Professional Documents
Culture Documents
Италијанска Република
Repubblica italiana (италијански)
Застава
Грб
Крилатица: нема
МЕНИ
0:00
Главни град
Рим
41°54′N 12°29′EКоординате:
41°54′N 12°29′E
Историја
Географија
Површина
Становништво
Економија
Валута евро2)
Остале информације
1)
Уз италијански, службени језици су немачки у Јужном
Тиролу и француски у Долини Аосте
2)
До 2002. италијанска лира
Садржај
[сакриј]
1Географија
o 1.1Положај
o 1.2Геологија и рељеф
o 1.3Воде
o 1.4Клима
2Историја
o 2.1Од праисторије ка Римској држави
o 2.2Антички Рим
o 2.3Средњи век
o 2.4Нови век
o 2.5Уједињење Италије
o 2.6Први светски рат и последице
o 2.7Фашистички режим
o 2.8Италијанска Република (1946-данас)
3Политика
4Административна подела
5Привреда
o 5.1Пољопривреда
o 5.2Индустрија
o 5.3Туризам
6Становништво
o 6.1Религија
o 6.2Језик
o 6.3Највећи градови
7Култура
o 7.1Школство и образовање
o 7.2Спорт
8Уметност
o 8.1Филм
9Медији
o 9.1Новине
o 9.2Радио и телевизија
10Референце
11Литература
12Спољашње везе
Географија[уреди]
За више информација погледајте: Географија Италије
Положај[уреди]
Италија се налази у јужној Европи, између 35° и 47° северне географске ширине и 6° и 19°
источне географске дужине. Италија обухвата Апенинско полуострво, три велика острва
на Средоземном мору: Сицилију, Сардинију и Елбу, као и неколико мањих. Једину копнену
границу има на северу, на Алпима, где се граничи
са Француском, Швајцарском, Аустријом и Словенијом. Копнену границу грубо
одређује алпска вододелница, која окружује Падску и Венецијску низију. Независне
државе Сан Марино и Ватикан су енклаве унутар територије Италије, док је Кампионе
д’Италија италијанска есклава у Швајцарској. Облик земље подсећа на чизму, а Сицилија
асоцира на троугао. Излази на пет
мора: Јонско, Јадранско, Лигурско, Тиренско и Средоземно море.
Укупна површина државе износи 301.230 km2, од чега је 294.020 km2 копно, а 7.210 km2 је
вода.
Геологија и рељеф[уреди]
Кроз цело полуострво простиру се Апенини, а на северу један део Алпа припада Италији.
Највиши врх Италије је Мон Блан де Курмајор висине 4.748 m. Дуж западне италијанске
обале протежу се са севера у правцу југа следеће ривијере: Италијанска
ривијерау Лигурији, Етрурска ривијера у Тоскани и Напуљска ривијера у Кампањи. Источна
обала је од Трста на северу до Гаљана на југу (може се и рећи до Отранских врата).
Вулкан Везув
Детаљ из Тоскане
Историја[уреди]
За више информација погледајте: Историја Италије
Од праисторије ка Римској држави[уреди]
Групе на Апенинском полуострву у гводеном добу
Ископавања широм Италије показују присуство модерног човека на овим просторима још
од палеолита, отприлике пре око 200.000 година.[3]
Данашњи Италијани су потомци старих племена која су се још почетком првог миленијума
п. н. е. настанила у крајевима између Алпа, и по целом Апенинском полуострву и Сицилији.
Ови народи су били различитог порекла. Најстарији су били Лигури и Илири, које су
италијански преци потиснули пред крај 2. и почетком првог миленијума п. н. е. Негде у 8.
веку п. н. е.између ријеке Арно и Тибар настанили су се и Етрурци, који су се у 7. веку п. н.
е. проширили све до реке По и Корзике. У тим крајевима били су настањени још многи
народи. Тако су у подручјима око данашње Венеције живели Венети, тако да се
данас италијанска регија у којој је живео овај град зове Венето, На Сицилији су живели
Сицули, Сицани и Елими.
