaza da antropolozi koi pišu o politici čitaju jedni
drugima radove, pojedinačna istraživanja se često čine izolovanim i malo toga se zida na temelju
ranijeg.
Procesni pristupi i akciona teorija naginjali su ka sve većem naglasku ka saznavanju odlučivanju i
motivaciji, a materijalistički pogled je bio izostavljen. Nema kraja analizama toga kako akteri u
političkim dramama manipulišu simbolima, pravilima, normama ili običajima ali jako malo
diskusije je posvećeno tome kako manipulišu fizičkim resursima i kako ti resursi utiču na njih. (Ima
ono neko istraživanje o Indiji kako je ekologija i fizički svet u kom se meso brzo kvari uticalo na to
da ljudi mahom budu vegetarijanci ili da bar ne jedu svinjetinu i junetinu). Jedan od obećavajućih
pravaca po Luelenu u razvoju u socijalnoj antropologiji je bila primena ekoloških načela radi
pokazivanja kako su različiti društveni oblici prilagodljivi promenljivom okruženju, i ova
orijentacija može biti od koristi u proučavanju političkog ponašanja. Takođe politički istraživači su
uglavnom ignorisali tendenciju ka sve većoj kvanitifikaciji u kulturnoj antropologiji.
Smatralo se da će sa novim istraživanjima praznine da se popune, a ključni problem je ovde
prikupiti već postojeći materijal u neku vrstu kohezivnog okvira. Prvi veliki izazov je osmisliti
političku antropologiju uključivanjem brojnih izolovanih istraživanja u neku veću teoriju, a drugi je
učiniti političku antropologiju relevantnom. U tom smislu veliki nedostatak bi bio prevideti ono pto
je nazvano akcionom antropologijom (koja nije isto što i akciona teorija – strategija pojedinaca za
sticanje i održavanje moći). Neizbežno je da antropolog koji istražuje moć u modernom društvu
nauči mnogo više nego što bi zaista želeo znati o posledicama takve moći. Represija je zgodna reč
za razgovor na koktelima kada liberalni istomišljenici pokušavaju da se nadigravaju, ali dovedena
na nivo pravih ljudi koji pate od prave gladi i smrti postaje mnogo rušna reč. Osećajni prag je
različit kod pojedinačnih antropologa pa tako nema načina za određivanje tačke u kojoj se čisto
istraživanje pretvara u aktivni protest. Akciona antropologija je pokušaj uglavnom uzaludan po
Luelenu, da se same moći koje smo počeli da istražujemo sučele sa takvom varkom objektivnosti i
da se isprave makar samo kroz razotrkivanje zala koja proističu iz modernih tumačenja moći.
Kulturno preživljavanje je možda najveća i najpoznatija od specifično antropoloških akcionih
grupa, ona je ujedno i centar za izvore podataka, grupa za pritisak i komunikaciona mreža
posvećena zaštiti tradicionalnih društava širom sveta. Iako ove grupe pripadaju celoj antropologiji i
svim ljudima, politički antropolozi mogu igrati ključnu ulogu u razotkrivanju i analiziranju
poredaka represije, i podjednako važno u razvoju praktičnih preporuka za promene.
Bez obzira da li će politička antropologija postati kohezivna i relevantna za probleme promena u
modernom svetu je sporno, ona se više ne može izvlačiti izgovorom da je još uvek mlađa disciplina.
Neka od najboljih dela moderne antropologije su već svrstana u rubriku političke antropologije.
Sigurno će se stvoriti još.
Naumović - Ustaj seljo, ustaj rode: Simbolika seljaštva i politička komunikacija u novijoj
istoriji Srbije:

Od izgradnje moderne srpske države i začetka političkog života, srpsko selo, seljak i seljačke
vrednosti ne prestaju da budu među ključnim političkim simbolima. U ovom radu se na primerima
iz 19tog i 20tog veka ukazuje na najvažnija značenja i funkcije koje su politički akteri u okviru
procesa političke komunikacije pridavali simbolima izvedenim iz srpske seljačke kulture. U radu se
zastupa sistemski pristup političkoj komunikaciji, što znači da se u tom okviru svaka politička
poruka smatra neodvojivim delom konteksta u kome je nastala i može se tumačiti samo uz puno
uvažavanje posebnosti tog konteksta i opštih karakteristika političke komunikacije kao posebne
vrste razmene informacija.

1. Novi Levijatan: država i politika u zaostaim društvima

1.1. Seljak – izvor slave i bogatstva nacije u nastajanju:

Simboli kao što su opanak, kunjac, šajkača, gusle ili „urođena“ nacionalna svest i demokratska
osećanja šumadijskog seljaka predstavljaju na srpskim kulturnim prostorima neizbežne elemente
političke komunikacije (još od Višnjićevih pesama). Vođeni ubeđenjem ili pragmatizmom,
zastupnici gotovo svih političkih ideologija, nacionalnih programa i razvojnih modela su tokom
protekla dva veka svoje opcije dovodili u pozitivno ili negativno konotiranu vezu sa pomenutim
„ključnim simbolima“ (simboli koji najviše pokreću na akciju, negativno ili pozitivno).
Ideologizovan i politizovan odnos prema seljaštvu i seljačkoj kulturi postaje opšte mesto nastajuće
nacionalne kulture, ne samo u Srbiji već i na ostalim prostorima koje zahvata „balkanska
civilizacija“ (ovaj pojam koristi Trajan Stojanović da bi odredio kulturno područje koje se prostire
između letiri mora, Save i Dunava, a ne zahvata ni more ni stepu). Seljak je po rečima rumunskog
princa, izneo da je seljak izvor bogatstva u vremenu mira a izvor slave u vremenu rata. Elite za
opstanak na vlasti moraju da primenjuju ili golu silu ili da seljaštvu učine prihvatljivim žrtve koje
od njega zahtevaju. Bajonetima se može uraditi sve, ali jedno od glavnih sredstava obezbeđivanja
pristanka ljudi na neizbežnu patnju je postalo glavno u političkoj komunikaciji.

1.2. Država - „gvozdena ruka“ spasa „odozgo“

Radikalni raskidi sa procesima dugog trajanja kakvi su u VB ostvareni industrijskom a u Francuskoj
buržoaskom revolucijom, su uglavnom spontani pri svom prvom događanju. Zatim postaju plen
specifičnog soja ljudi koje Anderson naziva „kradljivcima ideja“ i prerastaju u „model“ poželjnog
rešavanja problema u drugim sredinama. Manje srećnim ili manje darovitim zajednicama „krađa
ideja“ skraćuje istorijsku fazu „pipanja po mraku“, ali ih izlaže ogromnom naporu „sažimanja“
istorije i to bez dovoljno razvijenih unutrašnjih socijalnih i ekonomskih preduslova u krajnje
nepovoljnom spoljašnjem okruženju. Malobrojne elite takvih relativno zastalih zemalja, zemalja sa
poluperiferije ili periferije svetskog sistema, odnosno modernizacijskih „kasnioca“ najčešće
pokušavaju da prevaziđu svoje probleme razvijanjem snažnihi centralizovanih država uz pomoć
kojih su u stanju da planirana rešenja sprovedu uprkos unutrašnjem ili spoljašnjem otporu. U
zaostalim zemljama modernizacija često ima karakteristike svesno zamišljenog iz razvijenije
sredine preuzetog procesa, iza koga stoje snažna država ili autokratski vladar, odnosno vladajuća
oligarhija. (Fihte je razvio model svemoguće ruke kojom „zatvorena trgovačka država“ upravlja
svim unutrašnjim procesima, a prelaskom u umove elita ogorčenih jazom koji njihove zemlje deli
od razvijenog sveta, ovo će postati jedna od glavnih doktrina istočne Evrope – ovaj model je razvio
kritikujući Smitovu veru u blagotvorna dejstva „nevidljive ruke“ slobodnog tržišta.)
Primer nekog govora kneza Mihaila, daju se primeri tj razlozi kojima će se vladaoci režima koristiti
da opravdaju vladavinu „gvozdenom rukom“. Dakle to su zaostali narodi sa malobrojnom elitom,
velikim nacionalnim zadacima i opasnim spoljnim neprijateljima koji čine nemogućim postupan
razvoj liberalnog državnog sistema i nameću potrebu ubrzanog stvaranja snažne države i vojske uz
pomoć kojih se jedino mogu prevazići navedeni problemi. Nacionalni zadaci i neprijateljsko
okruženje pokazaće se posebno uspešnim legitimizacijskim načelom etatističkih (filozofsko
verovanje u jaku državu) političkih opcija u Srbiji. Svesno preuzimanje tuđih modela razvoja,
levijatanske proporcije državne birokratije i autokratska vlast, suverena ili elita motivisana
sprovođenjem razvojnih i nacionalnoh planova „odozgo“, potvrđuju ocenu o mesijanskoj ulozi koja
je u njima dodeljena političkoj sferi kao i ogromnoj materijalnoj i ljudskoj ceni takve opcije. Mira
Bogdanović početkom 20tog veka piše: Prokletstvo zaostalosti: primat politike „kao ocena stanja
zasigurno natkriljuje sredinu i period na koji se izvorno odnosi.“.

1.3. „Šta da se radi“ - polemike o pravcima razvoja društva:

Etatizam nije jedini oblik „primata politike“ u sredinama koje nastoje da prevaziđu svoju zaostalost.
Pošto su modernizatorski nastrojene elite spremne na rizik i cenu napretka u njima srazmerno
malobrojne, često izostaje opštedruštveni koncenzus o opravdanosti, smeru i intenzitetu promena sa
kojima ljudi moraju da se suočavaju, zato politički život periodično razdiru polemičke oluje.
Emotivni naboj uvećava nužno suočavanje sa neugodnim temama, najčešće je bolno sagledavanje
inferiornog položaja sopstvene nacije i frustrirajuće saznanje da se on može popraviti brižnim i
potpunijim usvajanjem „tuđih“ razvojnih modela i vrednosti, dakle po cenu gubitna identiteta.
U Srbiji su se tako sukobljavali liberali i mladi socijalisti ili naprednjaci i radikali.
Oslobođene lokalnih specifičnosti, te polemike se mogu svesti na sukobljavanje različitih varijanti
tri osnovna usmerenja – dilema između:
1) prenošenja u sopstvenu sredinu (i eventualno prilagođavanje) tuđih modela razvoja na što
potpuniji i uspešniji način (liberalna)
2) pronalaženje samosvojnog puta („trećeg“) zahvaljujući kome će se napredak ostvariti ali uz
očuvanje sopstvenih autohtonih kvaliteta (radikalna, socijalistička, populistička)
3) potpunog odbijanja mogućnosti ili opravdanosti bilo kakvih promena i insistiranja na
kontinuitetu sa svojom tradicijom, čime se jedino može garantovati opstanak zajednice (konzerva)
Ovako ogoljeni stavovi o poželjnim pravcima razvoja mogu poslužiti kao osnova za stvaranje
konkretnih lokalnih tipologija modernizacijskih usmerenja.
U Srbiji je bilo najmanje 5 ozbiljnih preduslova da seljaštvo postane tako snažan politički simbol.
1) tek u drugoj polovini 20tog veka je Srbija prestala da bude zemlja u kojoj seljaštvo čini većinu
stanovništva; 2) seljaštvo je davalo glavnu snagu onim procesima koji su od Srbije stvorili modernu
nacionalnu državu (ustanci, ratovi); 3) ekonomski doprinos koji je seljaštvo dalo razvoju Srbije kroz
izvoz poljoprivrednih proizvoda i stoke, kasnije dejstvom unutrašnjih „makaza cena“. Poslednja dva
preduslova to što su date ogromne ljudske i materijalne žrtve, a zemljom su počeli da upravljaju
„kaputaši“, nam skreće pažnju na odsustvo odgovarajuće „nagrade“ za seljačke zasluge, iz čega
lako nastaje frustracija.

