АМЕРИКА У СВЕТУ

Тиосав Пурић
ИС 15-35

Сједињене Америчке Државе су на светску сцену, у потпуности, ступиле тек од

тренутка уласка у Други светски рат, 1941, а чему је постојало тридесетих година, јако
опонирање у америчком друштву. Само захваљујући рату и напоредном деловању са
десничарима пре рата, који су Рузвелту у политичкој арени послужили као референтна
тачка у односу на које је градио и полако провлачио своју политичку агенду која је
подразумевала активно учешће на европском континтенту против фашизма, САД су
ступиле на геополитичку сцену, као, испоставиће се, светска суперсила. Законом о зајму и
најму, а потом и кроз директан улазак у рат са Јапаном, који је изазван бомбародовањем
Перл Харбора, САД улазе у рат.
Одбрамбена индустрија, захваљујући рату, јача, и сели се полако на запад и југ
земље, ка „суначном појасу“. До краја четрдесетих година, нови сукоби даће подстицај овој
индустрији, а Тексас ће ускоро постати и централна тачка за космичка истраживања. Својим
бомбардовањем Хирошиме и Нагасакија, САД су показале да су најмоћнија сила на крају
рата, финансијски стабилна, и испоставило се са великом предношћу захваљујући томе што
није имала рат на својој територији.
Једина сила која се могла супротставити Сједињеним Амерички Државама био је
СССР, и борба против комунизма је била у фокусу америчког друштва. Совјетска зона
утицаја је захтевала контрамере, оличене 1947. у формирању Националног савета за
безбедност и Централне обавештајне агенције, а исте године је изнет и Маршалов план, за
обнову Европе.
Године 1949, формиран је НАТО који руши дотадашњу одлуку да се у мирнодопско
доба САД укључују у међународне коалиције, а исте године су се десила и два битна
догађаја на комунистичкокм истоку: СССР је тестирао прву атомску бомбу, а исте године
је формирана НРК на читавом копненом делу Кине.
У светлу разарајућих дејстава хидрогенских бомби, и ова два успеха комунистичке
интернационалне борбе, значајан је Корејски рат, у смислу почетног успеха комунистичког
севера који је најављивао на рубним тачкама комунистичког света, успех у борби против
некомуниста. Технички се борећи под заставом УН, САД постижу велике успехе 1950.
године, али наилази на контраофанзиву Кине 1951. године. У сукобу председника Трумана
са генералом са једне стране, који је подривао ратни морал друштва у земљи, а са друге, у
несврсисходности пролонгирања сукоба, на обећању (једном од) да ће окончати рат,
председник Ајзенхауер долази на власт. Успостављено је примирје, а већ 1958. године је
САД постала централна сила СЕАТО организације, са циљем борбе против Кине, као
комунистичке силе која би у Азији имала доминантну улогу.
Победама Фидела Кастра, и комизма у Мађарској, те успесима у свемријској трци,
до Кубанске кризе се чинило да је СССР у незауставној офанзиви у борби против САД.
Ипак, Кубанска криза 1962. окончала је хибрис СССР-а, али Кенеди, тада председник, и
даље је сматран недовољно жустрим противником комунизма, од стране појединих
конзервативних политичких група у САД. Његово убиство ишло је на руку конзервативним
елитама и политичким кружоцима у САД.
У међувремену, САД војно интервенишу у Либану и у Доминиканској Републици, и
помажу пучисте против комунистичких режима у Конгу, Ираку и Индонезији, а 1965. се
укључују у сукоб у Вијетнаму, који је тињао од 1946. године.
Већ 1975. Вијетнам постаје комунистички, арапске земље стављају ембарго на
трговину нафтом тих година, а 1979. у Ирану се дешава Исламска револуција, са талачком
кризом, коју ће тек за Реганова мандата, успешно решити.
Реган је буџет за војску повећао са 136 милијарди 1980. године, на 244 милијарде
долара 1985. Ратови су се низали, и интервенције, присуство у Бејруту и Гранади,
показивало је притајени рат, који се водио против СССР-а. Године 1983. избијају антиратни
покрети широм западне Европе, због распоређивања крстарећих ракета од стране Реганове
администрације, јер се Европа противила потенцијалној акцији САД за којом би уследила
катаклизма. Реганов програм Ратови звезда, који је предвиђао рат космичким
пројектилима, заплашио је СССР. Преузимајући све заслуге за ланчано рушење комунизма
после 1989. године, а паралелно са предузимањем акција у земљама Трећег света, што
непосредном интервенцијом, што финансирањем неке од сукобљених страна, САД су и
својој јавности реафирмисале своју улогу глобалног полицајца, одрешених руку, од оног
трентука када није постајала контрамера у СССРу.
На трагу утлимативне победе, једине суперсиле, после рушења комунистичког
поретка проглашавани су и „крајеви историје“ итд... све до 11. септембра, када се десило
рушење Светског трговинског центра, од стране исламских фундаменталиста, у
терористичком акту, спроведеном на америчком тлу. Од тог трентука, почиње нова фаза у
америчком присуству у свету, оличеном у борби против тероризма.