Петар Срдановић ФС 14/30

Тема: Статус тајног члана у Кантовом пројекту вечног мира

Кантов пројекат вечног мира има за циљ да понуди филозофски одговор на питање
како је могуће остварити и одржати такво друштвено стање у којем више нема сукоба међу
државама. У оквиру тог филозофског одговора Кант спомиње и тзв. тајни члан вечног мира
(надаље, тајни члан). Кратко образложење тога шта се тачно тврди тајним чланом
представља први део овог рада. У другом делу најпре ћу објаснити шта је Кантов
републикански принцип јавности, а затим аргументовати да је, управо због тог принципа,
Кантово инсистирање на тајном члану у оквиру његовог филозофског одговора
некохерентно. Такође, понудићу оправдање за све премисе свог аргумента. Најзад, у трећем
делу, покушаћу да покажем да се тајни члан може, без озбиљних последица, преуредити
тако да буде у складу са републиканским принципом јавности и, генерално, Кантовим
филозофским одговором на питање вечног мира.

Први део

Тајни члан дат је као додатак прелиминарним и дефинитивним члановима вечног

мира.1 Он гласи: ''Државе наоружане за рат треба да затраже савет у максимама филозофа о
условима који би омогућили јавни мир.''2 Другим речима, мишљење филозофа се мора узети
у обзир уколико желимо да заиста одржимо вечни мир међу државама. Разлог је тај што су
филозофи у стању да критички процењују законе и да сугеришу владарима како би требало
поступати у специфичним ситуацијама (за разлику од, рецимо, неког правника чија је
''дужност само да примењује постојеће законе, а не да испита треба ли те законе
усавршити''3). Овакав Кантов став не би требало разумети као жељу да филозофи ''из сенке''
преузму власт у држава. Он чак експлицитно каже: ''Да ће краљеви постати филозофи или
филозофи краљеви, то се не може очекивати, а није ни пожељно...''4. Неопходно је само

1
Прелиминарни и дефинитивни чланови представљају начелне услове које је неопходно испунити да бисмо
се уопште могли надати прекиду свих сукоба. На пример, првим прелиминарним чланом тражи се да се
ниједан уговор не сматра мировним ако прећутно садржи повод за неки будући рат.
2
Имануел Кант, Ум и слобода (Београд: Младост, 1974), 155.
3
Ibid.
4
Ibid., 156.

1
Петар Срдановић ФС 14/30
Тема: Статус тајног члана у Кантовом пројекту вечног мира

омогућити слободу говора, а филозофи ће то сами искористити да формулишу максиме које

владари морају узети у обзир, али не нужно и прихватити.

Други део

На први поглед, тајни члан у оквиру Кантовог филозофског одговора не делује

проблематично. Ипак, Кант при крају свог филозофског одговора даје тзв.
трансценденталну форму јавног права. Она гласи: ''Сви поступци који се дотичу права
других људи неправични су ако се њихова максима не слаже с публицитетом.'' 5
Трансценденталну форму јавног права у овом раду називаћу 'републиканским принципом
јавности'. Ова промена назива биће корисна за разумевање мог аргумента и сматрам да је
оправдана чињеницом да само у републиканским државама може доћи до потпуног слагања
максима с публицитетом. Наиме, у свим осталим, деспотским, владар се ''служи јавном
вољом као својом приватном''6. Главна теза у овом раду јесте та да је за Канта, узимајући у
обзир републикански принцип јавности, крајње некохерентно да тврди како би државе
требало да се, зарад вечног мира, придржавају тајног члана. Пре него што формулишем
аргумент у прилог тој тези, желим само да нагласим да под изразом 'слагање максиме с
публицитетом' подразумевам да је дата максима јавна; и обратно, под изразом 'неслагање
максиме с публицитетом' подразумевам да је дата максима тајна.7 Аргумент је следећи:

1. За сваку државу Х, уколико Х тежи одржању стања вечног мира, онда је Х

републиканска држава.
2. У свим републиканским државама све максиме морају бити у складу с
публицитетом, односно морају бити јавне.
3. Дакле, ни у једној републиканској држави не сме бити тајних максима. (из 2)
4. Тајни члан вечног мира јесте једна тајна максима.

