Skripta

 za  praktični  iz  fitocenologije  

 
Fitocenologija  –  Nauka  o  biljnim  zajednicama.  
Biljna  zajednica  –  Prirodna  skupina  u  kojoj  biljke  žive  zajedno,  zakonomjerno  –  ne  slučajno,  kao  
rezultat   dugotrajnog   istorijskog   procesa   uzajamne   borbe   i   prilagođavanja,   kao   i   adaptacija   na  
fizičko  –  hemijske  uslove  spoljašnje  sredine.  
Fitocenologija  proučava  biljne  zajednice  (  fitocenoze  )  kao  prirodne  cjeline  sa  svih  stanovišta  
biologije:  
-­‐ Istoriju  –  Sinhronologija  
-­‐ Zakone  postanka  i  razvoj  fitocenoza  –  Sindinamika  
-­‐ Upoznaje  njihovu  građu  i  floristički  sastav  –  sinmorfologija  
-­‐ Njihovu  ekologiju  –  sinekologija  
-­‐ Geografsko  rasprostiranje  –  sinhorologija  
-­‐ Klasifikacija   u   posebne   klasifikacione   sisteme   prema   njihovim   zajedničkim   osobinama  -­‐  
sintaksonomija  
Sintaksonomija:  
Razred  (  cassis  )  –  etea  
Podrazred  (  subclassis  )  –    enea  
Red  (  ordo  )  –  etalia  
Podred  (  subordo  )  -­‐    enalia  
Sveza  (  alliancia  )  –  ion  
Podsveza  (  suballiancia  )  –  enion  
Asocijacija  (  associatio  )  –  etum  
Subasocijacija  (  subassociatio  )  –  etosum  
Facijes  (  facies  )  –  osum  

 
Flora  –  skup  svih  biljaka  nekog  područja  

Vegetacija  –  skup  svih  biljnih  asocijacija  jednog  područja  

Pod  fitocenozom  podrazumijevamo  samo  zajednicu  biljaka,  koja  ne  može  postojati  kao  izolovan  2emper.  
U   tom   prostoru   koje   nastanjuje   jedna   fitocenoza   žive   I   životinjke   vrste,   koje   organizuju   životinjske  
zajednice   (   zoocenoze   ).   Ako   posmatramo   ove   dvije   zajednice   integralno,   govorimo   o   biocenozi   (  
životnoj  zajednici  ).  Neki  naučnici  odvojeno  posmatraju  zajednice  mikroorganizama  (  mikrob(i)ocenoze  
).   Kompleks   neživih   faktora   (   klima,   supstrat,   zemljište,   nadmorsa   visina,   reljef,   ekspozicija   I   dr.)   na  
kojima  se  javlja  neka  vrsta  Ili  biocenoza  zovemo  staništem  (  biotopom,  habitatom  ).  Stanište  se  ne  može  
posmatrati  odvojeno  od  vrsta  I  zajednica,  jer  ga  one  mijenjaju.  Jedinstvo  žive  I  nežve  prirode  (  biocenoze  
I   staništa   )   zovemo   ekosistem.   Iako   je   zamišljeno   odvojeno,   danas   se   termini   biocenoza,   stanište   I  
ekosistem  prepliću.  Više  ekosistema  objedinjujemo  u  biome.  

Populacija   je   reproduktivno   izolovana   grupa   iste   vrste.   Ona   u   biocenozi,   staništu   I   ekosistemu   ima   svoje  
mjesto  za  koje  se  izborila,  u  kome  se  hrani,  razvija  I  razmnožava.  

Po   pravilu   fitocenoze   su   izgrađene   od   većeg   broja   prostorno   odvojenih   sastojia.   Znači,   sastojina   je  
prirodno  I  jasno  omeđena  vegetacijska  jedinica,  koja  prekriva  manje  ili  veće  površine  I  koja  se  od  okolnih  
biljnih   zajednica   razlikuje   prema   na   osnovu   ekoloških   faktora.   Ono   što   je   populacija   u   botanici   ili  
ekologiji,   to   je   sastojina   u   fitocenologiji.   Ako   asocijaciju   izgrađuje   veliki   broj   jedinki   iste   vrste,   onda   ih  
nazivamo  monodoinantnim.  

Sinekologija  

Sinekologija  –  grana  fitocenologije  koja  izučava  odnos  biljnih  zajednica  prema  uslovima  sredine  te  
uzajamnim  odnosima  članova  biocenoze.  

Ekološki  faktori  –  svi  uticaji  žive  i  nežive  prirode  na  pojedine  organizme  i  njihove  zajednice.  

Ekološki  faktori  –  podjela  

Biotički  –  uzajamni  odnosi  izmedju  organizama  
Abiotički  –  fizičko-­‐hemijski  uslovi  sredine  
I  uticaj  čovijeka  
Klimatski   Edafski   Orografski   Fitogeni   Zoogeni   Antropogeni  
Geološka   Nadmorska  
Svjetlost   Simbioza          
podloga   visina  
Toplota  
Tip  zemljišta   Ekspozicija   Parazitizam          
(2emperature)  
Voda  I  vlaga       Nagib   Saprofitizam          
Vjetar       Veličina  masiva   Epifitizam          
        Kupiranost   Alelopatski  odnosi          
 
  

Ekološki  faktori  –  važne  osobine  

Ekološki  faktori  djeluju  istovremeno  i  kompleksno,  kao  cjelina.  Oni  su  međusobno  povezani,  dopunjuju  
se  i  zamjenjuju.  Zato  je  nemoguće  shvatiti  raspored  i  gradju  neke  fitocenoze  posmatrajući  odvojeno  
samo  jedan  faktor.    

Prema  načinu  djelovanja  ekološki  faktori  se  dijele  na:  

Neposrene:  dijeluju  direktno  (tip  zemljišta)  

Posredne:  djeluju  indirektno  (nadmorska  visina,  ekspozicija,  nagib)  

Većina  faktora  djeluje  posredno  i  neposredno.  

Šema  zamjenjivosti  ekoloških  faktora:  

-­‐ Klimatski  faktori  mogu  biti  zamijenjeni  drugim  klimatskim  (  temperatura  –  svjetlost  )  
-­‐ Klimatski  faktori  mogu  biti  zamijenjeni  edafskim  i  obrnuto  (  submediteran  –  južne  padine  )  
-­‐ Klimatski  faktori  mogu  biti  zamijenjeni  biotičkim  i  obrnuto  (  planinske  goleti  –  pašarenje  )  
-­‐ Biotički  faktori  mogu  biti  zamijenjeni  drugim  biotičkim  (  prirodna  konkurencija  može  uzrokovati  
nestajanje  nekih  vrsta  –  antropogeni  faktor  )  

Ekološka  valenca  –  sposobnost  nekog  genetičkog  sistema  (  vrste,  zajednice  )  da  savlada  variranje  
komponenti  njegove  životne  sredine  (  ekoloških  faktora  ).  

 
  

Klimatski  faktori  

Svjetlost:  

Najveći  intenzitet  svjetlosti  je  na  ekvatoru.  Takođe  intenzitet  svjetlosti  raste  sa  porastom  nadmorske  
visine.  Zavisi  od  konfiguracije  reljefa,  ekspozicije  i  nagiba.  

