Соломонов храм

Археолошка истраживања сведоче да су у Ханаану још пре доласка Јевреја постојали

храмови. Откривене су рушевине храма у Мегиду ( 2850.г. пре Христа), на Гаризиму
(XVII век пре Христа), у Беит-шеану (XV век пре Христа) и у Лакишу (XIV век пре
Христа). Храмови су постојали и у другим местима, нпр. у Нову (1 Сам. 21,1), у Офри
(Суд. 8,27) и у Шекему (Суд. 9,26-27). Следствено овоме, не изненађујуће што је цар
Давид желео да сагради храм у Јерусалиму. Међутим, томе се успротивила
конзервативна страна, на чијем челу је био пророк Натан. Она је очито била за то да
остану локална светилишта.

Но, оно што није успео да оствари велики Давид, остварио је његов син Соломон (970 -
931. пре Христа.

Храм је био грађен по узору на Скинију. Био је у сваком погледу највеличанственије

здање, у том делу света. Соломонов храм састојао се од следећих дијелова: спољње и
унутарашње двориште, предворје храма, Светиња и Светиња над светињама.

Спољње двориште било је ограђено палатама, разним другим зградама и тремовима.

Имало је четворо врата ка којима се успињало степеницам. У зградама које су биле до
дворишта становали су свештеници и левити.

Унутарње двориште је, такође, имало облик правоугаоника. Од спољњег дворишта било
је одељено зидом. У унутарњем дворишту налазио се жртвеник за жртве паљенице,
начињен од нетесаног камена (Изл. 20,25, Пнз. 27,5). Између жртвеника и храма био је
велик умиваоник који су због величине звали „мједено море“ (1 Цар. 7,23-27, 31). Из
унутрашњег (свештеничког) дворишта кроз предворје се улазило у Светињу.

Светиња је била саграђена од великог четвероугаоног камења. Овде је био кадиони

олтар, десет столова на којима су били постављени хлебови и свећњаци. Са спољње
стране биле су уграђене просторије у којима су становали служашчи свештеници,
левити и побожне жене. Светиња је по била скромних димензија. Но, треба имати на уму
да народ није улазио у Светињу него само у двориште, а оно је било довољно пространо
да прими велики број људи.

1
Светиња над светињама била је од светиње одвојена зидом од цедровине. Унутрашњост
је била сва у злату. Овде је стајао Ковчег савеза у коме су биле Таблице са заповестима ,
Аронова палица и посуда с маном. Са обе стране Ковчега били су постављени Херувини,
начињени од маслиновог дрвета и опточени златом. Керубини су имали крила, а њихов
положај је био такав да су унутрашњом страном крила надкриљавали Ковчег, и над њим
се крилима додиривали, а спољном страмок крила додиривали зид.

Овај величанствени Соломонов храм до темеља је срушио вавилонски цар

Навуходоносор 587. пре Христа.

Езекијелов храм

Тај храм није никад постојао. Езекијел је учинио план будућег храма и детаљно га
описао (Ез 40-42). То је симболички опис храма. Њиме је пророк желио надахнути и
потакнути обнову разрушеног храма. Езекијелов се храм одликује по томе што је
савршено симетричан и одијељен од свега профанога. Око четверокутног простора од
250 м налази се зид висок 3 м с три улаза (сјевер, исток и југ). Усред нутарњег дворишта
налази се жртвеник. Кроз предворје улазило се у Светиште, па онда у Светиште над
светиштем. Пророк се дакле надахнуо изгледом старога храма.

Зерубабелов (Други) храм

Перзијски краљ Кир дозволио је Жидовима да поновно саграде свој храм, штовише, дао
је за градњу храма новац. Дозволио је да се за градњу храма сакупља новац међу
Жидовима у Бабилонији. Потицао је своје поданике на племенитост и дарежљивост у
даривању за Јеусалимски храм (Езд 3-6). Год. 535. вратило се из Бабилоније у Јеусалим
и у Јудеју око 42.360 Жидова (са 7.337 слугу). Били су углавном припад-ници Јудина
племена, односно јужних племена (Јуда, Бења- мин и Шимун). Зато ће се одсад
Израелци најрадије називати

а Св°ју земљу (и држа- вуфназиват ћФлТудеја (па макар она надилазила границе старе
предегзилске Јудеје). Ако овом броју повратника прибројимо још и жене и дјецу — која
у жидовским пописима никад нису наведена — онда је вјеројатно било око 200.000
повратника. Они су под Зерубабелом, перзијским намјесником (иначе из Давидова

2
рода!), године 534. почели градити нови храм који се зове Други храм. Храм се дуго
градио. Није било материјалних могућности. Зато су градњу храма увелике потицали и
наговарали пророци Хагеј и Захарија. Храм је био како-тако завршен и посвећен мјесеца
адара (крај вељаче) године 515. (Жидови још данас славе ову посвету храма на благдан
ханука). У успоредби са Соломоновим храмом овај је Други храм био неугледан и
сиромашан. Светиште над светиштем било је празно: није више било ни Ковчега, ни
Аронова штапа, ни камених плоча, ни посуде с маном. Све је то вјеројатно већ одавно
нестало и из Соломонова храма. У Светишту је стајао један стол (умјесто ранијих десет
столова), који је свећеник постављао посвећене крухове и само један седмерокраки
свијећњак умјесто пријашњих десет свијећњака.