Сабињани и Латини живели су у Лацију, заједно са Фалисцима, Еквима, Херницима и
Аусонима. У Абруцу су живели Вестини, Паелигни и Марси. Френтани, Пиценти и Маруцини
насељавали су средишњу обалу Јадрана. Самнити и Луцани живели су
у Молизеу и Басиликати. Језгру нове нације свакако су дали они народи и племена по
којима су Италијани добили име, звали су се Италици (или Итали). Италици нису били
једно племе, бијаху подијељени на 4 главна племена, то су: Латини, Фалисци, Осци
и Умбри (или Умбријци).
У 8. и 7. веку п. н. е. антички Грци су основали своје колоније дуж обале Сицилије и у
јужним деловима Апенинског полуострва. Римљани су касније назвали ову област Великом
Грчком, због велике бројности Грка.[4][5][6]
Антички Рим[уреди]
Главни чланак: Антички Рим
Колосеум у Риму
Византијски мозаици у Равени
Нови век[уреди]
За више информација погледајте: Историја Италије у новом веку (од 14. до 19. века)
У 14. и 15. веку, северна и средња Италија је била издељена у бројне зараћене градове-
државе, а остатак полуострва су обухватали Папска држава и Напуљско краљевство.
Најјаче од тих градова-држава су постепено апсорбовале околне територије, што је довело
до појаве сињорија, регионалних држава на чијем челу су били трговачке породице које су
основале локалне династије. Ратови између градова-држава су били ендемски, а углавном
су их водиле плаћеничке војске зване кондотјери, регрутовани широм Европе, углавном из
Немачке и Швајцарске, које су углавном предводили италијански заповедници.[7] Деценије
ратова су довеле да Фиренца, Милано и Венеција постану доминантне силе које су
склопиле мир из Лодија 1454, који је донео релативан мир по први пут у неколико векова.
Овај мир ће потрајати следећих 40 година.
Ренесанса, период оживљавања уметности и културе, се појавила у Италији, захваљујући
бројним чиниоцима, као што су велико богатство које су скупили трговачки
градовима, патронство доминатних породица као што су Медичији из Фиренце.[8][9] и
долазак грчких учењака и текстова у Италију након пада Цариграда под власт Османског
царства.[10][11][12] Италијанска ренесанса је достигла врхунац половином 16. века када су
стране инвазије довеле регион у вихор Италијанских ратова. Идеје и идеали ренесансе су
се ускоро проширили у северну Европу, Француску, Енглеску и већи део Европе. У
међувремену, шпанско откриће Америке, португалско откриће нових поморских путева ка
Азији и успон Османског царства су умањили традиционалну италијанску доминацију у
трговини са Истоком, што је изазвало дуги привредни пад целог полуострва.
Након Италијанских ратова (1494—1559), који су започели због
ривалства Шпаније и Француске, градови-државе су постепено губили своју независност и
дошли под страну доминацију, прво под Шпанијом (1559—1713), а затим
под Аустријом (1713—1796). Између 1639. и 1631. нова епидемија куге је однела око 14%
становништва Италије.[13] Поред тога, Шпанско царство је почело да пропада крајем 17.
века, што се односило и на његове поседе у Напуљу, Сицилији, Сардинији и Милано. Јужна
Италија је нарочито осиромашила и била одсечена од важних догађаја у Европи.[14] Крајем
18. века, као последица Рата за шпанско наслеђе, Аустрија је заменила Шпанију као
доминатна регионална сила, док се Савојска династија појавила као регионална сила која
је јечала у Пијемонту и Сардинији. У истом веку, два века дук привредни пад је прекинут
привредним и државним реформама које је спровела владајућа елита у неколико
држава.[15] Током Наполеонских ратова, северна и средња Италија је окупирана и
реорганизована као нова Краљевина Италија, зависна држава Француског царства,[16] док је
јужним делом полуострва управљао Жоашен Мира, Наполеонов зет, који је крунисан за
напуљског краља. Бечки конгресиз 1815. је вратио стање онако како је било крајем 18.
века, али идеали Француске револуције нису могли бити искорењени, и ускоро су се поново
појавили током политичких револуција које су одликовале прву половину 19. века.
Уједињење Италије[уреди]
За више информација погледајте: Уједињење Италије
Италија је постала краљевина 17. марта 1861, када се највећи део држава са овог
полуострва ујединио под утицајем краља Виктора Емануела II, из династије Савоја, који је
владао Сардинијом и Пијемонтом. Рим је још једну деценију остао под папином влашћу да
би и он постао део државе 20. септембра 1870.
