METODI SOCIOLOŠKIH ISTRAŽIVANJA

S K R I P T E

PLANIRANJE NAUČNOG ISTRAŽIVANJA

Đili započinje delo analizom samog pojma istraživanje te dolazi do zaključka da je istraživanje „[s]poznajna dijelatnost
analize i rasuđivanja, koja se zbiva u praksi na jednom praktičnom i stvarnom problemu i prethodi određenom zahvatu u
stvarnost.“

Istraživač mora polaziti od praktičnog i stvarnog problema kojeg će posmatrati kao objekt. Ovaj problem nije dakle
izmišljen, jer ne postoji samo u glavi istraživača. Ovim se žele izbeći preterana i konačna pojednostavljenja problema kao
što je pitanje mira u svetu. Đili naglašava da problem mora imati mogućnost konkretnih primena.

objekti istraživanja postaju sve više skeptični prema istraživanju, a istraživači se sami povlače u vlastitu nauku potvrđujući
tradicionalne pojmove i sheme, a to dovodi do sve većeg broja „kabinetskih sociologa“ koji stvaraju apstraktne pojmove i
sheme koje su daleko od stvarnosti. Ovu pojavu Đili naziva istraživačkom sterilnošću.

Đili dolazi do zaključka da naučnik ukoliko jeste naučnik mora stati na stranu proizvodnih snaga. Postoji više razloga za
to, a neki su:
 Klasa koja je na vlasti nije u mogućnosti da obezbedi istorijski napredak, ona je klasa koja se brani;
 Podređene klase jačaju klasnu svest i stvaraju jake saveznike u raznim društvenim slojevima kao što su
intelektualci, stručnjaci, službenici, studenti…
Istraživač je često prisiljen da koristi istraživanje da bi potvrdio osnovne pretpostavke tradicionalno shvaćene
nauke;

Istraživanje je jedan složen proces i njegove konstitutivne delove čine: onaj ko istražuje (subjekt istraživanja), društvene
grupe (predmet istraživanja), te naručioci istraživanja (lice, grupa) kojima će ono praktično koristiti. Subjekt istraživanja je
ona osoba ili grupa koja, budući da poseduje izvesna znanja i tehnike, koristi ih u svrhu istraživanja.

Osnova istraživanja počiva u činjenici da ono uvek služi da bi se nekom moći menjala stvarnost. Stoga je bitno spoznati ko
je naručilac traženja, a ko predstavlja objekt. Đili smatra da funkcija istraživanja u društvu u službi vladajućih klasa da
očuvaju ili što bolje primenjuju vlastitu moć.

Prema Điliju hronološki sled jednog naučnog istraživanja u sociologiji trebalo bi da izgleda ovako:
 Utvrđuje se problem kojim se želi pozabaviti;
 Pregleda se bibliografija koja se tiče dotične materije;
 Izlažu se hipoteze koje treba proveriti i odabriraju tehnike koje će biti upotrebljene;
 Izrađuju se tehnike (npr. upitnik);
 Oblikuje se uzorak;
 Primenjuju se pripremljene tehnike;
Analiziraju se i razrađuju tako prikupljeni podaci i sređuju se konačni izveštaji za naručioca;

Bitno je otkriti u čemu se sastojao istinski problem istraživanja, ko je pravi naručilac, a ko početni. Bitno je ustanoviti i to
kako se došlo do pravog naručioca, te otkriti karakter njegove moći. Potom i neka pitanja vezana za objekt istraživanja, ko
je objekt istraživanja, kako je postupano prema njemu itd. Moramo znati i kako je došlo do odabira uzorka koji bi adekvatno
reprezentovao izvesnu populaciju, na koji je način utvrđen uzorak, kakav je odnos bio između uzorka i ostatka, te kako se
razvijao taj odnos. Što se tiče celokupnih društvenih odnosa nužno je i da se utvrde relevantne društvene snage i moć koju
su posedovale, te kakvi su se sukobi i savezi pojavili unutar tih snaga. Od tehničkih aspekata moramo napomenuti i
korištene tehnike, kako je došlo do njih, eventualni problemi i upotreba, ali i neke koje su napuštene odnosno druge koje su
bile uspešne. Teorijska osnova se takođe mora naći u izveštaju, a ona podrazumeva pojmove i teorije koje smo primenili u
istraživanju. Đili najviše pažnje u izveštaju pridaje trenutnoj situaciji, odnosno razrešenju protivurečnosti koje su
uzrokovale problem, te novonastaloj raspodeli moći. On smatra da se samo na ovaj način može preobraziti iskustvo u
spoznaju.
 Etički problemi istraživanja

Etika naučnog istraživanja: vrednosti i načela

1. ISTINA
1.1 Naučnik nastoji da proširi čovekova znanja o svetu, produbljujući ljudsko razumeva njegovih aspekata, te da
uveća
čovekove sposobnosti korišćenja tog znanja za dostizanje ciljeva od vitalnog značaja za čovečanstvo, ili od
društvenog
značaja.
1.2 Naučnik služi tim ciljevima, u svakoj grani nauke, delujući u skladu sa metodama naučnog istraživanja u svakoj
grani
i pravilima ponašanja naučne zajednice u celosti.
2. SLOBODA
2.1 Naučnik služi ciljevima naučnog istraživanja, zasnovanim na načelu slobode naučnog istraživanja, koji je jedan
od
najvažnijih izraza demokratskog uređenja.
2.2 Naučnik preuzima obavezu usaglašavanja sa praktičnim ograničenjima koja se nameću slobodi naučnog
istraživanja
u smislu brige za ljudski život, dostojanstvo i slobodu.
2.3 Naučnik u nastojanju da preuzme obavezu usaglašavanja sa praktičnim ograničenjima u polju razvoja i
primene, u
meri u kojoj to zahtevaju društvene i ekonomske prilike, a u skladu sa demokratskim uređenjem.
3. ODGOVORNOST
3.1 Naučnik snosi punu odgovornost za svako naučno istraživanje ili eksperiment koji sprovodi, naročito s obzirom
na
njihove neposredne posledice na ljudski život i na čovekovo telesno i duševno zdravlje, dobrobit, dostojanstvo i
slobodu.
3.2 Naučnik snosi posebnu odgovornost za takve neposredne posledice na one koji učestvuju u naučnom istraživanju
ili
eksperimentu kao pacijenti ili ispitanici.
3.3 Naučnik pokazuje istinsku brigu za razmatranje same potrebe korišćenja životinja u planiranom ili
kontrolisanom
istraživanju i eksperimentu, i za razmatranja u vezi života i zdravlja korišćenih životinja, naročito s obzirom na
umanjivanje njihove patnje kojoj one mogu biti izložene tokom eksperimenta i posle njega.
3.4 Naučnik pokazuje odgovornost tako što je neprekidno svestan činjenice da rezultati njegovog istraživanja mogu
biti
upotrebljeni u veoma različite svrhe, počev od onih koje bi čovečanstvu trebalo da donesu dobrobit do onih potpuno
neprihvatljivih ili kriminalnih.

UZORAK

-Postoje 2 metode koje možemo upotrebiti u izučavanju ljudske populacije:

1) poptuni popis – prikupljanje, klasifikovanje podataka i obaveštenja o svakoj jedinici date populacije
2) uzorak – prikupljanje podataka ili obaveštenja na osnovu jednog manjeg, ali reprezentativnog preseka čitave populacije.
-Osnovni skup ili populacija je celokupna masa svih predmeta sa odrđenim obeležjima koje želimo da ispitamo.
-Podskup ili stratum je deo osnovnog skupa; kad je jedno obeležje manje-više ravnomerno raspodeljeno u osnovnom skupu,
tada je skup homogen, a ako se mogu razlikovati razni podskupi, tada je skup heterogen.
-Osnovni skup može biti konačan ili beskonačan; jedan konačni skup ima i konačni broj elemenata ili osnovnih jedinica.
-Odabiranje uzorka – počiva na induktivnom postupku:
*želimo nešto da saznamo o jednoj masi pojava ili bića
*istražujemo neke jedinice ili elemente ove mase
*na osnovu utvrđenih podataka ovog dela ispitane mase zaključujemo na čitavu masu ili skup.
-Osnovna razlika između uzoraka se sastoji u tome da su neki uzorci planirani na računu verovatnosti, a neki nisu.
-Kod uzoraka na osnovu verovatnosti za svaki element u osnovnom skupu postoji ista verovatnost da bude izabran u uzorak
, i da svaki mogući niz elemenata ila istu verovatnoću da bude odabran; to se zove slučajno odabiranje.
-Uzorci koji ne počivaju na verovatnoći imaju neke druge prednosti, kao što su bolje prilagođavanje uslovima ispitivanja i
veća ekonomičnost u pogledu troškova.
-Uzorci koji ne počivaju na verovatnoći su: prigodni, kvotni i namerni uzorak.
-Uzorci na osnovu verovatnoće su: jednostavni slučajni, stratifikovani slučajni uzorak i različiti tipovi skupinskih
uzoraka.
-Reprezntativnost – uzorak mora da predstavlja populaciju iz koje je uzet.
-Preciznost i tačnost
-Preciznost je utoliko veća, što su manje statističke ili slučajne greške, ili pristrasnosti uslovljene izborom uzorka.
-Što je uzorak veći, on je tačniji – NETAČNO!
-Tačnost znači odsustvo ili smanjenje pristrasnih, nestatističkih ili sistematskih pogrešaka do kojih se može doći u
prikupljanju i izračunavanju prikupljenih podataka.
-Uzorak je utoliko precizniji što je veći, tj. što se više približava veličini osnovnog skupa.
-Preciznost uzorka zavisi od: varijabilnosti obeležja koje merimo, veličine jedinice uzorka, upotrebe stratifikacije i
veličine grupe koju izučavamo.
-Osobine uzorka: reprezentativnost, preciznost i tačnost.
-Veličina uzorka: ako je manji od 30, to je mali uzorak, ako je veći od 30, velik je.
Uzorci koji nisu odabrani na osnovu verovatnoće
1) prigodni uzorak – niz slučajeva do kojih smo u datom momentu jedino mogli doći ili koji su nam se slučajno našli pri
ruci.
2) kvotni uzorak – najčešće se upotrebljava u ispitivanju javnog mnjenja; metoda kvaota sadrži osnovne postupke:
*razmišljanje o obeležjima koja ćemo uzeti
*proporcija tih obeležja u populaciji
*određivanje kvota za anketare.
-Utvrđivanje kvote se sastoji u tome što istraživač određuje koliki će procenat pojedinaca sa odrećenim obeležjem biti
zastupljen u uzorku, da bi on odgovarao osnovnom skupu (npr. 25% osoba između 16 i 24 godine, 30% osoba između 25 i
34 godine, 20% osoba između 35 i 55, i 25% osobe preko 56 godina).
-Ovo su proporcije koje su obično u skladu sa osnovnim skupom.
3) namerni uzorak – odabiraju se najtipičniji slučajevi u populaciji.
Uzorci odabrani na osnovu teorije verovatnoće
1) jednostavni slučajni uzorak – metoda izbora jedinica osigurava svakom elementu iz osnovnog skupa da će biti sa
jednakom verovatnoćom izabran u uzorak; svaka jedinica se ponaša kao da je deo beskonačnog skupa.
-On je u isto vreme i reprezentativan i proporcionalan u odnosu na osnovni skup.
-Tu spadaju: metod slučajnih brojeva (metod tablice), metod lutrije, putem jednakih intervala sa liste.
-Prednosti ovog uzorka su da nije potrebno poznavati obeležja osnovnog skupa iz kojeg izvlačimo uzorak, ni njihovu
raspodelu; lako je izračunati preciznost procena parametara osnovnog skupa; slučajni uzorak nam bolje pokazuje
verijabilnost populacije, pa kad ga povećavamo on se sve više podudara sa osnovnim skupom.
-Nedostaci su da je potrebno posedovati potpuno kategorizovanu masu iz koje ga izvlačimo; da je prebrojavanja svake
jedinice skupo i traži mnogo vremena; postoji mogućnost da dobijemo slab ili pogrešan uzorak.
2) stratifikovani slučajni uzorak je varijanta prostog slučajnog i sistematskog uzorka i koristi se kada postoji više različitih
podgrupa.
-Sistematski uzorak je varijanta prostog slučajnog uzorka – svaki n-ti element iz liste se odabira u razmacima jednakog
intervala, počevši od nasumično izabrane početne tačke.
-Npr. ako imamo osnovni skup od 6000 članova, a želimo da napravimo uzorak od 2000, odabrali bismo svakog 30-og člana
(600 podeljeno sa 200); u praksi bi nasumično odabrali broj između 1 i 30 da nam posluži kao početna tačka.
-Postoje 4 tipa stratifikovanog uzorka: setratifikovani jednostepeni uzorak, nestratifikovani dvostepeni uzorak, statifikovani
jednostepeni uzorak i stratifikovani dvostepeni uzorak.
-Ako smo za sve razrede ili podgrupe zadržali iste proporcije koje imamo i u osnovnom skupu, tada imamo tzv.
proporcionalni stratifikovani slučajni uzorak, a ako smo proporcije izmenili, onda imamo neproporcionalne stratifikovane
slučajne uzorke.
-Stratifikovani slučajni uzorak:
*prepoznati stratume u populaciji iz koje uzimamo uzorak
*odlučiti koje stratume treba uzeti u uzorak
*smestiti svaki pojedini element u odgovarajući stratum.
-Prednost: osigurava da nijedna za nas sumnjiva grupa u populaciji neće biti ispuštena ili nedovoljno zastupljena, pa tako i
raprezentativnost neće biti osetljivo poremećena.
-Nedostatak je u tome što stratifikacija traži dobro prethodno poznavanje raspodele određenih obeležja u populaciji.
Mešoviti tipovi uzoraka (više-etapni uzorci) – u jednoj etapi se može primeniti jedan postupak izbora jedinica za
uzorak, a u drugoj etapi drugi postupak.
-Ako imamo troetapni uzrak, onda takvih kombinacija može biti jako puno, jer izbor može biti slučajan ili sistematski (svaki
n-ti na listi), ili namerni; to zavisi od cilja ispitivanja, kao i od veličine i prirode samih jedinica.
-Zonski uzorak isključuje zavisnost od kvota, on označava koji pojedinci ulaze u uzorak; može biti slučajan ili nameran;
izvlači se na osnovu podataka dobijenih opštim popisom stanovništva.
-Deli se na:
*pokrajine
*slučajnim izborom se biraju okruzi
*deljenje tih okruga na gradske ili seoske zone
*svaka zona se deli na segmente (za grad – blokovi, kuće)
*slučajnim uzorkom se bira jedan blok
*prebroje se stambene jedinice u tom bloku
*ispitivanje svih ili pojedinih jedinica tog bloka.
-Rezultati koji se dobijaju zonskim uzorkom su veoma pouzdani i zadovoljavajući; naravno potrebno je raspolagati dobrim
demografskim podacima i mapama, čija priprema je dosta skupa.
-Stope uzorkovanja:
1) jedinstvena stopa uzorkovanja – i iz većih i iz manjih grupa se uzima isti broj ispitanika
2) varijabilna stopa uzorkovanja – prema veličini sloja.
-Postoji i:
*višefazno uzorkovanje – neke informacije se prikupljaju od svih, a neke samo od dela uzorka
*višestepeno uzorkovanje – zbog preciznosti, koncentracije terenskog rada i uštede u vremenu
*interpenetrirajući uzorak . kad jedan uzorak podelimo na dva ili više nezavisnih delova, ali svaki deo je nezavistan.