Podjela  biljaka  prema  zahtjevima  za  svjetlost:  

1. Sciofite  –  sjenoljubive  vrste  (  npr.  Abies  alba  )  

2. Polusciofite  –  vrste  polusjenke  (  nps.  Carpinus  betulus,  Fagus  sylvatica  )  
3. Heliofite  –  vrste  svjetlosti  (  npr.  Quercus  sp.  ,  Pinus  sp.  )  

Heliofilne  su  zajednice  naših  nizinskih  šuma  (  vrba,  topola,  lužnjaka  ),  brdske  šume  kitnjaka,  borove  šume  
te  šume,  šikare  i  šibljaci  mediteranskog  i  submediteranskog  područja.  

Polusciofilne  su  zajednice  u  kojima  značajno  učestvuju:  obični  grab,  brijestovi,  jove.  

Sciofilne  su  zajednice  bukve,  jele  i  smrče,  pojedinačno  ili  u  smjeni  ovih  vrsta.  

Toplota:  

Presudna  za  početak  vegetacionog  perioda,  kada  t›10◦C i t›5◦C zemljišta.

Podjela biljaka prema zahtjevima za toplotu ( temperaturu):

1. Termofilne  (kserotermne)  –  toploljubive  
2. Mezotermne  –  umjereni  zahtjevi  za  toplotu  
3. Frigofilne  –  vrste  hladnih  predjela  

Termofilne  su  zajednice  koje  traže  mnogo  toplote  u  vegetacionom  periodu  (  crni  bor,  medunac,  crnika,  
sladun  i  cer  i  druge).  

Mezotermne  traže  umjerenu  količinu  toplote  u  toku  vegetacionog  perioda  (  kitnjak  i  obični  grab,  bukva  )  

Frigofilne  zahtijevaju  malo  toplote  (  subalpijska  smrča,  bor  krivulj  )  

Za  šumske  fitocenoze  su  značajne  minimalne  i  maksimalne  temperature,  period  njihovog  pojavljivanja  i  
trajanje.  U  šumarstvu  je  poznat  problem  mrazišta.  

Voda  i  vlaga:  

Podrazumijevamo:  atmosferske  taloge,  vlagu  vazduha  i  vlagu  u  zemljištu.  Uz  temperaturu  presudna  za  
raspored  vegetacije  na  zemlji.  Naročita  važnost  –  količina  padavina  u  toku  vegetacionog  perioda.  

Podjela  biljaka  prema  zahtjevima  za  vodu  i  vlagu:  

 1. Higrofilne  –  zahtijevaju  jako  puno  vlage  u  vazduhu  (  do  80%)  i  zemljištu  (vrbe,  topole,  lužnjak,  
poljski  jasen  )  
2. Mezofilne  –  zahtijevaju  puno  vlage  u  vazduhu  (  70  –  80%  )  (grab,  jela,  smrča,  bukva,  javori)  
3. Ksero   –   mezofilne   –   zahtjevaju   umjerene   količine   vlage   (60-­‐70%)   (omorika,   bijeli   bor,   kitnjak,  
kesten  
4. Kserofilne  –  zahtijevaju  malo  vlage  (  manje  od  60%  )  (crni  bor,  munika,  crni  jasen,  cer,  medunac)  

Kserofilne  –  mediteranske  i  submediteranske  šume,  ako  i  kontinentalne  na  nižim  i  južnim  padinam,  

Kseromezofilne  –  brdske  šume  kitnjaka,  šume  kestena  i  druge,  

Mezofilne  –  bukove  i  grabove  šume  gorskih  i  brdskih  područja,  

Higrofilne  –  vlažne  šume  nizijskih  područja  (vrba,  lužnjaka).  

Orografski  faktori  

Nadmorska  visina:  

Izuzetno   važan   faktor.   Mijenja   klimatske   faktore   (   na   100m   temperatura   opadne   za   0,55   stepeni   C)   i  
utiče  na  visinsko  zoniranje  vegetacije.  

   

 
Submontani  (kolinski)  –  termofilne  hrastove  šume  

Montani  (brdski)  –  mezofilne  brdske  (  montane  )  šume  bukve  

Montani  (gorski,  pretplaninski)  –  mezofilne  gorske  (  montane  )  šume  bukve  i  jele  (  ponekad  sa  smrčom  )  

Subalpijski    (planinski)  –  frigorifilne  subalpijske  šume  (  ariš,  bukva,  smrča,  munika,  molika  )  

Subalpijski  (  planinski  )  –  frigofilne  subalpijske  žbunaste  formacije  krivulja  

Alpijski  –  alpijske  rudine  bez  šminke  i  žbunaste  vegetacije  

Opšta  konfiguracija  (kupiranost)  reljefa:  

Kupiranost  –  opšta  slika  reljefa  nekog  kraja  

Uticaj  –  krajevi  sa  izraženom  konfiguracijom  su  česte  promjene  ekspozicija,  nagiba  i  nadmorske  visine,  
što  uzrokuje  pojavu  različitih  mikroklimata,  što  opet  uslovljava  izmjenu  šumskih  fitocenoza.  

Ekspozicija:  

Ekspozicija  –  izloženost  terena  određenoj  strani  svijeta.  

Južne  padine  najtoplije  –  zapadne  –  istočne  –  sjeverne  najhladnije.  

Utiče  na  klimatske  i  edafske  faktore  i  često  uzrokuje  naglu  smjenu  tipova  šuma.  

Nagib  terena:  

Nagib  –  ugao  koji  zaklapa  ravan  terena  sa  horizontalnom  ravni.  Utiče  na  klimatske  i  edafske  faktore,  pa  
samim  tim  i  na  smjenu  tipova  vegetacije.  

Edafski  faktori  –  geološka  podloga  i  tipovi  zemljišta  

Geološka  podloga  –  matični  supstrat  na  kome  se  razvija  zemljište.    

KARBONATI  (  Krečnjaci  i  dolomiti  ):  rendzina  na  dolomitu,  kalkokambisol  (  krečnjačko  smeđe  zemljište  ),  
luvisol  (  krečnjačko  ilimerizovano  ),  crvenica  (  terra  rossa  )-­‐  submediteran.  

OFIOLITI  (  Ultrabazične  stijene,  peridotiti  i  srpentiniti):  ranker  na  peridotitu,  eutrični  kambisol  (na  
serpentinitu),  luvisol  (  na  serpentinitu  ).  

SILIKATI  (  kisele  stijene  ):  ranker  na  silikatu,  distrični  kambisol  (  kiselo  smeđe  ),  luvisol  na  silikatu  (  
ilimerizovano  ).  

JEZERSKI  SEDIMENTI  (  Lapori,  pješčari,  glinci  –  fliš  ):  najčešće  duboka  zemljišta  (  smeđa:  distrični  i  
eutrični  kambisoli  –  šume  i  luvisoli:  uglavnom  poljoprivreda),  ponekad  distrični  ranker.  

ZEMLJIŠTA  NIZIJSKIH  PREDJELA  (  hidromorfna):  fluvisol,  pseudoglej,  euglej.  

