Gilles Deleuze / Felix Guattari

Rasprava o nomadologiji
AKSIOM II – Ratna mašina je izum nomada (ukoliko je ona spoljašnja državnom aparatu i
različita od vojne institucije). Kao takva, ratna mašina ima tri aspekta, prostorno–geografski
aspekt, aritmetički ili algebarski aspekt, i afektivni aspekt. PROPOZICIJA V – Egzistencija
nomada nužno ostvaruje položaj ratne mašine u prostoru.

Nomad ima teritoriju, on sledi uobičajene putanje, on ide od jedne tačke do druge, on
poznaje tačke (vodene tačke, tačke stanovanja, zajednice, itd.). Ali pitanje je šta je u životu
nomada princip a šta samo posledica. U prvom redu, iako tačke određuju putanje, one su strogo
podređene putanjama koje određuju, obrnuto od onoga što se dešava kod sedelaca. Vodena tačka
se doseže samo da bi bila napuštena, svaka tačka je relej i ne egzistira drugačije do kao relej.
Putanja je uvek između dve tačke, ali ovo između–dve je zadobilo svu konzistenciju, ima i
autonomiju i svoj pravac. Život nomada je intermeco. Čak i elementi njegovog stanovanja
shvaćeni su u funkciji putanje koja ne prestaje da ih mobiliše.1

Nomad uopšte nije migrant; jer, migrant se principijelno kreće od jedne tačke do druge,
čak i ako je ta druga tačka nesigurna, nepredviđena, loše lokalizovana. Ali nomad se ne kreće od
jedne do druge tačke, osim ukoliko je ovo kretanje posledica i činjenička nužnost: u principu,
tačke su za njega releji duž putanje. Nomadi i migranti mogu da se mešaju na mnogo načina ili
da formiraju zajednički skup; njihovi uzroci i stanja zbog toga nisu manje različiti (na primer,
oni koji su se pridružili Muhamedu u Medini imali su izbor između nomadske ili beduinske
zakletve i zakletve hedžira ili emigracije).2

Drugo, iako nomadska putanja može da sledi uobičajene staze ili puteve, ona nema
funkciju sedelačkog puta koja je u tome da se ljudima distribuira jedan zatvoreni prostor, da se
svakome odredi njegov deo i da se uredi saobraćanje između delova. Nomadska putanja čini
suprotno, ona distribuira ljude (ili životinje) u jedan otvoren prostor, neodređen,
nekomunikativan. Homos naposletku označava zakon, ali to je isprva bilo zato što je on bio
distribucija, način distribucije. To je jedna veoma osobita distribucija, bez podela, u prostoru bez
granica ili ograda. Nomos je koegzistencija jednog vazdušastog skupa: to je smisao po kome se
on protivstavlja zakonu ili polisu, kao pozadinska država, planinska strana, ili neodređeno
prostranstvo oko grada (“ili nomos ili polis”3). Kao treće, psotoji velika razlika između prostora:

1
Anny Milovanoff, “La seconde peau du nomade”, Nouvelles littéraires, 27, jul, 1978: “Nomadi Larbaâ, na
obodima alžirske Sahare, koriste reč trigâ, što znači ruta ili pravac, da bi označili izuvijani pojas koji služi da
osnaži konopac koji šator vezuje za kolac. (...) U nomadskoj misli stanovanje nije vezano za teritoriju nego pre za
put. Odbijajući posedovanje zemlje koju presecaju, nomadi obrazuju jedno okruženje od vune i kozje dlake, koje
ne ostavljaju nikakav znak na privremenom mestu koje zauzimaju. (...) Tako vuna, mekan materijal, daje
jedinstvo nomadskom životu. (...) Nomadi se zaustavljaju na reprezentaciji svojih putanja, ne na figuraciji
prostora kroz koji prolaze. Oni prostor prepuštaju prostoru. (...) Polimorfnost vune”.
2
Upor. W. M. Watt, Mahomet à Médine, Payot, str. 107, 293.
3
E. Laroche, Histoire de la racine “Nem” en grec ancien, Klincksieck. Koren “Nem” upućuje na distribuciju a ne
na podelu, čak i kada su ovo dvoje povezani. Ali, u pastoralnom smislu, distribucija životinja događa se u jednom
sedelački prostor je izbrazdan zidovima, ogradama, putevima između ograda, dok je nomadski
prostor gladak, označen samo “crtama” koje se brišu i premeštaju sa putanjama. Čak i pustinjske
ploče klize jedna preko druge, proizvodeći zvuk koji se ne može oponašati. Nomad sebe
distribuira u jednom glatkom prostoru, on zauzima, nastanjuje, zadržava taj prostor, to je njegov
teritorijalni princip. Stoga je pogrešno nomada definisati kretanjem. Tojnbi (Toynbee) je imao
dubok razlog da sugeriše kako je nomad pre onaj koji se ne kreće. Dok migrant napušta milje
koji je postao amorfan ili neprijateljski, nomad je onaj koji se ne otiskuje, ne želi da se otisne,
nego prianja uz glatki prostor koji je ostavila šuma koja nestaje, u kojemu se stepa ili pustinja
šire, i koji izumeva nomadizam kao odgovor na ovaj izazov.4 Naravno, nomad se kreće, ali dok
sedi, i on sedi samo dok se kreće (Beduin galopira, pričvršćen za sedlo, sedeći na tabanima
svojih prema gore okrenutih stopala, “stopala ravnoteže”). Nomad zna da čeka, ima beskrajno
strpljenje. Nepokretnost i brzina, katatonija i užurbanost, “nepokretan proces”, nepomičnost kao
proces, ove Klajstove (Kleist) crte su eminentno one nomada. Zato moramo da napravimo
razliku između brzine i kretanja: kretanje može biti veoma brzo (rapide), ali to mu ne daje
brzinu (vitesse), brzina može biti veoma spora, ili čak nepokretna, ona je ipak brzina. Kretanje je
ekstenzivno, a brzina je intenzivna. Kretanje označava relativan karakter tela shvaćenog kao
“jedno”, i koje se kreće od jedne tačke do druge; nasuprot tome, brzina obrazuje apsolutni
karakter jednog tela čiji nesvodivi delovi (atomi) zauzimaju ili ispunjavaju glatki prostor na
način jednog vrtloga, uz mogućnost da se pojave na bilo kojoj tački. (Stoga nije iznenađujuće da
se upućivalo na duhovna putovanja koja su se odvijala bez relativnog kretanja, intenzivno, u
mestu: to su delovi nomadizma.) Kratko, reći ćemo, po konvenciji, da samo nomadi imaju
apsolutno kretanje, što znači brzinu; vrtložno ili virno kretanje je suštinsko svojstvo njihove
ratne mašine.

To je smisao u kome nomadi nemaju tačke, putanje ili zemlju, iako ih očevidno imaju.
Ako bi se nomad mogao nazvati par excellence Deteritorijalizovanim, to je upravo zato što
nema nikakve reteritorijalizacije posle, kao kod migranta, ili na nečem drugom kao kod sedelaca
(odnos sedelaca sa zemljom posredovan je nečim drugim, režimom vlasništva, državnim
aparatom...). Nasuprot tome, za nomada je deteritorijalizacija ta koja konstituiše odnos prema
zemlji, i to tako da se on reteritorijalizuje na samoj deteritorijalizaciji. Zemlja je ta koja sebe
deteritorijalizuje, na način koji nomadu osigurava teritoriju. Zemlja prestaje da bude zemlja i
teži da prosto postane tlo ili podrška. Zemlja se ne deteritorijalizuje u svom globalnom i
relativnom kretanju, nego na precizno određenim mestima, onima gde šuma prestaje, gde se
stepa i pustinja šire. Huabak (Hubac) je s razlogom rekao da se nomadizam manje objašnjava
univerzalnom varijacijom klime (koja se pre odnosi na migracije), nego jednim “zastranjenjem