2. Moć simbola: politička komunikacija i ciljevi politike

2.1. Marks ili Veber – pitanje teorijskog pristupa problemu:

Argumenti nam kažu da suprotno očekivanjima marksističkih teorija tranzicije, za proučavanje
istorijske sudbine modernizacijskih „kasnioca“ je bolji veberovski pristup insistiranja na
razumevanju kulturno-religijskih predusolva i politička ideologija institucija i procesa. Zbog
dirigovanja modernizacijom „odozgo“ i čestih javnih polemika o sudbini nacije i poželjnim
pravcima njenog razvoja, dobro je početi od procesa političke komunikacije. Kada se analizira
posebnost komunikacije možemo doći do saznanja o odnosu aktera prema političkim institucijama,
proklamovanim i stvarnim osnovama legitimiteta vlasti, politički prihvatljivim i neprihvtljivim
pravcima razvoja zajednice, ili logici, odnosno logikama političkog procesa u celini. Na taj način
prići će se korak bliže uspešnom predviđanju njihovih reakcija na razvojne, političke i druge
izazove.

2.2. Delati rečima – ka mogućoj definiciji političke komunikacije:

Svaka simbolički posredovana razmena političkih poruka ili poruka koje imaju političke posledice
između različitih aktera koji u okviru nekog političkog sistema svesno ili nesvesno učestvuju u
političkom procesu – to predstavlja političku komunikaciju. U užem smislu ona podrazumeva i
svesnu ili namernu razmenu političkih poruka između političkih ličnosti,
ličnosti sa političkim svojstvima ili političkim institucijama. U širem smislu ona se odnosi na svaku
razmenu poruka u okviru koje makar jedan od učesnika šalje ili mu se pripisuje da šalje odnosno
prima ili ima utisak da prima političku poruku. U tu kategoriju će biti svrstana i svaka javna ili
javnosti dostupna razmena internacionalno-nepolitičkih poruka između nepolitičkih aktera koja u
javnosti bude protumačena kao politička ili da izazove dokazive političke posledice.

2.3. Ko, šta, kome? - kategorije i elementi političke komunikacije:

Proces političke komunikacije može se razložiti na određen broj obaveznih elemenata. Dakle who,
what, to whom. A prateći elementi mogu biti sredstva kojima se se šalje (in whitch channel) i njene
posledice (with what effects) (ovo sve je Lasvelova shema). Naumović smatra da je potrebno
proširiti shemu, tako da imamo kategoriju elemenata koji govore o pošiljaocu poruke, drugu koji
govore o samoj poruci, treću gde elementi određuju kontekst i četvrta su elementi koji definišu
primaoca poruke. Smisao ove sheme je da se ukaže na međuzavisnost svih elemenata političke
komunikacije, odnosno da se skrene pažnja na visok stepen njihovog međusobnog uslovljavanja.
Ona treba da se shvati kao upitnik za istraživanje i matrica za analizu a ne kao zauvek data forma
kojoj treba prilagođavati podatke. Ako pretpostavimo da su dve najvažnije funkcije političke
komunikacije prenošenje političkih informacija i ostvarivanje političkih ciljeva, onda možemo
tvrditi da će se među akterima političke komunikacije ustaliti težnja da sam čin prenošenja
informacije pretvore u sredstvo ostvarivanja političkih ciljeva.
Naumovića u ovom radu najviše interesuju druga i treća kategorija, poruka i komunikacijski
kontekst, odnosno sadržaj i forma komunikacijskog čina jer se u njima nalazi seljačka simbolika.
Elementi prve kategorije odnosno who, with what cause, se mogu smatrati nezavisnom
promenljivom, jer ostali elementi zavise u potpunosti od izbora pošiljaoca poruke.

2.4. Šta se šalje – o sadržaju političkih poruka:

Drugu kategoriju koja se odnosi na poruku iskazujem samo jedan element – šta šalje, koji je težak
za sistematizaciju jer podrazumeva najraznovrsnije sadržaje. Jedna od mogućih sistematizacija
polazi od opozicije između opštih emotivnih i subjektivnih sadržaja, i posebnih racionalnih i
objektivnih. Tako će sadržaj poruka biti raspoređen duž kontinuuma koji započinje političkim
mitovima, uključuje političke ideologije, vrednosti, stavove i završava se političkim činjenicama.
Za temu kojom se Naumović bavi, mitovi i ideologije su od najvećeg značaja zbog posebnog mesta
koje imaju u okviru političke komunikacije, i zbog intenzivnog korišćenja seljačke simbolike.
2.4.1. Politički mitovi:
Žirarde ih određuje kao posebnu vrstu mitske priče u kojoj se nude odgovarajuća sećanja na
izmišljenu ili stvarnu prošlost i slike poželjne budućnosti u cilju objašnjavanja i opravdavanja
političke sadašnjosti i izazivanja kolektivnih osećanja i akcija (Girardet). Uzimajući ovu tipologiju
možemo da govorimo o mitovima o zlatnom dobu, jedinstvu, zaveri i spasitelju. Njima treba dodati
mit o seljaku kao kulturnom heroju i mit o izuzetnim psihičkim osobinama seljaka. U srpskoj
političkoj književnoj istoriji 19tog veka možemo videti pojave kao što su mesijanstvo, fetišizam i
misticizam.

2.4.2. Političke ideologije:

U nekim momentima u Srbiji ona je bila iskazivana pomoću seljačke simbolike, pomoću pojedinih
elemenata materijalne kulture ili zgusnutih ideoloških iskaza koji su simbolički bili povezani sa
seljačkom populacijom, kao i seljačke društvene institucije na kojima su različiti ideološki sistemi
bili zasnovani. Primere možemo naći u polemikama socijalista i liberala iz 19tog veka, i javnim
nastupima radikala kasnije. Zanimljivo je da se različite ideologije i suprotstavljeni razvojni
programi iskazuju istim seljačkim simbolima.
Srpski liberalizam Grujića i Jovanovića se približava prvoj opciji prenošenja tuđih modela uz
neophodna prilagođavanja; zatim Markovićev socijalizam u drugoj opciji pronalaženja
samosvojnog puta društvenog napretka i Homjakovljev sa putom sabornosti je najbliži trećoj
potpuno odbijanju promena po stranim uzorima i insistiranje na kontinuitetu sa sopstvenom
tradicijom. One se mogu smatrati pretečama kasnijih razvojnih modela zasnovanih na seljačkim
tradicijama.Prvi zaključak se svodi na konstataciju da se na istim elementima seljačke simbolike
mogu zasnivati međusobno suprotstavljeni ideološki koncepti što nam ukazuje na iznenađujući
stepen njene arbitrarnosti. Drugi zaključak se odnosi na postupak prenošenja ideoloških poruka u
procesu političke komunikacije. Može se reći da taj postupak pre svega podrazumeva izbor
određenog, ne pretarno velikog broja „ključnih simbola“ sa izrazitim asocijativnim i emotivnim
potencijalima. Oni se dovode u vezu sa glavnim teorijskim pojmovima i svojom sposobnošću da
konotiraju ključne vrednosti i izazivaju snažne emocije nadoknađuju svedenost ideološke
koncepcije zastupljene u poruci koju inače zahteva priroda političke komunikacije. Može se reći da
za uspešnu političku komunikaciju su važniji demagoški dar za manipulisanje simbolima od
ideološke potkovanosti učesnika.

2.5. Komunikacijski kontekst

Treća kategorija elemenata političke komunikacije koja je usmerena na kontekst, sastoji se od dva
elementa, od toga preko kog kanala se prenosi poruka i pod kojim uslovima.
2.5.1. Preko kog kanala – o formi političkih poruka:
Pruža nam podatke o formi političke poruke, odnosno njenom simboličkom okviru i pravilima
organizovanja tog okvira – stilu, žanru, rodu i retorici (stil i žanr retorike su korisni u verbalnom
tipu političke komunikacije). Pošto su politički simboli najelementarnije jedinice prenošenja
političkih informacija, njima će biti posvećena pažnja. Moguće je govoriti o tri osnovne forme koje
prenose političke sadržaje na osnovu zastupljene vrste političkih simbola: verbalna, neverbalna i
kombinovana. Verbalne mogu biti govorne i pisane, kombinovane mogu biti posredovane (TV,
radio, nastupi, emisije, spotovi, džinglovi, plakati, posteri) i neposredovane, neverbalne forme
imamo u užem smislu (državni i stranački simboli npr zastave grbovi, amblenim, himne),
simbolički gestovi i radnje.

2.5.1.1. Politički simbol – definicija pojma:

Podrazumeva se da je simbol znak ili predmet kome je arbitrarno pridato neko značenje ili vrednost
i čijim prikazivanjem ili pojavljivanjem mogu da se prizovu širi značenjski sklopovi ili da utiču na
ponašanje onih koji su upoznati sa njegovim značenjem. Specifičnost političkih simbola je u tome
što su neouobičajeno inkluzivni. Bilo koji znak, predmet, pojava, osoba ili element kulture se može
pod određenenim okolnostima prenositi arbitrarno pridata politička značenja i vrednosti. Oni mogu
da mobilišu potencijal tako da od posmatrača pretvore učesnike.

5.1.2. Funkcije političkih simbola:

1)Preko njih se saznaje politička stvarnost, one sažimaju, pojednostavljuju i materijalizuju
apstraktne i složene političke doktrine; 2) deluju afektivno, podstiču emocije pojedinaca i masa;
3) deluju pokretački, podstiču pojedince i mase na političku akciju upravo zbog toga što mogu da
izazovu snažna osećanja; 4) omogućuju komunikaciju jer efikasno prenose poruke političkih aktera;
5) omogućuju prikrivanje stvarnog društvenog stanja jer se pomoću njih podržava mit o jedinstvu
naroda i iluzija o odsustvu konflikata.