Podjela  biljaka  prema  reakciji  zemljišta:    

Acidofilne  –  rastu  na  kiselom  zemljištu  (  pH  od  4  do  6  )  (kitnjak,  kesten,  molika)  
Neutrofilne  –  rastu  na  neutralnom  zemljištu  (  pH  od  6  do  7)  (jaseni,  javori,  lipe)  

Bazifilne  –  rastu  na  bazičnom  zemljištu  (  pH  preko  7)  (munika,  medunac,  crni  bor)  

Indiferentne  –  tolerantne  na  široku  reakciju  (  cer,  grab,  bukva,  krivulj)  

Odnos  prema  reakciji  supstrata:  

Kalcifilne  –  rastu  na  bazičnim  supstratima  (  munika,  crni  bor,  medunac  )  

Kalcifobne  –  izbjegavaju  bazične  supstrate  (  molika,  kesten,  kitnjak  )  

Indiferentne  –  (jela,  smrča,  bukva,  grab)  

Tvorba  imena  

Ime  biljne  zajednice  formira  se  od  jednog  ili  dva  imena  biljnih  vrsta  (ili  nižih  taksona),  tako  što  se  na  
korijen  riječi  (osnovu)  dodaju  karakteristični  nastavci.    

Da  bi  se  pravilno  odredio  korijen  riječi  ponekad  je  potrebno  poznavati  genitiv  jednine,  naročito  kod  
imenica  treće  deklinacije.  Od  genitiva  jednine  odbija  se  karakteristični  nastavak  i  dobije  korijen  riječi.  

I  deklinacija:  Betula,  Betul-­‐ae  –  imenice  ženskog  roda  

II  deklinacija:  Carpinus,  Carpin-­‐i;  Acer,  Acer-­‐i;  Cotoneaster,  Cotoneastr-­‐i  –    

                                                 imenice  muškog  roda  

                                                 Polygonum,  Polygon-­‐i  –  imenice  srednjeg  roda  

III  deklinacija:  Abies,  Abiet-­‐is  –  imenica  svih  rodova  

                                                   Mercurialis,  Mercurial-­‐is  –  imenice  svih  rodova  

                                                   Ova  deklinacija  pravi  dosta  glavobolja  jer  je  neophodno  znati    

                                                   rod,  a  genitivu  se  često  dodaje  još  jedan  slog.  U  ovu    
                                                   deklinaciju  spadaju:  Salix,  Salic-­‐is;  Adenostyles,  Adenostyl-­‐is;    
                                                   Aposeris,  Aposerid-­‐is;  Carex,  Caric-­‐is  itd.  

IV  deklinacija:  Quercus,  Querc-­‐us  –  imenice  muškog  i  ženskog  roda.  Vrlo  su  brojne.  

Postoje  i  brojni  izuzeci,  naročito  kod  imena  koje  nisu  latinskog  porijekla.  

Formirajmo  najprije  imena  biljnih  zajednica  od  imena  roda  jedne  biljne  vrste.  

 
 

 
  

Kada   se   formira   ime   sintaksona   od   punog   imena   biljne   vrste,   epitet   uz   ime   roda   obavezno   dolazi   u  
genitivu  jednine.  Važno  je  znati  u  kojeg  je  roda  koji  genus.  Postoji  jedan  jedini  izuzetak.  

 
Kada  se  formira  ime  sintaksona  od  dva  imena  roda,  glavna  vrsta  (ona  koja  dominira)  obavezno  dolazi  na  
drugo   mjesto   i   na   njen   korijen   se   dodaje   karakteristični   nastavak.   Imenu   pratećeg   taksona   (roda)  
dodaje  se  prelazni  samoglasnik  “o”  ili  “i”.  Između  ova  dva  imena  dodaje  se  crtica.  

U   većini   slučajeva   dolazi   samoglasnik   “o”.   Prelazni   samoglasnik   “i”   pojavljuje   se   samo   kod   pravih  
latinskih   riječi   treće   deklinacije,   kao   što   su:   Abies,   Abiet-­‐is,   Abiet-­‐i;   Salix,   Salic-­‐is,   Salic-­‐i;   Aposeris,  
Aposerid-­‐is,  Aposerid-­‐i;  Carex,  Caric-­‐is,  Caric-­‐i;  Acer,  Acer-­‐is,  Acer-­‐i.  
  
 

Kada  se  formira  ime  sintaksona  od  dva  puna  imena  biljnih  vrsta  postupa  se  po  već  ustaljenom  pravilu  da  
epiteti  idu  u  genitivu.  Veoma  je  važno  voditi  računa  o  rodu  genusa.  

 
 

 
Kada  se  formira  ime  sintaksona  od  dvije  vrste  istog  roda  onda  se  nastavak  dodaje  na  rod  i  ide  na  prvo  
mjesto.  Posljednji  dolazi  epitet  uz  vrstu  koja  dominira,  a  epitet  prateće  dobija  prelazni  samoglasnik.  
Između  dva  epiteta  stavlja  se  crtica.  

 
 

Sinmorfologija  

Sinmorfologija  izučava  izgled,  građu  i  floristički  sastav  biljnih  zajednica.  

Da  bi  se  pravilno  izveli  zaključci  o  građi  i  florističkom  sastavu  neke  biljne  zajednice  potrebno  je  analizirati  
veći   broj   njenih   sastojina   sakupljajući   fitocenološke   snimke.   Istraživana   sastojina   pri   tome   treba   biti  
homogena   (   jednoličnost   ekoloških   faktora   ),   tipično   razvijena   (   da   ima   sve   bitne   osobine   biljne  
zajednice  –  fitocenoze  )  i  ekološki  samostalna  (  površina  dovoljno  velika  da  se  ne  osjeti  uticaj  okolnih  
fitocenoza).  

Granice   između   sastojina   različitih   fitocenoza   (   naročito   šumskih   )   u   prirodi   nisu   prostorno   jasno  
odvojene.  Na  mjestima  gdje  se  dodiruju  dvije  fitocenoze  pojavljuje  se  prelazni  pojas  (   prelaz  )  u  kome  se  
miješaju  vrste  dvije  susjedne  fitocenoze.  

Takođe,  u  prirodi  se  često  sreću  slučajevi  kada  su  ekološki  uslovi  nedovoljno  izraženi  da  bi  se  na  njima  
razvila   tipična   fitocenoza,   već   se   javljaju   tzv.   Mješavine.   Uglavnom   se   javljaju   zbog   nejednoličnosti  
reljefa  ili  usljed  djelovanja  čovjeka.  U  njima  se  sreću  vrste  više  različitih  fitocenoza.  

Pored   prethodna   dva   slučaja   sreću   se   slučajevi   kada   se   na   malom   prostoru   izmjenjuje   više   tipično  
razvijenih  sastojina  dvije  ili  više  fitocenoza.  To  u  fitocenologiji  zovemo  mozaicima  ili  kompleksima.  