Године 169. пр. Кр. Храм је опљачкао Антиох ИВ. Епифан на повратку са свога ратног
похода у Египат. Однио је златни свијећњак и обешчастио Храм (1 Мак 1,16; 2 Мак
5,15с; Дн 11,24-28). Јуда Макабејац је 164. год. Храм поновно посветио, набавио нови
свијећњак и утврдио Храм високим зидинама и јаким торњевима (1 Мак 4,60).

Храм је имао два дворишта с тријемовима и здањима наслоњенима на вањско двориште

(станови за свећенике, левите и смјештај за ствари које су биле за службу у Храму).
Дворишта нису била одијељена, па су и лаици могли доћи у онај дио који је био
предвиђен само за свећенике. Међутим, кад се за вријеме Александра Јанеја збила у
храмском дворишту побуна (против Александра Јанеја зато што је прао руке отивно
пропису фаризеја!) и Александар дао довести војску да смири свјетину (пало је тада
6.000 Жидова, а у устанку који се из тога размахао земљом још око 50.000 Жидова),
двориште је било једно од другога одијељено.

За вријеме хасмонејске владавине (164.—37. године пр. Кр.) Јеусалим је претрпио многе
пљачке и пустошења. Ту судбину доживљавао је заједно с градом и Храм. Храм је викао
за темељитом обновом.

Херодов храм

Херод је одмах по наступу на пријестоље обновио тврђаву Барис, која се на сјеверу

додиривала храмског зида и у част својег пријатеља римског тријумвира Марка Антонија

3
назвао је Тврђавом Марка Антонија. У њу је смјестио римске легије. Ту је одсједао
римски управитељ кад је долазио у Јеусалим. -

Херод је био велик градитељ: градио је нове градове (Це- зареја на мору и други
градови), у Јеусалиму је градио амфитеатар, хиподром, своју величанствену палачу и
слично, у Јерихону саградио је низ нових величанствених здања и тако даље. Херод је
бацио око и на Храм који је био дотрајао и у успоредби са Соломоновим храмом био
неугледан. Имао је више разлога да га обнови. Најјачи су му разлози били они
политичке нарави: хтио се свидјети Жидовима. 0 Херодову храму Свето писмо ништа не
говори (уосталом, Стари је завјет до тог времена већ довршен!). Једини су нам извори
Мисна (трактат Миддотх) и Јосип Флавије (Старине XВ, 11).

Херод је почео градити нови храм 20. године пр. Кр. Најприје је проширио храмско
двориште према југу, сазидавши висок зид од великих камена. Нутрину је испунио
земљом. Тако је проширио храмски простор на 500 м X 300 м (отприлике). Јужни је зид
стрмо и високо стршио над Цедронском долином (висина око 15 м).

Жидови му нису вјеровали. Зато је Херод најприје скупио сав материјал. По захтјеву
писмознанаца дао је тисуће свећеника научити зидарски занат. У почетку је радило на
Храму око 10.000 радника (углавном свећеника!), а поткрај, за вријеме владања Хероцла
Агрипе, и до 18.000 радника. Блокови камена бијаху необично велики (по 12 X 4 X 6 м).
Ти блокови још се данас могу видјети код »Зида плача« на западној и на јужној страни.

Дворишта. Храмски је простор сада био двоструко већи од пријашњега. Имао је три
дворишта, једно поврх другога. Прво двориште, односно вањско, било је најпространије
(отприлике 486 X 280 м; зидови нису били у правокутнику!). Оно није припадало у
строгом смислу Храму. Ту су смјели доћи и погани. Зато се звало двориште за погане. У
двориште се улазило кроз неколико врата: с југа бијаху двоја (једна су била двострука, а
друга трострука), с источне и са сјеверне стране по једна, а са западне стране четвера.
Двоја су водила испод храмских зидина, трећа су водила на вијадукт преко тиропеон-
ске долине, који је спајао храмско брдо с брдом Сион — остатак се тог вијадукта још
данас види у тзв. ВВилсонову луку — а кроз четврта се врата силазило у доњи град.
Двориште је са свих страна било ограђено тријемовима, с јужне стране троструким, а с