MERENJE

-Merenje je označavanje iskustvenih pojava pomoću brojčanih simbola koji se pridaju merenim pojavama na osnovu
precizno utvđenih pravila.
-Prednost merenja nad drugim postupcima je što merenje obezbeđuje veću preciznost i pouzdanost u procesu prikupljanja
iskustvenih podataka i u formulisanju naučnih hipoteza i teorija.
-Merenje je moguće samo u slučaju kada su pojave koje nas interesuju sastavljene od kvantitativnih obeležja (bračna
zajednica manje ili više čvrsta, nacionalno osećanje manje ili više razvijeno); kod pojava sa kvalitativnim obeležjima
merenje nije moguće (zanimanje, bračno stanje ili nacionalna pripadnost).
-Kod kvantitativnih obeležja treba razlikovati 2 slučaja:
1) obeležje je sastavljeno od diskretnih članova, i prilikom merenja možemo upotrebiti samo cele brojeve (npr. broj
članova porodice može biti 3, 5 ili 8, ali nikad ne može biti 2.5)
2) obeležje je strogo kontinuirano po karakteru, i prilikom merenja možemo upotreiti i razlomke (npr. starost, dohodak ili
površina teritorije su u terijskom pogledu beskonačno deljivi na sve manje i manje jedinice).
-Rezultat merenja se uvek javlja kao vrednost y koju obeležje q ima za objekat h.
-Najvažnija svojstva numeričkih serija su: redosled, rastojanje i početak.
-Instrumente za merenje iskustvenih pojava možemo razvrstati u tipove ordinalnih, intervalnih i srazmernih skala, a sa druge
strane razlikuje se osnovni i izvedeni način merenja.
Vrste merenja
1) po načinu kako se ono izvodi: osnovna i izvedena (po zakonu i po konvenciji)
2) po kriterijumu formalne osobine lestvica: nominalne (klasifikacija zanimanja), ordinalne i intervalne
3) po stepenu složenosti: prosta i složena merenja.
-Osnovna merila se uglavnom odnose na prirodne nauke (merenje dužine).
-Kod načina izrade merila postoji nekoliko metodoloških zadataka:
*da se preciznije definiše predmet merenja
*da se pronađu teorijsko adekvatni i iskustveno pouzdani pokazatelji pomoću kojih se izvodi merenje
*da se ispita adekvatnost i pouzdanost merila.
Tipovi skala za merenje
-Skala je instrument za merenje iskustvenih pojava koji je podeljen u nekoliko jednakih jedinica koje imaju nultu tačku
tamo gde je odsustvo obeležja potpuno.
-Skale: ordinalne, intervalne i srazmerne.
-Ova klasifikacija je istovetna Stivensovoj, jedina razlika je što je Stivensova četvrta kategorija izostavljea, a to je
nominalna skala, koja nema nijedno svojstvo numeričkih serija, pa se pomoću nje ne može ništa meriti.
Terstonov metod
-Terston je učinio najozbiljniji pokušaj da se merenje društvenih pojava prilagodi tipu intervalne skale.
-Prvo se skupi niz iskaza za koje se pretpostavlja da su u nekoj vezi sa latentnim obeležjem koje je predmat istraživanja. Ovi
iskazi se zatim podnose na cenu većem broju stručnjaka, čiji je zadatak da razvrstaju ove iskaze u 11 grupa ili kategorija.
Svaki iskaz dobija određenu numeričku vrednost na skali, i te vrednosti se mogu pretvoriti u procente, tako da skala počinje
sa najniže vrednosti (0), i ide do najviše (100).
-Ovakva skala predstavlja instrument za prikupljanje iskustvenih podataka. Obično se uzima da upitnik u koji je uneta skala
ove vrste ne treba d asadrži više od 20 iskaza, pitanja.
-Svaki pojedinac iz uzorka koji je obuhvaćen planom istraživanja treba samo da označi one iskaze sa kojima se slaže, koji su
najbliži njegovom uverenju.
Likertov metod – merenje intenziteta stava prema nečemu.
-Osnovna razlika između Terstonovog i Likertovog metoda se sastoji u tome što je stvaranje skala za merenje stavova kod
Terstona vezano za ocene stručnjaka o pojedinim iskazima, a kod Likerta se skale stvaraju na osnovu podataka koji su
neposredno prikupljeni od samih pojedinaca.
-U odgovorima na pitanja pojedincima svoja uverenja mogu da izraze kroz jedan od sledećih stupnjeva: potpuno se slažem,
slažem se, neodlučan sam, ne slažem se, nimalo se ne slažem..
-Obično najpozitivniji odgovori dobijaju najvišu vrednost, ali je u principu svejedno da li će najviši rang na skali biti
označen sa 5 ili sa 1.
-Likertov metod je mnogo lakše upotrebiti nego Terstonov; pošto pojedinci mogu odgovoriti na postavljane pitanja na pet
načina (a ne samo na 2 kao kod Terstona), Likertov metod obezbeđuje prikupljanje mnogo preciznijih obaveštenja o
mišljenjima i uverenjima pojedinaca; skala koju možemo stvoriti pomoću Likertovog metoda je po pravilu mnogo
pouzdanija od Terstonove skale, jer poudanost raste sa brojem mogućih alternativnih odgovora.
Bogardusova skala za merenje društvene udaljenosti (distance), koja je sastavljena od 7 kategorija koje izražavaju različite
stupnjeve tolerantnosti prema pojedinim rasnim ili etničkim grupama.
-Pojedinci koji obuhvaćeni planom istraživanja treba da označe jednu od sedam kategorija, tj. da kažu kakvu bi vrstu odnosa
bili voljni da uspostave sa pripadnicima svake grupe:
1) spremnost da sa pripadnicima neke rasne ili etničke grupe stupi u srodstvo zaključenjem braka
2) da se uspostave prisni prijateljski odnosi
3) da se stanuje u istoj ulici
4) da se radi u istoj ustanovi na istim poslovima
5) da se pripadnicima tih grupa dozvoli prijem u državljanstvo
6) mogućnost da dođu u zemlju u cilju posete
7) da se želi njihovo progonstvo iz zemlje.
-Ova skala istovremeno meri dve vrste društvene udaljenosti: spremnost pojedinca da dođu u dodir sa pripadnicima drugih
grupa i spremnost pojedinaca da se poistovete sa drugim grupama.
-U Gutmanovoj skali, predmet merenja mora biti jednodimenzionalan; ova skala je poseban metod za roveravanje hipoteze
da je neki iskaz moguće predstaviti u obliku proste kvantitativne promenljive.
-Nulta tačka se nalazi na mestu gde je intenzitet stavova koje merimo minimalan.
Proveravanje adekvatnosti i pouzdanosti merila
-Adekvatnost merila znači da merilo meri ono za šta je i napravljeno.
-Za ispitivanje adekvatnosti instrumenata za merenje društvenih pojava, često se upotrebljava tehnika tzv. „poznatih grupa“,
a mnogo stroži način proveravanja adekvatnosti je tzv. „pragmatički test“.
-Tu se rezultati merenja postignuti pomoću instrumenata čiju adekvatnost ispitujemo služe kao osnov za predviđanje
rezultata nekih drugih merenja koje možemo preduzeti u budućnosti.
-Ako se pokaže da su ovi budući rezultati u skladu sa teroijskim očekivanjem, to je dovoljno pouzdan znak da instrument
koji nas interesuje stvarno meri ono što tvrdi da meri.
-Najčešće proveravanje adekvatnosti instrumenata se svodi na tzv. „logičko proveravanje“; to je proveravanje koje se svodi
na prosto uveravanje da instrument za merenje meri upravo ono što se pomoću njega namerava meriti.
-Pouzdanost instrumenata se obično ocenjuje na 2 načina: pomoću koeficijenta postojanosti i pomoću koeficijenta
ekvivalentnosti.
-U prvom slučaju, upitnik se dostavlja nekoj grui pojedinaca koji su već jednom odgovorili na njega, pod istim okolnostima
koje su i ranije postojale.
-U drugom slučaju, neophodno je stvoriti jedan drugi, uporedan istrument; ako istraživanje pokaže da su rezultati merenja
slični, može se reći da je instrument pouzdan.
Sociometrija je istraživačka tehnika koja proučava odnose u grupi, ali i određuje položaj pojedinca u grupi ili grupe u
zajednici; obično se primenjuje na male grupe, kao što su porodica, škola, preduzeće.
-Začetnik ove metode je Jakob Moreno, i prema njemu celokupna sociometrijska procedura obuhvata korišćenje
sociometrijskog testa, izradu sociograma i sociometrijskih indeksa.
-Sociometrijskim testom se ispituju socijalno-emocionalni odnosi u maloj grupi ljudi, kao i status svakog pojedinca u njoj;
to je sredstvo za proučavanje društvene strukture u svetlosti privlačenja ili odbijanja koji se ispoljavaju u jednoj grupi.
-Sociometrijskim postupkom se može ispitati:
*sociometrijski status pojedinca u grupi (češće biran ili odbijen)
*unutargrupni odnosi (ko koga bira ili odbija)
*stepen integrisanosti grupe.
-Sociogram je tehnika za grafičko predstavljanje podataka dobijenih sociometrijskim metodom.
-Na osnovu sociograma može se vršiti analiza različitih odnosa u grupi, jer se pomoću njih dobijaju različite kategorije
među kojima su najpoznatije: usamljeni, odbačeni, neizabrani, zvezde, nepopularni i dr.
Petnaest godina nakon Bogardusove skale J.L. Moreno i Helen Dženings (Helen Hall Jennings) primenili su jednu meru
socijalne distance koja se radikalno razlikovala od Bogaradsuovog postupka. Taj metod obično se naziva sociometrija i bavi
se, za razliku od ranijih metoda, privlačenjem i odbijanjem među individuama u okviru male grupe i grupnom strukturom na
ovaj način struktuisanom.
Helen Dženings opisala je ovaj metod :
„ Sažeto rečeno, sociometrija se može opisati kao sredstvo da se jednostavno i grafički prikaže kompletna struktura odnosa
koji u datom trenutku postoje među članovima jedne date grupe. Glavne linije komunikacija ili pregled privalčenja i
odbijanja u njihovom punom opsegu postaju razumljivi na prvi pogled.“ (V. Gud P. Het 1966, 235)
Sociometrija je primenjena u raznovrsnim situacijama kao što su školski razredi, razne organizacije, zatvori i industrija.
Helen Dženings je u jednoj svojoj izjavi dala karakteristike sociometrije:
1. Dozvoljen je određen broj izbora, koji se menja u zavisnosti od veličine testirane grupe.
2. Za izbor je dat određeni kriterijum u zavisnosti od funkcionalne aktivnosti grupe
3. za svaki izbor predviđeni su različiti stepeni preferencije
Kao primer sociometrijskog postupka uzet je jedan školski razred, svakom detetu je data mogučnost tri izbora u situaciji u
kojoj je kriterijum za odabiranje druge dece iz razreda bio:
“volim da učim sa njima u grupi“. Nivoi izbora određeni su tako što je od dece traženo da brojem 1 označe dete sa kojim bi
najviše voleli da rade, drugo dete sa 2, a treće po redu sa 3.
Na ovoj slici je primer sociometrijske matrice na kojoj je prikazano ko koga bira za člana jednog učeničkog školskog
odbora.
 A B C D E F G H I J K L M N O P
A 3 2 1
B 2 1 3
C
D 3 1 2
E 3 2
F 2 1 3 1
G 3 2 1
H
I 3 1 2
J 3 2 1
K 1 2 3
L 3 1 2
M 2 1 3
N 1 3 2
O 2 1 3
P 2 3 1
Bkp 1 1 1 6 2 1 1 1
Bkd 1 1 2 2 3 1 1 1 1 1
Bkt 2 2 1 1 1 1 2 3 1
ukupno 3 3 3 3 2 3 9 1 5 5 3 2