2.5.1.3. Strategije korišćenja političkih simbola:

Mogu pribegavati usvajanju već postojećih verskih simbola kako bi svoja ideološka uverenja
postavili u širi okvir i dali im opšteprihvatljiv karakter (panislamski pokreti, neki pravoslavni
pokušaji npr Srpska Svetosavska stranka). Sledeća strategija je preuzimanje tradicionalnih narodnih
i političko-istorijskih simbola (uglavnom novouspostavljeni režimi u periodu krize legitimiteta).
Režim, stranka ili pokret može da odbaci sve postojeće i stvori sasvim nove ili pridoda potpuno
nova značenja starim simbolima (uglavnom posle revolucije). Korišćenje seljaštva pripada drugoj
strategiji i jednim delom prvoj zbog nekih narodno-religijskih simbola.
2.5.1.4. Vrste i pojavni oblici političkih simbola:
Akteri mogu koristiti političke simbole u užem smislu – himne, grbovi, zastave, stranačke
insignacije, amblemi, bedževi. Na raspolaganju im stoje svi oni predmeti, osobe, reči, tekstovi,
slike, muzika i druge pojave uz koje je moguće preneti željene poruke – u širem smislu.
Ovi u užem smislu i širem simboli se razlikuju po simboličkim pojavnim oblicima. U užem smislu
su vizuelni i auditivni oblici, a u širem smislu su simboličke radnje i ličnosti, olfaktivni, gustativni
ili taktilni pojavni oblici simbolike.

2.5.1.5. „Gunjac i opanak“ - simbolički elementi seljačkog porekla:

Neophodni su za uspešnije izražavanje glavnih simboličkih elemenata. U slučaju srpskog sela i
seljaštva te elemente je moguće grupisati u 3 osnovne kategorije – 1) narodni, tj. seljački jezik i
narodno jezičko stvaralaštvo; 2) narodna tj seljačka kultura; 3) narodne, tj seljačke psihičke osobine

2.5.1.5.1. Narodni/seljački jezik:

Narodni jezik je dobio status klasnog simbola, jezik svinjara (desničari, crkveni krugovi i danas
zameraju Vuku što je poseljačio srpsku kulturu). Projekat je bio da narodni jezik postane simbol
Srba svih i svuda, što je najvidniji znak nacionalne svesti.

2.5.1.5.2. Elementi narodne/seljačke kulture:

Oni se mogu razvrstati na elemente materijalne kulture (opanci, gunj, šajkača, gusle), društvene
institucije, narodnu religiju, patrijarhalni etos (jednakost muških članova u zadruzi, seljaka u selu i
knežini, bratstvenika i plemenika u pratstvu i pelmenu s posebnim načinom odgoja muške dece, i to
ne silom nego primerom i savetovanjem, stvara jednu samosvesnu jedinku, tešku za upravljanje s
jakim individualističkim sklonostima, duhovno nezavisnu i požrtvovanu) i narodnu/seljačku muziku
(suprotno prethodnoj slici, uspavanka koja govori o tome da kao vojnik bude od pomoći rodu –
nema mesta za individualizam). Zbog kolektivizma unutar zadruge i seoske zajednice, stvara se
pogodno tle za političke instrumentalizacije, zato neki savremeni političari koji se predstavljaju kao
njihovi zaštitnici uspevaju da postroje veliki broj ljudi koji su lojalni.
Narodna religija kao podgrupa seljačke kulture – pravoslavno narodni praznici poput Božića,
Savindana, Uskrsa, Đurđevdana, Vidovdana i slava, mogu postati snažni nacionalni i politički
simboli.
Narodna muzika postaje simbol narodne duše, a borba za njenu čistotu postaje borba za spas
narodne duše. Politički i ideološki potencijal polemike o narodnoj muzici, najizrazitiji je u onom
njenom delu koji je posvećen razmeđivanju „izvornih, naših“ i „stranih, tuđih“, najčešće
orijentalnih elemenata.
2.5.1.5.3. Narodne/seljačke psihičke osobine:
Jovan Dučić smatra da je seljak tvorački genije, on ima ogromnu duševnost, otmenost, visoki
umetnički ukus. U Šumadiji seljaci imaju objektivnu inteligenciju, posmatraju stvari i događaje i
daju svoje mišljenje tek kad se potpuno obaveste, učinilo mu se da nepismeni ljudi koji imaju ovu
duhovnu širinu mogu suditi i pravičnije nego školovani ljudi zavedeni političkim ili drugim
strastima. Cvijić priča o moralnim kvalitetima patrijarhalnog života kod šumadijskog seljaštva.
Patrijarhalnost i jednostavan društveni sastav u kom nema klasnih ili značajnih ekonomskih razlika
su doprineli da demokratska osećanja postanu urođena narodu Šumadije. Takođe veruju u mističnu
logiku, tako da ne veruju da može biti veliki čovek bez sposobnosti koje daju tajanstvene sile,
naročito vile i dobri duhovi. Dinarski ljudi obavijaju svoje najbolje narodne ideale kao velom,
nekom sjajnom mistikom. Takođe se pominje i sveta osveta hajdučka koja je sasvim uobičajena
stvar i to ne utiče na shvatanje seljaka kao fizički i psihički zdravog i najpouzdanijeg čuvara duše
celog naroda.

2.5.1.6. Stranački, nacionalni i kombinovani simboli:

Svi prethodno navedeni simbolički elementi podjednako mogu biti korišćeni kao klasno-stranački i
nacionalni simboli, ali i kao kombinovani.

2.5.1.6.1. Simbolika seljaštva i stranački identitet:

Dobrica Ćosić piše kako je postao komunista zbog seoske sirotinje i seljanki, jer pravda pripada
selu i seljacima, a nepravda varoši među kaputašima. Nema te mučenice ravna seljanki. Korišćen
kao klasni simbol, seljak je postavljen u žižu čak i komunističke klasne borbe.
Navodno je još knez Miloš Obrenović govorio narodu da su svi ljudi ravni – što je knjaz to je i
svinjar, što je svinjar to je savetnik, što je savetnik to je terzija, što je terzija to je sudija, što je sudija
to i ja. Svi smo jednaki.
Radikali na čelu sa Pašićem su promovisali stranačke ideje gde su govorili kako će služiti narodnim
interesima (raditi s narodom za narod). Seljački gunj i proleterski kaput su počeli zajednički da se
nalaze pod jednom istom crvenom zastavom u borbi protiv kapitalističkog gunja i kapitalističkog
kaputa u borbi protiv kapitalističkih partija koje ih eksploatišu i koje ih svojom politikom u
Narodnoj skupštini ubrzano dovode do prosjačkog štaša (Triša Kaclerović).

2.5.1.6.2. Simbolika seljaštva i nacionalni identitet:

Još jedan emotivno snažniji naboj je kada seljak i selo bivaju proizvedeni u nacionalne simbole. U
prvom slučaju seljaštvo simbolizuje naciju jer je njen najbrojniji i najautohtoniji sloj, u drugom
slučaju istorijska sudbina seljaštva postaje metafora za sudbinu celokupne nacije.
Odredivši srpski narod kao kulturno i socijalno homogen, seljački, i zapazivši po čemu se neki Srbi
ne broje međ narod sprski (varošani) Vuk je stvarnost svog doba pretopio u moćan stereotip.

2.5.1.6.3. Kombinovani simboli:

Najtalentovaniji politički igrači uspevaju da stope klasno/stranački sa nacionalnim aspektom
seljačke simbolike i stvore klasu kombinovanih simbola.

2.5.1.7. Simbolika seljaštva i pitanje konotacije:

Konotacija koja se pridaje seljačkim simbolima može biti pozitivna i negativna. Negativnu
konotaciju je započela tradicija prosvetitelja sa svojom kritikom narodnih praznoverica, protiveći se
Vukovoj reformi jezika, preuzeli su tu tradiciju konzervativci ali i levi doktrinari, a u današnje doba
je održavaju „urbani intelektualci“. Nije potrebno podsećati da su takve konotacije kod onih koji
Srbe posmatraju iz etske perspektive. Neki italijanski poslanik kod srpske vlade je krajem 1917.god
izneo stav da su Srbi lepa rasa, ali nemaju osnova da oko sebe stvore jedinstveno jugoslovensko
društvo jer su u celini agrarna zajednia koja se ne nadopunjuje sa civilizovanijim narodima na
jugoslovenskom zapadu koji se bavi industrijom. Agrarnim svetom hara instinkt deoba, a ne
ujedinjavanja, duhovna predrasuda je osnova njegove političke ideologije. Agrarna Srbija je svakom
suvišna.