neograničenom prsotoru i ne podrazumeva podelu zemlje: “pastirski zanat, u homerskom dobu, nije imao ništa sa
podelom zemlje; kada je agrarno pitanje izbilo u prvi plan, u Solomonovoj epohi, ono je bilo izraženo sasvim
drugačijim rečnikom”. Odvesti na pašu (nemô) ne upućuje na podelu, nego na razdeobu životinja. Tek nakon
Solomona, nomos je počeo da označava princip zakona i prava (Thesmoď i Dikè), a zatim da bude poistovećen sa
samim zakonima. Pre toga, postojala je više jedna alternativa između grada, ili polisa, kojim je vladao zakon, i
okoline kao mesta nomosa. Slična alternativa nalazi se kod Ibn Kalduna (Ibn Khaldűn): između hadara kao
gradskog, i Badiya kao nomosa (ne kao grad, nego kao pre–urbano selo, visoravan, stepa, planina, ili pustinja).
4
Toynbee, L'Histoire, Gallimard, str. 185-210: “Oni se bacaju u stepu, ne da bi prešli njene granice, nego da bi se
učvrstili i ostali na njima”.
lokalne klime”.5 Nomadi su tamo, na zemlji, svuda gde je forma glatkog prostora koji nagriza i
teži da raste u svim pravcima. Nomadi stanuju na ovim mestima, oni ostaju na ovim mestima, i
sami čine da ona rastu, pošto je utvrđeno da nomadi ne čine manje pustinju nego što su njome
načinjeni. Oni su vektori deteritorijalizacije. Oni dodaju pustinju pustinji, stepu stepi, serijom
lokalnih operacija, čija orijentacija i pravac ne prestaju da variraju. 6 Peščane pustinje ne samo
što imaju oaze koje su poput fiksiranih tačaka, nego i rizomsku vegetaciju, privremenu,
pokretljivu u skladu sa lokalnim kišama, koja određuje promene orijentacije puteva. 7 Istim
terminima se opisuju pešačane pustinje i ledene pustinje: nijedna linija ne razdvaja zemlju i
nebo; nema posredujuće distance, ni perspektive ni konture, vidljivost je ograničena, pa ipak,
postoji jedna izuzetno fina topologija koja se ne oslanja na tačke ili objekte, nego na
individualitete, na skupove relacija (vetrovi, talasanje snega ili peska, pesma peska ili pucketanje
leda, taktilni kvaliteti i jednog i drugog); to je jedan taktilan prostor, ili bolje “haptički”, i jedan
mnogo više zvučni nego vizuelnii prostor...8 Varijabilnost, polivokalnost pravaca, suštinskak je
crta glatkih prostora, rizomskog tipa, i ona menja njihovu kartografiju. Nomad, nomadski
prostor je lokalizovan, ne ograničen. Ono što je i ograničeno i ograničavajuće to je izbrazdan
prostor, relativno globalan: on je ograničen u svojim delovima, kojima su dodeljeni konstantni
pravci, koji su orijentisani jedan prema drugom, podeljeni po granicama, i koji mogu da
komponuju skup; ono što je ograničavajuće (limes ili zid, a ne više granica), to je ovaj skup u
odnosu prema glatkom prostoru koji on “sadrži”, čiji rast on usporava ili sprečava, i koji on
ograničava ili postavlja spolja. Čak i kada nomad prihvata njegove učinke on ne pripada ovom
globalno relativnom, gde se prelazi s jedne tačke na drugu, iz jednog regiona u drugi. On je pre u
jednom lokalnom apsolutnom, apsolutnom koje se manifestuje u lokalnom, i proizvedenom u
serijama lokalnih operacija različitih orijentacija: pustinja, stepa, led, more.

Činiti da se apsolutno pojavi na jednom mestu, nije li to veoma opšti karakter religije
(odmah napuštamo raspravu o prirodi pojave i legitimnosti ili nelegitimnosti slika koje ona
reprodukuje)? Ali sveto mesto religije je fundamentalno jedan centar koji suzbija nejasan nomos.
Apsolutno religije suštinski je okružujući horizont i, ako se samo apsolutno pojavljuje na tom
mestu, to je onda da bi za globalno fiksiralo čvrst i stabilan centar. Često je isticana uloga
okruživanja glatkog prostora u monoteizmu, pustinja, stepa, ili okean. Kratko, religija preobraća
apsolutno. Religija u ovom smislu je jedan deo državnog aparata (i to u dve njegove forme
“veze” i “pakta ili saveza"), čak i ako ona ima vlastitu moć da uzdigne ovaj model do
univerzalnog ili da konstituiše jedan apsolutni Imperium. Ali za nomada ovo pitanje se postavlja
sasvim drugačije: mesto, u stvari, nije ograničeno; apsolutno se, dakle, ne pojavljuje na jednom
5
Upor. Pierre Hubac, Les nomades, la Renaissance du livre, str. 26-29, (iako Hubak ima tendenciju mešanja
nomada i migranata).
6
A propos nomada mora ili arhipelaga, J. Emperaire piše: “Oni put ne shvataju u celini, nego na jedan
fragmentaran način, jukstapoziranjem u poretku njegovih različitih sukcesivnih etapa, od mesta logorovanja do
mesta logorovanja u toku putovanja. Za svaku od ovih etapa oni procenjuju dužinu puta i sukcesivne promene
orijentacije, koje je označavaju”. (Les nomades de la mer, Gallimard, str. 225).
7
Thesiger, Le désert des déserts, Plon, str. 155, 171, 225.
8
Upor. dva izvrsna opisa peščane pustinje Wilfreda Thesigera, i ledene pustinje Edmunda Carpentera (Eskimo,
Toronto): vetrovi, i taktilni i zvučni kvaliteti, sekundarni karakter vizuelnih podataka, naročito ravnodušnost
nomada prema astronomiji kao kraljevskoj nauci, ali (prisutnost) čitave jedne manje nauke kvalitativnih varijabli i
tragova.
mestu, nego se meša sa neograničenim mestima; njihovo spajanje, mesta i apsolutnog, ne
ostvaruje se u jednoj centriranoj, orijentisanoj globalizaciji ili univerzalizaciji, nego u
beskonačnoj sekcesiji lokalnih operacija. Ako se ograničimo na ovu opoziciju tački gledišta,
možemo ustanoviti da nomadi nisu dobar teren za religiju; kod čoveka rata uvek postoji napad
na sveštenika ili boga. Nomadi imaju jedan nejasan “monoteizam”, doslovno vagabundski, i
zadovoljavaju se njime i njegovim pokretnim vatrama. Kod nomada postoji osećaj za apsolutno,
ali izvanredno ateistički. Univerzalističke religije koje su imale posla sa nomadima – Mojsije,
Muhamed, čak i hrišćanstvo sa nestorijanskom jeresi uvek su susretale probleme i uvek su se
podizale protiv onog što su nazivale upornim bezbožništvom. U stvari, ove religije nisu odvojive
od jedne nepromenljive i postojane orijentacije, od imperijalne pravne države, čak, i naročito, u
odsustvu jedne stvarne države; one su promovisale ideal ne seljenja, i usmerile su se na
migrantske komponente više nego na nomadske komponente. Čak je i rani Islam privilegovao
temu hedžire, ili migracije nad nomadizmom; i on je pre putem izvesnih šizmi (kakva je ona
khariđisme) savladao arapske ili berberske nomade.9

