I ODREĐENJE FILOZOFIJE

1. Ime i pojam filozofije

Reč filozofija potiče iz starogrčkog jezika i sačinjena je od dva jezička izraza: (i) philia –
ljubav ili prijateljstvo, koji etimološki potiče od glagola philein – ljubiti; reč philos, koja je
takođe iz izvedena tog glagola, znači prijatelj; (ii) sophia – mudrost, domišljatost, lukavost,
razboritost, razumevanje, znanje. Izraz philosophos znači “onaj koji voli mudrost.” Prema
spisima antičkim izvorima, Diogenu Leartiju i Ciceronu, reč filozofija prvi je upotrebio Pitagora,
dok savremeni istoričari filozofije smatraju da je to učinio Heraklit. U 35. fragmentu Heraklit
kaže: “Ljudi koji vole mudrost treba zaista da budu o mnogo stvari obavešteni.” Tek kasnije
Platon pruža pravo određenje filozofije i onoga što filozof jeste. U Platonovom delu Država kaže
se: “Pravi filozofi su oni koji rado gledaju istinu” (Država, 475 b–c).

Danas se pojam i predmet filozofije ne možemo odrediti na jedinstven način. Postoji

mnogo različitih škola, metoda i pristupa u filozofiji. U XX veku centralnu ulogu u filozofiji
imala je logika i jezik kao metode i predmet izučavanja, što je isključivo važi za pristup koji se
obično naziva analitičkom filozofijom. Pored njega postoje i drugačiji pristupi, kao što su
fenomenologija, filozofska hermeneutika, strukturalizam. Fenomenologija, za razliku od
zdravorazumskog i naučnog pristupa istraživanju sveta, pokušava da opiše naš unutrašnji život,
naše “proživljeno” iskustvo, kako bi fenomenolozi rekli. Hermeneutika kao metoda tumačenja u
filozofiji se primenjuje u tumačenju filozofskih tekstova i tekstova koji su filozofski relevantni,
ali takođe i u razmatranju problema koji se tiču smislenog postupanja ljudi i proizvoda takvog
postupanja. Strukturalizam je metoda koja je proizašla iz antropoloških istraživanja koja
pokušava da odredi strukturalne obrasce u osnovi kulture, koji su zapravo proizvod struktura
čovekovog uma. Navedene metode predstavljaju i dalje široko zastupljene pristupe u filozofskim
razmatranjima.

Filozofija je pojmovna, a ne činjenička disciplina. Većina pojmova ne zahteva filozofsko

ispitivanje, kao što su leksički pojmovi “sto” ili “stolica.” Dovoljno je da znamo rečničku
definiciju da razrešimo probleme koje možemo imati sa tim rečima. Međutim, reči kao što su
“znanje,” “uzročnost,” “moral,” “pravda” zbunjuju nas i pošto smo njihovo značenje proverili u
rečniku. Filozofsko istraživanje treba da izvrši analizu tih pojmova, utvrdi relevantna značenja s
obzirom na naše teorijske ili praktične interese, ponudi rešenje filozofskog problema u vezi sa
tim pojmovima ili izrazi argumentovanu sumnju u mogućnost njegovog rešavanja.

2. Pobude za filozofsko istraživanje: sumnja, čuđenje i potresenost

Sumnja kao izvor filozofskog znanja jeste negativno odnošenje prema filozofskim
uverenjima. Na starogrčkom, reč skepsis znači sumnja, istraživanje, pretresanje. Zato se i danas,
pod uticajem starogrčkog jezika i kulture, kaže da je skeptik onaj koji sumnja, ili onaj koji je
sledbenik skepticizma. Skepticizam u uobičajnom smislu predstavlja sklonost sumnji u
opštepoznato, prividno pouzdano, neprovereno preuzeto ili novo nastupajuće, dok posebna
filozofski pristup koji uzdiže u načelo temeljnu i metodsku sumnju u mogućnost saznanja istine i
stvarnosti te poriče ovu stvarnost uopšte jeste apsolutni skepticizam (ili globalni skepticizam). U
određenim oblastima filozofska sumnja vodi nekom parcijalnom (lokalnom) skepticizmu, kao, na
primer, pri osporavanju mogućnosti saznanja natčulnih “istina” religiozne vere sumnja vodi
religijskom skepticizmu, osporavanje važenja moralnih razloga vodi etičkom skepticizmu, a
osporavanje pretpostavki od kojih polaze filozofi, teoretičari dovodi do teorijskog skepticizma.