3. Umesto zaključka ili šta se može dobiti ponuđenim postupkom?

Odgovor na hipotetičku kritiku po kojoj ponuđeni postupak analize političke komunikacije
komplikuje i usporava proces istraživanja, a da bitno ne doprinosi postizanju valjanijih rezultata.
Osnovna teza je da pristup ne predstavlja alternativu drugim tipovima tumačenja. Razmišljanjem o
međusobnom uslovljavanju različitih elemenata političke komnikacije se produbuljuje, povećava se
verovatnoća donošenja valjanih zaključaka o ukupnom političkom profilu neke političke ličnosti ili
stranke jer se pruža mogućnost da se uz pomoć istovetnih kriterijuma porede karakteristike
pojedinačnih slučajeva komunikacije u kojima je ona učestvovala. Iz istog razloga postaje moguće
poređenje karakteristika političke komunikacije različitih stranaka. Otvara se mogućnost
predviđanja ideoloških zaokreta na osnovu uočenih promena u prethodno utvrđenim pravilima
korišćenja „ključnih simbola“. Latinka Perović je uočila antimodernizatorska usmerenja radikala,
gde oni emaniraju u isto vreme i kodifikuju patrijarhalnosti, deo su elite koji je na patrijarhalnosti
gradio ideologiju i stvarao organizaciju s ciljem da osvoji vlast i izgradi državu u duhu narodnih
tradicija. Naumović ne dovodi u pitanje tumačenja koja nudi Latinka Perović, ali smatra da bi
zaključci delovali uverljivije kada bi se vodilo računa o svim elementima političke komunikacije o
kojima je do sada bilo reči. Treba reći da su radikali ispoljavali sklonost ka političkom pragmatizmu
i taktiziranju pre dolaska na vlast. Bili su skloni narodnjačkoj demagogiji (i prvi u tome), gradili su
argumentaciju u skladu sa periodom u kom su bili opoziciona stranka. Kada se vodi računa o
navedenim specifičnostima, vidimo kako su radikali koncipirali svoje političke poruke i akcije, to
nam otežava elegantne generalizacije, ali doprinosi potpunijem razumevanju logike političke
komunikacije. Da bi donošenje istinitih sudova o političkim stavovima nekog aktera na osnovu
pojedinačnih slučajeva političke komunikacije bilo zaista izgledno, potrebno je ispuniti najmanje
dva od tri uslova koje nameće sistemski pristup komunikaciji – detaljna analiza onih elemenata
predviđenih shemom političke komunikacije koji su zaista zastupljeni u konkretnom slučaju da bi se
dobija komunikacijska formula, i treba izvršiti analizuje što je većeg broja moguće po
komunikacijskim karakteristikama približnih situacija u kojima je učestvovao isti akter kako bi se
dobila žanrovska komunikacijska formula. Ta formula služi da korektiv za donošenje valjanih
zaključaka o početnom slučaju. U idealnom slučajo izvršila bi se analiza svih konkretnih primera
političke komunikacije u kojima je jedan akter tokom svoje političke karijere učestvovao na osnovu
koje bi se smanjila mogućnost greške u detaljnim analizama pojedinačnih slučajeva.
Naumović rad završava sa suprotstavljenim stavovima o seljaštvu kao objektu politike. Ti stavovi
pokreću etička pitanja na koja svaki učesnik u političkoj komunikaciji i njen proučavalac mora
potražiti sopstvene odgovore. Prvi stav je iznela SRPJ u svojim uputstvima za rad na selu iz 1919.
godine: Moramo preduzeti sa naše strane sve mere koje nam stoje na raspolaganju, da situaciju u
kojoj se nalazimo do krajnjih granica eksploatišemo mi moramo nezadovoljstvo koje vlada među
siromašnim seoskim stanovništvom da iskoristimo što je mogće više za naše interese, za interes
Partije. Drugi stav, sadržan je u mislima Dragoljuba Jovanovića koje predstavljaju opomenu svim
pristalicama političke „upotrebe naroda“: Srbi su bitno politički narod. Kao svi seljački narodi, oni
su strpljivi ali kao svim južnjacima njima lako prekipi. Mudro je koristiti snagu naroda, opasno je
zloupotrebiti njegovu privrženost državi.
Entoni Smit: „Zlatno doba“ i nacionalni preporod:
Za Kedurija pozivanje na prošlost je neodvojivi deo liderske demagogije i računa na aktivističke
emocije masa. Prema Tomu, elite na periferiji shvatajući nemoć pred napadom nepravičnog
kapitalizma moraju da se pozovu na osećanja i kulturu masa. Prema Hosbomu elite moraju da
stvore osećanje zajedništva kod mobilisanih masa koje su tek nedavno stekle politička prava.
Anderson smatra da one moraju da stvore zamišljenu političku zajednicu među ljudima koji jedni
druge vide samo posredstvom predstava i zapisanih naracija.
Svi ovi stavovi prikazuju elitu kako želi preko projekta socijalnog inženjeringa da stekne kontrolu
nad masam. Stvaraju kulturni proizvod, naciju, da bi predupredile socijalni slom i kanalisanje
socijalne promene i političku mobilizaciju. Pojam nacije ne može da se održi bez odgovarajuće
prošlosti i uverljive budućnosti što zahteva istoriju i sudbinu zajednice skrojenu iz jednog komada.
Da bi se stvorila uverljiva predstava „nacije“ treba otkriti i prisvojiti vrednu prošlost po kojoj će
svaka nacija razlikovati od drugih. Tek tada nacija može da polaže pravo na slavnu sudbinu, pa se
onda može očekivati od građana da se za nju žrtvuju.

„Upotrebljiva prošlost“?
Sa stanovišta „modernista“ i insturmentalista, zajednička proštlost čini spremište ili rudnik iz kojeg
se može odabrati građa za stvaranje i konstruisanje nacija. Oni polaze od toga da je nacijama
potrebna upotrebljiva prošlost i da je ta upotreba u velikoj meri određena upotrebama i interesima
sadašnje elite. Zanimljivo je da je ova pretpostavka zajednička mnogim nacionalistima u njihovoj
želji da stvore naciju.
Elita koristi istoriju da odbrani određene aspekte prošlosti kako bi manipulisala emocijama masa,
kako bi izazvala i kontrolisala mobilizaciju masa, izmišljaju tradicije i kroje nacionalne mitove i
simbole za masovnu upotrebu. Zajednička prošlost može se koristiti za legitimizaciju teško
prihvatljivih socijalnih promena, kada nacionalističim režimima novih država je potrebna snaga da
sprovedu nepopularne mere i povuku radikalne političke poteze često, da bi to lakše sproveli,
moraju da se pozovu na ono što je bilo ranije, na tradicije „naših pradedova“. Kao treće, zajednička
prošlost može da ponudi niz exempla virtutis koji javnosti treba da posluže kao uzor odnosno kao
javna pouka. Kao četvrto, kada je u pitanju borba za teritoriju zajednička prošlost se može iskoristiti
da bi dala veće pravo jednoj ili drugoj etničkoj zajednici ili naciji. Ovde je uobičajeno pozivanje na
različite ali zato paralelne zajedničke istorije. Konačno, zajednička prošost se može oblikovati, ona
predstavlja kako instrumentalisti smatraju, konstrukt današnjih generacija napravljen da služi
njihovim potrebama i interesima i svaka generacija je sklona tome da menja „svoju“ prošlost u
skladu sa svojom perspektivom, praveći nove odabire i tumačenja onoga što smatra značajnim.
Tako su različite generacije u svetlu vlastitih ciljeva reinterpretirale mit o osnivajnu Švajcarske.
Prošlost se može koristiti na mnogo načina ali ona može biti i prepreka u stvaranju nacija. Baš kada
je potreban građanski nacionalizam kao kohezivni faktor kao nešto što će privući druge etnose koji
nisu povezani sa zajedničkom prošlošću dominantnog etnosa, ova prošlost je često samo etnička
prošlost. Tako se lako može dogoditi da ona unese razdor. Mogućnost preoblikovanja prošlosti koja
je od pomoći u etničkim sjedinjavanjima može da dovede do niza revizija i sukoba koji pre
destabilizuju „nacionalni identitet“. Jedna određena zvanična verzija zajedničke prošlosti može
postati fiksacija i u doba brzih promena može izazvati nostalgiju za „starim dobrim vremenima“, a
može i jednostavno da bude nevažna za potrebe današnjice, da bude utopijsko skretanje od stvarnih
zadataka.
Zašto se ljudi okreću zajedničkoj prošlosti i u njoj traže nešto što se čini da nedostaje u sadašnjosti a
za šta veruju da će im pomoći u stvaranju budućnosti. Moramo postaviti pitanje zašto zajednice koje
povezuje kultura tako često sebe definišu preko specifične prošlosti i u prošlosti traže putokaz svoje
sudbine. Moramo razumeti zašto se tako često pokazuje kako je herojska prošlost „upotrebljiva
prošlost“ i vice versa, i zašto se pomoću nje oblikuje budućnost čak iako samu tu prošlost oblikuje
sadašnjost. To se pre svega odnosi na pojam nacije. Ako uspemo da odgovorimo na ova pitanja
onda smo dosta napredovali u objašnjenju ogromne privlačnosti i trajnosti nacija i nacionalizama.