Ipak, jedna prosta opozicija tački gledišta, religija–nomadizam, ne iscrpljuje problem. Jer,
u svojoj najdubljoj tendenciji da projektuje preko čitavog ekumena univerzalnu ili spiritualnu
državu, monoteistička religija nije bez ambivalentnosti i rubnih oblasti, i ona ide čak iza
idealnih granica Države, čak imperijalne, da bi stupila u jednu mnogo nejasniju zonu, u
spoljašnjost Države, gde ona ima mogućnost jedne sasvim osobite mutacije i adaptacije. To je
religija kao element ratne mašine i ideja svetog rata kao motor ove mašine. Često se kaže kako
su islam i prorok Muhamed izveli takav obrat religije i konstituisali jedan pravi duh tela (esprit
de corps): po formuli Žorža Bataja (Georges Bataille), “rani islam, društvo svedeno na vojni
poduhvat”. To je ono na šta se Zapad poziva da bi opravdao svoju antipatiju prema Islamu. Ipak,
krstaški pohodi su bili avantura ovog tipa, prava hrišćanska. Proroci mogu da osude nomadski
život; religijska ratna mašina može da privilegije kretanje migracija i ideal naseljavanja; religija
uopšte može da kompenzuje svoju specifičnu deteritorijalizaciju jednom duhovnom i čak
fizičkom reteritorijalizacijom koja sa svetim ratom uzima jedan dobro usmeren vid osvajanja
svetih mesta kao centra sveta. Uprkos svemu ovom, kada se religija konstituiše u ratnu mašinu
ona mobiliše i oslobađa jedan strašan teret nomadizma ili apsolutne deteritorijalizacije, ona
podvostručava migranta nomadom koji ga prati, ili potencijalnim nomadom koji migrant jeste u
procesu postajanja i naposletku, ona okreće svoj san o jednoj apsolutnoj Državi protiv forme–
Države. 10 I ovaj okret nije manje “suština” religije nego ovaj san. Istorija krstaških pohoda
ispresecana je najčudnovatijom serijom promena pravaca: postojana orijentacija ka svetim
mestima do kojih treba dopreti, često, čini se, nije više od jednog preteksta. Ali bilo bi pogrešno
pozivati se na igru lakomosti ili ekonomske, trgovinske ili političke faktore kao na one koji su
Krstaše odvojili od njihovog čistog puta. Upravo je ideja Krstaša ona koja u sebi sadrži ovu
varijabilnost pravaca, prelomljenih, promenljivih, i koja intrinsično poseduje sve ove faktore ili