Bitno je da treba da se odredi situacija biranja tako da postoji praktični smisao-u ovom slučaju da deca odaberu sa kim bi
želela da rade u grupi. Jasno je da postoji mnogo različitih načina na koji bi se situacija mogla struktuisati. Primeri su razni,
recimo pitanja: „ Sa kim bi ste voleli da delite sobu?“; „Sa kim bi ste voleli da provodite slobodno vreme?“ ili u
preduzećima: „ Sa kim bi ste voleli da sarađujete?“
Umesto niza izbora, u ovom primeru vidimo da je svako dete rangirano na skali prijateljstva. Kada bi se ovi rezultati preneli
na marticu na slici gore, svaki bi kvadratić bio popunjen. Poslednji red sa ukupnim zbirom prikazivao bi tada relativnu
poziciju svakog deteta u razredu izraženu kroz njegovo prihvatanje od strane ostalih učenika. U ovom slučaju moguće je
takođe izvesti i zbirnu kolonu koja bi sadržala sumu rezultata koje je svako pojedino dete dalo o drugima.

U poslednje vreme ova tehnika dobija sve veću primenu u praktičnim situacijama kao što su organizovanje dečijih
kampova, izbor članova avionskih posada i nedavno uvođenje „buddy sistema“ u armiju. One su bile od velike koristi i pri
uvođenju novih znanja i tehnika u nerazvijenim oblastima, jer pomažu da se ustanove kanali vlasti, ogovranja, i
komuniciranja u jednom malom selu, u poljoprivrednoj oblasti ili većem geografskom reonu.
Ove i druge varijante sociometrijskih tehnika pružaju jednostavan metod rangiranja individua na kontinuumu
„prihvatljivosti“ ili „izlaženja iz okvira“ članova grupe. Tamo gde je njihova uptreba opravdana one mogu biti izvrsna oruđa
istraživanja, jer vrlo dobro odgovaraju na sva osnovna pitanja skaliranja.

Gud i Het daju na kraju teksta o sociometriji tri objašnjenja.

A. Definicija kontinuuma- Postojanje kontinuuma socijalne distance može se prihvatiti samo ako se njegova valjanost
dokazuje drugim kriterijumima. Izgleda da nema teškoća da se u ovim skalama socijalne distance kontinuum
definiše, sve dok stimulans, tj. situacija izbora, odgovara izvučenim zaključcima.
B. Pouzdanost- Ovaj tip skala pogodan je samo za merenje pouzdanosti pomoću
test-retest metoda . Dženingsova , međutim, daje puno dokaza da se „pozicija izbora“
sporo menja i da se zbog toga sociometrijska merenja mogu smatrati pouzdanim.
C. Valjanost- Rezultati iz iste knjige ukazuju na to da nezavisni kriterijum pri proučavanju pojedinačnih
slučajeva i posmatranje ponašanja pružaju zadovoljavajuće indikacije o valjanosti sociometrijskih testova.

U nastavku posebnu pažnju obratiću na upotrebu sociometrije u razumevanju migracionih i remigracionih kretanja.
Primena Sociometrije
Dugo je poznato da socijalna mreža igra bitnu ulogu u migracijama, i ovo je istaknuto u dosta studija o migracijama. Na
primer, prema Kastlesu (Castles) i Mileru (Miller), internacionalne migracije su retko individualna akcija. Ljudi se sele
uglavnom u grupama..
Švedski i Finski istraživači su isto naglašavali da su društvene mreže od velikog značaja za migracije između Finske i
Švedske.
Pohojla u svojim studijama o remigraciji na sever Finske kaže da iako je bila posvećena veća pažnja ulozi mreža u
migracijama, metode izučavanja nisu i dalje dobro razvijene. Ona ističe da je razvoj metodologije istražvanja značajan kad a
se radi o struktuisanju funkcija mreže. Thus Stjernstrom, švedski naučnik, prilikom istraživanja migracija u Švedskoj je
uvideo značajnu vezu između socijalnih mreža i odabira destinicija za migraciju. Socijalne mreže predstavljaju taj
odlučujući faktor prilkom izbora.
Ova studija nastoji da opiše sociološko razumevanje društvenih procesa aktivnih prilikom migracija i kao primer za ovu
istaživačku studiju uzeta je lančana emigracija iz Finsko Švedske imigracione kolonije Gavle koja se nalazi u Švedskoj.
Lančana emigracija je proces koji se sastoji iz više različitih faza. Tokom početne faze pionir ili grupa pionira dolazi do
određenog područija. Nekad je to pitanje slučajnosti i često imaju nameru da se kasnije vrate kući. Tokom tog početnog
perioda pioniri nastoje da ubede ostale ljude da im se pridruže. U drugoj fazi određen broj ljudi koje su pioniri ubedili da
dođu stiže na to novo područije i pioniri nastoje da im pomognu da nađu posao i mesto za život. I u većini slučajeva posao
koji nađu obično pripada istoj industriji gde rade i pioniri i mesto za život jeste u blizini mesta na kojem žive. Tokom treće
faze iseljenici uspevaju da uspostave određene zanate i profesije u svom naselju i žene i mladi parovi se priključuju koloniji.
Među iseljenicima se podstiče brak unutar zajednice. Proces lančane migracije često utiče na rast jakih lokalnih grupa u
imigracionom prostoru.
Kada istraživač analizira socijalne mreže on cilja ka tome da identifikuje strukutru interakcija u društvenom sistemu.
Stuktura socijalnih mreža je sastavljena od individua i veza koje ih sjedinjuju. Istraživač koristi interpersonalne odnose
odnose kao jedinice analize. U analizi socijalne mreže struktura društvenih sistema može biti ilustrovana sredstvima
sociometrije.
Kolonija na kojoj je rađena ova studija je bila sastavljena od 57 emigranata iz Jakobstada u Finskoj i zato je i zvana
Jakobstad kolonija. Ova studija je takođe pogodna za istraživanje strukture migracije pored toga što predstavlja studiju o
lančanoj migraciji u okviru socijalne mreže. Ona rekonstruše celokupnu migracioni proces od tačke kada se prvi iseljenik
odselio iz Jakobstada u Gavle do tačke kada se zadnji iseljenik vratio nazad u Jakobstad. Obejkat ove studije jeste da se
razvije metod koji će omogućiti da se analizirju funkcije socijalne mreže u vezi sa migracijom. To je napravljeno jednim
delom konstrukcijom empirijskog metoda, a drugim delom teorijskog analitičkog modela.
Lančana migracija utiče na to da prvi iseljenici svojom migracijom su uticali na kasnije migracije jer tu postoji društvena
veza kroz srodstvo, prijateljstvo, partnerstvo ili poznanstvo koja utiče na migracije. Migracioni lanac može da se sastoji od
par karika koje traju kratak period ili od većeg broja karika koje se protežu kroz dug vremenski period. Primere drugoročne
lančane migracije vidimo u 19. veku kad su se ljudi masovno iseljavali iz Evrope i odlazili u Ameriku i Australiju, a kao
moderniji primer možemo da vidimo masovno iseljavanje ljudi iz bivše Jugoslavije, Grčke, Turske u Švedsku i Finsku.
Lančana migracija obuhvata i iseljavanje iz jednog dela u državi u drugi. Analizom socijalne mreže dobijamo informacije o
različitim tipovima uloga unutar nje same. Imamo člansku ulogu koja se odnosi na individu koja pripada određenoj mreži.
Odnosna uloga istče individu koja povezuje različite socijalne mreže jedne sa drugima. Glavna uloga je tipična za individu
koja je povezana sa većim brojem drugih individua. Izolovana uloga označava individu koja je samo sa par osoba povezana.
Razumevanjem strukture socijalne mreže i različitih uloga unutar nje možemo da razumemo kako informacije putuju unutar
mreže.

U sociogramu određene subgrupe mogu biti razlikovane. One su od značaja s obzirom na difuziju emigranstkih inovacija i
emigracijske lance. Isto tako utiču na način na koji će se razviti socijalni odnos po Gavle-u. Subgrupisanje se nastavlja do
određenog opsega. Ovo je imalo uticaj na procese remigracije.
Teorija koja se tiče difuzije inovacija opisuje kako se mreže struktura odražavaju na članove mreže, na njihovo ponašanje i
njihove koncepcije, kako se ideje i ponašanja jednog člana prenose na druge u lancu. (Rogers 1995).
U ranijim istraživanjima migracija, teorija inovacija i lančane migracije nisu bile povezivane. Ova studija pokazuje da
lančana emigracija i lančana remigracija mogu biti shvaćene kao difuzioni procesi. Ovo proizilazi i iz sociometrijskih
analiza i od onih koji sprovode intervjue, pa postaje evidentan rast procesa, koji izgleda kao S-kriva linija koja je tipična za
difuzione procese. S-kriva dobija svoj oblik kada su migranti (primaoci) označeni u skladu sa njihovom kumulativnom
frekvenicom u određenom vremenskom trajanju dok primaju inovaciju, to jest, u momentu emigracije.
Dijagram pokazuje tri emigraciona lanca koja su započeli četvorica pionira. Emigracioni lanci pokazuju kako je odluka da
emigriraju raširena od jedne osobe do druge i koji je odnos među tim osobama. Emigraciona inovacija je uvedena preko
slabih interakcionih mreža u nove socijalne mreže gde je širena putem jakih društevneih veza kao što su prijateljske,
ljubavne, ili veze poznanika i rodbine.
Naredna slika prikazuje ljude koji su se selili u Gavle tokom tog perioda i jake veze interakcije između njih kroz koje se
primao uticaj predhodnih emigranata. Ljudi koji su emigrirali tokom predhodnog perioda su pokazani iznad horizontalne
linije. Ispod su primaoci inovacije odnosno novi emigranti.

Jedan od inovatora, Karl (Broj 3) širio je inovaciju na ranijeg primaoca Erika. Ovako jedan od ranijih inovatora prikazuje
ovaj stadijum difuzionog procesa: „Karl je radio sa Erikom i Flajarom i pričao im je o Gavlu. Erik je bio tamo stalno kad je
Karl sređivao posao i slične stvari. Video je sve. Onda je Karl otišao i Erik je bio inspirisan njegovim odlaskom. Niko nije
nikoga pratio, samo se javila ta ideja. Fjar i Erik su radili kao tim i diskutovali. Fjar i ja smo išli zajedno motorima i na pauzi
smo razgovarali o odlasku u Gavle. Tamo je bilo još ljudi koji su razgovarali o tome. Razgovarali smo o ovoj ideji i u
marketu, na stepeništu gradske kuće, ili u kafićima.“
Fjalar je tako imao glavnu ulogu u ovoj socijalnoj mreži i bio je jedan od dva najvažnija moderatora mišljenja u lancu
emigracije. Difuzija inovacija zaista povećava brzinu kada modelatori ponašanja prihvate inovaciju i šire je preko svojih
socijalnih kontakata.
Kada je inovacija stigla do Fjalara, ljudi koji su bili blisko povezani sa njim u sociogramu, osetili su uticaj inovacije.