Fizio(g)nomija   –   izgled   biljne   zajednice.   U   ovom   smislu   vrlo   je   važno   razlikovati   neke   osnovne  
fizionomske   formacije:   šume,   šibljaci,   šikare,   makije,   garizi,   klekovina,   vrištine,   savane,   stepe,   tundra  
(rudina),  livada,  pašnjak,  pustinje,  polupustinje,  kamene  pustinje,  slatine,  vodena  vegetacija  (submerzna,  
emerzna,  flotantna),  močvare,  tresetišta  (visoka,  niska,  prelazna).  

Šuma:  složena  biogeocenoza  drveća,  koje  utiče  jedno  na  drugo  kao  i  na  sredinu  u  kojoj  se  nalazi.  Kada  ne  
utiče  jedno  na  drugo,  nije  riječ  o  šumi,  što  je  najlakše  objasniti  preko  pojma  sklopa.  

Sklop   –   ortogonalna   projekcija   krošanja,   odnosno   stepen   zasjenjenosti   (zastrtosti)   zemljišta   krunama  
stabala.  Ocjenjujemo  ga  okularno,  izražavamo  u  procentima  i  najčešće  dijelimo  na:  

  1.  Vrlo  gust  sklop  (100%)  –  sunčevi  zraci  ne  dopiru  do  zemlje  

  2.  Gust  (80-­‐90%)  –  sunčevi  zraci  prave  ponegdje  neznatne  mrlje  

  3.  Potpun  (70-­‐80%)  –  grane  susjednih  stabala  se  jedva  dodiruju.  Svjetlost  obrazuje  veće  svijetle  
mrlje.  

  4.   Nepotpun   (50-­‐70%)   –   krune   se   ne   dodiruju   a   između   njih   ne   može   stati   još   jedno   stablo   sa  
istom  krunom.  

  5.  Rijedak  (40-­‐50%)  –  između  kruna  može  stati  jedno  stablo  da  upotpuni  sklop.  

  6.  Prekinut  (30-­‐40%)  –  između  kruna  može  stati  još  jedna  kruna,  a  da  dio  svjetlosti  ipak  dopire  
na  podlogu.  

  7.  ispod  30%  -­‐  ne  možemo  govoriti  o  šumskih  sastojinama,  već  je  riječ  o  pojedinačnim  stablima.  

Sa   stanovišta   fitocenologije   šumske   sastojine   sa   prekinutim   sklopom   nisu   reprezentativne   i   uglavnom   se  

radi  o  mješavinama,  u  kojima  je  mnoštvo  elemenata  okolnih  otvorenih  staništa.  

Šikara  –  žbunaste  formacije  nastale  degradacijom  šuma,  koje  izgrađuju  vrste  visokog  drveća.  

Šibljak  –  žbunaste  formacije  izgrađene  od  grmlja.  

Makija   –   mediteranske   formacije   nastale   degradacijom   vazdazelenih   šuma,   koje   uglavnom   izgrađuju  
vrste  drveća.  

Garig  –  mediteranske  formacije  nastale  degradacijom  makija,  izgrađene  od  žbunastih  vrsta.  

Klekovina  –  subalpijske  i  alpijske  žbunaste  formacije  izgrađene  od  žbunastih  vrsta.  

Vriština  –  otvorena  staništa  obrasla  acidofilnih  niskim  žbunovima  nakon  potiskivanja  šumske  vegetacije.  

Savana  –  travnjačka  vegetacija  sa  raštrkanim  drvećem  karakteristična  za  tropski  i  subtropski  pojas.  

Stepa  (prerija,  pampas)  –  nešumska  (travnjačka)  vegetacija  aridnih  umjerenih  oblasti  bez  drveća.  

Tundra   –   travnjački   ili   kameniti   predjeli   na   kojima   ne   raste   drveće   zbog   oštre   klime   uz   polove   ili   na  
visokim  planinama.  

Slatina  –  zaslanjena  otvorena  staništa  sa  velikom  količinom  soli  u  zemljištu.  

 
Edifikatori:  vrste  koje  dominiraju  u  najvišem  spratu  i  svojom  zastupljenošću  utiču  na  sve  ostale  vrste.  U  
šumarskoj  fitocenologiji  edifikatori  su  po  pravilu  dominantne  vrste  u  spratu  drveća.  Ponekad  govorimo  o  
dva   edifikatora   (kitnjak   i   obični   grab),   a   ponekad   su   neke   vrste   veće   brojnosti   i   značaja,   ali   se   ipak  
razvijaju  pod  uticajem  edifikatora  pa  ih  nazivamo  –  subedifikatorima  (npr.  grab  u  lužnjakovoj    šumi).    

Brojnost:   predstavlja   broj   jedinki   u   nekoj   sastojini   ili   oglednom   polju.   Metodološki   -­‐   u   fitocenologiji  
nema  presudan  značaj.  

Pokrovnost:   predstavlja   stepen   zastrtosti   zemljišta   nadzemnih   dijelova   svih   primjeraka   iste   vrste   u  
sastojini   koja   se   ispituje.   Procjenjuje   se   okularno   zajedno   sa   brojnošću.   U   fitocenologiji   je   ocjena  
pokrovnosti   (sa   brojnošću)   od   najveće   važnosti   za   ispitivanje   građe   i   sastava   fitocenoze.   Pored   ove  
veličine  ranije  se  procjenjivala  i  združenost.  

Dominantne  vrste:  vrste  koje  se  ističu  svojom  brojnošću  i  pokrovnošću  (dominiraju)  u  bilo  kom  spratu  ili  
u  svim.  

Dijagnostičke   vrste:   vrste   po   kojima   se   određene   biljne   zajednice   razlikuju   od   drugih.   Dijelimo   ih   na:  
karakteristične  i  diferencijalne.    

Karakteristične   vrste:   vrste   koje   su   vezane   za   za   određenu   fitocenozu.   U   njemu   imaju   težište  
rasprostranjenosti  i  optimum  (javljaju  se  redovno),  a  u  drugim  fitocenozama  se  ne  pojavljuju  (isključive),  
javljaju   rjeđe,   sa   manjom   brojnošću,   pokrovnošću   i   vitalnošću   (postojane)   ili   se   javljaju   i   u   drugim,   ali  
ovdje  nalaze  optimum  i  tu  su  najbrojnije  (sklone).  One  su  najčešće  vezane  za  više  sintaksone,  rijetko  za  
asocijacije.  

Diferencijalne   vrste:   služe   za   razdvajanje   pojedinih   fitocenoza   istog   ranga,   najčešće   asocijacija   i  
subasocijacija.     One   su   u   uskoj   vezi   sa   karakteristikama   staništa   i   jasno   ga   predstavljaju   (floristički  
princip).    

Negativna   diferencijacija:   dvije   fitocenoze   istog   ranga   mogu   se   razlikovati   tako   što   se   kod   kod   jednih  
pojavljuju  neke  diferencijalne  vrste,  a  kod  drugih  izostaju.  Za  drugu  kažemo  da  se  negativno  diferencira.  

Spratovnost:   razdvajanje   biljaka   po   spratovima.   Ima   izuzetno   veliki   značaj   za   predstavu   o   strukturi  
šumske  sastojine.  