9
E. F. Gautier, Le passé de l'Afrique du Nord, Payot, str. 267-316.
10
Sa ovog stanovišta analiza koju daje Klaster (Claster) o proricanju može se generalizovati: “S jedne strane
poglavari, a na drugoj, i protiv njih, proroci. A proročka mašina funkcioniše savršeno dobro, zato što su Karai bili
u stanju da na svoju stranu privuku neverovatne mase Indijanaca. (...) Pobunjenički čin proroka protiv poglavara
preneo je na prve, jednim čudnim preokretom stvari, beskrajno više moći nego što su je držali drugi”. (La société
contre lžEtat, str. 185).
sve ove varijable, koje od religije čine ratnu mašinu, i istovremeno koriste i izazivaju
odgovarajući nomadizam.11 To što je neophodno najrigoroznije razlikovanje sedeoca, migranata,
nomada, ne zaprečava njihova stvarna mešanja; obrnuto, sa svoje strane, ono ih čini utoliko više
neophodnim. I ne može se razmatrati opšti proces ne seljenja koji je pobedio nomade, a da se
takođe ne misli na nastupe lokalnog nomadizma, koji su osvojili sedeoce i podvostručili
migrante (i što je važno, u korist religije).

Glatki ili nomadski prostor nalazi se između dva izbrazdana prostora: onog šume, sa
njegovim vertikalama težine; onog zemljoradnje, sa njegovim rešetkama i opštim paralelama, sa
njegovim drvenastim rastinjem koje je postalo nezavisno, njegovim umećem da iz šume iščupa
stablo ili drvo. Ali “između”, takođe, znači da glatki prostor kontrolišu ove dve strane koje ga
ograničavaju, koje se suprotstavljaju njegovom razvoju i pripisuju mu, što je više mogućno,
ulogu saobraćanja, ili, obrnuto, to znači da se on okreće protiv njih, izjedajući šumu, s jedne
strane, osvajajući, s druge strane, kultivisanu zemlju, potvrđujući silu nesaobraćanja ili
odstupanja, poput "klina" koji se zabija. Nomadi se najpre okreću protiv stanovnika šuma i
planina, a zatim navaljuju na zemljoradnike. Ovde imamo nešto poput naličja ili spoljašnjosti
forme–Države – ali u kom smislu? Ova forma kao globalni i relativni prostor, sadrži izvestan
broj komponenti: šuma–krčenje; zemljoradnja–rešetka; uzgoj (životinja) potčinjen
zemljoradničkom poslu i sedelačkoj ishrani; skup komunikacija grad–selo (polis–nomos) na
osnovu trgovine. Kada istoričari ispituju razloge pobede Zapada nad Orijentom, oni
principijelno upućuju na sledeća svojstva koja su defavorizovala Orijent uopšte: uništenje šuma
pre nego njihovo krčenje, što stvara ogromne teškoće da iščupa, ili čak da se nabavi drvo;
kultura tipa “pirinčane njive i vrtovi”, pre nego drvenasta stabla i polja; uzgajanje životinja koje
je većim delom izvan kontrole sedelaca, tako da im nedostaje snaga životinja i prehrana mesom;
slab sadržaj u komunikaciji odnosa grad–selo što trgovinu čini mnogo manje
okretnom. 12 Zaključak nije da je forma–Država odsutna sa Orijenta. Obrnuto, neophodna je
jedna mnogo čvršća instanca da bi zadržala i ujedinila različite komponente izrađene vektorima
boga. Države uvek imaju istu kompoziciju; ako u Hegelovoj političkoj filozofiji postoji bar
jedna istina onda je to ona da “svaka Država u sebi nosi suštinske momente svoje egzistencije”.
Države nisu složene samo od ljudi, nego i od šuma, polja ili vrtova, zveri i roba. Postoji
11
Jedna od najinteresantnijih tema klasične knjige Paula Alphandrérya, La chrétienté et l'ideé de croisade (Albin
Michel), je ukazivanje da su promene u pravcu, odmori, skretanja, bili sastavni deo krstaških pohoda: “... ova
armija krstaša, koju mi shvatamo kao modernu armiju, poput one Luja XIV, i Napoleona, maršira sa apsolutnom
pasivnošću, pod voljom poglavara, diplomatskog kabineta. Jedna takva armija zna kuda ide, i kada se prevari,
onda ona to dobro zna. Istorija koja bi bila mnogo pažljivija prema razlikama prihvata jednu drugačiju sliku
krstaške armije, mnogo realističniju. Krstaška vojska bila je slobodna, ponekad anarhistički živa. (...) Ova armija
je bila pokrenuta iznutra, jednom kompleksnom koherentnošću koja je činila da ništa što se proizvede ne bude
stvar slučaja. Sigurno je da je osvajanje Konstantinopolja imalo svoje razloge, svoju nužnost, svoj religiozni
karakter, kao i ostali činovi krstaša” (t. II, str. 76). Alphandréry posebno pokazuje kako se ideja borbe protiv
nevernika u svakom smislu pojavila rano, zajedno sa idejom o oslobađanju Svete zemlje (t. II, str. 219).
12
Konfrontacija Orijent–Zapad srednjeg veka (i koja je vezana za pitanje zašto se kapitalizam pojavio na Zapadu
a ne drugde?), inspirisala je dobre analize modernih istoričara. Upor. posebno Fernand Braudel, Civilisation
matérielle et capitalisme, Armand Colin, str. 108-121; Pierre Chaunu, L'expansion européenne du XIIIe au XVe
siècle, P. U. F. str. 334-339 ("Zašto Evropa? Zašto ne Kina?"); Maurice Lombard, Espaces et réseaux du haut
Moyen Age, Mouton, pogl. VII (i str. 219: "... ono što se naziva obešumljenje na Istoku, na Zapadu je imenovano
kao krčenje; prvi duboki uzrok premeštanja dominantnih centara Orijenta na Zapad bio je dakle, geografski
razlog, pokazalo se da šume–raskrčavanje ima više potencijala od pustinje–oaze”).
jedinstvo kompozicije svih Država, ali Države nemaju ni isti razvoj, ni istu organizaciju.
Komponente su na Orijentu mnogo više rastavljene, nepovezane, što zahteva jednu veliku,
nepromenljivu Formu koja bi ih držala zajedno: “despotske formacije”, azijske ili afričke,
potresene su neprestanim pobunama, secesijama, dinastičkim promenama, ali ove ne aficiraju
nepromenljivost forme. Nasuprot tome, povezanost komponenti na Zapadu čini mogućima
transformacije Države, revolucijom. Istina je da je sama ideja revolucije dvosmislena: ona je
zapadna utoliko što upućuje na transformaciju Države; ali ona je orijentalna utoliko što predlaže
destrukciju, napuštanje Države. 13 Velika orijentalna, afrička i američka carstva udaraju na
široke, glatke prostore koji u njih probijaju i utvrđuju razmak između njihovih komponenti
(nomos ne postaje selo, selo ne saobraća sa gradom; veliki uzgoj je stvar nomada, itd.): postoji
direktna konfrontacija između orijentalne Države i ratne mašine nomada; ova ratna mašina može
da se vrati na put integracije, i da produži samo pobunom i dinastičkim smenama; ipak, ona je
ta, kao nomadska, koja izumeva san i realnost abolicionista. Zapadne države su mnogo
zaštićenije u svom izbrazdanom prostoru i otuda imaju mnogo više širine u držanju svojih
komponenti, suprotstavljajući se nomadima samo indirektno, posredstvom migracija koje oni
(nomadi) pokreću ili usvajaju kao svojeponašanje.14