Remigracije
Studija pokazuje da interpersonalne veze imaju vitnu ulogu u remigracijama. Društvene mreže upravljaju migracijama,
dajući potrebne informacije pojedincima i ohrabrujući ih na seobu. Društvene mreže sadrže potencijal za uticaj na ponašanje
individua. Taj uticaj grupe je preovladao iako su postojali snažni odnosi u vezama ljudi, i bio je izuzetno jak u kohezivnim
grupama.
Mat kaže: „Kada smo seli i porazgovarali, možda smo odlučili da bi bilo bolje da se vratimo.
Uticali smo jedni na druge.“
Struktura migracione mreže, njena unutrašnja integracija i spoljašnja otvorenost dokazano su važne za razumeevanje
procesa difuzije. Sociometrijska istraživanja difuzije inovacija, u jednu ruku među integrisanim, u drugu ruku među
izolovanim članovima kolonije, pokazuju da socijalna interakcija između članova ima prelomnu ulogu s obzirom na
prihvatanje remigracije kao inovacije. Sociometrijska istraživanja su uspela da pokažu da se lančana reakcija odvija samo u
krugovima ljudi koji su integrisani i da se nikakva reakcija nije osetila među izolovanim članovima. Integrisani članovi su
osetili rastuće prihvatanje ideje o remigraciji, odnosno desilo se rastuće prihvatanje inovacije u socijlanom sistemu. Kako se
struktura kolonije menjala, dok su odlazili članovi zahvaćeni idejom o remigraciji, ubrzan je proces odustajanja od te ideje.
Zaključak koji bi se mogao izvesti iz ove studije je da je migracija društveni proces sa svojom unutrašnjom dinamikom koja
je podržana od strane društveih mreža i može biti objašnjena pomoću teorije inovacije.
Znanje o tome kako migracije funkcionišu može biti relevantno za planiranje migracija. Pogled na lanac kao formu difuzije
inovacije može biti iskorišćen za lobiranje političkih marketing stručnjaka, kako u zemljama iz kojih dolaze, tako i u
zemljama u koje migranti dolaze. Planiranje mera za zaustavljanje migracija ili ubeđivanje onih koji su emigrirali da se
vrate moglo bi biti mnogo bolje odrađeno kada bi odgovorni autoriteti znali društvene procese koji vode migraciona
kretanja.

POSMATRANJE

-Posmatranje je osnovni i najstariji metod za prikupljanje podataka o društveni pojavama.

-Ono se sastoji u neposrednom čulnom opažanju koje se odvija prema unapred uspostavljenom planu istraživanja i sa
određenim saznajnim ciljem.
-Jahoda, Dojč i Kuk dele posmatranje na: posmatranje sa učestvovanjem (participirajuće posmatranje), sistematsko
posmatranje i posmatranje u eksperimentalnim uslovima.
-Prema Goldu i Džankeru posmatrač u posmatranju sa učestvovanjem se može prema posmatranoj sredini nalaziti u
najmanje 4 društvena odnosa:
1) potpuni učesnik – ispitivana sredina uopšte ne zna da on u njoj živi sa zadatkom da je posmatra; posmatračeva stvarna
funkcija je prikrivena
2) učesnik-posmatrač – on preuzima neku ulogu, koja u toj sredini normalno postoj, ali sredina zna da on pored toga ima i
posmatračku nameru
3) posmatrač-učesnik – posmatral se slobodno kreće u ispitivanom društvenom prostoru, pošto može da menja praktične
uloge
4) čist posmatrač – veza posmatrača sa sredinom je najpovršnija, podesan je samo za posmatranje potpuno javnog
ponašanja; posmatrač se najčešće pojavaljuje u ulozi jednog od mnogobrojnih gledalaca koji posmatraju ono što se javno
dešava.
-Razlozi koji otežavaju sistematičnost posmatranja: vremensko-prostorna ograničenost opažajnog polja; proces opažanja
koji je potpuno podređen spontanom ritmu događaja; različita pravilnost u javljaju raznih društvenih pojava.

Bejlsov sistem posmatranja malih grupa

-On se zasniva na posmatranju svih oblika ponašanja, pri čemu se ona razvrstavaju u 12 dosta apstraktnih klasifikacijskih
jedinica.
-Klasifikacijski sistem je podeljen na dva osnovna područja; prvo (A i D) se odnosi na ponašanja od kojih zavisi
jedinstvenost i opšta unutrašnja atmosfera u grupi; ovo područje se naziva društveno-emotivnom.
-Drugo podrugje (B i C) obuhvata ponašanja koja se neposredno odnose na pronalaženje rešenja postavljenog zadatka; ovo
područje se naziva područje zadataka, pitanja i predlaganje rešenja.
Sistemsko posmatranje u oblasti rada
-Karlsonova šema, koja ima 9 grupa: prima obaveštenja; sređuje obaveštenja, donosi odluke; potvrđuje ili ispravlja odluke
podređenih rukovodilaca; izdaje naloge; savetuje-objašnjava; nadgleda; izvršava i radi na ličnom usavršavanju.
-Gestova klasifikacija za posmatranje rada industrijskih poslovođa ima 17 grupa za vrstu rada, 8 za mesto gde se rad
obavlja, 13 za način njegovog obavljanja, 18 za dodire psolovođe s pretpostavljanima, u 7 grupa se razvrstavaju podaci o
tome ko daje inicijativu za uspostavljanje pomenutih međusobnih dodira, a 5 grupa se odnose na trajanje pojedinog
ponašanja.
-Gestov sistem posmatranja je mikroskopskog karaktera; vremenska jedinica za merenje trajanja ponašanja iznosi samo
četvrtinu minuta.
 EKSPERIMENT

-Eksperiment je naučno posmatranje u precizno određenim i kontrolisanim uslovima, s ciljem da se u ispitivanoj oblasti
utvrdi ili proveri postojanje i priroda nekog pretpostavljenog uzročnog odnosa.
-Zasniva se na ideji da se iz složenog determinističkog spleta izdvoji jedan uzročni činilac zbog ispitivanja njegovog
specifičnog dejstva na određenu pojavu.
-Ovaj činilac dobija ulogu eksperimetnalnog činioca ili nezavisne promenljive, a pojava na kojoj se ispituje njegovo dejstvo
postaje ekperimentalni objekat ili zavisna promenljiva.
-Eksperimentalni objekat je u eksperimentima društvenih nauka skup pojedinaca, neka realna društvena grupa ili
organizacija.
-Cilj eksperimenta je otkrivanje nekog uzročnog odnosa.
-Preduslovi uspešnog eksperimenta su: prethodna saznanja o determinističkim odnosima na području na kome se
eksperiment organizuje i razvijenost naučnog znanja o ispitivanom području.
-Preciznost eksperimenta zavisi od metodološko-tehničke razvijenosti nauke.
-Teškoće u eksperimentima:
*moralna norma
*nemogućnost stvaranja dve iste situacije
*čak i kada bi se stvorile dve identične grupe, one bi bile veštačke.
-Neophodan uslov: nikad se pojava B ne dešava bez pojave A (pijanstvo; mora se popiti de bi bio pijan).
-Dovoljan uslov: pojava B se javi svaki put kad se javi pojava A, ali pojava A ne mora da se jevi uvek kad se javlja pojava B
(oštećenje rožnjače je dovoljno da se oslepi, ali nije neophodno).
Vrste eksperimentalnih i kvazi-eksperimentalnih istraživanja u sociologiji
-Eksperimentalna istraživanja u sociologiji se mogu razvrstati u 2 grupe: laboratorijski eksperiment i eksperimentalna
istraživanja u prirodnim uslovima.
-U sociologiji se često upotrebljava i tzv. prirodni eksperiment, a Stjuart Čapin je zastupao i ideju tzv. ex post-facto
eksperimenta.
-Kvazi-eksperimentalna istraživanja predstavljaju proučavanje nekog društvenog procesa u njegovom spontanom toku, ali
na onim mestima i u onim vremenskim trenucima i periodima gde se on pojavljauje u svojim najizrazitijim oblicima.
Laboratorijski eksperiment – ispitivanje se izvodi u veštački stvorenim uslovima.
-Grupama se često postavljaju kolektivni zadaci i želi se postići da se one u njihovom rešavanju založe bar približno onoliko
koliko bi to činile u stvarnom životu.
-Ali, pošto je ispitanicima poznata veštačka priroda eksperimentalne situacije, ovo s ečesto ne postiže i eksperiment nailazi
na veliku prepreku u tzv. apatiji učesnika.
-Svest o veštačkom karakteru situacije utiče da pojedinci i grupe shvataju eksperiment kao svojevrsnu igru.
Eksperimenti u prirodnim uslovima – eksperimentalna situacija se stvara prema istraživačkim potrebama i
eksperimentator može da rukuje eksperimentalnim činiocem.
-Što je eksperimentator dobio veću slobodu u pogledu stvaranja eksperimentalne situacije, ovaj tip eksperimenta se više
približava laboratorijskom, jer se njegov plan može prilagoditi naučnim pretpostavkama, a naspram laboratorijskog je u
velikoj prednosti u tome što se izvodi u normalnim uslovima.
-Tako se smanjuje opasnost da će se ljudi u eksperimentalnoj situaciji ponašati izveštačeno.
Prirodni eksperiment
-Ovo su u većini slučajeva kvazi-eksperimentalna istraživanja; u njima su sadržane izvesne krupne metodološke teškoće,
zbog kojih većina ovih istraživanja nisu eksperimenti u pravom smislu reči:
1) teškoće organizacijske prirode – pošto se često ne zna unapred gde i kada će početi da se razvija neki proces, ne mogu
se na vreme izvršiti sve pripreme za ispitivanje
2) teškoća koja se javlja kad se proučava potpuno spontani tok društvenih procesa.
Ex post facto eksperimenti – radi se o razvijenom statističkom proučavanju nekih procesa pošto su se oni već desili.
Planiranje i izvođenje socioloških eksperimenata
-se sastoji od 4 osnovna zadatka: izbor problema; uspostavljanje ili pronalaženje najadekvatnije eksperimentalne situacije;
stvaranje plana posmatranja toka eksperimenata i analiza i teorijsko tumačenje dobijenih rezultata.
 ANKETA