Први светски рат и последице[уреди]
Иако је била једна од Централних сила, Италија је увучена у Први светски
рат обећањем Савезника о значајним територијалним проширењима, која
укључује Нотрањску, бивше Аустријско приморје, Далмацију, као и делове Османског
царства, по тајним одредбама Лондонског уговора.
Рат је у почетку био катастрофа за Италију. Италија је стално нападала Аустроугарску, али
је имала мало успеха и трпела је велике губитке, а у немачко-
аустроугарској контраофанзиви била је одбачена на запад. Италијани су поово напали
октобра 1918. Аустроугарска војска се распала, а Италијани су ушли дубоко у аустријску
територију. Борбе су се окончале 3. новембра. Током рата погинуло је више од 650.000
војника и јавни дуг је порастао. Неколико хиљада Италијана је остало у границама
новоосноване Краљевине СХС, а око пола милиона Јужних Словена[17],
углавном Словенаца и Хрвата, и око 200.000 Немаца у Тиролу су постали део Краљевине
Италије. По одредбама мировних споразума из Сен-Жермена, Рапала и Рима, Италија је
добила део већину обећаних територија, укључујући бившу угарску луку Ријеку, али не и
Далмацију (осим Задра), због чега су италијански националисти описивали победу
„осакаћеном“.
Фашистички режим[уреди]
Главни чланци: Италијански фашизам и Италија у Другом светском рату
Бенито Мусолини, дучефашистичке Италије
Политика[уреди]
За више информација погледајте: Политика Италије
Административна подела[уреди]
За више информација погледајте: Регије Италије
Италија је подељена у двадесет регија:
Регије Италије
Регије Главни град На италијанском
Привреда[уреди]
Пољопривреда[уреди]
Највеће површине плодног земљишта су у долини реке По. Због повољних климатских
услова ту се гаје пшеница, кукуруз, шећерна репа, воће, поврће, а у влажним пределима
доњег тока реке и пиринач.
Сточни фонд Италије је велики. Гаје се говеда, свиње и овце.
Индустрија[уреди]
Индустрија је развијена на северном делу Италије. Текстилна и хемијска индустрија су
веома значајне за економију Италије због великог извоза тих производа. У италијанским
фабрикама производе се аутомобили (Фијат, Ферари), мотори, гвожђе и челик, електронски
апарати (телевизори, фрижидери, замрзивачи) и производи од гуме. Прерађује
се поврће, дуван и производе тестенине. Развијена је и бродоградња. У
склопу петрохемијске индустрије на острвима Сицилија и Сардинија прерађује се нафта.
Највећи индустријски центри су Ђенова, Милано, Рим и Торино. Највећа лука је Ђенова.
Туризам[уреди]
Становништво[уреди]
За више информација погледајте: Демографија Италије
Италија има 59.448.163 становника, налази се на двадесет и другом месту светске ранг
листе и четвртом месту ранг листе Европске уније после Немачке, Француске и Уједињеног
Краљевства. 67% Италијана живи у градовима и то претежно на северу. Највеће миграције
из неразвијених региона у градове биле су у периоду од 1950. до 1960. Од 1980. овај тренд
се пребацио на предграђа и мале градове. У просеку мушкарци живе око 78, а жене око 83
године. Око 19% Италијана су старији од 65 године. У Европи Италијани су људи који
најдуже живе после Грка и Швеђана. Као разлог наводи се италијанска кухиња и
медитеранска исхрана.
Религија[уреди]
Миланска катедрала
Ређо ди
20. Калабрија 186.547
Калабрија
Торино
Фиренца
Култура[уреди]
За више информација погледајте: Култура Италије
Криви торањ у Пизи
Италија је веома рано одиграла значајну улогу у култури и уметности. Римска антика била
је у време Римског царства узор осталим европским земљама. Чак и у средњем веку и у
доба ренесансе Италија је остала узор у уметности, култури и истраживањима осталим
земљама Европе. Веома је познато италијанско сликарство, вајарство и архитектура. Ова
красна земља била је домовина врсним, изузетним, генијалним уметницима као што
су Леонардо да Винчи, Ботичели, Рафаело, Микеланђело ...