4
остале три стране двоструким. Јужни је тријем био дуг 185 м и имао је три лађе (средња
је лађа била широка 20,25 м, а висока 45 м, а побочне лађе биле су широке по 13,50 м, а
високе 22,50 м). Из средње лађе ишло се преко јед-ног моста (данас видљив у тзв.
Робинсонову луку) у краљевску палачу. Тријем су подупирали ступови (162 ступа) од
бијелог мрамора с коринтским главицама (висине 12,15 м). Кров је тријема био раван и
направљен од цедровине. Тај је тријем био најљепши од свих тријемова. Звао се
краљевски тријем (грч. хе басилике стоа). Источни тријем звао. се Саиомонов тријем (Дј
11,5.12). Тријемови су били подигнути и са западне и са сјеверне стране (осим оног
дијела гдје је уз двориште била прислоњена Тврђава Марка Антонија). У трије- мовима
су се радо скупљали људи. Ходочасници су ту нашли склониште од кише, вјетра и
врућине. У Соломонову тријему скупљали су се радо кршћани Жидови (Дј 5,12). На
пространу дворишту бијаху многе трговине, столови за мијењање новца (банке), јер се у
Храму плаћало само жидовским новцем (шекелима). У дворишту је било и других,
мањих здања, гдје су се сабирали рабини на читање Светог писма и на теолошке
расправе. У једној је од њих дванаестгодишњи дјечак Исус слушао рабинска излагања и
расправљао с њима (Лк 2,46). Једна је зграда била и за синедриј, за онај мали синедриј
од 23 члана. У дворишту је било и зеленила. Некако усред тог пространа дворишта
(нешто више према сјеверу) бијаше храмски простор у строгом смислу, ограђен са свих
страна каменом оградом високом око 1,35 м. Кроз ограду је било 13 пролаза. Код сваког
је пролаза била плоча с натписом на грчком и латинском језику која је упозоравала
погане да им је улаз у храмски простор строго забрањен, под смртну казну (Јосип
Флавије, Старине XВ, 11,5 и Жидовски рат В, 5,2; Дј 21,28). Само је Жидов смио
пријећи ту ограду. Један такав натпис на плочи пронашао је године 1871. Цлермонт-
Ганнеау и чува се данас у цариградском музеју. Натпис-гласи: »Нека се ниједан странац
не усуди пријећи ограду и ући у светиште: тко буде затечен, сам ће бити кривац својој
смрти!«

Преко ограде ишло се пењући се по степеницама на нешто виши простор и кроз деветера
врата улазило у унутарње двориште, звано Жидовско двориште. Оно је од вањског
дворишта било одијељено високим зидом (с вањске стране висок 18 м, а с нутарње 11,25
м). Према Јосипу Флавију, врата су била дрвена, опточена златом. На истоку су била

5
висока и широка врата (висока 22,50 м, а широка 18 м), од бронце, злата и сребра, која
су имала више имена: Велика врата, Коринтска врата, Красна врата (Дј 3,1) и
Никанорова врата (према Тал- муду, Јома 3,8). Требало је двадесет мушкараца да затвори
та врата.

Кроз Красна врата и кроз по једна врата на сјеверној и на јужној страни улазило се у
простор за жене, који је од простора за мушкарце био одијељен ниским зидом. У мушки
простор жене нису смјеле ући. Владала је строга клаузура. У том простору за жене
подигли су балконе на прекрасним сту-

повима. Ту се налазило 13 чуњева за милостињу (хебр. шо- јарот, види Мишна Шекалим
2.1,6,1). На свакоме је био натпис за коју се сврху новац убацује. Ту је једнога дана
сједио

Исус и гледао како жене бацају новац у чуњеве (Мк 12,41). У кутовима су биле
просторије за оздрављене губавце, за уазиреје, спремиште за дрва те за вино и уље.

Из простора за жерие улазило се-кроз врата у двориште за мужеве, одијељено зидом. Из

дворишта за мушкарце узлазило се у двориште за:"свећенике. Уза зидове дворишта за
мушкарце бијаху просторије за посуђе и за разне справе потребне за жртвовање. Ту је
била такођер и просторија за поучавање у питањима вјере (успПвј. Лк 2,45). У дворишту
за свећенике била је-и просторија (хебр. Лискат гаситх) за састанке Великог вијећа. Ту
се налазио и жнвеник за паљење жртве. Жртвеник је опет био од нетесаног камена. Био
је постављен вјер. ондје гдје се данас нализи пећина у Омаровој џамији. Жртвеник је
био висок 6,75 рр; широк и дуг 25 м. Углови жртвеника били су у облику овнујских
рогова (Јосип Флавије, Жидовски рат В, 5,6). Од жртвеника су ишла два канала којима је
отјецала крв са жртвеника и в->иа у Цедронску долину. На сјевер-ној страни дворишта
било ;е мјесто за клање жртава. Мало подаље био је велики умиваоник, у који је
долазила вода с Ф.тамског извора (4 км ;ужно од Бетлехема).