-Anketa je istraživački pristup koji omogućava prikupljanje podataka od većeg broja ispitanika na širem geografskom
prostoru u kraćem vremenskom periodu.
-Anketni postupci:
Poštanski upitnik – prikupljanje se vrši pomoću upitnika koji se odašilje putem pošte ispitanicima; to je bezlični anketni
postupak.
-Prednosti: manji troškovi, veća anonimnost, izbegava se mogućnost pojave anketarske greške, ovaj upitnik je prikladan
kada pitanja zahtevaju da se o njima razmisli, on omogućava obuhvatanje širokog područja.
-Nedostaci: niska stopa odgovora, izostanak mogućnosti kontrole ispitanikovog okruženja, istraživači nemaju uvid u
neverbalno ponašanje ispitanika, izostanak mogućnosti da se razjasne nejasni odgovori.
-Kako se povećava procenat odgovora u poštanskom upitniku: upotreba zakonskih sankcija, nuđenje novčane nagrade ili
poklona, garancija anonimnosti i poverljivosti, razumno kratak i jednostavan upitnik, propratno pismo, koje zamenjuje
početak intervjuisanja i mora pokušati da prebrodi svaku predrasudu koju bi anketirano lice moglo imati protiv ankete; ono
objašnjava zašto se anketa sprovodi i ko je sprovodi.
-Kako dobiti neke podatke o ljudima koji nisu popunili upitnike:
1) neanketiranom licu se može poslati naknadni zahtev, uz jedan primerak upitnika i propratno pismo
2) razlozi za odbijanje se kreću od potpunog odbijanja ili nesposobnosti za odgovor, do zaturivanja upitnika, zaboravnosti
i nevoljnosti anketiranog lica da se potrudi
3) onima koji odbijaju saradnju može se poslati skraćena verzija upitnika ili dopisnica u kojoj se traže samo neka ključna
pitanja.
Personalni intervju – postupak za prikupljanje podataka koji pretpostavlja kontakt licem u lice između ispitivača i
ispitanika.
-Intervju je situacija u kojoj anketar jednostavno traži podatke od informatora i o informatoru.
-U formalnim intervjuima se postavlja niz pitanja a odgovori se zapisuju u standardnim formularima i primenjuju se u
širokim anketama.
-U manje formalnim intervjuima je anketar slobodan da menja red pitanja, da objašnjava njihovo značenje da postavi
dodatna pitanja ili da čak menja formulaciju.
-Ako je intervju još formalniji anketar ne mora uopšte da ima određeni niz pitanja, već samo neke osnovne tačke oko kojih
gradi intervju.
1) Formalno intervjuisanje – pitnja, njihov redosled i stilizacija su izrađeni unapred
-Kod kvotnog uzorkovanja anketari sami vrše selekciju, kod slučajnog uzorkovanja anketari dobijaju liste osoba koje treba
da intervjuišu.
-Od anketara se očekuje da postave sva prikladna pitanja, da ih postavljaju po datom redosledu i da pri tom ne pokušavaju
da ih produbljuju ili razjašnjavaju više nego što im je to izričito dozvoljeno, da ne vrše nikakve izmene u formulaciji bez
odobrenja.
-Postoje 3 vrste pitanja:
1) činjenična pitanja – anketaru je dozvoljeno da ponovi ili objasni pitanje kako bi bio siguran da ga je anketirano lice
pravilno razumelo, a dozvoljeno mu je i da traži objašnjenje na odgovore koji mu izgledaju neodređeni, dvosmisleni ili se
uopšte ne tiču predmeta razgovora
2) pitanja o mišljenju – ne dozvoljava se odstupanje od štampanog teksta, niti bilo kakvo produbljivanje; jedina pomoć
može biti ponavljanje pitanja; anketar nikako ne sme da otkrije svoje sopstveno gledište
3) pitanja o znanju – takođe postoji opasnost da objašnjenja utiču na odgovore kroz podučavanje anketiranog lica i da ga
navedu da da drugačiji odgovor tamo gde bi „ne znam“ bilo tačnije.
-Jedna od pomoćnih formi koja postaje sve popularnija je pokazivanje anketiranom licu formulara u koji su upisani svi
mogući odgovori, tako da ono jedino treba da ukaže koji odgovor dolazi u obzir.
Beleženje odgovora
-Kod najvećeg dela intervjuisanja anketari moraju sami da beleže odgovore; izuzetak su upitnici koje anketari ostave i
sakupljaju ih naknadno s tim da ih anketirana lica sama popune.
-Kod pitanja sa slobodnim odgovorom zadatak anketara je da zabeleži odgovor što je moguće poptunije, i to rečima
anketiranog lica, a ne svojim (na koji biste nečin najradije proveli svoje slobodno vreme?).
-Kod pitanja za zatvorenim odgovorom anketar ima zadatak da se odluči na podesan kod i da ga zaokruži (kada ste poslednji
put bili u bioskopu, pa ponuđeni odgovori: pre 2 dana, pre 8 dana...).
-Formalno intervjuisanje postiže veću pouzdanost nego neformalna sredstva.
2) Neformalno intervjuisanje - vrste intervjua prema tome tome koliko je izražena formalnost u njima:
*potpuno neusmeren intervju – informatore hrabrimo da govore o predmetu koji ispitujemo i tok razgovora obično
određuje on; nema gotovih pitanja niti postoji unapred osređen okvir za beleženje odgovora
 *konverzacija (nevezani) intervju – razmena gledišta o životu, radu, bedi
*dirigovani ili koncetrisani intervju – anketar, iako dozvoljava anketiranom licu mnogo slobode, nastoji da obuhvati sva
važnija pitanja na manje-više sistematičan način.
-Neformalno intervjuisanje zahteva veću stručnost nego formalno; vođenje neformalnog razgovora zahteva inteligenciju,
razumevanje, takt i veće poznavanje predmeta istraživanja nego formalno intervjuisanje.
-Neformalno intervjuisanje daje mnogo više prostora za unošenje pristrasnosti.
-Neformalni metodi su uglavnom preporučuju jer oni dublje poniru i obezbeđuju vrednije podatke nego formalan razgovor;
osnovni prigovor teškoća oko rezimiranja i merenja kvantiteta materijala.
-Dopunsko pitanje se postavlja kada ispitanik nije razumeo pitanje, kada nije u stanju da odgovori na pitanje; zadatak
dopunskog pitanja je da prodre u pozadinu odgovora.
-Tipovi personalnog intervjua:
1) strukturisani intervju – najmanje fleksibilan; broj pitanja, njihova formulacija i redosled su identični za sve ispitanike;
ovde upitnik popunjava ili anketar ili sam ispitanik
2) fokusirani intervju pruža veću fleksibilnost u radu ispitivača, i slobodu ispitanicima da izraze sopstveno iskustvo;
razgovor sa ispitanicima vodi moderator; grupa mora sačinjavati od 6 do 12 ljudi
3) nestrukturisani intervju je najfleksibilniji oblik naučnog razgovora; ispitivač ne priprema unapred pitanja niti se pitanja
postavljaju poštujući odrećeni poredak.
-Prednosti u odnosu na poštanski upitnik: kontrola situacije intervjuisanja, visoka stopa odgovora, prikupljanje dodatnih
informacija.
-Nedostaci: visoki troškovi, anketarska greška, problem anonimnosti.
-Šojhova tipologija naučnih razgovora: strog, slab, neutralan.
Telefonski intervju – polulični postupak za prikupljanje podataka.
-Kod organizovanja telefonskih anketa potrebno je služiti se specijalizovanim kol centrom i moguće je unositi odgovore
direktno u računar.
-Prednosti: relativno niski troškovi u odnosu na personalni, visoka stopa odgovora, brzina u prikupljanju podataka, brzo se
obrađuju jer je preskočen proces unošenja podataka sa papirnih formulara u računar, primenjivost na heterogene
populacije, primenjivost na teritorijalno udaljene ispitanike.
-Nedostaci: jednostavniji instrument, mogućnost naglog prekida intervjua od strane ispitanika, izostajanje kontrole
neverbalnog ponašanja.
-Može se desiti da nas osoba sa manjom pažnjom sluša, zatim može postojati sumnja da li odgovara upravo ona osoba koja
nam treba.
-Anketar je osoba koja se angažuje u fazi prikupljanja podataka i terenskim anketnim istraživanjima.
-Anketarska greška je skup sistematskih grešaka čiji su izvor neodgovarajući rad i osobine anketara.
-Kan i Kanel su klasifikovali faktore koji deluju u interakciji anketar-ispitanik: lični faktori (u vezi sa ličnim osobinama
anketara i ispitanika), psihološki faktori (percepcije i motivi koji ih pokreću) i faktori ponašanja (oni koji se neposredno
pojavljuju u toku razgovora i skreću ga u pravcu koji sagovornici nisu očekivali).
-Dve osnovne vrste grešaka: slučajne promene i pristrasnost.
-Slučajne promene zavise od prirode samih jedinica koje ispitujemo, dok pristrasnost predstavlja greške koje su manje-više
stalne, sistematske pa se vrlo teško i otkrivaju.
-Razlika između pravog odgovora i pogrešnog odgovora koji je dao neki pojedinac, naziva se individualna pogreška u
odgovoru.
-Postoje 2 različite pogreške u odgovorima: promenljivost odgovora, gde odgovori variraju u oba smera, i pristrsnost
odgovora, gde odgovori variraju samo u jednom smeru.
-Hansen, Hurvic i Madou prave razliku između pogrešaka koje proizilaze iz odabiranja uzoraka i pogrešaka koje proizilaze
iz odgovora ispitanika, odnosno načina na koji se prikupljaju podaci.
-Mogućnost javljanja anketarskih grešaka se povećava onda kada su anketari manje stručni, kad kod njih nije razvijen
profesonalan odnos prema angažmanu u istraživanju.
-Faktori koji utiču na stav anketara: sadržaj intervjua, početne percepcije o ličnim obeležjima ispitanika i ponašanje anketara
ili ispitanika.
Mehaničke poteškoće kao izvor pristrasnosti
-Krespi je utvrdio da kod anketara dolazi do varanja, odnosno do unošenja pogrešnih podataka, ako su izloženi pritisku
zadatka, na koji ne mogu odgovoriti kako valja.
-Takve poteškoće se javljaju ako je upitnik suviše dugačak , ako ima suviše proveravanja pojedinačnih odgovora, ako su
pitanja suviše složena i teška.
-On je utvrdio i neke čisto spoljašnje faktore, kao što su: poteškoće u transportu do mesta intervjua, kao i vremenske
nepogode; ovi faktori smanjuju moral anketara i utiču na prikupljanje podataka.
-Pejn je zaključio da ostavljane veličine belog prostora za slobodne odgovore utiče na to da li će ispitanik odgovoriti i
koliko će odgovoriti.
-Kod anketara treba ukloniti stav da su ispitanici dobri ili loši, simpatični ili ne simpatični, svi mu moraju postati objektivni
kao izvor informacija.

UPITNIK

-Postoje 2 redosleda ili strategije pitanja: psihološka i logička.

-Psihološka strategija se odnosi na održavanje procesa komunikacije između anketara i anketiranog, a logička strategija se
odnosi na razvijanje misaonih okvira kroz koje vodimo ispitanika da bi bolje zadrli u strukturu njegovog stava.
Psihološka strategija pitanja
1) pristupna pitanja (početna) - neposredni pristup pomoću informativnih pitanja, posredni pristup traženja saveta i
objašnjavajuća pitanja
2) prelaz od lakših na teža pitanja – što je duže ispitanik proveo u razgovoru sa anketarom to mu je teže da prekine
saradnju, zato teža pitanja dolaze kasnije
3) osetljiva pitanja – što je ispitanik duže u dodiru sa anketarom, to će biti spremniji da odgovori na osetljiva pitanja
4) izbegavanje zabune
5) prelaz od jedne skupine na drugu.
-Upotreba logičke strategije je naročito važna kada želimo da utvrdimo do koje je mere jedno mišljenje smisleno, koliko je
duboko i u kom se smeru odvija.
Učinak grupisanja pitanja
-Istraživači obično sprečavaju eventualni učinak grupisanja pitanja na taj način da pitanja razbacaju po upitniku.
-Međutim, to često smanjuje čitkost upitnika, a kod anketiranog stvara utisak da ga ponovo pitaju o stvarima na koje je već
dao odgovor.
Raspored pitanja:
1) u obliku levka – od najopštijih ka specefičnim pitanjima; cilj je da se spreči rano uslovljavanje ili pristrasnost odgovora
na pitanja koja će doći kasnije.
2) izokrenuti levak – od specifičnih ka opštim pitanjima; ovaj postupak može pomoći da onaj ispitanik koji nema
određeno mišljenje najpre zauzme stav a zatim ga pomalo proširuje do nekih opštih stavova.
Baterija pitanja je niz pitanja; pitanja sa većim brojem podpitanja daju bolji uvid u stvarne stavove pojedinaca.
Galupov plan pitanja sadrži 5 kategorija:
*filter-pitanja, informisanost, obaveštenost
*otvoren ili slobodan
*dihotomni ili specifični stavovi
*uzorak zašto neko zastupa jedno mišljenje
*intenzitet pitanja
Polideterministički plan sleda pitanja polazi od pretpostavke da se određivanjem dva modaliteta ne može dovoljno odrediti
sadržaj jednog pitanja niti dovoljno analizirati stav na koji ono upućuje.
-Pored uobičajenih modaliteta ovde se uzimaju u obzir: smer (za ili protiv), intenzitet, reverzibilnsot kriterijuma, temporalna
dimenzija i reverzibilnost situacija.
-Otvoreni ili kvalitativni intervjuvde je slobodan razgovor ili o nedirigiran intervju.
-On daje podatke o stavu, iskustvu i ponašanju prema određenom predmetu i to tako da možemo reakcije raznih ispitanika
da upoređujemo.

POŠTANSKI I ELEKTRONSKI UPITNIK

Poštanski upitnik – prikupljanje se vrši pomoću upitnika koji se odašilje putem pošte ispitanicima; to je bezlični anketni
postupak.
-Prednosti: manji troškovi, veća anonimnost, izbegava se mogućnost pojave anketarske greške, ovaj upitnik je prikladan
kada pitanja zahtevaju da se o njima razmisli, on omogućava obuhvatanje širokog područja.
-Nedostaci: niska stopa odgovora, izostanak mogućnosti kontrole ispitanikovog okruženja, istraživači nemaju uvid u
neverbalno ponašanje ispitanika, izostanak mogućnosti da se razjasne nejasni odgovori.
-Neki nedostaci poštanskog upitnika mogu biti otklonjeni ako se kombinuju sa intervjuisanjem.
-Tri osnovna uticaja na stopu odazivanja kod ankete: pokroviteljstvo, predmet-pojava i statistička masa.
-Mere za postizanje maksimalnog odziva:
*upotreba zakonskih sankcija
 *nuđenje novčane nagrade ili poklona
*dostavljanje koverata sa štampanim adresama ili koverata za poslovni odgovor
*garancija anonimnosti i poverljivosti
*razumno kratak i jednostavan upitnik
*propratno pismo, koje zamenjuje početak intervjuisanja i mora pokušati da prebrodi svaku predrasudu koju bi anketirano
lice moglo imati protiv ankete; ono objašnjava zašto se anketa sprovodi i ko je sprovodi.
-Kako uzrokovati drugu, kako dobiti neke podatke o ljudima koji nisu popunili upitnike:
1) neanketiranom licu se može poslati naknadni zahtev priložen uz jedan primerak upitnika i propratno pismo
2) razlozi za odbijanje se kreću od potpunog odbijanja ili nesposobnosti za odgovor, do zaturivanja upitnika, zaboravnosti
i nevoljnosti anketiranog lica da se potrudi
3) onima koji odbijaju saradnju može se poslati skraćena verzija upitnika ili dopisnica u kojoj se traže samo neka ključna
pitanja.

Poštanski upitnik mora da sadrži propratno pismo koje treba da sadrži osnovne informacije o predmetu istraživanja, cilju
istraživanja i organizatoru, sponzoru, o načinu izbora ispitanika.
Motiv – pomoć nauci da se reše problemi. Zato i treba da se priloži propratno pismo.
Potrebno je poslati i kovertu sa popunjenom adresom. Ispitanik samo treba da pošalje odgovore nazad.
Savetuje se da popunjavanje ne traje duže od 20 min

Greške:
- greška stručnjaka – formulacija pitanja
- anketarska greška – nastaje usled načina prikupljanja. Uzorkuje je anketar kada anketar sam popuni

E-mail upitnik – prvi put upotrebljen 80-ih.