Aktivnost filozofske sumnje čini iznošenje argumenata pomoću kojih se filozofska

uverenja implicitno kritikuju. Skeptički argumenati za svrhu imaju dovođenje u pitanje
filozofskih uverenja. Autori skeptičkih argumenata nemaju obavezu da imaju svoje izgrađeno
filozofsko stanovište. Doduše, filozofi su se često služili sumnjom ne bi li zasnivali znanje.
Platon je koristio skeptičke argumente radi osporavanja moguće istinitost čulnog saznanja i
značaja predmeta tog saznanja, dok je sa druge strane isticao pravi predmet istinskog saznanja
episteme. Rene Dekart je koristio metodsku sumnju da bi došao do apsolutno izvesnog saznanja
kao čvrste tačke oslonca za izgradnju znanja uopšte. Džon Lok je koristio skeptičke argumente
da bi utemeljio svoju podelu na primarne i sekundarne kvalitete, dok ih je Džordž Berkli koristio
da bi tu istu podelu osporio i da bi pobio ne samo materijalizam nego i skepticizam.

Prednost sumnje kao negativne filozofske aktivnosti sastoji se u tome što omogućava da
otkrijemo slabe tačke naših uverenja, ukazujući na njihovu nezasnovanost ili na to da ta uverenja
imaju neželjene posledice, odnosno da nemaju posledice za koje se pretpostavljalo da imaju. Na
taj način sumnja može dovosti do korekcije i revizije teorije protiv koje je upravljana.

Pošto sumnja nije dovoljna za prihatanje novih uverenja, potreban je i pozitivan izvor
filozofskog znanja. U antičko-grčkim filozofijama taj pozitivan izvor naziva se thomazein, što na
staro grčkom može značiti čuđenje i divljenje. Aristotel kaže: “Zaista čuđenje je, kao što je to
slučaj i danas, podstaklo prve mislioce na filozofsko posmatranje života.” (Metafizika). Karl
Jaspers smatra da je u odnosu sa sumnjom i čuđenjem, potresenost primarna pobuda za filozosko
istraživanje. Jaspers kaže: “Iz čuđenja proizlazi pitanje i saznanje, iz sumnje u ono što se saznalo
rađa se kritičko ispitivanje i jasna izvesnost, iz potresenosti čoveka i svesti o njegovoj
izgubljenosti proizlazi pitanje o samome sebi tj. izvor filozofije leži u divljenju, sumnji, svesti o
sopstvenoj izgubljenosti. U svakom slučaju ono započinje potresenošću onoga što spopada
svakog čoveka i uvek iz izgubljenosti traži izlaz u svakom cilju.”

3. Osnovna filozofska pitanja i discipline

Pitanja koja su usmeravala filozofsko istraživanje menjala su se kroz istoriju filozofske

misli. U antičko doba na primer, osnovna filozofska pitanja za Platona jesu “Šta je istinito?,”
“Šta je lepo po sebi?,” “Šta je dobro po sebi?.” Prema Platonu, odgovorima na ta pitanja
dolazimo do odgovora na pitanje “Šta je ono što jeste?.” U moderno doba, Kant, na primer, kao
osnovna odredio je sledeća pitanja: Šta mogu da znam? Šta treba da činim? Čemu mogu da se
nadam? Šta je čovek?. U savremenom dobu filozofija se pre svega bavi osnovnim jezičkim
pretpostavkama i pitanjem smisla u jeziku. Pošto se razumevanje odvija u jeziku pomoću smisla,
osnovno pitanje savremene filozofije moglo bi biti “Šta mogu razumeti?.”

Navedena tri načina postavljanja pitanja u istoriji filozofiji ukazuju na razliku između tri
koncepcije, tri paradigme u okviru filozofske tradicije. To su ontološka, mentalistička i
lingvistička paradigma. Iako izgleda kao tipizirana i pojednostavljeno shvatanje istorije
filozofije, ono se prikladno odražava na probleme filozofskih disciplina. Svaka koncepcija
obuhvata predstave o predmetnom područiju osnovnim problemima i uzornim rešenjima. Glavni
predstavnici ontološke paradigme (na starogrčkom to on znači biće) jesu Platon i Aristotel. U
mentalističkoj paradigmi (na latinskom mens znači svest) to su Dekart i Kant. Mentalistička
pardigma predstavlja gubitak poverenja u svet stvari. Dekartova metodska sumnja dovodi u
pitanje saznanje stvari. Postojanje svesti je jedino što je izvesno. Istaknuti predstavnik
lingvističke paradigme (na latinskom lingua znači jezik) jeste Ludvig Vitgenštajn. Vitgenštajn je
pokušavao da ustanovi granicu između onog što se može jasno iskazati i besmisla, odnosno
između smislenih i besmislenih iskaza. Smisao ne zavisi od svesti, kako se smatra unutar okvira
mentalističke paradigme, već od strukture iskaza i jezičkih pravila. Svaka od ovih paradigmi
podrazumeva ne samo određenje osnovnog područija i medijuma istraživanja, nego ujedno i
specifičan metodski pristup, i svojevrsnu sistematiku filozofskih disciplina koje se razlikuju od
filozofa do filozofa, zadržavajući osnovne karakteristike paradigme.