Из дворишта за свећенике улазило се по 12 стуба у предворје храма (за око 2 м рише од

дворишта за свећенике). Предворје је изнутра било позлаћено (димензије: ширина 5 м,
дужина 45 м, висина око 50 м). Било је урешено даровима и поклонима разних краљева
златна свјетиљка краљице Јелене из Адијабене у Асирији, златни стол од Птоломеја
6
Филаделфа, краља египатског и од других). Улаз у предворје није имао врата него је био
застрт застором. Из предворја у Светиште у- лазило се кроз двокрилна врата. Над
вратима висио је златни чокот, симбол Израела (Из 3,14; Јер 2,21; 5,10 и другдје).
Светиште је било дуго око 50 м, широко око 30 м и високо око 50 м. Јосип Флавије тврди
да су зидови били од големих каменова (дуги по 11 м, широки по 8 м и високи по 5—6
м). Изнутра је било све од злата. У светишту се налазио златни сед- мерокраки
свијећњак, позлаћени стол за постављање посвећених крухова и кадиони жртвеник, на
коме су два пута на дан палили тамјан. Ти се предмети виде на Титову славолуку у Риму.

Светиште над светиштем било је од Светишта одијељено скупоцјеним застором. Према

св. Павлу овај је застор предо- значавао тијело Исусово, па кад је Исус умро на крижу,
тај се застор преполовио на пола. Светиште над светиштем (дуго и широко по 10 м и
високо 30 м) било је празно.

То бијаше Јеусалимски Храм, Храм који гледаху очи Исусове и очи његових ученика,
очи Марије и очи Јосипове! Поглед на тај храм с Маслинске горе био је нешто незабо-
равно: велико здање од бијела мрамора, злата и сребра свјетлуцало се и производило
разнолике боје на удар сунчаних зрака! Било је то према суду тадашњих људи осмо
свјетско чудо! »Гле какво камење и како сјајне грађевине!«, рећи ће ученици Исусу на
Маслинској гори (Мк 13,1). А Исус њима: »Ни камен на камену неће од свега тога
остати!« Доиста, тек што је храм 64. године био довршен, 70. године по Кристу римске
су га чете под водством војсковође Тита до темеља срушиле.

Можда најбољу репродукцију односно реконструкцију Храма (као и свег града

Јеусалима из времена Исусова) можемо видјети у сувремену Јеусалиму, у врту хотела
Холвланд.

Жидовски храмови изван Јеусалима

Жидови су били расијани по цијелу Римском Царству (жидовска дијаспора). У великим

градовима имали су и храмове.

Храм у Елефантини. Елефантина је мали оток на ријеци Нилу, мало даље од данашњег
Асуана. Ту су се већ након пропасти Самарије (721. пр. Кр.) населили Израелци, па је

7
тако настала јака жидовска колонија. Археолошка искапања 1904.—1907. пронашла су
овдје папирусе на арамејском језику из 5. ст. прије Кр., који потјечу из обитељских и
трговачких архива. Из тих докумената сазнајемо да су Жидови већ 526. године пр. Кр. ту
имали храм, саграђен по узору на Јеусалимски. Имали су властитог свећеника. Уз Јахву.
штовали су и друга божанства, штовише: и божицу. Из нађених папируса види се да су
Жидови у Елефантини били у сталној вези с Јеусалимом. Тај су храм спалили египатски
свећеници године 410. пр. Кр. зато што су Жидови жртвовали јарца којега су они
штовали у храму Хнуму као божанство. Зидови су 408. године храм обновили, али им из
Јеусалима није било дозвољено приносити жртве.

Храм у Леонтополу. За вријеме макабејских ратова много је Жидова побјегло у Египат.