PERSONALNI I TELEFONSKI INTERVJU

Personalni intervju – postupak za prikupljanje podataka koji pretpostavlja kontakt licem u lice između ispitivača i
ispitanika.
-Intervju je situacija u kojoj anketar jednostavno traži podatke od informatora i o informatoru, gde je informator najčešće
jedan od mnogih od koga se traže slični podaci.
-U formalnim intervjuima se postavlja niz pitanja a odgovori se zapisuju u standardnim formularima i primenjuju se u
širokim anketama.
-U manje formalnim intervjuima je anketar slobodan da menja red pitanja, da objašnjava njihovo značenje da postavi
dodatna pitanja ili da čak menja formulaciju.
-Ako je intervju još formalniji anketar ne mora uopšte da ima određeni niz pitanja, već samo neke osnovne tačke oko kojih
gradi intervju.

1) Formalno intervjuisanje – pitanja, njihov redosled i stilizacija su izrađeni unapred

-Kod kvotnog uzorkovanja anketari sami vrše selekciju, kod slučajnog uzorkovanja anketari dobijaju liste osoba koje treba
da intervjuišu.
-Dužnost anketara je da precizno objasni zašto i za koga se vrši anketa, šta se od nje očekuje, kome će služiti njeni rezultati.
-Od anketara se očekuje da postave sva prikladna pitanja, da ih postavljaju po datom redosledu i da pri tom ne pokušavaju
da ih produbljuju ili razjašnjavaju više nego što im je to izričito dozvoljeno, da ne vrše nikakve izmene u formulaciji bez
odobrenja.
-Postoje 3 vrste pitanja:
1) činjenična pitanja – anketaru je dozvoljeno da ponovi ili objasni pitanje kako bi bio siguran da ga je anketirano lice
pravilno razumelo, a dozvoljeno mu je i da traži objašnjenje na odgovore koji mu izgledaju neodređeni, dvosmisleni ili se
uopšte ne tiču predmeta razgovora
2) pitanja o mišljenju – ne dozvoljava se odstupanje od štampanog teksta, niti bilo kakvo produbljivanje; jedina pomoć
može biti ponavljanje pitanja; anketar nikako ne sme da otkrije svoje sopstveno gledište
3) pitanja o znanju – takođe postoji opasnost da objašnjenja utiču na odgovore kroz podučavanje anketiranog lica i da ga
navedu da da drugačiji odgovor tamo gde bi „ne znam“ bilo tačnije.
-Jedna od pomoćnih formi koja postaje sve popularnija je pokazivanje anketiranom licu formulara u koji su upisani svi
mogući odgovori, tako da ono jedino treba da ukaže koji odgovor dolazi u obzir.
Beleženje odgovora
-Kod najvećeg dela intervjuisanja anketari moraju sami da beleže odgovore; izuzetak su upitnici koje anketari ostave i
sakupljaju ih naknadno s tim da ih anketirana lica sama popune.
-Ovde treba napomenuti razliku između pitanja sa slobodnim i pitanja za zatvorenim odgovorom.
-Kod pitanja sa slobodnim odgovorom zadatak anketara je da zabeleži odgovor što je moguće poptunije, i to rečima
anketiranog lica, a ne svojim (na koji biste način najradije proveli svoje slobodno vreme?).
-Kod pitanja za zatvorenim odgovorom anketar ima zadatak da se odluči na podesan kod i da ga zaokruži (kada ste poslednji
put bili u bioskopu, pa ponuđeni odgovori: pre 2 dana, pre 8 dana...).
-Anketar treba da ostavi ugodan utisak pri prvom kontaktu, treba da bude taktičan i uglađen; treba da bude tačan, pouzdan i
pošten i da je u stanju da izdrži često zamoran posao.
-Anketari se biraju prema razultatima koje su imali na određenim jasno definisanim zadacima, a ne prema ličnim
karakteristikama, ali su poželjne: poštenje, zainteresovanost, tačnost, prilagođavanje ličnosti i temperament, inteligencija i
obrazovanje.
-Glavni sastavni delovi dobre obuke anketara su: priručnik za obuku, razgovori i diskusije u uredu, posmatranje stručnih
anketara na radu i pokusni intervjui.
-Postupak obuke: novim anketarima treba dati nešto uvida u opštu delatnost organizacije i reći im zašto se vrši anketa, ko će
i kako koristiti rezultate i kako će se voditi ostali deo ankete.
Uputstva anketarima – pokazuju kako anketirana lica treba selektovati, kako ih treba naći, koliko puta treba ponoviti posetu,
kako postupiti u raznim slučajevima neodazivanja, kako početi intervju, kako postavljati pitanja i beležiti odgovore.
Terenska kontrola
-Kada je terensko osoblje malo i pokretno dovoljan je 1 ili 2 kontrolora da obave svu kontrolu, a kada je u pitanju brojno
osoblje koje je rasuto svuda po zemlji, uobičajenije je imati lokalizovanu organizaciju, pri čemu svako područje ima jednog
kontrolora.
Terenske provere
-Glavni ciljevi terenskih provera su: proveriti da li je određeni anketar stvarno obavio sve intervjue koje je naveo; da li mu
je stopa odaziva zadovoljavajuća; da li postavlja pitanja, tumači i beleži odgovore u skladu sa uputstvima.
Radni uslovi
-Plate treba da budu dovoljno dobre da bi se privukli podesni ljudi i da bi oni bili zadovoljni; anketarima treba dati razumna
zaduženja.
-Cilj je da se postigne maksimum pouzdanosti, odnosno stepen do kojeg će ponovljeni razgovori sprovedeni na istim
anketiranim licima, sa istim anketarima postići isti rezultat.
-Formalno intervjuisanje postiže veću pouzdanost nego neformalna sredstva.

2) Neformalno intervjuisanje
-Međutim, pouzdanost nije sve, postoji i druga strana medalje a to je vrednost odgovora, tj. njihova bliskost istini koju
pokušavamo da utvrdimo.
-Intervjue možemo predstaviti kao da su poređani na skali prema tome koliko je izražena formalnost u njima:
*potpuno neusmeren intervju – informatore hrabrimo da govore o predmetu koji ispitujemo i tok razgovora obično
određuje on; nema gotovih pitanja niti postoji unapred određen okvir za beleženje odgovora
*konverzacija (nevezani) intervju – razmena gledišta o životu, radu, bedi
*dirigovani ili koncetrisani intervju – anketar, iako dozvoljava anketiranom licu mnogo slobode, nastoji da obuhvati sva
važnija pitanja na manje-više sistematičan način.
-Neformalno intervjuisanje zahteva veću stručnost nego formalno; vođenje neformalnog razgovora zahteva inteligenciju,
razumevanje, takt i veće poznavanje predmeta istraživanja nego formalno intervjuisanje.
-Neformalno intervjuisanje daje mnogo više prostora za unošenje pristrasnosti preko anketara nego što je to slučaj kod
formalnog intervjuisanja.
-Neformalni metodi se uglavnom preporučuju jer oni dublje poniru i obezbeđuju vrednije podatke nego formalan razgovor.
-Osnovni prigovor neformalnim metodima je teškoća oko rezimiranja i merenja kvantiteta materijala.
-Intervjuista pokušava da uspostavi 3 elementa u situaciji intervjua:
1) svoju ljubaznost i zainteresovanost
2) važnost samog istraživanja
3) svoju kompetentnost.
-Dopunsko pitanje se postavlja kada ispitanik nije razumeo pitanje, kada nije u stanju da odgovori na pitanje; zadatak
dopunskog pitanja je da prodre u pozadinu odgovora.
-Tipovi personalnog intervjua:
1) strukturisani intervju – najmanje fleksibilan; broj pitanja, njihova formulacija i redosled su identični za sve ispitanike;
ovde upitnik popunjava ili anketar ili sam ispitanik
 2) fokusirani intervju pruža veću fleksibilnost u radu ispitivača i slobodu ispitanicima da izraze sopstveno iskustvo;
razgovor sa ispitanicima vodi moderator; grupa mora sačinjavati od 6 do 12 ljudi
3) nestrukturisani intervju je najfleksibilniji oblik naučnog razgovora; ispitivač ne priprema unapred pitanja niti se pitanja
postavljaju poštujući odrećeni poredak.
-Prednosti u odnosu na poštanski upitnik: kontrola situacije intervjuisanja, visoka stopa odgovora, prikupljanje dodatnih
informacija.
-Nedostaci: visoki troškovi, anketarska greška, problem anonimnosti.

Telefonski intervju – polulični postupak za prikupljanje podataka.

-Prednosti: relativno niski troškovi u odnosu na personalni, visoka stopa odgovora, brzina u prikupljanju podataka,
primenjivost na heterogene populacije, primenjivost na teritorijalno udaljene ispitanike.
-Nedostaci: jednostavniji instrument, mogućnost naglog prekida intervjua od strane ispitanika, izostajanje kontrole
neverbalnog ponašanja.

Telefonski upitnik/intervju
- polubezlični
Prednosti:
- umereni troškovi brzina
- visoka stopa odgovora
- kvalitet
Nedostaci:
- odbijanje ispitanika da raspravljaju o pojedinim temam
- prekidanje intervjua
- manje informacija

-Anketar je osoba koja se angažuje u fazi prikupljanja podataka i terenskim anketnim istraživanjima.
-Anketarska greška je skup sistematskih grešaka čiji su izvor neodgovarajući rad i osobine anketara.
-Kan i Kanel su klasifikovali faktore koji deluju u interakciji anketar-ispitanik: lični faktori (u vezi sa ličnim osobinama
anketara i ispitanika), psihološki faktori (percepcije i motivi koji ih pokreću) i faktori ponašanja (oni koji se neposredno
pojavljuju u toku razgovora i skreću ga u pravcu koji sagovornici nisu očekivali).
-Dve osnovne vrste grešaka: slučajne promene ili raspršenost rezultata i pristrasnost.
-Slučajne promene zavise od prirode samih jedinica koje ispitujemo, dok pristrasnost predstavlja greške koje su manje-više
stalne, sistematske pa se vrlo teško i otkrivaju.
-Među stalnim pogreškama i pristrasnostima razlikuju se one koje zavise od izbora i prirode uzorka neke populacije i one
koje zavise od primene samog uzorka, tj. načina kako su prikupljani, obrađeni i tumačeni rezultati jedne ankete.
-Prvi tip grešaka se može proceniti teorijskim postupcima, pa je u tu svrhu razrađena tzv. reprezentativna metoda.
-Drugi tip pristrasnosti zavisi od mnogih čisto empirijskih momenata, pa i njihova procena iziskuje uvek posebna
istraživanja.
-Razlika između pravog odgovora i pogrešnog odgovora koji je dao neki pojedinac, naziva se individualna pogreška u
odgovoru.
-Postoje 2 različite pogreške u odgovorima: promenljivost odgovora, gde odgovori variraju u oba smera, i pristrasnost
odgovora, gde odgovori variraju samo u jednom smeru.
-Jedan od stalnih i potencijalnih izvora pristrasnosti je samo ponašanje anketara u toku ankete.
-Hansen, Hurvic i Madou prave razliku između pogrešaka koje proizilaze iz odabiranja uzoraka i pogrešaka koje proizilaze
iz odgovora ispitanika, odnosno načina na koji se prikupljaju podaci.
-Model Kana i Kanela počiva na sledećim pretpostavkama:
*intervju je proces interakcije u kojem su lična obeležja, psihološke osobine i ponašanje odlučujuće determinante sa strane
oba sagovornika
*anketar i ispitanik primećuju i reaguju na lične osobine koje primećuju i na specifično ponašanje svakog od njih.
-Mogućnost javljanja anketarskih grešaka se povećava onda kada su anketari manje stručni, kad kod njih nije razvijen
profesonalan odnos prema angažmanu u istraživanju.
-Najveći broj anketarskih grešaka se može izbeći pravilnom obukom anketara pre početka terenskog rada, kao i
sistematskom kontrolom njihovog rada.
Uticaj ličnih osobina i socijalno-ekonomskog statusa anketara
-Neka ispitivanja pokazuju da muški i ženski anketari ne dobijaju iste rezultate, kad ispituju ljude istog ili suprotnog pola;
npr. razlike u odgovorima nisu bile velike kad su pojedinci bili ispitani od suprotnog pola, ali su bile mnogo veće kad je
anketar bio istog pola.
-Kod anketiranja se ističe da je kod ispitivanja rasnih ili nacionalnih manjina potrebno da anketari budu pripadnici ovih
rasnih ili etničkih grupa.
-Veliki broj anketara su ljudi iz srednje klase, činovničke izobrazbe, dok su ispitanici pripadnici svih društvenih slojeva.
Uticaj psiholoških faktora
-Anketari često pokazuju tendencije da ispitaniku pripišu vlastite poglede na svet.
-Faktori koji utiču na stav anketara:
*sadržaj intervjua - ako jedan anketar mora ispitati upotrebu hidrogenske bombe, a sam je uvereni pacifik, postoji velika
verovatnoća da će njegovi konačni rezultati pokazivati uticaj pacifističkog stava.
*početne percepcije o ličnim obeležjima ispitanika; ovaj faktor može da dođe do izražaja ukoliko je anketar iz nižeg sloja
a ispitanik iz višeg i obrnuto.
*ponašanje anketara ili ispitanika – jedna primedba ili povišeni glas ili smo naglasak stavljen u toku razgovora na neku reč
može usmeriti misao partnera u određenom pravcu i skrenuti razgovor ili smisao razgovora prema nekim vlastitim
očekivanjima.
-U intervjuu sa strane anketara ponašanje sadrži: postavljanje pitanja; traženje daljih podataka ili produbljivanje; beleženje
odgovora; motivisanje ispitanika da daje odgovore.
Mehaničke poteškoće kao izvor pristrasnosti
-Krespi je utvrdio da kod anketara dolazi do varanja, odnosno do unošenja pogrešnih podataka, ako su izloženi pritisku
zadatka, na koji ne mogu odgovoriti kako valja.
-Takve poteškoće se javljaju ako je upitnik suviše dugačak, ako ima suviše proveravanja pojedinačnih odgovora, ako su
pitanja suviše složena i teška.
-On je utvrdio i neke čisto spoljašnje faktore, kao što su: poteškoće u transportu do mesta intervjua, kao i vremenske
nepogode; ovi faktori smanjuju moral anketara i utiču na prikupljanje podataka.
-Pejn je zaključio da ostavljane veličine belog prostora za slobodne odgovore utiče na to da li će ispitanik odgovoriti i
koliko će odgovoriti.
-Da bi se uklonili stavovi i shvatanja samog anketara, koji mogu biti izvor pristrasnosti, potrebno je pripremiti ga da se
dovoljno uživi u svoji ulogu anketara, to jest da bude pristupačan onome što ispitanik iznosi, te da to objektivno zabeleži.
-Kod anketara treba ukloniti stav da su ispitanici dobri ili loši, simpatični ili ne simpatični, svi mu moraju postati objektivni
kao izvor informacija.FOKUS-GRUPNI INTERVJU