Prilikom   terenskih   istraživanja   naročito   je   važno   obratiti   pažnju   na   vertikalnu   strukturu   sastojine,  
odnosno  spratovnost  vrsta  koje  tu  sastojinu  izgrađuju.    

U  fitocenologiji  razlikujemo  spratove:  

 -­‐  sprat  visokog  drveća  (h>20  m)  –  oznaka  1  ili  A1  

 -­‐  sprat  srednje  visokog  drveća  (10<h<20  m)  –  oznaka  2  ili  A2  

 -­‐  sprat  visokih  žbunova  i  niskog  drveća  (5<h<10  m)  –  oznaka  3  ili  B1  

 -­‐  sprat  srednje  visokih  žbunova  (1<h<5  m)  –  oznaka  4  ili  B2  

 -­‐  sprat  niskih  žbunova  (h<1  m)  –  oznaka  5  ili  B3  

 -­‐  sprat  zeljastih  biljaka  –  oznaka  6  ili  C  

  -­‐  sprat  mahovina  –  oznaka  9  ili  D  

Spratovi   (slojevi)   su   odraz   različitih   uticaja,   najčešće   klimatskih   i   antropogenih.   Npr.   tajge   (hladne  
četinarske   šume   hladnih   krajeva)   imaju   samo   dva   sprata,   dok   se   bujne   tropske   šume   slojaju   u   najviše  
spratova.  

Fitocenološki  snimak  

Da  bi  se  pravilno  izveli  zaključci  o  građi  i  florističkom  sastavu  neke  biljne  zajednice  potrebno  je  analizirati  
veći   broj   njenih   sastojina   sakupljajući   fitocenološke   snimke.   Poželjno   je   da   istraživane   sastojine   budu  
prostorno  udaljene,  kako  bi  se  što  temeljnije  mogla  sagledati  variranja  njihovog  florističkog  sastava.  

Pojedinačne   istraživane   sastojine   pri   tome   trebaju   biti   homogene   (jednoličnost   ekoloških   faktora),  
tipično   razvijene   (da   ima   sve   bitne   osobine   biljne   zajednice   –   fitocenoze)   i   ekološki   samostalne  
(površina   dovoljno   velika   da   se   ne   osjeti   uticaj   okolnih   fitocenoza).   To   znači   da   treba   izbjegavati  
mješavine  i  prelaze,  a  samo  u  slučaju  nedostatka  većih  površina  snimke  uzimati  u  mozaicima.  

Fitocenološki  snimak  predstavlja  zabilježene  i  po  određenoj  metodologiji  prikazane  analitičke  podatke  o  
sastavu   fitocenoze   uzete   u   konkretnoj   sastojini   na   terenu.   On   je   polazna   osnova   za   proučavanje  
vegetacije,  odnosno  pojedinih  fitocenoza  na  nekom  području.  

Veličina  snimka:  šume  uobičajeno  20x20  do  30x30  m,  šikare  i  šibljaci  10x10  m,  otvorene  površine  5x5  m.    

 
 
  

U   fitocenološkom   snimku   za   svaku   vrstu   i   svaki   sprat   vrši   se   kombinovana   procjena   brojnosti   i  
pokrovnosti  po  sljedećoj  skali:  

5  –  vrsta  pokriva  75-­‐100%  površine  plohe  (bez  obzira  na  broj  primjeraka)  

4  –  vrsta  pokriva  50-­‐75%  površine  plohe  (bez  obzira  na  broj  primjeraka)  

3  –  vrsta  pokriva  25-­‐50%  površine  plohe  (bez  obzira  na  broj  primjeraka)  

2  –  vrsta  pokriva  10-­‐25%  površine  plohe  ili  se  javlja  vrlo  obilno  

1  –  vrsta  pokriva  1-­‐10%  površine  plohe  ili  se  javlja  obilno  

+  –  vrsta  pokriva  <1%  površine  plohe  ili  se  javlja  sporadično  

r  –  na  plohi  samo  pojedinačan  primjerak  (vrsta  izuzetno  rijetka  u  sastojini)  

Fitocenološka  tabela  

Fitocenološki  snimak  predstavlja  zabilježene  i  po  određenoj  metodologiji  prikazane  analitičke  podatke  o  
sastavu   fitocenoze   uzete   u   konkretnoj   sastojini   na   terenu.   On   je   polazna   osnova   za   proučavanje  
vegetacije,  odnosno  pojedinih  fitocenoza  na  nekom  području.  

Na   osnovu   većeg   broja   fitocenoloških   snimaka   vrši   se   analiza   sastojina   jedne   ili   više   fitocenoza,  
sintetičkom   obradom   u   fitocenološkoj   tabeli.   Pri   tome   bi   svaka   fitocenoza   trebala   biti   proučena   na  
najmanje   10   reprezentativnih   sastojina   (10   fitocenoloških   snimaka),   koje   u   potpunosti   karakterišu   tu  
zajednicu.  

Na   osnovu   fitocenološke   tabele   donosi   se   niz   zaključaka   o   samoj   biljnoj   zajednici   (asocijaciji)   te   je  
moguće  porediti  ispitivanu  fitocenozu  sa  drugim  fitocenozama  (srodnim  ili  raznorodnim).  

Unosu   fitocenoloških   snimaka   u   fitocenološku   tabelu   najprije   predstoji   pouzdana   determinacija  

zabilježenih  biljnih  vrsta,  eliminacija  sinonima  te  pouzdano  određenje  geološke  podloge,  tipa  zemljišta  i  
drugih  uzimanih  podataka.  

Ako  su,  tokom  istraživanja,  primijećene  razlike  prema  ekološkom  faktoru,  onda  snimke  treba  unositi  po  
redoslijedu  u  skladu  sa  ekološkim  faktorom,  npr.  od  vlažnijih  sastojina  ka  suvljim.  

U  fitocenološkoj  tabeli  razlikujemo  zaglavlje  (u  koje  unosimo  podatke  o  ispitivanim  sastojinama)  i  spisak  
vrsta  po  spratovima  sa  kombinovanom  ocjenom  brojnosti  i  pokrovnosti.    

Prema  opisanom  postupku  unosimo  fitocenološke  snimke  u  predviđene  kolone.  

Ovim  je  završen  prva  faza  u  sintetičkoj  obradi  fitocenoze.  

U  drugoj  fazi  procjenjuje  se  stepen  prisutnosti  (učešća)  vrsta  u  fitocenološkim  snimcima  po  sljedećem  
pravilu:  
 - V  –  vrsta  učestvuje  81-­‐100%  snimaka  

-  IV  –  vrsta  učestvuje  61-­‐80%    snimaka  

-  III  –  vrsta  učestvuje  41-­‐60%  snimaka  

-  II  –  vrsta  učestvuje  21-­‐40%  snimaka  

-  I  –  vrsta  učestvuje  0-­‐20%  snimaka  

- Postoje   i   drugi   parametri   kojim   se   mogu   iskazati   brojnost   i   pokrovnost:   fideliti,   frekvencija,  
indeks  pokrovnosti  i  sl.  

Poslije  ovoga  nastupa  druga  faza  u  sintetičkoj  obradi  tabele.  