Птолемеј ВИ. Филометои- (181.—146.) љубазно их је примио и населио у Леонтополу и
у Александрији (вјер. данашња тел ел-Јехудије, недалеко од Каира). Свећеник Онија
измолио је у краља дозволу да смије из истрошеног храма божице Баст саградити
жидовски храм. Добио је дозволу и саградио храм по узору на Јеусалимски (дакако,
мањи). Жидови у Јеусалиму нису никад признали-тај храм и кривим су оком гледали
свећеника Онију. Ипак до раскола није дошло: Жидови лз Леонтопола ходочастили су у
Јеусалим; слали су новац и дарове за храм и тому слично. Тај је храм затворио године
73. префект Лупус по налогу цара Веспазијана. Самаријцмски храм. Самаријанци су
саградили свој храм на брду Гаризиму (високо 868 м) вјер. око 408. године прије Кр.
Први је свећеник био Манасес (Јосип Флавије, Старине XИ, 8,4). Не знамо како је храм
изгледао. Према Флавију, храм је био сличан ономе у Јеусалиму. Године 167., за вријеме
јаке хеленизације, посветили су свој храм Зеусу одн. Јупитру (1 Мак 3,10). Чини се да су
то чинили само зато да избјегну прогонство. Касније су се опет вратили Мојсијевој
вјери. Године 128. храм је до темеља разорио Иван Хиркан. Но и након тога Гаризим
остаје вјерско средиште Самаријанаца. Од самаријанског храма није ништа остало. У
римско вријеме ту су се градили погански храмови, а побједом кршћана градили су
кршћани своје цркве (храм Богородице на мјесту Јупитрова храма). Још данас има у
Наплусу (насљедник града Шекема подно Гаризима) око 400 Самаријанаца који се
скупљају за пасху на Гаризиму и ондје по пропису Мојсије- ву жртвују жртве.

Синагоге

8
Синагога је грчка ријеч и значи састајалиште, зборница. Она је заправо пријевод
хебрејске ријечи беих ха-кнесцт, што дословце значи кућа састанка, зборница. Синагоге
дакле нису биле мали храмови, цркве, него куће у којима су се Жидови сабирали да
читају Закон, да ондје о њему размишљају и да се Богу моле. Зато су их хеленистички
Жидови називали кућама молитве.

Поријекло синагоге обавијено је тајнама. Пс 74 подријетло синагоге приписује

макабејском времену (2. ст. пр. Кр.). Јосиф Флавије и Филон Александријски сматрају да
је синагогу утемељио Мојсије (Филон, Вита Моyси 3,27). Тако и рабинска предаја. У
новозавјетно вријеме установа синагоге чврсто је укоријењена у народу и савршено
функционира (Дј 15,21).

Најстарија синагога, пронађена археолошким искапањима, јест она у Скидији (Египат),

посвећена Птоломеју ИИ. (247.—221.). Будући да је синагога у дијаспори постојала већ
у 3. ст. пр. Кр., морала је у Израелу постојати давно прије тога. Опћенито, теолози и
повјесничари сматрају да је синагога установљена у Езрино вријеме. Ежра је подузео
темељиту вјерску и националну обнову. У ту сврху храм му није био достатан. Та био је
само један у цијелој земљи, и нису могли сви доћи у тај храм. Да би се могли чешће
молити и заједно размишљати о Закону, требала су им мјеста за скупљање, за зборовање.
Замеци синагоге назиру се већ у бабилонском сужањству. Ондје је народ горко осјетио
губитак храма, обреда и жртава. Тежио је за својом домовином, за својом прошлошћу, за
препородом и за јачим вјерским и духовним животом. То их је понукало да се састају у
приватним, обитељским кућама; читали су Библију (особито пророке), слушали
тумачења, јачали свијест и осјећај припадности вјери и народу својих предака. Тако су
та заједничка састајалишта, зборнице, убрзо постале надомјестак храма. Послије
повратка у домовину и послије посвете Другог храма (515. год. пр. Кр.) у дијаспори су
таква мјеста скупљања била пријеко потребна Жидовима да би сачували своју вјеру
усред народа друге вјере и других обичаја.

Синагога није била само мјесто молитве и читања Библије, него и учења читања и
писања. Ту је заметак пучке школе (хебр. се зато зову и мидрашим).