Prisvajanje „starine“:
Pojam starine obuhvata ideal „zlatnog doba“ i nacionalistiga iznova otkrivaju i prisvajaju, on ima
više lica i predmet je stalno novih tumačenja. Prvi moderni evropski intelektualci su se okretali
klasičnoj starini, grčkoj civilizaciji koju su početku videli kroz prizmu filozofije i carskog Rima, a
od 18tog veka i direktnije kroz proučavanje Homera, atinske umetnosti i književnosti. U tom
kontekstu, borba starih i modernista i kasnije Vinkelmanovi eseji o grčkoj umetnosti odredili su
kasnija tumačenja ne samo grčke civilizacije već i čitave koncepcije „zlatnog doba“ i njegove veze
sa mogućnošću i potrebom za „klasičnim preporodom“. „Zlatno doba“ i Periklova Atina su
početkom 19tog veka postali merilo i uzor za sve kasnije ideale zlatnog doba u drugim istorijskim
periodima i civilizacijama. Sa bujanjem romantizma javio se drugi širi pojam starine. On je
obuhvatao ne samo klasičnu Grčku i Rim već čitav antički svet: stari Egipat, Mesopotamiju, Persiju
i Anadoliju. Nova koncepcija je išla ruku pod ruku sa zapanjujućim arheološkim otkrićima 19tog
veka u Asiriji i Sumeriji, ahemenidskom Iranu i hititskoj Anadoliji, i pothranjivala je romantičarsku
potrebu za idealizovanom dalekom prošlošću čovečanstva kao i rastući interes za preokrete u
arheološkim istraživanjima „prvih civilizacija“. Takođe je starina odvajana kao epoha od
srednjovekovne istorije. Početkom 20tog veka, mreža „starine“ je obuhvatala civilizacije pre
početka srednjeg veka: Kinu dinastije Šang, civilizacije Harapa i Mohendžo-Daro u dolini Inda,
minojski Krit i kasnije Kinu sa Han dinastijom, Aksum kraljevstvo, Maje sa Jukatana.
Svaka od ovih civilizacija se uklapala u trostepenu periodizaciju evolucionističke socijalne teorije
(antičko/srednjovekovno/moderno) i na taj način odražavala napredak čovečanstva ka
civilizacijskom vrhuncu, modernom Zapadu.
Sredinom 20tog veka evolucionistički pogled je bio ozbiljno uzdrman kao i trostepeni istorijski
napredak, zahvaljujući tome, u rubriku „starina“ mogao se uključiti mnogo širi i fleksibilniji opseg
predmodernih civilizacija – Inke, Asteci, Ojo i Benin, Gana i Songai, kalifati, Moskovska
kneževina, Kina u doba Sunga, japanski šognati, zapadne feudalne države. Opet ovaj odabir je bio
odraz zapadne pristrasnosti ali samo sa dva stupnja – pre i posle evropske kolonizacije. Na svakom
stupnju se uvećavao broj i vrste „zlatnih doba“ a sa njima i obim i značenja ovog pojma. Dok je u
početku on predstavljao epohu moralne vrline i književne i umetničke kreativnosti, kao što je
Periklova Atina i Rim u doba republike, ideja „zlatnog doba“ proširena je na sve vrste kolektivnih
dostignuća, od religioznog žara do vojne ekspanzije i ekonomskog uspeha. Doba vrline se
pretvorilo u trenutak „slave“. Istovreme održala se početna ideja čistote, autetičnosti i
normativnosti. U Herderovom maniru rečeno, ono je definisalo „pravi karakter“ naroda ili čak
čovečanstva, ono što će biti ili pak trebalo da bude, samo kada bi ljudi bili „iskreni prema sebi“ i
prepušteni sami sebi.
Ideal „zlatnog doba“ nije kreacija nacionalista i romantičara. Ono se može naći i kod antičkih
naroda. Primetan je pokušaj da se današnje dinastije i narodi povežu sa slavnom antičkom lozom
koja seže sve do Eneja ili Noje. Broj i opseg otkrivenih zlatnih doba se umnožio od kako je
modernizacija zahvatila različite delove zemaljske kugle. Delimično je to bio rezultat širenja
socijalnih promena koje su prilično poremetile tradicionalne navike i običaje, a delimično i naučnih
otkrića i rekonstrukcija prošlih epoha uz pomoć disciplina kao što su istorija, arheologija, filologija
i antropologija. Ali možda najznačajniji podsticaj za uvećanje broja „zlatnih doba“ bila je želja
nacionalističkih intelektualaca da ponovo otkriju prošlost nacionalne zajednice kojoj su želeli da
obezbede političko priznanje. Za nacionalniste „starina“ je postala skoro sinonimna sa etničkim
oslobađanjem i procvatom. Čak su i građanski nacionalisti svojim sunarodnicima morali da pokažu
sjajni primer zajedničkog života u dalekoj prošlosti ako je moguće na istim prostorima ali u svakom
slučaju primer sa kojim ih povezuje makar kulturna srodnost ako već ne direktni etnički preci.
Uskoro međutim više nije bilo dovoljno da se pogleda unazad u antičku Spartu ili Rim u doba
republike, kako su to radili francuski patriots, u vreme Revolucije, pravo zlatno doba moralo je da
bude otkriveno u prošlosti etničke zajednice ili nacije i ono je moralo da bude herojsko doba koje bi
moglo da osigura dostojanstvo naciji u nastanku.
Tipovi „zlatnog doba“:
Nacionalno orijentisani intelektualci neke zajednice po pravilu nalaze više od jednog tipa „zlatnog
doba“. Neko doba može biti zlatno u ekonomiji, era procvata gradova, velikog bogatsva i plodnosti,
kao neka vrsta rusoovskog sna o prirodnom procvatu pre nego što je nastupila iskvarenost moderne
civilizacije. Takođe može biti i politički zlatno, era brze vojne ekspanzije i carske slave, a još češće
ga pronalazimo u religijskom smislu. Ono je onda doba svetosti i čistote, objavljuje se u iskopinama
i spomenicima povezanim sa svetim tekstovima, ritualima u hramovima bilo da su u pitanju Maje ili
rani irski hrišćanski manastiri. Takođe i zlatno doba intelekta i lepote u kojem postoji naročita
koncentracija filozofskog književnog i umetničkog stvaralaštva. Iako se ove različite vrste zlatnog
doba često preklapaju one ipak predstavljaju merilo heroizma, slave i stvaralaštva sa kojim kasnije
epohe ne mogu da se mere, ali one mogu da podstaknu moderne generacije da se ugledaju na njih.
Faraonizam u Egiptu je bio per contra pokret koji naglašava jasne veze između modernog Egipta i
njegove antičke prošlosti koja je današnjim Egipćanima vidljiva preko sačuvanih spomenika. Ovo
je pomoglo da se Egipat i njegovi stanovnici i psihološki i politički ohrabre u vreme strane
okupacije (Britanske), i da se spoji etnička prošlost dve religijski vrlo različite zajednice (mislimani
i kopti). Faraonsko zlatno doba je izvorno i po svom karakteru političko jer je bilo doba carske
veličine i čini se pogodnijim za ideologiju nacionalnog oslobođenja od strane imperijalne sile, sve
dok novi neprijatelj cionizam nije reaktivirao religijski identitet Egipta i njegovo arapsko zlatno
doba. Kombinacija tema – vrlina, svetost, heroizam moć, bogatsvo i kreativnost se mogu naći u
različitim narodima širom sveta, one su u prošlosti igrale značajnu ulogu i u savremenim
raspravama o nacionalnom identitetu i u trenucima krize i brzih promena služe kao merilo i nude
inspiraciju čak i skeptičnijim modernim generacijama.

Funkcije „zlatnog doba“:

Postoji veliki raspon modela i istorijskih perioda koji se idealizuju i pokazuju nam na koje načine se
politika i religija često stapaju kako bi stvorile moćne ideje o etničkoj prošlosti koja može da raspali
maštu članova zajednice. U epohi nacionalizma ove ideje imaju više funkcija i za pojedince i za
zajednice. 1) da se zadovolji potreba za autentičnošću – ko smo i odakle smo, mit o poreklu i
potomcima i ograničavamo se prema drugima onima koji su spolja (nacionalisti veruju da je nacija
oduvek postojala skirvena pod ruševinama vekova čekajući da se ponovo rodi kroz novo otkriće
njenog autentičnog bića) (ove ideje su značajne za evolucionističku perspektivu); 2) ponovno
ukorenjivanje – postojanje određene geografske dimenzije i zemlja predaka (za nacionaliste,
potrebno je da se zemlja oslobodi da bi opet mogla da rodi junake i mudrace i da stvori uslove za
novi procvat); 3) osećanje kontinutieta među generacijama – mi smo potomci junaka i mudraca
(povezivanje ranijih faza prošlosti sa kasnijim, veze preko imena, mesta, jezika, simbola –
ključni zadatak nacionalista je politička arheologija: otkrivanje i rekonstruisanje života svakog
perioda u istoriji zajednice, otkrivanje veza i slojeva među svim periodima i dokazivanje
kontinuiteta „nacije“); 4) traganje za kolektivnim dostojanstvom – pozivanje na zlatno doba uzdiže
unutrašnju ili pravu suštinu zajednice, kako u odnosu na one van nje tako i u odnosu na sadašnju
degradaciju zajednice (mitovi o etničkom izboru, izabrani su vredni); 5) odražava slavnu sudbinu –
nacionalistički izraženo, uzvišena prošlost priprema zajednicu za sudbinu koja joj je predodređena i
daje joj skrivene smernice i ciljeve koji su iznad sadašnjosti što zamućuje pogled.
Sećanja na zlatno doba predstavljaju ključ za otkrivanje tajne zajedničke sudbine i grubi putokaz
kao mapu i pouku za putovanje koje će članovima zajednice omogućiti da se vrate do ključnih
etničkih vrednosti i pojme svoje unutrašnje biće.

Nacije bez „zlatnog doba“:

Šta je sa zajednicama koje nemaju slavnu prošlost pa čak ni bilo kakvu prošlost vrednu pomena?
Hipoteza o funkcijama zlatnih doba može važiti za zajednice koje imaju bogatu i dobro
dokumentovanu etno-istoriju, ali čini se da je irelevantna za narode sa „osiromašenom“ ili slabo
dokumentovanom etno-istorijom ili pak za kasnije nastale imigrantske države koje su tek u procesu
stvaranja nacija. Ovde se vraćamo na još jednu verziju Hegelove teorije o „narodima bez istorije“.
To osiromašenje je relativna stvar, istorijska, filološka i arheološka otkrića to mogu lako promeniti.
Imamo npr slučaj Gana koju čini nekoliko etnosa, gde Ašanti imaju dobro poznatu etno-istoriju ali
se kao nacija u nastanku ne mogu pohvaliti istorijom koja bi obuhvatala veći deo stanovništva, pa
su tako vođe prisvojile istoriju carstva Gane udaljenog 300km kako bi stanovništvo dobilo osećaj
dostojanstva i nezavisnosti, a vođe da mobilišu narod na osnovu vizije o nekadašnjoj veličini.
Potreba za etničkim „zlatnim dobom“ u konstruisanju nacije je toliko jaka da se države i narodi
kojima nedostaju vlastite ephoe ranije slave rado priključuju zlatnom dobu drugih srodnih zajednica
ili zemalja sa kojima imaju istorijske veze. Ovo može da objasni i privlačnost „pan“-nacionalizma
za one etničke zajednice kojima nedostaje vlastita dobro dokumentovana i izdvojena etno-istorija.
Herojsko doba velikih grupa naroda – Slovena, Turaka, Arapa – može da se prisvoji kao što i afrički
nacionalizmi mogu da prisvoje carstva Gane i Songai. Šta je sa onom drugom vrstom nacija koje
navodno nemaju istoriju sa novim državama koje stvaraju imigranti? U Australiji, na Novom
Zelandu, Kanadi, Zapadnoindijskim ostrvima, SAD-u, Argentini, domorodačko stanovništvo je
smešteno u rezervate ili je desetkovano, ili je pak potpuno istrebljeno. Zlatno doba nije nužno
istorijski daleko i značajno, ono se stalno iznova stvara iz kriza i dostignuća niza generacija, a čim
ga jednom jedna generacija prizna kao herojsko, ono postaje predmet poštovanja. Pokušaj da se
sećanje na zlatno doba koristi za stvaranje lojalnosti nacije može biti problematično. Možda će
domorodački narodi odbiti da priznaju takva sećanja, ili neke prve paktove, prva doseljenja, ustave.
Autentičnost, inspiracija i reinterpretacija:
Ovo pokreće pitanja o upotrebi etničke prošlosti i ukazuje na to da su neke prošlosti „upotrebljivije“
od drugih, ne u grubom nacionalističkom smislu, po kojem elite manipulišu emocijama masa radi
ostvarivanja ciljeva, niti u smislu socijalnog inženjeringa mitova, simbola i sećanja radi stvaranja
novih tradicija, već u smislu da pomažu formiranju nacije preko procesa populističke mobilizacije i
kulturne politizacije. Tri elementa su potrebna za formiranje nacije – autentičnost, inspiracija i
podložnost reinterpretaciji. Bira se ono što je zajedničko dobro, reprezentativno, kao izvor koji ima
originalna svojstva i odnos prema toj nekoj „objektivnoj“ istini. „Upotrebljiva prošlost“ kao model
„zlatnog doba“ nije oblik izmišljene tradicije niti je sačinjena od „krpica i ostataka“, a nije ni samo
zamišljeno zajedništvo. Ona se odnosi na određene istorijske periode sa vlastitim dimenzijama i
svojstvima. Takva prošlost nije tek bilo kakva prošlost, ona je „naša“ prošlost ili barem posredno
„naša“ i može se povezati sa sadašnjošću dotičnog naroda i učiniti relevantnom. Što je zlatno doba
bolje dokumentovano i izvesnije datirano i potvrđeno to lakše može da nosi težinu emocija kojie se
za njega vezuju i da izdrži procese demitologizacije.