Ова елегантна чизма је у свету позната по много чему. Пре свега по уметности и култури,
затим разним грађевинама као што су Колосеум и Торањ у Пизи. Све знаменитости
Италије веома су посећене, јер како је написао Гете, свако камење, палата и по која улица
има и говори своју причу и све је одуховљено у светим зидинама вечног Рима. Земља која
може да рачуна историју од скоро 3000 година, дакле опет по Гетеу не живи од данас до
сутра, позната је и по јелу (пица, паста, шпагете ...), вину, начину
живота, позоришту, литератури, поезији, музици (посебно опери) и добром укусу.
Школство и образовање[уреди]
Похађање наставе у Италији је обавезно и без обзира на разлике између севера и југа, не
разликује се план наставе у Милану од оног у Палерму. Разлике постоје само у областима
пословног образовања. Обавезан систем образовања подељен је у три
области: обданиште (scuola dell' infanzia, 3-6), основна школа (scuola elementare, 6-
11; scuola media 11-14) и средња
школа(Liceo: classico, scientifico, linguistico, artistico, economico, tecnologico, musicale, delle
scienze umane; 14-19). Након наведених обавезних школа, ученици се могу определити
за факултет. Последњих година дошло је до извесних промена у предавању страних
језика, тако да се сада енглески учи у основним школама, а постоји и други страни језик. У
петогодишњим гимназијама, осим часова латинског, похађа се и настава грчког језика.
Од 2004. године, обавезно школовање повећано је са 9 (6-15) на 12 (6-18), што значи да ко
не жели да са 14 година похађа гимназију, мора изабрати неки од средњих стручних школа
након чега се полаже матура и државни испит. У забавиштима и основним школама деца
морају носити униформе: девојчице најчешће розе и беле, а дечаци плаве.
Спорт[уреди]
Фудбал је убедљиво најпопуларнији спорт у Италији.[20] Фудбалска репрезентација
Италије је 4 пута освајала Светско првенство. Италијански фудбалски клубови су освојили
чак 48 европских клупских трофеја. Милан је 7 пута освајао титулу првака Европе, Интер 3
пута и Јувентус 2 пута. Поред фудбала у Италији су заступљени спортови још
и одбојка, рагби, кошарка, бициклизам, алпско скијање, рвање, ватерполо и ауто-мото
спортови. У северном делу Италије популаран је рагби. Рагби репрезентација Италије је
редован учесник Купа шест нација. Одбојкашка репрезентација Италије је 3 пута
била шампион Света. Кошаркашка репрезентација Италије је 2 пута била шампион
Европе. Ђиро д’Италија је друга најпрестижнија бициклистичка трка на Свету.
Уметност[уреди]
Главни чланак: Уметност у Италији
Медији[уреди]
Италија располаже великом мрежом мас-медија. Поред
традиционалних новина и телевизије, све више користи се Интернет. Велики успех
доживели су мобилни телефони који су све више заступљени, јер су припеид и постпеид
тарифе јефтиније него у другим земљама Европске уније.
Новине[уреди]
Постоји широка понуда дневних италијанских новина и листова. Наравно, има одређених
сличности и разлике међу њима. Познате дневне новине су: La Repubblica у Риму, Il
Corriere della Sera у Милану, La Stampa у Торину, La Nazione у Фиренци, Il Mattino у
Напуљу. У Италији се дневне новине читају много мање него у осталим европским
земљама. С друге стране, италијански недељни часописи могу се поредити са немачким.
По изузетном квалитету познати су Oggi, Gente и La Domenica del Corriere.
Радио и телевизија[уреди]
Три националне радио-телевизије су RAI Uno, RAI Due и RAI Tre и оне припадају
организацији RAI-TV. Такође постоји велики број различитих приватних станица које се
налазе готово у сваком великом граду. Оне опстају емитујући велики број реклама. Иначе
углавном пуштају музику и шоу програм. Квалитет приватних телевизија је различит. Многе
су се прошириле, а оне мање успешне склоне су емитовању филмова слабијег квалитета.
Италија располаже са 1.700 телевизијских станица и око 30 милиона гледалаца.
Такође врло утицајна особа у медијима је бивши премијер Силвио Берлускони у чијем се
власништву налазе три телевизијске станице (Canale 5, Italia 1 и Rete 4) под заједничким
именом Mediaset које је купио у периоду између 1980. и 1984. године. Оне дневно достижу
више од милион гледалаца претежно због Reality Shows програма и спортских преноса.