9
Највише синагога изван Палестине биио је у Египту (већ у 3. ст. пр. Кр.) и по
средоземним приморским и оточким мјестима. Новозавјетни списи спомињу синагоге у
Саламини на Ципру (Дј 13,5), у Антиохији и у Пизидији (Дј 13,14), у Ико- нију (Дј 14,1),
у Солуну (17,1), у Атени (17,17), у Коринту (18,4), у Ефезу (18,19.26; 19,8), у Дамаску
(9,2.20) и другдје. Најљепша је синагога била у Александрији. Говорило се: »Тко 1 није
видио синагогу у Александрији, није видио славу Израело- / ву!« (Талмуд Сукха 51б).
Особито много синагога било је и у Палестини. Из Новога завјета сазнајемо за синагоге
у На- зарету (Мт 13,54) и Кафарнауму (Ив 6,59), а у Јеусалиму их бијаше више, и то за
поједине друштвене или националне скупине (синагога Либертинаца, синагога
Александринаца, синагога Циренаца и тако даље: Дј 6,9; 24,22). Према рабинским
наводима, у римско доба било је у Јеусалиму око 400 до 500 синагога. Од Јеусалимских
синагога ништа није остало, осим посветног натписа Теодотове синагоге (Сукеник, Ане.
Сyн. 1,16а). Од палестинских синагога многе су ископане. За кршћане најважније је
археолошко откриће ископ синагоге у Ка- / Тарнаииму. Најмлађа синагога, чији се
трагови .сасвим :јасно ј још данас виде на терену, потјече из 3. ст. по Кн, а билајје:
грађена на синагоги коју је Жидовима саградио римски сатник и у којој је Исус молио и
проповиједао. Синагога у Кафарнауму била . је; велика, пространа, од бијела мрамора
грађена, и по архитектури врло привлачна. Била је грађена у стилу _базилике, са
ступовима у средини, који су синагогу дијелили, у. 3 лађе и носили галерије за жене.
Врло су занимљиве ископане синагоге у Тиберијацли (с мозаицима на поду), у Бет-
шеану (такођер с прекрасним мозаицима), у Цезареји приморској (откопана 1961.,
нађени натписи и мозаици), у Селорису (испод кршћанске цркве), у Ђерашу (синагога из
2. ст. по Кристу такођер испод кршћанске цркве), у Корозаину (синагога из 3. ст. по Кр. с
натписом на једном камену »Столица Мојсијева«), у Бет-шеариму 1 синагога у стилу
базилике, с двориштем, с терасом на улазној страни и многим просторијама уз
синагогу), у Мерому, у Ои- шали и другдје. На подручју данашњег Израела и Јорданије
ископано је 50 синагога. Оне су све из времена послије Криста. Оне синагоге из времена
прије Криста очито су у римско-жи- довском рату до темеља срушене. Већина
пронађених синагога налази се у Галилеји, гдје су се Жидови послије римско-жи-
довског рата склонили и почели живот изнова. Синагоге су — као и жидовска вјера
уосталом — уживале у рано римско доба заштиту. Та је заштита престала кад је
10
кршћанство побиједило (4. ст. по Кр.). штовише, у бизантско доба (5. — 6. ст. по Кр.)
многе су синагоге срушене или претворене у кршћанске цркве. Било је забрањено
градити нове синагоге или постојеће повећавати.

Архитектура синагоге бијаше врло развијена. Жидови су настојали градити прекрасне

синагоге. У ту су сврху богати Жидови даривали много новца. У палестини су синагоге
биле грађене у градовима, а изван Палестине (нпр. у Грчкој) изван градова, обично
покрај неке ријеке (ради воде за чишћење: Дј 16,13). По архитектури су се
прилагођавале мјесту и мјесним обичајима градње. Обично су биле грађене у облику
четверокута, имале су троја улазна врата, а обично још и ве- стибул и ступове који су
носили галерије (за жене) и дијелили синагогу у три лађе. У археолошким искапањима
пронађени су многи остаци скулптура, украса, рељефа и мозаика. Можда у томе све
надилази синагога у Дура-Еуропас (ист. Сирија), саграђена у 3. ст. по Кр., с много
мозаика разних библијских сцена. Касније је у многим синагогама била грађена и апсида
(прва је__таква синагога у Стобима, данас покрај Кавадараца, у Македонији, из 3„ ст. по
Кр.). ИТ апсиду су "сТавфјаКТКбвчег (табернаку-1) с, књигом Закона и покрај њега
свијећњаке. Биле су грађене тако да су улазна врата била у правцу Јеусалима (изнимка је
синагога у Кафарнауму).

У синагоги се ово налазило: одмах при улазу умиваоник за прање руку, у средини
сприједа столица и сталак — амбон за читача и проповједника, сједала за старјешине
(пресбyтерои) и у прочелном зиду односно у апсиди (ако је била саграђена) Ковчег с
књигама Мојсијева закона (Библија). Испред Ковчега односно табернакула налазио се
обично велик црвени застор који је закривао Ковчег одн. табернакул. Испред застора
односно Ковчега стално је горјела свјетиљка (вјечно свјетло).У синагоги су жене биле
одијељене од мушкараца, и то или оградом или су биле једноставно смјештене на
галерије (ако су галерије постојале).Сједишта у синагоги била су размјештена према
части и достојанству (хебр. каицдриу одн. грч. каихцдраи). НЗ често спомиње »прва
мјеста« у синагогама (Мт 23,6; Мк 12,39; Лк 11,43; 20,46).

Синагоге су биле под надзором синедрија у Јеусалиму. Управа синагоге састојала се од

старјешина (грч. пресбвтерои), којима је на челу стајао прочелник синагоге
(архисинагог). Управу су бирали чланови синагоге, након што су добили довољно доказа
11
да кандидати посједују потребно знање и узорно владање. У већим мјестима управа
синагоге имала је по 23 члана, а у мањим по 7 чланова.