5
Ibid., 165.
6
Ibid., 144.
7
Сматрам да је моја напомена о употреби израза ‘слагање максиме с публицитетом' и 'неслагање максиме с
публицитетом' оправдана Кантовим појашњењима тајног члана који се надовезују на дефиницију тајног члана.
Видети: Кант, Ум и слобода, 155.

2
Петар Срдановић ФС 14/30
Тема: Статус тајног члана у Кантовом пројекту вечног мира

5. Дакле, све државе које теже вечном миру су такве да у њима не би смело да буде
тајног члана. (из 1, 3 и 4)

Закључак 5 свакако није у складу с Кантовом намером да тајни члан приреди као
додатак вечном миру и то његов филозофски одговор чини некохерентним. Тврдим,
штавише, да је и сам Кант био свестан некохерентности тајног члана са осталим деловима
свог филозофског одговора. Прилажем следећи цитат као потврду тога: ''Тајни члан у
расправама јавног права, посматран објективно, тј. по својој садржини, представља
противречност. Но, гледан субјективно – према особинама личности која је диктује – може
да има смисла, уколико би по мишљењу дотичне особе довело у питање њену част ако би
је јавно прогласили за његовог аутора''.8 Нажалост, Кант није учинио никакав напор да
модификује теорију о вечном миру и избегне противречност.

Неко би, међутим, могао да покуша да оповргне мој аргумент и покаже како је тајни
члан у складу с Кантовим филозофским одговором. Аргумент је, сматрам, дедуктивно
валидан и зато критичар мора да оповргне истинитост неке од премиса. Ставови 3 и 5 су
закључци у аргументу. Истинитост премисе 1 гарантује први дефинитивни члан вечног
мира који гласи: ''Грађанско уређење у свакој држави треба да буде републиканско''. 9 Дакле,
вечни мир је могуће остварити само ако су државе уређене републикански. Могло би се
приговорити да, иако је то случај, државе које нису републиканске и даље могу тежити
вечном миру, премда га никад тако уређене не могу постићи. У том случају, ја могу
напросто преформулисати прву премису тако да гласи: За сваку државу Х, уколико Х тежи
вечном миру и може да га оствари, онда је Х републиканска држава. То неће имати
негативне последице по мој аргумент. Сматрам да премиса 2 не захтева додатна објашњења;
сам израз 'републикански принцип јавности' требало би да упућује на то да тај принцип мора
важити у републиканским државама. Премиса 4, пак, може изгледати спорно. Нигде није
експлицитно речено да је тајни члан уједно и максима. Како бих оправдао премису 4, најпре
ћу (А) утврдити шта Кант тачно подразумева под термином 'максима', а затим ћу (Б)
покушати да покажем да тајни члан задовољава постављене услове.

8
Кант, Ум и слобода, 155.
9
Ibid., 142.

3
Петар Срдановић ФС 14/30
Тема: Статус тајног члана у Кантовом пројекту вечног мира

А) Кант максиме у Критици практичког ума одређује као субјективна практичка начела.10
Мајкл Албрехт (Michael Albrecht) сматра да се овим одређењем подразумева следеће:
максиме су начела (тј. принципи) таква да би свако требало да формулише своје, за разлику
од универзалних моралних закона (дакле, начела су субјективна) и таква да морају бити
практично примењива у конкретним ситуацијама (дакле, начела су практична).11

(Б) Тајни члан се може схватити као начело (принцип) јер сугерише државницима шта би
требало да учине – да допусте филозофима да формулишу своје максиме и да те максиме
узму у обзир. Тај принцип је субјективан бар утолико што он није никакав морални закон
који је обавезујући за све људе, већ се односи на одређене појединце – владаре. Најзад, Кант
је тајни члан формулисао очигледно имајући у виду специфичне практичне ситуације – оне
у којима је нека држава 'наоружана за рат'. Филозофи су за њега очигледно од значаја у
одређеним ситуацијама, тј. оним када постоји опасност за избијање рата. Та чињеница
обезбеђује практичност тајном члану.