Filozofija se može podeliti na niz podoblasti, od kojih se svaka može definisati preko
ključnih pitanja koja pokušava da reši.

Etika ili filozofija morala bavi se pitanjima moralno ispravnog ili pogrešnog postupanja,
kao i onoga što takvo postupanje čini moralno dobrim ili lošim. Etika se takođe bavi i ispitivanja
vrlina i poroka kao što su dobročinstvo i surovost, poštenje i pohlepa. Zatim, ona raspravlja o
prirodi moralnih obaveza i prava, problemima moralne krivice i odgovornosti, kazne i nagrade.

Estetika se bavi opštim određivanjem lepog u njegovim pojavnim oblicima u umetnosti i

prirodi kao i njegovim delovanjem na recipijenta. Ona pri tome postupa na deskriptivan (opisuje)
ili normativan način (propisuje). Osim same teorije umetnosti, estetika raspravlja i o pitanjima
estetskih sudova i vrsta estetskih osećanja i doživljaja.

Metafizika i ontologija prema tradicionalnom shvatanju teži da pruži objašnjenje prirode

bića. Postoji mnoštvo različitih perspektiva sa kojih je moguće pružiti takvo stanovište. Na
primer, prema racionalističkom shvatanju opšta metafizika (metaphysika generalis) se bavi
pitanjem bića kao bića, dok se posebna metafizika (metaphysika specialis) bavi proučavanjem
posebne grane iz posebne metafizičke pespektive. Kosmologija kao posebna grana metafizike
izučava biće iz perspektive njegove promenjivosti. Racionalna psihologija se bavi proučavanjem
svesnih bića koja su nalik nama. Prirodna teologija izučava biće koje je predstavljeno primerom
Božanskog bića. Prema kantovskom shvatanju, metafizika se bavi karakterizacijom pojmovne
sheme ili pojmovnog okvira koji konstituiše našu predstavu o tome na koji način stvari jesu.
Prema takvom stanovištu svet kakav on stvarno jeste je nedostupan za nas.
 Teorija saznanja (epistemologija ili gnoseologija) bavi se problemima određenja znanja i
njegove istinitosti, pitanjima verovanja, opravdanja, razloga, dokaza, zatim ispravnim i lošim
funkcinisanjem našeg kognitivnog aparat, pouzdanošću saznanja, kao i poreklom pojmova koji
omogućavaju saznanje.

4. Filozofija i mit

Reč mythos na starogrčkom, od koje potiče reč mit, znači priča, pripovest, fabula,
posebno istorija bogova. Mit sadrži religiozne predstave sveta u slici ljudskog obličija, pri čemu
se suština, prirodne i duhovne sile sveta pojavljuju kao bogovi i junaci. Razlikuju se teogonijski
mit, u kojem se prikazuju rođenje i nastanak bogova, kosmogonijski, koji nastanka sveta određuje
dejstvom bogova, kosmološki, koji se odnosi na nastanak sveta i njegov razvoj, antropološki, koji
ima kao sadržaj stvaranje čoveka, njegovu suštinu i sudbinu, koju određuju bogovi, soteriološki,
koji se tiče iskupljenja čoveka, i eshatološki, u kojem se obrađuje kraj sveta, ljudi i bogova. U
širem smislu pod mitom se podrazumeva svako prikazivanje stvarnosti pomoću slikovitih
simbola za božanske ili metafizičke moći i sile.

Filozofija kao poseban oblik istraživanja stvarnosti je u istorijskom smislu nastala iz mita
kao slikovitog načina predstavljanja sveta. Kolevka zapadne filozofije, kojom ćemo se mi
isključivo baviti, nalazi se u antičkoj Grčkoj. Ono što predstavlja tipičnu karakterizaciju
filozofija jeste da ona pokušava da pruži racionalne principe kojima bi mogla da objasni poredak
sveta i položaj čoveka, što je razlikuje od objašnjenja pomoću antropomorfnih bogova kojma se
služi mit. Taj istorijski prelaz od “mita prema logosu” ne ostvaruje se odjednom. Pritom, treba
naglasiti da arche kao osnovni princip (arche na starogrčkom znači princip, načelo, moć), koji se
javlja kod grčkih filozofa u različitim formama, predstavlja granicu prelaza od mita u filozofiju.
Filozofi su se ponekad svrsishodno koristili mitove da bi njima bolje, lakše ili prodornije
predočili sadržaje svojih učenja. Najistaknutiji filozofa koji je to činio jeste Platon.