Jedan od temeljnih zadataka Države je da izbrazda prostor kojim vlada, ili da se služi
glatkim prostorom kao sredstvom saobraćanja u službi izbrazdanog prostora. Za svaku Državu
vitalna je stvar ne samo da pobedi nomadizam, nego da kontroliše migracije, i još opštije, da
uspostavi jednu zonu prava nad čitavim “spoljašnjim”, nad skupom flukseva koji presecaju
ekumen. Država se, onoliko koliko može, ne odvaja od procesa zaplene flukseva svih vrsta,
stanovništva, roba i trgovine, novca ili kapitala, itd. Još uvek postoji potreba za fiksiranim
putanjama, po dobro utvrđenim pravcima koji ograničavaju brzinu, regulišu kruženje,
relativizuju kretanje, do u detalje mere relativna kretanja subjekata i objekata. Zato je važna teza
Pola Virilija (Paul Virillio), kad on pokazuje kako je “politička moć Države polis, policija, što
znači uprava nad putevima”, i kako su “kapije grada, njegove trošarine i carine, brane, filteri
protiv fluidnosti masa, protiv probojne moći migracionih gomila”, ljudi, životinja i
dobara.15 Težina, gravitas, to je suština Države. To uopšte ne znači da Država ne zna za brzinu;