-Fokus grupni intervju je kvalitativna istraživačka tehnika koja podrazumeva seriju grupnih razgovora koji okupljaju
učesnike, slične po nekim karakteristikama ili iskustvima, da raspravljaju o određenim pitanjima relevantnim za istraživački
problem.
-Grupu čini 6 do 12 ljudi odabranih prema utvrđenim kriterijumima.
-Razgovori se ponavljaju sa različitim grupama, a cilj razgovora je prikupljanje podataka o mišljenjima, stavovima,
iskustvima, osećanjima i idejama učesnika o određenoj temi.
-Fokus grupni intervju obično traje 1 i po do 2 i po sata, u zavisnosti od kompleksnosti pitanja.
-Celokupan razgovor se snima, nakon čega se skida transkript sa audio-zapisa; prostorija u kojoj se održavaju fokus grupni
intervjui se može nazvati socijalnom laboratorijom.
-Razgovor vodi moderator, on postavlja pitanja i usmerava diskusiju.
-Prednosti fokus grupnog intervjua: opuštena atmosfera u kojoj ispitanici lakše razmenjuju stavove i dele svoja iskustva,
dobijaju podsticaj da obrazlože svoja mišljenja i brane svoja shvatanja; uspostavlja se intenzivna interakcija između samih
učesnika i između istraživača i ispitanika.
Primena fokus grupnog intervjua
-Ova tehnika se može primenjivati
*samostalno – kao glavni način prikupljanja podataka; ovo je najčešći slučaj u marketinškim istraživanjima čiji su glavni
ciljevi ograničeni na relativno usko tematsko područj
*kao dodatni način prikupljanja podataka – kada je glavni način neka druga tehnika, najčešće anketa; u ovom slučaju
fokusgrupni intervjui se osmišljavaju i sprovode tako da budu optimalna podrška i dopuna primarnom načinu istraživanja
*u multimetod studijama – kada se više metoda primenjuje ravnopravno; ovo je najčešći slučaj sa akademskim
istraživanjima koja su kompleksnija.
-Primena fokusgrupnog intervjua podrazumeva:
1) stvaranje početne okvirne iskustvene evidencije o istraživačkom problemu
2) upoznavanje sa sredinom u kojoj se sprovodi istraživanje
3) upoznavanje opštih obrazaca odnosa u ispitivanoj sredini
4) donošenje odluke o daljoj terenskoj istraživačkoj strategiji
5) izbor tehnika za prikupljanje podataka u kasnijim fazama istraživanja
6) odabiranje ključnih informatora
 7) identifikovanje jezika i simbola ispitivane zajednice
8) stvaranje hipotetičke osnove za dalje istraživanje problema
9) testiranje nedovoljno janih i čvrstih hipoteza
10) komplementarna primena sa drugim, više standardizovanim tehnikama (najčešće anketnim istraživanjem – princip
triangulacije)
11) konstruisanje standardizovanih istraživačkih instrumenata (upitnika, skala)
12) testiranje istraživačkih instrumenata koji će kasnije biti primenjeni
13) bolje razumevanje i interpretacija podataka dobijenih drugim tehnikama
14) vrednovanje prethodno dobijenih podatakA.
-Nakon što se definiše svrha istraživanja i razjasni koji je tip podataka potrebno dobiti, treba specifikovati istraživačke
ciljeve.
-Nakon toga, istraživač je u mogućnosti da odredi prirodu pitanja i napravi vodič za razgovor.
-Svrha vodiča za razgovor je da moderatoru služi kao plan koji oslikava kretanje diskusije od početka do kraja.
-Prem tipu fokusgrupnog istraživanja, intervjui se mogu sprovoditi:
*u prostorijama koje su opremljene za video i audio snimanje diskusije
*agencije za marketinška istraživanja najčešće imaju posebno opremljene prostorije sa neprovidnim staklom
*nekada se realizuju u školskim učionicama
*u nekom tipu zajedničkog prostora u lokalnim zajednicama, a u određenim uslovima se mogu sprovoditi i u kućnim
uslovima.
-Najčešći način uzorkovanja u kvantitativnim istraživanjima jeste slučajno biranje jedinica iz ciljane populacije
-Uvek je najbolje da se pozove par učesnika više od optimalnog broja, jer iskustva pokazuju da neki učesnici u poslednjem
trenutku otkažu učešće.
-Moderator treba da ima veštinu intervjuisanja i da poseduje znanje o grupnoj interakciji.
-Sistematična i blagovremena priprema učesnika je jedan od preduslova za uspešno intervjuisanje.
-Ozbiljna priprema ispitanika za proces fokusgrupnog intervjua podrazumeva njihovo upućivanje u ciljeve samog
istraživanja; informacije koje se daju učesnicima pre intervjua obavezno treba da sadrže objašnjenje generalne teme
istraživanja, osnovne podatke o istraživačkom timu ili instituciji u kojoj se istraživanje sprovodi i način na koji će oni
učestvovati u ispitivanju.
-Pošto se veliki broj fokusgrupnih intervjua snima na audio-kasete, svaka analiza podataka počinje skidanjem transkripta
intervjua, što treba uraditi odmah nakon završene diskusije.
-Sledeći postupak je indeksiranje podataka koje se sprovodi tako što se podaci objedinjavaju u posebna zaglavlja koja se
odnose na određene podteme.
-Podaci se dalje arhiviraju a njihovo ponovno korišćenje se može obavljati manualnom pretragom ili kompjuterskim
programom.
-Nakon ovoga, sastavlja se pisani izveštaj u kome se navode sva zapažanja, obrasci i teme koje nastaju tokom rasprave.

BIOGRAFSKI METOD

-Biografski metod je postupak koji na osnovu ličnih dokumenata kao adekvatne iskustvene građe treba da dođe do saznanja
o subjektivnom iskustvu učesnika u određenim događajima i situacijama, te da se iz njihovog ugla gledanja, njihove
„definicije situacije“ razumeju i motivi njihovog delanja i ponašanja.
-Akcenat je na saznanju i razumevanju subjektivne strane proučavanih pojava.
-Čikaška škola i delo Tomasa i Znanieckog „Poljski seljak u Evropi i Americi“ – ova škola koristi metode dugotrajnog
terenskog istraživanja, posmatranja sa učestvovanjem, dubinskog intervjua, ličnih dokumenata.
-Delo „Poljski seljak u Americi“ – proučavanje poljskih doseljenika u Ameriku i njihovog prilagođavanja modernim
uslovima života.
-Zašto baš Poljaci: jer su bili najbrojnija etnička zajednica u Čikagu, najsiromašniji i o njima je postojalo najviše statističkih
podataka.
-Tomas je istraživanje počeo metodom posmatranja i razgovora, ali je slučajan događaj usmerio njegovu pažnju na nešto što
će značajno proširiti iskustvenu osnovu istraživanju, dodajući jedan novi ugao posmatranja.
-Tomas je šetajući ulicom Čikaga naišao na bačeno pismo koje je devojka iz Poljske pisala ocu u Čikagu o svakodnevnim
porodičnim problemima, nesuglasicama i sl. Tomas ga je pročitao shvativši značaj takvog pisma kao sociološkog podatka;
ovaj događaj se smatra časom rođenja biografskog metoda.
-Pomenuta studija počiva na 2 osnovne grupe dokumenata:
 1) institucionalni dokumenti - preko 8000 dokumenata iz arhiva poljskih novina, podaci imigrantskih organizacija,
zapisnici raznih socijalnih agencija, policijski i sudski izveštaji o prekršaju i kriminalu, dokumentacija Poljske crkvene
opštine u Čikagu.
2) lični dokumenti u najužem značenju reči
- pisma (od 15000 pisama analizirano je 754); pisma obuhvataju prepisku između članova porodice, podeljena u 5
tipova: ceremonijalna, informativna, sentimentalna, literarna i poslovna.
- autobiografija – pisao ju je tipičan predstavnik mase poljskih doseljenika.
-Primeri studija u kojima se koriste lični dokumenti i njihovo mesto u okviru ukupnog pristupa:
1) Kliford Šo – Lična priča dečaka delikventa. Predmet istraživanja je pojedinac, dečak prestupnik koji piše svoju priču
idući redom kako su se događaji odvijali.
-Izvori podataka: škola, porodica, sredine u kojima se kretao i živeo, stope delikvencije mladih; ova studija ostaje model
biografskog metoda.
2) Edvin Šuterlend – Profesionalni lopov. Lopov Čik odgovara na unapred formulisane teme i pitanja autora studije, čime
se dobija dokument koji je njegov opis sopstvene profesije.
-Autor je dobijene podatke dopunio podacima iz razgovora sa lokalnim vlastima: policajcima, detektivima, službenicima, pa
čak i jednim brojem profesionalnih lopova.
3) Frederik Trašer – Banda. Obuhvaćeno je 1313 maloletničkih bandi; ova studija je primer kako se od itraživanja
pojedinaca prelazi na proučavanje određene društvene grupe.
-Pripadnici grupa su pisali svoje životne priče; autor je koristio metod posmatranja, razgovor sa njima i onima koji su ih
poznavali.
-Prikupljao je podatke iz socijalnih evidencija, sudskih zapisnika, koristio je novinske izveštaje.
-Upoznavao se sa sredinom u kojoj su članovi bande odrastali, sa njihovim aktivnostima, organizacijom i krizama, ulazeći
ne samo u ono što su bande činile već i u njihove razloge da to čine.
Noviji period – oživljavanje biografskog metoda
-Na planu pojedinca R. Bogdan proučava život transeksualca kroz hronologiju iskustava koja se odnose na razvoj njenog
socijalnog identiteta kao transeksualca.
-Izvori podataka: dubinski intervju vođen tokom 3 meseca, u trajanju od 100 sati; građa sređena hronološki.
-Na grupnom planu, Džeri Džekobs proučava 50 adolescenata koji su pokušali samoubistvo, i njihove biografije poredi sa
biografijama članova kontrolne grupe.
-Izvori podataka: razgovori sa adolescentima, njihovim roditeljima (u okviru 72 sata posle pokušaja samoubistva), koristio
je podatke psihijatrijskih izveštaja, izveštaje lekara, hitne pomoći, beleške o nameravanom samoubistvu.
-„Životne istorije“ su prikazane kroz 3 perioda: rano detinjstvo, detinjstvo do početka adolescencije i početak adolescencije
do pokušaja samoubistva.
Izvori dokumenata u biografskom metodu: lični i institucionalni dokumenti.
-Lični dokumenti: autobiografije, biografije, dnevnici, pisma, memoari, kratke beleške i poruke, fotografije.
-Autobiografije su najpotpuniji lični dokument, izlaganje događaja i iskustava dato je hronološki, objektivni i subjektivni
iskazi su međusobno povezani, kao i lični i društveni aspekt pojava.
-Biografije nastaju kao rezultat razgovora istraživača i subjekata na osnovu koga istraživač sam piše.
-Dnevnik je životni dokument par excellence koji hronološki i neposredno beleži savremeni tok privatnih i javnih događaja
važnih za njegovog pisca.
-Tri tipa dnevnika:
1) primenjen u proučavanju prilagođavanja starih na treće životno doba
2) svakodnevno vođenje budžeta vremena za određeni period
3) „dnevnik-dnevnički intervju metod“ koji je primenjen u proučavanju kontra-kulture.
-Pisma su tekstualne objektivizacije određenog toka komunikacije između članova primarnih grupa, zatim između
pojedinaca/grupa sa širom društvenom zajednicom; dele se na privatna i na javna.
-Vrednost memoara zavisi od toga da li se zasnivaju na kratkim beleškama koje su pravljene povremeno ili su nastajali u
nekom kasnijem vremenskom periodu na osnovu sećanja aktera.
-Fotografije su vizuelna informacija o subjektima koji su obuhvaćeni istraživanjem
Izbor subjekata istraživanja
-Pragmatski: zavisi od okolnosti da se iz neke prorodne situacije i spontanog toka događaja postepeno izdvoji pojedinac
voljan da učestvuje u istraživanju.
-Formalni: istraživač unapred formuliše teorijski i metodski kriterijum izbora pa se odlučuje za izbor poznate ličnosti,
prosečnog čoveka, marginalne ličnosti, ili konkurskom, kada se obraća opštoj populaciji ili određenoj društvenoj grupi.
Sređivanje i analiza podataka
-Ukupno prikupljena iskustvena građa se čuva u vidu baze podataka.
-Predlaže se formiranje 3 tipa registra:
 1) glavni – sadrži svu prikupljenu građu u čistoj i najbogatijoj formi, dakle, bazu podataka
2) analitički – nastaje kao rezultat prečitavanja baze podataka, uočavanjem tema i pitanja koja se u njima ponavljaju i onih
koja se samo povremeno javljaju
3) dnevnički – dnevnik istraživača i sadrži njegova lična iskustva o istraživanju.
-Protokol je najsigurnije sredstvo da se obezbedi pouzdanost ukupnog istraživačkog postupka i rezultata kao i mogućeg
njihovog kasnijeg proveravanja.
-Kada je u pitanju uloga razgovora u biografskom metodu, postoje 3 faze koje se koriste: glavni narativ, narativno i
ispitivanje i slobodno ispitivanje.
-Na početku se postavlja inicijalno pitanje, na koje ispitanik odgovara bez ikakve pripreme, i koje zavisi od
teme; ovo pitanje dovodi do glavnog narativa.
-Drugo pitanje se odnosi na unutrašnja pitanja, na ono što je glavni narativ rekao.
-Može postojati bezbroj pitanja, mogu biti duža i kraća.
-U fazi slobodnog ispitivanja, pitanja se postavljaju nezavisno od onoga što je ispitanik ispričao.