5. Filozofija i religija
 Religija u svojim brojnim vidovima oduvek je bila predmet pažnje filozofa. Čak i danas,
mnogi ljudi se okreću filozofiji tražeći odgovore na pitanja pokrenuta njihovim religijskim
uverenjima. Filozofija se oslanja na čovekov razum; ona koristi pojmovnu analizu i argumente.
Nasuprot tome, religija se pretežno oslanja na neki autoritativni dokument – Bibliju, na primer –
koji se smatra božanski nadahnutim. Filozofija uopšte uzev zastupa saznajnu opreznost,
preporučujući verovanja samo tamo gde ima dovoljno dokaza. Za razliku od toga, religija se
oslanja na veru – verovanje koje po definiciji prevazilazi svaki dostupni dokaz.

Da li vera ima oblik iracionalnog obrazovanja verovanja? Mnogi religiozni ljudi

bezbrižno prihvataju da je vera iracionalna. Oni tvrde da su verovanja koja čine njihovu religiju
istinita. Međutim, to nisu verovanja nisu verovanja do kojih bi se moglo doći “prirodnim
razumom” ili “čistim ljudskim razumom.” Stav Tertulijana, jednog od crkvenih otaca, je
“Verujem zato što je apsurdno (Credo quia apsurdum).” Takav stav možemo razumeti na sledeći
način: ako verujete da vaša vera pruža ono verovanja koja su nužna za spasenje, onda možete i
da se ne brinete mnogo oko racionalnosti. Sa druge strane, mnogi religiozni ljudi ne prihvataju
da je vera iracionalna. To mogu činiti iz tri razloga. Prvo, religiozna osoba može tvrditi da treba
da poštujemo racionalne razloge, ali da za to nema potrebe kada je reč o veri. Vera se može
posmatrati kao nešto izvan okvira racionalnosti, recimo kao nešto nadracionalno. Drugo,
religiozna osoba može da ukaže na to da mnogo toga, u svakoj oblasti života, uzimamo kao stvar
vere. Svi prihvatamo na osnovu autoriteta stvari koje sami ne bismo mogli znati na osnovu
dostupnih dokaza, što je neizbežno i savršeno razumno. Treće, religiozna osoba može smatrati da
su mnoge važne komponente vere racionalne prema normalnim standardima. Ovo gledište razum
i veru vidi kao kooperativne, ili komplementarne, a ne kao antagonističke. Smatra se da nas
razum vodi veri, a da nas vera vodi dalje no što bi to mogao razum.

Teologija je učenje o Bogu, Njegovim svojstvima i Njegovom odnosu prema svetu.

(Termin potiče od grčkih reči theos, bog, i logos, reč ili govor) Sve što se može ustanoviti
upotrebom samog razuma, nezavisno od otkrovenja, naziva se prirodnom teologijom. Sve što
zahteva prihvatanje dogme zasnovane na otkrovenju određene religije naziva se dogmatskom
teologijom (dogma je verovanje koje je obavezno za pripadnike određene religije). Moglo bi se
reći da iskaz “Bog postoji” pripada prirodnoj teologiji, dok iskaz “Bog je trojedini” (to jest,
trojstvo Oca, Sina i Svetog duha) spada u dogmatsku teologiju. Fideizam (od latinske reči fides,
vera) je ekstremno stanovište koje smatra da samim razumom ništa ne možemo utvrditi o bogu,
ili, drugim rečima, da ne postoji prirodna teologija.

Postoje tri stanovišta koja se mogu zauzeti o postojanju boga, ateizam, teizam i
agnosticizam. Teista smatra da postoji biće koje ima svojstva ili atribute sadržane u
tradicionalnom pojmu boga. Teiste se mogu podeliti u religiozne teiste, čija je osnova za
verovanje u boga vera, i prirodne teiste, čija je osnova za veru u boga dokaz. Ateista ne postoji
biće koje ima svojstva ili atribute obuhvaćene tradicionalnimpojmom boga. Ateista je osoba koja
misli da je iskaz “Bog postoji” lažan. Agnostik je osoba koja tvrdi da ne možemo znati da li je
iskaz “Bog postoji” istinit ili neistinit. (Reč agnosticizam potiče od grčkog negativnog prefiksa,
a, i reči gnosis, jedne od grčkih reči za znanje.)