13
Marksove napomene o despotskim formacijama u Aziji potvrđene su Gluckmanovim afričkim analizama
(Custom and Conflict in Africa, Oxford): istovremeno formalna nepromenljivost i stalna pobuna. Čini se da je
ideja “transformacije” Države sasvim zapadna. A ona druga ideja, “destrukcije” Države, mnogo više pripada
Istoku nego stanjima nomadske ratne mašine. Činjeni su pokušaji da se ove dve ideje predstave kao sukcesivne
faze revolucije, ali između njih postoji suviše razlika i teško ih je pomiriti, one održavaju opoziciju između
socijalističke i anarhističke struje u XIX veku. Sam zapadni proletarijat je razmatran sa ova dva stanovišta: kao
onaj koji mora da osvoji moć i transformiše državni aparat, to je stanovište sile rada, i kao onaj koji hoće ili želi
destrukciju države, to je stanovište sile nomadizacije. Čak i Marks ne definiše proletarijat samo kao otuđeni (rad),
nego kao deteritorijalizovan. Proletarijat u svom krajnjem vidu, pojavljuje se kao naslednik nomada u zapadnom
svetu. I nisu samo mnogi anarhisti prizivali nomadske teme koje su krenule od Istoka, nego je pre svega
buržoazija XIX v. spremno identifikovala proletere i nomade, poredeći Pariz sa gradom koga su pohodili nomadi
(up. Louis Chevalier, Classes laborieuses et classes dangereuses, L. G. F. str. 602-604).
14
Upor. Lucien Musset, Les invasions, le second assaut, PUF, npr. analiza tri "faze" Danaca, str. 135-137.
15
Paul Virillio, Vitesse et politique, Ed. Galilée, str. 21-22 i passim. Ne samo da “grad” nije misliv, nezavisno od
spoljašnjih flukseva sa kojima je u dodiru i čiju cirkulaciju reguliše, nego su takođe precizni arhitektonski
sklopovi, na primer, utvrda, pravi transformatori zahvaljujući svojim unutrašnjim prostorima koji dopuštaju
analizu, produženje ili restituciju kretanja. Virilio zaključuje da je zatvaranje manji problem od uprave javnim
ali ona ima potrebu za tim kretanjem, čak bržim, koje bi prestalo da bude apsolutno stanje
jednog pokretnog tela koje zauzima glatki prostor, kako bi postalo relativno svojstvo
“pokrenutog tela” koje ide od jedne do druge tačke u izbrazdanom prostoru. U tom smislu,
Država ne prestaje da dekomponuje, rekomponuje ili transformiše kretanje ili da upravlja
brzinom. Država kao nadzornik puteva, koji zamenjuje ili menja puteve: uloga inženjera u tom
pogledu. Brzina ili apsolutno kretanje nisu bez svojih zakona, ali to su zakoni nomosa, glatkog
prostora koji ga razvija, i ratne mašine koja ga nastanjuje. Ako su nomadi oblikovali ratnu
mašinu, to je onda bilo izumevanjem apsolutne brzine, bivanjem “sinonimnim” sa brzinom. I
svaki put postoji operacija protiv Države, nedisciplina, pobuna, gerila ili revolucija kao čin,
može se reći da ratna mašina vaskrsava, da se pojavljuje novi nomadski potencijal sa
rekonstitucijom glatkog prostora ili na jedan način bivanja u prostoru kao da je on gladak
(Virilio raspravlja značaj pobunjeničke ili revolucionarne teme “držanja ulice”). U tom smislu je
odgovor Države protiv svega što preti da se kreće izvan nje, da izbrazda prostor. Država ne
prisvaja ratnu mašinu a da čak i njoj ne da oblik relativnog kretanja: to je bio slučaj sa modelom
utvrde kao regulatora kretanja, koja je upravo bila prepreka protiv koje su nomadi krenuli;
zapreka i odbijanje udarca, čime je prekinuto apsolutno vrtoglavo kretanje. Obrnuto, kada
Država ne uspe da izbrazda svoj unutrašnji ili susedni prostor, fluks koji je preseca nužno
preuzima oponašanje ratne mašine usmerene protiv nje, razvijene u neprijateljskom ili
pobunjeničkom glatkom prostoru (Čak i ako druge Države mogu da se uvuku u njihovo
brazdanje). To je bila avantura Kine, koja je krajem XIV veka i uprkos svojoj visokoj tehnologiji
u brodovima i navigaciji, okrenula leđa svom ogromnom priobalnom prostoru, videvši kako se
trgovinski fluksevi okreću protiv nje i prave savez sa piratima, i nije mogla da reaguje drugačije
do političkom nepokretnošću, ogromnom restrikcijom trgovine, što je osnažilo vezu između
trgovine i ratne mašine.16