Prvo   se   izvrši   presortiravanje   vrsta   po   spratovima,   tako   što   na   prvo   mjesto   dolaze   vrste   koje   su  
zastupljene  u  svim  snimcima  (V),  pa  one  sa  IV,  III  i  II.  Vrste  sa  stepenom  prisustva  I  se  ne  uzimaju  u  obzir.  

Tako   se   dobija   uvid   u   strukturu   i   fitocenološki   sastav   šume.   Na   vidjelo   isplivavaju   edifikatori   i  
dominantne  vrste  fitocenoze.  

Treća   faza   obuhvata   grupisanje   snimaka   sa   sličnim   florističkim   sastavom   i   sličnim   ekološkim   uslovima,  
tako  da  jasno  odražavaju  kompleks  ekoloških  faktora  koji  djeluju.  Ovo  poređenje  može  se  vršiti  na  bilo  
kom   sintaksonomskom   nivou   i   rezultuje   izdvajanjem   karakterističnih   i   diferencijalnih,   odnosno  
dijagnostičkih  vrsta  za  razlikovanje  srodnih  biljnih  zajednica.  

Određivanje   dijagnostičkih   vrsta   je   složen   posao   i   zahtijeva   da   se   uporede   sintetičke   tabele   svih  
fitocenoza  sa  šireg  područja  koje  istražujemo.    

Takođe,   karakteristične   vrste   su   izuzetno   važne   za   klasifikovanje   fitocenoza   u   više   sintaksone,   o   čemu  
ćemo  više  govoriti  kada  budemo  radili  cenološku  pripadnost.  

Da   bi   se   pravilno   okarakterisala   neka   fitocenoza,   pored   dijagnostičkih   vrsta   izdvajaju   se   i   vrste   koje   se  
javljaju   u   više   od   60%   svih   sastojina   istraživane   fitocenoze   (stepen   prisustva   IV   iV)   i   one   zajednu   čine  
jednu  veću  grupu  tzv.  karakteristični  skup  vrsta.  

Suština  sintetičke  obrade  jeste  da  imate  što  veći  broj  reprezentativnih  podataka  (fitocenoloških  snimaka)  
uzimanih   po   istoj   metodologiji.   Veliki   broj   fitocenologa   ranije   je   razlikovao   samo   tri   sprata   (drveće,  
žbunje   i   prizemna   flora),   čime   se   gube   neke   dragocjene   informacije   o   vertikalnoj   strukturi   šumskih  
sastojina.  

Kada   operišemo   sa   velikim   brojem   fitocenoloških   snimaka,   njihovu   analizu   nemoguće   je   izvršiti   ručno.  
Danas  postoje  savremeni  softverski  paketi  programirani  za  baze  fitocenoloških  snimaka  (Turboveg)  i  za  
njihovu  statističku  analizu  (Juice),  koji  primjenjuju  skoro  svi  fitocenolozi  modernog  doba  .  

Fitocenološki   snimci   se   porede   svaki   sa   svakim   i   računa   njihova   sličnost   na   osnovu   nekih   od   poznatih  
indeksa  (Jacard,  Sorensen  i  sl.)  i  grupišu  se  u  grupe.  Zbog  toga  se  u  prikazu  razlik,  umjesto  prikaza  svih  
snimaka  obično  koriste  sinoptičke  tabele,  jer  zauzimaju  manje  prostora.  

 
  

Sinhorologija  

Sinhorologija  –  utvrđuje  granice  i  veličine  areala  zajednica,  njihovu  prostornu  i  visinsku  

rasprostranjenost  u  određenom  geografskom  području  i  na  osnovu  toga  vrši  raščlanjenje  Zemlje  na  
prirodna  vegetacijska  područja.    

Geografsko  rasprostranjenje  biljne  zajednica,  slično  kao  kod  vrsta,  nazivamo  njenim  arealom.  On  može  
biti  cjelovit  (kompaktan)  ili  disjunktan.  Vrste  čiji  je  areal  ograničen  na  manju  geografsku  cjelinu  nazivamo  
endemitima.  

Recentni  areal  neke  biljne  vrste  govori  o  njenom  rasprostranjenju  i  porijeklu.  Uočljiva  je,  ponekad,  velika  
sličnost  u  arealima  pojedinih  biljnih  vrsta  što  govori  o  njihovom  zajedničkom  porijeklu  i  razvoju  kroz  
istoriju.  Na  ovom  temelju  počiva  podjela  Zemlje  na  florno-­‐geografske  regione.  

Kao  što  smo  već  napomenuli  postoji  i  drugačiji  pristup,  da  se  Zemlja  raščlani  na  osnovu  biljnog  pokrova  
tj.  fizionomsko-­‐ekoloških  karakteristika  (listopadne  šume,  četinarske  šume,  stepe,  savane  itd.).  Slična  
fizionomija  pojedinih  formacija  govori  o  sličnim  životnim  prilikama  (klimi  –  temperaturi,  padavinama).  
Npr.  tvrdolisne  zimzelene  šume  nalaze  se  u  Sredozemlju,Kaliforniji,  Australiji,  ali  je  njihova  flora,  kao  i  
porijeklo  bitno  različito.  

Braun-­‐Blanquet    je  pomirio  ova  dva  principa  podijelivši  Zemlju  na  osnovu  biljnih  zajednica  zasnovanih  na  
florističkom  principu  na  biogeografska  carstva,  regije,  provincije  i  sektore.  Time  su  podjednako  uvažena  
i  sinmorfologija  (fizionomija)  formacija,  kao  i  floristički  pogled  (istorija  i  razvoj  flore).  

Ovakva  biogeografska  podjela  Zemlje  odraz  je  florističke  prošlosti  i  klime,  tako  da  je  danas  ona  široko  
prihvaćena.  Regioni  (regije)  se  razdvajaju  po  biljnim  zajednicama  viših  nivoa  (npr.  Fagetalia  sylvaticae  je  
vezana  za  evrosibirski  region),  dok  je  za  provincije  važna  bar  jedna  klimatogena  fitocenoza.  
  

 
 
Ilirska  provincija  (Dinaridi)  pripada  evrosibirskom  regionu  –  odlikuju  je  klimatogene  šume  kitnjaka  i  
graba  u  kolinskom  pojasu  i  subalpijske  bukove  šume  u  subalpijskom  pojasu,  zbog  veće  količine  padavina  
u  vegetacionom  periodu.  Obuhvata  pojas  Dinarida:  Snežnik  (Veliki  Snežnik,  1796  m),  Risnjak  (1528  m),  
Velebit  (Vaganski  vrh,  1757  m),  Dinara  (Troglav,  1913  m),  Plješevica  (Gola  Plješevica,  1648  m),  Grmeč  
(Crni  vrh,  1605  m),  Klekovača  (Velika  Klekovača,  1961  m),  Jadovnik  (Veliki  bat,  1654  m),  Šator  (Veliki  
Šator,  1873  m),  Golija  (Veliki  vrh,  1890  m),  Vitorog  (1906  m),  Cincar  (2006  m),  Vlašić  (Paljenik,  1933  m),  
Vranica  (Nadkrstac,  2112  m),  Bjelašnica  (2067  m),  Treskavica  (Đokin  toranj,  2086  m),  Zelengora  (Bregoč,  
2014  m),  Maglić  (2386  m),  Durmitor  (Bobotov  kuk,  2523  m),  Komovi  (Kučko  kom  2587  m),  Bjelasica  
(Crna  glava,  2139  m),  Prokletije  (Maja  Jezerces,  2694  m).  