6. Filozofija i umetnost

Filozofska disciplina koja se teorijski razmatra umetnost jeste estetika, mada je predmet
izučavanja estetike širi od umetnosti. Reč “umetnost” prvobitno je značila umeće ili veštinu, i
odgovarala grčkoj reči techne (od koje potiču reči “tehnika” i “tehnički”). U antici, umetničko
delo je bio ma koji predmet čija je proizvodnja zahtevala umeće ili veštinu. Tek je postepeno,
počev od sredine sedamnaestog veka, “umetničko delo” počelo da znači “delo lepe ili visoke
umetnosti.” U sklopu ovog istog istorijskog procesa, “umetnik” kao samostalni stvaralac počeo
je da se razlikuje od “zanatlije” ili “majstora” koji svoje umeće upražnjava samo da bi zadovoljio
zahteve mušterija.

Rukotvorine se mogu podeliti u tri opšte klase: (1) one koje su praktično korisne, ali ne
izazivaju nezainteresovano dopadanje; (2) one koje i praktično korisne i izazivaju
nezainteresovano dopadanje i (3) one koje nisu praktično korisne ali izazivaju nezainteresovano
dopadanje. Umetnička dela spadaju u drugu ili treću klasu.

Prirodni objekti, veličanstvene prirodne pojave i umetnička dela slični su po tome što
izazivaju nezainteresovano dopadanje. Umetničko delo razlikuje se od prirodnih objekata po
tome što: (1) umetnička dela mogu da izražavaju ideje i osećanja; umetnička dela imaju
ekspresivnu funkciju; (2) umetnička dela mogu biti nosioci značenja, ona utelovljuju
komunikativnu nameru; (3) umetnička dela mogu da podražavaju ili predstavljaju prirodu, mogu
imati mimetičku funkciju (mimesis na starogrčkom znači podražavanje) –
reprezentacionalističko shvatanje umetnosti.

7. Filozofija i nauka

Ne postoji oštra linija koja razdvaja nauku i filozofiju. I nauka i filozofija se na opšti
način bave svojim predmetom. Nasuprot tome, nauka i filozofija se razlikuju po metodu, stilu i
osnovnim pretpostavkama. Filozofski problemi imaju tri svojstva koja naučni problemi nemaju.
Prvo, filozofija se najvećim delom bavi pitanjima na koja još nismo odgovorili na
zadovoljavajući i sistematičan način. Drugo, filozofska pitanja imaju tedenciju da budu pitanja
koja se odnose na “okvir” (“framework” question); ona se tiču okvira fenomena, pre nego
posebnog pojedinačnog pitanja. I treće, filozofski problemi tipično predstavljaju pojmovne
probleme; to su često pitanja o našim pojmovima i relacijama između naših pojmova i sveta koji
predsatavljaju.

Ove razlike postaju jasnije na konkretnim primerima: pitanje “Šta je kancer?” je naučno
pitanje, a ne filozofsko, dok pitanje “Šta je priroda uzročnosti?” je filozofsko pitanje a ne
naučno. Slično tome, pitanje “Koliko ima neurotransmitera?” je naučno pitanje a ne filozofsko,
ali pitanje “Koja je veza između duha i tela?” je još uvek, najvećim delom, filozofsko pitanje. U
svakom od ovih slučajeva filozofska pitanja se ne mogu razrešiti prostom aplikacijom
eksperimentalne ili matematičke metode, već se ona tiču okvira i uključuju pojmovna pitanja.
Ponekad velika naučna unapređenja predstavljaju doprinos kako nauci tako i filozofiji zato što
dovode do promene okvira i revizije naših pojmova. Ajnštajnova teorija relativiteta je očigledan
primer iz XX veka.

Literatura

Erl, Vilijem Džejms, Uvod u filozofiju, prevela Miroslava Anđelković, (Beograd; Dereta, 2005).
Knjazeva-Adamović, Svetlana, “Skeptički argumenti i određivanje predmeta teorije saznanja,” u
Theoria, (1994).

Kirhner, Fridrih & Mihaelis, Karl, Rečnik filozofskih pojmova, preveo Aleksandar Gordić,
(Beograd; BIGZ, 2004).

Kunzmann, Peter & Burkard, Franz-Peter & Wiedmann, Franz, Atlas filozofije, (Zagreb; Golden
marketing, 2001).

Loux, Michael J., Metaphysics: A Contemporary Introduction, (New York & London; Routledge,
2006).

Platon, Država, preveli Albin Vihar i Branko Pavlović, (Beograd; BIGZ, 2002)

Searle, John R., “The Future of Philosophy,” (Article for the millenium proceedings of the Royal
Society), 1999.