На основу свега реченог у (А) и (Б), тврдим да имамо добре разлоге да сматрамо да је тајни
члан максима. Да је та максима тајна, требало би да је јасно већ на основу тога што говоримо
о члану који је тајан. Стога, сматрам да су све премисе мог аргумента оправдане и да је
аргумент ваљан.

Трећи део

Најзад, можемо се запитати како да Кантову теорију о вечном миру учинимо

кохерентном (уколико је већ случај све досад истакнуто у раду). Очигледно је да се мора
променити или нешто у вези са тајним чланом, или нешто у вези са републиканским
принципом јавности. Фокусираћу се на прву опцију. Разлог је тај што сматрам да
републикански принцип јавности игра значајну улогу у Кантовој политичкој филозофији и
филозофији права; с друге стране, тајни члан дат је само као додатак прелиминарним и

10
Видети: Имануел Кант, Критика практичког ума (Београд: Плато, 2004), 21.
11
Видети: 6. Michael Albrecht, ''Kant’s Justification of the Role of Maxims in Ethics'' у Kant’s Moral and Legal
Philosophy, ed. Karl Ameriks, Otfrid Höffe (New York: Cambridge University Press, 2009), 136-137.

4
Петар Срдановић ФС 14/30
Тема: Статус тајног члана у Кантовом пројекту вечног мира

дефинитивним члановима вечног мира. Променити нешто у вези са републиканским

принципом јавности могло би имати озбиљне последице по Кантову филозофију; у случају
тајног члана, тако нешто је мало вероватно.

Једноставно разрешење проблема састојало би се у томе да се тајни члан учини

јавним. То се може учинити тако што ће се прво испитати разлози због којих Кант сматра
да би овај члан требало да буде тајан, а потом показати како ти разлози нису превише јаки
или да чак нису ни оправдани.

Сматрам да је једини разлог због којег Кант тајни члан назива тајним објашњен у
следећем цитату: ''Може се, међутим, учинити да је законодавни ауторитет државе, којој
наравно треба придати атрибут највеће мудрости, понижење то што она од својих поданика,
у овом случају филозофа, добија поуку о томе каква ће начела применити у поступку према
другим државама...''12 Овакво 'оправдање' тајности тајног члана је бар делимично у нескладу
са читавим Кантовим, али и просветитељским политичким пројектом, конкретније са
претпоставком и Канта, и просветитеља да су људи рационална бића и да би требало да се
служе својом рационалношћу како би створили праведно друштво и живели у
просперитету. Уколико имамо ту претпоставку на уму, врло брзо постаје јасно да нема
никаквог понижења у тражењу савета од неког поданика; штавише, тиме му се указује
поштовање као једнаком, слободном и мислећем суграђанину.

Према томе, у републиканској држави нема никаквог оправданог разлога да се утицај

филозофа на државнике у одређеним питањима крије од јавности и тајни члан се може
слободно схватити као, уз гарантију вечног мира, други (јавни) додатак прелиминарним и
дефинитивним члановима вечног мира.

12
Кант, Ум и слобода, 155.

5
Петар Срдановић ФС 14/30
Тема: Статус тајног члана у Кантовом пројекту вечног мира

Списак коришћене литературе

Albrecht, Michael. ''Kant’s Justification of the Role of Maxims in Ethics''. У Kant’s Moral and
Legal Philosophy, ed. Karl Ameriks, Otfrid Höffe, 134-155. New York: Cambridge University
Press, 2009.

Кант, Имануел. Критика практичког ума. Београд: Плато, 2004.

Кант, Имануел. Ум и слобода. Београд: Младост, 1974.