Drugi element nacionalno „upotrebljive“ etničke prošlosti je njena moć da inspiriše. Treba da bude
u stanju da se pohvali „zlatnim dobom“ koje je dobro dokumentovano, herojska epoha mora da
bude u stanju da raspali maštu velikog broja ljudi, mora da ima „mitski“ kvalitet, da sadrži priču o
herojskoj i svetačkoj prošlosti i moraju imati širi odjek (primenljive na sve građane, i obične ljude i
elite). Zlatno doba mora da služi kao model i vodič sudbine nacije, pokazujući kako je bila kadra u
prošlosti da stvori kulturu koja je vredna da postane uzor, naglašavajući kvalitete. Ovo se desilo u
Evropi tokom francuske revolucije i u Americi, na početku romantičarskog neo-klasicizma na kraju
18tog veka.

Treći element je otvorenost za reinterpretaciju. Ti periodi zajedničke istorije su odabrani i ponov

vrednovani u svetlosti sadašnjih političkih potreba da sadašnjost oblikuje prošlost; naročitih
kvaliteta te prošlosti na osnovu opšte saglasnosti i u skladu sa tradicijom i na osnovu moderne
učenosti; na osnovu prenošenja u zapisima ili kroz usmena sećanja.
Izabrano zlatno doba postavlja parametre koji pomažu da se skicira sadašnja akcija i budući ciljevi,
ona odgovara potrebi za autentičnošću ukorenjenošću, kontinuitetom, dostojanstvom i sudbinom.
Ove potrebe određuju koje će zlatno doba svaka generacija verovatno izabrati. Izbor je odrešen
odnosom elita prema „narodu“ kojem nacionalizam prepušta moć i autoritet.
Zaključak:
Povratak u zlatno doba je važna, a verovatno i suštinska komponenta nacionalizma. Njegova uloga
je ponovno nalaženje korena i kontinuiteti i autentičnosti i dostojanstva u populaciji koja se formira
u naciju i služi kao vodič i model za nacionalnu istoriju. Etnička prošlost je u potrebljiva ukoliko se
može tvrditi da je autentična na nekoliko nivoa, da inspriše, ako je potvrđena, da je živa u sećanju.
Za etnički upotrebljivu prošlost isto toliko je važno i to da je živa u sećanju naroda, da se može
otkriti preko predmeta, zapisa i usmene predaje, da se može preneti preko sistema masovnog,
javnog obrazovanja i preko masovnih medija.
Da bi pobudilo divljenje i podražavanje zlatno doba mora da bude dobro potvrđeno i istorijski
proverljivo, čisto izmipljanje tradicije ostaje bez rezultata (za Slovake i Čehe možda i ne baš).
Sećanje na zlatno doba igra ključnu ulogu u mobilisanju, ujedinjavanju i usmeravanju energije
naroda koji treba da odgovori izazovima formiranja nacije preko mita o nacionalnoj istoriji i
sudbini. Kao model i vodič te sudbine, etnička starina, a pre svega zlatno doba, postaje izvor stalne
inspiracije uspostavljajući autentičnost i kontinuitet zajedničke kulture i dajući dostojanstvo
nacijama koje tek nastaju i kao i onima koje su već ustanovljene.

Ted Luelen – Uvod u političku antropologiju: Antropologija u svetskom sistemu:

Tokom prve tri decenije političke antropologije terenski istraživači su mogli da razvijaju sopostvene
kategorije, rečnike i teorije bez mnogo obaziranja na ono što se dešavalo izvan njihove discipline.
Tokom 70ih i 80ih nije više moglo da se ignoriše činjenica da su bukvalno sva društva koja su
istraživali antropolozi bila ugrađena u veće sisteme. Istražujući zemlje u razvoju, teorije koje su se
razvile su se zvale teorija modernizacije i teorija zavisnosti (ovo nisu bile teorije već široke
paradigme unutar koji postoji izvestan broj konkurentskih teorija).

Teorija modernizacije:
Do neposredno posle Drugog svetskog rata, malo je bilo svesti o onome što nazivamo svetom u
razvoju, jer su te zemlje većinom bile kolonije, nije im bilo namenjeno da se razviju. Pomaganje
zemalja od 60ih da se razviju je bilo delimično altruističko, razvijen je Maršalov plan da pomogne
da se izgradi ponovo Evropa, da se podrije komunizam siromašnim nacijama i da SAD obezbedi
resurse i tržište.
Grupa koja je postala poznata kao teoretičari modernizacije su se koristili onim što se na prvi
pogled čini zdravorazumskim pristupom. Nerazvijenost je viđena kao neka vrsta prvobitnog stanja,
bila je normalno stanje društva pre započinjanja industrijalizacije. Sa razvojem modernog sektora,
zemlje dobijaju dvostruka društva, jedno u modernizaciji, a drugo tradicionalno.
Moderni sektor se odvaja, ostavljajući tradicionalni za sobom. Simon Kuznjec je matematičkom
krivom pokazao da nejednakosti prihoda rastu razdvajanjem dva sektora. Istraživanjem Zapada vidi
se da kada jednom, godišnji prihod po glavi stanovnika dostigne 700 dolara (vrednost iz 1960),
dolazi do smanjenja nejednakosti, prihod se ravnomernije raspoređuje kako siromačni počinju da
učestvuju u modernom sektoru. Prema ovom viđenju potrebno je proširiti moderni sektor dok ne
okruži tradicionalni, a onda je zemlja razvijena.
Kako ovo treba da se dogodi? - istraživajući zapadne industrijske demokratije, npr Rostov, su
ustanovili 5 faza koje tradicionalno društvo treba da prođe da bi dostiglo zap. indstr. demokr.
1) tradicionalno društvo niskog tehnološkog nivoa, velike koncentracije resursa u poljoprivredi i
niske produktivnosti; 2) uspostavljaju se osnovni preduslovi razvoja: delotvorna centralizovana
nacionalna država i rasprostranjena vera u privredni napredak (kapital je mobilisan, trgovina raste,
tehnologija se razvija, vlada počinje da podržava privredni rast); 3) uzlet, društvo startuje velikom
brzinom; 4) zrelost vlastitog impulsa dok se ne dostigne 5; 5) doba masovne potrošnje (zrelost?).
Antropolozima ovo može zvučati neprijatno poznato zbog jednolinijskog evolucionizma iz 19veka.
Uzroci nerazvijenosti se vide kao unutrašnji, a rešenja bi se našla u međunarodno tržištu. Neka
zemlja više ne bi morala da čeka Rostovljeve faze da krene svojim putem, može joj se pomoći.
Razvijene zemlje su morale same da izume strojeve, akumuliraju kapital, stvore preduzetničku
klasu ni iz čega. Ako bi Prvi svet mogao to da prebaci u Treći, razvoj bi se ubrzao.
Nerazvijenost je ovde pitanje nedostatka nečega – tehnologije, kapitala, obrazovanja,
preduzetničkog duha, upravljačke sposobnosti. Štagod da je nedostajalo, moglo je da se nadomesti
stranim ulaganjima multinacionalnih korporacija, i onda bi te zemlje mogle da se razviju. Teorija se
oslanja na ideju uporedne prednosti, ideja da svaka zemlja treba da radi ono što joj je najbolje, bilo
to uzgajanje kafe ili proizvodnja automobila, trgovina deleći znanja s drugim narodima. Pošto bi
privredna elita – vlasnici i upravljači – pripadala modernom sektoru, ona bi bila motor razvoja.
Njena bi dobit bila puštena u promet da stvara novu proizvodnju i nove poslove privodeći mase
modernom sektoru i dižući im životni standard. Ovakva teorija modernizacije je postulirala
proces prodora (trickle-down-process) u kome rast bogatstva imućnih uzdiže one sa dna.
Logično, to je trebalo da funkcioniše, i zaista se činilo da funkcioniše. Između 1950. i 1975. stotine
milijardi dolara i velika stručna pomoć i tehnologija su prebačeni Trećem svetu, pa je BNP po glavi
stanovnika rastao prosečnom stopom od 3,4% godišnje, što je mnogo brže nego što se sam Prvi svet
razvijao. Postepeno je postalo očigledno da nešto ozbiljno nije u redu. Jaz između bogatih i
siromašnh je rastao, a dešavalo se ponegde da su siromašni još više siromašili. (U Brazilu kada je
`85 BNP dostigao 1640dolara po glavi stanovnika, bila je jedna od najgorih raspodela prihoda na
svetu). Cilj teoretičara modernizacije je bio da se smanji jaz između Prvog i Trećeg sveta.
Zvanična američka verzija teorije modernizacije naglašava multinacionalne investicije, slobodnu
trgovinu, izvoz poljoprivrednih proizvoda i apsolutni minimum državnog upliva u privredu - jasno
je iskazana na međunarodnom ekonomskom sastanku u Kansunu u Meksiku ranih osamdesetik i
otelotvorena u programima poput Inicijative karipskog basena.

Društvena diferencijacija i društvena mobilizacija:

Neki teoretičari modernizacije su usmerili pažnju na empirijsko istraživanje već vidljivih procesa
promena unutar samog Trećeg sveta. Politički sociolog Ajzenštat je razvio alternativni model
modernizacije – umesto jednoobraznog razvoja, zemlje Trećege sveta otkrivaju izuzetnu raznolikost
obrazaca razvoja od kojih su neki apsolutno protivrečni teoriji etapa. U nekim zemljama je
razvijenost toliko koncentrisana da samo šaka stanovništva uživa njene prednosti. Rostovljeva
škola teorije modernizacije je slično tome držala da razvoj zahteva raspad tradicionalnih nasleđenih
ustanova, poput plemena ili srodničkih grupa, dok je u mnogim zemljama održavanje takvih grupa
deo privrednog napretka. Jednako je verovatno da će narušavanje takvih ustanova voditi
dezorganizaciji i haosu kao i da će voditi modernizaciji. Modernizacija se može analizirati kao
otvaranje inherentnih tradicionalnih struktura – plemena, loza, etničkih grupa, tahnih društava –
koje mogu menjati uloge i ciljeve i istovremeno povećavajući svoju kulturnu kohezivnost. Konačno,
primedba Rostovljevoj teoriji je da je tek nekoliko zemalja Trećeg sveta dostiglo uzlet u smislu
industrijskog rasta koji uključuje većinu stanovništva (Tajvan i Južna Koreja). Prema Ajzenštatu,
zajedničko jezgro modernizacije je društvena diferencijacija i društvena mobilizacija. Potrebno je
da društvo postane fleksibilno na neprestanu promenu koja je deo modernizacije, a politička sfera
mora biti dovoljno diferencirana od verske. To ne znači da tradicionalne strukture prestaju da
postoje, niti da je rastrojavanje neophodni saputnik modernizacije, već pre da tradicionalne grupe
mogu da se preustroje ili preorijentišu ka novim ciljevima. Što se tiče politike, administrativna
centralizacija i političke elite su ključni činioci procesa modernizacije. Centralizacija zahteva
ideološki preobražaj u kome makar neke lokalne odanosti se pomeraju ka nacionalnoj vlasti. To
zahteva uspostavljanje simbola – zastava, nacionalnih heroja, mitova nacionalnog iskona,
nacionalnih neprijatelja – koji su dovoljno fleksibilni da mnoge različite grupe mogu da se okreću
ka centru. Potreban je i birokratski okvir, nova tela političke konkurencije koja moraju razviti nova
pravila političke igre, od demokratskog glasanja do puča bolivijskog stila. Modernizacija neizbežno
započinje nekom vrstom centra elite – bogatih zemljoposednika, preduzetnika ili vojske. Tako na
kraju imamo unutrašnji kolonijalizam u kom nekoliko malih elita koncentrisanih u jednom gradu
izrabljuje ostatak zemlje ( u jugoistočnoj Aziji i Latinskoj Americi, elitistički monopol je
uspostavljen kao stalno stanje). Mora doći do svešireće političke socijalizacije kako bi se nove
grupe i slojevi društva uključili u politički proces, a ne da ostane samo na elitama.
Teorija zavisnosti:
Apsurdnost ideje da su neki samodovoljni narodi nerazvijeni potiče iz temeljnih problema teorija
modernizacije, gde se nerazvijenost vidi kao prvobitno stanje koje odlikuje nedostatak tehnologije,
preduzetničke etike i kapitala. Nerazvijenost nije stvar „prirodnog stanja“, već nam pokazuje odnos
Evropljana prema narodima koje su pokorili, ona nije stanje koje treba prerasti industrijalizacijom
koju je zacrtao zapadni svet. Stanje razvijenosti i nerazvijenosti su dve strane iste medalje.
Ukratko teorija zavisnosti je to – kapitalistički razvoj Prvog sveta je izazvao nerazvijenost Trećeg.
Paradigma modernizacije koja naglašava pozitivne efekte međunarodnog kapitalizma često se
naziva teorijom difuzije jer postulira da se razvoj događa širenjem kapitalizma. Teorije koje
naglašavaju negativne efekte međunarodnog kapitalizma su deo paradigme zavisnosti.
Teorija zavisnosti se smešta u rane 70te, kao reakcija na teoriju modernizacije. Jedna od početnih
formulacija teorije zavisnosti pojavila se još 40tih kada su Raul Prebiš i grupa Ekonomske Komisije
Ujedinjenih nacija za Latinsku Ameriku (ECLA), svetski sistem videli zasnovanim na središtu koje
čine industrijalizovane zemlje i rubu gde spadaju nerazvijene zemlje. Treći svet je ostao u
siromaštvu zbog nejednake razmene, uslovi trgovine na međunarodnom tržištu bili su naklonjeni
razvijenim zemljama. Tako su siromašne zemlje morale po niskim cenama da prodaju sirovine
bogatim zemljama koje su im onda vralaćale u obliku skupih gotovih proizvoda. Najproduktivnije
resurse je preuzeo izvozni sektor pa je malo ostalo za podizanje životnog standarda siromašnih.
Efekti zavisnosti od izvoza su najprimetniji u poljoprivredi gde opada proizvodnja hrane dok sve
više obradive zemlje se odvaja za gajenje pamuka ili kafe za izvoz, a sve više seljaka se potiskuje sa
svoje zemlje. Ovde problem nije viđen u samom kapitalizmu nego u sukobu međunarodnog i
domaćeg kapitalizma. Zemlje Trećeg sveta nisu mogle da razvijaju domaću industriju i proizvodne
sposobnosti jer se njihovi proizvodi nisu mogli takmičiti sa sličnim ali jeftinijim i kvalitetnijim
proizvodima iz Prvog sveta. Tako su se zemlje Trećeg sveta okrenule nadomešćivanju uvoza kao
sredstvu kontrole međunarodnog tržišta. Supstitucija uvoza je politika po kojoj se roba koja se
proizvodi u zemlji ne može uvoziti ili se može uvoziiti samo uz preterano visoke carine. Zajednička
tržišta po ugledu na Evropsko zajedničko tržište osnovana su u raznim delovima Latinske Amerike
u pokušaju kontrolisanja trgovine. Ove mere su propale, ali postoje bitna razmimoilaženja u
ocenama zašto su propale. Teorija modernizacije vidi ovo propadanje zbog mešanja u
podrazumevajuću logiku kapitalizma (slobodan protok robe na osnovu ponude i potražnje).
Perspektiva teorije zavisnosti smatra da su propale jer nisu išle dovoljno daleko. Tajvan i Južna
Koreja su se uspešno razvile do nivoa Prvog sveta jer su koristile supstituciju uvoza i obimno
državno planirale u ranim fazama i zato što su primenile brojne druge mere poput opsežne agrarne
reforme, opšte pristupa obrazovanju, državnog vlasništva u ključnim privrednim granama i
redistribucije bogatstva pre industrijalizacije (i krupna strana pomoć iz SAD zbog izloženosti
komunističke pretnje).
Kasniji teoretičari zavisnosti su smatrali da su eksperimenti propali zbog vere u to da se široko
rasprostranjeni razvoj može desiti unutar međunarodnog sistema u kome dominira kapitalizam.
Novi talas teoretičara zavisnosti je gotovo isključivo bio socijalistički orijentisan u stepenu vere da
je razvoj moguć samo kroz javno vlasništvno nad glavnim resursima ili razvezivanjem (de-linking)
od kapitalističkog sistema (Imanuel Volerstin je najuticajniji među ovim teoretičarima).

Svetski kapitalistički sistem:

Mnogi rani teoretičari zavisnosti su izostavljali vremensku dimenziju zbog uticaja strukturalnog
funkcionalizma. Malo njih je tragalo dublje u istoriju sistema, osim u okvirima marksističke teorije.
Tek sa Imanuelom Volerstinom dobijamo detaljnu istorijsku ocenu svetskog kapitalističkog sistema
i popularnost rečnika njegove strukture. Kada opisuje prošlost Volerstin koristi izraz svet na
poseban način. Govori o svetskim imperijama zasnovanim na osvajanju i iskorišćavanju kroz
poreze, poput Rima i Kine. Ali one su se razlikovale od svetske ekonomije zasnovane na
strukturama trgovine, zavisnosti i međunarodne podele rada koja se pojavila tokom 16tog veka u
Evropi. Za razliku od starih svetskih imperija nova kapitalistička svetska ekonomija nije smestila
ekonomsku moć u ruke vladara, već u ruke vlasnika sredstava za proizvodnju. Iako se moderna
nacionalna država razvila istovremeno kad i moderni kapitalizam, takmičeći se sa kapitalistima za
ekonomsku moć, neko vreme tokom merkantilizma (16-18v ekonomska politika u evropskim
zemljama da se bogatstvo zemlje zasniva na količini novca odnosno plemeniti metala u posedu zato
je bilo bitno maksimizovati akumulaciju) konačno je preuzela drugo mesto, služeći vlasnicima
kapitala na tri temeljna načina: 1) država je nadzirala radničke zahteve i štitila prava vlasništva; 2)
čuvala je tržišta i protok međunarodnih resursa; i 3) osvajanjem i zastrašivanjem uvodila u sistem
nova geografska područja.
Zemlje jezgra u svetskom sistemu su privredna i politička središta sistema i njegovi glavni korisnici
(šaka evropskih zemalja, pa posle industrijalizacije druge evropske zemlje, SAD, Kanada i Japan –
relatino bogate, mehanizovane i usresređene na visokotehnološku proizvodnju).
Na periferiji sistema se nalaze zemlje koje su snabdevale jezgro sirovim rudama i hranom ( prve
koje su bile eksploatisane zbog sirovina i jeftinog rada su bile zemlje Istočne Evrope, najbliže
jezgru, uskoro je stigla Amerika do periferije, a do ranog 20tog veka sistem je obuhvatio čitav svet).
Treća privredna zona – poluperiferija, su Argentina, Južna Afrika, Tajvan, imaju vipe nezavisnosti
od perifernih, i deluju kao oblasne sile, većina njih je politički čvrsto vezana za jezgro.
Džordž Šepard ih naziva oporezivačkim elitama, vlasnici i upravljači unutar periferijskih ili
poluperiferijskih zemalja, često obrazovani u Evropi ili SAD koji svojim vezama i odanošću prema
transnacionalnim preduzećima u stvari predstavljaju jezgro.
Sam sistem je relativno stabilan, ali unutar njega ima značajnih kretanja, tako da zemlje jezgra
mogu postati zemlje ruba i obratno, a poluperiferijske se mogu pomeriti u jezgro.
Svetska privreda je viđena kao jedan integrisan sistem, tako da socijalističke zemlje u zavisnosti od
toga u kojoj meri učestvuju na međunarodnom tržištu se takođe mogu smatrati kapitalističkim bez
obzira na unutrašnju politiku. Politička vlast je vrlo diferencirana, sastavljena od mnoštva
nacionalnih država, od različitih nivoa samostalnosti i vlasti u međusobnom takmičenju, odsustvo
središnje političke vlasti sprečava veštačke prepreke svetskom kapitalističkom sistemu.
Teorija zavsnosti uopšte, a posebno teorija svetskog sistema je bila oštro kritikovana za
pojednostavljivanje u svojoj podeli sveta i kao privredno deterministička, i omalovažavajuća spram
društvenih kulturnih i političkih uticaja. Jedna kritika kaže da teorija zavisnosti nije sposobna da
prepozna posebne unutrašnje uslove koji podstiču nerazvijenost. Ernand de Soto je pisao o
kafkijanskom lavirintu zakona u Peruu koji je stvorio neprobojnu birokratiju i koji otežava i gotovo
zabranjuje, poskupljuje učestvovanje u legalnoj privredi, i zato većina ljudi živi u neformalnoj
privredi nelegalnog stanovanja, crnoberzijanske razmene i divljeg prevoza. Nemaju važeće
ugovore, mogu biti uhapšeni itd. Takvi poslovi se ne oporezuju, pa se poresko breme prebacuje na
relativno mali legalni sektor od kog se ne može ni nadati da će obezbediti dovoljno sredstava
socijalnih programa i razvoja. De Sotovi podaci i analize otkrivaju značajnu unutrašnju komponentu
postojećeg siromaštva – političku, zakonsku i ekonomsku. Što navodi da bi sofisticiranije analize
modernizacije trebalo da sagledaju unutrašnje činioce koji ometaju razvoj i možda bi imale priličnu
vrednost čak i unutar okvira zavisnosti.