Култ у синагоги обављао се претежно суботом. Састојао се од читања Библије, хомилије,

молитава и пјевања псалама. На почетку би један од чланова управе (а могао је и нетко
други), измолио дугу молитву, док би назочни били окренути према Јеусалиму. Затим је
нетко од назочних читао дневни текст из Библије (Библија је била подијељена за читање
по ша- батима — суботама). Читању Светог писма морало је присуствовати барем седам
мушкараца. Библију су читали редак по редак, најприје на хебрејском језику, а онда би је
одмах преводили на арамејски (тако нпр. у Исусово вријеме). Затим је слиједило читање
слободно изабраног библијског текста, обично из сз. пророка. Слиједи хомилија односно
усмено тумачење библијског текста на арамејском, односно на грчком у дијаспори.
Хомилију је могао држати сватко од назочних. Гости су имали предност (Мк 1,21.39; Лк
4,20с; 6,2,6; Дј 13,5). Одатле је лако разумјети Исусов наступ у Назарету и Павлове
говоре по синагогама на његовим мисијским путовањима. Култ у синагоги завршавао је
молитвом и благословом (хебр. беракха, грч. еухаристиа), што је обично изговорио
свећеник.

У новозавјетно вријеме није постојао одређени службеник за читање библијских

текстова него је то могао сватко обављати. За ред се бринуо предстојник синагоге; он је
распоређивао читаче и молитеље и бирао говорнике. Уз предстојника синагоге били су
још скупљачи милостиње и сакристани који су носили свитке ономе који је требао
читати (Лк 4,20), учили дјецу читати и кажњавали их (Мт 10,17; 23,24; Мк 13,9; Дј
22,19).

Није након свега изложеног ни потребно напомињати колики је утјецај синагога

извршила на кршћанску цркву и на службу Божју у њој. ПОСВЕЋЕНЕ ОСОБЕ

Повијесни развој

У патријаршко доба не постоје свећеници с неким одређеним вјерским функцијама.

Вјерске функције обављају очеви као једини посредници између Бога и људи свога рода
и племена. Та част и дужност прелази с њих на најстарије синове, и тако редом.
Свећеници су, међутим, у то доба постојали изван Израела, међу поганским народима.
12
Свећеничка каста била је у то доба значајка поганских религија. У опису патријарха
Абрахама спомиње се Мелкиседек, краљ Шалема, као »свећеник Бога Свевишњега« (ел
ељон: Пост 14,18). Кад је Јаков стигао са својим синовима у Египат, наишао је ту на
уређено свећенство. Египат је већ од давнине имао свећенство као посебни сталеж.
Свећеници су били високо изображени. Били су носитељи и преноситељи културе.
Уживали су велике повластице у друштву. Била је велика разлика између њих и осталих
(лаика). И други су народи у то доба имали уређену свећеничку хијерархију: Сумери,
Акађани> Бабилонци, Асирци, Ме- ђани, Хикси, Еламићани и многи други. Та повијесна
чињеница очито није остала без утјецаја на Израел, или барем на дио Израела који је
боравио у Египту.

Установа израелског свећенства пада у Мојсијево. доба. Без сумње, и свећенство је у

Израелу имало своју дугу претповијест, која сеже давно у времена прије Мојсија; Тамо
гдје је постојало светиште, постојао је убрзо и нетко тко се за то светиште бринуо и над
њиме пазио (Суци 17,5.13; усп. 1 Сам 7,1). Он је присуствовао жртвовању, дијелио
савјете и на крају управљао обредним чинима. Све је ускоро морало ићи преко њега.
Мимо њега и поред њега појавио се још један посредник, врач, који је различитим
средствима покушао протумачити вољу Божју. Таквоме су обично повјеравали бригу око
светишта. И тако се родила служба свећеника! Свећеник је, с једне стране, бдио над
жртвеником а, с друге стране, говорио је људима у име Божје, преносио им вољу Божју.
У Израелу су зарана ту службу повјеравали потомцима Левијеви- ма. У стара су времена
сви занати били насљедни, па тако и свећеничка служба. Изгледа да је такво стање
затекао Мој- сије. И као што је већину већ постојећих установа, обичаја и

обичајних права мпр. сабат, обрезање, десет заповиједи и 1 друго) сакрализирао и у име
Бога Јахве промулгирао народу као Божју вољу, иако је то учинио и са свећеничким
позивом. Мојсије је одредио да свећеничку службу преузму синови Левијеви звани
ле\ити, а да се прворођенци који су до тада о- бављали свећеничку службу откупе за пет
шекела (Бр 3,45-51). Зато Левијево п.еме није добило дио земље. Њихова је баштина
имао бити Бог Јахве (Још 13,14.33). Од Израелаца добивали су десетину иа би могли
живјети. Ипак, још у доба судаца свећеником посиаје нетко тко није левит (Суци 17,5),
премда је левит био способнији (Суци 17,10-13).