Istočno-­‐mediteranska  provincija  –  odlikuju  je  šume  crnike  u  najnižim  predjelima,  na  koju  se  nadovezuje  
šuma  medunca  i  bjelograbića  u  brdskom  pojasu.  U  subalpijskom    pojasu  dolaze  šume  endemičnog  bora  
munike  (Pinus  heldreichii).  Obuhvata:  Čvrsnicu  (Pločno,  2226  m),  Prenj  (Zelena  glava,  2103  m),  Orjen  
(Zubački  kabao  1893  m),  Lovćen  (Njegošev  vrh,  1748  m),  Rumija  (1594  m),  Kučke  Prokletije  (Žijovo  ,2184  
m),  Nemercke  (Papingut  2482  m),  Olimp  (2917  m),  Rodopi  (Golyam  Perelk,  2191  m).  

Mezijska  (centralnobalkanska)  provincija  –  odlikuje  je  manje  padavina  i  klimatogene  šume  cera  i  sladuna  
u  kolinskom  pojasu  te  subalpijska  šuma  smrče  u  subalpijskom  pojasu.  Obuhvata  planine:  Zlatar  (1626  m),  
Pešter  (1616  m),  Kopaonik  (Pančićev  vrh,  2017  m),  Stara  planina  (Midžor,  2169  m;  Botev,  2376  m).    

Skardsko-­‐pindska    provincija  –  odlikuju  je  iste  šume  u  kolinskom  pojasu,  a  u  subalpijskom  pojasu  dolaze  
šume  endemičnog  bora  molike  (Pinus  peuce).  Obuhvata  planine:  Šar-­‐planina  (Titov  vrh,  2748  m),  Korab  
(Golem  Korab,  2764  m),  Baba  (Pelister,  2601  m),  Rila  (Musala,  2925  m),  Pirin  (Vikhren,  2914  m).  

   

Visinska  zonacija  vegetacije  –  klimaregionalna  zonacija  

Kao  što  se  može  vidjeti  klimatogena  vegetacija  između  pojedinih  provincija  razlikuje  se  u  kolinskom  i  
subalpijskom  pojasu.  U  gorskom  pojasu  u  svim  provincijama  na  Balkanu  na  pojas  hrastova  nadovezuje  
se  šuma  bukve,  kojoj  se  u  višim  dijelovima  pridružuje  i  jela.  Iznad  gornje  granice  šume  javljaju  se  
žbunaste  formacije  sa  borom  krivuljem,  iznad  koga  je  pojas  alpijske  vegetacije.  
  
 

Florni  elementi  (  geoelementi  )  

Florni  element  -­‐  pripadnost  vrste  nekom  biogeografskom  regionuna  osnovu  njenog  areala.  Svakoj  vrsti  
se  najprije  odredi  gdje  leži  većina  njenog  areala  (u  kojoj  provinciji  ili  regionu)  i  na  osnovu  toga  dodjeljuje  
skraćenica.  
  
Ekološki  indeksi  biljaka:  

Ekološka   valenca   –   sposobnost   nekog   genetičkog   sistema   (vrste,   zajednice)   da   savlada   variranje  
komponenti  njegove  životne  sredine  (ekoloških  faktora).  
Podjela  biljaka  prema  zahtjevima  za  svjetlost:  
1.  Sciofite  –  sjenoljubive  vrste  (npr.  jela)  
2.  Polusciofite  –  vrste  polusjenke  (obični  grab,  bukva)  
3.  Heliofite  –  vrste  svjetlosti  (hrastovi,  borovi)  

Podjela  biljaka  prema  zahtjevima  za  toplotu  (temperaturu):  

1.  termofilne  (kserotermne)  –  toploljubive    
2.  mezotermne  –  umjereni  zahtjevi  za  toplotu  
3.  frigorifilne  –  vrste  hladnih  predjela  

Podjela  biljaka  prema  zahtjevima  za  vodu  i  vlagu:  

1.  Higrofilne  –  zahtijevaju  jako  puno  vlage  u  vazduhu  (<80%)  i  zemljištu  (vrbe,  topole,  lužnjak,  poljski  
jasen)  
2.  Mezofilne  –  zahtijevaju  puno  vlage  u  vazduhu  (70-­‐80%)  (grab,  jela,  smrča,  bukva,  javori)  
3.  Ksero-­‐mezofilne  –  zahtijevaju  umjerene  količine  vlage  (60-­‐70%)  (omorika,  bijeli  bor,  kitnjak,  kesten)  
4.  Kserofilne  –  zahtijevaju  malo  vlage  (<60%)  (crni  bor,  munika,  crni  jasen,  cer,  medunac)  

Podjela  biljaka  prema  reakciji  zemljišta  na  kome  rastu:  

1.  Acidofilne  –  rastu  na  kiselom  zemljištu  (4<pH<6)  (kitnjak,  kesten,  molika)  
2.  Neutrofilne  –  rastu  na  neutralnom  zemljištu  (6<pH<7)  (jaseni,  javori,  lipe)  
3.  Bazifilne  –  rastu  na  bazičnom  zemljištu  (pH>7)  (munika,  medunac,  crni  bor)  
4.  Indiferentne  –  tolerarantne  na  široku  reakciju  (cer,  grab,  bukva,  krivulj)  

Životni  oblici  biljaka:  

Skup  ili  kompleks  morfoloških,  anatomskih,  kao  i  fizioloških  i  fenoloških  adaptivnih  osobina  čini  životnu  
ili  ekološku  formu  biljke.  

Životna  forma  biljke  uključuje  njene  bitne  karakteristike,  kao  što  su:  veličina,  oblik,    dužina  života,  stepen  
odrvenjavanja,  opšti  izgled  (habitus),  položaj  vršnih  pupoljaka,  morfologija  lista,  fenologija,  fiziološke  
adaptacije,  periodičnost  faza  u  razviću,  način  oprašivanja  itd.  

Životne  forme  biljaka  mogu  se  definisati  na  osnovu  različitih  kriterijuma:  

•  prilagođenosti  vrste  na  klimatske  uslove  

•  prilagođenosti  vrste  na  druge  ekološke  uslove  (tip  zemljišta,  vlažnost  podloge  itd.)  

•  prilagođenosti  vrste  na  način  razmnožavanja  

•  prilagođenosti  vrste  na  brzinu  produkcije  i  premještanja  organskih  materija  u  biljne  organe  

 prilagođenosti  biljke  na  način  iskorišćavanja  vode,  mineralnih  i  organskih  materija.  

 
Raunkiaer-­‐ove  (danski  fitoekolog)  životne  forme  biljaka  zasnivaju  se  na  organima  kojima  biljka  
preživljava  nepovoljnu  sezonu  i  njihovom  položaju,  odnosno  blizini  ili  udaljenosti  od  površine  zemljišta  
(podloge),  u  vazduhu,  zemljištu  ili  u  vodi.    