Ljudi bez istorije:

Teorija zavisnosti i perspektiva svetskog sistema su iako nesumnjivo uticajne, na mnoge načine u
neskladu sa antropološkom baštinom koja je usresređena na više manje jasno razgraničena plemena,
kulture, narode ili barem kulturne oblasti, da li sinhrono, ili unutar prilično ograničenih vremenskih
opsega. Najsavremenijim istraživačima bi moglo biti teško da naprave odnos predmeta svog
istraživanja s bilo čim većim od oblasti ili države a procesni pristup se retko bavio periodima dužim
od najviše nekoliko decenija. Važan pokušaj integrisanja antropologije i perspektive svetskog
sistema je delo Erika Volfa – Evropa i ljudi bez istorije 1982., ističe da je negativna posledica
učesničkog posmatranja u terenskom istraživanju posmatranje mikrokosmosa kao celine, iz čega
sleduje ignorisanje šireg društvenog i istorijskog okruženja. Mora se reći da je bilo pokušaja da se
dosegne izvan pojedinačnosti vremena i mesta, npr difuzionizam, neoevolucionizam, statistička
uporedna kulturološka istraživanja, ali nijedan nije sasvim izneo ključne uticaje evropske
ekspanzije. Volf odbija koncept samostalnog, samoregulišućeg i samoopravdavajučeg društva i
kulture koji je zarobio antropologiju unutar okvira sopstvene definicije. On nudi novu teoriju
kulturnih oblika koja uključuje jednu istorijski zasnovanu perspektivu sveta. Čak se i najudaljenija
društva, kako on kaže, mogu istinski razumeti samo u odnosu na globalni poredak.
Osnov Volfove analize je Marksov koncept načina proizvodnje – rad kao delatnost pojedinca i
društveni rad se razlikuju, proizvodnja nije samo proces u kome ljudi koriste prirodu da stvore
dobra, proizvodnja koja uključuje rad, tehnologiju, vlasništvo i prevoz, određuje način na koji se
ljudi odnose jedni prema drugima, tj način na koji su društva organizovana.
Volf opisuje tri osnovna načina proizvodnje:
- srodnički način – skupine, plemena, poglavištva, bitno je pripadanje ili nepripadanje, srodnička
grupa određuje način podele rada, simbolizam je veoma bitan u meri u kojoj je srodstvo samo
simboličko sređivanje prirode i u meri u kojoj se srodnički sistemi legitimišu u odnosu prema
natprirodnom.
- oporezivački način – ona je politički proces, ispoljava se iskazivanjem moći i dominacije, imamo
dva staleža, elitu i podređenu klasu, elita može da zahteva danak bilo kontrolom nekog strateškog
dela proizvodnog procesa ili posedovanjem sredstava prisile, poput stajaće vojske (slično
Marksovom azijatskom i feudalnom)
- kapitalistički način – kupovina i prodaja ljudskog rada, Marksov koncept viška vrednosti
objašnjava kako to funkcioniše – ono što radnici proizvedu iznad vrednosti svojih nadnica je višak
koji se prebacuje vlasnicima, a deo tog viška se prodaje nazad radnicima za profit, u obliku robe, a
deo se nanovo ulaže u novu ili proširenu proizvodnju. Tako imamo dve klase, vlasnike sredstava i
proizvođače. 1) kapitalisti kontrolišu sredstva za proizvodnju; 2) radnici moraju da prodaju svoj rad
da bi preživeli jer nemaju pristupa sredstvima za proizvodnju; i 3) neprestane promene moraju
povećati proizvodnju i smanjiti troškove.
I oporezivački i kapitalistički način traže aparat prinude da štiti elite koje uzimaju višak, taj
mehanizam je država.
Volf uzima 1400godinu kada je srodnički način bio najčešći u oblasti koje danas nazivamo Treći
svet, kolonijalna osvajanja su proširila evropski merkantilizam do dalekih delova sveta, on je
nasledio feudalizam kako je država sticala kontrolu lokalnih monarhija, poredak državom ohrabrene
i zaštićene trgovine koja je opet bila posvećena bogaćenju države. Za Volfa, merkantilizam je važan
zato što je oporezivački sistem, a njegovo širenje je istisnulo srodnički način proizvodnje dovodeći
do revolucije u njihovim društvenim sistemima.
Oporezivački preobražaj kod ravničarskih Indijanaca (primer):
Promene koje su uticale najviše na promene su bile pojava konja i trgovina s Evropljanima. Konji
su stigli sa Kortesom 1519. godine, u ravnici, plemena uz konje postaju lovci na bizone, čijim
krznom i mesom su trgovali, čak i sa evropljanima u 18tom veku (zbog veće potražnje kože ženke,
lovljenje je bilo desetostruko veće od mužjaka, tako da su Indijanci na kraju bili glavni učesnici u
konačnom istrebljenju sopstvenih izvora hrane). Ovi evropski uticaji su dotakli svaki nivo kulture.
Usvajanjem konja, veličina nekada malih i relativno stabilnih grupa postala je mnogo fleksibilnija.
Vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju kao što su konji i oružje je bilo individualizovano, što je
promenilo stare matrilinearne i patrilinearne sisteme srodstva, zavisne od etike zajedništva i
zajedničkog vlasništva. Pojavio se bilateralni naglasak na praćenju srodstva kroz loze oba roditelja.
Pojavili su se novi načini ratovanja zbog raspodele konja krađom. Sve ove promene su bile
pojačane kako je rasla zavisnost od evropskih trgovinskih dobara – vatrenog oružja i municije,
alata, platna i alkohola. Najuspešniji preduzetnici oni koji su bili povezani sa trgovačkim postajam
ponekad su postajali važne političke i ratne vođe.

Kapitalistički preobražaj kod Mundurukua:

Volf odbija Volerstinovu tvrdnju da se kapitalizam pojavio u 15 veku istovremeno s
merkantilizmom, jer se po Volfu on pojavljuje tek sa mehanizacijom tekstilne proizvodnje u
Engleskoj krajem 18. veka, munjevito zamenivši merkantilizam i šireći se planetom. Za razliku od
drugih načina proizvodnje, kapitalizam ima unutrašnju ekspanzionističku logiku (pa mislim i
imperijalizam?), stalno nagomilavanje kapitala, združeno s porastom proizvodnje pokreće vlasnike
sredstava za proizvodnju da neprestano traže nove izvore ulaganja, nova tržišta i čak jop resursa.
Glavna razlika između kapitalizma i merkantilizma je u tome što u M trgovci koriste novac i
novcem kupljenu robu da stiču pravo zadržavanja nad proizvodnjom, ali su van samog procesa
proizvodnje, dok K uzima ceo nadzor nad čitavim proizvodnim procesom uključujući i rad
proizvođača.
Pojava plantaža u ličnom ili porodičnom vlasništvu je jedna od glavnih posledica širenja
kapitalizma. Zapošljavanje velike radne snage pod strogim nadzorom radi proizvodnje jedne jedine
kulture za prodaju.
Sa točenjem kaučuka u Brazilu dolazi do promena kod Munduruku Indijanaca – žene su počele da
proizvode manjoku (krompir) za belce naseljenike a muškarci su postali plaćenici za borbu protiv
drugih Indijanaca. To je dovelo do promena u srodstvu (jer su žene bile sedelačke a muškarci
pokretni), onu koju su mnogi antropolozi smatrali nemogućom. Grupa je ostala patrilinearna ali se
pojavilo pravilo matrilokalnih brakova u kojima bi se muškarci privenčavali. Mnoga brdska sela su
nestala jer je stanovništvo migriralo ka rečnim obalama gde raste kaučukovo drvo.
Trgovac kaučukom je zamenio poglavicu. Muškarci su upali u sistem dužničke vezanosti jer su
primali nadnice u robi, pa su uvek dugovali kompanijinoj prodavnici više nego što bi ikada mogli
da plate, a njihov rad je vredeo toliko malo da nisu mogli da se prebace kod drugog trgovca ukoliko
novi gazda ne bi pristao da plati njihove dugove.
Kapitalizam je stvorio sistem u kom je rad kupovan i prodavan kao roba, nastale su klase tamo gde
nikada nisu postojale, a na mnogim mestima je došlo do procesa propasti kultura, detribalizacije i
iseljavanja. Mašine su određivale brzinu rada, a nadnice i količinu vremena tokom kojeg bi
pojedinac radio da obezbedi opstanak sebi i porodici. Ponuda i potražnja su često određivane
hiljadama milja daleko, one su određivale dostupnost zapošljavanja i stvarale velike talase seljenja
iz zemlje u zemlju.
Za Volfa, tipična etnografija koja ignoriše ove uticaje je zastarela. U preobražaju društvenog rada
kulture su svuda zauvek sabrane raspuštene, nanovo sabrane.
Iako se Luelen ne slaže sa Volfovim marksističkim idejama, smatra da mu je glavna ideja dobra.
Perspektiva svetskog sistema mora da se razmatra ako želimo da svako društvo razumemo
holistički. Ovaj ideal se ne dostiže lako.
Volf, Volerstin i ostali su bacili izazov političkoj antropologiji koji se ne može lako prenebregnuti.

Jelena Đorđević: Postkolonijalna teorija diskursa (2008):

Savremene analize kulture su vezane za studije postkolonijalizma koje imaju za cilj da sa nove
perspektive priđu analizi kulturnih kretanja karakterističnih za sadašnji svet u kome su nominalno
završene sve antikolonijalne borbe, ali je još uvek duboko uslovljen nekadašnjim podelama i
vrednosnim sudovima koje su one podrazumevale. Ovaj pristup kulturi teži da se odmakne od
klasičnih dihotomija pokušavajući da imperijalizam velikih pogotovo SAD posmatraju s tačke
gledišta jedne dinamične, brze, tehnološki orijentisane kulture koja spaja i razdvaja na sasvim nov
način dekonstruišući sve one pojmove i stavove koji su nekada bili deo antikolonijalne i
antiimperijalne borbe. Postkolonijalna teorija ne mora biti isključivo vezana za kulture Afrike,
Azije, Južne Amerike i Australije, koje su direktno učestvovale u kolonijalnom osvajanju, ona prža
teorijske mogućnosti i koncepte za tumačenje savremenih kulturnih tokova svuda gde može biti reči
o starim i novim hegemonijama i različitim vidovima kulturnog otpora što ih uključuje u široke
rasprave vezane za probleme globalizacije.
Feminizam, studije rase, medijske studije i postkolonijalne studije povezuje