Situacija je još zamršenija nego što smo mi to odali. More je možda najvažniji od glatkih
prostora, hidraulični model par excellence. Ali od svih glatkih prostora prvo su prema moru
činjeni pokušaji da se ono izbrazda, da se transformiše u zavisnost od zemlje, sa fiksiranim
putanjama, konstantnim pravcima, relativnim kretanjima, čitava jedna protiv–hidraulika kanala i
cevi. Jedan od razloga hegemonije Zapada bila je moć njegovih državnih aparata da izbrazda
more kombinovanjem tehnologija Severa sa onima Mediterana i pripajanjem Atlantika. Ali, ovaj
poduhvat imao je najneočekivaniji rezultat: umnožavanje relativnih kretanja, intenziviranje
relativnih brzina u izbrazdanom prostoru, završilo je rekonstituisanjem glatkog prostora ili
apsolutnog kretanja. Kao što naglašava Virilio, more je postalo mesto jednog fleet in being, gde
se više ne ide od jedne tačke do druge, nego se zauzima čitav prostor polazeći od bilo koje tačke:
umesto da se prostor brazda, on se zauzima vektorom deteritorijalizacije u stalnom kretanju. Ova
moderna strategija prenosila se od mora na vazduh, kao novi glatkiprostor, ali takođe i na čitavu
zemlju shvaćenu kao pustinja ili kao more. Preobratitelj ili zaplenjivač, Država ne samo da
relativizuje kretanje, ona ponovo daje apsolutno kretanje. Ona ne ide samo od glatkog do

putevima ili kontrole kretanja. Fuko je već išao ka tome u smislu jedne analize priobalne bolnice kao operatora i
filtera, vid. Surveiller et punir, str. 145–147.
16
O kineskoj i arapskoj navigaciji, razlozima njenog neuspeha, i značaju ovog pitanja za “dosije” Zapad–Orijent,
up. Braudel, str. 305–314, i Chaunu, str. 288–308.
izbrazdanog, ona rekonstituiše glatki prostor, ona ponovo daje glatkost izbrazdanom. Istina je da
ovaj novi nomadizam prati jednu svetsku ratnu mašinu u organizaciji koja premašuje državne
aparate, i prelazi u složenu energiju, vojno–industrijsku, multi–nacionalnu. Ovo kažemo da bi
podsetili kako glatki prostor i forma spoljašnjosti nemaju neki neodoljivi revolucionarni poziv,
nego obrnuto, izuzetno menjaju smisao u zavisnosti od interakcija čiji su deo i konkretnih uslova
njihove primene ili ustanovljenja (na primer, način na koji totalni rat i narodni rat ili čak gerila
pozajmljuju metode jedni od drugih17).

Prevela sa francuskog Branka Arsić

(Iz: Gilles Deleuze/Félix Guattari, "Capitalisme et schizophrénie", Mille Plateaux, Les Editions
de Minuit, Paris 1980, str. 471–481)

17
Virilio dobro definiše fleet in being i njegove istorijske učinke. “Fleet in being, to je stalna prisutnost na moru
jedne nevidljive flote koja može da udari bez obzira gde i bez obzira kad (...), to je jedna nova ideja nasilja koja
više ne dolazi iz direktnog suočavanja, nego iz nejednakih svojstava tela, procene kvantiteta kretanja koje im je
dozvoljeno u odabranom elementu, stalne verifikacije njihove dinamičke efikasnosti... Otuda se više ne radi o
presecanju jednog kontinenta, okeana, od jednog grada do drugog, od jedne obale do druge, fleet in being je
izumeo pojam izmeštanja bez odredišta u prostoru i vremenu. (...) Strateška pod–mornica više nema potrebu da
ide bilo kuda posebno, ona se ograničava na to da, dok kontroliše more, ostane nevidljiva (...), realizacija
apsolutnog kružnog putovanja, neprekinutog, pošto ne uključuje ni polazište, ni odredište (...). Ako, kao što je
tvrdio Lenjin, 'strategija znači na koje tačke treba da primenimo silu', moramo da priznamo da danas ove tačke
više nisu geostrateška uporišta, pošto sa bilo kog mesta možemo da dopremo do drugog, ma gde ono moglo biti
(...) Čini se da je geografska lokalizacija konačno izgubila svoju stratešku vrednost, i da je obrnuto, ta ista
vrednost pripisana delokalizaciji vektora, vektora u stalnom kretanju”, Vitesse et politique. Tekstovi Virilija su u
svakom pogledu od velikog značaja i originalnosti. Jedina tačka koja za nas predstavlja teškoću jeste njegova
asimilacija tri grupe brzine koje se nama čine veoma različitim: 1) brzine nomadske ili revolucionarne tendencije
(pobuna, gerila); 2) brzine koje su regulisane, preobraćene, prisvojene od strane Državnog aparata (upravljanje
javnim putevima); 3) brzine koje su ponovo postavljene svetskom organizacijom totalnog rata ili planetarnog (od
fleet in being do nuklearne strategije). Virilio teži da izjednači ove grupe pod pretpostavkom njihove interakcije i
stvara opšti slučaj za “fašistički” karakter brzine. Pa ipak njegove analize su omogućile ove distinkcije.