Osnovne  Raunkierove  životne  forme  (FV)  su:  

• fanerofite  (Ph)  –  nepovoljni  period  preživljavaju  u  obliku  zaštićenih  ili  nezaštićenih  pupoljaka  
koji  se  nalaze  iznad  25  cm  od  površine.  Dalje  se  dijele  na  nanofanerofite  (niže  od  2  m),  
mikrofanerofite  (2-­‐5  m),  mezofanerofite  (5-­‐50  m)  i  megafanerofite  (>  50  m).  Zavisno  od  habitusa  
mogu  biti:  drveće  (scap),  žbunovi  (caesp),  puzeće  drveće  ili  žbunovi  (rept),  palme  (ros)  i  
sukulente  (succ).  Najveći  broj  fanerofita  živi  u  toplim  predjelima  Zemlje  sa  velikom  količinom  
padavina  –  tropske  kišne  šume.  Svo  naše  drveće  i  visoki  žbunovi  pripadaju  ovoj  FV.  

• hamefite  (Ch)  -­‐  nepovoljni  period  preživljavaju  u  obliku  pupoljaka  koji  se  ne  nalaze  iznad  25  cm  
od  površine.  Tu  spadaju  odrvenjeli  patuljasti  žbunovi  (frut),  poluodrvenjeli  patuljasti  žbunovi  
(sufrutt),  ali  i  neke  zeljaste  biljke  (herb),  koje  mogu  imati  puzeće  (rept),  jastučaste  (pulv)  i  
sukulentne  (succ)  izdanke.  Ovih  vrsta  najviše  ima  u  arktičkoj  i  alpskoj  vegetaciji  (Dryas  
octopetala,  Salix  reticulata,  Vaccinium  vitis-­‐idaea  itd.)  

• hemikriptofite  (H)  –  obuhvataju  biljke  kod  kojih  nadzemni  dijelovi  preko  zime  najčešće  izumiru,  
ali  pupoljci  ostaju  pri  osnovi  stabla,  sasvim  uz  podlogu,  na  podzemnim  stablima  ili  korjenovima.  
To  su  zeljaste  višegodišnje  biljke  čiji  izdanci  mogu  biti  uspravni  (scap),  busenasti  (caesp),  sa  
rozetama  (ros)  ili  polurozetama  (semiros).  Ovdje  spada  većina  biljaka  umjerenih  područja,  koje  
karakterišu  snježne  padavine  kao  nepovoljni  period  godine.  

• kriptofite  (K)  –  široko  shvaćena  grupa,  koju  su  neki  fitoekolozi  razdvojili  u  nekoliko  grupa.  To  su  
biljke  kod  kojih  nadzemni  dijelovi  preko  zime  izumiru,  a  pupoljci  ostaju  na  podzemnim  organima  
(geofite  –  G),  organima  koji  su  duboko  u  mulju  (helofita)  ili  u  vodi  (hidrofite  –  Hyd:  submerzne,  
emerzne  i  flotantne).  Posljednje  dvije  grupe  prilagođene  su  na  život  u  vodi  ili  neposredno  oko  
nje  i  zajedničkim  imenom  iz  zovemo  vodene  biljke  ili  makrofite.  Geofite  se  dalje  dijele  na:  
lukovičaste  (bulb),  krtolaste  (tub)  i  rizomatozne  (rhiz).  Nepovoljni  period  može  biti  suša  (topliji  
krajevi)  ili  hladnoća  (hladniji  krajevi).  Važna  su  odlika  mediteranskog  i  polupustinjskog  klimata.  

• terofite  (T)  –  obuhvataju  biljke  kod  kojih  nadzemni  dijelovi  izumiru,  a  nepovoljni  period  
preživljavaju  u  obliku  sjemena.  To  su  jednogodišnje  biljke  koje  mogu  imati  izdanke  u  obliku:  
stabla  (scap),  busena  (caesp),  rozete  (ros)  i  polurozete  (semiros).  Ove  vrste  dominiraju  u  
pustinjskom  i  sredozemnom  klimatu.  

Cenoelement:  

Sintaksonomska  pripadnost  određene  biljne  vrste  govori  u  kojoj  fitocenozi  ona  ima  svoj  optimum  
razvića,  odnosno  za  koju  biljnu  zajednicu  je  vrsta  (u  najvećoj  mjeri)  vezana.  –  karakteristična  vrsta.  
Sintaksonomska  pripadnost  rezultat  je  opširne  analize  svih  sintaksona  na  području  planete  Zemlje  i  vrsta  
koje  se  u  njima  susreću.  Daje  se  skraćenicama,  kao  u  prilogu.  

Sorbus  torminalis  –  QF3  (Querco-­‐Fagetea)  

Angelica  sylvestris  –  F2  (Fagetalia  sylvaticae)  

Aremonia  agrimonoides  –  F1  (Aremonio-­‐Fagion  =  Fagion  illyricum)  

Florni  element:  

Florni  element  -­‐  pripadnost  vrste  nekom  biogeografskom  regionuna  osnovu  njenog  areala.  Svakoj  vrsti  
se  najprije  odredi  gdje  leži  većina  njenog  areala  (u  kojoj  provinciji  ili  regionu)  i  na  osnovu  toga  dodjeljuje  
skraćenica.  

Zavisno  od  areala  vrste  florni  element  može  biti  vrlo  usko  određen  (za  recimo  stenoendemite),  dok  je  
kod  nekih  prilično  širok  (npr.  evroazijska  vrsta).  Ipak  usko  određeni  florni  elementi  mogu  se  grupisati  u  
grupu  kojoj  pripadaju  (više  fitohorione).  Npr.  šarsko-­‐pindski,  ilirski  i  mezijski  element  obuhvaćeni  su  
balkanskim  flornim  elementom.  

Horološke  grupe  (viši  fitohorioni):  

M  –  mediteranski  

EA  –  evroazijski  

AM  –  atlansko-­‐mediteranski  

AB  –  arktičko-­‐borealni  

E  –  evropski  (srednjeevrpski  i  atlanski)  

PcA  –  pontsko-­‐centralnoazijski  

B  –  balkanski  

CK  –  cirkumpolarni  

O  –  adventivni  (strana  vrsta)  

Spisak  biljaka:  

Galanthus  nivalis,  Crocus  vernus,  Crocus  albiflorus,  Eranthis  hyemalis,  Anemone  nemorosa,  Anemone  
ranunculoides,  Hepatica  nobilis,  Corydalis  cava,  Corydalis  solida,  Primula  vulgaris,  Erythronium  dens  –  
canis,  Helleborus  odorus,  Hellebors  croaticus,  Lathraea  squamaria,  Lathyrus  vernus,  Mercurialis  
perennis,  Pulmonaria  officinalis,  Pulmonaria  mollis,  Scilla  bifolia,  Veronica  chamaedrys,  Cardamine  
bulbifera,  Cardamine  waldsteinii,  Cardamine  enneaphyllos,  Cardamine  kitaibelii,  Galium  odoratum,