13
Међу свећеницима увијек је један био главни, велики свећеник. Први велики свећеник
био је Арон, брат Мојсијев, а слиједећи велики свећеници били су Аронов прворођенац
и прворођенци те обитељске лозе (Бр 3,10; 18,лс). Аронови су потомци били велики
свећеници, а остали потомци Левијеви једноставно левити. Обављали су разне службе у
шатору и касније у израелским светиштима и у Храму. Њихове нарочите дужности
бијаху бринути се за шатор, касније за Храм, и за ствари у њему; држати стражу око
Храма и отварати-затварати храмска врата; приправљати све потребно за жртву; пјевати
и свирати у Храму; проучавати Закон и народ поучавати у вјери, побожности и ћудоређу.
Били су — с временом — раздијељени у 24 разреда, од којих је сваки вршио службу у
Храму по тједан дана. Сваки је разред имао свога надгледника (хебр. негид, грч. епи-
статес значи више-мање исто што и грч. епископос).

Левити

Велик дио података налазимо у кроничарском дјелу (Љет- -Езр-Нех) које је настало око
300. по Кр. Вјеројатно је и сам писац љетописа био левит. Подаци су с обзиром на
повијест често пута врло проблематични, будући да кроничарски писац ситуацију свога
времена баца у вријеме Давидово, желећи показати да су си вари одувијек биле такве
ка:к.ве су данас. Кро-ничар левитима посвећује знатно више позорности неголи деу-
терономичар (писац књиге Сам и Кр), Кроничар приписује левитима службу чувара
Ковчега, службу-пјевања и свирања у Храму (1 Љеи 16,4) и службу вратара у храму.
Настоји показати како су те службе вршили још у Давидово вријеме. Свећенички кодекс
и свећеничка предаја међутим знатно су смањили улогу левииа. Кроничар покушава и
лозу левита повезати чак с Корахом (1 Љет 9,17,19).

Левити су око Храма обављали низ послова: били су глазбеници, управитељи, били су
задужени за свето посуђе и за друге богоштовне предмете. Спремали су посвећени крух
и клали животиње за жртву (2 Љет 29,34; 35,11). Служили су у народу као учитељи.
Иако из свећеничког рода, били су увијек, с временом све више, подређени свећеницима.
Били су њихове слуге. Унаточ томе били су свјесни — барем неки — своје припадности
Левијеву племену, па су се упорно борили да сачувају своја права и да их свећеници
поштују.

14
Међу левитима, особито међу онима који су обављали тешке послове око храма, бијаху
и потомци робова и погана.

Левити су за левитску службу били посебно посвећени (види горе), али нису носили
посебна одијела. Тек ће једна скупина иевита много касније за се изборити право да
носи ланену тунику, слично као и свећеници. Подјела свећенства на свећенике и левите
потјече, чини се, из времена централизације свег богоштовља у Јеусалимски храм
(деутерономска обнова 620. год. пр. Кр.). Та је подјела, истина, била у Јеусалиму у
клици већ и раније назочна, али с много мање оштрине. Послије деутеро- номске обнове
Јеусалимски су свећеници, и то углавном из одређених обитељи, грабили свећеничку
част за се и за своју дјецу. Чланови левитског рода који су живјели по селима морали су
се, ако су жељели служити у Храму у Јеусалиму задовољити с нижим службама. Тако су
све више потпадали под утјецај свећеника. Тако је израз левит, који је најприје
означивао једноставно свећенике, почео означивати службенике ниже категорије. У
вријеме пророка Езекијела тај је лом и та подјела била довршена и коначна, и сви су се с
тиме помирили (осим самих левита!). Треба напоменути да деутерономска предаја
заправо такве оштре подјеле између левита и свећеника још не познаје. Она је учињена
послије повратка из бабилонског су- жањства у свећеничкој предаји. Ова је разумљиво
истицала свећенике на рачун левита, јер је писац те предаје био и сам свећеник. Из
Новога завјета знамо да је Барнаба био левит (Дј 4,36).

Свећеници и левити за вријеме монархије. За вријеме монархије свећеници нису више

уживали ону самосталност коју су уживали раније. Сада је краљ постао њихов господар
(1 Сам 22,11-19). Он их поставља у службу и шаље их у одређена светишта (Јеусалим,
Дан, Бетел, Ноб). Они постају краљевски чиновници (2 Сам 8,15; 1 Кр 4,лс; 2 Кр 16,10;
Јер 21,1; 37,3). Дапаче, на своју руку именује за свећенике и оне који нису

15