METOD SLUČAJA

-Metod slučaja proučava pojave kao celovite u društvenom kontekstu, u razvojnoj dimenziji, uz upotrebu različitih izvora i
vrsta podataka.
-Razlozi zapostavljanja metoda slučaja:
*razvoj anketnih istraživanja, zasnovanih na teoriji uzorka
*statističke metode analize – pružaju, brže, pouzdane i uopštive rezultate.
-Dakle, metodu slučaja nedostaju: strogost statističkog metoda i mogućnost uopštavanja.
-To je zato što metod slučaja koristi kvalitativne metode (posmatranje sa učestvovanjem, pisma, dnevnike, autobiografije,
neformalni razgovor); intuicija istraživača ima veliku ulogu.
-Domeni primene:
*otkrivanje bogatih teorijskih implikacija
*proveravanje određenih teorija
*ogromna vrednost u preliminarnim istraživanjima za formulisanje plodnih hipoteza za dalje istraživanje
*kada se utvđuje ekstremni ili jedinstveni karakter proučavane pojave
*u domenu otkrića
*pilot slučaj u okviru razvoja plana višestrukog slučaja.
-Primedba: uopštavanje nije moguće na osnovu proučavanja jednog slučaja; ista primedba važi i za eksperiment.
-Ističe se holistički karakter metoda slučaja u smislu očuvanja celine slučaja, njegovog jedinstvenog karaktera, uključujući
razvoj i raznovrsnost podataka.
-Predmet metoda slučaja može biti pojedinac, globalno društvo, grupe, ustanove, uključujući procese i odnose.
-Razlikuju se 2 varijante: metod pojedinačnog i metod višestrukog slučaja.
-Metod višestrukog slučaja:
*proučavanje novih slučajeva u teorijski precizno određenim uslovima; sledi se logika ponavljanja
*zahteva čvršću standardizaciju postupka
*zahteva oštriju selekciju ključnih dimenzija
*zahteva relevantne podatke
*primena je teža, skuplja, zahteva više istraživača.
-Plan istraživanja u primeni metoda slučaja:
1) holistički – teorija je dosta opšta, postoje teškoće operacionalizacije
2) ugrađeni – nacrt za usmeravanje istraživanja u proučavanju slučaja.
-Višestruki metod slučaja počiva na logici ponavljanja.
-Ako se tokom ponavljanja očekuju slični rezultati, reč je o doslovnom ponavljanju, a kada daju suprotne rezultate, ali u
teorijski očekivanim uslovima, reč je o uopštavanju.
-Uslovi primene metoda slučaja:
1) uslov pojmovne valjanosti - utvrđivanje tačnih operacionalnih mera za pojmove (da bi se izbegla pristrasnost
istraživača u izboru podataka).
-Tome doprinosi: korišćenje različitih izvora evidencije, očuvanje lanca evidencije i kada subjekti daju primedbe na završni
izveštaj.
2) uslov unutrašnje valjanosti - utvrđivanje uzročnih veza, razgraničavanje prividne korelacije od uzročnih veza.
-Proveravanje unutrašnje valjanosti se vrši u okviru 3 osnovna analitička postupka: obrasca suočavanja 2 suprotne
pretpostavke, građenja objašnjenja i analize vremenske serije.
3) uslov spoljne valjanosti – odnosi se na mogućnost uopštavanja.
-Rešenje je u primeni višestrukog slučaja, proučavanjem drugih slučajeva u uslovima previđenim teorijom.
4) pouzdanost - ponavljanje proučavanja istog slučaja istim postupkom, radi dobijanja istih ili sličnih rezultata (javnost
procedure i dokumentacije).
-Korišćenje metoda slučaja se mora standardizovati zbog obezbeđivanja pouzdanosti, upotrebom protokola i baze podataka.
-Protokol sadrži opšta načela, ali i detaljno razrađenu proceduru i tehnike istraživanja.
-Uključuje pregled projekta; ciljeve, osnovne probleme, relevantnu literaturu, terenske procedure (posmatranje, intervju,
arhivska građa, kako doći do ljudi, građe, uspostavljanje drušvenih odnosa).
-Povećanje pouzdanosti na iskustvenom planu se obezbeđuje: formiranjem baze podataka i očuvanjem lanca evidencije
kojim se omogućava praćenje izvođenja svakog podatka iz početnih istraživačkih pitanja do završnih zaključaka studije.

Sekvencijalna analiza – kontinuirana analiza koja otkriva praznine u podacima, proverava hipoteze, ukazuje kako doći
do novih podataka, oživljava terenski rad.
-Tok analize prolazi kroz više stupnjeva: polazi od izvornih terenskih podataka i postojećih izvora evidencije.
-Oba izvora podataka se sređuju u obliku sistematskog izveštaja, čijim stvaranjem se već stvaraju uslovi i pruža osnova da
se obilje prikupljene građe svede na meru relevantnih podataka, upotrebljivih za analizu, da daju odgovore na primarna
pitanja sudije.
-Za te potrebe se stvara kodeks za kvalitativno kodovanje, čija je ideja da se zadrži kvalitativna forma podataka koji se
tokom analize mogu ravnopravno koristiti sa kvantitativnim podacima iz drugih izvora i međusobno dopunjavati.
-Stvara se sistem kvalitativnog kodovanja odnosno kodovi su kategorije formulisane u vidu rečenica ili ključnih segmenata
prepisanih iz izveštaja, i tako se formira klasifikacijski sistem za razvrstavanje podataka.
-Formiranje kategorija može biti na različitim nivoima analize:
*opisne kategorije (kodovi)
*kategorije koje sadrže elemente tumačenja
*kategorije sa elementima objašnjenja i zaključaka.
-Za odlaganje kodiranih podataka koriste se 2 tehnike:
1) formiranje fascikli
2) fotokopiranje, gde svaki podatak ima svoju kategoriju, a označene su i veze sa drugim.
-Sistematski izveštaj je osnova za stvaranje kodeksa za razvrstavanje podataka i osnova za formiranje sumarnog lista; to je
kondenzovan izveštaj o temama, problemima i pitanjima o proučavanom slučaju.
-U sumarni list se unose i ocene istraživača i ukazuje na dalje pravce istraživanja.
Analitički postupci
-U osnovi su 2 analitičke strategije; cilj je da se odgovori na primarna pitanja studije i da se sa dovoljno argumenata isključe
suprotna tumačenja.
-Prva strategija je opisna – kada se raspolaže sa manje teorijskog i iskustvenog saznanja o domenu u kome se neka pojvava
proučava metodom slučaja; svodi se na grupisanje podataka i ukazivanje na moguće pravce za unutrašnju analizu.
-Druga strategija je objašnjenje proučavanog slučaja – postoje čvrsto formulisane teorijske pretpostavke, preciznije određeni
ciljevi i pitanja koja vode proučavanje, plan istraživanja i prikupljanje podataka, naznačena očekivanja.
-Posebni postupci za analizu su: poređenje obrazaca, građenje objašnjenja i analiza vremenskih serija.
-Postoje različiti načini izlaganja rezultata u okviru završne studije: uporedni obrazac, hronološki, obrazac grđanjenja
teorije, standardni oblik izlaganja (linearno-analitički), odgađajući obrazac i problemski obrazac.

ANALIZA SADRŽAJA

-Analiza sadržaja je način sređivanja kvantitativnih podataka.

-Svaki potpuni oblik društvenog opštenja se sastoji od 3 elementa: odašiljača poruke, primaoca poruke i sadržaja poruke;
analiza sadržaja se prvenstveno odnosi na sadržaj poruka.
-Ova tehnika podrazumeva nalaženje adekvatne jedinice analize, zatim sistema kategorija analize, i najzad konstruisanje
uređenog skupa pravila kodiranja, odnosno jasno definisanih uputstava za razvrstavanje svake jedinice analize u jednu
kategoriju: ko upućuje poruku, šta ona sadrži, kome je upućena i sa kakvim dejstvom.
-Jedinica analize sadržaja: reči, fotografije, simboli.
-Analizom sadržaja se meri učestalost pojavljivanja karakterističnih reči.
-Vrši se ispitivanje sadržaja, slogana, ispituje se sa ciljem da se ustanovi šta je pisac hteo da sugeriše.
-Analiza sadržaja je način sređivanja kvantitativnih podataka.
-Svaki potpuni oblik društvenog opštenja se sastoji od 3 elementa: odašiljača poruke, primaoca poruke i sadržaja poruke.
-Analiza sadržaja se prvenstveno odnosi na sadržaj poruka.
-Berelson: analiza sadržaja je istraživačka tehnika za objektivan, sistematski i kvantitativan opis očiglednog sadržaja
simboličkog opštenja.
-Vandersmisan: analiza sadržaja je skup istraživačkih tehnika koje omogućuju objektivan, sistematski i kvantitativan opis
emanacija ljudskog ponašanja, radi zaključivanja o motivima i sociološkim osobinama autora tih emanacija i izvođenja
socioloških reakcija koje su ovi podsticaji u stanju da izazovu.
-Kripendorf: analiza sadržaja je upotreba ponovljivih i valjanih metoda za izvođenje specifičnih zaključaka iz teksta o
drugim stanjima i osobinama njegovog izvora.
-Sadržaj opštenja se nastoji proučavati na što objektivniji, sistematičniji i kvantitativan način.
-Bitna pretpostavka objektivnosti jeste stvaranje sistema jednoznačnih kategorija koje se upotrebljavaju za razvrstavanje
sadržaja proučavanog opštenja.
-Sistematičnost se postiže na taj način što se ne analiziraju proizvoljni isečci proučavanog opštenja, nego ili njegov
celokupan sadržaj, ili na metodičan način stvoreni uzorci.
-Učestalost pojedinih elemenata nastoji da se kvantitativno izmeri, da bi se na taj način upotpunila saznanja kvalitativne
analize proučavanog opštenja.
-Dakle, analiza sadržaja je istraživački postupak kojim se želi izgraditi sistematska iskustvena evidencija o opštenju, kao
jednom od aspekata društvenog života.

Oblasti primene alize sadržaja:

1) ispitivanje političke propagande
2) ispitivanja tematskog sadržaja književnosti, likovnih umetnosti, filma
3) proučavanje školskih udžbenika
4) proučavanja jezika
5) sređivanje izvornih podataka u sociološkim i drugim istraživanjima.
-Nedostaci ovih istraživanja:
*mnogi radovi u kojima je upotrebljena anliza sadržaja ostaju na čisto opisnoj ravni
*vrednosno-neutralan odnos prema proučavanom sadržaju.

-Analiza sadržaja sе ponеkad ističе kao glavno srеdstvo za proučavanjе društva na daljinu, tj. za proučavanjе društva o
komе istraživač nе možе nеposrеdno da prikuplja podatkе, pa čak ni da dospе u njеga.

-Komunikacijska vrednost – položaj teksta u novinama (što je tekst na poslednjim stranama on ima manju komunikacijsku
vrednost).